Erih Marija Remark-Tri ratna druga

First topic message reminder :



Radnja romana Tri ratna druga dešava se u Njemačkoj 20-ih godina XX vijeka kada Njemačkom hara korupcija, bijeda i beznađe. Junaci romana su tri ratna druga iz Prvog svjetskog rata. Robert, Gotfrid i Oto uspijevaju da otvore auto-mehaničarsku radnju uprkos teškim vremenima i stalnoj prijetnji o ekonomskoj propasti grada. Robert u tim teškim vremenima upoznaje Patriciju Holman, lijepu i misterioznu djevojku iz srednje klase, koja boluje od tuberkuloze. Njena bolest neće sprečiti Roberta da se zaljubi u nju i sa njom provede najljepše trenutke u životu.
I kada se čini da im se sreća osmehnula, život im nameće nove nedaće i probleme... Patricijini dani u gradu su odbrojani i ona zbog svog zdravstvenog stanja odlazi u švajcarski planinski sanatorijum. Politička situacija u gradu se zahuktava, jedan od drugova, Gotfrid biva ubijen. Oto i Robert su suočeni sa stečajem i moraju da prodaju radionicu. U tom teškom trenutku za njih, stiže pismo iz sanatorijuma da se Patriciji pogoršalo stanje. Dva ratna druga hitaju ka švajcarskim planinama kako bi Robert proveo posljednje trenutke sa svojom voljenom Patricijom.
Ovo je roman koji veliča drugarstvo i ljubav. Roman koji su voljele mnoge generacije, a koji se i danas rado čita.

Najednom nešto zveknu i skrha se. Svom snagom sam adrobio svoju čašu.
— I to je neka zabava! — primeti Alfons i ustade. Izvukao mi je parčad stakla iz ruke.
— Oprosti, — rekoh. — U tom trenutku nisam mislio.
Doneo je vate i flastera.
— Idi u bordel], — reče on. — To će biti pametnije.
— Već je prošlo. Samo trenutni nastup gneva.
— Gnev treba umiriti zabavom, a ne dražiti ga, — objasni Alfons.
— Tačno, — rekoh. — Ali i to treba umeti.
— Sve je to vežba. Ali vi svi hoćete glavom kroz zid. Godine će već sve izmeniti.
Stavio je „Mizerere" iz Trubadura na gramofon.
Svitalo je. Pošao sam kući. Alfons mi dade da popijem još veliku čašu fernetbranke. Primetio sam da mi sad mekim udarcem bije iza čela.
Ulica kao da nije bila ravna. U ramenima kao da sam imao olova. Bilo mi je dosta! Polako sam se peo uz stepenice i tražio u džepu ključ.
Tada sam čuo u mraku da neko diše. Nešto bledo i nejasno čučalo je na gornjoj stepenici. Učinih dva koraka.
— Pat!... — rekoh sa zaprepašćenjem. — Pat... šta radiš ti ovde?
Ona se pokrenula.
— Čini mi se da sam malo otspavala...
— Dobro . .. Ali, kako si došla ovamo? ' — .
— Pa ja imam ključ od tvoje kapije..."
— Ne mislim to! Mislim ...
Pijanstva nestade... Video sam izlizane stepenice i izljušteni zid, pa srebrnu haljinu, i uske, svetlucave cipelice ...
— Mislim: kako si uopšte tu...
Ustala je i protegla se kao da je sasvim prirodno što je sedela tu, na stepenicama, u ovo doba noći. Zatim je omirisala: I — Lenc bi sada rekao: konjak, rum, kirš, apsint...
— Čak i fernetbranka! — priznadoh, i tek sad shvatih sve. — Sto mu gromova, ti si sjajna devojka, Pat, a ja sam odvratan idiot!
Podigoh je jednim pokretom, otvorih vrata i ponesoh kroz hodnik.
Ležala je na mojim rukama kao umorna ptičica. Okrenuo sam glavu da mi ne oseti dah pun alkohola. Osećao sam da drhti, iako se smešila. Spustio sam je na stolicu, upalio svetlost i doneo ćebe.
— Da sam samo slutio, Pat... Skitao sam se i vucarao naokolo... Da sam mesto toga ... Ah, ja, prokleti vo!.. . Pozvao sam te od Alfonsa telefonom i zviždao pred tvojom kućom... Mislio sam da nećeš da se javiš.
— Zašto se nisi vratio kad si me otpratio do kuće?
— I sam bih to želeo da znam...
— Bolje će biti da mi otsad daš i ključ od stana, — reče ona. — Onda neću morati napolju da čekam.
Smešila se, ali su joj usne podrhtavale. Na jednom mi postade jasno šta je za nju značio taj povratak i to čekanje i, sada, ovaj hrabri, vedri ton ...
— Pat, — rekoh brzo, sasvim zbunjen. — Pat, tebi Je sigurno hladno.
Moraš popiti nešto. Video sam kod Orlova svetlost: skoknuću do njega. Ti Rusi uvek imaju čaja. Odmah ću se vratiti.
Osećao sam kako se u meni širi nešto toplo.
— Celog života ti neću ovo zaboraviti, — rekoh još s vrata, pa brzo podjoh kroz hodnik.
Orlov je bio još budan. Sedeo je u uglu sobe, pod slikom majke božje, pred kojom je gorelo kandilo. Oči sa mu bile crvene, a na stolu se pušio mali samovar.
— Oprostite, molim vas... — rekao sam mu. —r Jedan iznenadan slučaj... Da li biste mogli da mi date malo vrela čaja?
Rusi su navikli na iznenadne slučajeve. Dao mi je dve čaše, šećera i pun tanjir kolačića.
— Vrlo rado ću vam pomoći, — reče on. — Da li smem da vam... bio sam često u sličnoj ... i nekoliko zrna kafe ... za žvakanje ...
— Hvala, — rekoh. — Mnogo vam hvala. Rado ćemo ih uzeti...
— Ako vam treba još štogod... — dodao je. Sjajan je bio u tom času.
— Biću još neko vreme budan ... radovaću se ako ... U hodniku sam sažvakao zrna kafe. Ona su ugušivala miris rakije. Pat je sedela pored lampe i puderisala se. Jedan časak zastadoh u vratima. Dirnula me je što tako pažljivo gleda u svoje ogledalce i pufnicom prelazi preko slepoočnica.
— Uzmi malo čaja, — rekoh. — Vreo je. Ona uze solju. Posmatrao sam kako pije.
— Vrag će znati, Pat, šta se sve to danas zbilo!
— Ja znam.
— Tako?! A ja ne znam.
— Nije ni potrebno, Robi. Ti ionako već možda suviše znaš da bi mogao biti sasvim srećan.
— Možda... — rekoh. — Ali ne ide ni to. Postajem sve đetinjastiji otkako te poznajem.
— Ipak! Bolje je i tako nego da postaješ razumniji.
— I to je obrazloženje. .. Imaš dobar način da poraogneš čoveku u neprilici. Ali mislim da se mnogo šta skupilo.
Ona stavi solju na sto. Ja sam se naslonio na krevet. Imao sam osećanje kao da sam se vratio kući s dugog, teškog puta.
Ptice su počele da cvrkuću. Neka vrata su škljocnula. Pogledah na sat. Kroz pola sata Frida će biti u kuhinji, a onda već ne možemo izići neopaženi. Pat je još spavala. Disala je duboko i pravilno. Bio bi greh da je probudim. AE, morao sam.
— Pat...
Ona je nešto mrmljala u snu. ; — Pat... Proklinjao sam sve meblirane sobe na svet«.
— Pat... vreme je. Moramo se obući.
Ona otvori oči i nasmeši se, sva još topla od sna, kao dete. Uvek sam bio iznenadjen tom njenom vedrinom pri budjenju. Mnogo sam voleo to. Ja nikad nisam bio raspoložen pri budjenju.
— Pat... gospodja Zalevska već čisti svoje veštačke vilice.
— Danas ću ostati kod tebe ...
— Ovde?
— Da! Pridigao sam se.
— Sjajna ideja . .. Ali tvoje stvari... cipele i večernja haljina...
— Onda ću ostati do mraka.
— A tvoji ukućani?
— Telefoniraćemo da sam negde prenoćila.
— To ćemo već udesi ti. A jesi li gladna?
— Još nisam.
— Za svaki slučaj ću odmah da ukradem nekoliko hlepčića. Vise na vratima u hodniku. Sad se još može.
Kad sam se vratio, Pat je bila na prozoru. Imala je samo srebrne cipelice na nogama. Meka svetlost ranog jutra klizila je preko njenih ramena kao veo.
— Ono sinoćno smo zaboravili, Pat, je li? — upitao sam.
Ona klimnu glavom ne okrenuvši se.
— Nećemo se više ni s kim sastajati. Prava ljubav ne podnosi svet. I onda neće biti ni nastupa ljubomore, ni loma. Taj Brojer i čitavo njegovo društvo neka idu do sto djavola. Zar ne?
— Da, — reče ona. — A i Markovićka.
— Markovićka? A ko je to?
— Ona s kojom si sedeo kod bara u Kaskadi.
— Aha! — rekoh, odjednom prilično raspoložen. — Aha, ona ...
Ispraznio sam džepove.
— Pogledaj! Ipak nam je taj dogadjaj nešto koristio. Dobio sam na pokeru čitavu gomilu novca. Tim parama ćemo večeras opet izići. Je li? Ali sami. Ostale smo zaboravili, zar ne?
Ona klimnu glavom.
Sunce se pomaljalo iza krova Sindikalnog doma. Okna su počela da svetlucaju. Eatrisina kosa bila je puna svetlosti, a ramena pozlaćena.
— Sta si ono rekla, šta radi taj Brojer? Sta mu je poziv, mislim?
— Arhitekta.
— Arhitekta... — rekoh malo zbunjen. — Milije bi mi bilo da sam čuo da nije ništa. No... arhitekta ... Pa šta je to tako veliko? Zar ne. Pat?
— Da, dragi.
— Ništa naročito, zar ne?
— Baš ništa, — odgovori Pat ubedljivo, pa se okrete smejući se. —
Ništa to nije, baš ništa. To je koješta!
— I ova sobica nije suviše bedna, je li, Pat? Drugi ljudi, razume se, imaju bo...
— Divna je ova soba, divna... — prekide me Pat. — Baš je sjajna — ja zaista ne znam lepšu, mili moj!
— A ja, Pat... ja imam svoje greške i samo sam taksiSofer, ali...
— Ti, silno voljeni, ti kradeš sendviče i ispijaš rum, ali si moj dragan!
Sa zanosom mi se bacila oko vrata.
— Ah, glupane, kako je lepo živeti!
— Ali samo s tobom, Pat.
— Zaista!
Čarobno i blistavo jutro se budilo. Iznad nadgrobnih spomenika blaga magla je lebdela i lelujala se. Vrhovi drveća bili su već obasjani punom svetlošću. Iz dimnjaka se dizao dim. Prodavci su glasno nudili prve novine. Prilegli smo na jutarnji počinak. Ležali smo u polusnu, pripijeni jedno uz drugo. Zatim sam u devet sati telefonirao, kao tajni savetnik Bukhart, lično ritma jsteru Ebertu fon Hakeu, a zatim Lencu da preuzme moju jutarnju vožnju. On me odmah prekide.
— Ne brini, đete! Nije tvoj Gotfrid uzaman poznavalac svih varijacija čovekova srca. Već sam računao s tim. Prijatna zabava, zlatni moj mali!
— Jezik za zube! — odgovorih srećan, a u kuhinji objavih da sam bolestan i da ću po podne ostali u postelji.
Triput sam morao odbiti brižnu navalu gospodje Zalevske, koja mi je nudila čaj od kamilice, aspirin i obloge. Zatim sam još prokrijtimčario Pat u kupatilo, a onda smo, najzad, imali mira.

XIV
Nedelju dana kasnije neočekivano se u našem dvorištu pojavio pekar sa svojini Forđom.
— Robi, izidji, molim te, — reče Lenc, besno gledajpći kroz prozor. —
Brašnjavi Kazanova sigurno hoće nešto da reklamira.
Pekar je izgledao prilično zlovoljan.
— Da li se desio neki kvar na kolima? — upita« sam ga On je odricao glavom.
— Naprotiv. Sjajno voze! Kao da su nova.
— Pa i jesu, — potvrdio sam i posmatrao ga već s više interesovanja.
— Radi se... — poče, — dakle ,.. hteo bih neka druga kola. Veća ...
Zatim pogleda unaokolo. .— Niste li pre imali jedan Kadilak? U magnovenju sam shvatio šta se zbilo. Omekšala ga ona garavuša s kojom je živeo.
— O, taj Kadilak!... — rekoh sa zanosom. — Trebalo je tada da ga ugrabite! To je bio izvanredan primerak. Otišao je za sedam hiljada maraka. Skoro džabe!
— E, džabe...
— Džabe... svakako... — energično sam ponovio i razmišljao šta bi se dalo uraditi. Mogu da se raspitam... — nastavih. — Možda je onom čoveku potreban novac. Danas se to često dešava. Pričekajte malo.
Otišao sam u radionicu i brzo ispričao sve. Gotfriđ je skočio.
— Deco, gde da nadjemo na brzinu jedan stari Kacffiak?!
— To prepusti meni, — rekoh. — A ti pazi da pekar dotle ne kidne.
— U redu! — odgovori Gotfrid i nestade.
Blumentala sam pozvao telefonom. Nisam imao mnogo nade, ali me ništa nije stajalo da pokušam. Bio je u kancelariji.
— Da li hoćete da prodate vaš Kadilak? — upitao sara ga iz nebuha.
Blumental se nasrne jao.
— Imam kupca, — nastavio sam. — Plaća odmah.
— Odmah... — odgovori Blumental posle izvesnog vremena. — Ta reč je u današnje doba čista poezija ...
— I ja velim to. — Odjednom se razveselili. — Dakle, kako stoji?
Možemo li o tome govoriti?
— Govoriti se može uvek, — odgovori Blumental.
— Lepo! Kad vas mogu naći?
— Danas posle ručka imam vremena. Recimo u dva sata. U kancelariji.
Obesio sam slušalicu.
— Oto... — obratih se Kesteru, prilično uzbuđjen. — Nikad ne bih verovao, ali mi se čini da će se naš KaJilak ipak vratiti.
Kester ostavi svoje papire.
— Zaista? Hoće da ga proda!
Klimnuo sam glavom i pogledao kroz prozor; Lenc je nešto živo pričao pekaru.
— On postupa pogrešno! — rekoh uznemiren. — Suviše priča. Pekar je kula nepoverenja! Gutanjem ga treba abediti. Idem da smenim Gotfriđa.
Kester se srne jao.
— Zei m ti uspeha, Robi!
Ja mu namignem i izidjem. Medjutim, nisam mogao da verujem svojim ušima. Gotfridu ni na kraj pameti nije Mo da peva slavopojku Kadilaka. Revnosno je objašnjavao pekaru kako Indijanci u Južnoj Americi peku hleb od kukuruznog brašna. Dobacio sam mu pogled pun priznanja, pa se obratio pekaru:
— Nažalost, onaj čovek neće da proda...
— Mislio sam! — dodade Lenc brzo, kao da smo se dogovorili.
Slegnuo sam ramenima.
— Šteta ... Ali mogu i da razumem ... Pekar je stajao neodlučan.
Pogledao sam Lenca.
— Zar ne bi mogao ipak još jednom da pokušaš? — odmah je zapitao.
— Bezuslovno, — odgovorio sam. — Ja sam se već dogovorio da se danas posle podne nađjemo. Gde vas mogu naći posle toga? — upitao sam pekara.
— U četiri ću biti u ovom kraju, i onda ću opet svratiti.
— Dobro! Tada ću sigurno znati na čamu smo. Nadam se da će posao ipak uspeti.
Pekar klimnu glavom. Zatim je seo u svoj Ford i odjurio.
— Tebe je, izgleda, sasvim napustio bog, — planu Lenc, tek što je onaj zašao za ugao. Prvo želiš svom silom da zadržim toga tipa, a onda ga puštaš da ode!
— Logika i psihologija, dobri moj Gotfride, — odvratio sam i lupnuo ga po ramenu. — Još ti ne razumeš to.. .
Odgurnuo je moju ruku.
— Psihologija... — dobaci mi prezrivo. — Najbolja psihologija je srećan slučaj! A on je bio tu! Taj čovek nikad više neće doći...
— U četiri će opet biti ovde ... Gotfrid me sažaljivo pogleda,
— Da se kladimo?
— Rado! — odgovorih. — Ali ti ćeš sigurno izgubiti. Tog čoveka poznajem bolje nego ti! Taj mora više puta da se kuva. I, sem toga, ne mogu da mu prodam ono što ni mi još nemamo.
— Ah, bože mili!... — uzdahnu Gotfrid, klimajući glavom. — Ako je samo to posredi onda, mali, od tebe nikad ništa neće biti. To su baš pravi poslovi. Hajde, održaći* ti besplatan kurs o savremenom privrednom životu.
U podne sam otišao do Blumentala. Usput sam se osećao kao mladi jarac koji mora da poseti starog kurjaka.
Sunce je pripeklo. Pri svakom koraku imao sam sve manje volje da me Blumental peče na roštilju. Najbolje će biti da se ova stvar svrši po kratkom postupku. Stoga, čim sam ušao, i pre no što je počeo da govori, brzo mu rekoh:
— Gospodine Blumental s vrata vam nudim pošten posao. Za Kadilak ste platili pet hiljada pet stotina maraka. Sad vam nudim šest hiljada, pod uslovom da ga zaista prodam. To će se odlučiti večeras.
Blumental se ušančio iza svog pisaćeg stola. Baš je jeo. jabuke. Za trenutak je prestao da jede, pa me pogledao.
— Dobro ... — frknu i nastavi da jede. Čekao sam da baci ogrizak u korpu za hartiju.
— Vi ste, dakle, sporazumni? — upitah ga.
— Jedan časak! — viknu i izvadi još jednu jabuku iz fijoke pisaćeg stola. — Hoćete li vi jednu?
— Hvala, neću sad ... On je zagrize.
— Gospo'n Lokamp, treba jesti mnogo jabuka! Jabuke produžuju život! Svakog dana po nekoliko jabuka... i nikad vam neće biti potreban lekar!
— Zar ni onda kad slomij em ruku?
Cerio se. Bacio je ogrizak i druge jabuke, pa onda ustao.
— A vi nemojte lomiti ruku!
— To je praktičan savet, — odgovorio sam i čekao šta će sada biti.
Sumnjiv mi je bio taj razgovor o jabukama. Blumental izvadi iz ormana kutiju s cigaretama i ponudi me. Bile su to Korona cigarete.
Već sam ih poznavao.
— Produžuju li i one život?
— Ne. One skraćuju. Tako se izravnava.
Dunuo je oblak dima i nakrivljena vrata posmatrao me od glave do pete, kao neka zamišljena ptica.
— Treba izravnati, gospo'n Lokamp, uvek izravnati... To je tajna života . ..
— Samo ako se može ... Nasmešio se. im— Da... I moći je tajna. Mi mnogo znamo, a malo možemo,
— Baš zato što mnogo znamo. Smejao se.
— Oprostite! Posle ručka uvek malo filozofiram
— To je najbolje vreme zato, — odvratih. — Dakle, i za Kadilak smo se izravnali. Zar ne?
On podiže ruku.
— Trenutak ...
Pokorno spustih glavu. Blumental je primetio to i nasrnejao se.
— Ne onako kako vi mislite! Samo sam hteo da vam napravim kompliment. Prepad s vrata i sa otvorenim kartama! Dobro sračunato za starog Blumentala. Znate li št sam očekivao?
— Da ću početi ponudu sa četiri hiljade pet stotina ...
— Baš tako! Ali biste zlo prošli. Vi hoćete da ih prodate za sedam, zar ne?
Iz predostrožnosti sam slegnuo ramenima.

— Zašto baš sedam?
— Pa to je bila vaša prva cena...
— Imate sjajno pamćenje.
— Za cifre. Samo za cifre nažalost! Dakle, da privedemo stvar kraju: po toj ceni možete uzeti kola.
Pruži mi ruku i ja je prihvatili.
— Hvala Bogu! — Odahnuo sam. — Prvi posao posle dugog vremena.
Čini mi se da nam Kadilak donosi sreću
— I meni, — dodade Blumental. — I ja sam na njemu zaradio pet stotina maraka.
— Zaista! A zašto ga tako brzo prodajete? Ne dopada vam se?
— Iz čistog sujeverja, — objasni Blumentai. — Ja zaključujem svaki posao na kome zaradjujem...
— Divno sujeverje!
Drmao je svojom sjajnom ćelom.
— Vi ne verujete, ali tako je... Radim tako da mi ne bi išlo rdjavo u drugim poslovima. Propustiti jedan posao bilo bi izazivanje sudbine.
Niko ne srne sebi to danas da dozvoli.
U pola pet posle podne Lenc je sa jasnim izrazom na licu stavio na sto praznu bocu džina.
Hteo bih da je napuniš, mali moj! Besplatno! Sećaš li se naše opklade?
— Sećam se, — odgovorio sam.. — Ali suviše rano dolaziš.
Gotfrid mi bez reci stavi sat pod nos.
— Pola pet... — rekoh. — Možda je to astronomsko vreme. Svako može da zakasni. Uostalom, dupliram opkladu: nudim dva prema jedan . ..
— Primam! — izjavi Gotfrid svečano. — Te» znači: četiri besplatne boce džina. E, to se zove herojstvo na izgubljenom položaju. Časno je, mali, ali pogrešno . ..
— Treba sačekati...
Ni izdaleka nisam bio tako siguran kao što sat« se pravio. Naprotiv, bio sam skoro uveren da pekar neće doći. Pametnije bi bilo da smo ga pre podne zadržali. Bio je nesiguran.
Kada je sirena fabrike posteljnog perja objavila pet časova, Gotfrid je ćutke stavio pred mene na sto još tri prazne boce. A onda se naslonio na prozor i uporno me posmatrao.
— Žedan sam, — reče posle izvesnog vremena, sa značajnim naglaskom.
U tom času čuh tandrkanje Forda na ulici, a odmah zatim na našu kapiju udjoše pekareva kola.
— Dragi Gotfride, ako si žedan, — odgovorih dostojanstveno, — trkni i kupi one dve boce ruma koje sam dobio na opkladi. Daću ti jedan gutljaj. Vidiš li pekara? Psihologija, mladiću moj! Sad skloni ove prazne boce. A posle možeš ići na rad s taksijem. Za finiji posao si još suviše mlad. Zdravo, sinko!Izišao sam i objasnio pekaru da će se verovatno moći dobiti. Gazda traži, doduše, sedam hiljada pet stotina maraka, ali kad bude video gotov novac sigurno će pristati i na sedam hiljada.
Pekar je tako rasejano slušao da sam bio zaprepašćen.
— U šest ću opet telefonirati onom čoveku, — rekoh najzad.
— U šest? Pekar se trgao.
— U šest moram... Odjednom mi se obrati:
— Da li hoćete da podjete sa mnom?
— Kuda? — upitao sam začuđjeno.
— Do vašeg prijatelja slikara. Slika je gotova.
— Ah, tako, do Ferdinanda Grau ... On klimnu glavom.
— Haj'te sa mnom. Posle možemo govoriti o kolima. Stalo mu je, čini mi se, da ne ide sam. Meni je, pak, isto toliko stalo da ga ne pustim sama.
— Dobro, — rekoh. — Prilično je daleko. Najbolje će biti da podjemo odmah.
Ferdinand Grau je izgledao veoma rdjavo. Lice mu je bilo sivozeleno i podbulo. Pozdravio nas je na vratima ateljea. Pekar ga je jedva i pogledao. Bio je nesiguran i uzbuđjen. Odmah je upitao.
— Gde je?
Ferdinand pokaza rukom prema prozoru. Slika je bila naslonjena na nogare. Pekar brzo udje i nepomično stade pred sliku. Posle izvesnog vremena skiđe šešir. Toliko je bio usplahiren da je sasvim zaboravio na to. Ferdinand i ja zastali smo u vratima.
— Kako je Ferdinande? — upitao sam. On učini neodredjen pokret rukom.
— Da li se desilo nešto?
— Sta ima da se desi!
— Rdjavo izgledaš ...
— I ništa više?
— Ne, — odgovorih. — Ništa više...
Stavio mi je ruku na rame i smeškao se kao stari bernardinac. Čekali smo još neko vrerne, pa onda pridjosmo pekaru. Bio sam iznenadjen kad sam ugledao sliku. Glava je ispala vrlo dobro. Ferdinand je izradio sliku po fotografiji iz svatova i po onoj na kojoj bese izmučena. Naslikao je mladu ženu koja ozbiljnim i malo zaplašenim očima gleda preda se.
— Da... — poče pekar ne okrenuvši se. — To je ona...
Rekao je to više za sebe, i uCinilo mi se da i ne zna šta je kazao.
— Ima li dovoljno svetlosti? — upita Ferdinand. Pekar nije odgovorio.
Ferdinand mu pridje da bolje namesti nogare. Onda se povuče i dade mi znak da podjem u malu sobu do ateljea.
— Nikad ne bih verovao — reče iznenadjeno — da će i ovu tvrdicu uhvatiti. Slini...
— Svakoga jednom uhvati. Ali za ovoga je suviše kasao.
— Suviše kasno ... — reče Ferdinand. — Uvek je suviše kasno. Tako ti je to u životu, Robi.
— Ostavićemo ga malo na miru. Zato vreme možemo odigrati partiju šaha.
— Ti imaš zlatnu narav. On zastade.
— Zašto da ne? Onome tamo niti pomaže niti odmaže. Kad bi se stalno moralo misliti na te stvari, moj Robi, nijedan se čovek ne bi mogao više smejati.
— I u tome si u pravu, — rekoh. — Dakle, da odigramo na brzinu jednu partiju.
Postavili smo figure i započeli. Ferdinand je bez po muke dobijao.
Matirao me je topom i lauferom, ne upotrebivši kraljicu.
— Dodjavola! Izgledaš kao da tri dana nisi spavao, a pritom se boriš kao gusar.
— Ja dobro igram kad god sam melankoličan, — odvrati Ferdinand.
Tri ratna droga S
— A što si melanholičan?
— Tek tako. Zato što pada mrak. Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako.
— Ali jedino ako je sam.
— Prirodno ... To je vreme senki. Vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija.
Donese jednu bocu i dve čaše.
— Ne bi li trebalo da vidimo šta je s pekarem? — upitah.
— Odmah. On nasu.
— U zdravlje, Robi! Jednom moramo svi uginuti!
— U zdravlje, Ferdinande! Sad smo još živi!
— No, — odgovori, — ponekad je malo nedostajalo da... I u to ime ćemo popiti po jednu!
— Dobro...
Vratili smo se u atelje. Bilo je tamnije. Pekar je još uvek stajao pred slikom, uvučenih ramena. Izgledao je jadan i izgubljen u ovoj velikoj praznoj sobi, i činilo mi se kao da se smanjio.
— Da vam upakujem sliku? — upitao je Ferdinand.
On se trgao.
— Ne...
— Onda ću vam je sutra poslati.
— Ne bi li mogla još ostati ovde? — pitao je pekar sa ustezanjem.
— A zašto? — odgovori Ferdinand začudjeno i pridje bliže. — Zar vam se ne dopada?
— Kako da ne... Ali bih ipak voleo da je još ostavim »vde. ..
— Ne razumem...
Pekar me pogleda molećivo. Shvatio sam. Od one garave nije smeo kući da nosi sliku. A možda se i stideo pokojnice.
— Ali, Ferdinande, — rekoh, — slaka može još da ostane o^đe kad je plaćena...
— To se razume ...
Pekar, umiren, izvadi iz džepa čekovnu knjižicu. Njih dvojica odoše do stola.
— Ostalo je još četiri stotine maraka? — upita pekar.
— Četiri stotine dvadeset, — odgovori Ferdinand, — uračunavši i popust. Hoćete li potvrdu?
— Hoću, — odgovori pekar. — Reda radi.
Cutke su ispisali ček i potvrdu. Stajao sam kod prozora i gledao naokolo. U polutami sutona nazirala su se na zidovima lica nepodignutih ili neplaćenih portreta u zlatnim okvirima. Izgledali su kao skup duhova iz drugog sveta, i kao da su uprli oči u prozor očekujući da krene k njima, dok je kroz njega prodirao poslednji večernji otsjaj života. Čudan je to utisak bio: dve povi ene prilike za stolom pišu, pa one senke i mnoge neme slike. Pekar se vratio prozoru. Njegove crveno oivičene oči izgledale su kao staklene kugle.
Usta su mu bila poluotvorena, donja usna opuštena, tako da su mu se videli zubi. Bilo je i smešno i žalosno videti ga takva. Na spratu iznad ateljea neko je počeo da svira na klaviru neku vežbu, uvek u istoj skali. Zvučalo je turobno i mučno. Ferdinand Grau je ostao kod stola. Palio je cigaretu. Plamen šibice mu je osvetlio lice. Od male crvene svetlosti polutamna soba se učini ogromna i plava.
— Može li se na slici još nešto izmeniti? — pitao je pekar.
— A šta to?
Ferdinand se približio. Pekar je pokazao nakit.
— Može li to da se ukloni?
Bio je to ogroman broš koji je pri porudžbini pekar naročito zahtevao.
— Kako da ne ... — odgovori Ferdinand. — To čak i smeta licu. Slika će dobiti kad se to ukloni.
— I ja tako mislim.
Neko vreme se muvao.
"#
— A šta će onda stajati? Ferdinand i ja se pogledasmo.
«— Ništa ne staje to, — reče Ferdinand dobrodušna — Naprotiv, onda biste vi imali još da dobijete natrag. Tada će slika biti jednostavnija.
Pekar je iznenadjeno podigao glavu. Za trenutak je izgledalo da će pristati. No zatim odlučno odbi:
— Ah, ne ... Ostavite... Ipak ste morali i to da nasMkate...
— I to je istina ...
Pošli smo. Kad sam na stepenicama video pred sobom zgurena led ja, bio sam malo tronut njegovim izgledom i time što ga je grizla savest zbog obmane s brošem. Nije mi bilo prijatno što moram baš u tom raspoloženju da ga napadam radi Kadilaka. Ali sam se onda setio da ova njegova iskrena žalost za ženom dolazi đelom otuda što je ona garavuša takva beštija, pa sam se opet oraspoložio.
— Možemo kod mene da pretresemo stvar, — reče pekar kad smo izišli.
Klimnuo sam glavom. Pekar je mislio da je sigurniji izmedju svoja četiri zida, a ja sam računao na pomoć garavuše. Ona nas je već čekala na vratima.
— Čestitam vam, — rekoh pre nego što je pekar mogao da otvori usta.
— Na čemu? — brzo upita.
— Na vašem Kadilaku ... — odgovorio sam drsko.
— Slatki!
Jednim skokom se bacila pekaru oko vrata.
— Ali to još nije... — pokušao je pekar da se otme i objasni stvar.
Ali ga je ona čvrsto držala i vrtela se s njim, samo da ne bi mogao doći do reci. Naizmenično sam video: preko njegova ramena njenu lukavu njuškicu kako namiguje, i preko njena ramena prekornu glavu brašnog crva kako uzalud protestu je. Najzad je uspeo da se oslobodi.
— Pa nismo još dotle došli, — duvao je.
— Ma jesmo... — rekao sam srdačno. — Došli smo. dotle. Uzimam na sebe da skinem onih pet stotina maraka. Vi nećete platiti za Kadilak ni paru više od sedam hiljada« Jeste li sporazumni?
— Razume se! — povika garavuša brzo. — To je stvarno jevtino, slatki . . .
— Stoj!
Pekar podiže ruku.
— Sta ti je sad opet? — napade ga ona. — Prvo si rekao da ću dobiti kola, a sad nećeš!
— Ma hoće on, — dobacio sam. — Sve smo već uredili...
— No pa šta je, slatki... Čemu onda to...
Ona se sasvim pripila uz njega. Pokušao je da se oslobodi, ali je ona svoje čvrste grudi pritisla uz njegovu ruku On se ljutio, ali mu je otpor slabio.
— Ford... — poče. — Da se uračuna u isplatu... Četiri hiljade maraka
...
— Toliko je stajao nekad, zar ne? — upitah ga predusretljivo.
— Za četiri hiljade se mora uračunati, — izjavio je pekar odlučno.
Posle onog prepada našao je polaznu tačku.za protivnapad.
— Kola su takoreći nova...
— Nova ... posle one velike opravke . ..
— Danas pre podne ste i sami to tvrdili...
— Danas pre podne je bilo drukčije. Razlika je izmeđju novog i novog, prema tome da li se kupuje ili prodaja Za četiri hiljade maraka bi vaš Ford morao da ima zlatnu kočnicu.
— Četiri hiljade maraka, il' od posla nema ništa, — reče pekar tvrdoglavo.
Sad je opet bio onaj stari. Kao da je hteo time da popravi predjašnju sentimentalnost.
— Onda dovidjenja, — odgovorih i obratih se garavuši. — Zao mi je, milostiva gospodjo, ali ne mogu da obavljam poslove s gubitkom. Na tom Kadilaku i onako ništa ne zaradjujemo. Ne možemo onda još uračunati i stari Ford po ogromnoj eeni. Zbogom...
Ona me je zadržavala. Oči su joj sevale, a na pekara se tako okomila da mu je sve preselo.— Sam si mi sto puta rekao da Ford ništa više ne vredi! — siktala je, na kraju, sa suzama u očima.
— Dve hiljade maraka! — rekao sam. — Dve hiljade maraka iako je to samoubistvo.
Pekar je ćutao.
— No, hajde, kaži nešto!? Sto stojiš tu i ne otvaraš usta? — frktala je garavuša.

— Gospodo moja, — obratio sam im se, — ja ću začas dovesti Kadilak. Za to vreme možete se dogovoriti.
Imao sam osećanje da nisam mogao ništa bolje učiniti nego da se uklonim. Garavuša će već zastupati moju stvar.
Posle jednog sata vratio sam se s Kadilakom. Odmah sam video da je svadja rešena na najprostiji način. Pekar je izgledao izgužvan, a na odelu mu je visilo jedno perce iz postelje. Garavuša je, naprotiv, blistala, njihala grudima i smeškala se zadovoljno i podmuklo.
Preobukla se. Sad je imala na sebi tanku, svilenu, pristojnu haljinu. U jednom trenutku mi je namignula i glavom dala znak da je sve u redu. Napravili smo probnu vožnju. Garavuša se udobno ugnezdila u širokom sedištu. Stalno je pričala. Najradije bih je bacio kroz prozor, ali mi je još bila potrebna. Pekar, prilično melanholičan, skupio se pored mene. Unapred je žalio svoj novac, a to je najiskrenija žalost.
Vratili smo se pred pekarevu kuću i ponovo se popeli u stan. Pekar je izišao da donese novac. Sada je odavao utisak starog čoveka.
Primetio sam da mu je kosa obojena. Garavuša pogladi svoju haljinu.
— To smo fino udesili, ha?
— Da, — rekoh preko volje.
— Od toga mora i meni pripasti sto maraka ...
— Ah, tako ...
— Stara cicija, — šaputala je poverljivo i prišla mi bliže. — Novaca ima kao pleve! Al' dok se resi da ga izda! Čak ni testament neće da napiše. Razume se da će posle sve pripasti deci, a ja ću ostati praznih šaka. Ne, nimalo nije prijatno s tom džimrijom .. .
Približila mi se još bliže i talasala grudima.
— Dakle, sutra ću doći po onih sto maraka! Kada ste tamo? Ili ćete možda proći ovuda?
Kliberila se.
— Sutra posle podne ću biti sama.
— Onda ću ih poslati ovamo... I dalje se kliberila.
— Donesite ih sami. Da se možda ne bojite? Sigurno me je smatrala tunjavkom, pa mi je očigledno htela da kaže u čemu je stvar.
— Ne bojim se, — odgovorili. — Ali nemam vremena. Baš sutra moram lekaru. Stari sifilis. To čoveku zagorčava život...
Tako je naglo ustukla da zamalo nije pala preko jedne plišane stolice.
U tom času je ušao pekar. Nepoverljivo je pogledao garavušu. Onda je izbrojao novac. Brojao je polako, ustežući se. Njegova senka je zajedno s njim brojala i pomerala se po ružičastim tepetima. Dok sam pisao potvrdu pade mi na um da je danas već jednom bilo ovako, samo je tada na mom mestu bio Ferdinand Grau. Iako to, ustvari, nije značilo ništa, ipak mi se činilo čudnovato. Bio sam zadovoljan kad sam izišao. Vazduh je bio mek kao u leto.
Kadilak je blistao pored trotoara.
— Hvala ti, stari. — rekoh, i potapšah ga po hladnjaku. — Vrati nam se uskoro za nove velike podvige.XV
Nad livadama je lebdelo svetio i blistavo jutro. Pat i ja smo sedeli i doručkovali na ivici jednog proplanka. Uzeo sam dve nedelje otsustva. Sad smo na putu. Pošli smo na more.
Na drumu pred nama stajao je naš stari mali Sitroen. Trampili smo ga za pekarev Ford, uz doplatu. Kester mi ga je ustupio za put. Izgledalo je kao strpljivo tovarno magare, tako je bio pretrpan koferima.
— Nadajmo se da se neće slomiti usput, — tešio sam se.
— Neće se slomiti, — odgovori Pat.
— Otkud znaš?
— Zna se. Pa ovo je naš odmor, Robi.
— Možda... — odgovorili. — Poznajem njegovu zadnju osovinu. Ona je slaba, naročito pri ovolikom opterećenju.
— To je Karlov brat. Mora izdržati.
— Veoma rahitičan brat.
— Robi, ostavi se kudjenja. U ovom času to su najlepša kola za koja znam.
Neko vreme smo ležali jedno pored drugog na livadi. Iz šume je ćarlijao topao i blag vetar. Mirisalo je na smolu i lekovito bilje.
— Reci mi Robi, — upita me Pat posle izvesi og vremena, — kakvo je ono cveće tamo kraj potoka?
; — Sasa! — odgovorio sam i ne pogledavši onamo. : — Ali, dragi, to nisu sase, one su mnogo manje i fcvetaju samo u proleće.
— Imaš pravo... To je divlji šeboj. Ona je mahala glavom.
— Poznajem divlji šeboj. On izgleda sasvim drukčije.
— Onda je kukuta.
— Ali, Robi! Kukuta je bela, a ne crvena.
— Onda ne znam šta je. Kad god su me dosad pitali, uvek sam se izvlačio sa ta tri imena. Jedno su uvek primili.
Nasmejala se.
— Šteta... Da sam to slutila, i ja bih se zadovoljila time.
— Kukute... — dodadoh. — S njima sam imao najviše uspeha.
Uspravila se.
— Divno! Jesu li te često tako pitali?
— Ne baš često. I u raznim prilikama. Nalaktila se na zemlju.
— Ustvari, ipak je sramota da čovek hoda po zemlji, a skoro ništa ne zna o njoj. Cak ni nekoliko imena.
— Ne tuguj ... Mnogo je veća sramota da čovek uopšte ne zna zašto hoda po zemlji. Prema tome je bez važnosti da li se zna koje ima više ili manje.
— To ti kažeš! Ali meni se čini da govoriš samo iz lenjosti.
Okrenuo sam se.
— Razumljivo. ... Ali o lenjosti se dosad nije dovoljno razmišljalo. To je praosnova svake sreće i svršetak svake filozofije. Hodi, lezi opet ovamo. Covek suviše malo leži. Stalno sedi ili stoji. To nije zdravo za animalnu lagodnost. Covek je samo u ležećem stavu potpuno izmiren sa sobom.
Nekakav automobil približavao se zujeći.
— Mali Mercedes, — rekao sam ne pogledavši, — sa četiri cilindra.
— Evo, dolazi još jedan, — dodade Pat.
— Da, čujem .. . Reno ... Da l' je hladnjak kao svinjska gtibica?
— Jeste.
— Onda je Reno. Ali slušaj, sad dolazi nešto čestito! Lančija! Taj će sigurno prestići ono dvoje, kao kurjak jaganjce. Slušaj samo motor!
Kao orgulje!
Kola proleteše.
— Od ovih imena znaš kanda više od tri, je H? — upita Pat.
— Sasvim prirodno! Cak i tačno. Ona se srne jala.
— Da li je to žalosno?
— Nije. Samo prirodno: dobar auto mi je miliji od dvadeset livada punih cveća.
— Zadrti sine dvadesetog veka! Verovatno uopšte nisi sentimentalan...
— O, da ... Eto ... prema automobilima ... ' Pogledala me.
— I ja.
Kukavica je dozivala iz jelove šume. Pat poče da broji.
— Sta to radiš? — upitao sam je.
— Zar ti ne znaš to? Koliko puta zovne, toliko godina još živiš.
— Ah, tako... da... Ali tu ima još nešto. Kad kukavica zove treba se dotaći svog novca. Onda se množi.
Izvadio sam iz džepa sitan novac i zveckao njime medju dlanovima.
— Takav si ti... — reče Pat smejući se. — Ja hoću život, a ti novac.
— Da bih mogao da živim... — odgovorio sam. — Pravi idealista teži za novcem.. Novac je unovčena sloboda. A sloboda je život.
— Četrnaest! — izbrojala je Pat. — Ranije si drukčije govorio o tome.
— To je bilo u moje mračno doba. O novcu ne treba govoriti s prezrenjem. Radi novca mnoge žene postaju zaljubljene, a ljubav mnoge muškarce čini pohlep nirn na novac. Novac, dakle, potstiče ideale, a ljubav, naprotiv, materijalizam.
— Danas ti je dobar dan, — primeti Pat. — Trideset pet...
— Čovek, — objašnjavao sam, — postaje pohlepan na novac samo zbog žena. Kad ne bi bilo žena, ne bi bilo ni novca, a muškarci bi bili herojski soj. U rovu nije bilo žena, te nije igralo veliku ulogu šta je ko imao — pitala se samo šta ko vredi kao čovek. To ne ide u prilog rovova. Ovo treba samo pravilno da osvetli ljubav. Ona u muškarcu budi loše instinkte: želju za posedovanjem, ugledom, zaradom i mirom. To je razlog što diktatori vole da su im saradnici oženjeni — tada su manje opasni. To je razlog što i katolički sveštenici nemaju žene, inače nikad ne bi postali tako smeli misionari.
— Danas ti je sjajan dan, — reče Pat s priznanjem.. — Pedeset dva
...
Vratio sam novac u džep i zapalio cigaretu.
— Hoćeš li skoro prestati s brojanjem? — pitao sam je. — Već si daleko prebacila sedamdeset godina.
— Sto, Robi! Sto je dobar broj. Dotle bih htela da stignem.
— Svaka čast! To je hrabrost! Ali šta će ti tolike godine!
Ona me ovlaš pogleda.
— To ću već videti. Ja imam o tome drukčije mišljenje nego ti.
— Sigurno... Uostalom, prvih sedamdeset su, navodno, najteže; posle je već lakše.
— Sto! — objavi Pat, pa onda krenusmo.
More nam se bližilo u susret kao ogromno, srebrnasto jezero.
Izdaleka smo osetili njegov slani dah. Horizont je postajao sve širi, sve svetliji. Najednom se pojavilo pred nama — nemirno, ogromno, beskrajno.
Drum je u luku vodio pored same obale. Onda smo« prošli kroz šumu, pa ušli u selo. Raspitali smo se za kuću.a kojoj je trebalo da stanujemo. Ležala je nešto iza sela. Kester nam je dao adresu. Posle rata je bio tu godinu dana.
Bese to malena, usamljena vila. U elegantnom luku doterao sam Sitroen pred kuću, pa dao signal. Iza jednog prozora pojavi se neko široko, bledo lice. Jedan čas je .buljilo u nas, pa nestade.
— Nadajmo se da to nije gospodjica Miler, — rekoh.
— Sasvim je svejedno kako izgleda, — odgovori Pat.
Vrata su se otvorila. Hvala Bogu! To nije bila gospodjica Miler, nego služavka. Gospodjica Miler, vlasnica kuće, pojavila se malo kasnije.
Usedelica, nežna dama sede kose. Na sebi je imala visoko zakopčanu crnu haljinu i zlatan krst u vidu broša.
— Za svaki slučaj, Pat, podigni čarape, — došapnuo sam joj pošto sam ugledao broš, pa izidjoh iz kola.
— Mislim da vam je g. Kester već javio.
— Da, telegrafisao mi je da dolazite. Temeljno me je premeravala.
— Kako je g. Kester?
— Pa, sasvim dobro... ukoliko se to danas može sreći.
Ona klimnu glavom, pa me i dalje posmatraše.
Oh, pa ovo će biti pravi ispit, pomislio sam, i dao joj traženo obaveštenje. Kanda je bila zadovoljna. Pat nam je prišla. Čarape je bila podigla. Pogled gospodjice Miler postade blaži. Pat je, izgleda, naišla na veću predusretljivost.
— Imate li sobu za nas? — pitao sam.
— Kad g. Kester telegrafiše, onda ćete dobiti sobu, — izjavi gospodjica Miler i pogleda me malo popreko ... — Dobićete čak najlepšu sobu, — obrati se Patrisi.
Pat 'ae smeškala. Smeškala se i gospodjica Miler.

