Izvini, ali hoćeš li da se udaš za mene?

First topic message reminder :



Ljubavna priča se nastavlja...

Aleks i Niki, zaljubljeniji no ikada, tek što su se vratili sa Plavog ostrva, gde su proživeli nezaboravne dane. Ljubav cveta, a kod kuće ih čeka svakodnevica – obaveze, navike, ali i poneka novina. Niki se upisala na književnost, novi raspored, nove obaveze i naročito nova poznanstva... a Aleksu, reklamnom stručnjaku, poveren je nov, interesantan projekat i sposobna i predivna asistentkinja...

Niki ima svoje legendarne drugarice – Talase, koje su sad zrelije, sa novim obavezama i pred novim zadacima. Da li će njihovo prijateljstvo biti isto kao nekada? Aleks ima svoja tri druga, koji se nalaze pred bračnim brodolomima i nedoumicom – da li je tačna ona priča o krizi sedme godine?

Da li će ljubav između lepe Niki i dvadeset godina starijeg Aleksa preživeti sva iskušenja? Aleks, romantična sanjalica, odlučuje da rizikuje i zaprosi Niki, pa kud puklo da puklo!

Svi, bez obzira na pol i godine, razmišljaju i postavljaju pitanja o ljubavi. Da li ljubav zaista postoji? Da li je u pravu onaj ko kaže da ljubav ne može da potraje više od tri godine? A onda i ono pitanje na koje je najteže odgovoriti: da li ljubav može potrajati zauvek?

A da li je odgovor na sva ova pitanja jednostavno – LJUBAV? Jer voleti znači imati hrabrosti da sanjaš, da tragaš za sopstvenom srećom, i da je, jednom kada je nađeš, više ne puštaš...

89.

"Ovo je prelepo, pogledaj, vidi se jezero i ima sopstvenu crkvu. Ovde bi mogla da se održi večera, ovde da se igra, a ovde torta, i ovde vatromet!"
Roze "mercedes" se uspinje putem u prirodi. Margerita pokazuje Niki sva moguća mesta koja bi mogla biti od koristi, "Prelep je pogled na jezero Bračano, a tamo je i garderoba za mladence, večera može biti pola u zatvorenom, a pola na otvorenom..."
Niki ne stigne da slika svojim mobilnim telefonom, a auto je već brzo izašao s puta za San Liberato. "Ali, po vašem mišljenju, koliko bi ovo koštalo?"
"Dvanaest hiljada evra samo mesto."
"Pa, ionako čovek stupa u brak samo jedanput, zar ne?" I obe se nasmeju dok Niki samo podigne obrvu. O bože, ko me je naterao da ovo uradim!
Klaudija brzo vozi i "mercedes" izbije na čistinu ispred ulaza skoro zanoseći. "Evo, ovde se Eros Ramacoti venčao s Mišel Hanciker..."
"Ali oni su se i razveli!"
"Shvatam, ali nije valjda zamak kriv!"
Portir otvori kapiju i pusti ih da prođu. Nasmejana, Margerita se okrene prema Niki. "Poznajemo jednu od Odelskalki... Vrlo je simpatična."
Auto brzo grabi uzbrdicom. Na levoj strani se pruža jezero Bračano, mirno i tiho. Niki gleda kroz prozor. "Prelepo je!" I slika.
"Da, ovde košta malo više, ali imaš fantastično veče! Predivne sale, s oklopima, starim slikama, draperijama, vidiš ono dvorište tamo?" Margerita pokaže malo dalje čistinu prepunu predivnih ruža i zatvorenu među zidine zamka koje su prekrivene bršljanom blago požutelim od jeseni. "Eto, tu bi bilo savršeno imati zakusku..."
"Da, ali s prženim jelima..."
Klaudija veselo doda. "Pržena jela s ogromnim loncima na plamenu i uljem koje pršti, ja obožavam takva venčanja..."
"Ah... naravno", kaže Margerita. "Biće baš tako, pršuta isečena na listiće, komadići parmezana, ogromna lepa pletenica sveže mocarele..."
Klaudija se opet umeša. "Da, one iz Latine ili Salerna, koje su odlične... Ali i jedna lepa burata16, a? Trebalo bi da dođe iz Pulje", i sanjareći zatvori oči. "Mmm... Ogladnela sam od ovoga!"
"Hajde, Klaudija, da nastavimo obilazak. To su detalji, Niki treba sve da vidi!"
"Hm... Hvala..." Niki se smeši između njih dve, a auto ponovo krene u punoj brzini prema novim neverovatnim mestima za venčanje. Malo kasnije su na putu Apija... "Ovo je vila 'Dei Kvintili', mesto iz snova." Onda na Aureliji... "Ova u ulici Akva freda je veoma lepa, ima neku svoju naročitu atmosferu... A noć joj daje nešto posebno!" I još kasnije su u antičkim vilama na Kasiji, ušuškane u zelenilo parka Di Vejo... "Ova je bajkovita, ovde se venčalo mnoštvo poznatih osoba." Onda stižu na Palidoro, poslednju etapu blizu "Posta vekija". "Samo što su je sredili... Ima odličan ketering i predivan pogled na more!" I još gore-dole po ćelom primorju i selima Lacija, sve dok ponovo ne dođu do Nikine kuće.
"Hvala za sve..."

16 Vrsta sira sličnog mocareli. — Prim. prev.

"Dakle, postoji gomila dobrih mesta, jelda? Treba sve odmah videti i onda odlučiti... Čak i ako je za pet meseci... A onda, nikad se ne zna, ti dani iznenada prolete!"
Klaudija se složi s njom. "Da, sećam se kada je trebalo da se udam. Sedmice su prolazile u dahu... Odmah je bio ponovo ponedeljak i spopadne te teskoba kako ništa nisi odlučio, a onda kad konačno izabereš vilu... Pa, budi sigurna da je za tvoj datum već neko drugi rezervisao."
"Nadajmo se da neće!"
"Ah, naravno... Ali treba ih odmah osigurati, inače... Liči na igru sudbine... Uvek se tako nešto desi!"
"Pa, vidimo se sutra..." "Sutra?"
"Da, mislile smo...", Margerita otvori papir prepun teza. "Dakle, sutra bi trebalo da se vide bombonijere, raspored stolova i pozivnice... Prekosutra venčanica, šminka i frizer... Treba odmah sve uraditi."
"Zato što će sledeće nedelje", umeša se Klaudija pokazujući na Margeritine teze, "biti pokloni za mladence i svadbena lista poklona..."
"Plus," podseti je Margerita, "medeni mesec... U svakom slučaju, odlučite gde ćete da idete, a onda ako želite, stavite na listu."
"Da, ali to se nikad ne dešava, ljudi pod izgovorom da moraju da daju pare na kraju potroše manje od onog koliko košta njihovo mesto za stolom."
"Da, mi smo napravili tu grešku, išli smo u Polineziju. Petnaest hiljada evra put. Pa, stavili smo ga na listu i jedva su nam pokrili polovinu."
"Ne brini se, mi ćemo te spasti klasičnih zamki venčanja..." Niki uzdahne. Onda se nasmeši.
"Da... Onda, do sutra, u isto vreme."
I odu tako, ostavljajući neutešnu Niki pred ulazom. Dobro, možda će me i spasti zamki venčanja... Ali od njih? Ko će me spasti? I iznenada joj padne na pamet onaj film s Džulijom Roberts, Odbegla mlada, kad joj on kaže: "Ti želiš muškarca koji će te odvesti na plažu, s rukom preko očiju, da ti pokaže kako je osećati pesak pod nogama. Želiš muškarca koji će te probuditi u zoru, zato što umire od želje da priča s tobom, da čuje šta ćeš mu reći." Eto. I ja bih želela samo to. Zašto se najlepše stvari dešavaju samo na filmu?

90.

"Dakle? Niki, kako je bilo?" Radoznala mama trči u susret ćerki, koju čuje da ulazi kroz vrata dnevne sobe.
"Napravila sam više od šezdeset slika i bar sto kilometara... Videla sam trideset mesta za prijem... I dođe mi da se ispovraćam."
"Zbog kola? Smučilo ti se u kolima?"
"Da, ali ne zbog toga kako su vozile... Zbog onog šta su pričale! Mama, ovo venčanje mi je već donelo stres."
"Uzela sam slobodan dan na poslu i sutra idem sa tobom, okej?" "Hvala, mama!" I zagrli je bacivši joj se oko vrata.
"Onda, sve ćemo to ispratiti mirno, ne treba da te ovo pojede, treba da bude jedno lepo venčanje i gotovo."
"Nadajmo se..."
Simona jako stegne svoju ćerku. "Biće tako, videćeš."
Slomljena od tog dana i ćaskanja i što joj je teško da shvati koja je od ovih prelepih vila stvarno ona prava, ode u svoju sobu skoro vukući noge. Simona je gleda s nežnim osmehom. Biće to lep dan, Niki, videćeš, i na kraju sve će biti lakše nego što je predviđeno, svaka stvar će iznenada doći na svoje mesto, paf, tako, kao magijom. I čuje kako ova zatvara vrata sobe. Naravno, ako ti to još uvek stvarno želiš, Niki.
Niki se baci na krevet i baš u tom trenutku joj zazvoni mobilni telefon. "Alekse!"
"Ljubavi, kako si?" "Dobro. To jest, dobro..." "Šta se desilo?"
"Ništa."
,Ah... Zabrinuo sam se... A kako je prošlo s mojim sestrama?" "Dobro... "
"Ozbiljno ili dobro da bi bila vaspitana?" "Dobro, zato što su tvoje sestre."
Aleks se nasmeje. "Znam... Poznajem ih... Bravo, ljubavi, jedanput kad si položila ovaj ispit, mislim da će ti ostatak života ići uzbrdo. "
"A neko lepo mirno mesto u ravnici?"
Aleks se nasmeši. "U pravu si... Ja sam ti nudio mogućnost da se povučeš..."
"Ne, ne, daj, već je skoro gotovo i dobro je ovako. Plus su rekle da ćeš nam se na određenom mestu ti pridružiti, ali..."
,Ali sam imao gomilu posla, ljubavi."
"Eto, znala sam, znači neću te ni sutra videti..." "Ne verujem..."
"A narednih dana?" "Teško..."
"Praktično, završiću tako što ću se udati za jednu od tvojih sestara!"

"U subotu uveče smo zajedno..." "Oh... Baš lepo... A gde me vodiš?"
"Hmm..." Aleks ostane tako na trenutak, ne zna dobro kako da joj kaže. "Postoji predbračni kurs..."
"I to?" "Obavezan je..."
"Pa, dobro... Hajde, čućemo se kasnije, sad idem nešto da pojedem, gladna sam kao vuk." "Oh, čujemo se, ljubavi..."
Alekse... Na taj predbračni kurs tvoje sestre ne dolaze, je l' tako?"
Ali dan kasnije, uprkos Simoninom prisustvu, etape koje su ustanovile Margerita i Klaudija su još jedan tour de force.
"Evo, ovo su pozivnice pineider, najbolje u svemu, postoje različite gramaže..."
Niki radoznalo gleda vlasnicu prelepe radnje u ulici Dei Šipioni. Gospođa joj se smeši. "Težina pozivnice naravno određuje njenu cenu... Ali, izvinite..." Pogleda prvo Simonu, onda Margeritu i na kraju Klaudiju. "Ko je od vas mlada?"
I sve tri se okrenu i pokažu Niki. "Ona!"
Dobro... Postoje onda i modernije pozivnice, a onda zavisi i od tipa slova za koje se odlučite da koristite... To je ono što pravi razliku kako u ceni tako i razliku po važnosti i modernosti pozivnice."
"A koliko će izaći po pozivnici?" Simonu podstiče radoznalost i ne uspe da zadrži ove reći. Margerita i Klaudija se naprave kao da se ništa nije desilo. Gospođa je pomalo u neprilici. "Pa, recimo da bi trebalo da izaberete jednu, tako mogu biti preciznija."
Niki odluči da pritekne u pomoć majci i odmah brzo uzme prvu od onih koje su izložene na stolu. "Ova, na primer..."
Gospođa je uzme u ruku. "Hmm, da vidimo... rif 30... koliko je zvanica?" "Ali to još uvek ne znamo... jelda, Niki?", pita je Simona.
"Da."
Margerita i Klaudija se nasmeše. "Recimo približan broj od oko..." "Oko..."
"Oko..."
I Niki i Simona pogledaju jedna drugu. "Pa, oko..." "Pa, oko..."
Simona tresne: "Što...". Vidi iznenađen Margeritin izraz lica i menja. "Dve stoti..." Vidi Klaudijin izraz i opet promeni. "Tri stoti..." Obe sestre klimnu glavama sa širokim osmehom.
I iznenada se umeša Niki. "Četiri stotine! Biće četiri stotine mojih zvanica..." I nasmeši se gospođi koja uzvrati i odmah počne da računa.
"Dobro, želite i isporuku na kuću, je l' tako?" "Da, naravno..."
"Dakle, cena ove pozivnice, težine 30 grama, i ovih koverata, isporuka kući za četiri stotine zvanica... biće između I.800 i 2.400 evra..."
Simona razrogači oči. "Pa, ako dobiju pozivnicu koja košta toliko... Moraće svi da dođu!" I nastavi se frenetičan izbor svakog detalja za venčanje.

"Jesu li ove dobre?"
Niki odmahne glavom otvarajući jednu bombonijeru u obliku srebrne metlice.
"A ove?" Mala glinena vaza. Niki ponovo odmahne glavom. I tako redom, predloži potpuno različitih predmeta koji se redaju, od malenog okvira u vidu vrča, od srebrne mašne do poslužavnika, od muškarca i žene na biciklu stilizovanih kao na crtežima Pejnea17 do držača servijeta. I još.
"Kako ćemo nazvati stolove zvanica?"
Margerita je uvek ona nezaustavljiva. "Možemo..."
Niki tiho kaže svojoj majci. "A da ii se i one odmaraju?", Simona se nasmeje.
Margerita nastavi svojim putem. "Znaš, moje drugarice su uvek nalazile slatke ideje za stolove..."
Klaudija pridoda. "Ja sam, na primer, uzela imena cveća... Ruža, lala..."
Margerita je ipak ponosnija na svoj izbor, "A ja drago kamenje, otkud znam... Što dijamant, što žad, smaragd, tirkiz..,"
Klaudija nastavlja. "Naša prijateljica Balarini koristila je voće. Što breskva, šljiva, kruška... Udala se u leto..."
Simona se nasmeši setivši se svog venčanja. "Mi smo izabrali imena na temu muzike. Nazvali smo stolove po nazivima bendova. U tom periodu.,.", obraća se pre svega Niki, "bili smo ludi za muzikom. Što 'U2', što 'Vem', što 'Aerosmit'!"
Margerita i Klaudija se pogledaju ponovo razrogačivši oči. "Ah... Slatko!", kažu s usiljenim osmehom.
Niki je naprotiv entuzijasta. "Meni bi se baš svidelo da uradimo kao vi! Ali s današnjim pevačima... Evo, na primer... Što 'Negramaro'..."
Margerita se iznenadi. "Ali ko su oni? Liči na didžestiv..."
Klaudija gurne sestru. "Ma kakvi! Ala si ti staromodna! Ja znam... On se zove Đulijano i odlično peva."
Ovog puta nasmeše se Niki i Simona.
17 Pejne (Raymond Peynet) - čuveni franc. ilustrator, stvorio je likove zaljubljenog para, mladića i devojke, okružene anđelčićima, letećim srcima i ptičicama, koji su praktično postali simboli Sv. Valentina. - Prim, prev.

91.

Aleks izabere jedan džingl i montira ga kao podlogu za jedan deo svog dokumentarca. "Hej, lako je raditi s ovim 'mekovim' programom. Baš su genijalni. Stiv Džobs je stvarno
veliki i žao mi je što je tako bolestan. Želeo je da pojednostavi stvari za jednostavne ljude. Tako je rođena ova mala jabuka..."
Aleks nastavi sa svojim radom. Zatamnjenje, slika, zatamnjenje. Da ii će joj se svideti? Stvarno se nadam da hoće. Ponovo pogleda poslednje slike, nju koja se lagano okreće, a onda i njene oči, kadriranje izbliza na njih, na ono što pričaju, na taj pogled, tu ljubavnu priču... A onda taj osmeh, zatamnjenje, dugačko polje, i ona trči zabavljajući se po ulicama Njujorka. Da. Svideće joj se. Još malo pa je završeno i staviću ga na mrežu na naš sajt. Kuc- kuc. Neko pokuca na vrata.
"Alekse, mogu li?"
"Napred." Uđe Leonardo, direktor.
"Baš sam zadovoljan. To je bilo ono što sam očekivao, ono što sam želeo, ono za šta sam se borio i što sam dobio."
Aleks se okrene u svojoj fotelji. "Nisam razumeo. Mislim da mi nešto izmiče, i ako me hvališ zbog nečega ili kudiš zbog nečega, ja s tim nemam apsolutno nikakve veze..." Nasmeši se pokušavajući da shvati više.
Leonardo trijumfalno spusti papir na njegov sto. Onda ga desnom rukom okrene prema Aleksu, tako da ovaj može da pročita. Aleks ga uzme u ruku. Još je topao, tek što je odštampan. Počne da čita, ali ga Leonardo pretekne. "Ovo je tvoje unapređenje na internacionalnom nivou, nemaš ništa do nekoliko putovanja više u toku godine, ali priča se o maksimum šest preseljenja godišnje, a tvoja baza će uvek ostati ovde. Znači...", srećno se nasmeši Leonardo šireći ruke, "maksimalna zarada uz minimalan napor... Tvoja plata je praktično duplirana..."
Aleks spusti papir na sto. "Ali ne razumem čemu treba da zahvalim za ovo unapređenje. Ovo je unapređenje, je l' tako? Čini mi se da nismo poslali nijedan projekat, ne sećam se da sam potpisao neku naročitu kampanju u poslednje vreme, najviše što smo uradili jeste neka vrsta vežbe..."
"Baš tako..." Leonardo sedne prekoputa Aleksa. "Sećaš li se one probe što smo uradili, koju je Rafaela izvukla, tvoja nova asistentkinja..."
"Naravno, kako da ne... Probe se odlično sećam, a i Rafaele, asistentkinje koju ja nisam hteo, a koju si me ti naterao da prihvatim."
"Čini mi se da je apsurdno odbiti nekoga samo zato što može da te dovede u iskušenje. To znači da nešto ne funkcioniše i beskorisno je praviti se lud... Povrh svega, stvarno je dobra u poslu."
"Na to stvarno nemam ništa da kažem."
"Ni ja, tačnije, reč je o toj probi dokumentarca, onoj igri na temu životinja, prirode i proizvoda, završili smo je i poslali..."
,Ali ja nisam ništa znao!"
"Bio si u Njujorku da krunišeš onaj svoj drugi san... A mi smo u tvoje ime poslali te dokumentarce...", Leonardo se uozbilji. ,Ali ne postoji nikakva tvoja obaveza... Samo ako želiš, možeš da ispratiš produkciju ovog špota koji smo zatvorili. Važno je da je naše sedište u Londonu reklo: 'Stvaralac LaLune je osvojio svet. Evo ga Dream World.' Oni su srećni. Omogućio si im da zaključe ugovor od pedeset miliona dolara... Zbog toga su poslali ovo

unapređenje. To je bilo najmanje što su mogli učiniti, zar ne?" Leonardo ustane iz fotelje. "Minimalan napor, maksimalna zarada. Kad uradiš ovo, nekog drugog meseca možeš da odeš na neko mesto... na neki svetski svetionik, čisto da ostaneš u istoj priči. Eto! Pala mi je na pamet predivna ideja za tvoj medeni mesec! Leonardo raširi ruke i, kao da pušta neki slogan da se odvija uprazno, čita natpis iznad Aleksovog stola: 'Noći iz snova na najlepšim svetskim svetionicima'. "Šta kažeš?"
Aleks je na trenutak neodlučan. "Zahvaljujem ti, odlična ideja, mogao bi da budeš odličan organizator venčanja... Ali, ako ti ne smeta, o svojoj svadbi ću se ja pobrinuti."
"Pravo je, čini mi se... Kao što mi se čini i bilo koja tvoja odluka, da je podeliš s nekim ko je na neki način doprineo i učinio je mogućom... Je l' mogu da je pozovem?" I ne čekajući njegov odgovor. Leonardo ode do vrata, otvori ih i nasmejan izviri. "Rafaela. dođi... Želi da popriča s tobom!"
A ona se bojažljivo, pomalo postiđena, nakon nekoliko sekundi pojavi na vratima. I to je neka vrsta živog špota. Sjajna, gusta kosa, uvojci. Njen bleštavi osmeh ima isti efekat kao i one obrađene reklame koje reklamiraju gume za žvakanje ili paste za izbeljivanje zuba. Ali nema šminke koja se može porediti s njenim osmehom.
"Ćao, Alekse...", Rafaela zastane na vratima. "Želela sam da ti čestitam na unapređenju..." I ostane tako, uokvirena ragastovom, ona, prirodna provokativna slika, više grešnica nego svetica, izbačena iz ko zna kakvog novog i uzbudljivog Danteovog kruga. A Leonardo, svestan svega toga, pogleda Aleksa namigujući mu, kao da kaže; "Čuj, muškarci smo, ne možeš da negiraš sve ovo, ne možeš da se praviš lud. Okej, ženiš se, ali ova je super reklama uživo, priznaj i ti sam! Ili je barem to ono što Aleks čita u Leonardovom pogledu.
"Pa, da... Zadovoljan sam. A naročito hvala tebi što se sve ovo desilo..."
Rafaela sada obuzda svoj stid i ponovo pronađe prijatnu, ali nenametljivu sigurnost. "Daj... nemoj da me zezaš. I ti sam znaš da si mi dao vrlo jasna uputstva, nisam uradila ništa drugo osim što sam ih pratila i pretočila u praksu."
"Da, ali znaš kako se kaže; Good ideas, ten cents half a dozen... Tvoja realizacija je bila savršena. Zbog nje su oni ostali tako impresionirani..."
"Da, ali bez tvoje intuicije..."
"Okej, okej...", Leonardo se umeša. "Oboje ste odlični, i bez vas stvarno ne bih znao šta da radim. I zahvaljujući vama dvoma, London je, na ovaj ili onaj način, uzeo sav taj novac, ja sam još uvek direktor, a Ozvaldo Festa ide napred... Okej? Ali sada bih želeo nešto da pojedem s vama dvoma, važi? I to na najboljem mestu, kako bismo proslavili ovaj tako važan dan!" Pogleda Aleksa, zatim Rafaelu, onda ponovo Aleksa. "I ne možete da me odbijete..." Nasmeši se. "Već i zato što ću ja platiti taj prokleti ručak, a naročito... zato što sam vaš direktor!"
Aleks i Rafaela razmene poglede, onda prasnu u smeh. "Pa, u suštini, kad se stvari tako postave, ne možemo se povući."
Leonardo je vidno zadovoljan. "Okej, idemo za sat vremena s mojim šoferom, tako čete moći da sredite i završite ono što sad radite..."
Rafaela se nasmeši i napusti sobu. "Vidimo se kasnije..."
Leonardo krene da izađe. "Razmisli, Alekse... Ništa ne rizikuješ, nekoliko kratkih, malih sastanaka napolju i velika zarada... Posavetuj se i u kući... Ne možeš da mi kažeš ne."
"Okej, hvala, Leo... Razmisliću i javiću ti."
Leonardo ne može da shvati ovu njegovu neodlučnost. Po njegovom mišljenju, to bi već trebalo da je potvrdan odgovor. I to potvrdan uz veliku radost. Ma! Daj, shvati ti danas ove

mlade karijeriste. Poseduju gomilu kvaliteta, intuitivni su, odlučni, ambiciozni, a onda se uplaše pred novinama. I odmahuje glavom ulazeći u svoju kancelariju s rečima koje su već postale prava napast na sastancima s višim instancama: "Ta deca..." Sedne za svoj sto i odgovori na mejl iz Londona.
"Aleks Beli je iznenađen i zadovoljan vašim predlogom..." Onda razmisli jedan trenutak masirajući rukom bradu. Evo. Mogu to ovako da sastavim. Odlučno krene. "Prihvata projekat i dovešće ga do kraja. Što se tiče unapređenja i novih zadataka na evropskom nivou, želi pažljivo da ih razmotri." I zadovoljan klikne na taster za slanje. Onda se nasloni na fotelju. Praktično sam im rekao da Aleks radi film koji ćemo producirati i da nije odmah potvrdno odgovorio samo zato što je neko ko stvarima daje pravu važnost. Ali oni će se nasmešiti i shvatiće da je i ovo neko "da", rečeno na drugi način, ali "da". Naravno, kad bi to Aleks znao... bilo bi svašta. Ali jedan direktor mora da preuzme svoju odgovornost, zar ne? I uz ovu poslednju opasku pozove sekretaricu preko interfona.
"Da, gospodine, recite."
"Stefanija, molim vas, rezervišite mi odmah ručak za troje..." "Naravno, a gde? Imate li neku ideju?"
"Ne... Neko važno mesto i koje je na glasu. Iznenadite me! Preuzmite tu odgovornost!"
Stefanija se nasmeši. "Naravno, direktore... Potražiću najbolje." I završi razgovor. I ona odmahne glavom. Preuzmite tu odgovornost. Ma zašto da mu ja ne organizujem i privatan život? Ma! Jedno je sigurno. Svi dobijaju unapređenja, a ja koja radim najprljaviji posao uvek ostanem u senci i izvisim.
"Dobar dan, sto za troje, molim vas... Da, za oko sat vremena, s najlepšim mogućim pogledom. Hvala."

92.

Kad je ostao sam, Aleks ukuca broj. Zvoni jedanput, dvaput, konačno odgovori. "Niki! Ljubavi moja... Ne znaš kakvu vest imam..." Onda promisli. "Kako si? Dobar dan... Je l' sve u redu?" Niki se nasmeši dok brzo korača univerzitetskim bulevarom.
"Da, sve je odlično, osim što sam imala noćnu moru..." "A to je?"
"Sanjala sam da su umesto mojih drugarica Talasa, na mestu kumova tvoje sestre!"
Aleks se nasmeje. "Ma znam, baš smo nakrivo nasađeni... Jesi li sigurna da nećeš da ja intervenišem kod njih?"
Niki i dalje brzo korača. Namesti na rame torbu punu knjiga i nastavi pomalo nakrivo. Na tren je neodlučna zbog ovog novog predloga. Naravno, ne bi bilo loše. Ali sada bi to bilo još gore. To bi značilo da je napustila borbu, povukla se, na ovaj ili onaj način kao da im je priznala pobedu. "Ne, ljubavi... Hvala... Ne brini. Sigurna sam da je to samo pitanje stresa! Još malo pa ih više neću gledati ni u snu! Ali o čemu si mi pričao?"
"Da postoji mogućnost unapređenja!" "Divno! Otkud to?"
Aleks razmisli samo sekundu. Ne čini mu se prikladnim da uvlači u to svoju asistentkinju i ono što je uradila. "Pa eto, svideo im se projekat za jednu kampanju... I dali su mi to unapređenje..."
Niki se popne uz stepenište fakulteta, primeti da je aula puna. "Izvini, Alekse! Stvarno sam srećna zbog tebe, ali sad moram da uđem da potražim mesto. Mogu li da te nazovem kasnije?"
"Tako je lepo kad čovek prvo može da podeli svaki izbor u svom poslu s osobom koju voli..."
"Govoriš o meni, je l' tako?" "Naravno... Budalice!"
,Ali ako osoba koju voliš ima predavanje? Ne želiš valjda da zbog tebe padne kako bi pričala o tvom unapređenju, zar ne?"
Aleks odmahne glavom. Uvek uspe da me prevari. "Okej, čujemo se kasnije."
"Alekse..." Niki primeti njegov glas. "Ne treba valjda sada da odlučiš? Pričaćemo o tome čim oboje budemo imali malo vremena..."
Aleks se osmehne. "Da, ljubavi, u pravu si... Srećno na predavanju." Zatvori telefon. Onda ga pogleda. Ništa se tu ne može. Suviše je brza. Da li će i u crkvi imati da kaže neku? Naravno, za ove dve godine se baš promenila, kao cvet je. Ali cvet kad se rascveta, isti je svako jutro. A ona kao da se sakrila ispod ovih latica i kada se otvore svaki put čeka neko iznenađenje. Naravno, toliko bih želeo da popričam s njom o ovom izboru, zato što ja znam. Iako to Leonardo predstavlja kao veoma lako, ispod bi mogla da se krije neka zavrzlama. Odnosno, ako ništa drugo, tu su putovanja u inostranstvo i obaveze oko kampanje. Zatim uobičajeni sastanci, ovog puta na temu veoma različitog proizvoda i novo sredstvo kao što je kratki film. Tu sigurno postoji neka zavrzlama.
Neko pokuca. "Mogu?" "Napred."
Na vratima se pojavi Rafaela. "Mi bismo da krenemo..." I nasmeši se nagnuvši glavu u

jednu stranu. "Stižem."
"Okej. Čekam te tamo."
Aleks ustane s fotelje i uzme sako. "Mi bismo da krenemo..." Baš je slatka rečenica. Mi bismo da krenemo... Zvuči pomalo kolokvijalno, ali postoji razlog za to... Odnosno, drži vodu. Hej, navuče sako i izađe iz svoje kancelarije, da nije ta zavrzlama baš ova Rafaela?

93.

