Erih Marija Remark-Tri ratna druga

First topic message reminder :



Radnja romana Tri ratna druga dešava se u Njemačkoj 20-ih godina XX vijeka kada Njemačkom hara korupcija, bijeda i beznađe. Junaci romana su tri ratna druga iz Prvog svjetskog rata. Robert, Gotfrid i Oto uspijevaju da otvore auto-mehaničarsku radnju uprkos teškim vremenima i stalnoj prijetnji o ekonomskoj propasti grada. Robert u tim teškim vremenima upoznaje Patriciju Holman, lijepu i misterioznu djevojku iz srednje klase, koja boluje od tuberkuloze. Njena bolest neće sprečiti Roberta da se zaljubi u nju i sa njom provede najljepše trenutke u životu.
I kada se čini da im se sreća osmehnula, život im nameće nove nedaće i probleme... Patricijini dani u gradu su odbrojani i ona zbog svog zdravstvenog stanja odlazi u švajcarski planinski sanatorijum. Politička situacija u gradu se zahuktava, jedan od drugova, Gotfrid biva ubijen. Oto i Robert su suočeni sa stečajem i moraju da prodaju radionicu. U tom teškom trenutku za njih, stiže pismo iz sanatorijuma da se Patriciji pogoršalo stanje. Dva ratna druga hitaju ka švajcarskim planinama kako bi Robert proveo posljednje trenutke sa svojom voljenom Patricijom.
Ovo je roman koji veliča drugarstvo i ljubav. Roman koji su voljele mnoge generacije, a koji se i danas rado čita.

Napolju veje.
Najednom sam je jasno video. Video sam snežne pahuljice kako promiču, video sam njenu ljupku, mrku glavu i ravna ramena povijena malo napređ, i kožu bronzane boje...
— Gospode bože ... Pat... Taj prokleti novac! inače bih odmah seo u avion i još večeras stigao tebi.
— Ah, dragi...
Zaćutala je. Slušao sam tiho krčanje i zujanje telefonske žice.
— Pat, jesi li još tu?
— Jesam, Robi. Ne bi trebalo tako nešto da govoriš. Sve mi se pomutilo u glavi.
— I meni... još kako! Pričaj mi šta r«adiš.
Počela je da govori, ali uskoro nisam više slušao ono o čemu govori.
Slušao sam samo njen glas. Dok sam sedeo tako, skupljen u mračnom hodniku, izmedju ispunjenih glava divljih veprova i kuhinje s mirisom borani je, učinilo mi se kao da su se vrata otvorila, kao da me je zapahnuo. talas topline i bleska, mio i raznobojan, pun suza, čežnje i mladosti. Noge sam odupro o sto a glavu naslonio na ruku.
Posmatrao sam divljeg vepra, ali mi to nije pomoglo... Najednom je naišlo leto i vetar, i veća iznad njiva, i zeleni sjaj šumskih staza. Glas je ućutao. Duboko sam uzdahnuo.
— Volim da slušam tvoj glas, Pat. A šta ćeš večeras raditi?
— Večeras je ovde mala svečanost. Počinje u osam. Baš se spremam.
— A šta ćeš obući? Srebrnu haljinu?
— Da, Robi. Srebrnu haljinu u kojoj si me nosio kroz hodnik.
— As kim ideš?
— Ni s kim. Pa to je u sanatorij umu, dole u holu. Svi se ovde poznaju.
— Valjda me nećeš prevariti... u toj srebrnoj haljini.
Ona se smejala.
— U njoj svakako neću. Mnoge me uspomene vezuju za nju.
— I mene! Video sam kako ona deluje. Ali ja ne želim sve da znam.
Možeš me prevariti, samo da ja ne doznam. A posle, kad se budeš vratila, biće ti to kao san, minuo i zaboravljen.
— Ah, Robi... — govorila je tiho, a glas joj je bio dublji no inače. —
Ne mogu da te prevarim. Suviše mislim na tebe. Ti ne znaš kako je ovde. Ovo je lep, blistav zatvor. Covek pokuša nekako da se zabavi, i to je sve. Ponekad, kad pomislim na tvoju sobu, ne znam šta biti radila ... Onda idem na stanicu i gledam vozove koji stižu, pa udjem u koji kupe ili se napravim da nekoga čekam, i zamišljam da sam ti tako bliže.
Ugrizao sam usnu. Još nikad je nisam čuo da govori tako. Uvek je bila bojažljiva. Njena se ljubav izražavala mnogo više pokretom i pogledom nego recima.
— Gledaću da te posetim, Pat.
— Zaista, Robi?
— Da. Možda krajem januara.
Znao sam da je to skoro nemoguće, jer od februara moram da zaradjujern. novac i za sanatorijum. Ali sam joj rekao to da bi imala na šta da misli. A posle neće biti tako teško odlagati do njena povratka.
— Ostaj mi zdravo, Pat. I provedi se lepo. Budi vesela, pa ću i ja biti veseo. Vesela budi večeras.
— Hoću, Robi! Večeras sam sreena.
Otišao sam do Georga, pa odosmo u Intemacional. Stara, zadimljena straćara jedva se mogla poznati. Jelka je bila upaljena, a njen topli sjaj otsijavao je u svim bocama i čašama, na niklu i bakru bara.
Devojke, u večernjim haljinama i s lažnim nakitom, sedele su za jednim stolom i očekivale. Tačno u osam nastupio je hor udruženja marvenih trgovaca. Rasporedili su se kod vrata, po glasovima — desno prvi tenor a sasvim levo drugi bas. Stefan Grigolajt, udovac i svinjarski trgovac, izvukao je zvučnu viljušku i dao intonaciju, a onda je grunulo: „Sveta noć, u srce nam uli
Nebeski mir.
Jadnome putniku počinak daj,
I okrepljenje bolu njegovu.
Zvezde već izlaze i blistaju
U plavetnilu dalekom.
One bi htele da nas privuku.
Sebi, u nebo ..."
— Dirljivo... — uzdahnu Roza i obrisa oči.
Otpevali su i drugu strofu. Odjeknulo je burno odobravanje. Hor se poklonio. Stefan Grigolajt je obrisao znoj sa čela.
— Betoven ostaje Betoven! — objasnio je. Niko nije poricao. Stefan stavi maramicu u džep.
— A sad na posao!
Sto je bio postavljen u velikoj sali udruženja. Počasno mesto imali su mrki i rski prasići na srebrnim činijama koje su stajale u sredini iznad malih špiritusnih lampi. U njuškama su im bili limunovi a na ledjima male upaljene jelke. Oni se ničemu više nisu čudili.
Alojz se pojavio u novo obojenom fraku koji je bio poklon od gazde.
Doneo je pola tuceta krčaga i počeo da toči. S njim se pojavi i Poter, član društva za spaljivanje mrtvaca, koji je baš dolazio s jednog spaljivanja.
—... I na zemlji mir! — pozdravi svečano, pa pruži Rozi ruku i sede do nje.
Stefan Grigolajt, koji je Georga odmah pozvao za sto, ustade i održa najkraći i najbolji govor u svom životu. Visoko je digao čašu blistave klekovače, blaženo pogledao naokolo, pa viknuo:
— U zdravlje!
Onda je seo. Alojz je dovlačio svinjske papke, kiseli kupus i obareni krompir. Gazda je došao s velikom staklenom čizmom punom pilzenskog piva, žutog kao zlato.
— Polako jedi, Georg! — upozorih ga. — Tvoj stomak treba da se navikne na masno.
— Prvo ja treba da se naviknem, — odgovori on i pogleda me.
— To ide brzo, — ohrabrih ga. — Ne treba uporedjivati, i onda već ide nekako.
On klimnu glavom i ponovo se nagnu nad svoj tanjir.
Odjednom, na donjem kraju stola izbi svadja. Cuo se Poterov kreštavi glas. Hteo je da popije jednu čašu u zdravlje gosta Buša, trafikanta.
Ovaj je odbio da pije s njim, tvrdeći da onda neće moći mnogo da pojede.
— Glupost! — viknuo je Poter. — Uz jelo se mora i piti! Kad se pije onda se baš više i pojede.
— Ne lupetaj! — gundjao je Buš, suv i dugačak, s koskanim naočarima na spljoštenom nosu.
Poter planu.
— Ja lupetam! To mi kažeš ti, buljino duvanska?
— Mir! — viknu Stefan Grigolajt. — Kakve su to svadje na Badnje veče!
Objasnili su mu šta je posredi, i on solomonski presudi. Pred svakog od njih stavili su po nekoliko činija
Tri ratna arusa sa istom količinom mesa, kupusa i krompira. Porcije su bile ogromne.
Poter je mogao da pije što god je hteo, a Buš je morao da jede nasuvo. Da bi ćela stvar bila još zanimljivija, kladilo se na tu dvojicu.
Grigolajt je uzeo ulogu totalizatora.
Poter se zabarikadirao vencem pivskih čaša. Izmedju njih su se sijale male rakiske čaše, blistave kao dijamant. Odnos opklada je bio tri prema jedan za njega. Onda je Grigolajt dao znak da startuju.
Buš je strasno jeo, duboko pognut nad tanjirom. Poter se borio otvoreno, držeći se uspravno. Pri svakom gutljaju veselo je nazdravljao Bušu, koji mu je odgovarao samo mrskim pogledom.
— Meni je muka, — reče mi Georg.
— Hajde za mnom.
Odveo sam ga u klozet, a ja sam sedeo u hodniku i čekao ga. Slatki miris sveca mešao se s pucketanjem i mirisom izgorelih grančica jelki.
I odjednom mi se učini kao da čujem laki, mili hod, kao da osećam topli dah i vidim dva oka pored sebe ...
Dovraga! Bio sam nemiran. Sta je ovo sa mnom?
U istom trenutku razleže se urlanje:
— Poter! Bravo Alojzije!
Pobedilo je društvo za spaljivanje mrtvaca.
U zadnjoj sobi se pušilo i točio konjak. Još uvek sam sedeo pored bara. Devojke su se skupile i došaptavale.
— Sta je? — upitah.
— I mi hoćemo da podelimo darove, — odgovori Marion.
— Tako.. .
Naslonio sam glavu na bar i mislio na to šta li sad radi Pat. Zamislio sam hol sanatorijuma, kamin u kome gori vatra; i Patrisu sa Helgom Gutman i još nekima, za stolom do prozora. Sve je to bilo tako divno.
Ponekad sam mislio da ću se jednog jutra probuditi i da će sva prošlost biti potonula, nestala, zaboravljena. Ništa nije sigurno... čak ni uspomena. Zvonce je zazvonilo. Devojke prhnuše u bilijarsku salu, kao poplašeni pilići. Tamo je stajala Roza sa zvoncem u ruci. Mahala mi je da i ja dodjem. Ispod male jelke na bili jaru bilo je mnoštvo tanjira pokrivenih svilenom hartijom. Na svakom je ležala cedulja sa imenom, a ispod nje paketić sa poklonom. To su devojke spremile da se medjusobno daruju. Sve je to udesila Roza.
Svako je morao njoj da preda umotane poklone, a ona ih je stavljala na tanjire.
Devojke su uzbudjeno brbljale, kao deca, nestrpljive da što pre vide šta su dobile.
— Zar nećeš da uzmeš svoj tanjir? — upita me Roza.
— Kakav tanjir!
— Tvoj. Pa i ti si dobio poklon.
Zaista, i moje ime bese ispisano krasnopisom, crvenim mastilom.
Jabuke, orasi, pomorandže, od Rože pulover koji je ona sama isplela; od gazdarice kravata zelena kao trava; od onog Kikija par rože čarapa od veštačke svile: od lepotice Vali kožni pojas; od kelnera Alojza pola flaše ruma; od Marion, Line i Mirni pola tuceta maramica; i od gazde dve boce konjaka.
— Deco!... — viknuo sam. — Deco... pa to je sasvim neočekivano! ...
— Iznenadjenie? — doviknu mi Roza.
— Savršeno!
Stajao sam zbunjeno. Bio sam tronut do srži.
— Deco, znate li kad sam bio poslednji put darivan. Čak se i ne sećam više. Verovatno još pre rata. A ja za vas nemam ništa!
Nastade silno veselje što im je uspelo da me tako sjajno iznenade.
— Ti si nam ranije uvek svirao, — reče Lina poru»nenivši.
— Da... ti ćeš nam nešto otsvirati. To će biti poklon od tebe, — izjavi Roza.
— Sve što hoćete! — rekoh. — Sve što god želite! — .,Iz moje mladosti"! — viknu Marion.
— Ne! Nešto veselo, — tražio je Kiki.
Nadglasale su ga. I onako ga nisu smatrale pravim muškarcem. Seo sam za klavir i počeo da sviram. Svi su pevali: „Iz moje mladosti
Jedna pesma bruji. ..
Kako je daleko
To što nekad bese . .."
Gazdarica je ugasila električno osvetljenje. Samo je još svetlucala blaga svetlost sveca. Pivska slavina je tiho žuborila, kao daleki izvor u šumi, a dustabanlija Alojz muvao se u pozadini, kao tamni Pan. Počeo sam drugu strofu. Devojke su stajale oko klavira, sjajnih očiju i lica kao u dobrih malcgradjanki. Ali ko to najednom zajeca? Perecar Kiki iz Lunkvalda.
Tiho se otvoriše vrata velike sobe. Melodično mumlajući, članovi hora su nastupali jedan za drugim kao guske. Postavili su se iza devojaka.
Na čelu je bio Grigolajt sa crnom cigarom u zubima.
.,Kad odoh od kuće Svet mi bese prepun. A kada se vratih Sve mi bese pusto ..."
Glasovi mešovitog hora postepeno urnukoše.
— Divno... — reče Lina.
Roza je palila prskalice, koje su šištale i prskale.
— Tako... A sada nešto veselo! — uzviknula je. — Moramo razveseliti Kiki ja.
— I mene! — dodade Stefan Grigolajt.
Kester i Lenc su došli u jedanaest. Seli smo sa bledim Georgom za jedan sto do bara. Georgu smo dali nekoliko komada suva hleba da bi opet došao u formu. Uskoro zatim je Lenc nestao medju marvenim trgovcima. Posle četvrt sata pojavio se kod bara s Grigolajtom. Ukrstili su ruke da popiju za pobratimstvo.
— Stefan! — reče Grigolajt.
— Gotfrid! — odgovori Lenc, pa obojica sručiše konjak.
— Sutra ću ti poslati, Gotfride, krvavica i džigernjače.
— U redu! — Lenc ga potapša po ramenu. — Dobri, stari Stefane!
Stefan je sav sijao.
— Ti tako lepo umeš da se smeješ, — reče on Lencu oduševljeno.
Volim kad neko ume lepo da se smeje. Ja se brzo rastužim. To mi je greška.
— I moja, — odgovori Lenc. — Zato se i smejem. Hajde, Robi, pij s nama za beskrajni smeh ovog sveta!
Prišao sam im.
— Sta je ovom malom? — Upita Grigolajt pokazujući na Georga. —
Čini mi se da je on mnogo tužan.
— Njega je lako usrećiti, — rekoh. — Treba mu samo malo posla.
— To nije lako! — odgovori Stefan. Na današnje vreme!
— On sve zna. Stefan se uozbilji.
— Danas svi znaju sve.
— Mladiću treba sedamdeset pet maraka mesečno. — Koješta! Od toga ne može da se živi!
— On može! — odgovori Lenc.
— Gotfride, — reče Grigolajt, — ja sam stara ispičutura. Dobro. Ali rad je ozbiljna stvar. Ne možeš danas da ga daš a sutra da ga oduzmeš. To je gore nego li da oženiš čoveka pa da mu sutradan oduzmeš ženu. Ali ako je deran pošten i ako može da izidje na kraj sa sedamdeset pet maraka, onda ima više sreće nego pameti. Neka mi se javi u utorak u osam. Treba mi neko da trčkara za Udruženje i druge poslove. S vremena na vreme biće i po koji paket svinjetine.
Čini mi se da ga treba pothraniti.
— Govoriš ozbiljno? — upita Lenc.
— Časna reč Stefana Grigolajta!
— Georg! — viknuo sam. — Dodji ovamo!
Kad je čuo o čemu se radi počeo je da drhti. Vratio sam se Kesteru.
— Slušaj, Oto, — rekoh, — kad bi iznova mogao da započneš život, da li bi hteo?
— Isti ovakav kakav je bio?
— Da.
— Ne bih! — odgovori Kester.
— Ni ja!
........

