Preostale priče

First topic message reminder :



Priče su iznad svega i samo priče ostaju – poručuje nam Gordana Kuić, autorka sedam čuvenih romana u kojima žive na stotine priča.
Preostale priče Gordane Kuić su odista i bliske i razumske i nasumične i sudbinske i čudne i snažne i konkretne i elegične. One su i anegdotske i sablažnjive, današnje, pređašnje i buduće, one su mnogostruke, poručuje naša spisateljica na samom početku nove knjige, ali, iznad svega, priče Gordane Kuić su iskrene i interesantne.
Napisane u jedinstvenom, prepoznatljivom i dragocenom duhu, na suštinskom tragu sedmoknjižja, čiji je prvi tom roman Miris kiše na Balkanu a poslednji Balada o Bohoreti, priče u prvoj pripovedačkoj zbirci Gordane Kuić osvetljavaju nepoznate epizode iz života nekih od njenih čuvenih i čitaocu dragih junaka, ali se bave i važnim momentima iz života same romansijerke, kao što govore i o malim, ali i velikim ljudima.
Preostalim pričama Gordana Kuić sagledava život čoveka na Balkanu, u Evropi i svetu na platnu opšte istorije, uvek pažljivo i prisno posmatrajući sudbine svojih predaka, prijatelja, poznanika i, najviše, likova koji su nastali u njenoj imaginaciji i žive u nama upravo zahvaljujući talentu i marljivosti najčitanije savremene srpske spisateljice.
~ Vasa Pavković

Kraj trećeg milenijuma
Leto pred završetak trećeg milenijuma, po dvomilenijumskoj logici stvari, trebalo je da donese plavo nebo i vrelinu, ali ta „logika stvari” se tokom poslednjih stoleća iskrenula naopačke, pa i leti neprestano pljušti kiša. Planeta je sva u vodi - voda sa neba, voda iz tla, voda sa Arktika, voda sa Antarktika - gde god se čovek okrene voda! Negdašnja Srbija koje se malo ko seća, najzad postade primorska zemlja! Ih, da su to samo znali naši preci, al' bi se radovali, pomislila je Ana-kari-bu (Ana Karina Bulbul), zaljubljenica u istoriju, dok je hitala prema albalkanskim brdima.
Naime, u leto 2999. godine sazvan je sastanak svih Asto-fr-arije-vih (Astor Frederik Ari) prijatelja u Blanšvilu, belom gradu na dve nepregledne reke, prestonici nekadašnjeg regiona koji je promenio toliko imena da ih čak ni istoričari nisu sva zabeležili, a koji se sada zvao Alba Kvinta. Razlog ovog skupa na koji je Ana-kari-bu žurila vozeći velikom brzinom svoj autodžet, bio je da okupi sve prijatelje Asto-fr-arija zbog obeležavanja desetogodišnjice njegove tragične pogibije. Mnogi se nisu sreli od Asto-fr-arijeve sahrane – jednog od najtužnijih događaja u životu, jer im je prijatelj bio nevina žrtva tuđih mržnji.
Morali su da porane sa zakazivanjem memorijalnog susreta, iz prostog razloga što je sledeća godina bila proglašena za Svetsku i Međunarodnu Godinu Velikog Zaborava. A to je značilo sledeće: sa završetkom starog milenijuma neće početi novi, to jest četvrti milenijum, nego Prvi dan Prve godine Novog Doba. Nastupajuća godina neće biti nastavak nečeg što je odavno započelo i čije je brojanje krenulo od Hristovog rođenja kod hrišćana, kao i raznih drugih porođaja, pogibija, rušenja, građenja i raznorodnih dogodovština od neprevaziđene važnosti za svaki pojedini narod, već će ona biti brisanje svega prethodnog, najpočetnija tačka početka, odlazak na samo izvorište vremena, takozvana Godina Postanja, predamebska forma čovečanstva, nešto poput iskonskih otkrića: vatre, točka ili muškarca kao sastavnog činioca u produženju vrste.
Dakle, trebalo je da nastane brisanje istorije i strašne prošlosti jedne civilizacije koja je u naletu osionosti i obesti, nezajažljivog krvožeđa i sadomazohističkih nagona ispoljenih u borbi za primat zamalo pojela sebe samu, a da je to učinila imala bi najgnusniju mučninu i najkiseliju gorušicu koju je svet ikada video. Zato je odlučeno da se sve kao gumicom izbriše, i, da bi se čitava zamisao o prekidu sa prošlošću učinila opipljivijom i stvarnijom, da se krene nanovo sa brojanjem sekundi, minuta, sati, dana, meseci, godina, decenija, stoleća i milenijuma.
Ovu simpatičnu i nadasve prijemčivu zamisao u svom prvobitnom, grubom obliku smislio je pre mnogo godina (neverovatno, ali istinito) jedan seljak, svakako ne shvatajući veličinu svog otkrića, dok je u nekad uskoj a sada miljama širokoj reci Moravi hladio noge upaljene od dugog hoda po letnjoj žezi. Glasno oplakujući očev, dedin, pradedin, čukundedin i svoj tužni usud - kako zbog sedmorice sinova rasutih, što po svetu, što po svakojakim ratištima, tako i zbog večite državne otimačine, i zbog kiše, i zbog suše, i težačkog rada, i zadruga, i otkupa, i danaka, i nameta, harača i zuluma, kao i zbog neizostavne istorijsko-dramaturško-prebacivačke odrednice izgubljenog Kosovskog boja i samog Kosova i ropstva pod raznim narodima, počevši od Turaka pa nadalje, dakle, svega što je sačinjavalo čak i posle tolikih stoleća okosnicu sudbine njegovog soja, on je izrekao svoje pomalo smušene, ali razgovetne misli pred mladim nećakom koji je, igrom slučaja, u tom času sedeo pored njega na obližnjem kamenu. Takođe brčkajući noge u moravskim talasićima, dotični nećak, tada već svetski priznat stručnjak, zaposlen u Interplanetarnom Međunarodnom monetarnom fondu, u poseti opustelom rodnom kraju, nije ni sanjao da će ujakov mračni monolog - ta čuvena žalopojka što se prenosila sa kolena na koleno koja mu je pomalo išla na živce, sa gromoglasnom završnicom u smislu da sve, apsolutno sve treba početi iz početka - učiniti da upravo on, mlađan među najmlađima, postane spiritus movens najobuhvatnijeg svetskog preokreta u zabeleženoj istoriji. On, moravski sin kome su na studijama kolege od milošte prikačili ponižavajući nadimak „seljos”, što ga je u sopstvenim očima srozalo za sva vremena, postaje pokretačka snaga, ne one ofucane floskule koja se dugoročno avetinjski vucara po političkim kuloarima i na stupcima umnih časopisa, već istinskog novog svetskog poretka!
Nikad ne obelodanivši odakle je potekla, nećak je ideju uobličio i razradio i na njoj zasnovao svoje poslepostdoktorske studije koje je zatim objavio u vodećim ekonomsko-istorijsko-ekološko-genetsko-biološkim-itd. časopisima tada već objedinjenih nauka. Neočekivan uspeh ovenčao je nećakov rad, a strahovita popularnost njegovo delo i ličnost. Međutim, idejni tvorac, ujak seljak, ostao je u zapećku, nepoznat, i tamo gde je uvek i bio: u moravskom blatu.
Zatajivši identitet istinskog izumitelja Novog Doba, što je odgovaralo duhu područja gde je bio rođen, nećak je, ako ćemo pravo, svojim ponašanjem bacio sumnju na srećan ishod celog poduhvata, jer, po ustrojstvu stvari i praiskonskoj pravdi, na laži zasnovano delo ne bi trebalo da bude nagrađeno. Međutim, ovaj slučaj kao, uostalom, i mnogi drugi, pokazao je da nema ni ustrojstva ni pravednosti kada su slava i novac u pitanju.
„Ja bih, dragi moj Astore, dolazeći milenijum, čisto zbog pozitivnog stimulansa, nazvala Dobom Blagosti i Prihvatanja”, mislima se obraćala Ana-kari-bu svom počivšem prijatelju Asto-fr-ariju tokom duge vožnje savršeno ravnim osmotračnim vazdušnim drumom. „Jer, sva pravila biće nežna, osenčena blagom, prevashodno demokratskom zabranom, po kojoj bi svako trebalo da obuzda sopstveni poriv za pominjanjem prethodnog zlosrećnog razdoblja čovečanstva.”
Upravo zbog toga svima je na zaobilazan način, istiha naloženo da se što više podsećanja, priča o prošlosti, štampanja knjiga i časopisa, održavanja pomena, jubileja, komemoracija, sastanaka, većanja, proslava, obeležavanja raznih datuma, klesanja spomenika, snimanja filmova i televizijskih serija, organizacija naučnih skupova i masovnih kulturnih i drugih manifestacija sprovede u delo upravo tokom te poslednje godine trećeg milenijuma, da bi ljudski rod prošao kroz svojevrsnu katarzu, kroz ispražnjenje i potpunu zasićenost starim; da bi se otresao istorijske bremenitosti; da bi se izbljuvala žuč ratova, gorčina mržnje, utažila žeđ za klanjem, zadovoljila strast za mučenjem, ugasila pohlepa i ugušila otimačina; da bi se obuzdala nasilna pročišćavanja različitih naroda koja sprovode drugi različiti narodi, a takođe i umnožavanje tih istih nasilno očišćenih raznih naroda silovanjem njihovih žena od strane drugih raznih naroda čistača. U toj smućenoj i zapetljanoj zavrzlami zanimljivo je pomenuti da su čistači i počišćeni u bezbroj navrata izmenjivali uloge, pa je ponekad bilo teško odrediti ko je ko u određenom času.
Dakle, jednom rečju, trebalo je odstraniti sve pojedinačne i skupne animozitete, trvenja i uništavanja koja su obeležila taj kratki period od tri hiljade godina. Mljacnuće se, pljucnuti na kažiprst i lakim, ljupkim pokretom okrenuti novi, Prvi List Nove, Prve Istorije i sve će početi iz početka! Puj pike ne važi! Čiča miča i gotova ona priča! Sada će stvari teći drugačije, jer moraju da teku drugačije, inače, jednostavno, neće uopšte teći, usled čega istorijskog toka neće ni biti, pa će ustajala žabokrečina progutati ljudski rod, što nikom od ljudskog roda ne bi išlo u račun.
„Ipak, znaj, Ari”, nastavila je Ana-kari-bu u mislima, „nema razloga za neku zamašniju radost zbog konačnog osvešćenja, ili za veliko veselje zbog značajnije promene čovekove naravi, jer, među nama govoreći, ona se nije promenila, a neće se ni promeniti. Četvrti milenijum, po svemu sudeći, a i po mom skromnom mišljenju, trebalo bi da predstavlja kratku stanku u čovekovoj regresivnoj putanji ka samouništenju, znači, njegovo odlaganje. Svakako, o vremenskoj odrednici tog krajnje antipatičnog čina uprkos neverovatnom naučnom i tehnološkom progresu, retko ko može sa pouzdanjem da govori. Pošto su Delfi ćutali tokom dvadeset godina nezajažljivog propitivanja naučnika, ljudi su se odlučili na Zaborav.”Ana-kari-bu duboko uzdahnu. „Verovatno se čudiš, prijatelju moj, što se sada naučnici oslanjaju na antička proročišta i drevna proročanstva, ali, šta ćeš kad im ništa drugo nije preostalo?... Dakle, Zaborav. U redu. I šta sad, verovatno se pitaš. Pa ne znam, eto.. U tom procesu, rekla bih, vodeću ulogu će odigrati Alba Kvinta, što je razumljivo jer je ideja baš tu nikla, premda smo, pretpostavljam, doslovce samo nas nekolicina saznali čija je ona zapravo bila. To obaveštenje se držalo u najvećoj tajnosti. Dakle, njoj je dat primat zbog nećakovog porekla, ali sa njom će sarađivati svi veliki regioni kao što su Harmonija-Čo Čo San, Zrakonija-Pjom Cung, Livadija-Kazačok, Brdonija-Flamingo i Dugonija-Šiška, uglavnom netaknuti divljačkim napretkom i razvitkom. Upravo zbog svoje zaostalosti, ove oblasti su očuvale prirodno bogata i nezagađena morska, rečna i jezerska dna, vazdušna i zemaljska područja, kao i sva ostala pojmljiva i nepojmljiva blaga, koja su napredne i tehnološki visoko razvijene zemlje odavno iscrple i zagadile u zverskom razaranju životne sredine. Tačno je da su naprednjaci, vinovnici takozvane civilizacije, bezočno ugurali svoj nuklearni otpad u mnoge nezaštićene zemlje, ali ne u sve! Jer, neukim i nepismenim narodima tih, uslovno govoreći, primitivnih zemalja, moglo se lako upravljati, političare potkupiti i uceniti, intelektualce ućutkati. Ali, vidiš, prijatelju moj, ima pravde! Sada su upravo one postale prvaci, jer će se njihovi neiskvareni i nerazmaženi budući naraštaji lakše obučiti novom življenju, radu i poslušnosti.”
„Sve cakum pakum, dragi moj druže!” reče Ana-kari-bu naglas i kiselo se osmehnu. „Da, sve sređeno kao da su tebe, mili moj, konsultovali oko organizacije...”
„Osećam da želiš nastavak, mili Ari! Evo, nastavljam mislima. Tokom leta, jeseni i prvih meseci zime, svaki stanovnik planete dobiće detaljne instrukcije o načinu postizanja ovako grandioznog poduhvata. Pošto još u velikoj meri nesavršeno, čovečanstvo ubraja u svoje redove i nepismene, njima će sve biti objašnjeno na šestomesečnim usmenim kursevima (Niko nije pominjao mogućnost da se opismene... To je, verovatno ostavljeno za neka srećnija vremena). Po tim smernicama odgajaće se novo planetarno stanovništvo koje će predstavljati zdravu osnovu ljudskog roda za sledećih pet milenijuma - petogodišnji planovi sad su petomilenijumski. Eto šta znači napredak tehnologije, slatki moj počivši umetniče! Do pethiljadite godine po novom kalendaru, svetski eksperti su napravili detaljan plan opstanka zemljine kugle: plan umerenog i pažljivog korišćenja svih njenih resursa, plan restauracije planetnog omotača, plan osmišljavanja njene istorije, plan ekonomskog, kulturnog, i naučnog razvoja, jednom rečju, dnevni jelovnik kako gradskog tako i seoskog života svakog stanovnika u smislu očuvanja Već-Pomalo-Proređene-Zelene planete. Predviđen je tačan broj novorođenih u nastupajućem periodu, sa svim neophodnostima u vezi sa njihovom ishranom, obrazovanjem, zaposlenjem, mestom življenja, lečenja i umiranja.”
„Ha! Čujem li ja to tvoje cinične komentare, Ari? Da, da, naravno da je bilo i otpora u raznim zemljama i na raznim razinama - od celokupnih vlada do pojedinih partija i ličnosti značajnih imena, cenjenih dobitnika Smitnikove, KunFoanske, Klinaste, Albinunske, Kreolske, Naisuske i drugih nagrada - ali Svetski parlament, Svetska banka, Svetski generalštab, Svetska vlada, Svetska nauka, Svetska crkva i Svetsko sudstvo uspeli su, dugotrajnim i upornim ubeđivanjem, to jest, takozvanim 'novčanim prilozima' i takozvanim sila boga ne moli' da slome sva ta sumnjala, te nepoverljive protivnike promena, koji nisu shvatali njihovu nužnost i, umesto procvata, predviđali da će ovakvi koraci odvesti čoveka u propast i potpuno razoriti slobodnu ljudsku misao.”
„Ko je ikada u bilo kom času ovde govorio o slobodi!? Je l' se to pitaš?” izgovori Ana-kari-bu pritisnuvši dugme za brzinu letenja i nasmeja se. „Ja mora da sam poludela. Ja s tobom naglas razgovaram!” dodade veselo. „Hoćeš nastavak? Dobro...” krenu Ana-kari-bu opet mislima. „Timovi stručnjaka razradili su planove i priveli ih kraju. Od jula meseca počeće obelodanjivanje budućnosti čovečanstva na planeti Zemlji i okolnim Nasgalijama, naime, naseljenim galaksijama, proučavanjem srži projekta sažetog na osam hiljada tri stotine dvadeset šest strana, koje su zatim razrađene po strukama na dodatnih pet stotina trideset šest hiljada dvesta petnaest tabaka, to jest, oko dve hiljade petsto sedamnaest strana po profesiji. Da, dragi, dobro si čuo: po profesiji... Pitaš za tvoju, umetničku? Ona će prestati da postoji... Žao mi je, ali moram ti govoriti istinu... Zbog toga će se svi i sve zaustaviti: odrasli, mladi i stari, gospodari i nadničari, zaposleni u kancelarijama, deca u školama, studenti na fakultetima, rudari u rudnicima, lekari u bolnicama (biće znatan porast smrtnosti, ali zar ovakav projekat ne zaslužuje žrtve?) jednom rečju, svi će prestati da se bave svojim poslovima od jula do decembra da bi se potpuno posvetili pohađanju takozvane Škole Velikih Promena. Uključeni će biti i penzioneri u parkovima, i starci u domovima, i urođenici u prašumama, i glumci u pozorištima radi prekvalifikacije, i pustinjaci u pustinjama, i Eskimi u igloima, i Pigmejci u savanama, i brđani u planinskim zabitima, i izbeglice u izbeglištvu... Eto, i budući da će zbog svega toga i tvoji prijatelji biti izuzetno zauzeti i onemogućeni da se posvete prošlosti kojoj za sve ostale, osim za mene svakako, ti pripadaš - a, istini za volju, i tvoja im se smrt naprosto nametnula kao još jedan neoboriv dokaz da takav svet treba da se zaboravi - svi smo prihvatili kao najzgodniji datum za sastanak upravo jun 2999. godine... Tako je to ispalo, mili moj druže! Proletnje lejzersko pročišćavanje Blanšvila, našeg rodnog grada, išlo je u račun propagatorima Promena kao još jedan dokaz krvoločnog bezumlja potpuno raspamećenog ljudskog roda (ponajviše onog dela koji je opšte poznat kao „civilizovan”), kao poslednja kap u već prepunoj čaši tekućih nerešivih krvavih obračuna milenijum ranije zvanih avganistansko-palestinsko-izraelsko-tamilskotigrovskih-alkaidskih-ruskih-srpskih i još ko zna kakvih provinijencija. Što se mene tiče, ja hrlim u grad mog rođenja ne da bih se užasnula nad ruševinama (koje su i onako odmah ili uklonjene ili popravljene) i oplakala poginule (čija su tela već uvazdušena, i koji će se sve manje pominjati), već da bih bila bliža tebi, dragi moj Astore, tebi, Ari, koji si bio preteča svih potonjih žrtava.”
„A što se tvoje oporuke tiče, sve se lepo sredilo”, nastavlja Ana-kari-bu svoj jednostrani dijalog, dok joj divlje misli o susretu sa starim prijateljima kolaju glavom, a elektrocigareta, čvrsto stegnuta međ usnama, sama od sebe pušta pramičke dima. „Sve je leglo na svoje mesto upravo kao što si, druže moj, testamentarno zamislio, i kao što je Jošua-Đani-Jovan-Huan-Ivan-Žan, dakle, tvoj izvršitelj obećao onog davnog, neprimereno haotičnog pogrebnog dana kada je pročitan tvoj testament. Svako je dobio po zasluzi... Pedantno raspodeljeno, ljubavi moja, kao što si sve u životu uredno i temeljito završavao.”
Dok juri preko besprekornog vazdušnog druma, Ana-kari-bu se seća čukundedinih priča o zemaljskim autostradama. Ona vadi naočare za sunce iz futrole, pije gutljaj soka od kimandarine, opušta se u udobnom sedištu i prepušta blaženim mislima o susretu sa onima koji su okruživali njenog najboljeg prijatelja Asto-fr-arija tokom njegovog kratkog života i brze smrti.
* * *
A šta će uslediti, naime, ono čuveno, „šta je bilo posle”, to je na vama, dragi čitaoci, da izmaštate. Potpuna sloboda! Svako po svom ukusu! Sve opcije su u igri! Jedino pripazite na logiku: ona mora biti prisutna u bilo kakvom, bilo kojem, na bilo koji način sastavljenom fiktivnom delu - samo u životu ne mora!
Nije lako, ali oprobajte se! Samo napred, i neka vam je sa srećom!

Prekookeanska ljubav
Ona specifična svetlost pre nastupajućeg mraka prodire u Anin stan i obavija je mekim pokrivačem satkanim od retkih sunčevih niti. Lišće na gustom uličnom drvoredu procvetalih lipa zašumi pod udarom vetra, a zavese na odškrinutim prozorima se uskovitlaju. Smeh se zaori na ulici i pomeša se sa njenim veselosetnim uzdahom. U smiraju dana, pogotovo u kasno proleće ili ranu jesen, obavije je osećanje prolaznosti svega što postoji, i ophrvaju sećanja na prohujala vremena.
Jedno od sećanja odnosi se na Šona Amatija.
Sa Šonom Amatijem, ekstravagantnim, elegantnim i zahtevnim, sve je počelo aprila 1975. godine. Njujork u proleće. Ona, vitka, raspuštene zlataste kose, predugih nokata, sa tankom muštiklom i visokim potpeticama na službenoj turneji po Americi. On pošto-poto hoće da je upozna, jer želi da ga pozove u Jugoslaviju kao predavača na seminarima za profesore engleskog jezika. Čuo od kolega da ona može, ako hoće. Ona otvara vrata hotelske sobe, on razrogačuje oči. Mnogo kasnije kaže joj da je očekivao zdepastu stariju ženu boljševičkog izgleda: ravne cipele, niska punđa, sivi kostim. Zato zapanjeno posmatra tu neočekivanu čudesnu lepoticu u maslinastoj haljini od teške svile po poslednjoj modi. Juri do telefona, otkazuje rezervaciju u tihom restoranu sa kaminom, i vodi je u ..Maxwell's Plum”, najluđe mesto u gradu. Uvodi je - a ona toga nije ni svesna - u njujorški stil „aktivnog življenja”. Ostaje nezaboravan. I on i stil. Ima Šon sve preporuke, magistraturu sa Jejla i doktorat iz primenjene lingvistike sa Njujorškog univerziteta. To je u redu. Ali ona zna da to nije dovoljno za rad sa nastavnicima. Zato ga, pažljiva kakva je uvek bila, prvi put poziva samo na jedan seminar: nedelju dana, Bol, ostrvo Brač, januar 76. Šonovo prvo putovanje u Jugoslaviju, početak njihove ljubavi. Tačno pre trideset godina.
Ana sada posmatra ulični mrak: mrak kao mrak. Mrakovi su isti, samo su vremena različita.
