Izvini, ali hoćeš li da se udaš za mene?

First topic message reminder :



Ljubavna priča se nastavlja...

Aleks i Niki, zaljubljeniji no ikada, tek što su se vratili sa Plavog ostrva, gde su proživeli nezaboravne dane. Ljubav cveta, a kod kuće ih čeka svakodnevica – obaveze, navike, ali i poneka novina. Niki se upisala na književnost, novi raspored, nove obaveze i naročito nova poznanstva... a Aleksu, reklamnom stručnjaku, poveren je nov, interesantan projekat i sposobna i predivna asistentkinja...

Niki ima svoje legendarne drugarice – Talase, koje su sad zrelije, sa novim obavezama i pred novim zadacima. Da li će njihovo prijateljstvo biti isto kao nekada? Aleks ima svoja tri druga, koji se nalaze pred bračnim brodolomima i nedoumicom – da li je tačna ona priča o krizi sedme godine?

Da li će ljubav između lepe Niki i dvadeset godina starijeg Aleksa preživeti sva iskušenja? Aleks, romantična sanjalica, odlučuje da rizikuje i zaprosi Niki, pa kud puklo da puklo!

Svi, bez obzira na pol i godine, razmišljaju i postavljaju pitanja o ljubavi. Da li ljubav zaista postoji? Da li je u pravu onaj ko kaže da ljubav ne može da potraje više od tri godine? A onda i ono pitanje na koje je najteže odgovoriti: da li ljubav može potrajati zauvek?

A da li je odgovor na sva ova pitanja jednostavno – LJUBAV? Jer voleti znači imati hrabrosti da sanjaš, da tragaš za sopstvenom srećom, i da je, jednom kada je nađeš, više ne puštaš...

59.

Niki uđe u kuću i skoro obori Simonu skočivši na nju.
,Ja sam najsrećnija osoba na svetu!" "0 bože, šta se desilo?"
Onda skakućući po kuhinji uhvati mamu i povuče je za sobom. "Je l' tu tata?"
"Tamo je, otišao je u kupatilo." "A Mateo?"
"Ne, kod Vanija je."
Niki razmisli u sebi. Bolje. Tako ću reći svojima i gotovo. Baci se na divan. Simona sedne ispred nje na fotelju. "Dakle? Ne možeš mi reći nešto unapred dok ne dođe tata? Baš sam radoznala..."
Niki se nasmeši i odmahne glavom. "Ništa se tu ne može. Čekamo ga..."
Majka je radoznalo gleda, ali nije zabrinuta. Tako je srećna, mora da je nešto dobro, šta god bilo. "Shvatila sam... Dobila si na lotou!"
"Mama, kako si površna. Ipak..." Niki joj uputi neverovatan osmeh. "Skoro!"
"Upomoć! A šta je? Sad stvarno moram da se zabrinem... Shvatila sam... angažovali su te za posao gde će ti dati gomilu para..." Onda bolje promisli i iznenada postane tužna. "I moraš da se preseliš u Ameriku! Reci mi da nije to, molim te, reci mi da grešim."
Niki se osmehne. "Grešiš!"
Simona se nasmeši, ali odmah zatim promeni izraz, opet je zabrinuta. "Ne lažeš me, zar ne? Nije to?"
Niki je uverava. "Ne, mama, rekla sam ti, nije to." "Zakuni se."
"Kunem se."
"Pazi, ti i ja smo uvek jedna drugoj govorile..." I Niki je imitira, dok zajedno ponavljaju uobičajenu rečenicu; "Moramo jedna drugoj sve da kažemo, ali zaista sve!" I prasnu u smeh. Baš u tom trenutku u dnevnu sobu uđe Roberto.
"Pa, šta se dešava? Vi se zabavljate, a.' Blago vama... Zadovoljnom srcu i nebo pomaže." Simona lupne na fotelju blizu sebe. "Dođi, Robi, sedi ovde, Niki želi da nam kaže nešto važno..."
Roberto sedne blizu nje i videvši je tako srećnu uskoči. "Shvatio sam. Dobila si na lotou!
Život se menja!"
Niki je zaprepašćena. "Mama! Tata! Pa vi ste se baš navrzli..." Simona pogleda muža. "I ja sam je pitala je li dobila na lotou." "Ah..."
"I ona mi je odgovorila... skoro!"
Roberto se smeši. "Hm, bravo, onda mora da je nešto slično... Možda će i nama da uleti nešto u džep!"
Niki se smeši, ne znaju da će tek potrošiti gomilu para. Kakav loto! Onda ih pogleda. Tu su, ispred nje, smeše se veseli, radoznali. O bože, a ako to loše prime? Ako ne budu srećni?

Ako se nadure zbog mog izbora? Ako budu želeli da mi to zabrane? Ako me učene, tipa "Radi šta hoćeš, ne možemo da te prisiljavamo, ali jedno je sigurno, razočarala si nas..."? I u trenutku prođe kroz sve probe koje je pripremila za ovaj razgovor, bar hiljadu puta otkad se vratila iz Njujorka.
Veče u krevetu. Mama, tata, udajem se... Ne, nije dobro. Mama, tata, Aleks i ja smo odlučili da se venčamo. Ne, nije tačno. On je odlučio, a ja sam rekla da. Ujutru u kupatilu ispred ogledala. Mama, tata, Aleks me je pitao da se udam za njega. I opet... Aleks i ja ćemo se venčati. Sa svakakvim tonovima, nijansama, mogućim i zamislivim licima i grimasama. I nakon svih tih proba, pogledala se u ogledalo i priznala; nikad to Neću uspeti. I kad smo već kod toga, ne treba ja to da im kažem već on!
Niki ih pogleda i onda se nasmeši. Ionako, pomisli u sebi, problem je njegov. "Evo, sačekajte ovde..." I izađe iz dnevne sobe.
Roberto i Simona ostanu da se gledaju čuteći. Roberto je radoznalo i lukavo netremice posmatra. "Ti nešto znaš, je l' tako?"
"Kunem se da ne... Izvini, pa rekla bih ti." "Hm, čini mi se nije ništa dobro..."
"Ali ako je tako srećna, trebalo bi i mi da budemo!"
"Mmm, ono što jedno dete čini srećnim, ponekad je za roditelje tragedija..." "Ih, mama mia, al' si težak! Simona ga lupne po ramenu.
Malo kasnije u dnevnu sobu uđe Niki, a prati je Aleks. "Evo nas..."
"Pa gde je on bio? Sakriven u tvojoj sobi?"
"Ne... Samo... Nije mogao da nađe parking." Spremila je izgovor. Bar to. Onda se Aleks i Niki pogledaju smešeći se. U stvarnosti, Niki ga je "parkirala" na odmorištu pošto je htela prvo sve da pripremi, da smesti roditelje i da onda konačno saopšti vest.
Niki po poslednji put pogleda Aleksa koji uzima dah, duboko udahne, i onda se obrati njenim roditeljima s lepim osmehom. Jako stegne Nikinu ruku i sve odjednom baci.
"Niki i ja toliko želimo da se venčamo... Nadam se da ste srećni zbog ove naše odluke..." Baš u tom trenutku, Roberto, koji se bolje nameštao na fotelji, nezgodno stavi ruku i sklizne na zemlju.
"Tata!", Niki prasne u smeh. "Nemoj to tako da primiš!" Simona pomogne mužu da ustane. "Nisam hteo, kunem ti se..."
Simona ga ostavi i potrči prema ćerki. "Ali, to je prelepo, zlato!" I zagrli je.
"Oh, mama, kako sam srećna. Ne znaš koliko sam puta isprobala ovaj razgovor noću u svom krevetu, u kupatilu."
Aleks klima glavom. "Da, a onda sam na kraju ja to uradio!"
"Pa, naravno, a ko je drugi trebalo!", Roberto priđe Aleksu. "Dođi ovamo, da se zagrlimo." Stegnu se tako, u grub, muški zagrljaj. Roberto lupi nekoliko puta Aleksa po leđima. "Dobro, baš sam srećan zbog svoje ćerkice." Onda zagrli i Niki.
"Oh, tata... Toliko te volim."
Na najsuzdržaniji način, i Simona zagrli Aleksa. Onda se odvoji i sva srećna objavi; "Moramo to da proslavimo. Imamo bocu koja je u frižideru i čuvali smo je baš za neku veliku priliku. A koja je bolja od ove?"
Odmah se Roberto nadoveže na nju. "Sledim te, ljubavi... Idem da je uzmem s tobom!"

Kad su ostali sami u dnevnoj sobi, Aleks i Niki se srećni zagrle.
"Jesi li videla, Niki, uvek pravimo gomilu problema, a umesto toga često su stvari mnogo lakše nego što predviđamo..."
"Misliš?"
"Naravno! Zar nisi videla kako su tvoji roditelji bili srećni?" "Moj otac je posle vesti pao na zemlju."
,Ali, samo je skliznuo s fotelje. Daj, moglo se desiti i da si mu rekla nešto drugo. " "Ti ga ne poznaješ. Mislim da je bio pometen."
Roberto i Simona su u kuhinji. Oboje su leđima oslonjeni na sudoperu i gledaju uprazno.
Robertu su otvorena usta.
"Ne mogu da verujem, nije moguće, reci mi da sanjam... Reci mi da je to samo grozna mora iz koje ćemo se probuditi. Ne mogu da verujem. Moja devojčica..."
Simona ga šaljivo lupi laktom. "I moja je... U stvari prvo je moja. A onda tvoja!" "Pa, vidi, napravili smo je zajedno."
"Da, ali ja sam je sama podizala prvih devet meseci!", Roberto se okrene prema njoj.
"A svaki put kad sam se budio noću jer je ona urlala a ti bila iscrpljena i nisi htela da je tešiš, ko je ljuljao, a? Ko je išao?"
Simona ga uzme za ruku. "Ti. Tačno je, i ti si mnogo učinio za nju." "Oboje smo uvek sve činili za nju... I ko će sada da je uzme? On."
Simona se nasmeši. "Daj, prekini. Hajde da se vratimo tamo. Inače će se zabrinuti." "A naročito će Niki shvatiti."
"Već je shvatila." "Ne..."
"Pa onda ti ne poznaješ svoju ćerku." Simona uzme flašu odličnog šampanjca, čaše iz kuhinjskog ormana, i vrati se nasmejana u dnevnu sobu.
"Evo nas... Nismo mogli da nađemo čaše!"
I svi četvoro sednu dok Roberto otvara flašu i sipa, pokušavajući da ne izgleda pometeno.

60.

Nedelja, miran dan, plavo nebo s ponekim lakim oblakom. Jedan je sat, neki su tek izašli s mise, jedna devojka šeta sa svojom crnom dogom: ogromna je, vuče je kako bi pro njuškala malo dalje. Jedan gospodin čeka u redu ispred kioska.
"Dajte mi 'Mesađero' i 'Republiku'..."
Drugi, nervozan zato što misli da je na redu, brzo kaže: "Da li je izašao poslednji 'Dove'?" "Pogledajte malo niže... Mora da je napred. Ako ne, onda tek treba da izađe."
Gospodin ga ne nalazi. Radnik u novinarnici, mladić s pirsingom na obrvi, protegne se napred pokušavajući da pročita naslovnice časopisa koji stoje naopako.
"Eno ga, eno ga, tamo je,.." I pokaže novine, dokazujući da je bistriji od svoje mušterije, uprkos večeri provedenoj u diskoteci, odakle je došao pravo u kiosk i nije svraćao kući. Niti na neki dušek. Nažalost.
Aleks se zaustavi na Euklidu Vinje Steluti i malo kasnije izađe s kutijom minjona. Uzeo je dvadeset minjona, uključujući i one braon glazirane s mnogo kestena i šlaga, koji se veoma sviđaju njegovoj majci Silviji.
Smeši se dok ulazi u kola. Ona je jedina koja će se uzbuditi, siguran sam, skliznuće joj suza, ja ću je zagrliti i ona će posle, baš zato da to prevlada, pojesti jedan od ovih minjona od kestena, ne govoreći ništa, mljac, samo će ga progutati tiho. Ali će negde u sebi biti zadovoljna, znam, Uvek joj je bilo čudno što baš ja, njeno prvo dete, od svih onih njenih prijateljica i čak i od moje dve mlađe sestre, jedini još uvek nisam oženjen. I uz ovu poslednju konstataciju, Aleks vedro vozi prema kući svojih roditelja. Stavi CD, kompilaciju koju mu je Niki napravila. Evo, ovo je prava pesma. Home Majkla Bubla. Tera te da se osetiš u savršenoj harmoniji s celim svetom. Ma kako nisam ranije pomislio na to? Tako sam srećan zbog ove odluke. Onda se nasmeši u sebi, koliki si kreten, Alekse. Pa ranije nisi ni bio s Niki. I iznenada mu kroz glavu prođe misao, jedna senka, kao grom iz vedra neba. Gde je sada? Kako ona proživljava ovaj trenutak? Da li je srećna zbog mog izbora? Odnosno našeg izbora? Zato što je i naš, zar ne? Pa nije valjda samo moj... Ili živi kao da je ovo bilo koji dan u sedmici? I vidi je na fakultetu kako se smeje, kreće se među mladićima svojih godina koji je gledaju, pričaju o njoj kad prođe, potom zajedno s profesorom na izlasku s predavanja, onda je tip pogleda malo duže. Onda je zamisli na nekom drugom mestu, možda u redu u pošti, možda blizu nekog ko se ponaša idiotski prema njoj. Onda, kao da je vreme već prošlo, evo je starija, obučena kao žena, u kostimu, ozbiljna, u prodavnici, kako kupuje, ili u nekoj kancelariji gde završava posao s kolegom koji joj se pomalo udvara. Vidi je mirnu, vedru, staloženu, kao kompletnu ženu, potpuno sigurnu u sebe. I ove misli ga razvedre, bez nekog pravog razloga, bez nekog uzroka odagnale su ljubomoru. Ali ne zna da ponekad osećanja mogu biti prava, i da će ubrzo morati da se obračuna baš s ovim strahovima. I uđe, možda isuviše miran, u vrt vile svojih roditelja.

61.

Od velikog salona koji gleda na zelenilo, predivni ružičnjak preseca zimski vrt zajedno s prelepim venjakom, a malo dalje je i vinova loza.
"Mama, tata, jeste li tu?"
Luiđi, tata, upravo namešta jednu neposlušnu biljku. "Alekse, kako se radujem što te vidim!"
"Ćao..." Razmene poljupce. "Mama?" "Evo je... Ide."
Iz žive ograde koja se nalazila tu blizu iznenada se pojavi Silvija, koju prate Margerita i Klaudija, Aleksove sestre sa svojim muževima, Gregoriom i Davidom.
"Ćao, mama!", Aleks izađe i krene prema njima.
"Ćao! Stigao si! Jesi li video, došle su ti i sestre... Nikad ne uspevamo da budemo svi zajedno."
Aleks se nasmeši pozdravljajući se. "U pravu si, mama. Ali u poslednje vreme me je posao baš obuzeo..."
"Kad smo već kod toga, nisi nam rekao zašto si išao u Njujork." Gregorio, Margeritin muž, komercijalista, čini se da zna svoj posao. "Da ne otvarate neko predstavništvo i tamo? Danas bi to zbog dolara trebalo..."
"Ne, ne zbog toga, to nije bio poslovni put..."
Davide zagrli Kaludiju, stariju sestru. "Ljubavni put? Znaš, mi nameravamo da odemo u Njujork za Uskrs?"
"Zaista? Onda ću vam dati nekoliko dobrih adresa." Onda Aleks pomisli na Mausa. Odmah se Gregorio i Margerita priključe. "Naravno, ako uspemo da nekome ostavimo devojčice, ići ćemo i mi... Hoćeš li nam ih ti pričuvati.
"Ne znam, videćemo... Kad je ove godine Uskrs? Možda smo pozvani kod Peskučijevih." Aleks sluša sva ova ćaskanja i pomisli koliko je Maus bio ljubazan. Ne, ne, ne mogu ga tako kazniti.
Silvija kontroliše muža. "Luiđi... Koliko ti još fali?"
Aleksov tata pogleda poslednju granu i zategne zeleni kanap koji drži biljke. "Gotovo!
Evo me, spreman za avanture." "Treba samo da sednemo za sto."
"Pa, zavisi od toga šta se jede. Ponekad to može biti opasna avantura..." "Vrlo si duhovit... Dina, naša sobarica sa Sardinije, postala je odlična." "Da, ljubavi." Luiđi zagrli Silviju. "Nisam pričao o njoj... već o tebi!"
Ona se oslobodi njegovog zagrljaja. "Al' si zloban... Uvek sam ti spremala izvrsna jela. I ako ćemo pravo, bio si u izvrsnoj formi pre nego što smo se venčali. Posle toga ništa drugo nisi radio nego si se samo gojio. Samo sada, kada ona kuva, malo si oslabio. Vidiš... Trebalo je ranije da izađem iz kuhinje..."
"Ali, ljubavi! Šalio sam se... A i nije tačno, bio sam i ranije u formi, jeo sam mnogo, ali sam imao i više aktivnosti..." I pusti da ta budalasta aluzija padne tako.
Silvija malo pocrveni i spremno promeni temu. "Dakle, rekla sam da sve postave u novom unutrašnjem dvorištu... S keramičkim stolom koji nam je stigao direktno s Iskije."

"Baš lepo!"
"Ma da nije hladno?"
"Primorala sam vašeg oca da kupi ona metalna čuda s kišobranom koji greju..." "Pečurke, mama, zovu se pečurke."
"Dobro, ukratko, stavili smo te pečurke na gas i videćete da će nam biti odlično..." Za tren oka svi stignu u dvorište i zauzmu mesto.
"U stvari, stvarno je dobro." Aleks odmah natoči vodu u majčinu čašu, pošto ona sedi pored njega. Sestre otvaraju servijete, stavljaju ih na noge, dok se muževi brinu oko vina. Stižu i prva predjela koja donosi Dina.
"Dobar dan svima..."
Silvija iseče hleb u odgovarajući tanjirić s leve strane.
"Pustila sam malo muzike..." Luiđi stiže nasmejan i zauzme mesto u čelo stola. Baš u tom trenutku, iz malih zvučnika, sakrivenih gore u uglovima dvorišta kreče klasična muzika. Vivaldi. Operske arije.
"Idealno za prelep dan kao što je ovaj, zar ne?", i otvori svoju servijetu i stavi je na noge potpuno zadovoljan. "Pa, jesi li se lepo proveo u Njujorku?"
"Oh, vrlo..." "Ko je išao?" "Niki i ja..."
Margerita pogleda Klaudiju i onda skoro upola glasa: "Hm, a... to s devojčicom traje." Klaudija se nasmeši, ali onda joj uzvrati: "Pssst...", zabrinuta da bi Aleks mogao da ih čuje. Iako je nešto uhvatila, Silvija se pravi da nije ništa čula. "Ah, dobro, a gde ste sve bili?"
Aleks započne priču pominjući ulice i pozorišta, nove radnje i restorane dok jedno za drugim stižu jela, rižoto s pomorandžom i pasta s plavim patlidžanom i slanim rikota sirom, sve poprskano dobrim belim vinom.
"To je 'sautern ' iz '89, je l' vam se sviđa?" "Mmm, izvrstan je..."
Aleks nastavi priču, zadovoljavaj uči sveopštu radoznalost, opisujući s pažljivim pojedinostima spektakl Fuerzabruta, u kojoj publika postaje protagonista, saučesnik, spuštena onako kakva je u akciju, s vodenim akrobacijama umetnika na glavama gledalaca, iznad jedne membrane koja se puni vodom i koja zamenjuje zidove pozorišta, i baleti i muzika i svetla... A sestre su uzbuđene i jedva čekaju da odu Njujork. Margerita insistira.
"Pa, mama, je l' možeš da mi pričuvaš Manuelu? Molim te, koliko ima kako nisam išla u Njujork... Posle Aleksove priče, osećam zov Velike jabuke!"
Silvija se smeši. "Videćemo..."
I Aleks se smeši i nastavlja svoju priču, uključujući i predivnu večeru na Empajer stejt bildingu, izostavljaj uči naravno helikopter i naročito iznenađenje s natpisom. Margerita, starija od dve sestre, zadovoljno je slušala sve njegove priče, onda iznenada zažmiri, začuđena što to nije ranije pomislila. "Ali otkud to da ste otišli u Njujork? Da, u stvari, otkud taj iznenadni put, tako, bez ikakvog poslovnog razloga..."
Aleks se nasmeši. Ionako su već stigli do kraja ručka. Trenutak je pravi, nedostaje samo jedna stvar. "Dina, izvinite... Doneo sam jedan paket, stavio sam ga u frižider, možete li ga doneti za sto? Hvala.
Dina nestane. Aleks natoči sebi malo vina. Ponovo ga proba. "Tačno je, tata... Ovaj

'sautern' je stvarno izvrstan." I stvori još veče iščekivanje, čudnu zadršku. Skoro da se čuje tapkanje elegantnih cipela njegove dve sestre ispod stola. Mama je najmirnija. Radoznala, ali mirna. Muškarci vedro iščekuju. Konačno, Dina se vrati i na sredinu stola stavi minjone. Zatim ponovo ode u kuhinju.
"Mmm, kako su d o b r i . . . " , k a že mama. "Tu su i oni s kestenom koje toliko volim." "Da", kaže Aleks. Onda obriše usta. Nasmeši se celom stolu i sa zaista zavidnom
mirnoćom objavi.
"Odlučio sam da se oženim!"
Dve sestre skoro istovremeno progutaju knedlu, otac se iznenađeno nasmeši, dva muža, znajući sve ono čemu ide u susret, pogledaju ga veselo i ljubazno, ali misle, ili bolje rečeno sećaju se, različitih prelaza njihove lične more. Mama je, kao što je Aleks i očekivao, najiznenađenija. "Alekse! Baš sam srećna zbog tebe!"
A onda ga preplavi pitanjima. "Ali jesi li rekao njenima?" "Da."
"I kako su reagovali?" "Odlično, ma šta me to pitaš!"
"Pa, znaš... razlika u godinama..." "Već su je prihvatili!"
"Da, ali možda nisu mislili da ćeš ti biti toliko ozbiljan!" Svi se nasmeju.
"A onda, znaš, kad se radi o ćerki... Pa, ukratko... Uvek je to delikatnije", upada tata gledajući Margeritu i Klaudiju, a naročito njihove muževe. Aleks se nasmeši.
"Eh, da... Zamisli, kad sam im rekao, otac je pao s fotelje..." Mama zabrinuto: "Je l' se povredio?"
Margerita se umeša: "Ma, mama, to je samo izraz!"
"Ne, ne... Stvarno je pao! Po mom mišljenju, baš nisu očekivali... Pa, kad vidiš ćerku u tim godinama koja se udaje, koja odlazi od kuće, pa, mora da je čudan osećaj..."
I baš u tom trenutku Aleksova mama se uzbudi, pruži ruku, uzme jedan kolač od kestena i on bukvalno u jednom zalogaju nestane. Aleks to primeti i krišom se nasmeši. Onda mama izabere drugi, ovog puta cabajone s šlagom, još slađi, i priredi mu isti kraj. Aleks počne da brine. Dođavola. Stvarno se uzbudila! Nisam mislio da će toliko. Onda ustane i zagrli je. Mama zatvori oči i pusti da je sin stegne. Ona se nasmeši, sestre se šale s njom.
"Uaaa... S nama nisi tako radila!" "Da, uopšte te nije bilo briga..."
"Htela si samo da nas se oslobodiš i gotovo... To je istina!"
"Za tebe mi smo bile kao dve posestrime, Đenoveva i Anastazija, dok je Aleks tvoja Pepeljuga."
Aleks se vrati na svoje mesto.
"Pa, nadao sam se da ću biti princ na belom konju, pre nego Pepeljuga!" "Da, možda za Niki!"
"Ah, želimo da budemo kume..."
"Izvinite, ali već ste to uradile jedna s drugom..." "Ali jedan od kumova si nam uvek bio ti!"
"Vi ste mi to tražile!"

"Bilo nam je slatko, možda bi ti bilo krivo što tebe niko neće!" "I to!"
"I htele bismo da posavetujemo mladu."
"Da, želele bismo da s njom odlučimo o keteringu!" "I o venčanici..."
"Ah, da, i bombonijere!" "Ah, da, one su važne!"
"A jeste li odlučili gde ćete se venčati?" "I kada?"
"A cveće za crkvu?"
"A imena za stolove? Da, kakav raspored ćete napraviti?" "A zvanice... Koliko će biti zvanica?"
"Mora da bude nešto veliko..." "Eh..."
U tom trenutku Aleks susretne poglede Davida i Gregoria, koji ga podrže jednim osmehom, ako ni zbog čega, ono iz solidarnosti, a on, ne znajući šta drugo da uradi, pruži ruku i pretekne svoju majku. "Izvini, mama..." I pojede jedini preostali minjon od kestena.

62.

Kreću se po velikom praznom salonu.
"Prelepa je... Stvarno... Ja bih došao ovde da živim..."
Pjetro iznenađeno pogleda Enrika. "Ma daj, je l' ti to mene zajebavaš?"
"Ne, uopšte, stvarno mi se sviđa, ovakav loft na borgetu Flaminio... To je san. Čini mi se i da je tih, veliki je, ima gomilu soba." Enriko šeta kroz kuću iskreno impresioniran. i gleda na zelenilo... U gradu a izgleda kao da je u prirodi."
"Da, da... shvatio sam, daj. Ja sam više voleo da ostanem u svojoj kući, kod svoje žene i svoje dece." I na trenutak se vidi da mu je zaista žao. Enriko to primeti.
"Čuj, jesi li hteo bicikl? E sad okreći pedale!"
Pjetro ga iznenađeno pogleda. "Ma šta pričaš? Jesi Ii lud? Bicikl je bio moj brak... I još uvek bih rado okretao pedale!"
"A ne! Baš obrnuto! U tvom slučaju, ti si sve poslao dođavola, sve... Ti si želeo ovu situaciju, ne kao što se meni dogodilo. Mene je žena napustila, ti si sve uradio da budeš ostavljen..."
"Čuj, sva sreća što si komercijalista, a ne stručnjak za razvode... Inače, siguran sam da bi te Suzana izabrala i ti bi me lepo natrtio!"
"Vidi, vidi... Već si zabrinut zbog para, a ne zbog činjenice da bi mogao ponovo da budeš s njom. I još se žališ! Po mom mišljenju, sve do juče bio si čudom zaštićen, onda si hteo suviše da zategneš konopac... i kraaak... prekinuo se!
"Ovako kako mi pričaš, još me više deprimiraš... Sad sam ja za sve kriv... Prekinuo sam konopac i sad mi ostaje jedan deo u ruci s kojim mogu samo jedno da uradim..."
Enriko radoznalo podigne obrvu. "Šta?" "Da se obesim."
"Ma daj! Nemoj da pričaš takve stvari, nemoj da dramiš, možda će ti ova situacija koristiti, možda ti stvarno bude od koristi... Možda ćeš uspeti bolje da razmišljaš sam... A onda...", pokaže loft, "vidi šta sad imaš..."
"Ovo je od jednog mog klijenta koji mi godinama ne plaća a daje mi sve parnice iz svojih zgrada... Budući da ima gomilu apartmana. U stvari, mogao je i da mi da neki još bliže centru, otkud znam, možda blizu moje porodice..."
"Lepo. Eto, Pjetro, to je lepa misao, tako bi mogao da budeš blizu svoje dece." "Ne, tako bih mogao da kontrolišem svoju ženu!"
"Ah, evo... Izgledalo mi je da si po prvi put iskren u nečemu, a ono ne, boli te uvo za važne stvari."
"Ma kako me boli uvo za važne stvari! Izvini, ja još plaćam kredit za kuću u kojoj ona živi... A ona možda izlazi s drugim? Odnosno, ja joj omogućavam da se provodi na moj račun! Ma šta je ona meni, još jedno dete?"
"Nemam reći. Je l' shvataš ti šta govoriš? Pa, ja mislim da si se ti isuviše provodio i da je sad s pravom red na nju..."
Pjetro ga netremice gleda i na trenutak jedna misao mu ne da mira. O bože, da vidiš kad je saznao za moju priču s Kamilom? Ali to je bilo pre toliko vremena. A njegova žena je bila tužna, bilo joj je dosadno, želela je da se zabavi. Onda se seti nekih intimnih trenutaka provedenih s njom. Baš je želela da se provede. I pomalo se postidi.

Enriko upadne u njegove misli. "Šta je, na šta misliš?"
"Ja? Ništa... Da si u pravu, isuviše sam se provodio i s pravom se sad točak okreće. Ali, mislio sam da si moj prijatelj, ne njen..."
"Upravo tako, ovde sam da pomognem tebi, ne valjda njoj... Ali prijateljstvo znači i reći istinu, ono što možda ponekad nije prijatno čuti, ali što služi da se stvarnost prihvati..."
Fijuuu, pomisli Pjetro u sebi, ništa ne zna. "Da, da, naravno..."
"Eto, kad smo već kod stvarnosti koju treba prihvatiti, hajde da uzmemo sve stvari iz kola..."
Izađu na ulicu. Pjetro otvori prtljažnik i počnu da istovaruju gomilu torbi. "Pa šta je ovo, jesi li poneo celu kuću?"
"Sve ono što mi je potrebno... Odeću, knjige, posteljinu, džempere, košulje, stvari za posao koje sam imao u svojoj radnoj sobi... Sve. A jedan od razloga jeste i to što mi je rekla da će sve ono što budem ostavio spaliti."
"Ah, to je."
Enriko uzme dva kofera i uđe u kuću. "Baš se naljutila..." Odmah za njim dođe Pjetro s još dva kofera. "Da, veoma. Ne znam kako, ali izašle su na videlo i druge priče... Iskreno, ja ne znam ko joj je telefonirao, ali otkad se saznalo da smo se rastali, čini se da svi znaju nešto o meni. Ispričali su joj gomilu stvari o dadiljama moje dece, pa s njenom prijateljicom, s jednom drugom koja je išla kod njenog frizera."
"Ma daj, je l' ti to ozbiljno? Pa je l' to istina?"
"Ma kakvi! Više od bilo koje stvari ljudi vole zlobu... Ili da uveličavaju..." Enriko izađe s Pjetrom da uzmu ostale torbe iz kola. "Pomisli da su joj čak rekli da sam imao vezu s ženom jednog mog prijatelja. Možeš misliti? Sa ženom svog prijatelja! Ma sa svim ženama koje postoje... Zar ti izgledam kao neko ko bi imao priču sa ženom svog prijatelja? Ma daj!"
Enriko zavrti glavom. "Tačno, ako te ne ogovaraju, ljudi nisu srećni."
Pjetro ga sledi, uzme fascikle prepune papira i nasmeši se u sebi. Nije tačno, nisu joj rekli, ali ovako smo, ako ikada izađe na videlo ta priča s Kamilom, već pričali o tome.
"Gde ovo da stavim?" "Spusti ih tu, pod stepenice."
Enriko spusti dva kofera na zemlju. Onda pogleda okolo. "Ma koliko ima soba?"
"Gore su četiri spavaće sobe. Plus kupatila. Ispod je jedna, ovde jedan salon, soba pozadi, kupatilo i kuhinja u dnu... Plus ovaj dupli salon, vidi ima čak i izlaz na unutrašnji vrt..." Pjetro otvori zavesu i pokaže mu veliki prostor napolju.
"Prelepo je! Ovaj klijent ti duguje gomilu para..."
"Da, ali neki od njih su stvarno glupi. Umesto da ga iznajmi i onda mi plati ono što mi duguje, više je voleo da mi ga da besplatno. U suštini, on gubi. Ma koliko je to sati?"
"Osam."
" Trebalo je da već budu ovde." "Ko?"
"Flavio i Aleks. Svima sam zakazao sastanak u ovo doba..."
"Pa dobro, doći će. Za to vreme, daj da ostalo stavimo na mesto." "Zbog toga sam i želeo da oni budu tu. Mnogo brže bismo uradili!"

