Izvini, ali hoćeš li da se udaš za mene?

First topic message reminder :



Ljubavna priča se nastavlja...

Aleks i Niki, zaljubljeniji no ikada, tek što su se vratili sa Plavog ostrva, gde su proživeli nezaboravne dane. Ljubav cveta, a kod kuće ih čeka svakodnevica – obaveze, navike, ali i poneka novina. Niki se upisala na književnost, novi raspored, nove obaveze i naročito nova poznanstva... a Aleksu, reklamnom stručnjaku, poveren je nov, interesantan projekat i sposobna i predivna asistentkinja...

Niki ima svoje legendarne drugarice – Talase, koje su sad zrelije, sa novim obavezama i pred novim zadacima. Da li će njihovo prijateljstvo biti isto kao nekada? Aleks ima svoja tri druga, koji se nalaze pred bračnim brodolomima i nedoumicom – da li je tačna ona priča o krizi sedme godine?

Da li će ljubav između lepe Niki i dvadeset godina starijeg Aleksa preživeti sva iskušenja? Aleks, romantična sanjalica, odlučuje da rizikuje i zaprosi Niki, pa kud puklo da puklo!

Svi, bez obzira na pol i godine, razmišljaju i postavljaju pitanja o ljubavi. Da li ljubav zaista postoji? Da li je u pravu onaj ko kaže da ljubav ne može da potraje više od tri godine? A onda i ono pitanje na koje je najteže odgovoriti: da li ljubav može potrajati zauvek?

A da li je odgovor na sva ova pitanja jednostavno – LJUBAV? Jer voleti znači imati hrabrosti da sanjaš, da tragaš za sopstvenom srećom, i da je, jednom kada je nađeš, više ne puštaš...

149.

Kofer je skoro spreman. Dileta je sve uzela. I više od toga. "Ljubavi, vidi, idemo samo na deset dana!"
"Da, ali nikad se ne zna. Bolje je imati više preobuke! Kupila sam i neke nove trudničke haljinice, pogledaj kako su slatke...", i raširi ih po krevetu. "Da, super će ti stajati... Čuj, a misliš da stvarno treba da krenemo?"
Dileta ga začuđeno pogleda. "Naravno, zašto?" "Ne, mislim, trudna si, ako se umoriš..."
"Upravo tako, trudna sam, nisam bolesna! A onda, izvini... Hoćeš da se kladiš koliko će morski vazduh prijati detetu? Pravi talasi za Talasić koji dolazi! Prava stvar. Kupaćemo se, šetati po plaži, igraćemo. Biće nam super! A i ti ćeš se opustiti...", i nastavi da pakuje u kofer. Majica. Još jedan par japanki. Pantalone. Majice za spavanje. Topovi. Onda otrči u kupatilo i uzme torbicu s kozmetikom. "Štaviše, trudne žene su i lepše, čitala sam u nekom časopisu... Stoga želim da se pokazujem okolo koliko god bude moguće!"
Filipo se nasmeje. "Da, ali ne preteruj! Ti si moja Dileta sa sve Talasićem u stomaku!" Priđe joj i nežno poljubi. "Onda hajde, idemo, inače će nas ostali čekati. Moj kofer je već u prtljažniku. Krećemo na aerodrom!" Raširi ruke kao avion i krene. Dileta se nasmeši vrteći glavom. Dete. Ali u suštini, lep je takav. I nastavi da ubacuje stvari u kofer. Da, za nekoliko sati bićemo na letu zajedno s Talasima i Nikinim prijateljima prema Fuerteventuri. Niki. Kako bih želela da si ti ovako srećna kao što sam ja u ovom trenutku. Mala, konfuzna Niki. Šta li ćeš uraditi? Nadajmo se da će ti ovo letovanje pomoći.

150.

Saobraćaj je baš gust. Erika nervozno lupka prstom po prozoru kola. Onda pogleda svoju majku koja vozi.
"Daj, mama, pokreni se... Čekaju me na aerodromu! Znaš da mrzim da kasnim kad ja organizujem neko putovanje!"
Erikina mama se nasmeši. "Pa nemam valjda čarobni štapić pa da učinim da svi automobili nestanu! A za sledeći put, umesto da izgubiš tri sata u pakovanju kofera, ti to skrati i pre ćemo krenuti!"
Erika gleda napolje. Ionako je uvek ona u pravu. A i šta me briga. Ovog puta ne želim da besnim. Želim da uživam. Fuerteventura. Novi početak. More. Plaža. Diskoteke. Konačno bez misli. Bez mladića u glavi. Ništa. Samo moje prijateljice i ja. I nekoliko Nikinih drugova i drugarica s fakulteta. Da. Jednostavno. Bez problema. More i ja. Onda ponovo pogleda svoju majku. I poljubi je u obraz. Ona to nije očekivala i skoro izgubi kontrolu nad kolima.
"Ma šta radiš", Erika! Tako ćemo se ubiti! Sledeći put upozori, važi?"
Erika se nasmeje. "Pa naravno... Kazaću, izvini mama, sad ću te poljubiti! Spremi se, a! Vidiš, upravo je to problem danas. Što niko više nije navikao na izlive osećanja. Čak ni ti. A grešimo. Pomalo kao ona priča o gratis zagrljajima, znaš za one što na ulici poklanjaju zagrljaje nepoznatima? Postoji čak i svetski dan, koji se već nekoliko godina slavi. Mislim da je to prelepo. Ljudi se grle, često i ne poznajući se, samo iz jednog razloga... Da razmene iskrenu naklonost. I pošto, dok voziš, ne mogu da te zagrlim, eto ti tako poljubac i ćuti!"
Erikina mama odmahne glavom. "Čini mi se da ti je ovo letovanje baš bilo potrebno, dušo... Pomalo si pod stresom!", i nastavi da vozi sve dok se konačno ne nazre aerodrom.

151.