Šon, isposnički bled, bradat, poput sveca sa stare freske, pada kao bomba među svoje prosečne kolege. Učesnici seminara opčinjeni. Ona ponosna što ga je dovela.
„Zašto ćutiš?” pita ga sledećeg jutra.
„Dajem tebi prostora da kažeš šta hoćeš”, mirno odgovara.
„Znači, ja se otkrivam, a ti ne?”
„Ti hoćeš, a ja ne želim. Nemoj ni ti, ako nećeš.”
Ali ona je htela. Kasnije je shvatila da ćutati nije lako. Tek pre dve godine joj je priznao da je tada bio strahovito uplašen: prvi seminar, nova zemlja, ona sigurna i iskusna, a on početnik. Panika. Zlatni rat dugačak, prostire se do horizonta. Šljunak krupan, varljiv - noga upada pod neprijatnim i nepredvidivim uglom. Sa jedne strane more, sa druge borovi. Vetar huči. Šon hoda kao da ona ne postoji. Lak, ne dodiruje tlo. Ona potrči da ga uhvati za ruku, ali njegov pogled joj kaže: „Ne diraj me!” Iskreno ili pritvorno? Ona očajava. Noću prijemčiv kao zaraza, danju zatvorena sva vrata. Šon ne ume da se ljubi. Smešno! Kako nije dosad naučio? „Šta mi sve ovo treba?” pita se Ana. Mora biti da joj treba. Ona sama je započela: nepozvana je ušla u njegovu sobu. Šon nije ništa učinio. Samo joj je dozvolio da ona čini ono što je činila. Šon Amati, devet godina mlađi, vretenast, neuhvatljiv. Svaka bi ga poželela. Svaka ga želi. Sjajan igrač, a i plesač. Svoju igru igra ćuteći, a svoj ples pleše lebdeći. Uči ih L. A. Walk. Kolege mu zavide. Na kraju bolskog seminara, rastanak u holu hotela „Elafuza”.
„Ne mogu da budem s tobom kako ti hoćeš, nego samo kako ja umem”, kaže joj.
To je bila '76. Odlazak prvi put.
Onda pisma. Šest meseci u Evropi - četiri sa njom u Jugoslaviji.
„Ceo ovaj svet je jedno selo”, govori joj. Progovorio je! „Upoznali smo se u Njujorku, moji iz Irske i Italije, tvoji iz Španije i Hercegovine...” Priča dugo i smisleno.
Slede seminari po Sloveniji u oktobru. Šume razbuktalih boja, okupane jutarnjim suncem, poziraju za fotografiju. Zatim Beograd opalog lica, oljuštenih fasada. Za Šona uzbudljiv. U restoranu „Madera” tatar biftek zalivaju votkom. Kolima po Slavoniji uz kulen i pršut. Leto blago: seminari u Aranđelovcu, na Rogli i u Miločeru. Stotine profesorki oko njega. On sa njom.
Letovanje na Ibici. Diskoteka „Ku” na otvorenom. Na sredini mamutski bazen. Oznojeni igrači skaču u vodu obučeni ili goli. Zidovi bazena u staklu, a podijum za igru smešten okolo prozirnih zidova. Igrači posmatraju lelujava tela plivača. Jedna svađa usred noći uz mnogo reči sutradan zaboravljenih. Latinsko-irski temperament suprotstavljen špansko-slovenskom.
To je '77. Odlazak drugi put.
Šon joj sada piše pisma uz zvuke flaute južnoameričkih muzičara -pretkolumbijske teme. Ženski glas prodire u njegove sanjarije. Njen glas. Šon je zvuk nošen kroz prostor prema njoj, koja ga upija. Sa njim u tami, sa njim na svetlu - upropastiteljka njegove osame. Tako joj piše. „Tvoja sam iskošena senka pod suncem u zalasku, prolazim kroz tebe i nestajem, gubim se u vasioni...” A odmah u sledećem redu o modnim trendovima. Njegovim ili njujorškim? Nikad nije utvrdila. Proletarian Look, Terrorist Chic, Hiroshima Prism. O filmovima i ekskluzivnim diskotekama. Pisma nedovršena, slična njemu.
Potom susret u Londonu. Kiša pljušti. Ništa se ne vidi. U kafeu Britanskog muzeja piše joj na engleskom, ali ćirilicom da je voli. Prvi put za dve godine.
To je '78. Odlazak treći put.
Na Surčinu kolena joj podrhtavaju. Stiže bleđi i tanji nego ikada ranije. Tri nedelje rada u Poznanju sa četiri stotine poljskih studentkinja engleskog jezika i književnosti i četrnaest kolega, stranih predavača.
Tri Engleza su se oženili na licu mesta.
Donosi kofer pun pisama, pesama, crteža njegovog lika, poklona, a na svemu donesenom samo jedna poruka: izjava ljubavi. Ljubomorna je. Ćuti. On joj daje sve memorabilije. Pita ga šta će joj. „Baci ih.”
„Što ih ti nisi bacio?”
„Morala si prvo ti da ih vidiš. Sada su bezvredne.” To su njegove izjave ljubavi.
Poznanj je bio mračan i kišovit. Beograd obasjan suncem. Terazije se šepure. Radnje pune. Šon kaže da dotiče „svoje tlo”. Tada je naučila da lebdi od sreće. Jedu uglavnom kod kuće. Suzana im sprema debele pečene paprike, mlade krompiriće, pohovan patlidžan i tikvice. Piju beli „burgundac”. Kafa kod „Moskve” uz raštimovanu muziku. U pauzama prastari orkestar objavljuje ime sledeće kompozicije ispisano na kartonu.
Idu u Klub književnika posle BITEF-ove predstave nesuvislih reči, a često i bez njih. Kao njihova ljubav. Svako sve razume ili niko ništa ne razume. Nevažno. Glavno je da je predstava odigrana. Važno da su oni zajedno.
On kupuje garderobu u tek otvorenom butiku „Hanibal” u Zmaj Jovinoj ulici. Crna kožna vindjakna postavljena crvenom svilom. Koža mekša od svile. Bagatela. U Klubu prosvetne zajednice kod ozbiljnog, ljubaznog Mileta, jedu profiterole za istim stolom za kojim su sedeli kada je dojurio iz Pariza samo da bi s njom dočekao Novu '79. godinu. Onda, Beč kod prijateljice bogatašice u kući dvorcu sa sobaricama, travnjacima i baštovanima. Ana vidi samo Šona, on vidi samo okolinu. Primetno opčinjen, zaključuju drugarice. Ali čime, dvorcem ili Anom? Oboma, tvrdi prijateljica. Ana joj ne veruje. Šon voli luksuz, živi luksuzno mada zarađuje malo, ali nikad se nijednom rečju ne požali na ledenu učionicu, na odvratan stanični restoran, na otkazan let, na rezervisano sedište u kupeu voza u koje se neko već smestio i nema nameru da ustane, na smrdljiv autobus u kome trešte narodnjaci i gde je zabranjeno odškrinuti prozor zbog već poslovične promaje, na nepojmljivo prljave klozete na benzinskim pumpama i u usputnim motelima. Tu su on i Ana slični: treba koristiti najbolje što postoji na određenom mestu, ali ako boljeg nema, onda se o onome što je kakvo jeste ne govori. Jedino, za razliku od Ane, Šon u svemu, pa čak i u „čučavcima”, nalazi neku egzotičnu draž.
To je '79. Odlazak četvrti i peti put.
Sarajevo ujesen. Šon hoće da ostane zauvek. Od čega da živi? Kako će bez diskoteka? Kako će ona sa njim? A mama? Mama ga voli. To je u redu. Voli ga jer ga Ana voli. Već iznemogla, a hoće da joj ugodi, da im ne smeta. Spokojno sedi u svojoj sobi i smeši se. Sa Šonom govori španski. Kako će on sa njima? Oboje znaju da žele, ali da neće. Oboje samo maštaju. Život zajedno? Lepo. Ali, ovako im je dobro, možda i lepše. Ništa ne pitaju jedno drugo. Ona ipak zna da on nema nikoga. On ipak zna da ona nema nikoga. U Sarajevu on izgovori prvi put I do love you. Stvarno te volim. Stvarno?
To je '80. Odlazak šesti put.
On hoće da se nastani u selu Lubenice na Cresu. Potpuna osama na hridi koja se ruši u more. Litica toliko visoka da se more samo nazire. Lubeničarima ne treba električna stolica, oni samo gurnu. Nisu im potrebni sudovi, advokati, porote: oni jednostavno sa hridi u vodu. To je život! To je društveno uređenje! Sve to joj govori Šon Amati.
A ko je Šon Amati? Kao dečko slušao majku, poštovao oca, išao redovno na ispovest, uredno ispaštao grehe. Katolička škola „Sveta Hristova krv” u njujorškoj četvrti Astorija. U pubertetu patio od užasnih migrena: pomračenje svesti, povraćanje. Bolešljiv, nežan. Jedini od četvoro dece krenuo na studije. Doktorirao u dvadeset šestoj. Odlučio da ode iz roditeljskog doma. Odlazi, a ne ženi se! Nečuveno! Traumatičan početak Šonovog osamostaljivanja. Majka srčani napad, otac moždani udar. Za dve godine postaje svoj čovek, to jest sam. Šon Amati: mešavina stepskog vuka, američkog žigola i vilenjaka sa zapadnih strana.
Ani kolena opet klecaju. „Sabenin” avion sleće na „Kenedi”. Letela je prvom klasom besplatno. Poklon njenog bivšeg muža. Čeka kofer dok joj srce bubnja. Glava joj maše u ritmu otkucaja. Dve nedelje u Njujorku u Šonovom stanu, na njegovom terenu. Hoće li mu smetati? Hoće li se slagati? Je li dobro obučena? Prestravljena, spetljana, nesigurna, zaljubljena... Srećom, ništa ne pokazuje. Deluje smireno, čak arogantno od silne sramežljivosti. Što je više uplašena, to je osornija.
Evo ga, hoda kao da pleše. „Ted lapidus” naočare za sunce, tesne „fijoruči” farmerke, „botičeli” čizme, svilena košulja, blago talasasta kosa sa prirodnim belim pramenom na potiljku, i njena zlatna burma na malom prstu. Uvek je nosi pri dolascima i odlascima, kao da kaže „Tvoj sam!” Grle se. Toliko podrhtava da joj se čini da i on drhti. Možda i drhti. Njen „fam” meša se sa njegovim „iv sen loranom”. U taksiju knedla u grlu pri pogledu na Menhetn, titanski biljur. Njujork ne pozira za fotografiju. On je stalno u pokretu: pulsira, menja se, stari, podmlađuje se. Šonov stan u bojama zemlje. Jedini nameštaj je žućkasto osvetljenje podešeno za trikove: dugine boje, zamagljenje, fluorescencija, šetajući snopovi. Jedan uperen na Šonovu fotografiju. Snimio ga je prijatelj, umetnički fotograf. Šon Amati, centar sveta. Veliki jastuci i baloni pobacani po podu. Svi u skladnim prelivima jeseni. Baloni skaču na dodir i lebde. Ona takođe. Džin i tonik sa suviše leda. Posle, jedan bez leda. Pa još jedan. Džet leg i džin! Večera u „River kafeu” na splavu ispod bruklinškog mosta. Kroz staklene zidove blešti srce Njujorka gde svi hoće da budu. Preko vode gledaju na arteriju poslovnog sveta, Vol strit, i dve zgrade posestrime Svetskog trgovačkog centra. Tu je negde i Met, Karnegi, Peta avenija, Tifani i Tramp tauer.
„Sad ga gledaj iz daljine. Pusti mašti na volju. Kad je istrošiš, uronićemo u njega. Shvatićeš da je mašta siromašna”, sve je što joj Šon kaže.
Ona bi kući! Pošto ne može, pita:
„A kad živiš u njemu?”
„Većina živi od kancelarije do televizije. Zato nemam televiziju, zato nemam kancelariju. Većina ga nikad ne opipa, jer se vozi. Zato nemam kola. Većina Njujorčana se plaši Njujorka kao muž žene ili žena muža. Ja sam mu ljubavnik.”
Iz „River kafea” u taksi. Šon ne govori kuda idu. Noćas: skok na glavu. Ništa od laganog prilagođavanja. Mnoštvo stoji pred jednim ulazom. Stanu i oni. Daleko su u gomili. Uskoro jedan od snagatora na ulazu upre prst na Šona. Samo tako se ulazi u „Studio 54”. Odmah su na podijumu za igru, jer je sve podijum za igru. Kvalitet poda, izbor disk-džokeja, vizuelni efekti dovedeni do savršenstva. Velika lakovana tašna je Anin praktični problem pored mnoštva psihičkih. Odjednom je najlepša tašna iz „Jugoeksporta” postala teška i gadna. Nema gde da je ostavi, spada joj sa ramena, i oštrim ivicama bode okolinu. Zašto joj nije rekao? I da jeste, ponela bi je. Kako će bez tašne? Tu joj je sve što joj treba! Ali ovde niko nema ovakav komad nameštaja. Torbice sa dugačkim drškama vise ukoso preko ramena do boka. Cupka nezadovoljna, ukrućena, nespretna. Šon joj ne pomaže. On je ne primećuje: klizi od grupe do grupe igrača i odmah postaje središte svakog kruga. S vremena na vreme se odvoji, dovoljan sam sebi. Ona nije dovoljna sama sebi. Besna je, ali se ne predaje. I da hoće ne bi mogla. Najzad je pored nje. Daje joj bočicu. Udahne obazrivo neki alkohol. Glava kao pero, a noge ne dodiruju tlo. Uplaši se za časak, ali dejstvo traje dve-tri sekunde. Bočica kruži dalje. „Amilnitrat”, kaže Šon prepredeno-pobedonosnog osmeha. Ona se ponaša kao da je još pod dejstvom, mada je potpuno pribrana. To se Šonu sviđa, pa nek uživa. A dobar je izgovor za ludiranje. I, uostalom, do đavola sa kontrolom, tom njenom večitom kočnicom, do đavola sa umerenošću i pristojnošću! Celog veka joj stoje na putu! U prolazu, grli jednog crnog, žilavog mladića. On je zadržava u zagrljaju. Što da ne? Igraju stiskavac. Bar ne mora da razmišlja šta će sa rukama. Svesno krši bit disko igranja: ni sa kim, a sa svima - smišljeno kao revolt protiv konzervativnog zabavljanja, igranki i parova. Ispod oka gleda mladića u čijem je naručju. Nije više mladić. Sad je zreo čovek. Zategnut, napet kao struna. Tvrdo telo. Graciozan, ozbiljan. Kreće se kao toreador u areni. Njih dvoje su jedno. Šon se šunja iza nje. Ana je u sendviču. Ali ne, ne: kao deo tog drugog tela čini joj se da Šon igra sa neznancem, a da ona ne postoji.
„Yo soy de Santos”, prošapće njen partner i nestaje.
„Španac”, okreće se Ana Šonu.
„Ne, Portorikanac.”
Sa plafona se spuštaju masivni kožni visuljci poput bokserskih. Onda med igrače uranjaju stubovi sačinjeni od ogledala. Sve se umnožava: našminkan muškarac u kožnim pantalonama nag do pojasa, drugi sa perikom u belom šorcu, treći sa crvenom pelerinom kao Rišelje, gola žena prekrivena samo perjem... Ima ih mnogo, sve više. Ujutro se vraćaju kući. Crvene gladiole ispod starinske slike neznanog bosanskog umetnika, poklon njenom ocu za nešto dobro što mu je učinio. Sada kod Šona Amatija. Iz predratnog Sarajeva u posleratni... ne, Njujork koji nikad nije video rat.
To je '78. Odlazak prvi put.
Vetar napolju huči. Pao je mrak. Ana je upalila svetio. Ona uzima tašnu i iz nje vadi novčanik u obliku koverte, Šonov poklon iz Pariza od koga se ne odvaja. Glatka, smeđa koža nije se otrcala ni posle trideset godina nošenja. Iz njega vadi dve starinske fotografije u sepiji: likovi dvoje lepih, mladih ljudi, njena majka i njen otac. Svako na svoj način nosi znamenja svog roda. Njegove oštre crte, visoko čelo, svetla kosa i ozbiljan pogled uperen u nju, oblu, kao izvajanu u puteru, tamne kose i tamnog sjaja u očima. Dve fotografije snimljene na različitim mestima, a kada se stave jedna pored druge, njih dvoje se posmatraju. Zato ih je izabrala među mnogima. Zato ih stalno nosi sa sobom.
Šon se divi njenom ocu iz njenih priča. Želi da liči na rođenog Mostarca, ali pred očima mu ne teče zelena Neretva, a u srcu ne nosi kameni most. Ništa od pokušaja. Ipak, kad odlaze u restoran diskoteku „Le muš”, oblači se kao on sa stare fotografije iz tridesetih godina. Pozvani su na Starburst party sa izričitom naznakom: samo u belom! Restoran je smešten u običnoj stambenoj zgradi na njujorškim dokovima. Ulaz običan, bez oznake, običan lift. Ali, kad se uđe u veliki tavanski prostor crnih zidova bez prozora, štimung je svemirski: snopovi treperavih ogledalaca konfeta, poput zvezdane prašine, čas se obrušavaju kao snežna lavina, čas iščile.
„Je l' ono muško ili žensko?” pita ga, a on odvraća:
„I jedno i drugo. Koga to još interesuje!”
„Mene, ja sam Balkanka!” kaže prkosno.
Između jela, odlaze u posebnu salu da igraju. Zamašnoj Crnkinji s vremena na vreme blesne kroz proreze belih šljokica čvrsta butina. Ona ne igra u ritmu muzike, ona je ritam muzike. Jedan čikica sa torbom i kačketom poput majstora koji je završio posao, pokušava da se dotetura do izlaza. Ana počne da se vrti oko njega, a on spremno baca torbu, kačket i radničku bluzu i zaigra poletno, žestoko. Kad oseti da gubi Aninu pažnju, zastane, poljubi joj ruku, zapita odakle je, pa reče da su susedi. On je Austrijanac. Nekada je bio solista Bečkog baleta, sada je električar. Pokloni se, pokupi svoje stvari i odlazi.
Zastrašujuće ružna telesina glavne glumice/glumca pozorišnog događaja The Neon Woman na malom podijumu diskoteke u Grinič Vilidžu pripada svetski slavnom travestitu Divajnu. „Božanstven” ili
„Božanstvena”? Prevod traži rod. Srpski, za razliku od engleskog, jeste strogo definisan.
„Kod nas nema dvosmislenosti”, primećuje Ana, „U vezi sa polovima nema muvanja i zafrkancije.”
„Macho world”, odgovara Šon sa gađenjem, dok se ona gadi te odvratne pojave, groteskne, jezive i kičerske.
„Kič koji dostiže vrhunac, postaje umetnost”, objašnjava joj Šon.
Komad nevažne sadržine izvodi na scenu lezbijke, homoseksualce i ponekog senatora. „Božanstvena” ozbiljno i uporno radi na zgražanju publike, ali i na smehu, jer kako bi Amerikanci bez it's funny? Ona ruši sve estetske norme, preterano pretvara u obično, a najzad i u privlačno - ugly is beautiful. Izraz vremena? Užasno vreme, misli Ana tokom završne scene akta „ljubavi” između „Božanstvene” i jednog crnca na ginekološkom stolu. Zatim se sedišta-jastuci sklanjaju i sala se pretvara u diskoteku. Pojavi se i „Božanstvena” kratko podšišane bele kose, sumornog lica bez slojeva šminke. Njen/njegov život znači spektakl, znači novac. A posle svega dolazi plaćanje poreza.
Na Anu se ruše prizori kultnog filma, krvožedne bajke Rocky Horror Picture Show, sažetka svih aktuelnih njujorških tema: travestizma, sado-mazohizma, naučne fantastike, horora, rok mjuzikla. Redovi pred bioskopom traju mesecima. Predstave počinju u ponoć samo petkom i subotom, jer radni ljudi „žive” vikendom. Film se gleda bezbroj puta. Šonu je sedmi put. Dijalog je trodimenzionalan: između glumaca na platnu, i između njih i publike koja zna tekstove napamet. Odećom i ponašanjem gledaoci se identifikuju sa ličnostima iz filma. Preko njihovog aktivnog učešća film postaje realnost. Film je stvarnost, a stvarnost je izmišljotina. Svako viđenje, drugačije tumačenje, svako viđenje poistovećenje sa drugim likom. Rašomonijada. Ovog puta Šon je dobar momak sa milom devojkom kojeg će oni drugi, loši momci, iskvariti. Zato je, umesto šampanjca, doneo sok i kokice. Dobri su priglupi i trapavi, zli su pametni i maštoviti.
Na Dajaninoj rođendanskoj sedeljci pojavljuje se glavni protagonista RHPS-a (skraćenica, kao odraz milja). U korsetu sa crnim čarapama i zlatnim sandalama, našminkanog lica i maljavih grudi, on naglašava slobodu polova i bunt protiv društvenih normi. Sloboda ili okovi, pita se Ana, jer tolika nametnuta sloboda su okovi... Ah, kakve joj orgijastičke svetove otkriva Šon Amati, Greta Garbo njujorških lingvista, snob bez novca i želje da ga zaradi, intelektualac koji ne čita knjige, dečak bez vedrine, miran građanin prožet eruptivnim gnevom ili oduševljenjem, obožavalac Čajkovskog i sintisajzera, mladić koji ćutnju koristi kao najefikasnije sredstvo izraza.
To je '79. Odlazak drugi put.
Klub „The Saint” u nekadašnjem fabričkom stovarištu toliko velikom da mu se kraj ne vidi, sa podom od rešetaka (nema mesta štiklama) i podijumima za odmor, spavanje, ljubljenje ili bilo šta što članstvu, isključivo homoseksualnom, padne na pamet. Na određenim mestima kotarice sa voćem kao besplatno osveženje. Alkohol se ne služi. Svako donosi svoju stimulaciju: od ljubavnika do kokaina. U klub se dolazi posle ponoći, a ostaje do posle podneva. Tu Šon živi preko vikenda. Pita ga zašto bira ovakva mesta.
„Ako hoću da ostanem sam među ljudima”, odgovara joj, „onda je to ovde jedino moguće.”
Zatim „Roxy”, diskoteka na rolšuama. Upoznaje zgodnog Zadranina zaposlenog kao „održavač dobrog raspoloženja”. Kad zatreba, on uleti među igrače i podigne temperaturu majstorskim plesom. Ili, dođe važna ličnost sama, a on joj se ponudi kao partner za igru. Pokazuje im arhitekte, bankare, biznismene koji su sve napustili i odali se plesu na rolšuama!
* * *
To je '80. Odlazak treći put.