"Ali šta to treba Aleks da nam kaže... Izgledao mi je tako uzbuđen!" "Ja već nešto sumnjam..."
"A šta?"
"Ne, neću ništa da kažem da ne ureknem."
I baš u tom trenutku oni zazvone na vratima. Pjetro ode da otvori. To je Flavio. "Ah, ovde je... Samo je falilo da vas ne nađem..."
Neutešan uđe i baci se na divan. Pjetro zatvori vrata i pridruži se Enriku u salonu.
Obojica zabrinuto gledaju. "Šta se dešava?" "Izgubio si posao..."
"Ne, mnogo gore. Izgubio sam ženu."
Enriko sedne blizu njega. "Jebote, i ti. Žao mi je." I stavi mu ruku na nogu. Onda se Flavio okrene prema njemu. Veoma je tužan. Zagrle se. "Jebote, stvarno mi je žao..."
"Dobro... Tu smo...", Pjetro raširi ruke. "Na ovaj ili onaj način vratili smo se tačno na ono kao kad smo išli na fakultet."
"Odnosno?" "Svi smo singl."
"Ah, mislio sam da ćeš reći baksuzi."
Pjetro ode prema kuhinji. "A zašto to?! Odavde sve počinje. Troje nas je... i puni smo nade." Onda otvori frižider.
"Ne, ne... Tačno je. Baš smo baksuzi." Flavio i Enriko ga gledaju. ,Ali kako?"
Pjetro malo više otvori vrata frižidera. "Nema ništa za piće!" Neko zvoni na vratima. To je Aleks.
"Evo me!"
Pjetro mu otme flašu iz ruku. "Ne mogu da verujem. Pogledajte šta je doneo...", i pokaže drugoj dvojici. "Flašu šampanjca!"
"Ma daj!"
"Lepo."
"Vidiš, ponekad je sreća..." Pjetro počne da skida omot oko zapušača.
Aleks zatvori vrata i uz osmeh ode do sredine salona. "A znate li šta želim da proslavim?" "Ne, reci nam..."
"Ženim se!"
Flavio ne veruje svojim ušima. "Ne. Nemoguće."
I spusti glavu među ruke. Aleks ga iznenađeno pogleda. Priđe Pjetru i zabrinuto mu prošapće: "Ma zašto to tako prima? Šta, nije želeo?"
"Ne...", Pjetro skine metalnu mrežicu s čepa. "Baš danas ga je Kristina ostavila..." "Ah, dođavola, žao mi je, nije trebalo..."
I dok to govori, čep s flaše izleti baš na vreme.

63.

Olino potkrovlje je prepuno ljudi. Zabava u Nikinu cast lepo se odvija. Erika sedi na dlvanu. Pije "belini" koji je sama napravila za stolom gde je Oli pripremila čaše i pića. A pre svega, fiksira jednog lepog mladića. Niki se okrene i ugleda je. Onda pogledom potraži Oli i Diletu. I pokretom im pokaže da pogledaju. Obe se okrenu, vide Eriku i odmahnu glavom. Da se nasmejemo. Još jedna priča će početi. Poznaju Eriku. I dobro znaju šta će se desiti. Tačno, već započinje razgovor.
"Ćao... dobra žurka, a?" "Da, veoma."
"Stan je prilično mali... Ali lepše je ovako, ne možemo se rasuti..." "Da... Ja sam Ticijano, drago mi je", i pruži joj ruku.
Erika se malo pomeri, premesti čašu u levu ruku i pruži desnu. "Erika, drago mi je! Čiji si ti prijatelj?"
"Ja sam na fakultetu s Niki, ali dobro poznajem Đuliju", i pokaže na devojku koja igra nasred sobe.
"Ah, a ja sam s mladine strane!"
"Da, znam, malopre sam pitao Niki..."
Erika ga pomalo mrko pogleda. Onda se osmehne. "Pitao si za mene?" "Naravno... Čudi te?"
"Ne... to jest, da... u smislu... otkud to?"
"Pa, ne znam... slatka si i ne poznajem te. To je sve."
"Okej, onda... hvala! Da nazdravimo?", i Erika digne čašu ka njemu. "Okej, čemu?" "Mladim hrabrim ženama!"
Ticijano podigne svoju čašu s viskijem i ledom. "Za njih!"
I nazdrave uz smeh. Nastave da ćaskaju i da se šale, dok s vremena na vreme Dileta, Niki i Oli prolaze i pitaju "Je l' sve u redu?", a Erika im se u odgovor isplazi dok Ticijano ne shvata dobro šta se dešava. Ali ova pomalo nežna i smeđa devojka mu je simpatična. I želeo bi da produbi poznanstvo. Stoga ne obraća mnogo pažnje. Erika nastavi s pričom i na kraju izvadi mobilni telefon iz džepa farmerki.
"Hoćemo da razmenimo telefone? A ima me i na Fejsbuku..." "Okej, i mene..."
I Ticijano joj izdiktira broj. Erika ga upamti i onda ga cimne da bi se na Ticijanovom displeju pojavio njen broj. "Odlično, čućemo se narednih dana, vazir
"Naravno, možda da popijemo pivo zajedno, može?", kaže Erika dižući se s divana. "Savršeno, ja se slažem, kad god želiš!"
Erika se udalji i ode prema Oli. Vidi da je ova besna. "Hej, šta je? Šta se dešava?"
"Ma ništa... pijemo, uzmi", i Oli joj naspe malo sangrije u plastičnu čašu. Erika uzme čašu i pije. "Mmm... dobra. Ko je napravio?"
Oli hukne. "Đampi, danas po podne." "Bravo, baš je sladak!"

"Da...", i Oli nervozno ispije.
"Ah, jesi li videla? Baš je sladak onaj Đulijin prijatelj s kojim sam pričala, Ticijano."
"Da... pričala si sto godina! A Frančeska večeras nema?"
"Ne... i uf, uvek taj Frančesko. Hoćeš Ii već jednom da shvatiš da nisam s njim? Prijatelji smo. I tačka."
"Da, možda da kažeš i njemu, čini mi se da ne zna..." "Zna, zna. Mi smo u kooperaciji."
"Da, ali samo jedan ortak ima većinu i radi kako mu se hoće... A to si ti!" Erika je lupi po ruci i nasmeje se. I ostanu tako, da se šale, da gledaju ostale zvanice. Čini se da se Niki odlično zabavlja, maše glavom držeći ritam. Njena omiljena muzika se širi terasom. Oli je obavila predivan posao. Zauzela se i radila na ovome tri dana. Napravila je ukrase, spremila pozivnice iznenađenja, naručila klopu i pobrinula se za piće. Mala savršena gazdarica koja organizuje zabavu za svoju drugaricu koja se udaje. I ljudi se zabavljaju. Neko igra, neko sedi na divanu i na mnogobrojnim foteljama i pričaju i puše, pijuckajući piće. Sendviči, mini-pice, slane grickalice i hladna pasta raspoređeni su po stolu, zajedno s kuskusom od povrća. Erika priča s jednim Nikinim kolegom s fakulteta.
Oli uzme posudu s maslinkama i krene među goste izigravajući kelnericu. Onda priđe baš Niki.
"Gospođo, izvolite?", i malo joj se nakloni. Niki uzme čačkalicu s maslinkom i zahvali joj. "Čestitam, sve je savršeno..."
"Za tebe, ovo i sve ostalo..."
Oli je vesela i nastavi da kruži. Onda ugleda Đampija. Nalazi se blizu terase, kod vrata. Nešto pije, a u drugoj ruci ima tanjirić sa sendvičima. Okrenut je leđima. Oli nasmejana brzo priđe.
"Hej, ljubavi!", i stavi posudu pred njega.
Tek nakon nekoliko sekundi primeti da je na terasi, pored Đampija, i jedna crnka, duge kose, veoma slatka, koja s njim prijateljski priča. Oli se ukopa. Đampi se okrene.
"Eto te!", i poljubi je u usta. "Bila si odlična. Žurka je savršena."
Crnka se nasmeši Oli. "Eh, da, tačno. Sve je savršeno! Stali smo ovde na trenutak da popušimo. Nije baš lepo da to radimo u kući. Znaš, zbog vazduha..."
Oli je osine pogledom. Onda pogleda Đampija. "Da... hvala... znaš, zbog moje drugarice Niki..."
"Baš si ispala džek, Niki će biti presrećna! Predstavljam ti Ileniju, to je Erikina drugarica, upoznale su se na poslu prošlog leta."
Ilenija odmah pruži ruku Oli. "Drago mi je." Oli nevoljno pruži svoju. "I meni."
"Tvoj stan je baš sladak."
"Hvala." Ma šta ova hoće? Zašto je ovako sva ljubazna? Šta misli, da mi je simpatična? A i zašto se Đampi ovoliko trudi oko nje? Oli oseća kako u njoj raste bes i pokušava da ga zadrži. Ljubomorna je. Da, priznaje to. Ljubomorna zbog njega. Zbog toga kako ga devojke gledaju. Zbog toga što svakoj hoće da ugodi.
Oli pomalo nevaspitano napusti Đampija i Ileniju. I ode kod Niki.
Ilenija tužno pogleda Đampija. "Jesam Ii rekla nešto što nije trebalo? Ako jesam, idem da

se izvinim."
"Ma ne... to je Oli, takva je. S vremena na vreme je tek tako ljubomorna. To nema nikakve veze s t o b o m . . . " , i srkne iz svoje čaše crnog vina i pogleda malo dalje, preko zida terase, dok Ilenija završava svoju cigaretu i gasi je u velikoj saksiji punoj peska.
U kući, Oli dotakne Niki za ruku. "Hej, jesi videla?" Niki priča s Đulijom, i onda se okrene. "Šta?" "Onu tamo kod Đampija..."
"Hm."
"Samo se uspija, a on je još i ohrabruje..."
Niki se okrene da zvirne. "Pa, meni izgledaju kao dvoje koji normalno pričaj u. " "To kažeš zato što nije reč o Aleksu..."
"Hajde, Oli, jesi li završila? Otkad si s Đampijem, postala si mnogo paranoična... Ili mu veruješ ili mu ne veruješ. A ako mu ne veruješ, nemoj da budeš s njim. Ali ne možeš ni ovako da živiš, u rovu, uvek spremna da pucaš na svaku devojku koja mu se približi..."
"Ali ja ga volim, šta tu mogu?"
"Pa ako ga voliš, a ti se onda opusti, u agoniji si... Vidi, tako ćeš ga samo izgubiti... Meni on izgleda čak suviše pažljiv..."
"Ti to tako lako kažeš, ionako se udaješ, šta te briga..."
"Ma izvini, kakve to sad veze ima... Kažem ti to samo za tvoje dobro. Ili reši tu svoju ljubomoru ili ćeš se na kraju osećati veoma loše. Tako uopšte iiečeš uživati, svuda vidiš neprijateljice..."
Oli je popreko pogleda. Iskezi se i ode. Niki zavrti glavom. Ma kada će shvatiti da takva ljubomora, besplodna, ničim izazvana i neprekidna, ničemu ne služi?

64.

Jedan sat kasnije svi sede u salonu, skoro izvaljeni na divanu. Aleks poslednju kap šampanjca sipa u Flavijevu čašu.
Enriko podigne svoju. "Pa, znate li šta mi je sad došlo da radim?" "Ne, šta?"
"Da nazdravim... Da nazdravim jedinoj stvari koja traje, jedinoj koja ne rđa... koja je otporna na uspehe, na neuspehe... na životna previranja... Nazdravljam za prijateljstvo." I prvi s kojim se kucne je upravo Pjetro. Flavio i Aleks se odmah potom pridruže. "Da, tačno..."
"Za prijateljstvo..."
"Koliko je tačna ona izreka...", Pjetro iskapi čašu. I onda nastavi: "Žene prolaze... Prijatelji ostaju..." Onda se okrene prema Aleksu. "E, izvini... Ti bi mogao i da ne uđeš u kategoriju."
"Da, izvini, ali zvačemo te izuzetak!"
"Ne razumem... Doneo sam šampanjac i to videli ste kakav... Najbolji!" "Bože, kakva ružna navika da uvek moraš da kažeš koliko nešto košta..."
"Pa moram i to da radim da vam pokažem koliko je ovaj trenutak važan, a vi..." "Shvatio sam... ma šališ se, zar ne?"
Flavio spusti svoju čašu. "Kristina me je napustila. Rekla je da je gotovo. Ne mogu da budem srećan... Iako si nam danas rekao da se ženiš i doneo flašu odličnog šampanjca!"
"Nećemo se sad svađati. A i Flavio, izvini...", Pjetro se umeša, "rekao si nam da ona nema drugog, je l' tako?"
"Da."
"Odnosno, proverio si SMS, telefonske pozive, poštu, i-mejl..." Flavio ga popreko pogleda. "Ne."
"Nisi proverio? Pa kako onda znaš da ti govori istinu?"
"Zato što mi je ona to rekla. To je najlepše, ne moram da je špijuniram. Zbog toga patim. Zato što je meni dovoljno da znam da mi je ona to rekla... I to je tako, ona je bila nešto najlepše u mom životu, uvek sam joj to ponavljao, ona je bila moje skriveno ostrvo, moja srećna plaža, moja sigurna luka..."
Pjetro živo gestikulira. "Shvatio sam, postoji neki drugi." "Ma šta pričaš..."
"Nije više mogla. To je zbog reakcije... Skriveno ostrvo, srećna plaža, sigurna luka... Na kraju se spetljala s nekim mornarom!"
Flavio se brecne. "Ti si baš uvek spreman za šalu, a?"
Enriko se umeša. "Izvini, Flavio, ali trebalo bi da si vedriji. Situacija se još uvek može u i te kako popraviti... Vidi, teško mi je da ovo kažem, ali ona nije kao Kamila, koja je pobegla s advokatom na Maldive... Ili kao Suzana, koja je uhvatila Pjetra s gospođom..."
Enriko pogleda Pjetra, koji ne propusti priliku da se umeša. "Iako sam imao visoku temperaturu, veoma visoku, i već sam rekao da nisam bio u potpunosti mentalno priseban..." I lukavo se nasmeši. "Fizičke sposobnosti su u potpunosti funkcionisale...", Enriko i Aleks zavrte glavama.
Enriko pogleda Flavija i nastavi. "Vidiš? Njegov slučaj je bolestan u potpunosti... A tvoj ne. To je samo trenutak. Možda će joj koristiti... Otkad ste u braku?"

"Osam godina..."
Pjetro se umeša. "Da, ali koliko ste se zabavljali?" "Šest..."
Pjetro se ponovo umeša. "Vidite! Šest plus osam... Četrnaest. To je klasična dupla kriza!" "To jest, dva puta ona od sedam godina!"
Aleks preuzme reč. "Čujte... Pustite me da razmislim, pustite me da na trenutak sanjam. Došao sam da podelim trenutak svoje velike sreće s vama... I žao mi je, Flavio, što ti se tako nešto desilo baš sada, ali Enriko je u pravu, moglo bi se sve srediti."
"Stvarno se nadam..."
Pjetro se nasmeši. "Pa, palo mi je nešto na pamet; znate li šta je najapsurdnije u celoj ovoj večeri?"
"Hm, da čujemo...", kaže Enriko zabrinuto. "Dovoljno je samo da ne bude neka tvoja uobičajena kretenska šala."
"Ne, ne, ozbiljan sam. Moramo da proslavimo, prvo smo nas trojica bili oženjeni, a on jedini ne."
Aleks se nasmeši. "I pomalo sam vam zavideo, u stvari malo više..."
"Sada smo nas trojica oženjenih razvedeni, a on će jedini postati oženjen i nerazveden!"
Flavio se naglo digne s divana. "Ali izvinite! Rekli ste da ja imam neke šanse! Onda me zajebavate!"
Pjetro mu priđe i pomiluje ga. "Miran, miran... naravno da ima..." Pravi se da je ovaj pas. "Ali sad kuš, kuš... Miran."
Flavio ga odgurne. "Ma šta, tako se ponašaš prema meni? Ma idi u pizdu materinu!"
"Pa daj, to je samo bila šala, da smanjim doživljaj... Način da te utešim! Šta si hteo, sažaljenje? Ne reaguje se tako na stvari! Jebiga!"
"Ah, da...", Flavio počne opet, stavi mu šaku na lice i gurne ga. "Sad ću ti ja pokazati kako reagujem!"
Ali Enriko i Aleks intervenišu i zaustave ih. "Hej, mirni! Mirni, ma šta radite?"
"Da, tačno... Nismo se posvađali za više od dvadeset godina koliko se poznajemo i sad ćemo se svađati?"
"Dvadeset godina..."
"Eh, da, čini mi se čak i više, otkad smo bili u gimnaziji."
Pjetro porazmisli. "Tačno." Onda pogleda Flavija. "A ti si mi uvek davao kontrolne iz matematike."
"Eh... zbog mene si prošao, iako si u stvari pao... A šta ti radiš da mi zahvališ? Tretiraš me kao psa."
"U pravu si, izvini." Zagrle se, onda se Pjetro odvoji i radoznalo ga pogleda. "Ma je l' znaš da raportiraš?"
Ovog puta Flavio se nasmeje. "Da... kako ne? Molim te, uvek deliš na dva, a raportiraš jedno... kad smo kod toga, ma nosi se!"
Aleks se nasmeši. "Oh, dobro... Tako mi se sviđate. S malo optimizma polako se sve rešava..."
Pjetro ga pogleda. "Da, da... Ti se u međuvremenu oženi... Koliko si već dugo s Niki?" "Skoro dve godine."

"Eto, znači, pričaćemo za pet godina... Videću te kakav ćeš biti!"
Aleks zavuče ruke u džepove. "Ma šta ovo radimo, svi protiv svih? Društvo, trebalo bi da se volimo, trebalo bi da se nadamo da će svima poći dobro... Ja u svakom slučaju nikad ne bih bio srećan ako neko od vas ima problem... Pre nego što sam odlučio da se oženim nisam se nadao da ćete se vi razvesti pa da budemo svi jednaki? Nadao sam se da ću se i ja oženiti i tačka. Hteo sam da se oženim s Elenom, onda se desilo to što se desilo... Sad se nadam da ću se oženiti s Niki. U stvari, sada želim da se oženim s Niki i nadam se... Staviše, mora sve da prođe dobro i vi morate da mi pomognete da tako bude. Zato što ću biti srećan da se to desi. Zato što je sreća jednog mog prijatelja i moja sreća... I voleo bih da to isto važi i za vas... da moja sreća bude i vaša! Ili nije tako?"
Aleks ih gleda kako sede na divanu ispred njega. Oni ćute. Onda se Enriko nasmeši. "Dirnuo me je tvoj govor."
I Flavio se složi. "Da, lep je..."
Pjetro klimne. "U pravu si, pogrešio sam."
Enriko ga zagrli. "Čestitam, Alekse. Želeo bih da budeš srećan!" I Flavio se digne da ga zagrli. "Da, i ja."
A Pjetro ih stiže. "I ja sam tu, šta mislite! Šta, hteli ste da me ostavite? Đubrad!" "Eh, mi..."
I ostanu tako, jedan pored drugog u sredini salona. I smeju se i šale. Pjetro skoči. "Da, volim vas..."
"Daj!"
I ne primećuju da neko uvlači ključ u bravu i otvara vrata. Ulazi Medi, Filipinka od oko pedeset godina, koja ostane otvorenih usta videći grupu muškaraca koji skakuću zagrljeni na taj način. "Volim te!"
"Ne, ja tebe više!"
"Ja bih želeo da se razvedem i da se venčam sa svima vama!" Pjetro obiđe pun krug i presretne pogled Filipinke.
"Ah, zdravo!" Odvoji se od ostalih i dođe do nje. "Vi ste Medi, je l' tako? Rekao mi je Martineli da ćete s vremena na vreme doći da održavate kuću... Odsad ću ja biti ovde..."
"Da, gospodin mi je rekao, donela sam samo ovo kako mi je on rekao..." I pokaže kutiju i u njoj flaše vode. "Pošto sam pre neki dan dovršila onu koja je bila tu... A onda ova..."
Pjetro uzme iz njenih ruku kesu, otvori je, tu su računi za vodu, gas i struju. "Rekao mi je samo da vi treba da izvršite promenu imena na računima i posle je to vaše... A ako sam vam i ja potrebna, od sutra mogu da se vratim... Evo, ovde je moj broj telefona i moji fiksni troškovi..."
Pjetro pogleda letak koji mu ona daje, sa svim onim što Medi servis može da uradi. "Devet evra sat?"
"Kao i sve, bolje od svih..."
Pjetro se okrene prema prijateljima. "Tu je čak i slogan... Alekse, ova ti krade posao." Otprati je do vrata. "Dobro... Hvala. Ako mi budete bili potrebni, obavestiću vas..." I isprati je. Pjetro se pridruži prijateljima. "Ma je l' vi shvatate?"
Flavio klima glavom. "već su super organizovane."
Enriko ga sledi. "To su im naše žene ostavile suviše prostora... Moramo i ovo da kontrolišemo, situacija nam je izmakla iz ruku."

Pjetro ćuti. Aleks mu priđe. "O čemu razmišljaš?"
"Kako se Martineli odmah pobrinuo za nabavku i kako će ova, kad nas je videla onako zagrljene kako skačemo smejući se kao kreteni ko zna šta pomisliti... A naročito šta li će pričati okolo."
Flavio priđe. "Ma šta može da pomisli... Da smo prijatelji." Pjetro se nasmeši. "Tačno."
Flavio ga pogleda i promeni izraz. "U stvari... Mogu li nešto da te zamolim? Budući da Kristina hoće da ostane sama, a ja moram da nađem neki stan, dok ga ne nađem, mogu li da ostanem kod tebe?"
Pjetro na trenutak ćuti, onda vidi Enrikov pogled, ali naročito strog Aleksov pogled. "Ma naravno! Samo bi falilo... Ovde ima toliko soba!"
Flavio ga zagrli. "Hvala! Idem odmah da uzmem torbu iz kola."
Pjetro sačeka da ovaj izađe. torba mu je u kolima, nosio ju je sa sobom... Znači, računao je da je to svršena stvar, već je znao da će doći kod mene!"
"Ma kakvi...", Aleks odmahne glavom. "Perfidan si..."
Baš u tom trenutku zazvoni mobilni telefon. To je Niki. Aleks se pomalo posramljeno nasmeši i udalji. "Halo, Niki!"
"Ljubavi! Pa, kako je prošlo s tvojima?" "Odlično..."
Niki oseti čudnu tišinu. "Stvarno? Govoriš mi istinu?" "Ma naravno, ljubavi, samo bi falilo..."
Niki posumnja. gde si sada?" "Kod Pjetra..."
Baš u tom trenutku u salon uđe Flavio s dve torbe i nekoliko džakova. "Ma kakva je to buka?"
"Tu su i ostali."
"Je li?", Niki je i dalje entuzijasta. "Jesi li i njima rekao?" "Da..."
"I kako su to primili?"
Za to vreme Flavio otvori kofer, ispadnu neki džemperi, njegove uspomene na život s Kristinom. Postaje tužan i neutešno posmatra prijatelje. "Ne mogu da verujem da se tako završilo..." I oni su neutešni, pokušavaju da ga oraspolože, ali Flavio istrajava u depresiji. Niki insistira. "Pa? Kako su tvoji prijatelji to primili?"
Aleks zna da je u nekim slučajevima ipak bolje slagati. "Ma, poludeli su od sreće." "Dobro! Ovo je prelep trenutak za sve!"
Ali baš u tom trenutku Flavio počne da plače. "Buuu..." "Šta se dešava?"
"Ništa ozbiljno, nadam se..." "Ma ko to tako plače?"
Aleks porazmisli i na brzinu pronađe izlaz. "To je Ingrid, Enrikova ćerka! Biče daje gladna... Niki, izvini, nazvaću te posle..."
"Ma naravno, daj, idi, idi..."

Aleks zatvori telefon i priđe Flaviju. "Šta je, šta se dešava?" "Kad sam otvorio kofer, video sam ovaj džemper."
"Pa?"
"Ona mi ga je poklonila..."
"Pa dobro, ali šta je tu tako teško..."
"Ne, ne shvataš. Bilo je to za Dan zaljubljenih i ceo dan smo šetali, i pošto smo uvek pričali kako ćemo da pobegnemo na nekom čamcu..."
"Evo gde se vraća mornar!" "Ma daj, Pjetro!"
"U pravu ste, izvinite."
Flavio nastavi priču. "Te večeri smo otvorili poklone... Da nismo poklonili jedno drugom isti džemper? Ma isti istijacti, ista marka, ista boja..." Flavio ga podigne i pokaže. "Ovaj!" I ponovo se rasplače. "Šta li sad radi Kristina?"
Pjetro uzdahne. šta li sad radi Suzana, možda stavlja Karolinu u krevet...", Enriko uzdahne za svoj račun. "A ja se uopšte ne pitam šta li sad radi Kamila... Štaviše, još gore... Zamišljam."
Aleks preuzme situaciju u svoje ruke. "Pa, čujte, ovde treba podići raspoloženje. Da večeramo svi zajedno kao u dobra stara vremena?"
"Japansku kuhinju?" "Važi!"
"Pivo i pokerica?"
"Da!", svi odgovore uglas.
Aleks pokuša da se tačno dogovori. "Ali, molim vas, bez čekanja zore, sutra imam sastanak..."
Svi ga popreko pogledaju. "Da, stigao je skoro oženjeni!"
I u potpunosti shvati da nije baš prilika da insistira. "Okej... Ja delim karte."
I sednu tu, oko tog prevelikog staklenog stola, bliski, prijatelji, sjedinjeni u ovom novom, čudnom trenutku bratstva, kako se već dugo nije desilo. I dok karte kruže i donose sreću ili nesreću igračima, hiljadu različitih misli ukršta se iznad njihovih glava. Pjetro se seti jedne šale Vudija Alena: "Ja sam jedini na svetu kome u pokeru zapadne ruka s pet karata, a nijedna nije iste vrste." I svi se nasmeju.
"To nije moj slučaj! Ne znate šta imam...!" "Blefiraš!"
"Dođi da vidiš ako si hrabar. Sto evra!"
I ne zna se ko će odneti ovu ruku. Jedno je sigurno. Svi će zauvek čuvati ovo predivno prijateljstvo.

65.

Oli ugasi motor. Obe ruke položi na volan. Svetio s bandere je obasjava. Jedan pas brzo pretrči ulicu. Ona ga isprati pogledom. Đampi je gleda. "Baš je bila lepa žurka, je l' da? I hvala ti što si me dovezla do kuće."
Oli i dalje netremice gleda ispred sebe. "Da, nije bila loša... Niki je zadovoljna."
Đampi primećuje da Oli baš i nije najbolje raspoložena. Ovlaš joj pomiluje obraz. Oli se malo izmakne.
"Šta ti je, ljubavi?"
Oli se okrene i pogleda ga pomalo hladno, pomalo tužno. "Ništa..." "Ništa, a lice ti ovakvo? Hajde, šta ti je?"
"Ma ništa... Jesi ii se ti lepo proveo?"
"Pa, da... bilo je finog sveta. Zamisli samo, troje mi je ponudilo da me odbaci do kuće kad sam im ispričao da si ti došla po mene kako bismo sve zajedno spremili..."
"Ah, kako su ljubazni... I Ilenija, pretpostavljam..."
Đampi je pogleda. "Pa, da... i ona. Ljubazna je. Prvo si nas nekako iznenada ostavila, mogla si da ostaneš da pričaš s nama. I tebi bi bila simpatična." Oli se nervozno igra s jelkicom za kola s mirisom bora. Ništa ne kaže. Đampi nastavi. " Uči za bolničarku. I pleše. Da, baš je dobra. Volim da upoznajem interesantne ljude."
"Mogu misliti. Naročito ako su slatke devojke." "Na šta misliš?"
"Ništa. A jeste li razmenili brojeve? Ako niste, traži od Erike, to je njena prijateljica, kako si rekao, zar ne?"
"A zašto bih želeo njen broj? Ne, nismo razmenili. Videćemo se na nekoj drugoj žurki, tvojoj ili Erikinoj, ako se ponovo desi, tako, jednostavno... Đampi se začudi: "01i, pa nisi valjda ljubomorna, a?"
Ona na trenutak zaćuti. Onda pogleda kroz prozor. "Ja? Ma kakvi. A zašto, je l' bi trebalo? U suštini uvek pričaš s drugim ženama, ljubazan si prema njima i čini se da ti ja nisam dovoljna..."
"Oli, opet počinjemo? Ja volim tebe, dobro mi je s tobom i toliko puta sam ti to pokazao. Jedino što sam mladić koji voli da priča s ljudima. Bilo da su mladi, stari, muškarci ili žene. Tako si me i upoznala, zar ne? Rekla si da je to ono što ti se sviđa kod mene... I šta bi .sad trebalo da uradim? Da se pravim da sam drugačiji? Da se suzdržavam? Čuj, ja te nikad nisam prevario...
Oli je poražena. Dobro zna da je preterala, ali ne uspeva da se zaustavi, da se vrati unazad. Sluša ga, gleda i na kraju...
"Ukratko, dosta, Đampi. Uvek tako govoriš... Ali meni se čini da te interesuju samo lepe devojke... Tako me ne poštuješ..."
"Ma šta pričaš, Oli! Ne poštujem te? Pa šta sam ti uradio?"
Oli se ugrize za usnu, onda počne da plače. "Povređuješ me, i večeras si samo pričao s onom..."
"Oli... stvarno... sa;d je dosta. već mesecima je ovako. Po tvom mišljenju, ja tebe varam svaka dva minuta. Ti si ta koja ne poštuje mene... Možda je bolje da se neko vreme ne viđamo...", i besan izađe iz auta, zalupivši vratima. Oli ga vidi kako nestaje iza vrata svoje

zgrade. I ostane tamo, da udara pesnicama po volanu, besna na sve, a naročito na sebe i ovu svoju prokletu slabost.

66.

