Izvini, ali hoćeš li da se udaš za mene?

Ljubavna priča se nastavlja...

Aleks i Niki, zaljubljeniji no ikada, tek što su se vratili sa Plavog ostrva, gde su proživeli nezaboravne dane. Ljubav cveta, a kod kuće ih čeka svakodnevica – obaveze, navike, ali i poneka novina. Niki se upisala na književnost, novi raspored, nove obaveze i naročito nova poznanstva... a Aleksu, reklamnom stručnjaku, poveren je nov, interesantan projekat i sposobna i predivna asistentkinja...

Niki ima svoje legendarne drugarice – Talase, koje su sad zrelije, sa novim obavezama i pred novim zadacima. Da li će njihovo prijateljstvo biti isto kao nekada? Aleks ima svoja tri druga, koji se nalaze pred bračnim brodolomima i nedoumicom – da li je tačna ona priča o krizi sedme godine?

Da li će ljubav između lepe Niki i dvadeset godina starijeg Aleksa preživeti sva iskušenja? Aleks, romantična sanjalica, odlučuje da rizikuje i zaprosi Niki, pa kud puklo da puklo!

Svi, bez obzira na pol i godine, razmišljaju i postavljaju pitanja o ljubavi. Da li ljubav zaista postoji? Da li je u pravu onaj ko kaže da ljubav ne može da potraje više od tri godine? A onda i ono pitanje na koje je najteže odgovoriti: da li ljubav može potrajati zauvek?

A da li je odgovor na sva ova pitanja jednostavno – LJUBAV? Jer voleti znači imati hrabrosti da sanjaš, da tragaš za sopstvenom srećom, i da je, jednom kada je nađeš, više ne puštaš...

Mojim prijateljima. Onima koji su u braku i koji to nisu. I svima onima koji o
tome razmišljaju.

Oženiću se tobom zato što umeš da me shvatiš i niko to ne zna kao ti Oženiću se tobom zato što voliš da se smeješ i stvarno si luda kao ja
Oženiću se tobom zbog toga možeš se kladiti u to kada te jednog dana kada te pronađem.

Eros Ramacoti, Oženiću se tobom zato što

1.

"Volim te."
Skoro da bi hteo to da izgovori u tišini, šapatom. Umesto toga, Aleks se jednostavno osmehne i pogleda je. Spava, onako među čaršavima, ostavljena. Lepa, meka, senzualna, s lako napućenim i poluotvorenim usnama koje još uvek mirišu na ljubav. Njihovu ljubav. Njihovu veliku ljubav. Zaustavi se, ukoči na tren. Sumnja. Niki, a da li ti se ikada svideo neko drugi? Aleks zaćuti čak i u mislima, nepomičan, malko se odmakne kao da želi da izoštri sliku. Osmehne se. Ma ne, nije moguće. Šta to pričam? Niki da se sviđa neko drugi... Nemoguće. Onda ponovo sumnja, mala senka, delić njenog života u koji on nikad nije imao pristupa. I njegova krhka sigurnost odmah se rasplinjava, kao kakav sladoled u avgustovskom danu, na moru, u ruci nekoga ko je odlučio da započne dijetu.
Već je prošlo godinu dana otkad su se vratili s tog svetionika, s Plavog ostrva, prelepog ostrva zaljubljenih.
I za tren je ponovo tamo dole. Kraj septembra.
"Alekse, pogledaj... Pogledaj... Ne bojim se!"
Niki je gore na litici, potpuno naga, kao naslikana, sa suncem iza leđa, a onda osmeh nasuprot svetlosti. I urlik.
"Skačeeeem!" I baca se u prazninu. A njena duga, tamna kosa, s ponekim svetlim pramenom izbledelim od sunca i mora svih ovih dana na ostrvu, lagano zabačena unazad i onda - pljus! U vodi je. Hiljadu plavih mehurića oko nje i ona se pojavljuje u plavetnilu tog mora. Aleks se smeši i veselo vrti glavom.
"Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem..."
Onda se digne s niže stene gde je čitao novine i baci se i on u vodu. Za tren izroni blizu onih mehurića i ugleda je kako se pojavljuje i već smeje.
"Aha, znači, svidelo ti se? Ti to ne bi umeo, plašiš se." "Ma šta pričaš?"
"Pa onda, hajde... Napred, samo skoči!" "Ne, ne sada... Imam pametnija posla..."
I smeju se i grle se, nagi, s nogama koje se brzo pokreću pod vodom kako bi se održali na površini. I jedan slani poljubac, dug, mek, tog slatkog ukusa ljubavi. I njihova topla tela koja se približavaju jedno drugom i spajaju u svežoj vodi. Sami. Sami u moru. I još jedan poljubac, i još jedan, i još jedan. A onda nalet vetra. Novine lete sa stene, podižu se, lepršaju u daljini, visoko, kao papirni zmaj bez kanapa koji se, mahnit i buntovan, iznenada otvara i širi krila. I kao da se novine umnožavaju u druge, identične listove, i paf, i one se otvaraju na vetru i onda padaju, na Aleksa i Niki, u brišućem letu.
"Neeee! Moje novine..."
"Ma šta te briga, Aleks! Šta to moraš da doznaš?"
Razdvoje se i brzo zaplivaju da pokupe mokre stranice, jednu reklamu, neku lošu vest, vesti iz ekonomije, hroniku, politiku, zabavu. "Evo, vidi... To su moje novine..." Ali to je samo na tren, a onda se Aleks osmehne. Zaista, šta to moram da doznam? Šta mi je pa potrebno? Ništa. Imam sve. Imam nju.
Aleks posmatra Niki, a ona uzdahne i okrene se u krevetu kao da je čula sve ove njegove uspomene. Zatim uzdahne dublje i nastavi da spava kao da ništa nije bilo. I Aleks se ponovo,

kao čarolijom, vraća dole, pred onu vatru zapaljenu na plaži, te iste večeri. Jedu sveže ulovljenu ribu, i peku je nad drvima koje su sakupili u obližnjem šipražju. A onda, sati ispred tih plamenova koji se malo-pomalo gase, osluškujući disanje mora i kupajući se noću pod mesečinom, u onim baricama koje su se stvorile nakon plime. Sada je ova morska voda, zarobljena u sunčanom danu, topla.
"Hajde, dođi, idemo u tajnu pećinu, u stvari ne, u bleskavu pećinu, ili u pećinu duge..." Daju imena svakom kutku plaže, od prirodnih bara do drveća, scena, litica. "Ma da, ovo je slonova stena!" Samo zbog čudne krivine koja liči na neko smešno uvo. "A ovo je mesečeva stena, a ovo stena mačka... A ovu stenu, je l' prepoznaješ?"
"Ne, koja je to?"
"To je stena seksa..." I približi se Aleksu, grizući ga. "Jao, Niki..."
"Uf, što si dosadan... Ja sam mislila da smo na ovom ostrvu kao u Plavoj laguni?."
"Istini za volju, ja sam mislio na Robinzona Krusoa i njegovog Petka..." "A, je li?! E sad ćeš da vidiš šta su divljaci!" I još jedanput ugrize Aleksa. "Jao, pa Niki...!"
Izgubili su osećaj za dan i noć, za vreme koje teče, za to što nemaju poslovnih sastanaka, jedu i piju samo kada im to stvarno treba, nemaju problema, svađa, ljubomore.
"Pa ovo je raj..."
"Možda, ali ipak se treba malo približiti..." "Hej..." Niki se smeši. "Šta to radiš?" "Želim..."
"Ali tako ćemo otići u pakao..."
"U raj! Izvini, ali ako te zovem ljubavi, onda imam propusnicu u raj..."
Niki pravi ustima mehuriće, izgleda kao tiho grgoljenje neke devojčice koja je neodlučna šta da kaže, kao da joj je potrebno da i nju pitaju za savet. I da je vole. Aleks je gleda i smeši se.
Sada je već prošlo više od godinu dana kako su se vratili u Rim. I svaki je dan bio drugačiji, kao da su oboje doslovno shvatili onu pesmu sa "Subsonika". Naviku ćemo nas dvoje izbeći, u izjavama boli i ljubavi, u željama, nikad se ne predati...
A onda je Niki upisala književnost, odmah počela da uči i već je dala nekoliko ispita. A Aleks je ponovo počeo da radi, ali ih je vreme provedeno na Plavom ostrvu nekako obeležilo, učinilo magičnim, sigurnim... Ali se Aleks, nekoliko dana nakon povratka, osetio čudno vrativši se u svakodnevicu. I onda je odlučio. Želeo je da sve ostavi iza sebe, da nijedna stranica njegovog novog života ne ponese ukus prošlosti.
I tako, tog dana, neverovatno iznenađenje... "Alekse, ali ovako izgledamo kao dva luđaka..." "Ma kakvi... Ne treba da misliš na to..."
"Ali kako mogu da ne mislim?"
"Eto, nemoj da misliš i gotovo. Stigli smo." Aleks izađe iz kola i brzo ih obiđe. "Sačekaj da ti pomognem."
"Ma, naravno... Zar bih mogla da izađem sama ovako uvijena! Možda ću izaći i na