Leto je, nepojmljiva vlaga i vrućina. Došla je uprkos Šonovom savetu da ne dolazi. On radi celo leto od jutra do večeri. Američka ekonomija nije ono što je bila. Treba zaraditi za kiriju. Dosadno joj je. Iscrpljenog, vuče ga preko vikenda na rajska Devičanska ostrva u hotel „Bucaneer”. On samo spava. Zatim u San Huan, portorikansku egzotiku i udobnost „Hiltona”. On samo spava. Najzad, on nju vodi na Fire Island, Vatreno ostrvo: peščani sprud, mondensko letovalište njujorških homoseksualaca. Putanje od dasaka među drvenim vilama. Opet, kao u diskoteci „The Saint”, nema mesta štiklama. Ni njoj, zaključuje zapljusnuta prizorima galopirajućeg, otvorenog promiskuiteta. Muškarci mame muškarce, žene miluju žene.
Šon hoće nešto da joj kaže ćuteći?
I dalje, ona ništa ne shvata, ali oseća.
Da, on pripada tom svetu, a ne njenom.
Vraća se kući sa gorkim ukusom koji ostavlja prevara i izdaja, ali prvi put srećna što je otišla iz Njujorka. U svom je gradu, na svom tlu, gde čini joj se, manje ili više, zna ko je ko, i šta od koga može očekivati.
To je '82. Odlazak četvrti i poslednji put.
Od tada, oboje su se promenili.
„Ti si se promenila. Ja sam ostao isti”, tvrdio je. „Ranije, ti si htela da sagledaš samo moju jednu stranu. Tvoja promena se sastoji u tome što sad vidiš i drugu.”
„Videla sam lice, a zanemarila naličje”, odvratila je.
„Ne”, popravio ju je, „videla si naličje, a sada vidiš i lice.”
I to je bilo sve.
* * *
Šon i Ana su ostali verni i odani prijatelji. A nije li prijateljstvo najviši stepen ljubavi? One dugoročne ljubavi koja nastaje posle kratkoveke zaljubljenosti i vihorne strasti, i u kojoj uživaju samo retki srećnici.

Milkina priča
Milkin stari teča se razboleo. Povrh činjenice da je Milka osoba koja voljno i lako pomaže ljudima uopšte, ona je iskreno volela svog pitomog i nezahtevnog teču čija je žena, Milkina tetka, nedavno umrla, pa pošto nisu imali dece, a on nije imao drugih rođaka, Milkin teča je ostao potpuno sam i zavisio potpuno od nje. Milka je dobila uput od lekara opšte prakse za sve specijalističke preglede. Kako dolikuje i lege artis, uredno je vodila teču na preglede ali, nažalost, sa malo opipljivih rezultata, jer se dijagnoza nikako nije oglašavala. A Milkinom teči se stanje pogoršavalo.
Najzad je neko od lekara predložio da se teča odvede na magnetnu rezonancu... Milka je odjurila u Klinički centar i posle dugog čekanja dobila informaciju da je aparat, koji je bio u kvaru nekoliko meseci, najzad popravljen, što ju je toliko obradovalo da je skoro poljubila namrgođenu šaltersku službenicu (i tada je pomislila kako mi, živeći u ovoj zemlji, doživljavamo stotine sitnih radosti poput ove, koje nikad ne bismo doživljavali da, recimo, živimo u Švedskoj, što ju je dodatno oraspoložilo ali i oneraspoložilo). Međutim, onaj deo Milke koji se radovao zbog popravljenog aparata kratko je trajao, jer ju je ista službenica obavestila sa nekim poluskrivenim izrazom pakosne nadmoći
(jer se jedino u tome sastojalo njeno celokupno životno osećanje više vrednosti, pošto je puzala pred bogatom svekrvom, rintala za nemarnim mužem, gutala od bahate dece i uvlačila se svim doktorima i profesorima na poslu, a da se ne pominje njena lična šefovica aždaja) da je aparat za magnetnu rezonancu prenatrpan onima koji šest meseci nisu mogli da se snime, pa će njen teča doći na red za sedam meseci, naime, (i tu je slavodobitno i preglasno izgovorila): „Datum je... dvadeset i drugi novembar”, preterano pažljivo i sa posebnim značajem ga beležeći u neku svesku, „u osam i trideset ujutro!”
„Ali... oprostite”, blago se pobunila Milka dok su joj se oči punile suzama, „moj teča je jako, jako bolestan. Njegovo stanje se pogoršava iz dana u dan... Pa ne znam... kako bih rekla... neće stići...”
„I drugi su isto tako bolesni, pa čekaju! Svi čekaju! I ja da hoću na rezonancu, ne daj bože, i ja bi' čekala! Čeka se do godinu dana! Da! A vi, kako hoćete! Ali, odmah recite, da li da vas ostavljam za ovaj datum ili da vas brišem! Jer neki drugi jadnik će rado zauzeti vaš termin!” glasio je odgovor izrečen kao zakon indiferentnim, ledenim tonom ne bi li se istaklo da je i ona, dotična administrativka, a ne samo lekari, dakle ona, obična šalterska službenica (a smatrala je da je stav sveta prema njenom pozivu predstavljao ponižavajuće i nezasluženo bagatelisanje, potpuno besmisleno jer bez nje iza tog šaltera ništa se ne bi dalo obaviti), suočena sa svakodnevnim ljudskim tragedijama, teškim situacijama i smrtima, te da je na sve muke čovečanstva oguglala. „Uostalom”, dodala je sad već sa vidnim nestrpljenjem, „ako ne možete da čekate, idite, brate, kod privatnika, platite i mirna Bačka!”
„Nisam znala da ima i privatno...” promuca Milka.
„Ima, kako da nema”, odjednom službenica postade razgovorljiva, „sva snimanja, ultra zvuk, mamografija, rendgeni, skeneri, šta god želite, cakum-pakum... Ali, ne može besplatno kao ovde!”
Koliko se moj jadni teča naplaćao zdravstvenog koje nikad dosad nije koristio, pomisli Milka, ali oćuta, pa samo upita: „ A da li možda znate koliko košta?”
„Znam, kako da ne znam!” uvređeno će službenica, ali sad već sa dozom živosti u glasu. „Oko trista evra, tako nekako... Mogu vam preporučiti ovaj centar... Odlični su!” pa proturi Milki jednu vizitkartu, krišom pogledajući naokolo da bi proverila uobičajeno odsustvo pažnje kod koleginica.
Milka se zahvali, zamoli da teča bude ostavljen na listi za čekanje, okrete se i ode plačući. Gde sad da nabavi tolike pare? Nigde! A ako ih ne nabavi, umreće joj njen dragi teča koji joj je toliko puta u životu pomagao, a da ona nije ni tražila! Gajio je neku neobjašnjivu sponu sa Milkom, mada mu nije bila krvni srodnik: kao da je uvek znao kada joj je bivalo teško i odmah bi uskakao sa toplom rečju, tihim savetom i ponekom parom, onoliko koliko je mogao da odvoji od svoje male plate, potom još manje penzije, i to onog delića koji bi uspeo da spase od njene tetke trošadžijke.
Kad je stigla na svoje radno mesto u robnoj kući za žensku i mušku odeću, Milku odmah koleginice upitaše zašto su joj oči crvene, a ona tako tužna, jer je Milka inače po prirodi bila vesela, duhovita i prema svima ljubazna, te je sledstveno bila i najuspešnija prodavačica. Ona im ispriča šta se dogodilo. Svi su iskazali žaljenje, ali ni trunku čuđenja - šta da se radi kad stvari tako stoje, tu se ništa ne može. Ta opšte rasprostranjena prilagodljivost i spremnost na trpljenje Milku je uvek iznenađivala. „Trpljen-spasen”, nekoje rekao. „Trpljen-mrtav”, besno je odvratila Milka. Onda je svako dodao neku sličnu priču i na tome se završilo. Potom su navalile mušterije, pa više nije bilo vremena za priču.
Tečino stanje se tokom sledećih nekoliko dana pogoršalo. Više nije mogao na noge.
Upravo dok je Milka u mislima prebirala po poznanicima i rodbini koji bi mogli da joj pozajme novac ne bi li sakupila taj ogroman iznos, kada joj jedna koleginica na poslu priđe i reče: „ A šta te košta da probaš preko doktora Cileta?”
„Kog doktora Cileta?” upita Milka zblanuto. „Ja ne poznajem nikakvog doktora Cileta.”
„Ne poznaješ čoveka što radi tu preko puta u trafici!?” začudi se Milkina koleginica.
„A tog doktora Cileta? Naravno da poznajem! Ko njega ne bi znao! Tako simpatičan i vedar i uvek se šali... Ali otkud je on doktor? Doktor čega? Pa nije valjda lekar... Njega sigurno tek onako zovu doktor...”
„Ne, ne, on je lekar!” tvrdila je koleginica.
„Nikad nisam čula da lekar radi kao prodavac u trafici...”
„E, pa sad čuješ...”
„Ma to nije moguće!”
„Zar nisi dosad shvatila da je kod nas sve moguće? Nisi? E, bogami, to ti je velika falinka! Dakle, on je stvarno bio zaposlen u Kliničkom centru. U doba našeg vođe, stao je nekome kome ne treba opasno na žulj, pa su ga Oni Koji Znaju Kako Treba lepo ekspedovali, svašta mu natovarili što nema veze sa njim, i on postao duvandžija! Uveravam te, raspitala sam se... Idi kod njega, on ih sve tamo poznaje. Možda može da ti pomogne. Šta te košta da ga pitaš?”
„Ništa... Idem odmah. Molim te zameni me, brzo se vraćam.”
Milka se sjurila kao bez duše do kioska, stala ispred prozorčeta i povikala: „Doktore Cile!”
„Taj sam!” odvratio je obešenjački glas. „Aaa, to si ti, Milkice, slatka čokoladice... Nisam te odmah prepoznao, ne dolaziš često... Naravno, ne dolaziš jer ne pušiš! To ti je pametno, najpametnije! Duvan ubija, razara, grize i ujeda... Prosto se naježim kad prodajem cigare, pogotovo mladima... Vidiš, zato sam ja stalno naježen i zimi na hladnoći što je logično, i leti na vrućinštini što nije logično. Nisi primetila? Vidi kako mi se kosa nakostrešila!”
„Cile”, prekide ga Milka. „Zašto tebe zovu doktor?”
„Zašto? Hm... Često se i ja pitam... pa mi onda pukne pred očima: valjda zato što sam završio medicinski fakultet, specijalizaciju i radio kao lekar! Da, mora da je zbog toga! Zašto bi inače?”
„Znači, to je istina”, promrmlja Milka i nastavi: „A je l' poznaješ nekog u Kliničkom centru na...” I iznese mu problem sa tečom i magnetnom rezonancom. „Možeš li mi pomoći?” završi Milka već na ivici suza.
„I hoću i mogu. Dakle, idi tamo sa tečom i potraži sestru Jovanu, zapamti, sestru Jovanu, ona će ti sve srediti kod glavne sestre Cece, a ona opet kod doktora Aslagića na magnetnoj rezonanci...”
„Jao, je l' stvarno? Jao, hvala ti, doktore, mnogo ti hvala!” grcala je Milka, ali je i dalje sumnjala u ostvarljivost ovog poduhvata.
I možda se ona nikad i ne bi upustila u ovu igru, da teči nije bivalo sve lošije i lošije, te Milka skupi hrabrost i uputi se gde joj je rečeno, potraži sestru Jovanu koja se posle dosta čekanja pojavi.
„Ko me je tražio?” upita odsečno i pogleda unaokolo.
„Ja... ovaj, ja i moj teča”, pa pokaza na sićušnog starca koji je sedeo u kolicima.
„A zašto? Šta vam je potrebno?”
„Magnetna rezonanca”, odvrati Milka i izvadi hrpu papira na uvid sestri Jovani.
Ona baci brz pogled i upita: „Ko vas je poslao kod mene?”
„Doktor Cile”, snebivajući se promrmlja Milka i zaključi u tom času da ne zna njegovo prezime, a ni puno ime već samo nadimak, i upravo kada je sklopljenih očiju mislila da se pred njom sada zatvaraju sva vrata, ona začu:
„Doktor Cile-Cvrle!” obradovala se sestra Jovana i njeno ozbiljno lice ozari osmeh. „Kako je moj stari drugar?”
„Dobro!”
„Još u kiosku?”
„Još u kiosku.”
„Neće, pa neće!... Neće da se vrati u struku... Dobro, kako ono beše... Milka... odvešću vas kod glavne sestre... Malo sačekajte.”
Posle desetak minuta pojavila se glavna sestra Ceca.
„Ko vas je preporučio?” upita i ona pošto je pogledala rezultate svih pregleda, upute i mnogobrojne dijagnoze.
„Doktor Cile”, odgovori već malo samouverenije Milka.
„Ah, naš Cile-Ciki!” razneži se glavna sestra Ceca. „Da, da... Nedostaje nam... Sačekajte, sad će doktor Aslagić biti slobodan...”
Kad je uvela teču kod doktora Aslagića, on je odmah postavio isto pitanje, a Milka je hrabro odgovorila i reakcija je bila ista: osmeh, odobravajuće klimanje glavom, a zatim senka neodobravanja, negodovanja.
„Šta je s njim?” upita doktor. „Sa tečom?”
„Ne, nego sa Ciletom. Gde je? Je li još duvandžija? Nisam ga dosta dugo video, ali čujem da ponekad svrati i poseti nas...”
„Još je duvandžija, ali zakleti nepušač”, odvrati Milka kao da mu je sestra rođena pa sada otkriva Ciletovu intimu.
Kada je snimanje bilo obavljeno, i Milka se svima upletenim u proceduru na Kliničkom centru zahvaljivala, pre nego što je sa tečom otišla, upitala je sestru Jovanu zašto se na pomen doktora Cileta svi raskrave i razneže, a ona joj je posle kratkog razmišljanja odgovorila:
„Da, istina... A zašto?... Eh, teško je to... Ma nije teško!” ljutnu se sestra Jovana kao da je besna na samu sebe što izbegava odgovor. „Zato što je Cile bio dobar, pristojan, veseo, iskren čovek... Cenio je kolege, bio uvek ljubazan prema nama sestrama, na bezobrazluk i nadmenost odgovarao smeškom i, iznad svega, voleo ljude... Pomagao je apsolutno svima: i važnim i nevažnim pacijentima podjednako, i onima preko veze i onima bez veze, i kome treba i kome ne treba... Nikad namćorast, nikad loše volje...”
„Pričate kao o pokojniku”, prošapta Milka.
„Da, u tome je stvar! Pogodili ste, a i meni otkrili... On se ovde više neće vratiti, on kao da je stvarno pokojnik...”
„A o pokojniku sve najbolje, zar ne?”
„Upravo tako.”
Nemoguće! Lažeš! Nije istina! bile su opaske svih i svakoga na Milkinu priču. Niko nikada Milki nije poverovao da je, kao prvo, teča za jedan sat stigao do magnetne rezonance, što je i sama Milka, koja je svemu prisustvovala, jedva verovala, i da, kao drugo, postoji lekar koji je već godinama stalno zaposlen kao duvandžija u kiosku.
Ja jesam. Meni je priča zvučala sasvim logično za vreme i mesto u kojima su junaci ove priče živeli.

Da li sam mogla biti Pepeljuga?
Silver Stenfil i Šarlota Mejer, američke lektorke iz Splita i Osijeka, i ja našle smo se u Piranu gde je trebalo da se održi dvodnevni seminar za profesore engleskog jezika istarske regije. Došle smo dan ranije, u nedelju, i uživale u prolećnom suncu i povetarcu, mirisu mora, malom molu i luci sa usidrenim barkama, spomeniku velikom italijanskom kompozitoru Donicetiju na malom trgu, dakle, u gradiću koji je više ličio na pozorišne kulise nego na pravo primorsko mestašce u kome žive pravi ljudi, a ne glumci.
U kafanici na obali poručile smo lignje, škampe i oradu. Uz oporo crno vino, dok smo čekale da se hrana pripremi, ja sam predložila da svaka ispriča po jednu svoju ljubavnu priču iz mladosti. Njih dve, nepripremljene, zahtevale su da ja počnem. Pristala sam, premda ni ja nisam bila spremna.
Evo moje priče.
Početkom šezdesetih godina XX veka imala sam dvadeset i jednu godinu i studirala engleski jezik i književnost. Spolja gledano, bila sam prilično hladna čak i odbojna. Svi koji su me ovlaš poznavali, a takvih je bilo najviše jer se nisam olako družila, govorili su da sam digla nos put neba, da sam uobražena, pa i arogantna, spremna da idem preko leševa da bih postigla cilj. Nisam imala ništa protiv takve karakteristike, prijala mi je, jer mi je nudila sve ono što nisam posedovala. Naime, te tvrdnje su se kosile sa svim onim što sam znala o sebi, a želela pošto-poto da sakrijem što je značilo da sam u skrivanju bila zaista uspešna. Ja sam zapravo svim svojim bićem pripadala grupaciji takozvanih „njanja” - nadasve stidljiva, preozbiljna, nesnalažljiva, sputana, nesigurna, dozlaboga kritična prema sebi, i u neprestanoj zebnji da nekim pokretom, izjavom ili odećom od sebe ne napravim budalu. Jednom rečju, bila sam nikakva! Čistokrvna „vezana vreća”.
U mene, takvu nikakvu, zaljubio se jedan Amerikanac. U to vreme, u većini beogradskih krugova svaki Amerikanac (makar on bio i obični kelner ili šuster, ili čak džabalebaroš ili lopov - za profesiju se nije pitalo - profesija je bila Amerikanac), smatrao se nekim višim bićem, koje kao da dolazi sa neke druge, bolje planete. Takav stav bio je zasnovan na malobrojnim glamuroznim filmovima koji su jedva dopirali do moje zemlje, na jedva prisutnim pločama džez muzike ili rokenrola ili, još ređe, na ponekoj prevedenoj knjizi koja se izmigoljila cenzuri i koja bi odmah postajala kultna.
Tog „mog Amerikanca”, koji se zvao Dadli Taft, upoznala sam u Dubrovniku. Hitam da naglasim da moji odlasci u Dubrovnik nisu bili ni u kom slučaju rezultat dobrog imućnog stanja moje porodice koja je preživljavala zahvaljujući paketima mamine sestre, moje tetke Klare, iz Njujorka. I sama izbeglica, Klara takođe nije imala ništa, ali nemati ništa u Njujorku i nemati ništa na Balkanu tada nije bilo isto. Živela je u najjeftinijim kućama u Bronksu, koje su se zvale project buildings, a projekat se odnosio na davanje mogućnosti siromašnima da se donekle pristojno smeste za malu kiriju u nizove ciglacrvenih višespratnica okruženih urednim parkovima i ponekom samoposlugom. Uprkos oskudnim sredstvima, tetka Klara je imala dovoljno za kupovinu odbačene robe na metar (takozvanih restlova) koja se u bescenje prodavala na kilo, za stare (koji su izgledali kao novi) žipone, setove, najlon čarape, marame, trikoe, štepane šlafroke, kombinezone, dokolenice, soknice i lastiše; potom plastične kese i kutije za odlaganje hrane; grafitne olovke i najnoviji izum: hemijske olovke; pa dugmeta, konce, šnalice, kopče, kao i ono za nas najvrednije: poneku funtu kafe, mleka u prahu, pokoju konzervu žutog američkog sira, kesicu vanila šećera, zamene za šećer za mog oca dijabetičara, i jaja u prahu nazvanih od milošte „trumanova jaja” po američkom predsedniku Hariju Trumanu. Dakle, od prodaje tih nasumično skupljenih ostataka jednog imućnog sveta, nas četvoro smo živeli u jednom siromašnom svetu.
Ipak, za najvažniji činilac u ostvarenju neverovatnog luksuza kao što je letovanje u Dubrovniku, mogla sam da zahvalim maminoj drugoj sestri, mojoj tetki Nini, koja se, posle jedva preživljenog rata, preselila zbog muževljevog zdravlja iz Sarajeva u taj prekrasni grad na moru. Kada joj je muž, koji nije trpeo nikoga osim svoje žene, umro, ona je najzad pozvala svoju omiljenu „nećakinju” u njene sobice (jedna u podrumu, a druga na tavanu), koje su se nalazile na ekskluzivnom mestu: pored samog prestižnog hotela „Argentina”! Međutim, te sobice su bile deo jedne prenaseljene derutne zgrade, gotovo čatrlje, koja je predratnim vlasnicima donjeg raskošnog zdanja služila kao konjušarnica. Tako sam ja provodila tri meseca prvo školskog, a posle fakultetskog odmora u dubrovačkoj konjušarnici gde su konje zamenili ljudi. Meni lično sve je bilo divno kao najlepši san čim bih se našla na moru koje sam od prvog časa kada sam ga ugledala naprosto obožavala. (To osećanje zadržala sam i do danas.)
Tako su stvari stajale sa mnom.
Sa mojom ondašnjom velikom ljubavlju stajale su znatno drugačije.
Dadli Taft je sasvim slučajno došao u Jugoslaviju na povratku iz Sovjetskog Saveza za koji je na jedvite jade i samo preko svojih uticajnih političkih veza (pradeda mu je bio predsednik Sjedinjenih
Država, deda-stric poznati Mr. Republican, a otac vlasnik televizijske korporacije u Sinsinatiju, država Ohajo) dobio vizu i na brzinu razgledao koliko mu je bilo dozvoljeno. Potom je došao kod nas da vidi jednu opušteniju verziju komunizma, dakle, Jugoslaviju koja je raskrstila sa Sovjetima i uspešno igrala na ivici noža između Istoka i Zapada. On je studirao prava na Jejlu i bio je iz nepoznatih razloga zainteresovan za, sa tačke gledišta njegove klase, „neobične” stvari poput ruske književnosti, ustrojstva carske Rusije, za revoluciju i nastanak Sovjetskog Saveza, što je užasavalo njegovu strogu, uskogrudu majku konzervativku republikanske orijentacije, a oduševljavalo njegovog oca bonvivana, potajnog demokratu.
Upoznali smo se na plaži hotela „Ekscelzior” gde sam često odlazila sa drugaricama i domaćim momcima plivajući ili se držeći za uže koje je visilo privezano za čamac na vesla. Dadli, pošto me je upoznao tako što je moja drugarica Lelica počela sa njim da razgovara, dok sam ja sedela skamenjena poput mumije i ćutala (za mene karakteristična pojava čim sam u društvu nekoga ko mi se dopadne ili kome se iz bilo kog razloga neizmerno divim) da bih se najzad od neizdržive nelagode bacila u more i zaplivala kraul, mada bih se najradije bacila u Dadlijevo naručje. Odmah po mom skoku na noge sa zapušenim nosom (premda sam umela i na glavu, ali sam se plašila da mi neće uspeti pa ću tresnuti na stomak i ispasti smešna), Dadli Taft se bacio za mnom u plavetni Jadran svakako skokom na glavu, pa posle dužeg zajedničkog plivanja, i u moje naručje. Umesto planiranih tri dana određenih za Jugoslaviju, Dadli je ostao tri puta po tri dana.