Niki pokušava da se provuče kroz studente koji u gomili stoje na vratima aule. "Izvinite, je l' mogu? Zadržali su mi jedno mesto napred."
U stvari, to nije tačno. Ili tačnije, ona je to rekla Barbari, i sad se jedino nada da se ova setila. Ali tek što je uspela da delimično prođe, i stigne do prvog reda klupa, svi zajedno se dignu i krenu prema izlazu skoro je preplavivši.
"Šta se dešava? Šta se dešava?" I skoro posrče, vuku je, guraju, sve dok je, baš pre nego što će pasti na zemlju, jedna ruka ne uzme pod mišku i podigne, ponovo je stavivši na noge i pomogavši da pronađe ravnotežu. Onda se, tako na nogama, okrene. "Hvala", i susretne taj osmeh. To je Gvido.
"Ma ništa... Video sam te. Dvoje njih je počelo da se tuče oko mesta..."
,Ama jesu li ludi?"
"Da, povrh svega tu je i protest..." "Opet? A zašto?"
"Otkud znam, protiv novih zakona za ministrove rezove i još više zato što bi ponovo trebalo da svrati papa. Ama zašto mu je toliko stalo da dođe na univerzitet? Meni to samo liči na gnjavažu..."
Konačno malo mirniji uspeju da dođu do izlaza. Niki mu se nasmeši. "Nije tačno, predavanje iz italijanske književnosti je predivno, odnosno profesor liči na pesnika kada citira. I onda prolazi kroz vreme, spaja nespojivo, za mene je baš veliki..."
"'Da bi se dugo očuvala ljubav sopstvenog ljubavnika, neophodno je da nada i strah uvek budu prisutni.' Emili de Šatle. Čuj, ja to stalno radim, a ti me baš mnogo i ne ceniš..."
"Nije tačno! Ovde sam s tobom..."
"Kakve to veze ima, to je zato što sam te spasao. U stvari, sad sam nešto posumnjao, da nisi ti htela da te preplave da bi posle izašla u svim novinama sa sve fotografijom i imenom?"
"Ma zamisli... Ja?"
"Ovde svi žele da se negde pojave! Znaš li da bi ovi platili da nisu ovde, na studijama, već na VB..."
"Na VB?"
"Da, u kući Velikog brata... ili da su Krtice ili još bolje na Ostrvu poznatih! Ukratko, to su svi oni rijaliti programi zbog kojih se na trenutak osetiš bogat i poznat, pa onda napustiš ženu ili muža, promeniš posao, izađeš odande i misliš kako možeš osvojiti svet, a u stvari dovoljno je nekoliko meseci i već više nisi niko, odnosno opet si onaj ko si i bio a koji ti nije bio dovoljan..."
"Hej... čista filozofija!"
Gvido se nasmeši. "Eh, da... Biće i pojavnost u savremenom društvu od Gvida Dezija. Ne bi bilo loše kao traktat, a?"
"Ne, tačno je. Ali, čini mi se da si ti malo suviše pripremljen na temu svih ovih rijalitija, da nisi uradio neku probicu?"
"Ne, ali sve sam ih iživeo na svojoj koži, moja bivša je želela da uđe po svaku cenu u Velikog brata i pošto su je škartirali u finalu, skroz je poludela. Obuzela ju je depresija i htela je da proba i s Krticom, Farmom i Ostrvom poznatih... Naravoučenije? Na kraju,

osećajući da nije bitna za javnost, želela je da to bude za nekog starijeg, za profesora... Možeš li da zamisliš? Ne, kažem, možeš li da zamisliš? Oh, zvučaće apsurdno, ali od devojaka čovek može sve očekivati baš zato što su iskušenja društva beskonačna..."
"I evo gde se rađa traktat Dezio. U suštini, ja verujem da to važi i za neke muškarce..." "Više za žene...", Gvido se smeši, ali Niki primećuje kako je po prvi put u suštini iza ovih
reči skrivena gorčina, iskreni žal, ukus poraza. Ciljao je na nju. Nema ništa groznije nego kada veruješ u neku osobu, naročito u ljubavi, i onda se baciš, ne misleći više ni na šta... I u sekundi Niki pred sobom ima hiljadu slika. Baciti se s bandžija zatvorenih očiju... u bazen bez vode. I ona čudna vežba koju rade u teretani kad se neko pusti unazad a onaj drugi mora da ga iza leđa uhvati... Zatvoriš oči i pustiš se da bi pokazao kako imaš poverenja, i vidi slučaja, onaj ko je iza tebe iznenada se pomeri? Zamisli kako ga neko zove... "Hej, prijatelju, dođi ovamo časkom...", i onaj ode tek tako, ne upozorivši, dižući ruke dok se ti puštaš. Niki zažmiri očima... Mama mia, kakav udarac! U stvarnosti neko je tresnuo drvenu klupu o zemlju i razbio je. Jedan mladić ustaje masirajući zadnjicu.
"Jao, što boli, oh... Kako sam glupo tresnuo!"
"Video sam te... Bio si na prozoru s nogama na naslonu stolice i skliznuo si dole!" Tako se udalji s dvojicom prijatelja, smejući se, naročito što se onaj pad na glavu nije ticao njega!
I Gvido se nasmeje. "Uplašila si se, a?"
"Da... Mama mia, kako je poleteo... Da se to meni desilo, ostala bih..."
"A ne... Mislim da si ti atletski tip." Gvido je odmeri, ali na prijatan način. "Zaista. U stvari, želeo bih da te izazovem... Je l' može?"
"Na šta?"
"To je iznenađenje... Hoćeš ili nećeš?"
Niki malo porazmisli o tome. U suštini danas nema nikakvih proba za venčanje, a predavanje je otkazano. Možda bi mogla da ode kući da uči... Gvido shvati daje malo neodlučna. "Hajde, nije ništa opasno... Tu su i Barbara i Luka i Sara i Marko. Ukratko, hajde, zabavićemo se, a ništa ne rizikuješ."
Niki pusti da je ubedi. "Okej." I tako krenu prema izlazu s fakulteta pričajući o svemu i ni o čemu. Ništa ne rizikuješ? Šta je to značilo?

94.

Popodne. Mlako sunce obasjava uličice Vile Borgeze. Nekoliko mladića trči sa slušalicama u ušima. Grupica dece se igra dok ih majke, malo dalje, kontrolišu i među sobom pričaju o opštim stvarima. Mladi par se ljubi sedeći na jednoj klupi.
"Kakav lep dan, a, ljubavi?" "Da, prelep."
"A ti, kako si, je l' te još nešto bolelo?"
"Ne, sve je pod kontrolom. A i čuo si Rosijevu, kad smo joj odneli analize krvi, rekla je da je sve normalno... Staviše, da se dobro držim što se tiče simptoma... Znaš, osećam se dobro. Pomisao da u sebi imam novi život izaziva u meni jake emocije... Nisam mislila da će biti tako..."
Filipo šutne jedan kamen koji se samo malo pomeri. On onda dotrči do njega i ponovo pokuša, ovog puta ide bolje i kamen odlete. Za nekoliko sekundi započne zamišljeni dribling sve dok kamen ne završi u jednoj aleji.
"Gol! Ljubavi, jesi li videla?", Filipo se vrati nazad smešeći se. "Stvarno sam car. Tvoj šampion!"
"Bravo! Zamisli da si jednog dana isto ovde i radiš istu stvar, ali sa svojim sinom koji te juri i hoće da se igra s tobom. Zar ne bi bilo lepo?"
Filipo se vrati i zagrli je. Nastave da šetaju. "Pa ne znam, nisam na to pomislio... Znaš, za mene je ovo bilo veliko iznenađenje... nešto što nisam planirao..."
"A možeš misliti tek ja! Ali moramo da razmislimo. Iako imamo još vremena, moramo da odlučimo... da kažemo svojim roditeljima... da razmislimo da li osećamo da..."
"Pogledaj!" Filipo se iznenada zaustavi i nešto pokazuje. "Dole! Tu su Pjer i Fabricio!", i počne da trči prema dvojici mladića koji igraju fudbal nasred jedne staze. Filipo ih stigne, pozdravi se s njima, pokaže izdaleka na Diletu, koja u međuvremenu stigne i mahne rukom u znak pozdrava, a onda počne da igra s njima.
Dileta ga gleda. Malo zavrti glavom. Ma šta to radi? Zašto neće da priča o ovome? Šta misli, daje meni lako? Da nisam uplašena, konfuzna, nesigurna? On mi treba, da odlučim s njim. Dete ti menja život. Naročito ako si tako mlad. Ali dete je i nešto prelepo, ono je cilj zbog kog smo ovde, to je naš most ka budućnosti. Onda pogleda okolo. Vidi devojku koja mirno šeta s kolicima
I priča sa svojim detetom, iako zna da ono sigurno ne može da prati njene priče. Ali takav kontakt je važan, to je veza između njih i stoga ona nastavlja da priča. A Dileta se nasmeši. Oseti veliku nežnost. Onda se ponovo okrene prema Filipu. Vidi ga kako igra, zabavlja se, šali. Baš liči na neko dete.

95.

"Celo letovanje sam proveo sa svojima na Elbi..." mora da je prelepo... Nikad nisam bila tamo!"
"Ma daj, neko kao ti ko voli surf! Mora da si bila u Toskani. Ali postoji jedna tačka u visini Čivitavekije odakle se vide luđački talasi... Poput Velike srede
"Da, dobro, takvih talasa nema u našem moru." Jedine Talase koje poznajem a da su takvi, moćni i lepi, to su moje drugarice, pomisli Niki.
"Hajde onda, recimo... Loš četvrtak! Ali može se uhvatiti poneki lep talas! Moramo jedanput da odemo...", Niki nastavi da šeta, ali se u sebi nasmeši. Moramo da odemo. A kada? Još malo pa ću se udati. Bojim se da će biti komplikovanije. Gvido je gleda. ,Ali i s ostalima, a?", i ne shvata njene prave nedoumice. "Napravićemo jedno veče grupu i svi zajedno ćemo otići. Predivno je surfovati noću."
,Ali zar nije opasno?"
"Ma ne, uperimo farove prema moru i to je strava. Adrenalin samo teče. A ako je i mesec pun i ima zvezda... Pa, zaljubiš se..."
Niki digne obrvu.
Gvido se ponovo nasmeši. "...U more. I to zauvek. Nikad ga se više ne možeš odreći. Ne razumem one koji se drogiraju. Ponekad se pred prirodom toliko uzbudim da je to zaista kao neka droga. Znaš, bio sam u Brazilu, u Fortaleci, gde postoje one bele dine visoke kao planine. Ponekad se pri zalasku sunca pravi neka vrsta hodočašća, peške se penješ na tu belu planinu. Tu su ljudi iz svih sela i stiže se do vrha da se vidi crveno sunce koje malo- pomalo zaranja u more. Svi sednu na te velike dine ukrštenih nogu. Pa, to je stvarno jedinstven prizor."
"Talasi su tamo bili pravi spektakl, i pesak takođe. Zamisli, svako veće ljudi su išli gore da vide taj zalazak i ponekad su neki od nas nosili kratke drvene daske i surfovali po pesku, po najstrmijim zidovima, vraćajući se dole."
"Ma daj..."
"Da, ja sam to radio. Ali, opasno je..." "Zašto?"
"Zato što ako padneš, više se ne zaustavljaš, sve dok ne stigneš do kraja dine, toliko se brzo kotrljaš i toliko je strma..."
"A je l' se tebi to desilo?"
"Da... Ali bio sam skoro došao do kraja... To je bio neverovatan let, ali više je bio upečatljiv prizor nego nešto drugo... Nisam imao nekih problema."
"Eh, kad smo već kod problema..." Niki stavi ruke na bokove. "Pre neko veče ti si mi zamalo napravio jedan veliki s onom svojom porukom..."
"A zašto? Nisam napisao ništa loše..." "Pa nije uopšte trebalo da pišeš." "Zašto... Zar nismo prijatelji?"
"Ne, i ti to znaš... Ili barem ne još, a u svakom slučaju, ne bi bilo jednostavno objasniti mom dečku tu poruku."
"Ma daj! Zamisli da je bila neka rečenica kao ova: 'Ne mogu da dišem ako si daleko...' To je od Kitsa! Morao bi s njim da se obračuna!"

Niki odmahne glavom. "Onda si mogao direktno da mi pošalješ onu predivnu od Oskara Vajlda: 'Odupirem se svemu osim iskušenjima'."
"Eto... Oskar Vajld mi se oduvek sviđao. A znaš zašto? Zato što se nije krio i što je govorio istinu."
Kad su stigli do izlaza s fakulteta, Gvido stane ispred svog ogromnog "harli dejvidsona" i otvori kukicu na kojoj je prikačena kaciga. "Evo, drži..."
Niki je navuče, a Gvido se, stavljajući svoju, popne na motor i pruži levu ruku, tako da se ona nasloni i popne. Onda upali i da malo gasa. Začuje se moćan i odlučan auspuh u bulevaru Aldo Moro. Neki mladići koji ćaskaju sedeći na svojim vespama okrenu se i pogledaju. Poneko se osmehne videći kako je ovaj predivni "883" prozujao i uvukao se brzo u saobraćaj i nestao u podzemnim prolazima prema Trgu del Popolo.
Gvido se okrene prema njoj. "Niki, ako se bojiš, zagrli me..."
Niki se nasmeši i pronađe njegove oči u retrovizoru. "Već sam ti to rekla. Ne bojim se!"
Gvido se nasmeši. "Jesi li sigurna?" Onda iznenada da gas. Motor poskoči napred i da ne bi pala, Niki je primorana da ga zagrli. Zgrabi ga za jaknu i jako ga stegne, dok on ubrzava i u punoj brzini uđe u jednu krivinu silazeći s puta za Muro Torto.
"Bravo... Tako si sigurnija..."
Pomalo ljuta, Niki je ipak primorana da se drži za njega. Gvido nastavi da vozi između kola, obilazi ih s desne i leve strane, izlazi i ulazi, savijajući se, kao da izbegava kegle. Malo- pomalo ovi lagani, uvek isti pokreti je razvedre. Niki se izgubi u vetru, u svojim mislima. Ama šta ja to radim iza ovoga? Zamisli da nam se desi saobraćajka! Šta bih rekla Aleksu? Ili još gore, stižem na venčanje sa slomljenom nogom! Sva obučena u belo i u gipsu. Ne bih mogla ništa na napišem na njemu ili, da: upravo venčani! I da zakačim prazne limenke. Ne bi bilo loše. Pomisli na Aleksove roditelje... A na njegove sestre! I na ovu poslednju misao malo jače zagrli Gvida i prepusti se gubeći se još više u vetru.

96.

Neko zvoni na vrata. Oli ode da otvori. Uđe Erika s poslužavnikom na kom su mini-pice. "Evo me! Doktorka Erika dolazi za vas!", i klizne pored nje. Ode u kuhinju, otvori frižider,
uzme koka-kolu, dve čaše, onda se vrati kod Oli i povuče je za ruku.
.Ama šta to radiš?"
"Šta radim, čula sam preko telefona da si skroz pala i odlučila sam da ti treba neko da te podigne..."
Postavi je da sedne na divan i donese joj poslužavnik s mini-picama. Zatim čaše i flašu koka-kole. Onda se posadi pored nje. Oli je gleda. I smeši se. Baš je drugarica. Počnu da se šale međusobno, da pričaju o svemu pomalo.
"Znaš da su moju drugaricu Ileniju uzeli za jedan TV program, ušla je u izbor za igračku trupu? To je neki lokalni program, ali je ona presrećna. Kabare s rimskim komičarima."
Oli se okrene. "Ilenija?"
"Da, sećaš se, pozvala sam je i na žurku u Nikinu cast." Oli uzme picu. "Sećam je se, sećam je se..."
"Stvarno je simpatična. Pravo zlato. Otac joj je nedavno umro i ona se brine o majci. A i studira i igra. A sad će bar nešto i zarađivati. A već sto godina je zaljubljena u svog dečka, znaš, to je jedna od onih večitih priča za koje ne razumeš kako uspevaju da traju tako dugo, pa ipak traju i strašno se vole čak i posle toliko godina. Nešto što se meni nikad neće desiti..."
Oli završi picu i uzme drugu. "Znači, ima dečka..."
"Da... Zaljubljena je. Što je još više."
Oli dovrši i drugu picu. Naspe sebi malo koka-kole u čašu i popije. Erika se digne i uključi muzički stub. Pusti jednu pesmu i počne da igra nasred dnevne sobe.
"Ma daj, Oli, dođi! Terapija za telo! Hajde, dođi!", i nastavi da se njiše.
Oli i dalje sedi na divanu, razmišljajući. I shvati koliko je glupa bila njena ljubomora. I onaj njen postupak od one večeri, na žurki, kada je praktično ignorisala Ileniju. A onda Đampi, kako se samo ponašala prema njemu, optužujući ga ni za šta. Kakva glupača. Pustila sam da me prevari moj strah. Pustila sam da površnost pobedi. Ja, uvek spremna da drugima dajem savete, da kritikujem preterano ljubomorne osobe, baš ja sam nasela u potpunosti. Gleda Eriku kako igra, tako, lako, bezbrižna, vesela. Digne se. Pridruži joj se. I pusti da je muzika ponese, reči Ticijana Fera a onda nasumice, "REM", "Koldplej", "Di Frej", "Oezis", Neli Furtado... Pesme na radiju idu bez nekog reda. Kao i Oline misli.

97.

Ulica duž Tibra, Trg Kavur, motor ide lagano. Trg Bele arti, opet Tibar, Trg Mančini. Čini se da je motor začaran, susreće samo zelene semafore, most Milvio, Francuski bulevar, Akva Ačetoza uz Tibar. Malo-pomalo motor usporava i u širokom luku uvlači se na parking. "Evo nas! Stigli smo..."
Niki, silazeći, skine kacigu. "Ma daj! Eto ti iznenađenja, na kuglanju smo!" "Da, a sad treba da odlučiš da li prihvataš izazov... Ili ćeš da držiš sveću!"
"Budalo... Drži...", i baci mu kacigu u stomak. Gvido je brzo uhvati, bacajući se napred. "Vidiš kako sam dobra! Ja ću sve čunjeve oboriti...!" I Niki se brzo popne uz stepenice ulazeći u veliku salu za kuglanje.
Gvido počne da se smeje, zaključa motor i potrči za njom. "Čekaj mene."
Tek što ju je Gvido stigao u sali, kad začuju kako ih neko zove. "Hej vas dvoje! Znači, stvarno ste došli!"
Iz pravca centralnih linija pojavljuju se Marko i Sara s Lukom i Barbarom. "Ne mogu da verujem!" Marko gurka Luku.
"Jesi li video? Gvido je rekao da će doći s Niki, a ti nisi hteo da veruješ..."
Niki se, iznervirana, okrene prema njemu. Gvido raširi ruke. "Rekao sam mu da ćemo ih s tobom razbiti... Uplašili su se! Plaše nas se... Ti si bila ljubazna da pristaneš... Hajde, idemo da se obujemo..."
"Da, požurite, da počnemo takmičenje!" Gvido i Niki odu do ćoška gde se menja obuća.
"Ja ti nisam rekla da! Nisam znala da postoji takmičenje?" Gvido pokuša daje umiri. "Okej... Ali rekla bi mi da?"
,.Ne!"
"Ma zašto, tvrdoglava si... Videćeš da ćemo se provesti!"
"Pa to sigurno... Ali ne sviđa mi se što si već rekao kako ćeš doći sa mnom!"
"To je bilo da zauzmemo liniju, inače bi došao još neko i bili bismo prekobrojni. Da nisam došao s tobom, u svakom slučaju bih došao, ali s nekom drugom..."
Niki sedne i izuje cipele, onda ga mrko pogleda. Gvido se izvinjava. "Kažem — samo da ti nisi htela da dođeš... Ali naravno da ne bi bilo isto...
"U to budi siguran!"
"Ili bih možda došao s prijateljem."
"Da, ti s prijateljem... Ne mogu da te zamislim." Doda cipele zaposlenom u centru. "Trideset osam, molim vas..."
I Gvido doda svoje. "Ja - četrdeset dva."
I dobiju patike za kuglanje. Sednu jedno pored drugog na klupu da ih vežu. Gvido je pogleda i nasmeši joj se. "Zašto si rekla tu gadost?
"Koju?"
"Da ne možeš da me zamisliš s prijateljem." "Nije gadost, mislim da je to realnost." "Iskreno, posle nje nisam ni s jednom izašao..."

"Tolike devojke su te odbile? Ne mogu da verujem!" "Ne, iskreno, ja..."
Niki veže drugu patiku i trčeći siđe s klupe. "Hajde, mrdni se...", i krene prema liniji, ostavljajući ga tamo i ne dajući mu mogućnost da dovrši.
"Dakle, kako ćemo? Muškarci protiv žena? Ili u parovima?" "Kako vi želite..."
Barbara i Sara se pogledaju. "Hajde, zabavnije je žene protiv muškaraca."
,Ali oni snažnije bacaju!"
"Da, ali ovde je potrebna preciznost." "Okej, onda žene protiv muškaraca!"
Niki prođe pored Gvida. "Razbićemo vas..." "Nažalost, siguran sam u to!"
Niki podigne jednu kuglu. Suviše je teška i uzme jednu manju. Evo... Ova je savršena. "Da bacim dvaput da se zagrejem i onda počinjemo, važi?" Niki uzme zalet, desna noga joj ostane pozadi i baci tako da kugla savršeno klizne po centru parketa. Podigne se, pogleda je kako brzo ide prema dnu, kugla malo uspori ali na kraju pogodi prvi čun, a posle njega i sve ostale.
"Vauuu! Dobro smo počele! Pogodak!" Gvido pogleda Marka i Luku.
"Jao, vidim da smo u sosu..."
"Pa verujem ti, doveo si najbolju na univerzitetu, u stvari, u Rimu!" "Šta? Niki, svaki dan dolaziš ovamo?"
Niki uzme novu kuglu i odmeri joj težinu. "Ma kakvi, poslednji put kad sam u gimnaziji pobegla s časova! Imala sam sedamnaest godina. Već pričamo opreistoriji!"
"Pa ipak, postoje stvari koje se nikad ne zaboravljaju... kao na primer, kad naučiš da voziš bicikl."
Baš u tom trenutku baca Gvido. Kugla krene brzo, ali onda uspori, nagne udesno i pre nego što će pogoditi čunjeve, završi u bočnom kanalu. Nula poena.
Marko pogleda devojke. "Hej, možemo njega da vam damo kao hendikep. Inače nema utakmice!"
Gvido se smeje. "Ma daj, bio sam uzbuđen... A i Frenk Vilcek kaže: 'Ako ne praviš greške, znači da ne pokušavaš da resiš stvarno teške probleme. A to je velika greška.'"
"Šta? Ma u čemu? Gde bi to trebalo da bude stvarno težak problem?!", kaže Marko. "Jebote, imajte poverenja u mene, verujte mi... A na moje sad... neka krene pakao!" "Ma to je iz Gladijatora... Kakve to veze ima!"
"Dobro, eto tako... Sad se treba boriti i to je bilo prvo što mi je palo na pamet." "Pa naravno, pesnik je sišao među nas", kaže Marko, "ali da bismo izgubili!"
Gvido ga uzme podruku. "Kunem ti se da ću se potruditi. Ne može a da ne krene bolje..."
,Ah. to je sigurno!"
Gvido se obrati i ostalima. "Hoćete li nešto da popijete?" Luka pogleda Marka. "Pokušava da nas potkupi!"
"Recimo da hoću da izgladim grešku. I vi, devojke, hoćete li nešto?"

"Okej. Kola za mene." "I za mene!"
"Ja bih jedno pivo!"
"Za mene sok od ananasa..."
Gvido ih zabrinuto pogleda. "Oh, čini mi se da će mi biti bolje da odsad pa nadalje više ne grešim!", i neutešan ode u bar da uzme sve ove narudžbine.

98.

Prelepo je... Stvarno ima predivnu panoramu." Aleks se nasmeši pred Rafaelinim oduševljenjem. "Ovo je 'Oltar otadžbine', je l' tako?"
"Da. Trebalo bi da je to ono."
Leonardo se vrati za sto. "Dakle, kako vam se sviđa ovo mesto?" "Kao san je!"
"Da, stvarno je veoma lepo." Aleks iskreno potvrdi. Pogleda okolo. Za stolom su svi vrlo elegantni, muzika ispunjava lokal, glasna taman toliko da ne smeta.
"Ama kako samo uspevaš da nađeš sve ove tako posebne restorane?"
"Sviđaju mi se ova pomalo avangardna mesta, ali uvek veoma dobra. Pre neki dan sam probao kod 'Gusta, na Trgu Augusto Imperatore, imaju salata bar, branč..."
"Moglo bi biti rizično! Šta znaš o njima?"
"Tačno! Ali ja volim da rizikujem... Pročitam članak, čujem glasine i onda se bacam, probam, rizikujem..."
Aleks ga iznenađeno gleda. "Zamisli samo tu đubrad, u firmi kažu da sve uradi tvoja sekretarica..."
Leonardo se povuče. "Hmm. Delimično su u pravu, odnosno ona je izvršilac, ona vrši rezervacije, ali kreativnost, izbor mesta, ukratko najvažnije stvari, ja biram!" Aleks bolje pogleda restoran. "Zodijak". Iznad Monte Marija, blizu univerzitetske naučne opservatorije i vojne baze za radio-vezu. Čini se da je jedanput Klaudio Baljoni došao ovde i pronašao inspiraciju za Život je sada. Tačno, život je sada. Kako je ono išlo? Plove oblaci... nad otvorenim kafeom i ti se sigurno pitas ko si ti, ti si onaj koji gura srce napred i težak posao da budeš čovek a ne znaš šta će biti u budućnosti. Aleks se nasmeši. Tako je nekako bilo. Kakva lepa pesma. Težak posao da budeš čovek a ne znaš šta će biti u budućnosti... Onda otvori servijetu i stavi je na noge.
Kad je konobar stigao, Leonardo predloži da naruče. "Dakle, šta ćemo to lepo jesti?" Rafaela je već uronila u svoj meni. "Hmmm... Baš je dobro, sve bih jela."
"Da, nazivi nas teraju da zamišljamo velike stvari." I Aleks prekontroliše meni. Hm, da, baš bi mi leglo prvo jelo, ali moram malo na dijetu. Ja znam, barem u bliskoj budućnosti, šta će desiti. Moje venčanje. "Za mene salata i filet."
Rafaela se nasmeši. "Ah... Na dijetu pošto je na vidiku odelo za mladoženju, a?" Ništa ne može da joj promakne. "Ah, ah..."
"Ali ima vremena! Mogao bi jedanput i da zgrešiš! Danas se slavi unapređenje!" "I to je tačno. Iako još uvek nisam rekao da. Dobro, onda i pomfrit."
Rafaela digne obrvu kao da kaže: samo? "A kao predjelo malo foie gras!"
Sada se zadovoljno nasmeši. "I za mene jedno dobro predjelo, a onda ću uzeti i prvo jelo! A i drugo. Ali sve morsko, toplu salatu, špagete sa školjkama i čeri-paradajzom, a kao drugo jelo neka vrsta rakova i škampi... Uz ovakav pogled... Čini ti se da ćeš stići sve do mora!"
Leonardo zatvori svoj meni. "Ja nemam izgovora! Trebalo je da bude dijeta i biće dijeta.

Jedna lepa amatričana18! Za početak."
Aleks i Rafaela se pogledaju i prasnu u smeh. "Šta je?"
"Ne, ne, ništa...", Aleks ga zabrinuto pogleda. "Ali reci mi jednu stvar, da li se i za dijetu brine tvoja sekretarica?"
"Pa...", Leonardo ne može da slaže, "da budem iskren, da. Ali u svakom slučaju, napraviću izuzetak... Znači, za ručak mogu da pojedem prvo jelo, je l' tako?"
Rafaela ga sumnjičavo pogleda. "Da... Naravno... Ali možda ne baš amatričanu!" Aleks slegne ramenima. "Da... ali on je već oženjen!"
"Tačno!"
"Onda nam donesite i šampanjac!"
"Izvinite na trenutak, samo da telefoniram." Aleks ustane i izađe iz restorana. Počne da šetka po malenom drvoredu bas tu ispred i ukuca Nikin broj. Zvrrr-zvrrr. Slobodan. Aleks pogleda grad pod sobom. Autobusi puni ljudi odlaze duž ulice koja oivičava reku, malo dalje automobili se jedan za drugim lagano pomeraju, u dnu, snežni vrhovi planina zatvaraju ovu prelepu razglednicu. Aleks pogleda mobilni telefon. Ništa. Ne odgovara. Prekine i ponovo proba. Pogleda na sat. Čudno, već bi trebalo da je predavanje završeno. Možda je na motoru. Onda ponovo prinese telefon uhu i još malo sačeka, pun nade. Njegov pogled padne na tablu s imenom ulice. Aleks se nasmeši. Jedanput moram da dovedem Niki ovde gore. Bulevar zaljubljenih.
18 Jelo sa slaninom, lukom i paradajzom. - Prim. prev.

99.