pogrešnu stranu, onda preći ulicu i..."
"Ljubavi! Nemoj to da kažeš ni u šali... Naravno, u tom slučaju nikad te više ne bih zaboravio."
"Budalo!"
Niki, još uvek s povezom, pokuša da ga udari po ramenu, ali pošto ne vidi, baca se u prazno. Onda ponovo proba i ovog puta ga pošteno udari u vrat.
"Jao!"
"Tako ti i treba..." "Ali šta?"
"Da, da... Kad pričaš takve gluposti."
Aleks masira potiljak pred razrogačenim očima vratara. "Ali, ljubavi, pa ti si rekla..." "Da, ali si se ti odmah nadovezao glupavom šalom!"
"Kojom."
"Znaš ti dobro... da me nikada ne zaboraviš u slučaju da završim ispod kola..." Aleks je uzme za ruku i povede prema ulazu.
"Jesi li razumeo šta sam rekla, Aleks?" Niki ga štipne.
"Jao! Naravno, ljubavi..."
"Ti ne smeš nikada da me zaboraviš..."
"Naravno, ali na taj način uspomena jača, eto, ako ovako s povezom završiš, na primer, ispod neke vespe..."
"Budalo!", Niki ponovo pokuša da ga udari, ali ovoga puta Aleks se brzo sagne i zađe iza njenih leđa, da ne bi dobio još batina.
"Ljubavi, šalio sam se..."
Niki ponovo pokuša da ga uštine. "I ja!"
Aleks pokuša da izmakne njenoj ruci, ali ga na kraju i ovog puta ona sustiže."Jao!"
"Jesi li razumeo ili ne?" Niki se smeje i pokušava i dalje da ga uštine dok je Aleks gura s rukama na njenim ramenima, držeći se podalje.
"Dobar dan, gospodine Beli." Portir ga s osmehom pozdravi. Aleks mu s kažiprstom na usnama da znak da ćuti.
"Pssst!"
Niki se, još uvek s povezom, sumnjičavo okrene. "Ko je to bio?"
"Neki čovek."
"Da, to znam, čula sam ga... i poznaje te! Ali, gde smo to mi?"
"To je iznenađenje! Imaš čak i povez... Zar misliš da bih ti rekao?! Ma daj, molim te... Evo, stani tu."
Aleks je zaobiđe i otvori ulaz. "Hej, stoj tu..."
"Stojim."
Niki uzdahne i prekrsti ruke na grudima, Aleks uđe i pozove lift, a onda se vrati po nju.

"Hajde, napred, samo napred, pazi na stepenik, samo pravo... Pazi! Niki se uplaši i odskoči unazad.
"Šta je?"
"Ah, ništa, ništa, izvini... Pogrešio sam!" "Budalo! Umalo srčka da me strefi!"
"Ljubavi... Suviše psuješ... Ponašaš se loše prema meni." "Pa kad si budala!"
Aleks se nasmeje i taman da pritisne dugme lifta, kad pre nego što su se vrata zatvorila uđe jedan gospodin. Debeljuškast, veselog lica, ima oko šezdeset godina. Na tren se začudi, pogleda veselo u Aleksa, onda u Niki s povezom, onda ponovo u Aleksa. Zatim podigne obrvu i napravi lice iskusnog čoveka, čoveka koji je zaista mnogo toga prošao.
"Idite, samo vi idite... sami!"
I izađe s osmehom nekog ko poznaje život.
Aleks zavrti glavom i pritisne dugme. Vrata se zatvore. Niki je radoznala i pomalo uzbuđena.
"Može li se znati šta se dešava?" "Ništa, ljubavi, ništa, sve je okej." Lift stigne na sprat.
"Evo, stigli smo, za mnom." Aleks je uzme za ruku i povede duž odmorišta, trkom otvori vrata, uvuče Niki i zatvori ih iza svojih leđa.
"Hajde, Niki, dođi... Dođi sa mnom. Pazi, hajde, prođi ovuda." Pomogne joj da savlada jedan stočić, divan još uvek prekriven celofanom, čiviluk, zapakovani televizor. A onda otvori vrata jedne velike sobe.
"Jesi li spremna? Ta-na-na-naaa!" Aleks joj skine povez s očiju.
"Ne mogu da verujem... Pa mi smo u mojoj sobi!", Niki se okreće.
"Kako si uspeo da uđeš u moju kuću... Ma kakvo je to iznenađenje? Jesu li ono maloprc bili moji roditelji? Ali oni ljudi su imali neke glasove... Nisu mi ličili na njih." Niki izađe iz sobe i zamalo je udari kap. Tu je potpuno drugačija dnevna soba, drugačiji hodnik, ostale sobe. A onda kupatila i kuhinja, potpuno drugačiji. A onda se vrati u svoju sobu.
"Ali, kako je to moguće?" I ugleda svoj sto, iste postere, iste zavese, plišane igračkice. "Sve moje stvari... ovde, u nekom drugom stanu!"
"Da, preselio sam se zbog tebe, želeo bih da se u ovoj novoj kući osećaš kao da je tvoja..." A onda je zagrli. "Eto, a kada poželiš da budeš ovde sa mnom, imaš baš svoju sobu..." Aleks joj priđe i pokaže na svom mobilnom telefonu sve one fotografije Nikine sobe, koje još uvek čuva.
"Ali, kako si to uradio?"
"Po jedna fotografija s vremena na vreme...", Aleks se osmehne i vrati telefon u džep. "Najteže od svega bilo mi je da nađem sve ove plišane igračke... Je l' ti se sviđa? Ne smeš
da kažeš ne... Ti si sve izabrala!" Niki se nasmeje, a Aleks priđe i zagrli je.
"Hoćemo li da ponovimo sobu?" I lagano je poljubi, meko, veselo. Onda se odvoji, nasmeši i tiho joj prošapće, izgubljen u njenoj kosi, blizu uha: "U tvojoj smo sobi... Ali nema opasnosti da uđu tvoji! Savršena je. Adrenalin... ali na sigurnom." I završavaju na tom novom

krevetu. Njenom krevetu, njihovom krevetu. I za tren se tako gube u tom smehu, u tom uzdahu, u tom novom gnezdu koje odmah miriše na ljubav.
Malo kasnije.
,Ah... Ovo bi trebalo da budu tvoje fioke od stola...", Aleks priđe i otvori ih sve tri istovremeno, "ali ovde su lažne, napravio sam od njih mali bar..." I izvadi bocu šampanjca. "Ko zna šta je bilo u onim fiokama u tvojoj kući... Probao sam da ih otvorim, ali su uvek bile zaključane..."
Niki se osmehne. "Male i velike... tajne." A Aleks je pogleda, prvo se iia.smcši, a posle se zamisli. Ali, onda jedan poljubac i još jedan i još jedan. I malo šampanjca i zdravica: "Za ovu novu kuću!" I mehurići, smeh i onaj pogled iznenada drugačiji... I ljubomora odmah nestaje, paf odlete tako, s ukusom sve te ljubavi.
Aleks je uzme za ruku i pokaže ostatak kuće, dnevnu sobu, kuhinju, kupatila, još toliko stvari koje zajedno treba da izaberu. Uđu u spavaću sobu. "Pa stvarno je lepa...", i Aleks ugleda svoj rokovnik na stočiću. Priseti se svega što je napisao, reći i svih glupavih, beskorisnih proba koje je izveo u svojoj kancelariji. A onda ta rečenica. "Dogodi se trenutak u životu kada se savršeno zna da je to trenutak da se baciš. Sad ili nikad. Sad ili ništa više neće biti kao pre. I to je ovaj trenutak." Skočiti. Skočiti. A onda, iznenada, njen glas. Ponovo sadašnji trenutak, noć.
"Aleks..."
Okrene se prema njoj. "A? Da, ljubavi, reci..." Nikine oči su poluotvorene.
"Ali koliko je sati? Zašto ne spavaš?" "Razmišljam..."
"Pa prekini s vremena na vreme s poslom, ljubavi... Suviše si požrtvovan..."
Niki se lagano okrene na drugu stranu, otkrivši malo noge i za tren paleći sve njegove želje. Aleks se osmehne. Ne. Pustiću je da odmara.
"Spavaj, zlato. Volim te..."
"Hm, hm... I ja tebe." Poslednji pogled na onaj rokovnik. Sad ili nikad. A onda Aleks sklizne pod čaršav s osmehom kao da se sve već desilo. Zagrli je otpozadi. I Niki se smeši. A on je jače stegne. Da. To je prava stvar.

2.

"Ljubavi, moram da bežim... Daj, dođi, doručak je gotov."
Niki naspe iz bokala koji se puši malo kafe u dve velike, potpuno identične, šolje. Stiže Aleks. Seda prekoputa nje, još uvek sanjiv. Niki mu se osmehne.
"Dobro jutro... Jesi li lepo spavao?" " Onako... "
"Čini mi se da ćeš se ponovo zavući u krevet..." "Ma kakvi, i ja uskoro moram da izađem."
Niki sipa kafu i ponovo sedne. "Evo, ovde je toplo mleko, ovde hladno, a ovde čokoladni keks koji sam pre neki dan kupila. Odličan je, ali videla sam da ga nisi ni otvorio."
Aleks prisloni džezvu uz rub šolje i naspe sebi malo mleka. Niki prinese solju ustima i onda se, skoro sakrivena iza nje, nasmeši. "Ljubavi, je l' ih se sećaš?"
Aleks uzme šolju, okrene je u ruci. "Ovih? Nikad video!"
"Ali, ljubavi! To su one što smo kupili kad smo prvi put pobegli u Pariz! Sećaš se, kupila sam ti ih, a ti si mi rekao: 'Jednog dana s ovim šoljama doručkovaćemo za našim stolom u našoj kućici'. Sećaš se?"
Aleks srkne kapučino i s osmehom odmahne glavom. "Ne..."
"Lažove. Ali, nema veze. Uopšte i nije bilo zadnje namere iza ovog razgovora." Aleks se skoro zadavi. Onda uzme čokoladni keks, stavi ga u usta i počne da žvaće. "Mmm... Baš je dobar."
"Baš. Pa, dobro, ja bežim, danas imam predavanje i to luđačko..." Niki izvadi jaknu iz ormana i navuče je. "Ah, kad smo već kod toga, mislim da večeras neću spavati ovde, idem kući, da učim, pa u teretanu, a onda idem na većem sa svojima. Čini mi se da postaju pomalo nervozni što svaki čas spavam kod '0li'."
"Zašto?"
"Zato što su savršeno shvatili da si ta 'Oli' u stvari ti." "Ah... Naravno."
Aleks ostane s napola pojedenim keksom u ustima.
Niki se osmehne i krene. "Čuj, nemoj da piješ mnogo kafe, posle ne spavaš noću... Ne veruješ mi?" I pogleda ga dvosmisleno.
Aleks se napravi da ne razume. "Da, u pravu si. Juče sam poslednju kafu popio baš kasno u kancelariji..."
Niki se na tren zamisli i onda stane. "Čuj, Alekse... Ne, ne, ništa."
Aleks se podigne i krene prema njoj. "Šta je, Niki, reci mi?"
"Ne, ne, ništa...", i krene da otvori vrata. Aleks ih zatvori i stane ispred.
"Ili mi kaži ili ćeš zbog mene zakasniti na predavanje. Hajde, na šta si mislila?" "Ja?"
"Ma ne... Pa ko drugi?"
Niki se osmehne. "Radoznala sam. Na šta si noćas mislio kad si me gledao u snu:

"Ah...", Aleks uzdahne i vrati se za sto. ja mislio..." I sedne. A onda joj se nasmeši. "Razmišljao sam kako imam sreće. Mislio sam: ova devojka je baš lepa. A onda sam mislio na ovaj naš trenutak i... Vidi, skoro da se plašim i da kažem."
Niki se približi s očima punim sreće, koje se cakle, oduševljena. "Ne plaši se, ljubavi, molim te, reci mi."
Aleks je pogleda u oči. A onda duboko uzdahne i na kraju se baca. "Eto, da nikada u svom životu nisam bio tako srećan."
"Ljubavi, ali to je divno." Niki ga stegne, srećna, oduševljena. Aleks je posmatra u svom zagrljaju, tako da ona to ne primeti. I pomalo je besan na sebe. Nije samo to ono što bi želeo da joj kaže. Ali se ipak smeši, ne da da se vidi. Niki se odvoji.
"Pa, sad bežim, inače ću stvarno zakasniti." Brzo spusti poljubac na njegove usne. "Čujemo se kasnije! Zvaću te", i izađe, ostavljajući ga tako, s pola keksa u ruci i poluosmehom na licu.
„Da... ćao, ljubavi...“ I na tren pomisli na onu rečenicu koju je pevala Mina. „Sada, molim te, ili nikad. Sada ili nikad više, sigurna sam da i ti mene voliš.“
Osmehne se i pojede i onaj poslednji keks. Sad skočiti ili nikad više. Ali, nije tačno. Ima još vremena, dovrši kapućino. Bar malo, nadam se.

3.

Hol kancelarije je nepregledan. Sve je obojeno u belo i puno je svetla. Podovi su crni i izazivaju skoro mesečarski osećaj. Ogromno spiralno stepenište obavija jedan od zidova i penje se uvis. Posvuda su okačene ogromne fotografije reklamnih kampanja različitih kolekcija iz proteklih godina da posvedoče o važnosti i stabilnosti ove modne kuće. Odmah iza staklenih vrata dve lepe i moderno obučene devojke primaju pridošlice. Sede za dva mala stola, svaka s laptopom otvorenim ispred sebe i bežičnom vezom pored.
Blizu recepcije šank-bar nudi pomalo od svačega da zabavi goste koji čekaju svoj sastanak. S druge strane nalazi se dugačak, bisernobeo stočić na kom su modni časopisi i neke dnevne novine, a ispred, predivan i preudoban, beli divan. Dve žene od oko četrdeset godina sede i očigledno čekaju. Nose savršeno ukrojene kostime i bež čizme s visokom štiklom. Dobra šminka i frizura, a jedna od njih ima kožnu fasciklu. Sofisticirano pričaju i čini se da namerno ignorišu sve što se oko njih dešava. Onda jedna pogleda na sat i zavrti glavom. Očigledno, neko ih ostavlja da čekaju suviše dugo.
Iznenada, velika staklena vrata kliznu i propuste prelepu mladu crnkinju, jednostavno obučenu u farmerke, džemper i patike, koju prate druge žene s odećom koju su izvadile iz kola parkiranih ispred ulaza. Devojka sedne na divan pored one dve žene, koje je odmah odmere, trudeći se da pokažu ravnodušnost. Hladno je pozdrave, a onda ponovo započnu međusobni razgovor. Ona osmehom uzvrati pozdrav i s dosadom proveri svoj mobilni telefon. Za to vreme žene koje su s njom nastavljaju da istovaruju zapakovanu odeću. Ona je verovatno manekenka koja treba nekom klijentu da prikaže kolekciju.
Oli se nervozno šetka gore-dole, ali pokušava da se iskontroliše. S pažnjom je odabrala svaki detalj garderobe. Nosi prelepe bele pantalone, majicu i savršeno ukrojenu jaknu boje jorgovana, s debelim kaišem oko struka. Sa sobom nosi fasciklu u kojoj drži nekoliko crteža i različite fotografije štampane na tvrdoj podlozi. To je očigledno radna biografija koju je prethodno poslala, zajedno s molbom za stažiranje. Srce joj brzo kuca. Ne zna kako će proći razgovor. Ko zna koliko molbi oni primaju. Iako je to plaćeno bedno, ipak, bila bi velika prednost stažirati ovde. Da može da ostane ovde nekoliko meseci, radi na nekoj kampanji, da nekome postane simpatična, sve to bi joj moglo otvoriti mnoga vrata. Čak i za neki stvaran posao. Bar se tome nada.
Crna devojka ustane s divana. Jedna od gospođica na recepciji dala joj je znak da priđe. Oli uspe da čuje šta pričaju - čekaju je na spratu iznad. Ona se okrene i gospođama koje su s njom kaže da je prate. I počne da se penje stepenicama elegantnim i samouverenim pokretima.
Dođavola, pomisli Oli, stvarno je prelepa. A ja? Kad ću ja stići na red? I pogleda na sat. Već je šest. Rekli su mi u pet i trideset. Uf Počele su i cipele da me žuljaju. Još od jutros ih nosim. Nisam navikla. Obula sam suviše visoke štikle. A onda baci poslednji pogled na manekenku koja nestaje na vrhu stepeništa. Blago njoj, nosi patike. Ali ona je već na svom mestu. Već radi.
Nakon nekoliko trenutaka, pojavi se jedna od devojaka s recepcije. "Izvinite, gospođo Kročeti..."
Oli se osvrne. "Da?"
"Upravo su me obavestili da možete da se popnete. Eđidio Lamberti vas očekuje. Idite gore i pokucajte na prva vrata desno. U svakom slučaju piše ime na pločici...", i uputi joj ljubazan, ali suzdržan osmeh.
Oli zahvali i počne da se penje. Eđidio. Kakvo je pa to ime? Ko je on, neki od pre Hrista?

Suviše starinsko ime. I dok se penje, saplete se o fasciklu koja je prethodno udarila u stepenik. Oli se osvrne da vidi da li je neko u holu to primetio. Dve gospođe, koje još uvek sede na divanu, naravno jesu. Netremice je gledaju. Oli se ponovo okrene napred. Sredi se. Ne, ne želim da znam kakvo su lice napravile ili da li će mi se smejati. Ne želim da mi izbaksuziraju, one dve uštogljene crne udovice. I uspravne glave nastavi da se penje. Stigne na gornji sprat. Pogleda nadesno. Ugleda vrata i pločicu. Eđidio Lamberti. Pažljivo pokuca. Niko ne odgovara. Ponovo pokuca, ali energičnije. Opet nema odgovora. Pokušava po treči put, ali suviše glasno. Prinese ruku ustima kao da kaže: ups, baš sam preterala. Konačno, glas iznutra.
"Hvala bogu... Uđite, uđite..."
Oli podigne obrvu. Hvala bogu, za šta? Nisam valjda ja kriva što su me ostavili da čekam više od pola sata. Ja sam bila tačna. Čak sam i ranije došla. A i kakav glas, sasvim nazalan. Loš osećaj. Onda lagano pritisne bravu. "Mogu?" Drži vrata poluotvorena nekoliko sekundi, uvukavši samo glavu i žmireći unutra. Očekuje neki znak, nešto poput: izvolite. Ali ništa. Onda se osmeli, potpuno otvori vrata i uđe, zatvorivši ih iza leđa.
Iza prilično velikog staklenog stola, čovek od oko četrdeset godina, proćelav, s naočarima upadljivog okvira, sedi i gleda u monitor kompjutera. Na sebi ima tanak džemper pink boje, ispod crvenu košulju i karirani šešir na glavi. Samo četrdeset godina. Ime mu baš ne pristaje, pomisli Oli.
Čovek ne diže pogled. Samo joj da znak da se približi.
Oklevajući, Oli načini nekoliko koraka. "Dobar dan, zovem se Olimpija..."
Čak joj i ne da vremena da izgovori prezime. Još uvek je ne gledajući, kaže; "Da, da, Kročeti... Znam. Ja sam vas pozvao na razgovor. Znam valjda ko ste, zar ne? Izvolite, samo sedite. Olimpija, kakvo ime..."
Olino srce sve jače udara. Ma šta on hoće? Olimpija, kakvo ime? A njegovo? Vrlo loš osećaj. Ne, ne, ne. Ne tako. Saberi se. Samo hrabro. Diši, hajde, nije to ništa. To je samo neki tip pomalo ljut, možda je malo spavao, loše jeo, nije vodio ljubav noćas, ili ko zna otkad to ne radi... Ali je ipak muškarac... Sad ću malo da ga očaram. Oli promeni izraz i nacrta na licu najlepši mogući osmeh. Privlačan. Otvoren. Vedar. Intrigantan. Osmeh Oli koja napada.
"Dobro. Ovde sam zbog zahteva za stažiranjem... To bi bila čast za mene..."
"Pa, to verujem da bi za vas bila čast... Mi smo jedna od najvažnijih modnih kuća na svetu...", i nastavi da kuca na tastaturi laptopa, i dalje je ne gledajući.
Oli proguta knedlu. Vrlo, vrlo loš osećaj. Ne. Ovde nije reč o lošem danu. Ovaj je kiseo po prirodi. Da. Jedan od onih teških i stresnih karaktera, jedan od onih što suviše rade, nikad se ne opuštaju. Ali, mogu ja to. Moram ja to.
"Baš tako. Baš zbog toga sam vas izabrala..."
"Ne, niste vi izabrali nas. Nas ne biraju. Mi biramo", i ovog puta digne pogled s ekrana i pogleda je. Onako, direktno, ne izgovarajući joj ime. Oli oseti kako joj se obrazi boje u crveno. Sve do vrha ušiju. Srećom, nije vezala kosu, inače bi se sada videlo. Uzdahne dublje. Mrzim ga. Mrzim ga. Mrzim ga. Ali ko je on? Šta misli ko je on?
"Naravno. Očito. Samo sam rekla..."
"Vi ne morate ništa da kažete. Treba da mi pokažete svoje radove i gotovo. Oni će pričati za vas... Hajde...", i načini žuran pokret rukom. "Zato ste ovde, zar ne? Da vidimo šta umete... A naročito koliko ćemo vremena zbog vas izgubiti."
Oli sada zaista počinje da biva nervozna. Ali se drži. Ponekad treba nešto progutati da bi se dobilo ono što želite. Besmisleno je sada sukobiti se. Ali, naravno, baš je kreten... Udahne