Taj deo našeg poznanstva i ljubavi za mene nije bio težak, naprotiv, bio je prijatan, uzbudljiv, pun oduševljenja i nadahnuća. On se nalazio na mom terenu, među ljudima koji govore mojim jezikom i čije ponašanje i običaje poznajem ja, a ne on. Drugim rečima, Dadli Taft je zavisio od mene.
Po njegovom odlasku usledilo je dvogodišnje dopisivanje u kome sam ja opet imala prednost jer sam lepše i maštovitije pisala od njega - makar to bilo i na njegovom maternjem a meni stranom jeziku. U to sam, neverovatno ali istinito, bila sigurna! I tako bi dopisivanje potrajalo u nedogled da, posle mnogih nedoumica, Dadli nije najzad nekako shvatio da njegovi učestali pozivi da dođem u Ameriku nisu ostvarivi jer ja nemam para za avionsku ili brodsku ili bilo kakvu kartu (osim tramvajske), a pre bih umrla nego mu to napisala. Posle dugog perioda premišljanja i nerazumevanja o čemu se zapravo radi, najposle mi je poslao avionsku kartu!
Takva ponuda se nikako nije smela odbiti! Ne samo moja majka nego čak i moj otac nisu smatrali da ovakvu priliku treba da propustim. Ja sam bila jedina koja sam želela da je propustim, jer sam se uplašila što treba prvi put da putujem u inostranstvo, prvi put da letim avionom, prvi put da budem u stranom društvu i u zemlji čijim jezikom doduše vladam vrlo dobro ali knjiški, a zapravo o njoj ne znam ništa osim jezika... Povrh svega, drhtala sam od same pomisli na ponovni susret sa Dadlijem Taftom. Da li sam se ugojila? (a tamo svi kao štiglici: žene tratinčice, muškarci sportski građeni); kako sam obučena? (a tamo svi kao iz „Voga”); kakva mi je frizura? (a tamo svi imaju kosu kao svilu); o kojim temama umem da pričam? Samo o Džonu Donu, Džojsu i Šekspiru (koji nikog ne interesuju) i ponekom već davnašnjem filmu sa Avom Gardner ili Klarkom Gejblom (a tamo svi gledaju najnovije filmove, slušaju najnovije ploče, čitaju šta hoće... Brodvej, Metropoliten opera i muzej, Gugenhajm... Šta ti duša želi!). Ja ne znam nijednu njihovu društvenu igru, nijedan njihov ples, njihov način ophođenja... Ništa! Osećanje niže vrednosti, stid, nesigurnost, nemaština... Sve to me je ophrvavalo do te mere da sam u nekoliko navrata iskreno poželela da nikad nisam srela tog mladog i tako privlačnog Amerikanca, da se nikad nismo zavoleli i da mi on nikada nije poslao avionsku kartu!
U celom tom košmaru, jedina svetla tačka (zbog koje nisam pocepala kartu) bila je moja treća tetka, Riki. Ona je živela u Klarinom stanu u Bronksu posle sestrine iznenadne smrti. Ja ću stanovati kod nje za početak, a posle ćemo videti... Tako smo se Dadli i ja dogovorili.
U avionu nisam htela ništa da popijem i pojedem jer sam se bojala da se to mora na kraju putovanja platiti, a ja nisam imala para za takve obesti. U džepu jedne lepe tašne koju mi je mama za put isheklala od sitnih bež perlica, stajale su uredno složene dve novčanice od po pet dolara - moja čitava imovina koju sam cenila iznad svega, jer sam prisustvovala svim problemima oko njene nabavke.
Na aerodromu su me sačekali Dadli Taft, teta Riki, i na moj najveći užas, gomila njenih jevrejsko-srpskih prijatelja. (Svet je uvek i posvuda pratio Rikicu privučen njenim neodoljivim šarmom.) Papagajski šareno obučeni, oni su svi pripadali ili našim starim iseljenicima koji su srpski pozaboravljali, a engleski nikad naučili, ili siromašnim Jevrejima iz obližnjeg kluba, ili komšijama iz njene zgrade, uglavnom kasiricama, bakalima, krojačima ili taksistima. A na čelu te raznobojne mase, za dve glave viši od svih, hrli prema meni prekrasni, sportski odeveni, milionerski sin Dadli Taft, a za njim cupka moja majušna tetka, bivša balerina, bivša modistkinja, sada na socijalnoj pomoći, Rikica, čiji su osmeh i blistave oči skrivale ili, bolje rečeno, zasenjivale sve ostalo što je postojalo u njoj, na njoj i oko nje.
Sama sebi sam izgledala doslovce strašno: duga plava kosa se nekako ućebala i sva okrenula naopačke, uska suknja mamine proizvodnje od nekog sumnjivog pepita štofa se izgužvala, naprosto izlomila od sedenja, majica i džemper se nekako otromboljili, naprasno isfucali, na sivoj čarapi pošla petlja i to spreda gde se najviše vidi, mantil kao da su krave žvakale, usne ispucale, usta suva od žeđi kao da sam hodala kroz Saharu i zalutala, šminka se razmazala, koža se osušila samo što ne pukne! Moj očaj je pomalo smirio Dadli koji je, sav svež, mirišljav i lepršav, sa iskrenom radošću u plavookom pogledu, potrčao da me susretne, zagrlio me, podigao sa zemlje (pomislila sam da je pravi atleta kad me tako lako diže), opisao sa mnom u naručju krug i poljubio u usta! (Odmah sam se zabrinula za moj dah, jer ceo dan nisam ništa jela.) Dadli je inače bio prilično uzdržan i hladan, tako da je ovaj neočekivan izliv dobrodošlice i mene pomalo zapljusnuo, pa sam živnula.
Pošto smo svi završili kod tetke Rikice u njenom stančiću, a Dadli toliko uživao u našim pričama, smehu, šalama i hrani da je otišao tek u ponoć, malo sam se oporavila od prvog udarca očajanja. Uverila sam se da kada je čovek otvoren i širokih pogleda, kao što Dadli jeste, on može uživati i u onima koji ne pripadaju njegovom društvenom krugu. Kada sam to kazala tetki Rikici, ona se gromko nasmejala i izjavila: „Uživao? Nego! I više nego uživao, kerida, draga, sav se rastopio, jer, vjeruj, njegovi su beskrajno dosadni!” Tada sam zaželela više od svega na svetu da imam prirodu poput Rikicine - da sam opuštena, duhovita, samosvesna, nasmejana, prodorna... Nažalost, narav se ne može promeniti ma koliko se čovek trudio!
Dadli je u Njujorku odseo u stanu svog prijatelja na Park aveniji. Tamo smo proveli nekoliko strasnih popodneva. Vodio me je na „Top of sixies”, otmeni bar na 66. spratu jedne zgrade gde su kelnerice govorile engleski sa britanskim akcentom. Sve skupo i dozlaboga otmeno, a meni i dalje samo dva puta po pet dolara u džepu. Granice moje nesigurnosti su se proširivale, osećanje niže vrednosti raslo, a sputanost se umnožavala. Jedino u ljubavnom zagrljaju sam bila sigurna. Tu nije važilo bogatstvo, nije postojao moj ili njegov teren, već samo spontani osećaj, iskrena želja i mašta. Tu sam ja bila gospodarica! Ali, ne može se biti stalno u krevetu!
Najzad, posle dva meseca njegovog učestalog letenja očevim avionom od Ohaja do Njujorka, Dadli me je pozvao u posetu roditeljskoj kući u rodnom gradu, Sinsinatiju.
„Znači, na upoznavanje!” prokomentarisala je tetka Riki činjenično hladno, a njeni prijatelji vriskavo uzbuđeno, duboko impresionirani pedigreom mladoženje (u šta su ga po mom mišljenju neprimereno ali samoinicijativno promovisali).
Što se mene tiče, ja sam bila doslovce obeznanjena, ali ne zbog mogućnosti prosidbe, već od panike i straha. Treba ostaviti dobar utisak! Treba se uklopiti! Treba se snaći! Treba umereno i pametno zboriti! (Tada još nisam shvatala da ni najbolji utisak ne bi pomogao da bi se izbrisalo moje poreklo i finansijsko stanje.)
Bilo je leto, Dadli je imao raspust (završavao je postdiplomske studije), ali je radio u očevoj televizijskoj stanici kao obični potrčko - američki način vaspitanja, način za nas neobjašnjiv. Sin našeg milionera bio bi bar zamenik menadžera, ako ne i jedan od direktora, ako ne i jedini direktor.
Upoznao me je sa roditeljima: majka me je primila izrazito hladno, otac sa velikom ljubaznošću. Kad me je Dadli dočekao na aerodromu, dovezao se svojim belim sportskim „volvoom” sa sedištima presvučenim crnom kožom, a kad smo stigli pred njegovu prostranu ali nisku kuću ugledala sam dva „mercedesa”. To me je dotuklo! (U Beogradu su se automobili mogli gotovo prebrojati, a većinom su bili ili stari, ili mali, a najčešće oboje, osim, onih službenih vladajuće klase u našem besklasnom društvu.)
Taftovo imanje pružalo se na sve strane - brdašca su smenjivale šumice, šumice travnjaci, travnjaci za šetnju tereni za golf, ružičnjaci, zastakljene bašte, brvnare, puteljci - toliko ogromno da mu se kraj ne vidi! A usred tog prostranstva, bazen! Nisam namerno ponela kupaći kostim, mada me je Dadli nekoliko puta podsećao da ga ne zaboravim, jer sam se stidela da se skinem smatrajući da su mi butine debele. Ujedno, šta ću sa svojom dugačkom kosom? Kako da je osušim i navijem? Lepu kapu za kupanje sa cvećem, kakve su tada bile moderne, nisam imala. Jedna iz davnašnjih tetka Klarinih paketa, roze sa plavim cvetovima, raspala se od upotrebe i stajanja, a takve se u Beogradu nisu mogle naći.
Inače, kuća Taftovih nije bila, po oceni njenih stanovnika, preterano luksuzna. „Kod nas je sve funkcionalno”, rekao mi je Dadlijev otac tonom koji mi je nagoveštavao da kad bi bilo po njegovom, bilo bi i raskošno.
Da, pomislila sam, kako vole da slože priču o skromnosti i jednakosti! A ovde sve sama obest i izobilje! Zar ogromna prostorija obložena drvetom, takozvana „muzička soba”, gde su naokolo svaki u svojoj kutiji ležali razni instrumenti, pretpostavljala sam najboljeg kvaliteta, na čelu sa koncertnim klavirom, nije predstavljala luksuz? Ni kupatilo uz jednu od gostinjskih soba u kojoj sam bila smeštena, veće od naše spavaće sobe, obloženo mermerom sa dva lavaboa? (Nikako mi nije išlo u glavu šta će im dva lavaboa. Tek mi je naknadno palo na pamet da je to pogodnost koju nude ako im u goste dođe bračni par, pa eto, ako hoće zajedno da peru zube.) A tek tuš, ah, taj tuš - moja dodatna noćna mora, jer ga u početku nikako nisam umela da uključim! Scena koja sledi je teško opisiva, ali ću pokušati: gola u kadi, sva preznojena od užasa, opipavam, okrećem, pritiskam, potežem, cimam sve postojeće vidne delove tušne baterije, ali ništa ne pomaže - voda ne prska! Šta da radim? Da se opet obučem i da zovem nekoga? Ali koga? Sluškinju? Ne znam njihova imena. Dadlija? Sramota me je... pomisliće da sam stvarno jedna obična neuka seljanka kad ne umem ni tuš da pustim! Moram, naprosto moram da pronađem način! Posle nekih pola sata koji su meni ličili na pola dana, napokon sam ugledala jednu kružnu polugicu, potegla je i jaki mlazevi počeli su da šikljaju. Nije potrebno da istaknem da je taj prvi jak mlaz bio vreo i svu me je ošurio, te sam vrišteći iskočila iz kade. Oprezno sam ponovila radnju sve dok nisam podesila toplotu vode. Pod prijatnim snažnim mlazevima na oči mi je izašlo naše kupatilo koje smo delili sa sustanarima i moja majka kako panjevima loži veliku peć da bi se voda zagrejala.
Ah, ta mučna poređenja nisu prestajala, nigde im kraja!
Dadli me je jednog dana sa društvom vodio na krstarenje jahtom po reci Ohajo. Svi su se skijali na vodi, što je meni bilo uporedivo sa hodanjem po Marsu. Svi su navalili da i ja pokušam. Srećom, nedostatak kupaćeg kostima me je spasao, mada su mi devojke nudile njihove viškove (one su sve imale po nekoliko kostima!). Po pristajanju uz obalu, tik uz negovane travnjake, odjednom svi potrčaše prema nekim bungalovima i uskoro se pojaviše u snežnobelim šorcevima i majicama pored crvenkastih igrališta za tenis. Neumorno su lupali reketima i lopticama i stenjali, dok sam ja sedela na klupi i kao automat uredno pratila igru: nalevo, pa nadesno, nalevo, pa nadesno, levo-desno, levo-desno, sve dok mi se nije zavrtelo u glavi, te sam sklopila oči i povila vrat ne bih li došla k sebi.
Dadli je pozvao kod sebe u kuću prijatelje na lagani ručak. Posle dosta čavrljanja o neobaveznim temama u kojima nisam učestvovala jer su sve bile van mojih znanstvenih i interesnih sfera, mladi gosti, naši vršnjaci, igrali su razne društvene igre. Ja nijednu nisam znala i od stida i nelagode nisam uspevala ni da ih shvatim, mada mi ih je Dadli strpljivo objašnjavao. Kod nas se nisu igrale takve vrste društvenih igara, mrmljala sam, a u sebi dodavala: ako su se uopšte neke i igrale! Oni nisu bili zainteresovani za naše igre ili su pretpostavljali da ih i nemamo, a i da su me pitali, ja se nijedne ne bih setila. Na pamet su mi padale samo fote! Ipak, na kraju, mozak mi proradi te shvatih tekuću: jedna osoba zamisli neku poznatu ličnost, a ostali je po redu u krugu pitaju na sledeći način: „Da sam profesija, šta bih bila?” a onaj koji je osobu zamislio mora pošteno da odgovori, recimo: „Umetnik.” Pa sledeći: „Da sam umetnik šta bih bio?” Odgovor: „Filmski glumac...” „Da sam godine, šta bih imao?” „Oko pedeset.” „Da sam film šta bih bio?” „'Prohujalo sa vihorom'.” I sve tako, dok neko ne otkrije ime zamišljene ličnosti i onda on ili ona dolaze na red da zamisle nekoga. I umesto da se uključim u igru, kad je na mene došao red, ja sam samo odmahnula i rekla sledećoj devojci da nastavi. Čak sam znala i o kome je reč! Bio je to Lesli Hauard! Moj strah da ću ispasti glupača nadjačao je moje znanje! Od straha sam ćutala, a zbog svog ćutanja sam se stidela i ispadala upravo onakva kakva sam se bojala da ću ispasti: provincijalna glupača. Iz vrzinog kola nije bilo izlaska!
Sramota nije bila samo moja, nego i Dadlijeva. To mi je rekao i on sam iste večeri kada su gosti otišli dok smo se odmarali na ležaljkama pored bazena.
„Zašto se malo ne aktiviraš, ne uključiš... Sve odbijaš, ni sa kim ne govoriš... Ne mogu da te prepoznam...”
„Zato što mi je sve strano!” prekinula sam ga ledenim glasom.
„Ali, ti kao da ne želiš da ti ne bude strano, da se malo potrudiš... Sva si ukrućena, stisnuta... Kao da te je neko uvredio? Nije, znam da nije... Prezrivo nas posmatraš sa neke kraljevske visine...”
„Aha, tu smo: s jedne strane sam ja, a sa druge vi...” pokušala sam jadno svađalački.
„Pa naravno”, odvratio je smireno, „ti si gost, ti si nova.”
Ćutala sam.
„Šta se to s tobom događa? Ja sam u Dubrovniku upoznao jednu sasvim drugačiju devojku! Otvorenu, zanimljivu, pametnu, pričljivu, duhovitu... Ta devojka mi se dopadala, nju sam želeo da predstavim svojim roditeljima i prijateljima.”
Da! Da me prikazuješ kao neku istočnoblokovsku egzotičnu zverku koju si pronašao iza gvozdene zavese, htela sam da kažem, ali nisam, jer ne bi bilo fer: i ja sama sam želela da budem ta egzotična zver u centru pažnje njegovog sveta!
Bez reči sam skočila sa ležaljke i odjurila u sobu, bacila se na nenormalno veliki krevet i gorko zaplakala. Imala sam dve želje, a jedna je poništavala drugu: želela sam da ostanem sa Dadlijem, ali sam još strasnije želela da se vratim, ako već ne mojoj kući, mojim dragim roditeljima i mom slatkom Beogradu, onda bar kod moje tetke Rikice u siromašni Bronks gde sam se ipak nekako snalazila. Zapravo, mada sam se zaljubljivala u Dadlija sve više i više, mada su me on i izobilje u kome je rođen ali koga uopšte nije bio svestan, zasenjivali i opčinjavali, ja sam se istovremeno sve više i više od njega udaljavala i otuđivala.
Vodio me je na jedan popodnevni koktel na travnjacima nečije vile na kome sam: prvo, sela u jednu pletenu stolicu i nisam se više iz nje mrdnula prekršivši sve zakone takvih okupljanja, drugo, pošto sam kod Dadlijeve sestre u poseti jedva popila bljutavi ledeni čaj (dotad sam verovala da čaj mora da bude topao) i sažvakala zelene štapiće celera (dotad sam verovala da je celer jedan beo koren u obliku jabuke), ovog puta sam odlučila da probam džin i tonik, pa pošto je bila velika vrućina, ja sam, ne osećajući žestinu pića, popila nekoliko čaša osvežavajućeg napitka, i treće, kao posledica drugog, kada je trebalo da se krene, ja nisam mogla da ustanem: noge su mi se odsekle i odbijale da me drže! Dadli me je jedva podigao, a koračala sam kao da hodam po nekom želatinoznom tlu!
To je bio događaj koji me je skoro doveo do blatnog dna provalije mog poniženja. Naglašavam: skoro, jer košmaru još nije došao kraj. On se nastavio i, u glamuroznoj završnici, zario me je u gnjecavi mulj samogađenja i samoprezira.
Poslednjeg dana pred moj odlazak iz Sinsinatija, Dadlijeva majka, sa kojom nisam ni dve reči progovorila jer se jednostavno nije pojavljivala u delovima kuće gde sam se ja kretala tih nekoliko dana, pozvala nas je na večeru. Valjda da udovolji svom jedinom sinu, zaključila sam. Večera je, zapravo, za nju označavala srećan završetak moje posete. Srećan upravo zato što je završetak, a povrh toga, i konačan dokaz Dadlijeve i moje nekompatibilnosti. Majka je sa zadovoljstvom shvatila da ja nisam bila dorasla situaciji, da je sinovljeva luckasta avantura pri kraju i da jedini nosilac prezimena Taft nije ugrožen, te mu ne treba pretiti razbaštinjenjem. Zato je, u znak pobede, priređivala večeru: ona i tata Taft, Dadli i ja. Kod njih u kući. Dobro, zaključila sam, to još nekako mogu da podnesem. Nisam sanjala da će me sopstveno ponašanje te večeri doslovce sravniti sa zemljom, naime, ispljuskati već pomenutim blatom.
Seli smo za okrugli sto. Livrejisana služavka sa belom keceljicom i čipkastom krunicom na uredno složenoj kosi, poslužila je bistru supu. Pomislila sam na naše porodične ručkove i večere, doduše bez posluge koju je glumila moja draga mama ispunitelj svih naših želja i potreba - naših ukusnih obroka prožetih jednostavnom toplinom tokom kojih mi je u srcu vladao mir, a u duši ljubav.
Dakle, ja, koju je tetka Riki još odmalena, dok je živela sa nama u Beogradu, muštrala svakodnevno oko ponašanja kod stola, uspela sam da ispustim kašiku i to sa visine usta, te je tresnula po supi koja je pljusnula i napravila fleke po alabaster belom stolnjaku! Avaj! Šta ću sad? Htela sam da se izvinim, ali knedla u grlu mi nije dozvolila ni da zucnem. Mama Taft se pravila da ne primećuje, a tata Taft stvarno ništa nije ni primetio, već se ljubazno osmehivao i pričao o svom poslednjem putovanju u Pariz. Dadli me je samo pogledao - meni se učinilo sa velikim prezrenjem. Potom, kod predjela od špargli i artičoka u nekom lakom sosu, ispala mi je viljuška na pod, na tapison beo i debeo! Sjurila sam se pod sto i dohvatila viljušku, a služavka se istog časa pojavila sa drugom, čistom. U svom mom očaju, ipak sam pomislila da je čudno kako se ona, ta služavka, uvek pojavljuje kad treba. Kako može da zna? Vrata na feder nalik na ona koja sam viđala u filmovima o Divljem zapadu u takozvanim saloonima, naime krčmama, stalno su bila zatvorena.
Pošto sam nekako preživela ta dva ispada tokom supe i predjela, došlo je na rad glavno jelo: kotlet, kao biftek sa koskom, koji se zove T-bone-steak sa graškom i pire krompirom. E, tada je služavka ili sluškinja (u Beogradu smo ih nazivali kućnim pomoćnicama) počela da se pojavljuje i kad treba i kad ne treba. Mama Taft samo bi začuđeno pogledala Gledis (to joj je bilo ime, za mene nezaboravno), blago odmahnula glavom i ona bi se vratila u kuhinju. Kada se procedura ponovila treći put, mama Taft mi je skrenula pažnju da ispod stola na podu postoji jedno dugmence koje ona nogom lako pritisne i tako pozove poslugu, a da ja, očigledno ne znajući, gazim to dugmence. Istina, mlatila sam nogama na sve strane od nesavladive nervoze prouzrokovane mojim prethodnim gafovima, a evo sad i trećeg još goreg od prva dva, najcrnjeg, jer me je sama mama Taft morala opomenuti. Toliko sam se zbunila da sam tek posle duge stanke, kao da mi je potrebno nepregledno vreme da odgonetnem tu zapetljanu zagonetku, rekla da se izvinjavam i da ću odsad noge držati mirno, što mi je još gluplje zazvučalo.