Aerodrom je pun ljudi koji koračaju gore-dole noseći prtljag svih vrsta. Organizovane grupe stoje zajedno da saslušaju uputstva vodiča. Neki se opraštaju grleći se, uz hiljadu preporuka. Drugi, krenuvši sami, gledaju tablu s polascima, zabrinuto ili s dosadom, već zavisi od slučaja od slučaja. Stalne najave na različitim jezicima ispunjavaju prostor. Niki, Dileta, Filipo, Erika i nekoliko njih s fakulteta, među kojima je i Gvido, stoje blizu jednog kioska. Veselo pričaju, prave hipoteze o putovanju, šale se. Filipo otpozadi grli Diletu, grize je za uvo, Erika pokazuje devojkama neke papire koje je odštampala s interneta i koji pokazuju lokale i šetačke staze na Fuerteventuri. Niki se klati koračajući u mestu, tiha. Gvido je izdaleka posmatra. U poslednje vreme je bila pomalo hladna. Ali to je normalno, posle svega što se desilo, možda želi malo mira. A u svakom slučaju, kad stignu tamo, biće vremena i načina da se sve stavi na svoje mesto.
"Oh, ali kad stiže Oli? Šalter za prijavu zatvara se uskoro!" "A otkud znam, uvek kasni kad treba da krenemo."
Iznenada, iz dna hodnika. Usred gužve, pojavljuje se Oli, koja trči vukući za sobom ogroman kofer i torbu na ramenu. Erika je ugleda.
"Sva sreća, evo je!"
Oli se izdaleka smeje dižući ruku u znak pozdrava. Posle nekoliko trenutaka, ona je tu. "Ćao, devojke! Tu sam!"
Svi je pozdrave.
"Dobro, onda možemo da odemo na šalter", kaže Erika. "Ne, sačekajmo trenutak", kaže Oli.
"Opet... a zašto?"
"Stiže jedna osoba, ostao je samo na trenutak dole u ve-ceu.."
Erika, Dileta i Niki se pogledaju. Onda pogledaju nju. "A ko je to, izvini, pa nisi nam uopšte rekla da nećeš ići sama..."
"Znam, ali ionako je našao mesto u avionu, a onda u resortu jedan više- -manje neće valjda biti neka tragedija."
"Ne, pa dobro...", kaže Erika. "Ali rekla sam ti da me obavestiš..." "U pravu si, ali onda nisam još znala..."
Nakon nekoliko trenutaka stiže Simone, vukući za sobom dva kofera na točkiće i saplićući se o jedan od njih. Iznenada stane. Postiđeno pogleda celu grupicu.
"Ćao... Ja sam Simone, radim sa Oli... Drago mi je..."
Svi ga osmotre. Niki, Erika i Dileta se osmehnu. Vrlo dobro znaju ko je on, Oli im je ispričala celu priču oko crteža. Ali nisu očekivale da ga vide ovde.
"Da, on je Simone..."
Erika trčkara pored Oli. Gurne je laktom. "Pa, ti si onda s njim!" Za to vreme Simone je počeo da priča s Filipom, upoznaju se.
I Dileta i Niki priđu. "Eh, da, daj, očigledno je! Ti vodiš nekog mladića u Fuerteventuru!
Sigurno si s njim!"
Oli ih imitira. "Ne... Nismo zajedno. Vodim ga samo da mu zahvalim. Znate, ne, za uslugu koju mi je učinio... Spasao me je kod Edija."

Nijedna ne veruje. "Daaaa... Naravno!" Erika pokrije oči praveći se da ne želi da vidi. "Sviđa ti se! I tačka!" Dileta je još sigurnija. "Ne, ne. Sviđa joj se i to mnogo, inače ga uopšte ne bi vodala sa sobom!" I prasnu u smeh. Oli ih malo gurka. "Baš ste zmije!"
"A ti si zaljubljena!", i nastavljajući da se naizmenično gurkaju i šale, svi se upute ka šalteru.

152.

Pjetro je u kolima, gleda na sat i ubrzava siguran u smer. I Flavio juri u svojim kolima i svira sirenom i smeje se i izgleda srećan. Opet zasvira. Tu-tu- -tu. "Pomerite se! Brže! A šta čekaš, skloni se u stranu, eto, bravo, tako. Uspeo si, a?" I prelazi tog gospodina koji ga gleda kao da je poludeo. I Enriko vozi brzo, ali ne suviše, kontroliše da li je pojas na bebinom sedištu stavljen dobro i za svaki slučaj drži Ingrid rukom, a ona se igra stežući tatine prste. Pjetro prvi stiže. Siđe u teretanu, njenu teretanu, i pogleda okolo. "Suzana?" A ona se okrene i krene prema njemu, postiđena, ali pomalo i zabrinuta. "Šta se dešava? Šta se desilo? Šta... da nije neko od dece?"
"Ne... Mi."
"Mi? Koji mi?"
"Mi ne možemo... Da, eto, da probamo još jedanput. Čini mi se apsurdnim da su stvari otišle ovim smerom..."
"Čini ti se apsurdnim, a?", Suzana ga gleda i skoro se nasmeje, iznervirana. "Meni se čini apsurdnim da sam tek sada primetila. Ti si uvek imao svoj život, gde ja ništa nisam važila, svoj život sastavljen od drugih žena, kojima si ko zna koje priče pričao. Znaš li šta me je najviše povredilo? Kad pomislim da su one imale delove tvog života koje ja nisam, nešto što si ti govorio, radio, možda video neko mesto, pročitao vest, pojeo određeno jelo, ukratko nešto što ja nisam s tobom uradila."
Pjetro se nasmeši i uhvati je za ramena, drži je čvrsto pred sobom. to je ljubav!"
"Bila, možda. I skidaj te ruke s mene, inače te neko može udariti..." Pjetro pogleda okolo, onda lagano pusti ruke da padnu. "Ko? Šta hoćeš da kažeš?" Suzana sve istrese. "Hoću da kažem da više ništa ne osećam prema tebi... Deli svoj život, svoje reči, svoje trenutke s kim god hoćeš, ali ne sa mnom. Za mene si samo ti postojao. Sada postoji neko drugi. I optimista sam, nadam se da će se stvari dobro odvijati..." I uputi se ka izlazu.
Pjetro potrči za njom, odmahuje glavom, smejući se. "Ne, ne verujem, zezaš me, hoćeš da ja patim... Ali znam da nemaš drugog..."
Baš u tom trenutku pred izlazom iz teretane zaustavi se tamni "be-em- -ve" s uključenim migavcima. "To je on, čeka me... Deca su kod mame, a mi izlazimo na večeru..."
"Ah...", Pjetro gleda u kola, ali ne uspeva da shvati ko bi mogao biti. "To je moj instruktor kik-boksa."
"Ah..." I shvati da baš i nije trenutak da pravi scene ili nešto drugo.
"U svakom slučaju, moram ti reći da sam razmislio, o onoj slici od Skifana. Ti ga nisi htela, a ja sam insistirao. Tačno je da smo ga zajedno uzeli, ali veća je bila moja želja... Stoga... Ja ću ga zadržati."
"Naravno. Samo izvoli. Ako ti je stalo..." I vidi je s leđa kako odlazi, malo ih ispravivši kao da želi sebi da da važnost, sigurnim pokretima. Pjetro baci poslednji pogled na "be-em-ve", onda uđe u svoja kola i krene. Suzana ostane da ga gleda sve dok ne zađe za ugao. Onda odmahne glavom i nasmeši se. Oborenih očiju hoda prema "be-em-veu". Eto, misli u sebi, ovo je ono kad si sigurna i srećna zbog svog izbora. A tako je retko kad nemaš sumnji. Onda se nasmeši ulazeći u kola. "Ćao, izvini."
I Davide joj se nasmeši. "Ništa."
Uzme torbu i stavi je na zadnje sedište. "Sve u redu?"
Suzana klimne glavom. "Da. Veoma." "Gde želiš da idemo?"
Već dugo ima kako se nije osećala ovako spokojno. Nasloni se na sedište i zatvori oči. "Gde ti želiš."