"Lorenco!"
Samo što je proklizalo po zemlji, dete pokuša po poslednji put da šutne loptu, alt začuvši majku kako urla na ovaj način, odluči da odustane.
"Rekla sam ti da se tako ne igraš!"
Digne se čisteći trenerku. "Ali, mama, gubimo!" "Baš me briga! U redu?"
"Ali mene je briga!"
I Lorenco ponovo počne da trči još više zagrejan i oznojen, duga plava kosa skoro kao u Šveđanina pada mu na oči i lepi se za obraze, znojnica oko glave ne uspeva da je zadrži. Sklanja je rukom i trči za loptom po ovom improvizovanom terenu u parku Vile Balestra, na Parioliju, pred zapanjenim Suzaninim očima. Lorenco stigne loptu i ponovo započne svoju trku. Majka vrti glavom i gleda prema Monte Mariju. Potom ponovo okolo, ovaj park eliptičnog oblika, s paralelnim drvoredima, pećinama iskopanim u stenju. Onda se seti da već neko vreme nije prekontrolisala Karolinu, odmah se okrene ka mestu gde ju je videla poslednji put, tražeći je.
"Ah, eno je."
Sedi na svom biciklu, noge joj landaraju i s mukom dodiruju zemlju, odnosno asfalt ove nazovistaze. Staza je u stvari napravljena za rolšue, ali je ispala loše. Karolina priča sa svojim malim drugaricama, smeje se, šali i vedro časka. I iako nosi jaknicu, nije znojava. Sva sreća, bar ona.
Suzana uzme crveni šveps koji je ispred nje i dovrši poslednji gutljaj koji je ostao na dnu. Pojede malo pomfrita, onda maslinku, nagne da popije još malo švepsa, ali nije ostalo baš ništa. Slegne ramenima i odluči da presavije još jedan pomfrit. Prilično je veliki i dok ga peca, Suzana razmišlja za svoj račun. Dođavola, rekla sam da želim da pazim, nikakvo đubre posle ručka, gimnastika, još sam započela i kik-boks... I sad ću da se okliznem na jednom pomfritu? Pa neću valjda kao one što su depresivne zbog ljubavi i onda se teše hranom pošto misle da im se niko neće udvarati i na kraju se toliko ugoje da im se stvarno niko i ne udvara... Ali baš ne mogu da odolim. Ni da sam Roko Sifredi. I nezadovoljna ovom šalom, barem koliko i tom reklamom koju je videla na TV-u, Suzana popusti i pojede pomfrit u dva zalogaja, zadovoljna zbog ove svoje odluke. Pa dobro, krenuću ponovo od sutra. Pa neću se valjda ugojiti za jedan dan. Ne treba biti suviše rigidan na početku, malo-pomalo, treba napredovati dan za danom sve dok se ne dobije odličan rezultat.
"Izvinite, gospođo, jesu li slobodne?"
Visok mladić, tamne, pomalo kovrdžave kose, s plavim dubokim očima i pre svega predivnim osmehom stavio je ruku na dve stolice oko Suzaninog stola. I ne želeći to, ona pocrveni. "Naravno, izvolite..."
"Hvala. "
Mladić ih podigne s lakoćom i premesti za obližnji sto, gde ga jedna lepa plava devojka s dugom ravnom kosom čeka. Kakva sam budala. Pocrvenela sam. Suzana pojede maslinku i onda pogleda par. Dobro poznajem ovog mladića. Zove se Đorđo Altijeri. Dolazio je u teretanu u koju sam i ja išla. Sve smo bile lude za njim. Sve smo znale, moje prijateljice i ja, zezale smo se kakav li je u krevetu. To jest, bilo je ludo! Mirisao je i kada se oznoji. Suzana ga bolje osmotri. Uvek je imao taj predivni osmeh. I ova prelepa devojka. Oboje su dolazili u teretanu. Baš bez veze. Ma kako ovo dvoje tako opstaju? Zavidim im. Možda je on čak i ne

vara. Naravno, ako je tako, stvarno je dobar... Pošto je stvarno lep...
Đorđo se okrene da naruči. Traži konobara između stolova, ali susretne Suzanin pogled. Ovog puta ona ne pocrveni. On, radoznao, bolje je pogleda, onda namigne i nasmeši se. Eto, znala sam. Suzana spusti pogled i potraži šveps kao spas, ništa se tu ne može, ponovo pocrveni. Kakva sam budala, pomisli u sebi. A i švepsa nema!
"Izvini što kasnim!" "Ma ništa!"
Stiže Kristina baš na vreme, s lepim osmehom, ali pomalo umorna, oči su joj malo zakrvavljene kao da nije spavala.
"Hoćeš li nešto da naručiš?" "Da, može. Kapućino."
Suzana stigne da na brzinu zaustavi jednog konobara koji prolazi baš blizu njihovog stola. "Izvinite, molim vas, jedan kapućino..." Onda se okrene prema Kristini. "Hoćeš li nešto da pojedeš?"
"Ne, ne... Samo kapućino."
"Dakle, jedan kapućino, jedan crveni šveps i donesite mi još pomfrita..." Konobar krene. "Ah. I maslinke!" Suzana ponovo pogleda ka Đorđu, ali ništa, ćaska tamo sa svojom devojkom, okrenut leđima. "Pa, šta se dešava..."
"Oh, ništa, zašto?"
"Ništa? Nikad nisi provela popodne ovde u Vili Balestra otkad ja dolazim. " "Nije tačno... Svratila sam jedanput."
"A kada? Ne sećam se..." "Pre dve godine."
"Taćno! U pravu si. Došla si... sačekaj, zato što..."
Baš u tom trenutku stigne konobar koji stavi kapućino i crveni šveps s dobrim tanjirom pomfrita i maslinici.
"Hvala." Suzana odmah gricne jedan pomfrit, konačno popije malo švepsa i obriše usta. da, da... Sad se odlično sećam, ti i Flavio ste se posvađali... Da, raspravljali ste se zato što si ti i dalje htela da radiš i mislila si da je rano za dete, a on naprotiv..." Onda se iznenada okrene prema Kristini. "Jesi li se ponovo posvađala s Flaviom?"
"Još gore." Kristina popije malo kapućina, onda pažljivo spusti solju. "Rastali smo se." "Ma šta hoćeš da kažeš? U stvari, da, to je malo duža svađa, nešto što u svakom slučaju
može da se sredi, zar ne?"
"Ne. Ne verujem." Kristina zabaci kosu unazad i pogleda u daljinu, prema kupoli crkve Bele arti, i još dalje, prema severnom Rimu, gde više nema granica, niti građevina, samo polja i obrađene njive. Ali još nešto treba da se rodi. Ne kao njena priča. "Gotovo je, Suzana. Dugo smo pričali celu prošlu noć, plakali smo, zagrlili se, rekli jedno drugom koliko se volimo... Onda .sam rekla nešto važno."
"Šta?"
"Da želim da budem sama, da mi treba vremena za sebe, da ne mogu više da ga slušam, tu prisutnog, da mi je muka i da ga vidim. A to što više ne osećam ljubav prema njemu jeste ono što me razara..."
"Kristina, reci mi istinu."
Okrene se i nasmeši. "Ne. Već znam šta ćeš me pitati. Nemam drugog." Onda popije

poslednji gutljaj kapućina. I ponovo pogleda Suzanu. "I ne lažem te, kunem ti se! Ne znaš koliko bi bilo lakše jednostavno imati nekog u glavi i kao jedinu misao možda imati kako želiš da odeš s njim u krevet."
I u tom trenutku, i ne želeći, skoro vođena instinktom, Suzana se okrene prema Đorđu Altijeriju. Ali nema više nikog za tim stolom. Potraži okolo, ne vidi ih. Šteta. Suzana slegne ramenima i ponovo pogleda Kristinu, ali je ova primetila njenu rasejanost.
"Na šta misliš?"
"Ništa, odnosno rekla si da želiš otići s nekim u krevet i pao mi je na pamet tip koga često viđam ovde... Bio je i ranije. Izvesni Đorđo. Ali je otišao."
"Ah... Baš lepo!"
"Samo što ja nisam htela u krevet... Htela sam baš da ga pojebem!" "Suzana!"
"Čuj, ali zašto samo muškarci mogu da imaju taj instinkt? Jebiga!" "Ma, Suzana!"
"Da, danas hoću da budem vulgarna, okej?" I onda prasne u smeh i čak se i Kristina na kraju nasmeje i zagrle se, malo se pruživši iz svojih stolica. Onda se Suzana uozbilji.
"Čuj, da nisi ti to uradila zbog naše priče od pre neko veće?" "Koje?"
"Daj, kad sam ti ja svašta napričala o Pjetru, životu, braku, našoj grupi i ti si se možda osetila tako uvučenom da si htela da načiniš korak mnogo veći i važniji od sebe..."
"Ne." Kristina čak i odmahne glavom. "Znaš li koliko sam puta pomislila? Koliko mi se stvari više nije sviđalo u mom životu, koliko stvari više nije išlo, a naročito koliko takvih stvari on ni najmanje nije primećivao. Eto, činjenica da sam svaki čas ćutala blizu njega, za stolom tokom večere. Dok je gledao TV, a ignorisao moje oči, moju tugu... Mogao je da me pogleda, zar ne? Video bi, shvatio, mogao je da me nešto pita."
"I šta bi mu odgovorila?"
Kristina posmatra Suzaninu decu. Sad su blizu, zajedno s drugima, i igraju se s malim kučetom u travi. "Ne znam. Ali nije važno ono što bi mogao da kaže, bilo je važno ćuti da on mari..." I Kristina je ponovo pogleda s kosom koju nosi vetar, s vedrijim, mirnijim, čak i odmornijim izgledom. Suzana je pomiluje po ruci koja je na naslonu. "Možda će primetiti. I zapitaće se zašto te nije to pitao."
"Možda će biti kasno. Možda je već kasno. Sad u svakom slučaju jeste..." Suzana izvuče dva računa iz tanjirića i proveri ih.
"Oh... Takav je trenutak. Sada će ti možda prijati da osetiš ono što ja osećam, a to je želja da se osvetim Pjetru, za naš brak koji je propao zbog njega... Možda će i tebi dobro doći onaj Đorđo tamo..."
"Ma on nema nikakve veze sada."
"Da, ali ne smeš da se zatvoriš u kuću, inače ćeš pasti u depresiju. Izvinite?" Jedan kelner priđe.
"Ma ne." Kristina je zaustavlja. "Želim ja da platim, daj..."
"Nema šanse!" Suzana izvadi novčanicu od pedeset, onda sačeka kusur i ostavi dva evra napojnice konobaru, koji se brzo udalji pošto ga zovu od drugog stola.
"Platićeš večeru kad budemo zajedno izašle..."

"Ah, da! Tako ću i ja častiti! Dobro, to bih volela..."
Suzana se nasmeši. "Naravno, ako nam naša dva kavaljera budu dozvolila da platimo..." "Ko su naša dva kavaljera?"
Suzana se digne iz stolice i sva radosna je pogleda. "Oh, ne znam! Ali nije ni važno...
Možda neki lepotan kao Đorđo Altijeri ili čak i bolji, u stvari sigurno će biti lepši!" "Da, važi... Sad baš i nemam želju da izađem."
"Čuj, ne znači da moraš da odeš u krevet!"
Baš u tom trenutku vidi Lorenca kako dolazi. "Mama... Ćao, Kristina!", pozdravi je, pre nego što ga Suzana, kao i obično, opomene. Onda se nasmeši mami. Oboje znaju da samo što nije bio napravio uobičajenu grešku.
"Šta je?"
"Hoćeš da mi daš tri evra za koka-kolu?"
"Ne. Daću ti pare, ali uzmi sok, negaziran i da nije hladan..." "Okej!"
"Ne, ponovi! Kako ćeš tražiti?"
"Uf, pa znam, negaziran i da nije hladan." "Evo, drži..."
S parama u rukama Lorenco otrči do bara.
"Znaš šta je strašno?", kaže Kristina gledajući Lorenca. "Iako je tvoja priča s Pjetrom završena, ipak sve stvari, svi napori svakog dana braka, svake večeri, kuvanje, pranje veša, peglanje, nameštanje kreveta, plaćene su jer ti je nešto ostalo. Nešto veliko: njih dvoje, tvoja deca..." I Suzana ne zna šta da odgovori. Malo pokrene usta pokušavajući da se nasmeši. "A za mene je kao da sam godine bacila u vetar, pogledam unazad i ne vidim čak ni sve te naporne stvari o kojima sam ti pričala... Liči mi na prazninu. Luđački promašaj, odnosno, nije bilo čak ni pokušaja, razumeš?" Suzana vidi Lorenca kako izdaleka izlazi iz malog bara. U ustima mu je slamčica i u sklopljenim rukama drži piće. Suzana se pomeri kako bi proverila. Lorenco to primeti i pobegne prema svojim prijateljima pokušavajući da drži konzervu s unutrašnje strane. Ali dovoljan je trenutak i Suzana savršeno prepozna tu crvenu boju i deo natpisa. Koka-kola.
"Bravo! Ništa me više nemoj pitati! I ako te kasnije bude boleo stomak, nemoj slučajno da dođeš u moju sobu da mi se prenemažeš."
Dete se pravi da ne čuje i stiže do prijatelja ne brinući se više da sakrije koka-kolu. "Izvini, Kristina! Ali ovaj je sve pokupio od oca... Misli da je mnogo lukav a u stvari ga otkriju! Ne shvata da lagati ničemu ne služi. Odnosno, laže čak i kad nema potrebe. Po morn mišljenju, to je nasledna bolest. Ma!" I onda iskreno kolebljiva: "Ne, ozbiljno, moram da konsultujem nekog doktora! Kad smo kod toga, kako je Flavio to primio? Kako je?"
"Čuli smo se. Čini mi se da je miran."
"Ozbiljno? Kod koga je otišao, kod svoje majke?" "Ne, još uvek nije skupio hrabrost da joj kaže..."
Baš u tom trenutku Suzanin telefon zazvoni, ona ga izvadi iz torbe i pogleda displej. "Uh, evo! Moja majka... Ne bih to ni smela da uradim. Ja sam njoj sve rekla... Ali je dosadna... Dosadna!" I otvori mobilni telefon. "Ćao, mama. Šta ima?" Onda u tišini sluša i odmahuje glavom. "Ne, sve kako sam ti i rekla, isto kao juče, i nemam nameru da sad menjam bilo šta. Ovo je jedna smešna situacija i neću je gurati napred samo zato što se tebi ne sviđa da na nekoj večeri sa svojim prijateljima kažeš da ti se ćerka razvela!" Onda sluša ali ponovo

odmahuje glavom. "Ne... Trebalo bi da budeš zadovoljna što možeš da ideš na takva slavlja i kažeš... Moja ćerka je ponovo srećna! Čuj, mama, tu sam sa svojom prijateljicom i ne želim da se raspravljam. Ako budeš htela s vremena na vreme da mi pričuvaš Lorenca i Karolinu, učinićeš mi, ako ne, sama ću se snaći... Eto."
Suzana u tišini sluša. Onda se nasmeši. "Savršeno. Hvala, mama. I zatvori telefon. "Oh, konačno je shvatila. Sporo kapira. Činjenica da ja ne želim da budem ponovo s Pjetrom ne ulazi joj u glavu... Izvini, pričala si mi o Flaviju..."
"Da, on, naprotiv, nije rekao svojima."
"Vidi, jasno je da još uvek misli da možete biti zajedno... Ali gde spava?" Kristina se okrene i pogleda je pravo u oči. "Mislila sam da znaš."
"Ne. Kod koga?" "Kod Pjetra."
"Ma čuj samo! Pa njih dvojica nisu u stanju da naprave pola tanjira paste!"

67.

"Vrelo je!"
"Ma treba ga probati pošto malo duvaš..." "Evo, sad ću da duvam... ovako?"
"Da, tako."
Pjetro odvoji kašiku od usta. "Izvini, ali sos ne liči ni na šta!"
Plavio mu uzme kašiku iz ruke i proba malo, opekavši se i on. "Jao! Tačno."
"Da dodamo još malo crnog vina, otkud znam, aleve paprike... Ulja, soli... Ukratko, malo ukusa..."
Plavio i dalje meša varjačom prevelikom za mali tiganj u kom kuva paradajz. Ali vatra je prejaka.
"Ama da li me čuješ?"
Plavio prinese varjaču ustima i opet isproba sos. "Tačno. Ni na šta ne liči. "Već sam ti to rekao!"
"Čuj, ono malo puta što sam kuvao, ja sam ga ovako pravio... A uz to, ne možemo dodavati kako nam se prohte..."
"Pa zar ti nisi video kako Kristina sprema jela? Nikad nisi ništa naučio?" "Eh, ne."
Pjetro hukne i otvori jednu flašu vina. "Užas!" "Uvek sam dolazio kad je već sve bilo spremno." "Uvek?"
"Pa, nisam baš bio u kuhinji s njom da gledam kakve metode koristi."
"Shvatio sam, ali izvini, ti si se ponašao kao da je ona sobarica! Jedva nekoliko pitanja, da saznaš šta je radila u toku dana, kako je bilo na poslu, tebi, njoj... Ne?" I želeo bi da doda: onda je jasno što te je napustila! Ali zna da nije baš trenutak.
Pjetro uspe da otvori vino. Flavio ga zabrinuto gleda. "Trebalo je, a? Možda je zbog toga."
Pjetro klima glavom. "Pa, žena traži izvesnu pažnju. Mora da oseti da je važna, da je uvažavaju, da je princeza čak i ako upravo sprema beli luk, ulje i alevu papriku! Eto! Mogli smo to da uradimo. Bilo je lakše." Nasmeši se, pomiriše vino i proba. "Mmm... Dobro je, šalio sam se... pa ipak." Onda ga bolje pogleda. "Znaš, negde u dubini duše ti si dobar? Kuvaš s izvesnom klasom, vidi se po pokretu iz ručnog zgloba, kako stavljaš so puštajući ga da padne graciozno..."
Flavio ga sumnjičavo pogleda. "Je l' ti to mene zajebavaš?"
"Ne.. Samo želim da se osetiš kao... princ na belom konju! Odnosno, možda će pasta ispasti bolja... Smanji vatru inače će sve izgoreti!"
Flavio malo smanji. Pjetro uzme tanjire i približi ih. "Jesi li ti gledao Ratatuilei?"
"Ne."
"To je prelepi crtani film, za decu je, ali po mom mišljenju, on je baš za odrasle, kao i svi crtani koje prave od pre nekoliko godina, ako dobro razmisliš. Reč je o jednom mišu zaljubljenom u ukuse, u kuhinju, u mirise... U jednom trenutku kaže da hrana uvek nađe one

koji vole da kuvaju. Znači, ti požuri... inače te više neće naći i umrećemo od gladi!"
Flavio odmahne glavom i nakon mnogo isprljanih šerpi i poneke molitve u nadi: "Evo, sos je spreman."
Pjetro ga proba. "Čini mi se da je dobar!"
Onda procede pastu, ponovo je stave u šerpu i preliju je sosom kako bi je prepržili. "A taj miš, pričao sam ti... Umeo je da izabere različite sastojke s kojima će spremiti jela. Njuškao ih je, a onda obuzet magijom kao da pleše po nekoj muzičkoj simfoniji, kombinovao je, mešao, sve dok ne dobije odlično jelo!"
Flavio dobro umeša pastu sa sosom okrećući varjaču u šerpi. "Hajde, mišiću, idi za sto, gotovo je."
Pjetro sedne. Flavio priđe, uzme ogromnu kašiku i počne da servira pastu u Pjetrov tanjir, onda u svoj i na kraju, preostali sos stavi prijatelju. Sedne, i on naspe malo vina. Pjetro ga ne čeka. Veoma gladan, nabode dva tri puta pastu i isproba je.
Flavio ga gleda kako žvaće. "Pa?" Radoznalo čeka. "Šta kažeš?"
"Kažem da bi i onaj miš zatvorenih očiju bolje uradio. Odvratno je. Prekuvana je, i nema nikakav ukus!"
"Ma kako? Ja sam bio princ na belom konju!" "E pa sad nisi ni konj..."
Flavio mu rukom pokaže da se nosi, onda odluči da je i on proba. "Teraš me da se prisetim da ti uvek preteruješ..." Malo je sažvače, onda je ispljune direktno na tanjir. "Bože! Odvratno je! Nije prekuvana, gnjecava je! Ako nešto ne podnosim, to je ovakva pasta... A i suviše je sosa, nije da je loš..."
Pjetro popije čašu vina, brzo ga saspe, odmah napuni drugu i dovrši i nju. "Ma šta radiš?
Napijaš se?"
"Da, pijem da zaboravim... ukus ovog jela. A uz to i sos je na kraju zagoreo." Onda otvori svoj kompjuter i počne nešto da kuca.
Flavio ga začuđeno gleda. "Ma šta radiš? Tražiš drugi recept?"
"Ne... Hoću da vidim da li ima neko ko donosi hranu kući... Evo ovde... Japanski take away..!" Ustane, uzme mobilni telefon iz džepa jakne. "Halo? Dobro veče, dakle, želeli bismo da naručimo... Da, suši i sašimi... I za tebe, Flavio?"
"Da, da, sve što i ti uzmeš..." I nastavi da sluša Pjetrovu narudžbinu, njegov entuzijazam, njegovu životnost. "Ah, molim vas danas dobro nahranite, pošto smo mi novopečeni samci! Kad smo već kod toga, tempura nam neće valjda stići mlitava?" Onda pokrije mikrofon. "Žena je. Znaš da ima prilično senzualan glas... Pada mi na pamet neka s istoka, a tebi?"
Flavio odmahne glavom. Pjetro raširi ruke.
"E baš si jadan... Meni se ideja sviđa!" Onda ponovo progovori na telefon. "Da, i belog pirinča..." Ponovo gvirne na Flavia. "I da ne stigne prekuvan."
Flavio naspe piče i neutešan ostane na divanu da gleda Pjetra, koji sa svojim apsurdnim oduševljenjem pokušava da upeca ženu na telefonu. "Kako se vi zovete? Ne, ne restoran! Vi... Kako se Vi zovete! Fu Tan Ci... Ah. Fu Dam Či. A ne. Tuta Či? Pa dobro... Nema veze..." Flavio pomisli na Kristinu. Šta li radi? I s kim? Ali nije ljubomoran. Zamišlja je kako šeta kroz kuću, kako kuva kao što je uvek radila za njega, svako veče kad se vračao kući, čak i kasno, i ona čorbica, ona jednostavna, budalasta, ponekad bljutava čorbica iznenada mu liči na najbolje jelo koje je ikad jeo. I vrati se u prošlost. Kristina. Kristina koja se smeje. Kristina koja zaplače na kraju filma. Kristina koja spava. Kristina koja doručkuje još uvek pomalo

pospana. Kristina koja vodi ljubav. One noći na moru, posle one pijanke, ta šetnja, ta plaža, to more, taj skriveni mesec. Ta tišina, te noći nije bilo nikog na plaži. Gde smo bili? U Španiji. Na Ibici. Ne, ne, to je bilo godinu dana kasnije! Bili smo u Grčkoj. I ponovo gleda svaki pokret, svaki osećaj, tu igru svetlosti, polusenku među stenama... Ta žena tako prepuštena u njegovim rukama, pod njim, ta strast koja više ne vodi računa ni o čemu, kao iznenadna glad, kad se čovek više ne kontroliše, ne vidi se spolja. I kao povučen, Flavio se nađe tamo, pred tom strašću, sada čistom, jakom, skoro teškom u svojoj lepoti. Uzbuđen gleda u prazninu, u mrak noći, i ponovo začuje udaljeni eho tih uzdaha, dahtaja te želje, predivnu ljubavnu glad. I neočekivana tuga ga zgrabi, odnese daleko.
"Sve sam naručio... hm, i za tebe."
"Da, da, hvala..." Flavio se digne, ode u svoju sobu i zatvori vrata, opruži se na krevet čak i ne skinuvši cipele. Ne mogu da verujem. Ne može biti. Ne može ovako da se završi. Ma kako samo nisam shvatio? Ili sam već znao ali nisam želeo da se suočim s tim. I kao čarolijom, bez ikakvog razloga, bez uzroka, tako, slučajno, padne mu na pamet ona pesma. Bez tebe. Već bez korena. Toliki dani u džepu da se potroše. I ti dani su mu iznenada beskorisni kao nikad. I pita se da li je mogao da uradi nešto drugo. I ovog puta čini se da mu odgovor daje sećanje na tu pesmu. Pa ipak ja sam bio umoran i apatičan, nije bilo rešenja, ma naravno da sam dobro učinio... I tako, glupavo, dođe mu da se nasmeje. Dobro sam uradio. Ma šta pričam? Nisam ja doneo tu odluku. Sve je ona odlučila. Kristina, ma šta te je iznenada pokrenulo? Uvek postoji nešto, neko, neki događaj, priča, film, trenutak, koji postanu važni za ono što će se posle dogoditi, za nešto što ćemo možda nakon nekoliko sati, nakon jednog dana, sedmice, meseca, mi odlučiti. Pokretač, hrabrost nekog drugog koja postane tvoja, koja ti pokaže ono što nisi želeo da vidiš, i povuče te prema nekom novom putu. Šta je to bilo za tebe, Kristina? Šta te je nateralo da načiniš ovaj korak? A onda još jedna pesma, iznenada u glavi. Korak unazad i ja već znam da sam pogrešio i nemam više reći koje pokreću sunce. Korak napred i nebo je plavo i sve ostalo više nije tako teško kao one tvoje reći koje se same kreću. Korak unazad. "Negramaro". Njoj se oni izuzetno sviđaju. Ponekad mi je pričala, govorila o nekom tekstu, rečenici koja ju je pogodila, ali pošto ih ja ne podnosim, posle nekoliko trenutaka bih je prekinuo i pričao o drugim stvarima... Budalo. I ko zna koliko još puta sam to uradio i na koje važne teme. Pa ipak meni nisu izgledale tako važne. Uvek sam te voleo. Ali kako se desi da se ljubav tako izgubi? I onda se napregne da shvati, da se seti da li je baš jedna od rečenica iz neke pesme mogla biti opruga... Pa ipak ne zna, možda nikad neće ni saznati. Pričali su cele noći, pokušavao je da je ubedi na sve moguće načine. Ništa. Ništa se nije moglo učiniti. I tako se Flavio okrene na drugu stranu, skupi se oko sebe, privuče noge, zgrči se, kao da mu treba zaštita. A ona Batistijeva pesma nastavlja da se vrti u glavi. Osećam se kao prazna vreća, kao neka napuštena stvar. I onda se oseti sam kao nikada, kao da je sve izgubio, čini mu se da nema uporište, stvarnost, egzistenciju, kuću, kancelariju, posao, kao da je nasred mora, brodolomnik, koji je izgubio samog sebe. Napad panike, nestane mu daha, zadihan je, srce kuca u novom ritmu, neujednačenom na trenutak. Tahikardija. Užas. Uzme mobilni telefon iz džepa. Ne uspeva da ga izvadi, ukleštio mu se u porub pantalona, ali na kraju uspe, otvori ga, potraži ime. Evo ga. Kristina mob. Ali ponovo mu ona pesma padne na pamet. I ovog puta čini se stroga, teška, odlučna. Kao da vrišti u njemu. Ponos i dostojanstvo! Dalje od telefona... I onda ga zatvori. I disanje malo-pomalo postane normalno, lagano. Sačekaj makar trenutak... Inače.. Zna se... nastavljaju note. Nasmeši se. Da. U pravu si. Lučo. I ponovo stavi telefon u džep dok Pjetro kuca na vrata.
"Hej, jesi li tu? Je l' sve u redu? Stigla je japanska hrana. Ja samo što nisam počeo da jedem."
"Okej, stižem..."

Malo kasnije Flavio izađe iz sobe, ode u kupatilo, umije se, obriše i sedne pred Pjetra. I on počne da jede.
"Dobro je... Ali tempura nije ništa naročito."
Flavio se nasmeši. "Čini mi se da jedno od nas dvoje mora ozbiljno da nauči da kuva." "Da...", nasmeši se Pjetro brišući usta. "Sećaš li se Čudnog para?"
"Da, super je."
"Eto, onda ću ja biti Valter Matau, onaj koji uvek ima gomilu žena, i nalazim ih i za tebe, a ti budi Džek Lemon, onaj što ume da kuva..."
"Dobro." Flavio proba još jedno parče lososa. "Hej... Mogli bismo da nastavimo s japanskom kuhinjom, sašimi je supersvež i veoma dobar!"
Pjetro se nasmeši. "Da, ali moramo da nađemo nekog drugog. Japanka koja ga je donela bila je gabor!"

68.

Malo kasnije. Noć Svetog Valentina. Noć ljubavi. Ali i vesela noć, noć muzike, red, događaja. Umetnička noć. Noć velikih umova.
"Halo, Alekse, ma šta radiš, nisi mi odgovarao!" Niki zatvori drugo uvo da bi bolje čula njegov odgovor. Velika je buka u sali.
"Izvini... Na večeri smo s direktorom i ostalima, stavio sam telefon na vibraciju i bio je u jakni koju sam ostavio na stolici, nisam ga čuo..."
"Hej, suviše pričaš... Baš danas na Svetog Valentina! Iako i nisam želela da slavim pošto volim da idem uz vetar... ti tako preteruješ... i onda se zabrinem!"
Aleks se digne od stola. "Izvinite..." Onda se premesti i ode u jedan kutak lokala da bi mirnije pričao. "Ljubavi, izvini, ama jesi li luda kad tako nešto pričaš? Kako možeš i da pomisliš..." I želeo bi da doda: nakon onog što sam te pitao! Odnosno, je l' shvataš ti to? Pitao sam te da se udaš za mene, ljubavi! Ali radije bi da sasluša spreman Nikin odgovor.
"Ma kakve to veze ima... Uvek treba pomisliti na to! Nikad čovek ne treba da sedi mirno skrštenih ruku... I u svakom slučaju hoću da znam: gde si, s kim si i šta radiš!"
Aleks počne da se smeje. "Hej, Niki diktator! Plašiš me tako..." "Da, da." Smeh s druge strane. "Za to vreme odgovori."
"Nalazim se u Duke's u bulevaru Parioli. Tu smo Soldini, Alesija, direktor sa ženom i novom asistentkinjom, ja..."
"Ah... Soldini i Alesija, rekao si mi da su zajedno i traju već dugo srećni i zaljubljeni, je l' tako?"
"Da..." Aleks je zabrinut, već zna kuda ona cilja. "Direktor i žena, na stranu njihova osećanja koja ne znam, ipak su direktor i njegova žena... Je l' tako?"
"I to je tačno..."
"Samo još ostaje da se shvati ko je ta nova asistentkinja."
"Ma ne... Nema tu šta da se shvati, treba da radimo neki nov tip posla, po prvi put ćemo se mi pobrinuti direktno za produkcijski deo, a ona je to već radila."
"Odnosno, to je neka žena od karijere?" "Vrlo..."
"Je l' lepa?"
Aleks zatvori oči i stisne zube, znao je da će na kraju stići i ovo pitanje. "Pa da... Uobičajeno." U ovakvom trenutku treba izabrati najbolje rešenje, najspremniji i najbrži odgovor da ne bi pao u zamku ženske intuicije, one jedinstvene ženske sposobnosti da odmah sve shvate i uhvate svaku nijansu, naročito onu za koju si mislio da si ostavio tek da se nazre.
"Hm, uobičajeno... Shvatila sam. Veoma je lepa." "Ja sam rekao uobičajeno."
"Da, uobičajeno lepa!"
"Pa dobro... Kako si shvatila?"
"Aha, znači bila sam u pravu! Alekse?! Zašto mi to onda nisi odmah rekao?"
"Ma ne, ljubavi, šalim se... Čuj, za mene je uobičajena, onda možda bi neko mogao da nađe i da je lepa... Ali što se mene tiče, već suviše pričamo o njoj i dosta."

"Hm... Nisi me ubedio..."
"Želeo bih da sam s tobom", onda se osmehne, "da li ti je to ubedljivo?" I Niki se osmehne. "Malo ubedljivije... Ali ne dovoljno."
"Volim te."
"Eto, to je jasna priča... U potpunosti je ubedljiva. Znaš, baš je šteta što ne možeš da svratiš. Mislim da će biti lepo. Tu je onaj što je stalno na TV-u, Renato Materija, čita svoje tekstove..."
"Ah, shvatio sam ko je, onaj što se pravi da je levičar." "Zašto pravi?"
"Zvali smo ga za jednu reklamu za ONLUS, gde je sve išlo u dobrotvorne svrhe, i tražio je vrlo visok honorar, ponudili smo mu malo manje i odbio je... bez ikakvog smisla."
"Ma daj... Šteta, izgleda tako nevino."
"Naravno... Neobrijana brada, džemper s kožnim okovratnikom... Sve za pojavljivanje na TV-u, gde kaže da je portparol naroda, da ume da sluša njegov bes i tako te stvari... Ali probaj da mu otvoriš novčanik za neku ispravnu stvar i videćeš kako će ogluveti... Svi su takvi. Znaš li koliko bih imena mogao da ti navedem? Ali pre ili kasnije će ga otkriti."
"Dobro, ćao, ljubavi. Ostavljam te tvojoj večeri..." "I ja tebe..."
Aleks se vrati za sto. "Izvinite."
"Je l' to bila Niki?" Žena odmah ošine pogledom direktora. Aleks otvori servijetu i stavi je na noge. "Da."
Direktor neustrašivo nastavi. "Zahuktavaju se pripreme!" "Za šta?" Ovog puta žena nije ljuta, samo radoznala. "Mogu?" Direktor pogleda Aleksa.
"Naravno..." Želeo bi da doda: "Ionako si već rekao, kako mogu da te zaustavim!" "Aleks se ženi!"
"Ma daj! Baš lepo! Super!" Soldini mu stegne ruku. "Ta tvoja priča s Niki je baš lepa bajka!"
"Hvala, hvala...", Aleks je pomalo postiđen. Susretne Rafaelin pogled. "Uobičajena" se čini iskreno zadovoljna. "Čestitam, to je devojka iz LaLune, je l' da?"
"Da..."
"Veoma je lepa. Srećna sam zbog vas."
Direktor ponovo preuzme situaciju u svoje ruke. "Dobro, da naručimo, tako ćemo posle moći malo da proćaskamo i o našem projektu, zar ne?"
I svi skoro automatski otvore menije i radoznalo i neodlučno počnu da biraju jela. Upoređujući ono što su jeli za ručak, pa pokušavajući i da ne preteraju s kalorijama. Bolje predjelo i drugo jelo ili glavno jelo i prilog? Pa, posle ću u svakom slučaju da uzmem neki desert!
"Hm, baš dobro, tu je i patka s borovnicama." "Šta su to pakeri?"
"To je krupna pasta, kao puževi, samo veća..."