XXIV
Bilo je tri nedelje docnije, jedne hladne januarske večeri. Sedeo sam u Internacionalu i s gazdom igrao ajnca.
Kaiana je bila prazna, čak ni devojke nisu došle. U gradu je bila uzbuna. Ulicom su svakog časa prolazile kolone, jedne s bučnom vojnom muzikom, druge pevajući Internacionalu, a onda opet duge neme povorke s transparentima, koje su tražile posla i hleba. Ti bezbrojni koraci po kaldrmi odjekivali su kao otkucaji ogromnog neumoljivog sata.
Izmedju štrajkača i policije došlo je već posle podne do sukoba.
Dvanaest ranjenih. Otada je policija već satima u stalnoj pripravnosti.
Ulicama su se razlegale sirene policiskih automobila.
— Nema mira... — reče gazda i pokaza šesnaest. — Od svršetka rata nema više mira. A svi smo želeli samo mir. Ovaj svet je lud!
Ja sam imao sedamnaest i povukao šnjur.
— Nije svet lud, — rekoh. — Ljudi su ludi.
Alojz, koji je stajao iza gazdinih ledja i kibicovao, protivio se tome.
— Ljudi nisu ludi, samo su gramzivi. Zavide jedni drugima. Iako ima svega suviše, većina nema ništa. Sve je samo pitanje raspodele.
— Istina je, — rekoh i uzeh samo dve karte. — Ali, eto, to pitanje postoji već nekoliko hiljada godina.
Gazda je otvorio karte. Imao je petnaest i posmatrao me sa sumnjom. Kupio je još jednu — keca, i propao je. Otvorio sam svoje: imao sam svega dvanaest. On bi dobio da je stao na petnaest.
— Sto mu gromova! — psovao je. — Neću više! Tako drsko blefirate!
Mislio sam da imate najmanje osamnaest.
Alojz se kliberio.
— Tako igra pešadija!
Pokupio sam novac. Gazda je zevao.
— Skoro je već jedanaest. Da zatvorimo. I onako niko više neće doći.
— Evo, dolazi jedan, — reče Alojz. Vrata se otvoriše i ud je Kester.
— Ima li napolju šta novo, Oto? On klimnu glavom.
— U dvoranama Borusija bije se bitka. Dva teško ranjena, nekoliko desetina lako ranjenih, oko sto uhapšenih. Puškaranje na severu.
Jedan policajac mrtav. Ne znam koliko ranjenih. A kad se završe veliki zborovi, tek onda će da počne. Jesi li gotov?
— Jesam. Sad baš hoćemo da zatvorimo.
— Onda hajde sa mnom.
Pogledao sam gazdu. On mi klimnu glavom.
— E, pa laku noć.
— Laku noć, — odgovori mi nemarno gazda. — Čuvajte se!
Izišli smo. Napolju je mirisalo na sneg. Po ulicama su ležali leci kao veliki, beli, mrtvi leptiri.
— Gotfrid nije tu, — reče Kester. — Sigurno je na nekom zboru. Čuo sam da će ih rasterati. Sigurno će biti meteža. Dobro bi bilo da ga nadjemo pre no što počne. On nije baš naročito miroljubiv.
— A znaš li bar gde je?
— Ne znam tačno. Ali sam siguran da je na jednom od tri glavna zbora. Moramo obići sva tri.
— Lako ćemo ga pronaći s njegovom blještavom kosom.
— Dobro.
Seli smo u auto. Karlo pojuri ka prvom zborištu.
Na ulici je stajao kamion s policajcima. Remeni na šlemovima bili su spušteni. Na svetlosti fenjera blistale su tamne karabinske cevL Šarene zastavice su se lepršale na prozorima.
Grupa uniformisanih ljudi tiskala se pred ulazom. Skoro svi su bili vrlo mladi.
Uzeli smo dve ulaznice, a odbili smo brošure, kesice za skupljanje priloga i izjave za pristup u članstvo. Ušli smo u dvoranu. Bila je dupke puna i dobro osvetljena da bi se odmah mogli da pronadju oni koji prave upadice. Zastali smo na ulazu. Kester, koji je imao odličan vid, pregledao ie redove. Na podijumu je stajao snažan, zdepast čovek. Držao je govor. Imao je dubok glas i dobru dikciju, tako da se svaka njegova reč mogla razabrati i u najudaljenijem kutu. Govorio je ubedljivo i reci su mu delovale čak i na one koji nisu poklanjali naročitu pažnju onome što je govorio. A ono što je govorio bilo je jasno, razumljivo. Neusiljeno je hodao po tribini, ponekad bi učinio pokret rukom, i s vremena na vreme popio gutljaj vode ili napravio koju šalu. Onda bi najednom zastao, okrenuo se publici, pa izmenjenim, prodornim glasom sipao oštre reci istine koje svako zna: beda, glad, nezaposlenost. Postepeno je dizao glas zanoseći slušaoce, a na kraju je vatreno uzviknuo:
— Dalje ne može ovako! Mora se menjati!
Publika je sumanuto odobravala, tapšala i vikala, kao da se već time sve izmenilo. Govornik je sačekao da se masa utiša. Lice mu je sijalo.
A zatim poče neodoljivom ubedljivošću da redja obećanje za obećanjem... Obećanja su pljuštala . Iznad mnogobrojnih glava otvorio se čarobno šareni raj. To je bila lutrija u kojoj su svi lozovi izvlačili glavni zgoditak, u kojoj je svako ostvarivao svoju ličnu sreću, i;voje lično pravo i svoju ličnu odmazdu.
Posmatrao sam služaoce. Svi su pozivi bili zastupljeni: knjigovodje, male zanatlije, činovnici, veliki broj radnika i mnogo žena. Sedeći u toploj dvorani, zbijeni u redove, bili su zahvaćeni bujicom reći.
Čudnovato: sva ta lica, ma koliko različita, imala su isti izraz zanosa, isti omadjijan pogled uprt u daljinu, u maglovitu fatamorganu. Taj pogled je bio prazan, a ipak pun nadmoćne nade koja sve uklanja: ki tiku, sumnju protivurečnosti i pitanja, svakidašnjicu, sadašnjost i stvarnost. Govornik je znao sve. Imao ie odgovor na svako pitanje, pomoć za svaki jad. Njemu se ireba pokoravati. Dobro je imati nekoga ko misli za nas. Dobro je verovati!
Kester me gurnu: Lenc nije bio tu. Pokazao mi je glavom prema izlazu. Odosmo. Straža na izlazu iz dvorane posmatraše nas mračno i podozrivo. Pred ulazom se skupila gomila, svakog časa spremna da jurne u dvoranu. Iza nje se lepršalo more zastava i transparenata.
— Dobro udešeno! — primeti Kester kada smo se našli napolju.
— Vanredno! Ja, kao stari šef propagande, mogu da ocenim to.
Odvezli smo se nekoliko ulica dalje. Drugi politički zbor, druge zastave, druge uniforme, druga dvorana. Inače sve slično. Na licima isti izraz nesigurne nade i praznog verovanja. Pretsednički sto, pokriven belim zastiračem, bio je postavljen ispred redova stolica. Za stolom pretsednik, sekretari i nekoliko užurbanih usedelica. Govornik, činovnički tip, lošiji od onoga sa prethodnog zbora. Govorio je biranim recima, iznosio brojne dokaze. Sve što je rekao bilo je tačno, ali je ipak bio manje ubedljiv no onaj, koji ništa nije dokazivao već samo tvrdio. Sekretari, koji su nezainteresovano sedeli za pretsedničkim stolom, umorno su buljili u jednu tačku. To su već sto puta čuli.
— Hajde! — reče Kester posle izvesnog vremena. — Ni ovde ga nema. Doduše, nisam ni očekivao da ćemo ga ovde naći.
Pošli smo dalje. Posle zapare u zatvorenim dvoranama sad je bilo hladno i sveže. Kola su jurila ulicama. Prošli smo pored kanala.
Fenjeri su rasipali žute reflekse po tamnoj vodi koja je tiho zapljuskivala betonsku obalu. Kanalom je polako prolazila jedna crna, spora dereglija. Remorker koji ju je vukao imao je crvena i zelena signalna svetla. Na njemu zalaja pseto, a jedan čovek prodje ispred fenjera i spusti se kroz okno, koje za trenutak sinu zlatnim sjajem. S one strane kanala ležale su blistavo obasjane kuće Zapada. S ovom stranom vezivao ih je most. Preko trome, crne vode neumorno su prolazili automobili, autobusi i tramvaji, kao blistava, šarena zmija.
— Ovde ćemo ostaviti kola, pa ovaj deo puta preći pešice, — reče Kester posle izvesnog vremena. — Inače bi bilo suviše upadljivo.
Karla smo zaustavili ispod fenjera pred jednom krčmom. Jedna bela mačka šmugnu kad smo izlazili. Malodalje, u jednoj kapiji, stajale su neke uličarke. Zaćutaše kad smo naišli. U jednom budžaku šćućurio se jedan verglaš i spavao. Neka stara žena čeprkala je po otpacima.
Naišli smo na ogromnu, prljavu kućerinu s mnogim dvorišnim zgradama i prolazima. U prizemlju su bile radnje, pekare i otkupna stanica za otpatke i staro gvožđje. Na ulici, pred glavnim ulazom, stajala su dva kamiona s policajcima.
U jednom uglu dvorišta bila je podignuta šatra na kojoj je visilo nekoliko velikih karata zvezdanog svoda. Pred stolom zatrpanim hartijom stajao je čovek s turbanom. Iznad njegove glave visila je tabla s natpisima: Australija ... Veština čitanja iz dlana, pretskazivanje budućnosti ... Vaš horoskop za pedeset pfeniga. Jato ljudi ga je opkolilo. Blještava svetlost karbitske lampe padala mu je na žuto, izborano lice. Govorio je ubedljivo. Slušaoci su nemo gledali u njega istim onim zanesenim pogled on koji luta i traži čuda, kao i slušaoci na zboru sa zastavama i muzikom.
— Oto, — obra tih se Kesteru, koji je išao ispred mene. — Sad znam što hoće ljudi. Oni uopšte neće politiku.. Oni traže zamenu veri.
On se osvrnuo.
— Pa razume se. Oni žele opet u nešto da veruju.. U šta, to je sporedno. Zato i jesu toliki fanatici.
Došli smo do drugog dvorišta, u kome je bila dvorana za zborove. Svi prozori su bili osvetijeni. Odjednom začusmo graju. U tom času, kao na ugovoreni znak, iz jednog mračnog prolaza dojuri nekoliko mladih ljudi u koporanima, koji pretrčaše dvorište i jurnuše ka ulaznim vratima. Prvi medju njima brzo ih otvori, pa svi upadože u dvoranu.
— Udarni odred! — primeti Kester. — Skloni se ovamo do zida, iza ove pivske buradi.U dvorani započe urlanje i praskanje. U idućem treitiutku prsnu jedan prozor i neko izlete. Odmah zatim pro~ vališe vrata i svetina poče da se valja napolje. Prvi se spotakoše i padoše, a drugi preko njih. Neka žena poče da zapomaže i doziva u pomoć, pa onda istrča kroz kapiju. Zatim naidje druga gomila, s nogama od stolica i pivskim flašama, smešana u pcbesnelu rulju. Jedan ogromni stolar iskoči iz nje, postavi se malo na stranu, pa čim bi se pojavila glava nekog protivnika zamahnuo bi svojim ručerdama i gurnuo ga natrag u gužvu. Činio je to sasvim mirno, kao da čepa drva. Sad je počela prava bitka. Odjednom, na tri metra pred sobom, videsmo Gotfridovu žutu ćubu u rukama jednog pomahrsitalog brke.
Kester se sagao i nestao u gomili. Posle nekolike trenutaka brka pusti Gotfrida, pa sa zaprepašćenjem diže ruke u vis, a zatim pade natrag u gomilu, kao drvo presečeno u korenu. Tada primetih Kestera kako je uhvatio Gotfrida za jaku i vuče ga za sobom. Lenc se otimao.
— Ta pusti me, Oto, samo za trenutak!... — dahtao j'e
— Glupost! — viknuo je Kester. — Svakog časa će naići policija!
Polazi... ovamo... gore!
Pretrčali smo preko dvorišta i upali u neki mračan sporedni ulaz.
Taman smo se sklonili, kad se dvorištem razleže oštri zvižduk i blesnuše crni policiski šlemovi. Dvorište je bilo blokirano. Da nas ne bi uhvatili, otrčali smo uz stepenice. Sa jednog prozora u stepeništu posmatrali smo šta se zbiva. Policajci su sjajno funkcionisali. Zatvorili su dvorište, opkolili masu, pa se zabili u nju kao klin i razdvojili je na grupe, a onda počeli trpati u kamione. Prvi je ukrcan stolar, koji je sav zbunjen uzalud pokušavao nešto da objasni.
Iza nas škljocnuše vrata. Jedna žena. u košulji, golih tankih nogu, sa svećom u ruci, pomoli glavu.
— Jesi li ti to? — upita mrzovoljno.
— Ne! — odgovori Lenc, koji je već došao sebi.
Žena zalupi vrata. Lenc osvetli vrata uzduž i popreko svojom džepnom lampom. Građjevinskog palira Gerharda Peske očekivala je žena.
Dole se stišalo. Policija se povukla. Dvorište je bilo ispražnjeno.
Pričekali smo još malo, pa se onda spustili stepenicama. Iza jednih vrata plakalo je dete. Plakalo je u mraku, tiho i tužno.
— Pravo ima, — reče Gotfrid. — Plače unapred.
Opet smo se našli u prednjem dvorištu. Astrolog je stajao usamljen pored svojih zvezdanih karata.
— Jedan horoskop, gospodo? — doviknu nam. — Ili da vam pročitam budućnost iz dlana?
— Uvek sam za to! — reče Gotfrid i pruži mu ruku. Astrolog je posmatraše izvesno vreme.
— Imate srčanu manu, — reče odlučno. — Osećajnost vam je jako razvijena... Linija uma je vrlo kratka, ali ste zato muzikalni. Mnogo sanjarite ... Niste za muža. Ali ipak vidim tri deteta. Diplomatska ste priroda... naginjete zakopčanosti. Doživećete oko osamdeset godina.
— Tačno je! — izjavi Gotfrid. — Moja gospodja mati uvek mi je govorila: ko je zao, taj ostari. Moral je izum ljudi, a ne rezultat životnog iskustva.
Platio je astrologu, pa odosmo dalje. Ulica je bila prazna. Jedna crna mačka pretrča nam put. Lenc pokaza na nju.
— Trebalo bi da se vratimo.
— Ostavi! — rekoh. — Malopre smo videli belu, potiru se.
Polako smo išli ulicom. S druge strane nam je dolazilo nekoliko ljudi u susret. Četiri mladića. Jedan je imao svetložute nove kožne dokolenice, a ostali neke vojničke čizme. Zastali su i pogledali nas.
— Eno ga! — viknuo je onaj s dokolenicama, pa potrčao koso preko ulice k nama.
U sledećem trenutku odjeknuše dva pucnja. Mladić ofcskoči ustranu, pa sva četvorica pobegoše što su brže mogli. Video sam kako se Kester spremao da skoči, ali se onda čudnim pokretom savio, ispružio ruke, pustio jedan prigušen divlji krik, pa pokušao da prihvati Lenca, koji s treskom pade na kaldrmu.
.Za trenutak sam mislio da je samo pao, a onda sam ugledao krv.
Kester mu je razderao jaku i otvorio košulju ... krv je šiktala iz rane.
Pritisnuo sam ranu maramicom.
— Ostani tu ... idem po kola! — viknu Kester i odjuri.
— Gotfride!... Čuješ li me?
Lice mu je bio sivo. Oči poluzatvorene. Očni kapci se nisu pokretali.
Jednom rukom sam mu držao glavu, a drugom pritiskivao maramicom ranu koja je krvarila. Klečao sam pored njega, prisluškivao krkljanje i dah, ali ništa nisam čuo. Sve je bilo tiho ... i beskrajna ulica, bezbrojne kuće, i beskonačna noć.. . Cuo sam samo lagano kapanje krvi po kaldrmi. Znao sam da je to jednom već trebalo da se desi, i da to ne može biti istina.
Kester se vratio. Spustio je naslon levog sedišta. Pažljivo smo podigli Gotfrida i položili ga na oba sedišta. Skočio sam u kola i Kester pojuri.
Pošli smo do najbliže stanice za prvu pomoć. Kester oprezno zaustavi pred nj om.
— Vidi da li je tu lekar. Ako nije, moramo dalje. Utrčao sam. Jedan bolničar mi je dolazio u susret.
— Je li tu lekar?
— Tu je. Jeste li doneli nekoga?
— Da. Pomozite mi! Dajte nosila!
Položili smo Gotfrida na nosila i uneli ga. Lekar je lio već spreman, zasukanih rukava.
— Ovamo!
Pokazao je jedan veliki sto. Stavili smo nosila na njega. Lekar je spustio lampu sasvim nad telo.
— Sta se desilo?
— Revolverski metak.
Uze komad vate i obrisa krv, pa opipa puls i poče da broji otkucaje.
Zatim se uspravi.
— Nema pomoći!
Kester je netremice gledao u njega.
— Rana je sasvim postrance, ne može biti tako ozbiljna!
— Dve su rane, — dodade lekar.
Ponovo je obrisao krv. Mi smo se nagli. Sad smo tek videli da ima još jedna, koso ispod rane koja je jako krvarila . .. mala tamna rupa u blizini srca.
— Morao je na mestu ostati mrtav, — reče lekar. Kester se uspravi.
Buljio je u Gotfrida. Lekar je pokrio ranu gazom i preko nje zalepio flaster.
— Hoćete li da operete ruke? — upita
— Ne.
Gotfridovo lice bilo je sad žuto i upalo, usta malo iskrivljena, oči poluzatvorene. Gledao nas je. Neprestano nas je gledao.
— Kako se to desilo? — upita lekar.

Niko nije odgovorio. Gotfrid nas je gledao. Neprestano nas je gledao.
— On može ostati ovde, — reče lekar. Kester se pokrenuo.
— Ne. Ponećemo ga!
— To ne može! — reče lekar. — Moramo pozvati policiju. Sve se mora preduzeti da se uhvati ubica.
— Ubica?! — Kester je gledao lekara kao da ga ne razume, a zatim reče: Dobro. Idem da dovedem policiju.
— Možete telefonirati. Pre će stići. Kester je lakim pokretom glave odbio.
— Ne. Ja ću je dovesti.
Izišao je. Čuo sam kako je Karlo zahuktao. Lekar mi dodade stolcu.
— Zašto ne sednete?
— Hvala, — rekao sam stojeći i dalje.
Još uvek je jasna svetlost obasjavala Gotfridove krvave grudi. Lekar podiže lampu malo više.
— Pa kako je došlo do toga? — upita ponovo.
— Ne znam. Sigurno zabunom.
— Je li bio u ratu? Klimnuo sam glavom.
— Vidi se po ožiljcima, — reče. — I po prostreljenoj ruci. Ranjen je nekoliko puta.
— Da. Četiri puta.
?— Svinjarija! — reče bolničar. Sta sve rade ti šmrkavci koji su tada bili još u pelenama.
Ništa nisam odgovorio. Gotfrid me je gledao. Neprestano.
Kester se vratio posle dužeg vremena. Došao je sam. Lekar ostavi novine.
— Je li stigla policija?
Kester je stajao. Nije ni čuo šta je lekar pitao.
— Je li stigla policija? — upita lekar još jednom
— Da... — odgovori Kester. — Policija... Moramo telefonirati po nju.
Lekar ga je pogledao, ali ništa nije rekao, nego ode da telefonira.
Posle nekoliko minuta došla su dva činovnika. Seli su za sto. Jedan od njih beležio je Gotfridove lične podatke. Ne znam zašto, ali mi je izgledalo glupo da kazujem kako se zove, kada je rodjen i gde stanuje, sada kad je mrtav. Buljio sam u crni vrh olovke koji je činovnik povremeno kvasio usnama, i mehanički odgovarao.
Drugi činovnik je počeo da sastavlja zapisnik. Kester je davao potrebne podatke.
— Možete li mi bar približno reći kako je izgledao ubica? — upita činovnik.
— Ne mogu, — odgovori Kester. — Nisam obratio pažnju.
Pogledao sam ga. Mislio sam na žute dokolenice i uniformu.
— Da li znate kojoj političkoj partiji pripada? Zar niste videli oznaku ili uniformu?
— Nisam, — odgovori Kester. — Pre pucnia nisam ništa video. A zatim ... — Tu zastade za trenutak. — Zatim sam svu pažnju obratio na druga.
— Pripadate li vi kojoj političkoj partiji?
— Ne.'
— Mislio sam zato ?tc ste rekli da vam ie drug...
— Drug mi je iz rata, — odgovori Kester. Činovnik se zatim obrati meni.
— Da li vi možete da opišete ubicu?
;! v,
Kester me oštro pogleda.
— Ne mogu, — odgovorih. — Ni ja nisam ništa video.
— Čudnovato! — reče činovnik.
— Razgovarali smo, pa ninašta nismo obraćali pažnju. Sve se to odigralo za tren oka. Činovnik uzdahnu.
— Slabi su izgledi da ćemo upecati te mangupe. Dovršio je zapisnik.
— Možemo li ga odneti? — upita Kester.
— Upravo... — Činovnik je pogledao u lekara. — Uzrok smrti je nesumnjivo utvrdjen?
Lekar klimnu glavom.
— Već sam ispunio umrlicu.
— A gde je metak? Njega moram poneti.
— Dva su metka. Oba su ostala unutra. Morao bih ... — Lekar je oklevao.
— Oba moram imati, — reče činovnik. — Moram vide ti da li su iz istog oružja.
— Jesu, — odgovori Kester na jedan lekarev pogled. Bolničar je namestio nosila i spustio lampu. Lekar uze svoje instrumente, pa jednom pincetom zadje u ranu. Prvi kursom je brzo našao. Rana je bila duboka. Radi drugog je morao da seče. Navukao je gumene rukavice, pa uzeo kopče i nož. Kester brzo pridje nosilima i zaklopi Gotfridu oči, koje su još uvek bile otvorene.
Obrnuo sam se kad sam začuo tihu škripu noža. U jedan mah sam hteo da skočim, da odgurnem lekara, jer mi sinu nada da je Gotfrid možda samo bez svesti i da će ga lekar tek sad umoriti.. . Ali saznanje da je mrtav povrati mi svest. Mi smo znali to, videli smo dosta mrtvih.
— Evo ga! — reče lekar i uspravi se. Obrisao je metak i dao ga činovniku.
— Metak je isti. Iz istog oružja, zar ne?
Kester se nagnuo i pažljivo posmatrao male metke koji su se kotrljali po dlanu činovnika, svetlucajući tamnim sjajem.
— Da.
Činovnik ih zamota u hartiju i stavi u džep.
— Nije pravilno ... — reče zatim. — Ali kad baš hoćete da ga nosite kući.. . Stanje stvari je jasno, je V te, gospodine doktore?
Lekar je klimnuo glavom.
— Pa vi ste i sudski lekar, — nastavi činovnik. — Onda, dakle ... ako hoćete . .. Morate samo . . . Možda će sutra još jednom izići komisija
...
— Znam, — odgovori Kester. — Nećemo ga dirati. Činovnici su otišli.
Lekar je opet pokrio i zalepio Gotfridovu ranu.
— Kako ćete? — upita. — Nosila možete poneti Samo ih sutra u toku dana vratite.
. — Hoćemo. Hvala, — reče Kester. — Hajde, Robi! — Da vam pomognem? — ponudi se bolničar. Odmahnuo sam glavom.
— Možemo sami.
Podigli smo nosila, izneli ih i stavili preko oba leva sedišta. Bolničar i lekar su izišli za nama i posmatrali nas. Gotfridcv kaput smo prostrli preko njega. Podjosmo. Posle nekog vremena Kester mi se obrati.
— Još jednom ćemo prokrstariti ulicama. Ja sam maločas već to uradio. Ali onda je bilo suviše rano. Možda su sad negde napolju.
Sneg je počeo polako da pada. Kester je vozio skoro nečujno.
Smanjivao je gas i gasio motor. Nije želeo da nas čuju, ma da ona četvorica nisu znala da imamo kola. Kao bela sablast klizili smo bešumno kroz sneg koji je sve jače padao. Izvadio sam jedan čekić i stavio ga pored sebe, da mogu kad iskočim odmah i da ga udarim.
Prolazili smo ulicom u kojoj se desilo ono. Pod fenjerom je još bila crna mrlja krvi. Kester je ugasio farove. Klizili smo pored samog trotoara i posmatrali ulicu. Ćuli smo samo glasove iz jedne osvetljene krčme. Kester je zastao na raskrsnici.
— Ostani tu, — reče. — Da pogledam u krčmi.
— Idem s tobom.
Bacio mi je pogled koji sam poznavao još iz rata, kad je sam polazio u izvidnicu.
— t? krčmi neću da se obračunavam, — reče on. — Tamo može i da mi urnakne. Hoću samo da vidim je li tu. A onda ćemo ga sačekati.
Ostani kod Gotfrida.
Klimnuo sam glavom. On je iščezao u vejavici. Pahuljice su mi padale po licu i topile se na koži. Najednom se pobunih što je Gotfrid pokriven, kao da viče nije s nama, pa odgurnuh kaput s njegove glave. Sneg je sad padao i na njegovo lice, oči i usta, ali se nije topio.
Uzeo sam maramicu i obrisao ga pa mu ponovo navukao kaput na lice. Kester se vratio.
— Nema ih?
— Nema! — odgovori. Ušao je u kola.
— Moramo prokrstariti i drugim ulicama. Imam osečanje da ga svakog časa možemo sresti.
Kola zabrujaše, a odmah zatim se utišaše. Tiho smo se provlačili iz ulice u ulicu, kroz belu noć u kojoj se kovitlao sneg. Pri zaokretima sam čvrsto pridržavao Gotfrida, da ne bi skliznuo.
Povremeno smo se zaustavljali na sto metara iza neke krčme, i Kester bi trkom svraćao da pogleda unutra. Bio je obuzet mračnom i hladnom mahnitošću, nije misHo na to da prvo treba skloniti Gotfrida.
Dvaput je hteo to da učini, ali se uvek vraćao, jer je mislio da baš u tom trenutku može sresti onu četvoricu.
Iznenada smo opazili tamnu grupu ljudi, daleko ispred nas, u jednoj širokoj ulici. Kester odmah isključi motor, pa se nečujno i bez svetlosti približi njima. Nisu nas čuli. Razgovarali su.
— Četvorica su! — šapnuh Kesteru.
U tom čašu zaurlaše kola, projuriše poslednjih dve stotine metara i sa strašnim potresom zastadoše na jedan metar od njih. VrisniTše.
Kester se do pola ispruži iz kola, — telo mu bese napeto kao čelični luk, spremno na skok, a lice neumitno kao smrt.
Četiri bezazlena starija čoveka. Počeli su da psuju. Jedan od njih bio je pijan. Kester nije ništa odgovorio. Odosmo dalje.
— Oto, — obratili mu se, — danas ih nećemo naći. Ne verujem da će se usuditi da izidju na ulicu.
— Da. .. možda ... — odgovori on posle izvesnog vremena, pa okrete kola.
Otišli smo do Kesterova stana. Njegova soba je imala zaseban ulaz, te nikoga nismo morali buditi. Kad smo izišli iz kola upitao sam ga:
— Zašto nisi hteo da ga opišeš policiji? Pomogla bi nam u traganju. A baš smo ga dobro zapazili.
Ksster me pogleda.
— Zato što ćemo sami da se obračunamo, bez policije. Misliš ... — glas mu je postao sasvim tih, prigušen, strašan... — Zar misliš da ću ga ja predati policiji?! Da dobije nekoliko godina zatvora! Dobro znaš kako se svršavaju svi ti procesi! Znaju te bitange da će naići na blage sudije! Neće to biti! Veruj mi: kad bi ga policija i našla, izjavio bih da to nije on, samo da bih ga ja posle dobio! Gotfrid mrtav, a on živ!
Nikada!
Skinuli smo nosila sa sedišta i uneli ih kroz vejavicu I vetar, kao da smo u Flandriji i nosimo mrtvog druga iz rova u pozadinu.
Kupili smo kovčeg i parcelu na opštinskom groblju. Gotfrid je ranije više puta rekao, kad smo o tome razgovarali, da krematorij um nije za vojnike i da on želi da počiva u zemlji na kojoj je tako dugo živeo.
Bio je vedar sunčan dan kad smo ga sahranili. Obukli smo mu njegovu staru ratnu uniformu sa rukavom iskidanim parčadima granate i izbledelim mrljama krvi. Sami smo zatvorili kovčeg i preneli ga preko stepenica. Nije ga pratilo mnogo sveta. Ferdinand, Valentin, Alfons, Barmikser Fređ, Georg, Jup: gospodja Štos, Gustav, Stefan Grigolajt i Roza.
Pred grobljanskom kapijom morali smo da čekamo. Pred nama su bila još dva sprovoda koje smo propustili ispred sebe. Jedan sa crnim pogrebnim automobilom, a drugi sa crno i srebrno okićenim kolima i beskrajnim nizom ožalošćenih koji su živo razgovarali.
Skinuli smo kovčeg s kola i sami ga uzetom spustili u raku. Grobar je bio zadovoljan, jer je ionako imao dovoljno posla oko sahrana.
Pozvali smo i jednog svštenika. Nismo znali, doduše, šta bi na to rekao Gotfrid, ali Valentin je bio za to. Zamolili smo pastora da ne drži govor, nego samo da pročita jedan odlomak iz Biblije.
Sveštenik je bio star i kratkovid. Kad je prišao grobu spotakao se o busen zemlje i pao bi unutra da ga Kcster i Valentin nisu pridržali. Ali pritom mu je ispala biblija a za njom i naočari, koje je baš hteo da natakne na nos. Pale su u raku. Zbunjeno je buljio dole.
— Pustite, gospodine pastore, — reče Valentin. — Mi ćemo vam ih nadoknaditi.
— Nije mi žao knjige, — odgovori tiho sveštenik. — Ali su mi naočari potrebne.

