Gijom Muso-Samo budi ovde

First topic message reminder :




Za Suzi


Prolog


Ostrvo Nantaket Masačusets
Jesen 1972.



Jezero se nalazilo na istočnom delu ostrva, iza močvara ispunjenih šipražjem. Bilo je lepo vreme. Nakon nekoliko hladnih dana, ponovo je postalo prijatno a površina vode reflektovala je vatrene boje indijskog leta.
„Hej, dođi da vidiš!"
Dečak se približi obali i zagleda se u pravcu koji mu je pokazivala drugarica. Velika ptica plivala je usred barskog lišća. Njeno besprekorno perje, kljun crn poput uglja i veoma dug vrat činili su je kraljevski otmenom.
Labud.
Kada je već bila na samo nekoliko metara od dece, ptica zagnjuri glavu i vrat u vodu. Zatim se ponovo pojavi na površini i ispusti dugačak krik, blag i melodičan, nasuprot onom zavijanju labudova žućkastih kljunova koji služe kao dekor u javnim parkovima.
„Pomaziću je!"
Devojčica priđe vodi i pruži ruku. Preplašena, ptica raširi krila tako neočekivano da se ona zatetura. Devojčica upade u vodu, dok se ptica udaljavala mašući svojim teškim krilima.
Istog časa, hladnoća joj preseče dah, kao da su joj klešta stegla grudi. Za svoje godine, bila je dobar plivač. Na plaži, dešavalo joj se da pliva kraul i po više stotina metara. Ali voda u jezeru bila je ledena i bilo je teško dosegnuti obalu. Ona se grozničavo batrgala a onda se, shvativši da neće uspeti da se domogne obale, prepustila. Oseti se majušno, okružena tom moćnom vodom.
Videvši da mu je drugarica u nevolji, dečak nije oklevao: izuo je cipele i obučen skočio u vodu.
„Uhvati se za mene, ne boj se."
Ona se zakači za njega i nekako se dočepaše tla. Držeći glavu pod vodom, on je svom snagom podiže, i uz njegovu pomoć ona se jedva pope na obalu. U trenutku kada je i on pokušao da izađe, oseti se nemoćno, kao da su ga dve jake ruke vukle ka dnu jezera. Poče da se guši: srce mu jako zalupa dok mu je mozak pritiskala neka zastrašujuća sila.
Borio se dok nije osetio da mu se pluća pune vodom. Onda, ne mogavši više, popustio je i potonuo. Slepoočnice su mu pucale i sve oko njega postade crno. Okružen mrakom, zbunjeno je shvatio da je to bez sumnje morao biti kraj.
Jer više ničega nije bilo. Ničega osim tog užasnog i ledenog mraka.
Mrak. Mrak.
Onda, odjednom...
Zračak svetlosti.

30.


Nikad ne treba reći: ja sam tu stvar izgubio,
nego: ja sam je vratio.

Umre li ti dete, ono je vraćeno.

Umre li ti žena, ona je vraćena.