Nikin telefon tiho vibrira u torbi koja je položena na klupu, iza linije gde njih šestoro igraju. Kugla se brzo kotrlja, tačno po sredini linije sve dok ne dođe do preostala četiri čuna i sve ih obori.
"Ajmo! Opet pogodak!" Niki poskakuje od sreće i grli Saru i Barbaru. ,Ah, devojke, razbijamo ih!"
"Da, baš smo jake..."
Luka sačeka da mehanizam ponovo poreda čunjeve u dnu linije. "Nemojte se nadati, sad ćemo da vas stignemo..."
Onda, ubeđen i koncentrisan, baci kuglu. Brz izbačaj, siguran, precizan, pogodi prvi središnji čunj, a s njim i sve one iza.
"Ajmo! Ovog puta smo ih mi sve oborili i to prvim udarcem!" Lupi dlanom o Markovu desnicu pa u Gvidovu. "Ah, lepe...", obraćajući se devojkama, "pun pogodak u prvom pokušaju vredi duplo, zar ne? Nemojte ni da pokušavate..."
"A ko pokušava?" Niki proven bodove do ovog trenutka. "Čak i da naredna četiri isto uradite, opet ćete biti ispod nas..."
Marko odmahne glavom i priđe Sari. ,Ah, sledeći put igramo u parovima... Mi bismo sve pobedili!" Zagrli je i poljubi u usta. Ali se Sara odvoji. "Ne pokušavaj da me podmitiš... Ne važi!"
Luka jako stegne Barbaru, onda bradom pokaže na Marka. "U svakom slučaju, kad se izjednače odigrane partije, da smo Barbara i ja igrali u paru, u ovom trenutku bismo vodili... U stvari, vodili bismo o-ho-ho, imamo najveći mogući broj punih pogodaka! Bravo, ljubavi!" I on je takođe poljubi. Ali ovog puta Barbara istraje u poljupcu i onda se nasmeši meka i zaljubljena. "Ja sam rekla da želim utakmicu parova... To oni pucaju od zavisti... Već su znali da bismo ih razbili!"
I nastave da se tako smeju i šale, veseli i poletni od takmičenja i ljubavi. Gvido pogleda Niki i raširi ruke.
"Ne bi bilo loše biti par s tobom... Odlična si!"
"Da... Volela bih da isto mogu da kažem i za tebe. Ali... Zbog tebe bih izgubila. "
Gvido se osmehne. "Čuj, ja sam to namerno uradio..." Ali onda se približi i tiho joj kaže: "Svaki put sam grešio da bih ti namestio da pobediš... U pitanju je i večera, plaća ko izgubi... A ja ti to nikad ne bih učinio, da ti platiš."
,Ah, naravno, ali ne možeš ni da probaš." "Zato što ne bi išla sa mnom na večeru.'"
"I to... A naročito zato što trenutno gubite."
Gvido joj se još više približi. "Rekao sam ti, gubimo zato jer želim da ti pobediš." "Okej... Ne verujem."
"Onda, ovako ćemo. Ako sada svaki put kad bacam, to bude pun pogodak... ti ćeš ići sa mnom na večeru. Važi?"
"Okej." _
"Obećaj." "Obećavam."

"Imam tvoju reč?"
"Ala si dosadan. Već sam ti rekla, da, naravno! Ionako nećeš uspeti..."
Gvido je još jedan tren gleda, posmatra joj oči. Nagne se u stranu. "Okej, ubedila si me. Momci... Sad ću izvesti savršeno bacanje... Jeste li spremni? Hoćete li da vidite savršeno bacanje?"
"Da, kamo sreće..." "Eto, i bilo bi vreme!"
Gvido napravi nekoliko koraka unazad, uvuče tri prsta u kuglu za kuglanje, onda je uzme levom rukom, malo pomiluje i na kraju krene odlučno i ubeđeno, napravi dva koraka, pa se zaustavi i skoro se nagne bacajući kuglu, tako da ova klizi po sredini linije i pusti je da ide tako, lagano prema čunjevima. Okrene se prema Niki i nasmeši. Digne obrvu. Ona ga na trenutak fiksira. Onda se vrati da gleda kuglu koja mirno, ne suviše jako, ne suviše polako, nastavlja svoj put sve dok ne dođe do prvog čuna i obori ga a onda i dva iza njega i još četiri i šest i poslednje u uglovima, koji nakon što su se malo klatili padnu, poskakujući jedan na drugom i nestajući u mraku.
Gvido sačeka da se Niki okrene prema njemu. On uopšte nije gledao put ove kugle, bio je već ubeđen i siguran u rezultat i jednim osmehom to potvrđuje. "Pun pogodak..."
Prijatelji skaču oko njega i grle ga. "Bravo! Care!"
"Prelepo bacanje!"
"Oh, sva sreća! Ma šta ti se desilo? Probudio si se..." "Da, dali su mu vijagru kuglanja."
Gvido pogleda u Niki, koja je očigledno nervozna. "Recimo da sam više motivisan..." Luka ga radoznalo sluša. "Što znači?"
"Razmišljao sam u globalu o muškom položaju... Žene vojnici, žene policajci, žene karabinijeri, žene lepe kao Karfanja i vrlo mlade kao Meloni, ministri... Naša zemlja nas suviše stavlja u pozadinu, muškarci su u nevolji. I onda sam pomislio: bar u kuglanju moramo da pobedimo... zar ne?" Onda priđe Niki i šapne joj: "A i zato što mi sleduje predivna nagrada, je l' tako?"
Niki napravi grimasu. "Samo si jedan pun pogodak imao... Nedostaje ti još pet, toliko ruku ima takmičenje... Čini mi se da je suviše rano da se slavi pobeda."
"Da, ali znaš, ja sam optimista po rođenju. Pomisli samo, oni su rekli da nećeš doći, a ono..."
"A ono?"
"A ono, tu si, super se zabavljaš, odlično igraš i praviš mi ogromnu uslugu..." "A to je?"
"Hteli su da se klade u sto evra da nećeš doći, znači kada te budem odveo na večeru...
Bićemo njihovi gosti! Šta ima lepše?"
Niki se nasmeši i zavrti glavom. "Pa, bravo... Zbog mene si zaradio sto evra... A to nisam čak ni želela! Znači, u suštini, pedeset bi trebalo meni da sleduje..."
"Da si se ti složila! Ali nisi... ili jesi?"
Niki se nasmeši. "Ne, u suštini nisam... A onda kažeš da ćeš me voditi na večeru... Kladili smo se da će se to desiti samo ako imaš pune pogotke u svih pet bacanja, zar ne?"
"U pravu si. Čemu onda žuriš da se brineš? Ionako, po tvom mišljenju, neću uspeti, je l'

tako?"
I Niki oseti čudan bol u želucu.
Luka i Marko im priđu. "Opet je na tebe red, Gvido!" "Hajde, ako opet budeš dobro bacio, izjednačićemo..."
"Okej...", Gvido izabere kuglu, zauzme položaj, krene da baci, kad stane i pogleda Niki. "Kad smo već kod toga... Je l' ti više voliš ribu ili meso?"
"Ma šta pričaš... Hajde, bacaj!" A onda pomalo zabrinuta, Niki susretne njegov osmeh. " A u svakom slučaju, više bi mi legla jedna pica!"

100.

"Dakle, želeo bih svetski uspeh!" Leonardo mu se nasmeši brišući usta i nastavi s pričom. "Dokumentarac koji će da iznenadi, začudi, koji će da pokrene emocije i da natera na smeh... Ukratko, jeste li shvatili na šta mislim?"
"Da", Aleks klimne glavom, "pričaš o čudu..."
"Ne, pričam o onome što neko kao Alesandro Beli ume da napravi. Znaš šta mi se sviđa kod tebe? Što vidiš stvari tamo gde drugi vide mrak. Što od belog papira stvaraš emociju, gledaš kroz prozor i vidiš more ili planine..."
"Iskreno, pred moj prozor su stavili reklamu 'Kalcedonije' i to je baš lep pogled..." Aleks se nasmeje i pojede komad fileta. Onda se veseo okrene prema Rafaeli. "Gledaj, ali ne diraj. I to je izvor inspiracije..."
"Ah, naravno. Znaš, pre nego što sam postala autor reklamnih tekstova, snimila sam reklamu?"
"A to je?"
"Bila sam model za jednu veoma važnu kampanju... Veoma mi se svidelo da radim svojim telom..."
"A šta?"
Rafaela uzme prstima raka i malo pojede. "Neću ti reći... U stvari ne! Hoću baš da vidim da li ćeš me prepoznati... Pokazaću ti nekoliko, a ti ćeš mi reći koja sam ja."
"Okej." Aleks brzo pojede još malo fileta. "Da, da, okej..."
"Da, sviđa mi se ova igra... U svakom slučaju, reklama je veoma lepa, ne vidi se lice, inače bi me odmah prepoznao..."
,Ah, da..."
"Mogu li da probam malo od tvoga?", Rafaela se nagne s viljuškom u Aleksov tanjir ne čekajući odgovor. "Izgleda mi dobro..."
"Naravno..."
Rafaela uspe da probode jedan krompir i prinese ga ustima. Onda se nasmeši Aleksu. "Tačno, baš kao što sam i pretpostavila... Odličan! Eh, dobro ovde kuvaju, direktore... Čestitam na izboru!"
Leonardo naspe malo šampanjca Rafaeli, onda Aleksu i na kraju sebi. "Veoma sam zadovoljan što vam se sviđa... Kvalitetan život s vremena na vreme učini da čovek nešto kvalitetno i uradi!"
Aleks ga iznenađeno pogleda. "Ovo je tvoja rečenica, jelda?"
Leonardo je blago zbunjen. "Da... odnosno, pročitao sam je negde i malo preradio..." Rafaela podigne čašu. "Dakle... Kako kaže Aleks, našem čudu!"
Aleks se nasmeši, obriše usta i digne svoju čašu, direktor se pridruži zdravici. "Uzdravlje!"
Rafaela pogleda Aleksa pravo u oči. "Ne znaš za ovo? Dok se nazdravlja, gleda se pravo u oči, inače nisi iskren..." A onda, skoro da ublaži trenutak, proba divlji radič u tanjiru za prilog. "Mmm, i ovo je predivno... Ne znaju svi da ga prave! Treba izgnječiti listove u pravoj meri, neko stavi premalo sosa i ne sjedine se dobro... Odnosno, direktore, zaista, ovo mesto je carsko! Kad budemo radili projekciju za Amerikance, bilo bi lepo da ovde napolju okačimo jedan ekran..." Pokaže s druge strane stakla pogled na ceo Rim.

Leonardo se složi. "Da."
"Imalo bi luđački efekat...", Rafaela nastavi, "na stranu film koji će u svakom slučaju biti lep..." I umiri Aleksa: "Amerikanci su ludi za ovakvim stvarima, za njih je pakovanje u svakom svom obliku, od stola, do kutije, pa sve do prezentacije same ideje, suštinska stvar."
Aleks slegne ramenima. "To je pomalo šteta, pošto je to teorija pojavnosti, ne biti... One koju Barak Obama sada proklamuje."
"Da...", nasmeši se Rafaela. "Radila sam s Amerikancima, uvek te navedu da poveruješ da prihvataju promenu, ali onda zavisi o kakvoj je promeni reč. Za pojavnost i bit, sa svim onim što mogu biti Obamine sposobnosti, ipak je potrebno vreme... Iako je rekao: 'Ameriko, ovo je naš trenutak. Ovo je naše vreme. Vreme da se okrene list što se tiče politike prošlosti. Vreme da unesemo novu energiju i nove ideje u iskušenja koja nam predstoje. Vreme da ponudimo novi pravac zemlji koju volimo.' Veoma ih je impresionirao, ali ipak biče potrebno vreme... Hej! Ali u ovom divljem radiču je gomila belog luka... Sva sreća što ne moram nikoga da ljubim...", I namigne Aleksu. "Među oženjenima i skoro oženjenima uopšte ne rizikujem... je l' tako?"
Leonardo je iznenađeno pogleda. "Hej, nikad nemoj da si previše sigurna... Nikad ne reci nikad..."
Aleks joj se nasmeši. "Na mene ne računajte. Ako padnem i pre nego što sam krenuo... biče teško stići do cilja."
Rafaela je radoznala. "Zašto, ti na to gledaš kao na maraton? Onda je naporno..."
"Ne. To vidim kao put oko sveta... u hiljadu dana, tebe i mene, čisto da ostanemo na istoj temi... ali nikad se ne prepuštati."
"Lepo..."
"Da... veoma lepo."
Leonardo razmisli o tome. "Hej, to bi mogao biti slogan za..." Aleks ga prostreli pogledom.
Leonardo raširi ruke. "Okej, okej, kao da ništa nisam rekao."
"Pa, onda igram na sigurno...", šali se Rafaela. "Ovo moram da dovršim!" I viljuškom počne da niže preostale listove divljeg radića.
Aleks se nasmeši, a onda da ga ne vide, pogleda mobilni telefon kom je isključio zvuk.
Ništa. Nikakav poziv. Niki me nije tražila. Pa dobro, biče da je zauzeta.

101.

Kristina zatvori vrata mašine za pranje sudova, koja odmah kreće sa pretpranjem. Onda završi s pospremanjem kuhinje i ode da sedne na divan. Naravno da je kuća vrlo tiha. Digne se i ode da uključi muzički stub. Unutra je ostao jedan stari Elizin CD. Muzika se rasprostre sobom. Ali i ranije je, istini za volju, bilo ovako. Plavio je po ceo dan bio van kuće. Viđali smo se samo uveče, nikad u isto vreme, a subotom i nedeljom, uvek hiljadu stvari koje treba da uradi. Da. Ali ovo je baš veče kad se osećam usamljeno. Imam na raspolaganju ovaj veliki stan, mogu da radim sve što želim, ulazim, izlazim, večeram kad mi se hoće, kuvam šta mi odgovara, spavam na divanu ili ne, vratim stvari na mesto ili ne, ukratko, nikom ne moram da polažem račune. Ne moram čak ni da se pravdam ako želim da plačem. Uradim to i gotovo, i niko to neće primetiti. Godine sam provela usklađujući se s drugom osobom, suzbijajući svoj prostor da bih dala i njemu, ukratko, živeći udvoje sa svim onim što to podrazumeva. Ljudi žive zajedno da se ne bi osećali usamljenima, da podele radosti i nevolje, i na kraju šta se desi? Sve se ugasi. A ono "zauvek" o kom je pričao Ričard Bah u onoj knjizi, kako ono beše. Nijedno mesto nije daleko, ode u đavola. I sada sloboda. Ogromna. Osećam veliku konfuziju.
Zazvoni mobilni telefon. Kristina se digne i ode u sobu da ga uzme. Isključi ga s gajtana za punjenje.
"Halo."
"Ćao, Kri, šta radiš?"
"Ma, završila sam sa sređivanjem i sada se opuštam..." "Hej, nemoj da postaneš očajna domaćica..."
"Pa, pomalo se tako osećam..."
"Ne, ne... Onda ću te ja spasti", i Suzana se nasmeje. "Super smo se provele pre neko veče, jelda!? Znači, da ponovimo! Ponovo izlazimo! Zbog toga sam te zvala..."
"Ali nećemo valjda opet da izigravamo budale?"
"Ne, naravno. Iznenadiću te... Sećaš se Davida, mog instruktora kik- -boksa?" "Onog lepog?"
"Onog lepog. On ima prijatelja, on je isto instruktor u teretani, podučava spining i još ponešto. Veoma simpatičan. I trenutno je slobodan! Zove se Matija."
"A zašto mi to pričaš?"
"Zato što večeras idemo s njima na večeru! Sve sam već ugovorila!" "Ali meni se ne ide... A onda, ja ga i ne poznajem."
"Naravno da ti se ide... Upravo i idemo na večeru da bi ih ti upoznala. U stvari, da bi upoznala Matiju, pošto je Davide u stvari... nadam se, moja teritorija!"
"Ma Suzana!"
"Ma Suzana šta? Treba možda da se osećam krivom što želim malo da uživam u životu? Nisam razumela... A onda, šta, i večeras želiš da budeš domaćica? Znači, molim te, sredi se i čekaj me u osam. Ljubim te!", i spusti ne ostavljajući joj vremena da odgovori. Kristina pogleda telefon i onda ga zatvori. Suzana je baš furija. Ali u suštini mi čini dobro. Da me ona ne prisiljava da izađem, znam sebe, zatvorila bih se ovde u kuću u trenerci, raščupana, da jedem čokoladu i padam u depresiju. Ma da, u pravu je ona. Možda ću se i ja lepo provesti. A onda, u suštini, kakve bolje alternative imam?

102.

"Dakle, devojke... Kad budete želele revanš, mi smo tu!". Luka zeza Barbaru, Saru i Niki. Marko se priključuje. "Naravno! U suštini, zabavili smo se... Znate li šta je bilo najbolje?
Kad ste se na trenutak ponadale! Ha-ha!" "Da, strava! "
Barbara ga malo lupi. "Ma zahvalite Gvidu! Bez njega bismo vas uništile, raznele, sravnile..."
"Da, čak i da ste igrale s 'nintendom WII' ne biste nas dobile!"
Sara je još gora. "Ama šta ste mu to dali? Da ga niste silom drogirali... Ličio je na Isusa braće Koen!"
,yAh da, taj film je baš strava... Kako se ono zvao?"
Gvido se veselo smeši. "Ma kako... Veliki Lebovski... Čuveni Drugo." Niki ga radoznalo gleda. "Tako se dobro sećaš?"
"Gledao sam ga hiljadu puta... I mnogo mi se svideo. Prepun je zanimljivih citata... 'Ovo nije Vijetnam, ovo je kuglanje, postoje pravila...' Pa, društvo, vidimo se..."
"Da, ćao, sutra u deset na predavanju?" "Okej, ako se probudim..."
"Takođe."
I tako se pozdrave, svako se uputivši ka svom motoru, sa svojom devojkom iza. Niki i Gvido ostanu sami. Gvido korača blizu nje s rukama u džepovima. "Dakle... Da vidimo... Pica, pica... Postoji 'časamortaro kafe' blizu bulevara Franča, gde baš prave dobre, inače 'Kod Bafeta' i u 'Monte Karlu' iza bulevara Vitorio, ili 'Bernineta' blizu Trga Kavur, tamo imaju i savršena pržena jela..."
"Ispao si baš veliki lažov." "Što znači?"
"Naveo si me da poverujem da ne umeš da igraš..."
"Ja?", Gvido prinese levu ruku grudima. "Ma zar ti izgleda da pokušavam tako da te prevarim?" Niki se usiljeno nasmeši. "Da, baš mi izgleda!"
"Ma ne, grešiš... Samo kasnije su mi naišla srećna bacanja... Odnosno, probao sam i dobro je prošlo... Znaš kako se kaže: sreća prati hrabre. Bio sam hrabar i sreća mi se osmehnula. Baš kao što bih voleo da ti sada uradiš. "
Niki se još usiljenije nasmeši. "Ovejani prevarante!" "Eto..."
"Šta je?"
"Znam gde ću te odvesti! Večeras idemo da večeramo u 'Sofitu' u ulicu Dei Vilini, prave odličnu picu koju ti na sto donesu na drvenoj dasci, istoj onoj na kojoj je i peku!"
"Ni govora."
"Šta? Izgubila si opkladu i nećeš da platiš? Onda si ti prevarant i to od onih najgorih. I još si i neiskrena, obećala si... Ne mogu da verujem! Ne mogu da verujem!"
"Smiri se... Gvido! Kako preteruješ!"
"Nećeš da platiš opkladu... Koju si izgubila!"

Niki je izuzetno ljuta, ali shvati da stvari baš tako stoje i tu ne može ništa da uradi. Nije trebalo da prihvati. Ali ko je mogao da zamisli da će uspeti da napravi šest uzastopnih punih pogodaka! To je bila nemoguća opklada. A on je, naprotiv, dobio...
Gvido to primeti. "Nisi verovala da ću uspeti, a? Nikad ne treba izazivati nemoguće ili ne verovati u moguće... Kao ona 'Adidasova' reklama koja mi se baš mnogo sviđa. Impossible Is Nothing. A ti si baš zbog toga izgubila... Mislim da bi bilo vrlo elegantno odužiti svoj dug..."
"Okej. Pravo je."
"Oh, dobro. Dakle, u koliko sati da dođem po tebe?" "Ne večeras."
"Kako? Šta, opet počinješ?"
"Ne, već...", nasmeši se Niki, "platiću svoju opkladu, večeraćemo zajedno, ali ne večeras." Gvido se oseti malo prevarenim. "Eto, znao sam da je tu negde neka prevara."
"Nije tačno, rekli smo da ako izgubim, idem s tobom na večeru... ali nismo utvrdili kada.
Kao što vidiš, ne varam."
"Naprotiv, mnogo više... Prepredena si!" "Ne baš toliko..
"Zato što se udaješ?"
"Kretenu! Zato što nije trebalo da padnem u tvoju zamku. Hajde, dovezi me do mog motora." Gvido se nasmeje i popne na motor, onda joj pomogne da isto to uradi i doda joj kacigu. "Samo jednu stvar, Niki..."
"Šta?"
"Sad dok budemo išli..." "Da?"
"Nemoj suviše da me stežeš!"
"Ma daj, daj!" Niki ga iz šale lupi po ramenu. "Jao, ali ne važi ni ako me tučeš..."
"Da, da, vozi, Gvido... Izvrši svoju dužnost, inače će propasti i hipotetička večera!" "Ah, već znam koju ćeš picu naručiti..."
"Koju?"
"'Kaprićozu'... Baš ti odgovara..."
I nastave tako, smejući se i šaleći, mladi i bezbrižni, ćaskaju o svemu pomalo u saobraćaju bilo kog dana, postajući prijatelji i ne misleći ni na šta, s tom ponekad vrlo retkom lakoćom, koja pripada jedinstvenom i neponovljivom trenutku, svojstvenom tom dobu, tim čudnim danima koji dolaze malo pre nego što će se sve dogoditi. U svakom smislu.
"Zaista ti se sviđa Viničio Kaposela? Baš nisam mislila."
"Zašto?" Gvido joj se nasmeši, malo se okrenuvši. "Šta te navodi da pomisliš da li mi se neko kao on sviđa ili ne?"
"Mora da imaš posebnu sliku života..."
"Ja je i imam. Možda nisam uspeo da je tebi pokažem... 'Usne poljubac breskve pojedi tišinu mog srca...' stihovi su jedne njegove pesme..."
"Hm... A Paolo Nutini?" "Ne znam ga."

"Onda ne ideš preko te posebne slike života..."
,Ali svideo mi se poslednji od Marka Karte."
"Baš tako! Treba da pojedemo samo jednu picu, je l' tako?" "Zavisi..."
"Budalo, okej, dve pice! U svakom slučaju, mislila sam, u smislu nije predviđen i neki koncert..."
"Ah, ne... Ali, ako želiš da izgubiš bilo kakvu opkladu kako bi opravdala naš drugi izlazak... U tom slučaju bih te poveo na koncert 'Negramara'."
"Eto, to bi moglo malo više da mi se svidi. Postoji samo mali problem." "A to je?"
"Ja se više nikada neću kladiti s tobom." Gvido joj se nasmeši iz retrovizora. "I bolje." "Zašto?"
,Ako budeš išla na koncert, ako prihvatiš moj poziv za Kaposelu ili 'Negramaro', to neće biti zato što si izgubila opkladu. Već samo zato što jednostavno želiš da budeš sa mnom."
"Ili da vidim Kaposelu! Hajde, pusti me ovde da siđem, stigli smo. Moj motor je tamo."
Gvido napravi uski zaokret i stane na korak od Nikinog SH. "Tu smo. Hoćeš da sutra dođem po tebe? Imamo isto predavanje..."
"Ne, hvala", Niki mu doda kacigu. "Sutra ne dolazim na fakultet."
"Pa onda bih mogao i ja da ne odem i možda bismo mogli da se vratimo na kuglanje. Vrlo rado ću ti dati nekoliko lekcija! Ponekad je samo stvar u tome da dobro shvatiš kretanje i onda tak! Postaje igrica."
"Hvala ti, ali imam druge obaveze." "Hoćeš da idem s tobom?"
"Ne, hvala. Daj, vidimo se, sad stvarno moram da idem." Poljubi ga u obraz i ode prema svom motoru. Okrene se poslednji put. Gvido je daleko. Mahne mu. On uzvrati i nestane u dnu bulevara. Niki se sagne da skine blokadu s motora. Baš si super. Hoćeš li da idem s tobom. Da, kako da ne! Sutra imam probu venčanice... Već se vidim. On sedi na fotelji sa šampanjcem, a ja izlazim iz kabine svaki put s drugačijom haljinom. Samo što ovo nije Zgodna žena a naročito ne Vreme jabuka. Ovo je... moje venčanje! Moje venčanje! I iznenada je uhvati čudna panika i shvati da dani prolaze neverovatnom brzinom, mora da uradi hiljadu stvari a naročito... taj izbor! I nestane joj vazduha.
Okrene se okolo i vidi mladiće i devojke kako ćaskajući izlaze iz fakulteta. Malo dalje dvoje se ljube, naslonjeni na motor kao da to nije ništa, kao da su sami na nekoj plaži, kao da ne postoji niko i ništa. Ljube se strasno, uopšte ne prestajući, ne brinući se za svet, s rukama izgubljenim u kosi, gladni ljubavi, obuzeti buntovnom strašću, nesmotrenom, ludom, ne misleći na druge. A uostalom koje druge? I u tom trenutku još uvek je uplašena, kratkog daha, sa strahom, panikom, adrenalinom koji kola. Moram da pričam s nekim. Plašim se. Upomoć.
"Ćao... izvini..."
Niki nasumice zaustavi jednu devojku. "Da?"
I u istom trenutku Niki se skoro postidi, pocrveni, ponovo nađe svoju ravnotežu. "Znaš li koliko je sati? Stao mi je sat..."

Devojka pogleda na svoj. "Tri i petnaest." hvala."
,Ali. izvini..." Devojka je bolje pogleda. "Izvini, ali... da nisi ti ona sa reklame za bombone...
Sunce... Kako su se ono zvale?" "LaLuna..."
,Ah, da..."
"Da, to sam ja."
"Baš sam pomislila da mi ličiš na nju... Ponekad slučajno..." I ostanu tako na trenutak. Onda devojka ponovo počne. "Ne, znaš, zato što sam ja toliko puta probala, volela bih da radim neki poslić kako bih mogla da se izdržavam ovde u Rimu. Ja sam iz Mačerate. Studiram prava, želim da postanem advokat, ali ako postoji mogućnost, ne bi mi smetalo da uradim neku reklamu ili možda nešto na filmu. Mogla bih, zar ne?"
Niki je pogleda i radosno se nasmeši. U suštini panika je prošla i sada joj je ova situacija smešna, pomalo je apsurdna. Da je prepoznaju zbog onih fotografija, da postane slavna dok spava. Nije loše. Onda bolje pogleda devojku koja joj se predstavlja.
"Zovem se Paola."
"Niki... Drago mi je. Vidi, ako želiš, daću ti broj telefona od firme... Tamo je njihovo odgovorno lice za kasting, zove se Mikela, bira devojke za spotove... Dakle, piši...", i da joj broj telefona Aleksove firme, koji zna napamet. Dok ga Paola upisuje u svoj mobilni telefon, Niki misli u sebi. Lepa je devojka, možda je pomalo dosadna, naravno, ali ako ne priča... fizički je vrlo slatka, ima i mršave, duge noge. Paola zatvori telefon. "Okej, hvala..." Onda joj se nasmeši. ,Ali. izvini, ti nemaš mobilni telefon?"
Niki slegne ramenima. "Imam..."
"Onda si tamo mogla da pogledaš koliko je sati..." "Ah, da... Kakva sam budala, nisam ni pomislila."
Paola joj se nasmeši kao da kaže: nema veze. "U svakom slučaju, bilo mi je drago da te upoznam... Odnosno, situacija je bila čudna.... Možda nešto želi da nam kaže, ja mislim da se susreti nikad ne dešavaju slučajno."
"Da...", Niki pomisli na svoj napad panike i pomalo se postidi. "Pa, Paola, sad te pozdravljam."
"Da... Ćao. Ah... Niki, je l' tako?" "Da."
"Pa, moram da ti kažem: bila si odlična u onom spotu na tramvaju, po celom Rimu..." "Ah... hvala."
"Pa, ćao...", Paola ode, okrene se poslednji put i malo je isprati pogledom. Niki izvadi blokadu točka i stavi je u prtljažnik. Ja, odlična, u onom spotu? Ama kako kad sam spavala?! Mislim da me je pomešala s nekom drugom. Najlepša stvar u reklami za LaLunu je moja prirodnost na onim fotografijama. A znaš zašto? Zato što ih je Aleks slikao dok sam spavala... Aleks. Pa, on me danas nije zvao? Kako je to moguće? Bar da se raspita, otkud znam, gde sam, šta radim... Za to vreme Niki uzima kacigu iz prtljažnika, onda iz torbe izvadi telefon i otvori ga. Neee! Šest propuštenih poziva! Kako je to moguće? Onda pogleda bolje. Dođavola, isključila sam zvono. Eto zašto me niko nije tražio... Ni Aleks ni ostali, kuća, mama, tata, Talasi! Pogleda propuštene pozive. Šta... Ma vidi. Oli. Ko zna šta hoće... I Aleks... četiri poziva! Odnosno, četiri puta me je zvao, a ja nijednom nisam odgovorila. Bolje pogleda. U dvanaest i petnaest i u dvanaest i šesnaest, onda ponovo u pola tri druga dva poziva. Ko zna šta se desilo, odmah ću ga pozvati. Brzo ukuca broj i onda pritisne poziv. Zvrrr-zvrrr.