153.

Zvoni zvonce. Zvoni još jedanput. "Stižem!" Začuje se Anin glas.
Enriko baca Ingrid u rukama.
Ana otvori vrata nakon što je pogledala kroz špijunku. "Ćao! Kakvo lepo iznenađenje..." Nasmeši se Enriku, srećna što ga vidi. "hoćeš li da je daš meni?"
"Da... Rado."
Ana mu uzme Ingrid iz ruku u svoje naručje. "Moraš negde da ideš? Ja sam ovde, učim, nema problema, mogu da je čuvam..."
"Ne, želeo sam da te vidim... U stvari, da vas vidim zajedno... Prelepe ste." Onda se Enriko približi Ani i lagano je poljubi u usta. Pogleda Ingrid, onda ponovo Anu i nasmeši joj se. "Gleda nas... Šta li misli?"
Ana se nasmeši. "Misli, ako je njen otac srećan, onda je i ona." Enriko je iznenađen. "Već ima takve misli?"
Ana klimne glavom. "Ona, ne znam. Ja sam ih imala od prvog dana..."
"Baš kao i ja." Enriko je još jednom poljubi. Onda pomiluje njenu kosu i nežno je pogleda. I Ingrid, vesela i radoznala, uzme Aninu kosu i zaigra se s njom. Ana i Enriko slede devojčicine pokrete, a onda uzbuđeni razmene poglede. Onda Ingrid dotakne i Enrikovu kosu, on je pogleda i odmahne glavom. "Shvatio sam... Kad poraste želi da postane frizerka!" I oboje prasnu u smeh.

154.

Kristina otvori vrata stana i on se nađe pred njom.
"Plavio, šta ti radiš ovde?" Ona se na neki način sređuje i u trenu pokuša da shvati kako je obučena. Flavio to primeti. Po prvi put, posle toliko vremena, on primeti. I odluči da joj kaže, zato što ponekad stvari ne treba samo misliti, treba ih i reći. "Ne brini se. Prelepa si..."
I Kristina ostane iznenađena, možda zato što tu rečenicu nije već dugo čula. Od njega.
Flavio se nasmeši i osmotri je i primeti stvari na koje već duže vreme nije obraćao pažnju, na njenu kosu, boju, frizuru, malene prevoje njenih usana, oči i tu dubinu u njenom pogledu. I iznenada mu se u glavu vrate Aleksove reči. "Možda je tvoja žena već našla nekog drugog i ti je više ne interesuješ."
Flavio obori pogled. Kristina to primeti i radoznalo ga pogleda i nabere obrve, zabrinuta zbog misli koja je mogla da prođe kroz njegovu glavu.
Flavio digne pogled. "Kristina, moram nešto da te pitam..."
I ona tiho čeka. Flavio uzdahne i onda se baci. "Da li misliš da bismo mogli ponovo da probamo? Ova daljina mi je omogućila da shvatim mnoge stvari i možda ćemo sresti nove ljubavi i imati neku mogućnost da uspemo, ali i da propadnemo još jedanput. Sve funkcioniše prvih meseci... Teškoće dolaze nakon jedne godine, dve, mi ih već toliko imamo iza sebe. Ne govorim ti ovo zbog ljubavi prema navikama, ne govorim ti ovo zato što je lakše za dvoje koji se već poznaju i koji su određene stvari već prevazišli... Govorim ti to zato što baš tebe želim, zato što si novina svakog dana, iako to nisam primećivao. Ti si to već godinama." Flavio se osmehne. "I odlično su prošle, onda smo seli, izgubili se, zaspali... Da li hoćeš da se svakog dana budiš sa mnom, u svakom smislu?"
Kristina ništa ne odgovara. Tiho se približi i zagrli ga. "Toliko sam se nadala da ćeš doći kod mene i ovo reći."
Flavio je poljubi i odmah posle zaplače i njegove slane suze klize između njihovih obraza, između njihovih usana, pomešane s njihovim osmesima i onda s njihovim smehom. "Ličimo na dva deteta..."
"Svi su uvek deca."
Flavio je pogleda i zagrli. "Volim te, oprosti mi..."
Kristina se sakrije u tom poljupcu. Onda se odvoji i zatvori oči naslonjena na njegov obraz. "Oprosti ti meni, ljubavi moja..." I pomisli na sve ono što se desilo otkad je Flavio napustio njihovu kuću. A Flavio zatvori oči i ponovo pomisli na Aleksove reči, ali ovog puta zna da više nema prava na ono pitanje koje bi toliko voleo da postavi, da biti odrastao znači ne osećati potrebu za nekim odgovorima, ne tražiti sigurnost, već umeti da je pružiš. "Ljubavi... tu smo. Samo se to računa."
Kristina ga još jače zagrli, ponovo osećajući svu njihovu ljubav.

155.