Valentin je odlomio jednu grančicu sa grobljanske živice pa kleknuo pored rake. Uspelo mu je da zakači naočari i da ih izvuče izmedju venaca. Bile su zlatne. Možda je pastor zbog toga i hteo da dodje do njih. Biblija je skliznula pored sanduka, pa bi morao sanduk da se izvadi i da se sidje u raku da bi se našla. A ni sveštenik nije hteo. Bio je potpuno smeten.
— Da li da kažem koju reč umesto molitve? — upita.
— Ostavite, gospodine pastore, — reče Ferdinand. — Ima on dole sad ceo zavet.
Izbačena zemlja imala je jak miris. U jednoj grudvi gvnizala je bela gundeljeva larva. Kad se raka zatrpa ona će i dalje živeti i začauriti se, pa će iduće godine probušiti zemlju i izići na svetlost. A Gotfrid Lenc je mrtav. On se ugasio. Stajali smo na njegovom grobu i znali da je ovde njegovo telo, njegova kosa, njegove oči, doduše sve izmenjeno, ali još uvek ovde, a znali smo i to da je već otišao, da se više nikada neće vratiti. Neshvatljivo je bilo to. Naša koža bila je topla, misli su nam radile, srce je gonilo krv kroz žile... Bili smo kao i ranije, kao juče... Nismo izgubili ruku, nismo ni oslepeli ni onemeli...
Sve je bilo kao i uvek ... Još malo pa ćemo otići, a Gotfrid Lenc će ostati i nikada neće doći za nama. To je bilo neshvatljivo.
Grudve su udarale o sanduk. Grobar nam je dao asove. Sad smo ga Valentin, Kester, Alfons i ja zatrpavali, kao što smo zakopali već mnoge drugove. Kroz glavu mi je brujala jedna stara pesma, tužna vojnička pesma koju je on često pevao: „Aragonska Sumo, Aragonska Šumo, Uskoro ćeš biti muklo groblje!..."
Alfons je doneo prost, drveni crni krst, jedan od onih koji se hiljadama vide u beskrajnim nizovima po Francuskoj. Stavili smo čelo glave i o njega obesili Gotfridov stari šlem.
— Hajdemo... — reče najzad Valentin promuklim glasom.
— Da ... da... — reče Kester.
Ali je i dalje stajao. Svi smo ostali. Valentin nas je redom pogledao.
— Zašto? — progovori tiho. — Zašto je to? Prokleto da je!
Niko nije odgovorio. Valentin se umorno pokrenuo.
— Hajdete .. .
Išli smo ka izlazu stazom posutom šljunkom. Koci kapije su nas čekali Fred, Georg i ostali.
— Tako se divno smejao... — reče Stefan Grigoajrt, a gnevnim i žalosnim licem su mu tekle suze.
Okrenuo sam se. Niko nije dolazio za nama.

XXV
Jednog februarskog dana poslednji put sam sedeo s Kesterom u našoj radionici. Morali smo da je prodamo, i sad smo čekali licitatora koji će da nam izlicitira nameštai i taksi. Kester je imao za proleće u izgledu zaposlenje, kao automobilski trkač jedne male autofirme. Ja sam ostao u kafani Internacional, ali sam nameravao da nadjem još jedan posao preko dana, kako bih mogao više da zaradjujem.
U dvorištu su se polako skupljali ljudi. Došao je i licitator.
— Oto, hoćeš li izići? — upitao sam ga.
— Zašto? Sve je napolju, a on ima uputstva.
Kester je izgledao umoran. Na njemu se to nije opažalo; samo onaj ko ga je dobro poznavao mogao je da primeti promenu. Tada bi mu lice bilo zategnutije i tvrd je nego obično. Svako veče je odlazio u isti kraj. Odavno je već znao ime Gotfridovog ubice. Samo još nije mogao da ga nadje, jer je ovaj iz straha od policije promenio stan i negde se krio. I Alfons je doznao sve to. Verovatno da ubica nije ni bio u gradu. Ali on nije znao da ga Kester i Alfons traže, a oni su čekali da se on vrati kad se bude osećao sigurnim.
— Oto, ja ću izići. Da posmatram.
— Dobro.
Izišao sam u dvorište. Naši sanduci s alatom i ostale stvari behu poslagane u sredini. Taksi je stajao desno od zida. Lepo smo ga doterali. Posmatrao sam ga. Gotfrid ga je na»$ao: naša dobra krava muzara. Nije baš bilo lako rastati se od njega.
Neko me je lupnuo po ramenu. Okrenuo sam se iznenadjeno.
Predamnom je stajao mlad čovek nemilo energična izgleda, u kaputu s pojasom. Žmirkao je očima i bambusovim štapom mlatarao po vazduhu.
— Halo! Mi se poznajemo! U meni se javi slutnja.
— Gvido Tis od Augeke?
— Tako je! — sa zadovoljstvom izjavi to živinče s pojasom. —
Jednom smo se sreli kod ove iste krntije. Jedan odvratan tip je bio s vama. Zamalo što mu nisam opalio šamar.
I nehotice sam razvukao lice pri pomisli na to da je hteo da ošamari Kestera. Tis je to shvatio kao smeh, pa je i on razvukao vilice. Pritom su mu se videli prilično trošni zubi.
— No, bilo pa prošlo... Gvido nije zlopamtilo. Tada ste platili ogromnu cenu za krntiju. Zar ste mogli nešto da izvučete iz nje?
— Da, — rekoh. — Kola su dobra. Tis je meketao:
— Vi biste više izvukli da ste se držali mene. A i ja. No, bilo pa prošlo!
Treba praštati i zaboravljati! Ali danas treba da se udružimo. Za pet stotina maraka ćemo ga od šale izlicitirati. Nema ni besnog psa da ponudi više. Sporazumni?
Shvatio sam. Mislio je da smo mi još onda preprodali kola i nije ni slutio da je radionica naša. Naprotiv, mislio je da opet hoćemo da kupimo kola.
— Kola još i danas vrede petnaest stotina, — rekao sam. — Ne računajući taksikoncesiju.
— Baš zato! — žustro izjavi Gvido. — Licitiraćemo do pet stotina. Mi... to jest ja. Ako za tu sumu dobijemo kola isplatiću vam na ruke tri stotine pedeset maraka.
— Ne mogu da pristajem. Imam već mušteriju.
— Dobro... pa... — već je hteo da mi stavi nov predlog.
— Nema smisla ...
Pošao sam ka sredini dvorišta. Ići će dr dvanaest stotina, to sam sad znao.
Licitator je počeo da licitira. Prvo nameštaj. Nije mnogo doneo. A ni alat. Onda je taksi došao na red. Prva ponuda je bila tri stotine maraka.
— Četiri stotine pedeset, — posle dugog oklevanja ponudi jedan čovek u mehaničarskom kombinezonu.
Gvido povisi na pet stotina. Licitator pogleda naokolo. Gvido mi je očima dao znak i podigao četiri prsta.
— Šest stotina! — rekoh.
Gvido je klimnuo glavom i podigao na sedam stotina. Ja sam i dalje licitirao. Gvido je očajno išao za mnom. Kada smo dostigli hiljadu, prosto me je preklinjao znacima, a prstima mi je pokazivao da još mogu da zaradim sto maraka. On ponudi hiljadu i deset. Kod jedanaest stotina bio je već sav crven i dušmanski raspoložen, ali je ipak procedio kroz zube jedanaest stotina i deset. Podigao sam na jedanaest stotina dvadeset. Sad sam očekivao da Gvido ponudi dvanaest stotina.
Gvido je pobesneo. Ljutio se jer je, po njegovu mišljenju, bio izazvan i nateran, ali najednom ponudi trinaest stotina. Brzo sam se odlučio.
Da je zaista imao nameru da kupi, sigurno bi stao kod dvanaest stotina. Sad je iz osvete hteo da me natera na visoku cenu. Iz našeg razgovora zaključio je da je meni postavljena granica kod petnaest stotina, te nije video opasnost po sebe.
— Trinaest stotina deset! — viknuh.
— Četrnaest stotina! — brzo ponudi Gvido.
— Četrnaest stotina deset, — odgovorih oklevajući. Bojao sam se da ću ostati na cedilu.
— Četrnaest stotina devedeset! Gvido me pogleda pobeđonosno i zlurado. Mislio je da mi je gadno podvalio.
Izdržao sam njegov pogled i ćutao. Licitator je pitao prvi i drugi put, a onda je podigao čekić. U času kad je Gvidu dosudio kola, ovom se promeni lice, a pobedonosni bsmeh se pretvori u očajno iznenadjenje. Prišao mi je sav preneražen.
— Mislio sam da vi hoćete . . .
— Ne!
Došao je sebi i češao se po glavi.
— Sto mu gromova! Teško ću moći to da objasnim firmi. Mislio sam da ćete ići do petnaest stotina. Pat neka. .. Ovog puta sam bar oteo kola!
— Pa to smo i hteli!
Gvido me nije razumeo. Tek kad je ugledao Kestera, shvatio je situaciju i ščepao se za kosu.
— Gospode Bože! Kola su vaša? O, ja... magarac. Sumanuto magare!
Nasamaren! Žedan preko vode preveden! Goveče, Gvido... zar tebi to da se desi? Naleteo na najobičniji trik! No... bilo pa prošlo. Najbolji veštaci redovno ulete u najprostiju zamku! Idući put ću nadoknaditi!
Seo je za volan i otišao. Gledali smo za kolima. Nije nam bilo baš prijatno pri duši.
Posle podne je došla Matilda Štos. S njom smo imali da obračunamo za poslednji mesec. Kester joj je dao novac i predložio da se ponudi novom gazdi radionice za čistačicu. Kod njega smo zaposlili i Jupa. Ali je Matilda odbila.
— Nee, g. Kester, vreme je da se odmorim. Kosti su mi već, suviše stare.
— Pa šta ćete raditi? — upitao sam je.
— Idem svojoj ćerci. Ona je uđata u Bunclau. Poznajete li Bunclau?
— Ne, Matilda.
— A gospo'n Kester ga sigurno poznaje?
— Ni ja, gospodjo Štos.
— Čudnovato! Niko živi ne poznaje Bunclau. Već sam se toliko raspitivala. A moja ćerka je već dvanaest godina tamo udata za jednog opštinskog đelovodju.
— Onda sigurno postoji Bunclau. Budite bez brige. Kad tamo živi opštinski delovodja . ..
— To je tačno. Ali je ipak čudnovato da niko ne zna za Bunclau. Zar ne?
S tim smo se složili.
— A zašto niste, za sve ovo vreme, nijednom išli temo? — upitao sam je.
Matilda se smeškala.

— Tu ima nečega.. . E, a sad već moram biti pored dece. Već ih je četvoro. Uskoro će i mali Eduard doći.
— Čini mi se da okolina Bunclaua ima vrlo dobru rakiju. Šljivovicu ... ili nešto slično ...
Matilda se branila.
— Pa to je baš ono! Moj zet je trezvenjak. Ti ljudi baš ništa ne piju.
Kester je doneo poslednju bocu sa police, koja je bila već prazna.
— Pa, gospodjo Štos, onda moramo da popijemo po jednu na rastanku.
— Pristajem.
Kester je stavio čaše na sto i nasuo. Matilda sruči rum takvom brzinom kao da prolazi kroz sito. Gornja usna joj se jako trzala a brkovi podrhtavali.
— Još jednu? — upitao sam je.
— Ja ne kažem ne.
Dobila je još jednu veliku čašu, pa se onda oprostila.
— Svako dobro u Bunclau, — rekoh.
— Mnogo vam hvala! Ali je ipak čudnovato da ga niko ne poznaje.
Zar ne?
Otišla je gegajući se. Neko vreme smo se još vukli po praznoj radionici.
— I mi bismo već mogli da podiemo. — reče Kester
— Možemo. I tako višo nemamo šta da tražimo ovde. Zatvorili smo vrata. Odosmo. Otišli smo po Karla.
Sad je bio u jednoj obližnjoj garaži. Njega nismo proda; sa ostalim stvarima. Ođvezli smo se do banke i pošte Kester je predao novac za upravitelja stečaja.
— A sad idem da spavam, — reče kad je izišao. — Hoćeš li doći kasnije?
— Danas sam slobodan ćelo veče.
— Dobro. Ja ću doći oko osam.
Večerali smo u jednoj maloj krčmi van grada, pa se onda vratili. Kad smo stigli do prvih ulica prsla nam je prednja guma. Promenili smo je. Dugo već nismo prali Karla, te sam se dosta uprljao.
— Morao bih časkom oprati ruke, Oto, — rekoh.
U blizini se nalazila jedna prilično velika kazana. Ušli smo i seli za jedan sto blizu ulaza. Lokal je, na naše
*iznenadjenje, bio skoro pun. Svirači su imali na glavi šarene kape od papira. Neki gosti su bili kostimirani, serpentine su letele od stola do stola, baloni se dizali. Kelneri su jurili s natovarenim poslužavnicima.
Sve je bilo puno pokreta, smeha i larme.
— Sta je ovo? — upita Kester.
Jedno plavo devojče nas zasu oblakom konfeta.
— Odakle dolazite? — smejala se. — Zar ne znate da danas počinju poklade?
— Ah ... tako... — rekoh. — E, onda ću prvo da operem ruke.
Da bih stigao do toaleta morao sam da prokrstarim ćelu dvoranu.
Usput su me zadržali neki pijani ljudi koji su hteli da podignu na sto jednu ženu, da im peva. ena se s vriskom branila i pritom se prevrnuo sto, a za stolom i ćelo društvo. Čekao sam da se prolaz oslobodi. Najednom sam zastao, skamenjen i nepomičan kao da me je munja ušinula. Dvorana je tonula, larma i muzika su iščezavale.
Sve se to lelujalo, kao maglovite i nejasne senke . . . Samo jedan sto, jedan jedini sto je ostao jasan, užasno jasan i razgovetan, a za tim stolom jedan mlad čovek s luđačkom kapom na glavi i jednom rukom obvi enom oko struka neke napite đevoike. Oči mu behu. staklaste i glupe" usne veoma tanke, a pod stolom behu svetio žute, upadljive, sjajno očišćenje kožne dokolenice ...
Jedan kelner me gurnu. Pošao sam kao pijan, pa opet stao, Bilo rni je toplo, ali sam drhtao. Ruke su mi bile vlažne. Sad sam uočio i ostale ljude za stolom. Čuo sam kako izazivački pevaju u horu neku pesmu, a pritom daju takt udarajući pivskim čašama o sto. Opet me je neko gurnuo gundjajući:
— Nemojte stajati na prolazu!
Mahinalno sam pošao dali, rašao toalet i počeo da perem ruke.
Osvestio sam se tek kad sam ih skoro opario. Zatim sam se polako vratio.
— Sta ti je? — upita Kester. Nisam mogao da odgovorim.
— Je l' ti zlo?
Odmahivao sam glavom gledajući susedni sto odakle nam je ono plavo devojče bacalo poglede.
Najednom Kester poblede. Skupi oči. Nagnu se natrag.
— On? — upita prigušenim glasom.
— Da.
— Gde?
Pogledom sam mu pokazao pravac. Kester polako ustade. Izgledalo je kao da se uspravila zmija.
— Oprezno! — šaptao sam. — Nemoj tu, Oto!
On me zadrža pokretom ruke, pa polako podje napred. Ja sam bio spreman da jurnem za njim. Neka žena mu natače na glavu crvenozelenu papirnu kapu i obesi mu se o vrat. Spala je, a on je nije ni dodirnuo. Blenula je za njim. On je u blagom luku prošao kroz dvoranu, pa se vratio.
— Nema ga!
Ustao sam i prešao pogledom preko dvorane. Kester je imao pravo.
— Misliš li da me je poznao? — upitah ga. Kester je slegnuo ramenima. Tek sad je primetio na svojoj glavi papirnu kapu, pa je skide. Začudio sam se.
— Ne razumem... U toaletu sam se zadržao jedan do dva minuta.
— Više od četvrt sata!
— Sta?!
Još jednom sam bacio pogled ka onom stolu. Bio je prazan. S njima je bila i jedna devojka. Ni nje nije bilo. Da me je poznao sigurno bi otišao sam.
Kester dade kelneru znak da dodje.
— Postoji li ovde još neki izlaz?
— Da... Pravo... Na drugoj strani, prema Hardnbergovoj ulici.
Kester izvadi jednu navčanicu iz džepa i dade je kelneru.
— Hajde! — zovnu me Oto.
— Šteta! — tiho reče devojče za susednim stolom, pa se nasmeši. —
Tako ozbiljni kavaljeri!
Napolju nam jak vetar dunu u lice. Posle zadimljene, jare u kafani učini nam se da je leden.
— Idi kući, — reče mi Kester.
:— Bilo ih je nekoliko, — odgovorih i udjoh za njim u kola.
Jurnusmo. Prokrstarili smo sve ulice oko kafane, pa čak i one udaljenije, ali nikoga nismo videli. Najzad Kester stade.
— Umakao je! — reče Oto. — Ali ne mari. Naći ćemo ga!
— Oto, — rekoh, — trebalo bi da se okanimo toga. On me pogleda.
— Gotfrid je mrtav... — nastavio sam, ma da sam se sam sebi čudio šta to govorim. — To ga neće oživeti
Kester me je još uvek gledao, pa onda poče polako da govori:
— Robi, ne sećam se više koliko sam ljudi ubio. Ali se još uvek sećam kako sam oborio jednog mladog Engleza. Imao je kvar na zatvaraču i nije mogao da se brani. Sa svojim avionom bio sam nekoliko metara iza njega. Sasvim jasno sam video njegovo preplašeno dečačko lice i oči pune straha. Docnije smo ustanovili da mu je to bio prvi let. Tek što je navršio osamnaest godina. I ja sam, sa daljine od nekoliko metara, sasuo u to lepo, zaplašeno, bespomoćno, dečačko lice ceo rafal, tako cla mu je lobanja prsla kao lubenica. Tog mladića nisam poznavao i ništa mi nije učinio. Dosta vremena mi je trebalo, više no obično, dok sam preko toga prešao i uspeo da zaglušim svoju savest onim prokletim: „Rat je rat". I ja ti kažem: ako ne ubijem onoga koji je smaknuo Gotfriđa, koji ga je bez razloga, kao psa ubio, onda je ubistvo onog Engleza bilo užasan zločin. Razumeš li?
— Razumem.
— A sad idi kući. Moram već jednom učiniti kraj tome. Stoji preda mnom kao zid. Ne mogu dalje dok ga ne uklonim.
— Oto, ja neću da idem kući. Kad je tako, ostaćemo zajedno.
— Glupost! — reče nestrpljivo. — Nisi mi potreban. Hteo sam još nešto da mu kažem, ali on podiže ruku.
— Paziću! Naći ću ga sama, bez onih drugih, sasvim sama! Ne boj se!
Nestrpljivo me je gurnuo sa sedišta i odmah odjurio. Znao sam da ga ništa ne može zadržati. Znao sam i zašto nije hteo da me povede.
Radi Patrise. Gotfrida bi već poveo.
Otišao sam do Alfonsa. On je bio jedini s kim sam mogao da razgovaram. S njim sam hteo da se dogovorim da li možemo šta preduzeti. Ali Alfons nije bio u krčmi. Jedna pospana devojka mi reče da je još pre jednog sata otišao na neki zbor. Seo sam za jedan sto.
Hteo sam da ga sačekam.
Lokal je bio prazan. Samo je iznad tezge gorela mala sijalica. Devojka je opet sela i nastavila da spava. Zurio sam kroz prozor i mislio na Ota i Gotfrida. Ulica je bila osvetljena punim mesecom koji se polako dizao iznad krovova. Mislio sam na grob sa crnim drvenim krstom i šJemom, Najednom primetih da plačem. Obrisao sam suze. Posle izvesnog vremena čuo sam brze, tihe korake u kući. Vrata koja vode u dvorište otvoriše se tiho i Alfons se pojavi. Tiče mu je sijalo od znoja.
— Ja sam, Alfonse.
— Hodi ovamo .. . Brzo!
Odoh za njim u sobu iza kelneraja. Alfons pridje ormanu i izvadi dva stara vojnička zavoja.
— De, časkom da me previješ, — reče i polako skide pantalone.
Na butini je imao ranu.
— Izgleda kao da si okrznut vatrenim oružjem, — primetih.
— Tako je, — gundjao je Alfons. — Hajde, previjaj već jednom!
— Alfonse... — obratih mu se uspravivši se. — Gđe je Oto?
— Otkud je znam gde je Oto! — gundjao je ispirajući ranu.
— Zar niste biM zajedno?
— Nismo.
— Nisi ga video?