"Halo, ljubavi! Pa gde si ti? Imala si beskrajno predavanje!"
Niki se ujede za usnu. Nervozna je. "Ne, ma kakvi... Sve sam učinila da uđem, stigla sam do prvih mesta koje su mi zauzeli, a onda se desio rusvaj."
"A šta to?"
"Dvojica su se potukla i još je pride bio protest..." Aleks se nasmeši.
"Na trenutak sam pomislio da si uradila kao Džulija Roberts..." "A to je?", Niki oseti još veću krivicu.
"Odbegla mlada... Mislio sam da si pobegla."
"Ne..." Želela bi da doda "Ne još", i pomisli na onaj trenutak panike, na mlade kao što je ona kako izlaze s fakulteta, bezbrižni...
Aleks primeti ovu čudnu tišinu. "Niki..." "Da?"
"Šta je bilo? Je l' sve u redu?" "Da, da, izvini... Sve je u redu."
Aleks je pomalo napet. Ali pokušava da unese opuštenu notu. "Sećam se da je gomila predavanja otkazivana i kada sam ja išao na fakultet..."
"Da, znam. Ali u poslednje vreme više je onih koje otkažu nego onih koje uspeju da održe."
Aleks pokuša da je ohrabri. "Videćeš da će se uskoro sve srediti. To su prirodni refleksi promene vlasti. Uvek je tako... Neko pokrene studente, ili neke važne grupe našeg društva, kako bi prikazao ceo sistem krhkim... Nevolja je što često onaj koga pokrenu i ne zna zašto protestuje. Znaš li koliko njih od tih mladih ljudi iz Talasa bi znalo da ti kaže nešto smisleno da ih upitaš za razlog njihovih manifestacija?"
"Da, to je tačno... Neki to rade zato što je moderno..."
"Drugi zato što se u svakom slučaju šlepaju..." I u tom trenutku Niki padne na pamet Gvido. Ali Aleks nastavi. "Kao što je bilo i kod nas... Mislim da je to jedna od onih stvari koje važe za sve generacije..."
"Da."
"A izvini, ako je predavanje otkazano, kako to da nisi odgovarala?"
Niki odjednom pocrveni, bukne, oseti kako joj je srce brže zakucalo. A sad? Šta da radim? Šta da kažem? Pa dobro, u svakom slučaju nisam uradila ništa loše, je l' tako? "Išla sam na kuglanje s prijateljima."
"S Talasima?"
"Ne... S nekima s fakulteta...", Niki na trenutak zatvori oči, onda nastavi. "Barbara, Sara, Marko, Luka... Ukratko, oni sa kojima studiram."
,Ah..."
Gvido. Nisam rekla Gvido. Namerno sam ga izostavila. Zašto si ga izostavila, Niki? Šta to muvaš? I ne pomišljaj da bi sad mogla da se povratiš govoreći; "Ah, da, bio je i izvesni Gvido..." Zazvučalo bi lažno, vrlo lažno, čak i gore, značilo bi da si kriva. Ali kriva za šta? Oh! Niki, prolazi suviše vremena... Suviše. Reci nešto.
"Šta si ti radio, Alekse? Sve u redu na poslu?"
I nikad kao sad ova rečenica nije joj zazvučala tako čudno, neprimereno. Kao da je u

suštini ne interesuje zaista da zna, kao da samo želi da se udalji od svoje laži. Laži... Nedostatka potpune istine. Odnosno, samo sam isključila Gvidovo prisustvo, ništa više. Ili mnogo više? Šta se dešava, Niki? Kakva su sad sva ova pitanja? Šta se dešava? Ludiš? Nije moguće. Niki. Znaš to, je l' tako? Na sreću Aleks počne da priča. Ali Niki izgleda kao da je prošao ceo vek, predugačka je pauza, i sve te misli, ta mudrovanja. Kako ono ide ona pesma od Batistija? Upravo mi je Aleks rekao za nju kad smo počeli da izlazimo. Konfuzija... žao mi je ako si ćerka uobičajene iluzije i ako praviš konfuziju... i ona druga Ali ja sam im rekao ne i sad se vraćam tebi sa svojim nesrećama, s mrtvorođenim nadama jer ja više nemam hrabrosti da bojim život... Ma šta pričam? Šta mislim? Kakve to sad veze ima? I tek u tom trenutku Niki primeti da Aleks priča s njom preko telefona.
"I onda smo na kraju otišli da jedemo u 'Zodijak', to je jedno prelepo mesto, ljubavi, moram da te odvedem tamo..."
,Ah.-- A ko je sve bio?"
Aleks zastane na sekundu. Ostane tako, kao u vazduhu, zabrinut. ,Ali. Niki, već sam ti rekao; Leonardo, nova asistentkinja Rafaela, koja mi pomaže na ovom projektu, i ja..."
"Ah..."
Aleks shvati da je tu nešto čudno. Možda je umorna. Puna joj je glava, fakultet, a tu je i priprema venčanja. "Ljubavi, hoćeš da se vidimo kasnije? Pokušaću da što pre završim u kancelariji i onda posle možda možemo da izađemo. Bioskop, večerica napolju. U stvari, ono što ti želiš."
Niki malo porazmisli o tome. "Hvala, ali ne verujem. Želim da iskoristim malo da učim i večeras. Ako budem uspela. Hoću da odem napred, pošto za kasnije ne znam kako će se stvari odvijati..."
"S dva čudovišta?"
"Eh, baš...", Niki se nasmeje. "Možda će mi prirediti još jednu sedmicu superstresnu kao što je ova... Stići ću na venčanje da me nećeš ni prepoznati, ljubavi. I sutra takođe imamo sastanak..."
"Važan?"
"Najvažniji; venčanica... Vrlo sam zabrinuta."
Aleks se nasmeši. "Ljubavi... Šta god ti stavila na sebe, čak i najjednostavniju stvar, bićeš prelepa..."
"Alekse? Šta si to napravio? Ovo je tipična rečenica kad se traži oproštaj..."
Aleks na trenutak pomisli na Rafaelu, ali se oseti apsolutno nevinim. "U pravu si. Izvini. Izgubio sam suviše vremena. Trebalo je da te pitam da se udaš za mene kad si ušla u moja kola prvi put kad smo se videli..."
,AJi tvoja jedina briga bila je da mi skineš noge s table!"
"Pa naravno, inače bih ti samo gledao u noge i negde se slupao..." "Lazove!"
"Istina je! Slušaj, da se čujemo kasnije, sad idem na sastanak?" "Okej. Čujemo se, ljubavi..."
Aleks zatvori telefon. Čudno. Nije me pitala kakva je Rafaela. Obično ženu zabrine nova asistentkinja. "Alekse..." U tom trenutku se baš ona pojavi na vratima. "Mogu li da ti pokažem nešto?"
"Naravno, Rafaela, dođi...", Aleks je posmatra kako prilazi njegovom pisaćem stolu. Odlično se vidi da je nekad bila manekenka. Štaviše, još uvek je. I kad Rafaela položi crteže

na sto i nagne se malo napred, Aleks više nema sumnji. Ova nova asistentkinja na prvom mestu zabrinjava njega. Rafaela to shvati, ali se pravi da ne primećuje, nasmeši se. "Da li ti se sviđaju?"
"A?"
"Crteži, mislim, sviđaju ti se?"
"Da, da, odlična si. Savršeni su." I protiv svoje volje, malo pocrveni.

103.

Suzana je izabrala etno. Ona, Kristina, Davide i Matija sede za stolom u jednom tajlandskom restoranu nedaleko od Trga Bolonja. Ambijent je rafiniran, elegantan.
"Dakle, da li vam se sviđa? Nadam se da će vas tajlandska kuhinja inspirisati... Neki kažu da je afrodizijak!", smeši se Suzana. "A i ovde su odlični. Dolaze i ljudi iz amabasade. Dobro prave crveni kari s piletinom i bambusom, zove se 'kan nar mai', svinjetinu u slatko-kiselom sosu, teletinu s karijem. Dolazila sam nekad ovde..."
Kristina pogleda okolo. U suštini, ambijent je lep. "Stvarno, Davide, bio si u pravu..."
Davide se okrene i pogleda Matiju. "U kom smislu?"
"Da vredi truda... Naše dve gošće su stvarno privlačne!", i nasmeši se gledajući u Kristinu, koja pocrveni. Matija je stvarno lep. Mišićav, pocrneo, sa svetlim očima. Ophodi se ljubazno ali sigurno. Od prvog trenutka kad ga je videla ostavio je utisak na nju.
"Rekao sam ti, ja sam izbirljiv, a bio sam siguran da Suzana ima lepe i simpatične prijateljice, barem koliko je to i ona!" Davide napuni čaše i oni nazdrave.
Veče se tako odvija, vedro, veselo, ukusno, puno novina. Kristina se ponovo oseti ženom, kojoj se dive, koja je živa. I pomalo se uplaši. A malo i ne.

104.

Oli radi na ko zna kom imeniku. Devet je sati i ona je već na poslu. U jednom trenutku zazvoni telefon na njenom stolu. Čudno. Nikad me niko ovde ne zove. Biće da su pogrešili. Uzme telefon i javi se.
"Dakle?"
U prvi mah Oli ne prepozna glas. Ton je odlučan. "Halo? Dakle?"
Oli odgovori. "Da?" "Vrtić, da li si tu?"
Oli pobeli. Edi. "Da, da, tu sam. Recite."
"Ne treba da kažem... treba da vidim. Tvoje crteže. Odmah posle ručka."
Oli još više pobeli. Crteži. Znači onaj dan je ozbiljno pričao. A Šta ću sad? Nisam ih ni nacrtala!
"Hmm... da, naravno. Doneću vam ih kasnije." I spusti. A šta sad da smislim? Brzo otvori fioku. Uzme fasciklu. Prelista crteže u potrazi za nečim što bi moglo dobro da prođe. Ne. Ne. Ne. Ovi ne mogu, a i video je bar polovinu od toga! Dođavola. Simone uđe u prostoriju i primeti Olinu uznemirenost. U prvom trenutku želeo bi da izađe. Još uvek je pomalo razočaran njenim ponašanjem. Nikad joj nije rekao da zna zašto je bila onog jutra pred njegovom zgradom. Nije želeo da je suviše postidi. Ponovo je pogleda. Baš je u nevolji. Ma šta je uradila? Odluči da priđe.
"Ćao, Oli..."
Oli naglo podigne glavu. "Ah... Ćao, Simo..." "Ma šta radiš?"
"Ovo je moj kraj... Edi mi je pre neki dan tražio crteže. U stvari, nije mi baš izričito rekao da ih želi, mislila sam da me provocira i ja ih nisam nacrtala. Mislila sam da se šali. A on me je sad pozvao i želi ih posle ručka. Mrtva sam." I zarije ruke u kosu, a onda protrlja oči.
Simone je gleda. "Vidiš da je želeo da ti pruži šansu?"
"Eh, da... želeo je, kako se čini. A ja sam sve poslala dođavola."
Simone se nasmeši. "Pa ti onda nisi baš odlučna, čim se odmah predaješ... U modi nemoguće mora postati moguće."
"Ali kako ću? Moram i tkanine da priložim... Propala sam", i samo što ne zaplače. Simone razmisli na trenutak. Onda približi stolicu.
"Uzmi album..."
Oli ga gleda vlažnim očima. "Šta to znači?"
"Eh, ma zar jutros spavaš na nogama, a? Vadi album i olovke." Oli posluša.
"Kao polazište uzećemo ova tvoja tri crteža...", i izvadi tri od onih koje je Oli nacrtala, "i preradićemo ih. Onda ću otići dole i izabraću tkanine koje ćemo pridodati. Hajde, ako sad počnemo, uspećemo do jedan, pola dva."
Oli ga gleda. Onda se iznenada izvije iz stolice i zalepi mu jedan poljubac na obraz. "Ti si zlato..."
"Znam, šta zamišljaš? Samo što ti to nisi primetila...", i počne da crta. Oli takođe.

I nakon četvoročasovnog neprekidnog rada, bez pauze za kafu, razmenjujući savete, brišući, ponovo crtajući i onda procenjujući tkanine koje je Simone uzeo iz krojačnice, Oli izađe iz kancelarije i otrči u hodnik. Zakuca na Edijeva vrata. Nema odgovora. Ponovo pokuša. Ništa. Nemoguće. Nije tu. Moram da ga nađem. Ne želim da pomisli kako sam zakasnila. Ili kako sam možda otišla. Potrči niz stepenice. Upita devojke za recepcijom. Ne znaju gde je. Potraži u baru. Ništa. Ode u salu za sastanke. Ništa. Vrati se gore i proba da ponovo pokuca na njegova vrata.
»Ko je?"
Sva sreća. Vratio se. "Olimpija Kročeti."
"Da... napred. Da vidimo da li smo prešli u peti..."
Oli pritisne bravu, uzme vazduh i ude. Edi sedi na svojoj kožnoj fotelji, a noge je podigao na sto. Gleda je. Pomalo nervozna, Oli počne da priča.
"Sva sreća... mislila sam da niste ovde... odnosno da ste otišli... odnosno, da... da ćete možda posle pomisliti da sam zakasnila... da ne poštujem dogovore... da, ukratko..."
"Samo sam bio u kupatilu."
"Ah, naravno....", Oli ostane ukočena na vratima. "Hoćeš li doći ovamo ili treba i da ustajem?"
"Ne... to jest, da... odnosno, evo me." Oli priđe i sedne. Pruži Ediju fasciklu s tri crteža. Edi je protiv volje otvori. Pogleda prvi. Onda drugi. Treći. Ostane nepomičan. Kao i uvek. Oli ga već poznaje. Nakon nekoliko trenutaka tišine koji nikako da se završe, i u kojima Oline ruke počinju da se znoje a uši da crvene, Edi je pogleda. Fiksira je nekoliko trenutaka. Ponovo osmotri crteže. Onda Oli. Potom crteže. Onda ponovo nju.
"Ti si ovo uradila?"
"Da...", na trenutak bi želela da mu kaže kako ih je u suštini završila zahvaljujući Simoneu, odnosno da su ideje njene, ali da nije bilo Simonea da ih malo modifikuje i završi i da izabere tkanine...
"Ne verujem. Da smo u školi, rekao bih ti da si prepisivala." "Od sebe same..."
Edi je pogleda i napravi grimasu. "Još je i duhovita..." Ponovo odmeri crteže. "Rekao bih da si prošla."
Oli ne veruje svojim ušima. Ne zna šta da kaže. Oči su joj širom otvorene, a pljuvačke nema.
"Hej, možeš i da dišeš..." "A? Ah... da... nije da..."
"Je l' ti uvek mucaš? Vidi, jedan stilista čija tri crteža upravo kreću u proizvodnju...", i napravi pauzu svestan težine svojih reći, "sigurno ne sme da muca. Zamisli samo kako bismo se pokazali..."
Oli ga gleda. I odjednom ga voli. Krene da ustane, želela bi da ga zagrli. Edi to primeti. "Molim te, nemoj ni da pomisliš, odmah to zaboravi. I odlazi. Uzmi crteže i odnesi ih dole u proizvodnju. Ja ću ih nazvati. Ajde, idi, iš." I rukom joj mahne da izađe. Oli naglo zgrabi listove sa stola, fasciklu, pozdravi ga, zapne o tepih, izađe i zatvori vrata. Nasloni se na njih i zatvori oči. Duboko diše. Ne mogu da verujem. Nemoguće. Onda se pribere i potrči dole. Na polovini stepeništa se zaustavi, vrati nazad, ponovo pređe hodnik i uđe u kancelariju za marketing. Simone nešto posmatra na laptopu. Vidi je kako trkom ulazi. srećna. Luda. Crvena u licu. Pomalo znojava.

Ona mu potrči u susret, zagrli ga.
"Staviće ih u proizvodnju, staviće ih u proizvodnju!", i skače, vukući i njega. Svi ih začuđeno gledaju. Onda se Oli odvoji, poljubi Simonea u obraz i ponovo pobegne, ovog puta prema spratu ispod. Da, misli, Simone je stvarno anđeo. A ne nespretnjaković. Da je samo Oli znala koliko ga je to koštalo, više bi cenila.

105.

Narednih dana Margerita i Klaudija ni na trenutak ne puštaju Niki. "Vidi, mora biti savršeno. Mama će nas zezati."
Niki radoznalo upadne. "Ma o čemu pričate? Ne razumem."
"Oh," Margerita se nasmeši, digne ruke pa ih pusti da padnu, "ti znaš kakva je moja mama. zar ne?"
Uistinu, pomisli Niki, i ne. Videla sam je samo jedanput.
"Pa, ukratko", nastavi Margerita, "ona je vrlo zahtevna žena i zabavlja je kad nas uvaljuje u teškoće, sve shvata kao izazov."
Klaudija joj se osmehne. "Da, nije - kako se ono kaže - laka svekrva!"
Svekrva. Svekrva?! O bože, istina! I kao da je iznenada u njen um upala munja, grom, bomba, ukratko kao da je izvršen pravi-pravcati atentat na njen mir, Niki opet obuzme napad panike. Ali Margerita i Klaudija ništa ne primećuju i nastavljaju kao da se ništa ne dešava.
"Na primer, misli kako nećemo uspeti da te ubedimo da se predomisliš..." Klaudija uzme Niki podruku. ,Ali mi se u svemu slažemo! Jelda?"
I Niki pušta da je vode, skoro da više i ne diše, klima glavom, širi oči, oseća kako joj se vrti u glavi i samo na kraju, tankim glasićem odgovori; "Da, da.. . naravno." I dve sestre je odvuku bez mogućnosti odmora.
"Dakle, on je Alberto Tonini, odličan fotograf." "Dobar dan, gospođe."
"Po našem mišljenju, on je idealan. Odradio je dva predivna slikanja za naša venčanja. Pogledaj..." I pred njenim očima otvore veliki album u koži sa serijom fotografija svih ili skoro svih važnih ceremonija u Rimu. "Evo... Ovo je porodica Vasili... Ovo je ćerka gospodina Brijancija, ovo je gospođa Flamini, ova..." I nastavi tako, pokazujući joj najrazličitija venčanja, s venčanicama i mladama svih tipova i vrsta, plavuše, crnke, skupljene kose, slatke, ružnjikave, prelepe, mlade, žene s manje ili više skupim nakitom, jednostavnijih ili komplikovanijih frizura, i onda žene koje se smeju tokom bacanja pirinča na izlasku iz crkve, bidermajeri koji se okreću u vazduhu, ruke dvoje mladenaca s tek stavljenim, još uvek sjajnim, burmama, nijedna ogrebotina, samo zlatasti odsjaj srećne ljubavi, pa onda osmesi i velovi koji kriju suze radosnice, i trk dvoje mladenaca pod laticama ruža, i poljupci, poljupci na izlasku iz crkve, poljupci puni osmeha, obećanja, kroz smeh prijatelja i malih zrnaca pirinča koji se kao bele tačkice nepomično zaustavljaju, skoro da podvuku ovaj trenutak, da ga zauvek ovekoveče. Zauvek. Niki oseti kako ove reči odjekuju u njenom umu, dok fotograf vedro nastavlja.
"A tu je i romantična šetnja mladenaca, evo nekoliko fotografija slikanih u ružičnjaku Aventina, ove druge duž Tibra, evo ovde na ostrvu Tiberina...
Zauvek. Niki fiksira ove fotografije, teku pred njenim očima, brzo se smenjuju noseći sa sobom priče, iznenadne ljubavi, velike strasti, mladalačke ludosti, slučajne susrete kojima je kasnije suđeno da traju u vremenu. Zauvek. Zauvek.
" A ovde smo upravo uspeli da realizujemo jedan fotografski set mladenaca na jezeru Bračano."
Evo. Vidi ih kako šetaju, kako se ljube na mostu. Fotograf nastavi da okreče stranice. ovde pri zalasku sunca, sunce se odslikava u jezeru, a oni među belim cvetovima

ružičnjaka." Fotograf nastavlja dalje, ali ga Niki iznenada zaustavi.
"Sačekajte." Pusti da stranica albuma lagano padne, položi je, zadrži, približi se fotografiji i bolje je pogleda. "Ali ovoga znam, to je onaj poznati kantautor, videla sam slike u nekim novinama pre neki dan. Sad je s drugom.
"Da, ti slavni traju najmanje od svih. A onda, kao alternativa, tu su i ove više gradske fotografije, među spomenicima..." I nastavi da lista album, ne brinući se o tom završenom braku i o ovim drugim ljubavnim pričama koje su lakše od tankog papira koji štiti ove iste fotografije.
"Koliko?" "Izvinite?"
"Koliko od ovih brakova koje ste slikali još traju?"
Alberto Tonini zastane na trenutak, položi album na sto i zabrinuto je pogleda. "Mislim polovina, manje-više. Verovatnoća da će zajednica potrajati zavisi od sposobnosti otpora i tolerancije oboje. To je samo pitanje inteligencije. Očito, u početku se računa ljubav, ali se ona mora hraniti poverenjem i strpljenjem. Znate li da se ponekad rastaju tek venčani ljudi? Neki traju tek nekoliko meseci. I recimo, i da je zajednica obrnuto proporcionalna bogatstvu..."
"Što znači?"
"Što imaju više para, manje im pada teško da se rastanu, ne misle mnogo otome. Ne ide? Dobro, gotovo je... Dobro... Odnosno loše!"
"Ali znate, neki ljudi su takvi, ni do čega im nije stalo, možda na krah braka ne gledaju kao na promašaj."
I Niki ostane zabezeknuta. Zauvek ili promašaj. Nema srednjeg puta. Ili uspeš i sve je prelepo i traje zauvek, i zauvek ćeš biti srećna što si blizu te osobe, što je voliš i što si voljena ili... Promašaj. I za tren pređe preko svih veza u njenom životu. Eh, sve veze... Tako ih je malo imala! Poneku letnju avanturu. Seća se samo dve. Fabricio i Džon, onaj Amerikanac. Upoznala ih je na moru. S Fabricijem prvi poljubac, a onda i nešto više naredne godine. Onda se to završilo, jer je upoznala Džona. Lep tip, ali Niki nije dobro govorila engleski. Nisu se razumeli, ali su se mnogo smejali. Mogla je to biti lepa priča
I delimično je i bila, ali rastanci na kraju svakog leta neminovno su stavljali tačku na njihovu ljubav. A ljubav ne možeš staviti na "pauzu", kao kad slušaš pesmu koja ti se izuzetno sviđa: i ne primetiš kad te neko pozove. A onda je došao Fabio. Prvi put kad sam se zaljubila i prvi put za sve, ali se onda završilo, nismo se više razumeli, bili smo nervozni, nije mi se sviđalo ono što je pričao, kako se ponašao ili kako se ponašao prema konobarima kad smo nekoliko puta izlazili na večere. Čudno. Čini mi se da je to bilo pre sto godina. Već sam toliko porasla. Kad proživljavaš neku ljubav, misliš da će večito trajati, a onda... A onda prođe za tren. I odjednom si velika, drugačija, izmenjena, u izvesnim stvarima druga žena, i samo kad pomislim na neke izlaske s Fabiom ili na neku našu svađu, stidim se. Pa ipak, tu je ono veče kod njega kući, pre onog leta, kad su njegovi već otputovali, i kad smo jedno drugom rekli prelepe stvari, nagi, smeteni od strasti, zadubljeni, ophrvani, tako smo do kraja vodili ljubav, bez ikakve misli ili problema, zato što sam mogla da iskusim ono što osećam za njega i ono što on oseća prema meni i zakleli smo se na ljubav... Zauvek. I onda sam rekla zauvek. Po prvi put, zauvek. A ono, završilo se. Nema više ničeg od tih dana, nema ni traga od njega u mom životu ako ne u mom srcu, u mom umu, neke fotografije, ponekad crno-bele, među mojim uspomenama, kao neki običan kožni album... A sada sam zaljubljena u Aleksa, naravno, i samo što se nisam venčala i biće zauvek... Kao što sam i onda rekla, a nije bilo... Danas jeste, da, naravno... Ali, sutra i prekosutra, hoće li i dalje biti? On je bogat...

Može sebi da dopusti jedan promašaj. Ali ja? Ja, sve i da sam najbogatija osoba na svetu, ne bih nikad želela da obećam nešto za šta već znam da neću moći da ispunim. Zato što se stvari onda promene, a ja ne mogu da odgovaram i za tu drugu ženu, a on za tog drugog muškarca, ukratko za to drugo dvoje koje bismo mogli da budemo mi jednog dana. Alberto Tonini upadne u njene misli.
"A onda, postoji mogućnost i filma koji ćemo mi montirati nakon što ga snimimo u crkvi i na prijemu, kom dodamo muziku koju mlada može lično izabrati ili to može nama prepustiti." Fotograf uključi jedan projektor i krenu slike nekog venčanja s podlogom Oženiću te, zato što. Mladić i devojka koračaju s rukom u ruci među drvećem. Oktobar, tepih crvenih ruža. Dvoje u prvom planu, njihov poljubac dat usporeno i baš u tom trenutku muzika se pojača. Oženiću te zato što voliš da se smeješ, i stvarno si luda kao ja... Devojka se odvoji od njega i još uvek usporeno vidi se prelepi osmeh, a onda počnu da trče gubeći se u šumi među drvećem i pesma se nastavlja. Oženiću te zato što voliš da putuješ, a onda da budeš među ljudima kad želiš... I nakon jednog zamračivanja s lakim oblacima koji prolaze po nebu u suton, vidimo ovo dvoje kako šetaju na slavlju među zvanicama, ćaskaju, smeju se, i dalje s rukom u ruci. Još poljubaca, još osmeha, flaša, čep koji izleće, i pesma se završava s poslednjim rečima Oženiću te zbog toga, možeš se kladiti u to, kada te jednog dana, kada te ja pronađem...
Niki ostane da gleda poslednji poljubac ovog tako zaljubljenog para. Eto snage pesme. Oženiću te, zato što govori o ženi koju on još nije sreo. Zašto je snaga ljubavi fantazija, želja da se voli, a koju ponekad stvarnost pretvori u gorko razočaranje? Zašto je sama činjenica da će neki san postati stvarnost već razočaranje? Zašto je sanjati... pravu snagu ljubavi? Zato što je ovo pesma jednog zaljubljenog. I sve dok traži tamo neku, sve je dobro, i priča se o ljubavi i sanja se o ljubavi. Ali kad je jednom nađeš, samo je pitanje vremena kada će se završiti. Eros Ramacoti se oženio Mišel Hanciker. Ja sam bila zaljubljena u ovu pesmu i u njih dvoje, u njihovu bajku, to prelepo venčanje na Bračanu i pesmu za nju, napisanu i otpevanu za nju. Lepše stvari nema, lepše stvari od tebe, jedinstvena kakva si, predivna kad poželiš, hvala ti što postojiš... Hvala ti što postojiš. Koja lepša stvar se može reći jednoj ženi? To je kao da priznaš da samo zato što je ona tu, što postoji... samo to je već poklon za ovaj svet. Pa ipak su se rastali. Nisu bile dovoljne ove reći. Ova predivna pesma, ćerka, njihova poezija, osmesi i poljupci s tog venčanja nisu bili... zauvek. Ali ako oni nisu uspeli, zašto bih ja uspela? Aleks je još i potpuno nemuzikalan! I ne znam ni zašto mi je ovako glupa misao pala na pamet, možda iz očaja, zato što shvatam da je brak ruski rulet... Tek da ostanemo na muzici... jedan od hiljadu uspe.
"Evo..." Fotograf upadne u njene misli, ljubazno, vaspitano. "Zamislite, ovaj par je želeo da ih pratimo i na medenom mesecu, na putovanju, toliko im se svidelo kako smo ih slikali..."
"I to!"
"Da, ali moji asistenti i ja nismo mogli, već smo imali dogovor za drugo venčanje..." "Ah..."
"U svakom slučaju..." Fotograf pokaže zaustavljenu sliku dvoje mladenaca u poslednjem poljupcu onog filma. ,Ako želite da znate za svoju statistiku, ovo dvoje je još uvek zajedno. I moram vam reći istinu... Kad počnem da fotografišem, na desetoj već znam da li će trajati ili ne..."
Niki ga pogleda, prilično skeptično.
On joj se nasmeši. "Uveravam vas da je tako... Fotografija ne pokazuje stvarnost, pokazuje ideju koju imate', govorio je Nil Lajfer. A u svakom slučaju, vrlo je lako... Na desetoj slici, ako se jedno od dvoje ne smeje ili hukće ili je na ovaj ili onaj način smoreno, znači da

neće potrajati godinu dana; a nakon desete slike, mogli bi zauvek da potraju. To je magija ljubavi!"
Niki se osmehne. U suštini, ovaj fotograf je simpatičan. Onda primeti kako je gleda, i on se smeši pokušavajući da joj ulije malo hrabrosti i mira. I jedini je on primetio. Boji se. A on je to savršeno primetio. Fotograf položi jednu ruku na njenu. "Magija ljubavi može bilo šta. Ne brinite se. Na kraju će se ona pobrinuti za sve..."
Ona ostane iznenađena, preneražena, konačno utešena da neko drugi, ljubav, može da postavi sve na svoje mesto, da odluči umesto nje.
Kad bi to bilo istina... Zasad mi izgleda da ove dve odlučuju!
"Evo nas! Jeste li završili?", Margerita i Klaudija upadnu među njih. "Vidi, ako ti se ne sviđa, Niki, možemo da ti pokažemo druge... Isto tako dobre!"
Alberto Tonini se vedro nasmeši, savršeno zna da je najbolji. "Naravno... Ovo je moja vizitkarta, a ovo je brošura sa svim mogućnostima izbora..."
Margerita brzo upadne. "I cenovnik. Ali vi ćete biti dobri prema nama, je l' tako?
Napravićete nam lep popust, inače više nikoga nećemo dovesti da se s vama venča!"
Tonini se opet nasmeši. "Naravno... Izaći ću vam u susret kao i obično." Onda stegne Niki ruku. "Odlučite bez žurbe... Kada se venčavate?"
"Dvadeset sedmog juna."
"Onda ima vremena. Držaću vam rezervisan datum mesec dana, ne, dva meseca. U redu?
Tako možete da razmislite..." "Dobro, hvala..."
Margerita i Klaudija se zabavljaju; "Vidi... Ne, zar ono nije Đorđo Balantini?" "Da."
"I oženio se? Pa zar nije bio s drugom...?" "Još uvek je."
"Videla sam ga u 'Bolonjezeu' s njom... To je neka njegova koleginica." "Svi SU ludi."
Alberto Tonini to iskoristi i priđe Niki. "Malo su zanesene, i prilično su bučne, ali nijedna od njih dve se nije smorila na desetoj slici. Bilo im je stalo do venčanja... Dobro se sećam."
Niki se nasmeši. "Naravno... Zadovoljna sam." I udalji se s vizitkartom i brošurom u ruci. Ali problem nije u tome da li su se one na desetoj slici smorile ili ne. Ja sam! I što kad se desi, bilo da se smorlš ili ne, ipak će biti prekasno.