— Dodjite da vam pokažem, — reče ona.
Otišle su, jedna pored druge, uskom stazom koja je vodila kroz mali vrt. Ja sam se, pak, vukao za njima, kao izlišan, jer se gospodjica Miler obraćala samo Patrisi.
Soba koju nam je pokazala bila je u prizemlju. Imala je zaseban ulaz.
To mi se veoma dopalo. Bila je prilično velika, svetla i prijatna. Na jednoj strani, u udubljenju, behu dve postelje.
— Dakle? — upita gospodjica Miler.
— Vrlo je lepa, — reče Pat.
Staviše, sjajna, — dodao sam da bih se umilio. — A gde je druga?
— Druga? Kakva druga? Vi hoćete drugu? Zar vam, se ne dopada ova?
— Soba je divna... — odgovorio sam. — Ali...
— Ali... — poče gospodjica Miler malo zajedljivo. — Nažalost, nemam bolju od ove ...
Baš sam hteo da joj objasnim da mi želimo dve zasebne sobe, kad ona nastavi:
— Vaša žena nalazi da je vrlo lepa...
Vaša žena! Imao sam osećanje kao da sam za jedan korak ustuknuo.
Ali se nisam ni maknuo. Oprezno sam pogledao Pat, koja je stojala naslonjena na prozor i s mukom zadržala smeh videvši me onako zbunjena.
— Moja žena... sigurno... — rekao sam i buljio u krst na vratu gospodjice Miler.
Nije bilo drugog izlaza, nisam smeo da joj objasnim. Ona bi s krikom pala u nesvest.
— Mi smo, znate, navikli da spavamo u odvojenim, sobama, — rekoh.
— Svako u svojoj.
Gospodjica Miler je prekorno njihala glavom.
— Dve spavaće sobe za venčani par... To je neka nova moda ...
— Ni najmanje! Moja žena ima neobično lak san a ja, nažalost, prilično glasno hrčem.
— Ah, tako... Vi hrčete! — reče gospodjica Miler, kao da je već odavno mogla to da pretpostavi.
Bojao sam se da će mi sad dati sobu na drugom spratu ali, čini mi se, brak je za nju bio svetinja.
Ona otvori vrata koja su vodila u jednu malu sobu pored ove, u kojoj sem postelje nije bilo drugog nameštaja.
— Izvanredno! — uzviknuh. — Ova mi potpuno odgovara. A neću li ovde nekom smetali?
Hteo sam da znam jesmo li sami u ovom delu vile.
— Nikome nećete smetati, — izjavi gospodjica Miler, i odjednom nestade njenog dostojanstva. — Ovde ne stanuje niko sem vas. Sve ostale sobe su prazne.
Jedan časak je stajala, a onda se pribrala i upitala:
— Želite li da jedete ovde u sobi, ili u trpezariji?
— Ovde, — rekoh.
Ona klimnu glavom i ode.
— No, gospodjo Lokamp... — obratih se Patrisi. — Lepo smo naseli.
Ništa nisam smeo da kažem, ovaj babac ima nečeg crkvenog u sebi.
A čini mi se da joj se nisam ni dopao. Čudnovato ... Inače kod starih dama uvek imam uspeha.
— Ovo nije stara dama, Robi. To je vrlo mila stara gospodjica.
— Mila? — Slegnuli ramenima. — Ali u svakom slučaju ima čudno držanje. U cei oj kući ni žive duše, a ovako dostojanstveno ponašanje!
— Tako dostojanstvena nije baš bila...
— Prema tebi nije ... Pat se nasmeja:
— Meni se baš dopada. A sad ćemo da unesemo kofere i izvadimo kostime za kupanje.
Plivao sam čitav jedan sat, i sad sam ležao na pesku i sunčao se. Pat je još bila u vodi. Njena bela kapa za kupanje bi se pokatkad pojavila medju plavim talasima. Galebovi su kreštali. Horizontom je prolazio parobrod, ostavljajući za sobom vijugavu traku dima.
Sunce je peklo. Svaki napor pretvaralo je u sanjivo opuštanje bez misli. Zatvorio sam oči i ispružio se. Vreli pesak je škripio. Do mene je dopirao slabi šum talasa. Setio sam se nečega... jednog dana kad sam isto ovako ležao...
To je bilo u leto1 917. Naša četa je tada bila u Flandriji. Iznenada smo dobili nekoliko dana otsustva. Proveli smo ga u Ostendu. Majer, Holthof, Brajer, Litgens, ja i još nekoliko drugova. Većina od nas još nije bila na moru.
Tih nekoliko dana skoro neshvatljive pauze izmedju smrti i smrti, luđački smo se predavali suncu, pesku i moru. Po ceo dan smo bili na obali i istezali svoja gola tela na suncu. Biti go, bez oružja i uniforme, značilo je skoro isto što i mir. Jurili smo po žalu i skakali u more, osećali svoje udove, svoj dah, svoje pokrete, sa onom jačinom koju su životne pojave imale u to vreme za nas. U tim časovima smo sve zaboravili, i hteli da zaboravimo. Ali uveče, u suton, kad sunce zadje i kad sive senke sa horizonta počnu da jure po modrom moru, onda se s tutnjavom talasa polako mešao i jedan drugi zvuk, postajao sve jači, i najzad nadjačao sve, kao mukla pretnja: topovska paljba s fronta. Tada se dešavalo da bledi tajac iznenada prekine razgovor, da se glave dižu i prisluškuju, da na vedrim licima igrom zamorenih dečaka opet izbije tvrđi izraz vojnika, za trenutak još uzbudienih čudjenjem i nekom setom, kojima bese izraženo sve što se nikad nije recima kazivalo: hrabrost, gorčina i žedj za životom, volja za. ispunjavanjem dužnosti, očajanje, nada, i zagonetna tuga. onih koji su već obeleženi da umru. Nekoliko dana docni e počela je velika ofanziva, a već trećeg jula četa je imala samo još trideset i dva čoveka: Majer, Holthof i Litgens bili su mrtvi. ' — Robi! — viknu Pat.
Otvorio sam oči. Za trenutak sam morao napregnuti pamćenje da se setim gđe sam. Kad god naidju uspomene iz rata, čovek je uvek negde daleko. Pri drugim uspomenama nije tako.
Podigao sam se. Pat je izlazila iz vode. Išla je baš ispred putanje sunca i širok sjaj se slivao s njenih ramena. Toliko je bila obasjana svetlošću da je izgledala skoro tamna. Penjući se uz žal, svakim korakom je sve više ulazila u žarki sjaj, i najzad je sunce poznog popođneva stajalo fca njene glave kao oreol.
Skočio sam. Široko plavo nebo, bezbrojne brazde bele morske pene, i lepa, vitka prilika preda mnom, ćela ta slika izgledala mi je nestvarna, zalutala iz nekog drugog sveta. Učinilo mi se kao da sam ja sam na svetu, a iz vode mi prilazi prva žena. Za časak sam osetio duboku, tihu moć lepote, osetio sam da je jača od one krvave prošlosti i da treba da bude jača, jer bi se inače svet survao, a ja bih se ugušio u njegovim užasnim zabludama. Osetio sam još više: osetio sam da sam tu, prosto da sam tu, da je Pat tu, da volim, da sam izišao iz onog užasa, da imam oči, ruke, misli, vrelu krv... i da je sve to neshvatljivo čudo.
— Robi! — viknula je Pat još jednom, mašući mi. Podigao sam sa zemlje njen ogrtač za kupanje i brzo joj pošao u susret.
— Suviše si dugo bila u vodi.
— Sasvim sam topla, — odgovori ona zadihano. Poljubio sam joj mokro rame.
— U početku moraš biti razboritija.
Ona je klimala glavom, blistala i gledala me.
— Dosta sam bila razborita.
— Zaista?
— Da! Suviše dugo! Sad hoću, najzad, da budem nerazborita.
Srne jala se i prislonila svoj obraz uz moje lice.
— Hajde do budemo nerazboriti, Robi! Da ne mislimo ni o čemu, uopšte ni o čem drugom sem o nama, suncu, odmoru i moru!
— Dobro, — odgovorih i uzeh čupavi peškir. — Prvo ću dobro da te izbrišem i istrljam. Otkud si već tako pocrnela?
Obukla je ogrtač za kupanje.
— To potiče iz mojih razboritih godina. Tada sam svakog dana morala po jedan sat da ležim na suncu. A uveče sam u osam morala u krevet A danas ću u osam opet da se kupam.
— To ćemo tek da vidimo. čovek je u namerama uvek veliki, ali ne i u ostvarivanju. U tome i leži njegova draž.
Od večernjeg kupanja nije bilo ništa. Napravili smo šetnju kroz sela i vožnju kroz suton i Pat se toliko umorila da je želela kući. Kod nje sam često primećivao taj nagli prelaz iz blistave živosti u umor. Nije bila baš snažna. Uopšte nije imala rezerve ma da, medjutim, nije ostavljala taj utisak. Ona je uvek trošila svu svoju životnu snagu i zato vreme je njena gipka mladost izgledala neiscrpna. A posle toga joj lice najednom pobledi, oči utonu u tamne senke, i onda je kraj.
Ona se nije postepeno zamarala, kod nje se umor javljao naglo, u magnovenju.
— Hajd'mo kući, Robi, — reče ona, a tamni glas joj postade još dublji.
,
— Kući? Gospodjici Elfridi Miler sa zlatnim krstom na grudima? Ko zna, nije li taj vrag u medjuvremenu opet nešto izmislio?
— Kući, Robi, — reče Pat i umorno se nasloni na moje rame. — To je naš dom.
Jednu ruku sam skinuo s volana i obvio je oko njena ramena. Tako smo se vozili kroz plavi magloviti suton. Kad smo, najzad, ugledali osvetljene prozore male kuće koja se u plitkoj uvali ugnezdila kao neka tamna životinja, zaista smo imali utisak da stižemo kući.
Gospodjica Miler nas je već očekivala. Presvukla se. Mesto crne vunene haljine imala je crnu svilenu sa istim puritanskim krojem. A mesto krsta stavila je amblem srca, kotve i krsta, crkvene simbole ljubavi, nade i vere.
Bila je znatno ljubaznija nego posle podne. Pitala je da li da nam spremi za večeru jaja, hladnog mesa i sušene ribe.
— Pa dobro... — rekoh.
— Zar vam se ne dopada? To su sveže sušeni iverci, — objasni i pogleda me bojažljivo.
— Sigurno... — prime tih hladno.
— Sveže sušeni iverci moraju biti vrlo ukusni, — reče Pat i pogleda me prekorno. — Gospodjice Miler, to je večera kakvu čovek može samo poželeti prve večeri na moru. Kad bi usto bilo i vrela čaja...
— Razume se, razume! Vrela čaja! Rado! Odmah ću vani sve poslati.
Gospodjica Miler je s olakšanjem iščezla u svojoj §uštavoj, svilenoj haljini.
— Zar ti zaista ne voliš ribe? — upita me Pat
— Još kako! Iverak! O tome sam već danima sanjao.
— A pritom se držiš tako rezervisano? To je malo preterano.
— Pa moram joj vratiti za današnji doček.
— O, bože mili! Pat se smejala.
— Samo nemoj što da propustiš! A ja sam već davno zaboravila to.
— Ja nisam. Ne zaboravljam tako lako.
— Ali trebalo bi... — odvrati Pat.
Služavka je ušla sa poslužavnikom. Iverci su bili boje žutog topaza i mirisali su na more i dim. Bilo je i svežih rakova.
— Počinjem da zaboravljam, — rekao sam zamišljeno. — Sem toga, primećujem da sam neobično gladan.
— I ja. Daj mi brzo malo čaja. Čudnovato! Meni je hladno, iako je napolju sasvim toplo.
Pogledao sam je. Bila je bleda, ma da se osmehivala.
— Ni reci više o dugom kupanju! — rekoh pa se obratih devojci:
— Imate li ruma?
— Sta?!
— Ruma. To je piće u boci.
— Rum?
— Da!
— Nee.
Pritom je blenula svojim bezizraznim očima, dok joj je lice bilo kao pun mesec.
— Nee, — reče još jednom.
— Dobro, — odgovorio sam. — Onda ništa. U učzmIju! Neka vara Bog pomogne!
Ona je iščezla.
— Kakva sreća, Pat, što imamo daiekovide prijatelje. Leac rai je jutros, pri polasku ćušnuo u kola jedan dosta težak paket Da vidimo šta ima u njemu
Doneo sam paket iz kola. Bilo je to malo sanduče sa dva boce ruma, bocom konjaka i bocom portvajna. Podigoh ih.
— Čak i Sent Džems rum! E, na te mangupe čovek zaista može da se osloni!
Otvorio sam bocu i usuo dosta ruma Patrisi u čaj. Pritom sam primetio da joj je ruka podrhtavala.
— Zar ti je zaista tako hladno? — upitao sam je.
— Brzo će proći. Već mi je bolje. Rum je dobar, a brzo ću u postelju.
— Hajde odmah, Pat. Doguraćemo sto do postelje, pa ćemo tako jesti.
Pristala je. Doneo sam joj i ćebe s moje postelje i dogurao sto.
— Hoćeš li, Pat, da ti napravim jedan dobar grog? To je još bolje.
Brzo ću da ga spremim.
Ona je odbila glavom.
— Već se dobro osećam.
Pogledao sam je. Zaista je izgledala bolje. Oči su opet dobile sjaj, usne su bile veoma crvene, a koža je imala bled otsjaj.
— Neverovatno brza promena, — primetih. — To je sigurno ođ ruma.
Ona se smeškala.
— I *od postelje, Robi. Najbolje se oporavim u postelji. To je moje utočište.
— Čudnovato! Ja bih poludeo kad bih morao tako rano da legnem; sam, razume se.
Ona se smejala.
— Za ženu je to sasvim nešto drugo.
— Nemoj reći za ženu. Ti nisi žena.
— Nego šta sam?
— Ne znam, ali žena nisi. Da si prava normalna žena, ne bih mogao da te volim.
Ona me pogleda.
— Da li ti uopšte možeš da voliš?
— Hajde, molim te... Ostavi se toga pri večeri. Imaš li još koje takvo pitanje?

—
Možda. Ali prvo odgovori na ovo! Nasuo sam sebi čašu ruma.
— U zdravlje, Pat! Možda imaš pravo. Možda niko* od nas ne može da voli, mislim: onako kao nekad. Ali zato ni ovo sad nije loše. Samo je drukčije, ne ispoljava se kao nekada.
Neko je zakucao. Ušla je gospodjica Miler. U ruci je držala stakleni bokalčić u kome se talasalo malo tečnostL
— Evo, donela sam vam ruma.
— Hvala! — odgovorio sam i tronuto posmatrao taj stakleni naprstak.
— Vrlo je ljubazno od vas, ali smo se već i sami pomogli.
— O, bože!
Uplašeno je pogledala četiri boce no stolu.
— Zar tako mnogo pijete?
— Samo kao lek, — odgovorio sam blago i izbegavaoda pogledam Pat. — Lekar mi je propisao. Imam suviše suvu jetru, gospodjice Miler. Hoćete li da nam učinite čast?
Otvorio sam bocu portvajna.
— U vaše zdravlje! Neka kuća bude uskoro puna gostiju.
— Hvala!
Uzdahnula je, lako se poklonila i srknula kao ptica.
— Za vaš dobar odmor! Pritom se obešenjački osmehnula.
— Ala je jak! I dobar! ,
Zamalo što mi od čuda nije ispala čaša iz ruke. Ovakav preobražaj!
Obrazi su joj se zarumeneli, oči zasijaie, i počela je da priča o svemu onome što nas nije zanimalo. Pat je imala andjeosko strpljenje prema njoj. Najzad se gospodjica Miler obrati meni:
— A g. Kesteru je, dakle, dobro? Klimnuo sam glavom.
— Onih dana je uvek bio tako ćutljiv. — reče ona. — Cesto danima nije progovorio ni reci. Dali je i sad takav?
— Pa ... sada već govori ponekad.
— Ovđe je proveo skoro godinu dana. Uvek sam..«
.
— Da... rekoh. — Onda se uvek manje govori. Ona je ozbiljno klimnula glavom i pogledala u Pat
— Vi ste, sigurno, umorni?
— Malo ... — reče Pat.
— Veoma... — dodao sam.
— Onda ću odmah da odem, — reče gospodjica Miler, uplašena. —
Dakle, laku noć!
Otišla je ustežući se.
— Čini mi se da bi rado još ostala. Neočekivano... Zar nije smešno?
— Jadno stvorenje... — odgovori Pat. — Sigurno svako veče sedi sama u sebi i tuguje.
— Ah ... tako ... pa da ... — rekoh. — Ali mislim da sam se, ipak, sasvim pristojno ponašao prema njoj.
— Tako je.
Pat mi je milovala ruku.
— Otškrini vrata, Robi. Prišao sam i otvorio ih.
Napolju je bilo viđnije. Snop mesečeve svetlosti ulazio je u sobu.
Izgledao je kao da je vrt samo čekao da se otvore vrata, tako je silno prodirao noćni miris cveća, slatki miris šeboja, rezede i ruža. Ispunio je svu sobu.
— Pogledaj samo ... — rekoh i pokazah joj vrt.
U njemu se videla ćela staza obasjana mesečinom koja je bivala sve jača. Cveće je savilo krunice, lišće je dobilo boju oksidiranog srebra, a cvetovi, koji su danju blještali žarkim bojama, sad su u pastelnim tonovima svetlucali tajanstveno i nežno. Mesečina i noć su im oduzeli snagu boja, ali zato im je miris bio jači i opojniji nego danju.
Posmatrao sam Pat. Njena nežna i krhka glava s tamnom kosom počivala je na belom uzglavlju. Nije imala mnogo snage, ali je i ona imala u sebi tajnu cveta u suto'Tiu, pod lelujavim sjajem meseca.
Malo se uspravila.
— Ja sam zaista veoma umorna, Robi. Je li to zlo? Seo sam na ivicu njene postelje.
— Nikako! Samo ćeš dobro spavati.
— A ti još nećeš da spavaš?
II— Prošetaću se malo do obale. Ona klimnu glavom i ponovo leže.
Sedeo sam još neke vreme pored nje.
— Ostavi vrata otvorena preko noći, — reče Pat bunovno. — Onda je kao kad se spava u vrtu...
Počela je dublje da diše, a ja sam polako ustao i izišao u vrt. Stao sam pored drvene ograde i pušio. Odavde sam mogao da gledam u sobu. Patristn ogrtač za kupanje prebačen preko stolice, njena haljina i malo rublja, a na podu, ispred stolice, njene cipele. Jedna je bila prevrnuta. Dok sam gledao imao sam čudno osećanje spokoj stva.
Razmišljao sam: eto, neko je sad tu i ostaje tu... dovoljno je samo nekoliko koraka pa da ga vidim i budem uz njega i danas i sutra i možda još za dugo ...
Možda, mislio sam ... Možda ... Uvek ta reč bez koje se danas ne može! Nedostajala mi je sigurnost. Svima isvemu je ona nedostajala.
Sišao sam na obalu mora, koje je potmulo tutnjalo i brujalo kao daleka topovska paljba.

XVI
Sedeo sam na obali i posmatrao zalazak sunca. Pat nije došla sa mnom. Celog dana se nije osećala dobro.
Kad se smračilo ustao sam i pošao kući. Tada sam video iza šume služavku kako dolazi. Mahala je i vikala. Nisam razumeo šta viče; vetar i more su bili suviše bučni. Mahao sam joj da stane, jer već dolazim. Ali je ona i dalje trčala i prinela šake ustima.
— Žena ... — razumeo sam. — Brzo ... Potrčao sam.
— Sta se desilo?! .; Uvlačila je vazduh.
— Brzo ... žena .. . nesreća...
Jurio sam peskovitim putem kroz šumu. Drvena baštenska kapija se zaglavila. Ja je preskočih i jurnuh u sobu. Pat je ležala na postelji, krvavih grudi i zgrčenih ruku, a krv joj je tekla na usta. Pored nje je stajala gospodjica Miler s krpama i zdelom vode.
— Sta se desilo? — viknuo sam i odgurnuo je u stranu.
Nešto je rekla.
— Donesite zavoje! — vikao sam. — Gde je rana? Ona me je pogledala. Usne su joj drhtale.
— Nema rane ... Uspravio sam se.
— To je krvoliptanje.
Bilo mi je kao da sam udaren maljem.
— Krvoliptanje?!
Skočio sam i uzeo joj iz ruku zdelu s vođom.
— Donesite leda ... brzo ... malo leđa ...
Zaraočio sam peškir u zdelu i stavio ga Patrisi na grudi.
— Nema leda u kući, — reče gospodjica Miler. Okrenuo sam se. Ona je ustuknula.
— Za ime božje, donesite leda ... Pošaljite u najbližu krčmu.
Telefonirajte po lekara!
— Pa mi nemamo telefon ...
— Prokletstvo! Gde je najbliži telefon?
— Kod Masmana.
— Otrčite tamo! Brzo! Telefonirajte prvom lekaru. Kako se zove? Gde stanuje?
Izgurao sam je pre no što je mogla i jednu reč da progovori.
— Brzo, brzo!. .. Trčite!... Koliko je daleko? ...
— Tri minuta! — odgovori žena i odjuri.
— Donesite leda! — viknuo sam za njom. Ona je klimnula glavom i otrčala.
Doneo sam sveže vode i ponovo nakvasio peškir. Nisam se usudio da dotaknem Pat. Nisam znao da li dobro leži. Bio sam očajan što nisam znao da li treba da joj podmetnem jastuk pod glavu ili treba ravno da leži. Ona je kr kl jala. Najednom se naglo pridigla i mlaz krvi joj je navro na usta. Nadimala se i ječala. U očima joj se čitao užas.
Zagrcnula se i zakašljala, i opet joj je šiknula krv. Čvrsto sam je pridržao ispod pazuha i osećao kako joj se jadna, izmučena ledja tresu. Činilo mi se da to beskonačno traje. Najzad se opustila potpuno iznurena ...
Gospodjica Miler je došla. Gledala me je kao sablast.
— Sta da radimo?! — viknuo sam.
— Lekar će odmah doći, — šaputala je. — Led na grudi ... i ... ako može ... u usta ...
— Nisko ili visoko da je položim?! Govorite... Gospode ... brzo...
— Ostavite je tako ... On će odmah doći... Stavljao sam Patrisi led na grudi, umiren što mogu bar nešto da učinim. Isitnio sam led za oblogu i stavljao ga, gledajući ta slatka, ljubljena, izobličena usta, ta jedina usta, ta krvava usta...
Odjednom se začu bicikl... Skočio sam. Lekar.
— Mogu li vam pomoći?
Odbio je. Cutke je počeo da vadi instrumente. Stajao sam pored njega i čvrsto stegao šipke postelje. On me pogleda. Povukao sam se za jedan korak i netremice gledao. On je pregledao Patrisine grudi.
Pat je ječala.
— Je li opasno? — upitao sam.
— Ko je lečio vašu ženu?
— Sta?! Ko je lečio? ... — mucao sam.
— Koji lekar? — pitao je nestrpljivo.
— Ne znam .. . Ne... ništa ne znam ... ne verujem. On me pogleda.
— Pa morate znati...
— Ali ja ipak ne znam. Ona mi nikad nije govorila o tome.
On se nagnuo nad Patris i upitao je. Htela je da odgovori ali ju je kašalj opet prekinuo. Lekar je prihvati. Ona je grabila vazduh i sa zviždukom ga udisala.
— Jafe, — izusti krkljajući.
— Feliks Jafe? Profesor Feliks Jafe? — upita lekar. Ona potvrdi očima.
Lekar mi se obrati.
— Da li mu možete telefonirati? Najbolje bi bilo da pitamo njega.
— Da, da — odgovorih. — Odmah ću. Onda ću vas zvati. Jafe?
— Feliks Jafe — reče lekar. — Tražite od centrale njegov broj.
— Hoće li se izvući? — pitao sam još.
— Potrebno je zaustaviti krvarenje, — reče lekar. Uhvatio sam devojku i otrčao. Pokazala mi je kuću u kojoj je telefon. Zazvonio sam. Neko malo društvo sedelo je pri kafi i pivu. Obuhvatio sam ih jednim pogledom. Nisam mogao da shvatim: ovi ljudi piju pivo dok Pat krvari. Tražio sam hitan razgovor i čekao pored aparata. Dok sam prisluškivao kako tmina šumi, video sam kroz zavesu obris druge sobe, zamagljen ali ipak vidljiv. Video sam jednu ćelu, obasjanu žutim svetlom, kako se ljulja, pa jedan broš na crnom taftu ušnirane haljine, dvostruki podvaljak, nataknut cviker, nagizdanu frizuru ... i koštunjavu, staru, žilavu ruku, kako dobuje po stolu ... Nisam hteo da vidim, ali sam bio nemoćan — prodirala mi je u oči kao suviše jaka svetlost.
Najzad sam dobio vezu. Tražio sam da govorim s profesorom.
— Žalim... — reče sestra. — Profesor Jafe je izišao.
Srce je prestalo da mi kuca, a odmah zatim da udara kao čekić.
— A gde je? Moram odmah govoriti s njim.
— Ne znam. Možda je opet otišao u kliniku.
— Molim vas, pozovite kliniku. Ja ću sačekati ovde.
— Jedan časak ...
Zujanje je opet započelo. Nedokučivi mrak iznad koga je lebdela samo tanka metalna nit. Trgao sam se. Pored mene je u jednom zastrtom kavezu počeo da peva kanarinac. Sestrin glas se opet javio.
— Profesor Jafe je već otišao sa klinike.
— Kuda?
— To vam zaista ne bih mogla reći, gospodine. Svršeno ... Naslonio sam se na zid.
— Halo... — viknu sestra. — Jeste li još tu?
— Jesam.. . Slušajte, sestro .. . Zar neznate kad ce da se vrati?
— Nemam pojma.
— Zar on ne kazuje gde se nalazi? Morao bi... ako se nešto desi... da se može naći.
— Na klinici je dežurni lekar. Zar ne biste mogli njega...
— Ne, to nema smisla... taj ne zna za to... Dobro, sestro... — rekao sam joj mrtav umoran. — Kad profesor Jafe dodje zamolite ga da me hitno pozove.
Dao sam joj broj.
— Ali, molim vas, sestro, hitno, jedan život je u pitanju.

— Budite sigurni, gospodine.
Ponovila je broj i spustila slušalicu.
Stajao sam tu, usamljen. Leluiave glave, ćela, broš, druga soba — sve je to bilo daleko od mene. Pogledao sam oko sebe. Ovde sam gotov. Još sam imao samo da kar žem ovim ljudima da mi jave kad me budu zvali. Ali se nisam mogao odlučiti da napustim telefon. Bilo mi je kao da napuštam uže za spašavanje. I najednom sam ga opet dohvatio. Digao sam slušalicu i rekao Kesterov broj. Mora biti tamo.
Ne sme biti drukčije. I evo, iz tanine noći mi je dopirao mirni Kesterov glas. Delovao je umirujuće. Ispričao sam mu sve. Osećao sam da on već beleži.
— Dobro... Odmah polazim da ga tražim. Pozvaću te. Budi miran. Ja ću ga sigurno naći.
Prošlo je! Prošlo! Svet je opet bio miran. Užas je nestao. Otrčao sam natrag.
— No, — upita me lekar, — jeste li ga našli?
— Nisam... — odgovorih. — Ali sam našao Kestera.
— Kestera? Ne poznajem ga! Sta je rekao? Kako ju je lečio.
— Lečio? On je nije lečio. Kester ga traži.
— Koga?
— Jafea.
— Gospode, ko je taj Kester sada?
— Ah, da... oprostite. Kester je moj prijatelj. On traži profesora Jafe.
Profesora nisam mogao naći.
— Šteta... — reče lekar i ponovo se vrati Patrisi.
— On će ga naći! — rekoh. — On će ga već naći, živa ili mrtva.
Lekar me je posmatrao kao da sam poludeo. Zatim je slegnuo ramenima. Svetlost je plavila sobu. Upitao sam ga da li mu mogu pomoći. On je odbio glavom.
Netremice sam gledao kroz prozor. Pat je krkljala. Zatvorio sam prozor i stao kraj vrata. Posmatrao sam stazu. Najednom se začuo glas:
— Telefon!
Ja se okrenuh.
— Telefon! Da idem onamo? Lekar je skočio.
— Ne! Ja ću! Bolje da ja govorim s njim. Ostanite ovde. Nemojte ništa dirati. Odmah ću se vratiti.
Seo sam na postelju do Pat.
— Pat... Mi smo svi ovde. Pazimo. Ništa ti se ne može desiti, ne sme ti se desiti. Profesor će nam dati uputstva. On će nam sve reći. Sutra će sigurno i sam doći. On će ti pomoći. Ti ćeš ozdraviti. Zašto mi nikad nisi rekla da si još bolesna? To malo krvi nije strašno, Pat. Mi ćemo ti je opet vratiti. Kester je našao profesora. Sad je sve dobro, Pat.
Lekar se vratio.
— Nije bio profesor. Ustao sam.
— Bio je jedan vaš prijatelj, Lenc.
— Kester ga nije našao?
— Našao ga je. On mu je dao uputstva. Vaš prijatelj Lenc ih je preneo meni. Sasvim, jasno i tačno. Je li taj vaš prijatelj lekar?
— Nije. Hteo je da postane... A Kester? Lekar me pogleda.
— Lenc je telefonirao da je Kester pre nekoliko minuta krenuo sa profesorom ovamo.
Morao sam da se naslonim.
— Oto ...
— Da ... — dodade lekar. — Jedino je pogrešno rekao da će za dva sata biti ovde. Ja poznajem taj put. Pri najbržoj vožnji treba im preko tri sata. Ali, neka mu bude.
— Doktore, — odgovorio sam, — na to se možete osloniti. Kad on kaže dva sata, onda će i biti ovde za dva.
— To nije moguće. Put je pun krivina. Noć je.
— Viđećete!
— Dobro... U svakom slučaju: što pre to bolje.
Nisam više mogao da izdržim. Izišao sam. Napolju se spustila magla.
U daljini je šumilo more. Sa drveća je kapalo. Gledao sam naokolo.
Više nisam bio sam. Na jugu, iza horizonta, urlao je sad jedan motor.
Iza magle, bledim putevima jurila je pomoć. Farovi su sipali svetlost, gume su zviždale, a dve ruke čvrsto držale volan. Dva oka su prodirala kroz tamu, hladno i pouzdano — oči mog druga...
Kasnije sam od doktora Jafe čuo kako se sve zbilo. Kester je odmah posle našeg telefonskog razgovora telefonirao Lencu da bude spreman. Onda je uzeo Karla i s Lencom odjurio do klinike. Dežurna sestra je rekla da je profesor verovatno otišao na večeru. Navela je nekoliko lokala gde bi ga mogao naći. Kester je pošao. Prenebregao je sve saobraćajne propise. Nije se osvrtao na policiju koja ga je jurila. Kroz najživlje ulice gonio je auto kao trkačkog konja. U četvrtom lokalu su, najzad, našli profesora. Jafe se odmah setio.
Ostavio je večeru i pošao s njima. Otišli su do njegova stana da uzmu potrebne stvari. Jedino je tada Kester vozio brzo, ali nije jurio. Nije želeo da zaplaši lekara pre vremena. Usput je Jafe pitao gde leži Pat.
Kester je naveo neko mesto udaljeno četrdeset kilometara. Hteo je prvo da domami profesora u kola, a posle će već biti lako. Dok je Jafe spremaosvoju torbu, davao je uputstva Lencu šta da telefonira..
Onda je Kester seo u kola.
— Je li opasno? — upita Kester.
— Jeste, — odgovori Jafe.
U istom času Karlo se pretvorio u belu sablast. Krenuo je u skoku i počeo da grabi. Probijao se sa dva točka, na trotoaru, jurio nepropisnim pravcem, tražeći najkraći put da izidje iz grada.
— Jeste li vi poludeli? — vikao je profesor. Kester je koso prošao ispred jednog autobusa, smanjio za trenutak gas, a odmah zatim pustio motor da urliče.
— Vozite sporije! — vikao je profesor. — Sta vam vredi ako nam se desi nesreća!
— Neće nam se desiti nesreća!
— Ako i dalje ovako vozite, desiće se za dva minuta. Kester je s leva obišao jedan tramvaj.
— Neće nam se desiti!
Sad je jurio jednom drugom ulicom. Pogledao je u lekara.
— Znam da vas moram odvesti zdrava. Ne brinite, vodim o tome računa.
— Ali šta vam vređi ova ludost! Dobićete nekoliko minuta.
— Ne ... — odgovorio je Kester i izmakao jednom kamionu koji je bio natovaren kamenjem.
— Imamo da predjemo clve stotine četrdeset; kilometara.
— Šta?!
— Da;... — Kola su se izvila izniedju jednog poštanskog automobila i autobusa. — Maločas nisam hteo da vam kažem.
— To ne bi menjalo stvar, — gundjao je Jafe. — Ja ne pružam pomoć prema kilometrima. Vozite na železničku stanicu. Vozom ćemo brže stići.
— Ne i
Kester se dokopao predgradja. Vetar mu je nosio reci.
— Već sam se raspitao.. . Voz polazi suviše kasno. Opet je pogledao u lekara. Ovaj je morao nešto vi đeti na njegovu licu.
— Gospode bože... — gundjao je. Vaša prijateljica?
Kester je klimnuo glavom. Više nije odgovarao. Obišao je vrtove i izbio na drum. Lekar se skupio iza uskog zaštitnog stakla. Kester mu doturi svoju kožnu kapu. Truba je neprekidno urlala. Suma je odjekivala njenim krikom. Kester je pri prolazu kroz sela smanjivao brzinu samo ako nikako drukčije nije mogao. Iza grmljavine neprigušenih eksplozija motora promicali su nizovi kuća kao krpe u senci, a kola su letala izmedju njih, kidala ih bledom svetlošću svojih farova i snopom svetla pred sobom gutala mrklu noć.
Gume su počele da ječe, ciče, urliču, zvižde. Motor je sad davao sve od sebe. Kester se nagnuo napred, ćelo njegovo telo pretvorilo se u ogromno uho, koje je kroz grm«
;Ijavinu i zvižduk vrebalo škripu, svako najmanje trenje, svaki sumnjivi prizvuk koji je mogao da krije kvar i smrt.
Drum je postajao vlažan. Na glinastom delu kola su se zanela i zakovitlala. Kester je morao da smanji brzinu. Zato je kasnije još naglije ulazio u krivine. Bio se prepustio samo instinktu. Farovi su uspevali da osvetle krivine samo do polovine. U trenutku kad bi kola zaokrenuta, krivinu je gutala tama. Kester se ispomagao pomoćnim farom, ali je mlaz bio vrlo uzan. Profesor je ćutao. Najednom je vazduh zatreperio pred farovima i dobio bledosrebrnastu boju oblačne koprene. Jedino tog trenutka je Jafe čuo Kestera da psuje. U magnovenju su upali u gustu maglu.
Kester je prigušio farove. Plivali su kroz vatu. Proletale su senke, drveće, nejasne utvare mlečnog mora.. Više nije postojao drum, nego samo slučaj i približnost, i senke koje su rasle i nestajale u huci motora.
Kad su se posle deset minuta izvukli iz magle, Kesterovo lice bilo je iznureno. Pogledao je Jafea i nešto promrljao. Zatim je dao pun gas i pojurio dalje, nagnut, hladan i siguran...
U sobi je vlažna toplota pritiskivala kao olovo.
— Još ne prestaje? — upitao sam.
— Ne... — odgovorio je lekar.
Pat me je gledala. Ja sam joj se nasmejao. Osmeh se pretvorio u grimasu.
— Još pola sata. Lekar podiže pogled.
— Još jedan i po, ako i ne dva. Kiša pada. Kapljice su s tihim romorom padale po lišću i grmlju u vrta/Gledao sam napolje zasenjenih očiju. Kolikog! je vremena prošlo odonda kad smo noću ustajali i šćućurili se izmedju belog i žutog šeboja, a Pat pevušila dečje pesmice. Koliko li je prošlo odonda kad je Pat kao kakva vitka životinjica trčala izmedju žbunja stazom koje se belasala pod mesečinom ...Po stoti put sam izišao pred vrata.
Znao sam da je besmisleno, ali mi je skraćivalo čekanje. Vazduh je bio vlažan. Psovao sam. Znao sam šta to znači za Kestera. Jedna ptičica je kriknula kroz maglu isparenja.
— Umukni! — progundjao sam. Pala mi je na um priča o pticama smrti. — Glupost... — rekao sam glasno, ali me je ipak podišla jeza.
Negde je zujala jedna buba. .. Ali se nije približavala ... nije se bližila