Simona ode da otvori vrata stana, na koja je neko upravo pozvonio i iznenadi se kada ga ugleda.
"Alekse..."
"Ćao." Vidno mu je neprijatno. Ali se smeši. "Srećan sam što te vidim."
Dolazi Roberto s novinama u rukama. "Ko je? Za mene? Čekao sam neki paket." Ali kada ga vidi, ostane otvorenih usta. "Alekse, kakvo zadovoljstvo..." I to zaista kaže, iskreno mu je žao zbog toga kako su stvari krenule i neprijatno mu je zbog situacije. "Izvoli... Uđi! Hoćeš li nešto da popiješ?"
"Ne, ne, hvala."
"Ali, daj, uđi, nemoj da stojiš na vratima." Simona ih zatvori iza njega. Razmeni pogled sa svojim mužem lagano dignuvši obrvu, kao da kaže; a šta ćemo sad? A Aleks napravi korak- dva gledajući okolo. Baš u tom trenutku stiže i Mateo. "Hej, ćao, Alekse!"
"Ćao, kako si?" Pruže ruku jedan drugom na pomalo smešan način. Ovog puta, Simona i Roberto, koji prisustvuju sceni, veselo se nasmeše.
Mateo ponovo počne da priča. "Znaš, mnogo mi je žao zbog nečega... Odnosno, to su u svakom slučaju vaša posla... Naravno... I u to ne želim da se mešam... Ali obećao si mi da ćemo ići na jahanje i onda to nismo uradili..."
Aleks se nasmeši, zabavljen njegovom naivnošću. "U pravu si. Uradićemo to, obećavam ti da šta god da se dogodi, mi ćemo otići na to jahanje..." I nežno mu razbaruši kosu.
Mateo ga gleda kao prosvetljen nekom velikom slutnjom. "Šta, jesi li doneo još jedno pismo?"
"Ne..." Ali Aleks ne stigne na vreme da odgovori.
"Idi u svoju sobu, Mateo." Simona se digne i krene prema svom sinu. "Ali, nije pravo, već sam veliki, mogu da pratim celu ovu priču!"
"Idi u svoju sobu, rekla sam..." I skoro ga gura po hodniku sve dok Mateo, koji i dalje nije sasvim ubeđen, ne ubrza korak i zatvori se ljut u svoju sobu zalupivši vratima. Simona odmahne glavom i brzo se vrati u dnevnu sobu, radoznala, uzbuđena, sa srcem koje lupa sto na sat. A sada, misli u sebi, šta li će se desiti? Onda sedne pred Aleksa i duboko uzdahne.
Roberto ponovo pokuša. "Jesi li siguran da nećeš ništa? Koka-kolu, biter, možda imamo i neki sok."
"Ne, ne, ništa, zaista." Onda napravi malu pauzu i mirno krene. "Zao mi je mnogo što su stvari otišle u tom smeru, sve je bilo tako... tako... haotično, ukratko, voleo bih da su drugačije krenule!"
Roberto klimne glavom. "Eh, nama pričaš!" Simona ga lupi po nozi. "Nemoj da ga prekidaš!"
"Hteo sam samo da budem solidaran s njim, da mu dam do znanja da je i nama žao." "Eto..." Aleks se nasmeši. "Više od bilo čega želeo bih sreću vašoj ćerki.
Roberto se ponovo umeša. "I mi..."
Simona ga popreko pogleda, Aleks ne obrati pažnju i nastavi. "I došao sam ovde da bih pričao s njom... Želeo bih da joj razjasnim neke stvari i siguran sam da..."
Ovog puta Simona je ta koja ga prekine pre nego što suviše izgovori. "Alekse... Mnogo bih volela da popričaš s Niki, ali ona je već otišla...

156.

Dugački talasi udaraju o Plaju Blanku, nedaleko od Puerto del Rozarija. Jak vetar, razoran, duvao je čitav dan odlučno čisteći pesak. Galebovi šire krila i okreću se ukoso kako bi ih vetar odneo daleko. I igraju se tako, neustrašivi, naglo bežeći od grupe i brzo se vraćajući da se bace u talase. Buntovni, s vremena na vreme gladni, pohlepni u svom lovu, kidaju od mora male srebrne ribice da bi ih na brzinu pojeli malo dalje.
Niki sama korača dugom plažom. Kosa joj stalno ide na lice, pokriva joj oči, sakriva lice, a ona rukama, pomičući ih kao devojčica, neprecizno, konfuzno, pokušava da je skloni s očiju. I dlanom, skoro tarući ga o lice, zabacuje je unatrag, snažno, besno, ali to su samo trenuci. Ničemu ne služi sve ovo. Vetar je ponovo razbaruši i u ovom njenom beskorisnom pokušaju, kosa joj još više podivlja.
Niki se zaustavi na jednoj steni. Sedne, gleda daleko more, položi laktove na kolena. I traži preko, malo dalje, tamo gde se horizont završava, kao da nešto ili neko, gusarski brod, jedrilica ili ko zna šta drugo, može da joj pomogne. Ali pomoći nema. I nema ničeg goreg nego kada to osetiš, kada to shvatiš. Kada te nemir napadne, zgrabi, zaposedne, tresne dole snažno na pesak, blokira ruke, sedne ti na stomak i drži te čvrsto na zemlji. Eto, tako se oseća Niki, blokirana u tom svom osećanju. I sve joj se iznenada učini jasnim, čisto kao dan koji treba da se završi, kao toplo i zažareno sunce koje je svakog dana udaralo po ovoj plaži. Da. Niki sada to zna. Nesrećna je. I postoji još nešto što zna. Pogrešila je. I nema ničeg goreg nego kad shvatiš da si napravio pogrešan izbor, koji ne dozvoljava predomišljanje. Ili bolje, ne dozvoljava ti više da se vratiš nazad. Izbor je definitivan. Da, nema ničeg goreg. Ne, misli Niki, ima gore: kada se ova tvoja greška, ovaj tvoj nepromišljeni izbor, tiče ljubavi. I najednom se oseci malom, samom, oseti kako joj se srce steže i suze naviru na oči i želela bi da viče, plače... Ali suze su već presušile. Niko to nije primetio ali otkad je krenula na ovo letovanje, nije ništa drugo radila do plakala krišom, u kući, u kupatilu, na svojim usamljeničkim šetnjama, u svom krevetu. Samo se jedanput nasmejala. Kada se setila prvog puta kada je Erika napustila Đoa, svog prvog dečka, i pošla s drugim. To je bilo u gimnaziji i Erika je plakala na ćelom času matematike, a ona ju je zezala, seća se toga kao da je bilo juče.
"Vidi, sve hoćete nekog drugog, krenete s tim nekim i čim ste zajedno, opet hoćete onoga s kojim ste bile ranije... Sve ste takve, znaš li koliko sam takvih priča čula?"
Razmišljajući ponovo o tom danu, Niki je počela da se smeje. Onda je pomislila na svoju situaciju i osetila se smešnom. Sada je i ona bila jedna od takvih i stidela se toga. Samo na ideju da ponovo razgovara na tu temu sa svojim drugaricama, osećala je da će umreti, a još s Aleksom! Grozno je kad je čovek tako neodlučan, kad ima predomišljanja u ljubavi... Želeti ponovo da budeš s njim, s Aleksom... A šta bih mogla sada da mu kažem? Kako bih se opravdala? Iznenada se oseti prljavijom no ikada, iako ga nije do kraja prevarila. Sve joj se čini apsurdnim. Šta to znači do kraja? Je l' to ima nešto što načne ili ne načne ljubav? Je l' postoji nešto što te, ako uradiš ili ne uradiš, navede da prevariš ili ne? Zna dobro da svaka veza bliskija od normalnog, svaka harmonija koja ode izvan prijateljstva, svaka misao više za određenu osobu, znači udaljiti se od priče koju upravo živiš. Beskorisno je to negirati. Niki oseća da će umreti. Porasla, različita, žena, udaljena. Sama činjenica da je pomislila na nekog drugog, da je zamislila neku novu priču s njim, novu mogućnost, novu budućnost, i samo to već je najveća prevara. I ostane tako, u tišini, da gleda more, da sluša krik galebova, reči vetra. I iznenadan žal. "Ljubav traje večno samo ako nije u potpunosti istrošena." Ovo je neko nekad rekao, ili je bilo u nekom filmu... Činjenica je da se oseća loše. Gde je sada Aleks? Ja ne želim da naša ljubav traje zauvek a da on nije ovde pored mene. Sada, ovde. Mislim na njega svaki minut i moja opsesija, umesto da prođe, povećava se. Baš mi mnogo nedostaješ, Alekse...