106.

Aleks stiže zadihan. Trči znojav uz stepenice crkve noseći svoju braon kožnu torbu. "Evo me, evo me!"
"Sva sreća! Svi ostali su već ušli."
"Izvini, Niki...", brzo joj spusti poljubac na usne. "Na poslu radim sve unapred kako bih bio slobodniji u finalnom delu, tako ćemo posle moći da krenemo na neko lepo dugo putovanje. I to kao iz hiljadu i jedne noći!"
"Da, da, u međuvremenu si mi sve natovario na leđa, samo želim da vidim da li ti se posle neće nešto svideti; samo se usudi da prozboriš!"
"Siguran sam da će sve biti savršeno i da će mi se izuzetno svideti." I pokuša da je zagrli. "Budalo, ne možeš!" Niki se brzo kreće duž crkvenih brodova prolazeći sakristijom.
Aleks klacka za njom. "Ma šta je tu loše? Štaviše, baš ovde su samo dokazi ljubavi..."
"Da, u redu... a onda ćeš se brzo ispovediti, možda! U svakom slučaju, ne očekuj da ću ja izabrati sve ono što predlože tvoje sestre! Neke stvari mi se ne sviđaju i, po mom mišljenju, moraju biti drugačije."
"Da, znam, rekle su mi."
Niki se naglo okrene. "Čuo si?"
Aleks raširi ruke kao da se izvinjava. "Pa naravno... Šta da radim, da se ne javljam? Zvale su me!"
Niki se malo unervozi. "Pa naravno..."
,Ali to su mi sestre, Niki!" "I šta su ti rekle?"
"Da sve ide odlično, da će biti predivno, da će se mama iznenaditi..." Onda odluči da doda i svoj komentar. "I da imaš odličan ukus!"
"Da...", Niki se okrene i zažmiri. "To nisu rekle."
Aleks zna da Niki odmah prepozna laži. "Pa dobro, ne na taj način, ali su mi rekle." Niki ponovo krene brzim hodom. "Eto, baš tako."
Aleks potrči za njom. "Ali dale su mi do znanja..." "Šta su tačno rekle?"
"Da si se razumela s fotografom..."
"Da, to je tačno." Niki pomisli na anegdotu o desetoj fotografiji i nasmeši se. Onda pomisli na brošuru s cenama koju je pokazala roditeljima, šest hiljada evra. Oni su se malo manje nasmejali.
"Evo nas. Stigli smo, trebalo bi da su unutra." Niki stane i zakuca na vrata.
"Napred..." Dubok, topao glas ih pozva da uđu. Niki otvori i nađe se pred simpatičnim licem blago proćelavog i prosedog čoveka. "Izvolite, izvolite, uđite. Evo, tu su vaša mesta, sačuvali smo vam."
"Izvinite." Niki i Aleks skoro kliznu, pokušavajući da ih što manje primeti grupa ljudi, dvanaest parova koji su ovde iz istog razloga.
"Dakle, upravo sam objašnjavao važnost ovog predbračnog kursa."
Sveštenik se nasmeši pridošlicama. "Ovaj brak, to je fantazija, san, ali može da postane i

noćna mora." I ovaj simpatični čovek od oko pedeset godina, nasmejan, ljubazan, ohrabrujući, iznenada promeni izraz. "Gospod ne voli da ga zezaju... Dakle, ako ste ovde da biste zadovoljili svoje roditelje, prividna pravila ovog budalastog društva, ubeđenje da kada se pređe određeno doba..." I ovde sveštenik pogleda jednog čoveka od oko četrdeset godina i odmah posle Aleksa. Niki to primeti i nasmeši se, skoro da je počela da se smeje. I to je prvi put za nedelju dana da joj se to desi. Sveštenik nastavi; "... Što se mene tiče, možete i da pustite, ionako će to biti pitanje vremena. Brak je važan sakrament koji treba proživeti vedro i iskreno, ne možete se sakriti od samih sebe, pre ili kasnije moraćete da se pogledate u ogledalo vaše duše... I onda ćete zaplakati, iskreni i krivi zbog svog izbora, izbora koji vas niko, ni danas niti ikada, neće primorati da načinite. Gospod vas voli i ako ste sami ili nevenčani!"
Serđo, neki bezveznjak s košuljom visokog okovratnika, gustim obrvama, širokom ogrlicom od metala koja energično proviruje na njegovim dlakavim grudima, oštrom kosom dobro natopljenom gelom, žvaće žvaku otvorenih usta i gleda okolo očigledno se dosađujući.
Sveštenik se zapali; "Ne treba da se plašite, ako niste ubeđeni, odlučni, srećni zbog ovog koraka i naročito zaljubljeni ne samo u vašu ženu već i u ideju braka, onda pustite... Pustite, molim vas. Čak i ako ste već odlučili neke stvari, ako ste objavili... pustite."
Onda sveštenik zaćuti, netremice gledajući parove ispred sebe. Serđo i njegova žena Fabiola, s kosom s pramenovima i velikim okruglim naušnicama, Aleks i Niki s njihovom razlikom u godinama, a onda jedan naročito smešan par gde je on visok i mršav s orlovskim nosom, a ona niska, debeljuškasta i dežmekasta, s punim obrazima, ustima u obliku ružice i velikim, plavim očima. Još dva para; prvi - on je ozbiljan, s naočarima, kratkom, sedom kosom, ona ima veselo lice i tamne oči pune života; drugi — on je debeljuškast s lepim osmehom, ona mršava, oštra i izdužena, skupljene kose i izbačenih usta, s velikim zubima, kao u konja. Bilo bi skoro prirodno zameniti mladence u ova dva poslednja para, tako da budu usklađeni barem oku onog ko gleda.
Sveštenik uzdahne jedanput i nastavi. "Dobro. Šta ima lepše od... izbora ljubavi. Pitaću vas na početku svakog sastanka, ko to ne oseća, može da ide..." Serđo poslednji put pogleda okolo, i dalje žvaćući svoju žvaku otvorenih usta, digne se, poslednji put pogleda Fabiolu, onda ostale, i ništa ne govoreći, ali razbacujući se ramenima s izrazom krajnje bahatosti zavuče ruke u džepove i krene prema izlazu.
Nakon što je zatvorio vrata, sveštenik se upilji u Fabiolu. "Bolje sada nego neki drugi dan, ma kako bio blizu ili daleko. Ako je krenulo tako... Imao je hrabrosti u ovom trenutku istine."
Fabiola klimne glavom, ali spusti lice i jedna tiha suza joj klizne niz obraz. Onda se digne, sveštenik je isprati do vrata milujući je po kosi. "Tvoji će te shvatiti... Idi kući i odmori se."
Fabiola ponovo klimne glavom i izađe iz prostorije šmrkćući.
Niki se okrene prema Aleksu. "Nemoj nikada da mi uradiš nešto slično. Umrla bih zbog toga."
Aleks joj spusti ruku preko ruke. "Ljubavi, ne bih to nikad uradio. Da čovek donese takvu odluku pred svima, a da pre toga ne priča sa ženom, da joj ništa ne kaže... Ne bih mogao. A osim toga, meni nisu potrebne reči nekog sveštenika da bih odlučio nešto u svom životu. Ovde sam zato što to želim... To je jednostavno tako."
Sveštenik primeti da Aleks i Niki tiho pričaju. "Je l' sve u redu tamo dole? Da li i vi imate nešto da kažete?"
Aleks se nasmeši. "Ne, ne, sve je u redu. Pričali smo o nečem drugom." I svi ostali oko njih, drugi parovi, okrenu se prema njima i onda se pogledaju u oči pokušavajući dobro da

shvate ko će pre završetka ovog kursa još uvek biti u ovoj prostoriji. I svako, iako u tišini, počne da se kladi na ovaj ili onaj par.
"Dobro. Serđo i Fabiola su nas napustili, možda će se naći ponovo, možda ne. To znači da u svakom slučaju ovo nije bio trenutak za njih, za njihov život udvoje, za njihov put. Možda će se ponovo sresti tamo dalje, vedriji i odlučniji da idu do kraja..." Sveštenik pređe pogledom po svim preostalim parovima, jedno po jedno, sleva nadesno, lagano, smešeći se. "I pre nego što završi ovaj kurs, još neki par će nas napustiti..." Neki od njih se pogledaju međusobno, neke žene se nasmeše postiđene, bacajući poglede na svoje buduće muževe kao da kažu: "Ne priča o nama, je l' tako, dragi?"
Don Mario nastavi. "Lepota para je individualnost svakog ponaosob, lično mišljenje...
Onaj drugi možda već razmišlja, a da vi to i ne znate, na ovu eventualnost..."
Jedan mladić zavuče ruku u džep tražeći u ovom pokretu koji otklanja baksuzluk beskorisnu podršku. Sveštenik to primeti i nasmeši se. "I možda to nikada nećete saznati, ovaj trenutak će proći i sve će napredovati do venčanja i posle toga... S velikom radošću. To su tajne para. A vi morate imati poštovanja za tuđi prostor i ćutanje." Sedne za katedru i opusti se. "Zamislite, jedanput od trideset parova koji je trebalo da se venčaju, ostalo mi je dva."
"Don Mario...", umeša se Pjer, mlađani budući mladoženja duge kose i veselog lica, "da nas vi ne stavljate suviše na probu? Odnosno, vi ste neki saboter brakova..."
Svi se nasmeju.
"Mi smo ovde, sigurni i odlučni... Ali ko se ne plaši da će pogrešiti, taj je lud! Izvinite, ali ako nam vi malo ne pomognete... Znate li šta mi kod kuće svako veče kažu? Jesi li siguran? Da nećeš upravo da napraviš neko sranje? Jesi li dobro promislio? Eh, ja bih i bio siguran...", Pjer se stisne uz svoju devojku i uzme je za ruku, "ali ako me tako zaplašite, ja ću propasti! Obeshrabrujete
Aleks se ohrabren okrene prema Niki. "Eh, nemoj da se obeshrabruješ..." Niki klimne. "Da, da, naravno." Onda se jedva nasmeši.
Aleks to primeti. "Hej, nemoj da se šališ?" "Da, ali ti budi blizu."
Aleks joj jako stegne ruku. "A ko te pa pušta..."
Don Mario se postavi za katedru i nastavi s pričom. "Džubran je pisao kako ste 'svi zajedno rođeni, i zajedno čete biti u večnosti. Vi ćete biti zajedno kada bela krila smrti rasprše vaše dane. Da, vi čete biti zajedno čak i u ćutljivom Gospodovom pamćenju. Ali, biće i prostora u vašoj zajednici. Tako da nebeski vetrovi mogu da igraju među vama. Volite jedno drugo, ali nemojte od ljubavi praviti roba. Neka radije bude more koje se kreće među obalama vaših duša. Napunite vrčeve jedno drugom, ali nemojte piti samo iz jednog vrča. Dajte jedno drugom vaš hleb, ali nemojte da jedete od istog zalogaja: zajedno pevajte i igrajte i budite srećni ali neka svako od vas bude sam...' Iako se ponekad 'ljubav sviđa više od braka, iz istog razloga što se romani više sviđaju od istorijskih knjiga', kako kaže Nikola Kamfort. Ali vi morate voleti istoriju. Istorija je trajna. Biće mnogo stvari koje će pre ove velike odluke pokušati da vas obeshrabre. Nemojte popustiti. Razmislite, izaberite, oduprite se. Hod napred činiće se skoro kao šala sudbine, ali što vam se bude bližio dan venčanja, više će iskušenja biti pred vama..."
Svi se pogledaju i nasmeše. Ova vesela upadica je pomalo oslabila tenziju koja se stvorila Serđovim izlaskom i tihim Fabiolinim plačem.
I Niki iznenada digne glavu, malo zažmiri. Čini se da je obratila pažnju baš na ovu rečenicu. I sluša je s pažnjom, registrujući je, tražeći u njoj značenje. Kao da već zna da će joj

se uskoro desiti nešto slično. A njen instinkt, naravno, ne greši.

107.

Zvonce zazvoni. Kristina ode da otvori. Pred njom se pojavi prelepi buket raznobojnih cvetova. Ogroman. Predivne crvene ruže prošarane zelenim i belim cvetićima i različitim bokorima zelenila. Sve obavijeno nežnom hartijom s velikom svilenom mašnom. Kristina ostane zabezeknuta. Iza buketa izviruje raznosač, koji je s dosadom na licu pozdravi.
"Dobar dan, gospođo. Vi ste Kristina Berteli?" Začuvši da je neko proziva devojačkim prezimenom, izazove pravi efekat.
"Da..."
"Ovo je za vas", i pruži joj. Kristina uzme cveće.
"Sačekajte...", i ode na trenutak u stan. Uzme nešto sitnine iz jedne posudice na konzoli i pruži je momku. On zahvali i ode.
Kristina zatvori vrata. Gleda buket. Potraži karticu. Nađe je. Otvori.
"Hvala za emocije koje si mi poklonila sinoć... Da li si za to da opet izađeš sa mnom?
Tvoje 'da' učinilo bi me srećnim..."
Kristina razrogači oči. Potrči da uzme telefon. Brzo potraži broj u imeniku. Evo ga. Zeleni taster. Kreće poziv. Malo zvoni...
"Halo..."
"Ćao, Suzana... Ma šta si to uradila?", kaže joj ljutitim glasom. "Šta sam uradila?", Suzana se čudi.
"Šta, dala si Matiji moju adresu?!" "Da! Pa šta?"
"Pa šta! Ma kako se usuđuješ! Sada taj zna gde živim! A dala si mu i moje prezime! Ko zna šta će pomisliti..."
"Hej, polako, polako... Pa šta misliš, nije valjda neki manijak! Sinoć ti je bilo super, sama si mi to rekla, pričali ste sve vreme i danas u teretani Davide mi je rekao kako bi Matija voleo da te ponovo vidi, ali ti mu nisi ostavila adresu... I onda sam ja to uradila!"
"Ah, bravo! A šta ako ja to nisam želela?"
"Zašto, da nećeš da mi kažeš kako ti se nije svideo?" "Jeste, ali kakve to veze ima!"
"Ima, ima. Svideo ti se. Znači, dosta sa svim tim jadikovkama i uživaj u trenutku! Čujemo se!", i Suzana spusti. Kristina ostane da zaprepašćeno gleda u mobilni telefon.
Ma vidi ti samo ovu! Tek tako daje moju adresu, prvom koji naleti. Ali ja ne znam. Onda uzme staklenu vazu, napuni je vodom, skine papir s buketa i pažljivo ga namesti. Stvarno je lep... Bio je ljubazan. Već je mnogo prošlo otkako mi niko nije poklonio cveće. A ja odmah pomislim na nešto loše. A da nisam jednostavno uživala u trenutku, kako kaže Suzana. Tačno je. Postala sam suvoparna i puna predrasuda. Pre nekoliko godina ovakav gest bi učinio da poludim od sreće. Ponovo pročita karticu. Biiip. Mobilni telefon. SMS. Kristina ga otvori. Suzana. "Budući da si se toliko naljutila, reći ću ti još nešto: dala sam mu i tvoj broj telefona!"
Kristina ne veruje. Ma onda je stvarno luda! I ne dovrši misao kad telefon počne da zvoni. Broj koji ona ne zna. Kristina odgovori.
"Halo...", topao muški glas. Prepozna ga. Matija. Nemoguće. "Ah... Ćao... da..."

"Ćao, Kristina... jesi li dobila moj poklon?" "Naravno... Prelep je... Hvala..."
"Znaš, nisam znao koje cveće da izaberem... Mnogo sam pričao s cvećarkom, opisao sam joj tvoju lepotu, rekao joj da si simpatična... Na kraju je ona rekla da će crvene ruže biti savršene..." A onda se našali: "Činilo se da mi svaki cvet priča o tebi." Kristina se nasmeje i još malo proćaskaju.
"Daj, budući da nam je bilo tako dobro... Da dođem kasnije da te pokupim... Da izađemo zajedno. Ali ovog puta samo ti i ja. Je l' ti odgovara?"
Kristina malo razmisli o tome. Onda se seti Suzaninih reči. Uživaj u ovom trenutku. "Okej, onda, čekam te. Je l' u redu za sat vremena? Ti izaberi mesto..."
"Odlično! Vidimo se kasnije!" Kristina prekine vezu. Otrči u kupatilo, istušira se i onda se pažljivo spremi. Nalakira nokte, obuče prelepe samodržeće čarape, vrlo sladak veš i preko crnu haljinu. Počne da se češlja. Onda neko zazvoni na vratima. Kristina požuri da otvori. "Ma, došao si ra...", Kristina ne veruje. Ispred nje je Flavio. Vidi je tako, lepu, lepo obučenu, spremnu da izađe. Onda baci pogled iza nje i vidi buket cveća u vazi. I iznenada shvati. I želeo bi nešto da joj kaže. Da je lepa. Da je šteta da se tako rastanu. Da bi želeo da ona ne izađe. Da možda... i hiljadu misli. Strah daje opet ne izgubi. I više. Ne znajući ko je taj što joj je poslao cveće. Da li je voli. Da li ona njega voli. A onda to pitanje. Ma s kojim pravom je to pitam? Kakvo pravo imam? Šta nas u suštini vezuje? Nemamo čak ni decu. Nije kao kod Pjetra. I onda, ništa joj ne govoreći, samo je pogledavši poslednji put u oči, odmahne glavom i ode.

108.

"Dakle, jesi li spremna?"
Niki se gleda u ogledalo. Dođe joj da zaplače. Uopšte joj se ne sviđa ova venčanica, a to je deseta koju je probala.
"Hajde, Niki... Izađi iz kabine, da te i mi vidimo..."
Eto, sad se još i mama umešala. Nisu bile dovoljne one dve! Danas je pošla i ona i još otežava.
"Stižem!", Niki stavi u kosu rajf s velom koji joj odgovara. Uzme i buket belih ruža i nežnih ljubičastih cvetova i otvori vrata kabine. Simona sedi između Margerite i Klaudije i nestrpljivo je čeka i kada se vrata otvore, ne može a da ne prinese ruku ustima.
"Ohhh... Moja ćerka, moja ćerka se udaje." I kao da je tek u ovom trenutku shvatila po prvi put, možda zbog jedinstvene apsolutne lepote ove venčanice. I to iznenada.
Simona počne da plače. "Ljubavi, prelepa si!"
"Ma šta pričaš, mama! Ova venčanica me pravi kao da sam iz devetnaestog veka! Vidi rukave ovde gore i naduvana ramena i dekolte u čipki, ma daj! Ja sam mislila da nađem nešto modernije!"
Simona odmahuje glavom, s rukama i dalje na ustima i još uvek neodlučnim suzama u očima, koje ne znaju da li da skliznu ili ne. "Prelepa si..."
"Pa, mama, je l' ti samo to umeš da kažeš? Pogledaj kako mi stoji i u struku! Nije za mene!
Nije ono što ja želim!"
Margerita i Klaudija razmene poglede, iznenađene. "Žao mi je, ali mi se slažemo s tvojom majkom..."
"Da, da...", doda Klaudija.
"Apsolutno! Možda zato što spolja ne umeš da vidiš, ali zaista je kako ona kaže. Prelepa si..."
Margerita se nasmeje i pridoda težini. "Da te sada vidi Aleks, oženio bi te dva puta!" "Eto... Ali nevolja je što se ja venčavam i to jedanput, nadam se! Znači, ova venčanica mi
se apsolutno ne sviđa, gora je od svih ostalih, bar su one bile manje..."
"Manje?", pita Margerita.
"Manje...", Niki ne uspe da nađe reč, ali u njenu pomoć pritrči vlasnica radnje Đizela Bruni, "kabaste."
"Eto!" Niki se utešena nasmeši. "Da, manje kabaste."
Đizela uzme Niki podruku. "Dođi sa mnom, idemo da nađemo neko drugo rešenje," I odvede je, ukravši je od Aleksovih sestara i od njene majke Simone, ali upućujući im jedan osmeh i namignuvši im pre nego što su otišle, kao da kaže: nemojte da brinete, samo je nervozna i pod stresom. "Dođi sa mnom, draga, ja ću se pobrinuti da nađem pravu venčanicu za tebe."
Margerita, Klaudija i Simona se pogledaju odahnuvši s olakšanjem. Simona maramicom koju joj je dodala Margerita obriše suze. "Baš je bila lepa u onoj!" Klaudija joj se nasmeši. "Eh, ne brinite. Đizela ima hiljadu izvora. Pre ili kasnije naći će ono što odgovara i njoj."
Margerita se umeša. "Niki je tako slatka da će nama izgledati dobro pa ma kakvu venčanicu obukla."
Simona je polaskana. "Da... Hvala."

Klaudija naspe sebi čaj. "Istina je. Hoćete li malo, gospođo?"
"Da, hvala..." Klaudija naspe malo i u drugu šolju. "Nevolja je što sama sebi mora da se svidi a ponekad ako nisi sam sa sobom u redu, odnosno u pogledu izbora koji praviš, za veče koje treba da dođe ili za zabavu gde ideš ili gde te očekuju, osećaš pritisak suvišnog očekivanja... Onda misliš da ništa ne ide na tvoju ruku i ne sviđaš se sebi samoj ni u jednoj haljini!"
Margerita smejući se slegne ramenima. "Sećam se kad sam se ja spremala za svoje venčanje... Bila sam tako histerična da sam plakala svaka dva minuta."
Klaudija odmahne glavom. "Ja sam svako veče govorila svojima kako sam se predomislila! Tako sam ih unervozila... Poludeli su zbog mene! Zamislite, na kraju kad sam se udala, oni su krenuli na put... Ali ne svadbeni, već antistres!"
"Eh, ne..", Simona ih iznenadi. "I ja sam za svoje venčanje bila nervozna! Činilo mi se da ću da poludim! Noću sam šetala po svojoj terasi i nisam uspevala da zaspim. Onda svi oni koje sam susretala, od dana kad me je moj muž pitao da se udam za njega do dana kada smo se zaista venčali, svi su za mene bili mogući mladići, muškarci, ljubavnici, muževi, prijatelji... Ukratko, svako je bio dobra prilika da pobegnem. Sebi sam puštala određene filmove... O kojima posle naravno ništa nisam rekla svom mužu!"
Baš u tom trenutku Niki se vrati među njih. "Mama, izvini, je l' možeš da dođeš na trenutak?"
"Tvoja majka je baš simpatična, Niki!" "Da, znam!"
"Hoćeš li i ti malo čaja?" "Ne, hvala..."
Simona priđe Niki, koja se pomeri u stranu da je ne bi čule. "Ali. mama. "Šta je?"
"Ti bi trebalo da me podržavaš, a ti si se svrstala uz njih!"
"Ma ne, kakve to veze ima... Po mom mišljenju, ona venčanica ti je dobro stajala. Baš je bila lepa, ali ako se tebi ne sviđa..."
"Ne, ne sviđa mi se."
"Onda se ne sviđa ni meni! U stvari, znaš šta ću ti reći? Sad kad dobro razmislim, baš je bila ružna!"
Niki se na kraju nasmeje i onda zaplače, a onda se ponovo nasmeje. "Mama, tako sam umorna..."
Simona je zagrli, "Ljubavi, dođi ovamo." I odvede je još dalje, iza nekog separea, i spremno joj obriše suze palcem. "To je samo napor, Niki, pusti, videćeš da će sve biti odlično... Biće prelepa zabava kao sve one koje si već pravila, u stvari ne, lepa kao ona za tvoj osamnaesti rođendan... Samo što ćete slaviti udvoje!"
Niki malo dođe sebi, nekoliko puta duboko udahne. Mama je pomiluje po kosi. "Samo si sebi natovarila mnogo stvari, prihvati to malo opuštenije... Moraš sve da uradiš, izbor venčanice, mesta, bombonijera, ali zabavljajući se, ne brinući."
Da. Niki se ugrize za usnu. Malo opuštenije. Ama kako? Sve mi izgleda tako mnogo teško.
Ali Simoni treba nekakav odgovor. "Okej, mama, probaću..."
"Dobro..."Simona uzme Niki podruku i vrati je u grupu. "Okej, rekla bih da je za danas dosta..."
Margerita i Klaudija se iznenade i zabrinuto pogledaju. "Ali, zaista..."

"Da, u stvari, ostala je još samo proba šminke..."
Simona se nasmeši sestrama. "Da, znam, ali je pomalo umorna."
"Ne, mama, ne brini. Ako je samo zbog toga...", Niki joj se nasmeši. "Mogu ja to." Simona joj priđe. "Sigurna? Vidi, možemo to mirno da odložimo."
"Ne, ne, uradiću kako si ti rekla..." "Što znači?"
"Opušteno." I tako, dok Samanta Plesi, šminkerka, isprobava različite nijanse. Mirta, njena asistentkinja fotograf, pravi gomilu snimaka. Odmah nakon toga, Kjara, frizerka, proučava različite frizure. Katerina, njena asistentkinja, pravi još snimaka svojim izdržljivim aparatom. Kosa gore, kosa dole, s uvojcima, bez, samo napred, šiške, maleni cvetići u kosi, upletena kosa oko čela, hiljadu čudnih kombinacija, boja na očima koja ide od nebeskoplave do teget, od zelene do smeđe, s najrazličitijim tonovima i nijansama, s malo purpura i cirkona, s crnom ili belom osnovom. I još, druge frizure i fotografije, i drugi ukrasi i još snimaka, i proba haljina i bidermajera i cipela, i ova crkva da a ova ne, i ove biljke da a ove ne, i ovakav ketering, i bombonijere ovakve da, a konfete ovakve ne, i lista poklona i lista zvanica, i biranje pozivnica, i svadbeni put i cveće na oltaru i cveće na izlazu i fotograf i film... I na kraju, posle ovakve sedmice, Niki se nađe u krevetu, premorena.
"Halo, Alekse, ma gde si ti?" "Kada?"
"Ovih poslednjih dana! Bila sam samo s tvojim sestrama, ponekad sa svojom majkom, jedanput čak i s tvojom... I da nisam imala tvoju sliku na svom mobilnom, ne bih se više ni setila kakav si!"
"Hvala..."
"Molim! Možda ne znaš, ali nedavno je jedan što liči na tebe iznajmio helikopter, izmislio apsurdne stvari i kada se neboder osvetlio, pitao me da se udam za njega!"
"Da, jeste, bio... Ja sam to! Dođavola..." "Šta je?"
"Je l' znaš da sam zaboravio? I šta si mi ti odgovorila?" "Da hoću! Kretenu!"
Aleks počne da se smeje. "Ljubavi, sada je sedam, da dođem za sat vremena po tebe, važi? Prvo hamam, u ulici Sant Ambrođo, a onda neka lepa lagana večera. Uzeću japansku kuhinju i poneću je kući s fantastičnim hladnim "cerable" vinom i muzikom Nika "The Nightfly" na radiju Montekarlo, sa specijalnom masažicom. Šta misliš? Mogu li da izlečim stres koji si trpela ovih dana i moje apsolutno odsustvo?"
"Pa, srećom da to bar priznaješ..." Onda Niki razmisli o onome što je osećala tokom najtežih trenutaka ove sedmice i volela bi da mu ispriča. Ali učini joj se apsolutno neprimerenim da to sada učini, preko telefona. Pričaće otome kasnije.
"Okej, Alekse. Čekam te. Za sat vremena, ali nemoj da kasniš... zaista. Potreban si mi." "Završavam ovde u kancelariji i dolazim. Okej? Tačno u osam ispred tvoje zgrade. Imam
odelo u kolima."
"Okej. Vidimo se..." I nakon što je prekinula, Niki ostane malo u krevetu, gledajući u plafon i misleći na sve ono što se izdešavalo u nepuna dva meseca. Na to kako se njihova priča promenila. Uključi radio, stavi ga na stanicu bez reklama, bez reči, želi samo da sluša muziku i da se opusti.
Zatvori oči i vrati se unazad, na nesreću s motorom. Nasmeši se, sećajući se tog dana...