"Ah, hvala", i dok se nastavlja čuđenje i neodlučnost, Rafaela dugo, iza menija, posmatra Aleksa. Ali on ništa ne primećuje, gomila misli prolazi kroz njegovu glavu. Onda osmeh i jednostavna finalna konstatacija: da, ali još uvek nije oženjen. I tako Rafaela zatvori meni, veoma zadovoljna. "Ja sam izabrala..."
"Šta ćeš uzeti?" I dok se neko drugi interesuje za njen izbor, i Aleks se pravi da je zainteresovan. U suštini, odlično zna da ga ona gleda. Ništa se tu ne može, neke igre su odmah jasne. Ali treba shvatiti da li želiš da se igraš ili je ulog suviše veliki.
"Kao prvo jelo, špageti 'a la Norma..."
"Hm, čini mi se da su dobri! Paradajz, slani rikota sir i plavi patlidžan..." "Da nisu suviše teške?"
Rafaela slegne ramenima. "Ali baš mi se sviđaju... Rizikovaću!" I ponovo pogleda Aleksa, i ovog puta je prekasno da pobegne tom pogledu.
"A ne, ja se držim nečeg lakšeg... Idem direktno na drugo jelo. Biftek i malo salate...
Nabacio sam koji kilogram viška..."
Rafaela se nasmeši i ništa ne komentariše, a onda i ne želeći pocrveni ali srećom to niko ne primeti. Pala joj je na pamet lepa ideja kako da mu pomogne da smrša.

69.

Kristinin mobilni telefon zvoni. Ona na brzinu obavije peškir i otrči u dnevnu sobu, gde ga je ostavila.
"Halo!"
"Halo, pa gde si bila?"
"Ćao, Suzana, bila sam pod tušem, ali sam završila. Taman sam stigla na vreme." "Sva sreća! Čuj, htela bih nešto da ti predložim... Danas je Sveti Valentino... " Kristina trlja kosu koja kaplje na tepih. "Znam..."
"Naravno, mi smo baš našle da se rastavimo malo pre praznika, a?" "Da... rekla bih da nemamo šta da praznujemo..."
"To ti kažeš, draga moja. Baš zato te zovem. Hajde da izađemo zajedno, ti i ja! Idemo na večeru, da se opustimo. Ostaviću decu svojoj majci."
"Da, lepo... Znaš kakvo je zadovoljstvo videti sve te parove... A ionako sam se spremala da večeram, da obučem pidžamu i pogledam neki film."
"Baš ludo, a? Ma daj, slavićemo kao samice?" "Ali Sveti Faustino je sutra!" 8
"Dobro, samo što će i nas zameniti za neki par! Loše smo prošle s muškarcima, bacimo se na žene!"
Kristina se nasmeši. Suzana je baš strava. i već je sigurno sve rezervisano..."
"Ma šta te briga! Idemo nasumice, makar i na aperitiv. Hajde, za sat vremena sam kod tebe. I lepo se udesi, važi? Ne želim da mi budeš u trenerci
ili sva šljampava. Puna oprema i šminka!", i spusti ne ostavljajući joj vremena da odgovori. Kristina pogleda mobilni telefon. Odmahne glavom. Onda ode u sobu. Otvori orman. Brzo pregleda haljine. Izdvoji dve ili tri. Primeti da ih već dugo nije oblačila. Flavio je voleo ovu crnu. Kristina je prisloni na sebe. Pogleda se u ogledalo. Onda je pusti da padne. Uzme drugu, ljubičaste boje, s malim belim cvetovima i malo nabranim rukavima. Smelija. Ma da, s bež čizmama ispod ići će savršeno. Dovrši brisanje. Obuče se. Onda se očešlja i stavi malo maškare, ljubičastu senku i bezbojan sjaj za usne. Gotovo. Pogleda se. Da, večeras stvarno želim da se opustim.
8 8 Sveti Faustino je zaštitnik grada Breše koji se slavi 15. februara, a poslednjih godina prazniiju ga samci kao protivtežu Svetom Valentinu — Danu zaljubljenih, koji se slavi l4. februara. - Prim. prev.

70.

Muzika luduje u jednom uglu sale. Neki plešu. Mladi koji sede duž hodnika ćaskaju uz smeh, piju pivo, neko rola cigaru, neko malo dalje i na skrivenijem mestu pali jednu sa specijalnim efektima.
U velikoj sali neki sede na stepenicama ili klupama, drugi, predaniji ili, ako ništa drugo, tačniji, već su zauzeli mesta na stolicama. Vrata u dnu sale, u centru male pozornice, iznenada se otvore i izađe Renato Materija, mladi sposobni umetnik levice. Bar tako se izjašnjava u letku umnoženom i rasutom po svim fakultetima. Dođe do mikrofona s kablom koji je položen na katedru i odmah počne da repuje. Pokreće samo glavu i s vremena na vreme stane i digne ruku sa zatvorenom pesnicom, kao da želi da naglasi snagu i svoju ličnu ubeđenost.
"Lažljivci i lopovi, lažni političari, fanatični gurui, sklanjajte se s ovog sveta i sebi ruke od našeg kruga. Mi smo oni koji su bitni, oni koji mrze pojavnost, oni koji pričaju izlazeći iz sobe i ne gase se u ravnodušnosti. Mi smo oni koji su unutra a reći od nas prave pokret, mi smo oni koji uvek slave, i nikad se ne stide da kažu dosta. Lažljivci i lopovi, lažni političari, fanatični gurui, bolje vam je da se zaljubite i odete na onaj lepi most, zaključate se sa sve katancem i sa tim ključem okupate... Lep skok i dole s mosta. A mi slobodni! Slobodni! Budimo ponovo slobodni, slobodni!"
Ali iz dna sale, s megafonom koji se stvorio niotkuda, diže se siguran glas Adrijana Meija, jednog od onih tvrdih i čistih.
"Da, slobodni od tebe!"
To je znak, povik na borbu. "U napad!" Sa svih strane sale kreće kiša povrća, paradajza, celera, različitih grozdova trulog zeleniša. Adrijano Mei nastavi svoju vrlo ličnu borbu megafonom. "Klovnu, lažljivče, lažni umetniče levice! Ti si prodana duša... Nisi podržao jednu dobrotvornu inicijativu zato što si hteo više para. Ti si prljava svinja sistema... Skini tu bradu, pusti da ti izraste nešto drugo, pusti da te prepoznaju, nemoj da se kriješ, prljava varalice.
I nastave tako, veseli i srećni da zalivaju jadnog Renata Materiju svim vrstama poljoprivrednih proizvoda, sve dok ga, odapeto s velikom preciznošću i snagom, jedno jaje ne pogodi pravo u čelo, eksplodirajući na njegovom licu i prisiljavajući ga na sramno povlačenje.
"Hohštapleru! Hohštapleru! Hohštapleru!" Grupa kojom komanduje Adrijano Mei nastavlja da skandira i na kraju krenu u neku vrstu juriša, toliko da je jadni Materija prisiljen da beži u prostoriju u dnu hodnika.
Njegov nazoviagent Aldo Lani ćaska s jednom lepom devojkom.
"Mogu da ti omogućim da radiš nešto važno na TV-u, mi imamo gomilu poslova..." "Stvarno? To bih volela."
"Pa, daj mi svoj broj, pa ću te nazvati."
Ali baš u tom trenutku vrata se otvore i upadne Materija potpuno prljav od zeleniša i smrdljiv od mućkova.
"Ama šta su to napravili od tebe?"
"Rusku salatu, eto šta su uradili od mene! Napunili su me ovime... I ako nas uhvate, još će nas i prebiti... Beži!"
Aldo Lani ne stigne da uzme broj svoje potencijalne starlete. "Dođavola!", i Materija ga odvuče za jaknu.

"Idemo u kola, hajde, požuri!" "Gde si ga parkirao?"
"Eno, dole je."
Na brzinu ulete u "mercedes berlina", Aldo Lani ga upali, ali mladići koje predvodi Adrijano Mei pojave se iz istih vrata i potrče za njima.
"Eno ih! Hajde, hajde!"
Aldo Lani ubrza, ali jedan od mladih studenata drži flašu u ruci i baci je besno i snažno, pravo u zadnji prozor, koji prsne u hiljadu delića.
"Dođavola, kupio sam ga pre dva meseca!" Aldo Lani zaokreće ulevo u punoj brzini prema izlazu, već izvan opasnosti. Materija se okrene. Mladići su prestali da ih jure.
"Može li se znati zašto su se ovako razbesneli? Šta si rekao?"
"Ma kakvi, nisam rekao ništa! Pričao sam uobičajeni deo... ono sranje o političarima i katancima..."
"Rekao sam ti da to treba da promeniš. To već zamara!"
"Ma ne. Ne znam kako su saznali za ono što smo tražili pare za onaj ONLUS." Aldo Lani zavrti glavom.
"I to sam ti rekao. Trebalo je da prihvatiš ono što su ti ponudili... E, Renato, mnogo si zategao uže." Aldo Lani ga s vremena na vreme pogleda krajičkom oka i nastavi da vozi. Potočić belanca kaplje s čela Renata Materije. Aldo Lani se smeši. Tako mu i treba, misli u sebi. Tako će naučiti da ne prihvati ono što su mu predložili, a naročito da ne snižava moj procenat za pet posto. Šta misli? Da čovek sam može da stigne do uspeha... I to još na televiziji! Ludo. Dobro je uradio Adrijano Mei, upotrebio je na najbolji mogući način ono što sam mu rekao, ništa nasilje samo malo straha. Tako će Materija ponovo da se svrsta i nastavi da radi... za moj porez.
"Čuj ovo...", Materija se okrene prema njemu. "Konstruktivna levica je ona koja nam koristi, inteligentan čovek koji radi umom, ne samo ringišpil, već čovek dubljih misli. Kakvo je? A? Dobro, je l' da?"
Aldo Lani ga gleda smešeći se. "Odlično, Reno... Posluži se. I s takvim stvarima ponovo ćeš uliti poverenje u sebe i u svoje reči. A onu ideju megafonima treba da zaboraviš. već je zastarela."
"U pravu si." Materija ga gleda, srećan. "Da nije tebe... Kako bih ja?"
Aldo Lani klima glavom i pljesne ga po levoj nozi, jedinoj koja je izašla samouverena i cela iz napada Adrijana Meija i njegovih drugova.
Malo-pomalo, nakon nekoliko pošalica, grupa mladića se vrati u salu, muzika se nastavi kao da se ništa nije desilo, neko ponovo počne da igra u uglu, neki se ljube, poneko se smeje pričajući zabavnu anegdotu, jedna devojka izdaleka merka mladića koji joj se mnogo sviđa ali nema hrabrosti da mu priđe.
"Pa, šta ćemo sad?" Gvido se pojavi iza Nikinih leđa s plastičnom čašom, limunadom s malo votke i listom nane koji veselo pluta.
"Uh, umalo da me zbog tebe strefi srčka!" "Za tako malo... Ma kakvi... Ti si neustrašiva." "Sto znači? Zašto mi to kažeš?"
Gvido se nasmeši i srkne još gutljaj na slamčicu, dobivši tako još malo neophodnog vremena da bi stvorio više neizvesnosti. "Mmm... baš je dobro, hoćeš?"

Niki pogleda slamčicu koju je on upravo koristio. Kako da ne. Ma kakav je ovo razgovor. Baš je seljak. Lep i seljak. I to što to mora da prizna je još više nervira. "Ne, hvala... Htela bih da znam na šta se ono odnosilo."
"Ah, ni na šta... Što, je l' imaš nešto na savesti?"
"Ne, zaista, mirno nastavljam u svom smeru." Onda se usiljeno osmehne. "Ti si taj koji je iznenada upao u moje misli."
"Šta je, misliš na to koju muziku da izabereš?" Ona ga pogleda i podigne obrvu.
"Mislim, za ceremoniju... Saznao sam da se udaješ, zar ne?"
I srce počne brže da kuca, a onda Niki iznenada pocrveni, kao da je ona popila u jednom gutljaju tu votku. Uf, ma zašto se ovako navrzao? Šta, jesam li ja budala? Šta je u pitanju? Zašto crvenim? I ne uspe da nađe nijedno objašnjenje. Iznenadan vrtlog misli, osećaja, kovitlac emocija koje su uzbunile njeno srce.
"Na stranu što te jedva poznajem..."
"Baš tako, kao da bežiš u iznenadan brak." "Ma šališ se? A zašto bih?"
"Pa znaš...", Gvido sedne na zidić i nastavi da mirno srkuće svoju limunadu. "Uvek je tako, kad postoji nešto što čovek ne ume da objasni sebi, umesto da se suoči s tim, beži ili se krije."
"Ja ne bežim niti se krijem... I iskreno mislim da je ova naša diskusija apsurdna." "Diskusija? Pa pričamo... Mislio sam da si ti veselija i da ćeš svima pričati da se udaješ! To
je za jednu devojku obično veliki radosni događaj, zar ne?", i nastavi da pije limunadu s votkom ne skidajući svoj bezobrazni izraz lica.
"I jeste. Ali ne idem okolo da pričam prvom koji naiđe..."
Gvido se iznenađen odvoji od slamčice. "A ko je taj? Pokaži mi ga, da mu ja kažem nekoliko reći i da ga isprašim."
Niki se smeši. "To si ti."
"Ja? Hm... Znaš šta je govorio Džim Morison? 'Ponekad je dovoljan jedan trenutak da zaboraviš život, ali ponekad nije dovoljan život da zaboraviš jedan trenutak'."
"Lepo! Čuj, ti si 'čovek Peruđina' 9! Unutra imaš papirić za svaku priliku." "Da, tačno... Ali mnoge devojke mi kažu da sam sladak. Čokoladica... Ostale, koje me nisu probale, zaplašene se drže na distanci."
"Čuj, ja se ne bojim." ja nisam pričao o tebi."
Niki ga popreko pogleda žmireći, s poluzatvorenim očima. Gvido to primeti i shvati. "Hej, hej... Naljutila se,"
Niki udahne duboko, vrlo duboko. Gvido se nasmeje, "I to baš gadno. Okej..." Popije poslednji gutljaj i siđe sa zidića. "Čuj, mislim da smo loše postavili stvari; svaki put kad se vidimo, posvađamo se, nešto ne funkcioniše među nama."
"Da, ti."
"Eto vidiš, suviše si agresivna. Zašto ne izađemo jedno veće na večeru da popričamo bolje o tome? Još nisi udata, zar ne?"

9 Aludira na čuvene talijanske čokoladne kuglice "baci Perudina" (poljupci iz Perude), koji u omotu uvek kriju neki poučan citat ili poruku. — Prim. prev.

"Kakve to veze ima, mogla bih da izađem i da sam udata." Gvido se nasmeje. "Ne verujem... Koliko bi trajao vaš brak?"
I Niki se nasmeje i pokaže mu rogove. "Iš!"10
"Rogovi. Čuj, trebalo bi da donose sreću a onda se u najvećem broju slučajeva baš njima brak završi!" I ne ostavi joj vremena da odgovori. "Vidi, pogledaj dole..." Pokaže na grupu ispod pozornice koja igra. Usred njih, pomalo kroz dim, jedna devojka se veselo njiše, prepuštajući se, kosa joj poskakuje na ramenima, oči su joj zatvorene i nema cipele, cigaretu drži u levoj ruci i pivo u desnoj, menja ih ne praveći razliku, sa samo jednom željom, da se omami.
"To je jedna od mojih bivših. Ima dvadeset tri godine... Zaostaje sa studijama, a imali smo gomilu zajedničkih planova, bilo nam je predivno godinu i po dana... Onda se nešto desilo. Počela je da puši. Čak i travu, i da pije, i druge stvari koje nije nikad radila... Shvataš? Od jednog do drugog ekstrema bez nekog razloga."
"Bez nekog razloga za tebe. Uvek postoji neki uzrok... Jedino što on ponekad vama muškarcima pobegne."
Gvido se nasmeši. "Da. A tvoj budući muž će, naprotiv, uvek imati sposobnost da shvati?
Umeće da primeti šta se dešava? Da se menja i da te prati u tvojim promenama?" "Ah... Imam poverenja u njega."
"Upravo tako. Siguran sam u to. U sebe ne smeš imati poverenja... Niki zabaci kosu unazad i nasmeje se. "U sebe! Ma zamisli."
"'Ko se odrekne slobode da bi dosegao sigurnost, ne zaslužuje ni slobodu ni sigurnost', govorio je Frenklin. A i od suviše sigurnosti čovek može da sklizne..."
"Dakle, ti nisi 'čovek Peruđina'... Ti si onaj koji uvek ima spreman citat.
"I to mnogo citata... Ali ako odemo negde na večeru, ako hoćeš, neću iskoristiti nijedan i pričaću o drugim stvarima... Naravno, samo ako se ti ne budeš plašila."
Niki se ponovo uozbilji. "Rekla sam ti. Ne plašim se. Ali nemam ni neki poseban razlog da odem na večeru s tobom." I ode tako, ostavljajući ga veselog i radoznalog, ipak zadovoljnog što je na neki način uspeo da pokrene nešto u njoj. Gvido, optimista, smeši se prateći ko zna koju misao.
10 Italijani su veoma sujeverni i imaju čitavu lepezu gestova kojima se brane protiv baksuza, uroka, jedan od njih je i pokazivanje rogova. — Prim. prev.

71.

Osam sati. Ritual aperitiva. Ambijentalna muzika obavija lokal dok brzi barmeni pripremaju koktele, sipaju vino i prošek u čaše. Na balkonu ukusno meze, mini-kobasice, prepečen hleb, čips, pistaći i lešnici. Malo prženog zeleniša i mini-pice napunile su nekoliko posuda. Gomila srca i crvenih traka okačena je posvuda, kao i natpisi I Love You. Suzana zabaci kosu unazad.
"Jesi li videla koliko je ljudi? I nisu samo parovi!"
Kristina pogleda okolo. "Da, u stvari ima i grupa mladića i devojaka." Suzana srkuće svoj "negroni". "Mmm, pogledaj onog mladića tamo dole..."
Kristina izviri sa svoje stolice. Visok, crn tip stoji na balkonu, kod ulaza, i čini se da mu je dosadno. "Mislim da čeka devojku."
"Ja mislim da ne", i Suzana mu da znak da priđe.
"Suzana! Ama šta radiš!" Kristina pokrije lice rukama. Mladić, pomalo zbunjeno gleda ka Suzani. Onda odmahne glavom, nasmeši se i uzme svoju čašu. Krene. Priđe im. Lepo je obučen, mlad i blago preplanuo. Kristina se okrene na drugu stranu. "Ne, daj, Suzana, molim te..."
"Ma šta te briga, vidi kakav frajer..."
Mladić stigne do Suzane. "Meni si nešto rekla?"
"Ćao, da. Čuj, moja prijateljica i ja razmišljamo o tome gde da odemo večeras... Neko in
mesto, ali, znaš, da proslavimo..."
Mladić pogleda Kristinu koja više ne zna kako da se sakrije. "Ah, pa... možete da probate u 'Đoji', u ulici Galvani. Ide mnogo poznatih ljudi, a ulaz je za žene uvek jeftiniji. Na poslednjem spratu imaju čak i restoran, ali je u stilu privé, ne znam da li i večeras..."
Suzana ga tužno posmatra. "Odličan savet. U stvari, ako nisi zauzet, zašto i ti ne dođeš? Naći ćemo se tamo oko ponoći... Moja prijateljica i ja prvo ćemo na večeru, a onda obavezno u 'Đoju'. Ubedio si nas, je l' da, Kris?" Suzana se opet okrene prema Kristini, koja jedva klima glavom od sramote. "Znaš, moja prijateljica je stidljiva, ali i ona to ceni. Ukratko, vidimo se tamo? Ili čekaš neku?"
Mladić se osmehne. "Ne, samo sam svratio na aperitiv. Okej, može se nešto učiniti, doviđenja do 'Đoje', bolje ćemo se upoznati kasnije, ćao, lepe...", i namigne Suzani.
Čim se udaljio, Suzana prasne u smeh. "Ma daj, Kris, odreši se! Šta je tu loše, jesi li videla kako je super? E, lepi..."
"Ali, Suzana, čak ga i ne poznaješ i tako si mu zakazala?"
"Pa naravno, nisam se valjda udala za njega! Daj, hajde da se lepo provedemo, da obiđemo krug...", i uzme Kristinu za ruku. Počnu da hodaju. Neki mladići u sali ih primete i kad prođu pored njih, nešto kažu. Kompliment. Rečenicu. Nešto da uspostave kontakt. Suzana se nasmeje i sve ohrabri, Kristina malo manje, ali na kraju pristane na prijateljičinu igru. Dva muškarca od oko četrdeset godina se približe. I Suzana se zakači i za njih i našali i s njima. Svima zakazuje sastanak u "Đoji" u ponoć.
"Suzana, ali kako ćemo posle?"
"Jednostavno! Nikako! Hajde, hoćemo li na večeru?"
Posle pola sata Suzana i Kristina su u kafani. Veselo jedu, piju malo crnog vina, nazdravljaju. Kristina počinje dobro da se provodi. Divi se svojoj prijateljici, koja ume da se zabavi. Ma naravno. Moram da učim od nje. Moram ponovo početi da živim, da se osećam

kao žena. I čak i u restoranu Suzana pronalazi način da muškarcima s obližnjeg stola zakaže sastanak kod "Đoje". Onda plate račun. I otrče u kola. Još malo se ludiraju. Zadihale su se.
"Ti si luda, Suzana!"
"Ne znaš otkad se nisam ovako osećala! Ti? Sve je u redu?" "Jebote, da!"
Suzana pokrene auto. "Skoro ponoć. A sad idemo da vidimo koliko smo macana večeras ulovile!", i krene u punoj brzini.
Malo kasnije stignu u "Đoju". Uspore. I sve ih vide tamo napolju. Onog lepog, pa grupu mladića, dva četrdesetogodišnjaka i one što su sedeli kod stola. Svi stoje i čekaju pred ulazom. Neki puše, neki pričaju.
"Ne mogu da verujem! Stvarno su došli!", kaže Kristina gledajući kroz prozor. "Je l' možeš da zamisliš šta bi bilo da sad izađemo i odemo tamo? I da nas vide?" "Eh, posvađali bi se međusobno!"
Suzana i Kristina razmene poglede. "Ne, nas bi prebili!", i prasnu u smeh. Suzana ubrza i odu tako, u rimsku noć, lude i srećne baš kao dve adolescentkinje.

72.

"E baš vam h v a l a . . . " k a ž e Niki prekidajući Đuliju, Barbaru i Saru, svoje koleginice s fakulteta.
"Za šta?", odgovori začuđeno Sara.
"Baš ste Gvidu morale da izbrbljate vest o mom braku?"
Đulija je prva ubeđuje. "Ja mu ništa nisam rekla." Za njom Barbara i Sara. "Nisam ni ja, kunem ti se..."
"Ma nisam ni ja, možda je pričao s našim mladićima."
Barbara slegne ramenima. "Nismo mogle da im ne kažemo... To je tako lepa vest. Ali zašto, je l' bio dosadan?"
"Ne..."
"Mislim da mu se sviđaš i gricka..."
"Pa, samo zbog sumnje, pre nego što se udaš, umesto uobičajenih budalaština koje se prave s deset drugarica i onda uobičajeni striper... izađi sama s njim i pokloni samoj sebi pravi ozbiljni oproštaj od devojaštva..."
Đulija, jedina slobodna, veselo doda: "Konzumacija uključena u cenu! Verujem da je stvarno prijatan."
"Đulija! Molim te... Odnosno, zabava je kada se to veće pre braka provede s drugaricama, sve zajedno... Pomalo raskalašne i via! A ne da stvarno odeš u krevet s nekim."
"Ako je taj neko Gvido... Pa, stvarno bi vredelo truda!" "Pa ni striperi nisu loši, a?"
"Ma ne znaš... Išla sam proletos na devojačko veče jedne moje drugarice koja se udavala... Pa, samo zato što je ostala u drugom stanju...", Đulija shvati šta je rekla, i to naročito zbog izraza koji je Niki napravila. "Oh... Izvini... Pa dobro..." Đulija promeni izraz, postane sigurnija. "Niki, ti si izuzetno redak slučaj, one koje se udaju u dvadesetoj godini skoro uvek to urade zbog toga!"
"Ma nije istina! Neka i zbog ljubavi..." "Reci mi neko ime!"
"Na p r ime r . . . " N i ki malo porazmisli, "Niki Kavali..." "Uvek ti!"
"Pa dobro, kao što sam pričala, bila sam na toj baš veseloj devojačkoj večeri i drugarice su joj svašta donele, od tangi u dezenu leoparda... Jedna se čak pojavila s roze vibratorom."
"Ne!"
"Da... Sa sve čestitkicom..."
"Nikad se ne zna! Pa, u jednom trenutku... stiže ogromna torta sa samo jednom svećicom i na torti natpis; Ugasi me... Jer ću te zapaliti! Ta moja drugarica Valerija dune na svećice i paf! torta eksplodira, izađe strašan striper s telom da umreš, dugom crnom kosom, tamnog tena, lep da umreš... Ukratko, kreće muzika i ovaj započinje striptiz da ne poverujete. Kunem vam se, bilo ih je koje su urlale, druge koje su skoro čupale sebi kosu, a neke su po mom mišljenju čak i svršile."
"Đulija!"
"Ah, ja tako mislim... Ali ovaj je baš bio senzualan, sa savršenim pokretima, koji nisu bili

ni preterani ni vulgarni. A onda, kad je ostao skoro go, nagne se nad Valeriju i u savršenom ritmu s muzikom počne da imitira snošaj s njom. Kunem vam se, predivna predstava."
"Ma zašto nam sve to pričaš? Hoćeš da se napalimo?"
"Onda smo pričale s tim mladićem, Daniele, pa, dve diplome, astrofizika i svemirska inženjerija, napisao je mnogo tekstova čak i u stranim časopisima i samo da bi se izdržavao radi kao striper..
"Pošto u Italiji nema stipendija u njegovim disciplinama. Ama je l' shvatate vi to?" "Kako je to tužno..."
,Ah, još tužnije, rekao nam je da je zauzet... A najtužnije... u pitanju je muškarac!"
"Ma daj! Pa sve ih vi takve nađete! Odnosno, genije gej... Za nas jadne i jednostavne samice... Neka vrsta nedostižnog idola."
"U tom slučaju, bolje je ići na sigurno s Gvidom!" da... taj sigurno nije gej..."
Niki se nasmeje. "Da, ali možda ne ume da izvodi striptiz, a sigurno nije diplomirao! Problem je takav... Da budete iskrene prema sebi, a naročito da priznate šta zaista tražite u jednom čoveku!"
"Tu je i druga p r i ča . . . " B a rb a ra joj se lukavo nasmeši. "Šta te jedan čovek navede da poveruješ da ćeš naći u njemu." I završi rečenicu baš u trenutku kad dolaze Luka i Marko.
"Doneli smo vam nešto za piče!" Dodaju pune čaše na velikom poslužavniku. " H va l a . . . " Ni ki uzme čašu koka-kole.
"Hej, o čemu pričaju lepe devojke?"
"Eh...", smeši se Sara. "Je l' se sećaš Kjerkegora, Dnevnik zavodnika? Eto... Praktično u tom smeru..."
Luka zagrli Barbaru. "Znao sam, baš sam srećnik... već je teško naći lepu i zabavnu devojku... Ali još i inteligentnu, skoro nemoguće!"
Barbara se iznenađeno okrene. "Ljubavi... Nisi mi rekao da si s nekom drugom! "
Svi se nasmeju, i Niki, onda ponovo uzme da pije, merkajući okolo, i primeti Gvida, koji s druge strane sale ćaska s nekom lepom devojkom. Ona se smeje presamitivši se. Gvido i dalje pije limunadu, onda uhvati Nikin pogled i nasmeši joj se; podigne čašu i napravi gest kao da nazdravlja u njenu čast. Na kraju se i ona nasmeši i podigne čašu. Ma da, apsurdno je da se svaki put onako svađamo, u suštini je simpatičan. I nije opasan. I dok to govori, u glavi joj odjekuju one njegove reči: "Ti si ta u koju ne smeš imati poverenja... Suviše sigurnosti učini da lakše sklizneš." I onda, manje sigurna, popije još malo koka-kole, i kad spusti pogled, susretne Đulijine oči. Đulija joj se radosno osmehuje. Prisustvovala je ovoj razmeni pogleda i svim onim osmesima. Sada lukavo posmatra Niki, s izgledom onoga ko zamišlja ko zna šta... S izgledom onoga ko zna svašta, a Niki savršeno zna da je već nemoguće praviti se da nema ničega.

73.