~ Epiktet ~


Najpre, on oseti kao neku toplotu na svom licu koja ga spreči da odmah otvori oči. Veoma se plašio onoga što bi mogao videti.
Zatim, u daljini začu muziku. Bila mu je poznata melodija. Šta bi to moglo da bude? Možda Mocart? Da, Koncert za klavir br. 20, njegov omiljeni.
U stvari, učini mu se da se miris palačinki širio kroz vazduh. Tada, Nejtan odluči da otvori oči: sigurno se na onom svetu ne jedu palačinke.
I zaista, još je bio kod kuće, u gaćama i majici, u sobi u kojoj je prethodne večeri zaspao. Teško mu je bilo da veruje, ali i dalje je bio živ. On sede na krevet. Nije bilo više nikoga u sobi. Okrete se prema prozoru; bilo je sunčano tog božićnog dana. Zaslepljujući zraci sunca prelamali su se po celoj prostoriji. Boni otvori vrata i proviri glavu.
„Que tat?\'7b17\'7d upita ona videvši da joj je otac budan.
„Zdravo, mišu moj, kako si ti?"
„Super!" uzviknu ona skočivši na krevet. On je uhvati i zagrli. „Gde je mama?"
„Sprema palačinke. Doručkovaćemo u krevetu sve troje!"
Da bi pokazala svoju sreću, Boni se poslužila krevetom svojih roditelja kao trambolinom, pa je skakala i prevrtala se po njemu.
Nejtan načulji uši. Note klasične muzike dopirale su iz prizemlja, pomešane sa zveckanjem posuda. Melori je uvek volela da radi i sluša radio.
On ustade i ode pred ogledalo, pažljivo pogleda svoj odraz, protrlja se po tek izrasloj bradi kao da nije verovao svojim očima. Bez sumnje, bio je to on, glavom i bradom. Pa ipak, juče je mislio da će tokom noći umreti. Ali sada više nije osećao ništa, ni temperaturu ni bol, kao da je opasnost koja mu je pretila nestala.
Kako sve to objasniti? Ipak, nije bio sve izmislio.
„Hoće neko doći da mi pomogne?"
„Stižem!" viknu Boni skočivši na parket.
Njegova kćerka, njegova žena i on, konačno zajedno, bez pretnje nad glavama. Bilo je skoro previše lepo. Previše sreće odjednom.
Ipak, zbunjeno je osećao da nešto nije u redu.
Treba da razgovara sa svojom ženom. On predloži da joj pomogne.
„Trebam li ti, dušo?"
„U redu je, ljubavi, snalazimo se", odgovori Melori.
On stade pored prozora i pogleda ka Central parku koji se budio. Jutarnja magla koja je smanjivala vidljivost bila se potpuno podigla.
Boni se pela stepenicama noseći u rukama poslužavnik s palačinkama. Spusti ga na krevet, umoči prst u džem i namignu mu na svoj prepoznatljiv način.
„Njam-njam", reče ona trljajući se po stomaku.
Iza nje, on začu korake koji su se približavali. Okrete se da bi video kako dolazi Melori. Najpre, on ne primeti ništa neobično. Radosna, stajala je pored prozora okupana svetlošću, s velikim poslužavnikom u rukama na kojem su bili kafa, voće i peciva.
Ali kako je prišla krevetu, Nejtan zadrhta i učini mu se da gubi tlo pod nogama: oreol bele svetlosti ostao je nad Melorinom glavom.

31.