Svađali su se i na ulici, usred ljudi, nakon što je ona, probudivši se od udarca rekla u sebi: "Anđeo...", videći ga tako, sa zemlje, nakon nesreće, skoro obavijenog suncem, nebom, lakim oblacima koji su ga na neki način "pravili svecem". A onda vožnja u školu i prvi telefonski pozivi i onda ono veče kod njega kući, na terasi jasminova. Prvi put kada su vodili ljubav, ne žureći, u magičnom vazduhu te noći. I malo-pomalo prođe svaki trenutak koji je provela s Aleksom, smeh, beg u Fređene kod Mastina, izlet u planinu, onaj put kad su sledili onu Batistijevu pesmu... Kako se ono zvala? Ah, da. Zašto ne. I pokušavali da urade sve ono što ona kaže i uspeli su, da završe na planini i da se vrate isto veče a da ništa ne kažu svojim roditeljima. Izvinite, vi me volite ili ne? Ne znam, ali pristajem. A onda beg u Pariz, predivno je bilo to iznenađenje... I te noći je shvatila da je Aleks čovek njenog života... A onda bol zbog Eleninog povratka. Ta samoća, taj bes, ta nemoć pred krajem njihove priče, i iznenada ponovno rađanje, to prelepo bekstvo na Plavo ostrvo, ostrvo zaljubljenih, to pismo koje je našla vrativši se s odmora, i ona je krenula, čim je dobila vozačku dozvolu, pridružila mu se. I ti dani koje su proveli na ostrvu bili su druga priča, kao da je našla drugog Aleksa, vedrijeg, mirnijeg, bez godina, bez sastanaka, bez žurbe, čoveka samo za sebe. U njegovom naručju u zoru, u predvečerje, izvan vremena, izgubljeni u ljubavi. Ali to je bio san. Onda smo se probudili. Vratili smo se u svakidašnjicu. Dve kuće, fakultet, prijatelji različitih godina, rasprave i mirenja. Iako sam zbog njega nastavila da sanjam. I Niki se seti njihovog poslednjeg bekstva. Njujork, limuzina, on koji je čeka na aerodromu, dani provedeni u šopingu u Velikoj jabuci. Onda taj izlet u helikopteru i iznenađenje s nebodera osvetljenog u noći. Izvini, ali da li hoćeš da se udaš za mene? Sreća tog trenutka, konfuzija te silovite radosti, panika te noći, taj iznenadan strah koji te steže, gubiš kontrolu nad sopstvenim životom, nađeš se u nekoj nepredviđenoj dimenziji, suviše brzo. Sve suviše brzo. I za tren vidi kako se nižu dani nakon njihovog povratka, sedmice, susreti, porodice, odluke koje treba doneti, bolno udaljavanje od njenih prijateljica, od njenog života, od fakulteta, od te mogućnosti gubljenja vremena... Bez žurbe, kako je uvek govorio Batisti. Toliko dana u džepu, svi tu da se potroše! I da je ne bi opet obuzela panika, Niki legne na stomak, zagrli jastuk, i kao da je neki balon, jedan od onih koje vidiš kako odleću prema nebu kad ih dete izgubi, tek kupljen pri izlasku iz crkve jednog plavog nedeljnog jutra, s istom željom da se udalji od stvarnosti, Niki zaspi. San bez snova. Kratko disanje, kao suspregnuto, nekog ko na trenutak želi sve da napusti, da se odmori bez suvišnih misli od osećaja krivice i dužnosti, od iščekivanja i očekivanja drugih. I malo-pomalo disanje se smiri, kao da se sada vratila na ono ostrvo. Plavo ostrvo zaljubljenih, Ljiljan, gde je onaj svetionik... Ali, sada je Niki sama na ovom ostrvu. Mirno šeta po plaži i iznenada vidi kako neko dolazi. Ne. Nemoguće. Iznenada se probudi, iznenađena, začuđena, potresena. Ma koliko je to sati? Pogleda na sat. Ne, pa kako? Osam i petnaest... a hamam? Pogleda mobilni telefon. Stigao joj je jedan SMS. Od Aleksa. "Ljubavi, izvini, kasnim. Tursko kupatilo ćemo drugi put, ali će večera biti savršena i nateraću te da mi oprostiš s onim posle večere... po tvojoj želji."
Niki pročita poruku i onda je izbriše. Iznervirana je. Ode u kupatilo i počne da se šminka, i malo-pomalo ipak joj se povrati mir, razvedri se. Dobro joj je činio ovaj kratak san, a i kakav čudan san... Nasmeši se. Ko zna šta znači. U snu radi podsvest. Ma! Večeras želim da obučem onu plavu haljinu što sam kupila. Pomalo je za odrasle ali mi se sviđa. Približi se ogledalu kako bi proverila šminku, kako bi bila preciznija. A onda počne da se smeje. Haljina za odrasle. Pa ja sam odrasla!
Malo kasnije ode da uzme nešto iz kuhinje, žedna je. Začuje Roberta i Simonu u dnevnoj sobi. "Ali zar moramo da pozovemo i njih, Robi? Nikad ih ne viđaš..."
"Kakve veze ima, oni su moji rođaci, žive u inostranstvu, ali i dalje su moji rođaci! Veoma smo vezani. Zajedno smo provodili letovanja u San Benedetu del Tronto... Vidi malo i ti."
"Ali tako smo došli do bezmalo više od dve stotine... Stigli smo do previsoke sume ako

pomisliš da po osobi ide bar sto evra, malo preračunaj..."
Venčanje. I oni pričaju o venčanju. Već je jedina tema u ovoj kući, i dok je u hodniku, začuje telefon kako zvoni. Potrči kako bi stigla da se javi. Uleti u sobu i jedva stigne da vidi ko je i da se javi.
"Alekse! Šta se dešava?"
Aleks je u svom stanu. Pakuje na brzinu neke stvari u svoju torbu, košulju, džemper, čarape, gaće, pa onda svoju torbicu, već zatvorenu s pastom za zube i četkicom. "Ljubavi, izvini... Dešava se neko urgentno stanje u Milanu."
"U Milanu? A antistres večera i posle večere?"
Aleks se nasmeši. "U pravu si, ali odrađujem gomilu posla baš da bih kasnije bio slobodniji. Tamo su Amerikanci i žele da nas vide. Leonardo i ja idemo gore u devet... I tačka..." Kao da to može da je umiri. "Vraćam se sutra uveče. Da pomerimo sve za sutra uveče, važi?"
"Ne, ne važi, Alekse. Ama hoće li naš život uvek biti ovakav? Dolazim posle Amerikanaca, Japanaca, Kineza, Rusa i ko zna koga još? Ženiš se sa mnom da bi me stavio u neki ugao?"
"Ali, ljubavi, ma šta pričaš?"
"Pričam da nisam u centru. Dolazim posle tvog posla i ko zna čega drugog. Danas sam imala potrebu da se opustim. Danas više nego ikada..."
"Ali, ljubavi, poslali su privatan avion kao iznenađenje..."
"A šta to mene briga! Misliš da možeš da me impresioniraš što imaš privatan avion? Nisi ništa shvatio o meni..."
"Ma ne, nisam to zbog toga rekao. U smislu da ni ja nisam znao da ćemo krenuti večeras..."
Suviše kasno. Niki je prekinula. Aleks odmah ponovo ukuca broj. Niki vidi svoj telefon kako zvoni, pročita ime i zatvori ga odbivši poziv. Aleks odmahne glavom i ponovo proba. Niki ponovo odbije. Ništa se tu ne može. Aleks brzo siđe iz stana i uđe u Leonardova kola, koja ga čekaju dole.
"Dakle? Sve u redu?"
"Ma kakvi, Niki se naljutila."
Leonardo se nasmeši i pljesne ga po nozi. "Uvek je tako prvih nekoliko puta, onda se naviknu. Moraš da joj doneseš neki lep poklon iz Milana!"
"Da, učiniću to." Aleks je uznemiren. Onda pomisli na onaj DVD koji će sutra ujutru stići u Nikinu kuću, i ohrabren time, malo se smiri. Napravio ga je s mnogo ljubavi, dugo je radio na njemu, sigurno će joj se svideti. To je prelepo iznenađenje, od onih koja se njoj sviđaju, napravljeno srcem a ne samo novcem. I tako pusti da ga ta kola odvezu prema aerodromu "Del Urbe". Tamo ih čeka privatni avion koji će ih odvesti u Milano na taj važan susret. Aleks utone u sedište, malo se opusti. Umoran je, veoma umoran, ali ubrzo će stvari krenuti nabolje. Ovaj susret će biti odlučujući i poslednji. Sve će biti lakše, u opadanju. Da, biće tako. A Aleks, naprotiv, nešto ne zna. Nakon ove večeri, sve će jednostavno biti drugačije.

109.

Kristina i Marija nazdravljaju dižući dve čaše prošeka i gledajući se u oči. Oko njih malo ljudi. To su one večeri sredinom sedmice, u maloj gostionici u centru. S apetitom jedu, smeju se, ćaskaju o svemu, naizmenično pričaju priče. Matija je zabavan, okretan, neko ko uliva sigurnost. Kristina se oseća dobro. Gleda ga. Sluša. Nalazi da je simpatičan. Prolaze sati, a čine se kao minuti. Pomalo je iznenađena sobom. Time što se oseća toliko dobro. Željom da flertuje.
"Znaš li da si predivna?", i iskreno joj se nasmeši. "Ma daj, svim ženama to kažeš..."
"Kojim svim?", i Matija pogleda okolo radoznalo. "Ne vidim nijednu drugu koja to zaslužuje, ovde. Niti bilo gde. Vidi, nisam uopšte neki donžuan."
"A ne?"
"Ne! Nije tačno da ako neko radi kao instruktor fitnesa mora uvek da bude i budala. I ja imam svoj ukus! A ti mu savršeno odgovaraš...", i pomiluje joj ruku. Kristina je u početku malo povuče, onda se prepusti i prihvati taj gest. Matija joj se nasmeši.
"Hoćeš li još nešto? Možda neki kolač?" "Možda ako imaju kremu katalanu, da... Ti?"
"Ne, molim te... Jesi li videla, uzeo sam samo biftek i salatu? Držim jednu dobru dijetu kako bih ostao u formi. Nikad ugljene hidrate za večeru. A ti si, s druge strane, baš gurman!"
Kristina ga gleda. "Da, volim dobro da pojedem."
"Možeš to sebi da dozvoliš, u savršenoj si formi. A onda, žene koje vole da jedu vole i da uživaju...", i lukavo je pogleda.
Kristina se postidi. Da bi se izvukla iz neprilike, potraži konobara i pozove ga. "Izvinite..." "Da..."
"Imate li kremu katalanu?"
"Nažalost, ne, ali imamo sorbe, tortu s bademima, bele tartufe, tiramisu i profiterole..." "Mmm... Onda ne, ništa od kolača, donesite nam, molim vas, dve kafe."
"Dobro". Konobar se udalji i nestane iza šanka. "Je li ti krivo što nema tvog kolača?"
"Pomalo da... On mi se baš sviđa..."
"Pa, pokušaću ja da to popravim...", i još jače je stegne za ruku.
Kristina napravi smešnu grimasu. Ne mogu da verujem. Da li to stvarno radim? Ovde sam s predivnim mladićem koji mi je priđe i simpatičan i kaže da sam lepa i da mu se sviđam. I upravo se spremamo da odemo iz ovog restorana i možda...
Konobar donese dve kafe. Kristina i Matija ih ispija na brzinu. Onda Matija ustane i ode da plati račun. Nekoliko minuta kasnije su u kolima.
"Da li ti odgovara, pre nego što te odvedem kući, da ti pokažem svoju? Nije mnogo daleko odavde, u zoni Kampiteli. To je stan koji mi je ostavila baka, tamo sam već dve godine. Pričinilo bi mi zadovoljstvo da ti ponudim slatkiš...", i nasmeje se.
Kristina je pomalo zbunjena. "Eh, ma stvarno, hej, nemoj ništa loše da pomisliš! Imam tortu s pavlakom u frižideru! Pojeo sam samo jedno parče..."
Kristina se nasmeši. "Okej, važi... samo da ne ostanemo mnogo kasno..."

"Obećavam. Vidi, ovde ćemo okrenuti i skoro smo stigli."

110.

Niki je pred ogledalom, još uvek besna kao ris. "Ne mogu da verujem! Ne mogu da verujem!" Uzme mobilni telefon i baci ga o orman. Onda sedne za svoj sto s rukama u kosi, koja joj padne na lice, i počne umorno da plače, iscrpljena, malaksala. I baš u tom trenutku s radija, nakon malo reklama, kreće pesma Shes The One. Njihova pesma. Njena i Aleksova od onog dana, kada su se videli po prvi put. Ta nezgoda. I ponovo joj se sve učini apsurdnim. Ali ja imam dvadeset godina i ovde očajavam zbog neke osobe za koju treba da se udam, koja radije ide u Milano na nekakav sastanak s nepoznatim Amerikancima nego da veče provede sa mnom, sad kada mi to treba, kada sam mu to tražila, kada bih ga želela blizu sebe kao nikad. A on, šta radi? Briga ga, ode samo tako, kao da nema problema, kao da ono što sam rekla nije važno.
Niki ode do radija i promeni stanicu baš dok pesma Robija Vilijamsa kaže When you said what you wanna say, and you know the way you wanna play, you'll be so high you 'll be flying... I stavi drugu. ... a ti koja sanjaš da pobegneš... da odeš daleko daleko, da odeš daleko daleko... Poster, Baljoni. Eto. Sada mi baš to treba, treba mi da pobegnem, da odem daleko, godinu dana u Englesku da učim engleski bez mobilnog telefona, da nikom ne ostavim adresu, paf, da nestanem, kako bi to lepo bilo, kako mi sve to treba. I stavi ruke s okrenutim dlanovima na čelo, na oči, a onda duboko udahne pokušavajući da se opusti. I trenutak kasnije kreće Đovanoti na radiju. ...lepo je ništa ne raditi, lepo je odložiti, klateći nogama gledajući kako se svet okreće, ići ići čekati slatko vreme kad se jede, gledati kako trava raste i voda isparava, u senci svežeg povetarca da se mimo prepustiš milovanju, dati okrugli oblik kao mehurić mislima koje vrcaju u vazduh tek što se suviše uozbilje ili postanu suviše teške, da budemo laki, pretvoriti sate u mesece kao list duž reke unutar toka, slatko predati, daaaa, da budemo tako... Niki se osmehne. Oduvek joj se sviđala ova pesma, možda zato što govori o pobuni i nezavisnosti, velikim dalekim predelima. I baš u tom trenutku začuje bip s telefona. Evo, možeš misliti. Oseća da je kriv i pošto sam mu dva puta prekinula vezu, pomislio je da mi napiše SMS. Ali ako misli da tako reši stvari, u velikoj je zabludi. Niki uzme telefon i otvori poruku. Ali život je takav. Kad najmanje to očekuješ, kad više ne misliš o tome, kad ne znaš da je ovo pravi trenutak, nešto se desi. Tako, čitajući, iznenada pocrveni.

111.

Oli pleše nasred hodnika. Dobro se oseća. Talasi su razbacani posvuda. Žurka na fakultetu je ispala veoma dobro, di-džej je u elementu. Već je veoma kasno. Došla je gomila ljudi, neki su i napolju na terasi, puše ili piju. Oli se prepusti, drži ritam, smeši se. Pokušava da ne misli na Edija, na to koliko izgleda nemoguć sa svojim karakterom. Pa ipak je sposoban i da je nauči strpljenju i da stvarno veruje. A onda na Simonea. Na to kako ju je spasao onaj dan, tako, spontano, radeći s njom cela četiri sata. I na onaj put kad ga je kod Krisove zgrade srela u dvorištu. Ko zna da li je shvatio. I onda opet na Đampija. Nije ga više potražila iako već zna da je pogrešila s onolikom svojom ljubomorom. A muzika nastavlja. I Oli se njiše kao da je jedan od onih ratničkih plesova koji oslobađaju um, koji opuštaju, a da nisu potrebne pilule i spoljašnja pomagala, bez veštačkih sredstava, samo ona i pesma. Miles Away od Madone, i njena nova sreća devojke koja je dosegla važan rezultat, naučila lekciju i srela prijatelja. Pravog prijatelja.
Studenti i dalje igraju nasred hodnika i u prostorijama fakulteta. Pušta se aktuelna muzika, najbolji hitovi s lista pop i disko muzike. Erika zađe za jedan stub i sakrije se.
"Šta to radiš?", pita je Oli.
"Pssst... Ne mogu da verujem. Došao je!" "Ma ko?"
"On!", i pokaže nekog prstom, pokušavajući da ostane sakrivena. Oli se izvije i pogleda okolo. Ali ne može da razazna nikog poznatog usred gužve.
"Čuj... Ja ne vidim nikog posebno. Hoćeš li da mi kažeš? Ličiš na neku iz policijske serije.
Šta, je l' to državna tajna?"
Erika samo malo izviri. "Vidiš onog visokog, crnog, super frajera, koji je suviše dobro obučen?"
Oli u potpunosti izađe iza stuba i popne se na prste kako bi se podigla što više može. "Ne, šta radiš, tako će te videti!"
"Ma ko će me videti? I ne poznaje me!", i nastavi da gleda. "Daj, gledaj... Vidiš? Gledaj, gledaj!"
Oli se izvije.
"Ma ne tako, ne gledaj!"
"Dakle, je l' treba da gledam ili ne? U svakom slučaju, tu je jedan visoki... ali je star!" "Ma kako star! Nema ni četrdeset godina, on je kao Aleks!"
Oli se okrene i zapilji u Eriku. "Ne, ali nije valjda... Nemoj mi reći..." "Pa neću ti reći..."
"To je tvoj profa?"
Erika srećno klima glavom. "Da! On! Došao je, shvataš, došao je! U auli nam je rekao da nije siguran, a ipak je došao!"
Oli ga ponovo pogleda. "Meni ne izgleda ništa naročito."
"Zato što si, otkad si sama, postala kisela! I ne primećuješ stvari oko sebe!"
"Ma! Možda i jeste tako. U svakom slučaju, šta želiš da radiš, ostaćeš skrivena iza stuba celo veče?"
Erika porazmisli. "Ne... Želim da odem da pričam s njim! Večeras osećam da sam u formi!"

"Zašto, šta želiš da uradiš, izvini?"
"Idem da mu zahvalim na dobroj oceni koju mi je dao na ispitu!" I ništa više ne govoreći, izađe iza stuba i baci se usred sale. Napravi sebi prostor kroz gužvu i dođe do profesora Đanotija, koji se kreće malo ukočen, pokušavajući da prati ritam i premeštajući se s jedne noge na drugu.
"Dobro veče!"
Đanoti malo zažmiri kao da želi da izoštri sliku. "Ah! To ste vi, gospođice. Kako ste? Da li se zabavljate?"
Erika igra najbolje što može, pokušavajući da se senzualno kreće. "Ma profesore, hajde da budemo na ti! Na žurki smo! Na slobodi! Zovem se Erika, je l' se sećaš?
Profesor klimne glavom. "Da, sećam se, nedavno si imala ispit kod mene i sad si na mom drugom predmetu. Vidim te uvek u prvom redu kako pažljivo hvataš beleške."
"To je tvoja zasluga! Tako si dobar!", i nastavi da igra ispred njega.
Nakon nekoliko minuta približi mu se na uvo. "Hoćeš li nešto da popiješ? Idem da uzmem!"
Marko Đanoti je gleda. "Ali nemoj alkohol..."
Erika se lukavo nasmeši. "Vidi, profesore, ako popijemo jedan džin- -tonik, to je u redu, zar ne?", i ode ne ostavljajući mu vremena da odgovori.
Oli izdaleka posmatra scenu. Odmahne glavom i pridruži se Niki i Dileti, koje u jednom uglu pričaju.
"Znate li da Erika lovi profesora?"
Dileta i Niki ostanu zabezeknute. "Ma gde?"
Oli pokaže na sredinu sale. "Tamo je i igra s njim..." "Ma šta hoće?"
"Otkud znam... Rekla je da mora da mu zahvali na oceni na ispitu, ali kako se njiše pred njim, čini mi se da će otići i preko toga..."
Za to vreme Erika je u improvizovanom malom baru naručila da joj naprave dva džin- tonika i vraća se na podijum kod profesora. Pridruži mu se. Pruži mu jednu od ove dve čaše. I pokretom ga pozove da nazdrave. Profesor je začuđeno gleda. Onda i on podigne čašu i uzvrati zdravicu. Nakon nekoliko minuta udalje se s podijuma i sednu na drvene stolice. Pričaju. Šale se. Đanoti je stvarno zabavan. Stalno pravi pošalice i Erika se smeje i zadivljena sluša.
"U svakom slučaju, gospođice Erika, stvarno si strava... nisam ni primetio...", kaže joj to približivši se njenom uhu. Erika oseti lagano golicanje. Malo se pomeri i pogleda ga. Nasmeši mu se. On uzvrati. I nešto se zapali. Ponovo. Nedefinisano. Drugačije. Taj pogled se produži. A onda malo reči. On koji se diže, ona koja ga prati. Izdaleka Oli vidi kako se udaljavaju. Nije moguće. Ali, ako odlazi s njim... I javi joj se čudan predosećaj.

112.

Niki ponovo pročita poruku. Zar ne misliš da je vreme da platiš opkladu?
I srce počne brzo da lupa. Ne. Nije moguće. Gvido. Baš sada, baš večeras mi šalje ovu poruku? Sudbina. Niki brzo odgovori.
Da. U pravu si. Vidimo se na fakultetu za pola sata.
I odmah potom skine onu plavu haljinu za odrasle i ponovo je devojčica, iznenada mlada kao nikad dotad, i slobodnija nego ikada. Uvuče se u tamne farmerke i duboke patike, plavi džemper s rajsferšlusom napred i džepovima, stavi kapu, šal i preko obuče jaknu.
"Ćao... Izlazim!" Trčeći napolje, pozdravi svoje i za sobom zatvori vrata. "Vratiću se kasno..." I potrči niz stepenice, bežeći od težine proteklih dana, od onih milion odluka, od onih zvanica i one zabave i one venčanice i onih sestara i od njega... I od sve te odgovornosti. Lagana kao nikad dotad.
Niki uđe u kola, uključi radio i krene u punoj brzini. Pleše uz Rijanu, Don't Stop the Music, slobodna, vesela, u savršenom ritmu, savijajući se u stranu kako bi ispratila celu krivinu. A onda kada se ispravi kao da ju je zadesila neka slabost, nestane joj daha, uplaši se. Onda uspori i parkira se u stranu. Vrati joj se u glavu onaj san prekinut napola. Šetala je mirno po Plavom ostrvu kad je iznenada neko naišao. Išao je prema njoj, smešeći se. Da, sada se dobro seća. Taj neko je bio Gvido. Niki zaustavi svoju "mikru" na trgu kod Univerziteta i isključi motor. Pogleda okolo. Nikog ne vidi. Trebalo bi da je već došao. Možda je i ovo znak sudbine. Idem. Ali baš kad je krenula da upali kola, neki motor stane blizu nje. Njegov motor. Gvido ima prelepi osmeh. I drugu kacigu pod rukom. Niki otvori prozor.
"Ćao."
"Ćao, Niki... Hoćeš li na motor ili više voliš kola? Ako želiš, imam kola, treba samo da skinem ciradu..."
Niki se nasmeši. "Motor sasvim odgovara." Izađe iz "mikre" i zaključa je. Neka čudna tišina vlada na trgu, niko da prođe, ni autobus, ni kola, niko. Malo iznad na nebu Niki ugleda mesec koji sakrivaju laki oblaci, kao da ne žele da joj nešto pokažu, iako je noć prelepa. I na trenutak se malo pokaje. Gde ideš? Nemoj da ideš, vrati se kući, ovo nije rešenje. I skoro da odgovori sama sebi. Znam, ali to želim. Želim šta? Sve. Slobodu. I skoro se uplaši svojih misli. Od onoga što mi nije dozvoljeno u ovom trenutku. Onda pogleda Gvida, koji joj se, dodajući kacigu, nasmeši i onda joj se sve učini mirnije. Da. Nije rešenje, ali ovaj izlazak nam može odlično proći. Da, shvatila sam, Niki, ali šta će se desiti? Ne znam! Ali nemam ni želje da sada mislim o tome. Molim te... Dosta s pitanjima.
I evo jednog jednostavnog, od Gvida. "Gde želiš da ideš?" Niki sedne iza njega. "Bilo gde. Želim da se izgubim u vetru..."
Gvido ostane zaprepašćen. Onda susretne njen pogled i to je trenutak. U tim očima vidi ženu, devojčicu, želju za slobodom, buntovnicu, krhku ženu, jaku, avanturistkinju. I još strast i život i čvrst pogled, koji ga skoro uplaši. Onda slađi osmeh i ona Niki koja ga jednostavno pita: "Idemo?"
I za sekundu su baš kao što ona želi, izgubljeni u vetru. Juri motor, juri duž Tibra, brzo, bez ikakvih problema lako se izvija kroz dosadan saobraćaj, među teškim autobusima koji lagano prevoze ljude, susrećući samo zelene semafore, slobodan kao njena želja. I Niki se drži za Gvida, koji ubrzava tako u noći, oslanja se na njegova leđa i ostaje nepomično da fiksira sve ono što klizi pred njom, čudne gradske slike, odsjaj svetiljki, barove koji se zatvaraju, prolaznike na autobuskim stanicama. Onda se seti nečega, podigne se... Traži po

tašni, pronađe ga, gleda. Nijedan poziv. I onda isključi telefon. Paf I to je tako kao daje prekinula onu poslednju tanku nit, kao neki običan lastiš koji se iznenada skrati nakon što je prekinut. Sada, definitivno slobodna, ponovo se nasloni na Gvida i stegne ga jače, puštajući daje ovaj motor, koji se sve brže udaljava od svega i svih, vodi.

113.