Aleks zadihan pristiže i kuca na vrata. Odmah otvara Flavio ozbiljnog lica, tužan. Aleks uđe i zatvori vrata iza sebe.
"Pa, šta se opet desilo? Šta se događa? Šta |e tako urgentno? Na jedvite jade sam zaključio sastanak da bih se ovde stuštio!"
"Vidi, ne znam kako da ti kažem... Ne znam šta mu se desilo... Zatvorio se tamo unutra i ne govori, neće ni da čuje, ne čuje razloge."
"Zaista?"
"A šta misliš, da se šalim?"
Aleks ga sumnjičavo pogleda, ali Flavio je iskreno utučen. "Rekao je da samo s tobom želi da priča. Zaista, Alekse, zaista..."
"Hmm..." Na kraju je ubedio Aleksa. Možda je čuo Suzanu, rekli su jedno drugom nešto, usledila je možda razmena udaraca ili neka uspomena iz dalekih vremena, možda nešto što se tiče dece. Onda Aleksu sine. Možda je on, koji je uvek imao toliko žena, otkrio da ovog puta ona ima nekog. I ta poslednja misao u potpunosti ga ubedi. Skoro sa strahom zakuca na vrata.
"Pjetro... Pjetro, jesi li tu? Daj, nemoj tako... Hajde da pričamo.. Šta god da je... bolje je pričati, olakšati se, izvući napolje, bolje nego držati unutra, vrteti se oko toga, mučiti se, takvo ćutanje, kao tvoje, samo pogoršava stvari!"
I konačno vrata se otvore, i odvrnut na najjače napadne disk "Zazuera... Zazuera... AEIOU ipsilon!" I na ove note izlazi Pjetro, koji komanduje jednim ljudskim vozićem. "Brazil... parapapapapapa!"
Peva glasno, srećan i veseo kao nikad dotad. Iza njega, s rukama na bokovima, jedna mlada crnkinja, jedna Venecuelanka jedva svetlije puti i još tri Italijanke. "Zakači se za kraj, hajde s nama! Nismo dovoljno proslavili s tobom onaj put!" I veseli i zabavni vozić klizne ispred Aleksa, niz ramne kovrdžave kose, onda ravne i plave i na kraju crvene. U vazduhu se mešaju parfemi, od slatkog do suvljeg, ali svi savršeno i prijatno poželjni.
Aleks osine Flavija, koji raširi ruke. "Rekao mi je da ti ništa ne kažem, da si zaslužio ovo iznenađenje."
"Ma naravno!" I kao da to nije dovoljno, na kraju ovog vozića, s čudnom šarenom maramom koja mu drži kosu i plavom ešarpom od perja oko vrata, nalazi se Enriko.
Aleks je zapanjen. "Zar i ti?"
"Da! Baš sam srećan. Pronašao sam bebisiterku... A i Pjetro je u pravu, a to smo rekli i Flavio i ja. Treba da budemo srećni zbog tebe! I ti si to rekao, zar ne? Ti si taj koji se ženi! Treba da to proslavimo kako treba... Zato što smo mi to već uradili... I ništa ne rizikujemo. Pe-pe-pe-pe-pe-pe-pe-pe..."
I nestane tako, vrckajući kao pravi Brazilac iza ovog mnogostrukog vozića, šarenog i multietničkog... A naročito savršeno izbalansiran na temu krivina, kao što su ove na kojima Enriko srećan drži ruke.
"Zazuera... Zazuera", i nestanu iza poslednjeg stuba u dnu salona.
Zvrr-zvrrr. Zazvoni Aleksov telefon, on ga izvuče iz džepa jakne i vidi na displeju njeno ime. "Ne mogu da verujem! Niki! Pa kako uvek ubode..." Otvori telefon. "Ljubavi, baš sam hteo da te nazovem."
"Ma kako to uvek hoćeš da me zoveš i svaki put uspem da te preteknem makar i za

sekundu?"
Aleks porazmisli. "U pravu si... Mora da je nešto što zavisi od položaja zvezda, ti mora da imaš neki biloški sat na kom bi ti pozavideli i oni švajcarski, ili, što je još jednostavnije, ti si u savršenoj harmoniji s mojim mislima... Samo što si brža od mene!"
"Hm...", Niki malo razmisli o tome. "Ne znam šta je, ali iza svih tvojih komplimenata ja skoro uvek vidim neku prevaru."
"Ljubavi! To je baš ružno... Oduzimaš mi radost da podvučem, da povičem svetu kako sam srećan što u ovom trenutku imam blizu sebe skoro savršenu ženu... A za kratko vreme i zauvek!" Na trenutak Nikino srce kao da preskoči, neki drhtaj, oseti kako joj nestaje daha. Strah. Te reči. Zauvek. Ali za sekund nađe svoju ravnotežu, dug udah i ponovo kreče kao da ništa nije bilo. "Da, da... Eto, kad tako kažeš umesto prevare dolazi vučenje za nos."
"Ljubavi, znam da bi mogla da ne veruješ, ali stvarno to mislim. Ko ili šta bi moglo da navede jednog muškarca da zatraži ruku jedne žene ako ne jednostavno sve ono što osećam prema tebi..." Ne stigne da završi a iza vrata salona izviri šareni vozić. "Zazuera... zazuera.." I prođe blizu Aleksa, koji se odmah udalji tražeći mirnije mesto u kuhinji. Ali Niki, kao i obično, ništa ne promiče. "Alekse, pa gde si ti to? U diskoteci?"
Aleksu skoro dođe da se nasmeje. "Ne... Kod Pjetra kući."
"Pa kako, rekao si mi da je tužan, da je molio da odmah dođeš kod njega, da te je zvao Flavio, da ne znaš šta se dešava..."
"Da, baš tako."
Pjetro iskrsne pred njim i dune mu u lice pištaljkom koja se odvija. "Biiiiip..." Aleks ga spremno izbaci napolje i zatvori vrata, upavši u skoro savršenu tišinu. "Šta je to bilo?"
"Hm... Ne znam. Možda neki alarm... Sad sam se premestio." "Dakle?"
"Dakle ništa. Došao sam ovde jer sam mislio da je onako kako sam ti rekao, a ono je u stvari bila šala, spremili su mi iznenađenje..."
"Kakvu vrstu iznenađenja?"
"Hm, kakvu vrstu... Ma ništa, malo ljudi, malo šampanjca, nešto za jelo, muzika... Mala žurka da proslavimo vest o našem braku."
"Znači, tu su i devojke..."
"Pa da, mislim da su tu one iz Pjetrove kancelarije... Ne znam, tek sam stigao kad si me nazvala."
"Hmm." Niki porazmisli. "Uh, uh... Baš tako. Baš sam danas pričala s drugaricama o nekoj ideji za moje devojačko veče..."
"Ljubavi, ali kakve to veze ima, ovo uopšte nije momačko veče, suviše je rano..." "Ah, znači mogu i ja da dođem..."
Aleks ostane bez teksta, kao d a j e uhvaćen na krivoj nozi s ovim pitanjem. Pogleda kroz staklo koje povezuje kuhinju s trpezarijom. Pjetro igra tarući se između crnkinje i prelepe Venecuelanke. Ali u trenucima kao što je ovaj, čoveka ne smeju da uhvate nepripremljenog. "Pa naravno, zašto ne bi mogla da dođeš... ako ti odgovara?!"
Niki na trenutak porazmisli. "Hmm..."
Aleks zadrži dah. Onda se Niki konačno odluči. "Ne, ne... Sutra rano ujutru imam predavanje.. Ali, nemoj da ostaneš dokasno, važi? I nemoj suviše da se zabavljaš i da piješ... I

nemoj da napraviš ništa što posle ne bi mogao da mi ispričaš..." "Ljubavi... Sa svime se slažem sem s ovim poslednjim."
"Što znači?"
"Ako ti posle budem sve ispričao... To je kao da imam dozvolu da sve radim!" "Naravno, kako da ne! Probaj... Ispričaj mi, pa ćemo posle da popričamo o tome!
I s ovom poslednjom pretnjom Niki prekine vezu. Aleks radosno i veselo odmahne glavom. Baš je lepo imati ovakvu devojku, i baš sam srećan što ću je oženiti. A kada se osećaš u savršenoj harmoniji, kad možeš sve da kažeš, kad ne možeš ništa da sakriješ, osećaš se lako, bez briga, možeš da budeš ti. Eto, naprotiv, nema ničeg ružnijeg kad moraš da se savijaš, kad moraš da se siliš da budeš onakav kakav u stvari nisi. U suštini, to se pomalo dešavalo s Elenom. Naravno, Elena je bila divna žena, s njom sam imao neke stvarno lepe trenutke. Seks je, na primer, bio lud, pun mašte, lukavstva, čak ponekad i perverzija. Elena je umela da se potrudi, sviđalo joj se da stiže do ekstrema, da seks začini maštom. Kao onda kad je morala da vidi Lucia y el sexo i htela je da idemo sami i da uzmemo poslednja mesta u bioskopu... Još se toga sećam, obukla je suknju, košulju i sako i navukla mrežaste čarape... I gotovo. I dok su scene filma promicale platnom, kao da ju je povuklo to što se dešava i onda je uzela moju ruku i... I dosta, Alekse! Ma zašto mi se u glavu vračaju te stvari? Kakve to veze ima? Elena je bila čudna, i u stvari posle si i saznao koliko je bila čudna i šta ti je skrivala! Zašto ti ove misli baš sad dolaze? Misliš da lepota fizičke želje s Niki nije dovoljna zato što ona nema iste fantazije kao Elena? Ukratko, reci sve, Alekse, zato što ona u suštini nije "prljava"? A može biti, Alekse. Na tebi će biti ta sposobnost da izmisliš, da promeniš, da hraniš vašu želju, svoju i njenu, dok si ranije ti na neki način bio zaveden... sada ćeš i ti morati da zavodiš. I možda će ti se više svideti... Ili će se ona, Niki, malo- - pomalo promeniti, postati više žena, odraslija, oblačiće se u kožu, obuvaće čizme do kolena... Aleks se uhvati kako u svojoj glavi crta jednu senzualnu Niki. I evo je gde se pojavljuje drugačija, kosa joj je kraća, kao paž, neka vrsta Niki-Valentina od Krepaksa, sva u crnom, njena guza je gola ispod kožne jakne, u rukama ima čudne predmete... Odvažna je, pohotna, željna, naslanja se na nameštaj u kuhinji... Okreće se prema njemu, oči su joj našminkane u crno, usta u karmin još tamniji, jak ali ne prost, smeje se i lukavo čeka da se Aleks primakne, za to vreme lagano se nagne napred...
"Alekse, pa šta radiš.'", Pjetro ponovo proviri u kuhinju. "Još uvek telefoniraš.' Ma daj! Vidi, ova žurka je samo za tebe... Provedi se lepo večeras, otkud znaš kad ćeš sebi moči da dopustiš druge slobode ovog tipa!"
Aleks se osmehne, izađe iz kuhinje i odmah se priključi šarenom voziću, koji se uopšte i nije zaustavljao. Enriko mu napravi mesta, da uđe ispred njega.
"Hajde, dođi!"
Tako se žurka nastavlja. I Plavio, na divanu, čini se da je srećan, časka s nekom Brazilkom pokušavajući da joj objasni kako glase neki izrazi na italijanskom, koji njoj baš ne idu.
"Ti baš i ne voliš da mrdaš dupetom." "Šta to znači, da imam lepu guzu?" "Ne... Da si lenja."
"Lenja?"
"Da ti je sve svejedno, sve ti je ravno!" Plavio stavi kažiprst na jagodicu i povuče nadole. "Ravno... razumeš?"
"Ne!" Brazilka se digne i igrajući pred njim, pokaže mu sve ono što ima na sebi i što

pokreće u savršenom ritmu. "Ja nisam ravna... Ja sam sva u krivinama!"
Aleks zavrti glavom i osmotri meke, bez trunke sala bokove prelepe Venecuelanke, koja se okrene i osmehne mu se. Da, možda je i lepa, ovo je moja žurka i želim da se zabavim, ali Niki-Valentina? Ko će je više zaboraviti...
I nastavi da veselo i vedro igra, znajući da ga njegov pravi zabranjeni san čeka kod kuće.

74.

Oli stiže s nekim minutom zakašnjenja. Staklena vrata se otvaraju, gospođice na ulazu je pozdravljaju. Penje se uz stepenice u atrijumu, sve po dva stepenika, prolazi dugim hodnikom i ulazi u kancelariju za marketing. Pozdravlja mladiće i devojke koji su već počeli da rade. Odlazi do svog stola, seda. Duboko udahne. Pogleda kroz prozor. Dan je pomalo oblačan, ali još ne pada kiša. I možda neće ni padati. Oli uključi svoj laptop. Danas treba da završi sa sređivanjem jedne od arhiva adresa za novu reklamnu kampanju. Reč je o jednostavnom poslu arhiviranja po abecednom redu, s tim što se ubacuju i neka nova imena. Oli hukne i otvori "eksel". U tom trenutku uđe Simone. Vidi je za stolom. Malo namesti kosu i naočare i priđe joj.
"Ćao, kako si?"
"Nikako... "
"Eh, znam... daj, ovde si već više od mesec dana i ako te Edi još nije izbacio, znači da smatra da si okej..."
"Da znaš što mi je uteha. Nikad mi se ne obraća, a za mesec dana stažiranje mi se završava, a ja nisam ništa naučila o modnom crtežu.
"Pa dobro, ali znaš kako se kaže? Da bi naučio da pišeš, nazuj cipele i kreni... odnosno, kreće se izdaleka..."
"A gde si to čuo?", Oli nastavi da kuca po tastaturi ne gledajući Simonea. Onda shvati da je bila nevaspitana. Podigne pogled. "Izvini, nisam ljuta na tebe... Samo što sve ide naopako. Čak i ljubav."
Simone je pogleda. Odluči se da ne produbljuje temu. Vidi da je Oli čudna. "A šta je s tvojim crtežima?"
"Tja, samo ih ja i gledam... Niko mi ih ne uzima u obzir. Još ih držim ovde, u fioci..." "Hajde, daj mi da vidim poslednje."
Oli nagne glavu u stranu, bezvoljna. Smorena. "Ne, ma daj..."
"Hajde, ne daj da te mole...", Simone se pomeri, obiđe sto i otvori fioku.
"Ne, daj...", Oli pokuša da ga zaustavi. Ali Simone je brži. Uzme fasciklu i otvori je. Baci pogled.
,Ali. Oli, predivni su!" "Eh... to samo ti kažeš."
"Ne, objektivan sam... Veruj mi..."
Oli ga gleda. I smeši se. Ovaj mladić je baš nežan. Sve radi samo da bude ljubazan sa mnom. Ali ja se osećam tako loše. Stalno mislim na Đampija. Više se nije javio, ne odgovara čak ni na moje SMS-ove i na mejlove. I na Fejsbuku me ignoriše, a na četu kada smo oboje on-lajn, odmah se isključi. A na svom profilu je još i stavio: "Razočaran u ljubav". Lepo. Osećam se odvratno.
"Oli, jesi li za kafu? Iako si došla kasnije, pet minuta manje-više... Hajde da siđemo..."
Simone je uzme za ruku. Napuste kancelariju. Brzo stignu u atrijum. Uđu u bar i stave dve šolje za kafu, koje su našli u jednoj kutiji, u mašinu za espreso. Sačekaju neki sekund i onda ispod izvuku papirne čaše. Uzmu dve kesice šećera i dve kašičice.
"Stvarno, Oli, moraš malo više da veruješ u ono što radiš..."
Oli popije prvi gutljaj i onda dune na šolju jer je vrela. "Suviše si dobar. Jedina osoba koja

se ovde računa, Edi, definisao ih je kao da su prvo za vrtić, a posle za osnovnu školu."
"Vidiš? Načinila si korak napred! Sad smo barem u srednjoj školi!" Simone u jednom gutljaju ispije svoju kafu. Ostavi samo malo šećera na dnu i pokupi ga kašičicom.
"Ti si baš optimista, a? Od tog dana mi više ništa nije rekao... Ne seća se ni da postojim."
Simone je gleda. Stavi u usta kašičicu sa šećerom. Ja se dobro sećam da postojiš. Prelepa si. Ko zna da li to znaš. Da li te je briga. Ko zna da li znaš da postojim. Da li znaš da mi se sviđaš. Oli se iznenada okrene. I vidi ga tako, kako je pomalo zaneseno netremice posmatra. Simone poskoči. Ne proguta šećer kako treba. Zakašlje se.
Oli se nasmeši. "Daj, hajde da se vratimo gore. Inače, ako Edi svrati, izbaciće me za sekund..."
Bace čaše u kantu i ponovo se popnu velikim stepeništem atrijuma. Čim su ušli u kancelariju, Oli doživi šok. Za njenim stolom sedi Edi. Simone pogleda Oli i namigne joj. Ode. Oli proguta knedlu i priđe stolu.
"Vidim da se ovde radi kako je kome volja, a? Pauza za kafu u devet i trideset. Nisi ni počela da radiš a već se udaljavaš. A jutros si čak i zakasnila."
Oli drhti. Šta je ovo, ima špijune? Ipak zadrži mir. Edi se digne i ode do druge devojke.
Kaže joj nešto poslovno. A onda pre nego što će izaći pogleda Oli.
"Ti baš ništa ne shvataš, a? Nisi bila u stanju ni da nacrtaš, otkud znam, tri modela sa sve odećom. Pa ipak je to zanat kojim želiš da se baviš... ma...", i ode. Oli klimne glavom ne govoreći ništa i vidi kako ovaj odlazi. Ma šta sam ja ovom uradila.

75.

Pjetro brzo levom rukom prelistava novine, dok desnom pije kapućino. Onda malo više zainteresovan pogleda vest. Odmah potom odmahne glavom, nije baš ubeđen. Ma nije istina. Kakvi prevaranti, pedeset posto vesti u novinama je laž. Trebalo bi ih proveriti. U dnu salona se otvore vrata Flaviove spavaće sobe, i on izađe raščupane kose i u gornjem delu pidžame obučenom naopako.
"Mama mia, kakvo veče, kakva noć..."
"Ma red lepo...", Pjetro dovršava kapućino. "Mama mia, kakvo jebanje! Ili nije?"
"Da... Ludo." Flavio je još uvek ošamućen, ali nasmejan, sedne ponosan za sto i u solju naspe kafe. ,Ah, nisam verovao, prava furija, baš mi je zadala poteškoće... Stvarno nisam mogao ni pomisliti, luda noć!"
Pjetro navuče sako. "Pa naravno, koliko me je koštala... Samo je još falilo da ostaneš nezadovoljan..."
"Ma koja, Brazilka?"
"Eh, pa naravno, to su ti dve od po petsto evra za noć, ha, lepi... Ona i Venecuelanka! S tobom i Aleksom sam hteo da idem na sigurno. Tebi sam morao malo da podignem samopouzdanje, da ti pružim mir i pre svega... odušku! On, pa, on... To je bila njegova žurka... Pa, pre nego žurka, recimo, njegovo žrtvovanje! Ukratko, sledovala mu je pratilja za specijalne zasluge."
Tek sada Pjetro primeti da je Flavio ostao otvorenih usta. "Izvini, da nisi verovao da je normalna devojka? Pa, odmah se videlo po tome kako igra... Jesi li video kako je sise unosila u facu, a kad je dupetom vrtela... na onaj način? Ma daj... Za infarkt..."
"Eh, da, baš... Ne... ne...", Flavio pokuša da se izvuče. "Shvatio sam... Da, stvarno... Ona je išla na to da ne otkrije...!"
"Pa naravno! To joj je zanat. Mužjak uvek treba da veruje da je lovac!" Flavio popije malo kapucina. Onda bolje razmisli. "A ostale?"
"Ne, ono su bile samo devojke za gledanje. Sto pedeset evra."
,Ah, samo... I one su lepo igrale."
"Da, odlično. Dobro, ja odoh na posao, u svakom slučaju, baš sam srećan, to je bilo uspelo veče."
Flaviju iznenada sine. "Ali šta su uradili Enriko i Aleks?‘
Pjetro navuče kaput. "Ma zamisli... Ti si već bio pijan i ništa nisi primetio. Dakle, Enriko je s vremena na vreme osećao kako mu Ingrid nedostaje..."
"Iako je tamo bila ona bebisiterka Ana, za koju on kaže da je tako dobra?
"Da, nije više mogao, i klisnuo je... Zamisli, Samanta, jedna od devojaka za gledanje, kada je završila posao kod nas, htela je prevoz. Ali, on ništa, nije je povezao."
..Ne!"
"Da, morao sam da zovem taksi."
Flavio zavrti glavom i pojede komad kroasana. "Baš je ispao bez veze... A Aleks?" Pjetro stane i nasmeši se. "Venecuelanka... Jesi li video kako je lepa?"

"Da, Belen je u odnosu na nju gabor."11
"Eto, želeo bih da ti ispričam ono što sam video da radi Aleksu... Ali ja sam gospodin." "Ne! A otkad si to gospodin?"
Pjetro klima. "Ja sam pirat i gospodin...", i u tišini ode prema vratima stana. "Samo ću ti jedno reči. Ti si spavao, ali ja sam je čuo kako urla!" I izađe ostavljajući Flavija bez reči.
Ludo. Nikad to ne bih poverovao. Aleks koji je naterao da baš urla, vidi ti ponekad sveta. Misliš jedno, a onda uspeju da te iznenade. Baš u tom trenutku vrata stana se ponovo otvore i to je opet Pjetro. "Ha, lepi! Šalio sam se za Aleksa! Ali možda si pao! Taj je ludo zaljubljen, čak i kada spava s kurvom, misli da vara."
"Ah...", Flavio se opusti. "Dakle?" "Dakle, nije uradio ništa!" "Bacio si petsto evra?"
"Ja? Jesi Ii lud! Na kraju sam mu rekao da se i ja ženim sledeći mesec! A ko propusti jednu onakvu..."
"Samo Aleks..."
"Baš tako...", Pjetro zatvori vrata i zaurla spolja. "Ej, seti se da odeš u kupovinu!"
Flavio uzme papir i odmah počne da piše sve ono što je potrebno za kuću. Pasta, voda, salvete, čaše, belo vino, crno, šampanjac... šampanjac kao sinoć. Onda stane, stavi olovku u usta i pogled mu se izgubi u gornjem delu salona, pomalo kao Verdone. Naravno da je Žaklin, Brazilka, bila prava prirodna sila. I ostane tako, omađijan, da se seća... Kao kratki fleševi na trenutke noći, mesec, njeno tamno telo među belim čaršavima... A onda sve ono što sam joj rekao, reči ljubavi, slatke reči, reči duboko pijane. Ko zna, možda se u sebi smejala. Odnosno, bila je plaćena, ukratko, sve su to bile protraćene reči. Mogao sam da kažem bilo koju budalaštinu i bila bi tu i dalje. A ja sam još mislio kako ću joj danas poslati cveće, karticu... Ljubavne reči. U tami noći, jedini osmeh, tvoj... Imala je savršene zube... A ja sam je, nasmeje se Flavio sam za sebe, udario svojim zubima. Onda ga iznenada ophrva osećaj praznine, neizmerne tuge, egzistencijalne nemoći. I pomisli na nju. Kristina, njegova žena, njegov život, njegov put, njegova želja da gradi i pre svega lepota ljubavi. I ovaj loft rtiu izgleda kao apsolutna praznina i nikad kao u ovom trenutku nije mu se učinila istinitom ona rečenica. Rekao mu je njegov otac pre nego što će se oženiti: "Biće dana kada ti ne ide, kada ćeš morati čak i da se siliš da vodiš ljubav sa svojom ženom... Ali postojaće trenutak kada će ti se učiniti tako važnom da će sve to izbrisati. A znaš li kada je to za mene bilo? Kada si ti došao." I Flavio u tom trenutku shvati još jednu stvar. Kako je bolno odrasti.
11 Misli na Belen Rodrigez, trenutno najpopularnijeg modela u Italiji, koja je pored zanosnog fizičkog izgleda i multitalentovana: vodi TV programe, pleše, puni stranice žuče štampe... Prim. prev.

76.

Čekaonica je dobro osvetljena. Stanica s radija emituje evergrin pesme prijatne jačine koja ne smeta. Umirujuće tople boje. Na jednom zidu okačen je smešan poster, s guščićima naslikanim u različitim scenama. Jedno gušče trči obučeno u trenerku, drugo diže tegove, još jedno muti tortu. Stolice su udobne, tamne i postavljene.
Jedna gospođa s dosadom prelistava novine. Nakratko se zadrža na jednoj modnoj fotografiji, posmatra manekenku, napravi malu grimasu. Onda okrene stranu i čita. Par od oko trideset godina drži se za ruke i tiho se šali na račun nečega što se dogodilo tog jutra u radnji. Ispod njenog kaputa se već nazire mek, zaobljen stomak. Izgledaju srećni. Jedna mlada, sama žena nervozno piše SMS. Onda sačeka trenutak i dobije odgovor. Čita ga. Razrogači oči još nervoznija. Još jedna žena sedi s detetom od oko četiri godine pored, a ono se igra nekom lutkicom i ni na sekund ne prestaje da postavlja pitanja. Ona strpljivo i ljubazno odgovara.
Dileta se klati gore-dole na nogama. Filipo je ćutljiv. Gleda okolo. Taj par. Ko zna ko su. Da li su venčani. Da li im je dobro zajedno. Onda pomisli na njih dvoje. Tako smo mladi. Još uvek ne mogu da poverujem. Ali ako ginekolog potvrdi, šta da radimo? I nastavi da prebira ove misli suviše velike za nju. I lomi ruke, krši prste.
Dileta dublje udahne. Gleda ovo okruglo dete, smešno, plavo, radoznalo. Život koji raste. I dodirne stomak, tako, neprimetno, kao refleks. Odmah oseti lakoću. Uzbuđenje. Da, plaši se, ali ovo čekanje sadrži i neki prijatan osećaj. Ali ne kaže to Filipu. Dobro zna da je potresen. Mnogo.
"Adeli?"
Glas trgne Diletu i Filipa iz njihovih misli.
"Da, mi smo." I zajedno ustanu. Uđu u doktorkinu ordinaciju.
"Dobar dan. Sedite." Doktorka Rosi izgleda ljubazna. To je žena od oko četrdeset godina, mršava, s kosom dugom do ramena, ravnom i svetlokestenjastom. Nosi naočare. Pažljivo gleda. Smeši se na umirujući način. "Recite mi sve..."
Dileta i Filipo se osvrnu okolo. Nekoliko postera prikazuju slike koje objašnjavaju faze trudnoće, drugi posted menstrualni ciklus. Velika biljka blizu staklenih vrata obasjana je kasnim popodnevnim suncem. Na radnom stolu u ramu za slike nalaze se fotografije dva nasmejana deteta na moru. Možda doktorkina deca.
Onda Dileta skupi hrabrost. "Da... Dakle, sinoć smo uradili dva testa na trudnoću..." Doktorka Rosi je gleda ne menjajući izraz lica, uzme novu fasciklu s ormarića iza svojih leđa i na njoj napiše Diletino prezime. Onda je otvori i nešto zabeleži. Dileta očima potraži Filipa i onda pomalo nesigurno nastavi. "...I oba su bila pozitivna, pokazale su se dve tamne linijice... Ali mi ne znamo da li..."
Doktorka i dalje piše. Onda digne glavu i pogleda Diletu. Onda Filipa. "Shvatam. Koliko dana kasni?"
"Dve nedelje."
"U redu. Želite da znate da li je rezultat tačan. Dobro ste uradili što ste došli. U suštini, bolje je uraditi pouzdaniji test, a u međuvremenu vaginalni ultrazvuk će nam već reći nešto sigurnije... A onda uraditi i beta HCG, odnosno test krvi. Važi?" Priča mirnim tonom. Naslućuje da su ovo dvoje vrlo mladi i preplašeni. Dileta to oseća. Smeši se dok joj odgovara: "Okej", gledajući Filpa, koji klima glavom. Pogleda ga na trenutak. Pomalo je bled. Ko zna šta misli. U suštini, od sinoć mi ništa nije rekao.

Filipo netremice gleda u uključeni monitor, malo dalje, blizu ginekološkog stola. U dubini duše nada se da će reći nešto sasvim drugo od onog čega se iz sveg srca boji.
"Da li ti se ide u ve-ce?", pita doktorka Diletu.
"Ne, ne, sve je u redu, išla sam malopre dok sam čekala." "Savršeno. Vaginalni ultrazvuk se radi s praznom bešikom..." "Da li moj dečko mora da izađe? Ja bih volela da ostane..." "Kako on želi... Meni je svejedno..."
Obe se okrenu prema Filipu, koji, postiđen, potvrdno klimne glavom. "Ne, ne... I ja ću ostati", i ponovo sedne.
Ginekolog kaže Dileti da se skine i pomogne joj da se smesti na sto. Priča joj da bi je umirila, pomalo se šali govoreći kako su lep par. Dileta se opusti i prepusti pregledu. Ginekolog nastavlja. Opere ruke, stavi bele gumene rukavice. Filipo je gleda i oseća malu nesvesticu. Doktorka Rosi potom ubaci sondu pokrivenu mekom gumicom i gelom za ultrazvuk. U međuvremenu sve objašnjava Dileti, jednostavnim i umirujućim rečima.
"Reci mi ako te boli... Radim polako. Sad ćemo početi pregled materice i jajnika. Evo, možeš zajedno sa mnom da vidiš na monitoru..." Dileta klima, oseća laku neprijatnost, ali ništa što ne može da se podnese. Ova doktorka je ljubazna. Onda malo iskrene glavu, pogleda monitor koji pokazuje neku vrstu izbrazdanog polumeseca. "Evo... Jesi Ii se ikad videla ovako? Super, jelda?", i smeši se.
Dileta odmahne glavom i nastavi da je pažljivo sluša i gleda.
"Ovaj tip ultrazvuka nam pokazuje tvoju materičnu šupljinu... Evo...", i nastavi da pomera sondu lagano kako bi sve istražila. Onda se zaustavi. "Dakle...", Filipo ustane sa stolice i priđe. Pokuša nešto da shvati iz ovih rasutih slika koje promiču monitorom. "Evo, ovde je gestacijsko telo. Sad ima otprilike jedan centimetar u prečniku i rašće narednih dana..."
"Ai šta to znači?", pita Filipo pomalo uplašenim glasom.
"Da je Dileta u interesantnom stanju..." Onda pogleda Diletu i nasmeši joj se. "Pa ipak imaš još nekoliko nedelja da odlučiš da li ćeš ga zadržati ili ne... Sad ćemo o tome zajedno popričati." Ona i Filipo se uplašeno pogledaju. "Sad izvoli siđi i obuci se..."
Dileta posluša. Pomalo u transu, Filipo ponovo sedne, ne rekavši ni reč. U interesantnom stanju. Ali zašto ga tako zovu? Interesantno. Za koga? Za mene baš i ne. Ja smatram interesantnim druge stvari. Trke u parku. Takmičenja. Neke ispite na arhitekturi. Moje CD- ove. Sve filmove Toma Kruza. Tortu s topljenom čokoladom i kokosom. Diletu kad vodimo ljubav. Ali ovo ne. Ovo me plaši.
Dileta sedne pored njega. Lagano mu dodirne ruku. On se okrene i pokuša da joj se nasmeši.
Doktorka Rosi ih nežno gleda. "Dakle, mislim da je ovo za vas veliko iznenađenje... Shvatam to. U svakom slučaju, hajde da ne dramimo. U međuvremenu, savetujem vam da popričate sa svojim roditeljima. Zato što, iako ste punoletni, još uvek ste mladi i stoga je bolje da budete iskreni i s njima podelite ovaj trenutak. Onda, kao što sam vam malopre rekla, možete mirno da odlučite šta da radite... Savetujem vam da odete u savetovalište, gde će stručnjaci saslušati vaše sumnje, eventualne strahove koje imate i gde će moči da vam daju korisne savete... Možete tamo sasvim mirno da odete, štaviše, važno je. Kao što je važno da popričate s onima koji vas vole..."
Filipo se umeša. "Ali, pričali ste o prekidu..
Na te reči Dileta se naglo okrene i upitno ga pogleda. Doktorka Rosi to primeti. "Da, to je jedna od mogućnosti... Ali pre nego što bilo šta odlučite, podrobno popričajte o tome.

Ispraznite se. I nemojte sakrivati ništa od onog što osećate... Bitno je ne igrati se sa samima sobom u ovakvim slučajevima. Pokušajte da zamislite moguće scenarije, posledice vaših izbora na svakoga od vas, i prodiskutujte... A onda, tek onda, odlučite. Poslušajte srce i sačuvajte lucidnost. To uvek svima kažem, nemojte da brinete. Trudnoća je važan trenutak kad god da se desi u životu."
Dileta još uvek ne veruje. "Doktorka, a mogu li da se vratim kod vas? Nemam ginekologa.
Znam samo svog porodičnog lekara. A vi mi se dopadate..."
Doktorka Rosi joj se nasmeši. "Ah, hvala! Okej, ako želiš, da, naravno, rado... Sad ću ti napisati upute za testove krvi. I kompletiraću tvoj dosije. Kasnije ćeš mi doneti rezultate i možda ćete mi ispričati kako teku prvi dani nakon vesti. A?"
"Da..."
"Dobro. Dakle, reci mi svoje podatke da ih upišem..." I dok Dileta odgovara, Filipo je pored, ukočen na stolici, tih. Ne zna šta da radi. Razmišlja. Dileta odgovara doktorki i pita da li može da je prati. Dileta, koja ga popreko pogleda, kad čuje da priča o abortusu. Doktorka koja priča o svemu kao da je to najnormalnija stvar na svetu. A ja? Gde sam tu ja? Da li ste o tome razmišljale? Oh, zaustavite sve, hoću da siđem. Hoću da se vratim u ono veče u kolima. I promenim sve. Ma otkud mi je palo na pamet da obilazim toliko da pokažem Dileti taj stub? Pa, zar nisam, recimo, mogao da se vratim kući i gotovo? Želim da držim deset prezervativa u kolima odsad pa nadalje. Želim da pobegnem. Želim da se probudim sutra ujutru i shvatim kako je sve bio san. Kako Dileta ima menstruaciju, sve je kao i ranije, i ja Neću postati... otac! Otac! Upomoć! Dete u mom naručju. Moj sin. I padnu mu na pamet najapsurdnije scene. Tri muškarca i beba. Pre neku noć su ga davali naTV-u. Gledao ga je i čak se smejao. Piter, arhitekta. Majki, crtač stripova i lutaka, i Džek, bivši reklamni stručnjak i glumac, jednog jutra na pragu nalaze kolevku i unutra Meri, novorođenče.
A onda, kakve scene. Da bi joj promenili pelene, dali da jede... Filipo počne pomalo da drhti. Disanje mu se ubrza, a srce lupa trista na sat.
"Je l' tako, Filipo?"
Trgne se kad začuje svoje ime. "A? Šta to?"
"Ama nisi me čuo? Rekla sam da ćemo se vratiti ovde kod doktorke za nedelju dana sa rezultatima beta HCG. Okej?"
,Ah... da, naravno."
"Dileta, važno je da znaš da se već sada, u prvim nedeljama, hormonalni status menja kako bi zaštitio tvoju trudnoću. Osećaćeš se malo drugačije... Na primer, pomalo tromom, osećaćeš mučninu, možda nećeš želeti neke namirnice i nećeš podnositi neke mirise. U svakom slučaju, to je sve normalno, nemoj da brineš..."
Dileta klima glavom. Kao da je u transu. Sluša reći, razume ih, ali još ne shvata dobro.
Okreće se prema Filipu. Vidi da je on zbunjen.
"Dobro, deco. Daću vam moju vizitkartu. Vidimo se ponovo ovde za tačno nedelju dana, u osamnaest časova. Očekujem vas. I molim vas... samo mirno i vedro. Važi?"
Dileta i Filipo ustanu. "Da, hvala, doktorka... Vidimo se za sedam dana."
Doktorka Rosi ih isprati do vrata. Vidi kako u tišini izlaze. Vrati se u ordinaciju. Sedne na trenutak za sto, u iščekivanju da prozovu sledećeg pacijenta. Uzme ram u ruke. Pogleda fotografiju. Dva uslikana osmeha je odande pozdravljaju, srećna, na toj plaži u Fređeneu. Malo zavrti glavom. Brza uspomena joj prođe kroz glavu. Vreme teče u suprotnom smeru. Ide unazad i iznenada se zaustavi. Jedna devojka od devetnaest godina, lepa, odlučna, sigurna u sebe. Bogata prijateljima i osmesima. Jedna pogrešna noć. Ili samo suviše rizična.