Nije smrt ono što je loše, već je to nedovršen posao,

~ DIJALOG SA ANĐELOM ~


Destabilizovan i progonjen najluđim mislima, Nejtan je najvećom brzinom vozio prema Sohou.
Treba da zna. A samo je Geret imao odgovore.
On baci pogled na komandnu tablu. U ovo vreme, prazničnim danom, doktor bi trebalo da je kod kuće.
Brzo kao munja, stiže u Hjuston strit, ostavi džip nasred ulice i požuri ka Gudričevoj zgradi. Nakon što na brzinu pročita imena na poštanskim sandučićima, on se pope na zadnji sprat preskačući po dve stepenice.
Stigavši pred doktorova vrata, bučno zakuca.
Niko nije otvarao.
Besan, on jako udari pesnicom u vrata koja se zaljuljaše. Začuvši buku, jedna stara komšinica povijenih leđa izađe na stepenište.
„Vi pravite ovu gungulu?" upita ona tankim glasom.
„Doktor nije ovde?"
Ona pogleda na svoj sat.
„U ovo vreme obično šeta psa."
„Znate li možda gde?" upita on trudeći se da se smiri.
„Ne znam", odgovori mala žena, uplašena, „ponekad ide do..."
Ostatak odgovora izgubi se na stepenicama:
„...Bateri parka."
Nejtan je već bio u džipu. On pritisnu na gas, pravac dauntaun. Iako je saobraćaj bio dosta redak, njemu se učini da nije išao dovoljno brzo. Neoprezno prođe pored semafora i skrenu ka Brodveju. Izjeden mukom, nije više ni video put pred sobom.
Video je samo sliku Boni kako skače po krevetu i Melorino lice uokvireno svetlošću. Maločas joj je prišao toliko blizu da ju je mogao dodirnuti, stavio joj je ruku u kosu kao da je hteo da otera taj prokleti oreol. Ali svetlost je ostala.
A on je bio jedini koji ju je video.
On nastavi svoju ludu trku. Kod Tribeke, pokuša da uđe u ono što je mislio da je prečica, ali pokazalo se da je to bila jednosmerna ulica. On se vrati nekoliko desetina metara unazad, zakačivši više puta ivičnjak, dok su ga drugi sirenama opominjali na oprez. Konačno se vrati i natera se da uspori: situacija u kojoj se nalazio nije mu dozvoljavala da dopusti da ga juri policija.
Negde kod Fulton strita, Nejtan ostavi svoj auto, čak ga ni ne zaključavši. Nastavi put pešice, i nekoliko minuta kasnije, stiže do pristaništa na jugu Menhetna. Prođe pored drvoreda Bateri parka da bi izašao na šetalište pored Hadsona. Podiže se roj mušica pred njim. Nije mogao da siđe niže. Pred njim se otvarao njujorški zaliv, šiban vetrom. On potrča brežuljkom koji se pružao duž obale. Nije bilo mnogo ljudi: nekoliko njih je džogiralo kako bi eliminisali posledice sinoćnjeg dočeka, dok je jedan starac koristio odsustvo barki da bi zabacio ribarske mreže pored doka. Izgubljen u oblaku magle, nazirao se Kip slobode koji je podizao svoju baklju u pravcu Stejten Ajlenda.
Najzad, on spazi Gereta.
S rukama na leđima, polako je šetao svog psa, sumnjivog Kudža, koji je trčkarao nekoliko metara ispred njega.
Iako je još bio daleko od doktora, Nejtan viknu:
„Šta to treba da znači?"
Geret se okrete. Nije izgledao naročito iznenađen što ga vidi, kao da je oduvek znao da će se priča završiti ovde i na ovakav način.
„Mislim da vi to dobro znate, Nejtane."
„Nije onako kao što ste mi rekli", reče stigavši do njega. „Govorili ste da sam ja taj koji treba da umre."
Geret odmahnu glavom.
„Nikada to nisam tvrdio. Vi ste verovali da je tako."
„Ali jeste, rekli ste! Nisam sanjao."
Sećao se da ga je pitao: Da li ste ovde zbog mene?
Ipak, pošto malo razmisli, Nejtan shvati da je Geret bio u pravu: nikada mu nije jasno potvrdio da će umreti. Jedino kada mu se učinilo da mu je odgovorio, tokom njihovog razgovora u kafeteriji bolnice, bilo je:
Nisam baš tako rekao. Ali Nejtan je odlučio da ne obraća pažnju na ovu opasku.
Sada su mu u glavi odzvanjale još neke Gudričeve reči:
Postoje ljudi koji pripremaju one koji će umreti da naprave veliki skok u onaj svet. Njihova uloga jeste da olakšaju bolno razdvajanje živih i mrtvih. To je jedan vid saučesništva.
Svet je prepun Glasnika, ali malo ljudi zna za njihovo postojanje.
Ja nisam neki polubog. Ja sam samo čovek, baš kao i vi.
Ta poslednja rečenica.
...baš kao i vi.
Nejtan je drhtao. Pred očima su mu bili svi elementi a on nije ni posumnjao.
On se zagleda Gudriču pravo u oči.
„Niste ni došli da biste mi najavili moju smrt."