... zujanje je bilo jednoliko, tiho. Nestane ... pa se opet pojavi . . I opet tako... Najednom zadrhtali... to nije bila buba... to su bila kola, koja negde daleko grabe serpentinama, ulaze u krivine. Stajao sam kao skamenjen.. . Zadržao sam dah i otvorio usta da bih bolje čuo ... opet... tiho, visoko zujanje, kao ljuta zolja. A sad jače . .. jasno sam čuo zvuk kompresora... Tada se horizont, napet do kidanja, srušio u meku beskonačnost i pod sobom zakopao noć, strah i užas... Priskočio sam vratima, otškrinuo ih i doviknuo:
— Dolaze! Doktore, Pat. . . oni dolaze! Čujem ih već!
Lekar me je ionako smatrao prilično ludim. Ustao je i slušao.
— To će biti neka druga kola.
— Ne. Poznajem zvuk motora.
On me mrsko pogleda. Čini mi se da je smatrao sebe automobilskim stručnjakom. Prema Patrisi je bio strpljiv i pažljiv kao majka: ali čim bih počeo da govorim o automobilima, sevao je očima iza svojih naočara. Sve je bolje znao.
— Nemoguće! rekao je kratko, pa ušao u sobu. Ostao sam napolju.
Drhtao sam od uzbudjenja.
— Karlo! Karlo! — kliktao sam.
Sad se naizmenično čulo čas prigušeno čas gromko urlikanje. Kola su začelo negde u selu i luđački jure izmedju kuća... Zatim je urlanje postalo slabije, auto je bio iza šume... A onda se odjednom razlegla mahnita grmljavina motora... Jedan svetao mlaz blesnuo je kroz maglu ... farovi... Lekar je zbunjeno stajao pored mene. Naglo nas je zasenila blještava svetlost i kola se sa škripom zaustaviše pred kapijom vrta. Pritrčao sam im. Profesor je baš izlazio. Na mene nije obraćao pažnju; prišao je lekaru. Za profesorom je došao Kester.
— Kako joj je? — upita me.
— Još krvari.
— To se dešava. Ne treba da se bojiš. Ja sam ćutao i posmatrao ga.
— Imaš li jednu cigaretu? — upita me. Dadoh mu.
— Dobro je što si došao, Oto... Duboko je uvlačio dim.
— Mislio sam da je bolje ovako. ; — Sigurno si vozio vrlo brzo?
— Dobro je išlo. Imao sam samo maglu na jednom đelu druma.
Sedeli smo na klupi jedan do drugog i čekali.
— Misliš li da će se izvući? — upitah ga. — Razume se. Krvarenje nije opasno.
— Nikad mi ništa o tome nije rekla. Kester je klimao glavom.
— Ona se mora izvući, Oto. On nije dizao pogled.
— Daj mi još jednu cigaretu, — reče. — Zaboravio sam da ponesem svoje.
— Ona se mora izvući, — ponovio sam. — Inače ... ceo život...
Profesor je izišao. Ustao sam.
— Proklet da sam ako se još jednom budem vozio s vama! — obrati se Kesteru.
— Oprostite... — reče Kester. — To je žena mog prijatelja.
— Tako ... — reče Jafe i pogleda me.
— Hoće li se izvući? — upitah ga.
On me je pažljivo posmatrao. Skrenuo sam pogled
— Mislite da bih se ja zadržavao ovoliko kad ne bi mogla da se izvuče? — odgovori najzad.
Stegao sam zube. Stisnuo sam pesnice. Plakao sam.
— Oprostite... — rekoh. — Suviše je naglo došlo.
— To nikad ne dolazi tako naglo, — odgovori Jafe smešeći se.
— Ne zameri mi, Oto, što slinim.
On me uhvati za ramena i okrete, pa gurnu ka vratima.
— Udji malo. Ako profesor dozvoljava.
— Hoću, hoću . . . Mogu li ući? — obratih se profesoru.
— Možete . .. Samo na jedan časak . . . Ali nemojte govoriti. Ona ne srne da se uzrujava, — odgovori Jafe.
Ništa drugo nisam video sem jednog zraka svetlosti kako pliva po vodi. Nisam se usudio da obrišem oči, da Pat ne bi pomislila da plačem zato što je njoj zlo. Pokušao sam da unesem samo osmeh.
Brzo sam izišao.
— Je li dobro što ste došli? — upitao je Kester.
— Jeste... — odgovori Jafe. — Bolje je što sam došao.
— Ujutru vas mogu povesti natrag.
— Bolje nemojte ... — reče Jafe.
— Voziću oprezno.
— Hoću da ostanem još jedan dan da je posmatram. Mogu li koristiti vaš krevet? — upita me.
Klimnuo sam glavom.
— Dobro.. . Onda ću spavati ovde. Možete li vi prenoćiti u selu.
— Mogu. Da li da vam spremim četkicu za zube i pižamu?
— Nije potrebno. Imam sve. Ja sara uvek spreman za takva iznenadjenja. Iako ne baš i za trke.
— Oprostite... — reče Kester. — Verovatno ste još uvek ljuti.
— Ne, prošlo je već... — odgovori Jafe.
— Onda mi je žao što vam aisara odmah rekao istinu.
Jafe se nasmejao.
— Vi imate loše mišljenje o lekarima. A sad idite. Budite spokojni. Ja ostajem ovde.
Brzo sam doneo stvari za Kestera i sebe. Otišli smo u selo.
— Jesi li umoran? — upitao sam ga.
— Nisam. Posedećemo negde još malo. Posle izvesnog vremena postao sam nemiran.
— Oto, kad on ostaje ovde, sigurno je opasno. Zašto hi inače ostao...
— Mislim, da ostaje iz predostrožnosti, — odgovori Kester. — On veoma voli Pat. Pričao mi je usput. Već je i njenu majku lečio.
— Je l' i ona...
— To ne znam, — odgovori Kester brzo. — Možda je i nešto drugo .. .
Hoćemo li na spavanje?
— Ti idi, Oto. Ja bih hteo još jednom. .. samo iz daleka ...
— Dobro. I ja ću s tobom.
— Slušaj Oto. Ja vrlo rado spavam napolju kad je ovako toplo vreme.
Nedavno sam više puta spavao tako. Ne brini se za mene.
— Ali sad je vlažno.
— Ne mari... Podići ću Karlov krov pa ću spavati unutra.
— Dobro. I ja bih voleo da spavam napolju.
Video sam da ga se ne mogu osloboditi. Skupili smo nekoliko ćebadi i jastuka pa se vratili Karlu. Odrešili smo kaiševe i preklopili prednja sedišta. Tako se moglo sasvim udobno ležati.
— Bolje nego ponekad na frontu, — primeti Kester.
Svetla pega prozora sijala je kroz vlažan vazduh. Nekoliko puta sam video senku Jafea. Popušili smo kutiju cigareta. Onda je svetlost ugašena. Gorela je samo još mala lampa na noćnom stolu.
— Hvala bogu... — rekao sam.
Po krovu je kapalo. Carlijao je slab vetar. Zahladilo je.
— Tfzmi i moje ćebe, Oto.
— Ne treba. Nije mi hladno.
— Sjajan je čovek... taj Jafe... Je K?
— Sjajan . .. Vrlo spreman ...
— Sigurno.
Trgao sam se iz nemirna polusna. Napolju je bflo sivi sveže. Kester je već bio budan.
— Zar nisi spavao, Oto!
— Jesam.
Izvukao sam se iz kola i prošunjao baštenskom stazom do prozora.
Mala lampa na noćnom stolu još uvek je gorela. Video sam Pat kako zatvorenih očiju leži u postelji. Uplašio sam se. Možda je mrtva. Onda sam primetio da joj se desna ruka miče. Bila je vrlo bleda. Ali više nije krvarila. Učinila je još jedan pokret. U tom času Jafe otvori oči.
Spavao je u drugoj postelji. Brzo sam se povukao. Bio sam umiren, on bđi.
— Najbolje je da se gubimo odavde... — obratio sam se Kesteru. —
Da ne bi pomislio da smo ga kontrolisali.
— Sve je u redu unutra? — upita Oto.
— Da, ukoliko se odavde može videtL Profesor ima zdrav san. Spava pri topovskoj paljbi, ali se probudi ako miš gricka ranac.
— Hoćemo li da se okupamo? Ovde je divan vazđuh. Teglio se.
— Ti idi... — rekoh mu.
— Hajde sa mnom.
Sivo nebo je puklo. Prosecale su ga narandžaste pruge. Na horizontu se izdigao zastor od oblaka, a iza njega se pojavila sasvim jasna zelena boja jabuke.
Skočili smo u vodu i plivali. Voda se prelivala u sivo i crveno.
Vratili smo se kući. Gospodjica Miler je bila već na nogama. Brala je peršun u vrtu. Trgla se kad sam Je oslovio. Zbunjeno sam pokušao da joj objasnim zašto sam, sinoć malo više psovao. Počela je da plače.
— Sirota gospođja. Tako lepa i tako mlad*!
— Doživeće ona još sto godina! — rekoh Ijutito, jer je plakala kao da će Pat umreti.
Pat neće umreti. Sveže jutro, vetar, svetli život u meni, uzbudjen morem... Pat ne može umreti. Može da umre samo ako ja izgubim hrabrost. Tu je i Kester, moj drug... tu sam ja, njen drug... Prvo bismo morali mi da umremo. Dokle god budemo živi, uvek ćemo je spasti. Uvek je bilo tako. Dokle god bude Kester živ, ja ne mogu umreti. A dokle god nas dvojica živimo. Pat ne može umreti.
— Treba biti pokoran sudbini, — reče stara gospodjica, gledajući me s prekorom na licu, smedjem i zbrčkanom kao pečena jabuka.
Verovatno je mislila na moje psovanje.
— Pokoran? — rekoh. — A zašto pokoran? Sve se u životu plaća, dvostruko i trostruko. Zašto bi onda trebalo biti pokoran?
— Ipak, ipak . .. Bolje je!
Pokoran, mislio sam. Sta bi to izmenilo život. Boriti .se i boriti, jedino to vredi u ovoj bici, u kojoj se na kraju ipak podlegne. Boriti se za ono malo što se voli. Covek može da bude pokoran u sedamdesetoj godini.
Kester je progovorio nekoliko reci s njom. Ona se ubrzo opet nasmejala. Upitala ga šta želi za ručak.
— Vidiš ... — primeti Oto. — To je dar starosti: suze i smeh . .. brzo se smenjuju. Bez žaoke. Na to bi se trebalo već ranije naviknuti, — reče zamišljeno.
Lunjali smo oko kuće.
— Svaki minut njenog sna čini me sreenim, — rekoh.
Vratili smo se u vrt. Gospodjica Miler spremala je doručak. Popili smo toplu crnu kafu. Sunce je izašlo. Odmah je otoplilo. Lišće na drveću blještalo je od vlage i svetla. Sa mora su se čuli krici galebova.
Gospodjica Miler stavi na sto kitu ruža.
— To je za nju.
Ruže su mirisale na baštenski zid i detinjstvo.
— Znaš li, Oto ... — rekoh mu. — Čini mi se kao da sam ja bio bolestan. Nisam više kao ranije. Trebalo je da budem mirniji, promišljeniji. Sto je čovek mirniji, tim više može Domoći.
— Ne može se uvek, Robi. I ja sam imao takve trenutke. Sto duže čovek živi sve je nervozniji, kao bankar koji stalno gubi.
Vrata se otvoriše. Jafe se pojavi u pižarni.
— Dobro je, dobro! — dobaci kad je video da zamalo nisam prevrnuo sto s kafom. U svemu, dobro je.
— Mogu li unutra?
— Još ne. Sad je devojka unutra. Umiva je i udešava. Nasuo sam mu kafu. Žmirkao je od sunca. Posle izve snog vremena obrati se Kesteru:
— Zaista bi trebalo da vam zahvalim. Bar sam uhvatio jedan dan odmora.
— Pa to biste mogli češće da činite ... — reče Kester. — Uveče da se izvezete a sutradan da se vratite.
— Moći, moći! — odgovori Jafe. — Zar ne primećujete da mi danas sami sebe razdiremo? Da ne činimo* mnogo šta što bismo mogli, a ni sami ne znamo zašto? Rad je postao danas tako čudovišan zato što ga toliki ljudi nemaju, i zato on sve drugo šatre. Kako je lepo ovdef Već nekoliko godina nisam bio na moru. Imam dva automobila, stan od deset soba, dosta novaca, a šta imam od svega toga! Sta je to prema ovom letnjem jutru! Rad. ... mračno ludilo .. . stalna iluzija da će jednom biti drukčije. Ludost je ovo što činimo od svog života!
— Ja nalazim da je lekar jedan od retkih ljudi koji znaju zašto žive, — primetih. — Sta bi trebalo onda jedan knjigovodja da kaže.
— Dragi prijatelju, — odgovori mi Jafe, — pogrešno je pretpostaviti da svi ljudi imaju istu sposobnost osećanja.
*— Tačno... — reče Kester. — Ali ni ljudi nisu dobili pozive prema svojim sposobnostima osećanja.
— Tako je ... — odgovori Jafe. — To su teški problemi.

Klimnuo mi je glavom.
— Sad. .. Ali mirno . .. Nemojte je ni taknuti. I neka ne govori...
Ležala je na jastucima, nemoćna, kao da se srušila; tamo. Lice bezbojno, usne blede, a oko očiju plavi, duboki kolutovi. Samo joj oči behu velike i sjajne. Suviše velike i suviše sjajne. Uzeo sam joj ruku. Bila je hladna i mlitava.
— Pat, derane moj — rekoh zbunjeno.
Hteo sam da sednem uz nju, kad primetih na prozoru lice služavke, radoznalo uprto u mene.
— Idite napolje! — rekoh joj ljutito.
— Pa treba da navučem zavese.
— Dobro! Svršite to i idite.
Navukla je žute zavese na prozor. Ali još nikako nije izlazila. Polako je počela da čiodama zakopčava zavese.
— Slušajte... Ovde nije nikakva pozorišna pretstava. Gubite se brzo.
Ona se polako okrenula.
— Prvo: treba zakopčati, pa onda: ne treba.
— Jesi li joj ti rekla? — upitah Pat. Ona klimnu glavom.
— Da ti svetlost spolja ne smeta? Odmahnula je glavom.
— Bolje da me danas ne vidiš pri svetlosti...
— Pat, — rekao sam uplašeno. — Ti ne smeš da govoriš. No ako je samo to razlog. . .
Otvorio sam vrata i služavka najzad išč^ze. Vratio sam se do Patrise.
Više nisam bio zbunjen. Staviše, sasvim sam bio zadovoljan služavkom. Pomogla mi je da prodje prvi trenutak. Mučno je bilo videti. Pat ovako da leži. Seo sam pored postelje.
— Pat... — rekoh. — Uskoro će ti biti dobro. Ona pomače usne.
— Sutra već . ..
— Sutra još ne, ali za nekoliko dana. Onda ćeš smeti da ustaneš, pa ćemo otići kući. Nije trebalo ni da dolazimo ovamo, vazduh je suviše oštar za tebe . ..
— Ali zašto, Robi? — šaputala je. — Pa ja nisam bolesna. To je bio samo nesrećan slučaj ...
Ja sam je pogledao. Da li zaista ne zna da je bolesna? Ili neće da zna? Oči su joj nemirno lutale.
— Ne treba da se bojiš ... — šaputala je.
Nisam odmah razumeo šta je mislila time i zašto je važno da se baš ja ne bojim. Video sam samo da je uzbudjena i da joj oči imaju vanredno mučan i prodoran izraz. Najednom mi sinu jedna misao.
Shvatio sam šta je mislila. Ona je verovala da se ja bojim zato što je bolesna.
— Gospode bože!... — rekoh. — Pat, je li to možda bio razlog što mi nikad nisi htela reći?
Nije odgovorila, ali sam video da sam pogodio.
— Ako boga znaš... — rekoh. — Pa za kakvog me ti smatraš?
Nagnuo sam se nad nju.
— A sad budi za trenutak potpuno mirna i ne miči se! Poljubio sam joj suve i vrele usne. Kada sam se uspravio video sam da plače. Plakala je nečujno, raširenih očiju, a lice joj je bilo nepomično. Samo su suze navirale.
— Za ime božje, Pat...
— Srećna sam!
Stajao sam i gledao je. Bila je to samo jedna reč, ali reč koju još nikada nisam ovako čuo. Poznavao sam žene, ali su to uvek bili prolazni susreti i doživljaji. . . Jedan čas zbunjenosti, jedan čas samoće, bekstvo od sebe sama, od očajanja, od praznine. Ništa drugo nisam ni želeo, jer sam naučio da se čovek ni na šta ne može osloniti, nego samo na sebe i jedino na po nekog druga. Sad sam najednom video da nešto pretstavljam jednom biću, prosto zato što sam tu, da je ono srećno što sam uz njega. Kada se to kaže izgleda sasvim jednostavno; ali kad se o tome razmisli, onda je to nešto zaista beskrajno. To čoveka može sasvim da izmeni. To je ljubav, pa ipak nešto drugo. Nešto zašta vredi živeti. Muškarac ne može da živi za ljubav. Ali za ljudsko biće može.
Hteo sam nešto da kažem ali nisam mogao. Teško je naći reci kad treba nešto stvarno kazati. A kad nadjemo potrebne reci onda se stidimo da ih izgovorimo. Sve te reci pripadaju prošlim vekovima.
Naše doba još nema izraze za svoja osećanja. Ona mogu da budu samo drugarska — sve ostalo nije pravo.
— Pat... — rekoh joj. — Stari hrabri druže .. : U tom času udje Jafe. Odmah je video situaciju. — Vrlo lepol — progundja. — Znao sam da će tako biti.
Hteo sam nešto da mu kažem, ali me on izgura napolje.XVT
Dve sedmice su prošle. Pat se toliko oporavila da smo mogli putovati natrag. Spakovali smo stvari i čekali Lenca da dodje po kola. Pat i ja smo hteli da putujemo vozom.
Bio je topao mlečni dan. Oblaci su bili nepomični i kao vata, topao vazduh treperio je iznad duna, a more je ležalo u svetioj, treperavoj pari, kao olovo.
Gotfrid je stigao posle ručka. Već izdaleka sam primetio njegovu plavu kosu kako se blista iznad žive ograde. Tek kad je skrenuo na put ka vili gospojice Miler video sam da nije sam. Pored njega se pojavila neka minijaturna imitacija vozača s trka: ogroman karirani kačket obrnuto stavljen na glavu, velike naočari protiv prašine, beo kombinezon i jedan par fantastičnih ušiju, prozirno crvenih kao rubin.
— Mili bože ... pa to je Jup! — viknuo sam iznenadjen.
— Lično... gospodin Lokamp! — odgovori Jup klibereći se.
— I to u ovom izdanju! Sta se to zbilo s tobom?
— Eto, vidiš... — obrati mi se Lenc veselo, stežući mi ruku. —
Spremamo ga za trkača. Učim ga već osam dana. Preklinjao me je da ga povedem danas. Dobra prilika da napravi svoju prvu kontinentalnu vožnju.
— Ja ću uspeti, gospo'n Lokamp! — vatreno me je uveravao Jup.
— Još kako ćeš uspeti! — smeškao se Gotfrid. — Dosad još nisam video takva luđaka, koji pati od manije ne da je proganjan već da proganja. Već prvog dana kad je počeo da uči pokušao je našim dobrim starim taksijem da prestigne jedan Mercedes sa kompresorom. Prokleti mali djavo!
Jup se znojio od sreće i s obožavanjem gledao u Lenca.
— Mislio sam, gospo'n Lenc, da mogu progutati tu: kaćipersku pticu.
Hteo sam da ga dohvatim na krivini, k'c* gospo'n Kester.
Morao sam da se nasmejem.
— Dobro si počeo, Jup.
Gotfrid je s očinskim ponosom gledao svog učenika..
— Sad dohvati prvo kofere i odnesi ih na stanicu.
— Sam?!
Jup se napeo, skoro da prsne.
— Gospo'n Lenc, smem li... taj komadić do stanice... sasvim sam da vozim.
Gotfrid je odobrio i Jup odjuri u kuću.
Predali smo kofere. Onda smo se vratili po Pat i odvezli je na stanicu.
Došli smo četvrt sata pre polaska voza. Na peronu je stajalo samo nekoliko kanti za mleko.
— Putujte vi samo ... — rekoh. — Inače ćete stići' suviše dockan.
Sedeći za volanom, Jup me uvredjeno pogleda.
— Ne svidjaju ti se ovakve prirnedbe? — upita ga, Lenc.
Jup se ispravi.
— Gospo'n Lokamp, — reče mi s prekorom. — Ja sam tačno proračunao. Mi ćemo u osam sati lako stići u, radionicu.
— Tako je! — potapša ga Lenc po ramenu. — Ponudi mu opkladu, Jup. Za flašu seltersa.
— Za kiselu vodu neću, ali za kutiju cigareta ću da. reskiram, — odgovori Jup i pogleda me izazivački.
— Znaš li ti da je drum prilično rdjav? — pitao* sam ga.
— Sve je sračunato, gospo'n Lokamp!
.— I na krivine si mislio?
— Krivine za mene ne igraju ulogu. Ja nemam živaca.
— Dobro, Jup! — rekao sam ozbiljno. — Onda pri opkladu. Ali gospodin Lenc ne srne da vozi.
Jup stavi ruku na srce.
— Časti mi!
— Dobro, dobro! Ali, reci, šta držiš tako grčevito u ruci?
— Stopericu. Hoću da izračunam vreme. Hteo bih da znam šta mogu ova kolica.
Lenc se smeškao.
— Da, deco, Jup je prvoklasno opremljen. Ja mislim da i dobri stari Sitroen već drhti pred njim.
Jup je prečuo tu ironiju. Trzao je svoju kapu.
— Onda gospo'n Lenc, da pođjemo? Opklada je opsklada.
'— Razume se, mali kompresore!
— Do vidienja, Pat! Zdravo, Robi! Gotfrid se uvali u svoje seđište.
— A sada, Jup, pokaži dami kako startu je kavaljer i budući svetski prvak!
Jup spusti trkačke naočari, mahnu rukom kao stari veteran, ubaci u prvu brzinu i jurnu na drum.
Pat i ja srno još neko vreme sedeli na klupi pred stanicom. Vrelo, blistavo sunce ohlilo je krošnje drveća ispred perona. Mirisalo je na smolu i so. Pat je zabacila glavu i zatvorila oči. Sedela je sasvim mirno, licem okreuiuta suncu.
— Jesi li umorna? Odmahnula je glavom.

— Nisam, Robi.
— Evo, dolazi voz.
Lokomotiva se s huktanjem približavala; mala, crna, izgubljena u velikom ustreptalom prostranstvu. Ušli smo u voz. Bio je skroz prazan. Krenuo je brekćući. Dim iz lokomotive, gust i crn, ležao je u vazduhu. Predeo se polako uortao... seia se smeđ]im siamnim krovovima, livade sr kravama i konjima, pa šuma, i onda kuća gospodjice Mi— ler, krotka i uspavana iza duna.
Pat je stajala na prozoru pored mene i gledala. Pruga se u krivini bližila kući i jasno smo videli prozore naše sobe. Bili su otvoreni, a bela posteljina izlpžena suncu.
— Eno gospodjice Miler! — reče Pat.
— Da! Zaista!
Stajala je pred kućnim vratima i mahala. Pat izvadi\ svoju maramicu i pusti je da leprša.
— Ne vidi je. — rekoh. — Suviše je mala i tanka.; Evo, uzmi moju.
Ona je uze i mahaše njome. Gospodjica Miler nam je odgovarala. Ali voz se postepeno već dohvatio slobodnih polja. Kuća je utonula, a dune su ostale iza nas. Iza crneivice šume ponekad je još zablistalo more, kao oko koje vreba. Zatim se pojavi zlatasto zelenilo polja, koje se širilo s mekim povetareem po klasju sve do horizonta.
Pat mi je vratila maramicu i sela u jedan ugao. Podigao sam prozor. „Prošlo je"! pomislio sam. „Hvala bogu, prošlo je! To bese samo jedan san! Proklet, ružan san."
U grad smo stigli nešto pre šest. Uzeo sam taksi L natovario kofere, pa smo se odvezli do Patrisina stana.
— Hoćeš li sa mnom gore?
— Razume se.
Odveo sam je gore pa sišao da sa šoferom odnesem" kofere. Kad sam se vratio Pat je bila u pretsoblju. Razgovarala je s potpukovnikom fon Hake i njegovom ženom.
Otišli smo u njenu sobu. Bilo je svetio, rano veče. Na, stolu je stajala staklena vaza sa crvenim ružama. Pat je prišla prozoru i gledala napolje. Onda se okrenula.
— Robi, koliko smo bili na puto?
— Ravno osamnaest dana.
— Osamnaest dana! A meni se čini mnogo duže. , — I meni. Uvek je tako kad se putuje.Ona je klimala glavom.
— Ja ne mislim tako...
Otvorila je balkonska vrata i izišla. Na balkonu se snalazila, naslonjena na zid, bela platnena stolica za rasklapanje. Ona ju je privukla sebi i ćutke posmatrala.
Kada se vratila u sobu lice joj je bilo izmenjeno a oči tamne.
— Pogledaj ruže! — rekoh. — Kester ih je poslao. Evo i njegove karte.
Ona uze kartu, pa je vrati na sto. Pogledala je ruže, ali sam video da ih jedva primećuje. U mislima joj je još uvek bila stolica za ležanje.
Već je poverovala da joj je umakla a sad, eto, ipak će možda opet postati deo njena života.
Ostavio sam je na miru. Ništa joj nisam rekao. Nije valjalo da joj odvraćam misli. Mora s tim da se pomiri i bolje je da to bude odmah, dok sam još jaovde. Moje reci bi mogle samo da odgode to saznanje, ali će ono jednom ipak doći, i onda će biti još mnogo teže.
Neko vreme stajala je pored stola, pognute glave i ruku uprtih u sto.
Zatim je digla glavu i pogledala me. cutao sam. Polako je obišla sto i stavila mi ruku na rame.
— Stari druže! — rekoh.
Ona se nasloni na mene. Držao sam je čvrsto.
— Sad ćemo preći na stvar, je li?
Ona klimnu glavom i zagladi rukom kosu.
— Bio je to samo trenutak, Robi.
— Razume se!
Neko je zakucao na vratima. Služavka je na kolicima dogurala pribor za čaj.
— To je dobro.
— Hoćeš li čaja? — upitah je.
— Ne! Kafu, hoću dobru, jaku kalu.
Ostao sam još pola sata. Bila je umorna. To sam video po njenim očima.
— Trebalo bi da otspavaš malo, — predložio sam joj.
— A ti?
— Ja idem kući, pa ću i ja malo da prilegnem. A kroz dva sata ću doći po tebe, da idemo na večeru.
— Zar si umoran? — upitala je sa sumnjom.
— Da, malo. U vozu je bilo toplo. A moram časkom i u radionicu.
Ništa više nije pitala. Bila je vrlo umcma i slaba. Položio sam je u postelju i pokrio. Odmah je zaspala. Pored nje sam stavio ruže i Kesterovu kartu, da ima o čemu da misli čim se probudi. Zatim sam otišao.
Usput sam zastao kod jednog javnog telefona. Resio sam da odmah pozovem Jafea. Iz mog stana bi to teže bilo. Tamo bi, verovatno, ceo pansion prisluškivao.
Skinuo sam slušalicu i rekao broj klinike. Jafe se posle izvesnog vremena javio.
— Ovde Lokamp, — rekao sam i iskašljao se. — Danas smo se vratili.
Pre jednog sata.
— Jeste li došli kolima?
— Ne. Vozom.
— Pametno! Kako je ona?
— Dobro.
— Dobro.
Jedan časak je razmišljao.
— Sutra ću pregledati gospodjicu Holman. Sutra pre podne u jedanaest. Hoćete li da joj saopštite.
— Neću! — odgovorih. — Ne bih želeo da ona zna da sam vas zvao.
Ona će vam se sigurno javiti sutra, pa joj vi sami recite.
— Dobro. Slažem se. Ja ću joj reći.
Mehanički sam odgurnuo debelu, umašćenu telefonsku knjigu. Ležala je na malom drvenom pultu. Iznad njega, na zidu, behu olovkom ispisani telefonski brojevi.
— Mogu li sutra posle podne svratiti do vas? Jafe nije odmah odgovorio.
— Zeleo bih da znam šta je s njom, — dodao sam.
— Sutra vam to još ne mogu reći, — odgovori Jafe.
— Mora biti na posmatranju najmanje osam dana. A onda ću vas o svemu obavestiti.
— Hvala!
Još uvek sam buljio u pult. Neko je tu nacrtao jednu debelu devojku s velikim slamnim šeširom. „Ela, matera koza", pisalo je ispod toga.
— Treba li u medjuvremenu nešto naročito učiniti?
— upitao sam ga.
— To ću videti sutra. Ali mislim da ima u svom stanu sasvim dobru negu.
— To ne znam. Ali njeni stanari će, izgleda, otputorati iduće nedelje, tako da će ostati sama sa služavkom.
— Tako? Dobro. Onda ću sutra i o tome govoriti s njom.
Gurnuo sam telefonsku knjigu preko crteža.
— Mislite li da bi ovakav napad mogao da se ponovi' Jafe je malo oklevao.
— Moguće je, razume se ... — reče onda. — Ali nije verovatno. To ću moći da vam kažem tek pošto je temeljno pregledam. Onda ću vas pozvati.
— Dobro. Hvala!
Obesio sam slušalicu. Neko vreme sam stajao na ulici. Bilo je prašli vo i zaparno. Onda sam pošao kući.
Na vratima sam naišao na gospodju Zalevsku. Izletela je iz sobe gospodje Bender kao topovsko djule. Kad me je ugledala zastade.
— Sta? Već natrag?
— Kao što vidite... Ima li čega novog?
— Za vas ništa. Ni pošte nema. Gospodja Bender se iselila.
— Tako? A zašto? Gospodja Zalevska se podboči.
— Zato što svuda postoje bitange. Preselila se u hrišćansko sklonište, zajedno sa svojom mačkom i ravno dvadeset šest maraka imetka.

Ispričala mi je da .je prepao dečji dom u kome je gospodja Bender radila kao sestra nudilja. Upravnik, neki pastor, nesrećno je spekulisao na berzi. Gospodja Bendei je otpuštena, a pritom joj je propala još i plate za dva protekla meseca.
— Je li već našla novo zaposlenje? — upitao sam i ne misleći.
Gospodja Zalevska me je samo pogledala.
— Pa razume se da nije, — dodao sam.
— Ja sam joj rekla da može ovde ostati. S plaćanjem ne mora žuriti.
Ali ona nije htela.
— Siromašni su većinom pošteni. Ko će se sad useliti?
— Haseovi. Ova je soba jevtinija nego ona u kojoj su dosad bili.
— A sadašnja soba Haseovih? Ona slegnu ramenima,
— Videćemo. Nemam mnogo nade da ču je izdati
— Kada će biti slobodna?
— Sutra. Haseovi se već preseljavaju.
— Koliko staje ta soba? Iznenada mi je palo nešto na um.
— Sedamdeset maraka.
— Suviše skupo, — rekoh, sad već sasvim budan.
— Sa jutarnjom kafom, dve zemičke i dosta masla ...
— Baš zato! Fridinu jutarnju kafu nemojte uračunavati. Pedeset maraka, ni pfenig više.
— Da nećete vi da je uzmete?? — pitala je gospodja Zalevska.

— Možda. ..
Otišao sam u svoju sobu i posmatrao vrata koja vode u Haseovu sobu. Pat u pansionu Zalevske! Ne, to se ne da lako zamisliti! Ali sam ipak posle izvesnog vremena otišao i zakucao na vrata.
Gospodja Hase bese tu. Sedela je u poluispražnjenoj sobi pred ogledalom, sa šeširom na glavi, i puderisala se. Pozdravio sam je i posmatrao sobu. Bila je veća no što sam zamišljao. Sada se to videlo jer je nameštaj bio
Tri ratna đrusa skoro sav iznesen. Tapeti su bili jednobojni, svetli i dosta novi; vrata i prozori nedavno obojeni; balkon velikj i lep.
— Sigurno ste čuli šta zahteva sad od mene, — poče gospodja Hase.
— Da se preselim u sobu one osobe! Kakva sramota!
— Sramota? — upitao sam.
— Da, sramota! — planula je. — Vama je svakako poznato da se nas dve nismo trpele, a sad me Hase primorava da se preselim u tu sobu bez balkona i s jednim prozorom. I to samo zato što je jevtinija!
Zamislite kako ona sad likuje u svom hrišćanskom skloništu.
— Ne verujem da likuje.
— Ne? Likuje ona, ta neiskrena sestra nudilja, ta tiha bubica sa zaušcima debelim kao pesnica! Pa onda, pored te sobe još i ona kokota, Erna Benig! I taj mačji smrad!
Zgranuto sam je pogledao. Tiha bubica sa zaušcima? Čudnovato: čovek zaista postaje sasvim nov i izražajan samo kad psuje. Kako su uvek jednoliki izrazi ljubavi a kako je naprotiv, raznolika skala psovki!
— Mačke su vrlo lepe i čiste životinje, — rekoh. — Uostalom sad sam baš bio u toj sobi. Ne smrdi na mačke.
, — Tako! — poviče gospodja Hase pakosno i namesti svoj šešir. —
Onda to, verovatno, zavisi od nosa. Ali ja i ne pomišljam na to da se bakćem oko seobe. Neka sam sebi prenosi nameštaj! Ja ću da izidjem! To bar hoću da imam od ovog psećeg života!
Ustala je. Njeno sundjerasto lice toliko je drhtalo od besa da je puder leteo s njega. Video sam da je usne namazala jasno crveno i da je propisno bila nakindjurena. Mirisala je kao parfimerija. Odjezdila je.
Zapanjeno sam gledao za njom, Onda sam još jednom pažljivo razgledao sobu. Razmišljao sam kako bi se ovde mogao smestiti Patrisin nameštaj. Ali sam uskoro prestao. Pat ovde, uvek ovde, kod mene — nisam mogao to da zamislim! Nikada ne bih došao na tu misao da je Paf zdrava. Ali sad. .. Otvorio sam vrata i izrnerio balkon. Onda sam odmahnuo glavom i otišao u svoju sobu.
Pat je još spavala kada sam ušao u njenu sobu. Tiho sam seo na stolicu do postelje, ali se ona odmah probudila.
— Žalim . . . Probudio sam te ...
— Jesi li sve vreme bio ovde? — pitala je.
— Ne. Sad sam baš došao.
Ona se protegla pa priljubila svoj obraz uz moju ruku.
— To je dobro. Ne volim da me neko gleda dok spavam.
— Razumem. Ni ja to ne volim. Nisam ni 'hteo da te gledam. Nisam hteo da te probudim. Zar nećeš još malo da spavaš?
— Neću. Dobro sam se ispavala. Odmah ću ustati.
Otišao sam u drugu sobu dok se ona oblačila. Napolju se polako smrkavalo. Preko puta, kroz otvoreni prozor treštao je nekakav marš.
Jedan čovek, sa ćelom i trenerima, navijao je gramofon. Hodao je po sobi i izvodio proste vežbe. Ćela mu se u polutami sijala kao uznemireni mesec. Ravnodušno sam ga posmatrao. Bio sam prazan i žalostan.
Pat je ušla. Izgledala je divno. Sasvim sveza, nimalo umorna.
— Sjajno izgledaš! — rekao sam iznenađjeno.
— I dobro se osećam, Robi. Kao da sam ćelu noć spavala. Kod mene se to brzo menja.
— Da... bog će ga znati! Ponekad to ide tako brzo da se jedva stigne.
Naslonila se na moje rame,
— Suviše brzo, Robi? x
— Ne. Kod mene ide suviše sporo. Ja sam često poztialo spor, Pat.
Ona se smeškala.
— Sporo je postojano, a postojano je dobro
— Ja sam postojan kao pluta na vodi.
«
Ona je klimnula glavom.
— Ti si postojaniji no što misliš. Retko sam kad videla nekoga da je u takvoj zabludi o sehi kao ti.
Pustio sam njena ramena.
— Da, mili moj, — reče i klirnnu glavom. — Zaista je tako. A sad hajde da idemo na večeru.
— A kuda ćemo? .
— Alfonsu. Moram ponovo sve da ih vidim. Čini mi se kao da sam čitavu večnost bila otsutna.
— Dobro. A da li si zaista gladna? Alfonsu se ae sme ići a da se ne jede. Ina'Ee on izbaci čoveka.
Srne jala se.
— Baš sam mnogo gladna.
— Onda: napred! Odjednom sam se raspoložio.
Ulazak kod Alfonsa bio je trijumfalan. On nas je pozdravio i odmah iščezao, da bi se pojavio s belom kragnom i kravatom sa zelenim bobicama. Ne bi to učinio ai nemačkom caru za ljubav. I on je sam bio malo zbunjen tim nečuvenim dokazom svoje slabosti.
— Dakle, Alfonse, ima li šta dobro za jelo? — pitaJa je Pat i oduprla se obema rukama o sto.
Alfons se smeškao. Napućio je usne i zaškiljio očima.
— Vi imate sreću! Danas ima rakova!
Ustuknuo je za jedan korak da bi posmatrao dejstvcsvojih reci.
Dejstvo je bilo izvanredno.
— Usto: čaša mladog mozelskog vina! — šapnuo je sa zanosom pa ustuknuo još jedan korak.
Požnjeo je bučno odobravanje, čak i sa vrata. Baš tad se pojavila, sa divljom žutom kosom i nosom preplanulim od sunca, iskliberena glava poslednjeg romantičara.
— Gotfride!... — dreknuo je Alfons. — Ti? Lično? Goveče, kakav je ovo dan! 'Odi na moje grudi!
— Sad ćeš viditi nešto, — rekao sam Patrisi.
Njih dvojica podjoše jedan drugom u zagrljaj. Alfons je tapšao Lenca po leđjima. Zvonilo je kao da je kovač«* nica pored nas.
— Hans! — viknuo je onda kelnera. — Donesi Napoleona!
Odvukao je Gotfrida do šanka. Kelner je doneo jednu veliku, prašnjavu bocu. Alfons je nasuo dve čaše.
— U zdravlje, Gotfride, prokleto nazime!
— U zdravlje, AEonse, stari, dobri, robijašu! Obojica su iskapili čaše.
— Prvoklasno! — reče GotMd. — To je konjak za madone!
— Sramota je... polokati ga tako, — reče Alfons žeretski.
— Ali kalio da ga čovek pije polako kad se raduje! Odi, popićemo još po jednu!
Nasu i podiže čašu.
— Prokleti neverni gade! Lenc se srne jao.
— Stari, ljubljeni Alfonse! Alfonsu se ovlažiše oči.
— Još jednu Gotfride!
— Sipaj!
Lenc pruži svoju čašu.
— Ovaj konjak ću odbiti tek kad ne budem mogao više da dižem glavu s poda.
— To je prava reč! Alfons je nasuo i treću čaša.
Kad je Lenc najzad prišao našem stolu, bio je bei daha. Izvukao je sat.
— U radionicu smo stigli ravno u deset do osam. Sta kažete na to?
— Rekord! — odgovori Pat. — Neka živi Jup! I ja ću mu dati kutiju cigareta.
— A ti ćeš dobiti zato porciju rakova! — objavi Alfons, koji je išao u stopu za Gotfriđom.
Onda nam je dao neke stolnjake.
— Svucite kapute i privežite ovo! Dama će dozvoliti, zar ne?
— Smatram da je to čak neophodno, — odgovori Pat Alfons je kliktao obradovan.
— Vi ste razborita žena. Znam ja to. Rakovi se moraju jesti udobno.
Bez straha da se uprljate.