još jedanput. Uzme fasciklu i otvori je na stolu. Izvadi svoje radove. Različiti crteži u različitim tehnikama, neki od njih su i crteži odeće. A onda fotografije. Niki. Dileta. Erika. Nepoznati ljudi na ulici. Portreti. Perspektive. Predeli. Lista jedan po jedan papir i pokazuje ih Eđidiju. On ih uzima, okrene, prevrne, neke od njih stavi sa strane s izrazom dosade na licu. Nešto mrmlja sebi u bradu. Oli se muči da ga čuje, napreže se i malko se ispruži preko stola.
"Mmm... Prosto... Predvidljivo... Užasno... Može da prođe...", Eđidio ispaljuje seriju prideva u nizu, tiho, onako kako pregleda radove. Oli oseća kao da će da umre. Njeni radovi. Plod tolikog napora i mašte, neprospavanih noći, predosećaja koji je morao brzo da se uhvati, s nadom da će imati pri ruci papir i olovku ili fotografski aparat, a sada se ovako tretiraju, jedva, skoro s gađenjem, i to radi neki tip koji se zove Eđidio i oblači se u roze i crveno. Kao muškatla. Onda dođe do poslednjeg. Reč je o reelaboraciji u fotošopu jedne od poslednjih reklamnih kampanja jedne modne kuće. U stvari, da budemo precizni, njihove modne kuće. Eđidio je pogleda. Osmotri. Odmeri. I ponovo počne nešto da mrmlja ispod glasa.
A, ne! Ovog puta - ne! Oli pokuša da se umeša. "Ovo sam onako uradila, da bih se pomalo osetila kao da i ja pripadam vama..."
Eđidio je pogleda iznad naočara. Intenzivno je fiksira. Oli je malo neprijatno i skrene pogled prema zidu desno. I ugleda je. Tamo, lepo izložena, iznad jednog modernog i vrednog komada nameštaja u drvetu. Velika i skupocena nagrada i pločica ispod nje. "Eđidiju Lambertiju, Ediju, velikanu mode i ukusa. British Fashion Awards."' Ponovo pogleda. Na zidu su okačena i druga priznanja. Mittelmoda. Nagrada najbolji mladi dizajner 1995. godine. I druge diplome i pločice. I sve nose njegovo ime. Ne Eđidio. Edi. Već je bolje. Bar što se tiče imena.
Oli se ponovo okrene i pogleda ga. Eđidio-Edi je još uvek fiksira s njenom obradom u fotošopu u ruci. "U stvari, pojasnite mi... Hteli biste da kažete, da biste se osetili bliži nama, kradete nam reklamu? I to bi bilo vaše shvatanje kreativnosti?"
Oli je preneražena. Ne uspeva da odgovori. Oseća samo kako joj se oči pune suzama. Ali, odupre se. Još jedanput. Proguta suze i priseti se one rečenice koju je uvek pisala u školsku svesku. Svake godine. Prepisujući je ispod rasporeda profesora. "Dobri umetnici kopiraju, loši umetnici kradu." Čak i ne primećujući, izgovori je glasno.
Edidio-Edi je gleda. Onda pogleda rad. Zatim ponovo Oli. "Zasad, vi čak i ne kopirate..."
Naduta od besa, Oli poče da skuplja radove i da ih stavlja u fasciklu. Ali onda, i ne znajući tačno zašto, po ko zna koji put duboko udahne i zastane. Pogleda Edidija-Edija u oči. Nije ni primetila koliko su plave. I ispali rečenicu, čak i ne dišuči. Bez vazduha. "Dakle, jesam li izabrana za stažiranje ili ne?" On malo razmisli. Ponovo pogleda u ekran svog kompjutera. Nešto otkuca. "Od svih osoba čije sam radove dosad pregledao, vi ste u svakom slučaju najmanje katastrofalni. Ali samo zato što se čini da ste budni..." Onda podigne pogled na nju. "I da imate karakter. Ali, vaši radovi su teški. Mogu da vas pošaljem u naš marketinški deo, budući da vam se toliko sviđaju naše reklamne kampanje... I naravno, u početku čete samo nositi čuvene fotokopije i kafe. I sredićete neke arhive s adresama kako biste slali pozivnice i reklame. Ali nemojte se zbog toga osećati potcenjeno. Niko nikada ne razume, naročito vi, današnja deca, koliko se može naučiti slušajući i krećući se otvoreno na rubovima glavne scene. Tamo gde se stvari dešavaju. Da vidimo da li ste dovoljno ponizni da istrpite... A onda ćemo videti... Sad uzmite ove vaše crteže na nivou jaslica i idite. Vidimo se sutra u osam i trideset." Podigne po poslednji put pogled, fiksirajući je u oči. "Tačno."
Tačno. Kao ti, pomisli Oli, dok sakuplja crteže i fotografije i vraća ih u fasciklu. Eđidio-Edi se ponovo koncentriše na svoj kompjuter.

Oli se digne. "Dakle, do sutra, doviđenja." On ništa ne kaže. Oli zatvori vrata iza leđa. Čim je izašla napolje, nasloni se na zid. Digne oči prema nebu. Onda ih zatvori i odahne.
"Gadno, je l'?" Oli hitro otvori oči. Crnpurast mladić, visok skoro koliko i ona, s intenzivnozelenim očima, naočarima za vid s tankim okvirom i veselim izrazom na licu posmatra je. "Znam, Edi izgleda nemilosrdan. U stvari, i jeste. Ali, ako ga ubediš, rešila si stvar."
"Misliš? Ne znam... Na stranu što je prvi put da me neki muškarac čak ni na tren ne pogleda! Odnosno, natera da se zamisliš, imam dvadeset godina i već starim? Postajem ružna... Ukratko, odmah te baci u depresiju! Sredio me je u potpunosti!"
"Ne, to nema veze... On je takav. Ekscentrik. Perfekcionista. Nemilosrdan. Ali je i odličan, genijalan i, pre svega, sposoban da otkrije talente kao niko ovde. Ali, je li te izbacio ili ne?"
"Rekao je da sutra počinjem da fotokopiram. Lep početak..."
"Ma, šališ se! Naravno da je lep početak! Ti nemaš predstavu koliko bi ljudi želelo da je na tvom mestu."
"Naročito... Baš je dobro ovde kod nas u Italiji ako ljudi žele da rade u fotokopirnici. Ali, ako je to jedini način da ovde naučim nešto o modi i crtežu, pristajem..
Mladić se osmehne. "Bravo! Mudra i strpljiva. Ja sam, inače...", i dok pruža ruku da se predstavi, papiri koje drži pod miškom padnu na pod, rasuvši se na sve strane. Neki polete čak i dole, niz stepenice. Oli se nasmeje. Mladić je prestrašen i postaje crven. "Ja sam Smotanko, eto to sam ja...", i spusti se na sve četiri da ih sakupi.
Oli klekne da mu pomogne. "Da, Smotanko je prezime... Ali ime?", i osmehne mu se.
Mladić se uteši. "Simone, zovem se Simone... Radim ovde već dve godine. Ja sam u marketinškom odeljenju."
"Ne, ne mogu da verujem." "Veruj... Tamo sam."
"I ja. Od sutra ono što imaš da fotokopiraš daj meni. Edi je odlučio da počnem odande zato što moji crteži izazivaju sažaljenje."
"Ma daj! Onda okej, zasuću te papirima!"
"Hej, čini mi se da si već p o če o . . . " i nastavi da ih skuplja.
Simone je, zbunjen, pogleda. "Tačno, izvini... U pravu si. Ja ću to, ti si bila suviše ljubazna.
Ako moraš da ideš..."
Oli skupi ostale papire, siđe nekoliko stepenika i pokupi i one koji su tamo završili.
Ponovo se popne i pruži mu ih. Onda pogleda na sat. Dođavola. Sedam. "Okej, idem."
Simone skupi sve svoje listove i digne se. "Naravno, mogu misliti. Imaš toliko toga da uradiš, s obzirom na to da ti od sutra neće ostajati mnogo slobodnog vremena! Večeras iskoristi!"
Oli ga pozdravi i siđe niz stepenice. Ova rečenica ima ukus mudrosti. Pa ipak, kakav smešan tip. Pomalo smotan, ali smešan. Simone je gleda kako klizi niz stepenice, onako s leđa. Hitra, vitka, napeta. Lepa. Da, stvarno lepa. I zaista je srećan što će je ponovo videti sutradan kako fotokopira. Oli sačeka da se staklena vrata otvore. Pozdravi dve devojke s recepcije. Onda izađe iz kancelarije. Pređe nekoliko koraka, prođe veliku električnu kapiju i baš kad je prilazila vespi, ugleda njega. U autu je. Njegov novi beli "činkvečento" s crnim branicima. Brzo ablenduje. Oli digne ruku i mahne mu, smešeći se. Potrči mu u susret i brzo otvori vrata.
"Ma daj, Đampi! Šta ti radiš ovde?" I zalepi mu poljubac u usta. "Stvarno sam srećna!