„Zapravo", priznade doktor pokornim glasom, „nisam zbog toga stupio u kontakt s vama."
„Hteli ste da me obavestite da ću postati Glasnik, je li to?" Gudrič klimnu glavom.
„Da, trebalo je da vam otkrijem to lice sakriveno od stvarnosti. Moja uloga bila je da vas uvedem u tu funkciju, da se uverim u to da biste bili sposobni da ispunite zadatak koji će vam biti dodeljen."
„Ali zašto ja?"
Geret raširi ruke kao znak pomirenja s nečim.
„Ne pokušavajte da razumete ono što se ne može objasniti."
Vetar se bio smirio. Bilo je vreme da Nejtan dobije potvrdu koju je tražio:
„Melori će umreti, zar ne?"
Geret stavi ruku na njegovo rame i tihim glasom reče:
„Da, Nejtane, plašim se da hoće."
Mladi advokat grubo odgurnu doktorovu prijateljsku ruku.
„Ali zašto?" vrisnu on, očajan.
Geret duboko udahnu, zatim nastavi:
„Prvi zadatak koji čeka novog Glasnika jeste težak, jer se sastoji u ispraćanju u smrt njemu najbliže osobe."
„To je besramno", viknu on, preteći se približivši.
Nekoliko radoznalih prolaznika bilo je zastalo da bi posmatralo scenu.
„Smirite se, nisam ja taj ko je uspostavio pravila", tužno odgovori Gudrič. „I sam sam prošao kroz to, Nejtane."
Njegovim pogledom prođe Emilina senka i odagna Nejtanov bes.
„Zašto?" upita on, bespomoćno. „Zašto se mora proživeti smrt one koju volimo da bi se došlo do tog statusa?"
„Oduvek je tako. To je cena koja se plaća da bi postao Glasnik."
Advokat se pobuni.
„Ma kakva cena? Nisam ni imao izbora!"
Geret je bio spreman za taj argument.
„Nije tačno, Nejtane. Sami ste odlučili da se vratite."
„Koješta."
Gudrič, pun saosećanja, pogleda u Nejtana. Učini mu se da se vratio dvadeset pet godina unazad kada je kao mladi lekar morao da prođe isto iskušenje. Želeo je da ga teši, jer je znao da su te istine bile teške.
„Sećate li se vašeg iskustva s trenutnom smrću?"
„Kada sam bio u komi, posle nesreće?"
„Da, koja slika vas je navela da se odlučite da živite?" «
Nejtan oseti kao da mu celim telom prođe neki elektrošok, zatim se mislima preseli u svetlosni tunel.
„Šta ste videli?" ponovo upita Geret. „Šta vas je povuklo da se vratite u svet živih?"
Nejtan obori glavu.
„Video sam nečije lice", priznade on, „lice koje kao da nije imalo godine."
Da, sada mu se sve vraćalo u sećanje. Vide sebe kao dečaka sa osam godina, u tom famoznom trenutku koji je uvek potiskivao. Dobro se sećao te bele, veoma blage svetlosti koja ga je uporno vukla u smrt. Onda, odjednom, u poslednjem trenutku, kada je već mislio da je s druge strane, osetio je da mu je ostavljen izbor. Otići ili vratiti se.
Kako bi lakše odlučio, bila mu je poslata jedna vizija: kratkotrajan prizor, kao neki trenutak budućnosti.
Bilo je to lice. Lice one, koja će, godinama kasnije, postati njegova žena. Fizički, bila je drugačija, ali duboko u sebi, oduvek je znao da je to ona. Patila je. Bila je sama i dozivala ga je. Zbog toga se vratio: da bi bio pored svoje žene kada smrt dođe po nju.
Po treći put, Geret upita:
„Koga ste videli, Nejtane?"
„Bila je to Melori... Bila je uplašena. Bio sam joj potreban."
Blagi naleti vetra podizali su vodu s površine Hadsona. Magla se sada bila potpuno razišla i luka se mogla videti ćelom svojom dužinom, obala od Bruklina do Nju Džerzija.
Nejtan del Amiko pešice se vraćao ka severu Menhetna. Znao je da će dani koji će doći biti veoma teški.
U njegovoj glavi, sve se bilo pomešalo.
Šta će reći Melori kada stane pred nju? Da li će biti sposoban da ne poklekne? Da li će umeti da bude na visini tog bolnog zadatka koji je od sada njegov?
Jedno je bilo sigurno: okružiće je svom svojom ljubavlju. Dubokom i postojanom ljubavlju koja nikada nije prestala i koja će sve nadživeti.
Što se tiče ostalog, još nije imao snage da zamisli šta će se posle dogoditi, kada Melori više ne bude bila pored njega i kada bude morao da pomaže drugim ljudima da naprave veliki skok.
Trenutno, mogao je da misli jedino na nju.
On će biti njen kompas, vodič u njenim poslednjim trenucima.
Glasnik koji će je uhvatiti za ruku i otpratiti je do praga tog mesta.
Tog nepoznatog mesta.
Mesta, gde ćemo svi otići.
Prolazeći pored crkve Svetog trojstva, on ubrza korak: voljena žena čekala ga je kod kuće.
I bio joj je potreban.