Smeškao se.
— Ali vi ćete dobiti nešto elegantnije.
Kelner Hans je doneo jedan kuhinjski mantil, beo kao sneg. Alfons ga je razvio i pomogao joj da ga obuče.
— Dobro vam stoji.
— Vanredno, vanredno! — odgovorila je ona i nasrne jala se...
— Raduje me što ste to zapamtili, — reče Alfons blagonaklono. — To veseli srce čovekove.
— Alfonse!...
Gotfrid je vezao stolnjak sebi oko vrata taka da su krajevi bili daleko razmaknuti.
— Imam utisak da sam u berbernici!
— Odmah će biti drukčije. Ali prvo malo umetnosti. Alfons je otišao do gramofona. Odmah je zagrmeo hor hadžija iz „Tanhojzera". Slušali smo nemo. Tek stoje poslednji zvuk umukao, otvoriše se kuhinjska vrata i pojavi se kelner Hans sa činijom velikom kao dečja kada. Fuši a se. Bila je puna rakova. Hans je zadihan stavi na sto.
— Donesi i meni servietu — reče Alfons.
— I ti ćeš s nama da večeraš, lafe? — viknu Leme. — Činiš nam veliku čast!
— Ako dama nema ništa protiv...
— Naprotiv, Alfonse!
Pat je pomakla svoju stolicu ustranu i obi sede pored nje.
— Baš je dobro što sedim pored vas, — reče on pomalo zbunjen. —
Ja sam, naime, dosta vest u čišćenju rakova. Za dame je to pomalo dosadno.
On zahvati u činiju i neverovatnom brzinom poče da rastvara rakove za nju. Tako je vesto i elegantno radio' svojim ogromnim šakama da je njoj ostalo samo da prima i jede zalogaje, ukusno dodavane viljuškom.
— Prija li? — pitao je.
— Divno!
Ona podiže čašu.
— U vaše zdravlje, Alfonse.
Alfons se svečano kucnuo s njom, pa polako ispio čašu. Ja sam je pogledao. Milije bi mi bilo da je pila nešto bez alkohola. Osetila je moj pogled.
— Zdravo, Robi!
Bila je divna, blistava i vesela.
— Zdravo, Pat! — odgovorio sam i ispio svoju čašu.
— Zar ovde nije divno? — upita me ne skidajući očiju s mene.
— Čarobno.
Ponovo sam nasuo sebi.
— U zdravlje, Pat!
Jedan svetli zrak prelete njenim licem.
— U zdravlje, Robi! U zdravlje, Gotfride!
Pili smo.
— Dobro vino, — reče Lenc.
— Igumanov breg od prošle godine, — objasni Alfons. — Raduje me što se razumeš!
Izvadio je i drugog raka i pružio Patrisi otvorene pipke.
Ona je odbila.
— Ovo morate vi pojesti. Inače vam ništa neće ostati.
— Hoće, hoće! Brži sam ja od njih.
— Onda primam.
Uzela je pipke. Alfons je sijao od zadovoljstva. I dalje joj je birao najbolje komade. Izgledalo je kao da velika stara buljina hrani malog belog poletarca.
Na kraju smo još svi popili po jedan Napoleon, i onda se oprostili od AHonsa. Pat je bila srećna.
— Bilo je divno! Mnogo vam hvala, Alfonse. Bilo je zaista divno!
Ona mu pruži ruku. On je nešto promrmljao i poljubio je u ruku.
Lencu zamalo nisu oči ispale od čudjenja.
— Dodjite, — reče Alfons. — I ti, Gotfride! Napolju je, pod fenjerom, usamljen stajao mali Si troen.
— O!... — reče Pat i zaslade.
MJedan drhtaj predje njenim licem.
— Danas sam ga posle njegovog podviga, krstio imenom Herkules! — reče Gotfrid i otvori vrata. — Da vas odvezem kući!
— Ne! — odgovori Pat.
— I ja mislim tako. Pa kud ćemo, onda?
— U bar. Zar ne, Robi? Okrenula se meni.
— Razume se. Razume se da ćemo još u bar. Sasvim smo se polako vozili ulicama. Bilo je toplo i vedro. Ljudi su sedeli pred kafanama. Muzika je lepršala u vazduhu.
Pat je sedela pored mene. U magnovenju nisam mogao da shvatim da je ona zaista bolesna. Pritom me je, odjednom, obuzela jaka vrućina, ali za jedan trenutak ipak nisam mogao to da shvatim.
U baru smo zatekli Ferdinanda i Valentina. Ferdinand je bio u sjajnom raspoloženju. Ustao je i pošao Patrisi u susret s recima:
— Dijana se vraća iz šume ...
Ona se nasmešila. On joj obavi ruku oko ramena.
— Mrka smela lovica sa srebrnim lukom, šta ćemo piti?
Gotfrid je odgurnuo Ferdinandovu ruku.
— Patetičari ne znaju za takt. Dama je u društvu dva gospodina; zar još nisi primetio to, volu jedan.
— Romantičari su samo pratnja, a nikad društvo, — odvrati mu Grau mirno.
Lenc se kliberio, pa se obrati Patrisi:
— Sad ću da vam donesem nešto naročito. Kolibri koktel! Specijalitet iz Brazilije.
Otišao je do bara, pomešao sve moguće stvari, pa doneo koktel.
— Kako vam prija?
— Nešto je slab, uprkos Braziliji! — odvrati Pat. Gotfrid se smejao.
— Ipak je veoma jak. Spravljen je s rumom i votkom. Jednim pogledom sam video da u njemu nije bilo ni ruma ni votke. Tu behu pomešani voćni sokovi, limun, paradajz i, možda, koja kap angusture. Jedan bezalkoholni koktel. Ali, bogu hvala, Pat nije ništa primetila,
Popila je tri velika kolibri ja i video sam da joj je prijatno što se prema njoj ne ponašaju kao prema bolesnici. Posle izvesnog vremena podj osmo svi, samo je Valentin ostao. Lenc je to tako udesio.
Ferdinanda je natovario u Sitroen i odjezdio. Na taj način nije izgledalo da Pat i ja odlazimo ranije. Sve je ovo bilo dirljivo, ali sara se u jedan mali osetio veoma bedno.
Pat me uze pod ruku. Išla je pored mene svojim lepim, gipkim hodom. Osećao sam toplinu njene ruke. Video sam kako otsjaj svetlosti fenjera treperi po njenom živahnom licu... Ne, nisam mogao shvatiti da je zaista bolesna. Samo sam danju mogao to da shvatim, ali nikako uveče, kad je život nežniji i topliji, pun obećanja...
— Hoćemo li malo do mene? — upitao sam je.
Ona je klimnula glavom.
Hodnik našeg pansiona bio je osvetljen.
— Sto mu gromova! — povikao sam. — Šta se desilo ovde? Pričekaj jedan čas.
Otključao sam vrata i pogledao. Prazan i osvetljen hodnik otegao se kao uska ulica pređgrađja. Vrata na sobi gospodje Bender bila su širorn otvorena, a u sobi je gorela svetlost. Kao mali, crni mrav tapkao je Hase po hodniku, savijen pod teretom jedne velike lampe s ružičastim svilenim abažurom. Selio se.
— Dobro veče. Zar tako kasno?
On podiže svoje bledo lice, s mekim tamnim brkovima.
— Pre jednog sata vratio sam se iz kancelarije, A za seobu imam vremena samo noću.
— Zar vam žena nije kod kuće? On je klimao glavom.
— Ona je kod jedne prijateljice. Hvala bogu, sad ima prijateljicu s kojom je često zajedno.
Smeškao se bezazleno i zadovoljno. Tapkao je i dalje Uveo sam Pat.
— Mislim da je bolje da ne palimo svetlost, je li? — upitao sam je u sobi
— Ipak, dragi. Malo, samo za trenutak, pa onda možeš ugasiti.
— Ti si nezasito čeljade, — rekao sam i blještavom svetlošću osvetlio crvenu plišanu lepotu, pa onda brzo ugasio.
Prozori su bili otvoreni i s drveća je strujao noćni vazduh, svež kao iz šume.
— Lepo je... — reče Pat i šćućuri se u ugao prozora.
— Zar ti je zaista lepo ovde?
— Da, Robi. Kao leti u nekom velikom parku. Divno je.
— Jesi li u prolazu pogledala onu sobu do moje? — upitao sam je.
— Nisam. A zašto?
— Ovaj veliki balkon levo pripada njoj. Sasvim je zaklonjen, a preko puta nema nikog. Kad bi ovde stanovala, ne bi ti bio potreban kupaći kostim za sunčanje.
— Da, kad bih ovde stanovala.. .
— To može da bude... — rekoh ovlaš. — Videla si, ovih dana će soba biti prazna. i
Pogleda me i nasmeši se.
— Misliš li da bi to bilo dobro za nas? Da smo stalno zajedno
— Pa ne bismo bili baš stalno zajedno, — odgovorili. — Preko dana nikad nisam ovde. A često ni uveče. Ali ako bismo stanovali zajedno, ne bismo morali da sedimo po lokalima i da se uvek tako brzo rastajemo kao da dolazimo u posetu jedno drugom.
Malo se pomakla u svom kutu.
— Čini mi se, dragi, da si već razmišljao o tome.
— Jesam! — izjavih. — Ćelo veče. Ona se uspravi.

— Misliš li to baš ozbiljno, Robi?
— Sto mu gromova... Zar još ne vidiš?
Gutala je jedan časak. Zatim mi se obrati, glasom dubljim no maločas.
— Robi, otkud si baš sad došao na tu misao?
— Evo kako... — odgovorili oštrije no što sam nameravao, jer sam osećao da se sad odlučuje i o nečem drugom, ne samo o sebi. — Na to sam došao jer sam poslednjih nedelja video kako je divno biti sasvim zajedno. Ne mogu više da podnesem to sastajanje na časove! Hoću više da imam. od tebe! Hoću da si uvek pored mene. Nemam više volje za tu igru skrivanja u ljubavi. Odvratno mi je. Ne treba mi to. Hoću te svu, i opet tebe, i nikad te neću imati dovoljno. Neću ni za trenutak više da se lišavam toga.
Cuo sam kako diše. Skupila se u uglu prozora. Ruke je obavila oko kolena. Gutala je. Odjednom je iza drveća blesnuo crveni sjaj reklame i bacio bledi odblesak na njene svetle cipele. Zatim se polako dizao po njenoj suknji i rukama.
— Mirne duše možeš da me ismeieš.
— Da te ismejem?
— Pa da... Zato što uvek kažem: ja hoću. Najzad, treba i ti nešto da hoćeš.
Ona pogleda gore.
— Znaš li, Robi, da si se izmeaio?
— Nisam!
— Ipak. . . jesi. Pa, eto i sam kažeš to. Ti hoćeš. Više ne pitaš. Sad jednostavno hoćeš.
— To nije tako velika promena. Ipak, ma koliko ja hteo, ti možeš reći ne.
Iznenada se nagnula meni.
— A zašto bih ja rekla ne, Robi.. . ? — obrati mi se toplim i nežnim glasom. — Pa i ja hoću ono što ti hoćeš...
Bio sam iznenadjen. Obgrlio sam je. Njena kosa mi pomilova lice.
— Je li istina, Pat.
— Kako da ne, mili.
— Dovraga!... — viknuh. — A ja sam mislio da će |o ići mnogo teže.
Ona je klimala glavom.
— Od tebe zavisi to, Robi...
— Skoro se i meni tako čini. Obavila mi je ruke oko vrata.
— Ponekad je divno kad čovek ne mora ni na šta da misli. Kad ne mora uvek sve sam da svrši. Kad može da se nasloni na nekoga. Ah, dragi, sve je, ustvari, sasvim prosto, ali čovek ne srne sam sebi otežavati.
Morao sam stisnuti zube. Baš ona to da mi. kaže!
— Tačno... — rekoh zatim. — Tačno je, Pat. Medjutim, uopšte nije bilo tačno.
Stajali smo još neko vreme kraj prozora.
— Prenećemo sve tvoje stvari ovamo, — rekoh joj. — Ovde se ničeg ne moraš odricati. Nabavićemo i kolica za čaj. Frida će to već da nauči.
— Pa imamo ih, dragi. Ono su moja.
— Tim bolje. Onda ću još sutra početi da vežfoam s Fridom.
Naslonila je glavu na moje rame. Osećao sam da je umorna.
— Da te otpratim do kuće? — upitao sam je.
— Hoću. Samo još na časak da prilegnem.
Neko vreme ležala je na postelji ništa ne govoreći, kao da spava. Ali su joj oči bile otvorene i ponekad bi se u njima uhvatio refleks svetle reklame, koja je kao šarena severna svetlost nečujno puzala po zidovima i tavanici. U susednoj sobi čulo se s vremena na vreme kako Hase rije medju ostacima svojih nada, svog braka, a verovatno i svog života.
— Trebalo bi da odmah ostaneš ovde. Ona se uspravi.
— Danas ne, dragi...
— Milije bi mi bik) ako bi ostala . ..
— Sutra ...
Ustala je i tiho hodala po sobi. Setio sam se onog dana kad je prvi put ostala kod mene i kad se u sivom praskozorju isto tako tiho kretala sobom dok se oblačila. Nisam znao šta je to, ali je u tome bilo nečeg silno dirljivog, nečeg prirodnog, bilo je kao neki pokret iz vrlo davnog, iščezlog vremena, kao neka prećutna pokornost zakonu koji više niko ne zna.
Vratila se iz pomrčine meni, pa oberaa rukama uzela moje lice.
^
— Lepo mi je kod tebe, dragi. Vrlo lepo. Dobro je Sto te imam.
Ništa niesm odgovorio. Nisaai mogao da odgovorim.
Otpratio sam je do kuće, pa se vratio u bar. Tamo sam našao Kestera.
— Sedi, — reče oa. — Kako je?
— Nije baš naročito, Oto.
— Hoćeš li da piješ?
— Kad bih pio, morao bih mnogo da pijem. A to neću. Mora ići i bez toga. Ali bih. mogao nešto drugo da učinim. Je li Gotfrid na radu s taksijem?
— Nije.
— Onda ću ja da vozim još koji čas.
— I ja ću s tobom.
Isterao sam kola i oprostio ae od Ota. Odvezao sam se na taksistanicu. Preda mnom su bila dvoja kola. Pođe su. došli Gustav i glumac Tomi. Onda su dvoja prednja kola otišla, a uskoro zatim sam i ja dobio jednu mušteriju.
Neka mlada devojka htela je u Vinetu.
Vineta je bila popularni lokal za igranje, s telefonom na stolovima, brzom poštom i sličnim udobnostima za ljude iz unutrašnjosti. Nalazio se malo po strani od ostalih lokala, u jednoj mračnoj ulici.
Zaustavio sam se. Devojka je čeprkala po svojoj torbici, pa mi pružila pedeset maraka. Slegnuo sam ramenima.
— Nažalost, ne mogu da vam razmeram. Prišao nam je portir.
— Koliko iznosi? — upita devojka.
— Marka i sedamdeset. Ona se obrati portiru.
— Hoćete li da platite za mene? Vratiću vam na kasi. Portir otvori vrata i ode s njom do kase. Zatim se vrati.
— Eva... Prebrojao sam.
— Samo marka i pedeset...
— Gle ti njega!... Kanda si još zelen? Dvadeset pfeniga taksa za portira. Odbi!
Bilo je lokala u kojima se portiru davao bakšiš. Ali samo ako on pribavi mušteriju, a ne ako se ona doveze.
— Zato još nisam zelen! — rekoh. — Imam da dobijem marku i sedamdeset.
— Možeš da dobiješ nešto po njušci... — zarežao je. — 'Vataj maglu!
Ja sam ovde duže nego ti.
Nije mi bilo stalo do tih dvadeset pfeniga. Ali nisam hteo da ine magarči.
— Ne drobi, već mi daj ostatak! — dobacih mu.
Tako me je brzo udario da se nisam mogao zakloniti. A nisam mogao ni da izmaknem sa svog sedišta. Udario sam glavom o volan. Ispravio sam se ošamućen. Glava mi je brujala kao doboš, a iz nosa je kapala krv. Portir je stajao pored mene.
— Hoćeš li još jedan, pasji sine?
Začas sam ocenio situaciju. Ništa se nije dalo uraditi. Ta bitanga je bila jača od mene. Da bili ga svalio, morao bih ga iznenaditi. Da ga udarim sa svog sedišta nije imalo smisla, jer bi taj udarac bio bez snage. A dok bih izišao iz kola, mogao bi triput da me obori. Gledao sam ga. Duvao mi je u lice dah koji je zaudarao na pivo.
— Još jednu reč i žena će ti ostati udovica.
Gledao sam ga. Nisam se micao. Netremice sam gledao to široko, zdravo lice. Gutao sam ga očima. Video sam mesto u koje treba da udarim, bio sam ukočen od besomučnog gneva. Ali se nisam makao.
Video sam glavi! sasvim blizu, sasvim jasno, kao kroz uveličavajuće staklo, ogromno lice i svaku dlaku na bradi i crvenu kožu, rrpavu i punu pora . .. Slem jednog policajca zablista,
— Sta se tu desilo?
Portir pođlački razvuče Bce.
— Ništa, gospo'n narednice. On pogleda mene.
— Ništa, — rekoh. Pogleda portira, pa mene.

— Pa vi krvarite.
.,— Udario sam se.
Portir se povukao za jedan korak. Očima se smeškao. Mislio je da se bojim da ga prijavim.
— Hajd' vozi dalje! — naredi mi policajac. Dadoh gas i vratih se na stanicu.
— Čoveče, kalio ti to izgledaš? — začudi se Gustav.
— Samo nos ... — odgovorio sam i ispričao događjaj.
— 'Odi u krčmu, — reče mi Gustav. — Nisam badava bio sanitetski kaplar. Svinjarija! Udariti čoveka koji sedi!
Odveo me je u kuhinju krčme pa uzeo led i trljao mi nos oko pola sata.
— Ni kvrgu nećeš imati! — tešio me je. Najzad je prestao.
— No kako je? Dobro, šta? E, onda ne gubimo vreme. Tomi je ušao.
— Je F to onaj veliki portir iz Vinete? Taj je poznat po svojim tučama.
Nažalost, još nije osetio na sebi.
— Sada će osetiti, — odgovori Gustav. — Da, ali od mene.
Gustav me mrzovoljno pogleda.
— Dok ti izidješ iz kola ...
— Već sam mislio kako ča ... Ako j« ne uspem, jeS uvefc ti imaš vremena da svršiš s njim.
— Dobro ...
Uzeo sam kapu od Gustava. Uzeli srao i njegova kola da ne bi portir nanjušio. A i tako nije mogao da vidi jer je ulica bila vrlo mračna.
Gustav je iskočio sa dvadeset maraka u ruci.
— Ih, nemam sitaog! Portir, možete li razmeniti? Marku i sedamdeset iznosi? Platičete mu vi?
Onda podje kao da ide kasi. Portir mi se približavao kašljucajući i pruži mi marku, i pedeset. Ja sam i dalje držao ispruženu ruku.
— Tornjaj se! — zarežao je.
— Ostatak ovamo, šugavo pseto! — iedrao sam se.Jedan časak je stajao kao skamenjen.
— Ah, čoveče!... — tiho reče zatim, oblizujući se. — Zbog toga ćeš se mesecima kajati!
Zamahnuo je. Taj udarac bi me onesvestio. Ja sam bio spreman.
Okrenuo sam se i sagnuo, a njegova pesnica tresnu o dršku moje kurble, koju sam držao skrivenu i spremljenu u levoj ruci. Portir jauknu i otskoći, tresući rukom. Sištao je od bola kao parna mašina i stajao slobodno, bez zaklona.
Iskočio sam iz kola.
— Zar me ne poznaješ?* — siktao sam i udario ga u stomak.
Prevrnuo se.
— Jedan!... — poče Gustav da broji — Ehra... tri...
Kad je izbrojao pet, portir se digao unezveren. Sad sam opet kao i pre video pred sobom njegovo lice, zdravo, široko, glupo, prostačko.
Video sam čitavu tu zdravu snažnu bitangu, tu svinju koja nikad neće imati bolesna pluća. Najednom mi se zamaglilo pred očima i u glavi.
Počeo sam da ga udaram, bez predaha da ga udaram. Sve što se u meni slcupilo poslednjih dana i sedmica, sve je to udaralo po tom zdravom, širokom licu iz koga je izbijala rika. Udarao sam ga sve dok me nisu otrgli...
— Čoveče .. . ubićeš ga!... — vikao je Gustav.
Pogledao sam naokolo. Obliven krvlju, portir je stajao naslonjen na zid. Zatim se srozao na zemlju u svojoj uniformi, pa kao ogroman svetlucav insekt počeo polako da gmiže četvoronoške ka ulazu.
— Taj skoro neće drugoga tući, — primeti Gustar. — Ali sad, druže, hvatajmo maglu dok neko nije došao! To je već teška telesna ozleda.
Novac smo bacili na kaldrmu, seli u kola, pa odjurili.
— Krvarim li i ja? — pitao sam. ga. Ili sam okrvavljen od portira?
— Opet ti nos krvari, — objasni mi Gustav. — Prilepio ti je vrlo dobar šamar.
— Nisam ni primetio. Gustav se smejao.
— Sad mi je, Gustav«, znatno bolje.

XVIII
Pred barom se nalazio naš taksi. Ušao sam da uzmem isprave i ključ, pa da smenim Lenca. Gotfrid je izišao sa mnom.
— Jesi li dobro zaradio? — upitao sam ga.
— Skromno... Ili je suviše taksija ili suviše malo ljudi koji se voze taksijem... A ti?
— Mršavo. Svu noć sam stajao. Jedva sam ugrabio dvadeset maraka.
— Mutno vreme... Gotfrid podiže obrve.
— Onda se, verovatno, danas ne žuriš?
— Ne... A zašto?
— Povezi me jedan deo puta.
— Dobro.
Seli smo u kola.
— Kuda?
— U crkvu.
— Sta?! — začudih se. — Jesam li dobro čuo? U crkvu?
— Da, sinko, dobro si čuo. Tačno je: idem u crkvu. — Pa dobro...
Krenuli smo.
Katedrala se nalazila u starom delu grada, na prostranom trgu okruženom svešteničkim kućama. Stao sam pred glavnim ulazom.
— Dalje! — reče Gotfrid. — Obidji!
Zaustavio me pred jednim malim ulazom na stražnjoj strani. Tu smo izišli.
Tri ratna firusa
— Prijatan provod! — dobacih mu. — Začelo ćeš na ispovest.
— Hajcie sa mnom. NaKKejao sam.se.
— Neću danas. Jutros sam se već molio Bogu. To mi je dovoljno za ceo dan.
— Ne bulazni koješta, mali! Hajde sa mnom. Biću velikodušan i pokazaću ti nešto.
Radoznalo sam pošao za njim. Prošli smo kroz mala vrata i upali u manastirski trem. To je bio veliki četvorougaonik, oivičen dugim redom lukova koji su sa unutrašnje strane bili poduprti granitnim stubovima i zatvarali vrt. Na sredini je stajao veliki trošan krst sa raspećem. Sa strane su bili izradjeni bareljefi koji su pretstavljali stradanje Hristovo. Pred svakim od njih nalazila se po jedna stara molitvena klupa. Vrt je bio zapušten i sav u cvetu.
Gotfrid mi pokaza nekoliko ogromnih grmova belih , i crvenih ruža.
— Ovo sam hteo da ti pokažem. Poznaješ li ih? Zastao sam izncnadjen.
— Dabome, da ih poznajem. Dakle, ovde si ti žnjeo, stara crkvena lopužo!
Pat se pre nedelju dana preselila gospodji Zalevskoj i Lenc joj je ono veče poslao po Jupu ogromnu kitu ruža. Bilo ih je toliko da je Jup dvaput morao da silazi i oba puta se vraćao s punim naručjem. Tada sam lupao glavu gde li ih je Gotfrid uzeo, jer sam znao njegov princip da nikad ne kupuje cveće. Takve ruže nisam nikada video u gradskim vrtovima.
— To je ideja! — rekoh sa odobravanjem — Na takvu misao treba doći.
Gotfrid se smeškao.
— Ovaj vrt je prava zlatna dolina. Svečano mi stavi ruku na rame.
— Primam te za ortaka! Pretpostavljam da će ti bsš sad dobro doći!
— Zašto baš sad?
— Zato što su gradski vrtovi već prilično ogoleli. A dosad su, verovatno, bili tvoj jedini izvor. Zar ne?
Potvrdio sam glavom.
— Sem toga, — objašnjavao je dalje Gotfrid, — ulaziš u period u kome se ispoljava razlika izmedju buržuja i kavaljera. Buržuj je sve nepažljiviji što duže poznaje neku ženu, a kavaljer sve pažljiviji.
Širokim pokretom ruke pokaza ceo vrt.
— Pomoću ovoga možeš postati skoro dirljiv kavaljer! Srne jao sam se.
— Sve je to lepo Gotfride, — rekoh mu. — Ali šta će biti ako me ulove? Odavde se teško može kidnuti, a bogobojažljivi ljudi mogu vrlo lako to da nazovu skrnavIjenjem svetinje.
— Dragi moj mladiću, — odgovori Lenc. — Zar ima koga ovde? Od rata naovamo ljudi idu na političke zborove, a »e m erkvu.
To je zaista bilo tačno.
— A šta je s pastorima? — upitah ga.
— Pastori se ne brinu za cveće. Inače bi ovaj vrt bio bolje negovan. A dragom Bogu će biti milo ako nekoga obrađuješ njkna. On nije rdjav.
Stari je to ratnik.
— Imaš pravo!
PosmatKao sam ogromne stare grmove.
— Imam rezervu za mesec dana, Gotfride!
— I duže! Imaš sreću. Ove ruže su trajne, dugo cvetaju. S njima ćeš izgurati bar do polovine septembra. A posle će biti zimskih raža i hrizantema. Hajde i njih da ti pokažem.
Išli smo kroz vrt. Ruže su opojno mirisale. Rojevi pčela su leteli od cveta do eveta, pa je izgledalo kao da ceo vrt zuji.
— Pogledaj ... — rekao sam mu i zastao. — Otkud su mogle da dolete? Usred grada! Ovde u blizini nema košnica. Jedino ako pastori ne drže košnice na tavanu?
— Ne, brate. Začelo su došle sa nekog imanja. Znaju one svoj put. —
Žmirkao je očima. — Mi ga ne znamo, ie li?
Slegnuo sam ramenima.
— Možda ipak znamo. Bar jedan mali deo. Taman koliko može da se zna. Zar ne?
— Ne. Neću ni da ga znani. Ciljevi čine život malogradjanskim.
Pogledao sam gore na toranj. Bio je svilenkasto zelen pod plavim nebom, beskrajno star i miran, okružen, lastama koje su ga obletale.
— Kako je ovde tiho... — prošaputah. Lenc je klimnuo glavom.
— Da, stari druže, ovde se vidi da čoveku nedostaje samo vreme pa da bi postao valjan. Zar ne?
— Vreme i mir.
— I mir!... — nasmejao se. — Kasno! Sad smo već doterali dotle da mir ne bismo mogli više ni izdržati. Dakle, napred! Opet natrag u buku!
Odvezao sam Gotfrida, pa se vratio na stanicu. Usput sam prošao pored groblja. Znao sam da Pat u to vremeobično leži na balkonu, pa sam nekoliko puta zatrubio. Ali ona se nije pojavila, te produžili dalje.
Mesto nje sam. malo dalje video gospodju Hase u taftanom ogrtaču.
Prošla je ulicom i zašla za ugao. Krenuo sam za njom da je upitam hoće li da je odvezem nekud. Ali kad sam stigaodo raskrsnice video sam je kako ulazi u kola koja su stajala odmah iza ugla. Bila je to pomalo rasklimatana Mercedes limuzina model 1923. Cim je ušla, kola su krenula. Za volanom je sedeo čovek u upadljivom, kariranom odeiu. Imao je nos kao kljun u patke.
Prilično dugo sam gledao za kolima. Eto, to se dešava kad žena stalno sedi sama kod kuće. Zamišljeno sam vozio ka stanici i stao u red taksija koji su čekali.
Sunce je peklo po krovu kola. Napredovao sam veoma polako. Buljio sam preda se i pokušavao da zaspim. Ali slika gospodje Hase nije mi išla iz glave. To je, doduše, sasvim nešto drugo, ali je ipak i Pat po čitav dan sama.
Izišao sam iz kola i otišao do Gustava.
— De, pij malo! — ponudi me i pruži termos. — Ledeno! Sopstveni izum! Kafa s ledom. Satima se drži ovako, čak i na ovoj žegi. Da, da... Gustav je vest!
Popio sam jednu čašu.
— Kad si već tako vest onda mi bar reci kako da se zabavi žena koja mnogo ostaje sama.
— Ništa prostije! — Gustav me je posmatrao s visine. — Goveče!
Dete ili pseto! Pitaj me sad nešto teže!
— Pseto! — rekoh iznenadjeno. — Pa da! Razume se: pseto! Imaš pravo. Sa psom čovek nikad nije sam.
Ponudio sam mu cigaretu.
— Slušaj, imaš li ti možda nešto pojma o tim stvarima? Takvo kučence bi trebalo sad da je jevtino?
Gustav je s puno prekora klimao glavom.
— Ma, Roberte, ti kanda zaista ne znaš ko sam ja! Moj budući tast je pomoćni knjigovodia pinčerskog udruženja Doberman! Možeš dobiti mlado štene, čak i badava, i to najčistije rase. Imamo sad jedan kot od šest komada. Baba im je pobednica Herta von der Tongburg.
Gustav je bio od Boga blagosloven. Otac njegove vesrenice nije bio samo odgajivač dobermana nego i krčmar, vlasnik krčme Nova klisura, a verenica je imala perionicu. Tako je Gustav sjajno prolazio.
Kod tasta je besplatno jeo i pio, a verenica mu je prala i peglala košulje. Nije bio lud da se ženi. Onda bi morao sam da se stara o svemu.
Objasnio sam Gustavu da doberman ne bi odgovarao. Suviše je veliki, a i narav mu je nesigurna. Gustav je sarno kratko vreme razmišljao.
Kao stari borac navikao je da odmah uradi ono što naumi.
— Podji sa mnom, — reče on. —,'Ajde da pokušamo. Nešto mi je palo na um. Samo nemoj da mi se petljaš u posao.
— U redu.
Odveo me je u jedan mali dućan. U izlogu su bili akvarij umi puni algi. U jednom sandučetu čučalo je nekoliko zlosrećnih morskih prasića. Sa strane su visili kavezi sa ćešljugarima, zimovkama i kanarincima koji su se neumorno vrteli. Jedan mali, krivonogi čovek u mrkom džemperu izišao je pred nas. Vodnjikave oči, bleđa koža, nos
^ao svetla babura, ljubitelj piva i rakije.
— Antone, šta radi Asta? — upitao ga Gustav.
— Druga nagrada u Kei iu! — ođgovoim Aaton.
— Bezobrazluk! A zašto ne prva?
— Prvu su dali Udu Blankfelsu, — progu»dja Anton.
U zadnjem delu radnje nešto je zacvilelo i zalajal. Gustav ode tamo pa se uskoro vrati. Nosio je držeći za vrat dva terijera. U levoj ruci crnobelog a u desnoj crvenosmedjeg. Desna ruka sa crvenosmedjim neprimetno se trgla. Ja sam ga pogledao: to!
Bilo je to divno, razigrano psetance. Prare noge* kvadratno telo, četvorouglasta glava, pametno i drsko kučence. Gustav ih pusti da trče.
— Smešan melez, — reče i pokaza crveaosmedjeg. — Otkuda ti to čudo?
Anton ga je, kako reče, dobio od jedne dame koja je otputovala u Južnu Ameriku. Gustav prsnu u grohotan smeh — nije mu verovao.
Uvredjen, Anton mu pokaza rodoslov, koji je dopirao od praoca Noja.
Gustav je odmahnuo rukom, pa se raspitivao o crnobelom. Anton je za crvenosmedjeg tražio sto maraka. Gustav je nudio pet. Nije mu se svidiao praded. Zamerao je i repu. A ni uši mu nisu bile baš ispravne.
Crnobeli je bio bez greške.
Stajao sam u uglu i slušao. Najednom mi neko zgrabi šešir. U uglu, na jednoj šipci, čučao je majmun, malo po~ grbljen, žuta krzna i tužna lica. Imao je okrugle crne oči i usta kao u ojadjene stare žene.
Oko trbuha je nosio kožni pojas za koji je bio privezan lanac. Ruke su mu bile male, crne i zapanjujuće ljudske. Ostao sam na mestu, miran. Majmun se polako približavao po svojoj šipci. Pritom me je posmatrao nimalo podozrivo, nego nekim čudnim pogledom punim uzdržijivosti. Najzad je oprezno pružio ruku. Pružio sam mu prst. Prvo je ustuknuo, pa ga onda uhvatio. Bilo je veoma čudno osećati tu hladnu dečju ruku kako steže prste. Kao da se neki jadan, nemi čovek, zalutao u ovo zgrčeno telo, hteo da spase. Te samrtno tužne oči nisu se mogle dugo gledati.
Gustav se brekćući izvukao iz šume rodoslovnog drveća.

— Dakle, Antone, sporazumeli smo se: ti ćeš za njega dobiti jedivog dobermana iz Hertina kota. Najbolji posao u tvom životu!
Onda se obrati meni:
— Hoćeš li odmah da ga poneseš?
— A šta staje?
— Ništa! Trampio sam ga za dobermana koga sam ti malopre poklonio. Da, da... Gustava treba pustiti da radi! Gustav vredi zlata!
Dogovorili smo se da ću docnije doći po pseto, pošto završim vožnju.
— Znaš li šta si dobio?! — upita me Gustav napolju. — Nešto izvanredno! Irski terijer! Primisima! Bez greške! Usto i rodoslov! Ah, čoveče božji!... Ne smeš ni da ga pogledaš, jer ćeš morati da se pokloniš kad god osloviš tog džukca.
— Gustave, učinio si mi veliku uslugu. Hajde sad da popijemo najstariji konjak koji budemo našli.
— Danas neću! — izjavi Gustav. — Danas moram imati sigurnu ruku. Doveče idem na kuglanje sa svojim društvom. Obećaj mi da ćeš i ti jednom otići sa mnom! Svi su vrlo čestiti ljudi; dolazi čak i jedan viši poštanski sekretar.
— Doći ću, — obećah mu. — Cak i ako viši poštanski sekretar ne bude tamo.
U radionicu sam se vratio nešto pre šest. Kester me je sačekao.
— Jafe je telefonirao danas posle podne. Treba da mu se javiš.
Za trenutak mi je zastao dah.
— Je li rekao štogod, Oto?
— Ne, ništa naročito. Samo toliko da je do pet sati u ordinaciji, a posle u bolnici Doroteum. Sad je već u bolnici; telefoniraj tamo.
— Dobro.
Otišli smo u kancelariju. Bilo je toplo i zagušljivo, ali sam ja zebao i telefonska slušalica mi je drhtala u ruci.
— Glupost! — rekoh, pa se čvrsto odupreh rukom o sto.
Dugo je trebalo dok sam dobio Jafea.
— Imate li vremena? — upita me.
— Imam.
— Onda dodjite odmah ovamo. Ovde ću biti do sedam.
Hteo sam da ga pitam da li se desilo što Patrisi. Ali nisam mogao.
— Dobro... — rekoh. — Za deset minuta ću biti kod vas.
Spustio sam slušalicu, pa odmah zatim zatražio stan. Javila se služavka. Pitao sam za Pat.
— Ne znam da li je ovde, — reče Frida mrzovoljno. Glava mi je bila teška i vrela. Čekanje se beskrajno oteglo. Onda začuh neko romorenje, pa Patrisin glas.
— Robi?
Na časak sam zatvorio oči.
— Kako si Pat?
— Dobro. Dosad sam sedela na balkonu i čitala. Uzbudljiva knjiga.
— Tako, dakle ... uzbudjiva knjiga ... To je lepo. Hteo sam da ti kažem da ću večeras malo docnije doći kući. Jesi li već gotova s knjigom?
— Nisam . . . Baš sam u sredim. Imam još za tri četiri sata.
— Dotle ću već uveliko biti tamo. A sad brzo čitaj dalje.
Nekoliko trenutaka sam sedeo nepomično. Onda sam ustao.
— to, mogu li uzeti Karla? Neću dugo.
— Razume se. Ako hoćeš, poći ću s tobom. I tako nemam šta da radim.
— Nije potrebno. Nije ništa naročito. Već sam telefonirao kući.
Zadivio sam se kad je Karlo izleteo na ulicu. Kakva svetlost... kakvo divno večernje osvetljenje iznad krovova! Kako je život pun i lep!
\Na Jafea sam morao da čekam nekoliko minuta. Sestra me je odvela u jednu malu sobu u kojoj su ležali rastureni stari listovi. Na prozorskoj dasci stajalo je nekoliko saksija s puzavicama. Bile su to uvek iste novine u smeđ j im koricama i uvek iste žalosne puzavice koje se sreću samo u lekarskim čekaonicama i bolnicama.
Jafe je ušao. Imao je na sebi kao sneg beo mantil na kome su se još videli prevoji od peglanja. A kad je seo pored mene, video sam da je unutrašnja strana desnog rukava poprskana s nešto malo svetlocrvene krvi. U svom životu sam video mnogo krvi, ali ova majušna mrlja me je onespokojila više nego bezbrojni zavoji natopljeni krvlju. Nestalo je moje sigurnosti.
— Obećao sam da ću vam reći kako je sa gospodjicom Holinan, — poče Jafe.
Klimnuo sam glavom i gledao u stolnjak. Imao je neku šarenu plišanu mustru. Netremice sam gledao u isprepletane šestougaonike. Imao sam luđačko osećanje da će sve dobro ispasti ako izdržim i ne trepnem dok Jafe ne nastavi da govori.
— Ona je pre dve godine provela šest meseci u sanatorijumu. Znate li vi to?
— Ne znam, — rekoh i dalje gledajući u stolnjak.
— Posle toga se oporavila. Sad sam je temeljno pregledao. Ona bezuslovno i ove zime mora još jednom onamo. Ne srne ostati ovde u gradu.
Još uvek sam gledao u šestougaonike. Rasplinuli su se i počeli da igraju.
— Kad mora da podje? — upitao sam.
— Na jesen. Najkasnije krajem oktobra.
— Dakle, to nije bilo prolazno krvoliptanie?
— Nije. Podigao sam oči.
— Mislim da vam ne moram reći, — nastavi Jafe, — da se kod te bolesti ništa ne može predvideti. Pre godinu dana je izgledalo da je proces zaustavljen. Počelo je zakrečavanje i moglo se pretpostaviti da će kaverne ostati zatvorene. Kao što su se sad otvorile tako isto mogu iznenada i da se zatvore. Ne pričam vam to radi utehe, zaista je tako. Ja sam doživeo neverovatna ozdravljenja.
— A i pogoršanja? On me pogleda.
— I to, razume se.
Počeo je da mi objašnjava pojedinosti. Oba pluena krila bila su načeta: desno manje, a levo više. Onda je zastao i zazvonio po sestru.
— Donesite moju tašnu.
Donela je. Jafe izvadi dve velike fotografije. Skinu šuštavi omot i podiže ih prema prozoru.
— Ovako će vam biti jasnije. Ovo su rentgenski snimci.
Na sivoj prozirnoj ploči video sam kičmeni stub, plećke, ključne kosti, grudnu kost i blage konture rebara. Ali sam video i nešto više... Video sam jedan kostur. Taman i avetinjski, isticao se medju bledim senkama koje su se preli vale. Video sam Patrisin kostur. Patrisin kostur!
Jafe je vukao pincetom po pojedinim linijama i bledim, sivim senkama na ploči, objašnjavajući. Nije ni primetio da ne gledam više. Obuzela ga je naučnička savesnost. Najzad mi se obratio.
— Jeste li razumeli!
— Jesam.
— Šta vam je? — upita me.
— Ništa! — odgovorih. — Ne mogu više da gledam.
— Ah, tako ...
On namesti naočare. Zatim vrati fotografije u omote pa me netremice pogleda.
— Nemojte se mučiti suvišnim mislima.
— To ne! Ali ta prokleta mora! Milioni ljudi su zdravi! Zašto baš ona nije?
Jafe je ćutao neko vreme.
— Na to niko ne može da odgovori, — reče zatim.
— Da! — povikah strahovito ogorčen i zaslepljen besom. — Na to niko ne može da odgovori! Dabome da ne može! Niko ne može da odgovori na jad i umiranje! Prokletstvo! Cak se ništa ne može ni učiniti protiv toga!
Jafe me je dugo gledao.
— Oprostite, — rekoh mu. — Ne mogu drukčije. Otvoreno gledam i govorim sve. To je prokletstvo!
CJoš uvek me je gledao.
— Imate li malo vremena? — upita me najzad.
— Imam.
— Dobro ... Ustao je.
— Sad moram da izvršim večernji pregled bolesnika. Voleo bih da podjete sa mnom. Sestra će vam dati mantil. Za bolesnike ćete biti moj asisteat.
Nisam znao šta je hteo time. Uzeo sam mantil koji mi je sestra donela.
Išli smo dugačkim hodnikom. Ružičasti sjaj večeri ulazio je kroz široke prozore. Meka, prigušena svetlost. Neki prozori su bili otvoreni. Spolja je dolazio miris rascvetalih lipa.
Jafe je otvorio jedna vrata. Zapljusnuo nas je zagušljivi zadah truleži.
Jedna žena s divnom kosom boje staroga zlata, po kojoj se svetlost razlivala u blistavom otsjaju, umorno je podigla ruke. Imala je plemenito čelo, usko na slepoočnicama. Ali već ispod očiju počinjao jo zavoj. Dopirao je do usta. Jafe ga je pažljivo skinuo.Video sam da žena nema nosa. Na njegovom mestu bila je krastava, mrljava crvena rana sa dve rupe. Jafe je opet stavio zavoj.
— Dobro, — rekao je ljubazno, pa izišao. Zatvorio je vrata za sobom.
Ponovo smo se našli u hodniku. Zastao sam i gledao meku večernju svetlost.
— Hodite! — reče Jafe i pod je ispred mene u drugu sobu.
Do nas je doprlo krčanje i hripanje čoveka u bunilu. Bio je to muškarac olovnoblede boje lica koje je bilo« posuto čudnim, veoma crvenim pegama. Usta su mu bila otvorena, oči nabubrele, a ruke se nemirno micale po pokrivaču. Bio je bez svesti. Lista temperature pokazivala je stalno četrdeset stepeni. Kod postelje je sedeuv jedna sestra i čitala. Kad je Jafe ušao ostavila je knjigui ustala. On pogleda na listu i zaklima glavom.
?— Zapaljenje oba pluća i porebrice. Već nedelju dana se bori kao bik. Recidiv. Bio je već skoro zdrav. Suviše je rano počeo da radi. Ima ženu i četvoro dece. Beznadežno!
Pregledao je pluća i proverio puls. Sestra mu je pomogla. Pritom joj knjiga pade na zemlju. Podigao sam je i video da je kuvar. Covek u postelji neprestano je grebao po pokrivaču svojim rukama sličnim paucima. To je bio jedini zvuk koji se čuo u sobi.
— Sestro, preko noći ostanite pored njega, — reče Jafe.
Izidjosmo. Napolju je ružičasti suton postao još raznobojniji.
Ispunjavao je ceo hodnik, kao oblak.
— Prokleta svetlost... — rekoh. — Zašto? — upita Jafe.
— Ne slaže se jedno s drugim.
— Ipak . . . Slaže se ...
U sledećoj sobi ležala je žena koja je krvarila. Doneli su je to posle podne. Teško trovanje veronalom. Dan ranije nastradao je njen muž.
Slomio je kičmu i donesen je ženi. Bio je pri punoj svesti j^bolno je zapomagao. Te noći je umro.
— Hoće li se izvući? — upitao sam.