Tata Taft je bio jedini koji se izgleda sažalio na mene, pa je svu svoju pažnju do kraja večeri posvetio meni jadnoj i zgranutoj. Pitao me je o životu mladih u Beogradu, o Titu, o mojim studijama, divio se mom znanju engleskog jezika sa britanskim akcentom, malo sa mnom pričao francuski, pitao me koju muziku volim, a najzad pozvao sve nas u muzičku sobu i svirao nam stare šlagere na klaviru. Pio je samo viski sa ledom i pušio debelu cigaru. Bio je topao i ljubazan, ništa poput Dadlija koji je očigledno „povukao” na majku.
Međutim, ni ljubaznost tata Tafta nije uspela da me izvuče iz ponora očajanja. Dozivanje služavke je bila poslednja kap u već prepunoj čaši. Koja to još nezgoda može da me snađe da bi me unizila i posramila, upitala sam se, ali nisam bila sigurna da, kad bih nastavila opit, ne bi bilo prilike za dodatnu sramotu.
Tako se završila moja avantura sa milionerskim sinom Dadlijem Taftom. On je ipak shvatio da ja nisam za njega: jedna siromašna polu-Jevrejka - polu-Srpkinja nikako nije njegov par. Ja, previše mlada i neiskusna, nisam shvatila ništa, osim sopstvenog srama koga sam želela ili da pobedim (što nisam uspela), ili da od njega pobegnem (što sam učinila vrativši se u Beograd). Negde duboko u sebi, bila sam uverena da ja jesam za njega, i on jeste za mene i, samo da me je istinski podržao, da je bio potpuno na mojoj strani, drugim rečima, da se oženio mnome, što bi meni pružilo preko potrebnu samouverenost, ja bih mu osvetlala obraz. Ali, to su bili samo pusti snovi.
* * *
Po završetku moje priče, Silver je bila van sebe od iznenađenja, uostalom kao i Šarlota (jer retko koji Amerikanac ne zna ko su Taftovi), ali Šarlota nije imala sestru koja živi u Sinsinatiju i poznaje porodicu, a Silver jeste. Silver me je obavestila da se Dadli Taft oženio, kako dolikuje, Danlopovom ćerkom, naslednicom gumenog magnata i dobio dva sina. Odmah je dodala da će tražiti od sestre da joj pošalje njegovu adresu, jer ja naprosto moram da uspostavim kontakt s njim posle gotovo trideset godina. Rečeno, učinjeno!
Nekoliko meseci kasnije dobila sam adresu i obaveštenje da Dadli živi u Sinsinatiju u porodičnoj kući. Opet, posle nekoliko meseci dvoumljenja, napisala sam mu pismo sažimajući svoj život na dve strane i za nekoliko nedelja dobila odgovor takođe na dve strane.
Ubrzo posle mog odlaska otac mu je poginuo u eksploziji u podrumu njihove kuće kada je išao da izabere vino za večeru. U pitanju je bio plin. Majka je doživela devedesetu. On je prvo radio kao advokat u Njujorku, ali pošto mu se taj posao nije dopao, vratio se kući u Sinsinati i potpuno posvetio njihovoj televizijskoj stanici. Ali i to mu je vremenom dosadilo, te je upravo pre nego što je primio moje pismo prodao stanicu, a zadržao samo filmski producentski posao. Olenjio se, tvrdio je, a nikad i nije bio preterano vredan. Njegovi sinovi sa prvom ženom sada su već veliki momci: stariji je uspešan rok muzičar, dedina slika i prilika (od koga potiče i radoznao, avanturistički deo Dadlijevog duha), mlađi je advokat nalik na baku (od koje je Dadli nasledio konzervativni deo svog karaktera). Razveo se, živeo kao neženja pet godina, i potom se oženio jednom Italijankom, stjuardesom koja sada, svakako, više nije stjuardesa, ali se bavi dobrotvornim radom, odlično skija i pliva, i koja je lots of fun, vrlo zabavna. (Takav brak, pomislila sam, ne bi dolazio u obzir u njegovim krugovima pre tridesetak godina!) Mnogo putuju, pisao je, ali ne vole hotele, pa idu uglavnom u mesta gde imaju nešto svoje: Aspen, Bahami, Pariz, Marakeš. Izrazio je veliku radost što sam mu pisala sa nadom da ćemo se uskoro i videti.
Kada sam kasnije otišla u Njujork, javila sam mu se, a on je odmah doleteo da me vidi. Sredovečan kao i ja, i dalje mi se dopadao, i dalje mi je bio privlačan, i bilo je prijatno otići sa njim u operu i na večeru. Ipak, onog dubrovačkog uzbuđenja i drhtavice, ali i one američke teskobe je nestalo. Ja sam tačno znala gde sam, mada ni tada nisam bila gde bi, po mom mišljenju, trebalo da budem, a shvatala sam i gde je on, i još važnije, šta bi on želeo da postigne u tom času sa mnom. Njegovu nameru sam prilično hladno osujetila, otvoreno i spontano odbivši sve njegove predloge.
Tokom sledećih nekoliko godina on je još nekoliko puta sedao u svoj avion i dolazio u Njujork zbog mene jer, tvrdio je, ona devojka iz Dubrovnika se vratila, i on ni sa kim nikada nije vodio tako razgranate, dinamične, stimulativne i zanimljive razgovore kao sa mnom. On naprosto nikad nije upoznao nekoga sličnog meni! Verovala sam mu.
A onda sam prestala da mu se javljam kad dođem u Njujork, a potom prestala i da odlazim u Ameriku.
* * *
Tek iz današnje perspektive sagledavam tok svog jednogodišnjeg boravka u Americi. Čini mi se da tada nisam ništa naučila: moja upitanost se graničila sa potpunom smušenošću, a moja smušenost, sa panikom. Šta može panični mozak razumeti?
Ipak, želim da veruj em da sam tada shvatila da treba mnogo raditi da bi se zaradilo, jer siromaštvo urušava samopouzdanje. U tu premisu sam bila ubeđena i po njoj živela u godinama koje su se nizale. Tek mnogo kasnije, posumnjala sam i u nju kao uostalom i u mnoge druge.
Moj otac je govorio da su pametni ljudi velika sumnjala: da, između ostalog, sumnjaju u sopstvene kvalitete i sposobnosti, pa i u spoljašnji izgled, da su puni su samokritike i uvek uplašeni da će sebe izložiti podsmehu okoline. Po toj postavci, ja bih morala biti genije, a dokazano je da nisam, nikad bila i nikad neću biti. Skromnost se ne isplati, dodavao je moj otac (mada i sam veoma skroman), ali sa njom se čovek rodi, ona se ne uči, i nje se nikad niko ne oslobodi!
Dakle, začeta bajka o Pepeljugi i princu, u mom slučaju, nije se ostvarila, te se ovde može slobodno reći: „Nije, jer je to moguće samo u bajkama!”
* * *
S druge strane, život često ispliće bajke, upravo zbog toga zaključujem da nisam mogla biti Pepeljuga iz tri razloga: prvo, jer se moja narav ne uklapa u ulogu, drugo, jer nisam imala dobru vilu, i treće, najvažnije, zato što me princ nije dovoljno voleo.

Zemlja božje rose

I
Zemljom božje rose nazivali su Jevreji Italiju, taj svojevrsni konglomerat malih država - kraljevstava, republika, vojvodstava i kneževina - u kome su živeli više od milenijuma. Oni prvi Jevreji, izgnanici iz prapostojbine, naseljavali su uglavnom jug - Siciliju, Napulj i Rim. Desetak vekova kasnije rasprostrli su se po čitavoj teritoriji Apeninskog poluostrva. Razlog je, kao obično u istorijskim događanjima, bio ekonomske prirode: u srednjem veku crkva je zabranjivala svojim vernicima da se bave novcem što je proglasila za biblijski greh, a u novom dobu preporoda kao uostalom i u starom dobu srednjovekovnog mraka, novčane transakcije su bile neophodne za funkcionisanje svih italijanskih državica, pa se taj „prljav” posao prepuštao doseljenim Jevrejima, kako potomcima onih koji su se naselili s početka prvog hrišćanskog milenijuma, tako i onima koji su tek pristizali - jednom doseljenik, uvek doseljenik! Jevreji su postajali zajmodavci i finansijeri i najednom zauzimali važnu i korisnu, mada većma omraženu ulogu.
U okviru novog humanizma u kome je poreklo imalo manje značajnu ulogu nego procvat, Jevreji su dobili pravo da se slobodno kreću i rade. Ipak, na Apeninskom poluostrvu nikad nisu dostigli pozicije koje su držali na Pirinejskom, naime, u Španiji i Portugaliji, gde su zauzimali položaje kraljevskih savetnika, državnih bankara, plemićkih lekara pa čak i vojskovođa. I, kao i u Španiji, s vremena na vreme, uprkos njihove dragocene društvene uloge, bili su šibani pojedinačno ili masovno pokoljima, progonima, spaljivanjima i čitavom lepezom raznih vrsta bezrazložnih poniženja. Po ustaljenom običaju, oni su samo sebe okrivljavali za Tvorčevu kaznu, jer Tvorac nikad ne greši. Otrpeli bi gubitke, oplakali mrtve, nakratko kunjali ophrvani tugom, a onda se opet bacali na posao, na težak ali nužan zadatak preživljavanja. Jer, život je za Jevrejina uvek bio i ostao najveća dragocenost.
* * *
Na samom početku XIV veka, oko 1300. godine, mladi Icak Cvi stigao je u Mletačku republiku sa ostatkom svoje donedavno mnogobrojne porodice: mlađom sestrom Hanom, bratom Simonom i majkom Rahelom. Većina Cvijevih koji su uspeli da prežive progon iz svojih domova na severu, u nemačkim kraljevstvima, umrli su od neuhranjenosti i zime tokom teškog putovanja do Mediterana.
Duhovit i šarmantan, beloput i crvenokos, spretni Icak Cvi se brzo snašao, svakako uz podršku svojih sunarodnika, i nastavio da se bavi onim čime se uz oca bavio i „kod kuće”, naime, novčarstvom, pozajmicama, osiguranjem robe u transportu i svim mogućim novčanim transakcijama koje su, koliko vlasniku dotičnog novca ili robe, toliko i njemu samom donosili mali ali neophodan prihod. Trebalo je nahraniti četvora usta. Po dolasku u Veneciju ni u kom slučaju nije mogao da krene u posao samostalno, već ga je stari i cenjeni novčar Mevorah primio za pomoćnika.
„Ajde, Icače, požuri!” zapiskutao je nestrpljivo stari Mevorah čim je tog ranog jutra ugledao mladićeve crvene kovrdže. „Odmah da si otišao na onu klupu koju sam ti juče pokazao...”
„Onu bankinu, klupicu drugu s leva od stuba?” proveravao je zbunjeno novajlija.
„Nije bankina, nego je banko, blesavko!” frknuo je Mevorah kipteći od besa. „Nije to klupica, glupane, nego klupa, klupetinal Ajajaj! Mućni tom glavom punom netaknutog, neznalačkog mozga, dragi mladiću! To je mesto svih naših operacija! Ta klupa nam je hleb nasušni!” Mevorah je mlatio Icaku ispred nosa ispruženim dugačkim kažiprstom. „Pored tebe sa desne strane je sinjor Moše Albala, a sa leve sinjor Avram Romano... Oni su najbolji, jesu, nema zbora... Hm, hm... al', samo da znaš, ja sam bolji od najboljih! Ajde, nosi ove dve kese i ni slučajno ih ne otvaraj dok ja ne dođem. Samo sedi i gledi, smeši se, klimaj glavom, pozdravljaj svakoga ko prođe, razumeš, jer se nikad ne zna ko će nam biti dobra mušterija, i uz naklon kazuj da ja uskoro dolazim! A mene eto za časak... Moram ovde još neke račune da završim...” Kažiprst pokaza mladiću da priđe bliže, pa kad ovaj to učini, Mevorah šapatom prošišta: „To je za jednu važnu ličnost koja ne sme da čeka... Ajajaj! Mnogo je cekina u pitanju.”
„Koliko, poštovani sinjor učitelju?” ote se nedolično pitanje radoznalom mladiću. „Izvinite”, odmah se popravi, „nije moje da pitam, ali hteo bih da naučim što više, što brže...”
„Ajajaj, vi mladi neotesanci, sve bi brzo i sve bi mnogo”, gunđao je Mevorah, ali mu se brk zadovoljno smešio, jer je shvatio da ima dobrog učenika. „Koliko cekina nije bitno, hm... ne, ne, jeste bitno, jošte kako je bitno, ali tebi, podrazumeva se, neću reći iznos. Reći ću ti da je posao sklopljen kao osiguranje za dva broda plemenitog Kozima Delgada koji su plovili za Aleksandriju i, hvala Gospodaru nad vojskama što je gusarske vojske sklonio sa njihovih putanja, te su se srećno vratili, pa nisam morao da mu platim dogovorenu sumu kao odštetu da su, ne daj bože stradali, a sledstveno, njegove pare kao pokriće za moj rizik mogao sam da zadržim... Ni luk jeo, ni luk mirisao, doduše drhtao i od nesanice patio, ali novac ostade kod mene...” coknuo je zadovoljno starac. Odmah potom se natuštio i dodao kršeći prste: „Ovo je bio srećan ishod, ali nije uvek tako... Ajajaj, koliko sam se puta naplaćao! Bolje da ti ne pričam, jer ćeš se obeshrabriti...”
„Ja!? Nikad!” izlete opet Icaku.
„Da, ti nikad! Nikad! Ma nemoj? Nikad, jer si nepromišljen, a to je jednako kao da si ludak izašao iz ludnice!” brecnu se novčar. „Za naš posao moraju se imati nervi kao konopci, mora se biti obazriv, promišljen i dalekovid...”
„Uvažavajući vaše iskustvo, ipak morate priznati da mi ne možemo predvideti morske oluje i gusarske napade!” hrabro se usprotivi mladić.
„Hm... Jeste, tačno, hm... Ne možemo... ovaj, onaj...” mucao je Icakov gazda, nakratko zaćutao, onda grunuo opet mašući kažiprstom ispred kakovog nosa: „Ali, ali, zato ceptimo, zubima škrgućemo, kidamo se od brige... Ova kosa je”, kažiprst se uperi na glavu, „jednu trećinu otpala od starosti, jednu trećinu je počupana zbog zebnje tokom kriznih situacija, a ovo što ostade posedelo je od nervoze... Ajajaj!”
„Oprostite, cenjeni sinjor učitelju, ali brinuli ne brinuli, brodovlje će ili srećno stići, ili potonuti... Briga ne smanjuje opasnost...”
„Ajajaj, kakvog ja pametnjakovića pod skutom svojim gajim! Ni Solomon mudri ti nije ravan!” te zatrese glavom i nasmeši se. „No, idi sad, trči, a ja uskoro dolazim.”
Icak Cvi je zgrabio dve poteške kese, jednu koja je zvečala i drugu koja je šuštala, i otkasao do klupe gde se smestio odmah pozdravivši dubokim naklonom sve okupljene novčare. Pun elana i nade, samo na trenutak sklopio je oči okrenuvši lice prema suncu koga je bio željan.
Uprkos svim preživljenim poniženjima, nasumičnim, neopravdanim i ničim izazvanim kažnjavanjima, uprkos konačnom izgonu i strašnom putovanju koje je usledilo posle svih muka, Icak je bio ushićen prvo, što je živ, a odmah potom, što je stigao u grad okružen plavetnilom mora, a ne mutnim sivilom i maglovitim zelenilom, grad gde je toplo i zimi, a ne gde je leto poput zime, gde ćarlija povetarac, a ne duvaju ledeni vihori, gde se svet smeši, a ne mrgodi, gde su ljudi raskošno (makar ta raskoš njega nikad ne dotakla) a ne oskudno odeveni, gde šušti svila, zvecka nakit i blešte boje, a ne grebe sukno, struže železo i mrači crnilo! U Veneciji je sve veselo, lagano, lepršavo, zaključio je, jer sve lebdi na vodi, ceo grad lebdi, a Mlečani se šetaju po gradu ne dotičući tlo, već ploveći kanalima u duguljastim čamcima, koje nazivaju gondolama! Kakav krasan svet, kakav divan život! Ovde ni glad nije ista kao na severu... Ili, možda jeste: stomak krči i tamo i ovde istovetno, samo je ovde to lakše podneti...
Kada se šepuckajući pojavio Mevorah, već je pred njegovom klupom na kojoj je sedeo Icak stajalo nekoliko ljudi koji su se smejali i slušali pomno mladog novopečenog novčara.
„Šta to radiš?” upitao ga je nabusito Mevorah.
„Dok čekamo vas, poštovani sinjor, ja sam uzeo slobodu da malo zabavim prisutnu gospodu lepom pričom”, odvrati Icak bez straha, ali glasom punim poštovanja.
„Dobro, dobro”, progunda stari novčar sebi u bradu uputivši prekoran pogled svom učeniku, i gotovo istovremeno se obraćajući pun vedrine kakovoj publici: „Recite mi, ljubazna gospodo, kako ovaj mladić, inače odsad moj verni i provereni pomoćnik, govori vaš jezik?”
„Odlično!” uzviknuše svi u glas.
„Bolje od mene?” nastavi Mevorah.
Malo su se ustezali, ali najzad rekoše: „Bolje!”
„Videste li ikada čoveka koji nauči jedan jezik za tri meseca?”
„Nikada!” složiše se svi prisutni.
„Sad ga vidite!” zatutnja Mevorah i pokaza na mladića: „Zove se Icak Cvi. Još će se za njega čuti, velim vam, a meni, zna se, treba verovati!”
Posle nekoliko meseci kada su se njih dvojica vraćali sa klupe na putu do Mevorahove kuće gde su sada već stanovali i ostalih troje Cvijevih, Icak je bio zanesen, duboko u mislima i, za veliko čudo, ćutao je što iznenadi Mevoraha koji je navikao na njegovo brbljanje.
„O čemu razmišljaš?” upita ga. Zavoleo je mladog izbeglicu kao sina kojeg nije imao. Da, nije imao sina, ali je zato imao kćer odgovarajućih godina i smatrao je da mu je sam Tvorac poslao ovog izuzetno visprenog, okretnog i dovitljivog mladog čoveka koji sve uči otprve, bistrog kao bistri potok, i... i nekako srećne ruke... obdarenog srećnom zvezdom, mada Mevorah u srećne ruke i zvezde nije verovao. Naime, otkad je Icak kročio u Mevorahov posao, nijedna nezgoda se nije dogodila, svaki rizik se isplatio, a cekini su se množili kao pomahnitali zečevi i taložili kao vinsko sirce.
„O čemu razmišljam?” trže se Icak. „O tome kako bi bilo lepo kad bismo jednog dana sve mletačke novčare, finansijere, menjače, zelenaše, sitne i krupne pozajmljivače stavili pod isti krov u jednu prostranu zgradu gde bi naše mušterije mogle da dođu, komotno sednu, popričaju, posavetuju se... Da sve to izgleda kao jedna ogromna, pokrivena banca, jedna velika klupa ili, još bolje, jedan niz klupa i stolova za kojima bismo svi sedeli: mušterije sa jedne strane, a mi sa druge... A svaki od nas, novčara, bio bi odvojen od onih pored njega pregradama, da jedan drugog ne prisluškujemo i jedan drugom ne smetamo...”
„Lepa ti je to vizija, dragi dečače, prekrasna, ali nemoguća...”
„Sada nije moguća, ali jednog dana u dalekoj budućnosti...”
„Nikad tvoja ogromna pokrivena klupa neće moći da opstane!”
„Ali, zašto, poštovani sinjor, zašto?”
„Zato što bi je držali mi, Jevreji, a znaš koji je naš usud.”
„Znam, lutanje, lutanje i opet lutanje...
„Ivrim, oni koji su došli iz druge zemlje, večni stranci! To nikad ne zaboravi!” zagrme Mevorah, pa potom šapatom dodade: „Ko zna koliko će nas ovde trpeti? Ko zna kakve će nam namete, teške uslove, ograničenja i obeležja nametnuti...” „Neće, Mlečani neće!”
„Mlečani su hrišćani, a mi nismo... Svugde je isto, veruj mi... Kao što su naša braća stradala već stotinama puta gde god da su se naselila, tako možemo i mi ovde... Već se nešto šuška... Onog časa kad im ne budemo potrebni... Pa čak i kada im jesmo potrebni... Tako je to i vazda će biti svukuda, jer nikad ne zaboravi: narod smo bez domovine... Nama su sve zemlje strane zemlje... jednom stranac, uvek stranac...”
„Dok nas Mesija...”
„Da, da, da!” potvrdi Mevorah nervozno ga prekinuvši. „Ali njega treba sačekati, a dotle ne lipši magarče... Ponekad izgubim strpljenje, mada uglavnom težim umerenom zaključku da se iz ove kože ne može.”
„Tako je”, složi se Icak, i u tom trenu mu prolete jedna toliko bogohulna misao da se i sam od nje zgrozi, misao koja se ni u snu ne bi smela izreći: moglo bi se preći u veru većine u okruženju, preveriti, postati hrišćanin, i jednim potezom resiti sve probleme, ako ne u prvom, onda svakako u drugom naraštaju. Sav se stresao od te pomisli i brzo je pokušao da je odagna, ali ona se nekako u njegov mozak ugnezdila i nije ga napuštala.
„Što drhtiš, Ici?” upita ga zabrinuto Mevorah. „Imaš li groznicu!? Da se nisi nahladio?”
„Nisam, nisam... Dobro mi je... Lepo je, toplo je... Nešto sam se dosetio, ovaj, razmišljao, pa sam se stresao...” izvlačio se Icak.
„A šta to?” starac nije popuštao.
„Ma nešto u vezi sa verom...”
„Hm, ajajaj... mmm... hm...” mrmoljio je Mevorah kao stari mačor kad prede, pa najzad kazao ispod glasa: „Nemoj me nikad i ni po koju cenu citirati, ali odaću ti jednu tajnu: vera je utoliko jača ukoliko se čovek manje služi razumom... Zato o njoj nikada ne razmišljaj!”
* * *
Na samom kraju XIV veka, 1394. godine, Jevreji su okrivljeni za zagađenje bunara kugom i prognani iz Francuske. Osumnjičeni i odmah osuđeni. Neuki narod se raspalio, podigao na noge i u nemoćnom besu popalio im kuće, imovinu, a počesto i njih same. Spasli su se oni koji su držali načuljene uši, najbrže bežali i lako se rastajali od svojine. Neki nisu daleko odlazili - preživljavali su krijući se po pustarama, divljim šumama, vrletima i nepristupačnim visoravnima franačkih zemalja. Šta je sa njima bilo, niko ne zna. Možda su pomrli, možda su bivali nađeni i ubijani, možda su se pokrštavali... Ipak, većina izgnanika se raspršila u raznim pravcima: na jug u Španiju i Portugal, na jugozapad u italijanske državice, na sever u Antverpen i Amsterdam, i daleko na istok, sve do onih zemalja do kojih su ih umorne noge nosile.