— Bože sakloni!
Uzeo je i drugi paketić, pa i taj zavoj stavio.
— Ovo je samo ogrebotina, — gundjao je i dalje, bakćući se oko svoje rane.
— Alf onse ... — oslovih ga opet. — Mi smo onoga... znaš, ono s Gotfridom... mi smo ga večeraš videli... Oto mu je na tragu ...
— Sta?!
Odmah je postao pažljiviji.
— Pa gde je Oto? Nema više smisla! Treba da se skloni!
— Neće da se skloni. Alfons odbaci makaze.
— Moraš ga odmah naći! Da li znaš gde je? Neka ostane. Kaži mu da je ono s Gotfridom gotovo. Ja sam ga uhvatio. Eto, vidiš! Pucao je, a ja sam ga udario po ruci. A onda sam je pucao. Gde je Oto?
— Negde oko Kaludjerske ulice.
— Hvala Bogu! Onaj već odavno ne stanuje tamo. Ali ga ipak skloni.
Odoh do telefona i pozvah taksistanicu na kojoj je Gustav obično stajao. Još je bio tamo.
— Gustave, možeš li časkom doći do ugla Livadine ulice i trga Belvi?
Ali brzo! Cekaću te tamo.
— U redu! Za deset minuta biću tamo.
Obesio sam slušalicu i vratio se do Alfonsa. Presvlačio je pantalone.
— Nisam znao da ste bili napolju, — reče mi. Lice mu je još uvek bilo vlažno.
— Bolje bi bilo da ste negde zaseli. Radi alibija. Moglo bi se desiti da vas pitaju o tome. Nikad se ne zna...
— Bolje bi bilo da misliš na sebe.
— Koješta! — govorio je brže no inače. — Bili smo sami. Čekao sam ga u stanu, u nekom zasvodjenom tremu. Samocdbrana. Pucao je Čim je ušao. Cak mi i ne treba alibi. Ali, ako baš hoće, imam ih na tuce.
Posmatrao me je. Sedeo je na stolici. Oznojeno široko lice bese okrenuto meni, kosa mokra od znoja, velika usta razvučena. Pogled mu bese skoro neizdržljiv, toliko je bio pun golog, očajničkog bola, tuge i ljubavi.
— Sad će Gotfrid biti miran, — reče tihim, promuklim glasom.
Osećao sam da nije imao mira sve dok se ovo nije svršilo. Nemo sam stajao pred njim.
— Mi t»ad! — reče.
ProSao sam kroz krčmu. Devojka je još uvek spavala. Disala je glasno. Napolju se mesec visoko uzdigao. Bilo je vrlo jasno. Krenuo sam ka trgu Belvi. Kućni prozori au svetlucaH na mesečini, kao ogledala. Vetar je prestao. Bilo je sasvim tiho.
Nekoliko minuta kasnije stigao je Gustav.
— Sta se desilo, Roberte? — upita me.
— Večeras su nam ukrali kola. Sad sam doznao da su ih videli negde u blizini Kaludjerske ulice. Hajdemo onamo.
— Razume se! — Večeras je Gustav bio veoma žustar. — Sta sve ne kradu danas! Svakog dana po nekoliko kola. Većinom se voze samo dok ne potroše benzin a onda ih ostave.
— Da... Verovatno je i s našim kolima tako. Gustav mi je pričao da će uskoro da se oženi. Na putu je prinova, pa mora.
Vozili smo Kaludjerskom ulicom, pa onda poprečnim ulicama.
— Evo ih! — viknu Gustav najednom.
Kola su stajala u jednoj mračnoj, sporednoj ulici. Izašao sam, uzeo ključ i upalio motor.
— U ledu je, Gustave. Hvala ti što si me dovezao.
— Hoćemo li da popijemo koju?
— Ne, danas ne mogu. Sutra. Sad moram da žurim. Mašio sam se zs džep. Hteo sam da mu nlatim.
— Jesi li ti lud? — upita me s čudjenjem.
— E, pa hvala, Gustave. Nemoj da se zadržavaš. Dovidjenja
— Kako bi bilo da ukebamo tog mangupa koji ih je zdipio.
— Ne, ne... Taj je sigurno već negde daleko. — Najednom sara postao užasno nestrpljiv. — Dovidjenja, Gustave!
— Imaš li benzina?
— Imam. .. dosta. Već sam pogledao. Dakle, laku noć.
Otišao je. Pričekao sam malo, pa sam onda krenuo za njim. Došao sam do Kaludjerske ulice. Prošao sam sasvim polako, trećom brzinom. Kad sam se vraćao, Kester je stajao na uglu.
— Sta znači to?
— Ulazi! — rekoh brzo. — Ne moraš više stajati ovde. Sad sam bio kod Alfonsa. On ga je ... već sreo.
__ t?
— Da!
Kester je ćutke ušao u kola. Nije seo za volan. Skupio se pored mene, utučen. Ja sam vozio.
— Hoćemo li k meni? — upitao sam ga. Klimnuo je glavom.
Dadoh gas. Krenuli smo duž kanala. Voda je bila kao neka široka srebrna traka. Šupe na drugoj strani, u senci, crnele su se kao ugalj.
Ulice su bile obvijene pokretnim bledim plavetnilom, a gume su klizile kao po nevidljivom snegu. Iznad niza krovova izdizali su se široki barokni tornjevi katedrale. Blistali su zeleno i srebrnasto na nebu, koje je daleko u dubini svetlucalo. U tom ogromnom prostranstvu visio je mesec kao velika svetla kugla.
— Zadovoljan sam. Oto, što se ovako svršilo, — rekoh posle dužeg ćutanja.
— Ja nisam. Hteo sam ja da ga dohvatim.
Kod gospodje Zalevske još je gorela svetlost. Kad sam otključao vrata, izišla je iz svog salona.
— Jedan telegram stigao je za vas, — reče mi.
— Telegram? — upitah iznenadjeno.
Ali odmah sam shvatio i potrčao u svoju sobu. Na stolu je ležao telegram, krečno beo u blještavoj svetlosti. Pocepao sam omot. Grudi su mi se stegle, slova su se rasplinjavala i iščezla, pa opet vraćala.
Odahnuo sam... Sve se smirilo... Pružio sam ga Kesteru.
— Hvala Bogu ... Već sam mislio . .. Bile su samo tri reci: "Robi, dodji uskoro".
Ponovo sam uzeo telegram. Olakšanja nestade. Vrati mi se strah.
— Sta li je moglo da se desi, Oto? Gospode bože, zašto nije javila više? Mora da se nešto desilo!
Kester stavi depešu na sto.
— Kad ti se javila poslednji put?
— Pre nedelju dana. Ne ... Ranije ...
— Traži telefonski razgovor. Ako se nešto dedlo odmah ćemo krenuti.
Kolima. Imaš li red vožnie?
Zatražio sam telefonsku vezu sa sanatori'amom, a iz salona gospodje Zalevske doneo red vožnje. Kester ga je pregledao dok smo čekali vezu.
— Prvi voz koji ima dobru vezu polazi sutra u podne. — reče. — Bolje da uzmemo kola i idemo njima dokle budemo mogli. Usput još uvek možemo iskoristiti prvu zgodnu vezu vozom. Tako ćemo sigurno uštedeti nekoliko časova. Sta misliš?
— Da . .. Svakako ...
Nisam mogao da zamislim da bih mogao izdržati duge časove u vozu.
Zazvonio je telefon. K«ter ode sa redom vožnje u moju sobu. Javio se sanatoruum. Pitao sam za Pat. Posle jednog minuta dežurna sestra mi je rekla da je bolje da Pat sad na razgovara.
— A šta joj je? — viknuo sam.
— Pre neki dan malo krvarenje. A danas mala groznica.
— Recite joj da dolazim! — viknuo sam. — Sa Kesterom i Karlom.
Odmah krećemo. Jeste li razumeli?
— Sa Kesterom i Karlom, — ponovila je sestra.
— Da. Ali recite joj odmah. Odmah polazimo.
— Odmah ću joj reći.
Vratio sam se u svoju sobu. Noge su mi, začudo, bile lake. Kester je sedeo za stolom i ispisivao časove polaska vozova.
— Pakuj kofer, — reče mi. — A ja odoh kući po svoj. Za pola sata biću ovde.
Skinuo sam kofer sa ormana. Bio je to onaj Lencov sa šarenim hotelskim etiketama. Brzo sam se spakovao i obavestio gospodju Zalevsku i gazdu Internacionala. Onda sam seo pored prozora i čekao Kestera. Bilo je vrlo tiho. Mislio sam o tome da ću sutra uveče biti kod Pat. Najednom me obuze topla, strasna nada, pred kojom je sve drugo izbledelo: i strah, i briga, i žalost, i očajanje. Sutra uveče ću biti s njom... To je bila neshvatljiva sreća, u koju skoro nisam verovao. Tako je mnogo otada otišlo u nepovrat. Uzeo sam kofer i sišao.
Sad mi je sve bilo blisko i toplo... i stepenice, i zagušljivi vazduh stepeništa, i hladni blistavi sjaj asfalta po kome je Karlo baš dojurio.
— Poneo sam i nekoliko ćebadi, — reče Kester. — Biće hladno.
Umotaj se dobro.
— Vozićemo naizmenice, je li?
— Da. Ali sad ću ja da vozim. Posle podne sam spavao.
Posle pola sata bili smo već izvan grada. Zahvatio nas je teški muk noći s mesečinom. Beo drum se pružao pred nama, sve do kraja horizonta. Bilo je tako jasno da smo vozili bez farova. Zvuk motora brujao je kao tamni glas orgulja. Nije remetio tišinu, nego ju je samo činio osetnijom.
— Trebalo bi da otspavaš malo, — reče Kester.
Odmahnuo sam glavom.
— Ne mogu, Oto.
— Onda bar lezi, da bi ujutro bio svež. Ćelu Nemačku imamo još da predjemo.
— I ovako se odmaram.
Ostao sam sedeći pored Kestera. Mesec je polako klizio nebom. Polja su blistala kao sedef. S vremena na vreme su proletela sela, katkad po koji grad, pospan, pust, a ulice su bile preplavljene avetinjskim, nematerijalnim mesečevim sjajem koji je noć pretvorio u čarobni film.
Pred zoru je zahladilo. Livade su se belasale pod slanom. Drveće je stajalo kao izliveno od čelika i blistalo prema tmurnom nebu, a iz dimnjaka kuća su se uzdizali stubovi dima.
Promenili smo mesta. Vozio sam do deset časova. Onda smo na brzinu doručkovali u jednoj krčmi na drumu, pa sam vozio dalje do dvanaest. Posle je Kester stalno bio za volanom. Brže smo išli kad je on vozio.
Posle podne, kad je počeo da se hvata sumrak, stigli smo do planina.
Imali smo lance za sneg i jednu lopatu. Raspitivali smo se dokle možemo ići kolima.
— S lancima možete pokušati, — reče nam sekretar autokluba. —
Ove godine ima malo snega. Samo ne znam kako je na poslednjim kilometrima. Može se desiti da tamo zaglavite.
Imali smo veliku prednost pred vozom, te smo resili da pokušamo kolima čak do gore. Bilo je hladno, pa nismo morali da se bojimo magle. Kola su se penjala serpentinama, ujednačeno kao sat. Na sredini uzbrdice stavili smo lance. Drum je bio raščišćen, ali na mnogim mestirna zaledjen, pa su kola klizala i poigravala. Ponekad smo morali da izidjemo i da ih guramo. Dvaput smo upali u sneg, pa smo morali da otkopavamo. U poslednjem selu uzeli smo dve kante peska, jer smo bili već vrlo visoko. Bojali smo se da pri spuštanju ne naidjemo na zaiedjene okuke. Bilo se sasvim smrklo. Obronak brda, strm i go, strčao je u mraku iznad nas. Klisura se sužavala. Motor je urlao. Okuka za okukom spuštala nas je u dolinu. Odjednom svetlost farova skliznu sa obronka i surva se u prazninu. Brda se rastvoriše, a pred nama se pojavi svetli pejzaž sela.
Kola su progrmela izmedju šarenih radnji glavne ulice. Zaplašeni pešaci, nenavikli, bežali su u stranu. Konji su se propinjali, jedne saonice su se zanele. Auto je preleteo preko zavoja do sanatorijuma i stao pred kapijom. Iskočio sam. Ugledao sam, kao kroz neki veo, radoznala lica, svet, kancelariju, dizalicu .. . Potrčao sam kroz beli hodnik, naglo otvorio vrata i video Pat.. . Onako kako sam je bezbroj puta gledao u snu i u čežnji. Pošla mi je u susret. Držao sam je u naručju .. . kao život... više nego život.
— Hvala Bogu ... — rekoh kad sam došao sebi. — Mislio sam da ležiš

