Izvini, ali hoćeš li da se udaš za mene?

First topic message reminder :



Ljubavna priča se nastavlja...

Aleks i Niki, zaljubljeniji no ikada, tek što su se vratili sa Plavog ostrva, gde su proživeli nezaboravne dane. Ljubav cveta, a kod kuće ih čeka svakodnevica – obaveze, navike, ali i poneka novina. Niki se upisala na književnost, novi raspored, nove obaveze i naročito nova poznanstva... a Aleksu, reklamnom stručnjaku, poveren je nov, interesantan projekat i sposobna i predivna asistentkinja...

Niki ima svoje legendarne drugarice – Talase, koje su sad zrelije, sa novim obavezama i pred novim zadacima. Da li će njihovo prijateljstvo biti isto kao nekada? Aleks ima svoja tri druga, koji se nalaze pred bračnim brodolomima i nedoumicom – da li je tačna ona priča o krizi sedme godine?

Da li će ljubav između lepe Niki i dvadeset godina starijeg Aleksa preživeti sva iskušenja? Aleks, romantična sanjalica, odlučuje da rizikuje i zaprosi Niki, pa kud puklo da puklo!

Svi, bez obzira na pol i godine, razmišljaju i postavljaju pitanja o ljubavi. Da li ljubav zaista postoji? Da li je u pravu onaj ko kaže da ljubav ne može da potraje više od tri godine? A onda i ono pitanje na koje je najteže odgovoriti: da li ljubav može potrajati zauvek?

A da li je odgovor na sva ova pitanja jednostavno – LJUBAV? Jer voleti znači imati hrabrosti da sanjaš, da tragaš za sopstvenom srećom, i da je, jednom kada je nađeš, više ne puštaš...

29.

Ispred vrata, različiti predlozi napisani drečavim bojama. Reklame s privlačnim ponudama vire na tabli od plute iza stakla. Aleks se popne uz tri stepenika i uđe. A tamo već znaju kako da postupaju s njim.
"Ćao, Kjara! Ovako, ovog puta moramo uraditi nešto zaista specijalno... Ukratko, veoma važno..."
"Šta hoćeš da kažeš, da poslednji put nisi bio zadovoljan?"
"Ne... Apsolutno ne, sve je bilo odlično, savršeno, ali ovog puta, pa, da, mora da bude još bolje!"
"A ko je nova srećnica?"
Aleks podigne obrvu. "Zašto?"
"Pa, vidim da si pun entuzijazma..."
U suštini nekim osobama može se činiti čudnim da radite nešto različito a uvek za istu osobu. "To je Niki Kavali."
"Ah...", Kjara je razočarana. Aleks to odmah primeti. Možda je za nju ljubav već stvar navike. Šteta.
Aleks sedne preko puta. "Dakle, imam četiri dana i mislio sam da... Moglo bi biti lepo... Da, ukratko, danas po podne dok sam bio u kancelariji, malo sam surfovao po internetu i našao sam zaista predivne stvari..."
I raširi nekoliko papira po stolu. Kjara ih pogleda. Puni su beležaka, podvlačenih stvari, crteža, istaknutih mesta, onda mapa nacrtana s krajnjom pažljivošću, a pre svega... s ljubavlju. Eto, to je možda stvar koja treba Kjaru toliko da začudi, pomisli Aleks. I zaista je tako. Dok Kjara prelazi pogledom papire, pita se kako je moguće da je posle dve godine jedan uspešan muškarac kao što je on, lep, zabavan i simpatičan, ukratko neko ko može imati tolike druge žene, još uvek srećan kao dete kad može da napravi iznenađenje toj blaženoj Niki Kavali. Ma šta li to ona ima tako posebno? Kjara s osmehom sluša ovu vrstu poplave reci u oluji, Aleks i njegovi predlozi, Aleks i njegove čudesne ideje, njegove hipoteze, njegove zanimljivosti. I ona klima glavom dok on čita neke adrese u svojim beleškama. Onda se Kjara pogleda u ogledalo iza njega i popravi kosu. I razmišlja. Ma šta ii to ima više od mene ta Nikoleta? Zašto ja, kao lepa devojka, simpatična, zabavna, tridesetogodišnjakinja koja odlično izgleda, ne odgovaram nekome kao što je on?
Aleks podigne pogled s papira. "Ma, je l' me ti pratiš?"
"Pa naravno!" Kjara se na tren strese i vrati sebi. "Ma naravno! Naravno..."
Devojka otvori stranicu na svom računaru, prekontroliše datume, onda otvori drugu, prelista neke reklamne publikacije, napravi gomilu zabeležaka u svojoj glavi i krene na posao. Po ko zna koji put proučavaće najbolji moguči paket da zadovolji klijenta, isti paket koji bi bar jedanput, jedan jedini put, želela da primi kao poklon od nekog ko je zadivljuje, ukravši je na jedan dan, na jedan vikend, na ceo život. Za Kjaru je planiranje tuđih odmora neverovatna patnja. Koliko bi volela da je ona na mestu te "devojčice", kao što ju je uvek zvala u svojim mislima... A onda ono pitanje koje mora da postavi.
"A koliko bi želeo da potrošiš?" Aleks joj se nasmeši. "Bez limita."
Kjara zavrti glavom. "Okej... Naravno." I ponovo se baci na kompjuter i iznenada shvati. Nema borbe. Iza ekrana nasmeši se po poslednji put Aleksu i shvati da on nikad neće biti

njen iz jednog jednostavnog, savršeno jednostavnog razloga. Ludo je zaljubljen u nju.
Aleks je gleda. Kjara se baš trudi u svom poslu. Nema ničeg lepšeg od nekog ko voli svoj posao. Dobra je. I uz to uvek vrlo ljubazna. Predivno je pronaći ovakve ljude. Kad bi Aleks samo znao... Ali Aleks ne zna istinu, kao što se često dešava s mnogima koji su nam tu blizu i koji su ljubazni s nama. Nikad nećemo znati zašto su takvi i ono što zaista osećaju.
Posle pola sata Aleks je pozdravi, zatvori vrata iza sebe i siđe niz stepenice. srećan je zbog svog plana. Baš su dobri u ovoj agenciji. Onda krene da telefonira. Zove druge ljude, one prave da bi uspeo da uradi ono što mu je palo na pamet. Zna da je apsurdno i smeši se dok počinje da priča. Da, naravno da nije lako. Ali i to što je mogao da ga zamisli isto je kao da je već ostvario polovinu tog sna.

30.

Aleks počinje da priprema torbu za mali fudbal. Stavi unutra plavu majicu, ali i onu belu. Ovog puta nisu stigli sastavi timova, tako da je bolje da bude siguran i da na teren ponese obe majice. A uz to, uvek neko zaboravi svoju i traži ti na zajam.
Iznenada bip s mobilnog telefona. Poruka. O bože, šta se sada dešava? Nemoj mi reći da... Aleks odmah ode da uzme telefon iz džepa jakne, pritisne dugme i otvori koverticu. Čita. "Dođi odmah kod Enrika. Problemi. Flavio.
O ne! I ovog puta ništa od igre. Dođavola. Aleks ukuca Flaviov broj, i nije zvonio dva puta a ovaj je odmah odgovorio.
"Halo, Alekse!" Neka buka se čuje u pozadini. "Jao! Baciću se, pusti me!"
"Alekse, dođi brzo!" "Ma šta se dešava?"
"Ne možemo da kontrolišemo situaciju." "Kamila se vratila."
"Još gore." Začuje se urlik. "Baciću se!", i zvuk stakla.
"Stani, stani!", urla Flavio. "Alekse, moram da prekinem", i tako prekine razgovor. Aleks ostane da zapanjeno gleda u nemi telefon. I on je bez reči. Zaista ne može da zamisli šta li je moglo da se desi. Ponovo navuče jaknu i strci niz stepenice. Ipak, dok silazi, ukucava broj.
"Halo, Niki?"
"Ćao, šta se dešava? Čujem da trčiš. Bežiš da igraš fudbal?" Niki pogleda na sat. "Ali, zar nije rano?"
"Ne, večeras ne igramo. "Aleks se priseti laži od pre nedelju dana i shvati da ovog puta zaista nema svrhe lagati.
"A gde ideš? Ne moraš valjda da špijuniraš još nekoga, zar ne?" "Ma kakvi, idem kod Enrika kući."
"Da te nije uzeo za detektiva umesto onog onda, kako se ono zvao. Kosta... I nije bilo nikakvog rezultata."
Aleks pomisli na drugu kovertu s fotografijama ko zna koga i prokune zbog toga. Onda pomisli na ružan događaj s nazovi špijuniranjem na fakultetu i postidi se. "Ne, izgleda da su moji prijatelji neko drugo čudo napravili..."
"Kog tipa?" "Ne znam..."
"Alekse... Ne pričaš mi neku budalaštinu?"
"A zašto bih? Šta god da je u pitanju, saznaćeš pre od mene nego od sebe."
Niki se nasmeši začuvši rečenicu onakvu kakvu bi ona izgovorila. "Eto, tako mi se sviđaš."
I Aleks se nasmeši. "Samo imam dobru profesorku..."
"Da, da, samo ti zezaj! Ali nazovi me posle, baš sam radoznala." "Okej, ćao, ljubavi, čućemo se!"
Posle nepunih deset minuta, Aleks zakuca na Enrikova vrata.

"Ko je?"
"Ja sam."
"Ko ja?"
"Ma kako ko? Aleks..."
Enriko otvori vrata. Vidno je besan i crn u licu. "Uđi", i onda zatvori vrata i ponovo prekrsti ruke na grudima. Očigledan znak zatvaranja. Flavio šetka nasred sobe. "Ćao."
Pjetro sedi na divanu, drži krpu s ledom visoko na desnoj obrvi, koja se nadula. Aleks zapanjeno pogleda svoje prijatelje. "Može li se znati šta se dešava? Svađali ste se, potukli međusobno? Može li se dobiti neko objašnjenje ili ne?"
Flavio vrti glavom, ne veruje još uvek u ono šta se desilo, pometen je. Enriko nervozno lupka nogom po parketu. "Znam samo jednu stvar. Sam sam. Bio sam uspeo da uspavam Ingrid... A sad mi se čini da se od čitavog ovog džumbusa probudila."
"Aaa", čuje se urlik devojčice iz sobe u dnu hodnika. Enriko sastavi palac i kažiprst i povuče pravu liniju ka hodniku. "Eto, upravo ovako, jeste li videli, šta sam vam rekao? Savršen tajming!"
Flavio raširi ruke. "Tako ćeš se izvući!"
"Da, da, naravno... Ja, a? Vi ste ti koji uvek naprave džumbus!" Enriko požuri tamo.
Aleks je malo umiren. "Dakle, hoćete li mi objasniti ili ne?" Onda primeti da je staklo na prozoru Enrikove dnevne sobe polomljeno. "A ovo? Ko je ovo uradio?"
Flavio pokaže na Pjetra. "On. Hteo je da se baci dole!" "Ali izvini... Nisi mogao da otvoriš prozor?"
"Veoma simpatično! Ali zbog ovoga je Enriko ovako ljut..." "Dobro se snalazim, na stranu šale."
Pjetro skine krpu s oka, malo premesti led i ponovo je stavi. "Pa, nimalo mi nije smešno."
Aleks postane nestrpljiv. "Čujte, hoćete li mi već jednom objasniti šta se dogodilo? Inače odoh. Dođavola, ni ovog puta ne igramo..."
Pjetro ga neutešno gleda. "Ne mogu. Flavio, ti mu reci. Ja ću zapušiti uši, ne mogu da verujem, ne želim da mislim o tome..."
I ostavi krpu i pokrije uši. Flavio ga gleda i hukće. "Suzana je ostavila Pjetra."
"I ona? Ne mogu da verujem. Pa šta je to, neka epidemija? Prvo Enriko, pa onda Pjetro..."
I Aleks sedne na divan. "Rušimo se..." Onda pomisli u sebi: ma kako baš sad? Nije trebalo. može li se znati zašto?"

31.

Nekoliko časova ranije. Popodne. Suzana prilazi telefonu. Uzima ga. Brzo ukucava brojeve na tastaturi.
"Halo, Pjetro?"
"Žao mi je, ali advokat nije tu. Mislim da ima neki sastanak napolju ili se loše oseća. Znate kakav je..." Sekretarica se nasmeši i slegne ramenima. I ona već poznaje Pjetra. Suzana, naprotiv, nije sasvim sigurna. Spusti slušalicu. Ne. Ne znam kakav je, a povrh svega isključio je mobilni telefon, a ja sam mu hiljadu puta rekla da postoje hitni slučajevi. Ne razumem zašto nas muškarci ne shvataju. Idemo u nabavku, uzimamo decu iz škole, vodimo ih na plivanje, na gimnastiku, engleski, održavamo kuću i čak i ako radimo, uvek je sve na mestu, kuvamo, održavamo formu da bi ostale slatke i da nas ne varaju, peglamo, organizujemo hiljadu stvari, idemo da podignemo odeću iz praonice. Supruge, majke, ljubavnice, menadžeri. A ako se javi hitan slučaj kao danas, da je vodoinstalater konačno slobodan i dolazi u kuću? Onda iskoči čitav sistem. Program se raspadne. U stvari, ti si čak i džangrizava. To je jedan od retkih slučajeva kad muškarac mora imati uključen telefon i staviti se na raspolaganje da bi nas zamenio u jednoj od naših obaveznih etapa.
Suzana okrene još jedan broj. Ah, srećom, slobodan je. "Halo, mama? Izvini ako ti smetam..."
"Ma ti mi nikad ne smetaš..."
"Da li bi mogla da uzmeš Lorenca s plivanja?"
,Ah..."
"Da. I vodi ga kod tebe, ja ću odmah po podne doći."
,Ali treba da se vidim s prijateljicama..."
"Brzo ću svratiti, sad imam jedan hitan slučaj, a neću da me čeka van bazena sa svim njegovim drugovima po koje dolaze roditelji, a on da ostane onako."
"Eh, da... Već se jednom desilo..."
"Baš tako, želela bih da se više ne desi." "U redu."
"Hvala, mama... Zovem te čim završim."
Suzana uzdahne. Bar je jedna stvar urađena. I smesti se u kola i krene u punoj brzini. Izađe s parkinga i iseče put jednom autu koji zakoči, propustivši je da prođe. Čovek sedne na sirenu i mlatarajući rukama kroz prozor, zaurla: "Ma kako to, koji kurac, voziš?"
"Bolje od tebe!" Suzanin odgovor je spreman, i ona hrabro vozi sve dok ne stigne do kuće. Srećom odmah pronalazi parking. "Izvinite, izvinite..." Stiže za tren do ulaza gde je čeka mladi vodoinstalater. Smeši se. "Ne brinite, gospođo, i ja sam došao pre dva minuta..."
Još uvek zadihana, Suzana otvori kapiju, onda ulaz i na kraju pozove lift. Oboje uđu. Ćute. Pomalo iz neugodnosti, osmehuju se shodno situaciji. Konačno su na spratu. Kad su stigli do vrata, Suzana uvuče ključ. Čudno. Samo je jedanput zaključano. Ja sam jutros poslednja izašla i dva puta sam okrenula ključ. Hm. Ionako sam već potpuno sluđena.
"Izvolite, izvolite, sedite..."
Da. Baš sam sluđena. Moraću sebi da priuštim jedan lep odmor. Moram da pozovem Kristinu pa da odemo u banju. Uvek smo jedna drugoj obećavale kako ćemo odvojiti koji trenutak i provesti dva dana u nekom velnes centru.

"Evo, ovde je, dođite..."
Kristina je u boljoj formi od mene. To je zbog manje stresa. Nema dvoje dece koji hoće da kupe i urade sve ono što je na raspolaganju na tržištu, a naročito nemaju oca koji im uvek kaže da. Mislim da Pjetro to radi da bi meni otežao, držao uže zategnutim, isprobavao moje strpljenje, moje držanje, da bi video dokle ću stići, do koje tačke ću uspeti da dođem. Ma... A onda iznenada ugleda sako bačen na divan, džemper, košulju. Kao da je u pitanju ona bajka što joj je majka kao maloj uvek pričala. Delovi odeće Palčića... Palčić. Ali ovo je odeća. To jest, Pjetrova odeća! Brzo prođe hodnikom i tiho otvori vrata njihove sobe.
Gomila sveća blizu kreveta. Vedrica s flašom šampanjca oslonjena na komodu. Pjetro na krevetu. I pored njega jedna žena.
"Pjetro!", zaurla kao poludela. Uzme sveću u ruku. "Ali ove sam ja kupila..." Onda uzme flašu šampanjca. "Ovo sam uzela za nedeljnu večeru!"
"Ljubavi, izvini, ne znam šta me je obuzelo... Ali imam temperaturu... Osećao sam se loše... A ona mi je pomogla... To je profesorica. Odnosno, moj lekar."
Suzana čak i ne čuje apsurdnu Pjetrovu laž. Pogleda je na trenutak. Ono što joj najviše smeta jeste to što je mlađa od nje. Ali je ipak gabor. Ovo je još više razbesni. Dohvati ženine stvari i baci joj u lice. "Nestani." Želela bi da joj kaže više, mnogo više, ali ne može.
Žena se polugola digne iz kreveta i klizne iz sobe, ali pred radoznalim vodoinstalaterovim očima, koji se pomalo u nevolji obrati Suzani.
"Gospođo, izvinite... Ako želite, nestaću i ja..."
"Ne, ne! Kad vas konačno nađem... Dođite, u pitanju je kupatilo mog starijeg sina." Suzana izađe iz sobe i krene prema poslednjoj sobi u dnu hodnika. "Evo, to je ova ovde. Vidite li cev tuša? Mora da je ispod problem... Voda ne teče dobro i stvara vlagu... Izvolite ovde i bacite se na posao."
"Okej." Pomalo zbunjen, vodoinstalater spusti torbu na pod, izvadi svoj alat, u kom se nalazi i nekoliko šrafcigera, metar i prilično veliki francuski ključ, i počne da demontira rešetku izvoda.
"Gde je glavna česma, gospođo?" "Iza vrata."
"Ah, da, evo je." Vodoinstalater pronađe česmu i brzo je okrene zatvarajući tako moguć prolazak vode.
Baš u tom trenutku u kupatilo uđe Pjetro, koji se u međuvremenu obukao. "Ljubavi, žao mi je... Nisam mislio da ćeš se vratiti..."
"Pa naravno, žao ti je zato što sam ti poremetila planove!"
"Ma ne, nisam to mislio..." A onda okrenuvši se vodoinstalateru: "I vi, nikad da vas čovek nađe... Baš danas, a?"
Na ovu poslednju glupu primedbu Suzana više ne vidi. "Imaj bar hrabrosti da ćutiš!" Dohvati ogromni francuski ključ koji stoji na zemlji i proba da pogodi Pjetra, koji je ipak u poslednjem trenutku vidi i izmakne ulevo dobivši pogodak u čelo, baš iznad desnog oka. "Jao!"
"Ubiću te! Prokletniče, prokletniče!"
Vodoinstalater je uhvati otpozadi. "Gospođo, smirite se... Smirite se, smirite se... Inače čete završiti u zatvoru." Uspe da joj oduzme francuski ključ iz ruku. "I činilo mi se da je ono primila suviše dobro!"
Pjetro otetura prema salonu. Suzana ga gleda bez ikakve emocije.

"Nestani zauvek iz mog života."

32.

Pjetro skine ruke s ušiju taman na vreme da čuje ove poslednje reci.
"Ne, mislim, Alekse, shvataš li ti to? Ne, mislim, shvataš li? Htela je da me ubije..." Aleks je zapanjen. "Ne, ne razumem, razumem samo koliki si ti kreten!"
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Na stranu što nije trebalo da je varaš kao što to oduvek činiš... Ali da uradiš tako što dovedeš neku u kuću?"
Flavio se umeša. "To sam mu i ja rekao. To je bio način da se otkriješ: nisi znao kako da joj kažeš i ovo je bila solucija..."
"Da, stigao je psiholog... Sentimentalni... Uhvatila me je i gotovo..."
"Shvatio sam, ali zar nisi mogao da je odvedeš na drugu stranu, ako si baš morao?" Flavio odmahne glavom. "Ja nikad ne bih uspeo da uradim nešto takvo...
"Zato što ste vi prevelike račundžije. Ovako je kad te obuzme strast... Čuli smo se, popili kafu. Bili smo na dva koraka od kuće. hoćeš da se popneš? Ma daj... U tim trenucima zvuči loše uzimati sobu u hotelu..."
"Pjetro!", zaurla Aleks. "Zvuči loše? Pa ti pričaš o svom braku! Imaš dvoje dece!"
Enriko se vrati u dnevnu sobu. "Eto, ja imam jedno, koje je upravo zaspalo... Možete li, molim vas, kažem - molim vas, da ne urlate?"
Aleks uzdahne. "A ja sam mislio da ste se potukli ti i Flavio. Bilo bi bolje." Flavio ga popreko pogleda. "I ko bi dobio?"
"Budalo...", Pjetro masira čelo. "Ličiš na Suzanu. Znaš šta je rekla? Želim da znam samo jednu stvar: kako to da, kad smo zajedno, nikad nisi upalio nijednu sveću, napravio malo atmosfere, pustio muziku, kupio bocu šampanjca?
"Tako je rekla?"
"Da, pre nego što me je zauvek izbacila."
"Po mom mišljenju, onda možda još možeš da se izvučeš..." "Probao sam celo popodne. Neumoljiva je."
"Pa naravno, zato što je po tvom shvatanju dovoljno jedno popodne... U redu... Jasno je...
Još uvek je vidljivo potresena."
"Potresena... Ne razmišlja, hoćeš da kažeš. U kolima su mi dva kofera. Promenila je bravu na vratima stana i njen advokat me je pozvao da mi saopšti privremenu meru zabrane. Ne mogu da se približim svojoj ženi... A uz to, taj advokat je bio moj prijatelj..."
"Baš dobar prijatelj!"
"Da... Jedanput sam ispričao Suzani da sam pre nego što sam nju upoznao imao nešto s devojkom tog advokata i ona ga je juče pozvala, rekla mu to i odmah ga upitala da Ii može da se pobrine za našu priču. I ovaj je to odmah prihvatio! Zamisli..."
"Ne, zamisli ti! Ali zašto, nisi mu to ispričao?" "Pa desilo se pre sto godina!"
"Pa kakve to veze ima, u ljubavi vreme ne postoji..." "Mislio sam da smo Suzana i ja drugovi, tim..."
"Da, naravno... U kom joj ti ništa nisi skrivao, je l' tako?"

Pjetro pogleda svoje prijatelje. "Čujte, ja sam mislio da između mene i nje postoji prećutni dogovor. Svi varaju. I svi se pravimo da to ne znamo, da ne vidimo, ne čujemo... Znaš li koliko puta sam jebao žene koje su sekundu ranije izjavljivale ljubav svojim muževima preko telefona, a neke čak i s detetom u stomaku... Trudne žene, jeste li razumcli? Ali koje nisu mogle da se odreknu seksa... Baš kao i mi!"
Aleks odmahuje glavom, s mnogo gorčine. "Ne, grešiš, baš kao ti! Nakon .što sam se rastao s Elenom, ja nisam imao nikakvu želju za nekom sve dok se nisam zaljubio u Niki. Zaljubio, shvataš? I otkad sam s njom, nikad je nisam prevario."
"A otkad si s njom?" "Skoro dve godine..."
"Da, ali nisi oženjen! Stavi se u moj položaj. Gledaš je svaki dan dvanaest godina, nedelju za nedelju, mesec za mesecom, godinu za godinom. Želim da vidim šta bi izmislio... Dođi da mi kažeš... Ako stigneš do toga! Ja sam cilj! Ja sam uspeh u onome šta sam dostigao! Pogledaj njega..." I pokaže na Enrika, koji ga iznenađeno fiksira.
"Pa? Šta imaš da kažeš o meni?" "Jesi li uvek bio veran?" "Uvek..."
"I ostao je bez ičega! Ona je otišla s nekim koga je upoznala deset dana ranije... Pomisli koliko si se jebanja odrekao!"
Aleks više ne želi da ga sluša. "Čuj, Pjetro, verujem da imaš problem... Ovo između nas nije borba. Mora da ti se desilo nešto, suviše je gorane u onome što pričaš. "
Pjetro raširi ruke. "Naprotiv, grešiš. Ja jednostavno ovako mislim... Bez ikakve adolescentske traume. "
Plavio naspe sebi malo piva. "To ti misliš. Ponekad čovek nije svestan, osetio je toliku patnju zbog stvari koje su mu se desile da ih na kraju izbriše ili blokira..."
"Ne, vidi...", Pjetro skine krpu s glave. "Svestan sam toga, pa vidi koliku čvorugu imam ovde na čelu... Sve je to sranje. I što čovek ide dalje, to sve više to shvata. Plavio, ti i Kristina ste zajedno samo iz straha... Kao mnogi drugi parovi! Među vama nema prave ljubavi. već užasnog straha! A ja sam verovao da smo bez reči Suzana i ja pronašli ravnotežu. Ali nije bilo tako. I znate šta ću vam reči? I bolje..." Digne se, navuče jaknu. "Od sutra počinje novi život. Želim samo svoju kuću! Možda neki loft, mladalačku atmosfera i žene... Zabavu... Nikakve odgovornosti!" I izađe zatvorivši vrata za sobom.
,Ali zašto, izvinite...", Plavio dekoncentrisano gleda u prijatelje, "pa zar je do danas radio drugačije?"
Aleks klima glavom. "Baš tako, s jedinom razlikom što nije dao da ga uhvate..."
"Tačno! Ionako je mogao da bude pažljiv, to je bio baš zabavan par. Sećam se njihovog venčanja, on... Tako je izgledao zaljubljen..."
"Eto, izgledao! Tog dana je probao čak i s garderoberkom koja je uzimala kapute."
,Ah, da... I ja se sećam. Prošlo je dvanaest godina, a? Ali baš je bila dobra..." "Da, s ovakvim sisama... Ali, dođavola, pa bar na svom venčanju se odupri." "On ne!"
"Ali... Već sama činjenica da traži kuću, da ide da živi sam... Moglo bi da mu posluži da shvati neke stvari."
"Misliš?" Baš u tom trenutku neko zakuca na vrata.

"Ko je pa sad?", Enriko ode da otvori.
To je Pjetro s koferom u ruci. "Čuj, od sutra tražim mesto za spavanje... Ali, je l' mogu večeras da ostanem ovde? Ionako si sam, zar ne?", Enriko se pomeri i pusti ga da uđe. "Je l' imaš još neki bračni krevet sem svog?"
Aleks i Plavio se pogledaju. "Ništa. Nikad se neće promeniti."

33.