Nisam to očekivala!"
"Ljubavi, znao sam da je ovo važan dan za tebe i došao sam po tebe! Ostavi ovde vespu, ja ću ti je posle dovesti", kaže Đampi ubacujući u prvu.
"Okej, super! Ovo je jedna od onih prilika kada sam srećna što postojiš..." Đampi je pogleda praveći se da mu je krivo. "A zašto, inače nisi srećna?" "Jesam... Ali sada mi je baš trebalo malo ljubavi!"
Đampi se ponovo nasmeši. Iako mu ova reč pomalo zastaje u grlu, odluči se da to ne pokaže. "Pa... Kako je prošlo?"
"Polukatastrofa... Ali moram da uspem..." I Oli odluči da mu sve ispriča putem prema centru, ostavljajući iza leđa veliku zgradu.
„Da... ćao, ljubavi...“ I na tren pomisli na onu rečenicu koju je pevala Mina. „Sada, molim te, ili nikad. Sada ili nikad više, sigurna sam da i ti mene voliš.“
Osmehne se i pojede i onaj poslednji keks. Sad skočiti ili nikad više. Ali, nije tačno. Ima još vremena, dovrši kapućino. Bar malo, nadam se.

4.

Niki u trku stiže na univerzitet. Parkira skucer napolju, stavi blokadu na točak i uđe zajedno s gomilom drugih ljudi kroz kapijicu koja vodi duž bulevara. Brzo se kreće kroz zelene odnegovane aleje, između blagih mlazeva fontana na rubovima ulice, sve dok ne stigne do stepeništa svog fakulteta. Nekoliko studenata sedi na stepenicama. Među njima prepozna one iz svoje grupe. Marko i Sara, Luka i Barbara i njena nova prijateljica Đulija.
"Hej, pa šta radite napolju? Niste na predavanju?"
Luka brzo prelistava stranice "Republike", koju je izgleda već pročitao. "Došlo je do okupacije Talasa..."
Na tren Niki dođe da se nasmeje. Pomisli na Diletu, Eriku i naročito na Oli. Talas koga je okupirao... ko zna ko! Nema šanse! Ali onda se ponovo uozbilji. Zna dobro da nije reč ni o jednoj od njih.
"I danas! Kakav smor. Super je bilo predavanje iz komparativne književnosti. Kad god ima nešto interesantno..."
A onda iznenada taj glas. Iza njenih leđa. Nov, nepoznat, koji u sebi skriva osmeh... "'Ti, ćutljivi obliku, kao večnost obuhvataš i razbijaš naš razum.'"
Ove reći joj se sviđaju. Okrene se sa smeškom, i pred sobom nađe mladića koga nikada dosad nije videla. Visok, mršav, s crnom, pomalo uvijenom kosom. Lepim osmehom. Kruži oko nje skoro je njušeći, gubeći se u njenoj kosi, ali ne približavajući se previše, ne dotičući je. Samo ju je okrznuo dahom. I novim rečima. "'Na ovom svetu nema ničeg čvrstog. Buka je vaša jedina muzika.'"
Niki digne obrvu. "To nije tvoja rečenica." On se osmehne. "Tačno. U stvari, to je Kitsova. Ali rado ću ti je dati."
Luka zagrli Barbaru. "Ne obraćaj pažnju, Niki, to je Gvido... Znamo se odmalena. Bio je u inostranstvu pošto mu je otac diplomata i vratio se prošle godine..."
Gvido ga prekine. "Kenija, Japan, Brazil... Argentina. Doći na mesto gde se ove dve zemlje spajaju, tamo na vodopadu Iguacua. Gde se stvaraju magične duge. Gde dolaze da piju umorni kapibare i mladi jaguari, gde mirno žive životinje prašume."
Luka se osmehne. "I gde su žene iz onih plemena koja se kupaju u sumrak. Još uvek čuvam one fotografije koje si mi poslao."
"Imaš prljavu maštu, ono je bio set fotografija čistih zalazaka, čudesne harmonije ljudi i životinja."
"Pa, možda... Ali ja se sećam samo onih prelepih žena... I to prilično nagih. " "Zato što si samo te želeo da primetiš..."
Barbara udari Luku. "A izvini, gde bi trebalo da budu te fotografije? Ja ih nikad nisam videla..."
Luka je sa smeškom stegne uz sebe. "Bačene su pre dve godine... Malo pre našeg poznanstva..." I pokuša da je poljubi. Ali Barbara mu se izvuče ispod ruke. "Da, da, čim budem došla kod tebe kući, potražiću po fiokama..."
Luka raširi ruke, a onda stavi jednu ruku na grudi, a drugu ispruži prema nebu. "Kunem ti se, draga... Bacio sam ih! A u svakom slučaju, on je bio taj koji me je navodio na stazu

greha..."
Barbara ga još jedanput udari. "Shvatila si, Niki, pazi se ovog Gvida, voli poeziju, surf... Ali pre svega lepe devojke."
Gvido raširi ruke. "Ne znam zašto me tako opisuju... Ja sam se na književnost upisao samo zato što želim to da studiram. Da... Tačno je, volim surfovanje, sviđaju mi se talasi, kako je govorio Judžin O'Nil, čovek je slobodan samo na moru. A što se tiče lepih devojaka... Pa, naravno...", približi se Niki i nasmeši, "čovek ih gleda...", ponovo počne da kruži oko nje odmeravajući je, "primećuje kako su obučene, zabavlja se odobravajući njihov izbor... Mašta... Ali žena koja je samo lepa čemu služi? Da se praviš važan pred drugima. A koji su to drugi, uostalom...? Ne živimo samo od izgleda. A lepota njene duše? Ona lepota koja se čuva samo za prave prijatelje, eto, to bih voleo da isprobam..."
Gvido pruži ruku prema Niki. "Da budemo prijatelji?"
Niki ga gleda, onda pogleda u ruku, onda ponovo njegove oči. Pa, pomisli, stvarno su lepe. Ali, odluči se za drugačije rešenje. "Žao mi je... Ali ove godine sam već upoznala mnogo ljudi." Slegne ramenima i udalji se.
Đulija siđe sa zidića. "Sačekaj, Niki, idem s tobom..."
Gvido se zaprepašćen okrene prema Luki i Marku, koji mu se smeju. "Loše si prošao!" "Zahvaljujući vašoj reklami..."
"To je naša prijateljica..."
"Želeo sam da postane i moja..."
"Da, naravno, kako da ne, tvoj... plen!" Gvido odmahuje glavom.
"Ništa se tu ne može... Imate vrlo loše mišljenje o meni... U svakom slučaju, ova Niki je bila vrlo jasna."
"Na šta misliš?"
"Pa... zvučaće pomalo banalno. Ali, ko se bije taj se voli." "Hej, ali to nije Kits!" Iznenađena, Barbara siđe sa zidića.
"Ne... Ali ona je prva bacila rukavicu! A kao što kaže Tukidid: 'Sigurno je da su najhrabriji oni koji imaju najjasniju predstavu o onome što ih očekuje, kako u slavi tako i u opasnosti, a ipak se suočavaju s tim.'"
Marko se smeje. "Da, da, za neustrašivog!"
Luka odmahuje glavom. "Da je Niki neki gabor, baš bih voleo da vidim da li bi se suočavao s tim opasnostima..."

5.