— Verovatno.
— A čemu to? ...
— I'oslednjih godina sam imao pet sličnih slučajeva. Samo je jedna pokušala ponovo da se ubije. Gasom. Ta je umrla. Od ostalih, dve su se ponovo udale.
U drugoj sobi ležao je čovek koji je već dvanaest godina oduzet. Koža mu je bila kao od voska. Imao je retku, crnu bradu i velike, mirne oči.
— Kako je? — upita ga Jafe.
Čovek napravi neodredjeni pokret rukom. Onda poliaza na prozor.
— Pogledajte nebo! Biće kiše... osećam. — Sraeškao se. — Bolje se spava kad pada kiša.
Na pokrivaču mu je ležao šah od kože s figurama koje se zabadaju.
Pored šaha ležala je hrpa novina i nelioliko knjiga.
Išli smo dalje. Video sam mladu ženu prestravljenih, očiju i plavih usana, svu razderanu teškim porodjajem .. . bogaljasto dete iskrivljenih, slabih nogu i vodene glave .. . staricu sličnu buljini, koja plače što se rodbina ne brine za nju jer suviše polako umire... šlepu ženu koja veru je da će progledati... sifilističko dete s krvavim otokom i njegova oca, koji sedi pored njegove postelje... ženu kojoj su tog jutra otsekli u drugu dojku ... i drugu, svu iskrivljenu od reumatizma u zglobovima... radnika kome su zdrobljeni bubrezi... Tako je bilo i dalje, od sobe do sobe, svuda isto: zgrčena tela ječe; nepomični, skoro mrtvi ljudski oblici; beskrajni niz jada, straha, rezignacije, bola, očajanja, nade, bede... A u hodniku, kad god se vrata za nama zatvore, uvek nas iznenadi ružičasta svetlost vanzemaljske večeri, uvek nas, posle užasa u sobnim ćelijama, zapljusne nežni oblak mekog sivozlatnog sjaja. Nismo znali da li to deluje kao strahovita poruga ili kao nadzemaljska uteha. Pred ulazom u operacionu salu Jafe zastade.
Iz nje je kroz mlečna staklena vrata prodirala oštra svetlost. Dve bolničarke su gurale unutra plitka kolica. Na njima je ležala jedna žena. Uhvatio sam njen pogled Uopšte me nije videla. Gledala je nekud, u neodredjenu daljinu. Ali ja sam se trgao pred tim pogledom
— toliko je u njemu bilo hrabrosti, pribranosti i mira.
Jafeovo lice najednom postade umorno.
— Ne znam da li je ovo bilo pametno... Ali nema smisla da vas umirujem recima. Ne biste mi verovali. Sad ste videli da su mnogi ljudi teže bolesni nego Patris Holman. Neki od njih nemaju ništa više sem nade. Ali većina se izvuče. Opet ozdrave. To sam hteo da vam pokažem.
Klimnuo sam glavom.
— Bilo je pametno... — rekoh.
— Pre devet godina umrla mi je žena. Imala je dvadeset pet godina.
Nikada nije bila bolesna. Grip...
Neko vreme je ćutao.
— Vi razumete zašto vam to govorim? Opet sam klimnuo glavom.
— Ništa se unapred ne može znati. Smrtno bolestan može zdrava da preživi. Život je čudan.. .
Sad mu je lice bilo jako naborano. Došla je sestra i nešto mu šapnula.
On se ispravi i pokaza glavom na operacionu salu.
— Sad moram onamo. Ako ste zabrinuti, starajte se da to Pat ne primeti. To je najvažnije. Možete li?
— Mogu.
Pruži mi ruku i brzo udje sa sestrom kroz staklena vrata u krečnobelo osvetljenu dvoranu.
Polako sam silazio niz stepenice. Sto sam niže silazio bivalo je sve tamnije, a na prvom spratu već je gorelo električno osvetljenje. Kad sam izišao na ulicu, na vidiku je još jednom blesnuo ružičasti suton, kao u dubokoir: uzdahu. Odmah se zatim ugasio i sve je postalo sivo.
Neko vreme sam sedeo u kolima i gledao preda se. onda sam se sabrao i odvezao do radionice. Pred kapijom me je čekao Kester.
Uterao sam kola u dvorište, pa izišao.
— Jesi li ti već znao? — upitah ga.
— Jesam. Ali Jafe je hteo sam da ti kaže. Kester me je gledao.
— Oto... — obratih mu se. — Nisam dete i zna« i da ništa još nije izgubljeno. Ali možda će mi večeras biti teško da se ne izdam ako ostanem sam s Patrisom. Sutra će već biti lakše. Savladaću se. Hoćeš li večeras zajedno rila izidjemo?
— Razume se, Robi. Ja sam već mislio na to i izvestio Gotfrida.
— Onda, molim te, daj mi još jednom Karla, da odem kući po Pat.
Kroz jedan sat ću doći po vas.
— Dobro.
Krenuo sam. U Nikolajevoj ulici setih se da sam zaboravio pseto.
Okrenuo sam i vratio da ga uzmem.
Dućan nije bio osvetljen, ali su vrata bila otvorena. Anton je sedeo u pozadini na poljskom krevetu. U ruci je držao bocu.
— Gustav me je skuvao! — reče, a zaudarao je kao bačva.
Terijer dotrča do mene. Njuškao me je i lizao ruku. Oči su mu zelenkasto otsijavale svetlošću koja je dolazila s ulice. Anton je ustao.
Teturao se i najednom počeo plakati.
— Kuče moje ... i ti mi odlaziš ... Svi odlaze ... Tilda je mrtva.. . Mina otišla. .. Recite mi, mister, zašto mi živimo?
Još mi je samo to trebalo! Mala, bedna električna sijalica koju je sad zapalio, truli zadah akvarijuma, tiho šuškanje kornjača i ptica, i taj mali nabrekli čovek u ovoj radnji.
— Ugojeni znaju.. . Ali mi... Recite mi, mister, zašto mi ostali živimo?
Zašto živimo mi bednici?
Majmun je bolno kriknuo i kao mahnit skakao po svojoj šipci. Zajedno s njim skakala je po zidu i njegova senka, veća od njega.
— Koko... — jecao je mali čovek, koji je usamljen sedeo u mraku i pio. — Jedini moj, dodji!
Pružio mu je bocu. Majmun je zgrabio.
— Ubićete životinju ako joj date da pije! — rekoh.
— Ako mister... — mucao je. — Koja godina više ili manje na lancu ...
Sasvim je svejedno . . . svejedno .. . gospodine...
Uzeo sam pseto, koje se toplo pripilo uz mene, i otišao. Gipko, s dugim i mekim pokretima, trčalo je pored mene do kola.
Odvezao sam se kući. Polako sam pošao gore, sa psetom na uzici.
Zastao sam u hodniku i pogledao se u agledalu. Lice mi je bilo kao i obično. Zakucao sam na Patrisina vrata, malo ih otškrinuo i pustio pseto unutra.
Ostao sam napolju, držeći uzicu, i čekao. Ali neočekivano, umesto Patrisina glasa začuh bas gospodje Zalevske.
— Gospode Bože!...
Odahnuo sam, pa zavirio wnutra. Bojao sam se da se u prvom trenutku nadjem nasamo s Pat. Sad je, medjutim, već bilo lako.
Gospodja Zalevska bila je osoba u koju se čovek mogao pouzdati. Dostojanstveno je sedela za stolom. Pred njom je bila šolja kafe i tajanstvenim redom rasporedjene karte. Pat je zažarenih očiju čučala pored nje i slušala kako joj proriče budućnost.
— Dobro veče! — rekoh naglo i vrlo veselo.
— Evo ga... dolazi... — objasni dostojanstveno gospodja Zalevska. —
Sa kratkog puta, izvečeri, pored sebe, crn čovek na čelu kuće.
Pseto se otelo sa uzice i lajući jurnulo kroz moje noge u sobu.
— Bože mili!... — viknu Pat. — Pa to je irski terijer!
— Svaka čast! — rekoh. — Pre nekoliko časova nisam još znao to.
Ona se sagla, a pseto je bučno skakalo prema njoj.
— Kako se zove, Robi?
— Nemam pojma. Verovatno Konjak ili Viski, ili tome slično, sudeći po njegovom poslednjem vlasniku.
— Je li naš?
— Jeste, ukoliko živ stvor može pripasti drugom. Dah joj je skoro zastao od radosti.
— Zvaćemo ga Bili, Robi. Moja mati je kao devojka imala jednog.
Cesto mi je o njemu pričala. I on se zvao Bili!
— Onda sam dobro pogodio, — rekoh.
— Da li je naučen da ne mokri u sobi? — pitala je gospodja Zalevska.
— Ima rodoslov kao kakav knez, — odgovorih. — A kneževi ne mokre u sobi.
— Mokre dok su mali. A koliko je star?
— Osam meseci. To je kao šesnaest godina kod čoveka.
— Izgleda mi da nije baš navikao na čistoću, — izjavi gospodja Zalevska.
— Treba ga okupati. To je sve!
Pat je ustala i obgrlila gospodju Zalevsku. Zabezeknuto sam gledao.
— Odavno sam već želela pseto! — reče ona. — Možemo li ga zadržati? Nemate ništa protiv?
Mama Zalevska se zbunila prvi put otkad je znam.
— No, pa ... po meni.. . Pristala je.
— Pa i u kartama je stajalo: iznenadjenje od jednog gospodina u kuću.
— A da li je stajalo u njima da ćemo večeras izići? — upitah.
Pat se smejala.
— Tako daleko nismo stigli. Robi. Tek smo do tebe došli.
Gospodja Zalevska se digla i pokupila svoje karte.
— Može im se verovati, a može i ne verovati; može se i naopako verovati, kao što je, na primer, Zalevski činio. Njemu je iznad tekućeg elementa stajala devetka pik zloslutnica. On je mislio da se mora čuvati vode, a ono behu rakija i pilzensko pivo
— Pat... — obra tih joj se kad je gospodja Zalevska izišla, i čvrsto je obgrlih. — Tako je divno kad dodjem kući i nadjem te ovde. To mi je uvek novo iznenadjenje. Kad se popnem stepenicama i otvorim vrata, srce mi uvek lupa pri pomisli da možda nisi ovde.
Ona me je gledala i smeškala se. Skoro nikad nije odgovarala kad sam joj ovako govorio. Uostalom, ne bih mogao ni zamisliti ni podneti da ona meni tako govori. Mislim da žena treba muškarcu da kaže da ga voli. U tim trenutcima njoj zablista sreća u očima, i njen pogled je reci ti j i no ma kakve reci.
Dugo sam je čvrsto držao. Osećao sam toplinu njene kože i laki miris kose. Čvrsto sam je držao, i nije postojalo ništa sem nje. Mrak je uzmicao, ona je bila tu, ona je živela, disala, i ništa još nije bilo izgubljeno.
— Hoćemo li, Robi, zaista izići? — pitala me je pored samog lica.
— Staviše: svi zajedno! I Kester i Lenc. Karlo već stoji pred kapijom.
— A Bili?
— Bili ... Razume se, i on će s nama. Sta bismo inače radili sa ostatkom od večere! Da nisi ti već večerala?
— Ne, još nisam. Čekala sam tebe.
— Nikad ne treba da me čekaš. Strašno je čekati. Ona je odbijala glavom.
— Ti, Robi, baš ništa ne razumeš. Strašno je samo kad nema šta da se čeka.
Upalila je svetlost nad ogledalom.
— Sad moram početi sa oblačenjem, inače neću biti gotova. Hoćeš li i ti da se obučeš?

— Kasnije... — odgovorih. — Ja sam brzo gotov. Pusti me još malo da ostanem ovde.
Dozvao sam pseto i seo u stolicu do prozora. Tako sam voleo da sedim mirno i posmatram Pat dok se oblači. Ništa nije tako snažno budilo u meni osećanje tajne večno stranog u ženi kao to nemo kretanje pred ogledalom, to misaono ispitivanje, to potpuno predavanje samoj sebi, to spuštanje natrag u nesvesni nagon pola.
Nisam mogao zamisliti da se žena oblači pričajući i smejući se. Ako to ipak čini, onda joj nedostaje tajanstvo i čarobna draž onoga što stalno izmiče. Voleo sam Patrisine meke i gipke pokrete pred ogledalom. Divno je bilo posmatrati je kad uzme svoju kosu ili kad povuče olovku do slepočnica, pažljivo i oprezno, kao strelu. Tada je imala nešto od srne i vitkog pantera, a nešto i od amazonke pred borbu. Zaboravljala je tada sve oko sebe. Lice joj je bilo ozbiljno i napregnuto, i pružala ga je pažljivo i mirno prema svojoj slici u ogledalu. Kad joj se sasvim približi, izgledalo je kao da ono više nij e slika, no kao da u dubini života i vekova dve žene prastarim znalačkim pogledom smelo, ispitivački gledaju jedna drugoj u oči.
S groblja je pirkao kroz prozor svezi dah večeri. Mirno sam sedeo.
Ništa nisam zaboravio od svega što se danas popodne zbilo, sve sam još tačno znao. Ali kad pogledam Pat, osetim kako tu tešku žalost koja se kao kamen spustila na mene neprestano razgoni divlja nada, kako se žalost menja i mesa s nadom, i kako se sve slilo u jedno: i žalost, i nada, i vetar, i ta lepa devojka izmedju osvetljeaog ogledala i svećnjaka. U jedan mah imao sam čudno osećanje da je možda sve to, u dobokom smislu, stvarni život, pa i sreća, ljubav sa toliko tuge, straha i nemog saznanja.XIX
Stajao sam na stanici i čekao. Gustav je došao sa svojim kolima i stao iza mene.
— Sta radi džukac, Roberte? — upita me.
— Taj živi sjajno, — rekoh.
— A ti?
Zlovoljno odmahnuh glavom.
— I ja bih živeo sjajno kad bih više zaradjivao. Zamisli: danas svega dve vožnje po pedeset pfeninga.
On se namršti.
— Svakim danom je gore. I sve se više pogoršava. Sta će iz svega toga ispasti!
— A tako mi treba novaca. Baš sad! Mnogo mi treba! Gustav se počeše po glavi, pa me pogleda.
— Mnogo novaca! Do para se ne mož' doći redovnim putem, Roberte.
Samo špekulacijom Kako bi bilo da pokušamo na totalizatoru? Danas su trke. Znam jednu prvoklasnu radnju. Nedavno sam dvadesetostruko dobio na Aidi.
— More, svejedno mi je. Glavno je da se može zaraditi.
— Jesi l' se već kladio na trkama?
— Nisam.
— Onda ti je ruka čedna! Moći će nešto da se uradL Hoćemo li? Još možemo stići.
— Dobro.
Od onog slučaja sa psom imao sam veliko poverenje u Gustava.
Kladionica je bila smeštena u dosta velikoj prostoriji. Desno se nalazila duvandžinica a levo totalizator. Izlog je bio preplavljen zelenim i ružičastim sportskim novinama i oglasima otkucanim na pisaćoj mašini. Duž jednog zida bila je postavljena tezga na kojoj je ležalo nekoliko izveštaja. Iza nje su se žustro kretala tri čoveka.
Jedan se derao u telefon, drugi je trčkarao s nekim ceduljama, a treći, u duboko natučenom polucilindru, s debelom, crnom ižvakaaom cigarom u zubima, bez kaputa, zasukanih rukave" stajao je i beležio uloge. Košulja mu je bila izrazito ljubičaste boje. Iznenadio me je veliki promet. Tu su bili skoro sami sitni ljudi: zanatlije, radnici, rnai činovnici, nekoliko javnih žena i podvodača. Odmah na vratima nas je zaustavio jedan čovek s prljavim sivim kainašnama i sivim polucilindrom i u iscepanom sivom geroku.
— Fon Biling. Da li gospoda žele tip? Siguran kao smrt!
— Mani se čoveče! — dobaci mu Gustav, koji je ovde odjednom dobio sasvim drugi lik.
— Samo pedeset pfeniga, — navaljivao je Biling. — Lično poznajem trenere. Još od ranije! — dodao je na moj pogled.
Gustav je pregledao program trka.
— Kada izlazi Otej? — doviknuo je onima iza tezge.
— U pet časova! — dobaci mu pomoćnik.
— Filomena ... beštija . .. državna raga ... — guntfjao je Gustav.
Već je bio uzbudjen.
— Ko je na redu? — pitao je dalje.
— Hopegarten! — reče neko od strane. Gustav je i dalje pregledao program.
— Za početak ćemo se kladiti sa po dve marke na Tristana, — saopšti mi najzad.
— Pa razumeš li se u tol
— Još kako, — reče Gustav. — Znam svaku konjsku kopitu.
— Pa ipak stavljaš na Tristana? — upita neko pored nas. — Vredna Liza, čoveče, jedini je favorit! Džoni? Bernsa poznajem lično.
Gustav ga pogleda.
— A ja... ja sam vlasnik Vredne Liže. Ja znam još bolje.
Zatim doviknu uloge čoveku za tezgom. Dobili smo svoje cedulje, pa seli u prednji deo lokala, gde je bilo nekoliko stolova i stolica.
Vazduhom su proletala sva moguća imena. Dva radnika su raspravljala o trkačkim konjima u Nici. Dva poštanska vozača su proučavali meteorološki izveštaj iz Pariza. Neki kočijaš se razmetao time kako je bio vozar na kasačkim trkama. Samo je jedan debeljko, nakostrešene kose, ravnodušno sedeo za stolom i jeo zemičke, jednu za drugom. Druga dvojica su stajali naslonjeni na zid i pohlepno ga posmatralL Svaki je držao u rukama svoju cedulju, a lica su im bila upala kao da nisu danima ništa jeli.
Telefon je zazvonio. Svi naćuliše uši. Pomoćnik je objavljivao imena.
O Tristanu ni traga. Gustava obuze jara.
— Sto mu muka! Solomon prvi da stigne! Ko bi to mogao pomisliti!
Možda vi? — upita ljutito „Vrednu Ližu". — I vi ste medju onima koji su izgubili. ..
Fon Biling se opet pojavi.
— Gospodo, da ste me saslušali rekao bih vam: Solomon! Samo Solomon! A za iduću trku ako hoćete...
Gustav ga nije ni pogledao. Umirio se. Sad je poveo stručan razgovor s „Vrednom Lizom."
— Razumete li se u konje? — upita me Biling.
— Baš ništa!
— Onda igrajte! Igrajte! Ali samo danas! — dodade šapatom. — I nikad više! Poslušajte me! Secujte... svejedno na koga ... Kralj Lir ili Srebrni Moljac... čak i Plavi Sat. Ne tražim da mi platite. Ako dobijete daćete mi koji pfenig. — Brada mu je drhtala od kockarske strasti. Iz pokera sam znao pravilo: početnici često dobijaju.
— Dobro... a na koga?
— Na koga hoćete.. . svejedno je... Glavno je da vi sami odaberete.
— Plavi Sat ne zvuči loše Dakle: deset maraka na Plavi Sat.
— Jesi li poludeo? — zgranu se Gustav.
— Nisam.
— Deset maraka na tu ragu od koje bi već davno trebalo da se naprave kobasice? „Vredna Liza", koga je Gustav maločas nazivao šibterorn, odobravao mu je.
— Tako nešto! Kladiti se na Plavi Sat! To je krava a ne konj, gospodine! Majski San će mu izmaći na dve noge... bez po muke! Taj da pobedi?!
Biling me je preklinjući gledao, dajući mi znake.
— Pobediće! — uzviknuh.
— Podaj da te sahrani! — groktao je prezrivo „Vredna Liza".
— Čoveče! — Gustav me je gledao kao da sam se pretvorio u Hotentota. — Džipsi II, to i dete u majčinoj utrobi zna!
— Ja ostajem kod Plavog Sata! — izjavio sam. Kad bih sad menjao bilo bi protiv svih tajnih zakona kocke.
Covek u ljubičastoj košulji predao mi je cedulju. Gustav i „Vredna Liza" su me posmatrali kao da sam okužen. Očigledno su se tudjili mene i primicali tezgi. Tamo su s prezrivim potsmehom, u kome je bilo malo i uzajamnog stručnog respekta, secovali na Džipsi II i Majski San.
U tom času se neko srušio. Bio je to jedan od one dvojice mršavih koji su stajali pored stola. Klizio je niza zid i tresnuo o zemlju. Dva poštanska vozača su ga digla na stolicu. Lice mu je bilo sivobelo, a usta otvorena.
— Trk!... — viknu jedna od uličarki, puna crna osoba, zalizane kose i niska čela. — Dede, donesi času vode!
Čudio sam se kako je malo ljudi poklanjalo pažnju onesvešćenom.
Većina ga je letimice pogledala pa se opet okrenula kladionici.
— To se svakog časa dešava, — objasni Gustav. — Nezaposleni. Na kladjenju izgube i poslednji pfenig. Stalno vrebaju velike pare, hiljadu za deset.
Kočijaš je iz duvandžinice doneo čašu vode. Garava uličarka zamoči svoju maramicu u vodu, pa njome protrlja onesvešćenom čelo i slepoočnice. On uzdahnu i otvori oči. Mučno je bilo videti te oči kako se najednom nečujno otvaraju na tom zamrlom licu. Kao da neko drugo, neznano biće hladno i radoznalo upire pogted kroz razreze belosive maske.
Devojka mu pruži čašu. Pritom ga je pridržavala kao dete. Zatim dohvati jednu zemičku sa stola ravnodušnog ždere nakostrešene kose.
— Hajde, jedi malo ... Ali polako, sasvim polako... Pazi da mi ne odgrižeš prst... Tako ... A sad popij još malo vode...
Ravnodušni čovek je buljio za svojom zemičkom, ali ne reče ništa.
Onesvešćeni je opet polako đobijao boju. Još je neko vreme jeo, a onda se malo zaneo i ustao. Devojka ga je poduprla i odvela do vrata. Zatim je bacila jedan brz pogled natrag, pa otvorila svoju torbicu.
— Na... i sad kidaj!.. . Bolje da jedeš nego da se kladiš...
Jedan podvodač, koji je sve vreme bio Iedjima okrenut njoj, obrnu se. Imao je lice ptice grabljivice i klempave uši. Nosio je lakovane cipele i sportsku kapu.
— Sta si mu dala? — upita.
— Nekoliko pfeniga. Munuo ju je laktom u grudi.
— Kanda je više bilo! Drugi put imaš da me pitaš.
— Ne trabunjaj mnogo, Ede! — reče neko drugi. Uličarka izvuče pudrijeru i namaza usne.
— Pa istina je — odgovori Ed. Uličarka ne odgovori ništa.
Zazvoni telefon. Posmatrao sam Eda i nisam obratio pažnju.
— I svet to zove krmetom! — čuh najednom Gustava kako trubi. —
Gospodo, to je nešto više, to je veličanstvena krmača sa dvadeset prasića!

Udario me je po ramenu.
— Čoveče božji, dobio si sto osamdeset maraka! Tvoj parip čudna imena svršio ti posao!
— Sta?! Zaista? — začudih se ja.
Covek sa ižvakanom cigaretom i košuljom ljubičaste boje kiselo je klimnuo glavom i uzeo moju cedulju.
— Ko vam dade tip?
— Ja! — reče brzo Biling sa osmeliom, poniznim i punim očekivanja, pa se progura do tezge i pokloni.
— Ja... ako nemate ništa protiv. . . Moje veze. . .
— No, čoveče . ..
Sef ga nije ni pogledao, nego poče da mi broji novac. Za trenutak nastade tajac. Svi su posmatrali Cak i neumorni žderonja podiže glavu. Ja stavih novac u džep.
— Prestati! — šaputao je Biling. — Prestati!
Na licu je imao crvene pege. Pružih mu deset maraka. Gustav se smeškao i munuo me u rebra.
— Vidiš... Sta sam ti rekao! Treba samo Gustava da slušaš, pa da vidiš kako se zgrću pare!
Nisam hteo bivšeg sanitetskog kaplara da potsetim na Džipsi II. I sam se toga brzo setio.
— Da idemo, — reče. — Danas nije srećan dan za stručnjake.
Na izlazu me neko povuče za rukav. „Vredna Liza".
— Na koga biste sad secovali? — upita me s respektom.
— Samo na Djeva Dnes! — rekoh i uputih se u prvu krčmu da popijem u zdravlje Plavog Sata.
Samo časak kasnije izgubio sam trideset maraka. Nisam mogao da odolim iskušenju. Ali sam onda prestao. Biling mi je pri odlasku tutnuo jedan letak. Bila je to reklama za kućne kinoaparature.
— Ako vama ili vašim prijateljima kadgod ustreba nešto!... — vikao je zamnom. — Ja imam zastupstvo. A preprodajem i polovna odela.
U sedam sati vratio sam se u radionicu. Karlo je stajao u dvorištu i trubio.
— Dobro je što si došao, Robi! — doviknu mi Kester. — Polazimo da ga isprobamo! Sedaj!
Ćela firma bila je spremna, puna očekivanja. Oto je izmenio i popravio neke delove na Karlu, jer je nameravao da startuje na brdskim trkama. Ovo je trebalo da bude prva probna vožnja.Seli smo u kola. Jup je sedeo pored Kestera. Stavio je svoje ogromne trkačke natčari. Presvismio bi da ga nismo poveli. Lenc i ja smo seli pozadi.
Karlo je poleteo. Dograbili smo se druma i prešli na brzinu od sto četrdeset kilometara. Lenc i ja smo se sasvim sagnuli na naslone prednjih sedišta. Vetar je bio toliko jak da smo mislili da će nam otkinuti glave. Jablanovi su jurili mimo nas, gume zviždale, a divni zvuk motora prožimao nas je do srži, kao divlji krik za slobodom.
Četvrt sata docnije videli smo pred sobom, na horizontu, jednu crnu tačku koja je brzo postajala sve veća. Bila su to prilično teška kola, koja su jurila brzinom od osamdeset do sto kilometara. Kola nisu išla pravo nege su pomalo krivudala. Drum je u tom delu bio prilično uzan. Kester je zbog toga smanjio brzinu. Kad smo se približili na sto metara i zatrubili, odjednom videsmo da sporednim putem, s desne strane nailazi prema raskrsnici jedan motociklista, koji odmah zatim nestade iza žive ograde pored puta.
— Sto mu gromova! Sad će biti loma! — viknu Lenc. U istom času videsmo motociklistu na dvadeset metara pred kolima. Verovatno je bio potcenio njihovu brzinu, i sada je pokušao da ih zaobidje u luku.
Kola su se naglo trgla ulevo, ali je i motocikl skrenuo ulevo. Tada su kola naglo skrenula udesno i krilom zahvatila motociklistu koji je vrdao. Ovaj se prevrnuo, a kola su se zanela. Više nisu mogla da održe pravac. Srušila su jedan putokaz, slomila fenjer, i s praskom tresnula o jedno drvo. Sve se desilo za tren oka. U sledećem trenutku stigosmo, ioš uvek velikom brzinom, na mesto nesreće. Kester je proterao Karla, kao da je konj, izmedju motocikliste, motocikla i kola koja su preprečila put i pušila se. S leva je skoro okrznuo ruku nastradalog motocikliste a s desna zadnji deo kola. Motor ponovo zaurla i izvuče Karla na čistinu. Kočnice zaškripaše i nasta tišina. —
Ovo si dobro izveo, Oto! — reče Lenc. Istrčali smo, prišli kolima i otvorila vrata. Motor je još uvek radio. Kester isključi kontakt.
Brektanje motora se stišalo, i začulo se jecanje.
ISva stakla na teškoj limuzini bila su zdrobljena. Unutra, u polumraku videli smo krvlju obliveno lice jednežene. Pored nje je bio čovek, prignječen izmedju volana i sedišta. Prvo smo izvukli ženu i položili je na drum. Lice joj je bilo puno posekotina. Nekoliko komada stakla bilo je zariveno u lice. Krv je ravnomerno tekla. Desna ruka je izgledala još gore. Rukav bele jakne bio je svetiocrven, a s ruke je kapala krv. Lenc raseče rukav. Šiknuo je mlaz krvi. Žila je bila presečena. Lenc je uvrnuo svoju maramicu kao uže.
— Oslobodi čoveka. Ovo ću već sam da svršim, — reče on. —
Maramo ih hitno preneti u najbližu bolnicu. Da bismo mogli da oslobodimo čoveka, morali smo odvmuti naslon sedišta. Srećom, imah' smo pri sebi dovoljno alata, pa je išlo prilično brzo. I čovek je krvario; izgleda da je slomio nekoliko rebara. Kad smo mu pomogli da izadje, s krikom je pao. I koleno mu je bilo pcvredjeno. Ali sad ništa više nismo mogli.
Kester je doterao Karla sasvim do mesta nesreće. Žena je počela da vrišti od straha kad je ugledala kako se kola približavaju. Spustili smo naslon prednjeg sedišta i na njega položili čoveka. Ženu smo stavili na zadnje seđište. Ja sam stajao pored nie, na papuči, a Lenc je s druge strane držao čoveka.
— Jup, ostani ovde i pazi na kola! — naredi Lenc.
— A kud se deo motociklista? — upitah.
— Dok smo mi radili, on ie kidnuo, — objasni Jup. Vozili smo polagano. Pored obližnjeg sela nalazio se jedan mali sanatorijum. Cesto smo ga vidjali pri našim vožnjama.
Ležao je na jednom brežuljku, beo i nizak. Koliko nam je bilo poznato, bese to neka vrsta privatne ludnice za lako obolele bogate pacijente. Tu je sigurno morao biti lekar, a i neko previjalište.
Popeli smo se na brežuljak i zazvonili na kapiji. Mšla je jedna vrlo lepa sestra. Pobledela je kad je ugledala krv i otrčala natrag. Odmah zatim je došla druga sestra, znatno starija.
— Žalim ... — reče odmah. — Mi nismo pripremljeni za ranjenike.
Morate u bolnicu Virhof. Nije daleko.
— Skoro jedan sat vožnje, — odgovori Kester.
;Sestra ga je neljubazno pogledala.
— Mi uopšte nismo spremni za ovakve nesreće. A nema ni lekara ...
— Onda vi grešite protiv zakona, — izjavi Lenc. — Privatne ustanove ove vrste moraju imati stalnog lekara. Da li biste mi dozvolili da se poslužim vašim telefonom? Hteo bih da govorim sa upravom policije i uredništvom novina.
Sestra je postala neodlučna.
— Možete biti bez brige... — reče Kester hladno. — Vaš rad će biti dobro nagradjen. Pre svega potrebna su nam nosila. Lekara ćemo, verovatno, naći.
Sestra je još uvek oklevala. Lenc joj objasni:
— Nosila i zavojni materijal spadaju po zakonu, takodje. ..
— Da, da... — odgovori užurbano sestra, verovatno savladana tolikim poznavanjem zakona. — Odmah ću... poslati nekoga ...
Iščezla je.
— Ala su nas dočekali, — primetih.
— To ti se može desiti i u gradskoj bolnici, — dodade Gotfrid ravnodušno. — Na prvom mestu je novac, zatim birokratija, pa tek onda pomoć.
Vratili srno se kolima i pomogli ženi da izidje. Ništa nije govorila, samo je gledala u svoje ruke. Odveli smo je u malu ordinaciju u prizemlju. Onda smo uzeli nosila za čoveka. Podigli smo ga. Jaukao je.
— Trenutak ...
Pogledali smo ga. On je zatvorio oči.
— Vi niste ništa krivi, — odgovori Lenc. Mi smo videli kako je došlo do nesreće i rado ćemo posvedočiti.
— Ne mislim na to... Imam drugi razlog što želim da se ništa ne dozna. Vi me razumete...
On pogleda na vrata kroz koja je prošla žena.
— Onda ste ovde na sigurnom mestu, — umiri ga Lenc. — Ovo je privatna ustanova. Jedino bi trebalo da vaša kola nestanu pre no što naidje policija.
Covek se podboči.
— Dali biste hteli još i to da mi učinite? Da pozo ' vete neku radionicu za opravke? I, molim vas, dajte mi vašu adresu! Hteo bih ... Ja sam vam zahvalan...
Kester odmahnu rukom.
— Ipak... — nastavi čovek. — Rado bih hteo da znam.
— Stvar je prosta, — odgovori Lenc. — Mi imamo radionicu za opravke. Stručnjaci smo baš za ovakve opravke. Mi ćemo ih odmah povesti, ako se slažete s tim, pa ćemo ih popraviti. Time je vama pomoženo, a donekle i nama.
— Vrlo rado! Hoćete li moju adresu? Javićete mi kad kola budu gotova. Onda ću doći po njih ili ću poslati nekog.
Kester stavi posetnicu u džep.
Odneli smo ga u sanatorijum. U medjuvremenu je došao jedan mlad lekar. Oprao je krv sa ženina lica, i tek sad su se videle duboke posekotine. Žena se zdravom rukom poduprla i pogledala u niklenu solju sa zavojima na stolu.
— O!. .. — uzviknu tiho i pade natrag sa užasom u očima.
Odvezli smo se u selo i potražili neku radionicu. Od jednog kovača smo pozajmili uže i ostale sprave za vuču. Zato smo mu obećali dvadeset maraka. Ali je on bio pođozriv. Hteo je da vidi kola.
Povezli smo ga sobom i vratili se do kola. Jup je stajao nasred druma i mahao nam. No mi smo i bez toga videli šta se desilo. Na ivici druma stajao je jedan stari visoki Mercedes, a četiri čoveka vršila su pripreme da odvuku razlupana kola.
— Stižemo u dobar čas, — reče Kester.
— Braća Fogt, — primeti kovač. — Opasna družina. Stanuju tu preko.
Sto im padne šaka, ne puštaju više.
— Videćemo, — reče Kester.
— Već sam im sve objasnio, gospo'n Kester! — šaputao je Jup. —
Prljava konkurencija. Hoće kola za svoju radionicu.
— Dobro, Jup. Ostani tu.
Kester ode najvišem i oslovi ga. Objasni mu da kola pripadaju nama.