Lepo sunčano jutro. Subota. Skoro je jedanaest. Ljudi sporo šetaju i njuškaju po pijaci. Niki bukvalno kopa po unutrašnjosti korpe s majicama na akciji koja je postavljena na šarenom štandu u ulici Sanio. Šta kažeš, ova roze je slatka, zar ne?"
"Da, pa vidi, može da prođe a košta samo pet evra!", Oli odmerava farmerke prislonivši ih uz svoje. Imaju neki vez po levoj butini. "E, ove su baš dobre... stvarno klasa!"
"Oh, ma čuj kako ova priča otkad su je uzeli da stažira! Za Oli & Gabanu!", kaže Erika dok pažljivo pregleda gomilu džemperića sečenih iznad struka.
"Daaa... Stvarno su klasa, na ovim pijacama se uvek nađu originalne stvari, a onda te ljudi pitaju gde si ih kupila jer izgledaju kao iz radnje... U svakom slučaju, videćeš kako ćeš doći da me tražiš kad postanem poznata i svi budu želeli moju odeću!"
"Onda moraš da misliš i na svoj brend...", smeje se Dileta posmatrajući prijateljice obuzete potragom za odećom.
"Tačno. Mogla bih svoju modnu kuću nazvati... Oli The Waves! Oli Talasi. Strava!" "Daaa... Liči na Gerija Skotija u 'Milioneru' kad kaže Only the braves!", šali se Niki.
"Baš tako. Samo hrabri ostvaruju svoje snove! To Đampi uvek kaže." Oli vrati farmerke na štand i da znak drugaricama da nastave šetnju. "Idemo da vidimo gde je jeftinije, dovoljno je malo prošetati pa naći veće sniženje!"
Šetaju usred gomile, ponekad podruku, ponekad puštajući se zato što nije moguće tako hodati. Posmatraju sve štandove, komentarišu, klimaju i vrte glavama gledaj uči majice, haljine, kaiševe.
"Ali, Oli, stvarno si dosadna s tim Đampijem", kaže Erika stigavši ih nakon što je malo zaostala gledajući neku žutu kožnu jaknu okačenu na vešalicu. "Stalno pričaš o njemu! I to ti, koja si uvek ružno pričala o ljubavi! Znaš, sećam se ja!"
"Ja nisam pričala ružno o ljubavi! Ja samo nisam bila zaljubljena! A Đampi mi se baš mnogo sviđa! Lep je, visok, crn, brižan, ali i opušten, ima gomilu prijatelja, ide u teretanu, simpatičan je, nikad ne zaboravi da me pozove, priređuje mi iznenađenja!"
"Eh...", kaže Dileta, "liči na Filipov opisi" "Ili AIeksov!", kaže Niki.
"Ili... otkud znam! Ja nemam dečka!", kaže Erika, i sve počnu da se smeju.
Nastavljaju usred pokrivenih štandova prikačenih jedan za drugi koji prodaju vintidž odeću, u militari stilu, zaostalu markiranu odeću, obuću. Čak i scensku: i baš kod jednog takvog iznenada se zaustavi Niki. Ugleda veliki roze šešir s peruškama i stavi ga. Pravi pokrete kao glumica, kreveljeći se ustima i namigujući. Žena za štandom se smeši.
"Aj, baš vam dobro stoji, gospoj'ce."
Dolaze i Talasi i počinju sve da probaju. Duge haljine, kratke, šešire, pojaseve. Isprobavaju ih preko odeće koju imaju i prave mini-reviju ispred štanda. Ljudi zastaju i smeju se, ostali iznervirani prolaze spuštenih glava, žaleći se na ovaj čudni događaj koji usporava njihov hod.
Nekoliko minuta kasnije ponovo šetaju pijacom.
"Pa, u svakom slučaju, drage moje, Đampi je strava i ako mi ga neka suviše gleda ili mu se približi, polomiću je! U stvari, on je tip koji se možda isuviše sviđa ženama..."
Talasi se pogledaju. Onda prasnu u smeh. "Ma čujte, čujte! Oli je ljubomorna! Fijuuu!", i

počnu da je provociraju.
"Pa, Erika, večeras ti izlaziš s Đampijem ili je red na mene?", kaže Niki.
"U stvari, večeras je red na Diletu, na mene sutra, a na tebe u ponedeljak!" "Okej, okej, dovoljno je organizovati se!", Oli udari Niki po ramenu.
,Jao!"
"Jao — kako da ne! I više od jao! Dalje ruke! Već svaka od vas ima svog momka, a ko ga nema", okrene se prema Eriki, "neka ode na buvljak da ga kupi!", i pobegne, dok je Erika i ostale pojure. I idu tako, usred ljudi koji ne shvataju ove četiri zadihane devojke, koje guraju torbe, preskaču kutije, gurkaju se da prođu. I smeju se. Prijateljice.

34.

Nekoliko dana kasnije. Samo što se Niki završilo predavanje, susretne grupu prijatelja ispred fakulteta koji se dogovaraju oko nečega. Marko i Sara su nešto predložili.
"Ej, šta radite? Hoćete s nama nešto da pojedemo?" Đulija, Luka i Barbara razmisle trenutak. "A ti, Niki?"
"Ne, hvala, ja se vraćam kući. Ubrzo ću imati ispit i hoću odmah da počnem da radim da ne bih na kraju morala da učim kao luda."
Đulija se predomisli. "I ja idem kući, možda sutra!" Barbara slegne ramenima.
"Okej, kako želite, ali stvarno ste smarovi..."
Đulija pokuša da se izvini. "Ah, ja samo znam da sam tek na drugoj godini i već ne mogu više..."
Čini se da Barbara zna više o tome. "A zašto, misliš da će ti biti bolje kad završiš fakultet?"
Sara digne ruke kao da se predaje. "Nemojte mi tražiti uobičajenu rečenicu..." Niki je radoznala. "Koju?"
"Ispiti se nikad ne završavaju..." "U pravu si..."
Sara odmahne glavom. "Mama mia, kako sam dosadna..."
Niki se osmehne. "Daj, sutra ćemo, obećavam, svi zajedno ići da jedemo. U stvari, hajde da preteram, sutra ću doneti piće, u stvari tortu... Specijalizujem se na kolačima. Odnosno, kad sam nervozna i nemam volje da učim, da bih napravila pauzu, ja napravim tortu. I reći ću vam samo jedno: postajem odlična. 21amislite kakvu volju za učenje imam!"
"Ne mogu da verujem...", Luka se smeje. "Kad ja ne mogu više da učim... ja masturbiram!" "Luka!", Barbara se okrene i lupi ga po ramenu. ,Je l' shvataš, dođavola, šta pričaš?"
"Oh, ali istina je, to je oduška! Vidi, saznao sam da isto radi gomila mladića... Samo što mnogi nemaju hrabrosti to da kažu, ali ja imam!"
Marko se nasmeje. "Da, hrabri drkadžija." Barbari to uopšte nije zabavno. "Razumela sam, ali na koga misliš dok to radiš..."
"Izvini, učiš književnost i masturbiraš?!", Gvido se ubacuje. "U najmanju ruku na Niko!
Kidman..."
Barbara ne razume. "Kakve ona ima veze?" "Pa, igrala je Virdžiniju Vulf, a i strava je riba."
Barbara siđe sa zidića i odmahne glavom. "Ma vas dvojica ste bolesni... Saro, jesi U shvatila s kim se mi zabavljamo?"
"A mi smo zamišljale da su njih dvojica poslednji pesnici... Ma kako da ne! Poslednje svinje!"
"Ma, daj, ljubavi, nemoj da si takva." Marko pokuša da uhvati Saru, koja se izmiče. "Hej Niki, donesi tortu, bolje je..."
"Ej, lepa, da... bar će vas smekšati!"

Niki se zabavlja u ovoj borbi polova. "Da... Za vas ću napraviti jedan dobar tiramisu6... Jer ako budete suviše učili... Baš će vam biti potreban!" Niki se nasmeje i ode. Hoda ulicama univerziteta. Pogleda uvis u nebo intenzivnog plavetnila, lepo, čisto. Još uvek topao vetar čisti dvorišta, poneka mala zakasnela ptica brzo prolazi, uzaludno pokušavajući da stigne ono poslednje jato koje je odavno krenulo. Jednostavan i prelep trenutak, od onih koji nailaze iznenada i čine da se osećaš u harmoniji s čitavim svetom. Bez ikakvog posebnog razloga. Jednostavno, život. Niki se nasmeši i lake misli prolaze joj kroz glavu. Kako su strava ovi novi prijatelji. Veseli, iskreni, šale se i smeju bez pravljenja problema, bez senki. Luka i Barbara, Marko i Sara i onda Đulija, koja je oduvek sama. Ko zna koliko će trajati ova dva para, ali deluju tako složno, ništa se tu ne može, vidi se savršeno kad neka priča funkcioniše, ta ljubavna radost, te zabavne svađe upravo su neophodna dopuna, podsticaj koji daje stalnu energiju nekoj priči. Eto, promene, snovi, planovi... Nemati granice, misliti uvek pozitivno, kako je sve moguće. Kako nema nikakvih prepreka... Niki u tišini uživa u ovom nežnom zalasku sunca i iznenada... bum. Kao udarac fudbalera. I sve ove njene misli, kao jato ptica na granama drveta, odlete brzo, prestrašene. Brzi udarci krila ka nebu, i sve se izgubi u ovom bledom suncu na najudaljenijem horizontu.
On je tamo, sedi na svom motoru. Vidi je i osmehne se. Niki ne. "Šta radiš ovde?"
"Hteo sam da se izvinim."
Gvido siđe s motora i tek tada Niki primeti da u ruci ima cvet.
"Ovo je neven. Znaš li šta znači? Pokazuje bol i žaljenje, znači kajanje. Otvara se ujutru i zatvara uveče. Kao da svakim danom pozdravlja i oplakuje kretanje sunca..."
"Ti se izvinjavaš.' A zašto? Možda nije bila istina ono što si mi ispričao?" "Šta?"
"Gela ona priča o tebi i toj devojci... Lučili." "Da, bila je istinita."
"Pa, za šta se onda izvinjavaš?"
Gvido se osmehne. "Ne želiš ovaj cvet?" Niki ga uzme u ruke. "Hvala."
Gvido je posmatra. "Bila jednom jedna devojka koja je dolazila na more gde sam ja kao mali išao, na Iskiju. Gledali smo se međusobno čitavog leta i nikad ništa nismo rekli, ali je imala predivan osmeh kao što ga ti imaš..."
"Postoji samo jedan mali problem." "Da, znam, imaš dečka..."
"Ne. Ja nikad nisam bila na Iskiji."
Gvido se nasmeje. "Šteta. Propustila si predivno mesto. Znam da ti nisi ta devojka! Samo ne bih želeo da napravim istu grešku. Nisam je više sreo i nikad nisam mogao da joj kažem ono što sam želeo..."
Niki stavi torbu na motor. "Onda u ovom slučaju postoji drugi problem. Kao što si rekao: ja imam dečka."
Onda se nagne i počne da otvara blokadu na točku.
"Pusti, ja ću." Gvido joj uzme ključeve iz ruku, na tren se dotaknu, pogledaju u oči, onda

6 Tiramisu (tiramisú) - čuveni ital. kolač, bukvalan prevod bi bio "diže me gore". Prim. prev.

se on nasmeši. "Mogu? Nema ničeg lošeg ako ti pomognem da skineš blokadu, zar ne?"
Niki se podigne i nasloni na motor. Gvido zatvori lanac i stavi ga u prtljažnik. "Evo. Sad si slobodna... U svakom slučaju, znao sam da imaš dečka.
Ali hteo sam nešto drugo da ti kažem. Eto, mnogo puta upoznamo neku osobu, ništa ne znamo o njoj, gledamo je, slušamo ono što drugi pričaju, možda se prisiljavamo da mislimo da je za nas pogrešna ili prava a ne prepustimo se da nas zaista vodi naše srce..."
"Ma šta hoćeš da kažeš?"
"Da si ti mislila da je onaj profesor nežan, upravo gej, a nasuprot tome on ide sa svakom, svake godine ima drugu devojku, sa svojih predavanja ili ne, ali ipak mlađu od sebe."
"Tačno, pogrešila sam što se njega tiče..."
"Eto, ali nije uvek tu, u pravom trenutku, osoba koja ti može reći ono što ne znaš, da ti pokaže stvari s druge tačke gledišta, da ti ne dozvoli da počiniš grešku, da te spreči da se zavaraš običnom slikom."
"Da, tačno. "
"Tako kako me i ti možda smatraš ženskarošem, pa mi ne veruješ, misliš da ono što pričam pričam samo da bih te zadivio, a ne zato što to jednostavno mislim... A ja želim da te ubedim u suprotno..."
Niki se nasmeši. "Poklonio si mi predivan cvet."
"U devetnaestom veku bio je simbol dvorjana preljubnika." "Vidiš?"
"Ali postoji i jedna škola mišljenja koja ga smatra za simbol čiste i neograničene ljubavi. Amblem Margerite od Orleana bio je neven koji kruži oko sunca s motom: 'Ne želim da sledim drugo do sunca.'"
"I dalje je predivan cvet i..." "I?"
"I...", Niki se nasmeje sa sigurnošću. "I bio je dovoljan, bez potrebe za svim ovim rečima, da stvari vrati na svoje mesto."
"Nije tačno! Pogrešio sam, otišao sam, unervozilo me je sećanje na priču o profesoru i Lučili, a zatim i činjenica da si ga baš ti smatrala nežnim i nevinim još više mi je zasmetala... I zbog toga sam pogrešio, nisam ostao sam svoj gospodar, stavio sam tvoju torbu na zidić, ostavio sam te tamo, nisam te otpratio gore da se upišeš na ispit. A to je bila stvar koju sam u tom trenutku najviše želeo da uradim. Nasuprot tome, cela situacija se zapetljala, i sve sam upropastio..."
Niki ne zna dobro šta da uradi, pomalo je zbunjena. "Mislim da si tome dao preveliku važnost... Pomisli samo, i ja sam se osećala krivom..."
Gvido se nasmeši. "Da, ali mi nisi poklonila cvet da popraviš stvar..." "Ne baš toliko krivom."
"Okej. Tu mi je motor blizu. Je l' mogu da te otpratim kući?"
Niki na trenutak zaćuti. Suviše dug trenutak. Gvido shvati da nije prilika da preteruje. "Hajde da bar zajedno odemo deo puta do Trga Ungerija, ionako idemo u istom pravcu, zar ne?"
"U redu." Niki otvori prtljažnik, uzme kacigu i navuče je. Stavi ključ, okrene ga, tabla se osvetli. Motor se upali. Dođavola. Hoće da me otprati kući. Hoće da me prati deo puta. I zna gde stanujem. Informisao se, pitao je za mene. I na tren srce joj brže zalupa, ali je to čudan

osećaj. Pokuša da ga shvati, da ga protumači. Strah? Oholost? Nesigurnost? I u tom trenutku Gvido se pojavi blizu nje s "harli dejvidsonom 883".
"Baš je lep, je l' tvoj?"
"Ne, jutros sam ga maznuo!", i nasmeši se. "Pa, naravno da je moj... Još uvek ga otplaćujem!"
"I ja baš volim motore. Ne znam, daju mi osećaj slobode, nikad ne stojiš, provlačiš se kroz saobraćaj, niko ne može da te zaustavi... Uvek si slobodan."
"To je upravo filozofija motociklista. Izgubiti se u vetru."
Niki se nasmeši, onda siđe s nogara, udahne duboko. "Idemo." Laki vetar kao da sređuje njene misli. Sada je Niki vedrija, sigurnija. Tačno je, informisao se o svemu i zna i da imam dečka. Mirno vozi, on je malo iza nje, i svaki čas susreće njegovo lice u retrovizoru motora. Gleda njegovu kosu sakrivenu pod kacigom, prav nos, osmeh koji se iznenada pojavljuje. Primetio je da ga gledam. I Niki se osmehne, onda pogleda na ulicu. Baš je lep mladić. Jedna stvar je sigurna, da sam ja bila ta Lučila, nikad ga ne bih ostavila zbog onog profesora. Ali i on je malopre rekao, nikad se ništa zaista ne zna, ponekad nas zavara spoljašnjost. Baš tako. I ako se iza tog osmeha nalazi loš čovek, egoista, neko zbog koga ako se zaljubiš jedanput izgubljena si, ništa te ne čeka do patnja... Niki! Skoro da zaurla sama sebi usred ovih misli... Šta radiš? Ma šta te briga kakav je zaista. I kao da su sve one ptice ponovo zauzele mesto na granama. Šta misliš? Šta te uznemirava... Ti ništa ne rizikuješ. Ti si Aleksova. Bila si hrabra, skočila si, rizikovala si i sada si srećna zbog onog što si našla. Stane na crvenom semaforu Bulevara kraljice Margarete. Gvido je sustigne. Niki mu pokazuje na dno ulice. ,Ja na sledećoj raskrsnici idem desno..."
"Da, znam. A ja idem pravo. Živim u ulici Barnaba Orijani." "Je l'? Nismo tako daleko."
"Ne, zaista." Gvido se osmehne. "Možda ću neki put svratiti do tebe da idemo zajedno na fakultet."
"Oh...", Niki zastane da dobije u vremenu, onda pronađe siguran odgovor. "Još nisam shvatila koji predmeti me interesuju..." Vidi da Gvido hoće još nešto da kaže i pronađe izgovor na koji se ne mogu dati primedbe. "A i ja posle predavanja ili idem kod dečka ili u teretanu... Ili uvek imam nešto da uradim s drugaricama... Tako da moram biti nezavisna." Onda ugleda kako se uključuje zeleno na semaforu. "Ćao... Vidimo se." I krene punim gasom.
Gvido je odmah iza nje, još mali deo puta zajedno prelaze. I on insistira. "Ali tako...", kaže joj on, "sve je monotono, zar ne? Neka nepredviđena okolnost bi ti dobro došla..."
"Život je stalna, predivna nepredviđena okolnost." I Niki skrene udesno. Poslednji pogled, osmeh i via, dvema različitim ulicama. Eto, Erika bi trebalo ovakvog nekog da nađe, bio bi savršen. Sigurna sam da bi na ovaj način zaista započela novu vezu i ostavila Đoa da živi. Apsurdno je da se i dalje povređuju. Ostavljaju jedno drugo i ponovo počinju da se zabavljaju, a u međuvremenu, kad je sama, ona proba s nekim drugim i nikad mu ništa ne kaže. Ne znam šta radi Đo. Ali zašto ljudi toliko vole da ih povređuju? Zašto ne može da pronađe sopstvenu ravnotežu? Ako neku osobu više ne voliš, treba to jasno da joj staviš do znanja, ne možeš da je držiš okačenu o jednu nit samo zbog sopstvene nesigurnosti. Šta bi i moglo da se desi? Pa napusti je... Sve ostalo je život. Ide se dalje... Napred.
Niki vedro i sigurno nastavlja prema kući, puštajući da je miluje ovaj prijatan vetar, ne misleći više ni na šta, s onim radostima i mirnoćom koji te ponekad preplave i učine da se osetiš dobro, u centru svega, bez zavisti ili ljubomore, bez briga. I ne znaš čak ni odakle dolazi ta vrsta ravnoteže toliko savršene da se čak plašiš i da je izgovoriš. Iznenadi te koliko je redak i težak taj čudni savršeno nežni magični sporazum gde tvoj svet odjednom izgleda

da zvoni u pravom ritmu. To su trenuci. Trenuci koje bi trebalo živeti s najvećom mogućom savešću i svešću jer su retki. A i zato što ponekad, bez nekog pravog razloga, mogu iznenada da se završe.

35.

Rano po podne. Suzana je upravo završila sa sređivanjem kuhinje posle ručka. Po plavom tepihu razbacane su neke igračke. Lorenco uzme špil karata "gormita" i lista ih jednu po jednu. Kontroliše pažljivo koja mu nedostaje. Onda se digne, ode po svoj mobilni telefon bačen u ugao velikog persijskog tepiha, otvori ga i otkuca SMS. Posle nekoliko sekundi stiže odgovor. Lorenco ga zadovoljno pročita.
"Ma daj, Tomazo ima duplikat ove koja mi nedostaje! Sutra će mi doneti u školu... Ali šta ću ja njemu da dam zauzvrat?", i nastavi pažljivo da pregleda karte, tražeći neki duplikat kog će se osloboditi i koji može biti koristan njegovom malom drugu.
A Karolina upravo učestvuje u boks meču sa "nintendo wii" igricama. Nalazi se u dnevnoj sobi, stoji pred velikim ekranom plazma televizora okačenim na zid. Stoji u gardu. Izabrala je avatar koji, po njenom mišljenju, najviše liči na nju, okruglo, nasmejano lice s pegicama i tamna kosa skupljena u rep. Obrve joj je nacrtala zaokrenute uvis, pomalo kao kod loše devojčice. Pritisne dugme iza ergonomske telekomande i započne meč. Bori se protiv konzole, koja ima izgled ogromne, dlakave Ijudeskare, ali s dobroćudnim licem. Ona ga je izabrala. Počinje. Savije se u kolenima i počne da boksuje, držeći pesnice visoko i skupljeno, blizu lica. I s vremena na vreme tresne pravo prosecajući vazduh. Na monitoru njen avatar ponavlja akcije, krećući se kako ona želi iako pomalo usporeno. Karolina iznova udara.
"Da! Napred, oborila sam ga! Okej!"
Lorenco podigne glavu i vidi na TV-u diva opruženog po zemlji i avatara koji je ostao na nogama u ringu, zadihan. Okolo navija publika. "Da, dobro, ali ovaj uopšte nije najjači! Daj ovamo...", i ustane. Uzme komandu "wii" iz Karolininih ruku i stane u gard.
"Ua, ali ja nisam završila s igrom... Mama!" "Ma daj, dosad si igrala!"
"Dobro, ali hajde onda da se borimo međusobno, idi da uzmeš drugu komandu!" "Ne, mamaaaaa... Ne dam! Ja hoću da igram protiv kompjutera!"
Suzana izroni iz kuhinje. "Ah, pa šta je? Jeste li završili? Ionako je tri sata. Brzo, u sobu, da radite domaći!"
"Ali, mama... Imam malo toga za domaći, mogu da ga uradim i posle...", kaže Karolina, hukćući.
"Ne. Dosta si se igrala. Uradićeš sada i gotovo. Znaš to. O tome nema diskusije. I ti, Lorenco, brže, stavi karte na svoje mesto i igračke u korpu i odlazi!"
Dva deteta, s dosadom, poslušaju Suzanu. Karolina isključi konzolu, a Lorenco sve baci u korpu osim karata koje pažljivo sakupi i stavi u njihov plastični omot. Onda zajedno odlaze tamo, malo se udarajući.
Suzana gleda kako nestaju u hodniku. Sedne na divan. Namesti se komotno, bolje nameštajući jastuk iza leđa. Onda pogleda okolo. Kuća. Njena kuća. Njihova kuća. Slike na zidovima. Ona od Skifana. Anemičan pejzaž. Baš kao što se ona sada oseća. Onda ramovi sa slikama. Zajednički porodični trenuci. Mala deca. Njen portret koji je uradio fotograf, ona nosi veliki beli šešir s obodom. Pjetro obučen za mali fudbal i još jedna fotografija, gde je lepo obučen na venčanju jednog prijatelja. Uspomene. On. Pjetro. Koliko sam te volela. Koliko si mi se sviđao u srednjoj školi, kad si sve zasmejavao. Kad si se pravio frajer i uvek se izvlačio. A onda smo se smuvali. I zahvaljujući tebi, osećala sam se kao kraljica, prelepa, najbolja od svih. Koliko poklona. Koliko pažnje. Večere. Nakit. Odmori. Onda fakultet, diploma, posao, studio. Da, uvek si se izvlačio. Koliko si me samo zezao. Koliko sam ti

verovala. Za mene si bio frajer. Osoba kojoj se divim i koja je zasluživala divljenje. Osoba zbog koje sam se osećala kao da sam stalno u centru pažnje. Ali zašto si mi ovo uradio? Prevario si me. Ko zna koliko puta. Dodirivao si, voleo, cenio druge žene umesto mene. Gledao si ih, uzbuđivao se i stavio me na stranu. Kakav bes. Kakvo poniženje. Kad pomislim na tebe s njima, u krevetu s njima, u kolima s njima kako ih zasmejavaš, šališ se, kako se zbog tebe osećaju važnima. Šta li si njima pričao što nisi pričao meni? Ne znam. Nikad neću saznati. Suviše me to boli. Ne prihvatam. I Suzanine oči se zamagle od suza. Bes.
Razočaranje. Slabost. Osećam se usamljeno. Sama sam. Ostaju mi samo deca. I moraću da počnem iz početka na neki način. A onda iznenada ustane. Ode ka prozoru. Gleda napolje. Da, svet uopšte i ne primečuje da se ja osećam loše. Svet ide napred. Moram da učinim nešto za sebe. Moram da se ponovim. Ja sam lepa žena. Majka sam. Osoba. Moram da skupim hrabrost. Onda se vrati u dnevnu sobu. Primeti na stočiću usred pisama i reklama jednu brošuru. Otvori je. "Teretana Wellfit. Treniraj besplatno jednu nedelju! Probaj nove kurseve kik-boksa s Davidom Grekom i Matijom Đordanijem... Disciplina koja je prilagođena svima! Probaj!", i vidi neke brojeve telefona i i-mejl adresu kao kontakt za informacije. Kik-boks. Da nije naporan? Nikad mi se nije sviđala teretana sama po sebi, slobodno telo, bodi-bilding, pilates, spining, fitnes uopšte. Ali jedna disciplina borbe i odbrane je nešto drugo... Moglo bi biti interesantno. A i moram da se ponovo pokrenem, da očvrsnem. Da mislim na nešto drugo.
Suzana uzme mobilni telefon. Ponovo pročita telefon s brošure i ukuca broj. Ma da, hajde da probamo.

36.

Niki brzo parkira motor ispod stana, stavi blokadu na prednji točak, i baš kad hoće da uđe u ulaz, primeti crnu limuzinu koja je parkirana ispred. Šta se dešava? Kakva je ovo priča? Ili je došao neki ambasador ili se neko venčava... Pa. Slegne ramenima i krene da ulazi.
"Izvinite..." Elegantni gospodin, sa sve uniformom, izađe iz kola skidajući kapu. "Vi ste gospođica Kavali?"
"Meni kažete?" Na trenutak Niki je zaista zaprepašćena. "Mislite na moju majku!" Šofer se nasmeši. "Gospođa Nikoleta Kavali?"
"Da, ja sam. Ali, mogu li da zatražim jednu uslugu? Možete li me zvati Niki?"
,Ah. da..." Sada više nema sumnje. U ovoj ulici u ovom delu grada i s ovim imenom i prezimenom sam samo ja. Šofer se nasmeši i otvori vrata.
"Izvolite, Niki..." O bože, ne mogu da verujem. Ama šta je ovo, neka šala, da nisu tu i kamere? O bože... Ovo je iznenađenje! Ili možda nepredviđena okolnost, kako je malopre rekao Gvido. Ma ne, ne može biti toliko lud. "Izvinite. Jeste li baš sigurni da ste došli po mene?"
Šofer je gleda iz retrovizora i smeši joj se. "Savršeno siguran... A onaj ko me je poslao po vas u pravu je."
"Zašto, šta vam je rekao?"
"Da ne mogu da pogrešim, jedinstvena je..."
Niki se osmehne. ,Ali. pričamo o istoj osobi, je l' da?"
"Mislim da da." Šofer se osmehne. Niki uzvrati ali oseti krivicu što je uopšte i pomislila na nekog drugog. Onda šofer uključi radio. "Rekao mi je ako se bude plašila, sumnjala ili ne bude želela da pođe s tobom, treba da joj pustiš da čuje ovo..." Šofer pritisne dugme i kreče Broken Strings, Neli Furtado i Džejms Morison zajedno. Niki se smeši. Uzbuđena, gleda napolje kroz prozor. Onda očiju vlažnih od sreće susretne ponovo šoferove. "Da li je sada sve na mestu, gospodo?" Niki klimne glavom. "Da. Vodite me i na kraj sveta."
Limuzina ubrzava i malo-pomalo ide po zvuku pesme... You can't play on broken strings, you can't feel anything that your heart don't want to feel, I cant tell you something that ain't real... Naknadna istina. A muzika je tako lepa.
Auto lagano nastavlja, skoro bešumno, kao da ga nose jastučići vetra, kao da je nepomičan, klizi u saobraćaju, vrluda između kola i napušta grad. Sada slobodan, na putu Aurelija, vozi brže, malo je saobraćaja i jedan za drugim plavi znaci s putokazima: Kaštel di Gvido, Fređene. I još napred...

37.

"Fjumičino".
"Evo, stigli smo." Šofer izađe i otvori vrata. "Ali... Na Fjumičino?"
"Takve sam odrednice imao... Ah, još jedna stvar... Trebalo bi da mi ostavite ovo..." Šofer pokaže na ranac s knjigama s fakulteta.
"Jeste li sigurni? To su moje knjige za ispit..."
"Ja dolazim po vas kada se vratite... I vraćam vam knjige. Rekao je da vam kažem da tamo neće biti vremena za učenje."
,Ali gde idemo?"
Šofer se osmehne. "Ja ne znam, ali on da..." I pokaže na nekog iza svojih leđa, ko stoji ispred staklenih vrata koja su se upravo otvorila.
"Alekse!" Niki potrči i skoči mu u naručje potpuno ga obujmivši. "Ma ti si lud."
"Da... Ti si mi prenela... ovu predivnu ludost", onda pogleda na sat, "idemo... Baš je kasno!"
"Ali gde?" "U Njujork."
Potrče. Onda se Aleks osmehne i okrene prema kolima. "Ah, vidimo se ovde za četiri dana. Javiću vam vreme... I hvala."
Šofer ostane pred limuzinom i gleda ih kako beže na tragu svoje sreće, na oduševljenju svoje ljubavi. "Domeniko. Zovem se Domeniko."
"Moramo da uhvatimo ovaj autobus koji nas vozi na terminal 5. Odatle se kreće za Ameriku."
"Ali kako si to uradio? Ti si Iud..."
"Otkad smo se vratili, sve je postalo suviše normalno. A i posle LaLune, mi nikad nismo slavili.
"Šta? Uspeh kampanje?"
"Ne, nego to što si mi se pridružila na svetioniku... I što smo još zajedno! Naš veliki, jedini, vrlo lični uspeh!"
Niki uzme mobilni telefon.
"Šta radiš? Svidela ti se toliko ova rečenica da ćeš je zapisati?" "Ma za koga me ti smatraš... Vidi, ti si reklamni stručnjak!"
,Ah, da..."
Niki odmahne glavom. "Telefoniram..." Aleks se nasloni na nju. "već znam kome..." "Halo, mama."
"Niki, ali rekla si mi da ćeš doći kući. Spremila sam ti nešto za jelo... Vratila sara se i nisi tu!"
"Onda sedi."
"O bože, šta ti se desilo? Šta treba da mi kažeš? Nemoj da me zabrinjavaš..."
"Nije ništa zabrinjavajuće. Aleks i ja, da bismo proslavili, idemo napolje četiri dana."