Erika podigne oči s knjige za ispit iz etnologije i kulturne antropologije. Pokuša u glavi da ponovi onaj, po njenom mišljenju, vrlo važan deo. Na polovini se preda i pogleda u stranu. Ponovo podigne oči i ponovo proba. Ništa. Ne ulazi. Kada je već tako, beskorisno je insistirati. Onda ode do kuhinje, stavi vodu u aparat za kuvanje i sačeka da se ugreje. Uzme čajnik, šećer i kašiku i stavi ih na sto. Onda u ostavi potraži konzervu u kojoj drži filter- kesice čaja. Pronađe je. Otvori. Počne da bira. Ima ih mnogo. Ovaj ne. Ovaj sam pila juče. Ovaj nije ni za šta. Evo. Ovaj je dobar. Ribizla, vanila i ginseng. Izvadi ga iz omota i sačeka. Čim je voda proključala, isključi ringlu, naspe vodu u čajnik, ubaci kesicu i pokrije solju. Posle uobičajenih tri minuta, skine poklopac, doda šečer i sedne. Duva pomalo da ga ohladi i srkne. Dobar je. Baš se osečaju ribizle. Još jednom srkne uživajući u mešavini aroma. Onda pogleda u solju. Bela i na njoj splet narandžastih cvetova. Marka "tun". Još uvek se dobro seća večeri u kojoj joj je tu šolju poklonio Đo. To je bilo pre tri godine, pre Božića. On je dobro znao koliko Erika voli čajeve i sav taj pribor za njegovu pripremu. I stigao je s tom velikom kartonskom kutijom, a u njoj: čajnik, filter i poklopac, plus mešavina belog čaja, crnog sleza i karkadea. Osećao se miris iako je još uvek bila zatvorena. Eriki se mnogo svideo taj poklon. Jednostavan ali promišljen, izabran posebno za nju, baš tražen. Kao što bi trebalo da bude svako iznenađenje koje je od srca. Otad uvek koristi ovaj pribor. I za divno čudo, nijednu šolju nije razbila, kao što se to obično dešava. Đo. Njen Đo. Kako je to čudno. Ostavila sam ga, ali u suštini ne uspevam da se odvojim. Talasi me stalno zadirkuju zbog toga. Kažu da ga samo koristim zato što ne umem da prekinem pupčanu vrpcu. Da ga vučem za sobom kao ceger. Ali, to nije tačno. Ja volim Đoa. On je predivna osoba. Imam valjda pravo da ga zadržim kao prijatelja, zar ne? A i ako se njemu već sviđa tako... Mogao bi da mi kaže dosta, a to ne čini. I šta tu ima čudno? Čujemo se, popijemo poneko pivo uveče, razmenjujemo SMS, i-mejlove, četujemo na Fejsbuku, šetkamo se, idemo u bioskop, na koncerte. I dosta. Pa sigurno ne vodimo ljubav. Samo smo prijatelji. U stvari više nego prijatelji, baš zato što smo već iskusili šta znaći biti zajedno, sa svim mogućim komplikacijama i sada jedno od drugog primamo samo ono najbolje. Šta tu ima čudno? Samo zato što nisu svi tako zreli da umeju da preobrate ljubavni odnos u prijateljstvo? Ja sam zadovoljna što nisam izgubila Đoa. Erika srkne još jedan gutljaj čaja. A onda, šta ima veze, znam da će se možda osećati loše ako zna da izlazim s ovim ili onim. Ali neću valjda da nalazim dečka. A i ne pričam mu ja sve. A ni Talasima. Možeš misliti, na primer, da samo Dileta zna s koliko sam mladića izašla otkako nisam s Doom? Rekla bi mi da sam površna. Da se igram sa svojim dobrim glasom. Čuj, dobrim glasom. Sve zavisi od toga kako se stvari postave. Nije tačno. Lako je njima da pričaju. Niki je s Aleksom. Oli se zaljubila u Dampija. Dileta ima Filipa. Vezale su se. Učvrstile. Odlučile su da je to to, da više ne moraju da upoznaju nikog drugog. Ali kako znaju da je to ono pravo? A ja želim da shvatim. Da eksperimentišem. Želim da upoznam ljude. Da poredim. Samo ću tako jednog dana znati da li sam upoznala pravog muškarca za sebe. Prepoznaću ga baš zbog toga. Zahvaljujući svima onima koje sam upoznala. A uostalom, to su ionako prolazne vezice. Pa nikom ništa loše ne činim. Ponašam se kao i muškarci, zar ne? Njih ne kritikuju kad flertuju s više devojaka. To je stara priča. Žene su kurve, muškarci su frajeri. A uostalom, zar nije tako radila i Oli? I baš zbog toga svima je bila simpatična. Dobro. Sada je red na mene. Ovo je moj život. I živim ga kako mi odgovara. A i jedine devojke s kojima se zaista slažem su Talasi. Ostale su samo poznanice. S muškarcima je, naprotiv, sve jednostavnije. Oni su direktni, iskreni, simpatični. S njima nema problema u nadmetanju, ne moram da se brinem oko ljubomore zato što sam osvojila nekoga. Ravnopravni smo. Oni i ja. I toliko puta su bolji od nas žena. Zaista. I s Frančeskom je, na primer, ista stvar. Sviđa mi se, simpatičan je, ljubazan, dobro mi je s njim, ali uopšte mi nije dečko. I mislim da je on to i shvatio. I dobro mu je. A onda, mislim da moje

iskreno i spontano ponašanje ne može da bude pogrešno. Srce uvek ima pravo. To kažu pesme, knjige, filmovi. To kaže i moja knjiga iz etnologije, na kraju krajeva.
Erika srkne poslednji gutljaj čaja. Onda uzme šolju, ispere je, stavi da se cedi i isto uradi i s kašičicom. Ostavi kuvalo, u kom je ostalo još malo sada već mlake vode. Vrati posudu sa šećerom na mesto. Sve je urađeno. Upravo se sprema da se vrati u svoju sobu da ponavlja kad se začuje interfon. Ko je sad to? Erika pogleda na sat. Pet sati. Nikog ne očekuje. Prođe pored svoje sobe. Pogleda unutra. Sva sreća, nije primetio. Frančesko još uvek spava na krevetu. Nije čuo. Erika stigne do ulaznih vrata i uzme interfon u ruku.
"Ko je?", pokuša da ne urla suviše. "Ćao, zvezdice, šta ima?"
Erika se na tren povuče. Nemoguće. Šta radi ovde? "Antonio, ti si?"
"Pa naravno, šta misliš. Ali što šapućeš, ništa te ne razumem uz sav ovaj saobraćaj ovde...
Čuj, hoćeš da ideš u Bareto u Trastevere? Večeras je koncert di-džejeva uz aperitiv."
Erika na trenutak zaćuti. Onda odgovori. "Čuj, ne mogu, nisam baš dobro, više bih volela da ostanem kod kuće. Neki drugi put, važi?"
,Ah... Okej. Šteta. Hoćeš da me pustiš gore da se pozdravimo?"
Erika hukne. "Ne, čuj, već sam obukla pidžamu, zaista. Daj, vidimo se sutra na fakultetu." Antonio poćuta neki tren. Onda se iskrevelji. "Okej, kako želiš."
I udalji se, pomalo utučen, nameštajući pantalone s niskim strukom iz kojih viri lastiš. Bilo mu je zaista stalo da izađe s njom na piće. Otkad su se upoznali, izašli su nekoliko puta, ali bi on voleo da se taj odnos produbi. Jedino što ona nekako stalno izmiče...
Erika se odmakne od interfona i vrati u sobu. Frančesko još uvek spava. Ona skoči na krevet. "Hej, hoćeš li se probuditi? Kako možeš da spavaš, a tu ti je ovako lepa žena?!"
Frančesko se lagano pridigne. "Sada... da kažemo... lepa žena..." Erika ga tresne u rame.
"Jao! Tačno je..." Čini se da se Frančesko razbudio. "Sada kad te bolje pogledam, da, izvini, prelepa si... U stvari, i više od toga. Da te nisam možda sreo u snu?"
"Da, da, bravo... Izvukao si se... Sledeći put ću da te izbacim kroz vrata tako golog..."
Erika siđe s kreveta i ponovo sedne za knjigu. "Hoćeš li da me preslišaš ovo poglavlje da vidim da Ii znam?"
Frančesko hukne. "Ne, daj, stvarno mi nije do toga... Daj mi aj-pod da malo slušam muziku... I da još malo sanjam o tebi..."
Erika se osmehne. Pa, bar zna kako da se izvuče s komplimentima. Pruži se preko stola, dohvati čitač i baci ga Frančesku. Potom pogleda knjigu. Okej, ponoviću sama. Hoću da se dobro pokažem pred profesorom Đanotijem na ispitu sledeće nedelje. Mora da ostane bez reči. Nije da mi je do ovog ispita posebno stalo... Nego je taj profesor baš frajer! Baš mi se sviđa. I dobro se pokazati na ispitu jeste najbolji način da mu skrenem pažnju.

6.

Kristina upravo sređuje neke fioke u spavaćoj sobi. Pronađe neke Flaviove majice složene. Uzme ih. Zagleda. Oseća nežnost i bes prema svom mužu. Stiska ih, miriše. Priseti se kada ih je kupila, kad ih je videla na njemu. Svakog trenutka. Koliko godina su već u braku? Osam. Prošli su ono što nazivaju "krizom sedme godine". Ali, to su priče. Urbane legende. Dati broj ljubavi, godište krizi. Čemu to? Glupavi ljudski cinizam. I iznenada u mislima prođe kroz onaj dan kada je kupila baš ovu posebnu majicu, kada ju je on prvi put obukao. A onda, stavljajući je ponovo u fioku, primeti dole sakriven koverat. Začudi se. Boje slonovače, kao pergament. Ni na šta je ne podseća. Onda ga otvori i srce joj preskoči. Prepozna rukopis. Precizan. Oštar. Blago nagnut udesno. Pročita datum na desnoj strani. Dve hiljadita godina. Prva godina novog milenijuma. Četrnaesti februar. Sveti Valentin. I počne da ga čita.
Ljubav. Reč Svetog Valentina. Reč ovog tek započetog dana. Ljubav. Tvoje drugo ime. Sedim za stolom u kuhinji. Ti sad sigurno spavaš. Noć je. Sutra ću ti ovo pismo ostaviti ispod vrata. Zamišljam kako se spremaš da izađeš iz kuće, još uvek pospana i ugledaš ga. Tvoje prelepe oči zablistaju. Zamišljam te kako se saginješ, uzimaš ga, otvaraš. I počinješ da čitaš. I, nadam se da se smešiš. Pismo, jedno malo pismo koje pokušava da obuhvati jednu veliku priču, našu priču. Moju zahvalnost tebi što činiš da se ovako osećam. Biće nemoguće to iskazati na dva lista, ali ja ću pokušati. Pošto ne mogu da se odreknem toga.
Kažu da se ne može pričati o ljubavi, već da se ona može samo živeti. Tačno je. Verujem u to. Ako ja poznajem ljubav, to je samo zato što si mi ti omogućila da je doživim i dišem. To sam naučio s tobom. A onda, shvatio sam da se u stvari ništa ne uči. Živi se i gotovo, zajedno, blisko, kao prijatelji. Ljubav, to si ti.
Ljubav, to sam ja kada sam s tobom. Srećan. Vedar. Bolji. Sećam se još uvek prvog puta kada sam te video. Prelepa si bila. Nasred podijuma u onoj maloj diskoteci u Trastevereu. Igrala si smejući se, lako si se kretala uz svoju prijateljicu. Nosila si neku plavu haljinicu na bretele koja je poigravala s tobom. Tamna kovrdžava kosa raspuštena preko ramena, oči si držala zatvorene i pratila ritam. Ja sam te primetio i iznenada nisam više uspevao da prestanem da te gledam. Moje društvo je htelo da idemo dalje u provod i ja sam ih pustio. Dotrčao sam do šanka, uzeo piće za dvoje i klizeći kroz gužvu s čašama podignutim uvis, iznad glava da ih niko ne udari, približio se tebi, s leđa, dok si ti i dalje igrala. Tvoje prijateljica je primetila, dala ti znak bradom i ti si se okrenula. Izbliza si bila još lepša. Nasmešio sam ti se i pružio čašu. Ti si u početku napravila ozbiljno lice, onda neku vrstu grimase i na kraju - osmeh. Uzela si čašu i tako smo nazdravili, dva neznanca nasred podijuma za igru. A onda smo pričali. Nisi bila samo lepa već i simpatična. I kako sam te upoznavao, otkrivao sam još hiljadu drugih tvojih kvaliteta. Ja sam srećan čovek. Veoma. I kad ponovo pomislim na sve ono što smo zajedno uradili, nasmešim se od sreće. Naš kratak odmor u Londonu, kada smo seli na avion u petak uveče i vratili se u nedelju. Lude šetnje po Sohou, večera, vođenje ljubavi u onom parku s opasnošću da će nas otkriti. I smeh. I pokušaji da se priča engleski. I gafovi. A onda onaj put kad smo otišli u Stromboli, držali se za ruke i šetali uskim uličicama, pored belih, niskih kuća, prelepih, s biljkama i cvećem. I uspon na vulkan. I večere na terasicama ribljih restorana. I kako sam ti se smejao na onom magarcu koji te nije slušao kada si želela da ide ulevo, a ti sa smešnom facom očajnika koji se predaje. A onda naše rimske večeri, šetnje sve do mrkle noći a da nam nikada ne dosadi, uz hiljadu stvari za priču i razbibrigu. A onda iznenadni poljubac, osećaj tvojih usana tako mekih, tek jedva prekrivenih sjajem za usne s ukusom voća, kao što ti voliš. Svako veče, čak i najjednostavnije, s tobom postaje posebno. Dovoljno je samo to. Nije