"Hej, ma šta radiš, Niki?", Oli dolazi iza njenih leđa. "Svuda smo te tražili..."
Niki na brzinu obriše onu suzu koja nije imala vremena da padne. "Hej...", Oli to primeti. "Sve u redu?"
"Da." Niki se osmehne. "Sve u redu..."
Oli vrlo dobro zna da nije tako. "Heh, ako hoćeš da popričamo... Ja sam ovde. Znaš to."
Na tren, Niki je u nedoumici. Zna da bi joj možda činilo dobro. Ali ponovo pomisli na sve ono što je ranije zamišljala, na onaj svoj razgovor koji je baš ona imala s Erikom... I onda ne bi želela da se nađe na njenom mestu, da o svojoj nedoumici, svojoj neodlučnosti, o svom kajanju priča Oli i da joj bude suđeno. Šta bi Oli mogla da kaže kad bi joj ispričala sve ono što joj prolazi kroz glavu? Možda bi joj dala neki savet, možda joj ne bi sudila, možda bi se našalila na tu temu. Možda. Ali čemu bi to ionako poslužilo? Možda da se oseti bolje? Ne. Samo priča s jednom osobom mogla bi nečemu poslužiti. S njim, s Aleksom. Ali on je jedini koji nije ovde.
Niki se osmehne. "Ne, zahvaljujem ti... Samo neka budalasta uspomena. Sve je okej."
Oli se nasmeši. "Dobro!" Iako uopšte ne veruje. "Dakle, idemo!" I uzme je za ruku. "Imamo koncert velikog Lovata. Došao je nedavno i već stavlja prve diskove, strašna stvar, fantastična!"
Na velikoj plaži napravljenoj u uvali ima više od dve hiljade ljudi koji igraju na ovu muziku. T.I. feat. Rijana, Live Your Life. Kreću se u ritmu sa svojim šarenim pareima, belim, plavim i teget košuljama, pocepanim farmerkama, trakama na glavi, travom u ustima, naočarima na čelu, oni s naočarima s ogledalima na očima, i mašu rukama igrajući u narandžastoj i plavoj svetlosti zalaska na moru. Igraju ljudi, igraju, zatvorenih očiju igraju, sanjajući, pevajući, zamišljajući nju ili njega ili nekog drugog, prepuštajući se uljuljkivanju ovih magičnih nota. Nekoga grli devojka, neki ogroman tip s kovrdžavom kosom drži svoju devojku na ramenima, a ona skida majicu i vijori njome nad svojom glavom. Ostane tako, golih grudi, nasmejana, dive joj se, poželjna je, vesela, oseća se delom ove muzike sa svojim potamnelim grudima i svetlokestenjastom kosom koja joj pada na vrat kao neki slatki mlaz meda, sve do pocepanih farmerki koje pokazuju delove dugih i isto tako lepih nogu.
Oli i Niki se probijaju kroz ljude, malo-pomalo talasajući se sad nadesno sad nalevo. Napreduju usred ove velike mase, koja se cela pokreće u ritmu kao da je jedan jedini igrač. Sada su već blizu podijuma.
"Eno ih, tamo su!" Oli malo napred pokaže celu grupu. Erika, Dileta i Filipo, Simone, Barbara i Luka, Sara i Marko i onda Gvido.
Oli se okrene prema Niki: "Hoćemo da im se pridružimo? Ako nećeš, možemo ti i ja i ovde da ostanemo, a?"
"Daj, kakva si budala... Idemo!"
Oli i Niki napreduju kroz masu baš kad di-džej menja disk, to radi lagano, ulazeći na vreme. I svi ponovo igraju i predivna pesma "Kilersa', Human. Igraju veseli, srećni.
Simone se okrene. "Evo ih... Stigle su."
I Gvido se okrene. "Hej, sva sreća, propustile ste strava pesme..."
Niki se osmehne i stane usred grupe. Gvido joj se približi. "Bio sam se zabrinuo, znaš...
Žao mi je, posle one svađe od pre neko veče!"
Niki slegne ramenima. "Nema veze, a i nije bila svađa. Jednostavno imamo dve različite tačke gledišta."
"Da." I Gvido slegne ramenima, onda okrene glavu i lagano je zatrese kao da kaže: ništa, ništa se ne može učiniti, nepopravljivo je. I ponovo počne da igra kao i svi drugi. Eto, pomisli