"Gde? I šta da proslavite?" "U Njujork!"
"Ma daj, Niki! Blago tebi što ti je uvek do šale. Čuj, vrati se brzo pošto moram da izađem s tvojim ocem, idemo u pozorište, a tvoj brat mi se ne ostavlja opet sam." I spusti.
"Halo, mama? Mama?" Okrene se ka Aleksu. "Ne mogu da verujem! Spustila je! Ah, ja sam probala da joj kažem po drugi put. Prvo kaže da sve moramo da govorimo jedna drugoj, ali baš sve, a onda svaki put kad pokušam nešto više da joj kažem, nešto drugačije od uobičajenog... spusti mi slušalicu... Pa sad ti razumi mame!"
Aleks se smeši. "Drži." "Šta je to?
"U ovoj torbi je jedna spavaćica, sva šminka koju si ostavila u mom kupatilu, košulja i džemper za sutra ujutru, tvoj veš... I četkica za zube koju toliko voliš..."
"Ljubavi", stegne ga jako, stane nasred aerodroma i poljubi ga. Dug, mekan, topao, zaljubljeni poljubac... Aleks otvori oči. "Ljubavi..."
"Da?" Niki sanjalački odgovori.
..Tu su dva čuvara koji nas gledaju..." "Ljubomorni su."
"Ah... Da, naravno, ali ne bih želee da nas zatvore zbog povrede morala..." "Pa šta?"
"Pa, ne bih želeo da propustim avion."
"Sad si me ubedio!" I počnu brzo da trče prema terminalu za ukrcavanje. Onda se iznenada Niki zaustavi. "Ljubavi... Ali postoji jedan apsurdan, užasan, dramatičan problem."
Aleks je uplašeno pogleda. "Koji, ne govoriš engleski?" "Ma kakvi! Budalo! Nemam pasoš..."
"Ja imam!" Aleks se nasmeši i izvadi ga iz džepa. Niki ga uzme i otvori. ,Ali ovo je tvoj, s magnetnim trakama kao što sad postoje..."
Aleks zavuče ruku u drugi džep. "A ovo je tvoj... S istim magnetnim trakama!" "Ma daj... Dao si da mi urade!"
"Za dva dana!"
"A kako si to uspeo?"
"Imao sara sve tvoje podatke, slike i sve ostalo... I čak i tvoj potpis, sećaš se da sara te naterao da potpišeš papir? To je bilo zbog ovoga."
"Razumela sara, ali za dva dana?"
"Ne znaš? Specijalna procedura... Ideš da radiš fotografski set u Njujorku za novu kampanju!"
"Dobro! To mi se sviđa! I sve oni plaćaju?" "E to ne..."
"A ne, Alekse, onda ne važi. Hoću da podelim put... Pa izvini, kao što si rekao, slavimo naš veliki jedinstveni i vrlo lični uspeh... To je obostrana zasluga, pripada oboma i treba da se podeli na dva dela..."
"Ljubavi, ali ja sara izabrao vrh vrhova..." "Što će reći?"

"Ako podelimo, bićeš mi dužnik ceo život!" "Bezobrazniče. Nije trebalo da kažeš koliko je koštalo." "Ali i nisam rekao..."
"Da, ali si naznačio tako da shvatim."
Popnu se u autobus. Niki iznenada ima ideju. "Onda ćemo ovako. Naš sledeći veliki jedinstveni i vrlo lični uspeh, koji će se odsad pa nadalje zvati VJLU, proslavićemo o mom trošku tamo gde ja kažem...!"
"Važi, u potpunosti se slažem! Baš lepo, izuzetno mi se sviđa ideja da idem na odmor u Frakati!"
Niki ga udari po ramenu. "Jao! A zašto sad ovo?" "Bezobrazniče..."
"Opet? Pa šta sam rekao?" "Naznačio si da shvatim..." "Ali šta?"
"Da idemo na neko mesto koje je blizu i koje malo košta."
,Ah, ja nisam tako shvatio!" "Da, lažove..."
Približavaju se pultu za kontrolu. "Izvolite", i Aleks uzme pasoše, zajedno s kartama. "Imate li prtljaga za ukrcavanje?"
"Da... Tvoj je pun šminke, a moraš ovako da ga pošalješ. Baš bez veze." "Bolje, tako ćemo lepše putovati."
"I ja stavljam svoju torbu iz solidarnosti."
Stjuardesa izviri i ugleda dve male torbe. "To je sve?" "Da."
Napravi zbunjeno lice, onda slegne ramenima, ionako je već svašta videla, a na kraju krajeva, ovo je samo mala neobičnost.
"Evo vaših karata, 3A i 3B. Prijatan put."

38.

Ma koji je danas dan? Po ko zna koji put proveri u ogledalu da li je sve na mestu. Rasejano potraži neku indiciju, nešto na licu, ali ništa ne vidi. Nikakav znak. Bolje. Bar ovaj put neću morati da koristim korektor kao uvek. Kakva sreća. Mora da sam imala neku naglu promenu, kako se ono kaže. Ma da, malo stresa koji je sve izbacio iz ravnoteže. A nisam zaradila nijednu bubuljicu! Konačno jedanput. Pokuša da se uveri pogledavši se po poslednji put u ogledalu. Ništa. Njeno uobičajeno vedro i nasmejano lice, okruženo svetlom sjajnom kosom. Ma! Ode u sobu i obuče se za izlazak. Mobilni telefon zavibrira. Poruka. Dileta je otvori i pročita. "Svratiću večeras u osam, film počinje u osam i četrdeset! Filmski poljubac za tebe!" Kakva budala. Ponekad je pravo dete. Dileta se nasmeši i obuje crvene lakovane baletanke. Onda sa stočića uzme torbu i svetlosivi kaputić. Prođe kroz hodnik, ali se onda iznenada zaustavi. Okrene se oko sebe i ode u kupatilo. Potraži u ormariću. Evo kutije. Izvuče dva komada i stavi u unutrašnji džep tašne. Možda će mi baš večeras poslužiti. Nikad se ne zna. Zatvori vrata, vrati se u hodnik, uzme ključeve.
"Ćao, mama, brzo ću se vratiti."
Iz kuhinje dopre glas prigušen od uključenog televizora. "Je l' s Filipom izlaziš?"
"Da! Ali čeka me dole, neću da ga teram da se penje na četvrti sprat, lift je još uvek pokvaren!"
"Okej, pozdravi ga i nemoj dokasno."
Ma baš. Pa roditelji su baš apsurdni. Upravo sam joj rekla da se brzo vraćam i kaže mi nemoj dokasno. Kao kad ti kažu "pazi". Kao da čovek ne zna da treba da pazi i da se ne ponaša neodgovorno. Pošto kasnije stižu posledice. I iznenada, na ovu reč, dok je pomišlja, stegne je u stomaku. Posledice. Paziti. Kao udarac koji nešto čepa. Grč. Ali to nije znak koji je čekala, onaj prirodni, kao uvek. Ne dolazi iz donjeg stomaka. Drugačiji je. Rašireniji. Udar. Neka vrsta udara struje. Dileta zastane na stepenicama. Počne frenetično da broji, koristeći prste obe ruke. Kao devojčica u osnovnoj školi koja nešto sabira. Ili bolje rečeno, oduzima. I kada stigne do rezultata, razrogači oči. Ne. Nemoguće. Ponovo sve uradi iz početka, ovog puta broji sporije. Ništa se ne može. Isti rezultat. Pokuša po treči put. Ali joj na pamet padne ono pravilo; "Menjajući redosled sabiraka, rezultat se ne menja." Dođavola. I iznenada se seti. Ne bi želela ni da pomisli na to. Ali pomisli. I seti se. I u suštini, dođavola, moglo bi da bude. Uvek je bila tačna kao švajcarski sat, otkad pamti. A gle ti sad, ovog puta ne. Nemoguće. Onda brzo, kao detektiv koji je sve tragove stavio na jedno mesto i upravo se sprema da sastavi poslednju slagalicu koja će razrešiti istragu, shvati. Ako joj se za sedam godina nijednom nije desilo da joj za vreme ovih dana ne izađe nijedna bubuljica, onda postoji neki razlog. A ovaj razlog mnogo liči na jedno posebno veče. Onda, nakon paba, kada je Filipo, pre nego što ju je otpratio kući, napravio dugu vožnju kolima da joj pokaže neki antički luk na Apiji, koji je slučajno otkrio i mnogo mu se svideo. A onda, parkirani tamo u mraku, nakon što su pričali i šalili se kao uvek, počeli su da se miluju i ljube. Sve više. Sve više, izgubljeni u muzici koja je izlazila iz radija. Zaštićeni automatskim bravama na vratima kola, pa ipak sa strahom zbog nepoznatog mesta, oni koji su uvek pažljivi, uvek na oprezu, sa svim onim što čuju da se okolo događa. A taj put, pomalo nesvesni, pomalo buntovnici, u nepredviđenoj strasti koja te ponekad tako obuzme. I prepustili su se, ophrvani ljubavlju, željom. A onda Filipo, koji iznenada primeti da nije uzeo prezervative. I skrhan, klone na Diletu. A ona onda, ljupko, rekla mu je da je možda bolje da stanu. I on se složio. Ali su onda zajedno, ne uspevajući da se kontrolišu, nastavili. Poljupci, milovanja, zagrljaji, želja, strast. Oči u oči. Opet i opet. I zvezde kroz prozor, predeo, noć. A oni sjedinjeni, bliski, zajedno. I dug zagrljaj. Pogledali su se u oči pomalo sa smehom, pomalo zabrinuto, i ona Filipova

rečenica: "Pazio sam, jesi li videla, ljubavi?" Ne. Nisam videla, ljubavi, zato što sam se prepustila i izgubila sam se s tobom, u tebi. Verujem ti. I Filipo je verovao samom sebi. A sada? Ma Nemoguće da će ovako biti? Dileta zadihano potraži mobilni telefon u džepu. I dok ga traži, pronađe dve kesice uložaka koje je uzela iz ormarića u kupatilu i za koje se toliko nada da će joj trebati. Pogleda ih i vrati na mesto. Dohvati telefon. Brzo ispiše poruku. "Ljubavi, nemoj da svraćaš, doći ću ja u bioskop..." Ali onda razmisli. Šta radim, već je kasno. Filipo samo što nije došao. I obriše poruku. Ne. A i večeras je film. Stvarno joj je stalo da ga vidi. Problem ljubavi od Arkibuđija. Večeras Neću da mislim o tome. A onda možda i grešim. Sutra. Misliću o tome sutra. A možda ću otići i do apoteke. Možda. Vrati telefon u torbu i siđe niz stepenice, praćena tim novim, tananim predosećajem.

39.

Vreme je za polazak. Niki i Aleks predaju karte stjuardesi ispred terminala.
"Izvolite." Ocepi isečak i stavi u mašinu koja ga uvuče, brzo pročita i izbaci na drugu stranu. Stjuardesa ga vrati i njih dvoje uđu.
"Kako je to lepo, ne mogu da verujem... Pomalo se bojim", kaže Niki Aleksu stežući mu ruku.
"Čega.?"
"Visine... i dužine... Koliko traje let?" "Ma... Oko devet sati..."
"Ne napuštaj me..."
"Eh, a gde bih išao, izvini? Pa u avionu smo!"
"Da, da, znam... Na stranu što su, znaš, napravili i film o ovome..." "O čemu?"
"O ljudima koji su nestali na avionskom letu. Onaj s Džodi Foster, koja je izgubila dete od osam godina i niko nije hteo da joj poveruje..." U svakom slučaju, mislila sam uopšteno... Ne napuštaj me. Hoću da si mi uvek blizu, ti mi ulivaš sigurnost."
I u tom trenutku Aleks je sve ubeđeniji u izbor koji je napravio. Snažno joj stegne ruku. "Naravno, zlato..."
Kad su stigli na ulaz u avion, oni pokažu karte stjuardesi i stjuardu. "Izvolite, to su mesta odmah desno u drugom prolazu."
"Hvala." Prođu prvi prolaz i gledaju nagore, ispod prtljažnika, tražeći svoj broj. "Evo, 3A i 3B..."
Niki ga iznenađeno gleda. "Ali to su ležajevi! Mi smo u prvoj klasi!" "Pa, naravno, zlato."
Niki priđe svome i ugleda plastičnu kutiju sa sve maskom za spavanje, jastučetom i pokrivačem. Otvori je. "Pokrivač je savršeno mekan!" Sedne na svoje mesto i isproba ga. "Ali strava je... Mogu i noge da opružim..."
"Da... Možemo da spavamo... Ili da ostanemo budni, z l a t o . . . " , i nasmeši joj se.
,Ali svi nas vide! Ne vodiš me valjda u Njujork da radimo ono što možemo mirno da radimo svaki dan u tvojoj sobi, ljubavi! Je l' da?"
Aleks prasne u smeh. "Užasna si..." A koliko bi voleo da joj kaže istinu. Umesto toga, sedne i on na svoje mesto, blizu su prozora. Malo kasnije stiže stjuardesa.
"Dobro veče, izvolite... Mogu li vam ponuditi šampanjac?"
"Zašto da ne...", Niki slegne ramenima. "Naravno, ionako ne moram da učim..."
Uzmu dve čaše i veselo se kucnu gledajući se u oči, inače zdravica ne važi. "Zamisli želju." Niki zatvori oči. "Zamislila."
Onda se on nasmeši. Pogleda je. "I ja..." I na tren tišina, pitajući se da li su zamislili istu želju. Aleks će morati da sačeka bar dok ne stignu u Njujork da bi saznao da li je baš ono što i on ima na umu. Ili ne, barem dok joj to ne kaže. Baš u tom trenutku zazvoni Nikin mobilni telefon. Ona pogleda displej. Onda se nasmeši, izvinivši se Aleksu.
"Hmm, moja mama..." Odgovara. "Da? Halo, mama..."

"Ali, Niki! Koliko ti još treba? Gde si?"
"Ali, mama, već sam ti rekla... Upravo krećem, vratiću se za tri dana...", Aleks odmahuje glavom i pokazuje joj četiri prsta. "Četiri!" Niki brzo odmahne rukom, kao da kaže; dobro, nema veze, nije važno, inače će se zabrinuti. Simona hukće preko telefona. "Ma daj... Igra je lepa kad kratko traje..."
"Mama, hoćeš li me saslušati? Istina je!" Simona odluči da učestvuje u igri ozbiljno misleći da je ćerka zeza. "A kako to još uvek možeš da odgovoriš na telefon?"
"Zato što još nismo krenuli..."
"Ah, a za k o l i ko . . . " , S i m ona koristi još šaljiviji ton, "polećete?"
"A? Sačekaj trenutak, mama... Izvinite...", Niki pozove stjuardesu koja priđe. "Za koliko krećemo?"
"Upravo se spremamo da se odvojimo od terminala... Štaviše", uputi joj vrlo profesionalan osmeh, "morali biste da isključite mobilni telefon.
"Da, naravno..." Onda približi mobilni telefon uhu i ponovo počne da priča sa Simonom. "Mama, jesi li čula? Upravo se spremamo za poletanje!"
"Da, čula sam, znači, istina je! A kad ćeš mi to reči?" "Ma kako kad ćeš mi to reči, već sam ti rekla." "Mislila sam da se šališ."
"Pa kakva je to šala?" "A kada se vračaš?"
"Za tri...", Aleks joj ponovo mahne rukom ispred lica otvarajući četiri prsta. "Četiri dana..."
"Tri ili četiri dana? A šta da kažem tvom ocu?"
"Da ću mu doneti poklon! Daj, mama, sad moram da prekinem..." "Niki..." "Da?"
Simona napravi pauzu, uzdah, u grlu joj je knedla. "Lepo se provedi." I kaže to drugačijim glasom, nežnijim, skoro iskidanim. I Niki se iznenada ražali.
"Mama, nemoj tako, inače ću se rasplakati..." I sklizne joj suza, i pomalo se smeje gledajući Aleksa, a pomalo je tužna. "Oh, ma daj!"
Simona pronađe glas i ona se nasmeje, šmrkčući. "U pravu si, ćerko, lepo se provedi!" "Eto, tako te volim, mama... Mnogo te volim."
"I ja tebe." I prekine baš na vreme, pošto dolazi stjuardesa. Prolazi gledajući između sedišta, kontroliše da nije neki stočić oboren, onda ukrsti pogled s Nikinim, a ona upravo isključuje mobilni telefon. Stjuardesa joj se osmehne. Niki uzvrati osmeh, ubacujući telefon u džep na sedištu ispred. I Aleks isključi svoj.
"Ti i tvoja mama ste baš... A zamisli da smo krenuli na duže od četiri dana... Zamisli da idemo u inostranstvo da živimo tamo..."
Niki ga pogleda sa sigurnošću. "Ako sam ja srećna, i oni su srećni. Oni samo žele da me vide kako se smejem..." Onda se radoznalo približi Aleksu. "Je l' zato idemo u Njujork? Premeštaju ti sedište? Idemo tamo da živimo? Moramo da nađemo neku kuću za tebe..."
Aleks se naglo okrene. "Kako za mene? A ti?"
"Kakve veze ja imam, ja moram da učim. Već sam dala neke ispite... Idem napred. Šta ja da radim u Njujorku dok ti radiš... Nikog ne poznajem!"

"I ti bi me zbog toga ostavila?"
"Ma kakvi! Sa Internetom, skajpom, veb-kamerom, i slično, postoji milion načina da se ljudi međusobno vide i razgovaraju, čak i na daljinu i ne košta ništa... Bilo bi savršeno..."
"A je li... A kako bi za ostalo?" "Koje ostalo?"
"Ljubav... kad bismo vodili ljubav?" "Bože, baš si strašan... Samo na to misliš!"
"Ma kakvi! To je samo mala, opravdana radoznalost..."
"Mogli bismo da to radimo svaki put kad se vidimo, kad ja dođem kod tebe u posetu ili ti kod mene."
"Pa naravno."
Baš u tom trenutku prolazi jedna stjuardesa. Vrlo je lepa i ukrsti pogled s Aleksovim, zadržavši ga malo duže. Aleks to primeti i namerno je pogleda. Onda kada se ona nasmeši i prođe ih, on ponovo pogleda Niki.
"Pa naravno. Moglo bi... Ja bih tako bio malo slobodniji..." Ponovo prođe stjuardesa i Aleks je zaustavi. "Izvinite?"
"Da?" Lako se približi, prelepa i nasmejana.
"Ne, evo... Hteo bih da znam, ako vam to nije problem... Da, vidite..."
Niki ga ošine radoznalim i pomalo prekim pogledom. Aleks je pogleda da dobije na vremenu, a stjuardesa ga pritiska. "Izvolite, recite..."
"Pa, da li bismo mogli dobiti još malo šampanjca?"
"Pa naravno, tu je za vas." Onda se okrene Niki. "Želite li i vi, gospođo?"
Niki odgovori, prethodno duboko udahnuvši. "Ne..." I tek na kraju doda: "Hvala..."
Stjuardesa se udalji i čim nestane iz njihovog vidokruga, Niki se okrene i tresne Aleksa pesnicom u stomak.
"Jao! Ma jesi li luda? Šta sam uradio? Samo sam tražio flašu šampanjca..."
"Baš tako..." I još jednom pesnicom u stomak. "Ovo je zbog onog... kako si je tražio!" "Ali nije tačno... Ti si ta koja je to zlobno primila!"
"A je li? Pazi da te ne tresnem još jedanput malo niže i tako izbrišem mogućnost bilo kakve zlobe..."
"Ne, ne", kaže Aleks praveći se da je uplašen. "Molim te, Niki, ne! Čak i ako bih bio slobodniji... Ne bih uopšte bio u iskušenju..
Baš u tom trenutku stjuardesa se vraća. "Evo šampanjca... Jeste li sigurni da ne želite, gospođo? Da se niste predomislili?"
"Ne, ne, hvala, zaista sam sigurna." Stjuardesa ode, Aleks malo popije. "Mmm... Kakva d i v ota... " Ni k i se pokrene, a Aleks odmah u defanzivu, "... ovaj šampanjac!" A onda osmeh i malo-pomalo avion stigne na poletnu pistu, motori počnu da urlaju, obrtaji se povećavaju. Zatim avion počne da juri brzo, brže, još više. Niki uzme Aleksovu ruku. Stegne je, pogleda kroz prozor baš u trenutku kad se avion odvaja od zemlje. To je tren. Onda poneki oblak, laki talasi mora malo ispod njih i iznenadni zaokret nalevo... Avion kreče prema Americi.
Aleks joj se smeši i miluje joj ruku. "Ne plaši se, sa mnom si..." Niki se nasmeši malo mirnija, prepusti se udobnom sedištu i ukrade malo šampanjca iz njegove čaše, gledajući ga

lukavo, ali kao mladi ratnik koji je već položio oružje i vedro prihvata ovu jednostavnu predaju. Onda se nasloni na njegovo rame i malo-pomalo zaspi. Aleks joj malo kasnije nežno skloni kosu s obraza, otkrije te meke usne već pomalo pocrnele, te zatvorene oči, vedre, bez traga šminke, koje mirno odmaraju u očekivanju ko zna kakvog sna. I onda se i on nasmeši ophrvan ogromnom nežnošću i jak, siguran, dubok, praćen osećajem da je napravio pravi izbor. I dalje drži ruku na Nikinim nogama, da je oseća uvek tu, blizu, kao neki gest pripadanja, sigurnosti, da ona ne može da pobegne. Aleks se smeši. A gde bi mogla da ode... u avionu. Ali saznanje da je tu, pored pomogne da mu još jedna stvar padne na pamet. Ma kako na to nisam pomislio ranije?

40.

Malo kasnije. Šum. Iznenadna praznina u vazduhu. Niki poskoči, probudi se, uplašeno pogleda okolo, dezorijentisana.
"Ššš... Evo me, tu sam." Aleks je miluje od noge sve do stomaka. "Tu sam, sve je u redu." "Ma gde smo?"
"Mislim da smo iznad Španije, malopre sam proveravao. Propustila si film. Mamurluk, sladak je, komedija Toda Filipsa smeštena u Las Vegas, priča je o tri kuma koji gube prijatelja koji treba da se venča..." Na monitoru ispred Aleksa promiču slike odjavne špice. "Ali, ako želiš, videćemo ga ponovo u Rimu kad izađe, ili sada kad stignemo u Njujork."
"Budalo..." Onda pogleda okolo. "Tvoja stjuardesa nije više prolazila?" Aleks je zabrinut. "Ne... Definitivno. Zaista..."
"Šteta. Žedna sam. Htela bih malo vode."
"Pritisni ovde. I odmah će doći...", Aleks se protegne sa svog mesta i pritisne neko dugme na naslonu. Iznad njih se upali mala svetiljka. Niki ga gleda iskrivivši usta. "Hmmm... Suviše znaš!"
"Ali, Niki, to je isto u svim avionima, oduvek... Čak i u onim linijskim... A pomalo sam i putovao."
"Znam... Ali to mi se ne sviđa!" "Ma daj!"
"Pomisao da bi mogao biti malo slobodniji primio si s krajnjom radošću, s previše radosti... A zaista nismo stalno zajedno."
"Baš tako..."
"A ako već toliko želiš slobodu, pomisli da smo..."
Baš u tom trenutku prilazi stjuardesa. Ali nije ona odranije. "Zvali ste me?" Aleks i Niki se pogledaju i prasnu u smeh.
"Da... Izvinite...", Niki se uozbilji. "Mogu li, molim vas, dobiti malo vode?" "Naravno, odmah ću vam doneti."
"Hvala. "
" V i di š . . . " A l e k s je gleda uz osmeh, "opasnost je prošla."
"Ma zamisli! Nisam se plašila ni one druge, šta misliš! Ti si taj koji rizikuje...", Aleks odluči da podnese udarac.
"Da... Ma šta pričaš?"
"Ja? Ništa...", Niki je neodređena. "Ne sećam se. U svakom slučaju znaš šta bih baš volela?
Da čitam."
"Zaista? I ja!"
"Ali ja nisam ponela knjigu...", Aleks se nasmeši i uzme svoj ranac ispod sedišta. "Mislio sam ja na to..." I izvadi ogromnu knjigu Stiga Larsona. Niki je pogleda. "Muškarci koji mrze žene? Ma šta je to, neka poruka?"
"Ma kakvi... Odličan triler jednog švedskog pisca koga nažalost više nema, ali doživljava neverovatan uspeh u ćelom svetu..."
Niki je okreče u rukama. "Ali, baš je obimna... Ne znam kada ću je završiti!"

"Čitaćemo je zajedno."
"A kako? Izvini, rekao si da je triler! Šta ćemo, da je podelimo napola, ja ću čitati prvi deo, ti drugi, a onda ćemo da je prepričamo jedno drugom?"
Aleks se nasmeši i ponovo zavuče ruku u ranac. "Imam dve." I izvadi još jedan primerak iste knjige. "Ma daj! Baš je super ovako!" I Niki ga pogleda sjajnim, zaljubljenim očima. Kako je to lepo. Suviše lepo. Niko nikad nije tako nešto uradio. I skoro se uplaši svoje sreće. I počnu radoznalo da čitaju, srećni, onda obuzeti, zainteresovani, uvučeni. Putuju tako neko vreme, preleću Portugaliju i onda se nađu iznad Atlantika. A ovaj lagan, tih avion nastavlja svoj put.
Aleks se u određenom trenutku nagne prema njoj da bi video broj stranice. Dvadeset pet. "Zaostaješ..."
"Nije tačno... Daj da vidim", i prekontroliše njegovu. Četrdeset. "Ma ne mogu da verujem. Preskačeš strane, namerno to radiš, posle ću te preslišati... U stvari, sad ću te preslišati. Kako se zove časopis gde radi..."
"Dobro, ovo ne važi, napisano je i na koricama...", i nastave tako, naizmenično se ispitujući, praveći pretpostavke o onome što će se desiti.
"Ali zar nije čudna priča o ovo dvoje, ona je udata za nekog drugog, a s vremena na vreme spava kod njega..."
"Ma nije tačno!"
"Ma da, to piše na početku, vidiš da si preskakao stranice!" "A da, tačno...", Aleks se nasmeje.
"Ne pravi se lud, nisi to u stvari znao... Prevarantu!"
"Ma ne... pročitao sam. Imaju takvu vezu zato što je to deo švedskog mentaliteta, oni su mnogo otvoreniji... Jesi shvatila? Slobodan seks."
I Niki ga ponovo udari.
"Jao! Pa šta sam rekao, to je u knjizi." "Ne, ponovo si pogledao stjuardesu..."
"Samo zato što će upravo servirati jelo, a ja sam prilično gladan..." Onda se približi kao da će je ujesti. "Tebe!"
"Budalo, baš ćeš me iznervirati s ovom stjuardesom..."
"Ma ja sam gladan tebe, zaista... Da se sakrijemo u kupatilo?"
"Da, kao u onom filmu što si mi dao da pogledam, kako se ono zvao?"
"Bogate i slavne."
"Da, to je onaj kada se u avionu on pravi da je izgubio ženu kako bi ubedio onu lepu glumicu... Kako se ono zvala?"
"Žaklin Bize."
"Baš tako... da bude s njim i onda, dok ona ide u kupatilo, on se uvuče i oni budu zajedno... Jedino što nakon sletanja Žaklin Bize vidi kako upravo žena dolazi po njega, živa, sa sve decom!"
"Eh da, takvi tipovi pribegavaju svakoj strategiji, čak i sažaljenju, samo da ujedu... Ali to sigurno nije slučaj s nama. Da se uvučem u kupatilo?"
"Hej, ma šta te je obuzelo? Da ti avion ne pravi taj efekat? Nikad te više neću samog poslati avionom... A uz to, je l' znaš da je jedan slavan glumac uhvaćen dok je radio ono sa stjuardesom?"