— Imaš li nešto tvrdo pri sebi? — upitah Lenca.
— Samo svežanj ključeva, to mi je dovoljno. Uzmi mali engleski ključ.
— Bolje da ga ne uzmem, — odgovorili. — Moglo bi doći do teških telesnih povreda. Šteta što imam tako lake cipele. Za ovakve prilike najbolji je dobar udarac nogom.
— Hoćete li s nama? — upita Lenc kovača. — Onda »as je četvorica protiv četvorice.
— Sačuvaj me bože. Sutra bi mi srušili kuću. Ja ostajem strogo neutralan.
— Imate pravo, — reče Gotfrid.
— Ja ću s vama! — uzviknu Jup.
— Samo se usudi! — rekoh. — Ti ćeš čuvati stražu i javićeš nam ako ko naidje.
Kovač se malo udalji, da bi time jasno pokazao svoju potpunu neutralnost.
— Tandara broć! — čuo sam kako je najviši Fogt viknuo Kesteru. —
Ko pre devojci onom i devojka! To ti je! A sad odbi!
Kester mu polako objasni da kola pripadaju nama. Predložio mu je da zajedno podju do sanatorij uma i da se tamo uvere. Fogt se prezrivo nasmeja. Lenc i ja se približismo.
— Vi kanda hoćete u bolnicu? — prezrivo ga upita Fogt.
Kester ništa ne odgovori, nego pridje kolima. Ostala tri Fogta se digoše. Stajali su jedan uz drugog.
— Dajte mi uže, — obrati nam se Kester.
— Hej!... čoveče ... — viknu Fogt. Bio je za čitavu glavu viši od Kestera.
— Zao mi je... — izvinjavao se Kester. — Mi ćemo dvući kola.
Lenc i ja pridjosmo bliže, držeći ruke u džepovima. Kester se sagnuo kolima. U tom času Fogt htede da ga odgurne u stranu jednim udarcem noge. Oto je to i očekivao, pa ga zgrabi za nogu i obori. Ali se odmah zatim diže, jer je drugi brat dohvatio šipku za podizanje kola. Oto ga je tako udario u stomak da se ovaj zaneo i pao. U sledećem trenutku smo Lenc i ja skočili na drugu dvojicu. Ja sam odmah dobio udarac u lice. Nije bio jak, ah' je nos počeo da mi krvari. Zatim sam ga promašio, jer mi je ruka skliznula s njegove masne brade. To je on iskoristio, te dobih drugi udarac posred oka. Tako sam nesrećno posrnuo da me Fogt jednim udarcem u stomak obori na zemlju. Pritisnuo me na asfalt i stegao vrat Napregao sam mišiće da me ne bi mogao daviti, i pokušao da se grčim i valjam kako bih ga zbacio sa sebe. Ali Lenc i njegov Fogt valjali su se preko moje noge, te nikako nisam mogao da se oslobodim. Disao sam teško. Nisam dobijao vazduh kroz nos, jer je krvario. Postepeno se oko mene sve zamutilo. Fogtovo lice mi je drhtalo pred očima kao pihtija. Iza svoje glave osetih tamne senke. U poslednjem trenutku sam ugledao pored sebe Jupa. Klečao je u jendeku i pažljivo posmatrao moje grčenje. Sačekao je trenutak kada sam mirovao, pa udario Fogta čekićem po zglobu ruke. Pri drugom udarcu Fogt me pusti pa pokuša da dohvati Jupa, koji se izmače za pola metra i hladnokrvno lupi Fogta po prstima, a onda i po glavi.
Digao sam se i bacio na Fogta. Sad sam ja njemu počeo da stežem grlo. U tom trenutku se začu životinjski urlik, a zatim cviljenje:
— Pusti me!... Pusti!...
To je bio najstariji Fogt. Kester mu je zavrnuo ruku na ledja, pa je onda povukao u vis. Fogt pade i pritom lupi glavom o zemlju, a Kester mu kleče na ledja. Zavrtao mu je ruku i dalje, i gurao je sve bliže potiljku. Fogt je urlao. Kester je znao da ga potpuno mora dotući ako hoće da ima mira. Jednim trzajem mu iščaši ruku, pa ga tek onda pusti. Fogt je ostao ležeći na zemlji. Jedan brat je još stajao ali zbog vriska brata bio je potpuno uzet.
— Tornjajte se, jer ćemo početi iznova! — reče mu Kester.
Ja sam na rastanku još jednom udario svom Fogtu glavu o zemlju, pa ga onda pustio. Lenc je već bio pored
Kestera. Kaput mu je bio pocepan. Iz usta mu je tekla krv. Izmedju njega i njegovog Fogta borba je ostala nerešena, jer je i Fogt krvario i bio na nogama. Poraz najstarijeg brata odlučio je sve. Nijedan se nije usuduo ni da pisne. Najstarijem su pomogli da ustane, pa otišli svojim kolima. Onaj nepovredjeni se vratio po dizalicu. Gledao je u Kestera kao u nečastivog. Zatim je Mercedes odjurio.
Najednom se kovač opet nadje pored nas.
— Dobro su dobili... — primeti. — To im se davno nije desilo Najstariji je već bio na robiji zbog ubistva.
Niko mu nije odgovorio. Kester se tresao.
— Svinjarija... — reče. A onda se okrete: — Napred!
— Evo me! — javi se Jup i donese uže.
— Hodi ovamo! — viknuh mu. — Od danas si podoficir i smeš da pušiš.
Izvukli smo kola na drum i uzetom ih vezali za Karla.
— Zar mu to neće škoditi? — upitao sam Kestera. — Karlo je, najzad, trkački konj a ne tegleća mazga.
On je odbio glavom.
— Nije daleko a drum je dobar.
Lenc je seo u oštećena kola. Polako smo krenuli. Pritisnuo sam maramicu na nos i pcsmatrao polja u sutonu i sunce na zalazu.
Vladao je mir. ogroman, nepomućen. Osećalo se da je prirodi potpuno svejedno šta na zemlji radi ova zla i razmetljiva gomila koja gamiže kao mravinjak, gomila koja se zove čovečanstvo. Za nju je bilo mnogo važnije da se oblaci sad gomilaju u zlatna brda, da se ljubičaste senke sutona tiho spuštaju ka vidiku, da se ševe vraćaju iz beskrajnih daljina neba u svoje preorane njive. Noć se polako spuštala.
Ušli srao u naše dvorište. Lenc se izvukao iz razlupanog automobila, pa svečano skinuo šešir.
— Pozdravljam te, nebeski izaslanice! Žalosnim povodom si nam došao, ali ipak, po površnoj oceni mojih zanesenih očiju, donećeš nam tri do tri i po hiljade maraka... A sad mi dajte čaiu trešnjevače i komad sapuna — hoću da se očistim od porodice Fogt.
Da bismo se potkrepili popili smo po jednu čašu, pa prionula na to da što više razmontiramo kola. Nije uvek bilo dovoljno ako vlasnik sam da nalog za opravku; često se dešavalo da društvo naknadno traži da se kola predaju nekoj radionici s kojom ima ugovor. S toga je bilo bolje što više razmontirati kola. Troškovi ponovne montaže bi tada bili tako veliki da bi ih radije ostavili nama. Kad smo prestali da radimo, bio je potpun mrak.
— Hoćemo li večeras isterati taksi? — upitao sam Lenca.
— Isključeno! — odgovori Gotfrid. — Sa zaradom nikad ne treba preterivati. Ova razlupana kola su mi dovoljna za danas.
— Meni nisu! — rekoh. — Ako ti nećeš, ja ću oko ponoći, od jedanest do dva, obići noćne lokale.
— Okani se toga! — smeškao se Gotfrid. — Pogledaj se samo u ogledalu. U poslednje vreme imaš peh sa svojim nosom. Niko ti neće ući u kola kad ugleda tu baburu na licu. Idi kući pa stavi obloge.
Eio je u pravu. S ovakvim nosom zaista nisam mogao ići. S toga sam se malo posle oprostio i pošao kući. Usput sam sreo Hasea, pa smo ostatak puta išli zajedno. Bio je utučen, bedan.
— Oslabili ste, — rekoh mu.
Klimnuo je glavom, pa mi ispričao da sad uveće retko kad jede.
Njegova žena je skoro svakog dana kod svojih novih poznanika, i svako veče vrlo kasno dolazi kući. On je zadovoljan što je našla sebi razonode, ali nema volje da sam sebi sprema večeru. A nije ni gladan, ier je suviše umoran.
Posmatrao sam ga dok je pored mene išao opuštenih ramena. Možda je zaista verovao u ono što mi je govorio, ali je ipak bilo tužno slušati ga. Samo zbog malo sigurnosti i novca skrhala se ta bračna zajednica, taj blagi i skromni život. Znao sam da postoje milioni Tri ratna đrura takvih ljudi i da svima treba samo malo sigurnosti i malo novca.
Užasno je to što se život sveo na bednu borbu za goli opstanak.
Mislio sam na današnju tuču, mislio na sve ono što sam do danas radio, a zatim pomislio na Pat. Odjednom sam osetio da se nikada ne može sve to sastaviti. Suviše je daleko, skok je suviše veliki, a život je postao suviše prljav za sreću. Ne može to dugo trajati, jer niko više ne veruje u sreću, ovo je samo predah, a ne i odmor u luci.
Popeli smo se stepenicama i otvorili vrata. Hase je zastao.
— E, pa dovidjenja. Morate večeras nešto jesti, — rekoh mu.
Klimnuo je glavom osmehujući se, kao da je hteo da se izvini, pa otišao u svoju praznu, mračnu sobu. Gledao sam za njim. Zatim sam krenuo hodnikom. Najednom čuh tiho pevanje. Stao sam i osluškivao.
To nije bio gramofon Erne Benig, kao što sam u prvi mah pomislio.
Prepoznao sam Patrisin glas. Bila je sama u sobi i pevala. Pogledao sam na vrata iza kojih je nestao Hase, pa se ponovo nagnuo i slušao, a onda sam najednom stisnuo pesnice. . , Dovraga!... Neka je sto puta ovo predah, a ne odmor u luci, neka je sto puta suviše daleko, tako da se u nju ne može verovati, baš zato što se u nju nr može verovati, sreća je stalno nova i pobedonosnn.
Pat nije čula da dolazim. Sedela je na podu pred ogledalom i probala šešir, neku malu crnu kapu. Na tepihu, pored nje, stajala je lampa.
Ćela soba bila je u mrkozlatnoj tami, samo je njeno lice bilo obasjano. Pored sebe je stavila jednu stolicu sa koje je visio komad svile. Na sedištu su blještale makaze.
Zastao sam na vratima i posmatrao je kako ozbiljno radi. Volela je da sedi na zemlji, i više puta sam je zatekao zaspalu na podu, u nekom uglu sobe, sa knjigom i psetom pored sebe.
Pseto je sada, ležalo pored nje i počelo da reži. Pat diže pogled i vide me u ogledalu. Nasmešila se, a meni se učini kao da od tog osmeha sve na svetu postaje svetlije. Prošao sam kroz sobu, kleknuo iza nje i, posle svih gadosti današnjeg dana, pritisnuo usne na njenu meku, toplu kožu na vratu. Ona skide crnu kapu.
— Opravila sam je, dragi. Da li ti se dopada ovako?
— Vanredan šešir!
— Pa ti ga i ne gledaš! Ostrag sam otsekla obod, a napred podigla.
Zario sam lice u njenu kosu.
— Vidim, Pat. Na tom bi ti šeširu pozavidele pariške mašamode.
— Ali. Robi! — odgurnu me smejući se. — Ti nemaš pojma o tome.
Da li ti uopšte kadgod zapažaš kako sam ja obučena?
— Zapažam ja svaku sitnicu, — objasno sam i čučnuo pored nje na zemlju, ali držeći se zasenka, zbog svog nosa.
— Zaista? E, pa šta sam sinoć imala na sebi?
— Sinoć?
Mislio sam ne bi li se setio. Zaista nisam znao.
— To sam i očekivala, dragi! Ti uopšte skoro ništa ne znaš o meni.
— To je istina. Ali u tome je baš sva draž. Što više znamo jedno o drugom, sve je više nesporazuma. Sto se bolje poznajemo, sve više postajemo strani. Pogledaj porodicu Hase! Oni sve znaju jedno o drugom, i to stvara jaz i odvratnost medju njima.
Ona stavi malu crnu kapu na glavu i pogleda se u ogledalo.
— To što kažeš, Robi, samo je upola tačno.
— Tako je sa svim istinama. Ne dospevamo dalje zato što smo ljudi.
Ionako činimo dosta ludosti. Kad bismo dostigli potpunu istinu, uopšte ne bismo mogli da živimo.
Ona skide kapu i skloni je. Onda se okrete. Tek sad je primetila moj nos.
— Sta je to? — zapita uplašeno.
— Ništa strašno. Tako samo izgleda. Dok sam radio ispod kola nešto mi je palo na nos.
Gledala me je s nevericom.
— Ko zna gde si opet bio! Nikad ništa ne govoriš. Ja o tebi isto tako malo znam kao i ti o meni.
— I bolje je tako! — odgovorili.
Donela je činiju s vodom i krpu, pa mi stavila oblogu. Onda rne ponovo pogledala.
— Izgleda mi kao da je udarac. I vrat ti je izgreban. Biće da si upao u neku avanturu, dragi.
— Moj najveći današnji doživljaj tek dolazi! Ona me začudjeno pogleda.
— Tako kasno, Robi? Šta nameravaš još?
— Ostajem ovde! — odgovorio sam, zbacio oblogu uzeo Pat na ruke.
— Ostajem ovde, ćelo veče s tobom!

XX
Avgust je bio topao i vedar, a u septembru bese skoro još lepše.
Zatim, krajem septembra, poče da pada kiša. Oblaci su danima bili nisko spušteni nad gradom. S krovova je kapalo, a počeo je i vetar da duva. Kad sam se jedne nedelje probudio i prišao prozoru, na grobljanskom drveću sam ugledao pege kao sumpor i prve ogolele grane.
Neko vreme sam stajao kraj prozora. Čudni su bili ovi poslednji meseci, otkad smo se vratili s mora. Znao sam da Pat mora najesen otići, ali to saznanje bilo je kao i mnoga druga: da godine prolaze, da se stari, da se ne može večno živeti. Sadašnjost je bila jača i suzbijala te misli. Dok je Pat bila ovde i dok je drveće bilo puno zelenog lišća, dotle su sve te reci: jesen, odlazak, rastanak, bile samo blede senke na horizontu, koje su još više pojačavale osećanje sreće.
Gledao sam mokro, pokislo groblje i spomenike pokrivene smedjim, prljavim lišćem. Magla je, kao neka modra životinja, preko noći ispila zeleni sok lišća i ono je visilo na granama bledo i bez snage. Svaki udar vetra otkidao ga je i vitlao ispred sebe...
Tada sam, odjednom, prvi put osetio oštar bol koji razdire, osetio sam da je rastanak blizu, da postaje stvarnost, isto tako kao i jesen koja se kroz krošnje drveća privukla utiskujući svoj žuti žig.
Prisluškivao sam šta je u susednoj sobi. Pat je joi spavala. Otišao sam do vrata i tamo zastao. Spavala je nirno: nije kašljala. Na jedan mah obuze me bezumna nada. Zamišljao sam da će me Jafe danas, sutra ili sledecih dana pozvati telefonom da mi saopšti da ne mora ići... Ali onda se setih onih noći kad sam čuo tiho šuštanje pri njenu disanju, ono pravilno, prigušeno struganje koje se primiče i odmiče kao zvuk daleke, male pile... I nada iščeze isto tako brzo kao što se i pojavila.
Vratio sam se prozoru i netremice zurio napolje. Zatim sam seo za pisaći sto i počeo da prebrojavam novac" računajući koliko će Patrisi trajati. Ali od toga me spopade muka, pa strpah novac u džep.
Pogledao sam na sat. Bilo je nešto pre sedam. Imao sam najmanje još dva sata vremena dok se Pat ne probudi. Brzo sam se obukao da iskoristim to vreme i uhvatim nekoliko vožnji. To je bilo bolje nego da ostanem sam sa svojim mislima.
Otišao sam do radionice i uzeo kola, pa polako krenuo ulicama.
Napolju je bilo malo sveta. U radničkom kvartu se uzdizahu radničke kuće, hladne i napuštene, kao stare, prokisle drolje. Fasade su bile oštećene, prljave, mutna prozorska okna su tužno svetlucala očekujući jutro, a popucali malter na zidovima bio je pun dubokih, sivožutih rupa, kao da je izjeden čirevima.
Prokrstario sam starim delom grada pa se odvezao do katedrale. Stao sam pred malim ulazom i izišao iz kola. Kroz teška hrastova vrata dopirali su zvuči orgulja. Bilo je vreme jutrenja. Po zvucima orgulja sam poznao da je pričest počela. Proći će najmanje dvadeset minuta dok se služba ne završi i svet ne počne da izlazi.
Ušao sam u vrt. Bio je ispunjen sivom svetlošću. Kiša se slivala sa bokora ruža, od kojih je većina još imala cvetove. Moj kišni mantil je prilično širok i pod njim sam lako mogao da sakrijem otkinute grančice. Iako je bils nedelja, nije bilo nikoga. Prvi buket sam već odneo u kola. Onda se vratih po drugi. Tek što sam ga stavio pod mantiL začuo sam bat koraka. Čvrsto sam stegao ruže pod mišku, pa stao pred jednu postaju križnog puta. kao da se molim Bogu.
Koraci su se približivali, pa odjednom zastali. Obli me znoj. Posmatrao sam s velikim interesovanjem bareljef, prekrstio se i polako pošao do druge postaje koja je bila malo dalje od arkade. Koraci su me pratili i opet zastali. Nisam znao šta da radim. Nisam smeo dalje da podjem. Morao sam izdržati bar koliko treba da se izgovore deset Bogorodica i jedan Očenaš; inače bih se odao. Zastao sam, pa se oprezno okrenuo da vidim ko me prati.
Napravio sam neljubazno lice, kao da mi tudje prisustvo smeta pri molitivi.
Video sam prijatno okruglo lice pastora. Odahnuo sam. Mislio sam da sam već spašen, jer sam znao da me neće prekidati u molitvi.
Medjutim, na moju nesreću, primetih da sam već pred poslednjom postajom. Ma koliko sporo se molio, za koji minut ću biti gotov, a on je to baš i očekivao. Nije imalo smisla odugovlačiti. Stoga sam polako i ravnodušno pošao izlazu.
— Dobro jutro, — reče pastor. — Hvaljen Isus!
— Uvek hvaljen, amin!
— Retkost je da neko u ovo doba dolazi ovamo, — reče on ljubazno, pa me pogleda svetlim, plavim detinjastim očima.
Promrmljao sam nešto.
— Nažalost, tako je, — nastavi on pomalo zabrinuto. — Naročito je retko videti muškarce da se mole pred Hristovim mukama. Zato me i raduje što vidim da se vi molite. Stoga sam vas i oslovio. Vi, svakako, imate neku naročitu želju kad ste tako rano i po ovakvom vremenu došli. „Da ti odeš", pomislih, pa s olakšanjem klimnuh glavom. Dosad, još nije primetio cveće. Sad je bilo važno da ga se što brže oslobodim, pre no što posumnja.
On se blago nasmeši.
— Baš se spremam da služim službu, pa ću i vašu želju uneti u molitvu.
— Hvala, — rekao sam iznenadjeno. Bio sam zbunjen.
— Da li se radi o blaženstvu nekog pokojnika? — upita.
Buljio sam u njega. Osetio sam da mi cveće klizi.
— Ne, — rekoh brzo, čvrsto pritiskujući rukom kaput On me je posmatrao bezazleno, ispitujući me svojim bistrim očima.
Verovatno je čekao da mu kažem o čemu se radi. Ali mi ne pade na um ništa što bih mu mogao reći, a nisam hteo da lažem više no što je bilo nužno. Zato sam ćutao.
— Ja ću se onda moliti za pomoć jednom nepoznatom, — reče najzad.
— Dobro ... — rekoh. — Molim vas, učinite to. Toplo vam zahvaljujem.
Odmahnuo je glavom i osmehnuo se.
— Ne treba da mi zahvaljujete. Svi smo u božjoj ruci. Posmatrao me je još neko vrerne, glave nagnute malo ustranu, i meni se učini kao da mu nešto prelete licem.
— Verujte samo ... — nastavi. — Nebeski otac uvek pomaže, pa iako ga mi ponekad ne shvatamo.
Zatim klimnu glavom i ode.
Gledao sam za pastorom sve dok nisam čuo da su se vrata zatvorila. „Da", mislio sam... „Kad bi to bilo tako jednostavno! On pomaže, uvek on pomaže! A da li je pomogao Bernhardu Vize kad je ležao u šumi Hautholst, raskidana trbuha, urlajući od bola? Da li je pomogao Kacinskom, koji je pao u Hanzemu, a za sobom ostavio bolesnu ženu i dete koje nije ni video? Da li je pomogao Mileru, Leru, Kemerihu?
Da li je pomogao malom Fridmanu, Jirgensu, Bergenu i milionima drugih? Neka je sve prokleto!... Isuviše je mnogo krvi proliveno za to verovanje u nebeskog oca".
Cveće sam odneo kući, pa odvezao kola u radionicu. Kad sam se najzad vratio, iz kuhinje je dopirao miris pržene kafe. Čuo sam kako Frida galami. Čudnovato je, ali miris kafe me oraspoložio. Znao sam još iz rata: velike stvari nikad ne teše, nego uvek samo male, beznačajne.
Tek što sam zatvorio vrata na hodniku, Hase izlete iz svoje sobe. Lice mu je bilo žuto i podbulo, kao da je spavao u odelu. Kad me ugleda, preko lica mu prelete ogromno razočarenje.
— Ah ... tako ... To ste vi... — promrmlja.
.Začuđjeno sam pogledao.
— Zar tako rano očekujete nekoga?
— Da, odgovori tiho. — Svoju ženu. Još se nije vratila kući. Da je niste videli?
Odmahnuo sam glavom.
— Izišao sam samo na kratko vreme.
— Pitao sam... tek onako.. . Moglo se desiti da je vidite.
Slegnuo sam ramenima.
— Verovatno će doći kasnije. Jeste li telefonirali? Plašljivo me pogleda.
— Sinoć je otišla svojim poznanicima. Ne znam im tačnu adresu.
— A znate li bar njihovo ime? Onda biste se mogli raspitati kod obaveštajnog ureda.
— I to sam već pokušao. Oni ne znaju za to ime. Pogled mu je bio kao u prebijena psa.
— Uvek je bila tako tajanstvena u tome. Kad god sam je pitao o tom svetu, uvek se ljutila. Stoga sam prestao i da pitam. Bio sam srećan što ima društvo. Ona je uvek govorila da joj zavidim na tome.
— Možda će još doći. Siguran sam da će doćL Da li ste, za svaki slučaj, telefonirali policiji i stanici za spašavanje.
On klimnu glavom.
— Jesam, ali im ništa nije poznato.
— E, pa onda nemate razloga da se uzbudjujete, — pokušao sam da ga umirim. — Možda joj sinoć nije bilo dobro, pa je ostala tamo da prenoći. To se dešava. Svakako će uskoro biti ovde.
— Mislite?
Kuhinjska vrata se otvoriše i Frida se pojavi s doručkom na poslužavniku.
— Za koga je to? — upitah.
— Za gospodjicu Holman, — odgovori, već razdražena što me vidi.
— Zar je već ustala?
— Sigurno! — odvrati Frida, uvek brza na odgovor.
— Začelo! Inače ne bi tražila doručak.
— Bog neka vas blagoslovi, Frida — odgovorio sam.
— Jutrom ste ponekad pravo uživanje. Da li biste se mogli savladati pa da i meni spremite kafu?
Progundjala je nešto pa otišla hodnikom, prezrivo vrckajući turom. To je umela. Ona je bila jedino biće na kome se to izrazito videlo.
Hase je čekao. Zastideo sam se kad sam se okrenuo i video ga tako pokorna, tako tiha.
— Uskoro ćete prebrinuti brigu, — rekoh mu i pružih ruku.
On je ne prihvati, već me je i dalje čudno posmatrao.
— Da li biste hteli da je potražite? — tiho me upita.
— Pa vi ne znate gde je.
— Možda biste je ipak mogli potražiti, — ponovi. — Ako biste uzeli svoja kola... Ja ću, razume se, platiti, — nastavi brzo.
— Nije to u pitanju, — branio sam se. — Nego bilo bi sasvim besciljno. Kuda da podjem? U ovo doba sigurno neće biti na ulici.
— Pa... ne znam... — nastavi, još uvek onako tiho. — Tek... mislio sam da biste je mogli potražiti
Frida se vraćala s praznim poslužavnikom.
— Sad moram da idem, — odlučih se. — Mislim da se brinete bez razloga. Ja bih vam rado pomogao, ali gospodjica Holman mora uskoro na put, pa bih voleo danas da budem s njom. Možda joj je ovo poslednja nedelja ovde. Vi me razumete?
On klimnu glavom.
Bilo mi je žao da ga gledam kako tu stoji, ali sam bio nestrpljiv da što pre budem s Pat.
— Ako ipak hoćete da podjete, možete uzeti taksi, — nastavio sam.
— Ali ja vam to ne bih savetovao. Bolje je da pričekate još malo, pa ću onda pozvati svog druga Lenca da podje s vama da je traži.
Imao sam utisak da me i ne čuje.
— Zar je jutros niste videli? — odjednom me upite.
— Nisam, odgovorih začudjeno. — Inače bih vam to već odavno rekao.
On opet klimnu glavom pa ode u svoju sobu, bez. ijedne reci, potpuno otsutan.
Pat je već bila u mojoj sobi i našla ruže. Sedela jekad sam ušao.
— Robi, — reče, — ja sam prilično naivna. Frida mi, je objasnila da sveže ruže ovako u nedelju sigurno moraju biti u vezi s kradjom.
Kazala mi je još i to da ove vrste nema u obližnjim radnjama.
— Misli šta hoćeš. Glavno je da te one vesele.
— Sad još više nego inače, dragi. Izložio si se opasnosti radi njih.
— I još kakvoj opasnosti! — Pritom sam mislio na pastora.

— Ali kako to da si se tako rano digao?
— Nisam mogao da spavam. Sanjao sam nešto ružno. Pažljivo sam je posmatrao. Bila je umorna i imala podočnjake.
— Otkad ti sanjaš tako nešto? — upita me. Mislila sam da je to samo moja specijalnost. Vidiš, jesen dolazi.
— Kod nas se to zove pozno leto. Eto, ruže još cvetaju, kiša pada, to je sve što vidim.
— Kiša pada ... — ponovi ona. — Kiša pada već odavno, dragi.
Poneki put, kad se probudim, čini mi se kao da posrćem pod teretom silne kiše.
— Noću treba da dodješ meni. Onda ti takve misli neće padati na um.
Naprotiv, baš kad je tama i kad pada kiša lepo je biti jedno uz drugo.
— Možda... — odgovori ona i nasloni se na mene.
— Meni je baš milo kad nedeljom pada kiša. Onda setek oseti kako nam je lepo. Zajedno smo, imamo toplu. sobu i ceo dan slobodan.
Mislim da je to mnoga
Njeno lice se razvedri.
— Da, lepo nam je...— Još i više: divno nam je! Kad se samo setim kako mi je bilo ranije! Bože mili! Nikad nisam mogao verovati da će mi biti ovako lepo.
— Srećna sam kad mi tako govoriš. Onda veruj em. Treba češće tako da mi govoriš.
— Zar ne govorim često?
— Ne.
— Može biti. Veruj em da nisam baš nežan. Ne znam ^ašto, ali to ne mogu da budem. A tako bih rado hteo da budem takav.
— Ne moraš da budeš nežan, dragi. Ja te i ovakvog Tazumem. Ali ponekad bih želela i to da čujem.
— Otsad ću uvek da ti govorim nežne reci, mada ću samom sebi biti smešan.
— O!... smešan ... — reče zagrlivši me. — U ljubavi nema smešnog.
— Hvala Bogu da nema. Inače bi čovek izgledao strašno.
Zajedno smo doručkovali, a onda je Pat opet legla. Jafe je tako naredio.
— Hoćeš li ostati ovde? — upita me ispod jorgana.
— Ako ti želiš.
— Ja bih želela, ali ne moraš ... Seo sam na postelju pored nje.
— Nisam tako mislio. Sećam se da ranije nisi želela da te posmatram pri spavanju.
— Ranije da... Ali sad se ponekad bojim da budem sama. ..
— Nekad sam se i ja plašio. Jednom u bolnici... posle jedne operacije.
Tada sam se noću bojao da spavam. Bdio sam, čitao ili razmišljao, a zaspao bih tek kad počne da sviće. Ali vremenom prodje i to.
Stavila je lice na moju ruku.
— Covek se boji da se neće vratiti iz sna, Robi...
— Da... — rekoh. — No čovek se ipak vraća, a to prodje. Eto, vidiš po meni. Uvek se vraća... iako ne baš na isto mesto.
— Pa to je baš ono, — odgovori Pat, već pomalo sanjiva, poluzatvorenih očiju. — Toga se baš i bojim. Ali ti ćeš bditi nadamnom, je li?
— Hoću, — rekoh i pomilovah je po kosi i čelu koje je takodje izgledalo umorno. — Ja sam stari vojnik.
Počela je dublje da diše. Malo se okrenula. Posle jednog minuta već je spavala.
Seo sam do prozora i opet posmatrao kišu. Sad je, nošena vetrom, lila sivim pljuskom ispred prozora. Kuća je davala utisak ostrvceta u tmurnoj beskonačnosti. Bio sam nemiran, jer se retko dešavalo da je Pat već u jutru malodušna i tužna. A onda se setih da je još pre neki dan bila vesela i živahna, i da će sve možda opet biti drukčije kad se probudi. Znao sam da mnogo razmišlja o svojoj bolesti, a od Jafea sam doznao da se bolest poboljšala. Video sam u svom životu tolike mrtve da je za mene svaka bolest još uvek bila život i nada... Znao sam da se od rane može umre ti; u tome sam imao veliko iskustvo. I baš zato mi je bilo neshvatljivo to da može biti opasna bolest pored koje čovek izgleda zdrav. Zbog toga sam uvek mogao brze da savladam te nastupe malodušnosti.
Neko je tiho zakucao na vrata. Otvorio sam ih. Na oragu je stajao Hase. Stavio sam prst na usta i izišao u hodnik.
— Oprostite... — promuca on.
— Haj'te u moju sobu, — pozvah ga i otvorih vrata. Na pragu Hase zastade. Lice mu se smanjilo. Bilo je belo kao kreč.
— Hteo sam samo da vam kažem da ne moramo tra' gati, — reče skoro ne mičući usnama.
— Udjite samo, gospodjica Holman spava. Sad imam vremena.
U ruci je držao neko pismo. Izgledao je kao čovek koji je dobio pun pogodak, ali koji još uvek veruje da je to samo udarac.
— Najbolje će biti da pročitate sami, — reče i pruži mi pismo.— Jeste li već popili kafu? Klimao je glavom.
— Pročitajte pismo ...
— Hoću, a vi zato vreme morate popiti nešto ...
Otišao sam do Fride i zamolio je da skuva kafu. Vratio sam se i počeo da čitam pismo. Bilo je od gospodje Hase. Saopštavala mu je ukratko da želi još nešto da ima od života i da zato neće da se vrati. Našla je čoveka koji je razume bolje od Hasea; nema smisla ma šta da preduzima, jer se ona ni u kom slučaju neće vratiti. To će i za njega biti bolje, jer neće morati više da se brine zato da li će mu plata biti dovoljna. Jedan deo svojih stvari je već ponela, a po ostale će poslati nekoga.
Bilo je to čisto poslovno pismo. Presavio sam ga i vratio Haseu. On me pogleda kao da od mene čeka pomoć.
— Šta da radim? — upita me.
— Popite prvo tu kafu i pojedite nešto. Nema smisla da jurite po gradu i da se upropašćujete. Rszmislićemo. Prvo morate pokušati da se potpuno smirite, jer samo tako možete doneti najbolju odluku.
Poslušno je popio kafu. Ruka mu je drhtala. Ništa nije mogao da jede.
— Šta da radim? — ponovi.
— Da sačekate neko vreme. On napravi nervozni pokret.
— Šta biste hteli vi da učinite? — upitah ga.
— Ne znam. Ne mogu da se snadjem.
Cutao sam. Nisam znao šta bih mogao da mu kažem. Trebalo je samo umiriti ga, a sve ostalo mora sam da svrši. Svakako ne voli više tu ženu, ali je navikao na nju, a za jednog knjigovodju navika znači više nego ljubav.
Posle izvesnog vremena poče smušeno da govori. To je bio dokaz koliko se koleba. Onda poče sebi da prebacuje. Nije rekao ni jednu reč protiv žene. Pokušao je da ubedi samog sebe da je on svemu kriv.
— Hase, govorite besmislice. U tim stvarima nema ni krivice ni nevinosti. Žena je vas ostavila, a ne vi nju. Nemate šta da prebacujete sebi.
«— Ipak ... — odgovori zureći u svoje ruke. — Nisam bio sposoban.
— Šta?
— Nisam bio sposoban. Covek je kriv kad nije sposoban.
Začudjeno sam pogledao tu malu, bednu priliku na crvenoj plišanoj stolici, a onda mu se obratih:
— Hase, to u najgorem slučaju može biti razlog, ali nikako krivica.
Uostalom vi ste bili sposobni!
Odlučno je odmahnuo glavom.
— Ne, ne ... Ja sam je mučio svojim stalnim strahom da ću izgubiti službu. Bio sam nesposoban! Šta sam mogao da joj pružim? Ništa . ..
Utonuo je u mračno razmišljanje. Ja sam ustao i doneo bocu konjaka.
Ponudio sam ga.
— Da popijemo koju . .. Još ništa nije izgubljeno. On odmahnu glavom.
— Još ništa nije izgubljeno, — ponovio sam. — Covek je izgubljen jedino kad je mrtav.
On mi živo odobri i dohvati čašu. Ali je ostavi i ne okusivši.
— Juče sam postao šef računovodstva, — reče tiho. — Glavni knjigovodja i šef računovodstva. To mi je sinoć saopštio prokurista.
Unapredjen sam zato što sam poslednjih meseci stalno radio prekovremeno. Sad su spojili dva odeljenja. Šef drugog odeljenja je otpušten. Dobijam pedeset maraka povišice. — Najednom me očajnički pogleda. — Mislite li da bi ostala da je to znala?
— Ne bi.
— Ali pedeset maraka više! Njoj bih dao! Mogla bi uvek nešto da kupi sebi. Imam još i dvanaest stotina maraka u štedionici! Zašto sam uopšte štedeo? Hteo sam da imam za nju ako naidju crni dani. A ona je, eto, otišla baS zato što sam šteđeo.
Ukočeno je zurio predaše. Oslovio sam ga:
— Hase, mislim da je veza izmedju tih stvari manja no što vi mislite.
O tome uopšte ne bi trebalo da razmišljate. Zasad morate preći preko toga, a posle ćete već znati šta vam valja raditi. Možda će se vaša žena vratiti večeras ili mtra ujutru. Sigurno i ona razmišlja o tome kao i vi.
— Neće se vratiti. Ne znate vi nju. Kad bi joj se moglo reći da sad imam veću platu, da ćemo uzeti otšustvo, pa sa uštedjevinom krenuti na put...
— Sve ćete joj to vi kazati. Ne rastavlja se tako lako.
Iznenadilo me je da on uopšte nije pomislio na to da je posredi drugi čovek; ili još nije bio svestan toga. On je mislio samo na to da mu je žena otišla, a sve ostalo je bilo kao nejasna magla. Rado bih mu rekao da će se kroz koju neđelju možda i sam radovati što je otišla, no učini mi se da bi to sad u njegovoj smućenosti bilo surovo. Istina je povredjenom osećanju uvek surova i skoro nepodnošljiva.
Razgovarao sam još neko vreme s njim — samo da bih ga nalerao da govori. Ništa nisam postigao. Okretao sam se u krugu, ali sam imao utisak da se malo smirio. Popio je čak i jedan konjak. Onda sam čuo kako me Pat zove.
— Jedan časak! — rekao sam i ustao.
— Molim, — odgovori kao poslušno dete i takodje ustade.
— Ostanite samo, ja ću se odmah vratiti.
— Oprostite ...
— Odmah ću doći, — rekoh i odoh do Pat. Sedela je u postelji. Bila je sveza i zdrava.
— Divno sam spavala, Robi! Sigurno je već podne.
— Spavala si tačno jedan sat, — rekoh joj i pružih sat da vidi.
Ona pogleda na sat
— Tim bolje! Onda imamo još dosta vremena. Odmah ću da ustanem.
— Lepo. Vratiću se kroz deset minuta.
— Imaš posetu?
— Hase. Neće ostati dugo.
Vratio sam se ali Hasea više nije bilo. Otvorio sam vrata koja vode u hodnik, ali ni tu ne bese nikog. Pošao sad hodnikom i zakucao na njegova vrata. Nije odgovorio. Otvorio sam ih i video ga kako stoji pred ormanom. Neke fijoke behu izvučene.
— Hase, uzmite neko sredstvo za spavanje. Ležite i prespavajte sve ovo. Sad ste suviše uzrujani.
On se polako okrete meni.
— Uvek sam .. . svako veče! Uvek sam . . . kao juče.., Zamislite!...
Govorio sam mu da će se to promeniti i da ima mnogo ljudi koji su svake večeri sami. Nije mi odgovorio. Još jednom mu rekoh da otspava, da će se možda sve dobro svršiti, da će žena možda još večeras biti ovde. Klimnuo je glavom i pružio mi ruku.
— Svratiću doveče, rekao sam i otišao. Bio sam srećan što sam se izvukao.
Pred Patrisom su ležale novine.
— Robi, pre podne bismo mogli otići u muzej, — predloži ona.
— U muzej?
— Da. Tamo je izložba persiskih tepiha. Sigurno raai često odlazio u muzej?
— Nikada! A i šta bih tamo radio?
— Imaš pravo, — odgovori smejući se.
— Ali to ne smeta ništa. Ustao sam.
— Kad kiša pada može se nešto žrtvovati i za sopstveno obrazovanje.
Obukli smo se i izišli. Vazduh je bio divan. Mirisao je na šumu i vlagu.
Kad smo prolazili pored Internacionala ugledao sam kroz otvorena vrata Rozu kako sedi pored bara. Pred njom je bila šolja čokolade, njen nedeljni doručak. Na stolu je ležao mali paket. Verovatno namerava da poseti svoje dete. Dugo već nisam bio u Internacionalu.
Bilo mi je čudno da Roza tu sedi ravnodušno, kao i uvek. Kod mene se tako mnogo promenilo, pa sam mislio da je svuda sad drukčije.
Došli smo u muzej. Mislio sam da ćemo biti skoro sami ali je, na moje iznenadjenje, bilo mnogo sveta. Upitao sam jednog čuvara šta to znači.
— Ništa, — odgovori. — Uvek je ovako kad je besplatan ulaz.
— Eto, vidiš ... — reče Pat. — Ima još dosta sveta koji se interesu ju za ove stvari.
Tri ratna droga .
Čuvar zaturi kapu na potiljak.
— Nije to baš tako, gospodjo. Skoro svi ovi su besposleni. Oni ne dolaze radi umetnosti, već zato što ne znaju kako da ubiju vreme. A ovde imaju bar nešto da vide.
— Ovo objašnjenje već bolje shvatam, — rekoh.
— Ovo nije još ništa, — odgovori čuvar. — Zimi treba da dodjete!
Onda je sve dupko puno. Ovde se greje.
Otišli smo u salu u kojoj su izloženi tepisi. Bila je to tiha, nešto udaljena prostorija. Kroz visoke prozore mogao se videti vrt i jedan ogroman platan. Bio je već sasvim žut, pa je i svetlost u sali imala neodredjeno žut odblesak.
Tepisi su izgledali divno. Dva su bila iz šesnaestog veka, sa slikama iz lova, nekoliko iz Ispahana, i nekoliko ružičastih svilenih s rubom kao smaragd. Godine i sunce su njihovim bojama dali blagu patinu, tako da su davali utisak velikih, čarobnih pastela. Uskladili su prostoriju divnom harmonijom oslobodjenom vremenske ograničenosti, kakva se slikama nikada ne bi mogla postići. Prozor, sa jesenjim lišćem platana i bisernosivim nebom u pozadini, pristajao je uz to kao još jedan stari tepih.
Ostali smo dosta dugo, a onda obišli ostale dvorane. U medjuvremenu je došlo još sveta, i tek sad se jasno videlo da većina zaista ne spada ovamo. Bledih lica, iznošenih odela, s rukama na ledjima, gurali su se pomalo plašljivo kroz sobe. Oči su im videle nešto sasvim drugo, a ne slike renesanse i mirne antičke mramorne kipove. Mnogi su sedeli duž zidova na tapetiranim, crvenim plišanim klupama. Sedeli su umorno, kao da su stalno spremni da ustanu ako bi neko došao da ih pokrene. Na njima se videlo da ne mogu da shvate da se može sedeti na tapetiranim klupama a da se ne plati.
Navikli su da ništa ne dobijaju badava.