važno gde, meni se uvek čini da je slavlje. Čak i kada se svađamo, zaista ono malo puta, u suštini ja se zabavljam. Zato što kratko traje i posle toga se uvek pomirimo.
Imam hiljadu lepih uspomena na tebe. Što više vreme prolazi, više se zaljubljujem. Više nego što sam verovao da je moguće. Volim te kada se smeješ. Volim te kada si tužna. Volim te kada jedeš. Volim te subotom uveče kada izlazimo. Volim te ponedeljkom ujutru kada ti se još uvek spava. Volim te kada pevaš iz sveg glasa na koncertima. Volim te ujutru kada posle zajedničkog spavanja ti ne nalaziš papuče da odeš u kupatilo. Volim te ispod tuša. Volim te na moru. Volim te noću.
Volim te u sumrak. Volim te u podne. Volim te sada dok čitaš moje pismo, moju čestitku za Svetog Valentina i možda govoriš kako sam pomalo lud. I tačno je to. A sad se spremi. Izađi. Živi svoj dan. Uživaj u mojim mislima koje pokušavaju da ti ukradu jedan novi osmeh kako bih te video kako sijaš u svojoj lepoti. Čestitam, ljubavi... Za sat vremena doći ću po tebe. Iznenađenjima nikad kraja!
Iz Kristininih očiju pojave se dve suze, zastanu nekoliko sekundi i onda kliznu niz obraze. Kako je to bilo lepo. Kako je sve bilo drugačije. Koliko je bilo želje za iznenađenjima, da se bude zajedno, da se voli. Bili smo posebni. Mislili smo da smo stvoreni jedno za drugo. Mi. A posle ostali. Svet. A sada? Gde je sve ovo završilo? Gde se izgubilo? Zašto se ovako osećam? I nastavi da plače čitajuči lepotu ovih reči koje je Flavio napisao pre toliko godina. Misleći na njihovu dugu priču, na prvi put kada ga je ugledala. Na to koliko joj se svideo. Bio je prelep. I čini joj se nemogućim da se sada sve toliko promenilo.

7.

Sunce ukoso pada na strm prilaz Pinča. Poneki turista u šarenoj odeći zadivljeno posmatra Trg del Popelo, povremeno pokazujući prstom neki detalj, prečicu ili možda cilj do kog treba da dođe. Par Japanaca upravlja malenim digitalnim foto-aparatom, proučavajući različite uglove i na kraju kreštavim smehom označava pronalazak onog najboljeg.
"Pazi, prolaziš ispred njih." "A šta me pa briga!"
Dileta korakne iznenada još ukočenija i s podrugljivim osmehom uđe pravo u središte, između objektiva i mete izabrane za slikanje. Japanac uz osmeh zastane. Sačeka. Dileta prođe, uzvraćajući osmeh. Japanac ponovo proba, ali je ponovo prisiljen da zastane.
"Dileta..."
"Ah, pa nisam valjda ja kriva što sam zaboravila nešto da ti kažem", i vrati se nazad, tačno na tačku polaska, dok Japanca počinje da hvata nervoza. "Htela sam da ti kažem...", i pritisne mu poljubac na usta.
Filipo se nasmeje. "E baš si luckasta... Pa, zar nisi mogla da sačekaš?"
"Ne. Kao što se kaže: što možeš danas, ne ostavljaj za sutra. A ako imaš koga da poljubiš, onda uopšte ne ostavljaš za sutra!"
"Pa, ja sam s genijem! Piscem reklamnih poruka!", i Filipo je štipne za obraz.
"Jao! Ne, ne, već imamo jednog stručnjaka za reklame! Kad smo već kod toga, moram da kažem Niki...", i uzme mobilni telefon iz džepa jakne. Otvori ga i počne brzo da kuca SMS.
"Šta da joj kažeš?"
"Za večeru. Rekla sam ti da sam večeras kod Niki... U stvari, kasnije ćemo se videti da obavimo kupovinu!"
"Ma nije valjda! A ko kuva?" "Ionako nisi pozvan..."
"Da, ali ne želim ni da neko otruje moju ljubav! Sećam se, poslednji put te ceo naredni dan boleo stomak!"
"Prehladila sam se!"
"Da, uvek braniš svoje Talase!"
"Pa naravno, kad ti uvek pokušavaš da mi ih uništiš kako bi zauzeo njihovo mesto u mom srcu... Ali već si zauzeo celo... Šta želiš da postaneš, surovi tiranin?"
Filipo se nasmeje i pokuša da je ujede. "Da, želim da te celu pojedem, celu-celcatu..."
I nastave da se šale, šetajući kroz zelenilo, posmatrajući svet koji prolazi, mamu koja čita časopis dok se deca igraju pored klupe ili malo dalje, tek da ne budu baš pod direktnom kontrolom i da možda uprljaju pantalone praveći lepu paradu u travi. Stariji par koji prolazi blizu priča između sebe. Ona se smeši, on je lagano grli.
Dileta se iznenada okrene.
"Ah, a ti me nećeš valjda ostaviti kad postanem ovakva..." "Zavisi."
"A izvini, od čega?"
"Od toga da li ćeš pre toga ti mene ostaviti!"
U tom trenutku Diletin mobilni telefon zavibrira, praveći tihi zvuk kao sitniš kad padne

na zemlju.
,Ah, gubiš pare!"
"Ma kakvi! To mi je zvuk za poruke, izgleda kao da pada sitniš, baš je dobar, ljudi se uvek prime. Čak i ti!" Dileta otvori poruku i pročita na brzinu. "Savršeno. Potvrđeno. Za sat vremena na Trgu Dei Đuoki Istmiči... Znaš šta ću da uradim? Poneću onaj dobar sladoled "san krispino"... Nikad ga nisu probale, one su još uvek vrlo vezane za čokoladu kod "Alaske"... Šta misliš?"
A Filipo, gotovo i ne slušajući, počne da pevuši. Sladoled od čokolade sladak, a pomalo začinjen, ti si sladoled od čokolade... I napravi pokret kao da će da ugrize Diletu, koja se smeje.
I odlaze s Pinča zagrljeni, vedri, ne znajući kakva će se neverovatna promena uskoro dogoditi u njihovim jednostavnim životima.

8.

Aleksova kancelarija. Sve je kao i ranije. Uobičajeni haos pod maskom mirnoće i kontrole.
Leonardo uđe kod njega s nekim paketom i stavi ga na radni sto. "Dobar dan, ovo je za tebe..."
Aleks podigne obrvu. "Nije mi rođendan. Ne verujem da postoje neki posebni rokovi, ne čini mi se da sam zaboravio nešto, i apsolutno ne verujem da ti treba da mi tražiš neku posebnu uslugu a za kratko vreme... Je l' tako?"
"Ih, al' si nepoverljiv." Leonardo sedne na ivicu Aleksovog stola. "Zar ne bi moglo da se desi da sam još uvek veoma srećan zbog tvog povratka i da mi je mnogo drago da te ponovo imam ovde?"
"već se desila povišica da sve to posvedoči..."
Leonardo se osmehne. "Nije bila dovoljna, ili još bolje... mnogo je. Ali, ovo je moje lično zadovoljstvo..."
Aleks podigne i drugu obrvu. "U svakom slučaju, ovaj iznenadni gest ljubaznosti mi je sumnjiv", i za to vreme otvara poklon. I vrlo se iznenadi. "Majušni kompjuter i kamera?"
Leonardo je uzbuđen. "Je l' ti se sviđaju? To su dva poslednja tehnološka pronalaska, mogu se snimati filmovi visoke rezolucije i montirati na kompjuteru, skidati melodije s aj- poda i stavljati i efekti direktno s memorija. Ugradili su vrlo sofisticirani softver... Ukratko, ako želiš, možeš da snimiš film i da ga emituješ koji tren kasnije, baš kao što radi Spilberg."
Aleks je zaprepašćen. "Hvala... Ali, je l' ovo znači da ćemo ući i u produkciju filmova?" "Ne." Leonardo siđe sa stola i krene prema vratima. "Ovo samo znači da sam mnogo
srećan što si se vratio i ako želiš da uradiš jedan od tvojih filmova; ostrvo, svetionik, ukratko sve ono što si mi ispričao... s tim tu spravicama možeš mirno da ih radiš odavde, ne moraš ponovo da nestaješ." Leonardo izađe iz kancelarije i koji sekund kasnije, bez kucanja, uđe Alesija, verna Aleksova sekretarica.
"Pa, šta se dešava? Je l' ti ispričao?" "Šta?"
"Pretpostavljam nešto o novom poslu..."
"Ne. Bio je toliko srećan što sam se vratio da je samo želeo da mi nešto pokloni... Ovo!" I pokaže kameru i majušni kompjuter.
"Strava!" Alesija ga uzme u ruku. "To je poslednji pronalazak "Epla" - mekbuk eir", savršeno lak, znaš li da ima program pomoću kog se mogu montirati..."
"Filmovi."
"Ah, znaš... Praktično, mogao bi da postaneš novi Tarantino." "Meni je rekao Spilberg."
"On je star."
Baš u tom trenutku uđe Andrea Soldini, odličan crtač reklama.
"Deco, gledajte ovamo... Imam neverovatnu vest." I priđe lopovskim korakom. Aleks i Alesija ga gledaju. Andrea Soldini iz džepa pantalona izvadi savijeni papir.
"Našao sam ovaj i-mejl..."
Aleks mu se osmehne. "Ne zaboravljaš, a?"