"Naravno. Hteli su i reklamu da naprave od toga! Ona je bila australijska stjuardesa iz 'Kvantasa', a on Ralf Fajns, onaj što je snimio Engleskog pacijenta... Samo što je tada... On bio nestrpljivi Amerikanac!"
I nastavljaju tako, smejući se, ćaskajući, čitajući, zezajući jedno drugo. Stiže večera i malo piju, probaju palačinke, pojedu filet, Aleks joj doda kolač koji ne jede, ona njemu komad sira koji je ostavila.
"Hoćeš da čuješ još nešto? Uzeo sam i duple slušalice za aj-pod." I zajedno slušaju miks. Džejms Blant, Rijana, Eni Lenoks. A ovog puta Aleks je taj koji zaspi. Prođe jedna stjuardesa, skloni mu poslužavnik. Onda Niki zatvori stočić, lagano ga savije, uvuče u veliki bočni rukohvat i zatvori. Ugleda nekoliko mrvica na njegovom džemperu. Lagano kao pincetom, kao u onoj igri "Veseli hirurg", skine ih skoro ga i ne dodirnuvši, zabrinuta da bi i sada nešto moglo zazvoniti. A onda lagano prođe rukom po njegovoj ruci, da ga to milovanje isprati u ko zna kakav san.

41.

Niki proviri kroz prozor. Bizarna igra vremenskih zona učinila je da ona izgubi osećaj za vreme. Sada je tu neka čudna zora, daleka, s one strane vidika. Kao da je neka vrsta linije koja prati horizont, jake narandžaste boje, koja označava početak ko zna koliko važnog dana. I za tren Niki u mislima prođe kroz njihovu priču. Kao da slike lagano prolaze kroz oblake... Dugometražni film koji se projektuje samo za nju, jedinu gledateljku leteće sale. Ne mogu da verujem... Naš prvi susret, ili bolje rečeno sudar, s motorom, a onda tog istog dana ispitivanje iz italijanskog koje je dobro prošlo, odnosno, ja nikad nisam dobila takvu ocenu iz italijanskog; već iz toga je trebalo da shvatim kakva je on sreća, nekog takvog žena mora držati blizu sebe. A onda njegovi prijatelji, moje prijateljice, tako različiti svetovi, udaljeni svetlosnim godinama, i to ne zbog godišta... Ali na kraju je bilo kao u onoj priči o suprotnostima koje se privlače, baš smo bili savršeni... Niki ga pogleda. Aleks i dalje spava. Savršeni smo. Nasmeši se i ponovo proviri napolje. Jedno krilo aviona seče oblak, prolazi ga, ranjava, a on mekan pušta da ga prođu, i ostaje tako, u praznini ovog beskrajnog prostora. I Niki ponovo nastavi sa svojim filmom. Prvi put, predivno, u njegovoj kući, s onim mirisom jasmina, i narednih dana, možda još lepše. Kad su jeli japansku hranu, na onaj način, skoro da se nasmejala u sebi, pokrivajući usta, možda u skladu s onim orijentalnim kostimom koji je obukla i onda svukla, sa svim o ni m što je sledilo... A onda iznenađenje s onim slikama u sobi, kampanja LaLuna, kada je sebe gledala po ćelom Rimu... Onda Niki postane ozbiljnija, druga uspomena. Teža, bolnija, koja još uvek ostaje tamo, u onoj senci. Taj dan. Te reči. "Velika je razlika u godinama, Niki." A u stvari, razlog je bio sasvim drugačiji. Ponovo se pojavila ona. Elena se vratila. Niki se okrene prema njemu. Aleks blaženo spava, mirno, anđelče.
A nije joj rekao istinu, nije joj ispričao kako stvari zaista stoje. Učinio je da se ona iznenada oseti nesigurnom, da nije na visini tog sna koji je za nju postao realnost. I naredni dani. Učenje za diplomski ispit, ali u stvari ne uspeva da se otkači. Aleks. Njen um koji se stalno vraćao na njega, kao magnet, kao prvi plan u nekom spotu, kao izgrebana ploča po kojoj iglica poskakuje i stalno iznova počinje od iste tačke. I tako ponovo, ponovo, stalno ta ista rečenica. "Velika je razlika u godinama, Niki." Onda njen um i njeno srce bolno sleđeni. Leto. To čuveno letovanje u Grčkoj s Oli, Diletom i Erikom, toliko smeha i očajnički, uzaludni pokušaj da ne misli na njega... Ali posle se vratila kući i pronašla njegovo pismo i te fantastične reči...
Mojoj ljubavi.
Mojoj ljubavi, koja se ujutru smeje zbog dobrog keksa koji će umočiti u belu kafu. Mojoj ljubavi, koja brzo vozi na motoru i uspeva da nikad ne zakasni.
Mojoj ljubavi, koja se zeza s drugaricama i uvek ume da ih sasluša. Mojoj ljubavi, koja je tu čak i kada zaboravim na nju.
Mojoj ljubavi, koja me je mnogim stvarima naučila i pokazala mi ha znači "biti velik".
Mojoj ljubavi, koja je najlepši i najjači talas u moru koje još uvek treba da oplovim.
Mojoj iskrenoj ljubavi, jakoj kao stena, mudroj kao stari ratnik, lepoj kao najdivnija zvezda na nebu.
Mojoj ljubavi, koja je umela da mi da do znanja da sreća ne dolazi slučajno jednog dana, već je želja koja se osvaja i koju treba braniti.
Mojoj ljubavi, Niki.

Još uvek Niki zna napamet, toliko puta je to pismo čitala, danima, popodnevima, večerima, noćima... Sve dok ga nije potpuno usisala, sve dok mu nije znala svaki prelaz, sve dok se nije isplakala i onda nasmešila i onda ponovo nasmejala. Pronaći u svakom redu svaki trenutak tih momenata koje su proživeli, te predivne ljubavne bajke za koju je verovala da je završena i koju je iznenada videla kako izniče iz pepela, ponovo oživljava i osmeh, san i nada, entuzijazam i sreća, sve dok nije došao taj dan. Da, da stavi na stranu sve strahove i mirno krene na Plavo ostrvo, ostrvo zaljubljenih. Dole gde je Aleks čekao već dvadeset dana.
Niki se poslednji put okrene da ga pogleda. A sada smo ovde, u ovom avionu koji leti, idemo u Njujork. On i ja. Opet zajedno, protivno svakoj mogućoj prognozi. Kako je to lepo... Trideset hiljada metara iznad neba. I ostane tako da ga sanjalački posmatra. S rukom na njegovoj, laka, bojeći se da će ga probuditi dok avion brzo nastavlja svoj let i minuti tiho prolaze, protičući kao oni prvi neboderi ispod njih.

42.

Pjetro rasejano pročita tablu dok prolazi kroz vrata. Pogleda okolo. Ovo je baš novina.
Nikad joj se nisu sviđale teretane, a sad dolazi da vežba. E pa baš.
Nekoliko malih divana, dva automata sa sokovima, dopunama i dijetalnim čokoladicama. Iza plavog pulta mišićava devojka u beloj trenerci nešto proverava na kompjuteru. Pjetro je ugleda i odmah priđe.
"Dobar dan."
Devojka se okrene. Na gornjem delu trenerke spušten je rajsferšlus i vidi se plavi sportski brushalter. Pjetro se osmehne. Pa, i nije tako loše ovde. "Zdravo, hteo bih da znam gde se održava kurs kik-boksa. Odnosno, u koliko sati?"
"Želite li da se upišete? Kurs je tri puta nedeljno u dva različita termina. Evo, ovde...", i pokazuje mu brošuru.
"Ne, ne... Hoću da se vidim s nekim, a mislim da je ona sada na času."
,Ah. Onda tamo, dve prostorije odavde desno...", i pokaže mu vrata.
Pjetro je pogleda. "Pa, taj kik-boks zaista čini dobro, a...?", i odmeri je od glave do pete.
Ona se osmehne i onda ponovo okrene kompjuteru.
Pjetro slegne ramenima i uputi se hodnikom. Prođe pored sale sa spravama, ogledalima i strunjačama. Mladići i devojke koji treniraju, ritmična ili lagana muzika, u zavisnosti od discipline i programa. Onda dođe do druge prostorije desno. Grupa ljudi u krugu diže levu nogu. U sredini visoki mladić, kovrdžave braon kose, mišićav, ali ne suviše, pokazuje pokret koji ostali imitiraju. Ali, pomisli Pjetro, dobro je građen. Lepuškast. Hmm. Onda Pjetro pogleda sve osobe u krugu, jednu po jednu. Neke mlade devojke, četiri čoveka, dve starije žene... tri. Evo, prepozna je. S belom trakom koja joj drži kosu skupljenu u punđu. Tanke crne helanke ispod plave pripijene majice, patike i kratke čarape. Suzana stoji u ravnoteži na desnoj nozi, napeta, u iščekivanju. Iznenada instruktor kaže "Oj!", i udari levom nogom dole izbacujući onu desnu. Zadajući imaginarni udarac. I svi ga imitiraju. Uključujući i Suzanu.
"Držite pete lagano podignute i kada udarate, radite to cevanicom, ne donjim delom noge. Cevanica mnogo više povređuje onog ko je pogođen. Obrnite stopalo kojim stojite kao da je tačka kompasa i učinite tako da kuk i telo noge koja udara slede trajektoriju udarca i da ne stoje u opoziciji...", i pokaže dva-tri puta.
Pjetro ostane na vratima. I kada instruktor kaže grupi da se rasporede u red, on uđe. Neke devojke ga pogledaju i nasmeše se gurkajući se naizmenično laktovima, kao da kažu: "Šta ovaj hoće?". I instruktor se okrene ugledavši senku. Suzana koja je čučnula da namesti čarapu, ustane i ugleda ga. Nemoguće.
Pjetro joj se približi. "Ćao, ljubavi... Treba da popričamo..." "Ma šta radiš ovde, nije trenutak, treniram..."
"Eh, vidim... Ma kakva je to priča s ovim boksom? Nikad te nije bilo briga za to. Tvoja majka mi je ovo otkrila. Njoj si ostavila decu."
"Na stranu što nije ovaj boks, nego je kik-boks... A onda, šta je loše u lome što ostavljam decu kod svoje mame? Pa nije valjda serijski ubica... A onda, čisto da se zna, mnogo je stvari za koje me ranije nije bilo briga, a sada jeste..."
Instruktor za to vreme pokazuje nov pokret koji treba isprobati pre borbe. "Jesmo li svi tu? Hajde, počinjemo... Je l' sve u redu?"

Suzana se okrene i osmehne. "Naravno, sve je okej!" Onda se ponovo okrene prema Pjetru: "A sad, molim te, odlazi. Nemam šta drugo da ti kažem."
"Ali, Suzana, daj... Dođi ovamo na trenutak, da ne pričamo pred svim ovim ljudima." "Rekla sam ti ne. Odlazi. Trebalo je ranije da misliš."
"Shvatio sam, ali bar da popričamo... pa tako rade razumni ljudi, zar ne? Ako mi nikad ne odgovaraš na telefon, šta da radim, a?"
Za to vreme ostali su stali i posmatraju scenu.
"Pjetro, mislim da nije vreme... Ako ti ne odgovaram, to je zato što ne želim! Čini mi se da je prilično jednostavno da advokat kao što si ti to shvati, zar ne?"
"Ali, ako ne pričamo, kako ćemo sve razjasniti?"
"Meni je sve prilično jasno! Prevario si me i gotovo! A sada ja preuzimam svoj život!" Pjetro je stegne za ruku pokušavajući da je privuče sebi. "Suzana..."
Ne stigne ni da završi a Suzana mu uputi savršen udarac pesnicom u lice i pogodi ga pravo u oko, apsurdnom silinom, oborivši ga. Svi ostanu bez reči. Instruktor trčeći prilazi. Pogleda Suzanu i onda, zabrinut, Pjetra. Pomogne mu da ustane. "Sve u redu? Hoćete li led? Oko se već nadulo..."
Pjetro odmahne glavom. Dotakne lice. Pomalo vidi duplo. Ponovo pokuša da dozove Suzanu, koju je u međuvremenu jedna od devojaka odvela da se smiri. Davide, instruktor, pridržava Pjetra. "Hm, izvinite, ne želim da se mešam, ali čini mi se da gospođa baš nema mnogo želje da priča s vama..."
"Ma šta ne želi, šta ona zna, ja je poznajem, vi ne, to je moja žena, ne vaša, uvek je ovakva, ali posle.
"Ne, taman posla, nisam hteo da se mešam... Hajdete... Otpratiću vas u ambulantu, tamo, stavićemo led, bar neće postati ogromno. A i smirićete se." Davide, i dalje pridržavajući Pjetra, prilazi vratima, okreče se: "Vi nastavite s treningom...". Onda očima potraži Suzanu. Ona to primeti. On joj rukom pokaže da ga sačeka kasnije. Suzana lako pocrveni. Ne zna da li je to zbog besa prema Pjetru ili zbog iznenađenja što joj Davide po prvi put otkako se upisala pridaje pažnju. Posebnu pažnju. Dužu nego što je uobičajeno. Samo za nju. Suzana se sredi. Devojka koja stoji pored lupi je po ramenu. "Eh, baš si dobra s udarcima! Ala si ga opružila! Ma je li stvarno bio tvoj muž?"
"Ma da, nažalost. Trebalo je mnogo ranije da ga izmlatim. Hajde, daj da se zagrejemo malo...", i stane nasred sale. "Ionako će se Davide sad vratiti, zar ne?" Počne da se isteže. Devojka joj se odmah pridruži.
Izvan sale Pjetro se oslobađa Davidovog zagrljaja. "Sigurni ste da ste dobro?"
"Ne, ali u kancelariju ću nekako stići." "Vaša žena je baš jaka..."
Pjetro se naglo okrene i pogledom prostreli Davida. "Opet? Ma otkud vi znate, šta hoćete? Ne poznajete je. A i u kom to smislu je jaka, izvinite?"
"Tačno, ne poznajem je... Kažem samo da je jaka. Pa ispružila vas je, zar ne? A tek kratko vreme trenira... Obećava."
Pjetro se uzdrži. Pogleda ga. Odluči da pusti. Razlog je i to što je mladić stvarno dobro građen i ne bi želeo da završi na zemlji po drugi put. "Dobro, idem ja."
Davide slegne ramenima i pozdravi ga. Onda se vrati u salu. Pjetro korača prema kolima, koja su parkirana malo dalje, skoro u dvostrukom redu i ukoso. Približi se i vidi je. Na

trenutak se ponada da je u pitanju reklama. Ali boju ne možeš pomešati. Ružičasta kazna za parkiranje s obrisima na kojima piše "Zabranjeno parkiranje . Eto. Znao sam. Zaista bi bilo bolje da sam ostao u kancelariji.

43.

Dam-dam. Potmuli zvuk, iznenadan, stajni trap koji se otvara ispod komandnog mosta aviona, unutrašnje sijalice koje se uključuju i pilot koji govori. Aleks se iznenada probudi, dezorijentisan pogleda okolo, ali ugleda Niki, koja se smeši i odmah se umiri. Malo se protegne. "Hmm... I ja sam malo odspavao..."
"Eh, da. Baš malo."
Podigne se, zavali u fotelji. "Gde smo?" "Skoro smo stigli..."
"Pa to sam onda baš spavao!"
Stjuardese brzo prolaze duž prolaza proveravajući da li je sve na mestu, da li su putnici podigli stočiće, i ispravili sedišta. Poneka s vremena na vreme pruži neko objašnjenje.
"Izvinite, trebalo bi da ga podignete. Hvala."
Aleks uzme svoj sat i skine ga sa ruke. "Moramo da pomerimo sat, sad je pet i trideset...", pomeri skazaljku i ponovo ga navuče. I Niki uradi isto.
"Dobro...", Aleks se nasmeši, "sad smo savršeno uklopljeni... Tako ćemo moći da pratimo program."
"Kakav program?"
"O, malo sam nešto organizovao... Nadam se da će ti se svideti!"
"Reci mi samo jednu stvar... Da li je predviđen i neki šoping? Ko zna kada ćemo se vratiti u Njujork, ovo je prilika koju ne mogu da propustim!"
"Celo sledeće jutro obilazak s vodičem, a po podne šoping! 'Gep', 'Bruks Braders'... gde bih želeo da kupim košulje, onda želim da te vodim kod 'Mejsija', to je jedno fantastično mesto za kupovinu, 'Senčuri 2 1 ' , 'Blumigdejls'...
"Divno, hoćemo li svratiti i u 'Seforu'? Imaju sve vrste šminke, ta radnja postoji i u Rimu, u ulici Del Korso..."
"Zaista? Ali ja je nisam videla!"
"Nedavno je otvorena! Dođeš čak u Njujork da bi kupila nešto što imaš kod kuće... Aj, aj, aj!"
"Nemoj da me zezaš." Niki skoči na njega. "Jao, opet!"
"A uz to, ko da sam ja znala da ću doći u Njujork... U stvari, moramo nešto da kupimo i da obučemo, ako želimo da izađemo uveče. Ništa nisam ponela... Kod kuće sam imala nekoliko slatkih haljinica!"
Aleks se nasmeši. "Hajde da uradimo kao u onom filmu. Ti malo prošetaj i izaberi haljine... Ukratko, uradi kao Zgodna žena!"
"Na stranu što je bio Los Anđeles u pitanju... A i ne sviđaju mi se takve šale." Niki ga udari i opet se našale.
"Jao! Ma nisam hteo da aludiram ni na šta... Jao! Dosta, Niki... Ti si me praktično tukla ceo put... Nije bilo turbulencija, već 'Niki ciklon'!"
Baš u tom trenutku i pored njih prođe stjuardesa. "Molim vas... Vežite pojaseve", i ode vrteći glavom, misleći: blago njima, glupi, veseli, srećni zbog svoje sopstvene ljubavi, što nisu u ovom avionu kao ja zbog posla, već da nastave da sanjaju. I sedne okrenuta prema putnicima, i ona stavi pojas oko struka i stavi ruke na noge, elegantna i mirna, već naviknuta

na ovu rutinu, a naročito na to da njen čovek nije pored nje.
Malo-pomalo avion silazi s rute i na kraju izgleda kao da će okrznuti Bruklinski most i prve nebodere, sve dok ne aterira s laganim trzajem, skoro malenim odskokom, koji prati moćna kočnica. Unutar aviona kratak pokušaj aplauza, ali se, međutim, skoro odmah gasi, dok mašina nastavlja da juri po pisti praćena uzdasima najzabrinutijih putnika.
Aleks i Niki među prvima siđu pokretnim stepenicama i, nakon dugog reda zbog kontrole sigurnosti, priključe se ostalim putnicima koji su požurili da stignu sopstvene kofere koji neometano kruže po traci.
Niki se okrene okolo. "Moramo da uhvatimo taksi..."
Aleks se osmehne. "Mislim da je tu...", i baš u tom trenutku ugleda papir koji proviruje između ljudi pred izlazom, Aleks i Niki, "...neko ko nas čeka!"
"Ljubavi... pa kako? Ne liči na tebe... Sve je suviše dobro organizovano!" "Zašto to kažeš? Nemaš poverenja... Uvek me potcenjuješ..."
Stignu do osobe koja ih čeka a koja savršeno govori italijanski. "Da li je put dobro protekao? Ja sam Fred."
"Odlično, hvala!", Aleks i Niki se predstave i onda ga slede prema izlazu. Niki se protegne prema Aleksu, a da je ovaj ne čuje. "Ali, jesi li ga već poznavao? Kako si uspeo da ga nađeš?"
"Moj prijatelj, čuveni grafičar, zove se Maus, Miš, koji se nedavno ovde preselio. On mi je pomogao... Budući da sam, po tvom mišljenju, užas živi!" I osmehne se, ohrabrivši je.
Niki još uvek ne zna kolika je iznenađenja čekaju.
"Stanite ovde... Odmah dolazim." Fred nestane i malo kasnije vrača se za volanom jedne američke limuzine.
"Vau...", Niki ga pogleda podigavši obrvu. "Ma šta se to dešava? Da li treba da se zabrinem? Šta si to smislio, Alekse? Za šta treba da se izviniš?"
"Ma ni za šta..." Otvori joj vrata pre nego što izađe Fred. "Još uvek nisi shvatila koliko je kampanja LaLuna dobro prošla..."
Niki uđe u kola. ,Ali prošlo je skoro dve godine..."
"Odatle i nova poslovica... bolje slaviti kasnije nego nikad!" I obiđe auto da bi mu Fred otvorio vrata, a ovaj se odmah vrati na svoje mesto vozača. "Da vas vozim u hotel?"
"Naravno..."
Fred sigurno vozi kroz njujorške ulice. Niki visi na prozoru. Kao obuzeta. A grad prolazi pred njenim očima, ona ćuti i gleda taj film, njegov film. I posle ne znam koliko vremena kao da se probudila. "Ne mogu da verujem... Baš je ludo... Suviše je lepo..."
"Da... A i čini ti se da poznaješ svaki ugao ovog grada."
Niki se okrene i nasmeši mu se. "Ne, i više... Čini ti se da si u nekom filmu... Našem...", i ovog puta ga ne udari. Skoči na njega i poljubi ga. Niki se odvoji i lukavo se nasmeši. "Ma jesu li ovo automobili u kojima, kažu, poznati s vremena na vreme vode ljubav... One limuzine s tamnim staklima, onako dugačke... I prostrane?"
"Da...", Niki se ponovo približi Aleksu, senzualna. I poljubi ga i dalje se osmehujući. "Pada mi na pamet ona scena iz Zgodne žene.."''
"Koja?"
"Prva, kad ona gleda televiziju i smeje se nekoj staroj crno-beloj komediji... I pomalo se stara o njemu..." I počne da mu otkopčava košulju. Aleks se zabaci unazad, nasloni glavu, Niki otkopča još dva.

Aleks se nasmeši.
..Da?"
Aleks podigne glavu i raširi ruke. "Bilo bi prelepo, ali..." "Ali?"
"Stigli smo."
Niki pogleda napolje. Tek u tom trenutku primeti. Tačno. Brzo izađu iz kola ispred hotela. Nalaze se na Park aveniji. "Valdorf Astorija" ocrtava se u svoj svojoj visini. Niki se okreće oko sebe gledajući nagore. Od nebodera joj se skoro zavrti u glavi. Ali je prelepo...
"Prepoznajem ga! Ovde su snimali onaj film s Dženifer Lopez, kad ona glumi sobaricu, koja se zaljubljuje u lepog i bogatog političara... Ma daj... Kako ono bese... Ljubav sa pet zvezdica!"
Fred spusti prozor. "Svratiću za sat vremena. Sećate se toga, zar ne?" Aleks je miran. "Naravno!" I uzme Niki podruku ulazeći u hotel.
Niki skoči pred njega. "Ma naravno šta? Šta ćemo raditi?"
Aleks stigne na recepciju. "Good evening, Beli and Kavali", i preda pasoše. Sekundu potom dodele im sobu. "Top floor".
"Onda? Nisi mi rekao šta ćemo posle raditi."
Aleks pritisne dugme lifta dok ga Niki zasipa pitanjima.
"Vodiću te u pozorište... Prelepa predstava u nedostatku gravitacije, Fuerza bruta. Na Junion skveru... jedna argentinska pozorišna trupa. Divota jedna."
,Ali hladno je. Nemamo ništa." Izađu iz lifta i stignu pred vrata svoje sobe. ,Alekse, je l' me čuješ? Nemam haljinu, kako ću? Ne mogu valjda da idem ovakva, nisi..." Baš u tom trenutku Aleks otvara vrata. Na krevetu dva para odeće crne boje. "...Mislio..." Sa sve kaputima i vešom za oboje.
"Ljubavi!", Niki skoči na njega. "Ma ti si najbolji!" Onda prekontroliše etikete. ,Ali... Piše 8?"
"To je naš 42!"
Niki se smeje, osvojena. "Moraću da progutam sve ono što sam rekla... Savršen si! U stvari, suviše savršen! Znaš li da već počinjem da se plašim?"
"Budalice... Hajde, imamo malo vremena. Ja idem odmah na tuširanje."
Aleks se skine i uvuče u tuš-kabinu velikog kupatila u mermeru boje slonovače. Pusti vodu i podesi idealnu temperaturu. Sekundu kasnije vrata se otvore. Pojavljuje se Niki, s osmehom i onda se i ona uvuče, potpuno naga. Lukavo ga pogleda.
"Ove scene u Ljubavi sa pet zvezdica nije bilo..." Aleks se smeši dok se ona približava.
"Baš."
Niki mu šapuće na uvo; "Ili su je možda isekli, pošto je bila suviše hard..." I za tren, baš kao ova topla voda, klizne niz njegovo telo.
,Ali. ljubavi... Pozorište... Predstava..." "Evo je ovde..."
Aleks shvati da nema žurbe. I da možda u pozorište može da ode i neko drugi. I prepusti se ovoj mekoj i senzualnoj igri, delikatnoj i napetoj, dok voda prijatno pada na njihovu kožu.

44.

Malo kasnije izađu relaksirani i nasmejani iz hotela. Fred je tu ispred i čeka ih. "Sve u redu, Fred?"
"Uradio sam kako ste mi napomenuli, sinjor Beli, dao sam karte svom sinu koji je otišao s devojkom, malopre mi je telefonirao. Rekao je da je predstava bila prelepa..."
"Da... Baš šteta što smo je propustili...", Niki i Aleks se pogledaju, osmehujući se. Onda se Niki malo naduri. "Šteta?"
"Pssst..."
Fred se nasmeši iz retrovizora. "Ako želite, rezervisao sam je i sutra, ostale su dve karte, imali ste sreće."
"Ali..." Aleks pokuša da interveniše, ali Fred klima glavom. "Budite mirni... Završava se baš na vreme..."
"Onda u redu!"
Niki shvati da kuju neku zaveru i pogleda Aleksa ispitivačkim pogledom. "Sada idemo..."
"Gde?"
"Na večeru. Baš sam gladan!"
I nakon bifteka i odličnog italijanskog vina iz Mareme, kafane na Tajms skveru, besprekorne usluge, Aleks i Niki se ponovo nađu u malom lokalu u Sohou.
Niki je uzbuđena. Pušta da je on vodi, puna poverenja i radoznalosti, kao mala Alisa u zemlji čuda, ali koja će sresti ružna iznenađenja. I otkrije, vidi, začudi se. Soho, pravi raj šopinga. Uvek je slušala kako pričaju o njemu, videla tolike reportaže na TV-u. Evo velikih trgovačkih lanaca, "Adidas", "Banana ripablik", "Mis Siksti", "Ejč em", čuveni "Levis stor". I "Prins strit" sa svojom vintidž odećom, glamurozni brendovi, prestižni butici, veš za svaku situaciju i štandovi koji sve nude... A onda foto-galerija, gde joj Aleks sve ispriča.
"Vidiš koliko ima fotografija... Godine 1 9 7 1 . grupa fotografa i nezavisnih umetnika došla je na ideju. Ovde su svakog meseca lične izložbe... A znaš li zašto se zove Soho?"
"Ne!"
"Ime dolazi od inicijala South of Houston, zato što se nalazi južno od ulice Hjuston."
A onda taj lokal. "Merk bar", napisano bronzanim slovima na crvenim ciglama. Ludo. Niki i Aleks uđu. Prigušena svetla, muzika do daske, ljudi koji se smeju, nazdravljaju, pričaju. Aleks drži Niki za ruku i napreduje kroz ljude.
"Evo... Ovo je Maus!" Prilazi mladi grafičar. Smeši se, ima bradicu izbrijanu po modi, prelep osmeh, tamnu kovrdžavu kosu, kožnu jaknu i uske pantalone s cokulama. On i Aleks se zagrle.
"Koliko vremena je prošlo!"
"Baš je dobro ponovo te videti!" Ostanu malo tako, u zagrljaju, sve dok se Aleks ne nasmeši. "Hvala za sve..."
"Ma daj... Ali zašto me ne predstaviš? Bojiš se da će se ludo zaljubiti u mene, a?"
Niki se nasmeši. U suštini, mladić nije loš. Maus joj pruži ruku. "Dakle, ti si ta famozna Niki LaLuna..."
"Ali tako zvuči kao mafijaško ime!"