...
Ona je odmahivala glavom, oslonjena na moje rame. Zatim se uspravila, uzela moje lice u svoje ruke i gledala me.
— Najzad si ovde! — šapnula je. — Ti si ovđel — Ljubila me je ... pažljivo, ozbiljno, mudro, kao dragocenost koju pazi da se ne razbije.
Kad sam osetio njene usne počeo sam da drhtim. Svese ovo suviše brzo zbilo ... Ni sad još nisam mogao da shvatim. Još nisam bio ovde.
Još uvek sam bio pun vožnje, huke motora i druma. Bilo mi je kao putniku koji iz hladne noći upadne u toplu sobu, oseća toplinu na koži, oseća je očima, ali mu je još uvek hladno.
— Brzo smo vozili, — saopštih joj.
Nije odgovorila. Još uvek me je nemo posmatrala. Njeno ozbiljno lice bilo je dirljivo, oči su joj bile sasvimpred mojim. Činilo mi se kao da traži, kao da hoće neštovažno da nadje. Zbunio sam se. Stavio sam ruke na njena ramena i oborio pogled.
— Hoćeš li ostati ovde? — upita me. Klimnuo sam glavom.
— Reci mi odmah. Reci mi ako se vraćaš, da odmah znam.
Hteo sam joj reći da još ne znam, da ću verovatno kroz koji dan morati da otputujem, jer nemam novaca da ostanem ovde. Ali nisam mogao. Nisam mogao dok me je tako gledala.
— Da, — rekao sam. — Ostajem ovde. Zajedno ćemo otputovati.
Lice joj se nije ni pomerilo. Najednom se ozarilo, kao«. da je osvetljeno iznutra. Prošaputala je:
— Ah ... Ne bih podnela.
Pokušao sam preko njena ramena da pročitam grafikon temperature nad uzglavljem postelje. Ona je primetila, pa brzo izvukla list, zgužvala ga i bacila pod krevet.
— To ne važi više.
Upamtio sam gde je ležala zgužvana papirna loptica Resio sam da je uzmem kasnije, kad ne bude pazila.
— Jesi li bila bolesna? — upitao sam je.
— Nešto malo. Ali to je prošlo.
— Šta je rekao lekar? Ona se nasmejala.
— Sad ne govori o lekaru i ne postavljaj mi pitanja*. Ti si ovde... To je dosta!
INajednom mi se učini da se izmenila. Nisam znao da li je to zato što je tako dugo nisam video, ali mi se zaista učini drukčija nego pre.
Pokreti su joj bili gipkiji, koža toplija, način prilaženja drukčiji. Više nije bila samo lepa mlada devojka koju treba štititi. Sad sam osetio nešto novo. Ranije često nisam bio načisto s tim da li me voli. Sad sam to osećao. Ništa više nije krila, bila je otvorena, bliža meni, življa i lepša. Činila me je srećnim, ali me je u isto vreme i na čudan način uznemiravala.
— Pat... — rekoh. — Moram sići za časak. Kester je dole. Moramo se pobrinuti za konak.
— Kester? A gde je Lenc?
— Lenc.. . Lenc je ostao tamo. Ništa nije primetila.
— Smeš li ti sići? — upitao sam je. — Ili da mi dodjemo gore?
— Sve smem. Sad smem sve. Sići ćemo, pa ćemo piti. Ja ću gledati kako vi pijete.
— Dobro. Čekaćemo te dole u holu.
Ona pridje ormanu da izvadi haljinu. Tu priliku sam iskoristio da uzmem zgužvani grafikon temperature. Strpao sam ga u džep.
— Dakle, dovidjenja, Pat!
— Robi!
Pošla je za mnom i obavila mi ruke oko vrata.
— Tako mnogo sam htela da ti kažem.. .
— I ja tebi, Pat. Sad ćemo imati vremena. Razgovaraćemo po ceo dan. Sutra. U početku ne ide to tako laka Ona klimnu glavom.
— Da ... Govorićemo o svemu. Onda nam sve ovo vreme što smo proveli sami neće biti tako strašno. Sve ćGmo saznati jedno o drugom. Biće nam kao da smo sve vreme proveli zajedno.
— I ovako smo bili zajedno. Ona se nasmešila.
— Ja nisam. Nemam toliko snage. Ne mogu da se utešim mislima kad sam sama. Sama sam ... To je jedino što znam. Kad nikoga ne voliš, lakše se podnosi samoća.
Još uvek se osmehivala. Ali taj osmejak bio je providan. Ona ga je zadržala, ali se kroz njega ipak sve videlo.
*— Pat... — rekoh. — Stari hrabri druže!
— To već davno nisam čula, — odgovori mi, a oči joj se napuniše suzama.
Sišao sam do Kestera. Koferi su bili već istovareni. U sporednoj zgradi su nam dali dve sobe, jednu do druge.
— Pogledaj! — rekoh Kesteni i pokazah mu grafikon. — Kako se temperatura diže i spušta.
Išli smo stepenicama. Sneg je škriputao pod nogama.
— Pitaj sutra lekara, — reče Kester. — Iz samog grafikona ništa ne može da se vidi.
— Ja vidim dosta! — odgovorio sam, zgužvao list i polako ga stavio u džep.
Oprali smo se. Kester je došao po mene. Izgledao je kao da ie baš sad ustao.
— Robi, moraš se presvući.
— Hoću.
Trgao sam se iz razmišljanja i raspakovao kofer. Vratili smo se u sanatorijum. Karlo je još stajao napolju. Kester je prostro ćebe preko hladnjaka.
— Kada ćemo natrag, Oto! — upitah ga. On stade.
— Ja mislim da krenem sutra uveče ili prekosutra ujutro. A ti ćeš ostati . ..
— Kako mogu da ostanem! — odgovorili sa očajanjem. — Novac će mi trajati najviše deset dana. A za Pat je sanatorijum plaćen samo do petnaestog. Moram se vratiti da zaradim. Ovde verovatno nije potreban ovako loš klavirista.
Kester se nadneo nad Karlov hladnjak i podigao ćebe.
— Ja ću ti već nabaviti novac, — reče i uspravi se. — Možeš mirno ostati.
— Oto... — rekoh. — Ja znam šta ti je ostalo od licitacije. Najviše tri stotine maraka.
— Na to i ne mislim. Treba da primim neke pare. O tome nemoj da se brineš. Za osam dana ćeš imati novac.
— Nasledićeš? — upitah ga sa sumornim potsmehom.
— Tako nešto. Budi siguran! Ti ne možeš sad otići
— Zaista ne mogu. Ne bih znao kako da joj objasnim, Kester opet prebaci ćebe preko hladnjaka, pa polako predje rukom preko poklopca motora. Otišli smo u hol i seli pored kamina.
— Koliko li je sati? — upitah. Kester pogleda na sat.
— Pola sedam.
— Čudnovato... — rekoh. — Mislio sam da je mnogo više.
Pat je silazila niz stepenice. Na sebi je imala svoju krznenu jaku.
Zurila je kroz hol da pozdravi Kestera, Tek sad sam primetio kako je tamna. Koža joj je imala boju crvenkaste bronze. Skoro je ličila na mladu, vrlo svetlu Indijanku. Ali joj se lice bese suzilo, a oči suviše blistale.
— Imaš li groznicu? — upitah.
— Malu, — odgovori ona brzo, izbegavajući razgovor o tome. — Ovde svako ima uveče groznicu. Imam je samo zato što ste vi došli. Jeste li umorni?
— Od čega?
— Onda ćemo u bar, je li? Ovo mi je prva poseta ovde.
— Zar ovde ima bar?
— Da.. . mali bar. Upravo: jedno ćoše udešeno kao bar. I to spada u lečenje. Treba da se izbegne sve što potseća na bolnicu. Ali onaj kome nije dozvoljeno da pije, ipak ništa ne dobij a time.
Bar je bio pun. Pat je pozdravila nekoliko ljudi. Pao mi je u oči jedan Italijan. Seli smo za sto koji se baš ispraznio.
— Sta bi htela? — upitao sam je.
— Jedan koktel sa rumom. Onaj što smo uvek pili u baru. Znaš li recept?
— To je prosto ... — rekoh devojci koja je posluživala. — Pola portvajna i pola Jamajka ruma.
— Dva! — viknu Pat. — I jedan specijal! Devojka je donela dva portoraska i neko svetio crveno piće.
— Ovo je za mene, — reče Pat, a nama primaknu rum. — Zdravo!
Pred sebe stavi svoju čašu, ali je nije ni prinela ustima. Zatim se obrnuo naokolo, pa brzo dohvati moju čašu, i ispije.
— Ah... — uzdahnu sa zanosom. — Kako je ovo dobro!
— A šta si ti to poručila? — upitao sam i oprobao tu sumnjivu, svetlocrvenu tečnost.
Imala je ukus maline i limuna. Nije bilo ni kapi alkohola.
— Pa sasvim je dobro! Pat me pogleda.
— Protiv žedji! — dodao sam. Ona se nasrne jala.
— Poruči još jedan portoranko. Ali za sebe. Meni:, ne bi dali.
Dozvao sam devojku.
— Jedan portoranko i jedan specijal. Primetio sam da prilično mnogo piju specijal.
— Danas smera, Robi, je li? — obrati mi se Pat — Samo danas! Kao u dobro staro vreme. Je l' te Kester?
— Specijal je sasvim dabar, — odgovorio sam i ispio drugu čašu.
— Ja ga mrzim! Jadni Robi, lepo piće moraš ovde da piješ!
— Ne brini, biće i za mene, — tešio sam je. Pat se srne jala.
— Kasnije, uz večeru, i ja smem malo da popijem. Crno vino.
Poručili smo još nekoliko portoranka. Onda smo prešli u trpezariju.
Pat je bila vanredno lepa. Lice joj se sijalo. Seli smo za jedan mali sto pored prozora, zastrt belim. Bilo je toplo. Dole je selo prostrlo svoje osvetljene ulice po snegu.
— A gde je Helga Gutman? — upitao sam.
— Otišla... — reče Pat posle kraćeg ćutanja.
— Otišla? Tako brzo?
— Da... — potvrdi Pat.
Razumeo sam šta je htela time da kaže. Devojka je? donela crno vino. Kester je napunio čašu. Svi stolovi su bili zauzeti. Na sve strane se ćaskalo. Osetio sam Patrisinui. ruku na svojoj.
— Dragi... — reče mi sasvim tiho i nežno. — Ni~ mogla više da izdržim.XXVI
Vraćao sam se od šefa lekara. Kester me je čekao u liolu. Ustao je kad me ugledao. Izišli smo i seli na jednu klupu pred sanatorij umom.
— Rdjavo je, Oto, — rekoh mu. — Gore no što sam očekivao.
Baš pored nas je s galamom prolazila jedna grupa smučara. Med ju njima je bilo i nekoliko žena, čija snažna, široka i preplanula lica behu namazana uljeni. Jedna drugoj su dovikivale da su gladne kao vuci.
Čekali smo da prodju.
— Pa da, takve žive... — bolno rekoh. — Zdrave su ;kao dren. Da se čoveku smuči!
— Jesi li govorio lično sa šefom lekara? — upita me Kester.
— Da. Sve mi je objasnio, iako malo uvijeno. Rezultat je: stanje se pogoršalo. On tvrdi, medjutim, da se popravilo.
— To ne razumem.
— On tvrdi da bi već odavno svaka nada bila izgubljena da je ostala dole. Ovde sporije napreduje bolest. To naziva on poboljšanjem.
Kester je šarao svojom potpeticom po smrznutom ?snegu. Zatim podiže glavu.

— Dakle, on ima nade?
— Lekari uvek imaju nade. To spada u njihov poziv. Ali ja imam očajno malo. Interesovao sam se da li joj je »davao pneumatoraks.
Odgovorio mi je da se to više ne može, jer ga je primila još pre nekoliko godina. Sad su zahvaćena oba plućna krila. To dovodi čoveka do* očajanja, Oto.
Neka stara žena u razgaženim gumenim cipelama zastađs pred našom krupom. Sivo, upalo lice, ugasle oči, plave kao škriljac, tako da su izgledale kao slepe. Oko vrata je imala staromodni boa od perja. Polako je podigla lornjos. Posmatrala nas je nekoliko trenutaka, pa se onda odgegala dalje, vukući cipele.
— Ogavna sablast! Pljunuo sam.
— Šta ti je još rekao? — upita Kester.
— Objasnio rni je otkud potiče njena bolest. Imao je već dosta bolesnica njenih godina. Posledica rata. Nedovoljna ishrana u godinama razvitka. Ali šta se to mene tiče! Ona mora ozdraviti!
Posmatrao sam ga.
— Razume se, pričao mi je da je doživeo i čuda. Bas kod ove bolesti se dešava da proces najednom stane i kaverne se zakreče i zaleče, čak i u beznađežnim slučajevima. To mi je i Jaie rekao. Ali ja ne verujem u čuda.
Kester nije ništa odgovorio. Ćuteći smo sedeli. O čemu bismo i mogli da govorimo? Obojica smo isu više đoživeli da bi nam trebalo utehe.
— Ona ne srne ništa primetiti, Robi, — progovori Bajzađ Kester.
— Razume se!
Sedeli smo dok Pat nije došla. Ninašta nisam mislio, Misam bio čak ni očajan. Bio sam samo prazan, siv, mrtav.
— Evo jei — reče Kester.
— Da!
— Halo!
Pat nam je prilazila i mahala. Malo je posrtala. SrneJala se.
— Malo sam pijana. Od sunca. Posle sunčanja se uvek ljuljam kao neki stari mornar.
Gledao sam je. U magnovenju se sve izmenilo. Više nisam verovao lekaru. Verovao sam u čudo. Ona je tu, živi, stoji uz mene, smeje se... A ostalo... iščezlo je.
— Kako vi to izgledate! — uzviknu ona.
— Gradski. Mi ne spadamo ovamo, — odgovori Ker. — Još ne možemo da se naviknemo na sunce.
Srne jala se.
— Danas imam dobar dan. Bez groznice. Smem da jizidjem. Hoćemo li u selo, na jedan aperitiv?
— Razume se.
— Onda: napred!
— Zar ne bi bilo bolje da uzmemo saonice? — upite JCester.
— Izdržaću! — odgovori Pat.
— U to sam siguran, — reče Kester. — Ali ja se niIkad još nisam vozio njima. Voleo bih da probam.
Pozvali smo jednog kočijaša i odvezli se do sela. Zaustavili smo se pred jednom kafanom sa malom sunčanom terasom. Izišli smo iz saonica. Bilo je mnogo sveta. Video sam nekoliko njih iz sanatorijuma. Tu je bio i onaj Italijan iz bara. Zvao se Antonio. Prišao je našem stolu da pozdravi Pat. Ispričao nam je kako su neke šaljivčine prošle noći iznele jednog bolesnika u snu iz njegove sobe, zajedno s krevetom, i odnele ga u sobu jedne stare učiteljice.
— A zašto su to učinili? — .upitao sam.
— Izlecen je. Kroz koji dan putuje dole, — odgovori Antonio. — U tom slučaju se uvek prave takve šale.
— To je, dragi, dobro poznati humor onih koji ostaju, — dodade Pat.
— Ovde čovek podetinji, — reče Antonio izvinjavajući se. „Mečen" ... razmišljao sam. „Jedan je, dakle, izlečen i sad se vraća kući".
— Sta bi popila Pat? — upitao sam je.
— Martini.
Radio je počeo da svira bečke valcere. Zvuči su lepršali kroz topli sunčani vazduh kao laki, svetli barjaci. Kelner je doneo Martini. Bio je vrlo hladan. Čaše se zamagliše na suncu.
— Lepo je ovako sedeti, je li? — upita Pat.
— Divno!
— Ali ponekad i neizdržljivo! — primeti ona. Ovde smo ručali. Pat je želela to. Ona je u poslednje vrerne stalno morala biti u sanatorijumu. Ovo joj je mo prvi izlazak. Tvrdila je da se oseća dvostruko zdravijom kad može da ruča u selu. S nama je ručao i Antonio. PoAo. ručka odvezli smo se gore, u sanatorijum. Pat je otišla u svoju sobu, jer je morala da leži dva sata. Kester i ja smo izvukli Karla iz garaže i pregledali ga.
Morali smo da promenimo dva slomljena gibnja. Vlasnik garaže je imao alat, te se dadosmo na posao Posle smo dosuli ulja, pa podmazali šasiju. Kad je sve bilo gotovo, izgurali srno ga. Ubrljan blatom, stajao je na snegu kao mrlja.
— Da ga operemo?
— Ne... ne valja na putu, — odgovori Kester. — Zamerili bismo mu se.
Pat nam je prišla. Imao sam utisak da je topla i ispavana. Oko nje je skakutalo pseto.
— Bili! — viknuo sam.
Stajao je, ali se nije pokazao naročito ljubazno. Nije me poznao, i zbunio se kad ga je Pat ukorila zbog toga.
— Tako je to uvek! — primetih. — Hvala Bogu što ljudi imaju bolje pamćenje. A gde je bio sinoć?
Pat se nasrne jala.
— Sve vreme je ležao pod krevetom. Ljubomoran je kada mi neko dodje u posetu, pa se onda duri.
— Divno izgledaš! — rekao sam joj. Pogledala me je sva srećna.
Zatim je prišla Karlu.
— Volela bih opet da sedim tu i malo da se provozam.
— Kako da ne! — uzviknuh. — Zar ne, Oto?
— Naravno! Kaput vam je topao, a ovde ima dosta . šalova i ćebadi.
Pat je zbog vetra sela napred, pored Kestera, iza zaštitnog stakla.
Karlo je zaurlao. Para iz ispušne cevi postajala je na hladnom vazduhu plavkasta. Motor je još nije zagrejao. Lanci su polako počeli da zvekću i melju sneg. Karlo je frktao, pucketao, brektao i spuštao se ka sela,' pa izbio u glavnu ulicu, provlačeći se kao vuk kroz trku konja i praporce saonica.
Izišli srno iz sela. Bilo je već dockan popodne. Snežna polja, preplanula zalazećirn suncem, blistala su crven kastim sjajem. Na planini je bio poneki plast skoro zatrpan belinorn.
Poslednji smučari su se, kao tanke crne zapete, spuštale padinom u dolinu, promičući ispred sunca na zalasku, koje je buktalo kao ogromna lopta.
— Jeste M ovuda prošli sinoć? — upitala je Pat
— Da.
Kola su se uspela do vrha prvog visa. Tu smo se zaustavi]!. Odavde je bio veličanstveni izgled. Sinoć, kad smo kroz prozirno plavo veče prohujali ovuda, ništa nismo pnmetili. Obraćali smo pažnju samo na drum.
Venac visova okružavao je dolinu. Kose dalekih planina su se jasno i oštro ocrtavale prema bledozelenom nebu. Blistale su kao da su od zlata. Ispod vrhova, na snežnim ravnima, treperio je niz zlatnih pega, kao da su sprašene ovamo. Padine je sve više osvajalo raskošno crvenkasto belilo. Senke su postajale sve tamnije. Sunce je stajalo baš izmedju dva svetlucava vrha, a široka dolina, sa svojim uzvišenjima i padinama, davala je utisak velike i sjajne parade pred vladarom koji nestaje. Ljubičasta traka druma vijugala se oko brežuljaka, nestajala i opet se pojavljivala, da bi prošla pored sela i najzad izbila gore, na sedlu na vidik.
— Još nikad nisam bila tako daleko od sela, — pričesti Pat. — Je li to drum koji vodi kući?
— Jeste.
Čutala je i gledala dole. Zatim je izišla iz kola i rukom zaklonila oči.
Netremice je gledala ka severu, kao da je Mela da vidi tornjeve grada.
— Koliko je daleko? — upita.
— Oko hiljadu kilometara. U maju ćemo sići. Onda će Oto doći po nas.
— U maju... — ponovila je. — Bože ... u maju ...
Sunce je polako tonulo. Dolina je oživela. Senke, dosad zaledjene i skrivine po zaklonima, počeše nečujno da se dižu i penju kao ogromni pauci. Zahladilo je.
— Moramo natrag. Pat.
Ona me pogleda. Lice joj se najednom izobliči od bola. Odmah sam primetio da ona već sve zna. Znala je da nikad neće preći onaj nemilosrdni planinski venac koji joj sad skriva stari horizont. Ona je to znala, ali je htela da
sakrije od nas, kao što smo i mi hteli od nje da sakrijemo. Ali u jednom magnovenju izgubila je pribranost, i sav jad ovoga sveta pojavi se u njenim očima.
— Hajdete još malo dole, — zamoli ona. — Samo jedan maleni deo niz brdo.
— Hajd'mo, — pristadoh, pošto sam pogledao Kestera.
Sela je posadi, pored mene. Uzeo sam je u naručj,e i prebacio ćebad preko nas. Kola su polako pošla nizbrdo, u dolinu, u senku.
— Robi. .. dragi — šaputala je Pat na mom ramenu. — Sad mi se čini kao da putujemo kući, natrag u naš život...
— Da ... — odgovorio sam i povukao ćebe sve do njene kose.
Sto smo se niže spuštali sve se brže smrkavalo. Pat je sva bila pod ćebetom. Provukla je svoju ruku kroz košulju, do mojih grudi. Osećao sam je na svojoj koži, osećao sam njen dah i usne, a onda suze.
Oprezno, da ne bi primetila, Kester je na trgu jednog sela napravio veliki luk, pa polako krenuo natrag.
Sunce je već zašlo kad smo ponovo stigli do vrha, a na istoku se već pojavio i jasni mesec izmedju oblaka koji su se skupljali.
Vozili smo se natrag. Lanci na točkovima su monotono škripali po smrznutom snegu. Drugo sa sve utišalo. Sedeo sam nepomično, nisam ni mrdnuo... a na svom srcu osećao Patrisine suze, kao da rana krvari. ..
Posle jednog sata sedeo sam u holu. Pat je bila u svojoj sobi, a Kester je otišao do meteorološke stanice da se raspita da li će biti snega. Napolju se isparavalo. Oko meseca bio je ogroman kolut.
Ispred prozora se spustilo veče, meko i sivo, kao baršun. Nešto docnije došao je Antonio i seo pored mene.
Malo dalje od nas, za jednim stolom, sedelo je neko topovsko djule u odelu od hemspena, sa vrlo kratkim sportskim pantalonama. Lice kao u odojčeta, napućenih usana i hladnih očiju, a iznad njih okrugla crvena ćelava
glava, sjajna kao bilijarska kugla. Pored njega tanka ženica tamnih podočnjaka, molećivog i brižnog izgleda.
Topovsko djule bilo je živahno. Glava mu je bila stalno u pokretu, a ružičastim i punačkim rukama neprestano je mahao.
— Ovde je divno .. . Sjajno! Izgled, vazduh, hrana! Zaista! Ovde ti je zaista dobro ...
— Bernharde ... — poče tiho žena.
— Veruj da bih i ja voleo ovde da živim, pažen i mažen! — Otužno se osmehnuo. — Ako.. . neka ti bude... Nije mi krivo...
— Ah, Bernharde ... — reče žena obeshrabrena.
— Pa šta... pa šta ... — veselo je larmalo topovsko djule. — Ne može biti bolje! Ovde si kao bubreg u loju! Šta misliš.. . kako je dole! Sutra moramo natrag u onaj mulj! Budi srećna što ništa ne znaš o svemu tome. No, milo mi je što sam video da ti je dobro ovde.
— Bernharde ... Nije mi dobro ... — poče opet žena. — Ali, dete! ...
— prodera se Bernhard. — Nemoj da mi kenjkaš! Šta bi onda trebalo neko od nas da kaže! Stalno u poslu . .. bankroti na sve strane ... porezi. . . To je prijatno, je li? ...
Žena je ućutala.
— Hrabar djido! — rekoh Antoniu.