„I dušu bi đav'lu prodali za cekine!” vikao je deda Đakomo Loreti, vođa lučkih nosača u Ankoni, velikom trgovačkom centru na putevima između Istoka i Zapada. „Zarada, samo vam je zarada u glavi, ništarije jedne i sotone!” pretio je uzdignutom pesnicom za mladim Aronom Kvarantom koji je lakim korakom u mekim čizmama hitro prelazio preko prostranih pristanišnih kamenih ploča ne obraćajući pažnju na rasrđenog nosača kome se odjednom pridružiše i obližnji đubretari. „Vrag vas sve odneo, jer vrag vas je i stvorio! Prokleti čivutski trgovci! Zelenaši i derikože nijedne!” vikali su za Aronom u horu.
Jeste, mislio je Aron ostavljajući za sobom odjek besnih glasova nalik lajanju besnih pasa, voleo je trgovinu i njene zamršene ali logične zakonitosti. Poslovao je na prostoru između Ankone, Londona i Bejruta, Budima i Aleksandrije. U to ogromno područje uključio se smelo, hrabrije i brže od većine nekada prognanih iz
Marselja, jer je, za razliku od islamskih i hrišćanskih trgovaca, preko jevrejskih zajednica prodirao u krajeve gde oni nisu imali pristupa - hrišćani u Otomansko carstvo, a Turci u hrišćanski svet.
Lak kao perce, Aron je potrčao uz strme kamene stepenice, otvorio kapiju poslednje kuće pri vrhu, udahnuo slatkasti miris Ha Juditinih ljiljana i na vrhovima prstiju, da nikoga ne probudi, popeo se na potkrovlje. Bacivši torbu u ćošak male sobe, na časak se obučen ispružio na uskom ležaju.
„Spuštamo sidro gde moramo”, promrmljao je protrljavši ruke. Zgodna osobina njegovog rasutog naroda je upravo u njegovoj rasutosti! Veseo prizvuk koji je Aron davao izjavi utemeljenoj na samoj srži besprimernog potucanja po svetu, uvek je izazivao zgražanje kod njegovih sunarodnika, ali on je tvrdoglavo nadograđivao svoju uistinu neumesnu postavku tvrdeći da su kobni izgoni, umnoživši jevrejsko raseljenje, pokazali jedno, premda bledunjavo ali blagonaklono lice: proširili su područje njihovog, naime, jevrejskog uticaja. Sreća u nesreći!
A što se tiče trgovine, ona će večno trajati i trgovac, ako je pametan, pronicljiv i sledi logiku, mnogo radi i voljan je da pokatkad rizikuje, biće uvek uspešan. Aronov životni moto: logika, pronicljivost, rad i rizik - pokazao se dosad tačnim. Jer, potrebe stanovnika svih podneblja za onim što nemaju, a bez čega, navodno, ne mogu, odvajkada su nepresušne. Zato su se na zamršenoj razmeđi islama i hrišćanstva, na području plavog Jadrana i njegovog šumovitog zaleđa, vestom trgovcu pružale neslućene mogućnosti zdrave zarade! Neka natmureni učenjaci njegove nacije rade svoj posao, a on će svoj. Ovde ili onde, tamo ili ovamo - nigde se ne treba ušančiti, već biti lako pokretljiv. Ako ga izgnaju iz Ankone, on će otići u Dubrovnik, ako ga prognaju iz Republike svetog Vlaha on će u Republiku zlatnog lava, ako ga izbace iz Mletaka, on će u Spalato, ako ga poteraju sa Apeninskog, on će na Pirinejsko poluostrvo, na kraj sveta, pa i dalje, ako zatreba! I to na prvi mig, odmah, čim nanjuši da se izgon sprema, bez zadrške, bez žaljenja. Zato treba imati osetljiv njuh i podrobne informacije. Vreme proroka je minulo, te je on sam odgonetao ono što će uslediti na istorijsko-izbacivačko-merkantilnom planu u bližoj budućnosti, a sa daljom će se suočiti oni koji tada budu živeli i trgovali, dok će on, prevashodno u radosti, trošiti vreme koje mu je Tvorac dodelio!
„Divota! Krasota!” uzviknu mladi Aron Kvaranto, redak primerak vedrog i ljupkog Jevrejina. Još ako mu sinjor Jehuda ben Izrael Merkado podari ruku svoje lepe i pametne kćeri Rebeke, njegov život će biti jednostavno savršen! Ah, Rebeka, slatka Rebeka! Kako mu se divila kad joj je uz raširenu zemljopisnu kartu objašnjavao „igru dukatnih krugova” što se kao začarani prepliću: kopnena trgovačka čvorišta su rasuta poput sazvežđa na nebu, a zrakaste morske putanje iz njih se šire na razložan i svrsishodan način, i kada opstaju i kada se prekidaju. Upravo kao i opstanak Jevreja u raznoraznim gradovima sveta. Ipak, inadžijski pomisli i gotovo naglas izreče Aron, Jevreji, Židovi, Žudeji, Španjoli, Džidios, Ebeji, Čivuti, sinovi Izrailja, ili ma kako ih gde zvali, još ne nestadoše sa lica zemlje uprkos milenijumskom rasejanjul Pa ti sad vidi i odgonetni tu zagonetku!
Aron skide putnu odeću pevušeći: „Ljudi smo bez zemlje, bez države, bez monarha! Tuđinci na tuđem, puni zebnje, puni straha! Brrrr!” ispljuska se ledenom vodom, navuče čisto odelo i prebaci bogato nabran kratki crni plašt, pa odjuri kod sinjor Jehude ben Izraela Merkada - svog cenjenog i voljenog učitelja, savetodavca, sličnog ocu koga nije više imao.
Malo začuđen zbog kasne posete, sinjor Jehuda ga ipak ljubazno primi, jer mu je mladi trgovac bio ne samo simpatičan već mu je i prirastao za srce - kao sin kojeg nije imao. Ličio mu je na njega samog kad je bio Aronovih godina: ista pokretljivost, entuzijazam, avanturizam, vizionarstvo...
„Uđi, izvoli”, tutnjao je Jehuda, „ženskinje i služinčad pospali, umorni od pretpashalnog čišćenja... A hamecu, nečistoći kraja nema! Zuje kao pčelice, pevaju dok rade kao ptičice, nikad da završe, te ti ja otvorih kapiju...”
„Ja malo okasnio, estimadu sinjor, poštovani gospodine Jehuda, oprostite mi... Tek što stigoh iz Spalata... Posao je odlično krenuo, znate... Ovaj... Čitao sam nešto o uspostavljanju germanske trgovačke mreže između Rajne, Dunava i Odre...”
„Arone!” zagrme Jehuda pomno se u njega zagledavši. „Kakve veze ima germanska trgovačka veza sa tvojim putovanjem u Spalato?”
„Nikakve”, priznade skrušeno Aron. „Znate, došao sam kod vas sa... bez... ne, ne, sa određenim ciljem...” Provukao je tanane prste kroz crne kovrdže i ostao sa rukom na visokom tamnoputom čelu.
„Hajde, mladiću, šta ti je na umu? Govori!” zabrunda Jehuda, tobože namršten, krijući obešenjački osmeh.
„Alegria... radi se o veselju... veselju Pesaha...”
„Da... Pa?”
„Pa, obuhvatio me je neki polet!... Lepršam... krila mi skoro izrasla, samo što ne poletim!” Ne prepoznajući sam sebe, Aron Kvaranto se snebivao kao još nikad u svom kratkom ali burnom životu.
„Mladost, eto šta te je spopalo, mi mansiviku, mlađani moj! Mladost, kad se ne zna za kraj, kada život izgleda večit i pun početaka!”
„Ah, da, početak... počeci... To je to!” preglasno viknu Aron, zatim zaćuta jer oseti drhtaj svog napetog tela, ali ipak odvažno nastavi: „Vi sigurno znate, cenjeni gospodine...”
„Mogu samo da nagađam”, prekide ga Jehuda, „al' što bih se mučio kad si ti ionako namerio da mi kažeš?”
Ah, stari lisac zasigurno zna, pomisli Aron. „Molim ponizno, sa dužnim poštovanjem prema vašem imenu, porodici i precima, molim da mi... hm...”
„Pre nego što zamoliš za ruku moje jedinice Rebeke”, prekide ga opet Jehuda sa sjajem u oku, „sačekaj da ih sve razbudim, na noge podignem, da nam se pridruži i Rebeka, pa ako ona pristane, a nešto mi kazuje da hoće, da vam onda, uz čašu vina, podarim blagoslov... A, proscu? Šta veliš?”
Aron skoči na noge, pa pade na kolena, zgrabi Jehudinu ruku i obasu je poljupcima.
„Stani, polako, Arone Kvaranto, dragi moj dečače!” zatutnja Jehuda. „Ne udajem se ja za tebe!” Potom zagrme tako snažno: „Rebeka!!! Hana!!! Simha!!! Izidore!!! Sumbula!!!” da se cela kuća, jedna od najstamenijih u Ankoni, zatrese.
Kada se najzad Rebeka pojavila, stari ali dobro držeći belobradi Papa Jehuda ben Izrael, otera pospanu poslugu u kuhinju da spremaju voćne napitke i laku povrćnu zakusku, pa reče kao iz topa: „Rebeka, kćeri moja, hoćeš li prihvatiti ovog mladića za muža?” Tu zastade, napravi dramatičnu i podugačku stanku, pa ozbiljnim i gotovo pretećim tonom dodade sporo izgovarajući svaku reč: „Ispuni njegovu žarku želju, samo ako je i tvoja.”
Rebeka udahnu vazduh, krajevi usana joj se izviše u blistav osmejak, a oči zasjaše, i već je zaustila da izgovori pristanak, kad otac podiže ruku: „Pre nego što odgovoriš, hoću pred tobom i Aronom da raščlanim njegov karakter. Kazaću šta o njemu mislim, i kao čoveku, i kao trgovcu.”
„Dobro, Papa”, procvrkuta Rebeka.
„Ali, zašto, estimadu sinjor, cenjeni gospodine?” upita Aron.
„Jer je iskrenost osnova svakog zdravog odnosa. A, ako se orodimo, valjda želiš da su nam odnosi na čvrstim nogama?”
„Svakako... U pravu ste... Ali, osećam se nelagodno”, procedi Aron.
„Bolje sad nego kasnije”, odbrusi Jehuda i nastavi obraćajući se Rebeki: „Dakle, nije Aron veseo samo večeras jer te prosi i jer je obavio unosan posao u Spalatu. Njime uvek vlada dobro raspoloženje. Ništa mu nije ni mrsko ni teško: ni duga putovanja, ni spori pregovori, ni zamršene igre mita i obmana. Naprotiv, on u svemu zdušno učestvuje, svesrdno uživa i razvija svoj trgovački, pa i životni njuh. Telesno i duhovno je izdržljiv. Uporan je ali i popustljiv, otvoren ali i zakopčan - kako kad zatreba... To je jako dobro... da!” Jehuda značajno klimnu glavom, pa nastavi pogledavši uplašenog Arona. „Svojih vrlina je svestan. Samosvešću pothranjuje nepokolebljivo uverenje da će uspeh ovenčati svako njegovo preduzetništvo i, pošto je rasterećen zebnje i straha, tako je dosad i bivalo. Dokle će trajati njegova dobra vila... naime, srećna zvezda, videćemo! Zvezde sijaju i zgasnu... Zato je važno istaći da je Aron radan i vredan, te trudom može nadoknaditi gubitak zvezde.”
„Rebeka je moja zvezda vodilja, a biće i pratilja!” ne izdrža Aron da sasluša bez upadice.
„Na svet oko sebe”, nastavi Jehuda kao da ga nije čuo, „gleda sa ponekad neobuzdanom, ponekad uzdržanom radošću. Oprezan je i...”
„Smišljeno neoprezan”, pomože mu Rebeka takođe pažljivo naglašavajući svaku reč.
„Tačno! Al' ne prekidaj me, izgubim nit!” Jehuda zastade i pomilova srebrnu bradu. „Hm... Da! Dakle, naš mlađani prijatelj nije život posvetio Tvorčevoj stvari, mada poštuje njegov nauk. On je promućuran i okretan trgovac, a trgovci izdržavaju učenjake... Dobro zarađuje, a isto tako i troši. Štednja mu nije u krvi. To može biti i dobro i loše. Proceni sama...”
„Zaljubljenik je knjige”, prošapta Rebeka.
„Što je lepo, jer rečeno je: ko ne povećava svoje znanje, smanjuje ga. I to je valjda jedino što vam je zajedničko.”
„Kako, Papa?” zabrinuto će Rebeka.
„Evo kako: on brza, ti usporavaš, on je plahovit, ti si smirena, on se lako razljuti i lako smiri, ti se teško razljutiš...”
„Pustolovina mu je u krvi”, ubaci Rebeka sramežljivo.
„Pun je znatiželje, ne drži ga mesto, zato je stalno u napasti da otkriva šta je sa druge strane ograde, i to tebe privlači, mila kćeri, jer ti si samo literarno radoznala! Aron dobro procenjuje prilike jer prati svetska zbivanja, što je za naš posao od presudnog značaja. Pored njega nećeš gladovati, bićeš zbrinuta, a da li će te učiniti srećnom, to češ sama morati da otkriješ! Dakle, da zaključimo, prosac ti je zdrav, mada izgleda loman, žilav mada je tanan, a je li lep, to reci samal”
„Il mas ermozu, najlepši!” spremno se oglasi Rebeka pogledom milujući Aronov crnpurasti lik osvetljen bleštavim očima.
Tako su se Aron Kvaranta, potomak izbeglica iz Marselja, i Rebeka Merkado, naslednica stare ankonske jevrejske loze, venčali, živeli uzbudljivo ali srećno, i izrodili pet sinova i tri kćeri.
* * *

Dona Gracija Nasi (njeno tajno jevrejsko ime) ili Beatriče de Luna (njeno javno katoličko ime) rodila se u Lisabonu početkom XVI veka kao član bogate i cenjene porodice conversosa, prevernika iz judaizma u katoličanstvo. Njen otac, Alfonso, bio je kraljev lekar, njen brat, Amadeo, finansijer kraljevstva. Kao vrlo mlada, ona se udala za don Fransiska Mendesa, uspešnog trgovca i bankara. Svega osam godina po njenoj udaji, započeo je rad inkvizicije u Portugalu. Okrutna i neumoljiva, inkvizicija je delovala po ugledu na već uspešno obavljen zadatak širom portugalske „velike sestre” Španije, gde je posao mučenja, spaljivanja i konačnog izgona svih Jevreja, preobraćenika, judaizanata i novih hrišćana bio završen na zadovoljstvo svetovnjaka, crkvenjaka i krvnika.
Upravo u to vreme njen obožavani muž, don Fransisko Mendes, naprasno je umro, a za njim i njen otac, majka i brat. Dona Gracija je ostala sama. S obzirom na to da nije vladala epidemija kuge ili neke druge kobne zaraze, u vezi s tim uzastopnim smrtima šuškalo se o zatrovanom vinu, potom o čuvenoj strelici sa otrovnim vrškom, dakle, sredstvima koja su katolički velikodostojnici štedro koristili u slučajevima kada nisu želeli da se otkriju kao legalne i legitimne ubice. Između ostalih, na taj način je nastradalo i nekoliko papa otvorenijih pogleda na veru i svet.
Donu Graciju Nasi Mendes ili Beatriče de Lunu, (kako se kome dopada), mada je bila smela mlada žena naprednih nazora, tada je s razlogom zahvatio veliki strah i panika kao, uostalom, i sve portugalske conversose, i one davnašnje kao što je bila njena porodica, a još više one skorašnje. Dona Gracija je ubrzo postala sasvim svesna da joj je beg jedini izlaz u život. Zato je uz pomoć imućne muževljeve porodice nastanjene u Holandiji, pobegla na sever, prema Ravnoj zemlji, u Antverpen, jedino bezbedno zapadnoevropsko područje koje je primalo Jevreje i sve one druge na razmeđi dva religijska učenja. (Učenja koja su, treba istaći, kao prvo, potekla jedno iz drugoga, i kao drugo, oko kojih se odigravahu najveća krvoprolića ljudske istorije). Do velikog slobodnog grada na severu moglo se stići samo takozvanim „podzemnim kanalima” jer je Evropa bila čvrsto okovana, doslovce zapečaćena zabranom prolaska ili, ne daj bože, prihvatanja portugalskih izbeglica.
„Od grada do grada”, šaptala je Gracija-Beatriče, „od gada do gada”, koji od nje primahu kese dukata, dragoga kamenja, nakita, srebrnog i zlatnog posuda i ukrasa kao mito, jer, na sreću ili nesreću, uvek je bilo i uvek će biti potkupljivih ljudi. Tako je ova plemenita dama i jedinstvena žena plaćala visoku cenu kao carinu na robu, u ovom slučaju roba bejaše život, za prolazak kroz „civilizovani” svet, cenu zbog koje nije ni u primisli zažalila i koju bi rado odmah utrostručila da je mogla da spase još kojeg od svojih istovernika.
U Antverpenu ju je sačekao Fransiskov brat Dijego Mendes, takođe uspešan bankar, koji je svesrdno pomagao preko svojih veza i zamašnih suma novca, mnogim portugalskim novim hrišćanima da pobegnu od inkvizitorskih lomača. Dona Beatriče mu se zdušno pridružila u radu i posle nekoliko godina za njega se i udala.
Po Dijegovoj takođe iznenadnoj smrti, 1532. godine, ona je preuzela, nastavila i proširila ne samo njegov bankarski i trgovački posao, već i njegova dobročinstva.
Posle nekoliko godina, dona Gracija-Beatriče Nasi Mendes, ophrvana glasovima teško ugroženih, odluči da se preseli bliže onoj svojoj sabraći kojoj je pomoć bila najnužnija - tako će im lakše i brže biti od koristi! Ostavivši ogromno bogatstvo Dijegovoj porodici, a ponevši još veće, ona se odselila u Mletačku republiku.
U Veneciju je došla kao Beatriče de Luna, jer je znala da kao odana i imućna katolikinja može učiniti više za dobrobit Jevreja nego najbogatiji i najuticajniji Jevrejin. (Ipak, neophodno je podvući, ako već nije i suviše znano, da je u svakoj od navedenih varijanti, a i onih nenavedenih, ogroman novac imao i uvek će imati presudnu ulogu.)
U Veneciji je kupila jednu od najlepših palata na Velikom kanalu, okružila se mnoštvom posluge i družbenica, priredila bezbroj raskošnih zabava, koncerata i uličnih maskiranih balova i galantno obdarila skupim poklonima važne ličnosti.
U Veneciji, zbog svega toga, donu Beatriče de Lunu primaju na velika vrata. O njeno prisustvo se otimaju svi, od dužda preko državnih savetnika i crkvenih velikodostojnika, od najviših plemićkih krugova do običnog građanstva. Ona nikog ne odbija i neumorno posećuje prijeme, balove, izložbe, koncerte i večere.
Ova neobična dvostruka udovica ipak ostaje tajanstvena pojava za Mlečane i time još više izaziva znatiželju. Uistinu, dona Beatriče je bila jedinstvena u svakom pogledu: previše obrazovana za ženu, a bolje i od mnogih muškaraca; lepote neuporedive, od onih koje se lako pamte, a teško zaboravljaju; naizgled neiscrpnog bogatstva, i nesumnjivo najimućnija žena u Republici; sa uzdržanim smeškom primala je muška udvaranja, ali na njih nije odgovarala; kao posvećena katolikinja galantno je sipala cekine za sve hrišćanske praznike koje je uzorno obeležavala i isto tako za dobročinstva; nije tvrdičila ni kod pojedinačnih poklona i po dužnosti i po hiru, dakle, i duždu kome je poklonila najskuplji portugalski vez, i novčaru Jevrejinu, kome je darovala zlatni rog. Jednom rečju, zaključiše Mlečani, dona Beatriče de Luna bejaše žena za sva vremena. Žena sa dva lica -što Mlečani nisu ni sanjali, a mletački Jevreji znali - sa dva života: onim sjajnim javnim, i onim značajnim tajnim, zbog koga je onaj lažni javni i izgradila.
Tako hrabra Jevrejka, jer je to u srži svoje duše bila i ostala, prožive nekoliko godina u Veneciji pomažući na sve načine svoju sabraću po njenoj osnovnoj veri.
„Carissima Signora, najdraža gospođo”, šaptao je presavijen u struku Primo del Ponte, dona Beatričin poverenik čiji je jedini zadatak bio da prati prilike u duždevoj palati i međ plemstvom i da je o tome izveštava. „Hraniteljko moja i mnogih nas!” Del Ponte je patio od patetike, što je njegovu poslodavku žestoko nerviralo te ga je često opominjala.
„Dobro, dobro, Primo, nastavite sa izveštajem!” rekla je nestrpljivo zapovednički.
„Nad vas se nadvio oblak sumnje, ah, prekrasna gospođo!” nastavio je uzneseno.
„Čije sumnje?”
„Lokalnih crkvenih vlastodržaca... Opasnost je velika, a potekla je...”
„Kako? Odakle?” prekinula ga je dona Beatriče svojim zvonkim glasom, ali naredbodavnim tonom koji nije trpeo odbijanja i primedbe, pa pogledavši svog doušnika, ona dodade gotovo nežno: „Ispravite se, Primo, nemojte mi se tako snishodljivo klanjati sve vreme, molim vas, dragi prijatelju!”
„Dobro, ovaj... da, znate, ja se klanjam vašoj lepoti.” Del Ponte ispravi leđa i snebivajući se kao da mu je prethodni položaj više odgovarao, nastavi: „Šuška se... mnogo se šuška... o vama... hm, vašem milom prevashodstvu i blagorodstvu...”
„Prestanite sa takvim titulisanjem... Nismo u Rusiji... Gde se šuška?”
„Međ visokim plemstvom. Govorka se da je vaša cenjena porodica u drugom-trećem kolenu bila ovaj, onaj, takoreći žudejska, a da ste vi zapravo... teško mi je da izgovorim... da ste vi, draga gospodarice, avaj, judizant!”
„Pa i jesam!” odvrati dona Beatrice otresito. „Vi najbolje znate, Primo, da se u podrumima mog dvorca nalaze kuhinje, kreveti i sve što je potrebno za zbrinjavanje moje nesrećne braće. Skupljaju se kod mene Jevreji, a ja sam sa njima o Sabatu i svim našim praznicima! Slavimo i Pesah i Jom Kipur i Hanuku i Rož Hašanu i Purim sa svim ritualima i jelima stare sefardske tradicije...”
„Znam, dona Beatriče, znam, a bolje bi bilo da ništa ne znam!” zavapi Primo i skoro se rasplaka.