Maus se nasmeje. "Ovde te svi tako zovemo... Postala si poznata u našoj agenciji... Ali..." Bolje je pogleda i nasmeši se Aleksu. "Bolje je uživo! Dobar je naš Aleks.
Muzičari u dnu lokala počnu da sviraju. Džez samba. Jedna plavuša, s dubokim glasom, peva toplo, po notama saksofona. Gitara u pozadini drži tempo. Aleks, Niki i Maus sednu za svoj sto i tako se izgube, među notama čuvene pesme Čarli Brda i ponekog savršeno ohlađenog piva.

45.

Malo kasnije. Još uvele su tamo. Luda milonga na gitari ispunjava lokal. Par nasred sale započinje svoj ples. Plešu zagrljeni, on drži njenu desnu ruku visoko, u visini njihovih glava, ona ukršta besprekorne korake s njegovima. Čvrst zagrljaj, zatim licem u lice, plesač svojom desnom rukom obgrli leđa svoje partnerke a levom joj drži ruku. Vodi je. Lako kruže, izgleda skoro lako kad ih gledaš. Niki stegne Aleksu ruku ispod stola. Smeše se jedno drugom. Maus to primeti i zavrti glavom nasmešivši se i on.
Još kasnije. "Mi počinjemo pomalo da osećamo promenu vremenske zone... Idemo...
Koliki je račun?"
"Ma, nemoj to ni u šali da spomeneš, vi ste moji gosti." "Pa dobro, hvala."
Maus se digne, propusti Niki, pruži joj ruku i poljubi je. "Baš mi je drago što sam te upoznao."
"I meni."
Onda pozdravi Aleksa. "Čujemo se sutra", i pruživši se malo da ga ne čuje, "u svakom slučaju, sve je na mestu...", Aleks ga lupne po ramenu. "Okej, hvala za sve... Do sutra."
I nestanu u dnu lokala. Ponovo ulicama Sohoa, sve do hotela.
A onda uz smeh peru zube, prave penu, pokušavajući da pričaju ali ništa se ne razume, pa mrmljaju u četkicu, a onda sledi tuširanje, brisanje, prisećanje na scenu u lokalu, lice u restoranu, tipa originalno obučenog koga su ugledali na ulici. I odmah zatim uvlače se u ogroman krevet. Noć. Noć milovanja koje miriše na avanture. Na nekom drugačijem dušeku, ali veoma udobnom. Noć lakih zavesa koje se lagano pomiču na povetarcu koji ulazi iz onog jedinog otvora koji su ostavili. Njujorška noć. Noć neonskih svetiljki, noć udaljenog saobraćaja.
Prolaze sati. Aleks se prevrće u krevetu, gleda je. Niki spava, spava umorna, mirna, vedra, prepuna slika ovog neočekivanog dana. Laki udah, s vremena na vreme tiho škljocanje njenih usana, kao mehurić, skok, pa onda jači udah. Ko zna da li sanja. I šta. Niki spava, spava zato što ne zna. Aleks duboko uzdahne, umoran je, voleo bi i on da zaspi, ali je pomalo nervozan. On sve savršeno zna i baš ta jaka emocija ne da snu na oči. Šta li će se desiti? Koliko zaista čovek može biti siguran da će njegove odluke usrećiti i onu drugu osobu? Hoćemo li se i dalje ovako slagati kad joj budem rekao? Da li sam dobro pročitao znake? Ili se samo zavaravam? Kako je sreća ponekad teška. Koliko sumnji. Pa ipak, bilo bi dovoljno verovati do kraja, skočiti i kraj, baš kao što je ona sa mnom uradila pre dve godine. Protiv svega i protiv svih. Čak i protiv mojih glupih predomišljanja. Ona hrabra. Ona mudra. Ona luda. Aleks po poslednji put pogleda zavesu koja nastavlja da igra nasuprot prozoru. Kreće se veselo, poigravajući, bez odmora. I on bi voleo da je tako jednostavno lak.

46.

"Pa? Niste tačni... Ne uzimam takve ljude. Maus me je uveravao... Kao i obično, ne treba da verujem nekim ljudima."
Aleks i Niki stoje ispred hotela. Niki hukće. Klaudio Teodori je bivši italijanski novinar koji već godinama radi kao vodič. Maus je često o njemu pričao Aleksu, ali mu nije rekao da je ovaj takvo gunđalo.
"Pa? Hoćete li da uđete ili ne?" Klaudio ih gleda, sedeći za volanom svog crvenog "mustanga", starog barem koliko i on sam. "Šta vam treba, pismena pozivnica?"
Aleks i Niki ne čekaju da im se dva puta kaže i uđu u auto. Klaudio skoro i ne sačeka da Aleks zatvori svoja vrata a već je krenuo.
"Brže, idemo na doručak."
Aleks se nasmeši pokušavajući da uspostavi prijateljski odnos. "Obično smo vrlo tačni..."
Klaudio ga pogleda i uputi mu čudan osmejak. "Eto, svi koriste iste reči; vrlo tačni. Ma nema šanse! Ili ste tačni ili niste. Ne postoji vrlo tačni. Ne možete stići vrlo tačno... Ako stignete tačno."
Aleks pogleda u Niki i proguta knedlu. Jao, ovo baš i nisam ovako zamišljao. Neće biti lako. A opet, protivno svakoj prognozi, gunđalo Klaudio pokaže se kao iznenađenje. Otkriva im jedan drugačiji Njujork, neočekivan, udaljen od svih uobičajenih slika koje šalju časopisi i TV reportaže. Ne grad turističkih obilazaka, već Njujork koji ne možeš zamisliti, koji nikada nećeš upoznati ako ga ne obiđeš na ovakav način.
"Nije loš... samo ga takvim predstavljaju", smeši se Niki.
Lutaju duž Ist Sajda i Vest Sajda na Menhetnu dok Klaudio priča o vremenu domorodaca, gusara, izgradnje Bruklinskog mosta i urbanističkih rešenja Roberta Mozesa.
"Koliko stvari znaš, Klaudio... dugo ovde živiš?", Niki radoznalo upita.
"Taman koliko treba da shvatim da se Njujorčani dele na one rođene u Njujorku i sve ostale, a ja ću uvek biti u onim svim ostalima, nema veze koliko sam ovde. Naučio sam ovoliko o njihovom načinu života, koji je sada i moj način. "
"Pričaj nam..."
"Na primer, branč, obrok koji se obično jede nedeljom, negde između doručka i ručka. Ide se u lokale specijalizovane za nedeljna jutra i čita se Njujork tajms. U Njujorku postoji na desetine lokala u kojima možete naručiti branč, tipa 'Tavern on d Grin', 'Miki Mantlz', blizu Central parka. A onda tu su i hepi aurs, koji sada postoje i kod vas, ali ne na isti način. Ovde službenici generalno rade od devet ujutru do pet po podne. A ljudi posle ne idu odmah kući, već ostanu u baru da nešto popiju i u različitim lokalima se nude dva pića po ceni jednog..."
Klaudio ih povede u skrivene kvartove, među mormone, kod starinara u Sohou, sve dok ne uđu u gnezdo jedne cejlonske bande u Bronksu, sa sve zastavama bande, fotografijama i gaćicama okačenim kao trofeji manje ili više stvarnih i starih osvajanja.
"Na trenutak sam se prisetio onog filma, The Warriors... Ratnici noći..!' Klaudio se okrene i ozbiljan kaže Aleksu; "Trebalo bi da u ovoj jazbini ostavljam one koji kasne više od pet minuta..." Onda se osmehne. "Salio sam se... Nikad to ne bih uradio. Ovi nemaju smisao za humor. Pogledajte tamo...", i pokaže neku vrstu ogromne praonice u velikom hangaru među izbledelim grafitima i socijalnim zgradama. "Ovde u Bronksu u modi su radnje matrjoške, naročito sada u vreme krize..."

"Šta to znači?"
"Radnja u drugoj radnji da bi se uštedelo na prostoru i najmu. Ovde je, na primer, Hava Sidibe, malajska frizerka koja koristi jedan ugao praonice, koji je podiznajmila od vlasnika za svoj posao. Dok se odeća okreče u velikim okruglim prozorima veš-mašina, ona skraćuje kosu mušterijama. Ali ne samo to. Po potrebi prodaje i bižuteriju, veš i ostalo. Ne bi sebi mogla da priušti neku radnju izvan ove... Znači, kad neka gospođa donese svoju odeću da pere, skrati vreme tako što se isfrizira. Nije loše, a? Isto se dešava i u Džeksonu Hejtsu u Kvinsu. Dele zakup i poboljšavaju usluge... Neke radnje su legalne, neke ne..."
Na kraju Klaudio ih ponovo povede u centar Menhetna. sad brzo, izlazite. Kraj ture i početak vašeg šopinga!"
"Doviđenja..." "I hvala!"
Aleks i Niki gledaju kako se auto udaljava. "Fijuuu... Dobro je prošlo..." "Da, baš smo rizikovali."
"Po mom mišljenju, malo je želeo da nas uplaši."
"Malo nas je i uplašio! U svakom slučaju, Njujork smo prilično dobro upoznali. Hajde, idemo." I ulaze u "Gep", a onda u "Bruks Braders", pa u "Levis".
"Ne mogu da verujem... Koliko su jeftine, a baš imaju ove koje ne mogu nikako da se nađu, a toliko mi se sviđaju..."
"Uzmi ih, ljubavi!"
A onda u "Senčuri 21". "Ma ovde imaju sve..."
"I više!" I pronalaze najrazličitije i najneverovatnije stvari, od somotskog kaputa do čuvene kožne jakne koju ovde prodaju jeftino, od markiranih pantalona do onih nepoznatih, i svaki put kada stanu u stranu i prekontrolišu svoju mapu u "Lonli planetu", uvek se neka žena, čovek, mladić ili američki policajac zaustavi kod njih i kaže; "May I help you?"
Aleks i Niki se pogledaju i onda uglas odgovore: "Yes, thanks." Ionako je već i to postalo igra.

47.

Malo kasnije dolazi u hotel zbog tuširanja, ovog puta zaista brzog, a onda ponovo u kola s Fredom da bi stigli na vreme na predstavu Fuerzabruta.
Gledaoci su u centru malenog pozorišta i svi su na nogama, premeštaju se prateći predstavu. Aleks i Niki zagrljeni među ostalima, stranci među stotinu stranaca, gledaju nagore. Providno mokro platno, igra svetlosti i nage žene i muškarci koji se zajedno bacaju niz ovaj čudni tobogan, a onda ponovo muškarci i žene koji trče ukrug po najvišim stranama pozorišta, zakačeni o uže. Baletani i balerine u savršenoj simfoniji pokušavaju da uhvate jedni druge, jure se, guraju i ponovo približavaju. Igre svetlosti u nekoj čudnoj fizičkoj i senzualnoj borbi po zlatnim platnima, i kao poslednje, iznenadna eksplozija s hiljadu malih srebrnih papirića koji lagano padaju odozgo, lepršajući i tako označavajući kraj predstave.
"Pa, kako je bilo? Da li je moj sin bio u pravu?"
"Da. Prelepo... Jedinstveno. Zaista je odličan taj koreograf, pročitao sam. Ovo mu nije prvi uspešan spektakl, pričali su o njemu i u Italiji..."
"Da." I nastave tako sve dok ne dođu do jedne čistine. "Evo, tu smo. Tačno na vreme."
Niki ne razume. "Ma šta se dešava?"
Aleks je uzme za ruku. "Moramo da izađemo."
Niki sledi Aleksa. "Ma šta ima ovde? Ništa ne vidim..." "Da...", Aleks pogleda uvis. "Zato što dolazi."
I baš u tom trenutku, iza jednog nebodera, zajedno sa zvukom pojavljuje se ogroman crni helikopter s velikim elisama iznad i srebrnim odsjajem ispod, i malo-pomalo aterirajući siđe na plato ispred njih. Pilot otvori bočna vrata i da im znak da uđu.
Niki se stisne uz Aleksa. "Ja se bojim!"
"Ljubavi, ne brini. Ovo je prelepo, to su Amerikanci, najbolji, oni to rade svaki dan...
Zaista, zlato... Ne treba da se plašiš, ne ovakvih stvari. Strah ti ponekad ne da da živiš. "
Ova poslednja rečenica ubedi Niki i ona pusti da je povede, sedne unutra, blizu njega, jako mu stegne ruku. Aleks zatvori vrata i to je znak, helikopter krene ukoso, tako se diže, između nebodera, i spretnim je zaokretom već visoko na nebu. I malo-pomalo, kako se penje, zvuk kao da se utišava, daleko od zidova nebodera manje se odbija.
Niki pogleda dva pilota koji sede ispred nje i malo-pomalo se ohrabri, popusti stisak Aleksove ruke. "Sva sreća... Već si mi je smrskala..."
Niki ne odgovori. Pogleda dole i duboko udahne. "Mama mia... ovo je ludo... Baš smo visoko... Ali u pravu si. Strah ti ponekad ne dozvoli da doživiš ovako lepe stvari..."
Aleks se osmehne. Već razmišlja u sebi. Zamalo da mi strah pokvari sve ono što sam pripremio. I baš u tom trenutku, kao što i treba, stigne mu poruka na mobilni telefon. Otvori je, pročita.
"Vidim vas, stižete, sve je spremno. Maus."
Onda Aleks brzo odgovori. "Okej." Pa duboko udahne. Nema više vremena. Sad ili nikad.
Samo sad.
"Niki..."
Okrene se prema njemu srećna zbog svega. "Da?"

Aleks proguta knedlu. "Već nekoliko noći ne spavam tražeći prave reči da ti pokažem koliko te volim, koliko su svaki tvoj osmeh, svaki tvoj uzdah, svaki tvoj najmanji pokret smisao mog života, voleo bih da se oduprem, želeo bih da kažem da nije tako, voleo bih da se pravim da to nije ništa... Ali je nemoguće..."
Aleks ponovo pogleda napolje. Već su tu, savršeno po rasporedu. Empajer stejt bilding je upravo pred njima. Okrene se opet prema njoj.
"Žao mi je, ali je upravo tako... ne mogu tu ništa!" Niki ga gleda i ne razume. "Šta ne možeš?"
Aleks raširi ruke. "Niki, izvini..." "Izvini?"
I u tom trenutku poslednji sprat nebodera ispred njih se upali u noći. Niki ugleda kako se pojavljuje veliki nepregledni natpis, savršeno osvetljen, kao da je dan. Onda se Aleks nasmeje pročitavši ga. "Da, izvini, ali hoćeš li da se udaš za mene?"
Niki ostane otvorenih usta i kada se okrene, ugleda ga tamo, pred sobom, s otvorenom kutijicom u ruci. Prsten s malenim dijamantom blista u noći. Aleks se uzbuđeno smeši. Skoro da i on blista.
"Niki?"
Niki su i dalje otvorena usta.
Aleks joj se nasmeši. "Obično u ovom trenutku, žena, u ovom slučaju ti, trebalo bi da kaže da ili ne..." Niki se baci na njega. "Da, da, da! Hiljadu puta da..." I rizikuje da oboje padnu sa sedišta.
"Upomoć!", Aleks uspe da ne izgubi prsten i na kraju se nađe ispod nje, i smeje se radostan i oduševljen što je sve dobro prošlo.
Niki plače. "Ljubavi! Gledaj... Naterao si me da zaplačem od sreće! Dođavola...", i oboje se smeju dok joj on navlači prsten, a ona briše maškaru koja curi.
Malo kasnije helikopter aterira na krov nebodera i kad uđu u restoran Empajer stejt bildinga, nekoliko ljudi za stolovima se dignu i počnu veselo da tapšu. Niki je uzbuđena.
"Sad svi znaju..." "Izgleda da da."
Onda ih otprate do stola. Odnekud iz restorana pojavi se Maus, koji podigne palac i srećan izdaleka upita: "Sve u redu?"
I Aleks podigne palac kao da kaže "Sve je odlično." Niki to primeti. "Ali ono je Maus! Baš je strava..."
"Da, on mi je pomogao. Ali rekao mi je da su ovde na Empajeru, pošto su saznali za moju ideju, organizovali veče prodajući stolove duplo!"
"Ma daj!"
"Da! Svi oni su ovde na večeri za nas... Svima se izuzetno svidela ideja za prosidbu u letu s poslednjim spratom nebodera koji se pali. Lepa!"
"Pa naravno... Fanatiku! Baš u skladu s pravim reklamnim stručnjakom... Lepi!" I nasmeju se ovom smešnom beskorisnom pokušaju da ispadnu dosadnjakovići. Odmah stiže konobar koji primi njihovu porudžbinu, dok drugi sipa šampanjac, a jedan savršeni violinista priđe, svirajući za njih pesmu koju Niki toliko voli. I Really Want You, od Džejmsa Blanta.

"Neee... Ne mogu da verujem, pa ovo je san."
Aleks joj se nasmeši i uzme za ruku. "Ti si moj san."
"Alekse... ali sada kad ćemo se venčati, moraš to da kažeš i mojim roditeljima..." "I to?"
"Pa naravno... U stvari, trebalo bi da zatražiš dozvolu od njih..." "Ah, naravno!" Aleks otvori servijetu i stavi je na noge.
"Pa šta, da li je trebalo i njih da povedem u helikopter?" "Ne, to ne!"
"Onda, nadajmo se da će reći da..."
"Najviše što mogu jeste da ja posle razgovaram s njima..."
"Ma Niki!" I nastave tako, smejući se, jedući guščju paštetu s prilogom od sladoleda od nane i savršeno svežom salatom, pa onda za oboje biftek medium rare s ogromnim, predivno pečenim krompirima, i na kraju lagani čizkejk... Pa ne baš lagani, ali u svakom slučaju stvarno dobar. I svako jelo prate odličnim "sassicaia", koji im je preporučio somelijer.
"Moraćemo da pronađemo crkvu... I venčanicu..."
,Ali uradićemo to na nekom klasičnom mestu? Ili ćemo potražiti nešto originalnije?"
"Šta ćeš ti, Alekse, da obučeš? Nećeš valjda da budeš uštogljen?" A onda opet: "Moramo da se odlučimo za bombonijere...7"
"I ketering!"
"A da... Ja bih sve morsko... Ali šta ako je neko alergičan?" "Na ribu? Nećemo ga pozvati!"
"Ma daj, to nije lepo!" "A pržena jela?" "Moraju da budu!"
"A malo šunkice?" "Mora da bude!"
"A malo parmezana?"
Oboje u isto vreme. "Mora da bude!"
I tako nastavljaju da izmišljaju, da sanjaju, da se šire u svim pravcima.
"Ah da... Ja bih volela da nam svira neki rok bend... U stvari ne, samo trube. Sve džez. U stvari, bilo bi strava pozvati 'Negramaro'."
"Ma pazi da ti ne dođu!"
"Onda Điđija D'Alesija... Pomisli na moje!" "Zašto, ne sviđa im se?"
"Ma ne! Nego na svoje venčanje zoveš nekoga ko se razveo! ‘ "Ah da..."
7 Sitni poklončići, neka vrsta uspomene na mladence, koji čekaju svaku zvanicu na svadbi. Tradicionalno, reč je o belim šećernim bombonama s bademom (obično 5 komada) zapakovanim u čipkanu vrećicu s imenima mladenaca, ali se danas poklanjaju i sitni predmeti od keramike, porcelana, muranskog stakla, srebra (vazice, pepeljare, agende, knjige poezije...) - Prim. prev.

"Ej... Uopšte nije lako organizovati venčanje."
I nastavljaju tako, razmišljajući o svemu i svačemu.
Onda završe s večerom i cela sala, kad je videla da izlaze, ustane na noge i ponovo im aplaudira. Aleks se zbunjeno nasmeši i podigne ruku u stilu predsednika.
"Dođavola... Maus će mi ovo platiti... A sad uz to imamo i problem..." "A to je?" Niki ga iznenađeno pogleda.
"Ne možemo da ih razočaramo!"
"Budalice!" I onda ponovo sednu u helikopter i preleću Njujork, Central park, Menhetn, sve dok ne ateriraju baš na svoj hotel.
"Hvala za sve!" Nasmeše se i pozdrave pilote pre nego što će izaći. Malo kasnije su u sobi. "Alekse, ovo je bilo fantastično veče...", Niki se opruži na ogromnom krevetu.
Aleks skine cipele i baci se blizu nje. "Je l' ti se svidelo?" "Da, sve je bilo suviše lepo..."
"Pa, znaš šta? Sve sam organizovao iz Rima, znao sam svaki prelaz, svaki trenutak, pa ipak dok sam gledao kako se realizuje, činilo mi se da ne može biti istina. Pitao sam se da li sanjam..."
"Ljubavi...", Niki se uzbuđeno okrene prema njemu. "Ma daj, hoćeš da opet zaplačem?" "Ne... Nikad to ne bih želeo...", Aleks je stegne u naručje. Niki se izgubi u njegovom
poljupcu, onda se osmehne. "Nikad to ne bih pomislila... Znaš, još kad sam bila devojčica,
uvek sam razmišljala o ovom trenutku... Da čujem kako me neko pita; 'Niki, hoćeš li da se udaš za mene?'. Zamišljala sam to na sve načine, najčudnije, najlepše."
"Nemoguće." "Zašto?"
"Nisi me još poznavala."
"Budalice...", Niki duboko uzdahne. "Ali ti si mi poklonio san koji prevazilazi stvarnost..." Aleks joj se nasmeši. Kada si toliko zaljubljen u neku osobu, čini ti se da nijedna reč,
nijedno iznenađenje ne mogu biti dovoljni da joj to daš do znanja. Volim te, Niki. Volim te beskrajno i zauvek. I onda poljubac i još jedan i svetio koje se gasi. I neon s okolnih zgrada i poneki udaljen oblak koji se igra s mesecom, menjajući ove svetlosne trake koje povremeno osvetle sobu, kao da su posredi leteći tanjiri s njihovim svetlima ili udaljeni avioni... ili svetio jednog svetionika. I lagano odeća koja klizi i pada s kreveta.
"Hej, ali ovo nisam video..." "Sviđa ti se?"
"Vrlo..."
"Kupila sam ih danas krišom. 'Viktorias sikret'..." "Hmmm, hoću da ih vidim... izbliza..."
I osmeh u polumraku i ruka koja se šunja, a onda neočekivano zadovoljstvo i ugriz i uzdah, beskrajna želja da se nastavi sa snom, vodeći ljubav. A onda noć. Mrkla, tamna noć. Teška noć. Nepomična noć. I solidna, blokirana noć. Noć za koju se čini da nikad neće proći. Aleks duboko uzdahne, vedar, miran. Go do pojasa, na stomaku, s rukama koje se pojavljuju ispod jastuka, otkrivena ramena, lako ogrnuta čaršavom koji izgleda kao maleni talas na dugačkoj plaži. I spava. Duboko. Bledi zrak meseca ocrtava obrise njegovog odmora.
Malo dalje Nikin jastuk, prazan. I cela soba je kao nepomična, u vazduhu. Velika fotelja i

na njoj nešto bačene odeće, sto sa nekoliko predmeta, ugašena lampa, malo iznad moderna slika jarkih boja. Sve je u tišini, strogo u iščekivanju. Malo dalje, u zatvorenom kupatilu, iza vrata, kao sakrivena, naslonjena na lavabo da ne bi pala, Niki.
Težak uzdah, neujednačen, čelo orošeno znojem. Čudan grč u želucu u ovoj savršenoj noći sa sekundama koje teku. Ne mogu da verujem, Niki, šta ti se dešava? Ma, ovo je panika, prava panika, strah, užas... Odnosno... Niki, je l' se plašiš da se udaš? Pogleda se u ogledalo, po četvrti put se umije, obriše velikim belim peškirom pod lavaboom, i skoro se izgubi u ovim mekanim punim naborima savršene tkanine. Sad disanje usporava, srce sporije kuca, malo-pomalo dođe do daha, duži udah, još jedan i još jedan. Eto. Nekim čudom kao da se gleda u ogledalu i vidi se kroz deset godina. Lice joj je znojavo, kosa nemirno pada, uvojci rasuti, neuredni, poneki je beo! Poneka bora oko očiju, umoran izraz lica. Niki pogleda bolje... O ne. "Mama, mama!" Jedno dete je vuče za haljinu. "Mama? Mama." Ma... pogleda ga bolje, to je moj sin. I još jedno dete s druge strane. "Mama, gladna sam!" Ovog puta je devojčica! I iznenada se oseti nadutom I teškom, nezgrapnom, pogleda se u ogledalo i učini joj se da se u licu neznatno ugojila. Onda pogleda nadole. "O ne!" Ima neverovatan stomak. Trudna sam, odnosno, nije moguće, čekam još jedno. U stvari... imam troje! Troje, savršen broj! I baš u tom trenutku u izmišljenu kuhinju uđe nasmejani Aleks. Poneki sedi uvojak u kosi, ali samo na zulufima i lepo mu stoji... A i nije se ugojio, čak nimalo. Dođavola, nije moguće. "Ćao, ljubavi... Ćao, deco! Niki, ja izlazim..."
I ostane sama u kuhinji, još znojavija, s ogromnim stomakom, decom koja urlaju. Prljavih tanjira je gomila, neverovatna gomila koja skoro da se klati na sudoperi i samo što nije pala, ali se naslanja na drugu gomilu na suprotnoj strani. Dve gomile se naginju i onda tanjiri svi zajedno padnu u sudoperu i razbiju se, eksplodiraju, pršti sos i pasta i delići hrane kao neki čudni poludeli mitraljez. Niki obriše lice mokrom keceljom. Sada je znojava i obojena sosom, dođe joj da plače. A iz polumraka stiže Suzana, Pjetrova žena.
"Ćao, Niki? Jesi li čula? Izlazim."
Suzana joj pomogne da se obriše. "Oni to tako rade... Nama mališani...", pokaže na decu koja trče po kuhinji, urlaju kao ludi, čupaju se, tuku, i na kraju, pretvorivši se u malene furije, nestaju u mraku sobe.
"...Dok se oni zabavljaju, razumeš? Prave se da rade, sede u kancelariji do pola deset uveče... A da li su zaista u kancelariji? Poslednji put kad sam ga zaista potražila bio je s drugom..."
I baš u tom trenutku se pojavi Kamila. "Da, a šta pa drugo rade... Kreteni sa sekretaricama... Ili sa stažistkinjama, mladom asistentkinjom... Zato što, seti se...". Kamila je potapše pesnicom po ramenu, "na ovom svetu će uvek biti neka mlađa od tebe!" Niki podigne obrvu. Ne. Ne mogu da verujem, ovo nije noćna mora. Ovo je više od toga. Ovo je novi Ves Kraven. Vrisak na temu ljubavi, i šta dođavola...
Kamila se smeši. "Zbog toga sam otišla! Na Maldive, s advokatom mlađim od sebe... A šta, samo oni to mogu da rade? Pa onda bolje da ja to uradim pre nego što on zezne mene... zar ne?"
Suzana se nasmeši. "Pa dobro, ali ona je tako mlada! Ona će s Aleksom uspeti, nema naše probleme..."
Kamila podigne obrvu. "Misliš.' Vidi, muškarci su svi isti, nakon nekoliko godina nestane ta razlika u godinama, devojka čak i mnogo mlađa postane kao mnoge... Navika - smrt braka. Draga Niki, sačekaj da ga vidiš kako se seta u pidžami po kući nedeljom po podne, i ne sluša te, samo vidi utakmice... kako ti više ni cvet ne donosi... Kažu da prvo dolazi gladac a onda jadac!"
Ovde interveniše Suzana. "A ako ti donosi cveće, to radi samo zato što nešto krije... Ili još

to nešto nije uradio, ali razmišlja, i onda ti donosi cveće samo da bi te zbunio..."
I tako nestanu i njih dve, u polumraku sobe. Niki udahne duboko, kao u potpunoj panici. Ali, evo gde se pojavljuje Kristina. "Niki, ne slušaj ih, preteruju... Teško je, ali možeš uspeti! Naravno, nakon nekoliko godina nedostaje ti entuzijazam prvih dana, iznenađenje kad se vrati kući, putovanje koje je organizovano u poslednji trenutak, strast ispod čaršava... Ali moraš ići dalje... Kao mali vojnik, tum-tum, i kad ti se ne ide, znam da je ružno reći, ali sleduje ti da ideš dalje... Nažalost, često imaju želju, nemaju čistotu kao mi... Hm... Kao neke od nas..." I odmahne glavom izlazeći i ona sa scene, a odmah zatim dolazi Flavio, koji je pogleda, nasmeši se, ništa ne kaže, slegne ramenima i nastavi za Kristinom. Niki se nasloni na lavabo. Ne, društvo. Nemoguće, ja neću uspeti u tome. Ja još uvek imam dvadeset godina. Samo dvadeset godina... Mojih prelepih dvadeset godina i šta, već ovako da završim? Ali ove ovde su izuzetno tužne... Ali onda... Nikada mi niste rekle da se ovako završava, nijedan osmeh, nimalo oduševljenja, nula sreće... Ali onda... Brak je zamka! I baš dok joj ova misao prolazi, ispred nje se stvore njeni roditelji, Roberto i Simona. Mama je gleda s ljubavlju.
"A mi, Niki? Nas ne računaš? A naša sreća? Lepota zajedničkog puta, padanje i ustajanje, ljubav i opraštanje, zajednički napredak, uvek s rukom u ruci, iako daleki, naše srce u srcu onog drugog."
Roberto uzdahne. "Znaš li koliko sam se fudbalskih utakmica odrekao zbog nje, koliko transfera..."
Simona ga tresne. "Ma, Roberto!"
On joj se nasmeši. "Čekaj, pusti me da završim... Ali na kraju, odricanja su poslužila da jednog dana dođeš ti i tvoj prvi osmeh... I naša beskrajna sreća. "
I Simona se sada osmehuje. onda je došao tvoj brat... A onda su došli i drugi dani, jedan za drugim, naporni, tvrdi, teški, oni koji te ponekad iscrpe... Ali i lepi, jaki, zdravi, svesni, dani kada biraš svaki dan zato što želiš da izgradiš...", Roberto uzme Simonu za ruku, ona se nasloni na njegovo rame. "I danas smo još uvek tu... I prelepo je i nikad se neće završiti, nema cilja, nema pravog finala, samo lepota, ako umeš da je ceniš, da je uhvatiš usred straha da ćeš omanuti... Ako želiš, Niki, možeš to, zavisi od tebe..."
Simona pokaže na vrata kupatila. "I od njega..."
I malo-pomalo Niki se osmehne i lagano znoj se osuši, kosa se sredi, one sede kovrdže nestanu. Prinese nadlanicu čelu, onda osmeh, poslednji osmeh, prema svojim roditeljima. Simona i Roberto je gledaju s ljubavlju i onda lagano nestanu i oni u mraku u dnu sobe koja kao da se izduvala, ponovo sredila, postala ponovo samo kupatilo.
Niki tiho otvori vrata, prođe sobom, podigne čaršav i uvuče se unutra, utone blizu Aleksa, malo-pomalo se uglavi među njegove noge, u tu mirnu toplotu. I na kraju stavi stopalo na njegovo da bi ga osetila izbliza, kao da traži ohrabrenje. I iznenada se oseti bolje. Da, mogu ja to, skoro da promrmlja u sebi, dok se Aleks malo pomeri, još više zavuče ruku pod jastuk i nastavi da spava. Niki zatvori oči. Eto, sad mogu da spavam. Ma da, samo su me ophrvale glupave misli. A ne zna da ponekad, kada se ne suočimo sa strahom, ne rešimo ga u potpunosti, ostane uvek tu, u prikrajku, kao crni panter sakriven u visokoj travi, u konfuziji svakog dana, spreman da skoči i iznenada se pojavi sa svojom opasnom šapom... Ne ostavljajući više spasa ni za bekstvo.