— Još kako! Od prekjuče je ovde, i svaki ženin pokušaj preseče svojim: „Ovde ti je divno". Ništa neće da vidi. Ni njen strah, ni njenu bolest, ni njenu usamljenost. Verovatno već odavno živi s nekim drugim topovskim dj uletom u Berlinu, a ovamo dolazi po dužnosti, dvaput godišnje u posetu, trljajući ruke, raspoložen, pazeći na svoju udobnost. Samo ništa da ne čuje! Ovde se to često vidi!
— Koliko je ta žena ovde?
— Otprilike dve godine.
Gomila mladih ljudi protrčala je kroz hol kikoćući se. Antonio se nasmeja.
— Ovi dolaze s pošte. Poslali su Rotu telegram.
— Ko je Rot?
— To je onaj što će kroz koji dan da otputuje. Telegraf isali su mu da u njegovom zavičaju vlada epidemija igripa, pa mora još da ostane. To su ovde uobičajene šale. To čine oni koji moraju da ostanu. Razumete?
Kroz prozor sam posmatrao sivi baršun koji je skrivao brda.
Razmišljao sam: sve ovo nije istina, sve ovo nije stvarnost. Ovako se ne dešava u životu. Ovo je samo pozornica na kojoj se pretstavlja umiranje, jer umiranje je užasna zbilja. Imao sam želju da podjem za ovim mladim ljudima, pa da ih potapšem po ramenu i da im kažem: „Je l' te da je ovo umiranje ovde samo salonska smrt, a vi ste veseli amateri za umiranje? Posle ćete opet ustati da se poklonite? Ne može se tako umreti... od nekakve groznice i hrapavog disanja. Zato su potrebni pucnji i rane. Dobro znam ja to ..."
— Jeste li i vi bolesni? — upitao sam Antonia.
— Naravno, — odgovori smešeći se.
— Kafa je zaista divna! — galamilo je ono djule. — Toga kod nas nema. Ovo je prava dembelija!
Kester se vratio s meteorološkim izveštajem.
— Moram poći, Robi. Barometar je pao. Noćas će verovatno padati sneg, te sutra već ne bih mogao proći. Večeraš ću taman da se provučem.
— Dobro. Zar ne bismo mogli zajedno da večeramo?
— Možemo. Samo prvo da upakujem stvari.
— Idem s tobom.
Spakovali smo Kesterove stvari i odneli ih u garažu. Onda smo se vratili po Pat.
— Ako se ma šta desi, pozovi me telefonom, Robi, — reče mi Oto.
Klimnuo sam glavom.
— Novac ćeš dobiti kroz koji dan. Biće ti dosta za neko vreme. Učini sve što je potrebno.
— Hoću, Oto.
Zatim ga oklevajući zamolih:
— Kod kuće imam još nekoliko ampula morfijuma. Hoćeš li da mi ih pošalješ?
On me pogleda.
— A šta će ti?
— Ne znam šta može da se desi. Možda neće ni biti potrebno. Ja, i pored svega, još uvek imam nade. Uvele kad je vidim. Ali kad ostanem sam, onda je nemam. Oto, ja neću da ona pati, da leži, da bol ostane. Možda će joj oni tada dati ovo. Ali ja ću biti mirniji kad budem znao da joj mogu pomoći.
— Je li samo to, Robi? — upita me Kester.
— Samo to, Oto. Sigurno. Inače ti ne bih ni govorio tome.
Klimnuo je glavom.
— Ostali smo samo još nas dvojica, — reče polako...
— Da.
— Dobro, Robi.
Ušli smo u hol. Ja ođoh po Pat. Večerah' smo brzo" jer su se oblaci sve više skupljali. Kester je doterao Karla* pred kapiju.
.
— Svako dobro, Robi! — reče on.
— I tebi, Oto!
— Dovidjenja, Pat.
*
Pružio joj je ruku. Posmatrao je.
— Na proleće ću doći po vas.
— Ostajte mi zdravo, Oto!
Pat je još držala njegovu ruku.
— Tako mi je milo što sam vas videla. PozdraviteGotfrida!
— Vrlo rado, — reče Kester.
Usne su joj podrhtavale. Najednom koraknu napred i poljubi ga.
— Ostajte mi zdravo! — prošaputala je prigušenim glasom.
Kesterovo lice zahvati za trenutak crven plamen.. Htede još nešto da kaže, ali se okrete, udje u kola i naglo krenu, pa se sjuri niz serpentine, ne okrenuvši se. Gledali smo za njim. Kola su grmela drumom, pa se uspuzala krivinom, kao usamljena kresnica, obasjavajući svetlošću farova sivi sneg. Na sredini padine zastadoše„
Kester nas je pozdravljao mahanjem. Stajao je ispred svetlosti, kao tamna senka. Zatim iščeze. Još dugo smo čuli brektanje motora, koje je bivalo sve slabije.
Nagnuta napred, Pat je slušala sve dok zujanje motora nije nestalo.
Onda mi se obrati: — Robi, otišao je i poslednji brod.
— Pretposlednji! Poslednji sam ja. Znaš li šta nameravam sad?
Potražiću drugo mesto da spustim kotvu. Soba u sporednoj zgradi mi se više ne svidja. Ne znam jraSto ne bismo mogli da stanujemo zajedno. Moram pokušati da dobijem sobu u tvojoj blizini.
Ona se smeškala.
— Isključeno! Nećeš je dobiti! A kako misliš da izvedeš to?
— Da li će ti biti milo ako uspem?
— Kakvo pitanje! To bi bilo divno, dragi. Skoro kao kod tetke Zalevske!
— Dobro ... Onda me pusti pola sata da radim!
— Izvoli. Za to vreme ću da igram šaha sa Antoniom. To sam ovde naučila.
Otišao sam u kancelariju i izjavio da ću ostati ovde itevesno vreme, pa bih želeo da imam sobu na spratu gde je i Patrisina. Jedna starija dama, ravnih grudi, saslušala me je s negodovanjem, pa odbila moju molbu, pozivajući se na kućni red.
— Ko je propisao kućni red? — upitao sam je.
— Direkcija, — odgovori dama, pa pogladi nabore svoje haljine.
Najzad mi je nehotice saopštila da u izuzetnim slučajevima odlučuje šef lekara.
— Ali on sad nije ovde, — dođade. — A uveče ga u njegovom stanu smeju uznemiravati samo službenim stvarima.
— Dobro. Onda ću ga službeno uznemiriti. Po pitanju kućnog reda.
Sef lekara je stanovao u jednoj maloj kući pored sanatorijuma.
Odmah me je primio i dao mi dozvolu.
— Nisam mislio da će ići tako lako... posle onakvog početka — primetih.
On se nasrne jao.
— Aha... Sigurno vas je dočekala stara Reksro*? Odmah ću telefonirati.
Vratio sam se u kancelariju. Reksrot se dostojanstveno udaljila čim je ugledala moje izazivačko lice. Momku je naredila da mi prenese prtljag i nabavi koju bocu pića. Onda sam otišao u hol do Patrise.
— Jesi li uspeo? — upitala je.
— Nisam, ali za koji dan ću sigurno uspeti.
— Šteta!
Preturila je šahovske figure i ustala.
— Sta ćemo sad? — upitao sam je. — Hoćemo K m bar?
— Uveče često igramo karata, — reče Antonio. — Duva jug. Već se oseća. Najbolje bi bilo da se kartamo.
— Da se karta. .. Pat?! — upitao sam začudjono. — Pa šta znaš ti?
— Poker, dragi, — odgovori Pat. Smejao sam se.
— Stvarno ... Zna! — reče Antonio. — Samo je luđački smela. Užasno blefira.
— I ja! — odgovorio sam. — Hajde da pokušamo! Seli smo u jedno ćoše i počeli da igramo. Pat nije igrala rdjavo. Zaista je blefirala, i to strahovito. Posle jednog sata Antonio nam pokaza kroz prozor pejsaž. Sneg je počeo da veje.
Pahuljice su se kovitlale polako, kao da oklevaju.
— Nema vetra, — primeti Antonio. — Biće mnogo snega!
— Gde li je sad Kester? — upita Pat.
— Već je prešao preko najvišeg prevoja, — odgovorih.
U jedan mah sam sasvim jasno video Karla kako hita s Kesterom kroz belu noć. Sve mi se učini nestvarnim: ja ovde sedim, Kester je na putu, a Pat je uz mene. Ona me je posmatrala sva srećna, držeći ruku s kartama oduprtu o sto.
— Napred, Robi!
Topovsko đjule je prošlo kroz hol, pa zastalo kod našeg stola i dobronamerno počelo da kibieuje. Žena mu je verovatno spavala, a on je tražio zabave. Ostavio stan karte i svirepo mu gledao u oči sve dok se nije sklonio.
— Nisi baš mnogo ljubazan, — reče Pat veselo.
— Nisam! Neću ni da budem!
Prešli smo u bar i popili još po nekoliko specijala. Onda je Pat morala otići da spava. U holu sam se oprostio od nje. Polako se pela stepenicama. Okretala se. Pre no što je skrenula u hodnik, zastade.
Pričekao sam malo, pa ušao u kancelariju i uzeo ključ od svoje sobe.
Mala sekretarica se nasmešila.
— Broj 78, — rekla mi je. To je bila soba do Patrisine.
— Da nije to po milosti Reksrot? — upitam.
— Nije. Gospodjica Reksrot je u domu misije.
— Misije su ponekad prava blagodet! — rekao sam pa hitro otišao gore.
Stvari su mi već bile raspakovane. Posle pola sata zakucao sam na vratima izmedju te dve sobe.
— Ko je? — uzviknu Pat.
— Moralna policija! — odgovorih. — Brava je škljocnula i vrata se širom otvoriše.
— Robi... Ti! — mucala je Pat sva zbunjena.
— Ja! Pobedilac gospodjice Reksrot! Vlasnik konjaka i portoranka!
Izvukao sam boce iz džepova svog ogrtača za kupanje.
— A sad mi smesta reci koliko je već muškaraca bilo ovde!
— Nijedan, sem futbalskog kluba i filharmoniskog orkestra! — izjavi Pat smejući se. — Ah, dragi, vratilo se staro vreme!
Zaspala je na mom ramenu. Bio sam još dugo budan. Mala lampa gorela je u jednom uglu Sobe. Snežne pahu ljice su tiho lupkale oolaia, i činilo se da je u ovom bledom, mrkozlatnom sumraku vreme stalo. Pokatkad su kvrckale cevi radijatora. Pat se u snu pomakla, a jorgan je polako, šušteći, skliznuo na pod. Ah, mislio sam, ta bronsana sjajna koža! Nežno tajanstvo grudi! Osećao sam njenu kosu na svom ramenu i otkucaje njena bila na svojim usnama. Zar ti da umreš? Ti ne smeš urnreti! Ti si sreća!
Oprezno sam podigao jorgan. Pat je nešto mrmljala, pa ućutala, a onda polako, u snu, obavila ruku oko mog vrata.

XXVII
Danima je neprekidno vejalo. Pat je imala groznicu. Morala je da ostane u postelji. Mnogi bolesnici su sad imali groznicu.
— To je zbog vremena, — objasni Antonio. — Suviše je toplo.
Jugovina. Pravo vreme za groznicu.
— Dragi, idi malo napolje, — reče mi Pat. — Umeš li da se skijaš?
— Ne. A otkud bih znao? Nikad nisam bio u brdima.
— Antonio će ti pokazati. Njemu će to činiti zadovoljstvo. On te mnogo voli.
— Radije bih ostao ovde.
Ona se uspravila u postelji. Spavaćica joj skliznu s ramena. Bila je užasno tanka.
— Robi, učini to meni za ljubav. Ne volim kad stalno sediš ovde, na mojoj bolesničkoj postelji. I juče i prekjuče... To je već suviše.
— Meni je ovde prijatno. Ni najmanje ne želim da idem u sneg.
Disala je teško. Cuo sam neujednačeni šum njena daha.
— Ja imam više iskustva u tome, — rekla je i nalaktila se. — Bolje je za nas oboje. Uvidećeš to kasnije. — S mukom se osmehnula. —
Posle podne i doveče imaćeš dosta vremena da sediš ovđe. Čovek izgleda strašno kad ujutru ima groznicu. Uveče je sasvim drukčije. Ja sam površna i glupa... Neću da me gledaš kad sam ružna.
— Dobro, Pat! — Ustao sam. — Kad baš hoćeš, idem s Antoniom malo napolje. U podne ću se vratiti. Nadajmo se da neću polomiti kosti na skijama.
— Brzo ćeš naučiti, dragi.
Sa lica joj nestade ukočenosti.
— Ti ćeš vrlo brzo naučiti da se skijaš.
— A ti vrlo brzo želiš da me isteraš odavde, — rekoh, Poljubio sam je.
Ruke su joj bile vrele i vlažne, a usne suve i ispucale.
Antonio je stanovao na drugom spratu. Pozajmio mi je cipele i skije.
Odgovarale su mi, jer smo bili iste visine. Otišli smo do livade na kojoj se vežba. Bila je izvan sela. Antonio me je usput ispitivački posmatrao.
— Groznica izaziva nemir, — reče on. — Kad ojuži, ovde se dešavaju neobične stvari.
Stavio je skije na noge.
— Najgore je čekanje i nemoć. To dovodi do ludila i sloma.
— I zdrave,odgovorio sam. — Kad čovek mora da gleda, a ne može da pomogne.
On je klimnuo glavom.
— Neki od nas rade... — nastavio je. — Neki pročitaju čitave biblioteke. A mnogi se vrate u djačko doba, pa zabušavaju časove ležanja kao nekad gimnastiku. Ako slučajno naidje lekar, kikoću se i beže u neku radnju ili poslastičarnicu. Potajno puše, piju, prepričavaju spletke, prave neslane šale... Time se spašavaju od potištenosti, a i od istine. Veselo, lakomisleno, možda i herojsko ignorisanje smrti. Šta im drugo i preostaje? „Da", mislio sam... "A šta najzad, i svima nama preostaje?"
— Hoćemo li da pokušamo? — upita me Antonio i zabode svoje štapove u sneg.
— Da pokušamo!
Pokazao mi je kako se stavljaju skije i kako se održava ravnoteža.
Nije bilo teško. Cesto sam padao, ali sam se postepeno navikao, pa je već išlo pomalo. Posle jednog sata prestali smo.
— Dosta! — reče Antonio. — Večeras ćete osetiti svoje mišiće.
Skinuo sam skije i osetio kako m i krv snažno struji.
— Ovo je bilo dobro, Antonio, — rekoh zadovoljno. On klimnu glavom.
— To možete raditi svako pre podne. Tada druge misli dolaze čoveku.
— Hoćemo li da popijemo nešto? — upitao sam ga.
— Možemo. Jedan dibone kod Forstera.
Popili smo dibone, pa se polako uputili u sanatorijum. U kancelariji mi sekretarica reče da me je tražio poštar. Rekao ja da odem na poštu da podignem novac. Bilo je još rano, te odoh na poštu. Isplatili su mi dve hiljade maraka. Usto je bilo i jedno pismo od Kestera. Pisao je da se ništa ne brinem. Ima još. Samo da mu javim.
Netremice sam posmatrao banknote. Otkud ih je samo stvorio? I to tako brzo. Pa ja znam sve naše izvore. I najednom se setih. Video sam konfekcionara Bolviza kako one večeri, kad je izgubio opkladu, pred barom požudno lupka po Karlu i govori: „Za ova kola sam u svako doba kupac". Sto mu gromova! Kester je prodao Karla! Otuda mu najednom novac! Karla prodao... a rekao je da bi pre izgubio jednu ruku nego ta kola! Karla više nema! Sad je on u debelim rukama fabrikanta odela, a Oto, čije uvo na kilometre raspoznaje Karla, čuće ga kako zavija ulicama kao oterano pseto.
Stavio sam u džep Kesterovo pismo i mali paket s ampulama morfijuma. Još uvek sam neodlučno stajao pred poštanskim prozorčetom. Najradije bih novac odmah poslao natrag. Ali nisam mogao. Bio nam je potreban. Ispravio sam banknote i strpao ih u džep. Zatim sam izišao. Prokletstvo... Otsad ću svaki auto morati daleko da zaobilazim. Automobili su prijatelji, a Karlo je nama bio mnogo više. Bio nam je drug! Karlo, drumska sablast! Svi smo mi pretstavljali jedno biće. Karlo i Kester, Karlo i Lenc, Karlo i Pat. Ljut i nemoćan, otresao sam sneg sa svojih nogu. Lenc je mrtav. Karlo je otišao. A Pat? Suznih očiju sam gledao nebo, to sivo, beskrajno nebo ludoga Boga, koji je za svoju zabavu izmislio smrt.
Posle podne je vetar promenio pravac. Razvedrilo se ! zahladilo, a uveče je Patrisi već bilo bolje. Sutradan je mogla da ustane, a posle nekoliko dana, kad je odlazio Rot, onaj koji se izlečio, mogla je čak i da ga isprati do stanice.
Rota je ispratio ceo sanatorijum. Ovde je bio takav običaj. Sam Rot nije bio baš naročito raspoložen. On je bio baksuz svoje vrste. Pre dve godine, kad je upitao nekog čuvenog lekara koliko mu ostaje da živi, ovaj mu je odgovorio da će najviše dve godine živeti, i to ako se bude revnosno lečio. Iz predostrožnosti je pitao još jednog lekara i zamolio ga da rnu pošteno kaže pravu istinu. Ovaj mu je dao još manji rok. Posle toga je Rot sav svoj imetak rasporedio na dve godine, pa je živeo rasipnički, ne vodeći računa o svojoj bolesti. Na kraju su ga poslali u sanatorijum s teškim krvoliptanjem. A ovde, umesto da umre, počeo je naglo da se oporavlja. Kad je došao ovamo bio je težak devedeset funti. Sad je težio sto pedeset, i osećao se tako dobro da je mogao da ode kući. Ali novaca više nije imao.
— Šta da počnem sad? — upitao me je i češkao se po svojoj ridjoj glavurdi. — Vi baš dolazite odande. Kako je tamo?
— Mnogo se izmenilo, — odgovorio sam i posmatrao njegovo okruglo, ugojeno lice i bezbojne trepavice. On je ozdravio, iako više nije bilo nade. Ništa me drugo nije interesovalo.
— Moraću da potražim neku službu, — reče. — Kako je s tim?
Slegnuo sam ramenima. Zašto da mu kažem da je verovatno neće dobiti? I sam će vrlo brzo uvideti to.
— Imate li veze, prijatelje, ili tome slično? — upitao, sam ga.
— Prijatelje... Pa vi znate kako to ide. — Podrugljivo se nasmejao. —
Kad se iznenada ostane bez para, beže kao buve sa šugavog psa.
— Onda će teško ići. Čelo mu se naboralo.
— Nemam pojma šta će i kako biti. Imam svega nekoliko stotina maraka. A ništa drugo nisam naučio sem da trošim pare. Izgleda mi da će moj profesor ipak imati pravo: svršiću za dve godine, ali od kuršuma.
Uhvatio me luđački bes zbog ovog idiotskog brbljavca. Zar nije znao šta je život? Pred sobom sam videa Antonija i Pat, video sam njen potiljak istanjen bolešću. Znao sarn kako je volela život. U tom času bih mogao Rota ubiti bez grize savesti... Samo kad bih znao da bi od toga Pat ozdravila.
Voz je krenuo. Rot je mahao šeširom. Oni koji su ostali dovikivali su mu pozdrave i smejali se. Jedno devojče je posrćući trčalo za vozom i dovikivalo mu isprekidanim, tankim glasom:
— Dovidjenja, dovidjenja!
A onda se vratila i počela da plače. Ostali su zbunjeno stajali.
— Halo! — viknu Antonio. — Ko na stanici plače mora da plati kaznu.
Stari sanatorijumski zakon! Kazna se uzima kao prilog za sledeću svečanost!
Zatim joj širokim gestom pruži ruku. Ostali su se opet nasmejali. I devojče se nasmeja kroz suze, koje su tekle niz njeno jadno, šiljato lice, pa iz džepa svog ogrtača izvadi pohabani novčanik.
Teško mi je bilo da gledam sve to. Na tim licima nije bilo smeha, to je bila grčevita, mučna veselost, to je bila samo grimasa.
— Hajde! — rekao sam Patrisi i uzeo je čvrsto pod ruku.
Cutke smo išli seoskom ulicom. Ušao sam u prvu poslastičarnicu i kupio kutiju slatkiša.
— Prženi bademi, — rekoh Patrisi i pružih joj paket. — Ti voliš to, je li?
— Robi! — reče Pat. Usne su joj podrhtavale.
— Pričekaj! — odgovorih i brzo uđjoh u obližnjo «većarnieu.
Izišao sam s buketom ruža, malo umiren.
— Robi!... — reče Pat. Smeškao sam se pomalo tužno.
— Još ću pod stare dane da postanem kavaljer, Pat. Nisam znao šta nas je najednom obuzelo. Verovatno je to bio uticaj tog prokletog voza koji je otišao. On je
. kao olovna sena, kao sivi vetar, otrgao sve što smo s mukom hteli da sačuvamo. Zar nismo sad postali izgubljena deca koja ne znaju šta će, a tako rado bi htela da budu hrabra.
— Hajde na brzinu da popijemo po jednu.
Ona pristade. Ušli smo u prvu kafanu i seli za jedan sto do prozora.
— Šta bi pila, Pat?
— Rum! — reče i pogleda me.
— Rum?! — ponovio sam s čudjenem. Ispod stola sam uzeo njenu ruku.
Doneli su nam rum. Bio je to bakardi s limunom.
— Stari moj dragi! — reče Pat i podiže čašu.
— Stari druže!
Sedeli smo tu još neko vreme.
— Čudno se ponekad oseća čovek, zar ne? — reče Pat.
— Da. Dodje to ponekad. Ali i ode! Ona klimnu glavom.
Izišli smo priljubljeni jedno uz drugo. Konji su u trku prolazi sa saonicama, pušeći se od znoja, pa umorni preplanuli smučari, i momčad hokejkluba u crvenobelim dresovima... U svima je bujao život.
— Kako se osećaš, Pat? — obratih joj se.
— Dobro, Robi.
— Neka nam samo dođje to! Je li?
— Da, dragi.
Ona pritisnu moju ruku uza se. Ulica se praznila. Večernja rumen se raširila po snežnim brdima kao ružičast pokrivač.
— Pat, — oslovih je. — Ti i ne znaš da imamo čitavu hrpu novaca.
Poslao nam je Kester.
Ona zastade.
— Pa to je divno, Robi! Onda možemo bar jedanput svečano da izidjemo.
— Svakako! — odgovorih. — Kad god hoćeš.
— E, onda ćemo u subotu u kursalon. To je poslednji veliki bal ove godine.
— Ali ti ne smeš da izlaziš uveče.
— Većina ne sme, pa ipak čini to.
Zabrinuto sam je pogledao.
— Robi, — reče Pat na to. — Za sve vreme dok ti nisi bio ovde radila sam sve što mi je bilo propisano. Sva sam se pretvorila u bojažljivi recept. Ali ništa mi to nije pomoglo. Naprotiv, bilo mi je sve gore.
Nemoj da me prekidaš... Znam već šta hoćeš da kažeš. AK ja znam pravo stanje, i zato me pusti za ovo vreme koje mi još preostaje i koje ću da provedem s tobom... pusti me da radim šta hoću.
Njeno ozbiljno, mirno lice, puno duboke nežnosti, bilo je obasjano crvenkastim odbleskom zalazećeg sunca, "O čemu mi to govorimo?" mislio sam. „Nije moguće da sedimo ovde i govorimo o nečemu što nikad ne može da bude niti sme da bude. Evo, Pat je ovde, ona to govori mirno, skoro bez tuge, kao da joj baš ništa nije ostalo, čak ni bedni ostaci varljive nade... Evo, Pat je ovde skoro još dete koje treba neko da zaštiti. Pat, koja je najednom otišla tako daleko ođ mene da se već pokorava onom bezimenom s one strane života.
— Ne bi trebalo tako da govoriš, — promrmljao sam najzad. — Samo sam mislio da bi ipak možda trebalo da pitamo lekara.
— Nikoga više neću da pitam, nikoga! Odmahivala je svojom lepom, nežnom glavom, i gledala me očima koje sam toliko voleo.
— Ništa više neću da znam. Jedino hoću da budem srećna.
Uveče se po hodnicima sanatorijuma trčkaralo i šuškalo. Oko osam je došao Antonio i pozvao me na sastanak u sobu jednog Rusa.
— Ali kako ja mogu tamo da odem?
— Ovde? — upita Pat
— Ovde se može mnogo šta, što na drugom mestu mije moguće, — reče Antonio srneškajuČi se.
Rus je bio mračan, stariji čovek. Stanovao je u dvema sobama prepunim tepiha. Na jednom ormanu stajale su boce s pićem. Sobe su bile tamne. Gorele su samo svece. Med ju gostima bila je i jedna lepa, mlađa Španjolka. Njoj je bio danas rodjendan, i to se proslavljalo. U ovim sobama vladala je čudna atmosfera. Svojom polutamom i neobičnim prijateljstvom tih bića vezanih zajedničkom sudbinom potsećale su me na sklonište.
— Sta pijete? — upita me Rus. Imao je vrlo topao, dubok glas.
— Ono što imate.
Doneo je bocu konjaka i bocu votke.
— Vi ste zdravi? — obrati mi se opet.
— Da, — odgovorih zbunjeno.
Ponudio me je cigaretama s dugim papirnim piskom. Pili smo.
— Sigurno vam ovde mnogo šta izgleda čudno, zar ne? — zapodene Rus razgovor.
— Pa i ne baš toliko, — odgovorio sam. — Ja nisam navikao na normalan život.
— Da... — reče on i baci taman pogled na Španjolku. — Ovo je svet za sebe... On preobražava ljude.
Klimnuo sam glavom.
— Čudna je ova bolest ovde, — nastavi zamišljeno. — čini ljude življima, Katkad i boljima. Mistična bolest.,. Odvaja talog.
Ustao je, poklonio mi se, pa prišao Spanjolki, koja mu se smešila.
— Otužni patetičar! — primeti neko iza mene. Lice bez brade. Visoko čelo. Nemirne grozničave oči.
— Ja sam ovde gost, — odgovorih. — A vi?
— Na to hvata žene, — nastavio je ovaj i ne slušajući me. — Na to ih hvata ... I tu malu Španjolku ...
Ništa nisam odgovorio.
— Ko je to? — upitao sam Patrisu kad je otišao.
— Neki muzičar. Violinista. Beznadežno je zaljubljen u Španjolku. A ona neće ni da čuje za njega. Ona vol! Kusa.
— I ja bih da sam na njenom mestu. Pat se nasmejala.
— Taj čovek može da bude voljen, — nastavih. —t Zar ti ne misliš tako?
— Ne?
— Nikad se nisi ovde zaljubila?
— Ne, samo pomalo.
— Ne bi mi bilo krivo, — rekao sam.
— Lepo priznanje. Podigla se.
— A trebalo bi da ti bude krivo.
— Ne mislim tako. Ne mogu da ti objasnim šta mislim. Ne mogu zato što još uvek ne znam šta si našla na meni.
— Ostavi.. . To je moja stvar.