O autoru


Gijom Muso rođen je 1974. godine na Antibima. Iako je po zanimanju profesor ekonomije, od malih nogu je bio opčinjen književnošću i filmom, i počeo je da piše još kao student. Ovaj mladi francuski autor je pre nekoliko godina napravio potpuno neočekivan ali zapažen nastup na svetskoj književnoj sceni, osvojivši publiku i kritiku svojim jednostavnim, ubedljivim stilom kojim brižljivo istražuje kompleksne pojmove vremena i sudbine. Nakon uspeha romana prvenca Et après (2004) - koji je preveden na 13 svetskih jezika i po kojem je snimljen film sa Džonom Malkovičem u glavnoj ulozi - potvrdio je kvalitet romanima koji su usledili, Sauve Moi (2005) i Seras-tu là? (2006), zbog čega Muso sada pripada samoj eliti vrhunskih francuskih autora. Njegovi romani do sada su prodati u nekoliko miliona primeraka i prevedeni na 24 jezika, a za sve romane otkupljena su i filmska prava. Od kada se pojavio 2007. godine, Musov najnoviji roman Zato što te volim (Parce que je t'aime) nalazi se u samom vrhu lista najprodavanijih knjiga. Ova dirljiva, ljudska drama istovremeno je i čarobna ljubavna priča koja na upečatljiv način kombinuje maštu, osećanja i skrivene tokove svesti, na granici fantastike, zbog čega je Muso s pravom nazvan Spilbergom savremene francuske književnosti.


Fusnote



\'7b1\'7d anglosaksonska mera – 22cm
\'7b2\'7d eng. donut - krofna
\'7b3\'7d eng. brownie - čokoladni kolač
\'7b4\'7d fran. maladies sexuellement transmissibles - polno prenosive bolesti (prim. prev)
\'7b5\'7d Naslov romana Stivena Kinga (Cujo) koji govori o ogromnom besnom bernardincu.
\'7b6\'7d Iskustvo iz bliskog susreta sa smrću; prim. prev.
\'7b7\'7d eng. NASDAQ, akronim za National Association of Securities Dealers Automated Quotations
\'7b8\'7d E.T. (eng. E.T. the Extra-Terrestrial)
\'7b9\'7d šp. hasta luego - do skorog viđenja.
\'7b10\'7d šp. muy bien - veoma dobro
\'7b11\'7d šp. - U tvoje zdravlje!
\'7b12\'7d šp. Que hora es - koliko je sati
\'7b13\'7d skr. Massachusetts General Hospital - prestižna bolnica u Bostonu.
\'7b14\'7d šp. Cuanto cuesla esto - koliko to košta (prim.prev)
\'7b15\'7d to je dva dolara (prim.prev.)
\'7b16\'7d Museum of Modem Art
\'7b17\'7d kako je? (prim, prev.)