48.

Italija. Rim. Ulica Panisperna.
Sedeći na velikom plavom divanu, Ingrid gleda DVD Čudovišta protiv vanzemaljaca, zanesena slikama u boji koje se kreću. Društvo joj prave — na jednoj strani Ana, a na drugoj Enriko. Devojčica se baci na Anu i čvrsto je zagrli. Ona joj uzvrati i tako ostanu izvesno vreme. Enriko ih posmatra. Da, stvarno im je dobro zajedno. Onda primeti da je sedam sati.
"Ej, Ana, šta kažeš, da spremimo nešto, tako će devojčica jesti, a i ti ćeš večerati? Možeš posle da se popneš, a?"
Devojka pogleda na sat. I malo hukne.
"Ma, ako ne možeš, nema veze...", kaže joj Enriko.
"Ne, nije to... Samo sam shvatila da mi ovde vreme leti... Po cele dane sam ovde, a čini mi se da budem samo pet minuta! Okej, da, hajde da napravimo pastu s tikvicama, je l' ti odgovara? Meni je super. Imamo tikvice, pošto smo jutros Ingrid i ja išle u kupovinu, je l' da, princezo?", štipne je lagano za okruglu mekanu ruku, a devojčica se odmah nasmeje.
"Odlično! Sviđa mi se pasta s tikvicama!"
I počnu da spremaju. Ana opere i očisti tikvice na male trake. Enriko uzme telefonski tiganj, stavi malo ulja i zagreje ga na ploči za kuvanje od stakla i keramike, zajedno s malo vlasca. Posle nekoliko trenutaka, Ana doda tikvice i počne da ih okreće drvenom varjačom. I šale se, smeju, nevaljali su, dok ih Ingrid u svojoj stolici gleda i učestvuje na svoj način, premeštajući neke stvari na postavljenom stolu.
"Baš je zabavno kuvati s tobom!", kaže Ana stavljajući poklopac na šerpu s vodom kako bi ranije proključala.
"Da! Koju ćemo pastu staviti?"
"Onu od jaja, imaš je tamo, u ostavi." i nasmeši se. Zna bolje od mene moju kuću.
Prilagodila se. I pomislivši to, oseti iznenadno zadovoljstvo.
Malo kasnije svi su za stolom. Zajedno. I s uživanjem jedu ovu odličnu pastu, pomalo al dente i posutu seckanim peršunom i parmezanom. Ingrid kašikom dovršava svoju kašicu. I ona je vedra. A onda mnogo dobrog svežeg voća. I na kraju kafa. Onda Ana odnese Ingrid u njenu sobu pošto joj se prispavalo. I vrati se u kuhinju. Enriko je opasao kecelju i navukao gumene rukavice.
"Evo, pošto si ti kuvala, ja ću oprati sudove, a ti ćeš ih obrisati!"
"Da, mašina za pranje sudova je prazna, a ovde je malo tanjira. Bolje ručno. Ili ih ostavi, sad ih stavi unutra i sačekaćemo sutra uveče da je uključimo, kad bude bila puna. Znaš, važno je ne traćiti vodu i energiju. Ja sam vrlo pažljiva kad su te stvari posredi."
Enriko se nasmeši. "Okej, okej, šefe! I ja ću postati ekolog!"
"I dobro ćeš uraditi! Planeta će ti zahvaliti! I da ti saopštim da ću sutra kupiti nove sijalice male potrošnje i zameniću ti ih. Koštaju malo više, ali dugo traju i s njima štediš."
"Okej, hvala. Ostaviću ti pare na stolu."
"Ne, daćeš mi ih posle, kad obavim sve! Hajde da počnemo! I malo vode i deterdženta, ne treba nam kofa!"
Počinju da peru tanjire, čaše, tiganj, šerpu i sve ostalo što su koristili. Enriko pere, Ana briše. Savršena sinhronizacija. I opet se smeju za to vreme, pričaju o različitim događajima, uspomenama s kampovanja, iz samačkog života. A onda, dok stavlja jednu činiju: "Znaš, Ana..."

"Da?"
"Ne znam kako to da ti kažem..."
"Šta?", ona ga radoznalo pogleda pošto se Enriko iznenada uozbilji. "Pomalo se stidim, ali moram da ti priznam jednu stvar..."
"Koju?"
"Nije lako reći, ali kada sam s tobom..." Ana prestane da briše tanjire i pogleda ga.
"Da, u stvari, kada sam s tobom, i po prvi put nakon toliko vremena, ne mislim samo na Ingrid..
Ana ga pogleda i onda se nasmeši najslađim osmehom, pomalo stidljivim. Potom, da bi ublažila ovu malu napetost koja se stvorila, uzme šerpu i ostavi je na svoje mesto. Enriko je pogleda na trenutak. I želeo bi da joj kaže više. Da joj ispriča ovo svoje novo stanje duše. Ovu lakoću koju ponovo oseća nakon toliko vremena. Ovo svoje prisećanje da ponovo treba postojati. I da je ona lepa, da. I slatka. I da mu je suviše dobro u njenom društvu. Ali kada Ana počne da se okreče prema njemu a on da priča, Enriko ne uspe i odmah obori glavu. Ponovo počne da pere tanjir koji mu je ostao u ruci, pokušavajući da se prikrije. Jedan od onih trenutaka koji izgledaju kao da su na ivici da eksplodiraju a onda se, iznenada, bez nekog vidljivog razloga, ugase. I ne vrate. Ana mu priđe. Nešto očekuje. Ne samo naredni tanjir koji treba obrisati. Jednu rečenicu. Jednu reč. Možda se nada. I njoj je čudno, kao da je otkrivena. Nekoliko trenutaka oboje ćute. I nit se prekine.
"Da... U smislu, proveo sam dane brinući se za devojčicu, kako ću s njom, da joj pružim najbolje da ne oseti nedostatak majke... I sebe sam poništio. Išao sam na posao, svraćao kod svoje majke da joj ostavim Ingrid, onda sam se vračao da je uzmem i dolazio ovde. Svaki dan na isti način. Svako veče tako. Nije više bilo malog fudbala, nije više bilo večeri s Aleksom, Flaviom i Pjetrom. Ništa... A sada, zahvaljujući tebi, ponovo uspevam da se relaksiram, da pomislim da imam život i izvan kuće, da imam prijatelje. Ukratko, da nije bilo tvoje pomoći, bio bih izgubljen. Ti si dragocena saradnica. Ako nekom mom prijatelju bude bila potrebna bebisiterka, odmah ću ti javiti!", i nastavi da dodaje Ani posuđe.
Ona ga ne gleda. Samo joj se malo ocrta osmeh. Gorak. Dalek. Možda osmeh razočaranja. Onda otvori vrata na visećoj kuhinji i vrati šerpicu. Da, baš tako. Postoje trenuci u kojima sve izgleda moguće i sve može da se promeni. U kojima je sve nadohvat ruke. Lako i lepo. A onda iznenada sumnja, strah da ne pogrešimo i da nismo dobro razumeli ono što srce zaista oseća. I paf. Ništa. Neostvareno obećanje.

49.

Dileta završava s postavljanjem stola. Onda ode u kuhinju i proveri rernu. Dobro je. Pečenje napreduje. I voda za pastu samo što nije provrela. Pogleda na sat. Osam. Tu smo. Tek nakon nekoliko minuta zazvoni interfon. Ode da otvori.
,Ja sam, ljubavi!"
Dileta otvori i ostavi odškrinuta vrata. Filipo stiže, pomalo zadihan pošto je četiri sprata išao peške.
"Jesam li tačan, ljubavi? Ovog puta, vidiš, ne kasnim!"
Dileta se osmehne. Sada, više nego ikada, ova reč je poprimila posebno značenje.
Kašnjenje. Ne, ljubavi, ti ne kasniš, želela bi da mu kaže... ali meni da!
"Ma kad će da poprave lift?", i slatko je poljubi u usta. "Drži!", i da joj flašu belog vina koje je upravo kupio. "Da ga stavimo malo u frižider?"
Dileta se ponovo osmehne. "Da! Da znaš da je bolje za tebe da se malo penješ stepenicama... Naročito ako posle jedeš kod mene! Znaš, ovde služimo samo obilne porcije!"
I konačno večera. Jedna od onih improvizovanih, pomalo ukradenih, nakon traganja za slobodnom kućom, strpljivog čekanja. Večera koju provodimo mirno, bez izlazaka, pošto određene stvari zahtevaju intimnost. Dobro predjelo od račića u crvenom sosu s prepečenim hlebom. Lagano prvo jelo na bazi orade i povrća i na kraju sarduni zapečeni s prezlama u rerni. Smeju se, pričaju, šale, pomalo o svemu i svačemu.
"A kad se tvoji vraćaju?"
"Ma, predstava u pozorištu će se završiti u ponoć. Onda treba da se vrate. Neće brzo.
Otkud znam, oko pola jedan mislim..."
"Dobro! Onda možemo da pojedemo i dezert, m i r n o . . . " i lukavo joj se nasmeši. Dileta uzme flašu vina i oboma sipa dva prsta. Onda podigne čašu. "Da nazdravimo?"
"Naravno! Čemu?"
"Iznenađenjima koja menjaju živote."
Filipo podigne svoju čašu. "Da!", i pogledaju se u oči, kucnuvši se tako da je staklo zazvonilo u vazduhu.
Onda se Dileta digne. "Sačekaj!", i ode negde. Posle nekog vremena vrati se s plastičnom vrećicom. Izvadi kutijicu koja se nalazi unutra i podrži je u rukama.
"Šta je to, ljubavi?" "Iznenađenje koje menja život."
"Ali kako, zašto... Odnosno, šta se dešava?"
Filipo je gleda i ne shvata. Onda se pruži preko stola i uzme kutijicu. Pročita uputstvo.
Razrogači oči.
Dileta mu se nasmeši pokušavajući da ne drami. "Da. Hoćemo li to zajedno da uradimo? Vidi, i ja se plašim...", i obiđe sto i dođe kod njega. Poljubi ga. Uzme za ruku. Filipo se kreče skoro kao robot. Gleda je. Gleda kutijicu. Pušta da ga odvede tamo. Dileta otvori vrata kupatila, uzme kutiju iz njegovih ruku.
"Sačekaj me...'', i uđe.
Filipo ostane u hodniku još uvek ošamućen. U stvari, ne veruje. A sad? Da li je zaista? Ne... ovo je neki san. A i nije, sigurno. Ali ako jeste? Šta da radim? U stvari, šta da radimo? I počne da hoda gore-dole stežući ruke u džepovima, s glavom punom sumnji i prilično

uzbuđenim srcem.
Dileta otvori kutiju, uzme jedan od dva testa koja je, pomalo stidljivo, kupila to popodne u supermarketu. Probala je i da ode u apoteku, ali onda ipak nije mogla. Zamislila je sebe ispred apotekarke, kako joj traži test, ona bi je pogledala, napravila bi seriju proračuna na račun njenih godina, i možda bi i neko iza njenih leđa čuo, sudio, pomislio... Ne, nije uspela. Setila se da ih je videla i u tržnom centru, u odeljku gde su i flasteri, dezinfekciona sredstva i gaze. I otišla je tamo. A kada je došla do kase, pokušala je da sakrije kutiju spustivši je na crnu pokretnu traku ispod nekog pakovanja čokoladica, krekera i jogurta, stvari koje je kupila a da joj nisu ni bile potrebne, možda samo radi utehe ili da maskira ovu tako nesvakidašnju kupovinu. Onda je sve brzo stavila u kesu i pobegla, kao lopov koji nije uhvaćen na delu, kao neko ko ima tajnu koju treba da sakrije. I pravac kući. Uključila je kompjuter, pronašla neki dobar jednostavan recept, i počela da sprema hranu. Pozdravila se s roditeljima, koji su se lepo obukli za neku premijeru i nastavila da kuva. Oduprla se želji da to uradi sama. Želela je da sačeka Filipa. I da prvo uživaju u večeri samo za njih dvoje, koju je spremala s ljubavlju. Jesti i misliti. Jesti i gledati njega. Jesti i znati da bi uskoro sve moglo da se promeni. Na jedan način ili drugi.
Dileta skine celofan s test-trake. Pogleda beli prorez iz kog će se uskoro pojaviti istina. Lepa ili ružna, još se ne zna. Pročitala je nešto na Internetu. Testovi otkrivaju u uzorku urina prisustvo hormona tipičnog za trudnoću. HCG. Kakvo ime. Iz odgovarajućeg prozorčeta za nekoliko minuta pojaviće se rezultat. Jedna tamna linija. Ili dve. Sve normalno. Sve novo. Apsurd. Tvoj život se iznenada menja zahvaljujući jednoj linijici više koja se oboji. I to kakva novost. Naravno, kažu da postoje pozitivni i negativni znaci. Ali tačnost je prilična. Dileta uzdahne i nastavi. Pomisli i na ostale simptome o kojima je pročitala na internetu. Povraćanje, gađenje, pritisak u grudima, promenljiva raspoloženja i apetit. Simptomi trudnoće. Ma. Imam li ih ja? Teško je shvatiti. Tako sam zbunjena. Evo ga. Dileta se namesti, okrene traku da ne vidi odmah, sedne na rub kade i pozove Filipa.
"Ljubavi, dođi... Hajde da zajedno pogledamo." Filipo uđe potpuno bled. Pogleda je. "Šta kaže?"
"Eh, baš. Videćemo zajedno, zar ne?", i pozove ga da sedne pored nje.
Filipo priđe i sedne. Dileta ga uzme za ruku. Snažno je stisne. Onda drugom okrene traku. Sekunda. Dve. Tri. Deset sekundi. Filipo i Dileta posmatraju prozorčić. Onda se međusobno pogledaju. Začuđeni. Zaprepašćeni. Ali još uvek kao zastali u vazduhu. Ne mogu da veruju.
Dileta i dalje okreće traku. A onda iznenada oseti kako joj se oči pune suzama. Uzbudila se. Pozitivno. Trudna je. Sav pritisak i nervoza ova dva dana kao da su se iznenada rasplinuli. Filipo to primeti. Prestrašen je. Zagrli je. Drži blizu. Ali onda je malo povuče za odeću. "Daj, ljubavi, hajde da ga ponovo uradimo."
"Ma... Obično su sigurni..."
"Ma kakvi... Hajde da ga ponovo uradimo, Dile. Bar ćemo biti sigurni, zar ne? Važno je.
Ionako u kutiji ima dve trake, zar ne?" "Da, ali..."
Filipo ne odgovori, uzme pakovanje, izvadi drugu traku, otvori je i da joj. "Drži."
Dileta ga sumnjičavo gleda. Još uvek ne veruje. Ma da, možda je u pravu, bolje je opet pokušati. I ponovo pokuša. Filipo sačeka s njom. A onda ponovo sednu na kadu. Jedna. Dve. Tri. Deset sekundi. Dileta okrene traku. I prozorčić kaže istinu. Ponovo. Isto kao i prvi put. Dve linijice. Dve crtice. Dva znaka. Dva. Koji u stvari znače jedno. Samo jednu stvar. Jedno dete.
Filipo se digne, uzme kutijicu od testa, potraži uputstvo. Odvije ga, pročita.

"Znaš, Filipo, pa već znamo šta to znači..."
"Ne, možda smo loše razumeli...", i nervozno čita. Leti kroz redove. Ne. Nemoguće. "Rezultat je pozitivan (trudnoća) kada se pored kontrolne linije (ili tačke) pojavi još jedna. Test se smatra pozitivnim čak i ako su linija (ili tačka) slabije definisani ili manje intenzivne boje u odnosu na kontrolnu. Pouzdanost testa prema navodima proizvođača je viša od 99 % (u poređenju s testom u laboratoriji)." Filipo čita tihim glasom, skoro gutajući reći. I te reči mu odjekuju u glavi. Dve linijice. Trudnoća. A procenat valjanosti 99 %. U stvari, više od 99
%. Praktično, siguran je. Praktično, ovo je kraj. I još. "Savetuje se da se trudnoća potvrdi laboratorijskim testovima, po nalogu lekara. Dobro je prekinuti upotrebu lekova koji bi mogli naškoditi plodu (uključujući i kontraceptivnu pilulu), konzumiranje alkohola i uzdržati se od pušenja." Onda stane. I skoro da mu dođe da se nasmeje. Pošto se na trenutak zakači za taj događaj kao da je pojas za spasavanje. Plovi unutra, malo da se uteši, malo da se rastereti. Nešto što je naučio u gimnaziji, tokom kontrolnog iz italijanskog jezika na temu etimologije reči. Uputstvo za upotrebu leka zove se i lažljivac: smatra se da ovo ime dolazi od običaja iz Toskane, kada .su na sijenskom dijalektu ovim imenom stari zvali štand s dnevnim novinama izložen izvan kioska. A onda su proširili značenje, pa su tako nazvali i uputstvo za upotrebu lekova. Smatralo se da je to zato što "uputstvo za upotrebu" uglavnom naglašava prednosti i efikasnost leka. Odnosno govori sitne laži. Lažljivac. I na tren Filipo se ponada. Ponada se da greši, ova presuda. Ovaj udarac maljem. Ova apsurdna novost.
Filipo ponovo sedne na kadu i pogleda Diletu. Ona još uvek drži ruku na ustima, još uvek joj se plače.
"A sad?" Filipo je pometen. "Šta ćemo sad?" "Ne znam... Nisam to očekivala..."
"Pa, i ovde rako kaže. Može da pogreši, potrebna je potvrda lekara. Možda je test lažan, možda smo nešto pogrešili, možda je test bio loše čuvan u supermarketu, ovde kaže da ako si koristila specifične lekove..."
Dileta pogleda Filipa zaprepašćeno. "Ljubavi, ja ne koristim lekove." "Dobro. U svakom slučaju, idi kod lekara. I to brzo."
"Da, sutra ću pozvati i zakazati pregled..."
I ostanu tako, na kadi, da gledaju uprazno. Bliski. Vrlo bliski. Dileta mu dotakne nogu i stavi glavu na rame. I za to vreme, jedna misao, misao toliko velika i neuobičajena, zauzima mesto i ispunjava je. Ali na tako različit način.

50.

Pjetro stiže pred centar. Izađe i pogleda okolo. Osam teniskih terena s crvenom šljakom je ispunjeno. Onda ga konačno ugleda. Lorenco je tamo, igra i šalje loptu na drugu stranu s izvesnom sigurnošću. Karolina, mlađa sestrica, malo je manje sigurna, još uvek ne steže reket punom snagom, mekša je kad udara, manje odlučna. Pjetro ugleda Suzanu, koja sedi na tribinama tu blizu i dođe do nje.
"Ljubavi..."
Suzana rešava sudoku, ne miče pogled pokušavajući da pronađe pravi broj za tu kućicu, i u suštini za celu liniju, ali savršeno prepozna taj glas. A i, negde iznutra, očekivala ga je.
"Izvini..." Okrene se s usiljenim osmehom, ali tvrdim, odlučnim, nepomičnim. I više. Oštrim. "Izvini, ali ne zovi me ljubavi. Nemoj to da dozvoljavaš sebi. Ne više. Više na to nemaš prava..."
"Ali, zlato..."
Suzana ga pogleda s mržnjom. Pjetro raširi ruke. "Zlato mi nisi zabranila." Suzana, iznervirana, odmahne glavom i nastavi da rešava sudoku, ili barem to pokušava. Pjetro nastavi. "Ali, zlato, meni se čini apsurdnim da ne zaključimo konačno ono što se dogodilo... To je bilo iskliznuće."
"Iskliznuće? Kamo sreće da je zaista to bilo... Trebalo bi dugo da ideš, sve dok ne lupiš o prvi stepenik i ne razbiješ sve zube... Pa bih onda videla da li bi dalje imao taj tupavi osmeh koji imaš. Ma zar ne shvataš šta si uradio? Pogledaj... Pogledaj...", Suzana prekine pisanje i pokaže mu teniski teren s Lorencom i Karolinom... I baš u tom trenutku, možda srećnim slučajem, Karolina uspe da savršeno pošalje loptu na drugu stranu. Okrene se prema njima i nasmeši tražeći pohvalu roditelja. Pjetro nastavi da gleda u tom smeru, ali ne shvata na šta Suzana cilja.
Tek da nešto prokomentariše: "Da, ne igraju loše, popravljaju se."
"Ma ne to. Oni su čudo. Oni su naši, mi smo ih zajedno napravili. I to je najvrednije što imam i nažalost jedino što me još uvek veže za tebe..."
"Ali, suviše si oštra, Suzana... Ništa se nije desilo. Uopšte me ne interesuje ta žena... Nije kao u Poslednjem poljupcu.''
"Kakve to veze ima?"
"Juče sam ga slučajno ponovo pogledao, on se u tom filmu zaljubljuje u drugu. "
"Ma kakvi! Iz straha od braka, on misli daje voli, iz želje da ostane dečko... Da ne poraste!
Ista stvar kao i kod tebe... Ali oduvek, Pjetro!" "Nemoj tako da pričaš!"
Suzana pogleda okolo. "Ne mogu da urlam, jer bi mogli da me izbace iz centra i moja deca bi se uplašila i Karolina bi sigurno zaplakala..."
"Ali, ljubavi..."
"već sam ti rekla, nemoj tako da me zoveš. " "Ali, razmisli."
"već sam razmislila, i znaš u čemu je problem? Što ti ne shvataš koliko je ozbiljno ono što si napravio, zato što si to uvek radio, samo što nikad nisi bio uhvaćen. Pa, bolje ikad nego nikad!"
"Samo sam bio baksuz. Nije trebalo da se razbolim. Imao sam temperaturu. Bio sam u

delirij umu... Ona se tako pojavila... Popio sam dva aspirina. Možda sam ih popio posle vina koje sam pio za vreme ručka... Ne, eto, s koka-kolom... Znaš da aspirin i koka-kola zajedno postaju kao droga, da, imaju izuzetno čudan efekat kao kod droge. Eto, bio sam drogiran! Kao što se desilo Danijelu Dikrijeu, bivšem mužu Stefani od Monaka, znaš to, zar ne? Bilo je u svim novinama: kad su ga uhvatili s onom, to je bilo zato što su ga drogirali."
"A kad smo već kod toga, ona mu u svakom slučaju nije oprostila."
"Da, ali još uvek se slažu, shvatila je da su ga uhvatili... I ne možeš to tako da primiš, bio sam izvan sebe... Bio sam drogiran, to nisam bio ja!"
"Ne! Ja sam bila drogirana kad sam se udala za tebe! Drogirana ljubavlju! Napravio si dobru budalu od mene! Onda si mi napravio dete jedanput, pa onda opet, i tako me vezao dvostrukim lancem..." Pokaže na decu. "Držao si me zatvorenu u kući zbog neizmerne ljubavi koju osećam prema njima! Ali odsad je gotovo... Oslobodila sam se."
"Ah... Znači, ne voliš ih više?"
"Ne! Tebe više ne volim... Jer si ljigavac! Jesi razumeo.' Ti si samo jedan ljigavac. Ko zna šta si sve pravio, ako te jedini put kad se vratim ranije kući, što se desilo nakon deset godina, uhvatim s drugom..."
"Ali, zlato... Ne može ovako da se završi." Pjetro pokuša da je uhvati za ruku, Suzana je spremno izvuče i pokuša da ga pogodihemijskom olovkom.
"Ne dodiruj me! I ne zovi me zlato..."
Pjetro je gleda tužnog lica, sažaljivog, ranjenog, pokušavajući da izazove sažaljenje. "Oprosti mi... Molim te..."
Suzana se okrene i osine ga pogledom. "Vidi, uopšte se neću sažaliti, uopšte u meni ne izazivaš nežnost, više me uopšte nije briga, zaista, to ti otvoreno kažem. Beskorisno je. Uništićeš i ono malo dobrog što je možda, kažem možda, postojalo na početku među nama. Tako, moj ti je savet, izbegni..."
"Ali samo je moja nesigurnost dovela do svega ovog..."
Suzana ga bolje pogleda. "Što znači? Objasni mi malo bolje ovu tvoju dosetku..."
Pjetro duboko udahne. "Kad sam bio mlad, s osamnaest godina bio sam s jednom... Pa, u stvari... Pošao sam na letovanje, i dok sam bio odsutan, ona je bila s mojim dobrim prijateljem, a onda s još jednim tamo gde je uvek odlazila na more, s nekim koga je srela krajem leta... Malo pre nego što ću se ja vratiti..."
"I?"
"I to je to, ovo radim zato što pokušavam da ja budem taj koji prvi vara, pre nego što mene prevare..."
"Čuj... ključna razlika je u tome što je ta bila neka radodajka i to se može desiti, naročito kad smo mladi, kad ne umemo da razlikujemo... Ali ja nisam neka kurvica kao ta, jesi razumeo? I to si morao da znaš. A sad dolaziš da mi kažeš kako me varaš da bi izbegao da ja to prva uradim? Ma za koga me ti smatraš? Ja sam žena koja se udala s ubeđenjem, koja je želela da napravi izbor, da ga ispoštuje, i koja je znala i za svakodnevna odricanja kako bi odbranila taj izbor. "
Pjetro je sad radoznao. "A šta to znači svakodnevna odricanja?"
"Da su mi mnogi prilazili, udvarali se, zasmejavali me, izazivali moju žensku sujetu... Ali sve se na tome završilo, jesi Ii razumeo? Šta misliš, da si jedini koji je dopadljiv? Pa ipak sam te uvele poštovala. Poštovala sam naš brak.
"Ko su te osobe? Ko bi to bio?"