Malo kasnije. Bulevar Ipokrate 43. Sahara.
"Pogledaj, ovako se to radi..." Gvido zavlači tek oprane ruke i počne da prinosi hranu ustima. "Na ovaj način jedu Afrikanci, ovo je prava predivna sloboda... Jesti rukama!" I nastavi vrhovima prstiju da skuplja pirinač i da ga mesa s odličnim crvenim mesom, spremljenim s biberom i začinima, a onda malo pasulja, osmeh i ova čudna ljudska kašika ide svojim putem. "Probaj... Probaj i ti!"
Niki ne čeka dva puta da joj se kaže, i nakon što je prevazišla prvi šok i građansku stidljivost, zavuče prste i počne da skuplja topao pirinač, da ga umače u sos tu blizu i da ga prinosi ustima. Čini joj se još boljim od onog što je zamišljala. Možda je ukus slobode, možda ova nova ekstravagancija, ovo kršenje navika, ovo izneveravanje društvenih običaja. Oliže prste, pojede poslednje zrno pirinča koje joj je ostalo na prstu i onda se nasmeši, nevina devojčica zatečena u ovom svom senzualnom, gladnom ponašanju, divljem.
I pocrveni, spusti pogled i kada ga ponovo podigne, nađe kako je on gleda, radoznao, oprezan na svaki korak ove nove Niki, tako različite od uobičajene, tako starije, tako raskalašne, tako vesele i zabavne.
"Suviše dobro! Zaista..." Naspe malo piva, a onda ga naspe i Gvidu i piju i smeju se, dok Niki jede. Onda joj Gvido spremi inđeru. Odozgo stavi malo ciginija posutog mešavinom začina - berbere.
Niki to proba. "Upomoć! Peče da umreš."
"Ma daj, kako preteruješ!" I proba i on. "Ah! Tačno! Peče!" I nastave tako, nakon što su popili litre vode i sedeli malo s isplaženim jezikom. Onda probaju pile "saka-saka" i pile s kikirikijem i na kraju jedan komadić dongo- -donga.
"Mmm, ovo je dobro..." Niki se veoma sviđa. "Ako ništa drugo, nežno je... A i ne peče!" I nastave zadugo tako, s kuvarom Sahmedom, koji se s vremena na vreme pojavljuje i objašnjava svako jelo, vrstu ukusa, odakle potiče i s čim je napravljeno. "A onda, ovo ne smete da propustite... Ovo je najčuvenije jelo!" I završavaju jedući pržene banane sa slatkim krompirom i malo prokuvane manioke, sve s posudicom slatke pavlake francuskog porekla, baš kao Kamila, žena koju je Sahmed upoznao na putovanju i koja se sada smeši s prozora kuhinje. A onda s dobrom čašom "chablisa" i malim kolačem ispečenim na palminom ulju završava se njihovo putovanje diljem Etiopije, Somalije i Eritreje i ponovo lete ulicama Rima.
Bulevar Trieste, ulica Nomentana i još dalje, bulevar XXI aprila a onda XXIV maja sve do Fori Imperiali i onda pravo do Kapitola i pozorišta Marčelo i još dalje sve dok ne dođu do ulice Lokri.
"Pssst..." "Šta je?"
"Polako, idi polako...", Gvido lagano otvori veliku kapiju od kovanog gvozda. Niki mu malo stegne ruku. "Ali, plašim se..."
Gvido se nasmeši. "Neće ti se ništa desiti, ali apsolutno moram nešto da ti pokažem..." I uđu tako, nekoliko tihih koraka kroz visoku travu, između bujnih biljaka i velikog žbunja i onda te hladne ploče.
,Ali, Gvido.. Mi smo na groblju..."
"Da, nekatoličkom. Uzme je za ruku i nastave tako, tihi u tami noći među drevnim krstačama i izbledelim fotografijama i natpisima na engleskom i kratkim epitafima. "Evo

ga..." Stanu začuđeni i Gvido je uzbuđen da joj pokaže. "Kada sam bio u gimnaziji i možda se po ko zna koji put posvađao sa svojim ocem, uzeo bih vespu i zastajao ovde sa svojom knjigom i možda nekim pivom... na suncu... na Kitsovom grobu."
Niki bolje pogleda nadgrobnu ploču.
"Pogledaj šta je želeo da bude napisano. Ovde leži jedan čije je ime bilo zapisano u vodi. Zamisli...", Gvido joj se nasmeši. "Bio je gorak u odnosu na svoje neprijatelje... A pogledaj, međutim, kako je neko odgovorio..." I pomeri se malo dalje, pred jednu mermernu ploču, i pročita. "Kits! Ako je tvoje drago ime bilo ispisano u vodi, svaka kap je pala s lica onog ko te oplakuje... Lepo, jelda? Neko je želeo da se on oseti voljenim. Možda neki neznanac... Ko zna.
Najčudnije je što ponekad čovek ne shvata koliko ga vole oni koji su oko njega. Možda mu autor ovog natpisa nikada ništa nije rekao, možda su se slučajno upoznali ili na brzinu sreli ili se uopšte nisu pozdravljali..." I nastave tako da koračaju među stoletnim čempresima, na ovoj svežoj zelenoj livadi dok se iza njihovih leđa uzdiže piramida Čestija u egipatskom stilu, bela iza rimskih zidina. Mačke se brzo kreću u polumraku između ploča punih natpisa na svim jezicima sveta. Niki i Gvido prolaze Šelija, engleskog pesnika koji se sa svojim čamcem utopio na pučini kod tirenske obale, i čije je telo stiglo nošeno talasima na plažu blizu Vijaređa. A onda opet pisac Karlo Emilio Gada i Vilijam Stori, sahranjen ispod svoje skulpture. Anđeo bola, koju je završio neposredno pre smrti.
"Ovo mesto je magično... protestanti, Jevreji i pravoslavci, samoubice i glumci nisu mogli biti sahranjeni na svetom zemljištu i onda su sahranjivani izvan zidina, I to se dešavalo noču. Kažu da je prvi koji je ovde sahranjen bio jedan student s Oksforda 1738. godine. Gomila nekatolika umirala je u gradu. Pročitao sam da je dodat na listu Svetskog fonda za spomenike, koja sadrži stotinu mesta koja su u najvećoj opasnosti. Danas se o njemu brine volontersko povereništvo stranih ambasadora u Rimu. Ali, nedostaje novac. I preti mu zatvaranje... Apsurd, jelda? Pogledaj kako je lepa ova statua..."
"Da, tačno."
"Pomisli, Niki, da je jedan finski bend, 'Najtviš', stavio ovo na omot svog diska... "
"Ma daj, baš čudno, ko zna kako im je na pamet došla takva ideja. Ali pre svega ostalog, ko zna kako ti sve to znaš..."
Gvido se nasmeši. "Ponekad najrazličitije stvari uspevaju da nas ponesu, da privuku našu radoznalost, a ono što je lepo, po mom mišljenju, jeste kada se to desi bez neke zadnje namere..."
Niki je veoma pogođena ovom rečenicom, vedrinom s kojom joj je Gvido rekao, bez naglašavanja, bez preterane važnosti, prirodno, zaista bez neke zadnje namere. I prvi put ga pogleda drugačijim očima. Korača pred njom, ali uspe da vidi osmeh ukrašen mesecom na njegovom profilu, pomalo nemirne uvojke i pune usne koje samo što nešto nisu rekle. "Ovde je i onaj čuveni glumac, Renato Salvatori, onaj iz filma Siromašni, ali lepi, baš je sladak taj film. I on je baš dobar. Postoji jedna scena u kojoj se oni bukvalno kupaju u Tibru... Zamisli koliko je reka bila čista i kako su vremena bila drugačija."
"Pa naravno, bilo je samo belo i crno..."
Gvido se nasmeši. "Da..." I nađu se pred tom pločom. "Crvena marama, kao ona obavljena oko vrata partizana i blizu urne, na bledom tlu, drugačije crveni, dva geranijuma. Tamo si ti, razbojnik i s tvrdom nekatoličkom elegancijom, svrstan među mrtve neznance... Gramšijev pepeo. Pazolini je napisao ove stihove. Zamisli, Gramši je bio sahranjen na ovom nekatoličkom groblju zato što se onda njegova kultura smatrala stranom u odnosu na one dominantne... Apsurd, jelda?" Gvido je netremice gleda. "To je stvar koje se

nikad ne bih mogao odreći. Svoje slobode..."
I ostanu tako na trenutak, u tišini noći. Sada se mesec oslobodio onih oblaka i dominira gradom svojim stražarskim okom, iako skoro poluzatvorenim. Gledaju se smešeći se. Ali kao da postoji neka nova namera među njima. Kao da su konačno odlučili da prekinu taj svoj budalasti konflikt, spuštaju oružje, postižu tihi dogovor overen običnim pogledom. I iznenada u dnu groblja, među visokom travom i trskom koju pokreće lagani noćni vetar, slabašno svetio. Iza jednog velikog čempresa pojavljuje se žena laganim korakom, u dugoj haljini i raspuštene sede kose koja joj nemirno pada, pokrivajući joj lice. Jednom rukom štiti slab plamen jedne sveće, dok je četa gladnih mačaka pod njenim nogama prati s nadom. Gvido zaustavi Niki, koja mu, odmah, preplašena stegne ruku.
"Šta se dešava?"
"Pssst... Pogledaj, pogledaj tamo dole." "Gde?", pita tiho Niki.
"Među onim drvećem. Vidiš onu ženu?" "Da. Je l' to neka lutalica?"
"Ne, to je jedna još uvek zaljubljena žena. Prvi put kad sam je video, imao sam možda šesnaest godina, odlučila je da dođe i živi ovde iako je bogata i ima ogromno imanje. Kada ju je muž prevario, izgubila je razum, poludela, voli ljubav više od bilo čega i tako je onda postala ona koja se brine o Kitsu, jedinom koji je nikad nije razočarao..."
"Ne mogu da verujem, to izmišljaš, to je legenda..."
"Kunem ti se! 'Ne mogu da živim bez tebe. Zaboravljam sve sem da te ponovo vidim: čini se da se moj život zaustavio ovde, ne vidim više napred. Upila si me', i još: 'Nevesta još netaknuta tišinom, ćerka laganog vremena i mira, šumska pripovedačice, koja lepše od rima umeš bajke da pripovedaš...' To je Kits. Zar ne veruješ da bi jedna žena poludela zbog ljubavi mogla da izabere da ceo svoj život posveti pesniku kao što je on? Šta je lepše od toga? Ona se odrekla praktičnih stvari, mode, svog beskorisnog imanja, da bi ovde pronašla osećanja, da bi bila posvećena poeziji i ljubavi... Pogledaj..." Žena sipa hranu za mačke u neke činijice, onda priđe Kitsovom grobu, u dno stavi još uvek svež maleni cvet i odmah potom jednu sveću. Sve radi pažljivo i ostane tamo, sanjalački se prisećajući ko zna kog stiha, verna uspomeni tom čoveku koji je umeo da voli ljubav. Lagano, mačke je okruže, kreću se oko nje, taru se o njene noge, predu, dižu repove. To ih hrani, više nego ljubav, drži vernima i ova jednostavna već ostarela žena ih miluje, onda uzme stolicu na rasklapanje i sedne tu, pred sveću, umotana u šal, bez ikakve žurbe.
Niki stegne Gvidovu ruku. "Idemo, molim te..." "Zašto?"
"Čini mi se da je ovo poseban trenutak, nešto njeno, nešto lično, na šta mi nismo pozvani."
Gvido klimne i bez reči, tako kako su došli na ovu zelenu livadu, na ovaj pokrov koji zastire poznate pokojnike i one koji to nisu, njihovi koraci brzo kliznu.
I ponovo su na motoru, tako prolaze gradom, mirno, bez cilja, kroz misterioznu noć kao neka elegantna gospođa koja na balu prepunom ljudi, kad joj se svi dive i žele je, iznenada zaturi svoje tragove. Malo kasnije, među zelenim granama, u polumraku, pred rekom koja teče, među laganim odsjajima skrivenog meseca, dva piva se kucnu. Ciiin.
Gvido joj se nasmeši. "Za ono što ti želiš... U tvoju sreću."
Niki uzvrati osmeh, "I za tvoju." I ispije dug gutljaj "korone". Sreća. Moja sreća. Koja je moja sreća? Skoro izgubljena u ovoj misli, sada više bez granica, bez neke čvrste realnosti, u

tišini, popije još jedan gutljaj, pa još jedan, sve dok se ne zaustavi. Ostane u tišini, da sluša šum Tibra. Komad drveta, možda mala grana nekog drveta, izviruje kroz zapenušanu vodu, u brzoj matici, pojavljuje se, nestaje, igra među talasima, zaranja, vraća se gore, i iznenadnom piruetom, sposoban baletan nastavlja u daljini svoj ples, gubeći se u tihoj muzici reke. Eto. Tako se osećam. Kao taj komad drveta, u vlasti talasa. Niki se izgubi pogledom u toj tamnoj vodi, uplašena snagom prirode, još više zbog trenutka koji upravo proživljava. Šta ja to radim od svog života? Zašto sam ovde? I pogleda ga. Tih, Gvido pije svoje pivo. Onda, kao da je osetio da ga posmatra, lagano se okrene i nasmeši joj se.
"Jesi li izrazila svoju želju?"
Niki klimne. Onda spusti pogled. On joj se onda približi, sedne pored nje. Skine jaknu i ogrne je oko ramena. "Drži. Video sam da pomalo drhtiš. Hladno je. To je vlaga od reke."
Niki digne pogled i susretne njegove oči. "Hvala." Ostanu tako, u toj tišini, bez stida. Dovršavajući piće. "Hej, imam ideju." Gvido joj se polumraku nasmeši. "Reci mi..."
"Hajde da uradimo nešto lepo. Da stavimo neku rečenicu u flašu i pustimo je da ode niz reku, neku rečenicu namenjenu onom ko je nađe, je l' se slažeš? Kao u onom filmu... Poruka u boci s Kevinom Kostnerom i Robin Rajt Pen..."
I ovog puta ona iznenadi njega. Ona, koja je tako volela to dugačko pismo, naučila ga je napamet da ga nikad više ne izgubi. Ona, koja se sada prepušta... zatvara oči i deklamuje: " Za sve one koji vole, koji su voleli ili će voleti. Brodovima koji plove i usputnim lukama, mojoj porodici i svim prijateljima i strancima: ovo je poruka i molitva. Poruka je da su me sopstvena putovanja naučila jednoj velikoj istini: ja sam već imao ono što mnogi traže, ali što samo mali broj nađe — jedinstvenu osobu na svetu koju sam bio predodređen da volim zauvek. Osoba bogata jednostavnim blagima, koja je samu sebe izgradila i koja je sama naučila. Luka u kojoj se zauvek osećam kao kod kuće i koju nijedan vetar, nijedan problem ne mogu nikad da unište. Molitva je da svi na svetu mogu da upoznaju ovu vrstu ljubavi i da budu od nje izlečeni. Ako moja molitva bude slušana, biće zauvek izbrisana sva kajanja i sve krivice i okončaće se sve ozlojeđenosti..."
"Da", začudi se Gvido. "Pa ti se sećaš svega! Da, baš sam o tome pričao."
Niki ne veruje. To je njen omiljeni film. Videla ga je toliko puta. Ljubav koja se ne završava, ljubav koja preživljava čak i nakon njenog nestanka... Ljubav izvan smrti. Eros i Tanatos. A činjenica da je on pričao baš o tom filmu u njoj izazove neki čudan prohod. Sada ga bolje pogleda. Tu je, iscepao je list iz svoje beležnice i piše, njegov profil, njegove usne, njegove odlučne crte lica. Da li je on mladić? Muškarac? Njegov snažni fizički izgled, miran. Samo u tankom džemperu na noćnom vetru. Njegov uski struk. Njegove duge noge. A onda, taj osmeh.
"Evo, ja sam napisao. Pročitaću ti. "Ti koji si me našao... Vičem ti ljubav, da možeš da voliš buntovnom ljubavlju, bezumnom strašću, da ove reči za tebe budu početak pustolovne radosti...'‘
Niki ostane tiha, pogođena lepotom ovih reči, njihovom važnošću, neverovatnom harmonijom sa svim onim što ona upravo oseća. Nešto je tu novo. Kao daje neka prepreka savladana, pao veo, neko otkriće iza ugla. Pesma koja iznenada upadne, koja preseče tišinu, protrese te. A on je onde. Gvido. Onaj od prvog dana, stalnog izazova, brzih šala, uvek spremnog odgovora. Pomalo dosadan, pomalo ne. Sada iznenada blizu, u savršenoj harmoniji. Kao da zajedno sviraju melodiju koja nije data drugima da je čuju. I niko se bi

kladio. Naročito Niki. "Prelepo."
"Srećan sam što ti se svidelo. Drži, uzmi ovaj list i olovku: napiši i ti nešto." "Ne... Ne mogu."
"Hajde. To je igra, možda će biti korisno za onog ko nađe ovu flašu, možda će promisliti o svom trenutku, o onome što upravo proživljava...
Niki malo porazmisli o tome. Gvido ostane da je gleda. Nekoliko trenutaka se netremice gledaju. Onda on nagne glavu u stranu. "Dakle?"
I na kraju ona prihvati, osvojena ovom čudnom igrom. "Daj mi taj list."
On joj ga pruži uz osmeh. "Dobro. Zadovoljan sam..." I ostane da je posmatra dok ona na nebu traži svoju inspiraciju. Ali Niki primeti. "Daj, nemoj me gledati, inače mi ništa neće pasti na pamet."
"Okej. Ja ću za to vreme porinuti moju flašu." Pronađe mali komad drveta pravog dijametra, onda savije papir, urola ga, stavi u praznu flašu "korone" i uvuče drvo. Dlanom ruke zada još nekoliko malih udaraca kako bi sišao još dublje i kada je već uklešten, prelomi ga napola. Uzme flašu s tim njenim novim improvizovanim drvenim čepom i nežno je položi u reku. Voda je zgrabi, skoro je otrgne iz njegovih ruku i odnese tako, brzo, prema ko zna kom mestu. Za to vreme Niki je završila s pisanjem. "Gotovo..." Smota papirić i uvuče ga u svoju flašu. ,Ali zar mi je nećeš pročitati?
"Ne. Sramota me je."
"Ma daj...", Gvido joj se nasmeši, pravi se da mu je žao. "Siguran sam da je prelepo."
"Ne znam. Napisala sam prvo što mi je palo na pamet. Onaj ko bude našao ovu bocu pročitaće."
Tada Gvido shvati da nije prilika da insistira, da njoj treba njena nezavisnost, njena mogućnost izbora, i da je već i činjenica što je odlučila da se igra s njim odličan rezultat. Tako joj pomogne da stavi komad druge grane kao čep i onda zajedno s njom siđe uz ivicu reke kako bi bacili i ovu drugu flašu. I ostanu tako da je gledaju kako ide gore-dole po vodi, s vratom koji s vremena na vreme nestane kako bi se pojavio malo dalje, sve dok se ne izgubi u mraku.
"Blago onom ko pročita tvoje reči. Ko zna da li će biti u stanju da zamisli lepotu onog ko ih je napisao..."
Niki se okrene i nađe ga blizu. Vrlo blizu. Suviše blizu. Sada su obavljeni u polumraku tog klanca, pod zelenom krošnjom velikog drveta. Dugačke grane I, spuštaju se nad njima kao veliki prirodni kišobran. Štite ih i od najmanjeg mesečevog zraka. Tamo su, nepomični. Lagani vetar, sad topliji, pomera lišće, onda Nikinu kosu. Taj buntovni pramen tako klizi dole, na njeno lice, i skoro joj crta neodlučnu čipku, upitnik, radoznali uvojak koji završava svoju trku ivicom obraza. Tišina sastavljena od hiljadu reči. Njihovi pogledi i te oči koje se vedro smeše, svesne lepote trenutka. Taj trenutak koji, čini se, traje večnost.
Gvido pomeri ruku, nežno je podigne prema njenom licu, pomeri taj buntovni uvojak i pomiluje joj čitavu kosu. Lagano nastave da se netremice gledaju. Oči u oči, dok njihove usne napreduju i malo-pomalo približavaju pokretom milimetarski magičnim i u isto vreme se rastvaraju kao cvetovi procvetali u koritu te reke. I te crvene usne, mekane latice dva mlada osmeha, sve su bliže. Niki? Niki? Ma šta to radiš? Sad ćeš ga poljubiti? A onda, kao probuđena iz nekog slatkog sna, kao prizvana iz improvizovane hipnoze, Niki se povrati i skoro se postidi zbog ovog svog laganog popuštanja, slabosti ovog trenutka, zbog lude, budalaste, jednostavne, ljudske privlačnosti. I postiđena, povuče se i spusti pogled. "Izvini

ali ne mogu."
Ne - ne želim, misli Gvido. Ne - ne sviđaš mi se. Ne - ne želim te. Samo - ne mogu. Kao da u suštini želi, kao da želja postoji, kao da može da se dogodi, ali ne sada. Jednog dana. I onda bez žurbe, bez neprijatnosti, s osmehom punim jednostavnosti i lakoće. "Ne brini. Odvešću te kući."
I za tren Niki se nađe iza njegovog motora, zbunjena, konfuzna, dezorijentisana. Nije dovoljan svež vetar s Tibra da joj razbistri um, a naročito srce. Motor lagano napreduje i u jednom trenutku Niki oseti Gvidovu levu ruku koja je pustila upravljač i nalazi se na njenoj, steže je skoro da bi joj dala sigurnost, da se ne oseti izgubljena. "Sve u redu?", Gvido u retrovizoru susretne njene oči, koje vire sa smeškom, i želeo bi da joj pruži mir i poverenje. Nastavlja s vožnjom i insistira. "Sve okej?"
"Da, sve je u redu."
Onda se nasmeši i klimne glavom. Spokojstvo i mir. I još malo tako idu s rukom u ruci, definitivno su ostavljene na stranu sve svađe, svaka budalasta pošalica ili zezanje. Kao da su ušli u neku novu dimenziju. Prijatelji. Saučesnici. I Niki pogleda dole, na svoju nogu. Gvidova ruka steže njenu, tako dugo, nepomična, skoro pomirena sa sudbinom. Saučesnici. I ne oseća krivicu. U suštini, šta je uradila? Pita se. Pa ipak savršeno zna da udiše nov vazduh. Dug uzdah, dubok, lagan. Saučesnici. Nikad ne bi pomislila da može da bude s nekim drugim na taj način. Drugim. Drugim. Skoro joj dođe da poviče tu reč, toliko joj zvuči bučno i kreštavo i čudno i apsurdno i tuđe i nemoguće. Drugi. Drugi. Nikada ne bi mogla da pomisli. Ponovo pogleda njegovu ruku, tamo je, u njenoj i to joj se čini nemogućim. Pa ipak je tako. I onda zatvori oči i nasloni se na njegova leđa i pusti da je vodi ulicama u ovoj čudnoj noći potpuno se predavši. Tišina. Čak se ni saobraćaj više ne čuje. Tišina. Kao da je ceo grad ostao otvorenih usta. I jedna suza buntovnica joj preseče lice. Da, tako je. Ja sam saučesnik. I skoro i ne primetivši, nađe se ispred fakulteta.
"Evo, stigli smo..." Niki brzo siđe s motora i onda skoro sakrivena svojom kosom, bežeći i od same sebe, pozdravi ga.
"Ćao..." I odjuri, čak ga i ne poljubivši. Trči prema svom autu, otvori ga i ne okreće se. Upali motor i ode, ne primećuje skoro da vozi do kuće. Uvuče se kroz ulaz zatvorivši ga za sobom. Onda pozove lift. I ostane tako, zadihana, očajnički ponovo tražeći svoju ravnotežu. Uđe u lift i nađe se pred ogledalom i jedva uspe da se prepozna. Kosa umršena posle jurnjave motorom, divlja, nemirna uprkos kacigi, a onda njeno lice, tako drugačije, oči vesele, lukave, lude, nemirne zbog zdrave, preterane ludosti. Ta želja za slobodom, neverovatnom pobunom prema svemu i svakome, što nema više granica, ni prepreka, ni dužnosti, što pripada svetu i njoj samoj. Da, samo njoj. Uđe u kuću. Srećom, svi spavaju. Onda na vrhovima prstiju stigne do svoje sobe i tiho zatvori vrata. Uzdah. Iz torbe izvadi mobilni telefon. Stavi ga na sto i posmatra. Isključen je. Da li me je potražio? Ko zna. Ali sada nemam želje da ga uključim. Ne želim da znam. Ne želim da zavisim ni od čega i ni od koga. Gde si bila? Šta si radila? Ne znam. Ma da, bila sam sa svojim prijateljicama. I iznenada se pobuni i zbog ovoga. Što mora da slaže. Lagati. Ali kako? A moj život? Zašto moram da lažem? Zašto više nemam slobode da budem svoja? U suštini, zbog čega moram da se kontrolišem, ograničavam, da se pravim da ne osećam nešto samo zato što "to ne radi" devojka koja upravo treba da se uda? Ma šta ja to postajem? Niki nervozno korača po sobi. Oseća kako je neki skoro prigušeni krik ispunjava, traži prostor, pažnju. Ma šta ja to pričam? Ja volim Aleksa, ja sam s njim, borila sam se za njega. Ja, koja sam uvek sve to kritikovala kada sam to viđala u drugima, šta sad radim? Jesam li gora od njih? Erika, Oli, ostale moje drugarice iz škole, drugovi iz gimnazije. Svaki put kada bih čula ovakvu priču, uvek sam pucala do kraja po svemu i svima, i nisam dopuštala nikakva objašnjenja. A sada? Sada nisam ništa drugačija. U stvari, gora sam, zato što sam čak imala hrabrosti da pričam,

kritikujem, sudim, da se tome smejem, misleći: meni se tako nešto nikad ne može desiti. Odvratno, govorila sam, nikad ne bih mogla. A sada sam, naprotiv, baš ja u takvoj situaciji. Neodlučna, nesigurna, nesrećna, hitra i blistava, okrenuta prema nekom jedinstvenom njemu, ali, o, užasa, sedim na dve stolice. I začuvši ovu poslednju rečenicu kako odjekuje u njenom umu kao topovska paljba, kao iznenadan potmuli odjek, kao mogući napad na sve ono lepo što je do juče sagradila, Niki više ne sumnja. Nema izbora. Ne više.
I onda priđe tom stolu, tamo gde je učila za maturu, gde je plakala i patila i hiljadu puta gledala mobilni telefon uzaludno se nadajući njegovoj poruci. Koliko udaraca po ovom stolu kad se rastala s Aleksom, želeći da se on vrati, da joj kaže pogrešio sam, hajde da opet budemo zajedno, oprosti mi. Premesti stolicu. Koliko dana, koliko suza. Koliko očaja. A sada? Tiho sedne. Sada se sve ponovo promenilo. I tako prođe rukom kroz kosu, skloni je s lica i nađe se prisiljena da uradi ono što nikad ne bi mogla zamisliti.

114.

Matijin stan je prilično veliki, ali nije baš uredan. Nameštaj je mešavina iz sedamdesetih godina i ponečeg uzetog u "Ikei". Skoro kao da je njegova baka donedavno ovde živela. Na nekoliko komada nameštaja čak se nalazi i milje, a u hodniku ogroman sanduk s ogledalom zauzima skoro čitav prostor. Dnevna soba je postala neka vrsta teretane. Tu su različite sprave i jedna strunjača. "Ovde se ja opuštam... Fizička aktivnost je najbolji lek protiv stresa i glavobolje. Dođi..."
Uđu u malenu kuhinju. Matija upali neonsku lampu i otvori frižider. Uzme stakleni tanjir na kom je bila torta s pavlakom. Onda iz fioke izvadi nož, a iz drugog dela tanjirić i čašu. Na sto namesti servijete i flašu "malvazije" dopola punu.
"Izvoli, sedi. Ne možemo ostaviti jednu princezu bez kolača."
Kristina se nasmeši. Sedne. Matija takođe. On odseče dobro parče i stavi pred nju.
Kristina s apetitom počne da jede. Matija je gleda. "Baš uživaš u hrani... Nezasita..."
Matija jednim prstom uzme malo šlaga, i dok ona to i ne vidi, malo joj umrlja nos. Kristina se nasmeje. Sale se. Onda komadić torte završi u Matijinim ustima. Igraju se. Matija se približi.
"Pusti da te probam...", i počne lagano da je ljubi, skoro da imitira ujed. Kristina je u početku malo kruta, onda se prepusti. I mekan, dugačak, snažan poljubac. I milovanje. Opet. A onda na nogama, majica koja leti, haljina koja klizi dole, on koji je podiže i nosi tamo. Hodnik, tamna vrata koja se otvaraju, spavaća soba, abažur koji se pali. I opet poljupci, milovanja, strast. Kristina pod prstima oseća njegovo savršeno telo, definisane mišiće, glatku i toplu kožu. Onda pogleda okolo koliko može to da uradi. I primeti da je ova soba jedinstvena što se tiče opremljenosti na moderan način, s mnogo ogledala po zidovima i malo nameštaja, koji je sav u beloj boji. Primeti još jednu stvar - da se Matija s vremena na vreme okreće i gleda svoj odraz u nekom od ovih ogledala. Sviđa se samom sebi. Možda zbog svojih mišića, zbog sebe samog kao protagoniste u ovoj sceni. Kristina to nikad nije radila s toliko ogledala oko sebe i oseti pomalo stid. Ali Matija je divan i na kraju ponese i nju pa ne misli više na to. I opet poljupci, i on na njoj. Onda Kristina primeti nešto drugo. Na komodi blizu prozora nalazi se mala staklena kugla, od onih sa snegom. Unutra je lutak koji drži kartončić sa natpisom Volim te. Odjednom se Kristina rastuži. Slična je onoj koju sam poklonila Flaviju da ga iznenadim... I on se nasmejao. Zagrlio me. I onda je okrenuo tu staklenu kuglu s lutkom jedanput i onda ponovo i gledao kako sneg pada. Ona što je sada u sobi na njegovom stočiću. Oduvek mi se mnogo sviđala. Možda je i njemu poklonio neko poseban. I stalo mu je. Pa joj je još simpatičniji. I pusti da je dodiruje. Ali hiljadu uspomena se pojavi dok Matija nastavlja da je ljubi ne znajući na šta ona misli.
Malo kasnije. Gradska buka se utišala. Skoro je jedan. Kristina se mirno oblači. Opet pogleda onog lutka. Matija je opružen na krevetu i mesečina koja se provlači kroz prozor obasjava ga i stvara čudnu igru u ogledalima. Oči su mu zatvorene. Otvara ih.
"Ideš, zlato?" "Da, kasno je..."
Matija sedne na krevet. "Hajde, odvešću te..." "Ne, nema veze, malopre sam pozvala taksi..." "Kada? Nisam ni primetio..."
"Malopre, možda si spavao... A i sad bi mi bilo žao da te teram da izađeš. Taksijem mi treba minut..."

"Sviđaš mi se, ti si nezavisna žena..."
Na zvuk ove reči, Kristina oseti nešto čudno. Onda se digne. Matija takođe. Kristina uzme torbu i kaputić koji je položila u kuhinji i on je isprati do vrata. Izlazeći, Kristina se okrene.
"Ko ti je poklonio onog lutka što imaš u sobi, onog u staklenoj kugli?"
Matija napravi zaprepašćeno lice. Porazmisli malo. "Pa... jedna... ali ne sećam se imena...
Zašto?"
Čudno kako jedan mali predmet, suvenir tako beznačajan, može imati toliko različitu vrednost za dve osobe. Suviše različitu. Ne seća se čak ni ko je ona. Neka ona koja mu je to poklonila s ljubavlju kao što sam ja Flaviju. Neka ona koja je osvojena, možda slatka, možda strpljiva, možda ubeđena da i on nju smatra posebnom. A sada joj se on čak ni imena ne seća. Kristina ga posmatra koji trenutak. Matija se nasmeši.
"Dakle, predivna ženo, mogu Ii sutra da te pozovem?" "Ne..."
Matija je začuđen.
"Možda nešto radiš... onda prekosutra," "Ne..."
"Za koji dan?" "Ni to..."
Kristina ga pozdravi, nasmeši se i onda nestane u hodniku. Matija ostane da je gleda. Ne razume ovu promenu raspoloženja. Ma! Žene. Uvek je teško shvatiti. A u svakom slučaju, nikad ne reci nikad.

115.