Neko koga voli. Jedna noć samo njena. A onda raskrsnica. Strah. Usamljenost. I izbor. Taj izbor. Drastičan. Napravljen odlučno nakon noći plakanja i nesigurnosti. Nikog da ga podeli s njom. Nikoga da obavesti. Roditelji koje nije obavestila, držeći ih na distanci, u neznanju. Sačuvan obraz. A onda klinika. Ti sati. Sve se obavlja po dužnosti. Sve kao da nije ništa.
Doktorka Rosi opet pogleda fotografiju ponovo katapultirana u sadašnjost. Dva lica. Njena deca. Rođena tek pre nekoliko godina. I treće, starije, ali samo da ga zamišlja, da ga se seti ponekad, samo njena tajna ostavljena unutra, u nekom dalekom vremenu sačinjenom od tišine i strahova jedne krhke devojke. Ponovo postavi ram na staklo stola. Ustane, ode do vrata, otvori ih.
"Sledeći. Kostantini, izvolite..."

77.

Atrijum je pun ljudi. Muzika za igru prijatne jačine dopušta ljudima da razgovaraju. Prelepe manekenke se kreću okolo, smeše se, nešto piju. Zabavljaju ih muškarci, neki obučeni neobavezno, neki u elegantnim odelima. Mnogo ljudi je došlo na godišnji parti modne kuće koji se održava kako bi se pozdravili distributeri, snabdevači i klijenti, i zaključili novi ugovori. Posvuda se udiše elegancija. Oli je pozvala i Talase, samo Dileta nije došla jer se oseća pomalo umorno. Erika živo ćaska s Ticijanom i smeši se. Niki sedi na jednom od dva bela divana na ulazu, dok druga dva lepa mladića, možda modeli, stoje oko nje pokušavajući da je nasmeju. Oli, naprotiv, trči levo-desno zajedno s jednom žirafom iz odeljenja za marketing.
"Moramo da uzmemo još kataloga, gotovi su!" "Da, tamo su... idemo!"
"Koliko lepog sveta! Nikad nisam bila na ovakvoj žurki!"
"U modi je to tako", odgovori druga devojka. "Svake godine pravimo jednu žurku ovde i još dve u važnim lokalima u Rimu, pa u Milanu."
"Strava!"
"Da. Između ostalog, ako preostane uzoraka, ponekad ih mi među sobom podelimo..." "Stvarno? Ne mogu da verujem!"
"Da, odnosno mi zaposleni..."
"Ah...", Oli napravi grimasu i sledi devojku. Uđu u jednu sobu i uzmu kataloge. "Ćao!"
Oli se okrene. To je Simone. "Ćao! Zar nisi dole?"
"Da, bio sam sve dosad. AJi sam se umorio... Šta radite?" "Uzimamo kataloge, drži, pomozi nam", brzo kaže druga devojka.
Simone posluša i posle nekoliko trenutaka svi troje su ponovo u velikom salonu, razmeštaju kataloge na nekoliko staklenih stolova, uz koje ih predivne nasmešene manekenke dele gostima zajedno s gadžetom modne kuće, a to je markirani privezak za ključeve.
"Deco, idem na trenutak u ve-ce!"
"Okej, Oli, čekamo te u bifeu!" Simone se udalji s drugom devojkom i ode da nešto popiju.
Oli se probije kroz masu ljudi ljubazno i strpljivo. Svi igraju, pričaju, smeše se i prikazuju u najboljem svetlu.
"Kakva divota..."
Oli oseti kako je neko hvata za ruku. Okrene se. Prelepi mladić duge stepenaste kose i sa šiškama na očima je posmatra. Oli primeti da je okačio oko vrata profesionalni "nikon D3". Prepoznaje ga zato što ga je pre neki dan videla na "iBeju" kad je tražila dobar fotografski aparat. Košta bar četiri hiljade evra.
"Izvini, ali moram..."
"Moraš da pustiš da napravim nekoliko tvojih fotografija... Prelepa si... Jesi li manekenka?"
Oli se nasmeši. Stvarno je sladak. "Ne... Radim ovde, ali nisam manekenka..."

"Šteta, trebalo bi...", i pomno je posmatra. Oli malo pocrveni. "Čuj, iznad je prelepa terasa... Molim te, definitivno moram da te slikam... Hajde, ništa te ne košta... Ah, zaboravio sam, zovem se Kristijan... Kris, za tebe."
Oli malo porazmisli. Kristijan. Ma da. Kris. Poznat u Rimu, mlad i ambiciozan. Videla je nekoliko njegovih radova otkad je ovde. Muzika i dalje ispunjava prostor. Čini se da se ljudi okolo zabavljaju. Oli ga ponovo pogleda.
"Zovem se 01i..." "Prelepo ime... kao i ti..."
I uzme je za ruku. Dok prolaze pored konobara s poslužavnikom na kom je vino, Oli na brzinu uzme jednu čašu i ispije naiskap. Kris se nasmeje. Vrlo visoka manekenka prođe ispred Ticijana, koji je gleda otvorenih usta, gutajući knedlu. Erika ga udari u rame. "Hej, ma ko je to? Koga posmatraš? Da sam znala da ćeš ovako da balaviš, ne bih te uopšte povela na ovu žurku."
"Koga posmatram? Naravno da posmatram! Ovde je sve prepuno super riba! Ti si prava drugarica! Uvek sam to govorio!", i poljubi je.
"Na stranu što sam više od drugarice, ja sam tvoj spešel frend. A, uz to, nikad nisi bio na žurki neke modne kuće?"
"Da, a ti kao ideš svakog dana! Naravno da nisam! Ovo je prvi put. Ja manekenke viđam samo na TV-u i u nekim novinama. Nikad... uživo! I moram da kažem da je to sasvim druga priča! Vidi onu dole! A plavušu! A onu s dugom ravnom kosom... Mama mia... Ja ću ovde umreti! Idemo da pijemo nešto, hajde... Ali vidi, pošto Oli već radi ovde, mogla bi da me upozna s nekom? Bar ću ispucati nekoliko slika mobilnim, pa da neki puknu od zavisti!"
Erika ga uštine za ruku.
"Jao! Pa šta sam rekao? Pa neću valjda da se petljam s njima! A i ako se nešto desi, šta onda?"
"Samo bi još to falilo! Sećaš li se da si ovde došao sa mnom? Kakav si ti to kavaljer?"
,Ah, ako hoćeš da ti izigravam kavaljera, ne treba da me vodiš na ovakva mesta... Razumeš? A onda, zar na tebe ne ostavljaju utisak svi ovi modeli koji su ovde? Jesi li videla kakvi su mladići?"
"Naravno da sam videla! Ali ja sam vaspitana i ljubazna i ne stavljam na muke svog pratioca!" U tom trenutku kruži pogledom i primeti Oli usred ljudi ruku podruku s prelepim mladićem duge kose. Malo zažmiri. Pogleda bolje. Nemoguće. Ma da, videla ga je nekoliko puta na TV-u. Pa to je Kris, modni fotograf, najtraženiji i najpoznatiji u ovom trenutku! A Oli je zagrljena s njim! Kakva sreća! Super! Tako se radi. Erika potraži Olin pogled, malo podigne ruku da privuče pažnju. Oli to primeti dok se penje stepenicama s Krisom. Ugleda je. Posmatra je. Erika joj palcem pokaže okej i namigne. Da, baš je strava moja drugarica. Ko zna s koliko lepih fotografija će se sutra vratiti kući... Hajde, Oli, pokaži koliko vrediš.
Baš u tom trenutku i Simone to primeti. Zaprepasti se. Ali nastavi da pije i ostane tamo, izbegavajući da se pokaže. Oli i Kris stignu gore, prođu hodnikom i dođu do velikih staklenih vrata koja vode na ogromnu terasu. Kris dva puta okrene Oli koja se smeje.
"Predivna si... Spontano se krećeš..."
I Oli se opet okrene oko sebe, nasloni se na ogradu, pogleda nebo, nasmeši, onda pravi grimase, dodiruje svoju kosu, lukavo pridigne mini-suknju. I ne veruje sebi samoj. Oseća se dobro, lako, želi da se prepusti. I to i radi. I na trenutak više ne postoji Đampi, nema više Edija, koji ignoriše njene crteže, nestala je žurka. Tu je samo ona. Ona, slobodna od misli, zahvaljujući prošeku, zahvaljujući ovom predivnom mladiću, koji rafalno ispaljuje

fotografije i kreće se oko nje kao prelepi leptir oko cveta. A latice Oli se otvaraju na svetlosti meseca koji sija visoko na nebu. Kristijan joj sve više prilazi, pušta "nikon da sklizne na vrat, vezan za uzicu. Oli ga lukavo gleda. Usne joj se rastave. I ona na trenutak sve zaboravi i prepusti se ovom novom poljupcu, drugačijem, neznanom. Ma da. Sreća je i ovo, mala ludost, trenutak samo za sebe same. I ovaj zagrljaj joj se čini najbolji lek za njenu bolest.
Malo niže. Ma gde li je? Simone se pita pomalo tiho, tražeći je na gornjem spratu. Ne vidi je već sat vremena. Uđe u neke prostorije, pokuca na vrata ve- -cea. Ništa. Prođe dugim hodnikom i stigne do vrata. Nikog ne vidi. A onda taj zvuk. Kao neki glas, ali tanji. Simone priđe. Mrak je. Ali ne dovoljno da sakrije pred njegovim očima figuru jedne devojke koja mu se toliko sviđa, izgubljenu u rukama tog tipa. Simone ne može da veruje. Nemoguće. Pa ipak ona, bar ona je, činilo mi se, drugačija. I ugleda ih. I oseti oštar bol. Zato što odlično zna ko je on. Poznaje ga. I te kako. Zbog toga mu je još više krivo. Ništa ne kaže, i ne prikaže se. Okrene se i ode. Vrati se na žurku. I nikad kao u tom trenutku sav taj svet koji se smeši nije mu se učinio kao pogrešna nota.

78.

Niki kao furija uleti u kuću. "Mama, tata... Gde ste?"
"Hej!" Prijateljski glas iz druge sobe. "Ovde, u dnevnoj sobi." "Ah, tu ste." Sede na divanu pred televizorom.
"Gledamo Nasleđe, Karlo Konti je baš dobar. A i mnogo nam se sviđa giljotina..." "Šta je to?"
"Igra u kojoj izađe pet reci i moraš da nađeš onu ispod papira, koja je na neki način povezana s ostalima." Simona prestane da gleda TV.
"Je l' treba nešto da nam kažeš?"
Niki se uozbilji. Potpuno promeni izraz lica. "Ovog vikenda su nas pozvali u vikendicu Aleksovih roditelja, tako ćete se upoznati..."
Roberto popije malo vode. "Ah... A ja sam na trenutak pomislio da si se predomislila..." "Sto znači?"
"Eh... Sto znači... Što znači da se ne udaješ."
,Ali, tata, za koga me to smatraš! Izvini, ali to je važna odluka... Pomisli da sam je ja tako olako shvatila!" I ode besna. Baš u tom trenutku u dnevnu sobu uđe Mateo, Nikin mlađi brat.
"Šta je, šta se dešava? Kako? Niki se više ne udaje?"
Simona lupi rukom po divanu. "Eto, kakav otac takav sin! Vas dvojica ste užas jedan..."
Roberto zaurla iz dnevne sobe. "Niki, izvini! Nisam hteo da te razbesnim... Staviše... Hteo sam da shvatiš da ti mi dajemo maksimalnu slobodu..."
Baš u tom trenutku Niki ponovo uđe u dnevnu sobu, "...izbora! Jesi li razumela, kćeri moja...", Roberto ustane i zagrli je, stegne je i poljubi. "Ljubavi, ja sam samo želeo da ti budeš spokojna."
"Ali ja jesam spokojna."
"I više, mi ćemo uvek biti s tobom, šta god da odlučiš, čak i ako baš kad bude trebalo da kreneš prema oltaru počneš da bežiš kao u onom filmu... kako se ono zvaše?"
Simona i Niki u horu; "Odbegla mlada!'
"Eto, baš taj... Ja, odnosno, mi ćemo to shvatiti... Čak i u poslednjem trenutku..." Smeši se gledajući Simonu. "Eto, ako bi ti ikada imala zaista neku sumnju, makar i senku, pomisao, ukratko, bilo kakvu nedoumicu, bilo bi lepo da možeš da porazgovaraš čak i pre cele organizacije venčanja...", Roberto insistira. ,Ali ne, ne... Čak i u poslednjem trenutku."
Simona mu se nežno osmehne. "Ti znaš, jelda, da je na mladi i njenim roditeljima da plate ketering za sve zvanice...?" Namigne Niki i još uvek se smešeći: "Možda četiri stotine..."
Niki neodlučno slegne ramenima. "Da, možda... Manje-više, sveukupno." Tad Simona ponovo pogleda Roberta.
"Eto...", Roberto je opet nasmejan i opušten. "Pa, devojka mora da oseti slobodu da donese bilo kakvu odluku čak i u poslednjem... Naravno... Ako ti padne na pamet i ranije... Izbegla bi da nas nepotrebno upropastiš!
"Tata!", Niki napravi pokret da se ponovo vrati u svoju sobu. "Ali, Niki", Roberto trči za njom, "samo sam se šalio.

"Loš ti je smisao za šalu." Vrati se u dnevnu sobu s njim. "Baš si cheap'!'
"Čip.'"
Mateo se umeša. "Ej, tata... Ma gde živiš.' Hoće da kaže omatoreo, jadnik, šta si mislio da je čip?"
"Pa dobro... Biću i omatoreo i jadnik, ako se govori o parama! Ili jadnik ili ono što vi hoćete. Ja želim da moja ćerka bude spokojna zbog svoje odluke i da se ne plaši da ne može da pojede ono što je rekla!"
Niki ga zagrli. "Hvala, tata, volim te... Sad idem u svoju sobu i probaću malo da učim..." Ode malo mirnija i s uzdahom uđe u hodnik krenuvši pravo u svoju sobu.
"Idem i ja u sobu...", Mateo se digne s fotelje. "Ali na mesindžer sa svojim prijateljima." "Mateo... ali..."
"Mama, učio sam danas po podne, sve sam uradio baš zato da bih sada imao malo slobode..." Onda kao krene, ali se zaustavi na vratima. šta, na taj izlet moram i ja da idem?"
"Da. Naravno. Šta, je l' ti nisi deo porodice?"
"Da, ali ja imam utakmicu s drugarima. A onda, kako možemo biti sigurni da će se ona stvarno udati za nekog toliko starijeg?"
"Čuj, nemoj još i ti, a?"
"Da, dobro... Napravi anketu među svojim prijateljima na mesindžeru, hajde... Vidi kakve joj šanse daju."
"Odvratno! Terate me da se osećam kao neko ko se ništa ne računa..." I Mateo ode, a Simona i Roberto ostanu sami u dnevnoj sobi. U tišini nastave da gledaju emisiju. Karlo Konti čita pet reči.
"Dakle, glavna premija je sto dvadeset hiljada evra, bila si odlična u biranju reči, a to su, podsećam te: krug, Napoleon, vuk, prsten i vrabac. Videćemo da li ćeš pogoditi reč koja ih povezuje, vreme teče sad!"
Roberto i Simona netremice gledaju TV, tražeći rešenje za ovu enigmu, a onda ona i ne gledajući muža kaže: "Moramo biti pažljivi, mislim da Niki nije odlučna... Negde duboko se plaši..."
"Ma kakvi... Jesi li videla kako se naljutila; savršeno je odlučna."
Simona zavrti glavom. "Tako radi zato što i samu sebe hoće da uveri u svoj izbor..." "Misliš?"
"Sigurna sam."
"Možda... Čuj, kad smo kod toga...", Roberto se okrene prema njoj. "Ali zar se ne deli prijem napola između mladoženje i mlade?"
"Ne."
"Ali i kod nas je onda bilo ovako?" "Da."
"Ah... Eto zašto je ručak bio malo oskudniji!"
Simona ga tresne. "Budalo... Čak je i muzika bila najbolja. Izabrala sam bend koji je tada bio u trendu, preplaćen..."
"Pa, srećom nisu bile bačene pare." Simona ga pogleda i digne obrvu. "Zasad..." "Zar smo i mi pod rizikom?"

"Naravno! Uvek... I umiri svoju ćerku!" "Da, dijamant!"
"Šta?"
"Reč iz igre..."
"Ah...", Simona pogleda pet reči. "Da, tačno. Dijamant..." I učini joj se kao čudna igra sudbine, pre nego igra giljotine.

79.

Zaglušujući zvuk dopire sa ulice. Oli se razdraženo probudi. Pritisne jastuk na uši. Ništa. Šum se i dalje čuje. Onda hukne i sedne u krevetu. Pogleda okolo. Spavaća soba. Opremljena s ukusom, moderna, brezov parket, iste boje kao vrata i ragastovi. Mekani tepih dopire do ivica kreveta, niskog i okruglog kreveta, veoma velikog. Oli pogleda na svoju levu stranu. I ugleda ga. Vidi njegova lepa potamnela leđa. Nekoliko tetovaža. Kris i dalje spava. Ne. Nemoguće. Znači, stvarno sam to uradila. Prepustila sam se. I čak mi se ne čini da je nešto naročito. Čini mi se i da sam baš spavala. Oli primeti "nikon" na nekom stočiću. Digne se. Bosonoga priđe fotografskom aparatu. Uključi ga. Pusti da se fotografije nižu. Kako su lepe. To je ona u najrazličitijim pozama. Da, baš je odličan ovaj Kris. Onda hoda po sobi. Pun je slika fotomodela. I njegovih. On u svim pozama. Oli digne obrvu. Izađe iz sobe. Tiho korača po velikom apartmanu. Prelep je. Potkrovlje do kog se stiže metalnim stepenicama. Oli se popne. Nekoliko knjiga je po policama i spravama za dizanje tegova. Ponovo siđe. Na nekoj drugoj polici primeti nekoliko uramljenih kartica. Uzme ih. Pročita. Napisani su različitim rukopisima.
"Kris... o-bo-ža-vam te!", "Pozovi me kad god poželiš", "Već mi ne- dostaješ...", "Super si frajer, znaš gde da me nađeš...", i tako dalje. I tu sa strane primeti crni notes sa sve penkalom, isti notes iz kojeg mora da su iscepani papirići koje vidi ukoričene. Nemoguće. Znači, ovde dolaze te devojke i onda mu ostave porukicu i on ih urami? Odvratno. Ma šta je ovo? Oli se osvrne okolo. I najednom shvati da u tom apartmanu živi pravi narcis. I Oli se za tren odluči. Otrči u sobu. Kris još uvek spava. Brzo se obuče, ode u kupatilo, čak se i ne očešlja. Navuče čizme, uzme torbu i izađe iz stana. Ode do lifta. Onda shvati da želi da hoda. I počne da silazi stepenicama. Skoro trčeći.
Čim je stigla u dvorište, uključi svoj mobilni telefon. I baš u tom trenutku začuje kako je neko zove. "Oli." To je Simone, koji izlazi iz jedne zgrade tu u krugu.
"Ne mogu da verujem... Šta ti radiš ovde?", pita Oli sređujući se.
Simone je začuđeno pogleda. Primećuje da je neuredna. Nemoguće. "Ja ovde živim." Oli ga pogleda. "Stvarno?"
"Da, stvarno. A sad idem na posao. A ti? Šta ti radiš ovde?", i dok to izgovara Simone pogleda prema drugoj zgradi, onoj iz koje je izašla Oli. Dobro zna ko tamo stanuje. Onaj tip. Fotograf. Ali izabere da ništa ne kaže. Možda nije tako... Možda greši.
,Ah, ne, ništa... ništa...", i stvarno ne zna šta da kaže. "Da te povezem do posla?"
Oli se zbuni. "Ne, ne, hvala... Uzeću dva sata slobodno... da svratim do kuće... da se presvučem... vidimo se kasnije, ti im reci u kancelariji....", i pobegne. Pometena. Posramljena. Ne verujući. Simone tu živi. Baš on. Dođavola. Kakav blam. I dođe do ulice. Potraži telefon i pozove taksi. Onda, dok ga čeka, počne nervozno da šetka gore-dole po trotoaru.

80.

Tog subotnjeg jutra, Niki je popila sok od ceđenog voća i ništa drugo nije takla koliko je bila nervozna.
"Mama, tata, jeste Ii tu? Jeste li spremni?" Uđe u njihovu sobu. Simona se pravi da i dalje sprema torbu.
"Ali, mama! Moramo da stignemo tamo na vreme za čaj!"
"Razumem, ali ne znam kakve mogu biti večeri, radije ću da izaberem neku odgovarajuću odeću."
Roberto izađe iz kupatila s torbicom. "Ja sam se spakovao, spreman sam i sve je na svom mestu." Uđe Mateo. "Mogu li da ponesem loptu, tako ću moći malo da treniram ako se smorim?"
I svi troje uglas: "Ne!" Bar se u ovome svi slažu i onda se nasmeju. "Hajde, izlazimo, napred!"
Roberto uzme Simoninu torbu i osetivši koliko je teška, kaže: "Ama koliko ti ostaješ?
Mesec dana?"
"Ako je mesto lepo i oni me žele, što da ne...
Mateo stiže s iscepanom jaknom od teksasa. Majka ga uzme za ramena i okrene ukrug ponovo ga usmerivši prema njegovoj spavaćoj sobi. "Obuci onu novu tamnoplavu koju sam ti kupila pre nekoliko nedelja.
,Ali, mama, suviše je elegantna!" "Baš tako!"
"I očešljaj tu kosu!" "I to?"
"Da, inače ću se ja za to pobrinuti."
"Nikad!" Mateo obuče novu jaknu, onda uđe u kupatilo, uzme četku, malo je provuče kroz vodu i namesti kosu. "Eto, gotovo... idemo?
I Roberto je obukao tamnoplavi kaput, Simona prelepu crnu jaknu koju davno nije nosila, a Niki kaputić, jednostavan ali vrlo elegantan.
Malo kasnije izađu iz ulaza zgrade i sretnu portira koji razmešta poštu u poštanske sandučiće.
"Dobar dan..." Pozdravi ih s velikim osmehom, upravo zbog simpatije koju oseća prema porodici Kavali. A onda, pošto su mu probudili radoznalost, nastavi: "Ma gde to idete, tako elegantni... na neko venčanje?"
Niki se okrene i nasmeši pre nego što će ući u kola: "Da, moje!"
Porodični "volvo" mirno krene i uključi se u ne baš prometan saobraćaj tog subotnjeg jutra, dok portir ostane da ih gleda kako odlaze. A onda njegova poslednja misao: "Baš su simpatični... Ti Kavalijevi, uvek se šale!"
Roberto mirno vozi, Simona je spustila ruke na noge zajedno sa svojom elegantnom torbom, Niki gleda kroz prozor, Mateo je jedini zaista vedar i igra se svojim "gejm bojem". Nakon što je prošao zid i napravio odličan rezultat, pre nego što će preči na sledeći nivo, pogleda na trenutak oko sebe.
"Ah, izgledamo kao da smo pošli na sahranu..."

Simona se naglo okrene. "Mateo!"
"Okej, okej... praviću se da je sve normalno!"
Niki ga razdraženo prostreli pogledom. "Samo nam je falio brat koji kvari zabavu."
,Ah, ja sam se ponudio da ne idem... Oni su me na silu naterali! Po mom mišljenju, treba da me posmatraš kao maskotu... Daj, Niki, dosad je sve išlo dobro, najviše što možemo jeste da uprskamo ovaj vikend."
"Ma..."
"Pre nego što počne diskusija, Roberto se umeša. "Malo muzike.'" I uključi radio. Krene Ticijano Fero i svi se malo opuste. "Volvo" brzo napreduje prema Aureliji. Okolina se naglo menja u narednim etapama puta. Prvo slabo zelenilo, onda sve prisutnije masline, od Lacija do Toskane, sa sve jačim mirisom mora koji ih prati, i na kraju, evo Mareme.
"Skoro smo stigli...", Roberto se nasmeši Simoni. "Savršeno na vreme."
Mateo je stigao do jedanaestog nivoa i na trenutak prestane da igra. Okrene se prema Niki, koja sve vreme gleda kroz prozor. "Hej sestro..." Stegne je za ruku. "Izvini za malopre." Onda joj se nasmeši, pošto vidi da je nervozna. "Videćeš, sve će biti dobro..."
Kao odgovor na to, Niki mu se nasmeši i pomisli; ,Ako i moj brat radi ovako nešto, znači da sam stvarno zabrinuta, još i više, u raspadu... a naročito, to se vidi!"
"Evo, stigli smo!"
Roberto izađe s Aurelije, i nakon nekoliko skretanja, uđe na zemljani put koji se penje prema jednom velikom imanju. Na kraju puta je velika kapija na kojoj se ističe natpis iskovan u bronzi "Vila Beli del Čedri".
"To je ovo, je l' tako?"
Simona pogleda papirić s uputstvima. "Da, savršeno. Prelepa je... Stvarno je jedinstveni prizor..."
"Volvo" napreduje kroz park vile, živu ogradu, travnjake, đrveće, sve je savršeno sređeno i negovano.
"Ne mogu da verujem..."
Mateo gleda kroz prozor. Automobil prolazi pored konjušnica gde jedan čovek timari prelepog ždrepca sjajne dlake. "Imaju i konje! Pa ovo mesto je san..."
"Da..."
Mateo tresne sestru po nozi. "Ah, lepo ti to radiš!"
Roberto i Simona se pogledaju, ne dodavši ništa. Prođu poslednju krivinu i nađu se pred predivnom crvenom kućom.
Majordom priđe "volvou" kako bi otvorio vrata na Simoninoj strani. Ali, tren pre toga, Niki se pojavi između sedišta roditelja.
"Tata, mama... hvala za sve ovo što radite za mene... Ali, budimo neodređeni!" Rekavši ovo, otvori vrata i brzo izađe.
Roberto pogleda Simonu. "Da se držimo neodređenosti? Šta sad to znači?"
Simona pokuša da ga umiri. "Rekla sam ti... U suštini plaši se da preuzme ovako veliku dužnost! Hajde da izađemo..."
Aleks u savršenoj uniformi pastira iz Mareme izađe iz kuće i potrči prema Niki. "Ljubavi! Stigli ste!" srećan, poljubi je u usta i zagrli. Onda pozdravi njene roditelje. "Ćao, Roberto,

zdravo, Simona, hej... Kako si, Mateo?"
"Odlično. Kako je strava ovo mesto... Mogu Ii posle da probam jednog konj a? "
Aleks se nasmeje. "Naravno, zajedno ćemo ga probati!" Onda ugleda svoje roditelje kako dolaze.
"Evo i mojih, da vas predstavim. Mama, tata, ovo je Niki... A ovo su njeni roditelji. Ovo je Simona, a ovo Roberto."
"Drago nam je... Konačno!" Aleksov otac prvo pruža ruku Simoni. "Dve sestre, praktično ste dve sestre... Vi i Niki. A u ovom trenutku prosto ne znam koju će od vas dve moj sin oženiti!"
Roberto se umeša, pokušavajući da ispadne duhovit. "Čuj, veoma je lako... Onu koja nije udata, pošto sam ovu drugu ja uzeo!"
"Ah, naravno! Kakva budala!" I nasmeje se, srećan zbog atmosfere koju je stvorio.
Silvija dočeka svoje goste i onda izda naređenja svojoj dvojici majordoma. "Saide i Kalime, odnesite prtljag gospodina i gospođe u njihove sobe i otpratite ih..."
Aleks se približi Niki. "Da, ljubavi, idi, čekamo te u bašti... Tu su i moje dve sestre s jednom našom prijateljicom i njihovim muževima."
"Okej, vidimo se..."
Roberto, Simona, Niki i Mateo slede dva majordoma uz stepenice predivne kuće. Roberto i Simona gledaju okolo. Zidovi su prekriveni starim goblenima, trofejima iz lova, uljanim slikama sa scenama iz prirode i portretima slavnih predaka. I Niki i Mateo iznenađeni su bogatstvom i važnošću ovih sala, dugih stolova od tamnog drveta, visokih stolica s naslonima od tamnog štofa, podova od velikog, glatkog kamena, premazanih lakom, teških zavesa s bogatim draperijama. Toliko da Mateu izleti jedno "jebote..."
Niki ga pogleda i razrogači oči kao da kaže; "Daj, to se ne govori!"
"Evo, ovo je vaša soba..." Dvojica majordoma pokažu Nikinim roditeljima jednu predivnu bračnu sobu, sa sve baldahinom i lavaboima za pranje ruku od keramike.
"Izvolite..."
Puste goste da uđu i onda uđu za njima, polože dve torbe na klupe zahvaljujući kojima mogu da otvore prtljag a da se ne saviju. "Evo... Ovde je kupatilo."
Unutra Roberto i Simona vide dva bademantila, velika platna i peškire različitih veličina, sve uredno poslagano pored lavaboa i svuda gde mogu da budu od koristi. Oivičeni su čipkom, svetlih tonova različitih nijansi, rafinirane i čiste elegancije.
"A ovde je frigobar, gde možete sve naći, od koka-kole i šampanjca sve do obične vode, a za bilo šta drugo što biste mogli poželeti ovde je zvonce..."
I pokažu blizu kreveta veliki somotni gajtan u tonu s bojom sobe.
"Hvala." Roberto krene da stavi ruku na novčanik, kad ga Simona zaustavi. "Ljubavi...", tiho mu kaže. "Mi smo u kući porodice Beli... ne u hotelu..."
"Ah, da..."
Dva majordoma se nasmeše i izađu iz sobe.
Roberto se opruži na krevetu. "U svakom slučaju, izgleda mi bolje od svih hotela u kojima smo bili!"
Simona se nasmeje i legne blizu njega. "Eh, da... Nadam se samo da će Niki bici srećna, kakav god da bude njen izbor..."
"Ako ništa drugo, imaćemo predivan vikend!"

Dva majordoma nastave kroz hodnik s Niki i Mateom. "A ovo je vaša soba."
Spuste torbe na klupe slične onima iz sobe u kojoj su im roditelji. Ali, ovde su boje svetlije. Nakon što su im pokazali kupatilo i frigobar, ostave ih same.
"Kako je strava! Pogledaj..." Mateo uključi TV. "Imaju Skaj sa svim kanalima i pun frižider sa sve kikirikijem i čipsom! Ja ću odmah ispaliti jednu koka-kolu, hoćeš i ti, Niki? Ili želiš... šampanjac!"
"Ne!" Niki je razdražena, sedi na krevetu prekrštenih ruku. "Šta je?", Mateo joj priđe.
"Želela bih da znam zašto ne spavam s Aleksom!"
"Ma daj, šta te briga. Izdrži! To je samo jedna noć! Ovako ćeš mi možda čitati časopis kao kad smo bili mali."
"Mateo!"
Dva majordoma se zaustave u dnu hodnika. Said je pomalo zaprepašćen. "Kalime, je l' ti znaš koliko oni ostaju?"
"Mislim samo za vikend... Zašto?"
"Gospođina torba me tera da pomislim da je to dve nedelje!"
Said odmahne glavom. "Ništa se tu ne može, što su bogatiji, to ih manje razumem!" "Ali, čini mi se, ovi nisu tako bogati..."
"Zašto ti se čini?"
"Gospodin je hteo da mi da napojnicu!"
"Da, very cheap..."
Malo kasnije porodica Kavali se nađe u hodniku. "Mateo, ma šta si to uradio!"
Simona mu priđe i s džempera mu istrese gomilu mrva. "Jeo sam čips..."
"Da, dve kese", kaže Niki. "Pokušaj da ne napraviš neku od svojih gluposti, Mateo. " "Bože, kako ste teški! Aleks je rekao da ćemo posle probati konje."
"Da, ali nemoj da ga podsećaš svaka dva minuta."
Siđu stepeništem koje gleda na salon i ugledaju u bašti grupu ljudi kako sede za velikim stolom, pod ogromnim hrastom. Među postavljenim stolovima i platnenim tendama koje, bele kao i servijete, lagano lepršaju na lakom povetarcu.
"Evo, tamo su...", Simona ih gleda s oduševljenjem. "Liči na scene iz filma..." Roberto klimne glavom. "Da, tačno, s jednom malom razlikom..."
"Kojom?", radoznalo pita Niki. "Sto je ovde sve pravo!"
Aleksova mama ih prva primeti. "Evo ih, evo ih, stižu!"
Aleks se podigne i krene prema grupi. "Sećaš li se mojih sestara, zar ne? Margerita i njen muž Gregorio."
"Drago mi je." "Klaudija i Davide..." "Ćao."