Suzana se okrene prema njemu smejući se, obeshrabrena. "Vidi... Ti si baš takav, beskoristan muškarac! Sad je važno ko mi se udvarao a ne to što sam ja odbila te predloge..."
"Dobro, naravno... zato što zavisi ko ti se udvarao." "Šta hoćeš da kažeš?"
"Zato što ako je bio električar ili zidar koji nam je radio ovog leta, tvoje odricanje je smešno."
"Pa, zaista... Ti si smešan! To su u svakom slučaju bolje osobe od tebe, i skoro mi je žao što sam ih odbila. Pomisli, mogao bi biti neko iz ovog centra, neko od advokata koje smo pozvali ponekad na večeru kući... I baš neko od tvojih prijatelja... Ali, samo ću ti jedno reči: sada ću otvoreno, bez potrebe da se skrivam kao što ti radiš, porazmisliti i uzeti ih u razmatranje... Je l' jasno?" "A je li... A naša deca?"
"A zašto, jesi li ti mislio na njih kad si jebao svoje curice?" "Kakve veze to ima... Ja sam otac."
"Ah, onda imaš imunitet. Za razliku od tebe, ja kao roditelj imam savest. već sam pričala s njima. To je bio zreo razgovor, razgovor odraslih ljudi. Ono što ti još nisi uspeo da uradiš sa samim sobom, a što su oni sasvim dobro razumeli."
Pjetro se osvrne, izmiče mu se tlo, ne zna više šta da učini, šta da kaže. "Molim te, Suzana, daj mi još jednu šansu..."
"Da, daću ti je. Sada Lorenco, Karolina i ja idemo kući, istuširaće se i onda izlazimo. Bićemo van kuće ceo dan, ići ćemo u 'Mekdonalds' da jedemo, onda u bioskop..." Pjetro se ponada, nasmeši. Pogleda je. Suzana nastavi. "Da, želim jedan dan slobode, vremena samo za nas. Onda ćemo se vratiti kući oko jedanaest najdalje... ili u ponoć!"
"Da, draga... Možeš da radiš šta god želiš..."
"Nema potrebe da mi ti to kažeš. Evo je tvoja poslednja šansa. Ako dotad ne uzmeš sve iz ormana, svaku stvar, sve ono što si slučajno ostavio ili zaboravio, ja ću to spaliti."
A Pjetro ne uspe da kaže ništa do "ali..."
Baš u tom trenutku izađu Lorenco i Karolina. "Ćao, tata..."
"Ćao..."
"Nećemo te ljubiti, zato što smo znojavi." Karolina je još stroža. i zato što si naljutio mamu."
I odu tako, sa Suzanom, koja se ne okreće, i uzima za ruku svoju decu. A Pjetro sam dovrši svoju rečenicu. "Ali... nije pravo." U tišini, skoro u sebi. Ova deca su i moja. Onda mu iznenada padne na pamet ona pesma. Ko bude posle tebe, udisaće tvoj miris misleći daje moj... I seća se da joj je pevao tu pesmu u jednom pijano-baru. Hiljadu dana tebe i mene...
Suzana. I vidi je s leđa kako odlazi, kao što nikada nije pomislio da će biti moguće... Onda se seti još jedne rečenice. Ijedna priča ode dođavola... Da sam znao da odem i ja... I na trenutak se postidi. Ne želi da laže i sebe. To odlično zna. I ostane tako, s prazninom iznutra iznenada ogromnom, Osećajem da je zauvek izgubio nešto, tu osobu. Izvesnost, sigurnost, one zajedničke stvari zbog kojih se osećao jedinstvenim, iznad svega, skoro besmrtnim. Onaj tren večnosti koji ne postoji... I iznenada Pjetro se oseti smešnim kao nikad. I usamljenim. I dođe mu da zaplače. Ali ovoga puta zaista.

51.

Oli trči po celoj kući pokušavajući da što bolje pospremi svoj užasni krš. Potrpa većinu svoje odeće koja je ostavljena po podu u veliku korpu za prljav veš iza vrata kupatila. Čizme i cipele ubaci u orman. Ogromnim prekrivačem pokrije fotelju a ispod nje gomilu rasutih CD-ova i DVD-ijeva. Ostavi ostalu odeću u drugu korpu i onda, videvši da je gomila suviše velika i da ne može sve da stane, nagura nogom. Zadovoljno vidi da je, s izvesnim naporom, postigla željeni cilj.
Vadi iz torbe nekoliko flaša vode i stavi ih u frižider, četiri bitera u prvu fioku, veliku koka-kolu u vrata, i na kraju jednu flašu "dom perinjona" lepo sakrivenu ispod mesa u fioci zamrzivača.
Eto... Ne verujem da će biti potreban... Ali, nikad se ne zna... I ako bude neka dobra vest, spreman je! Ako ga ne otvorim večeras, pomisli u sebi, moram u svakom slučaju flašu da izvadim iz zamrzivača, inače će eksplodirati. Onda nastavi da vadi iz torbe plastične čaše, tanjire, salvete. Malo lepih salatica, malih pica, kutijica "lindta". Onda iz kredenca uzme tri činije i napuni ih jednu po jednu. U jednu stavi čips, u drugu malo pistaća. Onda pokuša da otvori kesu s kokicama, obema rukama vuče krajeve, ali, plop, kesa se naglo otvori i sve kokice rasprše se po vazduhu. Oli pokuša da uhvati neku, ali većina završi na podu. "Jebiga! Ovo mi nije trebalo..." One koje nisu pale stavi u poslednju činijicu i rukama počne da sakuplja one po podu. U istom trenutku zazvoni interfon. Priđe do kante, baci u nju skupljene kokice, i ode da otvori ne pitajući ko je. Uzme metlu i đubrovnik i pokupi poslednje kokice koje su ostale na podu, brzo ih bacivši u kantu tako da se ne vide. Baš na vreme da se uputi ka vratima. Ovog puta pre nego što će otvoriti, proveri kroz špijunku.
"Dakle? Šta se dešava?"
Ulazi zadihana Erika. "Otkud znam, nadala sam se da ću to od tebe čuti." Skida kaput, šešir i šal i baca ih na divan.
"Izvini...", kaže Oli gledajući je s cipelama u rukama. "Možeš li da ih lepo staviš u orman?" Erika iznenađeno podigne obrvu. "A šta se dešava? Posao ti je udario u glavu? Umesto
Đavo nosi Pradu, gospodo, evo za vas Oli sređuje kuću."
"Simpatično! Naročito zato što ste mi tražile ovu uslugu..."
"Naročito zato što si jedina s bogatom porodicom koja može sebi da dopusti da ide da živi za svoj račun..."
"Gledaj koji je to posao... A plaćam polovinu stanarine...", Oli se nasmeši Eriki. "Pa dobro, u stvari, od sledećeg maja..."
"Onda si u pravu, dobro si iscedila mamicu!" "Ona je insistirala..."
"Ko zna zašto? Možda je htela slobodnu kuću!"
Oli je popreko pogleda. "Grešiš, kako si pokvarena. Moja majka nije opsednuta kao ti. Često je bila u inostranstvu i rekla je da u celoj Evropi mladi žive van kuće od trenutka kad se upišu na fakultet."
"Pa naravno, ali da li i njima stan plaća mamica? Reci joj da su u celoj Evropi najamnine mnogo niže nego u Italiji!"
Oli odluči da popusti. Ne može da joj kaže da je povrh svega ovaj stan njena majka kupila. Stanarina je samo izgovor kako bi se na neki način još uvek osećala vezanom za nju. "Čuj, umesto što se buniš, pomozi mi, hajde..."

"Šta treba da radim?"
"Otvori kesu s čašama i tanjirićima..." "Okej. Gde su?"
"U onom ormariću, iznad sudopere."
"A, da, evo ih." Erika ih uzme, otvori pakete i stavi na sto, onda otvori salvete i iskusnim pokretom ih stavi preko ruke, na kraju ih zgnječi, okrene se skroz ukrug, prostirući ih u obliku kruga nasred stola. Tren kasnije interfon ponovo zazvoni.
"Da idem ja?", Erika trči da otvori. "To je Dileta!" Onda otvori vrata.
"Pa? Je l' znaš nešto?"
Dileta odmahne glavom. "Znam samo da sam morala ovo da donesem." Erika pogleda bolje. "Ma ko ti je to rekao?"
"Oli!"
Pojavljuje se na vratima svoje spavaće sobe. Presvukla se. Erika je smoreno gleda. "Ne mogu da verujem. Rekla si joj da uzme sendviče kod 'Mondija' i one od 'Antoninija', odnosno to je dupla svirepost. Sad kad sam uspela da izgubim jedan kilogram, dobiću dva za jedno veče!"
Oli se smeši. "Tebi se sviđa 'Mondi', meni 'Antonini'... Ne razumem zašto u ovako lepoj večeri, kao što je ova, kad se konačno malo na miru vidimo sve četiri, moramo sebi da branimo nešto!"
Dileta se nasmeši. "Baš tako! Čak sam bila pomalo i egoista i donela sladoled od 'San Krispina koji mi se tako sviđa, sa ukusom voća i slatke pavlake..."
Erika ode vrteći glavom. "Dobro, mrzim vas, vi ste jedan kulinarski orgazam..." "Što znači?", Oli je radoznalo pogleda. "Ovo nikad nisam čula."
"Da ću pojesti sve ono što je tu... uživajući kao luda."
Dileta se nasmeje. "Nisi me pustila da završim... Donela sam i slatkiše od 'Čuri Čuri'...
Ostajemo na istoj temi... Sicilijanski kanoli!"
"Ne mogu da verujem, i ti aludiraš! A ne, to ne..." Zazvoni interfon. Oli ode da odgovori.
"Vi ste baš prljave svinje!"
"I to?", Erika je nevino pogleda. "Ja sam uvek na dijeti." "Da... Kad je reč o jelu!"
"Daj, daj... Otvoriću vrata i sešćemo sve da je čekamo u dnevnoj sobi. Hajde, daj da sednemo ovde! Tako da nas pronađe!"
Oli, Dileta i Erika potrče i bace se na divan. Oli se posadi s rukama na kolenima. "Ovako, sedite kao ja!"
Ostale je imitiraju i nestrpljivo čekaju da se vrata otvore. Evo. Čuju kako lift stiže na sprat, potom njene korake.
"Hej, hej, jeste li tu?‘‘, Niki otvara i ulazi, onda pređe nekoliko koraka i ugleda ih onako posađene na divanu. Oli podigne obrvu i radoznalo progovori, ali na vrlo otmen način.
"Dakle, želimo da saznamo razlog ovom skupu..."
Niki se nasmeje i odmahne glavom. "Ma šta vam je, poludele ste? Ovako vam baš ništa Neću reči. U stvari, znate šta ću uraditi? Odlazim." Pođe, ali za tren su sve oko nje. Oli,

najbrža, zatvori vrata i stavi lanac. Dileta joj uzme paket iz leve ruke, Erika drugi iz desne i stave ih na sto. "Ti nigde ne ideš! Odmah govori, inače ćemo te mučiti!"
"Neće to tako moći." Niki se smeši i skida kaput. "Daj meni." Oli joj ga ljubazno uzima.
"Eto, tako mi se sviđate... Hoće li mi neko dati nešto za piće?"
Erika potrči prema frižideru. "Naravno, šta želiš, vodu, biter, koka-koIu?" "Koka-kolu, hvala." Niki skine i šešir i šal i malo kasnije sedne na divan. Za tren sve su prijateljice oko nje, svaka sa svojom čašom. Oli primakne činijice pune čipsa, kokica, slanih grickalica i pistaća na niskom stočiću blizu njihovih nogu. I Niki stavi ruke na kolena i pogleda Talase potpuno zadovoljna i vesela. "Dakle..."
Oli: "Čekaj, čekaj... Da vidimo ko će pogoditi."
Niki se zadovoljno nasmeje. ,Ah, da, to mi se sviđa, da vidimo..."
Oli zažmiri praveći se da ulazi u trans. "Dakle, dakle. Znamo da si bila napolju..." Erika je gleda zavidljivo klimajući glavom. "Da, četiri dana u Njujorku! Strava..." Dileta digne ruku. "Znam!"
Sve je radoznalo pogledaju, naročito Niki koja čeka. "Dakle, radiš kampanju LaLuna u Americi ili nešto slično..."
Niki odmahne glavom. "Ne... Ccc... Ccc..." "E pa, jesam li daleko?"
"Hladno... U stvari, ledeno."
Erika se baca. "Otišli ste tamo da usvojite dete!"
"Ma kakvi... A i izvini, zašto da ga usvojimo? Tako je lepo napraviti ga..." Erika se nasmeje. "Da... I zabavno! Ma otkud znam... Možda je bilo nekih problema, a i sad je tako moderno, naročito u Americi..."
"Da, ali dolaze da ih usvoje ovde!"
"Dobro, u svakom slučaju, hladno, u stvari led ledeni! Ledeno..."
Dileta zažmiri. "Shvatila sam. To je nešto ružno. Sviđa ti se neko drugi!" "Drugi?" Niki je pometena. "A ko drugi?"
Oli se nasmeši. "Daj, pa onaj s fakulteta... Nisi nam rekla ime." "Zove se Gvido... Ma ne, ne, uopšte nisam na to mislila."
Erika pogleda Diletu. "A izvini, zašto je to ružno? Ako ti se sviđa neko drugi, to je u svakom slučaju lepo..."
Dileta je iznenađeno pogleda: "Ali ako luđački patiš zato što ne možeš da ostaviš dečka ili bar da mu daš do znanja da je sve gotovo, ipak je ružno."
Erika je osine poprekim pogledom. "A šta je to, aludiraš na mene i Đoa?" "Ma kakvi, a što se ti osećaš prozvanom?"
"Daj, daj, ne svađajte se! U svakom slučaju nije to. Dakle, to je nešto lepo. Ima veze i nema veze s Amerikom i sad ćete shvatiti zato što... U redu?", Niki ustane i otvori paket. "Dakle, ovo je jedna odlična torta... I nema nikakve veze..."
"Shvatila sam!", Oli se baci pokušavajući da shvati. "Otvaraš restoran u Americi!" "Neee...", Niki se nasmeši. "Vrrrlo hladno!" Onda iz jedne kutije uzme veliki nož kako bi
isekla parče. Odvije ga. Nov je, super tehnološki, dodirneš ručku i kreče pesma: "Happy
Birhday", "Jolly Good Fellow", "Merry Christmas" i svadbeni marš. Čuju se jednostavne note,

bez aranžmana, kad se pritisne jedan od tastera. "Jeste li spremne?"
Sve su na iglama. "Da! Ma daj, Niki! Poludećemo!"
Niki počne da seče tortu i pritisne poslednje dugme. Ono sa svadbenim maršem. Muzika rascepi tišinu trenutka. "Ta-na-na-na... Ta-na-na-na...
Dileta prva razjapi usta, prati je Oli, Erika je poslednja. "Udaješ se!" Skoro u jednoglasnom urliku. "O mama mia!"
"0 mama mia!"
"Ne, ne mogu da verujem!"
Niki klima glavom. "Istina je! Istina je!"
Oli popije malo vode, ali posle poviče. Dileta maše glavom kao da dolazi sebi. Erika je još uvek zapanjena. "Ali, to je suviše lepo!" I za tren, sve su na njoj, stežu je, ljube, plaču, smeju se.
" O bože, pogledaj maskaru! Sve sam ti razmazala." "Nema veze..."
"Kako je to lepo, Niki, jesi li srećna?" "Da, da! Mnooogo..."
"Baš sam srećna zbog tebe!" "Odnosno... Suviše je lepo... suviše!"
I malo-pomalo ponovo sednu na divan. Sipaju sebi piće, smeju se, ponovo dolaze k sebi pokušavajući da shvate više. Oli na tren raširi ruke, kao zbunjena. "Ali za Aleksa, je l' da?"
"Budalo! I ne zaslužuješ odgovor!"
Oli zavrti glavom. "Ne mora da znači, u životu se nikad ne zna..." Dileta je najradoznalija, želi da zna sve do najsitnijih detalja.
"Ali red, kako te je pitao?" I Niki započne priču. "Dakle, došla sam do zgrade i tu me je čekala limuzina..."
"Ma daj, priredio ti je takvo iznenađenje pred zgradom! Limuzina!" "A onda, kad smo otišli u Ameriku, bila je jedna da nas i tamo sačeka." "Limuzina i u Njujorku?"
"Da, na aerodromu!"
"Onda je u redu, i treba da se udaš! Gde ćeš da nađeš još jednog takvog!" "Budalo! Kao da su to stvari koje se računaju."
"Pa, za mene jesu i one, a tako je i za većinu nas, uveravam te... Izvini, a kome se ne bi svideo neko takav?"
Erika podigne obrvu. "Uistinu, meni se sviđa i bez limuzine." "Ma daj! Neću vam više ništa pričati..."
"Eh! Ne, ne, molim te... Erika, ćuti, ako kažeš još nešto i ne ispriča nam kako ju je zaprosio... uješću te!"
Niki se nasmeje i počne da priča o svojim obilascima i svom neobuzdanom šopingu u "Gepu", "Bruks Bradersu", "Senčuri 21", "Mejsizu", "Levisu", "Blumingdejlsu".
"A nama ništa nisi donela?"

"Da, imam jednu misao za sve tri."
Oli gurne Eriku. "I nemoj da je prekidaš!" "Pa dobro, bila sam radoznala..."
Niki se nasmeši. "Dakle, druge večeri izlazimo s te predivne pozorišne predstave i tu je helikopter koji nas čeka..."
"I to!"
"Ne, ma daj, ne verujem!" "Pa to je san..."
"Da, i još se nisam probudila..." I Niki uzbuđena priča s očima koje svetlucaju, očima koje još uvek uživaju u tom neverovatnom trenutku. Let iznad svih onih nebodera, onda one njegove reči ljubavi i iznenada onaj poslednji sprat koji se pali. "Izvini, hoćeš li da se udaš za mene?"
"Neeee." Oli, Dileta i Erika su uzbuđene skoro kao i ona i opčinjeno slušaju svaku reč, najslađe i najdelikatnije nijanse.
"Onda iz džepa izvadi ovo..." Tek tada lepo pokaže ruku prijateljicama, prsten diskretno ali blistavo štrči među njenim prstima.
"Pa prelep je!"
"Da. Više nisam gledala, skočila sam na njega i oboje smo pali na zemlju, a piloti su se smejali..."
Baš kao što rade Talasi u ovom trenutku. Onda opet slušaju njene reći i s vremena na vreme svaka je prekine. "Jeste li odlučili kada? I gde?"
"Sad moraš da misliš na venčanicu."
A u stvarnosti svaka već ima svoje misli. I tu je i dug uzdah i još jedan i još jedan svake od njih tri.
Oli popravi kosu. Naravno, ima samo dvadeset godina... Ali zar se ne plaši? Ja bih se plašila. Da imam nekog kao što je Aleks... Pa, toliko je stariji.
Lep Diletin osmeh. Odnosno, da me to pita Filipo, šta bih uradila? Nisam spremna! U stvari, divim joj se... Volela bih da sam spremna kao ona... Ali, da li je zaista spremna? Pa... Stvarno se nadam da jeste...
I kao poslednja Erika koja, čini se, sluša najviše zainteresovana, a u stvari gleda je skriveno i preplašena je. Luda je. A ostali? Svi ostali muškarci? U redu, Aleks joj je napravio zaista lepo iznenađenje, prelepo, ali posle? Posle? Otkud znaš šta će biti kasnije! Pa, ja se ne udajem, devojke...
Niki upadne u njihove misli, nasmeši se i otvori paket. "Evo, ovo je za vas!" "Ma daj, kako su lepe, divne su! 'Aberkrombi' dukserice, strava... Ovde ih nema."
Erika prisloni svoju na grudi. "Savršeno mi stoji, ali je l' istina ono što pričaju da su u radnji u Njujorku samo strava modeli, ali tako strava da neko kupi duksericu samo da bi je što pre skinuo s bilo kim?"
"Erika!"
Oli raširi svoju duksericu, radoznala. "Ali, šta treba da znači ovaj broj jedan?" I Dileta primeti na svojoj. "Ja imam dvojku!"
Erika naravno nije mogla da izostane. "Ja imam tri!"
Niki se nasmeši. "Nisu redni brojevi... Ti brojevi govore da čete vas tri... jedan, dva i tri biti moje kume!"

"Kako je to lepo! Niki, suviše smo srećne zbog tebe."
I zagrle se, uzbuđene, začuđene zbog ovog neverovatnog trenutka koje sve zajedno proživljavaju. Sa strahom i osećanjima. Odlično su znale da će pre ili kasnije za jednu od njih doći ovaj trenutak. Ali nijedna nije mislila da će to biti tako brzo. Ni Niki.

52.

Serija jakih, ritmičkih udaraca po vratima. Enriko se okrene. Ma šta je to? Udarci se nastave. Liče na šutiranje. Ma ko je tu lud? Enriko potrči da otvori.
"Ma šta je? Šta se dešava?"
Tek što je odškrinuo vrata, kad ga jedan visoki mladić, širok kao orman, obrijan i s pripijenom crnom majicom snažno gurne tako da Enriko padne na zemlju, u dnevni boravak. Uspe da ne tresne glavom držeći je visoko, ali snažno tresne leđima o parket. Skoro da ne veruje. Ne shvata šta se dešava. Pljačka? Napad? Ali ko je ovaj? Onda ga bolje pogleda. I prepozna. Ma da, video sam ga nekoliko puta kako se penje s Anom. Njen dečko. Roko, čini mu se da se tako zove. Da, Roko.
"Ma šta ti je, jesi li lud? Šta hoćeš? Tamo moja ćerka spava, polako! A Ana ionako nije tu, ako nju tražiš!" Enriko s mukom ustane, malo protrese glavom, oseća se ošamućeno.
"Šta me briga za Anu, tebe tražim...", i opet ga gurne. Ovog puta Enriko udari o divan. Na trenutak, samo jedan trenutak, ponovo vidi scenu iz filma Noćni autobus, kada ogromni Titi ulazi u Francovu kuću, Valerio Mastandrea, skoro izvalivši vrata i prilično ga izudara zato što je ljut na njega jer mu još uvek nije platio dug s pokera. I oseti se kao Franc. Pošto ovaj upravo liči na Titija. "Da, tebe tražim. Otkrio sam te, znaš? Sve sam pročitao."
"Ma šta to sve? Šta hoćeš od mene?"
"Nemoj slučajno da probaš. Video sam šta Ana piše u dnevniku!", i još jednom tresne Enrika, koji ponovo završi na podu. Roko se okrene i izađe ne rekavši više ništa. Enriko ostane opružen. Potpuno je smućen, a onda uspe ponovo da se fokusira. Na apsurd cele ove priče. Ali meni, zaista, Ana nikada ništa nije rekla. Samo je u jedno siguran. Boli ga vilica.

53.

Kristina nastavlja da kuva, proba supu varjačom. Ne. Ne valja, bezukusna je. Otvori posudu, pospe malo soli. Otvori drugu s biljnim začinom za supu. Doda pola kašike. Onda nagne glavu u stranu, kratko razmišlja. Ma da, malo i paprike. Idemo. Prelomi je napola i ubaci unutra. Obraz joj je naslonjen na desno rame, tako drži mobilni telefon da bi joj obe ruke bile slobodne i da bi nastavila da sluša ovu odušku. S razlogom.
"Definitivno smo se rastali. On je van kuće sa svim svojim stvarima." S druge strane Suzana napravi pauzu. Onda nastavi. "I znaš šta ću ti reći? Stvarno ne znam kako to nisam ranije uradila. Negde duboko u sebi uvek sam znala da on ima neku; nestajao bi, pojavljivao se i ponovo izlazio, ponekad dokasno noću, s vremena na vreme čak i za vikend. Ma daj! A kad su pa poslovni sastanci i subotom i nedeljom? Samo se njemu to dešavalo! Samo je on imao takve klijente!" Kristina ponovo proba čorbu. Sad je bolje. U svakom slučaju radoznala je da čuje Suzaninu priču.
"I nije ti teško? Otkud znam, tvoja deca, na primer, šta kažu?", Kristina sluša dok meša supu.
"Čuj, dugo sam pričala s njima. Mi uvek mislimo da oni ne razumeju... Ali nije tako, već su vrlo zreli i odgovorni. Moj sin je video kako ja plačem, znaš li šta mi je rekao? Mama, ako ti tako odlučiš, znači da je to ono pravo. I nama je dobro, samo molim te, nemoj više nikad da plačeš. Razumeš? To je muškarac! Želi da sam ja srećna! Ne kao onaj beskičmenjak Pjetro! Vidi, što više razmišljam, sve više verujem da sam mora biti potpuno poblesavela kad sam se udala za njega!"
"Da...", Kristina se nasmeje s druge strane. "Poblesavela od ljubavi..."
"Ne! Od jebenih gluposti koje mi je on pričao! Dobro, sad te pozdravljam pošto moram da se spremim..." Suzana se zaustavi na trenutak, primetila je da je ništa nije pitala. Promisli. ti. kako si?"
"Dobro."
"Sigurno? Sve je u redu?" "Da. Hvala."
"Dobro, zadovoljna sam. Onda, čujemo se sutra ili malo kasnije, ako iiočeš, ja ionako ostajem kod kuće."
"Okej, ćao."
Kristina zatvori telefon i stavi ga na rub sudopere. Onda ga pogleda. Dobro. Zašto sam rekla dobro? Nije mi se pričalo. Ne priča mi se o mojim stvarima, slušam sve i nikad nemam hrabrosti da pričam. Uh. Ne, nije dobro. I moram da uspem to da izgovorim, moram to da priznam sebi samoj i drugima. Moram to da kažem. I skoro besna jako zalupi poklopac na šerpu, tako da je čorba malo prsnula udalj, onako nevina, ne znajući odakle sad ovaj iznenadni bes. Kristina ostane tako, kao bez snage od ovog svog ličnog, iskrenog priznanja. Onda padne na stolicu, za stolom, ispred TV-a, i skoro i ne primetivši uzme daljinski i uključi ga. I kao što se često dešava, izgleda skoro kao igra sudbine. Podrugljiva, zabavna, gorka. Na ekranu je psiholog. U krupnom planu, kao da želi da da još veći značaj onome što će reći.
"Ništa se ne može, ponekad jednostavno nismo u stanju da pričamo i bol se povećava. Ako ne možemo da priznamo neku svoju grešku, to je pravi problem, a ne ta greška u nama samima. Kakvog god tipa da je, nesposobnost da je ispričamo ne dozvoljava nam da je zaista shvatimo, da se suočimo s njom, da je resimo, analiziramo. Prinuđeni smo da je skrivamo na najrazličitije načine, ovu našu nesposobnost, varajući, stalno u društvu, slušajući druge i

njihove priče, kompulsivno kupujući svakakve beskorisne stvari. Taj haos, taj egzistencijalni šum, to zatvaranje očiju, zapušavanje ušiju i uma zove se 'pokušaj bega'. Ali teško je da ga čovek tako stalno nosi, pre ili kasnije se slomi. A da se to desi, ponekad je dovoljna sitnica..."
I malo-pomalo Kristini misli odlutaju, isključi se, ne čuje više te reči, zagnjuri se u svoje misli. I onda ugleda sebe kao devojku. Na plaži kako je Flavio juri. Smeju se, padaju u vodu. Prvo letovanje na kom su bili zajedno, u Grčkoj, na Lefkadi, i još dalje u uspomene, jedna noć te iste nedelje. Šetaju duž mora, stižu do tačke gde je jedan mali svetionik s trepćućim zelenim svetlom, i tamo sakriveni u polumraku, među stenama i klancima, iza jednog tršćaka koji pokreće noćni povetarac, vode ljubav. Dobro se seća Kristina, i smeši se igrajući se kašikom po stolu, te ludosti, te iznenadne želje, mladi i željni ljubavi, skoro ukradeni poljupci kao ugrizi, u onom tihom šumu trske na vetru, talasa u moru, buntovni gledaoci njihove zdrave strasti. I još jedna iznenadna uspomena. Belina snega obasjana suncem. Prelepi dan u Sapadi, blizu Kortine, silazak po svežem snegu, držeći ritam, savijajući se okretno i brzo na nogama, napred i nazad, s vrhovima skija visoko kako ne bi kočile. Kliziti tako po tom mekom snegu, pretičući jedno drugo, idući jedno pored drugog, i na kraju, umorni, zaustaviti se. Seća se kao da se sada desilo. Čini joj se skoro kao da ga vidi, kao da prisustvuje nekom filmu. Lepom ljubavnom filmu. I taj sunčani poljubac. Ruke gladne strasti, koje traže ispod odela, odvojiti se od skija, sakriti se iza stene kako bi nastavili da se skidaju, nespretni i željni, željni da to tako urade, usred ove staze, dahćući buntovnički, ludi od te lepe i pune ljubavi i mladalačke i dečje i budalaste i kapriciozne, koja se ne može kontrolisati. A onda ponovo skijati, sve dokasno, jednostavno zaljubljeni. Eh, sve te stvari, misli Kristina stavljajući kašiku na mesto. Bili smo ludi. Nemirni od ljubavi. A sada? Gde smo sada završili? I tužno vidi sebe kao zamagljenu, udatu da ali skoro umornu od ljubavi. Kako je to ružno. Umorna od ljubavi, sedi, baš kao što ona u ovom trenutku sedi ispred psihologa koji, čini se, priča o njenoj lepoj priči, već završenoj... I baš u tom trenutku začuje kako se vrata otvaraju.
"Ljubavi... jesi Ii tu?", Flavio zatvori vrata, spusti torbu na stočić na ulazu, skine kaput i baci ga na divan, onda krene prema kuhinji. "Kri? Ma gde si?" Uđe i zatekne je tu, ispred rerne. "Ah, tu si... Ma zašto ne odgovaraš? Vidi, kupio sam... Mašinu za kafu, onu od Džordža Klunija!" I stavi je na sto. Onda otvori frižider da bi uzeo nešto za piće. "Htela si da ti to on lično donese, a?"
Kristina ponovo u svojoj glavi začuje reči psihologa: "Kompulsivno kupuju stvari uglavnom nepotrebne... da bi se sakrili, da bi zatvorili oči, da bi išli dalje praveći se da nije n i š t a . . . " I malo-pomalo počne da plače, u tišini, okrenuta prema zidu.
"Kri? Pa ništa ne kažeš? Je l' ti se sviđa? Jesi li srećna što sam je kupio?" Flavio se okrene. I ostane zabezeknut. Srce mu se stegne, izgubi tlo pod nogama, zaprepašćen je, iskreno iznenađen. "Zlato, ali šta se desilo?" Flavio joj priđe. Skoro na vrhovima prstiju, s užasom da se može desiti nešto drugo, da će se situacija još više ubrzati. "Ma je li to zato što smo se svađali?"
Kristina odmahne glavom, ne uspeva da progovori, šmrkće, i dalje plače, onda pogleda u pod, ali vidi samo pločice, one koje su zajedno izabrali kad su odlučili kako će opremiti kuhinju. I vidi ih bez sjaja, zamagljene od suza, sve veče. Ne uspeva ništa da kaže, kao da joj je čvor u grlu. Ponovo reči psihologa koje joj skoro odjekuju u glavi; ne priznavati sopstvenu grešku jeste pravi problem, ne problem sam po sebi. Onda joj Flavio stavi ruku pod bradu, pokuša da joj podigne glavu i to radi nežno, pomažući pokret sa svoja dva prsta, tražeći njen pogled. I Kristina se pojavi pred njegovim očima, sa svojim licem, očima punim suza i iznenada uspe da progovori.
"Nisam više zaljubljena."