Erika se brzo okrene. Pomalo ne shvata. Oseća da je dušek malo tvrd. Ma šta se dešava? Otvori oči. Pokušava da izoštri. Ali ne prepoznaje predmete, sobu. Onda sedne na krevet i pogleda okolo. I ugleda ga. Pored sebe. Disanje mu je teško i spava nepokriven. Čaršav je skoro ceo na podu. Opružen je sa stomakom nagore. Njegovo golo telo je pomalo mlohavo. Čudno. Ne izgleda tako kad je obučen. Erika pogleda na stočić. Digitalni sat pokazuje tri posle ponoći. Primeti da je i ona gola pod čaršavom. Primeti svoju odeću rasutu po podu. Okrene se ponovo prema njemu. I seti se. Napustili su fakultet. On joj je ponudio prevoz da obrnu krug po okolini, u kolima su se šalili, smejali. On joj je dao do znanja da mu se sviđa. A ona je bila srećna. Onda su došli pred neku zgradu. On joj je predložio da se popne na kafu, rekavši da će je posle odbaciti kući. A onda je posle ćaskanja poljubio. Ljubio sve više. Erika se prepustila. A sada, gledajući ga, smeta joj. Tamo je, spava, pomalo bledunjav. Ne čini joj se više tako lep kao ranije. Ma šta li sam to u njemu videla? Izgledao mi je strava frajer. Htela sam da me po svaku cenu primeti, a sad kad sam otišla u krevet s njim, osećam se ovako. Erika se digne. I korača bosonoga po sobi, obasjana odsjajem svetla jedne svetiljke koja se provlači kroz salone. Neke knjige. Ogledalo. I na jednoj komodi ram. Erika ga uzme. Fotografija pokazuje lepu crnku duge kose i dva deteta od oko osam, deset godina. A pored, sklupčan na zemlji i nasmejan je upravo on. Marko Đanoti. Druga, malo veća slika, sa srebrnim ramom, pokazuje Marka i tu ženu na dan njihovog venčanja. Dakle, oženjen je. Erika se okrene da ga pogleda. Sada spava još dublje. Hrče. Erika odmahne glavom. Žalosno. Nije moguće. Ko zna šta on ovde sam radi. Možda su žena i deca otputovali. Ili je ovo samo jedan od mnogih stanova gde dovodi ovakve kao što sam ja. I rekavši u sebi tu rečenicu, sledi se. Ovakve kao što sam ja? Ovakvi kao što je on. Ja nisam ništa loše uradila. Samo sam sledila svoj instinkt. On mi se sviđao. I tačka. On je taj koji laže. Koji vara ženu. I zavitlava studentkinje. I te reči zvuče tako kao neka laž koju je ispričala samoj sebi.

116.

Kola sa šoferom se parkiraju pred Aleksovom zgradom, i on brzo izađe i iz prtljažnika uzme svoj kofer na točkice. Leonardo spusti prozor. "Uzmi slobodan dan, ako hoćeš."
Aleks se nasmeši. "Okej, hvala. U svakom slučaju, čini mi se da je sve prošlo kao po loju, zar ne?"
"Da, savršeno." Leonardo se s entuzijazmom nasmeši. .Amerikanci su već dali unapred veliki komad budžeta od sledeće godine njihovom udruženju i ostali su impresionirani lepotom filmova. Moram da kažem da ste ti i Rafaela stvarno ubojito oružje. Zao mi je što ona nije pošla."
.,Da...", doda Aleks. "Posao koji je uradila bio je vrlo cenjen. Ako svraćaš do kancelarije, reci joj to. Mi se vidimo prekosutra..."
Kola sa šoferom i Leonardom ponovo krenu, dok Aleks ulazi u zgradu i zove lift. Proven mobilni telefon. Čudno. Niki me nije pozvala. Ni poruke. A juče sam probao jedanput i nije zvonilo, onda na večeri s Amerikancima nisam više mogao. Pa, to je i normalno. U svakom slučaju, sad će se sve usporiti. Ovo je bio odlučujući trenutak za izbor linije kampanje, sada će započeti opadanje. Otvori vrata stana. Odsad pa nadalje sve će biti lakše. Mnogo lakše, tako ću moći i malo da se pobrinem za ovo venčanje. Uđe u stan i položi ključeve na stočić na ulazu. U suštini, dosad nije mnogo uradio.
"Niki... Jesi li tu?" Možda je već izašla. "Niki?"
Možda nije došla, možda je više volela da ostane kod svoje kuće, već i zato što mi se čini da je danas trebalo da izađe s majkom da preda zahtev za crkvu... Ali iznenada ugleda otvoren orman. I neke fioke od stola. Vrata sobe identične Nikinoj su otvorena i orman je prazan.
"Ne, ma šta se desilo? Da nisu bili lopovi?" I to kaže oklevajući, skoro s nadom, zabrinut da bi naprotiv moglo biti nešto drugo, sa strahom da iza ovog neshvatljivog nereda može biti neki drugačiji razlog. Ne. Recite mi da nije tako.
Aleks spusti putnu torbu na pod i trči kroz stan, sve uzrujaniji dok ne dođe do spavaće sobe i ne nađe ga. Aleks. Pismo. Neko drugo.
"0, ne..." Skoro frenetično otvori koverat i izvadi pismo, razvije ga snažno, besno, mašući kroz vazduh, brzo, žedan da sazna šta je napisano.
"Dragi Alekse, možda nije pravi način da ti to kažem, ali u ovom trenutku sam velika kukavica."
Aleks ne veruje svojim očima, skoro oseti da će se onesvestiti, dođe mu da ispovraća onaj dobar doručak od jutros i frenetično proždire svaku reč. Brzo pređe, preskačući koncepte, rečenice, redove, tražeći, njuškajući, sa strahom da će naći tu rečenicu: zaljubila sam se u drugog. I na kraju uspori, pomalo mirniji, ponovo počevši, neznatno vedriji.
"Žao mi je, ovo je suviše veliki korak za mene. Shvatila sam da se bojim, da nisam spremna."
Eto. Lakše diše. Samo je to, ništa više, odnosno, ipak je mnogo, važno je, ali nije definitivno. Nastavi da čita do poslednjeg reda.
"Stoga je bolje da se neko vreme ne viđamo, moram da razmislim o svemu.
Ali kako? Ja sam zbog tebe ostavio posao, otišao na ostrvo, na svetionik da te čekam, a onda smo se vratili zajedno zato što smo odlučili da se vratimo. Preselio sam se da ti ne bi imala uspomene na ono što sam ja proživeo s Elenom, rekonstruisao sam tvoju sobu tako da ti možeš da dođeš ovde i učiš i da se isto osećaš u svojoj kući, slobodna ili nezavisna u

svakom slučaju, otišao sam sve do Njujorka, kontaktirao sam Mausa i sve ono što sam izmislio kako bih mogao da te pitam da se udaš za mene baš na način kako si ti sanjala, s bajkom koju voliš, zato što život može biti bajka ako to želiš, ako ti odlučiš da živiš sanjajući... A sada se ti odričeš sna? Nisi spremna? Plašiš se? Odričeš se svega ovoga? Zašto, Niki? Zbog mene? Zato što sam bio suviše zauzet? Zato što si morala da podnosiš moje sestre? Pripreme oko venčanja? Teret izbora? Molim te, reci mi, Niki, I ostane tako, u tišini prazne kuće, među ovim zidovima koji još uvek mirišu na smeh i ljubav, na trke i zabavu, lažno bežanje i mekano padanje na čaršave, poljupce date u svakoj sobi, uzdahe koji još uvek odjekuju u vazduhu kao blagi osmesi koji lagano blede. I iznenada ova kuća Aleksu izgleda tužna, kao da je izgubila sav svoj sjaj, kao da su boje ovih divana, ovih tepiha, ovih stolica, ovih slika, svih ovih stvari izabranih zajednički iznenada izbledele, kao zamagljene, razređene vodom. Ili ih barem tačno tako vidi kroz svoje suze.

117.

Oli na brzinu sređuje stan, sakrivajući pomalo stvari u orman, tu i tamo brišući prašinu bez neke naročite pažnje. Stavlja vodu da proključa. Iz ormarića blizu sudopere uzme kesicu. Kašikom sipa malo karkade u jedan filter koji će posle staviti u kuvalo. Iz jedne konzole uzme četiri velike šolje i stavi ih na sto, gde je već stavila neki keks, limun i smeđi šećer.
Nastavi da malo posprema. Onda zazvoni interfon. Tri puta, brzo. Dobro. Treba da je jedna od njih. Oli ode da otvori i sačeka da dođe na odmorište.
"Hej, ti si." To je Erika. "Ćao, uđi."
Oli se vrati u kuhinju i smanji plamen na ringli. "Dođi ovamo, bar ćeš paziti na vodu." Erika je sledi. Baš u tom trenutku ponovo zazvoni zvonce. Oli ponovo otrči do vrata,
,Ah, tu si..."
Dileta zagrli Oli. "Kako si ozbiljna... Ma šta smo sve nervozne?"
"U pravu si, izvini... Ovo je onaj period onako. A onda, kada nas Niki saziva na ovaj način, uvek mi je čudno... Zbog nje sam nervozna!"
Uđu u dnevnu sobu.
"Ćao, Erika!" Dileta priđe i poljubi je. "Dakle?" "Tu smo."
Dileta sedne na jednu visoku stoličicu blizu šanka. "Hej, baš je lepa ova mansarda, baš si je sredila s ukusom."
Oli se nasmeši. "Hvala. Da, mnogo mi se sviđa i dobro se spava ovde, tiho je. Mislim da svaka kuća ima neku svoju atmosferu, naročitu energiju, zar vi ne verujete?"
"Da, a kakva je ova?"
Oli se nasmeši. "Veoma pozitivna. Ali šta vi mislite, šta Niki želi da nam kaže?" "Ma... Po mom mišljenju, hoće da predloži da joj dve od nas budu kume."
Erika razrogači oči. "Dve? Samo dve? A zašto ne sve tri? Onda sam sigurna da ću ja biti izbačena!"
Oli se iznenadi. "A zašto? U krajnjem slučaju, ja ću ispasti. Tražila sam je hiljadu puta i nikad mi nije odgovorila."
"Ni meni. Sinoć sam probala i bila je isključena." Dileta uzme keks. "Mogu? Gladna sam."
"Da, da, naravno, u stvari, izvinite. Hoćete li nešto?"
Erika odmahne glavom. "Ne, ne, ja ne, moram da smršam, baš sam se mnogo ugojila." "Ma šta pričaš, super ti je!" Oli pogleda Diletu. "U krajnjoj liniji ona je nabacila neko kilo."
Dileta se pravi da ne čuje, nasmeši se i uzaludno se sakriva iza keksa koji jede. "Ja? Može biti. Uvek sam gladna u ovo doba." Onda počne da se smeje. "Što znači da treba malo da se stavim u pokret i pokušam da skinem!"
"Da, eto." Erika klima glavom. "Možda s Filipom."
Dileta napravi grimasu. "Uh, zavisti! Šta, već neko vreme nemaš ništa?" "Ja? Ma ne znam kome da dam ostatke!"
Onda se Dileta obrati Oli. ,Ah, u svakom slučaju, slažemo se, jelda?", dok po stolu

razmešta keks s maslacem i bademima koje je ponela. "Pa...", kaže Oli. "To me još pomalo ljuti."
"Da, i mene", kaže Erika isključujući ringlu.
"Znam, devojke, ali i dalje smo njene prijateljice. Već smo pričale telefonom, daj, Niki je onda u ateljeu bila umorna i pod stresom, kao i onih prethodnih dana kada nam nije odgovarala... Ne ljuti se na nas i nije da nas manje voli... Samo joj je zapalo nešto s čim ne zna kako da se nosi."
"Da, ali kakve to veze ima s nama? Htele smo samo da joj pomognemo...", kaže Oli stavljajući kesicu čaja u vodu.
,Ali to i ona zna... samo što je na trenutak izgubila lucidnost. Zar nisi videla kako je bila zbunjena onog dana. Devojke, mi smo Talasi. U dobru i zlu. Nismo savršene. Ne možemo uvek da budemo na visini zadatka. I svakoj od nas može se desiti nešto neočekivano... što nas preplaši i poremeti naše planove", i dotakne stomak, gestom koji može samo ona da razume. ,Aii mi smo Talasi. Sećate se? Uvek i u svakom slučaju. Četvoro nas je. I moramo da budemo tu čak i kada se neka od nas malo udalji ili je u teškoćama ili nas u prvi mah odbija a mi ne shvatamo. Među prijateljima postoje i svađe, pa ne slažemo se valjda stalno i uvek. Inače, kakvo je to prijateljstvo? Gluma. Ono što je važno jeste da se posle sve razjasni, pronađe hrabrost da se sruši zid ćutanja koji se ponekad stvori. Neko je morao da napravi prvi korak. Dobro. To smo bile mi. I videćete kako će se sve srediti. Ali moramo da pronađemo harmoniju... Hajde, hoćete li mi to obećati? Ionako ćemo se posle osećati loše ako pustimo ovako stvari..."
Erika i Oli razmene poglede. "Vidi, Dileta, mi volimo Niki. Obožavamo je i ti to znaš. Kao što obožavamo tebe. Ali ono što me razbesni jeste to što se Niki, kada je osetila teškoću, zatvorila, nije nas više potražila... Ona je ta koja nas je stavila na stranu. Ide u Njujork, vrati se, odluči da se uda, izoluje se, pusti da joj Aleksove sestre pomažu, nama bezi... Ona je ta koja ne uspeva da bude s nama..."
"Daj, Oli, nemoj da si oštra... Ionako to nisi... i tebi je žao što se izolovala. A baš zbog toga mi treba da shvatimo da se možda oseća loše. Ne čini ti se da napadom ništa nećeš rešiti? A onda, ponavljam, mi smo prijateljice. Tačka, gotovo. I nismo to samo na rečima. Ionako dolazi, zar ne? Već nas je skoro četiri. I videćemo."
Nakon nekoliko trenutaka zazvoni interfon. Oli ode da otvori. Onda se okrene prema ostalima. "Ona je."
I iznenada osete napetost, uzbuđenje, strah. Olino srce jako lupa, kao pred neki izazov ili tešku probu. Dileta nervozno šeta po sobi. Erika nastavlja da u rukama premešta kašičicu za čaj. Pričati. Izjasniti se. Ponovo početi. Kao što se nikada ranije nije desilo među njima. Mala pukotina koja, ako se na vreme ne sanira, rizikuje da postane suviše velika. Prijateljica uz koju treba ostati, zaštititi je, pomoći joj čak i preko onoga što ona sama može da shvati. A onda rečenice, sve one rečenice koje su godinama pisale u svoje dnevnike, posvećivale jedna drugoj naizmenično, kako bi svaki put sve više učvrstile vezu. Ona arapska poslovica "Prijatelj je onaj kome možeš poveriti sadržaj svog srca, svako zrno i zrnce, znajući da će ih nežne ruke preneti u sito, i da će samo vredne stvari biti sačuvane, sve ostalo će biti odbačeno nežnim duvanjem." Ona Džubranova rečenica... "Prijatelju moj, ti i ja ćemo biti stranci života, i jedno od drugoga, i svako od samog sebe, sve do dana kada ćeš ti pričati a ja slušati, smatrajući tvoj glas mojim glasom, a kada budem ćutao pred tobom misleći da stojim uspravan pred ogledalom." I opet Antoan de Sent-Egziperi... "Prijatelju moj, pored tebe nemam ništa zbog čega bih se izvinjavao, ništa od čega bih se branio, ništa da pokažem; nalazim mir... Izvan mojih neveštih i ti uspevaš u meni da vidiš jednostavno čoveka." Eto, sada je trenutak da vidimo."

Baš u tom trenutku začuje se zvono na vratima. I Oli ode da otvori. "Ćao..."
Niki je odmah zagrli, skoro je iznenadivši. Oli pusti da joj ruke padnu, pomalo zapanjena ovim gestom. Dileta i Erika se pogledaju. Erika uvrne ustima, kao da kaže: mmm, tu ima nešto što mi ne štima. Onda i ostale odu da je zagrle. Dileta joj se nasmeši.
"Ovo venčanje te je ukralo od svega i svih..."
Niki se odvoji i klimne glavom. "Da, tačno. U pravu si,"
Ali u njenim rečima se ne oseća uobičajena radost, i Talasi to naravno odmah primete. Niki zatvori oči na trenutak, samo na trenutak, onda ih otvori. Dileta, još uvek pomalo žvaćući onaj keks, nasmeši se pokušavajući da olakšava situaciju.
"Dakle... Znaš li šta smo se kladile? Da ćeš danas izabrati dve kume... I moram ti reći da smo pričale i da će se jedna od nas u svakom slučaju osećati veoma loše... Onda izbaci mene, ja sam najjača, ili... Neka sve tri budemo kume... Ja ti kažem, Niki... Grupa Talasi s ovom odlukom mnogo rizikuje..."
Niki se nasloni na šank iza svojih leđa, kao da se pridržava, da se oseti stabilnijom zbog vesti koju treba da saopšti. Onda se nasmeši, neodlučna i postiđena.
"Ništa ne rizikujete..." Napravi pauzu i pogleda ih u oči odlučno, uverena u svoj izbor. Ali ipak tražeći njihovu ljubav. I njihovu podršku, koja joj je potrebna. "Više se ne udajem."
"Šta?" Dileta se skoro zadavi s poslednjim komadom keksa, Erika i protiv svoje volje i dalje protivna, ovog puta ostane iskreno zapanjena. "Ma šališ se, jelda?"
Oh ostane da ćuti, zapanjena je i ne zna šta da kaže, šta da misli, šta da oseća. Da li da bude srećna ili da joj bude žao, devojčica ili žena. Onda izabere da jednostavno bude drugarica.
"Ispričaj nam."

118.

"Ma nije moguće."
Flavio, Enriko i Pjetro su zapanjeni, užasnuti. Ne veruju svojim ušima. U stvari, svojim očima budući da stalno jedno drugom dodaju Nikino pismo, iako su ga naizmenično već pročitali bar tri puta.
"Odnosno, nije moguće." Pjetro to ponavlja odmahujući glavom. Flavio ga gleda. "Već si to rekao tri puta."
"I ponovo ću reći, nije moguće."
Aleks, skrhan, sedi na divanu u salonu. "Momci, e pa moguće je. Tako je. Tu piše. Nisam valjda ja izmislio."
Enriko pokušava da utvrdi. "Na stranu što mi izgleda kao pismo koje je napisano na brzinu, čak ima i grešku..."
Flavio raširi ruke. "Ma šta te briga za grešku! A i koja je to greška, izvini, ja je nisam primetio..."
"Pa ovo, daj, i ja sam je video." Pjetro ponovo uzme pismo u ruke. "Evo je ovde: nemoguće je ići za tvojim sestrama... Na to si mislio, jelda?"
"Eh...", Flavio širi ruke. "Ma daj! Danas se tako kaže." "Ne, trebalo je da kaže pratiti tvoje sestre i gotovo."
"Ma daj! To su tvoja pisma, kad pišeš nekim firmama možda! Ovo je pismo jedne devojčice... Hm, izvini što tako kažem", obraćajući se Aleksu, "koja ostavlja svog momka."
"Eee! Hvala..."
"Hej, pa ovde je napisano."
Pjetro klima glavom. "I koja obuzeta žurbom, ne cifra toliko." "Baš tako!"
Aleks ih gleda, neutešan. "Na stranu greška, šta vi mislite o tome?" Enriko se umeša. "Pa, ja mislim da to nije dobar izbor."
"Koji?"
"Pa to da svima nama daš pismo da pročitamo!"
"Ma šta pričaš! Nisam te to pitao, šta me briga, vi ste moji prijatelji oduvek, ako ne kažem vama, kome ću da kažem! Onima na poslu, Andrei Soldiniju, Leonardu?"
Pjetro se umeša. "Pa, ja sam pre neki dan svratio do tvoje kancelarije i moram ti reći istinu, s Rafaelom bih se rado suočio s bilo kojim problemom..."
"Da, ali je u ovom trenutku ona za mene Rafaelo, muškarac." "Onda si u stvarno lošem stanju."
"Vrlo lošem. Ovo je drugi put da pitam ženu da se uda za mene..."
"I opet se nađeš pred ispražnjenim ormanima i pismom koje te čeka."
Pjetro sedne prekoputa Aleksa. "Odnosno, neizbežno se mora priznati da nešto ne ide..." Aleks ga zabrinuto gleda. "Na primer?"
"Pa, kad ih ti pitaš da se udaju za tebe, s pripremom venčanja i svim ostalim, ti u njih usadiš takvu nervozu i strah, u stvari rekao bih pravi užas, da ih to na kraju neizbežno navede na beg..."

"Na stranu što s Elenom nije ni bilo priprema..."
Plavio se okrene Pjetru. "Znači, ova tvoja teorija ne vredi!" "Da, ali mislim da sa sledećom..."
Aleks ga zapanjeno gleda. "Sa sledećom? Kojom sledećom? Neeee... Ni govora. Ja želim Niki!"
Pjetro pokušava da ga smiri. "I sigurno ćeš je ponovo imati. Ali s njom je priča o venčanju već otišla na neki način u drugu stranu. Ali, ako ikada ne budeš više bio s njom..." I na samu ovu pomisao Aleks oseti kako će se onesvestiti, ali Pjetro nastavi kao da nije ništa.
"Mislim da bi bilo najbolje da se odsad pa nadalje sa ženama praviš kako ih zoveš na neko važno slavlje, vrlo elegantno, tako će se one srediti i izaći na visini, a onda... Ta-na-na- naaa! Dovedeš ih tamo gde si već sve pripremio, prijem, kumove, bombonijere, cveće, burme... I venčaš se na brzinu! Bez mogućnosti pražnjenja ormana... uobičajeno pismo i svu tu dramu koju si već naveliko proživeo, je l' tako? A ne verujem da bi mogao da izdržiš neko treće pismo..."
Aleks ih gleda jednog po jednog. "Možda vi to ne shvatate, odnosno, ja razumem vašu ličnu situaciju, činjenicu da ste sva trojica na jedan ili drugi način, ko više — ko manje, u teškoćama u braku, i da vam je sve ono što ste doživeli oduzelo veru u ljubav... Ali to nije slučaj sa mnom. To nije moja priča. Nije moja bajka."
Pjetro ostane malo iznenađen. "Bajka? Koja bajka?" "Bajka između mene i Niki. Ja volim Niki."
Plavio, Enriko i Pjetro uzdahnu i puste se da padnu na divan prekoputa Aleksa.
Pjetro prvi preuzme reč. "Ako sa četrdeset godina još uvek veruješ u bajke, problem je teži nego što smo mislili."
Aleks ga pogleda, onda se nasmeši. "Možda je to što ti ne veruješ još veći problem." Pjetro klimne glavom. "Okej, okej, tvrdoglav si i hoćeš da si u pravu. Onda idemo da dobro analiziramo ovo pismo. U jednom delu Niki upravo kaže da bi volela da je ti otmeš od svega i svih i motorom je odvedeš... Klasična moderna revizija princa na belom konju u ključu trećeg milenijuma, s motorom umesto konja."
Enriko se umeša. "Da, ali možda zaboravlja da ti nakon nesreće sa svojim ocem, kad si imao četrnaest godina, imaš užasan strah..."
Pjetro ga ispravi. "Možda joj to nije rekao."
Aleks ga zaustavi. "Ne, rekao sam joj, rekao sam joj..." "Onda za nju nema opravdanja."
"Ne, onda je još gore. Znači, htela je da podvuče taj tvoj strah..." Aleks je sve radoznaliji. "Dakle?"
"Dakle, ona tebe smatra starim." "Starim? Mene? A zašto?"
"Zato što ne radiš sve te stvari kao mladi! Koliko puta si je odveo u diskoteku?" Aleks malo porazmisli. "Jedanput."
"Dobro."
"To je bilo predstavljanje nekog firminog brenda, izabrali smo diskoteku jer je bila reč o pivu kao proizvodu."
"Loše."

"Zašto?"
"Rekao si mi diskoteka. Bila je diskoteka, ali je bio i posao. Vožnje motorom? "Nijedna, nemam ga i, kao što je Enriko rekao, plašim se!"
"Veoma loše."
"Koliko ste piva popili zajedno?"
"Nismo, ona pije koka-kolu, a ja ponekad rum."
"Loše! Zajedničko pivo daje lakoću i osećaj slobode, pa to ostane u sećanju. Tetovaže?
Pirsing? Neke čudne stvari? Kakvi smo u seksu?"
Aleks ga naglo zaustavi. "Čuj, Pjetro, samo se plaši da se uda." "A je li? Ja u ovom pismu vidim i mogućnost nekog drugog." "Šta? A gde? Kako? Zašto?"
"Ne znam. Osećam to. Ja ne verujem u taj iznenadni strah. Nažalost, život je takav i skoro uvek iza pisma kao što je ovo...", Pjetro mahne pismom kroz vazduh. "Skoro uvek je prisutna nesposobnost da se zaista ispriča kako stvari stoje."
Aleks se digne i ode da sipa sebi piće. Enriko i Flavio popreko pogledaju Pjetra, on napravi pokret prinoseći pesnicu bradi, kao da kaže; šta hoćete od mene? Baš u tom trenutku vraća se Aleks s čašom punom "red bula".
"Bravo, to će te držati! Sad bi mogao da imaš neki psihološki pad."
Aleks popije gutljaj, onda nastavi da ga mirno gleda. "Znaš, Pjetro, ti tako pričaš jer si u svom životu stalno varao."
"Varao sam da me ne bi varali. Već mi se to desilo kao dečaku. S osamnaest godina bio sam ludo zaljubljen u jednu... A ona je bila kurva i bila je sa svima. Kada sam to otkrio, rekao sam s4m sebi da se to više nikada neće desiti, ja ću stići pre njih. Varaću pre nego što one prevare mene."
"A da ima nekog drugog, kako bi se osećao?"
Aleks malo porazmisli o ovome. Svi ostali se zabrinuto pogledaju. Onda Aleks vedro nastavi da priča. "Mogla bi da ga ima i da nema hrabrosti da mi to kaže... Ali zašto da ne? Šta bi bilo loše u tome? Ljubav je lepa jer se čovek zaljubi i dešava se i bez nekog određenog razloga, bez želje i bez utvrđenog vremena. Ti si već znao kada ćeš se zaljubiti u Suzanu?"
"Ne!"
"A ti u Kamilu?" "Ni govora."
"A ti u Kristinu?"
"Oduvek sam bio zaljubljen u Kristinu, u stvari, nemoj da mi je pominješ, jer se osećam vrlo loše!"
"Dobro, onda ti nećeš raditi test. U svakom slučaju, da se vratimo na Niki, može biti da se ona zaljubila u nekog drugog, ali može jednostavno biti i da se uplašila od braka. Obe teorije imaju pedeset posto, a ja, možda jer želim da verujem u svoju bajku, biram drugu." I sedne na divan, sad vedriji, nastavi da srkuće svoj "red bul" i gleda ih svu trojicu. Onda potpuno promeni izraz. "A i zato što ako ima, ja ću se ubiti."
,Ah, eto! Takvo ponašanje mi je i bilo apsurdno!", Pjetro se nasmeši. "Bajka, bajka... Onda, kada ti oduzmu bajku, eto nevolje."
Aleks mu priđe. "Čuj, pošto mi onaj stan bez Niki izgleda stvarno strašno... mogu li da ostanem i ja ovde s vama?"

Flavio ga zagrli. "Ma naravno! Što pitaš uopšte! Moja kuća je tvoja kuća."
Pjetro ga lupi po ramenu. "Dakle, na stranu što je ovo moja kuća... A ja sam onda onaj ko odlučuje ko ostaje a ko ne..." I napravi dugu pauzu u kojoj izgleda da će kako Aleks tako i Flavio skliznuti s njegovih usana. I Enriko posmatra situaciju s velikim interesovanjem. Onda se Pjetro nasmeje i zagrli Aleksa. "Ma naravno! Što pitaš uopšte! Ovo je tvoja kuća! A i zbog onoga koliko si me puta ti ugostio u svojoj kući, s Ruskinjama i svim mojim glupostima, srećan sam da konačno mogu malo da ti se odužim. Dođi da ti pokažem tvoju sobu...", Pjetro ga uzme podruku i otprati do kraja hodnika. "Najbolja! Aleksu dajem najbolju... Zato što to zaslužuje!" I nestanu tako izlazeći iz salona.
Enriko i Flavio ostanu da sede na divanu.
Flaviju je vidno žao. "Jebi ga, baš nije moglo. Aleks je bio tako srećan, sve je išlo kao po loju... Bar za njega."
Enriko klimne glavom. "Da, bar jedan koji je mogao da živi svoju bajku, kako kaže on, baš je bio potreban našoj grupi! Sada smo kao svi..."
"A to znači?"
"Rastajemo se, razdvajamo, ili smo zajedno iz navike, udobnosti, interesa, nikad zaista zbog ljubavi. Jebiga! Kladio sam se na Aleksa i Niki, bili su moj dobitak na opkladi, bingo u ljubavi, sedmica na lotou."
Flavio raširi ruke. "Ali nije sve rečeno, izvini, mogli bi se vratiti jedno drugom i venčati i naveliko živeti svoju bajku... Nakon svetionika, nebodera..."
"Da, mesec!", ulazi ponovo Pjetro. "Vi svi živite na mesecu, vi ste vanzemaljci!" "Šta?"
"Ona ima dvadeset godina i normalno je da joj hormoni kolaju kao ludi! Nakon što je isprobala čudnu stvar s nekim ko je stariji od nje, ona se vraća, kao što je i pravo, da proživi neki lep seks sa svojim vršnjakom... Ma dajte, momci, nemojmo se zajebavati, vidi se izdaleka da ima drugog. "
Baš u tom trenutku Flavio i Enriko mu pokažu da se okrene. Aleks je iza njega s otvorenim ustima, rukama koje su pale duž tela. "Došao sam po malo vode, ali u ovom trenutku mislim da je bolji viski."
"Da." Pjetro klimne glavom. "I za mene, dupli. Izvini, Alekse, ali bolje je biti malo pesimista nego naivan. Ja sam u to ubeđen i mislim da u ovom trenutku treba da se s ovom situacijom ili direktno suočiš ili da je u potpunosti i zauvek zaboraviš."
Aleks lupi svoju čašu viskija o Pjetrovu. "Bolje je prvo rešenje. Za drugo, da je zaboravim, ne bi ipak bio dovoljan ceo život. Ja Niki nikad neću zaboraviti."