„Zašto?”
„Jer sam, eto... kuku... lele... kukavica!” Zastade pa reče kao da se pravda: „Ali to sam vam odmah kazao, zar ne? Čim smo se upoznali, zar ne? Jeste, jer to je vaš i moj rizik... Ako me razapnu na točak, ili mi počnu čupati nokte... jao! jao meni!... ja ću sve priznati, teško meni kukavcu!”
„Ne zapomažite, gospodine Del Ponte, već radite svoj posao... Kako su nas otkrili, volela bih da znam!”
„Nisu nas još sasvim otkrili, ali bi, ne daj bože, mogli...”
Odjednom shvativši ozbiljnost situacije, sada već očajna jevrejska dobrotvorka, pokri lice dlanovima i duboko uzdahnu. „Oh, kako saznadoše? Toliko smo se skrivali, toliko čuvali... Kako je to moguće?”
„Pozabavio sam se i ispitao detaljno kako je do toga uopšte moglo doći... Dakle, odmah da naglasim: sve je poteklo iz najbolje namere... U šetnji, hvalila vas do neba dva jevrejska mladića, sin Isidora ben Avrama Soprana, David, i sin Jakova ben Isaka Salcite, Nikolo, kako pomažete svim siromašnima pa, dakako, i Jevrejima dajete šakom i kapom... Kako ste dobra vila venecijanske umetnosti... Kako imate osećanje za lepotu... Kako svakoga u svoj palačo primate i svakome bez rezerve dajete...”
„Dobro, dobro i...?”
„I ništa, sve najlepše o vama, ali taj razgovor se vodio u gondoli dok su se mladići vozili prema Trgu svetog Marka... Gondolijer Đulijano ih je slušao, pa pošto je bio dužan svom gazdi, plemenitom
Marcijanu, pet cekina koje nikako nije mogao da sakupi i da mu ih vrati, on mu ispriča šta je čuo i reče da će se obratiti vama za pomoć, pa pošto ste vi tako dobri čak i prema Jevrejima, svakako ćete i njemu, odanom katoliku pomoći da vrati svom gospodaru dug. To je podrazumevalo da je plemeniti Marcijano škrt, a jeste neviđena cicija, jer neće svom vernom slugi sa petoro dece dug da oprosti! E, to ujede plemića za srce, jer je voleo da se prikazuje kao galantan, što venecijanski plemići uglavnom i jesu...” „Dobro, dragi Primo, i...?”
„Marcijanu de Santisu, inače potajnom šefu svih duždevih doušnika, ta informacija o vašoj darežljivosti, koja nikako ne bejaše nova, odjednom zazvuča sumnjivo i on postavi, za svaki slučaj, svoja dva čoveka ispred vaše palate... Oni već mesecima sede kao prosjaci na velikom stepeništu i vi ih darujete uvek kad prolazite... Njihovi izveštaji su izgleda bili za vas porazni...”
„Sve mi je jasno”, promrmlja dona Beatriče de Luna, pa skoči na noge. „Dragi Primo, hvala vam na obaveštenju. Ovog časa počinjemo sa pakovanjem. Samo najpotrebnije, samo najvažnije... Moram još večeras pobeći odavde...”
„Smem li sa vama, uzvišena gospodarice, molim vas?”
„Smete, dragoceni moj prijatelju. Da nema vas, ja bih završila u inkvizitorskim tamnicama... Hvala vam!”
„Ali... ali... Kako možete tako brzo pobeći!?”
„Iskustvo, ponavljanje istog... Otkad sam ovde, ja sam u pripravnosti, poluspakovana za iznenadni beg...”
„Sigurno onda znate koga još vodite?”
„Samo moje dve lične služavke, Marinelu i Gracijelu, dva snažna nosača, Bruna i Đankarla i vas... Što manje ljudi, to je lakše bežati.”
„Jesu li oni naši?”
„Nisu, nisu naši...”
„Ko zna, možda i jesu, ali ne znaju...”
„Ta mogućnost uvek postoji... Ali, najvažnije je da su pošteni i meni odani.”
„Tačno!” zdušno se složi Primo. „Bolje pošteni hrišćanin, nego pokvareni Jevrejin!”
Tada dona Gracija ustade i, uz šuštanje taftanih skutova, krenu brzim, lakim korakom prema vratima salona, a Primo, drhteći kao prut, potrča za njom.
„Gospodarice!” zavapi Primo. „Gde ćemo pobeći, zaboga i pobogu!?”
„To ću vam kazati kada budemo krenuli.” „Nemate u mene poverenja?”
„Ako u nekoga imam, onda imam u vas, ali što manje znate, jer, ne zaboravite, i ovako suviše znate, to ste bezbedniji... Idite brzo kući, birajte sporedne kanale i uličice, ni sa kim ne razgovarajte, spakujte samo najnužnije i hitro se vratite ovamo... Bez zastajkivanja, bez zadržavanja...”
„Da ugovorim sa gondolijerom... onim našim poverljivim?”
„Ne, to će učiniti Marinela... Bolje da bude žensko, manje je sumnjivo...”
Kao što je na samom dolasku u Veneciju detaljno isplanirala, dona Gracija će se zaputiti na jugozapad, u Feraru, kojom je još od XIII veka vladala porodica D'Este, večiti rival i protivnik Mletačke republike. Vojvoda od Ferare, Erkole d'Este I, po izgonu Jevreja iz Španije, dozvolio je izbeglicama da se nasele na njegovoj teritoriji, da se slobodno kreću, i bave se trgovinom i izlečiteljstvom. Jedan španski Jevrejin postao je njegov lični lekar. Sina Erkola I, Alfonsa, nasledio je Erkole d'Este II, koji se pokazao još otvorenijim prema Jevrejima: smanjio im je porez, i dozvolio im da otvoreno slave svoju veru i praznike. Zato Feraru krasi deset sinagoga velike lepote i jednostavnosti. Kada je po dolasku u Veneciju, spremala putanje bekstva, kao što je činila bez obzira gde pristigla, lomila se između Ferare i Bolonje koju su Jevreji nazvali „gradom u kome Bog živi”.
Ipak, pomno prateći tekuće prilike, i zato što je lično poznavala vojvodu Erkola II odlučila se za Feraru.
Beg je uspešno izveden, a smeštanje u Ferari je išlo sa lakoćom propraćeno velikim počastima poznatoj dobrotvorki, meceni i bogatašici koja neposredno po dolasku odbaci ime Beatrice de Luna i prigrli jevrejsko, Gracija Nasi.
Njena veza sa Antverpenom je i dalje funkcionisala i ona je dobijala sve nove i nove kese zlatnika, vrednosnih papira i dijamanata. Tako su njena nepresušna imanja i dalje odlazila na pomoć večno ugroženim sunarodnicima, ali ne samo njima nego svima kojima je pomoć bila neophodna. I u Ferari kao i u Mlecima, dona Gracija je pametno ulagala postojeće fondove i umnožavala ih preko poverljivih novčara. Mada je prečesto bivala izložena užasnim pričama o tragičnim ljudskim usudima, njen život se nastavljao u zadovoljstvu zbog toga što je te usude ponekad uspevala da promeni, pobedi zlo i posreći ih, čemu je zapravo posvetila svu svoju snagu, sve svoje vreme, i sav svoj novac.
Tokom ranog popodneva, upravo na dan kada je iz kandži inkvizicije uspela da iščupa dvojicu novih hrišćana i njihove porodice i da ih iz Rima prebaci u Feraru, sluga Palini prijavi posetu „jednog odrpanog torbara”, kako ga lakonski opisa. Ona naredi slugi da podrobnije opiše posetioca, na šta Palini zamucnu pa na jedvite jade skrpi sliku sićušnog Jevrejina sa torbom punom mirisnih ulja, lekovitih masti, losiona, melema i trava. Pošto dona Gracija nije nikoga nikada sa svog praga oterala ili odbila da primi, ona Paliniju dade znak da ga pusti.
Začas omanji čovek sa torbuljakom bezmalo većim od njega samog, polako i stidljivo ušeta u ogromni salon.
„Ja sam izlečitelj Simon”, reče uz duboki naklon.
„Šta mogu da učinim za vas, izlečitelju Simone?” upita dona Gracija ljubaznim glasom, ali ne dižući pogled sa spisa na pisaćem stolu.
„Za mene ništa”, odvrati sitan glas koji je zvučao razdragano.
„Pa za koga onda?” začudi se dona Gracija i podiže pogled svojih još krupnih i živahnih očiju, te se zagleda u travareve koje su bile ogromne, vodnjikavosvetle, pomalo izbuljene i kao u kamila natkriljene zastorima dugih ravnih trepavica.
„Za vas lično, poštovana sinjora”, odvrati ovaj mirno i trepnu.
Pomalo drhtavom rukom ali odsečnim pokretom, dona Gracija pozva Simona da joj priđe bliže i dade mu znak da sedne.
„Za sebe?” reče zbunjeno. „Šta ja to treba da učinim za sebe? Ljudi obično dolaze kod mene da nešto učinim za njih.”
„Meni ništa ne treba, hvala vam, poštovana gospođo. Kćeri sam srećno poudao, sinove oženio, unuci su mi zdravi i veseli, a moja Rahela, mada pomalo posustala, još je biser u mom oku, kao i ja u njenom... Mmmm... Posao se nekako kotrlja, živimo u slobodi. Šta jedan obični Jevrejin može više da traži?”
„Vi ste mudar čovek. Govorite kao haham. Milo mi je što sam vas upoznala, jer je malo mudrosti u ovom uskomešanom savremenom svetu. Recite mi, šta ja mogu za sebe da učinim?”
„Vi ste se, dobročiniteljko naša, po dolasku u Feraru vratili otvoreno na veru otaca. Postali ste ono što ste i bili, naime, što su vaši preci bili dok se nisu pokrstili. Vaši roditelji i njihovi roditelji su u duši ostali verni judaizmu, ali su spolja odavali znake hrišćanstva... Smešno!” ciliknu izlečitelj Simon kao zvonce na tornju i zatrepta svojim predugačkim trepavicama. „Prešli vi na bilo koju veru u ovom dunjaluku, po našem zakonu ostajete Jevrejin, naime, Jevrejka... Hi! Hi! A kao da ono, to hrišćanstvo, nije poteklo od nas! Mmmm... To je sve, priznaćete, uvažena sinjora, takvo jedno nepotrebno zamešateljstvo, takva jedna strašna papazjanija... I bilo bi toliko smešno da nije bezmerno tužno... Ojojoj! Previše tragično! Naš jedini greh u očima hrišćana, zar se ne biste složili...”
„... bio je taj što Jošuu od Nazareta nismo priznali za Mesiju...” prekide ga dona Gracija nežnim tonom, jer je odmah zavolela prisustvo ovog patuljka i, ovo hiljadu puta ponovljeno pametovanje joj, začudo, ovog puta nije išlo na živce.
„A da jesmo”, nastavi torbar, „ih! ko zna... Ali, ne vredi nagađati jer nismo, a nismo jer ni on sam, a ni okolni događaji nisu odavali predviđene znake za pojavu Mesije...”
„Jeste!” strpljivo potvrdi opštepoznatu istinu dona Gracija kao da je prvi put čuje.
„Zato ga mi još čekamo! Iduće godine u Jerusalimu! Zato se još nadamo...”
„A nada je svekoliki ljudski podstrekač...”
„Nada je izlečiteljka... Nada je srž našeg opstanka...”
Travar Simon odjednom zaćuta, promeškolji se na sedištu, izvadi jednu bočicu iz svoje torbe i pažljivo je postavi na sto ispred done Gracije.
Ona se kao opčinjena dugo zagleda u jarko žutilo tečnosti u flašici, pa ga upita: „Šta je ovo, sinjor Simone?”
„Nešto korisnije od mog malopređašnjeg govora čiju temu vi, poštovana dona Gracija, znate svakako bolje od mene... Ne znam šta mi je ponekad, samo brbljam bez kormila i kočnice... Ojojoj!”
„Ne brinite, izlečitelju Simone, meni je vaš govor prijao.”
„Joj! Hvala, mnogo vam hvala!... Dakle, ovo je melem za bolne kosti, ali toliko lepo miriše da može služiti i kao parfem... Znate, ne mora svaki efikasan lek smrdeti kao što mnogi pretpostavljaju... Smrdi, znači valja... Ne, ne i ne! Ima ih, kao što je ovaj, koji su opojno mirisni... Učinite mi čast, uzmite ga na poklon... Samo kap i ceo dan ste izlečeni i namirisani... Mirisni melem koji sam nazvao po vama, dona Gracija Nasi... Mmmm... Valjda se ne ljutite?”
„Ne, nikako, naprotiv! Počašćena sam... Očarana... Hvala vam, dragi Simone, vi ste očigledno dobar čovek!” procvrkuta dona Gracija iznenađena poklonom.
„Dobar? Nadam se da jesam”, zapiskuta Simon. „I, ako jesam, činim isto ono što čine svi drugi dobri ljudi! Dobrota je svugde i kod svih ista. Čistota, iskrenost, pristojnost, poštenje su opšte ljudske osobine. One nemaju veze sa veroispovešću, već sa dobrotom! Kao što i loši ljudi uglavnom čine slično... Ni zloća, laž, prevara, gadost, nažalost takođe svojstveni čoveku, nemaju veze sa verom... Ojojoj! Sad bi me rabi Solomon oštro ukorio, možda i izbacio iz templa, ali ipak ću reći: sve te ljudske osobine nisu povezane sa činom klanjanja ili krštenja ili ljuljanja...” zastao je klimajući glavom kao da prebraja šta je sve izrekao, te pogleda upitno donu Graciju.
„Dragi izlečitelju, slažem se sa vama u potpunosti... Ali, vidite, posle ovolikih bežanja, seljenja i skrivanja, ja sam imala nesavladivu potrebu da se iskažem kao Jevrejka, da otvoreno ispratim sve naše lepe vesele i tužne praznike, da se osetim onim što sam uvek potajno bila...”
„A ja vam sada savetujem, cenjena naša dobročiniteljko, da se vratite na ono što su vaši preci prihvatili kao jedini način preživljavanja, da se vratite katolicizmu.”
„Molim!? Šta velite? Kako to mislite? Zašto bih to učinila?” uzviknu zbunjena dona Gracija Nasi. „Da opet postanem Beatrice de Luna?! Zaboga! Nikako!”
„Bogati ste”, mirno je nastavio izlečitelj Simon. „Bogatstvo trošite na sve ljude oko sebe. Takvi su retki, a pogotovo prema nama. Zato morate nastaviti po svaku cenu vaš dobrotvorni rad”, naglašavao je svaku reč, oblikovao svoje rumene usne sklone osmehu kao da govori sa slabosluhom, klaparao kapcima sklapajući i otvarajući oči koje su najednom blesnule akvamarinskim sjajem: „Vi morate živeti i ostati imućni što je duže moguće! Zato su vaša bezbednost i dobrobit veoma važni, koliko za vas, toliko i za sve nas...”
„Ja razumem šta vi meni govorite, ali ponovni prelazak... Ne, to nije moguće... I zapravo ne vidim razlog za takav korak...”
„Alija vidim, ja vidim!” kao davljenik zavapi Simon. „Ja, znate, umem pomalo da budem vidovit... Umem ponekad da predvidim... u snovima. Kad sanjam, a to je retko, i protumačim san, nikad se dosad nisam prevario... Kao što rekoh, nije to često, ali sada se desilo! Zato sam došao da vas upozorim... Da vas, uz duboki naklon i dužno poštovanje, zamolim da učinite što vam kažem, da me poslušate mada sam daleko od vašeg obrazovanja, znanja i mogućnosti da na osnovu obaveštenja...”
„Ispričajte mi vaš san”, prekide njegovo preklinjanje dona Gracija, jer je osetila da je izlečitelj spreman da se baci pred nju na kolena, a to nikako nije htela da dozvoli.
„Evo mog sna”, Simon duboko udahnu vazduh. „Usnio sam Papsku državu pod nebom plavim i suncem obasjanu, a nas, Jevreje, kako gamižemo rimskim tlom pod tuštim nebom katoličkog prezira. Usnio sam crnu reku koja lagano, poput vrele lave, ističe iz papinog velelepnog zdanja i, vidi čuda, onako gusta prikuplja samo nas! Usnio sam kako nestajemo u njenim vrelim mutnim vodama. Spržena mrtva tela tonu, da bi kasnije skamenjena povremeno izranjala iz guste mase... Usnio sam kako se ta reka, nepogrešivo usmerena kažiprstom pape Pavla IV, širi celim poluostrvom, a mi se skrivamo, bežimo, čupamo da nas ne bi progutala... Usnio sam kako nas zatvaraju u samo za nas određene najgore kvartove, one pored topionica željeza, kvartove ograđene i spolja zaključavane... Usnio sam kako nas obeležavaju raznim oznakama na odeći, kako nam oduzimaju pozive i određuju one kojima se smemo baviti... Usnio sam plamenu zabranu poseda, svake imovine... Usnio sam progon, muke i smrt naše braće iz Ankone... Avaj, njima neće biti pomoći, oni postaju mučenici... Šaka preživelih bežaće u Pezaro... Usnio sam sultana sa istoka kako uzdignutom moćnom desnicom preti svetom ocu iz Rima, čija se bela odora namah preliva u krv crvenu... I ništa ne pomaže... Ništa... Baš ništa...” Uz grcaj stari Simon, pognut i zgrčen, zaćuta.
Posle duge i turobne tišine, dona Gracija prozbori: „Vaš san je jasan... Ali, izlečitelju Simone, mada ne sumnjam da je moguć, u tom snu, kao uostalom u većini snova, nema ničeg praktičnog... Ako se vaš san prevede na stvarnost, kako objasniti nesumnjive finansijske gubitke kojima bi se sve države ovog poluostrva tim opštim činom prema Jevrejima izložile? A novčane nedaće vuku i političke...”
„U pitanju nije logika, već doktrina, ideologija, a one uglavnom ruše, a ne grade... Pa setite se Španije!”
„Pamtim još bolje moj Portugal”, uzdahnu dona Gracija, pa kao da se nečega odjednom dosetila, zapita: „Ako mene upozoravate, šta ste vi za sebe i svoje predvideli?”
„Nama će se desiti što mora. Mi smo sitni i nevažni, mada i sami volimo život iznad svega... Ja sam savetovao moje, a oni poslušali, da se sele na istok, pa dokle stignu... Kćeri su stigle do Soluna, a sinovi do Istanbula... Ali vi, vi treba ovde da ostanete, jer samo vi možete našima u Italiji da pomognete kada dođe do najgoreg... Zato, cenjena dobročiniteljko, postanite opet Beatriče de Luna, i sve će biti u redu... Vaši zlatnici će pomoći da svi zaborave donu Graciju. To je moj savet, a na vama je da ga odbacite ili prihvatite. Ja sam rekao šta sam imao.”
„Hvala vam, prijatelju”, odvrati dona Gracija, „A sad me pustite da razmislim.”
Dona Gracija je sedela bledog lica i sklopljenih očiju. S vremena na vreme potvrdno je klimala glavom kao da se sa nečim o čemu razmišlja slaže. Ovaj ju je čovečuljak duboko potresao i uznemirio, ali ju je istovremeno njegovo prisustvo radovalo. Zagledala se u kristalno plavetnilo njegovih očiju i osetila se nadahnutom; osmehom je iskazivao svoju bezrezervnu dobronamernost; lako pognut telesni stav ukazivao je na njegovu urođenu skromnost; a svojim „ojoj-ojoj”, svemu što kazuje dodavao je uskličnik, neku prijatnu vedrinu. Dona Gracija Nasi nije želela da se ovaj čovek ikada udalji, da ode od nje. Ne, takvu želju još nije osetila prema drugom ljudskom biću (izuzimajući, svakako, svoje voljene muževe, ali sa njima je ta želja imala drugačija obeležja) ili, ako jeste, ona je bila retkost. Zato dona Gracija tu želju još jednom razloži, pa pošto u njoj ne vide ničeg nepovoljnog, ona je prigrli. Najzad, ona zamoli izlečitelja da ostane sa njom još neko vreme.
U smiraj dana dona Gracija posla nosiljku sa Simonom da dovede njegovu Rahelu kojoj je već ranije javljeno da spakuje nešto stvari i oni se već pre mraka opet stvoriše pred sinjorom Beatrice de Lunom spremni da sa njom podele sudbinu.

II
Italijansko mestašce Pedaso nalazi se u oblasti Marke čiji je glavni grad Askoli Pičeno. Marke izlaze na Jadransko more, ali im zaleđina ulazi duboko u kopno, u plodne valovite predele. Ceo region je ukrašen bezbrojem prekrasnih gradića, nekadašnjih tvrđava-dvorova velmoža, smeštenih na vrhovima brda, od kojih su, pored glavnog grada, najveći Fermo, Loreto i Mačerata.
Pedaso, mada na samoj morskoj obali, nije turističko mesto, već gradić u kome se prvenstveno živi. U njemu letuju uglavnom njegovi žitelji, običan svet: porodice sa malom i starijom decom, mame i tate, bake i deke, starci i starice koji iznose stolice i suncobrane na ulicu gde sede živo komentarišući tekuće događaje. Balkone Pedasa krase slapovi bugenvilija i bokori petunija. U njemu nikad nije ni preterano vruće, ni preterano hladno, a na šljunkovitoj plaži talasi nikad nisu preterano visoki, jer se sa otvorenog mora razbijaju o kameni lukobran.
U Pedasu, sve je po meri čoveka.
Majka, dve kćeri i majčina prijateljica provodile su već sedmo leto na terasi stana iznajmljenog na mesec dana. Veliki mir bi ih obuhvatio i uljuljkao dajući neku drugačiju meru svim stvarima onog časa kada bi stigle u majušni grad nedaleko od Ankone, nekadašnje ribarsko selo, mestašce ugneždeno između ozbiljnih letovališta, Porto San Đorđo i San Benedeto del Tronto, sa glavnom i sporednim ulicama, šetalištem, plažama, lepim radnjama i obaveznim trgom na kome se uzdiže obavezna katedrala. Trg sa crkvom ima i Pedaso kao, uostalom, i sve ostalo što je potrebno za svakodnevni porodični život: pekaru sa najukusnijim „biskotine kon le mandorle”, piljarnicu sa vlasnicom nadžakbabom za koju su se svake godine s miloštom pitale da li je još živa, a ona je svake godine bivala sve živahnija, poslastičarnicu i kafić „Sedmo nebo”, dve sjajno snabdevene samoposluge, manju ISSIMA i veću SMA (mada bi trebalo da je obrnuto), dve mesarnice sa zadivljujuće tranžiranim mesom, prostranu ribarnicu „Europeše” koja se zatvarala ponedeljkom jer se ribari nedeljom odmaraju, piceriju „Sandro” sa ružnim vlasnikom i ukusnim picama, starog obućara Đakoma Tolentina (čiji su preci bili uspešni lekari, ali ih je uništio fašizam), Internet kafe, frizera, pa čak i teretanu i kozmetičarku.