Flavio ne veruje. "Ma zašto to kažeš?"
Kristina sedne i kao da je savladala prepreku, izašla iz ove crne rupe, preskočila taj zidić koji joj je izgledao neosvojiv, izašla iz te duboke jame u koju je upadala dan za danom, sve dublje. "Zato što je među nama gotovo, Flavio. Ti to ne primećuješ, ne želiš da primetiš. Pogledaj. Uvek još nešto kupiš, električnu cediljku za voće, plazma televizor, novu mikrotalasnu pećnicu... Samo su moderni i skupi električni uređaji u ovoj kući... A mi? Gde smo mi završili?"
"Ovde smo...", Flavio sedne prekoputa nje, ali shvata koliko je njegov odgovor beznačajan u odnosu na problem koji je ona otvorila. I onda ponovo krene pokušavajući da se pokaže sigurnim i više ubeđen. "Ovde smo gde smo i bili, ovde smo gde smo uvek bili..."
Kristina odmahne glavom. "Ne. Nema nas više. Nije dovoljno samo tako... postojati. Ne pričamo više, ništa jedno drugom ne govorimo, o našem poslu... O našim prijateljima. Ništa mi nisi rekao o Pjetru i Suzani."
"Ali nisam znao kako da ti kažem..." Flavio se nervozno muva u stolici. Eto, misli u sebi, uvek je kriv onaj govnar Pjetro i njegove gluposti. Kristina ga gleda i smeši se. ,Ali nije to, nije važno, iako pokazuje da nemaš želju da deliš sa mnom stvari kao nekad, pravi problem je da više nemam motiva... Čak ne mogu ni da se razbesnim zato što mi to nisi ispričao... Čini se da idemo dalje ovoliko dugo zato što moramo da idemo dalje, ali život ne mora takav da bude, zar ne? Potreban je entuzijazam... Čak i kad vreme prolazi. U stvari, naročito kad vreme prolazi. Rastemo, menjamo se, a biti s nekim znači govoriti neke stvari, pričati o međusobnim promenama kako bi potom ponovo stvorili neku ravnotežu... I treba uvek da budemo svoji, ali različiti, stariji, bogatiji iskustvom. A mi smo ovde, da, kako ti kažeš, ali samo smo slika onog što smo bili, odraz. Mi smo već s druge strane."
"Da, naravno...", Flavio u stvari ne zna šta da kaže. Onda najgora stvar. "Reci mi istinu...
Jesi li nekog upoznala?"
Kristina ga iznenađeno pogleda. Razočarano. Kao kada se zadišeš pričajući o nekom svom problemu i čuješ kako reci konačno izlaze. Ali osobe koja je prekoputa tebe, one kojoj je tvoja iskrenost namenjena, nema... ne razume... ne shvata. Zato što je zaista s druge strane. "Ma kakve to veze ima... Kao da me ne poznaješ."
"Nisi odgovorila."
Sad ga mrko pogleda. "Već sam odgovorila svojim ponašanjem. Ne. Nikog nisam upoznala. Jesi li zadovoljan?"
Flavio ćuti. Ali, da li govori istinu? Zato što, daje nekoga upoznala, rekla bi mi to?
Naravno, već toliko dugo ne vodimo ljubav... a i kada vodimo... "Na šta misliš?"
"Ja? Ni na šta..." "Nije tačno. Znam."
"Šta znaš? Znaš na šta mislim?" "Ne. Samo da mi ne govoriš istinu."
"Rekla sam ti. Ni na šta." Kristina odmahne glavom. "Ne možeš da shvatiš." "Dobro...", Flavio uzdahne, "razmišljam da li me lažeš ili ne... Jesi li nekog upoznala?"
Kristina duboko uzdahne. Ništa. Nemoguće je. Insistira. Ne veruje mi. Ne uspeva da mi poveruje. Ili postoji neko drugi ili problema nema. Sada je Kristina besna: njena ličnost se ništa ne računa, samo prevara je vredna pažnje? "Ti ne razumeš, ne želiš da razumeš problem. Nikoga nisam upoznala, ako te samo to interesuje." Onda isključi ringlu i stavi šerpu na sto, uzme kutlaču i počne da sipa čorbu u tanjire.

Flavio ne zna šta da kaže. "Dobro, idem da operem ruke i dolazim..."
I malo kasnije jedno prekoputa drugog jedu. Teška tišina. Još teža zato što je Flavio prekine svojom upadicom. "Mora da je De Gregori bio kod Facija... Psiholog je jasan.
Kristina jede čorbu. Opet te reči. To zapušavanje ušiju i uma zove se "pokušaj bekstva". I odjednom oseti kako je vedrija, mirnija, opuštenija, kao da se neki unutrašnji čvor razvezao. I neka opšta toplina je obavije a to nije samo od nekoliko kašika tople čorbe.
"Flavio, možeš ii, molim te, da isključiš TV?"
On je iznenađeno pogleda, ali videći je tako odlučnu, ne razmišlja ni trenutak i isključuje
ga.
Kristina se nasmeši. "Hvala... Molim te, saslušaj me i ne prekidaj me. Donela sam sledeću
odluku. I ako me još uvek voliš ili si me voleo, molim te da je prihvatiš bez diskusije. Molim te."
Flavio ćuti. Proguta knedlu i onda klimne glavom ne nalazeći nijednu rečenicu koja bi odgovarala ovom trenutku. Onda Kristina zatvori oči, pa Ih otvori. Sada je konačno vedra, pronašla je hrabrosti. Suočiti se s greškom već znači da nisi više ta greška. I tako, malo- pomalo, počinje.
"Nisam više srećna." I kao da se nadošla reka odjednom razliva. Izlazi iz svog korita, natapa zemlju okolo, širi se, ispunjava svaki prostor, konačno slobodna. Sve i svakog nosi. I može i da naškodi. Ali ona nastavlja, slobodna i nezadrživa, prava i istinita. Bolna. "Već dugo nisam srećna."

54.

Ana nežno položi Ingrid na podlogu. Počne da je presvlači i kupa. Enriko joj pomaže uzimajući nove pelene i talk. "Staviću i malo kreme."
"Da, moja Ingrid je baš srećna što sam te pronašao, odlična si."
,Ali s Ingrid je baš lako! Suviše je lepa i još dobra..." Onda završi s mazanjem, ponovo je obuče i stavi u njenu ogradicu prepunu šarenih lutkica, jastučića i dva ćebenceta. "Eto, sad si potpuno nova i mirišljava!" Ana se vrati podlozi za presvlačenje i počne da je sređuje. Onda se zaustavi. Digne glavu. I pogleda sliku Vini Pua na zidu.
"Znaš, ostavila sam Roka... Nisam više mogla da se objašnjavam s njim. Suviše smo različiti. A i tukao me je, odnosno, ne često, ali se dešavalo, izbacila sam ga iz kuće."
"Meni kažeš..." Enriko dotakne usnu, rascepljenu i nadutu. "Ali ja nisam stigao da ga izbacim... Iz moje kuće je sam otišao."
Ana se okrene. Pažljivo ga pogleda. "Dođavola... Uopšte te nisam videla. Ali šta se desilo?", i priđe mu. Dotakne mu usnu. Zao joj je. "To je on bio?
Enriko klimne. "Da, došao je ovde, razvalio vrata, gurnuo me..." "Ali to je apsurdno... A zašto?"
"Otkud znam, govorio je o nekom dnevniku, tvom dnevniku, rekao je da si tamo nešto napisala."
Ana razmisli. ,Ali, da...", i pomalo ju je sramota. "Htela sam da vidim da li će ga naći. Htela sam da ga stavim na probu, da vidim kako će reagovati, i u stvari reagovao je. Zao mi je, onaj ko je izvukao deblji kraj si ti..."
"Ah, znači, to je bila samo proba." Enriko je pomiluje. "U svakom slučaju, dobro si uradila. Ne možeš biti s nekim ko te ne poštuje."
I na trenutak voleo bi da bude Rambo ili Roki. Onda pomisli na Rokijevu zapreminu. I seti se jedne šale Vudija Alena: "Bio sam napadnut i prebijen, ali sam se dobro branio. Jednom od njih sam čak i ruku slomio: trebalo mi je celo lice, ali sam uspeo."
"Čuj, ako ti ponovo bude dosađivao, javi mi, nešto ćemo smisliti..." Nasmeši se, ali u stvarnosti od rešenja tog trenutka mu samo jedno pada na pamet: bekstvo.
I Ana vedro klimne, shvatajući da, onakav kakav je Enriko, ta namera je već veliki napor. "Naravno, hvala."

55.

Kiša pada dobujući malo dalje od ulaza. Jedan auto prođe i nagazi na malu rupu u asfaltu.
Mlaz vode se podigne i padne pravo na Suzaninu veliku torbu.
"Hej, hvala!poviče Suzana ka autu koji je već nestao iza ugla. "Te seljačine. Gledaj, svu me je okupao."
"Ćao! hoćeš da te povezem?"
Davidov glas krišom dođe iza njenih leđa. Suzana oseti kako su joj obrazi buknuli.
Okrene se računajući na to da se već skoro smračilo. Neće primetiti.
"Oh, ćao... Danas me je prijateljica dovezla pošto smo htele malo da proćaskamo, i nadala sam se da ću se sada vratiti metroom. Ali pada kiša, a nemam kišobran da stignem do stanice. Obično dolazim kolima."
"Eh, naravno, ja ću te povesti. Je l' daleko stanuješ?" "U stvari ne... Odnosno, nekoliko kilometara."
"Okej, hajde, idemo. Moja kola su tamo dole...", i pokaže tamnoplavi "smart fortu".
Suzana podigne obrvu. Davide to primeti. "Imam dvoja. Druga su 'be-em-ve'."
Suzana ništa ne kaže. Ali onda razmisli: kakva sam budala, kao da su dobra kola važna. I za ovo je Pjetro kriv, ja ranije nisam tako mislila. Kako ide ona izreka? Iza svakog uspešnog čoveka stoji jedna uspešna žena... Eto, trebalo bi da sastavim još jednu; iza malog čoveka jedna žena može postati mala. Da, baš tačno. Muž može da te pogorša. Ali se onda nasmeši Davidu. Imam vremena da se oporavim. "Sladak je 'smart', uvek sam želela jednog da imam, ali, znaš, s dvoje dece..."
,Ah, naravno, kad poželiš, mogu ti pozajmiti moj..."
"Hvala." Neverovatan je. Davide je suviše simpatičan. Hej, objasnite mi malo, u čemu je zez?
Stignu do auta i uđu.
"Torbu možeš da staviš ovde pozadi. Izgleda mali, ali nije. A i ima superudobna sedišta...", i nasmeši se. Uključi radio i pritisne dugme tražeći stanicu, pesmu, nešto. Ali nije baš ubeđen i isključuje ga. "Više volim da pričam s t o b o m . . . " i pogleda je.
Suzanino srce počne ubrzano da kuca. Ma šta mi se to dešava? Vekovima se već nisam tako osećala. Promiču osvetljene i mokre ulice Rima. Male kapi se izdužuju na staklu prateći ritam brzine. Baš je lep. A čini se i da je simpatičan. Daj, Suzana. Mlađi je od tebe. Biče da ima oko trideset godina. Možda manje. Možda osam ili devet manje od tebe. Pa dobro, na TV-u kažu da su parovi u kojima je ona starija uobičajeni. Pomisli na Demi Mur, Valeriju Golino. Da, ali to je zato što su one poznate. Ili možda ne... Bilo koji muškarac može biti privučen idejom da osvoji stariju ženu ili ženu s više iskustva. Ma šta pričam? Par? Ovaj me samo vozi do kuće. Suzana i dalje gleda kroz prozor, krišom pokušavaj uči da otera ovu misao.
"Da Ii ti se sviđa kik-boks?" Davide vozi držeći samo jednu ruku na volanu. Druga je oslonjena na okvir prozora. "Znaš, savršen je da se održi forma, a uz to, videla si, služi i kao alternativni argument rečima!"
Suzana ga pogleda. "Zaista..."
"Ne, mane treba dami objašnjavaš... Ako si ga udarila, očigledno je da više nisi izdržala.
Kao tvoj trener, mogu samo da kažem da te dobro podučavam..." "To je komplikovana priča..."

"Sve su takve."
Davide i dalje vozi. Suzana pogleda napolje. "Ej, tu smo. Još dve poprečne ulice, pa ideš desno. Ja tamo živim."
Davide se osmehne. "Okej, kako kažeš... Inače ću i ja zaraditi pesnicu!" "Ne, samo muževe tako bijem! Evo ovde, možeš ovde da staneš."
Davide stane uz rub, uključi sva četiri žmigavca i ugasi motor. Suzana pođe da se okrene i uzme torbu. Na trenutak se zapita da Ii su deca već večerala. Ako je njena majka mislila na to.
" Čekaj... "
Suzana ga pogleda.
"Ako sad izađeš, baš ćeš se pokvasiti. Nažalost, nemam čak ni kišobran da ti pozajmim.
Sačekaj sekundu da bar malo oslabi.
Suzana se ponovo okrene napred. "Pa, ionako..." "Ionako šta? Nikad ne govori ionako..."
Tačno. Nikad ne govori ionako. Liči na naslov novog filma Džejmsa Bonda za same žene, misli Suzana. Ali zašto mi srce i dalje tako brzo kuca?
Davide joj se nasmeši. "To je kao kiša, zar ne? Jesi li videla film Gavran?"
"Ne, žao mi je..."
"Ne treba da žališ. U svakom slučaju išlo je ovako: 'Ne može doveka padati.' Život je pun iznenađenja, često prelepih... Uz to, ne postoje samo muževi koje treba nokautirati... ili još bolje da, možeš ih nokautirati, ali zavisi kako... i gde! Na dušeku je to sasvim druga stvar!", i nasmeje se. Primeti da je Suzana ostala malo začuđena. Onda je malo prodrma dok i ona ne izdrži i ne nasmeši se. I oseti se lakom. I seti se kad je bila devojčica i kad je neko zbog koga joj je srce brže kucalo otpratio kući, tako, jednostavno, i ostajali bi da pričaju, možda i dva sata, i možda pre nego što će izaći taj pogled koji opija, lica sve bliža i...
"Pogledaj! Prestala je da pada. Ako sad kreneš, nećeš pokisnuti. Hajde, dodaću ti t o r b u . . . " , i ovog puta se on okrene. Dohvati torbu i povuče je napred. "Evo je. Vidimo se prekosutra na treningu, je l' da?"
"Da, naravno, i hvala na prevozu..." Onda Suzana otvori vrata, lagano, kao da nešto čeka, da se nada... Ali niko je ne zaustavlja. Niko je ne zadržava. I za tren se nađe van kola. Zatvori vrata i krene da pređe ulicu.
"U svakom slučaju..."
Okrene se i vidi Davida, koji je spustio prozor.
"...Kad god želiš, rado ću ti biti šofer." Nasmeši se i zatvori prozor. Suzana uzvrati osmeh i ponovo se okrene. Primeti da je promenila korak, da se lakše kreče, da malo vrti kukovima. I ponovo pocrveni, začuđena ovim svojim malim iznenadnim hirom, a naročito misleći otkad to nije radila.

56.

Oli vrati čaše na mesto. Skine mrvice čipsa sa stola. Smesti flaše u frižider. Onda sedne na divan s prekrštenim nogama. Sama. Drugarice su otišle pre otprilike pola sata. Niki se udaje. Ne mogu da verujem. I iznenada joj se oči napune suzama. Počne da plače. Moja drugarica se udaje. Postaje odrasla. I pomalo kao da se sve završava. Jedna epoha. Naša. Adolescencija. Ja se ne osećam spremnom. Još uvek se osećam toliko mladom. A ona se udaje. Pravi taj tako važan korak. Čini mi se da je pre sto godina bilo kada smo zajedno trčale hodnicima gimnazije i pravile se lude tokom fizičkog. I izlasci uveče. Koncerti. Dnevnik u koji smo pisale. I kako smo se naizmenično pokrivale. I kada je ostajala da spava kod mene. Beskorisno je reči da se ništa neće promeniti. Sve će se promeniti. Posle više ništa neće biti kao pre. Imaće muža, i nimalo vremena za nas. Sva sreća da smo obećale jedna drugoj da nas nijedan muškarac nikad neće razdvojiti. Reči. Samo reči. Iznenada se oseti kao egoista, loša, mala, nezaštićena. A onda se ponosita povrati. Ne. Ja grešim. Trebalo bi da sam zadovoljna zbog nje, izgledala mi je tako srećna, a umesto toga, sedim ovde i govorim kako će mi nedostajati, kako će mi je brak odneti. Da. To mislim. I želim da budem iskrena sa samom sobom. Možda joj zavidim. Možda se samo plašim. Ali, sada, u ovom trenutku, ne mogu da se smešim. Oli pomisli na Đampija. Njenog Đampija. Mnogo joj se sviđa. Da li bi se udala za njega? Možda. Ali sada sigurno ne. Ima nešto što joj ne da mira. Način na koji on priča s drugim ženama. Uvek izgleda kao da mora da im se udvara. Talasi su joj hiljadu puta rekle da je Đampi samo jedan mladić ljubazan i otvoren, koji sigurno ne odaje utisak nekoga ko pokušava... utisak švalera! O bože, kakva odvratna reč... Ali Oli negira. Ništa se tu ne može. Ljubomorna je. Kao što nikad nije bila u svom životu. A sada i vest od Niki, koja joj izmiče zemlju pod nogama. Kao da je sve ono u šta je uvek verovala iznenada nestalo. Niki. Moja prijateljica. U belom. Niki i hrabrost da odraste. Da donese jednu odluku kao odrasla. Žena. Zrela. Različita. Nesvesna. Da, nesvesna, eto šta je, uz sve ono što se danas priča o braku. Ljudi koji se venčavaju i posle godinu dana rastaju. Raslojene porodice. A ona mi deluje tako sigurna. Ubeđena. Ali kako to radi? Oli bolje namesti noge. Pomalo se zabaci unazad naslonivši glavu na divan. Zatvori oči. I oseti čudnu prazninu u stomaku. Kao neki predosećaj.

57.

Erika parkira ispod zgrade. Nije mnogo kasno. Nije još ni jedan. Brzo su završile. Svaka sa svojim obavezama za sutradan. Uvek u žurbi i brzini. Nije više kao nekad. Sad je ritam drugačiji. Čak i za prijateljstvo. Odlučile su da u krevet odu rano nakon ovog neočekivanog sastanka koji je sazvala Niki. Možda i zbog novosti koju je donela. Pre nego što je izašla iz kola, počela je da razmišlja. Još uvek ne veruje. Niki se udaje. Ne izgleda istinito. Ama je li luda? Ja to nikad ne bih mogla. Da se udam u dvadesetoj godini. Izgubim slobodu. Ozbiljno da se upustim s nekim. Da živim udvoje. Budem verna. Zauvek. Delim radosti, boli, navike. Sve promenim. Napustim kuću, roditelje. I pomalo i prijateljice. Moje prijateljice. Svoju mogućnost da radim, upoznajem, odlučujem ko mi se sviđa a ko ne. Venčati se znači sve to. Znači zatvoriti se za svet. A i u dvadesetoj godini... uradi to bar u četrdesetoj. Ali ne u dvadesetoj. Koliko priča čuješ od ljudi koji se rano venčavaju a onda se razdvoje nakon nepune dve godine zato što shvate da to ne funkcioniše.' Zato što nisu dovoljno promislili. Besmisleno je reči da će sve ostati kao ranije, zato što to nije tačno. Niki nas pomalo ostavlja. srećna sam zbog nje, naravno, ako je ubeđena. Ali me malo i ljuti. Ne mogu da se pretvaram. Možda joj to nikad Neću reči. Ne želim da pomisli da nisam srećna zbog nje. To je moja prijateljica. Ali još uvek ne uspevam da prihvatim njen izbor do kraja. Ne mogu. Pomalo izgleda kao da nas je izdala. Kao da je njena sreća bila važnija od našeg zajedničkog života i toga da budemo Talasi. Znam, ne bi to trebalo ni da pomislim. Ali mislim.
Erika izvuče ključeve iz kontrolne table. Izađe i zaključa kola. I nosi sa sobom ovu pomalo tužnu, pomalo besnu misao. Ali iskrenu.

58.

Uvuče ključ u bravu. Uđe ne praveći buku. Ionako skoro nikad ne nosi štikle. Dileta voli baletanke. I večeras, da vidi svoje drugarice, obula je par plavih s braon tufnicama i šarenom mašnicom. Zatvori vrata za sobom. Prođe hodnikom i uđe u sobu. Niko je nije čuo. Pogleda veliki sat okačen na zid iznad kreveta. Jedan i deset. Baš su dokasno razgovarale. Dileta u mislima pređe sve reči koje su izrekle malo ranije u Olinoj kući. Nemoguće. Ama je li istina? Da. I na trenutak ju je strah. Strah da će se sve završiti. Njena prijateljica se udaje. A posle? Kako može sve biti kao ranije? Padne joj na pamet jedna pesma od Renata Cera. Šta radiš ako sediš tamo sam, udvoje plavlji je tvoj let, prijatelj je lep, prijatelj je sve, on je večnost, on je ono što ne prolazi dok sve ide, prijatelj, prijatelj, prijatelj, najbolji prijatelj je onaj ko izdrži. Ko će izdržati? Da... Ko? Udaje se. Odnosno, postaje velika, zrela, žena. Imaće muža, porodicu, decu. Studiraće, onda raditi i imaće sve manje vremena za mene, za nas. Ma zar se ona ne plaši da napravi takav korak u dvadesetoj godini? Dileta se polako skida i oblači pidžamu. Onda sedne na krevet ukrštenih nogu. I iznenada se nasmeši. Pomisli na sebe, na svoju situaciju. Na sve strahove koje je imala noću, kada se iznenada budila s razrogačenim očima, a srce joj jako lupalo. Želja da pobegne, da potraži drugo rešenje. Definitivno. Apsolutno. Bez odlaganja. A onda ne, ponovo pomisli da je apsurdno, da nikad ne bi mogla tako da pobegne od svoje budućnosti. Ali strah se onda ponovo vraćao. Možda se i Niki tako oseća, iako sve čini da se to ne primeti. Onda se pogleda u ogledalo ispred kreveta. Iznenada vidi sebe stariju nego što jeste. Pogled drugačiji, intenzivniji. Ali večeras se oseća skoro utešenom. Ma šta to pričam? Ako se ona boji, šta bi ja trebalo da kažem? Ako to radi ona, ako je Niki u stanju da načini takav korak, onda ću i ja uspeti. A onda druga misao.
"Najbolji prijatelj je onaj ko izdrži." A ko bi to bio? Ali zašto mora tako rano da se uda? To je važan korak. Suviše. Prožderaće je stvari veće od nje. Izgubiće lakoću, mogućnost da radi ono što joj se sviđa. Druga iskustva, studiranje u inostranstvu, otkud znam, sve ono što radiš kad nisi udata. Kada si slobodna da biraš ne morajući nikome da polažeš račune. Kada je ispred tebe samo mogućnost novih puteva. Pa ipak nisam to mogla da joj kažem. S jedne strane, srećna sam zbog nje, videla sam da je srećna. Ali s druge, bojim se i pomalo sam ljuta. Da, ljuta, pošto kako god da postaviš stvari, ipak će se završiti nešto važno. Jedna epoha. Jedan život. Mi onakve kakve smo bile. A ona je prva koja odlazi na neki način. Pomalo se stidi što je to pomislila. Talasi. Uvek zajedno, šta god da se desi. A sada je tu novi izazov s kojim treba zajedno da se suoče. Dileta uzme mobilni telefon koji je stavila pored sebe. Otvori poruke. Izabere opciju nova poruka. počne brzo da kuca koristeći opciju T9. Ma šta ti misliš? i pošalje u dva primerka. Posle trideset sekundi displej se uključi i telefon zavibrira. Oli je uvek najbrža kad se odgovara. Dileta otvori svetleću koverticu. Pa, ostavila je utisak na mene... To jest, malo me je poremetila! Pomalo sam i ljuta... Ne na nju, već sam ljuta kad pomislim da se stvari menjaju... Nakon nekoliko sekundi dolazi i Erikin odgovor. Za mene je luda, da se udaš u dvadesetoj... Samo kad pomislim na to, strah me je... Da. Sve tri su skladne i imaju iste sumnje. Onda odgovori. Da, i menije tako. Ali štitiću je svom svojom ljubavlju... Talasa. Laku noć. I onda Dileta izvuče noge i podigne pokrivač. Isključi mobilni, stavi ga na stočić i legne, pokrivajući se sve do očiju kao kad je bila mala. Njen dečji krevet. Pomalo kratak ali još uvek njen. S uživanjem nogama prelazi svaki kutak. Sigurnost. Sklonište gde niko ne može da uđe. I oseti se zaštićenom, na trenutak udaljenom od onog čudnog osećaja koji joj je vest o Nikinoj udaji donela.