Niki, bio je zabrinut, žao mu je zbog svađe... I šta je uradio? Uopšte nije on došao da me potraži, uopšte nije on došao da vidi gde se nalazim, šta se desilo. Ne, došla je Oli. Onda kaže da mu je žao i šta radi da to izgladi? Počne da igra... Pa, čudan način da pokažeš da ti je stalo do nekog odnosa. Možda je on samo jedan razmaženi dečkić, možda to ne pokazuje, ali ako ne dobije ono što želi, onda sve u svakom slučaju dolazi na drugo mesto... Ne znam da li je razmažen. Ali pravu reč jesam rekla. Dečkić. Možda je to bio pravi razlog. Ja sam želela da ostanem devojčica, eto zašto on, eto zašto odustajanje od onog koraka, od venčanja i svega ostalog... A muzika je posebno lepa i malo-pomalo svetlost postane kao magična, plaža se u potpunosti oboji tom narandžastom, mekom svetlošću, kao ono sunce koje daleko, u dnu mora, sluša poslednju pesmu pre nego što ode da spava.
I di-džej Lovat igra, s osmehom se klati na onoj bini, diže ruke i maše, držeći ritam, onda pogleda pod svoju konzolu u dno stepenica i osmehne se dajući potvrdan znak. Uzme mikrofon. Snizi ton. A sva ova ogromna grupa veselih igrača na tihoj plaži kao da lagano ukoči.
Lovat dohvati mikrofon. "Izvinite, odmah ćemo nastaviti ovu žurku." Svi ćute i gledaju ga. "Ali sada imamo jedno iznenađenje. Ja sam čuo ovu priču i baš me je dotakla. Ne znam da li će uspeti da ubedi i vas. Tražim od vas samo jedno: dajte mu šansu." Prekine s pričom i ponovo pogleda prema stepenicama, u dnu bine. Osmehne mu se i da znak da se popne. "Dođi."
Aleks izađe na binu. Ugledavši ga, publika počne pomalo da žamori, neko zazviždi. Niki ga prepozna i oseti da će umreti. Oli, Dileta i Erika se skoro istovremeno okrenu prema njoj.
Oli zavrti glavom. "Stvarno je strava..." Niki je vrlo uzbuđena, suze su joj u očima. Aleks priđe Lovatu. "Hvala..."
Lovat se osmehne i doda mu mikrofon. Aleks napravi još dva koraka po bini i stigne do sredine. I on je veoma uzbuđen. Pred njim je gomila ljudi koji ćute, a neki izgledaju i kao da su smoreni.
"Hmmm...", Aleks malo pročisti glas. "Zdravo... Ni zbog čega na svetu nisam želeo da prekinem ovaj koncert..."
Neki mladić ispod ne čeka ništa drugo. "Eto, bravo... Onda zašto ne odeš i ostaviš nas da igramo?"
"Zato što bi ovo jednog dana moglo i tebi da se desi. Ili tebi. Ili čak i tebi... , Aleks pokazuje na neke ljude. "Zato što bi mogao da se probudiš jedno jutro i kažeš bacam svoj život, da shvatiš da si imao nešto prelepo i da to gubiš... I onda ne možeš, ne možeš to da dozvoliš. Ne možeš više da u tišini patiš i živiš neki prazan i beskoristan život. Zato što kada sretneš pravu osobu, onu specijalnu, onu jedinstvenu, onu za koju znaš da osim nje nijedna ne postoji, onda moraš sve uraditi da je povratiš. Čak i da se popneš na podijum usred jedne sesije di-džej a, prekineš muziku i pustiš svoje srce da svira. Da li vam se ikada desilo da se zaljubite, da nemate druge misli sem nje ili njega u svom životu, da ne želite ništa sem da je vidite, da provodite vreme s njom, da možete da je imate? Meni se to sada dešava!"
Neki tip ispod i devojka koja se smeje s njim, ljubeći se: "Kao nama!"
"Bravo, vidi se da imaš više sreće od mene. Eto. Bila je moja, bio sam najsrećniji čovek na svetu i pustio sam da mi pobegne..."
Niki razmeni pogled sa svojim drugaricama. Svima su suze u očima, nijedna nema hrabrosti da otvori usta. Na kraju se Niki nasmeje i onda malo zaplače i ponovo malo nasmeje i sve uzbuđene plaču s njom.

Na bini Aleks ponovo kreće. "Niki, danas sam došao, došao sam sve dovde nadajući se da ću te naći... Nadam se da si ti ove večeri ovde i da si saslušala moje reči. Ali ako nije tako, ne brini, ponovo ću probati, po ćelom ostrvu, dan za danom. Zato što ceo život ne bi bio dovoljan, nikad se neću umoriti od toga da ti govorim koliko te volim.
"Evo me! Tu sam!", Niki zaurla i podigne ruke i maše kako bi je video. Aleks začuje glas i potraži ga usred publike. Ali tu je gomila ljudi. Niki s naporom napreduje usred sve te gužve. "Izvinite, je l' mogu, izvinite...?"
Jedan mladić odluči da joj pomogne. "Čuj, dođi ovamo gore, inače nikad nećeš uspeti...
Pre nego što odeš, taj će već naći neku drugu!"
Niki mu se osmehne. "Sumnjam... U svakom slučaju, hvala." I tako je tip uzme, ona se popne uz njegove noge, onda na ramena i na kraju na dasku za surf, za tren Niki je na ljudima, i svi ostali surferi stavljaju svoje daske na glavu, a Niki održava ravnoteži i trči po ovoj čudnoj pisti, po ovom moru napetih ruku koje je drže. I smeje se, Niki, smeje se, dok klizi surfujući po ovom čudnom ljudskom moru sve dok ne dođe do bine. Siđe s poslednje daske. Lagano korača po bini, sve dok se ne nađe pred njim.
"Ćao, Alekse."
"Ćao. Imao sam sreće..."
"Zato što sam bila na koncertu?"
"Ne, zato što sam te upoznao." I poljube se pred svima.
"Bravo! Bis! Živela ljubav! Strava si! Hej, ako te ponovo napusti, tu sam ja! I svi viču i grle se i neki se ljube!
Filipo pogleda Diletu u oči. "Volim te, ljubavi..." "Ja tebe još više."
I Oli i Simone razmene poljubac, i Marko i Sara, i Luka i Barbara. Gvido odmahuje glavom i ćuti.
Lovat ponovo stavi jedan disk. sada evo jedne pesme za sve one koji se vole kao njih dvoje... Lepe i vesele, koji se ne plaše ljubavi i njenih posledica, koji rizikuju, koji se bacaju, koji imaju sreće da začuju svoje srce kako lupa sto na sat! Za vas, ljudi! Love is in the Air..
I svi počnu da igraju, ludi i neobuzdani kao nikad. Igraju pevajući, zagrljeni, ljubeći se, srećni, još uvek s emocijama u očima zbog ovog prelepog trenutka: ne treba se plašiti ljubavi.
"Dođi...", Aleks povede Niki niz stepenice. "Ali gde idemo?"
"Hajde... Imam iznenađenje." "Još jedno?"
"Da, a pre svega hoću da ostanem sam s tobom..." "I ja s tobom."
Izađu ispod bine. Aleks se zaustavi nakon jedne dine. "Evo, to je ovo." "Ne mogu da verujem."
Niki zapanjeno gleda taj predivni "harli dejvidson". "A ko je vozio?" "Sve dovde?"
"Naravno...", Aleks se popne na motor i navuče kacigu, onda doda jednu i njoj. "Izvesni strahovi se prevladavaju... Niki!"