U Pedasu postoji sve što je potrebno običnom čoveku.
Pedaso je njima dvema, majci i njenoj prijateljici, kao najlepši dar nudio ušuškani mir, razlivenu tišinu, nežnu uspavanost koju su samo povremena dečja vriska i poneki glasniji razgovor, pevljiv kao i sve što se izrekne na italijanskom, remetili, ne, ne, remetili, nego podvlačili, isticali.
Majka, dve kćeri, Olga i Sonja, i majčina prijateljica neumorno su posmatrale ljupko i gotovo neprimetno jačanje sjaja sunca tokom jula, bokorenje zelenila i cveća, i zurile u promene boja mora i neba, od modrog plavetnila do tamnog sivila ili jarkog rumenila. Ispred njih: primorsko drveće, mnogo pinija, mali park, venci oleandera belog, crvenog, ružičastog... S vremena na vreme protutnji voz i ozbiljno zapišti pevajući neku samo njemu znanu melodiju. Pruga oivičava italijansku čizmu po nekoj suludoj Musolinijevoj zamisli -čule su od meštana. Veliki vođa je tako odlučio, pa tako i izgradio! Voz prolazi tik uz more, duž svih plaža. Izmestiti prugu koštalo bi milijarde, pa ona stoji gde ju je diktator ostavio kao i mnoge nelogične građevine hirovi sličnih naredbodavaca širom sveta. Ne, njima dvema, majci i njenoj prijateljici, uopšte ne smeta tutnjava voza. Naviknu se za dan. Kad se vrate kući, u Beograd, smeta im što ga ne čuju. U njegovom huku pronalaze neku romantičnu notu večnih putovanja čoveka.
Dok je Sonja bila mala, majčina prijateljica je, bez obzira na njoj nedolično detinjasto ponašanje, mahala svakom zahuktalom vozu veselo praćena Sonjinom ručicom, pogotovo kad bi se njih dve našle u moru gde su se igrale „ribice” i „klackalice”, i gde ju je majčina prijateljica uspešno učila da pluta na leđima, a Sonjica nju bezuspešno da napravi kolut u vodi. Nisu nikad primetile da im je neko uzvratio mahanje, ali su se ponašale kao da su se svi putnici bacali na prozore i odmahivali im oduševljeno. Obe su tvrdile da vide mnoštvo razmahanih ruku. Videti ono što se stvarno događa ili videti ono što se zamišlja da se događa, gotovo je isto, tvrdila je majčina prijateljica.
Sada je Sonja devojčurak, pa više ne mašu vozovima, već ocenjuju dečake što prolaze plažom: koji je najlepši, koji je najbolje obučen, koji je najviši, koji ima najotvoreniji osmejak. Svi ti dečaci se prave većma odraslim, ozbiljni su, dok im tamne oči igraju blistajući od želje za avanturom, životom i svime onim što se ispred njih pruža i što će dohvatiti jednog dana, ili nikad neće.
Olga je dve godine starija, u osetljivom dobu između devojčice i devojke. Na terasi iznajmljenog stana ona ponekad svoje sumnje, nade i planove poverava maminoj prijateljici, jer je majci već sve to ispričala. Ali, kada dolazi do ljubavnih tema, onda kaže da će se posavetovati sa majčinom prijateljicom, jer ona ima više iskustva nego majka, koja je u životu volela samo jednoga - svog muža, naime, Olginog i Sonjinog oca.
Oko jedan sat po podnevu, sve se isprazni: Italija ruča. I one su ručavale. Ista scena se događa i oko devet uveče. Sve se isprazni, osim restorana. I dok jedu sa primetnim uživanjem, Italijani pričaju o hrani. A njih četiri ručavaju u restoranu na plaži kod Anđela Rikote, gde im je sve uvek potaman. Đuzepe, Anđelov sin, ih služi, Mama Rikota i drugi sin, Simone, u kuhinji kuvaju, a Anđelo je za barom, toči pića, pravi espreso, muti sorbeto i neprestano sa svima priča.
U Pedasu sve je porodično.
Njih četiri jedu dagnje sa špagetama raznih debljina i oblika koje su uvek aldente, kuvane ali ne prekuvane, lumakine - morske pužiće u sosu od mirodije, pa špigole, orade, grdobine, losose, brancine, sanpijetre, lignje, škampe, zelene salate sa još zelenim ali slatkim paradajzom, zukine kon gamberete - reš pečene tikvice sa majušnim škampima, fruta del mare - plodove mora, za neodlučne od svega po malo. Tu laku, čipkastu lepezu ukusnih jela na bezmesnom jelovniku je sastavila i spremila Mama Rikota koja se onako mala, debeljuškasta, džambasta i glasna, pojavi tek popodne pošto je završila posao u kuhinji. Onda cela porodica, kelneri, pomoćno osoblje, čuvar plaže i salvataggio, spasilac, sednu i zajedno ručavaju. Majka i njena prijateljica bi pogledale znatiželjno u njihove tanjire i uverile bi se po ko zna koji put u lepotu jednostavnosti italijanske obalske kuhinje. U zaleđu kuhinja je sasvim drugačija i potpuno mesna. Vino je isto i na moru i u brdima: domaće, pitko, meko, lagano. Upravo kao sve u Pedasu.
„Koko belo! Koko di mama!” (u Italiji ništa bez mame!) svakodnevno, jednom pre podne, jednom popodne, ciliče poput napuklog zvona sitan čovek neodredivih godina koji podseća na komarca sa kačketom, dok odsečno i preozbiljno hoda duž plaže sa ogromnom korpom punom očišćenog kokosa u jednoj ruci, dok u drugoj nosi veliku kantu vode kojom zaliva i osvežava uredno isečene parčiće. Pošto mu je glas slab i škripi kao zarđale šarke, on u ustima drži pištaljku kojom objavljuje svoj prolazak. Kokobelo uvek žuri kao da mu nije naročito stalo da proda svoju robu, ali kada ga dozovete, on zastane, odrecituje, i dalje kamenog lica, jednu kratku duhovitu rimovanu pesmicu o lekovitom dejstvu kokosa koji leci sve, od celulita do muške nemoći, potom svečanim pokretom izvadi jedno belo kao sneg parče, stavi ga na zeleni list i pruži ga sa velikim ponosom mušteriji. Niko ne pita koliko košta, jer to svi već znaju. Niko Kokobela nije video nigde uveče. Šta li radi, često su se pitale, sve dok Sonjica nije izjavila: „Pa, seče kokos!”
U Pedasu, sve je logično i jednostavno.
Na plaži je svakodnevno prisutan i Pepe, štrkljast i visok mladić, nalik na lik iz stripa. On se brine za ležaljke. Pedasini su skromni, kaže pričljivi Pepe, nemaju mnogo para, ali imaju mnogo snova. On sanja o studijama prava, jer je ubeđen da italijanska advokatura samo njega čeka - biće odličan advokat, takav je tip, zaključile su. U Pedasu, svi imaju snove.
Početkom jula slavi se značajan praznik - dan sveca San Nikola, zaštitnika ribara. Ceo grad je na nogama. Slavlje počinje popodnevnom procesijom koja vijuga gradićem i stazama pored mora. U pročelju je sveštenik u svečanoj odori, potom nosioci krsta, pa mladi sveštenički pomoćnici, pa žitelji, pa dečurlija koja poskakuje oko svih njih. Preko dana na plaži, uz gromko pucanje, isprobava se mašinerija za večernji vatromet. On im se čini bogatiji i raznobojniji od svih dotad viđenih, ili zato što je uistinu takav, ili zato što se posmatra sa male razdaljine - ne može se sagledati iz daljine, jer daljine nema.
U Pedasu, sve je malo i blizu.
Događaji iz zabavnog i kulturnog života (kao, na primer, film na otvorenom u Domu kulture, ili cirkus, ili koncert orkestra iz San Benedeta) se objavljuju razglasom - jednom velikom trubastom skalamerijom nameštenom na krov malog, drečeće žutog, prastarog „fijata” koji kruži gradom - poput telala sa dobošem u drevna turska vremena na Balkanu. Svakog petka uveče na terasi kafića „Leptir” sviraju se stari šlageri Modunja i Čelentana uz koje igraju ne samo okretni sredovečni plesači, već isti takvi starci i starice.
Takva je zabava u Pedasu.
Meštani mere vreme po svadbama, praznicima, rođenjima, krštenjima, godišnjicama i, svakako, pogrebima. Ali, mere oni vreme i po jednom ustaljenom događaju koji se odigrava svake nedelje, a čiji je glavni akter kontesa Beatriče iz osiromašene plemićke porodice de Luna koja živi u jednoj loše održavanoj trospratnoj vili na najlepšem mestu, u samom centru grada tik pored plaže. Stamena vila je okružena ogromnom zapuštenom baštom prepunom lipa, palmi, pinija i bokora divljih ruža, što je moguće videti samo u retkim prilikama kada se velika kapija, zbog izlaska automobila, otvori. Inače se ulazi na mala vrata usečena u masivnu kapiju. Imanje je čvrsto obujmljeno visokim kamenim zidom pri vrhu ukrašenim gvozdenim šiljcima. Nepristupačno, premda položajem sasvim otvoreno - otvoreno prema moru. Jedno od retkih, ako ne i jedino, od imanja velmoža koja nisu u zaleđini na vrhovima brda. Dakle, kontesa Beatriče izlazi u vožnju svojim prastarim, ali sjajno uglancanim otvorenim crvenim „dajmlerom”, kojim upravlja njen prijatelj obućar Tolentino svečano obučen za tu priliku sa kapom i starinskim naočarima za vožnju poput maske za ronjenje, u žutom prsluku, sa dugačkim belim svilenim šalom oko vrata. Kontesa Beatriče sedi na zadnjem sedištu raskošno odevena po modi iz tridesetih godina prošlog veka i lagano miluje svoju belu našušurenu persijsku mačku Frrr. Taj događaj se odigrava svake nedelje tačno u podne. Kao da obilazi svoj posed, kontesa napravi krug oko Pedasa, baca pogled levo i desno, ponekom mahne ležerno rukom, ali je uglavnom usredsređena na okolinu - proverava da li je sve na svom mestu.
Čule su od Anđela da je u davna vremena ceo gradić, naime, ceo taj deo obale sa ribarskim seocetom, pripadao njenoj porodici. Od njihovog velepnog imanja, kao iz proklijalog semena, izrastao je bokor kućica da bi se najzad, tokom vekova pretvorio u ovo što je danas, a porodica De Luna ostala poput znamenja na istom mestu. U podnevnu nedeljnu vožnju izlazila je i kontesina baka Beatrice VIII, potom njena majka Beatriče IX, a kada je i ona umrla, običaj je nastavila sadašnja kontesa, Beatriče X.
Tradicija je održala Pedaso.
Bez kontese i njenog dvorca, ne bilo ni Pedasa.
Jer ostali Pedasini su običnjaci, lako isparivi kao rosa pod suncem, i lako stopljivi kao mek metal sa tvrdim. Pedasini bi bili dobri kao masa u pratnji. Nemaju oni kao, recimo, Sorentini Torkvata Tasa ili Enrika Karuza, dakle, nekog slavnog ko se tu rodio. Ništa neobično ni među njima, ni oko njih. Jedino, možda, poneka kuća sa čudnom osmatračnicom na krovu. Jedva su saznale da su sada u poneke od njih smeštene mašine za liftove, a ostale stoje prazne. Pitale su za šta su služile pre liftova. Bizarno objašnjenje su dobile posle dosta raspitivanja: one potiču iz vremena straha od turske imperije, koja je vekovima gramzivim očima pogledala na ovaj deo Italije, kao osmatračnice sa kojih se moglo videti da li se neprijatelj približava. Opasnost s mora!
U Pedasu sada nema više nikakve opasnosti.
Koliko god proveravale u rokovnicima i beležile koji je datum i koliko je dana prošlo, dani i datumi su se gubili, topili, blago izlivali iz jednog i prelivali u drugi. Zapravo, bile su svesne protoka vremena samo u okvirima dolaska u njihov mali raj i odlaska iz njega.
Pedaso od 29. juna do 29. jula!
A pored toga, jedine odrednice - kontesine nedeljne vožnje!
I mada je Pedaso nalik ružičastoj torti nakićenoj ukrasima od marcipana, tih i raspevan, sjajan na suncu i okupan kišom, umiven i netaknut modernim življenjem, ili, bolje rečeno, taknut onoliko koliko treba; i mada u njemu nema klošara, nema uličnih svađa, nema pijanaca, nema galame osim kada su fudbalska prvenstva, majčina prijateljica se pitala da li iza te spoljašnje uspavanosti i čiste lepote tutnje mračne sile preljube, strasti, mržnje i surevnjivosti kao svuda na svetu, svesna da to neće nikada saznati, jer one su došle sa strane, one ne ulaze u meštanske priče, makar ovde provodile još bezbroj leta.
Skrovit i zatvoren bio je Pedaso i njegovi žitelji.
Doduše, videle su one Anđelovog sina Simonea Rikota kako pati jer ga je žena ostavila, pa se sledeće godine opet smeje jer se oženio mladom seljančicom iz zaleđa uz negodovanje roditelja. Čule su i jednu gromoglasnu svađu između Mame Riko te i Đuzepeove druge žene koja se posle toga nikad više nije pojavila sa ćerkicom Sarom na svekrovoj plaži... To je ono što su znale, ali ništa više od toga. Pretpostavljale su da je i ovde svet kao svet svugde, i da se svašta događa iza zatvorenih vrata, ali su se radije prepuštale verovanju da je u Pedasu, jedino u Pedasu od svih mesta na svetu, drugačije: da se u njemu nalazi prava srazmera između muke, bolesti i razmirica, i uživanja, zdravlja i sloge - da ovde pobeđuje dobrota!
Tako im je bilo lakše, a za lakoćom su vapile jer su dolazile iz zemlje otežale od nevolja.
Nisu detaljno istraživale istoriju gradića, nije ni bilo potrebno, jer u njemu nisu postojale građevine iz antičkog rimskog vremena pa ni iz srednjeg veka. Sve je, osim kuća osmatračnica, manje-više poticalo iz doba pred i između dva svetska rata. Poslednjih godina primetile su početak nagle izgradnje, ali uglavnom u zaleđu, koje su retko viđale.
U Pedasu kao da je vreme stalo.
Međutim, jednog leta otišle su u Fermo na koncert Gorana Bregovića koji se održavao na velikom skveru natkriljenom ogromnom statuom pape Siksta V. Dok je italijanska publika bila na nogama, majčina prijateljica je počela da razmišlja o dalekoj prošlosti i nije je mrzelo da se vrati u Fermo i ode u biblioteku. Tu je otkrila da je dotični papa, rođen 1521. godine, zaslužan za ostvarenje zamisli njegovog prethodnika, Grgura, o kalendarskoj razlici od četrnaest dana između gregorijanskog i julijanskog brojanja vremena. To otkriće ju je navelo da počne da čita o rasparčanoj Italiji davnih vremena, a s obzirom da je bila Jevrejka, posebno se zainteresovala za puteve njihovih seljenja po Apeninskom poluostrvu. Čitala je neumorno punih mesec dana i naišla na tri zanimljive ličnosti: novčara Icaka Cvija, potomka istoimenog prognanika sa severa početkom XIV veka, koji se naselio u Mletačkoj republici, trgovca Arona Kvaranta, potomka Arona Katra, prognanika iz franačkog kraljevstva krajem XIV veka, koji se naselio u Ankoni, i dobročiniteljke done Gracije Nasi, o kojoj je bilo najviše podataka, kao obično o bogatima, prognane iz Portugala kao judaizantkinje pod hrišćanskim imenom Beatriče de Luna u prvoj polovini XVI veka, sa prvim boravkom u Antverpenu, potom u Veneciji, pa u Ferari, pa najzad, pre velikog pokolja Jevreja pod rukovodstvom pape Pavla IV, koji je za dlaku izbegla, u Jerusalimu.
Upravo tokom tog njenog neumornog istraživanja i zapisivanja raznih podataka, jednog mlakog sunčanog dana, Pedasom su se odjednom pod strujom vazduha zatalasali lišće i cvetovi, zabrujao je šapat koji se naglo pojačavao u žamor, ljudi su izlazili na ulicu, skupljali se po ćoškovima uz mnogo priče i gestikulacije, jednom rečju, za nekoliko trenutaka ceo gradić je bio na nogama - dogodilo se nešto što je sve uzburkalo, uskovitlalo! Njih četiri izleteše na ulicu da bi utvrdile razlog tog nenadanog uzbuđenja. Pošto su stanovale tik uz kontesino imanje, odmah su uočile da je kapija širom otvorena, mada nije bila nedelja i kontesa nije izlazila u svoju uobičajenu šetnju kolima. Bez mnogo razmišljanja uletele su u baštu i trčećim korakom približile se vili ispred koje je stajala grupica ljudi. Na tlu je ležao jedan čovek, dok je kontesa plačnim glasom govorila:
„Pozovite hitnu pomoć! Brzo! Brzo! Šta čekate!?”
„Već sam pozvao”, odvratio je mirno šuster Tolentino.
„I veterinara... Ah, moj jadni Frrr, sav se ukočio od straha... Uopšte ne mrda!”
Stvarno, mačak nakostrešenog krzna kao skamenjen stajao je na sve četiri raskrečene noge i nije se pomerao. Blizu njega na travnjaku ležao je lepo obučen mlad muškarac sa negovanim brkovima, sklopljenih očiju, očigledno u nesvesti.
„Pa kako je mačak pao sa tavanskog prozora?” upitao je neko.
„Ne znam”, odvratila je očajna kontesa. „Naprosto ne mogu da pojmim... Sobarica nije zatvorila prozore na tavanu, eto šta se desilo, a uvek je opominjem... Ah, jadni moj Frrr... Jadni moj Kvaranto! Moj dragi prijatelj Aron... Došao čak iz Ankone da ovde nastrada! A trebalo je da razgovaramo o tako važnom zajmu... Da Frrr padne na glavu Kvaranta! Persijski mačak na čoveka bankara! Oh bože, šta me snađe!” Kontesa Beatriče se rasplakala.
„Draga konteso, ne plačite!” oglasio se jedan duboki bariton.
Sve veća gomila sveta se raskrili da ga propusti.
„Ah, otkud vi ovde, dragi moj Levini”, zaprepastila se kontesa, obrisala suze i bacila mu se u zagrljaj.
Vlasnik mnogih hotela i pratećih objekata na Siciliji, Kapriju, u Pozitanu, Bolonji i Ferari raširi ruke i nežno prihvati fragilnu sedokosu damu, pomilova je po inače besprekorno urednoj punđi koja se sada malo rasula, izvadi galantno kao sneg belu maramicu i njome pažljivo obrisa ostatke kontesinih suza sa obraza, pa izjavi: „Vaš verni obožavalac ne bi mogao ni kročiti u Pedaso, a da prvo vas ne poseti... Otvaram jedan butik hotel ovde kod vas... Biće kao bombona”, pa nastavi istim zadovoljnim tonom opisujući rukom polukrug: „A što se tiče svega ovoga, evo ga lekar... On stalno putuje sa mnom... Za svaki slučaj, zbog mog nestašnog srca, znate već... Doktore Koni, molim vas, ovamo, brzo! Pogledajte ovog čoveka... Da, da... Pa koga ako ne njega, on leži na zemlji... Šta je s njim?”
„Ne mogu odmah reći”, unjkavim glasom odvrati doktor Koni već na kolenima nadnesen nad mladim Aronom Kvarantom, lako dodirujući jagodicama prstiju čelo i teme onesvešćenog. „Bravo! Evo, dolazi svesti... Verovatno laki potres mozga... Ne brinite, živ je i zdav... Hm, a ova ukočena mačka... Nju treba otkočiti!” zaključi doktor Koni, te zgrabi jedan bokal vode koji je stajao na obližnjem stolu i fljusnu ga po Frrru koji odskoči uz zloslutno frktanje, potom besno zamjauka, i najzad pobeže skrivajući se iza obližnje niske palme.
„Eto, sve smo rešili”, izjavi Paolo Levini, pa se okrete doktoru Koniju. „Hvala, dragi saputniče. Ovog puta ste pomogli jednom čoveku i jednom mačku, a ne meni... Da... Dakle, ja sam zadovoljan, ne, nego prezadovoljan što je vaša dragocena struka imala prilike da se pokaže na drugim akterima... Ha! Ha! Šta kažete, konteso, kako smo uspešno rešili slučaj! Sada samo da odnesemo ovog gospodina u bolnicu... Evo, stiže hitna pomoć... A onda da nas dvoje odemo kod Anđela na ručak, ako me udostojite vašeg cenjenog društva...”
„Ručaćemo kod mene, Paolo, i insistiram da nam se pridruži i doktor Ko... oh, toliko sam uzbuđena...”
„Koni”, pomože joj lekar, pa dodade sa smeškom, „zapravo, Koen...”
„Ah”, uzdahnu kontesa sa olakšanjem. „Pa naravno, sad mi je sve jasno... Sve se uklapa... Ah, ništa bez naših! Čini me srećnom, presrećnom činjenica da mi nismo nestali u vremenu kao suza u kiši!”
Ljudi su se razilazili, a sa njima i njih četiri, majka, majčina prijateljica, i majčine kćeri, Olga i Sonja.
„Uh, kakva frka!” oglasi se Olga.
„Haos!” odvrati Sonja.
„Bože, kakvo uzbuđenje!” reče majka.
Majčina prijateljica samo klimnu glavom, pa tek kada su izašle iz prostrane bašte, promrmlja: „Vekovi prohujali... mnoštvo naraštaja se rodilo i umrlo... Da li je ovo slučajnost, ili su to ipak potomci...?”
„Ništa ne razumem!” reče majka i pogleda upitno svoju prijateljicu. „O čemu ti to pričaš?”
„Ja znam!” uskliknu Sonja slavodobitno.
„Otkud sad pa ti znaš?” upita je majka sa prekorom u glasu.
„Znam, jer je meni tvoja i moja prijateljica ispričala tri divne istorijske bajke... Ona sada o njima govori... Je l' tako... je P tako, kažite?”
„Tako je, mala moja, tako je!” odvratila je majčina prijateljica uz tajnovit osmeh.

Napomena autora
Iz svakog od mojih sedam romana uzela sam po jednu priču, neznatno je izmenila, i u ovu zbirku uključila. Igrajte se, dragi čitaoci, ako želite, i ako ste pročitali romane: pogodite koje su to priče!