"Ovo je Eleonora... Naša drugarica iz detinjstva..."
"Ćao! Veliko mi je zadovoljstvo da te upoznam. Mnogo sam čula o tebi, ali nisam te ovako zamišljala..."
Niki je zainteresovano pogleda. "Kako ovako?", želela bi da je pita, ali shvata da pred svim tim ljudima stvarno nije lepo da iznenada uđe u polemiku. U suštini, svi su ovde zbog mene. I osmehne se, zadovoljna odgovorom koji je sama pronašla. Ali jednu svoju radoznalost želi da utoli.
"Izvini, Alekse", približi se njegovom uhu dok zauzima svoje mesto. "Čija drugarica iz detinjstva?"
Aleks je pomalo zbunjen. "Naša... svih nas... Kada smo išli na more u Forte dei Marmi, uvele je s nama bila na kupanju..."
"Ah."
Niki je bolje pogleda dok sipa čaj. Stvarno je lepa i u savršenoj formi i u savršenom skladu... sa servijetama. Da, i jedno i drugo su od čipke! Eleonora se okrene prema njoj. "Hoćeš li malo?"
"Naravno, hvala." "Mleko ili limun?"
"Mleko, hvala." Sigurno neću kiselo kao ti!" "Šećer?"
"Ne, hvala."
"I ja pokušavam da držim dijetu."
Niki uzme šoljicu. "Ah, ja ne, čaj mi se sviđa bez šećera, jedem sve, a posle masnoću ionako sagorim!"
Mateo se pruži prema sestri. "Da... Osim večeras..."
Niki ga lupi laktom. A onda kaže a da je ne čuju: "Hej izdajniče... šta je, jesi li prijatelj s ovim uljezom?"
Luiđi, Aleksov tata, preuzme situaciju u svoje ruke: "Dakle, saznali smo za predivnu vest..."
Roberto se složi s njim i nasmeši: "Eh, da..."
"Zaista smo srećni. Naravno, tu je ta čudna razlika u godinama, ali u današnje vreme vide se toliki parovi s razlikom u godinama... ako ima ljubavi, ima svega!"
"Eh, da..."
Simona lagano mune laktom Roberta. "Zlato, probaj da kažeš nešto više od 'Eh, da, inače će izgledati da ne znamo da pričamo."
Roberto onda pokuša da bude briljantniji. "Slažem se! I mi smo pomislili istu stvar i u suštini - plašimo se."
Simona ga popreko pogleda. Roberto se odmah izvuče. "Plašimo? Plašili smo se! Ali posle nas je Nikin entuzijazam ubedio."
Luiđi aplaudira. "Bravo! Kad smo kod toga..." Pogleda ih i uperi prst u njih prelazeći s jednog na drugog. "I vi ste se venčali s velikom razlikom u godinama... I pravo je, muškarac mora da bude stariji i zreliji..."
Roberto je malo pometen. "U stvari, ja sam bio samo jedan razred stariji od njenog...
Skoro smo vršnjaci."


Aleksov otac shvati da je napravio gaf. "Želite li još čaja?" I malo- - postane življi.
"Dakle, jeste Ii se već odlučili za crkvu?" "Iskreno, ne."
"A za datum? Nemojte subotom, jer je stvarno cheap.

I
pomalo razgovor

Roberto ih veselo pogleda. I ovde su znači zaljubljeni u crtane filmove...12"
Margerita i Klaudija sednu blizu Niki. "Čuj, želele bismo da ti pomognemo, ako nije problem."
"Ja... ne, ne... ma taman posla."
"Mi smo to već prošle i znamo greške koje se mogu napraviti..." "Da...", umeša se Mateo među njih. "Sem one da se venčaš!"
Niki je pomalo postiđena. "Moj brat... Voli da se šali... Ali to mu baš i ne uspeva..."
"Baš slatko...", Margerita mu se osmehne. "Čuj, tamo su moje ćerke, Čeleste i Mirijam.
Hoćeš Ii da odeš da se igraš s njima? Na ljuljašci su!"
Mateo zvirne napolje i vidi daleko, na obodu polja za jahanje, devojčice koje se ljuljaju. "Dobro... Idem tamo s njima." I ode klatarajući se, ali pre nego što će otići, obrati se Aleksu: "Ah... posle ćemo probati nekog konja, a?"
"Naravno... Malo kasnije, ili sutra ujutru."
"Okej. Nemoj da me prevariš, a?" Onda se približi tako da ga ostali ne čuju: "Inače ću izbrbljati sve ono što si dolazio kod nas kad moji nisu bili tu."
"Ej, ej...", Aleks namesti osmeh.
Silvija ih radoznalo upita: "Šta ti je rekao, Alekse?"
"Ništa, da i na njegovom 'plejstejšenu' postoje trke konja."
"Ah, da, ova deca već ne znaju da Ii žive u stvarnosti ili u virtuelnom svetu." Gregorio se iznenada nečeg seti.
"Ah, da, a sad je tu i onaj engleski par... Jeste li čuli? Upoznali su se preko četa, a rastali zato što su se međusobno virtuelno varali."
I Davide se umeša. "Ako nekog treba da prevariš, onda ga prevari stvarno, ne virtuelno!" Klaudija ga popreko pogleda. "Zato što tako čovek nema osećaj krivice."
Margerita slegne ramenima. "Neki je nemaju uopšte."
"Pa, stvari su bile bolje u naša vremena", umeša se Luiđi, "nije bilo mobilnih telefona i svih ovih komplikovanih stvari. Pročitao sam da se najveći broj neverstava otkrije preko SMS-ova..."
Silvija se priključi razgovoru. "Zaista je tako... Verba volant, scripta manent13"
"Ja sam jedanput bio na četu" kaže Davide. Svi ga popreko pogledaju. ,Ali poslovno..." "Da...", Aleks se nasmeši. "već se mnogo koristi zbog propagande, ali mlađe generacije ga
koriste kao što se svojevremeno koristio telefon..." I pogleda Niki, koja još uvek sluša neke

12 Kad god neko kaže "čip", Roberto pomisli na vevericu iz Diznijevog crtanog filma "Čip i Dejl"
(Chip'nDale). — Prim. prev.
13 (Lat.) Reči lete, zapisano ostaje. — Prim. prev.

sugestije njegovih sestara.
"Dakle, za ketering moraš da probaš s onima iz velikih hotela, oni su najbolji..." Luiđi radoznalo upita Roberta pokazujući na Simonu; "A vi, kako ste se vi upoznali?"
,Ah, svirali smo u istoj grupi... pank..."
Odmah se umeša Simona. "Da, u školi. Onda je dolazio po mene u konzervatorijum gde sam kratko vreme svirala klavir..."
"Zaista? Hoćete li nam nešto odsvirati?"
"Ne! Ne! Stvarno mi nije do toga, ja sam perfekcionista! Ako pogrešim jednu notu, osećam se loše. Kad stignu deca, moraš se svega odreći, oni postanu tvoja strast..."
"Aaaa!" Ubistveni urlik preseče vazduh.
"Šta se dešava?! Došlo je odande, s ljuljaške."
Davide, Margerita, Gregorio i Klaudija se dignu i potrče u tom smeru, a prate ih Roberto i Simona. Stiže trčeći i mala Mirijam.
"Šta se desilo? Šta se desilo?"
Mirijam pokaže na klackalicu. "Celeste je odletela!" "Kako odletela?"
"Da... Odletela je."
Roditelji potrče prema ljuljašci i vide da je preko tarabe, duž žive ograde prekoputa Ijuljaške, Čeleste, koja plače, zagnjurena do struka u konjsko đubrivo. "Ali kako je završila tamo dole?"
Čeleste nastavi da plače i pokaže na Matea. "To je on uradio..."
"Ali mama, ona me je pitala: hoćeš li da me gurneš jače? Onda je insistirala: da me gurneš još jače? Hajde, jače, jače... Ja sam je gurnuo jako i ona je odletela. Otkud ja znam da je tako laka!"
Roberto ga odalami iza glave. "A ti si u svakom slučaju morao da budeš oprezan!" "Ali ona mi je to tražila!"
"Zahvali Bogu što se nije povredila."
"Ma naravno! Sletela je u kaku, biće veoma srećna u budućnosti..." "Da, ali ne večeras! Sećaće se zauvek... Obeležio si je za čitav život!" Gregorio i Margerita uspeju da izvuku Čeleste iz stajskog đubreta. "Pa, mi ulazimo u kuću..."
"Da, vidimo se za večerom."
"Rado, naravno ako uspemo daje dobro celu operemo..." Roberto, Simona, Niki i Mateo se vrate prema kući. "Kakav blam..."
"Da, sva sreća pa joj nije ništa..." "Baš."
"Oh." Mateo se masira iza vrata. "Ona je navaljivala... Možda će zaista imati sreće... U svakom slučaju, ne možete da shvatite kakav je let imala... Zamislite da se umesto Celeste zove Stela..."14 Zvezda padalica... Ah, ja sam je prvi video i odmah sam izrazio želju: želeo bih

14 Čeleste (celeste) - ital. nebeskoplav, nebeski. Stela (stella), ital. zvezda. Prim. prev.

vespu!"
Roberto mu odmah odalami i drugu ćušku. "A jao, tata..."
"'A jao', kaže se 'jao'... Još nešto napravi, i videćeš kakav ću ti let ja obezbediti!"
Luiđi ga stigne i stavi mu ruku pod svoju. "Ma daj, Roberto, nemoj da brineš... To su deca, takve stvari se dešavaju, a na sreću, priroda nam ih je zaštitila..."
"Eh, da..."
"Pa, vidimo se na večeri za satić, dole u velikom salonu." "Okej..." Odu, ostavljajući Roberta i Simonu same. "Ljubazni su, jelda? Nisu hteli da nam otežaju."
"Ne... Recimo, tek da ostanemo na istoj temi, mi smo prvi uprskali motku..." I smejući se odu prema svojoj sobi.

81.

Malo kasnije, u velikom salonu, pod džinovskim lusterom s više od dve stotine pravih sveća, svi su zauzeli mesta.
"Da neće kapljati vosak?"
"Mateo!" Niki mu se lažno osmehne. "Kamo sreće. Ali želela bih tako veliku mrlju od voska da ti zapušim usta..."
I večera počne s dva konobara koji besprekorno poslužuju predjelo.
"Došlo nam je malo španske pršute, odlične 'pata negra', baš nam je bilo stalo da je probate."
A onda, prva jela.
"Ja sam lično proveo celo jutro u pravljenju ovog sosa od zečetine...
"Luiđi odlično kuva, a ja, naprotiv, imam dve leve ruke za to. Oženio se sa mnom samo iz ljubavi, sigurno ne zato što sam ga uhvatila preko stomaka...
A onda, odlična glavna jela.
"Tu su patka i svinjetina... Nismo znali da li više volite divljač sa zemlje... ili s neba." I na tren Mateo pogleda Čeleste i nasmeje se, ali mu ona, shvativši brzo šalu, isplazi jezik.
"Čeleste!", odmah je prekori mama. "Nemoj da si nevaspitana. "Ali on me je zezao."
"Ma ne... Samo je hteo da bude simpatičan."
I večera se nastavi, praćena najboljim crnim vinima, "morelino di skansano", lakši, sve do "prunoto del brodo", za cenjenije meso, odlične priloge, restovan krompir, i onaj pržen, požuteo, još topao. Mateo ne može da odoli i uzme jedan rukom, ali onda, osetivši kako ga Niki štipa ispod stola, odmah ga vrati na mesto s uobičajenim "A jao..."
"Kaže se jao."
"Ali umesto da me uvek prekorevaš kako se kaže, nije li bolje da prestanete da me tučete?"
"Ne, tako ćeš naučiti da govoriš... A naučićeš i kako da se ponašaš za stolom!"
Malo kasnije stižu kolica s odličnim slatkišima, od šlaga do krem-brulea, od kreme pastičere do različitih tipova pita, sve do binjolina sa svim vrstama marmelade... A onda kantuči i vin santo.
"Kao što je običaj ovde kod nas u Toskani." Aleksove sestre se smeju i pune sebi tanjire. "Mi ne treba da smršamo... Već smo udate..."
"Čujte, idealno je kada vam i posle deset godina još uvek stoji venčanica..." Greogorio kao i uvek pokuša da razveje magiju: "Ja ne znam ni gde je završila..."
Margerita je otmenija. "Na stranu što mi nedostaje još dve godine, znači još uvek mogu da smršam, a i ono je bio magični trenutak... Pogledaj fotografije svih onih koji su se venčali... Nema nikog ko je još uvek mršav kao na svom venčanju..."
Davide precizira: "A ako jeste, znači da se razveo!" I tako, smejući se, odu u salon.
"Malo porta? Ruma? Rakije, neki didžestiv? Želite li amaro, to mi proizvodimo, pravimo

ga u našem selu..."
"Mmm, dobar je, rado ću ga probati", i dok Aleks sipa piće zetovima i gostima, Niki oseti kako joj mobilni telefon vibrira u džepu. Otvori ga i krišom pročita poruku. Ma ko li mi to piše u ovo doba? Biće da je neka od Talasa. Ali onda... veliko iznenađenje.
Na koncertu sam, samo ti nedostaješ. Tako je lepo da se ne bismo možda ni svađali ili bismo se odmah pomirili. Ljubim te... Gvido.
Gvido? Niki pocrveni. Kako je došao do mog telefona? Dođavola, ja mu ga nisam nikad dala. Nemoguće da su Talasi... šta, jesu li lude? Možda Barbara ili Sara. Onda se seti osmeha, one večeri na književnosti, onih pogleda koje su drugi primetili. Đulija. To je ona, Đulija.
"Ko je to bio?", Aleks prolazi blizu nje baš u tom trenutku i Niki zalupa srce. "Ah... Ludo se provode, na koncertu su na fakultetu..." A onda ono što nikada ne bi očekivala. "To je bila Oli."
"Ah...", Aleks joj se nasmeši, nastavi svoj krug i sipa rum Robertu.
Oli. To je bila Oli. Ma šta sam to uradila, zašto sam rekla tu laž? Morala bih mnogo da objašnjavam, to bi bilo suviše dugačko, a i sada, sa svim ovim ljudima... Baš bi bilo neumesno. Da, samo zbog toga. I vrati se na svoje mesto ponovo mirna. Da, to je bilo samo zbog toga. Sada je u to sasvim uverena i da bi bila još sigurnija isključi telefon.

82.

"Večera je bila fantastična." "Da, sve je bilo zaista savršeno." "Onda se vidimo sutra ujutru..."
Žene se pozdrave između sebe i krenu prema svojim sobama. Luiđi priđe Robertu. "Sutra imamo lepo iznenađenje, samo za nas muškarce. Lov na vepra! S mojim vernim psom Edmondom u našem rezervatu. Biće veoma zabavno. Jesi li ikad išao u lov, Roberto?"
"Oh... Da, nekoliko puta!"
"Odlično! Imamo sav pribor i za vas. Vidimo se tačno u šest." Roberto proguta knedlu. "U šest... Naravno..."
"Kad smo već kod toga, Roberto, vreme je da pređemo na ti..." "Da... Naravno, Luiđi, siguran si da se vidimo u šest?"
"Sasvim siguran! Znači, odmah na lalanje!"
Nakon uobičajenih fraza i pozdravljanja, svi se povuku u svoje sobe. Simona uzme Roberta podruku. "Ljubavi... Ali zašto mu nisi rekao istinu? Ti nikad nisi lovio..."
"Ma šta tu treba!"
"Kako šta tu treba? Treba da koristiš pušku..."
"Razumeo sam, ali gledao sam Ples s vukovima deset puta. Najviše što mogu jeste da ne ulovim vepra..."
"Dovoljno je da ne uloviš nekog drugog... Nakon Čelestinog leta... Samo nam fali da nekog ubijemo!"
I uđu u svoju sobu. "Laku noć, deco." "Laku noć, mama."
"Laku noć, tata."
Niki se napravi da će ući u sobu, a u stvari klisne u hodnik i sačeka Aleksa sve dok ga ne vidi da dolazi. "Čuj, kakva je ovo priča? Treba da spavamo razdvojeni! Pa ni u srednjoj školi nisam tako radila..."
"Šta to znači?"
"Pa, ne...", Niki se ispravi, "u srednjoj školi sam imala više slobode." "A to je."
Baš u tom trenutku prolazi Eleonora. "Ćao, Alekse, laku noć, Niki, nadajmo se da neće stići neka oluja! Sećaš li se kad smo bili mali kako smo zbog straha od grmljavine svi zajedno spavali, tvoje sestre, ti i ja?"
"Da..."
Niki se nasmeši. "Ali, noć je zvezdana! Nema opasnosti." "Da... Pa, laku noć." I uvuče se u svoju sobu.
"Spavali ste zajedno, a?" "S mojim sestrama!"
"Čak i da bude uragan, samo neka proba... Ono što je Mateo uradio Čeleste nije ništa, ja ću je tako šutnuti da proleti kroz prozor!"
"Sviđa mi se kad si tako ljubomorna... Dođi...", i zgrabi je u hodniku, uzme za ruku i uvuče

u svoju sobu. "Opet smo u gimnaziji... Oboje..." I u polumraku sobe, s mesečinom koja prigušeno ulazi kroz prozor, Aleks počne da je svlači. "Sviđaš mi se, Niki, sviđaš mi se do ludila... Sviđaš mi se toliko... da, pa vidi... oženiću te..."
"I ti..."
I ideja da su u toj kući, s roditeljima i jednog i drugog u obližnjim sobama, tako ih uzbudi da su za tren bili goli ispod pokrivača. I izgube se u nasumičnim poljupcima, među uzdasima, buntovnim, zabranjenim milovanjima. U polumraku, jedan osmeh, otvorena usta, to slatko zadovoljstvo, ta savršena želja i ta dva jezika koja pričaju o ljubavi.

83.

Nakon lakog ali zdravog doručka koji su činili jaja, tost i tamna kafa, naši lovci su na vratima rezervata. Uz jedno veliko brdo penje se svetlija staza, gubeći se među žbunjem i šipražjem kao neka dugačka zmija. Luiđi se nasmeši grupi.
"Aleks nije došao... Spavalo mu se."
Davide i Gregorio, koji su malo zaostali, nasmeše se međusobno. "Pa to ti verujem... s nekom dvadeset godina mlađom i meni bi se stalno spavalo..."
Gregorio ga prekori. "Pssst... Daj, nemoj da te čuje otac... Ah, u svakom slučaju, u pravu si; po mom mišljenju, Aleks je baš dobro uradio... Razlika u godinama mogla bi biti dobar lek za trajanje svakog braka..."
Davide slegne ramenima. "Pa, ne znam... Za mene je Brus Springstin oduvek bio mit. Oženio se fotomodelom Džulijan Filips, strava ribom, a onda se posle nekoliko godina smuvao sa svojim pratećim vokalom. Pati Skalfa, koja nije ništa naročito... Znaš šta je naravoučenije ove priče?"
"Šta?"
"Da je ljubav prava tajna svakog braka."
"Uh,ala si jutros filozofski nastrojen. Pa, umesto da ispaljuješ budalaštine... pali na nekog vepra, važi?"
I tako smejući se stignu ostale. Luiđi izabere jednog od svojih lovačkih pasa.
"Drži, Roberto, poveravam ti ga, ovo je Edmond, najvoljeniji od svih mojih lovačkih pasa... Ali, pre svega, najbolji. Za mene je kao dete, vrlo sam vezan za njega, uvek mi je pružao velika zadovoljstva. Ako postoji vepar, on će ga isterati iz jazbine! Napred, deco moja... U lov!"
I tako njih četvorica krenu u šumu. Roberto ima male poteškoće, pošto su mu pantalone i jakna pomalo tesni, dok su čizme koje su mu pozajmili prevelike. Drži pušku kao i ostali i pokušava da ih u potpunosti u svemu imitira. U određenom trenutku priđe mu Davide.
"Hej..."
,.A?"
"Ako ga ne pustiš da ide, mislim da će Edmond imati teškoća da ti istera iz jazbine bilo šta..."
Tek tada primeti da su ostali oslobodili svoje lovačke pse. "Ah, da, naravno... Ovo moje je engleska tehnika.."
"Što znači?"
"Treba da ga unervoziš, držiš, pustiš da luđački poželi lov kako bi ga još više motivisao... A onda... Pustiš ga!" I tako oslobodi Edmonda uzice i pusti ga da krene kao strela u najbliže šipražje.
"Tačno, ali... A je l' i za osigurač na pušci postoji neka nova tehnika?"
Tek tada Roberto primeti da nije skinuo osigurač s puške i shvati da nije prilika da preteruje. "Ne... Ne... Još nije bio počeo lov za mene..." Onda namigne. "Kretao sam se na sigurnom...", i lagano se udalje od mesta polaska. Lovci se izgube duž različitih staza, traže među žbunjem, među granjem koje se širi gore po brdu kao velika mrlja zelenog ulja, svako iza svog psa koji trči kao poludeo, nervozno njuška teren, trči tamo-ovamo sledeći ko zna koji trag. Roberto, van forme, klacka iza Edmonda, koji se penje uz stazu i na kraju istera ogromnog vepra koji je bio sakriven iza jednog tamnog žbuna. Roberto jedva stigne na

vreme, ugleda Edmonda, onda vepra, Edmonda, pa opet vepra... i na kraju puca. "Pogodio sam ga! Pogodio sam ga!"
Odmah Davide, Gregorio, i poslednji Luiđi pristižu s različitih strana, brzo prelaze gomilu grana da bi stigli do mesta gde se nalazi Roberto.
"Uhvatio si ga? Gde je?" "Da, gde je?"
"Tamo!"
I svi pogledaju taj veliki žbun koji se pomera. Iza njega se polako pojavi Edmond, načini dva ili tri koraka i onda se sruši na zemlju, ranjen. "Pogodio si ga, da, baš si ga pogodio... Ali mog psa!"

84.

Vrata se otvore. Aleks i Niki uđu u njegovu kuću. Oboje, prilično nervozni, brzo hodaju. Očigledno je da su se već svađali u kolima. Niki položi svoju torbu na divan. Aleks se okrene.
"Niki... Stavi je na zemlju. Ko zna gde su je stavljali Said i Kalim dok su je premeštali." "Mama mia! Napao te je virus... Ako se nešto isprlja, pere se! Ali čovek mora i da živi,
shvatas, da živi... Ne može da bude balsamovan kao u onoj kući..."
Aleks se iznerviran okrene. "Ah, naravno... Zahvaljujući tvom ocu, malo je falilo da i Edmond bude balsamovan!"
"Bolje, tako bi bio pandan s Eleonorom..." "Ma daj, ona je jedna simpatična devojka..."
"E! Kako se vidi da vi muškarci ništa ne razumete kad su u pitanju žene..."
"I ja?" Pogleda je s aluzijom. "Pazi, pošto sama sebi podmećeš klipove... Seti se da sam ja tebe izabrao... i da želim da te oženim!"
"Trava 'želim' ne raste ni u kraljevskoj bašti."
"Dobro... želeo bih da te oženim!", odmah se ispravi Aleks.
Niki se nasmeši. "E pa ja sam izuzetak koji potvrđuje pravilo, čudan slučaj kad jedan muškarac uzme i izabere valjanu ženu! Ali počinjem da mislim da si zaslužio ženu kao što je Eleonora..
"Što znači?"
"Kad iscrpi one četiri vrste osnovnih razgovora, ona se zapetlja i počne da govori iste stvari...Ah", imitirajući je u falsetu, "kupila sam predivnu jakim kod Prade, želim da idem u Pariz na nedelju mode, ne možeš da ne budeš na otvaranju novog Just Cavalli..." Ma daj, ništa drugo nije pričala, ti želiš da radiš reklame, ona poznaje samo marke, bili biste savršeni... Čak je i tvojih godina! Niki se osmehne podvlačeći ovo poslednje. "A i tvoji bi bili presrećni...'
Aleks, preneražen, sedne na divan. "Dakle, kao prvo: mlađa je od mene deset godina..." "Naravno, kako da ne, to je ono što ona kaže..."
"Poznajem je otkad smo bili deca." "Onda ih loše nosi."
"Mama mia, kako si perfidna, i drugo: moji roditelji su srećni ako sam ja srećan..." "Da, ali tvoje sestre su srećne ako je srećna i Eleonora."
Aleks odmahne glavom. "Moje sestre su Eleonorine drugarice. Pod jedan. Ja nisam zainteresovan za nju. Pod dva. Zašto toliko insistiraš na njoj? Da nisi ljubomorna?" Onda je lukavo pogleda. "Ako je tako, ti primećuješ nešto što, iskreno se bojim, meni promačinje..."
"Čuj, Alekse, na šta ciljaš? Da ja imam nešto lošije od nje?"
"Ja? Ni na šta ne ciljam! Ti si ta koja je dosadna s tom pričom o Eleonori! Kada to radiš, stvarno me izluđuješ!"
"Da samo znaš kako ja poludim kad provedem neko vreme s tvojim sestrama! Čak sam pristala i da ih uključim u pripreme za moje venčanje! Je l' shvataš ti to? Za moje venčanje... one odlučuju!"
"Ma ko je to tražio od tebe?" "Tvoja majka!"
"Ne, moja majka je rekla da bi one mogle da ti pomognu, pošto su se već udavale, znaju

različita mesta i sve one nevolje s kojima su se već suočavale i koje ćeš ti možda na ovaj način izbeći. Znači, htela je da ti pomogne. A i ako nisi želela, mogla si jednostavno da kažeš 'Ne, hvala!'"
"Da... i došlo bi do smaka sveta!" "Imaš iskrivljenu sliku!"
"Da, i ti o tvojoj porodici!"
Aleks hoće da odgovori, ali shvati da sve kreče u pogrešnom smeru. Reči ponekad postaju opasne, steknu nadmoć, govore više od onog što bismo zaista želeli da kažemo. I onda se malo-pomalo smiri, zaćuti, i po prvi put vidi drugačiju Niki. Drugu ženu, odrasliju, rešenu, odlučnu, koja koristi reči na neki odsečan način. Ona, koja je uvek bila slatka, ljubazna, darežljiva, čak i u trenucima kad je imala poteškoće, čak i kad se on ponovo smuvao s Elenom a da joj nije rekao istinu, ona mu je to dala na znanje jednostavno, tako kako uvek radi, bez trunke zlobe, već nevinošću i čistotom, s čuđenjem onog ko je ranjen a nije mogao ni da zamisli da bi se to moglo desiti. I iznenada Aleks shvati. O bože, ma šta se dešava? Da nisam možda ja kriv? Da li je ja vodim svemu ovome? Da ne silim stvari? I u tom trenutku, posmatrajući je dok ona još uvek ubrzano diše, s blago zatvorenim očima, još uvek ljuta, shvati koliko je voli, kako bi želeo samo da je vidi srećnu, kako čak i ove reči, možda pogrešne, ipak njoj pripadaju i čak i zbog toga mu se sviđaju, nisu tačne, istina je, ali voleti znači i preuzeti krivicu čak i za greške onog drugog... Zar toliko znači voleti? Pita se to, a onda osmehom srca odgovori sam sebi: da, i još više. I po prvi put oseti se stvarno velikim, odraslim i sigurnim u svoj izbor.
U tom istom trenutku i Niki shvati. Gledajući Aleksovo lice, njegove oči u početku tužne, a onda iznenada nasmešene, skoro da podvlače osećaj ljubavi, te ljubavi koja uspeva da prevlada svaku ljudsku teškoću.
"Ljubavi... I potrči prema njemu, baci se u njegovo naručje i on je stegne. Niki sakrije svoje lice u njegove grudi, raščupane kose. "Izvini, ljubavi... Ni sama ne znam šta to pričam."
Aleks joj se nasmeši, onda je nežno odvoji od sebe i pogleda. Oči joj svetlucaju, skoro da plače. Iznenada joj se pojavi jedna suza i Aleks je palcem skloni, daleko. Niki se naduri. Malo-pomalo, osetljivo, skoro uplašena. "Uf... Sad ću da zaplačem i zbog najmanje sitnice!"
"Pa, nije bilo kakva sitnica... Dođi, sedi ovde do mene..."
Niki napravi grimasu i na kraju posluša. " Ali nemoj da se ponašaš prema meni kao prema detetu..."
Aleks je sada miran. "Oboje smo deca... Samo zavisi od trenutka. Ponekad bi trebalo da smo odrasliji, ponekad da ostanemo deca, stvar je u tome da ne pomešamo ta dva trenutka..."
"A ovog puta sam ja pomešala..."
"Ne. Normalno je što si ti malo uplašena, pritisak ponekad igra ružne igre... Kao što se meni dešava na poslu... Ili bolje, kao što mi se dešavalo. U jednom trenutku sam to shvatio. Važno je živeti. Znati da živiš. Sećaš se, rekao sam ti to... sreća nije cilj, već stil života.' Svakog dana radimo, trčimo, brinemo se zbog nečega što nije vredno brige, a u međuvremenu ne primećujemo lepe stvari koje su nam blizu i koje nam izmiču... Eto, jedna od njih si ti."
"Ali ja ne izmičem, Alekse!"
Aleks se nasmeši. "Ne danas... Onog dana sam te gubio i znao sam da moram sve da napustim kako bih ti dao do znanja koliko si mi važna... To što sam otišao na ostrvo s onim svetionikom bio je najbolji dokaz."
Niki ga gleda. "Opraštaš mi?"