U svim tim prostorijama bilo je vrlo tiho, tako da se i pored tolikih posetilaca jedva čula po koja reč. Imao sam utisak da posmatram ogromnu borbu, nečujnu, borbu potučenih ljudi, ali koji još neće da se predaju. Prognani su iz oblasti svoga rada, svojih težnji, svog poziva, i sad odlaze u tihe odaje umetnosti, da ne bi malaksali i pali u očajanje. Mislili su na hleb, uvek samo na hleb i na rad. Ovamo su dolazili da bi za koji čas u makli svojim mislima. Tumarali su, vukli se izmedju klasičnih rimskih glava i večno lepih, otmenih grčkih tela ..
. s ramenima nagnutim napred, kao ljudi koji nemaju cilja. Potresan kontrast, žalosna slika onoga što je čovečanstvo kroz hiljade godine moglo da postigne i što nije postiglo: vrhunac večne umetnosti. ali ne i dovoljno hleba za svako ljudsko biće.
Popodne smo otišli u bioskop. Kad srno izišli, nebo se bilo razvedrilo.
Bilo je zeleno kao jabuka i sasvim čisto. Po ulicama i radnjama već je gorela svetlost. Išli smo polako kući i zagledali u izloge.
Zastao sam pred bogato osvetljenim izlogom jedne velike krznarske radnje. Bio je već sumrak i prilično hladno, a u izlogu su bile izložene srebrne lisice i tople bunde. Pogledao sam Pat. Ona je još uvek nosila svoju krznenu jaknu. Bila je suviše lako odevena.
— Da sam filmski junak, ušao bih u radnju i izabrao ti bundu! — rekoh joj.
Ona se nasmešila.
— A koju bi izabrao?
— Ovu ovde.
Pokazao sam jednu koja je izgledala najtoplija. Ona se smejala.
— Imaš dobar ukus, Robi. To su vrlo lepe kanadske kune.
— Da l' bi je hteia? Ona me pogleda.
— Znaš li ti, dragi, šta staje takva bunda?
— Ne znam. Neću ni da znam. Više volim da mislim da ti mogu pokloniti sve što hoću. Zašto drugi ljudi da mogu . . .
Ona me pažljivo pogleda.
— Ali ja neću takvu bundu, Robi.
— Ipak . . dobićeš je. Ni reci više! Sutra ćemo poslati po nju.
Ona se smešila.
— Hvala, dragi, — reče i poljubi me nasred ulice. — A sad je red na tebe!
.
Zastala je pred prodavnicom muške konfekcije.
— Ovaj frak ovde! Treba ti uz moju bundu od kune. I ovaj cilindar ćeš dobiti. Kako bi izgledao u cilindru?
— Kao odžačar!
Pogledao sam frak. Ležao je u izlogu presvučenom sivim somotom.
Pogledah malo pažljivije. Pa to je bila radnja u kojoj sam oroletos kupio kravatu, baš onog dana kad sam prvi put izišao s Pat i kad sam se onako opio. Najednom mi se steže grlo, ne znam zbog čega.
Proletos ... Onda nisam još ni slutio sve ovo. ..
Uzeo sam Patrisinu malu ruku i za trenutak je prineo svom obrazu.
— Ali tebi treba još nešto. Sama takva bunda je auto bez motora.
Dvetri večernje haljine ...
— Večernje haljine! — uskliknu ona i zastade pred velikim izlogom. —
Večernje haljine... Priznajem, to bih već teže mogla odbiti.
Izabrali smo tri divne haljine. Video sam kako ju je ova igra osvežila.
Bila je sasvim zanesena, jer su večernje haljine njena slabost. Odmah smo izabrali i stvari koje idu usto. Bila je sve življa. Oči su joj sijale.
Stajao sam pored nje, slušao je, smejao se i mislio na to kakvo je prokletstvo voleti ženu a biti bez novaca.
— Hajde! — rekoh najzad s nekom očajničkom veselošću. — Kad se nešto radi, mora se i završiti!
Odvukao sam je do jedne juvelirske radnje.
— Onu smaragdnu narukvicu! A usto oba prstena i mindjuše! Ne govorimo više o tome. Smaragdi ti odgovaraju.
— Ali onda ćeš ti dobiti platinski sat i bisernu dugmad za košulju.
— A ti ćelu juvelirsku radnju! Od toga ne odustajem ...
Ona se nasmejala i naslonila na mene.
— Dosta, dragi, dosta! Sad ćemo kupiti još nekoliko kofera pa otići do putničkog biroa; onda ćemo spakovati stvari i otputovati daleko od ovog grada, od ove jeseni i od ove kiše. „Da", mislio sam, „Bože moj, da ... I ti bi onda brzo ozdravila!"
— A kuda? — upitao sam. — U Egipat? Ili još dalje? U Indiju ili Kinu?
— Ka suncu, dragi, ka suncu, na jug, u toplinu. Onamo gde su palme, stene, bele kuće na moru, agave.
— Ali... možda sad i tamo pada kiša. Možda svuda pada.
— Onda ćemo jednostavno otići dalje, dok ne stignemo u predele u kojima ne pada kiša. U tropske krajeve, na ostrva Južnog Mora!
Stajali smo pred dobro osvetljenim izlogom putničkog biroa linije Hamburg—Amerika. U sredini je bila postavljena maketa ladje. Plovila je po talasima od plavog kartona, a iza nje se uzdizala ogromna uveličana fotografija oblakodera Manhatana. Po zidovima su visile velike šarene mape s pomorskim putovima obeleženim crvenom bojom.
— Otputovaćemo u Ameriku! — uskliknu Pat. — U Kentaki, Teksas, Njujork, San Francisko, na Havaje. Pa onda u Južnu Ameriku, preko Meksika i Panamskog kanala u Buenos Ajres. A onda preko Rio de Zaneira natrag.
— Da. . .
Posmatrala me je presrećna.
— Ja nisam bio tamo. Onda sam te lagao.
— Znam.
— Znaš?!
— Pa da, Robi! Prirodno da znam. Odmah sam to znala.
— Onda sam bio prilična budala, nesiguran, glup i lud. Zato sam te i obmanuo!
— A danas?
— Danas još više. Pa vidiš i sama. Pokazao sam na brod u izlogu. —
Baš je prokletstvo što čovek ne može poći njime!
Ona se smešila i uhvatila me pod ruku.
— Ah, dragi, zašto nismo bogati? Mi bismo tako sjajno znali da živimo! Ima toliko bogatih ljudi koji ne znaju ništa drugo do da idu u svoje kancelarije i banke.
— Zato i jesu bogati! Mi sigurno ne bismo dugo bili bogati.
— I ja mislim. Mi bismo svoje bogatstvo već na neki način izgubili. A možda od tog blaga ne bismo imali ništa, z straha da ga ne izgubimo. Biti bogat, to je danas pravi ooziv. I nimalo lak.
— Jadni bogataši! Onda bi, po svoj prilici, bolje bilo da uobrazimo da smo bili bogati i da smo sve izgubili. Dakle: ti si pre nedelju dana bankrotirao, te si morao sve da prodaš i kuću, i nakit, i automobile.
Sta misliš o tome?
— To je najsavremenije. Ona se nasmejala.
— Onda hajde! Nas dva bankrotera idemo sad u našu malu sobu u pansionu da jedno drugom pripovedamo priče iz lepih minulih dana.
— To je dobra ideja!
Polako smo išli ulicama obavijenim večernjim sutonom. Sve se više svetiljki palilo. Kad smo stigli do groblja, videli smo kako zelenim nebom leti avion sa osvetljenim kabinama. Leteo je vedrim, visokim i praznim nebom, usamljen i lep kao neka čarobna ptica iz stare bajke.
Zastali smo i gledali za njim sve dok nije iščezao.
Nismo bili kod kuće ni pola sata kad neko zakuca na vrata. Mislio sam da je opet Hase, Odoh da mu otvorim. Medjutim, bila je gospodja Zalevska. Bila je sva uzbudjena.
— Dodjite . . . brzo! — šaputala je.
— Sta se desilo?
— Hase . . ,
Pogledao sam je. Slegla je ramenima.
— Zaključao se... ne javlja se.
— Odmah!
Vratio sam se i rekao Patrisi da se malo odmori, dok se nešto dogovorim sa Haseom.
— Dobro, Robi. I tako sam umorna.
Pošao sam za gospodjom Zalevskom. Pred Haseovim vratima sakupio se skoro ceo pansion. Erna Benig u šarencm kimonu sa zmajevima i svojom crvenom kosom koja je još pre četrdeset dana bila plava kao platina.
Savetnik računovodstva, skupljač maraka, u domaćem ogrtaču vojničkog kroja. Orlov, bled i miran, tek što se vratio sa matinea.
Georg, koji je nervozno lupao i dozivao Hasea prigušenim glasom.
Najzad, Frida koja je zrikala od uzbudjenja, straha i radoznalosti.
— Georg, koliko dugo već lupate? — upitao sam ga.
— Više od četvrt sata, — upade u razgovor Frida. sva zajapurena od nestrpljenja. — A kod kuće je. Od ručka nije izlazio, stalno je trčkarao po sobi, dok najzad nije nastupila tišina . ..
— Ključ je u bravi, — reče Georg. — Vrata su zaključana.
Pogledah gospodju Zalevsku.
— Prvo ga moramo izbiti, pa onda otvoriti. Imate li još jedan ključ?
— Doneću vam svežanj ključeva, — izjavi Frida. neobično uslužna. —
Možda će koji odgovarati.
Dali su mi jednu žicu kojom sam ispravio ključ i izgurao ga iz ključaonice. Sa zvekom je pao na pod. Frida je ciknula i pokrila lice rukama.
— Gubite se odavde! — rekoh joj probajući ključeve. Jedan od njih je ušao. Otključao sam i otvorio vrata.
Soba je bila u polutami. U prvi mah nikoga nismo videli. Nazirale su se dve sivobele postelje; stolice su bile prazne; vrata na ormanu zatvorena.
— Eno ga! — vrisnu Frida preko mog ramena. — Tamo ... iza prozora! — Njen topli dah s mirisom bela luka udari mi u lice.
— Ne! — reče Orlov, koji je napravio nekoliko koraka po sobi, pa se vratio.
Bio je bled ali pribran. Odgurnuo me je, uhvatio kvaku i zatvorio vrata. Onda se obratio ostalima:
— Bolje da odete. Možda neće biti dobro da vidite to. Govorio je polako, svojim tvrdim ruskim naglaskom, stojeći pred vratima.
— O, Bože! — promuca gospodja Zalevska i ustuknu. I Erna Benig podje nazad. Samo je Frida pokušala da se progura i uhvati kvaku. Orlov je odgurnu.
— Zaista je bolje . ..
Najednom se savetnik državnog računovodstva obrecnuo:
— Gospodine! Šta vi to sebi dozvoljavate! Kao stranac!
Orlov ga mirno pogleda.
— Stranac ... — reče on. — Stranac . . . Ovde lo nije važno. Sad to ništa ne znači.. .
— Mrtav... je l' te? — šištala je Frida.
— Gospodja Zalevska, — obratih joj se. — Najbolje će biti da ostanete ovde samo vi, a možda i Orlov i ja.
— Pozovite odmah lekara, — reče Orlov. Georg je već uzeo slušalicu.
— Ja ostajem ovde! — izjavi savetnik državnog računovodstva crven kao rak. — Kao Nemac imam pravo...
Orlov je slegnuo ramenima i otvorio vrata. Onda je upalio električno osvetijenje. Žene su s vriskom ustuknule. Hase je visio o prozoru, modrocrvena lica i sa isplaženim jezikom.
— Presecite uže! — viknuo sam.
— Nema smisla, — reče Orlov polako, oporo i tužno. — Poznajem ja
... to lice . . . Mrtav je ... možda već nekoliko časova...
— Da pokušamo bar . . .
— Nemojte ... Pozovite prvo policiju.
U tom času neko je zazvonio. Došao je lekar koji je stanovao u kući do nas. Bacio je pogled na mršavo slomljeno telo.
— Ništa se ne da učiniti, — izjavi. — Ali ipak moramo pokušati, s veštačkim disanjem. Pozovite policiju i dajte mi nož.
Hase se obesio debelom, ružičastom svilenom uzicom sa jutarnjeg ogrtača svoje žene. Vrlo spretno je pričvrstio uzicu o jednu kuku iznad prozora. Bila je namazana sapunom. Mora da je stajao na prozorskoj dasci, pa se odatle otisnuo. Ruke su mu bile zgrčene a lice užasno. Čudno je da mi je u tom času palo u oči to da je imao na sebi drugo odelo, a ne jutrošnje. To mu je bilo najbolje odelo, od plavog kamgarna, koje je oblačio u izuzetnim prilikama. Bio je obrijan. Imao je i čisto rublje. Na stolu behu savesno poredjane: njegove isprave, uložna knjižica, četiri novčanice po deset maraka i nešto srebra. Pored toga još i dva pisma, jedno ženi a drugo policiji. Pored prvog ležala je srebrna kutija za cigarete i burma.
Mora biti da je dugo razmišljao. Sve je doveo u red. Soba je bila potpuno spremljena. Kad smo je pažljivije pregledali, našli smo na ormančiću još neki novac i cedulju na kojoj je pisalo: „Ostatak kirije za ovaj mesec." To je stavio zasebno, kao da je time hteo reći da to nema nikakve veze s njegovom smrću.
Opet je neko zazvonio. Došla su dva policiska činovnika u civilu.
Lekar, koji je u medjuvremenu skinuo telo, ustade.

— Mrtav... — reče. — Samoubistvo... Bez ikakve sumnje.
Činovnici nisu ništa odgovorili. Pažljivo su pregledali sobu, pošto su prethodno zatvorili vrata. Iz fijoke ormana izvadili su nekoliko pisama, pa rukopis uporedili s rukopisom u pismima na stolu. Mladji je klimnuo glavom.
— Da li ko zna razlog?
Ispričao sam mu sve što sam znao. Opet je klimnuo glavom i zapisao moju adresu.
— Može li se odneti? — upita lekar.
— Poručio sam kola iz prosekture, — odgovori mladji činovnik. —
Odmah će stići.
Čekali smo. U sobi je vladala tišina. Lekar je klečao pored Hasea.
Raskopčao mu je odelo, pa mu naizmenično trljao grudi peškirom i pokušavao veštačko disanje. Ćulo se samo zviždanje i pištanje vazduha koji je ulazio i izlazio kroz mrtva pluća.
— Dvanaesti u ovoj nedelji, — primeti mladji činovnik.
— Isti razlog? — upitah.
— Ne. Skoro svi zbog nezaposlenosti. Dve porodice, jedna s troje dece. Gasom. Porodice skoro uvek upotrebljavaju gas.
Došli su nosači s nosilima. Frida se za njima ušunjala u sobu. S nekom požudom je blenula u bedno Haseovo telo. Po licu su joj izbile crvene pege. Znojila se.
— Šta tražite ovde? — upitao je grubo stariji činovnik.
Ona se trgia.
— Pa treba da dam izjavu, — promuca.
— Napolje! — prodera se činovnik.
Nosači su prebacili ćebe preko Hasea i izneli ga. Zatim su otišla i oba činovnika. Hartije su odneli.
— Novac za sahranu je deponovao, — reče mladji. — Mi ćemo ga dostaviti na nadležno mesto. Ako dodje žena, molim vas recite joj neka se javi kriminalnoj policiji ovog kvarta. Sav novac je ostavio njoj. Da li mogu ostale stvari zasad ostati ovde?
Gospodja Zalevska je klimnula glavom.
— Soba se ionako više ne može izdati.
— Dobro.
Činovnik je pozdravio i otišao. Izišli smi i mi. Orlov je zaključao sobu, pa ključ predao gospodji Zalevskoj.
— Najbolje će biti da se što manje govori o tom slučaju, — rekoh.
— I ja tako mislim, — reče gospodja Zalevska.
— U prvom redu mislim na vas, Frida, — dodao sam. Frida se probudila iz neke duhovne otsutnosti. Oči su joj sijale. Nije odgovorila.
— A.ko i jednu reč o tome kažete gospodjici Holman, — rekoh, neka vam Bog bude u pomoći.
— To i sama znam, — odgovori ona nabusito. — Sirota dama je i suviše bolesna da bi mogla to pođneti.
Oči su joj sevale. Jedva sam se savladao da joj ne opalim šamar.
— Siromah Hase! — reče gospodja Zalevska. U hodniku je bilo već sasvim tamno.
— Vi ste bili prilično grubi prema grofu Orlovu, — primetih savetniku državnog računovodstva. — Ne biste li hteli da mu se izvinite.
Stari je blenuo u mene, a onda izbacio:
— Nemac se ne izvinjava! Naročito ne jednom Azijatu!
S treskom je zalupio za sobom vrata svoje sobe.
— Sta se to zbilo s ovim filatelističkim jarcem? — upitao sam začudjeno. — Pre je bio pitom kao jagnje.
— Već nekoliko meseci juri na sve moguće izborne skupove, — odgovori Georg iz mraka.
— Tako dakle!
Orlov i Ema Benig bili su već otišli. Gospodja Zalevska najednom poče da plače.
— Nemojte suviše uzimati srcu to, — rekoh joj. — Ništa se tu ne može više izmeniti.
— Suviše je strašno ... — jecala je. — Ja se moram iseliti. Ovde neću da dodjem sebi.
— Već ćete doći sebi, — rekoh. — Jednom sam tako. video nekoliko stotina ljudi. Englezi su ih otrovali gasom. I, kao što vidite, došao sam sebi.
Rukovao sam se s Georgom i vratio se u svoju sobu. Bila je mračna.
Nehotice sam bacio pogled ka prozoru pre no što sam upalio svetlost.
Onda sam oslušnuo prema Patrisinoj sobi. Ona je spavala. Otišao sam do ormana, uzeo bocu konjaka i nasuo jednu čašu. Konjak je bio« dobar, i dobro je bilo imati ga. Bocu sam stavio na sto. Hase je poslednji pio iz nje. Razmišljao sam o tome ne bi li bilo bolje da ga nismo ostavili sama. Bio sam potišten ali nisam mogao sebi da prebacujem. Toliko mnogo sam. doživeo da sam znao: ili je za prebacivanje sve što seučini ili se ništa ne može prebacivati. Haseova nesreća leži u tome što se sve to desilo u nedelju. Radnim danom bi otišao u kancelariju, i možda bi prešao preko toga. Popio sam još jedan konjak. Nema smisla razmišljati o tome. Ko zna šta svakome od nas još pretstoji. Niko ne zna nećemo li jednog dana smatrati srećnim onoga za kojim sad žalimo.
Cuo sam da se Pat miče, pa odoh njoj. Nasmešila se.
— Ja mogu da dovedem čoveka do očajanja, Robi. Eto, opet sam dugo spavala.
— Pa to je dobro!
— Nije. Ja neću toliko da spavam.
— Zašto nećeš? Ponekad mi dodje želja da u jednom. potezu prespavam idućih pedeset godina.
— Ali ti sigurno ne želiš da budeš onda pedeset godina starija!
— To ne znam. To se tek posle može reći.
— Jesi li tužan? — uoita me.
Nisam Naprotiv. Baš sam odlučio da se obučemo A odemo na doSrvečeru. Da'Jedemo sve što ti najviše
volis to ne ide uz bankroti _ Svakako da ide! To baš čine bankroten.

XXT
Jafe me je pozvao polovinom oktobra. Bilo je deset časova pre podne, ali je vreme bilo talio tmurno da je u klinici gorela svetlost. S maglovitom spoljnom polutamom ona se pomešala u mutnu, bolešljivu prozirnost.
Jafe je sedeo sam u svojoj velikoj ordinaciji. Kad sarn ušao podigao je svoju ćelavu, blistavu glavu. Mrzovoljno je pokazao na veliki prozor o čija je okna udarala kiša.
— Sta velite na ovo prokleto vreme? Slegnuo sam ramenima:
— Nadajmo se da će uskoro prestati.
— Ovo ne prestaje.
Gledao je i ćutao. Onda uze s pisaćeg stola olovku. Posmatrao ju je, kucnuo njome o sto pa je ostavio na mesto.
— Mogu da pretpostavim zašto ste me zvali.
Jafe progundja nešto. Neko vreme sam još čekao, a onda rekoh:
— Pat verovatno mora uskoro da ide ...
— Da...
Ljuti to je gledao preda se.
— Računao sam ... koncem oktobra. Ali pri ovakvom vremenu ...
Opet uze srebrnu olovku. Vetar pljusnu kišu u okna Kapljice su se rasprskavale. Odjekivalo je kao daleka mitraljeska paljba.
— Kad bi trebalo da otputuje? — upitao sam. On me odjednom oštro pogleda.
— Sutra!
?Za trenutak sam osetio da mi se tlo gubi pod nogama. Vazduh je bio kao vata i lepio mi se za pluća. Kad je to prošlo, već sam mogao mirno da govorim, ali glas mi je dolazio iz velike daljine, kao da neko drugi postavlja pitanje.
— Zar se njeno stanje najednom toliko pogoršalo? Jafe oštro odmahnu glavom i ustade.
— Da se tako naglo pogoršalo ne bi uopšte mogla da putuje, — objasni mrgodno. — Samo . . . bolje je. Pri ovakvom vremenu svaki dan pretstavlja opasnost. Ako nazebe ...
Uzeo je nekoliko pisama sa pisaćeg stola.
— Sve sam već pripremio. Imate ramo da otputujete. Sefa lekara u sanatorijumu poznajem još iz studentskog doba. Vrlo je sposoban.
Podrobno sam ga o svemu obavestio.
Dao mi je pisma. Uzeo sam ih, ali ih nisam stavio u džep. Posmatrao me je, pa je stao pred mene i stavio ini ruku na rame. Bila je laka kao ptičje krilo: uopšte je nisam osećao.
— Teško vam je... — reče tiho, promenjenim gla som. — Znam. Zato sam i odlagao dokle god se moglo.
— Nije teško ...
On odmahnu glavom.
— Ostavite ...
— Ne... — rekoh. — Nisam o tome hteo da govo rim. Samo bih jedno hteo da znam: da li će se vratiti?
Jafe je neko vreme ćutao. Njegove tamne i uske oči svetlucale su u mutnoj, žutoj svetlosti.
— Zašto baš sad želite to da znate? — upita me najzad.
— Zato što bi inače bilo bolje da ne otputuje.
On pogleda u mene.
— Sta to govorite?
— Inače bi bilo bolje da ostane ovde.
— A da li znate šta bi to značilo za njenu bolest?
— Znam. Značilo bi to da ne bi umrla usamljena. A znam i šta to znači.
Jafe podiže ramena kao da ga je prošla jeza, pa ode do prozora.
Neko vreme je stajao i ćutke posmatrao kišu. Kad se vratio, lice mu je bilo kao maska. Zastao je predarnnom.
— Koliko imate godina? — upita me.
— Trideset, — odgovorio sam. Nisam znao šta hoće.
— Trideset... — ponovi on čudnim glasom, kao da govori samom sebi i kao da me nije dobro razumeo. — Trideset. .. Bože moj!
Otišao je do pisaćeg stola. Stajao je pored njega, malen, čudnovato otsutan, sasvim izgubljen pored ogromnog i blistavog nameštaja.
— Meni je sad skoro šezdeset, — reče i ne gledajući me. — Ali ja ne bih mogao tako... Ja bih pokušao sve, stalno, bez prekida, čak i kad bih pouzdano znao da je uzaludno.
Ćutao sam. Jafe je stajao kao da je sve oko sebe zaboravio. Onda napravi jedan pokret i lice mu izgubi onaj izraz. Smeškao se.
— Verujem da će gore sigurno dobro prebroditi zimu.
— Samo zimu?
— Nadam se da će na proleće moći da se vrati.
— Nadate se ... Sta znači nada?
— Sve! Ona je uvek sve. Sad ne mogu više da vam kažem. Sve ostalo su samo mogućnosti. Prvo mora da se vidi kako će joj biti gore. Ali ja se sigurno nadam da će na proleće moći da se vrati.
— Sigurno?
— Da.
On obidje pisaći sto pa nogom zalupi jednu otvorenu fijoku tako snažno da su stakla zazvonila.
— Dovraga. .. Verujte mi, mladiću, da je i meni isto toliko teško što mora da ide! — gundjao je.
Udje jedna sestra. Jafe dade znak rukom da ode. Ona je i pored toga ostala. Bila je zdepasta, četvrtasta, sa licem buldoga ispod sede kose.
— Kasnije! — ljutio se Jafe. — Dodjite kasnije! Sestra se namrgodjeno okrete. Pri izlasku je ugasila električno osvetljenje. Siv i mlečan dan odjednom prodre ti veliku odaju. Jafeovo lice postade sasvim bledo.— Stara veštica! Već dvadeset godina nameravam da je izbacim. Ali je suviše sposobna.
Onda se obrati meni:
— No?
— Večeras putujemo.
— Večeras?
— Da. Kad već mora biti, onda je bolje danas nego sutra. Ja ću je otpratiti. Mogu da izostanem sa posla nekoliko dana.
Klumnuo je glavom i pružio mi ruku.
Pošao sam. Put do vrata učinio mi se vrlo dug. Napolju sam zastao.
Primetio sam da još uvek držim pisma u ruci. Kiša je pokvasila hartiju. Obrisao sam ih i stavio u unutrašnji džep. Onda sam pogledao naokolo. Jedan autobus se taman zaustavio. Bio je pun, i masa sveta se tiskala prema izlazu. Neke devojke u crnim, sjajnim kišnim kaputima, šalile su se s kondukterom. Bio je mlad; beli zubi su mu blistali na mrku licu. „To nije moguće", mislio sam; „sve to ne može da bude tačno. Toliko života, a Pat mora da ide!"
Autobus je otišao trubeći. Točkovi su mu pljusnuli mlaz vode na trotoar. Prvo sam otišao Kesteru da ga obavestim, a onda da kupim vozne karte.
Kući sam stigao u podne. Sve sam svršio. Cak sam i u sanatorijum poslao telegram.
— Pat... — počeo sam s vrata. — Možeš li do večeri sve da spakuješ?
— Moram da idem?
— Da, da, Pat. I ja ću s tobom. Otpratiću te onamo. Vratila joj se boja lica.
— Kad moramo krenuti od kuće?
— Voz polazi večeras u deset.
— Hoćeš li ti još izlaziti?
— Neću. Ostajem ovde do polaska. Sad je duboko disala.
— Onda je to vrlo lako, Robi.
— Da počnemo odmah!
— Imamo još vremena.
— Ja bih radije odmah počeo. Pre ćemo biti gotovi
— Dobro.
Za pola sata potrpao sam sve ono što sam hteo da ponesem. Onda sam otišao do gospodje Zalevske i saopštio joj da večeras putujemo.
Dogovorili smo se da soba bude plaćena do prvog novembra, ako ne bi mogla ranije da je izda. Htela je da oduži razgovor, ali sam je naglo napustio.
Pat je klečala pored svog velikog kofera. Oko nje su ležale njene haljine, a na postelji rublje. Baš je pakovala cipele. Setio sam se da je tako isto klečala i kad se doselila u ovu sobu i raspakivala. Izgledalo mi je da je otada proteklo beskrajno dugo vreme, a stvarno je bilo takoreći juče.
Ona me pogleda.
— Hoćeš li poneti i srebrnu haljinu? — upitao sam je. Klimnula je glavom.
— A šta ćemo s ostalim stvarima, Robi? Sa nameštajem?
— Već sam o tome govorio s gospodjom Zalevskom. Smestiću u svojoj sobi koliko je moguće. Ostalo ćemo predati na čuvanje, pa izvaditi kada se vratiš.
— Kad se vratimo! — ponovi.
— Da, na proleće, kad se suncem opaljena vratiš. Pomagao sam joj pri pakovanju. Kad smo bili gotovi, napolju se već bilo smrklo. Čudnovato je bilo to: nameštaj je ostao na istom mestu, samo orman i fijoke behu ispražnjeni, pa ipak je soba postala prazna i tužna. Pat je sela na krevet. Bila je umorna.
— Da upalim?
Ona odmahnu glavom.
— Nemoj. Ostanimo još malo ovako. Seo sam pored nje.
— Hoćeš li cigaretu?
— Neću, Robi. Samo malo da posedim.
Ustao sam i prišao prozoru. Napolju je svetlost fenjera nemirno treperila na kiši. Vetar je besneo po drveću. Roza je polako prolazila trotoarom. Njene visoke cipele su sijale. Pod rukom je držala paket i išla prema Internacionalu. Verovatno je nosila svoje pletivo. Za njom su
Trt ratna đraea
Išle Frici i Marion, obe u novim, belira, pripijenim kišnim kaputima, a za njima se na izvesnom otstojanju vukla Mimi, izlomljena i umorna.
Okrenuo sam .se. Sad je bilo toliko mračno da više nisam mogao da vidim Pat. Samo sam čuo kako diše. Svetleće reklame počele su polako da se dižu u mutnu atmosferu iza drveća na groblju. Svetla, crvena slova reklame za cigarete razvila su se iznad krovova kao vrpca za odlikovanja, plavi i smaragdno zeleni krugovi vinarskih firmi su blistali, a jasne konture reklama za rublje su zasijale. Njihova svetlost bacala je kroz prozor mutni, rasplinuti ostjaj po zidovima i tavanici. Otsjaj je lutao na sve strane, i soba mi se najednom učini kao izgubljeno malo gnjuračko zvono na dnu mora, koje zapljuskuju talasi i do koga Lz velike daljine dopiru samo još slabi odjeci šarenog sveta.
Bilo je osam časova uveče. Napolju je zatrubio auto.
— To je Gotfrid s taksijem. Došao je po nas da idemo na večeru.
Ustao sam, prišao prozoru i javio da dolazimo. Onda sam zapalio malu stonu lampu i otišao u svoju sobu. Bila mi je užasno tud ja.
Uzeo sam bocu s rumom i brzo popio jednu čašu, pa seo na stolicu i neko vreme buljio u tapete. Zatim sam ustao i otišao do umivaonika da se očešljam. Na to sam bio sasvim i zaboravio. Prišavši ogledalu iznenada ugledah svoje lice. Posmatrao sam ga hladno i radoznalo.
Razvukao sam usne i cerio mu se. Ono mi je odgovorilo zategnutim i bledim cerenjem. „Ti" , .. rekoh nečujno Zatim se vratih Patrisi.
— Hoćemo li da krenemo, stari druže?
— Hoćemo. Ali najpre hoću još jednom u tvoju sobu.
— Zašto? — upitah je. — Ta jazbina. ..
— Ti ostani ovde. Odmah ču se vratiti.

Pričekao sam nekoliko trenutaka, pa otišao za njom. Stajala je nasred sobe. Trgla se kad me je ugledala. Bila je sasvim izgubljena. To je trajalo samo jedan trenutak, onda se opet nssmejala.
— Hajde, — rekoh. — Treba da idemo. Gospodja Zalevska nas je čekala u kuhinji. Njene sede kovrdže su se lelujale, a na crnoj svilenoj haljini je imala broš sa slikom blaženopočivšeg Zalevskog.
— Pazi! — šapnuo sam Patrisi. — Sad će da te zagrli.
Pat se već u idućem trenutku izgubila na ogromnim grudima, a iznad glave joj se trzalo krupno lice. Za nekoliko trenutaka Pat bi bila preplavljena, jer kad je tetka Zalevska plakala oči su joj bile pod pritiskom kao sifonske flaše.
— Oprostite... — rekoh. — Moramo da požurimo! Krajnje je vreme!
— Krajnje vreme? — Gospodja Zalevska me premeri jednim poražavajućim pogledom. — Voz polazi tek kroz dva sata! Dotle sigurno želite da napijete ovo jadno dete!
Pat nije mogla da se uzdrži od smeha.
— Ne, gospodjo Zalevska, hoćemo da se oprostimo i od drugih.
Tetka Zalevska je nepoverljivo klimala glavom.
— Vi u ovom mladom čoveku gledate zlatnu vazu, gospodjice Holman, a on je u najboljem slučaju zlatna buklija za rakiju.
— Lepo uporedjenje! — primetih.
— Dete moje!... — Gospodju Zalevsku je ponovo uhvatila tronutost.
— Vratite nam se uskoro! Vaša soba će uvek biti spremna za vas. Da i car stanuje u njoj, morao bi se iseliti kad vi dodjete!
— Hvala vam mnogo, gospodjo Zalevska, — reče Pat. — Hvala na svemu. I na gatanju. Sve sam zapamtila.
— To je lepo. Oporavite se dobro, ozdravite sasvim!
— Hoću, — odgovori Pat. — Pokušaću. Dovidjenja, gospodjo Zalevska; dovidjenja, Frida.
Pošli smo. Vrata hodnika se zatvoriše za nama. Na stepeništu je bila polutama: nekoliko sijalica je pregorelo. Pat je ćutala dok je tiho i nežno silazila niz stepenice. si
Imao sam utisak kao da je isteklo otsustvo pa sad, u sivo jutro, idemo na stanicu da krenemo na fron*.
Leno, otvori vrata taksija.
— Pazi! — reče.
Kola su bila puna ruža. Na zadnjim sedištima su ležala dva ogromna buketa belih i crvenih ruža. Odmah saro poznao odakle potiču: iz porte katedrale.
— Poslednje!... — izjavi Gotfrid ponosno. — Stale su me izvesnog truda. Bio sam primoran da raspravljam s jednim popom.
— Je li to bio pastor svetlih, plavih detinjastih očiju?
— upitao sam ga.
— Aha! Ti li si dakle bio taj, bato! Pričao mi je o tebi. Bio je gadno razočaran kad je doznao radi čega dolazimo. Već je mislio da pobožnost opet navire u muško stanovništvo.
— Zar ti je dopustio da poneseš cveće? — upitah ga.
— Moglo se s njim razgovarati. Najzad mi je čak i pomogao pri branju.
Pat se srne jala.
— Je li istina? Gotfrid se smeškao.
— Svakako! Bilo je divno videti kako duhovni otac u polumraku skače da bi dohvatio najviše grane. Pokazao je pravi smisao za sport. Pričao mi je da je nekada, u gimnaziji, bio dobar futbaler. Desna polutka, čini mi se.
— Ti si dakle, pastora naveo na kradju. To povlači za sobom nekoliko stotina godina muka u paklu. Ali gde je Oto?
— Čeka nas kod Alfonsa. Tamo ćemo večerati, zar ne?
— Pa razume se, — odgovori Pat.
— E, onda napred!
Kod Alfonsa je bio za večeru špikovan zec sa crvenim kupusom i pečenim jabukama. Najzad, na završetku, Alfons je stavio jednu ploču: Hor donskih kozaka. Bila je to sasvim tiha pesma, u kojoj je hor prigušeno pevao, kao daleke orgulje, a iznad njega je lebdeo jasan, usamljen glas. Meni se učinilo da su se vrata nečujno otvorila, da je ušao jedan umoran starac, pa ćutke seo za sto i slušao pesmu svoje mladosti.
— Deco! — poče Alfons.
Hor je bivao sve tiši, dok najzad nije umuknuo, kao sa uzdahom.
Tada nas Alfons oslovi:
— Deco, znate li na šta me potseća ovaj hor? Na Ipr 1917, Gotfride.
.. Mesec mart, ono veče sa Bertelsmanom .. .
— Da, — odgovori Lenc. — Sećam se, Alfons. Ono veče sa trešnjom
...
Alfons klimnu glavom.
— Mislim da je vreme, — reče Kester i pogleda na sat. — Jeste!
Moramo krenuti.
— Još po jedan konjak! — reče Alfons. — Po jedan pravi Napoleon!
Doneo sam ga naročito za vas!
Popili smo konjak, pa se digli.
— Dovidjenja, Alfonse! — reče Pat. — Ovde sam se uvek tako dobro osećala.
Pružila mu je ruku. Alfons pocrvene. Čvrsto je stegao svojim šapama.
— Dakle . .. ako vam nešto zatreba . . . samo javite. — Gledao ju je zbunjeno. — Vi sad pripadate nama. Nikada nisam verovao da će u naš krug dospeti i jedna žena.
— Hvala vam, — reče Pat. — Hvala, Alfonse. Niste mi mogli ništa lepše reći. Dovidjenja i sve najbolje. Dovidjenja! Do skorog vidjenja!
Kester i Lenc su nas dopratili do stanice. Pred našom kućom smo zastali za časak. Otišao sam gore i uzeo psa. Kofere je Jup već otpremio na stanicu.
Stigli smo na vreme. Tek što smo ušli u kupe voz je krenuo. Gotfrid, koji je stajao na peronu, maši se u džep i pruži mi jednu umotanu bocu.
— Evo, Robi, uzmi! Ovo ti može zatrebati na putu.
— Hvala. Pijte vi to deco, sami večeras. Spremio sam ja sebi nekoliko boca.
— Uzmi, — odgovori Lenc. — Čovek nikad nema dovoljno toga!
Išao je pored voza, koji je već krenuo, i dobacio mi bocu.
— Dovidjenja, Pat! — viknuo je. — Kad budemo ovde bankrotirali doći ćemo k vama. Oto za učitelja skijanja, ja za učitelja igranja, Robi za klaviristu. Sastavićemo trupu, zajedno s vama, pa ćemo ići od hotela da hotela!
Voz je postepeno ubrzao i Gotfrid je zaostalo. Pat se naslonila na prozor i mahala sve dok stanica nije iščezla iza jedne okuke. Onda se okrenula. Bila je bleda, a oči si* joj imale vlažan sjaj. Uzeo sam je u naručje:
— Hodi da popijemo nešto. Sjajno si se držala.
— Ali mi zato na srcu nimalo nije sjajno.
— Ni meni. Zato i hoću da pijemo. Otvori sam bocu i dao joj čašicu konjaka.
— Dobar? — upitao sam.
Ona klimnu glavom i nasloni se na moje rame.
— Ah, dragi, čemu sve ovo?
— Nemoj cla plačeš. Bio sam tako ponosan što celog dana nisi zaplakala.
— Pa ja i ne plačem, — odgovori ona i odmahnu glavom, dok su joj suze tekle niz usko lice.
— Hajde, popi još jednu, — rekao sam držeći je čvrsto. — Takav je samo prvi trenutak . .. Posle je već lakše.
Ona klimnu glavom.
— Da, Robi. . Nemoj uopšte da se osvrćeš na to. Odmah će proći... A i bolje je ako ti ne vidiš. Pusti me samo da koji čas posedim sama, pa ću se već pomiriti s tim.
— Čemu to? Ceo dan si bila tako hrabra, pa sad možeš da plačeš koliko ti je volja.
— Nisam ja uopšte bila hrabra. Samo ti nisi primetioi
— Može biti... — rekoh. — Ali je onda baš to i bila hrabrost.
Pokušala je da se nasmeši.
— Ali. zapravo, čemu sve ovo, Robi?
— Zato što se čovek ne predaje. Milovao sam je po kosi.
— Covek je jači od sudbine sve dotle dok se ne preda,. To je staro vojničko pravilo.
— Kod mene nije to hrabrost, dragi, — šaputala je.
__Kod mene je to strah. Bedni strah pred velikim poslednjim strahom.
— To i jeste prava hrabrost, Pat. Naslonila se na mene.
— Ah, Robi, ti i ne znaš šta je to strah.
— Još kako znam...
Otvoriše se vrata. Kondukter je tražio karte. Dadoh mu.
— Da li karta za spavaća kola pripada dami? — upitao je.
Klimnuo sam glavom.
— Onda morate preći u kola za spavanje, — obrati se Patrisi. — Karta ne važi za ostale vagone.
— Dobro.
— A pseto mora u odeljenje za pse, — dodao je. — Pseće odeljenje je u prtljažnim kolima.
— Hvala, — rekoh. — Gde su spavaća kola?
— Treći vagon desno. A kola za prtljag sasvim napred.
Otišao je. Na njegovim grudima njihao se mali fenjer. To je davalo utisak kao da ide kroz kratke potkope nekog rudnika.
— Onda ćemo se preseliti, Pat, — rekoh. — Bila ću prokrijurnčariti u tvoja kola. Nema on šta da traži u prtljažnim kolima.
Sebi nisam uzeo kartu za spavaća kola. Nije mi bilo teško da provedem noć u uglu kupea. Ovako je i jevtinije.
Jup je Patrisin prtljag već bio smestio u njen kupe. Kupe je bio malen, obložen mahagonijom. Pat je imala donju postelju. Upitao sam konduktera da li je gornja zauzeta.
— Da, — reče on. — Od Frankfurta.
— A kad stižemo u Frankfurt.
— U pola tri.
Dao sam mu napojnicu i on se vratio u svoj ćošak.
— Za pola sata ću opet biti kod tebe i to sa psom, — rekao sam Patrisi.
— Ali to ne može! Kondukter ostaje ovde u kolima.
— Moći će već. Samo nemoj zaključati kupe. Vratio sam se u vagon i prošao pored konduktera, koji me je posmatrao. Na sledećoj stanici sišao sam sa psom, pa peronom otišao sve do vagona iza spavaćih kola. Pričekao sam dok kondukter nije izišao da proćaska s vozovodjom. Onda sam ušao, prošao kroz vagon i spavaća kola, pa neopaženo stigao do Patrisina kupea.
Na sebi je imala beo, mek kaput. Divno je izgledala. Oči su joj blistale.
— Sasvim sam prešla preko onog, Robi, — reče.
— To je dobro. Ali zar nećeš da legneš? Ovde je vrlo tesno, Sešću do tebe.