"Znam...", Niki postiđeno sagne glavu.
On joj podigne bradu i nasmeši se. "Za ljubav i za tebe... Sve se savlada, a ako ti ne možeš, pa dobro, čekaću te sve dok ne budeš bila spremna."
Niki se osmehne i jako ga stegne. "Volim te."
"I ja tebe, mnogo... toliko da... se oženim tobom."
I prasnu u smeh i krenu tako, zagrljeni, duž Plaja Blanke, prema Puerto del Desideriju na motoru koji pomalo zanosi na pesku i njima koji se ne plaše. Nijedno od njih dvoje. Ničeg.

157.

Nepuna dva meseca kasnije,
Lepota jednog ovakvog ostrva. Stiže se trajektom, ljudi silaze, turisti. Predivno sunce. I toliko uzbuđenja u vazduhu.
"Devojke, pa predivno je!" Dileta se okrene prema Eriki. "A mi smo baš strava ovako obučene!"
"Da!" I nastave da hodaju prema crkvi.
"Nisam verovao da je Ostrvo ljiljana ovako lepo...", kaže Filipo pomažući Dileti i držeći je podruku.
"A ja nisam verovala da ćemo ikad doći do ovoga. A vi?", kaže Erika pokušavajući da ne isprlja suviše bele sandale sa štiklom visokom deset centimetara.
"Ja jesam... Nisam mogla da poverujem da će se drugačije završiti... Neke priče su pravljene da traju, iz mnogo stvari se to shvati... To je neka energija koju ne kontrolišeš, jača od svake sumnje...", kaže Dileta, onda pogleda Filipa, smešeći mu se, a on se stisne jače uz nju.
"To je ljubav!", kaže Erika. "Bez proračuna, bez hipoteza ili predviđanja, sposobna da začudi i svaki put promeni karte na stolu!", i nastavi da se penje i pomalo se zadiše. "Uh, dođavola, vidim da mi se loše piše ako ne budem ponovo krenula u teretanu!", i nasmeje se.
Malo dalje. Oli gleda okolo. Ovo ostrvo je predivno. Srećna sam što sam ovde. I udiše duboko kako bi osetila ukus slane u vazduhu pomešan s mirisom mediteranskog žbunja. Svud okolo sunce sija, a nebo je predivne azurnoplave boje. Jedan galeb se igra pokušavajući da održi ravnotežu na vetru, a na horizontu dve jedrilice međusobno udaljene ali naizgled blizu crtaju savršenu liniju.
Erika i ostali su malo ispred, hodaju s ostalim zvanicama. Oli se zaustavi na zidiću. Simone joj se pridruži. "Kako je lepo... Tvoji prijatelji su baš imali fantastičnu ideju da se ovde venčaju, a?"
"Da, Niki i Aleks su posebni... Mnogo bi mi bilo žao da se nisu ponovo našli. Postoje savršeni parovi koji i pored teškoća uvek uspeju da se izvuku... A oni su takvi. Takva je ljubav, zar ne?" Oli nastavi da gleda panoramu. Srećna je. Vedra.
Simone klima glavom. i baš sam zadovoljan... Ma zamisli za nedelju dana radićemo zajedno? Konačno! Videćemo se svaki dan. Jesi li rekla svojim drugaricama?"
"Ne, još nisam... Sve su tako obuzete venčanjem... Reći ću im kasnije. Čim se budemo vratili, napraviću žurkicu."
"Tako ćemo svima moći da saopštimo dve stvari... Da si dobila posao u modnoj kući..." "Da... A drugo? Rekao si dve stvari."
Simone sagne glavu i osmehne se. "Pa dobro... Da smo ti i ja zajedno, zar ne?", i ne čekajući odgovor, konačno pun hrabrosti, poljubi je. Dugo. Meko. Duboko. Oli se prepusti, srećna zbog ovog gesta nakon tolikog čekanja. I ostanu tako, dok Erika, Dileta i ostali, okrenuvši se da ih pozovu i vide gde su zaostali, ne primete taj poljubac i ne osmehnu se. "He, jesi videla..."
"Ma je l' se vi venčavate ili Aleks i Niki?" "Daj, pokrenite se! Uvek nešto izvodite!"
I tako im se Oli i Simone pridruže i smeju se njihovim šalama i pošalicama, držeći se za ruke, srećni zbog ove ljubavi i cele ove lepe grupe prijatelja.

Konačno stignu do svetionika. Grupica se smesti na klupe na strani mlade. Filipo pomogne Dileti da namesti haljinu. Onda pomiluje stomak, već vidljiv i okrugao. Erika i Oli sednu do nje. I sada iščekivanje. Najlepše. Atmosfera je predivna zahvaljujući svoj ovoj belini pomešanoj s azurnim nebom i bojama cveća i ovog ostrva. Erika osmotri nekoliko parova različitih godina. A onda Nikine roditelje. I Aleksove. Ljude koji su već dugo zajedno. Godinama. Ljude koji se vole. Da. Ovo je ljubav. Udiše se u vazduhu. Prava i jednostavna ljubav. Svakodnevna ljubav. Ljubav koju ću i ja jednog dana naći. I ostane tako da sedi. Da, nema pratioca, ali je konačno svesna.