— A znaš li ti?
— Ni ja ne znam tačno, — odgovori ona osmehnuvši se. — Znaš ... onda već ne bi bila ljubav.
Rus je stavio boce na sto. Popio sam još nekoliko čaša. Tištala me je atmosfera ove sobe. Nisam voleo da gledam Pat medju svim tim bolesnicima.
— Tebi se ovde ne svidja? — upita me ona.
— Ne baš mnogo. Treba prvo da se priviknem.
— Jadni dragi... — pomilovala me je po kosi.
— Nisam jadan kad si ti pored mene.
— Zar Rita nije lepa?
— Nije. Ti si lepša.
Mlada Španjolka je držala gitaru na kolenima. Udarila je nekoliko akorda, pa je onda počela da peva. Imao sam utisak kao da neka tamna ptica lebdi u sobi. Pevala je španjolske pesme, poluglasno, hrapavim lomnim bolesničkim glasom. Nisam znao da li je to bila ta setna strana melodija ili taj potresni večernji glas devojke ili te senke bolesnika šćućurenih na stolicama i podu, ili to veliko, pognuto tamno lice Rusa. .. tek najednom mi se pričini kao da neko jeca i tiho proklinje suđbini , koja napolju, iza zastrtih prozora, stoji i vreba; kao da neko krikom preklinje, u strahu da ostane sam sa nečujnim ništaviJom koje sve nagriza. vedra i vesela. Sledećeg dana ujutru Pat je bile bavljala se svojim haljinama.
— Široke su... suviše široke! — govorila je samoj sebi, probajući ih pred ogledalom.
Zatim se obrati meni:
Trt ratna drug«
— Zbilja, dragi, jesi li poneo smoking?
— Ne. Nisam znao da će mi ovde biti potreban.
— Onda idi Antoniju. On će ti pozajmiti svoj. "Vas dvojica ste istog rasta.
— Pa i njemu će biti potreban.
— On će obući frak. Zagladila je jedan nabor.
— A sad idi na skijanje. Moram ovo da svršim. A to ne mogu kad si ti ovde.
— Jadni Antonio... — primetih. — Prosto ga pljačkam. Sta bismo mi radili bez njega?
— To je dobar mladić. Je li?
— Jeste. Pravo ime za njega: dobar mladić.
— Da nije bilo njega, ne znam šta bih radila dok sam bila sama.
— Na to nećemo više da mislimo. To je odavno prošlo.
— Da! — poljubila me je. — A sad idi na skijanje. Antonio me je već čekao.
— Pretpostavljao sam da niste poneli smoking, — reče on. —
Probajte samo kaput.
Kaput mi je bio malo tesan, ali mi je ipak dobro stajao. Antonio je raspoloženo zviždukao i spremio mi odelo.
— Sutra će biti veselo, — izjavi on. — Na našu sreću, sutra uveče je mala sekretarica dežurna u kancelariji. Stara Reksrot nas sigurno ne bi pustila napolje. Zvanično je to zabranjeno. Ali nezvanično... Pa mi nismo više deca.
Odosmo na skijanje. Već sam sasvim dobro naučio, te više nisam morao ići na livadu da vežbam. Usput smo sreli jednog čoveka u kariranim pantalonama s brilijantslcim prstenjem i lepršavom kravatom. Ličio je na umetnika.
— Smešnih li prilika ima ovde! — primetih. Antonio se nasmeja.
— To je važna ličnost. Pratilac leševa. — Sta?! — začudih se.
— Pratilac leševa, — ponovi Antonio. — Ovde ima bolesnika iz celog sveta. Naročito ih ima mnogo iz Južne
Amerike. A većina porodica želi kod kuće da pokopa svoje. Onda ovaj prati limene kovčege s leševima, razume se, uz pristojnu nagradu. Na taj način se ti ljudi bogate i prodju svet. Ovoga ovde, kao što vidite, smrt je napravila dendijem.
Penjali smo se još neko vreme, pa onda stavili skije i počeli da se spuštamo. Bele padine su se dizale i spuštale. Iza nas je Bili jurio kao lopta, lajući i do grudi upadajući u sneg. Opet se navikao na mene, ma da bi se često usput obrnuo, pa s lepršavim ušima odjurio pravo u sanatorijum.
Vežbao sam kristijaniju. Kad god sam jurio niz par dinu i opuštenih mišića se spremao na zaokret, mislio sam: ako mi ovo uspe, ako ne padnem, Pat će ozdraviti. Vetar me je šibao po licu, sneg je bio težak i tvrd, a ja sam stalno tražio sve strmije padine, sve teže terene. Kad god bi mi uspelo pomislio sam: „Spašena!"
Znao sam da je glupo, ali sam se ipak razveselio kako mi se već davno nije desilo.
U subotu uveče bio je veliki, tajni pokret. Antonio je poručio saonice, koje su čekale ispod sanatorijuma. Veselo jodlujući sišao je u lakovanim cipelama i s otvorenim ogrtačem, ispod koga je svetlucala bela košulja fraka.
— Ovaj je lud! — primetih.
— Često mu to dodje, — odgovori Pat. — Fantastično je lakomislen.
Tako može da se izdrži ovde. Inače ne bi mogao biti uvek raspoložen.
— Zato ćemo tebe dobro da umotamo.
Uvio sam je u svu ćebad i šalove koje smo imali. A onda se saonice otisnuše niz brdo. Povorka je bila duga. U njoj su bili svi koji su mogli da kidnu. Čovek bi pomislio da to svatovsko društvo silazi u dolinu.
Tako su se svečano talasale na mesečini šarene perjanice konja, i tako se mnogo smejalo i dovikivalo.
Svečana sala kursalona bila je raskošno okićena. Kad smo stigli već se igralo. Za goste iz sanatorijuma bio je w rezervisan jedan ugao, zaklonjen od promaje. Bilo je toplo. Mirisalo je na cveće, parfem i vino. Za našim stolom bese ih mnogo. Rus, Rita, violinista, neka stara žena, jedna našminkana mrtvačka glava i njen džigolo, Antonio i još neki.
— Hajde, Robi... — reče mi Pat. — Da pokušamo da igramo.
Parket se polako okretao oko nas. Violina i čelo su se izdvojili iz romorenja orkestra i uzdigli do blage kantilene. Po parketu su tiho klizale noge igrača.
— Pa, dragi, ti sad najednom divno umeš da igraš! — reče Pat iznenadjeno.
— No ... divno ...
— Sigurno! Ali gde si samo naučio?
— Naučio me Gotfrid.
— U radionici?
— Da... I u Internacionalu. Bile su potrebne i dame. Roza, Marion i Vali su mi dale poslednji šlif. Samo se bojim da usled toga nije baš mnogo otmen.
— Još kako! Oči su joj sijale.
— I tako, eto, sad nas dvoje prvi put igramo, Robi! Pored nas je igrao Rus sa Španjolkom. Osmehnuo se i klimnuo nam glavom. Španjolka je bila vrlo bleda. Crna, sjajna kosa obavijala joj je čelo kao gavranovo krilo. Igrala je bez uzbudjenja, ozbiljna lica. Ruku joj je krasila narukvica s velikim četvrtastim smaragdima. Imala je osamnaest godina. Violinista je sedeo za stolom i proganjao je požudnkn očima. Vratili smo se za sto.
— Sad bih htela da popušim jednu cigaretu, — reče Pat.
— Bilo bi bolje da ne činiš to, — oprezno joj odgovorih.
— Samo koji dim, Robi. Tako dugo nisam pušila! Uzela je cigaretu, ali je brzo ostavila.
— Ne prija mi, Robi. Jednostavno mi više ne prija. Nasrne jao sam se.
— To je uvek tako kad se čovek dugo lišava nečeg.
— I ti si dugo bio lišeia mene... — primeti ona.
— To važi samo za otrov, samo za alkohol i duvan.
— Ljudi su, dragi, mnogo gori otrov od alkohola i duvana.
Srne jao sam se.
— Ti si zaista mudra glava, Pat Nalaktila se na sto i posmatrala me.
— Pa ti me zaista nikad nisi shvatao ozbiljno?
— Ni sebe samoga nikad nisam sasvim ozbi jno shvatao, — branio sam se.
— Pa ni mene. Reci istinu!
— To ne znam. Ali znam da sam nas dvoje uvek vrlo ozbiljno shvatao.
Ona se smeškala. Antonio je pozva da igra. Otišli su. Posmatrao sam je dok je igrala. Kad god je prošla nasmešila mi se. Njene srebrne cipele su se jedva doticale poda. Imala je pokrete antilope.
Rus je opet igrao sa Španjolkom. Oboje su ćutali. Njegovo veliko i tamno lice bilo je ozareno nežnošću. Violinista je pokušao da igra sa Ritom, ali je ona samo zatresla glavom i otišla s Rusom.
Violinista je svojim dugim koštunjavim prstima zdrobio cigaretu.
Najednom mi ga bi žao. Ponudio sam mu cigaretu, ali on odbi.
— Moram da se čuvam, — rekao je svojim otsečnim glasom.
Klimnuo sam glavom.
— Ovaj ... — nastavio je cerekajući se i pokazujući na Rusa, — popuši pedeset komada dnevno.
— Jedan radi ovako, a drugi onako, — odgovorio sam.
— Iako sad neće da igra sa mnom, ipak ću je na kraju dobiti.
— Koga?
— Ritu! Približio mi se.
— Bili smo u dobrim odnosima. Zajedno smo svirali. A onda se pojavio ovaj Rus i oteo mi je svojim pričama. Ali ja ću je opet dobiti.
— To neće ići baš tako lako! — upozorio sam ga. Ovaj čovek mi se nije dopadao.
Prsnuo je u meketav smela.
— Neće ići lako? Ništa vi ne znate!... Treba samo čekati.
— Pa onda čekajte!
— Pedeset cigareta dnevno, — šaputao je. — Juče sam video njegov rentgenski snimak. Kaverna do kaverne. Gotov je! — Opet se nasmejao. — U početku smo bili jednaki. Mogli ste da zamenite naše rentgenske snimke. Sad treba videti razliku! Ja sam dobio dva kilograma. Ne, dragi, moje je samo. da čekam i da se čuvam. Već se unapred radujem sledećem rentgenskom snimanju. Sestra mi uvek pokaže snimke. Samo čekati! Kad njega više ne bude, onda sam ja na redu.
— I to je način!
— To je način! — ponovi podražavajući me. — To je jedini način, žutokljunče! Kad bih pokušao da mu smetam pokvario bih sve. Ne, mladi novajlijo . .. ljubazno, mirno čekati...
Vazduh je postao težak i zagušljiv. Pat je kašljala. Primctio sam da me pritom uvek pogleda. Pravio sam se kao da ništa ne primećujem.
Ona stara žena s biserima sedela je mirno, utonula u samu sebe.
Ponekad bi se glasno nasmejala, a odmah zatim postala tiha i nepomična. Mrtvačka glava se prepirala s đžigolom. Rus je pušio cigarete jednu za drugom. Violinista mu je pripaljivao. Jedna đevojka je naglo progutala nešto, prinela maramicu ustima, pogledala u nju i prebledela.
Posmatrao sam dvoranu. Za stolovima su sedili sportisti, zdravi gradjani, Francuzi, Englezi, Holandjani u čijem govoru grleni slogovi imaju prizvuk livada i mora ... A medju njima mala kolonija bolesti i smrti, grozničava, lepa, izgubljena. Livade i more ... Pogledao sam Pat... Livade i more... pena, pesak i plivanje... i to drago nežno čelo!
Te mile ruke! Taj mili život koji se može samo voleti, ali ne i spasti.
Ustao sam i izišao. Bilo mi je vrućina od muke i nemoći. Išao sam polako putem. Hladnoća me je prožimala, a vetar iza kuća ježio kožu.
Stegao sam pesnice i dugo stajao i zurio u teške bele planine, dok se u meni silovito komešalo očajanje, bes i bol. i Malo niže ulicom prodjoše jedne saonice sa zvekom praporaca.
Vratio fam se u dvoranu. Pat mi je prišla.
— Gde si bio?
— Napolju.
— Ti si neraspoložen? — Nimalo!
— Budi veseo, dragi! Večeras budi veseo! Meni za ljubav! Ko zna kad ću opet moći da idem na bal!
— Još cesto!
Naslonila je glavu na moje rame.
— Sigurno je istina kad ti to kažeš. Hajde da igramo. Prvi put igramo zajedno.
Igrali smo, a topla, meka svetlost bila je milostiva. Skrivala je senke koje je noć već pomalo ocrtavala na licima.
— Kako se osećaš? — upitao sam je.
— Dobro, Robi.
— Kako si lepa, Pat! Oči joj zasijaše.
— Srećna sam kad mi to kažeš.
Osetio sam na svom obrazu njene tople i suve usne.