— Da, ali...
Oklevala je pokazajući na gornju postelju:
— Ako se u vratima pojavi pretsednica društva za posrnule devojke...
— Još je daleko do Frankfurta. Ja ću paziti. Neću zaspati.
Pre no što smo stigli u Frankfurt vratio sam se u svoj kupe. Seo sam u ugao do prozora i pokušao da spavam. Ali u Frankfurtu je ušao jedan čovek s brkovima kao u morskog psa, pa odmah raspakovao kofer i počeo da jede. Tako je halapljivo jeo da nisam mogao zaspati.
Obed mu je trajao skoro čitav sat. Onda je morski pas obrisao brkove, legao koliko je dug i počeo koncert kakav ranije nikad nisam čuo. Nije to bilo obično hrkanje, već uzdisanje sa urlikanjem, na mahove prekidano jecanjem istegnutim grgotanjem. Toliko je to bilo raznovrsno da nisam mogao da otkrijem neki sistem. Srećom, u pola šest je otišao.
Kad sam se probudio, napolju je sve bilo belo. Sneg je padao krupnim pahuljicama, a kupe je sav utonuo u neki neobičan, nestvaran suton. Putovali smo već kroz brdske predele. Bilo ie skoro devet časova. Proteglio sam se, pa brzo otišao da se umijem i obrijem. Kad sam se vratio, u kupeu je bila Pat. Izglelala je sveza.
— Jesi li dobro spavala? Ona klimnu glavom.
— Kakva je ona stara moralistkinja koja je u Frankfurtu ušla u tvoj kupe?
— Mlada i lepa. Zove se Helga Gutman. Putuje u isti sanatorij um.
— Zbilja?
— Da, Robi. Ali ti si sigurno loše spavao. Zato moraš čestito da doručkuješ.
— Kafe! Kafe s trešnjevačom!
Otišli smo u vagonrestorah. Iznenada sam se raspoložio. Sad je sve izgledalo manje strašno nego juče. Helga Gutman je već sedela tamo.
Bila je vitka, živahna devojka s juga.
— Čudnovato... — rekoh. — Kakva slučajnost da idete u isti sanatorijum.
— Nije nimalo čudnovato, — odgovori ona. Ja sam je pogledao. Ona se nasmejala.
— U ovo doba se tamo skupljaju sve ptice selice. Pokazala je sto u. uglu kola:
— Svi oni putuju tamo.
— Otkud znate? — upitao sam.
— Poznajem ih još od prošle godine. Tamo gore se svi poznaju.
Kelner je doneo kafu.
— Donesite ini i duplu trešnjevaču! — rekao sam mu.
Morao sam nešto da popijem. Najednom je sve postalo tako jednostavno, Tu sedi svet koji putuje u sanatorijum, i to već po drugi put. Ponašali su se kao da idu na izlet. Glupo je bilo toliko strahovati.
Pat će se vratiti, kao što su se i svi oni već jednom vratili. Nisam mislio na to da se svi oni opet vraćaju onamo . . . Dovoljno mi je bilo to što se odande vraćaju i što ćelu godinu imamo pred sobom. Za godinu dana mnogo šta može da se desi. Naša prošlost nas je naučila da mislimo samo na sadašnjost.
Stigli smo kasno po podne. Sasvim se razvedrilo. Sunce je rasipalo zlatne zrake po snežnim poljima, a nebo je bilo tako plavo kako ga već nedeljama nismo videli. Na stanici je čekalo mnoštvo sveta.
Pozdravljali su i mahali, a iz vagona su im otpozdravljale priđošlice.
Helgu Gut~ man dočekala je jedna osmehom ozarena plava žena i dva muškarca u dokolenicama. Bila je veoma uzbudjena i vrtela se u krug kao da se posle dugog otsustva vratila kući.
— Dovidjenja ... posle . . . gore! — doviknula nam je i sa svojim društvom se popela u jedne saonice.
Svet se brzo razišao. Već posle nekoliko minuta stajali smo sami na peronu. Prišao nam je jedan nosač.
— U koji hotel? — upita.
— U sanatorijum „Šumski mir".
On klimnu glavom i dozva jednog kočijaša. Natovarili su prtljag u svetloplave saonice, u koje behu upregnuta dva beka. Konji su na glavama imali šarene perjanice, a oko nozdrva im je lebdela para kao sedefast oblak. Seli smo.
— Hoćete li gore žičanom železnicom ili saonicama? — upita kočijaš.
— Koliko treba saonicama?
— Pola sata.
— Onda saonicama.
Kočijaš je coknuo jezikom. Krenusmo. Prošli smo kroz selo, a onda se serpentinima popesmo na brdo. Sanatorijum je bio podignut na jednoj uzvišici iznad sela. Bite je to duga bela zgrada sa dugačkim nizom prozora. Pred svakim prozorom bio je balkon. Sa krova se na slabom povetareu lepršao barjak. Očekivao sam da je sanatorijum uredjen kao bolnica ali je on, bar u donjem delu, više ličio na hotel. U holu je goreo kamin. Velik broj malih stolova bese postavljen za čaj.
Prijavili smo se u kancelariji. Momak nam je uneo prtljag, a jedna starija dama nam reče da Pat ima sobu broj 79. Upitao sam da li bih i ja mogao dobiti sobu na nekoliko dana.
Odmahnula je glavom.
U sanatorijumu ne. Ali možete u sporednoj zgradi.
— A gde je ta zgrada?
— Odmah do sanatorij uma.
— Dobro. Onda mi dajte jednu sobu, i neka se moj prtljag odnese tamo.
Do drugog sprata smo se popeli potpuno nečujnim liftom. Gore je već više ličilo na bolnicu. Doduše, na vrlo udobnu bolnicu, ali ipak na bolnicu. Beli hodnici, bela vrata — sve je blistalo od stakla, nikla i čistoće. Jedna, sestra nas dočeka.
— Gospodjica Holman?
— Da, odgovori Pat. — Soba 79, je V te?
Sestra potvrdi glavom, pa podje napred i otvori jedna vrata.
— Ovo je vaša soba.
Bila je svetla, srednje veličine. Kroz širok prozor prodiralo je večernje sunce. Na stolu je bio buket žutih i crvenih ruža, a napolju obasjana snežna polja, u koja se uvuklo selo kao u veliko, meko ćebe.
— Da li ti se dopada? — upitao sam Pat. Ona me pogleda.
— Da, — odgovori zatim. Momak je doneo kofere.
— Kad moram na pregled? — upita Pat sestru.
— Sutra pre podne. Večeraš će biti najbolje da legnete rano.
Pat svuče kaput i stavi ga na belu postelju iznad koje bese pričvršćena nova tabla za temperaturu.
— Zar nema telefona u sobi? — upitah.
— Veza je ugradjena, — odgovori sestra. — Ako želite, telefon može da se instalira.
— Treba li još nešto da uradim? — pitala je Pat.
— Danas ne. Tek sutra, posle pregleda, sve se utvrdjuje. Pregled je u deset časova. Doći ću po vas.
— Hvala sestro, — reče Pat.
Sestra je otišla. Momak je još čekao na vratima. Dac sam mu napojnicu, pa je i on otišao. Odjednom je postalo vrlo tiho u sobi. Pat je stajala kraj prozora i gledala napolje. Njena kosa je izgledala sasvim tamna pored spoijnog sjaja.
— Ti si umorna? — upitao sam je. Ona se okrete.
— Nisam.
— Tako izgledaš.
— Drukčiji je moj umor, Robi. Ali za to imam još uvek vremena.
— Hoćeš li da se presvučeš? Ili prvo da sidjemo raa"io. Mislim da bi bilo bolje da malo posedimo dole.
— Da. Bolje je.
Spustili smo se nečujnim liftom i seli za jedan mali sto u holu. Posle izvesnog vremena stigla je Helga Gutman sa svojim prijateljima. Sela je za naš sto. Bila je uzbudjena i donekle preterano vesela. Ja sam bio srećan što je tu i što Pat ima već nekoliko poznanika. Prvi dan se uvek %eško prebrodi.

XXII
Vratio sam se posle sedam dana. Sa stanice sam otišao pravo u radionicu. Bilo je veče. Kad sam stigao, kiša je još uvek padala.
Učinilo mi se kao da je prošla već godina dana otkako sam otputovao s Patrisom.
Kester i Lenc sedeli su u kancelariji.
— Stižeš baš u pravi čas! — povika Gotfrid.
— Sta se desilo?
— Pusti ga prvo da udje, — reče Kester. Seo sam pored njih.
— Kako je Patrisi? — upita Oto.
— Dobro. Ukoliko to može biti. A sad mi recite već jednom šta se desilo.
Radilo se o onom razlupanom automobilu. Mi smo ga. opravili i isporučili pre četrdeset dana. Juče je Kester otišao da primi novac. U medjuvremenu je bankrotirao onaj kome su pripadala kola, pa su i ona ušla u masu.
— Pa to još nije strašno, — rekoh. — Mi imamo posla samo sa osiguravajućim društvom.
— I mi smo to mislili, — izjavi Lenc suvo. — Ali kola nisu bila osigurana.
— Dovraga! Je l' istina, Oto? Kester klimnu glavom.
— To sam danas saznao.
— A mi smo pazili tog prijana kao milosrdne sestre, i još se potukli zbog te krntije! — psovao je Lenc — A sad visimo za četiri hiljade maraka!
— Ko se tome mogao naditi? — rekoh ja. Lenc poče da se smeje.
;— Isuviše je sve to blesavo!
— Pa šta ćemo sad, Oto? — upitao sam.
— Prijavio sam naše potraživanje upravi mase. Ali se "bojim da od toga neće biti vajde.
— Zatvorićemo radionicu. To će biti jedina vajda, — reče Gotfrid. — I poreska uprava se narogušila zbog pojreza.
— Možda ćemo ... — promrlja Kester. Lene se digao:
— Hladnokrvnost i istrajnost u teškim situacijama su vrline koje krase vojnika.
Otišao je do ormana i doneo konjak.
— S ovakvim konjakom se zaista možemo držati herojski! — rekoh.
— Ako se ne varam, ovo nam je posleđnja dobra boca.
— Herojsko držanje, momče, — primeti Lenc, — pristaje teškom vremenu, a mi živimo u očajnom vremenu. Tu pristaje samo humor.
On iskapi svoju čašu.
— Tako... A sad ću časkom da uzjašim našu staru Rosinantu i da nakupim malo sitniša.
On ode preko mračnog dvorišta i odjuri taksijem. Kester i ja ostadosmo još neko vreme.
— Maler, Oto! — rekoh. — U poslednje vreme nas djavolski prate maleri.
— Ja sam se navikao na to da ne mislim više no što je neophodno potrebno, — odgovori Kester. — I to je još uvek dosta. Kako je bilo gore?
— Da nije te bolesti bio bi raj. Sneg i sunce! On podiže glavu.
— Sneg i sunce . .. Zvuči malo neverovatno, zar ne?
— Da. Djavolski neverovatno. Tamo gore je sve neverovatno.
On me pogleda.
— Šta ćeš raditi večeraš? Slegnuo sam ramenima.
— Prvo ću da odnesem kofere kući.
— Ja moram da odem na jedan čas. Hoćeš li docnije svratiti u bar?
— Svakako. Šta bih drugo radio?
BUzeo sam kofer sa stanice i odneo ga kući. Vrata sam otvorio što sam tiše mogao. Ni s kim nisam želeo da govorim. Uspeo sam da se provučem i da ne padnem šaka gospodji Zalevskoj. Neko vreme sam ostao u svojoj sobi. Sedeo sam. Na stolu su ležala pisma i novine.
Pisma su bila razni raklamni cirkulari. Nikoga nisam imao da mi piše.
Sad bar imam nekoga, pomislio sam. Posle izvesnog vremena ustao sam, oprao se i presvukao. Kofer nisam raspakivao. To sam hteo da uradim posle, kad se budem vratio kući, da bih imao čime da se zabavim. Nisam čak ni u Patrisinu sobu ušao, iako sam znao da u njoj niko ne stanuje. Tiho sam se išunjao kroz hodnik i dahnuo dušom kad sam neopaženo stigao napolje.
Pošao sam u Internacional da pojedem nešto. Kelner Alojz me je pozdravio još s vrata:
— Najzad opet ovde!
— Da, — odgovorio sam. — Čovek se na kraju uvek vraća.
Roza je sedela sa ostalim devojkama za jednim velikim stolom. Skoro sve su bile tu. Baš je bilo vreme izmedju prve i druge šetnje.
— Bože... Robert! — povika Roza. — Redak gost.
— Ne pitaj me ništa, — rekoh. — Glavno je da sam opet ovde. A hoćeš li sad češće dolaziti?
— Verovatno.
— Ne kidaj se zbog toga, — reče ona gledajući me.
— Sve to prolazi.
— Tako je, — rekoh. — To je najtačnija istina koja postoji.
— Sasvim jasno, — odgovori Roza. — Lili bi sigurno mogla da ti kaže nešto o tome.
— Lili?! — Tek sad sam primetio da ona sedi pored Rože. — A šta ti radiš ovde? Ti si udata, trebalo bi već davno da si kod kuće, u svojoj instalaterskoj radnji.
Lili nije ništa odgovorila.
— Instalaterska radnja . .. — reče Roza podrugljivo.
— Dok je imala para sve je išlo k'o po loju: obletao je oko Lili, a ono što je ranije bilo nije važilo. Taj bal je trajao tačno pola godine! A kad je poslednji pfenig iščupao od nje, taj gospodin, koji je to postao njenim parama, na jednom nije mogao više da trpi javnu ženu. Ispalo je da ništa nije znao o njenoj prošlosti. Bio je strahovito iznenadjen! Toliko iznenadjen da je rezultat bio: tužba za razvod braka. Ali novac je, razume se, nestao.
— A koliko je bilo? — upitao sam.
— Četiri hiljade maraka! To nije sitnica! Sta misliš: sa koliko njih je zato morala leći u krevet?
— Četiri hiljade maraka! — začudih se. — I sad početi iznova! Baš je vreme za to!
Roza me je posmatrala ne shvatajući.
— Bolje nam otsviraj nešto. — reče. — Da se razveselimo!
— Važi! I tako smo opet svi na okupu...
Seo sam za klavir i otsvirao nekoliko šlagera. Dok sam svirao, razmišljao sam o tome kako će Patrisin novac biti dovoljan za sanatorijum samo do kraja januara i da otsad moram više zaradjivati.
Udarao sam mehanički po dirkama i gledao Rozu pored sebe, na sofi, kako zaneseno sluša, a pored nje Lilino lice, bledo, skamenjeno od ogromnog razočarenja, hladnije i sa manje života nego da je mrtvo.
Iz razmišljanja me je trgao neki krik. Roza je skočila, prenuvši se iz sanjarenja. Stajala je pored stola, šešir joj se nakrivio, a oči behu iskolačene... Nije ni primetila kako joj iz prevrnute šolje curi kafa u otvorenu torbicu.
— Artur! — mucala je ... — Artur, da li si to stvarno ti?
Prestao sam da sviram. Ugledao sam mršava čoveka, rasklimatanih pokreta, s polucilindrom zaturenim na potiljak. Imao je žutu, nezdravu boju lica, veliki nos i suviše malu, jajastu glavu.
— Artur... — mucala je Roza. — Ti.
— Pa ko bi drugi mogao biti? — progundja Artur.
— Bože moj odakle dolaziš?
— A odakle bih došao nego sa ulice, kroz vrata! Artur nije bio naročito ljubazan, ma da se sad posle toliko vremena vraćao kući. Radoznalo sam ga posmatrao.
To je, dakle, onaj legendarni Rozin idol, otac njena deteta. Izgledao je kao da dolazi pravo s robije. Nisam mogao da pronadjem razlog Rozinoj slepoj ljubavi prema njemu. Možda je baš to razlog. Čudno je kako nasedaju tako prekaljeni poznavaoci muškaraca.
Nikoga ne pitajući, Artur zgrabi čašu piva koja bese na stolu blizu Rože, pa je ispi. Pritom mu se jabučica na mršavom i žilavom vratu dizala i spuštala kao lift. Roza ga je zadivljeno posmatrala.
— Hoćeš li još jednu? — upita.
— Razume se! — progundja Artur. — Ali veću. Roza, sva srećna, dade kelneru znak:
— Alojz! Hoće još jednu čašu piva!
— Vidim, — izjavi Alojz bez ikakva uzbudjenja, i natoči čašu.
— A mala, Arture! Ti nisi ni video malu Elviru!
— Čuti!
Sad je prvi put Artur živnuo. Podigao je ruke do sredine grudi u znak odbijanja.
— Ne spominji mi to! Ništa me se ne tiče! Ja sam hteo da sprečim dolazak tog šteneta. I sprečio bih ga da nisam ...
Utonuo je u turobno razmišljanje.
— A sad, razume se, idu pare na to!
— Nije to tako strašno, Arture, Pa onda, devojčiča je.
— I ona košta! — reče Artur, pa sruči i drugu čašu piva. — Možda će se naći kakva luda bogata žena koja će je usvojiti. Razume se, uz pristojnu oštetu. To bi bio jedini izlaz.
Probudio se iz svog razmišljanja:
— Imaš li novca pri sebi?
Roza uslužno uze svoju kafom umrljanu torbicu.
— Svega pet maraka, Arture. Nisam mogla ni slutiti da ćeš doći. Ali kod kuće imam više.
Artur, kao paša, spusti novac u džep svog prsluka.
— Pa i ne možeš mnogo zaraditi kad si se zabila ovde, — gundjao je zlovoljno.
— Idem već, Arture. U ovo doba i ne može bog zna šta da se zaradi.
Vreme je večeri.
— I sitna stoka daje djubreta, — objasni Artur.
— Idem već.
— E, pa ... — Artur se dotače svog polucilindra. — Oko dvanaest ću opet naići.
Odgegao se svojim rasklimatanim hodom. Roza je blaženo gledala za njim. On se nije ni osvrnuo, a vrata je ostavio otvorena za sobom.
— Mazga! — opsova Alojz i zatvori vrata. Roza nas gordo pogleda.
— Zar nije sjajan? Ništa ne može da ga omekša. Gde li je samo bio za sve to vreme?
— Po koži mu se vidi, — odgovori Vali. — Začelo pod brojem!
Bitanga! A ima ratni krst!
— Ne poznaješ ti njega ...
— Dosta mi je već! — reče Vali.
— Ti to ne možeš da razumeš. Roza je ustala.
— To je pravi muškarac! Nije mlakonja. E, a sad ću opet na posao.
Zdravo, deco!
Podmladjena, kao da je dobila krila, ode njišući bedrima. Sad opet ima nekoga kome može davati sav svoj novac, da bi ga popio i onda je tukao. Bila je srećna.
Posle pola sata odoše i druge. Ostala je samo Lili, sa svojim skamenjenim licem. Još malo sam lupao po klaviru, pa onda pojeo sendvič i otišao. Nisam mogao dugo da izdržim nasamo s Lilikom.
Tumarao sam vlažnim mračnim ulicama. Na groblju se već smestilo jedno odeljenje Vojske spasa. Pevali su uz trube i trombone o nebeskom Jerusalimu. Zastao sam. Imao sam osećanje da ne mogu više izdržati bez Patrise. Blenuo sam u izlizano, svetlucavo kamenje na groblju, i sam sebi govorio da sam pre godinu dana bio kudikamo više usamljen nego sad. Onda nisam ni poznavao Pat, a sad ona ipak postoji, iako nije pored mene. Sve to nije pomoglo — odjednom sam osetio da sam razriven i napušten. Zatim sam se popeo u svoju sobu da vidim je li došlo pismo od nje. Bilo je besmisleno, jer nije moglo stići dosad. Ali sam ipak otišao gore.
Kad sam odlazio iz stana sreo sam Orlova na vratima. Ispod raskopčanog mantila video sam smoking. Pošao je u hotel na svoju dužnost igrača. Upitao sam ga da li je u medjuvremenu čuo šta o gospođji Hase.
— Nisam, — odgovori. — Dosad nije dolazila ovamo. Nije bila ni u policiji. A i bolje je da ne dolazi.
Išli smo zajedno do hotela u kome je radio. Iz jednog Buika je baš izlazila neka dama, i poletela mu s radosnim uzvikom. Bila je prilično gojazna i elegantna. Imala je otužno lice plavuše četrdesetih godina, koja nikad nije imala ni briga ni misli.
— Oprostite, — reče Orlov uz jedva primetan pogled. — Posao...
Poklonio se plavuši i poljubio joj ruku.
U baru su već bili Valentin, Kester i Ferdinad Grau. Lenc je došao malo kasnije. Seo sam za njihov sto i naručio pola boce ruma. Još uvek sam se loše osećao.
Ferdinand, širok i masivan, skopio se u jednom uglu. Lice mu je bilo podbulo, a oči jasne i plave. Isprobao je već sva moguća pića.
— No, mali Robi... — reče i udari me po ramenu. — Sta je s tobom?
— Ništa, Ferdinande. U tome i jeste sva muka. Posmatrao me je izvesno vreme.
— Ništa? — ponovi zatim. — Baš ništa? To je mnogo! To je ogledalo u kome se vidi svet.
— Bravo! — uzviknu Lenc. — Fantastično originalno, Ferdinande!
— Gotfride, ti da budeš miran.
Ferdinand okrete svoju ogromnu glavu prema njemu:
— Romantičar kao što si ti samo je patetično cupkalo na rubu života.
On sve pogrešno razume i sve mu je senzacija. Sta znaš ti, lakoćo, o ništavilu?
— Dovoljno... ako želim da ostanem lakoća, — odgovori Lenc. —
Pošteni ljudi imaju respekta pred ništavilom, Ferdinande. Oni ne riju po tome kao krtica.
Grau je buljio u njega.
— Zdravo! — reče Gotfrid.šaču!

Zdravo! — prihvati Ferdinand. — Zdravo, zapu Ispili su čaše.
— Ja bih rado bio zapušač, — rekao sam i takodje ispio čašu. — On sve dobro radi i njemu sve uspe. Bar neko vreme mu sve ide glatko.
— Otpadnice! — Ferdinand se tako zavali u stolicu da je sve pucalo.
— Hoćeš li da postaneš dezerter? Da izdaš pobratimstvo?
— Neću, — odgovorih. — Ništa neću izdati. Ali bih želeo da nam ne ide sve naopako.
Ferdinand se nagnuo napred. Njegovo veliko, divlje lice podrhtavalo je.
— Eto zato ti, brate, pripadaš jednom redu .. . Pripadaš redu onih koji nemaju uspeha, koji nizašta nisu sposobni, jer su im želje bez cilja, težnje bez uspeha, ljubav bez budućnosti, očajanje bez razloga.
Pripadaš tajnom bratstvu koje radije propada nego da pravi karijeru, koje proigrava, razdrobljuje i gubi život, a neće da izmeni ili zaboravi nedostižnu sliku koju nosi u srcu, onu sliku koja se neizgladivo urezala u časovima, danima i noćima kad je postojao samo goli život i gola smrt.
Podiže čašu i dozva Freda.
— Daj mi da pijem. Fred je doneo bocu.
— Da navijeni malo gramofon? — upita.
— Nemoj! — odgovori Lenc. — Baci taj svoj gramofon i donesi nam veće čaše. A onda smanji osvetijenje, donesi ovamo nekoliko boca, pa se gubi u svoju sobu.
Fred klimnu glavom i ugasi osveti jen je na tavanici. Gorele su samo još male lampe s abažurima od pergamenta sa starih mapa. Lenc napuni čaše.
— Zdravo, deco! Živi smo! Dišemo! Osećamo život tako duboko da već ne znamo šta ćemo sa njim.
— Tako je! — reče Ferdinand. — Samo nesrećni znaju šta je sreća.
Srećni su samo manekeni životnog osećanja. Oni ga samo prikazuju ali ga nemaju. Svetlost ne šija u svetlost, već u mraku. Da živi mrak!
Ko je jednom bio u oluji taj ne zna šta će s električnim aparatom.
Neka je prokleta oluja! Neka je blagosloven naš majušni život! I zato što ga volimo nećemo ga dati pod interes! Mi ćemo ga dotući!
Pijte, deco! Postoje zvezde koje i sada svake noću šija ju, iako su se raspale još pre deset hiljada svetlosnih godina! Pijte dok je još vreme! Neka živi nesreća! Neka živi mrak!
On nasu sebi punu čašu,konjaka i ispi je.
Rum mi je udario u glavu. Tiho sam ustao i otišao u Fredovu sobu.
On je spavao. Probudio sam ga i rekao mu da potraži vezu sa sanatorijumom.
— Sačekaj, — reče. — U ovo doba se veza brzo dobij a.
Posle pet minuta zazvonio je telefon. Javio se sanatorijurn.
Hteo bih da govorim sa gospodjicom Holman.
— Momenat! Daću vam vezu sa dežurnom sestrom. Javila se sestra.
— Gospodjica Holman već spava.
— Zar u sobi nema telefona?
— Nema.
— Zar ne možete da je probudite? Glas je oklevao.
— Ne mogu. A danas ne bi ni trebalo da ustaje. — Da.se nije nešto desilo?
— Nije. Samo ovih dana mora ostati u postelji.
— Zaista se nije ništa desilo?
— Nije, nije! U početku je uvek tako. Mora da leži da bi se privikla.
Obesio sam slušalicu.
— Suviše kasno, je li? — upita Fred
— Ste?!
On mi pokaza sat.
— Već je blizu ponoć.
— Da. Nije trebalo ni da je zovem. Vratio sam se i nastavio da pijem.
Bar smo napustili u dva izjutra. Lenc je Valentina i Ferdinanda odvezao kući taksijem.
— Hajde! — reče mi Kester i uključi Karlov motor.
— Tih nekoliko koraka mogu pešice, Oto.
On me pogleda.
— Malo ćemo se provozati.
— Dobro.
Seo sam u auto.
— Vozi ti, — reče Kester.
— Koješta, Oto. Ne mogu da vozim, pijan sam.
— Vozi samo! Na moju odgovornost.
— Viđećeš, — rekao sam i seo za volan.
Motor je rikao. Volan mi je drhtao u rukama. Ulice su se ljuljale, kuće njihale, fenjeri stajali koso na kiši.
— Ne ide, Oto, — rekoh. :— Udariću o nešto.
— Udari!
Pogledao sam ga. Lice mu je bilo jasno, napregnuto i mirno.
Posmatrao je ulicu. Zavalio sam se u sedište i čvršće uhvatio volan.
Stegao sam zube i napregao oči. Ulica je polako postajala jasnija.
— Kuda, Oto?
— Dalje! Na otvoren drum!
Stigli smo do starog puta koji je vodio izvan grada i izbili na drum.
— Upali velike farove! — reče Kester. Svetlosiv betonski drum zablista pred nama. Kiša je rominjala. Kapljice su me udarale po licu kao grad. Vetar je šibao.
Oblaci su se spustili nisko i nad samom šumom se cepali, a kroz njih se probijala srebrnasta svetlost. Nestalo mi je magle sa očiju.
Tutnjava motora prolazila mi je kroz ruke i telo. Osećao sam rad motora i njegovu snagu. Eksplozije cilindara su potresle tupu učmalost mog mozga. Klipovi su kao kakav šmrk naterivali krv. Dao sam gas. Kola su poletala drumom.
— Brže! — dobaci Kester.
Gume su počele da zvižde. Drveće i telegrafski stubovi proletali su zujeći. Jedno selo prohuja kao tresak. Sad sam bio potpuno trezan.
— Još brže! — viknu Kester.
— Da li ću moći da zaustavim? Drum je mokar.
— Videćeš. Pred okukama predji na treću brzinu, pa onda daj malo gasa.
Motor zaurla. Vazduh me pljusnu u lice. Zaklonio sam se za zaštitno staklo. Najednom utonuh u grmljavinu motora. Kola i telo postadoše jedno. Pod nogama sam osećao točkove, tlo, drum, brzinu, a noć je rikala, fijukala i isterivala iz mene sve što je ostalo. Usne su mi se stisle a ruke postale kao klješta. Čelo moje biće sudelovalo u toj bezumnoj trci. Na jednoj okuci kola su se zanela. Ispravio sam ih, pa onda opet dao gas i kola jurnuše dalje u noć.
— Dobro je! — viknu Kester.
— Mokro lišće, — odgovorih osećajući kako mi se posle minule opasnosti toplina i olakšanje razlivaju po telu.
Kester je klimnuo glavom.
— To je prava napast u jesen. Hoćeš li cigaretu?
— Hoću.
Stali smo i pušili.
— Sad možemo da se vratimo, — reče zatim Kester. Vratili smo se u grad. Izišao sam iz kola.
— Dobra je bila ova vožnja, Oto. Sad sam prebrodio ono.
— Idući put pokazaću ti zaokret kola kočnicom. To je moguće samo kad je drum suv.
— Hvala, Oto. Laku noć!
— Spavaj dobro, Robi!
Karlo odjuri. Ušao sam u kuću. Bio sam vrlo umoran, ali sasvim miran. Nisam bio žalostan.XXIII
Početkom novembra prodali smo Sitroen. Taj novac nam je omogućio da vodimo radionicu još neko vreme. Ali prilike su se iz nedelje u nedelju pogoršavale. Ljudi su preko zime prestali da upotrebljavaju svoja kola, da bi ustedeli na benzinu i porezi. Opravke su bivale sve redje. Ispomagali smo se, doduše, taksijem, ali je zarada bila suviše mršava za trojicu, tako da sam bio zadovoljan kad mi je gazda Internacionala predložio da od decembra opet svako veče sviram kod njega. U poslednje vreme imao je sreće: udruženje marvenih trgovaca je svake subote održavalo svoja posela u jednoj sobi Internacionala, a za njim je došlo udruženje trgovaca konja i, najzad, društvo za spaljivanje mrtvaca.
Tako sam Lencu i Kesteni mogao da prepustim zaradu od taksija.
Ovaj posao mi je inače sasvim odgovarao, jer često nisam znao gde ću da provedem veče.
Pat mi je redovno pisala. Njena pisma sam nestrpljivo očekivao, ali nikako nisam mogao sebi da pretstavirn kako ona živi. Ponekad, kroz duge decembarske sedmice, sumorne i prljave, kad se ni u podne nije čestito razdanjivalo, mislio sam da mi je ona već davno izmakla i da je sve prošlo. Izgledalo mi je da je beskrajno davno otišla, i nisam mogao zamisliti da će se vratiti. Tada su nailazile večeri teške i divlje čežnje, kad ništa drugo nisam mogao do da s onim ženama i trgovcima stokom sedim i pijem do zore.
Gazda je dobio odobrenje da Internacional na Badnji dan bude ćelu noć otvoren. Trebalo je da se održi velika svečanost za neženje sva tri udruženja. Pretsednik udruženja marvenih trgovaca, svinjarski trgovac Stezan Grigolajt, poklonio je za to veče dva praseta i veću količinu svinjskih papaka. Bio je udovac, pa je hteo da u društvu provede Badnje veče.
Gazda je nabavio jelku visoku četiri metra. Namestili su je pored bara. Roza, autoritet za intimnost i familijarnost, uze da je okiti.
Pomagali su joj Marion i onaj Kiki koji je, po svojoj sklonisti, imao smisla za lepo. Njih troje su počeli još u podne da rade. Upotrebili su sve šarene kugle, svece i srebrne lančiće, tako da je drvo bilo veličanstveno. Iz pažnje prema Grigolajtu obesili su i bezbroj ružičastih prasića od marcipana.
Posle podne sam malo prilegao. Kad sam se probudio bio je već mrak. Neko vreme nisam mogao da se snadjem da li je veče ili jutro.
Nešto sam sanjao ali nisam više znao šta. Bio sam negde daleko... i kao da sam čuo kako se neka crna vrata zatvaraju za mnom. Onda primetih da neko kuca na vratima.
— Ko je? — viknuo sam.
— Ja, gospodine Lokamp. Poznao sam glas gospodje Zalevske.
— Udjite! Vrata su otvorena.
Kvaka je škljocnula. Ugledao sam gospodju Zalevsku na vratima, a iza nje žutu svetlost iz hodnika.
— Gospodja Hase je ovde, — prošaputa ona. — Dodjite brzo. Ja ne mogu ono da joj kažem.
Nisam se ni pomakao. Bio sam još bunovan.
— Pošaljite je u policiju, — odgovorio sam najzad.
— Gospodine Lokamp! — Pritom je sklopila ruke. — Nikoga nema u kući. Morate mi pomoći. Pa vi ste hrišćanin!
Stajala je u vratima kao neka crna lelujava senka.
— Dosta! — viknuh zlovoljno. — Dolazim. Obukao sam se i izišao.
Gospodja Zalevska me je dočekala.
— Da li već zna nešto? — upitao sam.
Ona je odmahivala glavom i pritiskivala maramicom usta.
— Pa gde je?
— U svojoj bivšoj sobi.
Pred kuhinjom je stajala Frida, sva oznojena od uzbudjenja.
— Ima šešir s rajčicama i dijamantski broš, — šaputala je ona.
— Pazite da ova najgluplja kuhinjska trapavica ne prisluškuje, — obratih se gospodji Zalevskoj i udjoh kod gospodje Hase.
Stajala je kod prozora. Kad sam ušao, brzo se okrenula. Očigledno je očekivala drugog. Bilo je blesavo što sam prvi pogled uperio na šešir i broš, iako to nisam hteo. Frida je imala pravo — šešir je bio pompezan. Broš već manje. Bila je prilično nakinđjurena, kao da je time htela da pokaže kako joj je dobro. Uopšte uzevši, nije izgledala loše; u svakom slučaju bolje no kad je bila ovde.
— Hase, verovatno, radi i na Badnje veče, je l' te? — upita zajedljivo.
— Ne.
— Pa gde je? Na otsustvu?
Prilazila mi je ljuljajući se u kukovima. Osetio sam njen odveć jak parfem.
— A šta hoćete vi još od njega?
— Hoću da sredim svoje stvari. Da se obračunamo. Najzad, i meni pripada jedan deo od svega ovoga.
— Nije potrebno. Sad sve pripada vama. Ona je netremice gledala u mene.
— On je mrtav! — rekoh naglo.
Rado bih joj to saopštio na drugi način. Sa više pripreme, blaže. Ali nisam znao kako da počnem. Sem loga, još sam bio bunovan od popodnevnog sna, od tog sna posle koga je čovek blizu samoubistvu.
U času kada sam joj to rekao, gospodja Hase je stajala nasred sobe.
Video sam da se neće ni o šta udariti ako padne. Ma da je to bilo čudnovato, zaista ništa drugo nisam ni video ni pomislio. Ali ona nije pala. Zastala je i pogledala me.
— Tako ... Tako ...
Samo je perje na šeširu s rajčicama zatreperilo. I najednom opazili da ta doterana namirisana žena stari, kao đa se vihor vremena sručio na nju, kao da svaki trenutak deluje kao godina. Nestalo je napetosti, trijumf se ugasio, lice je oronulo. Bore su se uvlačile u kožu kao crvi. Kada je zatim, pipajući nesigurnom rukom, potražila naslon stolice i sela polako kao da se plaši da će se nešto slomiti, to više nije bilo isto biće. To je bila umorna, istrošena, ostarela žena.
— Šta mu je bilo? — upita me mičući usnama.
— Iznenada se desilo.
Nije slušala. Posmatrala je svoje ruke.
— Sta da radim sad? — gundjala je. — Šta da radim? Čekao sam.
Osećao sam se mučno.
— Svakako imate nekoga kome biste mogli otići, — rekao sam najzad. — Najbolje će biti da ne ostanete ovde. Pa vi niste.ni hteli da ostanete . ..
— Sad je sve drukčije... — odgovori ona ne dižući pogled. — šta da radim sad ...
— Sigurno imate nekoga ko vas čeka. Idite njemu i dogovorite se o svemu. A posle Božića otiđite u kvart. Tamo su stvari i uložna knjižica. Tamo se morate javiti dabiste primili novac.
— Novac ... novac ... — mrmljala je ravnodušno. — Koliko?
— Prilično. Otprilike dvanaest stotina maraka. Ona podiže glavu.
Najednom joj oči dobiše luđački izraz.
— Ne! — vrisnula je. — To nije istina! Nisam odgovorio.
— Recite da nije istina, — šaputala je.
— Možda i nije. A možda je krišoni štedeo za crne dane.
Ustala je. Najednom se sasvim izmenila. Pokreti su joj bili automatski.
Lice je sasvim približila meni.
— Da ... istina je! — siktala je. — Osećam ... istina je! Nitkov! O, taj nitkov! Pustio me da prodjem kroz sve one patnje, a sad mi ostavlja novac! Uzeću i rasuću ga ... za jedno veče... Baciću ga na ulicu ... ništa da ne ostaner Ništa! Ništa!
Cutao sam. Bilo mi je dosta. Najteže je prošlo. Doznala je da je Hase mrtav, a sa ostalim neka se sama bakće. Verovatno će se onesvestiti kad bude čula da se obesio. Ali to su njene lične stvari. Njoj za ljubav Hase ne može oživeti.
Sad je plakala. Sva se rastopila. Plakala je piskavim i tužnim glasom, kao dete. To je trajalo neko vreme. Mnogo bih dao da mogu popušiti bar jednu cigaretu. Ne mogu da gledam kad neko plače.
Najzad je prestala. Obrisala je lice, pa mehanički izvadila srebrnu pudrijeru i napuderisala se i ne gledajući u ogledalo. Onda ju je sklonila, ali je zaboravila da zatvori torbicu.
— Ništa više ne znam, — reče lomnim glasom. — Ne znam ništa. On je, izgleda mi, bio dobar čovek.
— Tako je...
Zatim sam joj saopštio adresu kvarta, ali sam joj rekao da je danas već zatvoren. Bolje da ne ode sad! Za danas je dosta.
Kad je otišla, gospodja Zalevska se pojavi iz svog salona.
— Zar sem mene nema ni žive duše ovde? — upitao sam, besan na sebe sama.
— Samo g. Georg. A šta je rekla?
— Ništa.
— Utoliko bolje.
— Kako se uzme! Ponekad baš i nije.
— Za nju nemam sažaljenja! — izjavi gospodja Zalevska energično.
— Ni trunke!
— Sažaljenje je najnekorisnije na svetu! — rekoh ljutite — To je naličje zluradosti. Trebalo bi da znate to. Koliko je sati?
— Četvrt do sedam.
— U sedam treba da telefoniram gospodjici Holman. Ali tako da niko ne prisluškuje. Da li je to moguće?
— Sem g. Georga nema nikoga. Fridu sam već pustila. Ako hoćete možete govoriti iz kuhinje. Gajtan je dovoljno dug.
— Hvala.
Kucnuo sam na Georgova vrata. Odavno već nisam: bio kod njega.
Skupio se za svojim pisaćim stolom. Izgledao je vrlo rdjavo. Oko njega je bila gomila pocepane hartije.
— Dobro veče, Georg! Sta radiš?
— Sastavljam inventar, — odgovori on sa umornim osmehom. —
Dobra zabava za Badnje veče...
Sagnuo sam se i podigao jednu pocepanu hartiju. Bila je to sveska sa hemiskim formulama.
— Sta radiš to?
— Nema više smisla, Robi.
Lice mu je bilo skoro providno. Uši su mu bile kao od voska.
— Sta si ručao danas? On se branio.
— To nije važno. Nije to uzrok. Nije stvar u hrani. Prosto: dalje ne mogu. Moram da napustim studije.
— Zar je tako strašno?
— Da.
— Georg, — oslovih ga mirno, — pogledaj mene. Misliš li da ja nisam želeo da postanem nešto drugo, a ne klavirist u Internacionalu, u kaiani javnih žena?
On je kršio ruke.
— Znam, Robi. Ali to me ne teši. Ovo je bilo taman za mene. A sad sam uvideo da nema smisla, da ništa nema smisla. Zašto, upravo, živimo?
Morao sam da se nasmejem, ma koliko da je bio be~ dan, ma koliko da je tragično uzimao sve to.
— Magare... Misliš da si pronašao barut! Misliš da si samo ti tako mudar? Razume se da nema smisla! Pa i ne živi se radi nekog smisla!
Nije to tako jednostavno. Hajde, obuci se. Ići ćeš sa mnom u Internacional. Proslavićemo dan kad si postao muškarac. Dosad si bio djače. Doći ću po tebe kroz pola sata.
— Neću da idem.
— Ama ... hajde! — molio sam ga. — Učinićeš mi uslugu. Ne bih voleo da budem sam večeras.
Pogledao me je sa sumnjom.
*— Dobro . .. kad baš hoćeš, — odgovori bez volje. —
Najzad ... i tako mi je svejedno.
— Eto, vidiš... za početak je to vrlo dobra deviza.
U sedam časova zatražio sam telefonsku vezu s Pa~ irisom. Posle sedam plaća se polovina takse, te sam mogao dvaput duže da govorim za isti novac. Seo sam na sto u pretsoblju i čekao. Nisam hteo da odem u kuhinju. Tamo je mirisalo na boraniju, a u tom mirisu nisam hteo da slušam Patrisin glas, čak ni preko telefona.
Posle četvrt sata dobio sam vezu. Kad sam čuo njen topli, tamni, malo uzđržani glas, tako blizu sebe, toliko sam se uzbudio, da sam jedva mogao da govorim. Bilo je to kao neko drhtanje, neki nemir krvi koji ni pored sve volje nisam mogao da savladam.
— Bože moj .. . Pat! — kliknuh. — Jesi li to zaista ti?
Ona se nasmejala.
— Gde si, Robi? U kancelariji?
— Ne! Sedim u pretsoblju gospodje Zalevske. Kako si?
— Dobro, dragi.
— Jesi li ustala iz kreveta?
— Da. Sedim na prozoru svoje sobe, u belom ogrtaču za kupanje.