"Ti si luda, nemam šta da ti oprostim."
"Kako nema... Ono ružno što sam rekla o tvojima..." "Delimično tačno..."
"I o tvojim sestrama..." "Savršeno tačno!"
"Sad ideš u drugu krajnost, Alekse!"
"Čuj, Niki", približi joj se i uzme joj ruke u svoje. "Ovo je naše venčaiije... Niko i ništa ne sme da se meša u naš izbor i naše odluke. Sviđa nam se nešto? Onda je to pravi izbor! Ako ne želiš da biraš s mojim sestrama, ako te ne interesuju njihovi saveti, mesta koja poznaju, ako želiš sve sama da uradiš... ja ću im reći!"
Niki se iznenada odmakne. "Misliš da ja nisam u stanju?
"Ma ne, Niki! Čini ti se... To sam rekao samo zato što si se ti, vaspitana na određen način, našla u nečem većem od sebe i sad jednostavno želiš da kažeš dosta, a ne nalaziš način... Ljubavi, mi treba da budemo... eto, tim! Znaš li koliko puta će se meni desiti da nešto ne mogu i onda ćeš možda ti morati da se pobrineš za to? To je normalno."
"Okej", Niki ustane s divana. "O ovoj stvari ću se ja pobrinuti. hoćeš li nešto da popiješ?" Aleks se nasmeši videći kako je Niki odjednom postala gospodar situacije. I njegove kuće. Pa odluči da to iskoristi. "Znaš Šta bi mi se mnogo svidelo? Jedan mohito! Sve što ti treba naći ćeš u frižideru. I nasloni se na divan, sada opušteniji. Onda mu se javi sumnja. "Ljubavi, a je I ti znaš da napraviš mohito?"
"Naravno, šta je tu teško..." I Niki nestane u kuhinji.
Aleks uključi kompjuter na stolu i počne da proverava da li je stigla pošta iz kancelarije i da li su novi sastanci na vidiku. Niki otvori frižider i nađe tonu stvari. Ma koliko stvari kupi Aleks kad ode u prodavnicu! I kako se pravi taj prokleti mohito! Ne ostaje joj do jednu stvar da uradi. Uzme mobilni telefon iz džepa i odmah nazove Eriku. Isključen. E baš lepo! Ona koja voli da pije i ide u diskoteke... Isključuje telefon. Ko zna šta li sad radi! Proba Olin broj. Sačeka jedan trenutak. "Tri. Pretplatnik koga ste pozvali..." Prekine. Ništa. I ona isključena! Ma šta rade ti Talasi... Uzele su odmor, u trenucima kad su potrebne, puštaju te da potoneš. Proba poslednju. Brzo ukuca broj. Oh, sva sreća. Zvoni. Slobodan.
"Halo, Dileta!"
"Hej Niki! Ma šta se dešava? Zašto šapućeš?" "Ništa, ništa, ne brini... Ovo je hitan slučaj." "Ih! Nešto ozbiljno?"
"Ne... Nešto alkoholno. Kako se pravi mohito? Apsolutno nemam poj ma... " "Mo... šta?"
"Uf! Mohito, daj, pile smo ga onda na žurkl! Sećaš se? Zajedno s kuba libre, kaipiroska i kaipirinka, kao i šotini... Onim dobrim koktelima koje prave! Ma daj, mohito!"
"Da, da, odličan je... Ali ne znam kako se pravi!"
"Oh, onda uradi jednu stvar, potraži na Guglu... I pošalji mi SMS-om uputstvo šta se stavlja unutra, količine i sastojke, važi?"
"Shvatila sam... hoćeš da napiješ Aleksa..."
"Ne, hoću da mu pokažem kako smo dobar tim! Mohito. Kreči!", i prekine vezu. Aleks je zove iz dnevne sobe: "Je l' sve u redu, ljubavi? Jesi li našla sastojke?" "Da... sve je u redu... Spremam ga!"

"Okej, stavi i sok od limete!"
"Naravno! To je prvo na šta sam pomislila!", Niki u očajanju pogleda telefon... Hajde, Dileta... Hajde, hajde... Koliko ti treba... Ali baš u tom trenutku stigne zvuk poruke. Tin-tin. Odmah je otvori: "Sastojci... priprema."
I na kraju poruke: "Setila sam se koliko je dobar mohito. Nedostaje samo jedan sastojak.
Ako ga želiš, moraćeš da mi daš nagradu za vernost: deset gratis mohita!"
Vidi ti izdajicu... Kako koristi priliku... Niki odmah ispiše poruku. "Okej. Odvratni Talasu." I nakon nepune sekunde, tin-tin. Niki odmah otvori poruku. "Šećera po želji."
Zavrti glavom, ovo će mi platiti. Ostavi otvorenu poruku i čitajući počinje da vadi sastojke iz frižidera.
"Kako napredujemo?" Iz sobe dopire Aleksov glas.
"Odlično!", zaurla Niki iz kuhinje. A onda u sebi. "Sada..." I za vrlo kratko vreme Niki se pojavi u dnevnoj sobi. " I vojla, stiže mohito! Nadam se da će biti po vašem ukusu, moj gospodine..."
Aleks ga uzme s poslužavnika. "Mmm, lepo izgleda. Stavila si i listiće nane... Baš kao što ga služe u baru..."
"I u diskotekama..."
Aleks proguta knedlu. "A da..." Onda proba. "Odličan! Kunem ti se, Niki! Stvarno je dobar... Znaš da se ne sećam da sam igde probao ovakav mohito?"
"Zašto me uvek zezaš?"
"Ma ne, grešiš... Stvarno to mislim! Svaki put kad ti uputim kompliment, ti to shvatiš kao ironiju! Više ne znam šta da radim s tobom..."
Niki ga pažljivo pogleda. Ne. Sigurna je, on govori istinu. Vedra i zadovoljna, i ona isproba svoje piće. Hej... Stvarno je ispao dobro... bravo, Dile! Zaslužila si svoj bonus od deset mohita. A onda smešeći se, Aleksu: "Dakle... Jesmo li dobar tim?"
Aleks ispije duži gutljaj i onda joj se nasmeši: "Najbolji!"
Niki klimne glavom i popije još malo. "Dakle, razmislila sam... Želim da i tvoje sestre učestvuju."
"Sigurno? Ne kažeš to zato što sam te optužio da ne umeš da odbiješ?" "Ne! Vidi... Rekla sam to..."
"Dobro! Srećan sam zbog tebe. Bolje ovako, videćeš da te neće nervirati. Možda će ti pomoći da ne napraviš njihove greške."
"Hm. Hm." Niki slamčicom usisava dno čaše, praveći suviše buke. Aleks digne obrvu. "Iako ti možda to ne pokazuju, negde u dubini već te vole, kao i ostatak moje porodice."
"U dubini...", smeši se Niki. ,Ali zaista vrlo duboko!" "Obožavaju te..."
"Da, čini mi se kao da sam u onom filnu Vudija Alena Stardust memories... danas te vole, sutra će te ubiti!"
Aleks odmahne glavom i nastavi da pije. Ništa se ne može, kad se zainati u nečemu, ne možeš je pomeriti. A ja se ženim njome nadajući se da ću se s njom slagati u svemu! Upomoć! Onda popije još jedan gutljaj mohita. Baš je dobar. Ma ne, to ja preterujem.

85.

"Pa je l' ti to shvataš!? To je jedna devojčica koja hukće svaka dva minuta! Ja stvarno ne shvatam šta je moj brat našao u njoj."
Klaudija se šetka po salonu gestikulirajući, Davide stavlja na mesto tek kupljene knjige, klima glavom i u sebi se misli: ja ga i te kako razumem šta je našao.
"A i ništa nije rekla o našim predlozima, tako je neodlučna, izgleda mi kao neko ko nema karaktera!"
"Meni naprotiv izgleda vrlo vaspitana i ljubazna..."
"Ma naravno, dovoljno je da imaju ispod trideset. Vi delite žene na one ispod i iznad trideset... One koje treba da otvore usta i one koje ne treba..."
"U stvari, na one koje dave i koje ne dave!" "Bezobrazniče!"
"Ma nisam mislio na tebe..."
"Samo bi još i to trebalo! To je fraza. Žena koja davi ne postoji. Postoje one koje ti ukazuju na stvari i one koje ih ne primećuju ili se prave da ništa ne primećuju..."
"Dobro, dosta s ovim beskorisnim razgovorima, idem da spremim meso i salatu. Okej? Ništa od paste, pošto moram na dijetu... I ti, takođe!" Onda nešto primeti. "Izvini, a zašto tako redaš knjige?"
"Zašto, šta je čudno? Stavio sam triler Džefrija Dajvera ovde gde je i ovaj triler, Dete 44!" "Pa zar ne vidiš da nisu iste boje? Ja knjige raspoređujem po boji... Kao što radi i Facio15." "Tako radi?"
"Da. Pročitala sam u jednom njegovom intervjuu. Fabio Facio tako radi! I od tada tako radim i ja, on je genije... Sve vidiš kao jednu veliku nijansu..."
"Knjige?"
"Da. Poredaj ih po boji!" I odlučno ode prema kuhinji, dopustivši sebi na kraju malo milosti a da se nije ni okrenula. "Hvala."
Davide uzme dve knjige i stavi triler Džefrija Dajvera među plave, preciznije pored Mosta ka večnosti Ričarda Baha, svetloplave boje, i Haj fideliti Nika Hornbija, malo tamnije plave boje. Sad mi reci da li Sneg pada na kedrove može da stoji između dva ljubavna romana! A onda kaže kako ne postoje žene koje dave... Pa naravno, postoji jedna koja ih je sve pobedila... Ona! U poređenju s njom, sve ostale su uslužne i pomirljive!
"Sad mi ti reci... od svih žena na ovom svetu moj brat će uzeti neku kao što je ona! Upoznala sam ga sa svim svojirn prijateljicama, mojim koleginicama s posla, kad je bio u depresiji kad se rastao od Elene, sredila sam da ga svuda zovu, a on šta radi? Smuva se s Niki..."
Gregorio na divanu čita novine. "Razumeo sam, ali ako mu se Niki sviđa... " "Ali ne sviđa se nama!"
"Čuj, Margerita... Kada tako pričaš, smešna si... a i kome to nama?"
Hukne i s prekrštenim rukama stane pored njega. "Sigurna sam da se Klaudiji ne sviđa, a nismo ni pričale... Uveravam te u to."

15 Fabio Facio (Fabio Fazio) - poznati TV novinar i voditelj. — Prim. prev.

Gregorio spusti novine s uzdahom, odrekavši se, istog trenutka, vesti o tome kako će njegov ljubljeni Juve kupiti jednog igrača. "A zašto joj se, po tvom mišljenju, ne bi svidela?"
"Zato... Zato... Zato što je suviše detinjasta, eto!"
"Čujte, vama dvema se ona ne sviđa zbog godina. Meni se čini da je ona jedna zrela devojka, ljubazna i slatka, čak se i stavila na raspolaganje da izabere sve za svoje venčanje s vama..."
"Želela je da kaže ne..."
"Možda! Ali nije rekla. Da li bi ti prihvatila da su ti moje sestre rekle nešto o tvom keteringu i pozivnicama?"
Margerita se digne s osmehom. "Ti nemaš sestre!" "Naravno, ali da sam ih imao?"
"Imala sam sreće da se ne nađem pred tom dilemom..."
Gregorio podigne novine i ponovo počne da čita. ,Ja ću te razrešiti te dramatične dileme
— rekla bih ne!"
Margerita potrči prema njemu i rukom mu spusti novine, skoro ih pocepavši. "Brat samo što nije ubio Čeleste!"
"Ma kakve veze Niki ima s tim... A i deca se oduvek igraju, preteruju, padaju s Ijuljaški u prirodi, završavaju u jarkovima i povređuju se i niko od toga ne pravi lično pitanje..."
"Aaaa... Mama!" Baš u tom trenutku iz dečje sobe dopre urlik. "Vidiš. osmehujući se i slegnuvši ramenima kaže Gregorio. "Dešava se i u kući! Ili misliš da se to Mateo sakrio u orman?"
Razdražena, Margerita ode prema dečjoj sobi. I nastavi da priča. "Baš ću da vidim kad Aleks i njegova buduća supruga naprave svadbu. Podeliće se tačno napola. Grupa A će ćaskati o svemu, od politike do društvenih događanja, a grupa B će pušiti travu ili piti pivo ili će komentarisati ko zna kakvu glupost koju je neko napravio na stadionu."
Ostavši sam, Gregorio konačno ponovo počne da čita članak o kupovini novog igrača. Onda se predomisli. Sigurno da Aleksovo i Nikino slavlje, sa svim tim ljudima koje poznajemo mi i onima koje poznaje ona, ne bi bilo loše. A onda ga ophrva sumnja: ali na kojoj bih ja bio strani? A ili B. Onda odahne s olakšanjem. Sigurno na strani A... Ali, da sam u grupi B, al' bih se proveo!
Silvija i Luiđi su u svojoj lepoj rimskoj kući. Sede oko velikog stola, već su stigli do voća. "Luiđi, jesi li video, Edmond će se oporaviti za nekoliko nedelja..."
"Hvala bogu! Samo ga je okrznulo... Sva sreća što je onaj bio nesposoban!"
"Ma daj, nemoj tako da pričaš, ja sam se super provela, oni su drugačiji roditelji od nas, ali imaju vrline, one iste koje smo mi preneli Aleksu i našim ćerkama! Zar nisi srećan? Znači da će se tvoje prezime nastaviti, ako nam Niki podari neko lepo unuče..."
Luiđi dovrši žvakanje ananasa i onda vaspitano obriše usta, koristeći servijetu na svojim nogama. "Naravno da sam srećan. Ali mogao je odmah da mi kaže da nikada nije uzeo pušku u ruke..."
Silvija Ijušti sebi pomorandžu. "Ma ne, rekao je da je nekoliko puta pucao..." "Da, na Trgu Navona s puškama-igračkama!"
"Hteo je da ispadne duhovit! I bio je, sve nas je nekoliko puta nasmejao!" "Mene nije."
"Ljubavi, trebalo je uneti malo svežine u naša prijateljstva! Pomisli na venčanje, to će biti

zabava..." I Luiđi zamisli svoje prijatelje notare, sudije, tužioce i različite advokate koji će se naći pred... "Šta je rekao, šta tačno radi Nikin otac?"
"Taćno nije rekao..." "Ah, da..."
"Ma naravno da je rekao, svirao je u jednoj grupi!" "To kao mladić!"
"Možda je nastavio! Pomisli kako bi bilo dobro da na venčanju on svira... "
"Ne verujem da još uvek svira... Trebalo bi da na neki način izdržava porodicu!"
"Pa čuj, čitala sam u 'Veniti Feru' da su najbogatiji sportisti i pevači. Pevači imaju autorska prava ceo život... Imaju na stotine miliona evra!"
"Da, 'Bitlsi', Madona, Džordž Majki! Ali ne verujem Roberto Kavali, nikad ga nisam video na nekom posteru ili na koncertu..."
"Pa, možda ima bogatu porodicu. Možda je u srodstvu s kreatorom Kavalijem, možda mu je sin."
"Suviše star!" "Brat?"
"S istim imenom... Roditelji nisu imali mašte!"
"Može biti... Ipak, vidi se po očima, on je neki miran tip... Oči su ogledalo duše... A on je, Luiđi, čist. Bio je skrušen nakon što je pogodio Edmonda."
"Misliš?"
"Naravno, čak je i telefonirao!" "Zato što je zaboravio torbicu..."
,Ali zvao je dva puta!"
"Da... Zaboravio je i ključeve od kuće!"
"Ali pitao je za Edmonda i bio je srećan kad je saznao da je bolje..."
Luiđi slegne ramenima. Nije u potpunosti ubeđen. Silvija se nasmeši. Naravno, za jednu mamu sin je sve. I kad ga vidi tako srećnog, u suštini, njoj je lepo. Ma da... Simpatični su ti Kavalijevi, dobri su ljudi i možda će neki drugi put Luiđi ponovo povesti Roberta u lov. Jedno je sigurno, postaviće ga napred, a i to tek kad dobije dozvolu za lov.
"Da znate da mi se u suštini lov svideo." Roberto pomaže Simoni da raščisti sto. "Zaista, ljubavi?"
"Da, kao da se u meni rodila neka strast, odnosno, stajao sam tamo, osećao adrenalin kako teče, vepar koji iznenada izbija iz šipražja... Baš mi se svidelo."
Simona obriše ruke o krpu. "Ne verujem da istu stvar može da kaže i Edmond... " Roberto slegne ramenima. "Pa dobro, incidenti se dešavaju..."
"Da, naravno.. Kako da ne! Mateo gurne Čeleste i ova poleti s ljuljaške..." Mateo se smeje na divanu. "Zvana zvezda padalica..."
"Da, baš tako... A ti pucaš direktno u psa... Reci mi, šta je još moglo da se uradi?"
Mateo uključi TV. "Pa, rodeo s konjima nije bio loš... Aleks je rekao da će me pustiti da probam... Ah, nadajmo se da će se stvarno venčati... Uopšte se ne bih bunio da s vremena na vreme odem na jahanje u onakav dvorac."
"Ah, bravo." Roberto priđe i položi mu ruku na rame. "I u tebi se zapalila strast. Jahanje

bi trebalo da je divan sport..."
"Ma kakvi, tata... Zamisli da moje drugarice znaju kako imam pristup na onakvo mesto, koliko bih ih vukao sa sobom? Čovek mora da igra na prave karte! Ćao, laku noć, nema ništa naTV-u, idem da spavam..."
Tako Roberto i Simona ostanu sami u kuhinji, poslednje tanjire pospreme skoro u tišini. Onda je Roberto zaustavi. Nežno je privuče sebi. "Misli? Brige? Obećavam da više neću pucati ni u jednog psa..."
"Budalice!"
Roberto je pomiluje. "Lepa si, mama, kada se smeješ..." "Da? A kada sam ozbiljna?"
"Senzualna..." I pokuša da je ugrize za vrat. "Njam." Onda se poljube. Mirno, vedro, meko, duboko, prelepo. Kao što je i bio njihov put do ovog trenutka.
Roberto se nasmeši. "Da znaš nešto: na kraju krajeva, zadovoljan sam što će se Niki udati za Aleksa. To je jedna lepa priča. Svetu su potrebne lepe priče..." Stavi ruke u džepove i krene prema dnevnoj sobi, onda se zaustavi i okrene oko sebe. "Oh, a i... Imaju strava vilu!"
Simona napravi ozbiljan izraz, ali je sada zaista ozbiljna. "Ma daj! Gori si od svog sina!" "Ljubavi, šalio sam se... Da vidim koji film možemo da pogledamo?"
"Da, slažem se..."
Simona ostane još trenutak u kuhinji, onda naspe sebi malo vode i lagano je ispije. Da, i ja sam srećna zbog Niki. Svetu su potrebne lepe priče. Ali pre svega one s lepim krajem. I to pomisli uz malo brige.
"Dođi, Simo..."
"Stižem!" Spusti čašu i ode u dnevnu sobu, ponovo našavši svoj osmeh. Sedne blizu muža. "Dakle, šta gledamo?"
"Igru!"
"Ali znam ga napamet!"
I nastavljaju tako, šaleći se i smejući se, tražeći film za to veče. Možda će ga naći. Ali jedno je sigurno. Jedna mama teško da greši.

86.

Dileta proveri mobilni telefon. Ništa. Nije mi odgovorio. Ma kakav je to način? Danima već šaljem SMS-ove i još se nije udostojio. A onda razdražena otvori meni. Nova poruka. I počne brzo da kuca. Oh! Jesi li tu? Jesi li pročitao? Kad ćemo se videti? Nakon nekoliko minuta telefon zavibrira. Dileta potrči da pogleda. Kovertica svetluca. Dobro. Otvori. Ćao, ljubavi. Da se vidimo na kratkom džogingu po parku za dva sata?
Filipo. Ma kakav džoging? Šta, je l' zaboravio u kakvoj smo situaciji? Izgleda da je to potpuno smetnuo s uma. Ćao, ljubavi. Ne, ne ide mi se. Jutros sam imala mučninu... i pošalje. Nakon nekoliko sekundi nova vibracija. Ah... Okej. Žao mije. Onda ako se večeras budeš osećala bolje, idemo u bioskop, važi? Ma baš je smešno. Uopšte me i ne pita kako mi je sad. Zvaću te kasnije i pošalje. I to ako budem htela. Još uvek se ne osećam dobro.
Uf ali zašto ne odgovara? Nikad tako ne radi. Sad me baš ljuti. Dosta. Videćeš da mi više neće pobeći. Dođavola. I Dileta ponovo uzme mobilni telefon. Pregleda imenik. Evo ga. Zeleni taster. Zvoni jedanput, dvaput, tri puta. A ako mi ne odgovori, posadiću se pred njenu kuću.
"Halo."
"Niki! Pa šta je s tobom?" "Ko je?"
"Ma kako ko je? Šta, je l' ti se mozak pomutio? Ja sam! Dileta!"
"Ah, ćao... ne, izvini, nego sam uzela mobilni a da nisam ni pogledala displej... nisam videla tvoj broj... Kako si?"
Da, kako sam? Konfuzna. Uplašena. Uzbuđena. Hormonski nestabilna. I na trenutak Dileta bi želela da joj kaže nešto poput: ,Ah, dobro, trudna sam." Ali, ne može se tako, preko telefona. Ne. "Dobro sam. Pomalo umorna, ali dobro. Može li se znati zašto nisi odgovarala na moje SMS-ove poslednjih dana? Poslala sam ti najmanje sedam!"
"U pravu si, izvini... Pročitala sam ih, ali onda nikako nisam nalazila vremena da ti odgovorim... Mrzim sebe... Ove pripreme me ubiše..."
Dileta iznenada shvati da je Nikin glas čudan. Dubok, pomalo otegnut. Umoran. Nije njen. Liči na neku drugu osobu. "Niki, ma je l' sve u redu?" Niki sedne na krevet i oseti kako joj se oči pune suzama. Tako. Neukrotive. Buntovne. Tvrdoglave. I proguta ih. "Da, da... samo što je ovde takav haos. Toliko toga ima da se uradi. Pomažu mi Aleksove sestre..."
"Ah..." Dileta se začudi. Oseti lako probadanje u želucu. A nije trudnoća. "Izvini, ali mogla si da nam kažeš, zar ne? Talasi su spremni da ti pomognu... Ali ako nas ništa ne pitaš, kako možemo?" Niki se ugrize za usnu. Tačno. Ne uspeva da ih uključi. Njih. Svoje najbolje prijateljice. Ostavila ih je na margini pošto su je Aleksove sestre progutale. Ali, da li je zaista samo taj razlog u pitanju? Nastavi da sluša Diletu. "I Oli i Erika su te tražile i zabrinute su. Praktično od večeri kad si nam rekla da se udaješ, nismo te čule..." Dileta se trudi da ne lupka previše rukom, ali se oseća da je nervozna. Kako to, naša drugarica se udaje i drži nas van svega? Tu nešto ne štima. U suštini, nikad joj to ne bih rekla. Nakon godina kada smo sve zajedno radile, delile, smeh i plač, pomoć i razumevanje. A sada? Baš sada kad treba da se desi tako važna stvar? Ma šta se to dešava? Kakav bes. I iznenada pomisli. Pomisli koliko je teško čak i njoj da joj prijateljice budu blizu u delikatnom trenutku kao što je ovaj koji trenutno proživljava. I oseti krivicu. "U svakom slučaju, Niki... Mi te volimo, to znaš, i želele bismo da smo uz tebe, da ti pomognemo... Daj! Biće zabavno! Na primer, šta danas radiš?"
"Idemo malo da pogledam po radnjama s venčanicama..."

"Ah! Divno! Je l' možemo da pođemo s tobom? Sad ću ostalima da pošaljem SMS i naći ćemo se... Gde ćemo se naći? I u koje doba?" "Dogovorila sam se s Aleksovim sestrama..."
"Ne, ne, danas si naša! Otkaži i ideš s nama. Svratiću po tebe za sat vremena, okej?"
Niki brzo porazmisli. Naravno, Klaudija i Margerita će se razbesneti. Juče smo se dogovorile. Biče im krivo...
"Niki, okej?
"Okej, sad ću da vidim kako ću. Za sat vremena." I spusti.
Zadovoljna. Dileta pošalje dupli SMS, Oli i Eriki. Upravo sam dobila nagradu za detektiva godine. Isterala sam Niki iz jazbine! Oslobodite se svega. Dolazim po vas za pola sata. A onda idemo kod nje! Danas proba venčanicu! I pošalje.
Nakon nekoliko sekundi, odgovore Erika i Oli. Da, super! Okej!, Sva sreća! Meni uopšte nije ni odgovorila, posle ću je sravniti!
Niki uzme mobilni telefon. Duboko udahne. Onda potraži broj. Pozove. "Halo... Margerita?"
"Dobar dan, Niki, da, reci, da dođemo po tebe u šest. okej?"
"Hvala, ali čuj... htela sam da ti kažem da danas ne mogu. Da odložimo?" "Ali već sam rekla Klaudiji da idemo, čak je i decu ostavila kod bake..."
Niki hukne, pomalo iznervirana. Oseti jaku nelagodu. Ali sada već ne može pozvati Diletu da joj otkaže. Natrljala bi joj nos. A i Dileta je u pravu, ne viđaju se danima.
"Da, shvatam, pa izvini... Samo, dolaze moje drugarice po mene, obećala sam im to..."
"Pa dobro, u čemu je problem? Prvo idi s njima, a posle s nama. Ionako, čak i ako stignemo u šest i trideset u atelje, čekaće nas! Da, da, tako ćemo. U šest i trideset kod tebe!"
"Okej... Vidimo se."
Ne. Ne mogu da verujem. Nisam umela da kažem ne. Šta ću sad?

87.

Na lutkama koje su raspoređene u različitim uglovima prostorije izložena je gomila prelepih venčanica. Duge suknje, ravne ili široke, bogato izvezeni korseti, bolera u čipki, velovi, šeširi, ogrtači. Atelje je savršeno uređen, dobro opremljen, s mnogobrojnim slikama i ogledalima i malim divanima, kako bi ljudi sedeli prilikom dugih proba koje obično prate izbor ovako važne odeće. Vlasnica dočeka devojke i malo-pomalo počne da pokazuje Niki neke venčanice.
Dileta, Erika i Oli se za to vreme smeju i šale. Počele su već u autu, pevajući pesmu uglas, zezajući nekog prolaznika, upućujući Niki hiljadu pitanja oko priprema. A Niki je pomalo nevoljno odgovarala, pokušavajući ipak da se koncentriše na prijateljice i na njihove šale.
Oli i Erika dodiruju neke venčanice razmeštene po vešalicama i poređane na garderoberu. Uzmu jednu i prislone je da bi videle kako bi im stajala. Prođe jedna prodavačica i vidi ih. "Izvinite, gospođice, ove haljine koštaju na hiljade evra... Pripazite." I pogleda ih popreko. Onda se udalji.
Oli je tiho imitira i Erika se nasmeje. Niki ih vidi. Napravi grimasu. "Dajte, devojke..."
Oli i Erika se začuđeno pogledaju.
"Ma daj, Niki, pa nismo ništa uradile..."
"Da, znam, ali ovde...", i nastavi da sledi vlasnicu u drugu prostoriju. Erika pogleda Niki. "Ma šta joj je, poludela je..."
"Ne znam, jesi li videla, ni u kolima nije htela da priča ništa o venčanju." "Razumela sam, ali ništa ne vredi ovako se unervoziti..."
Dileta priđe. "Devojke, dajte... Nervozna je, da. I ja sam to shvatila. Ali moramo da budemo uz nju..."
"Da, ali ukratko... Opušteno!"
Erika pozove Oli. "Pogledaj kako je lepa ova ešarpa...", i uzme je. U tom trenutku Niki ponovo prolazi. "Pa hoćete li više prestati sve da pipkate?"
Oli ne izdrži. "Čuj, Niki, sad je dosta. Koliko ima dana kako si nestala, ne javljaš se da si
živa, ne odgovaraš na mobilni telefon, ne uključuješ nas... a sad bi Ihtela da smo ovde da
izigravamo lepe statue? E pa vidi, pre samo nekoliko meseci, ti bi bila prva koja bi se šalila u ovakvoj radnji!"
"Ma kakve to veze ima. Samo kažem da bi trebalo da se ponašamo makar malo bolje, ne poznaju nas, vidi kakvo je ovo mesto..."
"Ah, da. Tačno. Evo ja ću odmah početi da se ponašam lepo." Oli marširajući izađe iz ateljea. Erika prođe pored Niki, pogleda je netremice u oči i onda nastavi za Oli. Dileta, koja je pratila celu scenu, pokuša da ih zaustavi. "Dajte, devojke..." Onda se okrene prema Niki.
,Ali i ti, stvarno..."
"Ma šta sam uradila...", i u trenutku kako to izgovara već zna odgovor.
Dileta je oštro pogleda. "Niki, ja ne znam šta ti se dešava... Ali kada budeš želela da nam kažeš, znaš gde ćeš nas naći." I ona takođe izađe.
Niki ostane sama na sredini prostorije. Pogleda okolo. Vidi ove venčanice, lutke, slike. Onda se okrene prema ulaznim vratima. Otišle su. Otišle. Ostavile su me ovde. Ma zašto sam to tako primila? Oli i Erika su se samo šalile. I ja sam to nekad radila...

"Dakle, gospođice, dođite ovamo, spremila sam vam nekoliko venčanica za probu, kako ste mi tražili... Ali vaše drugarice? Gde su?"
Niki zastane na trenutak da porazmisli. Onda uzme jaknu i torbu koje je stavila na obližnju stolicu.
"Izvinite, ali šta se dešava?"
"Ništa. Setila sam se da uskoro moram nešto da obavim. Ne mogu da ostanem. Hvala i još jednom oprostite na smetnji." I ode i ona, ostavljajući gospođu da je začuđeno gleda. Čim je Niki izašla, vlasnica zavrti glavom. Ove današnje devojčice. Hoće da se udaju s dvadeset godina a ne umeju da prihvate odgovornost čak ni za izbor sopstvene venčanice. Niti poštuju tuđi rad. Šta misli, ko je ona? I da sam ja ovde da izaberem venčanice za koje mi se čini da njoj odgovaraju i da ih ovako izložim na štand, čisto iz zadovoljstva? Ja radim.
I još uvek nervozna vrati se u drugu prostoriju i počne sve da vraća na svoje mesto.
Niki korakne po trotoaru i onda stane. Oseti kako joj se oči pune suzama. Ljuta je. Na Talase koje su otišle, koje nisu shvatile njen trenutak nevolje, krhkosti. Na Aleksove sestre, koje joj vise za vratom. Ali naročito na sebe. Ne shvata dobro zašto. Pogleda okolo. I iznenada se oseti izgubljeno.

88.

Nekoliko dana kasnije.
"Mama, a ti baš nikako ne možeš s nama?"
"Zlato, treba da se vidim s profesorima tvog brata... A to je situacija gde možda samo čudo može da nas spase. Ne znam šta da ti kažem... Idi, ali ne moraš valjda sve odmah da odlučiš... Pogledaj mesta koja voliš, napravi možda nekoliko fotografija ili uzmi brošure i posle ćemo zajedno popričati."
Baš u tom trenutku zazvoni interfon. Niki ode da odgovori. Začuje pištav Klaudijin glas. "Da li je tu Niki? Može li da siđe? Aleksove sestre ovde!"
"Ja sam, odmah silazim!" Onda vrati slušalicu interfona i neutešno pogleda mamu Simonu. "Ma zašto nisam rekla ne!"
Simona se nasmeši, pokušavajući da joj pomogne i da je podrži. "Zlato... Možda će ti pomoći da ne napraviš greške koje su one napravile, da izbegneš prevare koje se kriju iza ovih mesta, koja su, onako kako si mi ih ti prikazala... sva prelepa!"
"Da, mama, u pravu si..."
Simona je vedrija. "Postoji samo jedan mali problem...", nastavi Niki, "to je ista stvar koju mi je i Aleks rekao, a ja sam nasela!"
Niki ne stigne da izađe iz ulaza a već čuje kako svira sirena. Okrene se. To je ,,mercedes" kao što je Aleksov, ali ovaj je roze boje! Ne mogu da verujem. Recite mi da je samo noćna mora, a naročito da ću se probuditi.
"Heeej... Ovde smo." Klaudija ponovo svime i izviri kroz prozor. "Ovde!" Niki dođe do kola i uđe pozadi. "Evo me, hvala..."
Onda se nasmejana pojavi između njih dve. "Dakle, još uvek ste sigurne da želite da mi pomognete?" Niki ispod sedišta ukrsti prste. "Mislim, možda se takve stvari kažu iz ljubaznosti, a posle se čovek pokaje..." I ostane tako, ukrštenih prstiju, u nadi da će od jedne od njih čuti onu rečenicu tipa ,,U suštini, u ovom periodu imamo mnogo posla" ili "Hvala, ne znaš kako je teško ponovo pomisliti na sve one obilaske koje smo već imale. I ponovo ih proći! Još naporniji stres." Umesto toga, Margerita se okrene prema njoj s veoma ljubaznim osmehom.
"Ne, apsolutno ne... Želimo samo da budemo sigurne da će se sve ono što Aleks želi ostvariti... Ali on je uvek tako zauzet, nekako nam je prirodno da ti pomognemo..." Onda krene da se vrati napred, ali naglo stane i pogleda Niki, kao iznenađena. "Ali da nisi ti to pomislila a ne znaš kako da nam kažeš? Možda bi želela da budeš nezavisnija... Nemoj da ti pravimo probleme."
,Ja!" Niki se nasmeši. "Ma hajde, molim te..."
"Onda, krećemo!" Klaudija ubaci u brzinu i kola krenu punom brzinom ostavljajući iza sebe ove čudne laži.