158.

Motor stiže izdaleka, juri duž brežuljaka, kroz ovo intenzivno zelenilo, puno sunca, kao ovaj topao dan. I oseća se dah borova, miris šuma, more okružuje ovaj deo obale i čini se, u tišini, sluša kucanje njihovih srca. Emocije na slobodi. Na ovom motoru koji juri duž puta sunca, Niki je iza Aleksa i grli ga, srećna... Oči su joj zatvorene, glava naslonjena na njegova leđa i oboje su obučeni u belo.
Sve zvanice su u iščekivanju na najvišim stenama ostrva, na onom delu koji se nadnosi nad more. I roditelji njih oboje i rođaci i prijatelji i svako ko je želeo da bude prisutan tog dana na Plavom ostrvu. Ostrvu zaljubljenih. Ljiljana.
Pod svetionikom, sakriven šumom koja je svud uokolo, nalazi se oltar sa sveštenikom.
Smeši se pozdravljajući poslednje koji zauzimaju mesta u redovima. Onda ih ugleda. "Evo ih! Evo ih! Dolaze."
I Roberto i Simona i Luiđi i Silvija i svi ostali se okrenu. Obučeni su u belo, onako kako su budući mladenci želeli. Motor stane i Aleks i Niki nasmejani siđu. Dole kaciga i ruka u ruci. Napreduju između klupa ove tako prirodne crkve. Koračaju sa suncem u očima i srcima i dođu do oltara. Niki udahne, dugo, vrlo dugo, a onda pogleda Aleksa i u trenu proživi svaki minut njihove priče, od prvog susreta do prvog izlaska, od prvog poljupca do prvog puta kada su vodili ljubav. I čini se kao da i ne čuje sveštenika koji nastavlja da priča, propoveda, zvanice koje sede i ponovo se dižu, pevajući misu. Zaljubljena sam. Srećna sam, više se ne bojim, i ovo je moje venčanje i svaku stvar sam ja odabrala i svaki trenutak svog života ćemo uvek birati moj muž i ja, za nas i za našu decu. I liči ovo na neku njenu molitvu, i shvati to u ovom trenutku lepote, sreće, i shvati koliko može biti kratak život i koliko je apsurdno kad nemaš hrabrosti da budeš srećan. Pogleda okolo, i u sebi plače od sreće. Vidi sve ono što voli i što je uvek volela i što bi uvek želela da voli. Ali Niki zna da to jednog dana možda više neće biti moguće. Zbog toga ovo treba sada ceniti, živeti, disati. Zato što kada sreća zakuca na vrata, ne tera se nazad. Zato što nema nekog sutra ako se ne živi danas. A sreća se ne odlaže za posle. I ako se sve ovo jednog dana promeni, umeću da budem srećna što sam to proživela do kraja, što to nisam ostavila drugima, što sam uživala u tome dok god je bilo moguće. I neću ja biti ta koja će reći dosta ili pobeći. Nikad.
Onda jedan glas. "Niki?" "A?"
Aleks je gleda i smeši se. "Ja sam već odgovorio na pitanje da li želim da te uzmem za ženu. I rekao sam da. Sad je red na tebe. A postoje dva rešenja. Ili kažeš da..." Onda digne obrvu pomalo zabrinut. "Ili kažeš ne..."
Sveštenik radoznalo posmatra. Niki pogleda iza sebe. Simona, Roberto, Aleksovi roditelji, rođaci, Talasi, ostali njeni prijatelji. Svi radoznalo i sa strepnjom čekaju njen odgovor. Niki uzdahne i ponovo pogleda pravo pred sebe. Ovog puta nema nikakve sumnje. I onda se osmehne i prelepa je, kao i uvek, više nego uvek.
"Da, ljubavi. Da. Želim da se udam za tebe..."
I onda poželi da bude još ubedljivija. "Želim da se udam za tebe na ceo život...

ZAHVALNICE


Hvala Stefanu, "Ludaku", koji mi je pružio odličan savet. A hvala i za onaj dan kada mi je pravio društvo na plaži prepunoj talasa.
Hvala Mikeleu za njegovo strpljenje i mirnoću. Pratio me je na svetionik sa Federikom, a onda se... oženio njome!
Hvala Mateu. Na kraju krajeva je tačno: to je upravo Njujork! Pomogao mi je da otkrijem gomilu mesta, častio mc ručkom na fantastičnom mestu i prelepom večerom uz džez.
Hvala Đuliju koji mi je došao u posetu na set i još se i zabavio. I ja sa njim. Hvala Paolu. Njegov entuzijazam u Meksiku je napravio veliki utisak na mene.
Hvala Roberti, Paoli, Stefanu, Andrei i Katerini. Mariji, takođe. Bili su stvarno izuzetni, veoma brzi, neverovatni. Usudio bih se reći "ubistveni". Ovu poslednju reč, međutim, hteli su da mi isprave!
Hvala Anamariji, celom štamparskom odeljenju i Federiki, koja me s velikom pažnjom ne sledi, već... prati.
Hvala Roseli koja me je sa svim svojim entuzijazmom povukla!
Hvala Kedu za njegove uvek pažljive i vesele primedbe. I za sve ostalo!
Hvala Frančeski koja me izdaleka, ali uvek sa jednakom pažnjom, prati, iako sada ima novu vespu!
Hvala Kjari i Luki, odličnom društvu na ovom novom putovanju u mir Tore in Pjetra.
Hvala Loreti i Romanu koji su mi napravili predivan poklon.
Hvala Đuliji za naše prelepo putovanje u Njujork. Mnogo od onoga što se dešava u knjizi, ali pre svega i u mom životu, dugujem njoj.
Hvala tetki Anamariji koja me uvek razrešava gomile sumnji i teči Pjetru koji mi jednostavno nedostaje.
Hvala Vale i Fabi koje su se prve udale!
I na kraju jedno hvala puno ljubavi mom prijatelju Đuzepeu. Tako lep brak nikad ne bih umeo da opišem.