Vratili smo se u sanatorijum pred zoru.
— Pogledajte samo kako izgleda! — kezio se violinista i krišom pokazivao na Rusa.
— I vi isto tako izgledate! — odgovorio sam Ijutito. On me je zapanjeno posmatrao.
— Pa da... vi ste zadrigli od zdravlja! — jetko je siktao.
Pružio sam Rusu ruku. On mi zahvali jednim pokretom glave. Pažljivo je pomagao mladoj Spanjolki da se popne uz stepenice. Njegova široka, povijena ledja i uska ramena devojke, pri ovom slabom noćnom osvetljenju, davala su utisak kao da na njima leži teret celoga sveta.
Mrtvačka glava vukla je hodnikom uvredjenog džigoloa ... Antonio nam je poželeo laku noć. Bilo je pomalo sablasno to skoro nemo šaputanje pri rastanku.
Pat je skidala haljinu preko glave. Stajala je sagnuta i svlačila je preko ramena. Pritom se brokat procepao.
— Sigurno je već bila iznošena, — primetih.
— Ne mari... — reče Pat. — I tako mi, verovatno, neće biti više potrebna.
Polako je savila haljinu. Stavila je u kofer, a ne u orman. Na licu joj se odjednom pojavio umor.
— Pogledaj šta imam! — rekoh brzo i izvukoh iz džepa svog ogrtača bocu šampanjca. — Sad počinje naša privatna mala svetkovina!
Doneo sam čaše i nasuo. Ona se opet smeškala i pila. — U naše zdravlje, Pat.
— Da, dragi, za naš lepi život!
Kako je čudno bilo sve to: i ova soba i ovaj mir i naša tuga. Zar iza vrata ne struja život, beskrajan, sa šumama i rekama, sa svojim jakim dahom? Zar se iza onih belih brda ne javlja već mart probudjenoj zernlji, sav u cvatu i bujanju?
— Robi, hoćeš li noćas ostati kod mene?
— Hoću. Hajde da legnemo. Bićemo jedno drugom tako blizu kako samo mogu biti ljudi. Stavićemo čaše na jorgan i pićemo.
Pijuckanje. Zlatnomrka koža. Čekanje. Bdenje. Tišina i tiho kr kl janje voljenih grudi... xxvm
Dunuo je jug. Vlažna močvarna toplina duvala je dolinom. Sneg je omekšao. Sa krovova je kapalo. Grafikoni temperatura se podigoše.
Pat je morala da ostane u postelji. Lekar je dolazio svakih nekoliko sati. Lice mu je bilo sve brižni je.
Jednog dana, dok sam ručao, došao je Antonio i seo pored mene.
— Rita je umrla.
— Rita? Vi mislite Rus? v — Ne! Baš Rita, ona Španjolka.
— To nije moguće! — odgovorih i osetih kako mi se ledi krv.
Rita je bila mnogo manje bolesna od Pat.
— Mnogo šta je ovde moguće, — odgovori Antonio setno. — Umrla je danas pre podne. Dobila je zapaljenje pluća.
— Zapaljenje pluća... To je već nešto drugo! — rekao sam s olakšanjem.
— Osamnaest godina! Tako je teško umirala.
— A Rus?
— Ah, ne pitajte! Ne veruje da je mrtva. Tvrdi da je samo u letargiji.
Sedi pored njene postelje, i niko ne može da ga izvede iz sobe.
Antonio je otišao. Ukočeno sam gledao kroz prozor. Rita umrla!
Sedeo sam i samo mislio: to nije Pat! U zastakljenom hodniku opazih violinistu. Stigao je pre no što sam mogao da se dignem. Izgledao je strašno.
— Vi pušite? — upitah ga, samo da bih nešto rekao.
Gorko se nasrne jao.
— Prirodno! Zašto da ne? Sad je već sasvim svejedno! Slegnuo sam ramenima.
— Vas to sigurno veseli, pametnjakoviću? — upita podrugljivo.
— Vi ste ludi!
— Lud? Nisam. Ali sam nasamaren!
Nagnuo se preko stola i duno mi u lice. Osetio sam miris konjaka.
— Nasamaren sam! Prevaren! Svinje! Svi su svinje! , I vi, moralna svinjo!
— Da niste bolesni bacio bih vas kroz prozor.
— Bolestan? Ja bolestan? — upita s potsmehom. — Zdrav sam.. . skoro sasvim zdrav! — Sad baš dolazim otuda! Divan slučaj zakrečavanja! Kakva lakrdija! Zar ne?
— Budite srećni! — odgovorih. — Kad jednom odete odavde, onda ćete zaboraviti svoje jade.
— Je l' te? — odgovori on. — Vi tako mislite? O, praktično mozgalo!
Zdravi glupane! Neka vam Bog održi vašu bucmastu dušu!
Pošao je klateći se pa se onda vratio.
— Haj'te sa mnom! Haj'te da pijemo. Ja ću platiti. Ne mogu da ostanem sam.
— Nemam vremena! Potražite nekog drugog.
Otišao sam od Patrise. Ležala je +eško dišući. Pod led ja su joj podmetnuli jastuke.
— Zar nećeš da ideš na skijanje? — upita me. Odmahnuo sam glavom:
\ — Sneg je vrlo loš. Topi se.
— Što ne igraš šaha s Antonijem? j — Neću. Hoću da ostanem ovde, pored tebe.
Jadni Robi!
Pokušala je da napravi jedan pokret.
— Donesi bar sebi nešto za piće.
— To već mogu!
Otišao sam u svoju sobu i doneo bocu konjaka i čašu.
— Hoćeš li malo? — upitao sam je. — Ovo smeš. Popila je jedan mali gutljaj, pa onda još jedan. Zatim mi je vratila čašu. Napunio sam je i ispio.
— Ne bi trebalo da piješ iz iste čaše, — reče Pat.
— To bi bilo lepo!
Nasuo sam još jednu čašu i iskapio. Ona je odmahnula glavom.
— Nemoj to činiti, Robi. Ne smeš više ni da me ljubiš i uopšte, ne smeš više toliko biti sa mnom. Neću da se i ti razboliš.
— Ja hoću da te ljubim, a sve drugo me se ne tiče.
— Ne! Nemoj! Ne smeš više da spavaš u mojoj postelji.
— Dobro. Onda ćeš ti u mojoj. Branila se i sklanjala usta.
— Nemoj Robi! Ti treba još dugo da živiš. Hoću da ostaneš zdrav i da imaš ženu i decu.
— Neću ni ženu ni decu, neću nikoga, sem tebe. "H si mi i žena i dete.
Neko vreme ležala je ćutke.
— Rado bih imala dete od tebe, Robi, — reče i nasloni lice na moje rame. — Ranije nikad nisam htela to. Nisam mogla čak ni zamisliti. Ali sad često razmišljam o tome. Lepo je kad se ostavlja nešto iza sebe.
Dete bi te ponekad pogledalo i ti bi se onda setio mene. U tom času bih i ja bila prisutna.
— Mi ćemo još imati dete. Kad ti ozdraviš. I ja bih voleo dete od tebe, Pat. Mora biti devojčica, koja će se takodje zvati Pat.
Uzela mi je čašu iz ruke i popila jedan gutljaj. — Možda je ipak bolje što ga nemamo, dragi. Ne treba ništa da te vezuje za mene. Treba da me zaboraviš. A kada me se setiš, pomisli samo na to da nam je bilo lepo... i ninašta više. Nikad nećemo shvatiti to što je prošlo. Nemoj da budeš tužan.
— Tužan sam kad tako govoriš. Posmatrala me je neko vreme.
— Kad čovek ovako leži, onda o mnogo čemu razmišljja i nalazi da su mnoge stvari neshvatljive, ma da ranije nije ni primećivao to. Znaš li šta još uvek ne mogu da razumem? Da se dvoje toliko vole kao mi, a ipak jedno mora da umre.
— Ne govori tako. Pa uvek mora jedno ranije da umre. Tako je u životu. Ali dotle nismo još došli.
— Covek bi smeo da umre samo kad je sam. Ili kad se dvoje mrze ...
Ali nikako kad se vole.
Silom sam se nasrne jao.
— Tako je, Pat, — rekoh i uzeh njene vrele ruke. — Kad bismo mi stvarali svet, on bi sigurno bio mnogo lepši. Jeli?
Ona klimnu glavom.
— Da, dragi. Mi to ne bismo dozvolili. Kad bismo znali šta je iza smrti... Veraješ li ti da se život nastavlja posle?
— Verujem. Život je tako rdjavo stvoren da mu ovde ne može biti kraj.
Ona se nasmešila.
— Možda je i to razlog. A da li nalaziš da je i ovo rdjavo stvoreno?
Pokazala je na buket žutih ruža pored postelje.
— U tome i leži sve, — odgovorio sam. — Pojedinosti su bajne, a sve zajedno nema nikakvog smisla. Kao da je sve to stvarao luđak kome je čarobno obilje života ulilo samo jednu misao: da ruši.
— Pa da opet stvara, — dodade Pat
— Ni u tome ne vidim smisla. Time život još nije postao bolji.
— Ali jeste, dragi, — reče Pat — Eto... nas dvoje... To je bilo Iepo.
Lepše nije moglo biti. Samo je kratko. Suviše kratko.
Posle nekoliko dana počeo sam da kašljem. Osećao sam probadanje u grudima. Sef lekara prolazeći hodnikom čuo je kašalj, pa promolio glavu u moju sobu.
— Hodite malo sa mnom u ordinaciju.
— Nije to ništa! — rekoh.
— Ipak ... S tim kašlj anj em ne smete sedeti pored gospodjice Holman. Haj'te odmah sa mnom.
U ordinaciji sam s naročitim zadovoljstvom skinuo košulju. Ovde je zdravlje izgledalo kao nepravedna privilegija; zdrav čovek ima osećanje da je zabušant i laktaš.
Sef lekara me je čudnovato posmatrao.
— Čini mi se da se vi tome radujete, — reče mršteći se.
Zatim me pažljivo pregleda. Posmatrao sam blistave instrumente.
Udisao sam i izdisao, duboko i polako, brzo i kratko, kako je već zahtevao. Pritom sam osećao probadanje. Bio sam zadovoljan što sam bliži Patrisi.
— Vi ste nazebli, — reče mi šef lekara. — Jedan dodva dana morate ostati u postelji ili bar u sobi. Gospodjici Holman ne smete da ulazite, nje radi.
— Mogu li bar kroz vrata da razgovaram s njom? — upitao sam. — Ili preko balkona?
— Preko balkona možete, i to samo nekoliko minuta. A možete i kroz vrata, ako često ispirate usta. Sem nazeba imate i katar usled preteranog pušenja.
— A pluća?
Imao sam neku nadu da bar nešto nije u redu na plućima. Lakše bih se osećao,
— Iz vaših pluća bi se mogla troja napraviti, — izjavi šef lekara. — Vi ste najzdraviji čovek koga sam video. Jedino vam je jetra prilično tvrda. Verovatno mnogo pijete.
Propisao mi je lek. Otišao sam.
— Robi? — viknu me Pat iz svoje sobe. — Sta ti je rekao?
— Neko vreme ne smem da te posećujem, — odgovorio sam kroz vrata. — Najstrožije mi je zabranjeno. Opasno zbog zaraze.
— Vidiš! — reče ona uplašeno. — Odavno sam te ¥eć molila da ne dolaziš.
— Za tebe opasnost od zaraze, a ne za mene!
— Hajde, ne govori gluposti. Pričaj mi šta je rekao.
— Ono što sam ti već rekao. Sestro... — dađoh znak sestri koja je brž donela lekove. — Recite gospodjici Holman ko je od nas dvoje opasniji bolesnik.
— Gospodin Lokamp! — izjavi sestra. — Ne srne vas posećivati da vas ne bi zarazio.

'
Pat je nepoverljivo gledala čas mene čas sestru. Kroz staklena vrata sam joj pokazao lekove. Shvatila je da je istina, pa se počela smejati dok joj suze nisu potekle i dok nije počela bolno da kašlje, tako da je sestra morala da joj pritrči i podupre je.
— Bože, dragi! — šaputala je. — To je suviše srnežno. Kako se samo ponosiš!
, Ćelo to veče bila je raspoložena. Naravno da je nisam ostavio samu.
Do ponoći sam seđeo na balkonu, u toplom ogrtaču i sa šalom oko vrata. U jednoj ruci sam držao cigaretu, u drugoj čašu. Pričao sam joj dogadjaje iz svog života. Njen smeh, kao cvrkut ptice, stalno me je prekidao i potsticao. Lagao sam koliko sam god umeo, samo da bih video kako osmeh preleće njenim licem. Bio sam srećan što hripam.
Ispio sam bocu do dna, pa sam sutradan bio zdrav.
Opet je dunula jugovina. Vetar je tresao prozore. Oblaci su visili nad samim krovovima kuća. Sneg se noću odronjavao i s bukom valjao u doline a bolesnici su, nemirni i razdraženi, ležali budni i osluškivali. Po zaklonjenim padinama šafran je počeo da cveta, a na ulici se umesto saonica pojaviše prva kola. Pat je sve više slabila. "Više nije mogla da ustane. Noću se gušila. Tada bi sva posivela od samrtnog straha.
Čvrsto sam držao njene vlažne, nemoćne ruke.
— Samo sad da izdržim! — drhtala je. — Samo sad, Robi! U ovo vreme umiru ...
Uvek se bojala poslednjeg časa izmedju noći i zore. Verovala je da tajanstveni plamen života slabi, da se skoro gasi na izmaku noći...
Bojala se noći. Tada nikad nije htela da ostane sama. Inače je bila tako hrabra da sam često morao da stisnem zube. Dao sam da mi se postelja prenese u njenu sobu. Seo bih pored nje čim se probudi i u očima joj se pojavi očajničko preklinjanje. Često sam pomišljao na morfijum u svom koferu. Bez razmišljanja bih joj ga dao da se nije toliko radovala svakom novom danu.
Sedeo sam na njenoj postelji i pričao joj što god mi je padalo na um.
Nije mogla mnogo da govori pa je rade slušala moje doživljaje. Najradije je slušala one iz djačkog doba.
Ponekad, odmah posle napada, dok je još bleda; i iznureni ležala na jastucima, tražila je da joj pretstavljam ponekog od svojih profesora.
Mlatarajući rukama, frčeći i gladeći svoju umišljenu ridju bradu, hodao sam; po sobi ipiskavim glasom govorio djačke mudrosti. Svakog dana sam izmišljao nove ličnosti. Uskoro je Pat vrlo dobro raspoznavala sve klipane i mangupe mog razreda, koji su zadavali brigu profesorima. Jedne noći došla je dežurna sestra, privučena gromkim basom našeg direktora. Trebalo mi je dosta vremena dok sam je, na velikoPatrisino veselje, uverio da nisam poludeo zato što sam usred noći, zaogrnut Patrisinom pelerinom i s mekanim šeširom na glavi, skakutao po sobi i nekom Karlu Osegu čitao litaniju zato što je podmuklo otsekao jedan ugao katedre.
Kroz prozore se polako pomoljala svetlost dana. Konture planina postajahu oštre crne siluete. Iz njih se povlačilo hladno i bledo nebo.
Noćna lampa je bledela, a Pat je svoje vlažno lice spuštala na moje ruke.
— Prošlo je, Robi. Opet imam još jedan dan.
Antonio mi je doneo svoj radio. Uveče sam ga isprobao kod Patrise.
Prvo je krčao i kreštao, a zatim se iz te buke najednom izvila jasna, nežna muzika.
Antonio ini je dao i radioprogram. Prelistavao sam ga.
— Mislim da je Rim!
Tada se već začuo i duboki, metalni glas spikera.
— Kadio Roma ... Napoli... Firenca ... Tražio sam dalje. Klavirski koncert.
— Ovo ne moram da tražim šta je. To je Betovenova Valdštajn sonata. Nju sam znao da sviram još onda kad sam verovao da ću postati prosvetni savetnik, profesor ili kompozitor. Sad je već odavno ne znam više. Bolje da okrenem dalje. To nisu baš lepe uspomene.
Jedan topao alt, vrlo tih i umiljat: „Parlez moi d'amour..."
— Pariz, Pat!
Predavanje o suzbijanju štitaste vaši. Dalje. Reklame. Jedan kvartet.
— Sta je to? — upitala je Pat.
;— Prag. Gudački kvartet. Opus 59 broj 2, Betoven, — čitao sam glasno.
Čekao sam dok se taj stav završi, a onda okrenuo dalje. Najednom se javila violina, bajna violina.
— To je sigurno Budimpešta, Pat. Ciganska muzika. Puna i meka melodija treperila je iznad nabujalog orkestra cimbala, violina i flauta.
— Divno, Pat... Je li?
Ona je ćutala. Okrenuo sam joj se. Plakala je širom otvorenih očiju.
Jednim pokretom zatvorio sam radio
— Pat, šta ti je?
Prebacio sam ruku preko njenih uskih ramena.
— Ništa, Robi. Glupo je što plačem. Ali slušati Palaz, Rim, Budimpeštu... Bože, a ja bih bila tako srećna samo kad bih još jednom mogla da sidjem u selo.
— Ali, Pat! ...
Pričao sam joj sve što sam znao, samo da bih je odvratio od takvih misli. Ali ona je odmahivala glavom.
— Nemoj da misliš, dragi, da sam tužna. Nisam tužna kad plačem. To mi se ponekad desi, ali ne traje dugo. ifeviše mnogo razmišljam.
— A o čemu to razmišljaš? — upitao sam je i poljubio u kosu.
— Samo o onome o čemu još mogu da razmišljam: životu i smrti. A kad se posle toga rastužim, ja se tešim time da je ipak bolje umreti onda kad se još želi život, nego onda kad se želi umreti. Sta ti misliš o tome?
— Ne znana .. .
— Ipak ...
Naslonila je glavu na moje rame.
— Kad se želi živeti onda se još nešto i voli. Tada je teže, ali i lakše.
Eto, ja bih i onako morala da umrem, a sad sam zadovoljna što imam tebe. Mogla sam biti sama i nesrećna. Tada bih želeia da umrem. Ovako je teže, ali sam puna ljubavi, kao pčela meda kad se uveče vraća u košnicu. Kad bih mogla da biram, uvek bih izabrala ovo isto.
Gledala me je.
— Pat. Postoji i treće: kad jug presetase, tebi će biti bolje i mi ćemo otići odavde.
,
Gledala me je i dalje ispitivački.
— Za tebe se bojim, Robi. Tebi je mnogo teže nego meni.
— Nećemo više govoriti o tame.
— Sve sam ti to rekla samo zato da ne misliš da sam tužna.
— Ja i ne mislim da si tužna. Položila je ruku na moju.
— Ne bi li hteo da nadješ cigansku muziku?
— Hoćeš da je slušaš?
— Da.
Otvorio sam radio. Violina je s flautom i isprekidanim potmulim zvucima cimbala ponovo zatreperila u sobi, u početku tiho, a zatim sve burnije.
— Lepo je... — reče Pat. — Kao vetar. Vetar koji nosi.
Bio je to večernji koncert iz jedne kafane u Budimpešti. Katkad se kroz romor muzike čuo razgovor gostiju, a ponekad i kakav vedar veseo uzvik. Mogao sam zamisliti kako na Margaretinu ostrvu kesteni pupe, na meseci ni bledo sjaje i njišu se kao da ih nosi talas violine.
Možda je veče toliko toplo da sebe napolju ... Pred njima su čaše žutog madjarskog vina, kelneri u belim bluzama jure, cigani sviraju, a posle se umorni vraćaju kući kroz proletnji suton... A ovde leži Pat i smeši se. Nikada više neće izići iz ove sobe, nikada neće ustati iz ove postelje ...
Bolest je najednom uzela maha. Voljeno lice se topilo. Jagodice su iskočile. Ruke su se istanjile kao u deteta, rebra izbila pod kožom, a temperatura besnela sve Jačim zamahom. Sestra je donosila boce s kiseonikom. Lekar je dolazio svakog časa.
Jednoga dana, posle podne, groznica je pala neshvatljivo naglo. Pat se probudila i dugo me posmatrala.
— Dodaj mi ogledalo, — šaputala je.
— Sta će ti ogledalo? Odmori se, Pat. Verajem da si sad prebrodila.
Skoro nemaš groznice.
— Ne... — šaputala je slomljenim, dubokim glasom. — Daj mi ogledalo.
Obišao sam krevet, uzeo ogledalo i ispustio ga. Ras~ feilo se.
— Oprosti! Ovakve šeprtlje još nisi viđela! Jednostavno mi ispade iz ruke i ode u paramparčad!
— U mojoj torbici je još jedno, Robi!
To je bilo malo ogledalo od hroniranog nikla. Prelao sam rukom preko njega da bih ga malo zamaglio, pa ga onda dadoh Patrisi. Ona ga je s mukom obrisala. Napregnuto je posmatrala sebe .
— Ti moraš otići, dragi, — šaputala je.
— A zašto? Zar me ne voliš više?
— Neću više da me gledaš. Ovo nisam ja. ; Oduzeo sam joj ogledalo.
— Te metalne stvari ništa ne vređe, Pat. Pogledaj samo kako ja izgledam u njemu. Bleđ i mršav. Medjutim, ja sam opaljen i snažan.
Sasvim je krivo!
— Drukčiju treba da me zadržiš u uspomeni! — šaputala je. —
Otputuj, dragi Ja ću već i sama moći sve to da prebrodim.

Umirio sam je. Opet je tražila ogledalo. I onda je počela da puderiše jadno iscedjeno lice, ispucale usne, duboke tamne kolutove.
— Samo jedno, dragi... — reče i pokuša da se nasmeje. — Neću da me vidiš ružnu.
— Možeš da radiš šta hoćeš, — rekao sam joj. — Ti nikada nećeš biti ružna. Za mene si najlepša žena koj" sam sreo.
Uzeo sam ogledalo i pudrijeru, pa joj polako obgrlio glavu. Posle izvesnog vremena ona se uznemirila.
— Sta ti je, Pat? — upitao sam.
— Tako jako kuca... — šaputala je.
— Šta? Moj sat? Ona klimnu glavom.
— Jako kuca...
Skinuo sam sat s ruke. Zaplašeno je posmatrala skažaljke.
— Skloni ga ...
,^ Tresnuo sam ga o zid.
— Tako... Više ne kuca. Sad je vreme stalo. Zaustavili smo ga. Ostali smo samo nas dvoje... Ti i ja, i niko više.
: Gledala me je. Oči su joj bile grozničave.
— Dragi... — prošaptala je.
Nisam mogao da podnesem njen pogled. Dolazio je iz daleka, prolazio kroz mene, i bludio nekud dalje.
— Stari druže... — mrmljao sam. — Moj dragi, hrabri stari druže...
Umrla je u poslednjem času noći, pred samu zoru. Umrla je u teškim mukama, i niko nije mogao da joj pomogne, čvrsto je stegla moju ruku, ali više nije znala da sam pored nje.
Neko je u jednom trenutku rekao: "Mrtva je . .."
— Nije... — odgovorio sam. — Još nije mrtva. Još uvek čvrsto drži moju ruku...
Svetlost. Nepodnošljiva, blještava svetlost. Svet. Lekar. Polako sam izvukao svoju ruku. Patrisina ruka je pala. Krv. Izobličeno ugušeno lice. Oči ukočene, pune patnje. Smedja, svilenkasta kosa.
— Pat!... — rekoh. — Pat!... Prvi put mi nije odgovorila.
— Hoću da budem sam.
— Zar ne bi trebalo... — upita neko.
— Ne! Izidjite! Ne dotičite je!
Oprao sam krv. Kao da sam od drveta. Očešljao sam joj kosu. Ona se polako hladila. Položio sam je u svoju postelju u pokrio ćebetom.
Sedeo sam pored nje. Ninašta nisam mogao da mislim. Sedeo sam na stolici i netremice je gledao. Pseto je ušlo i selo do mene. Video sam kako joj se lice preobražava. Ništa nisam mogao da učinim. Sedeo sam i gledao, prazan i nepokretan. Zatim je svanulo. Ali nje više nije bilo.