"Nikad."
I na trenutak Aleks ponovo pomisli na onaj put... neki drugi i-mejl, druga istina. Sada već daleka priča.
Aleks otvori papir koji mu je Andrea Soldini pružio i brzo preleti pogledom. "Udruženju Ozvaldo Festa..." Pogleda Andreu Soldinija i Alesiju. "To smo mi... 'Nakon vaših velikih internacionalnih uspeha, odlučili smo da vam poverimo mogućnost da učestvujete u trci za novi spot za naš automobil koji će izaći...'" Aleks brzo iščita i ostale redove sve dok se ne zaustavi na najvažnijoj vesti "...što predviđa produkciju jednog filma!"
Aleks spusti pismo. "Eto zašto kompjuter i kamera... Srećan da te imam ovde... Samo želi da mu radim dvostruko više i to je to..."
Andrea Soldini slegne ramenima. "Ali, možda je to uradio i ne razmišljajući." "On? Sumnjam,"
Alesija se zabavlja. "Pa, biće to još jedan lep izazov."
Soldini se složi s njom. "Baš tako! I to bez onog Marčela. Daj, Alekse, to će biti lagana šetnja!"
Oboje krenu prema izlazu, a onda Alesija zastane pred vratima: "Znaš šta, Alekse? Baš sam zadovoljna što si se vratio."
"Da. I ja...", kaže Soldini i smešeći se izađu iz kancelarije zatvorivši vrata za sobom. Aleks pogleda kameru, onda kompjuter, zatim zatvorena vrata. I iznenada mu se sve razbistri. Ovde me zajebavaju. Onda razmisli malo bolje. Ali, u suštini niko od njih me nije silio niti uradio nešto naročito da se ja vratim na posao... Ovde sam zato što sam sam izabrao da budem. Da, u stvari, radim kao i ranije, u stvari više nego ranije, ali samo zato što je takav moj izbor. I sada, kao što je i logično, kreće iz početka novi izazov. I tako Aleksu ne preostaje ništa drugo do ovog dramatičnog zaključka. Sam sam se zajebao.

9.

Kasno po podne. Lepo sunčano vreme, u suprotnosti s predviđanjima Đulijačija, koji je stavio poneki lažni oblačić kako bi prekrio sunce.1 A ono ne. U četiri različite zone grada četiri devojke ulaze u svoje automobile i sedaju na svoje vespe. Svaka se lagano obukla, veselo, baš onako kako treba da provede nekoliko sati u apsolutnoj slobodi. Patike, farmerke, majice, jaknice, mantili i tako dalje, prema prijateljstvu.
Niki pali svoj "SH50". Navlači kacigu i namešta se. Kreče naglo, kao i uvek, izbegavši čudom bicikl koji tu stoji. Teže od toga je odrasti. Nove obaveze, nova poznanstva, različiti ritmovi. I na trenutke izgleda kao da su izgubile jedna drugu, da nisu dale dovoljno važnosti svom odnosu. SMS-ovi ne dolaze u istom ritmu kao nekada, večernji izlasci su se proredili, padnu obećanja da će se videti i onda iz ovog ili onog razloga to se odloži. Tako dalek izgleda taj period gimnazije kada su popodneva bila tako duga, i mogle su da ih zajedno provode bez ograničenja. Kao druga porodica. Treba verovati u nju. Potruditi se. Braniti taj odnos. Obnavljati ga. Pokušavati da vreme protekne a da se ne izgube. Pa ipak smo ovde. Još uvek ovde. Talasi. Spremne da sve ostave na nekoliko sati i da potrče jedna drugoj u susret. Kako je to lepo. Baš želim da prošetam, da se smejem glupostima, da s njima pojedem neki dobar sladoled kupljen kod "Alaske". Da. Niki se osmehne. Baš tako.
Oli ubaci novi CD u čitač "smarta". "Best of..." od Đane Nanini. Hvala. E, baš hvala. Hvala nama. Takvima kakve smo. Hvala tome što smo bez obzira na sve uvek tu, kao kad smo pravile ko bajagi modne revije na Trgu Dei Duoki Istmiči. Kao kada smo se pravile da spavamo kod mene kući, a u stvari smo išle na žurke. Kao na dan kad smo kupile "Moleskin" kako bismo pisale svoje misli i posle ih čitale zajedno, pijuckajući čaj. I dan kada smo ga pokopale. A onda, onaj put kad smo izabrale naše ime, Talasi, nabacujući gomilu apsurdnih predloga koristeći inicijale naših imena, dok smo sedele kod "Alaske". Da. Baš smešno, još uvek se sećam. Olimpija... Erika... Niki... Dileta... OlErNiDi... NiErODi... DiNiErO... Da! Diniero! Les Diniero, platiš dve uzmeš četiri! I smeh. A onda opet. N.E.D.O. I malo-pomalo i ostala smešna imena sve dok se ne dođe do pravog imena, jedinog mogućeg. O.N.D.E.2 Da. Veliki Talasi, jaki, talasi koji traže sigurnu luku da bi odmah zatim krenuli. Talasi jednog mora koje još uvek postoji. U inat svima koji kažu da prijateljstvo rođeno u srednjoj školi ne može da traje.
Erika se spotakne o stepenik na trotoaru. Ma! Pa zar stalno ovde padam? Stalno mi se to dešava. Stalno. I iznenada, razmišljajući o tome gde ide, priseti se mnogih stvari. Putovanja u London. Onog u Grčku. Bolnice. Kad je Dileta imala saobraćajnu nesreću. Koliko smo se bojali tog dana. A da nije uspela? Nemoguće. More kome nedostaje jedan talas. Ne. Ne bismo to dozvolile. A onda krišom koncert, beg na more kako bismo nabacile so pre mature. I ljubav. I onaj kompjuter koji sam našla. Onaj dečko pisac. Kako sam mislila da je to ljubav. I kako sam jedva čekala da to ispričam njima. Njima koje su uvek tu, iako starije i malo drugačije. Moje prijateljice. Zatim Erika uđe u svoju dvobojnu "lanču Y" i krene, upisujući šaru.
Dileta pogleda svoj odraz u staklu automobila. Danas joj je kosa nešto nakostrešena, mora da je od novog balzama. U reklami su rekli da daje volumen. Nisu lagali. Popravi štipaljkicu u obliku srca koja stoji sleva, iznad uha, i krene, ulazi u svoj crveni "matiz". Uključuje radio. Vrti stanice, i posle šuštanja, kratkih vesti i programa o ekonomiji i društvu, zaustavi prst, prestane da stiska. Ne. Neću ovo. I uzme torbicu iz vrata kola. Otvori i počne

1 Mario Đulijaći (Mario Giuliacci), meteorolog koji već desetak godina vodi TV prognozu. - Prim. prev.
2 Onde - (ital.) talasi. - Prim. prev.

da lista kompakt-diskove. Prvi, drugi, treći... Evo ga. Ponekad se čini da pesme znaju da su ti potrebne i učine sve da ih nađeš. Dileta uzme kompakt-disk i ubaci ga. Ah. Kompilacija koju smo poklonile same sebi u septembru, posle odmora a pre fekulteta. Svaka je izabrala nekoliko pesama i onda smo ih snimile u četiri kopije. Možda je posredi bio strah da se ne izgubimo. Bira prvu. Đorđa. Kakva si ti prijateljica. Dileta vozi i nastavlja da peva. I pomalo se uzbudi pomišljajući na tolike zajedničke trenutke. Da. Kakva si ti prijateljica, nemoj me nikad izdati, ljubavi odlaze, ti ćeš ostati. Tačno. Iako je bolje da moja ljubav ne ode. Inače, Filipo, polomiću te! Kakva si ti prijateljica, zovi kad ti treba neko da se smeješ.
Brzo prolazi vreme, mi ćemo čekati ovde između dve tajne... Da, čekaćemo i bićemo tu. Veruj mi, ja ću verovati tebi i satima govoriti i pričati o nama, ja sam ti bliska, nikad nećeš biti sama... Ne. I zaista se nadam da nikada ni mene nećete ostaviti samu. Kakva si ti prijateljica, ne menjaj se nikada, ako mi zatreba pomoć, znaću da si tu... I Dileta klizi kroz saobraćaj i peva sve glasnije. Skoro pa je stigla. I to tačno na vreme. Crveni semafor. Dileta lagano klima glavom, prateći muziku. Onda se iznenada okrene. Ne mogu da verujem.
"Erika!" Dileta spusti prozor. I ponovo je pozove: "Erika!"
Erika ne primećuje. Upali se zeleno i ona krene. Dileta odmahne glavom. Baš ništa ne vidi. Još se uvukla u pogrešnu traku! Kakav trkač! Dileta se postavi iza nje i počne da je sledi. Ionako treba da odu na isto mesto. Počne da joj ablenduje i da joj svira, smejući se.
"Ah, ma ko je ovako dosadan? Šta hoće ovaj?" Erika se upravo sprema da pokaže srednji prst, kad pogleda u retrovizor. Malo izoštri sliku. Prepozna brdo svetlih uvojaka. Ma daj, je l' to ona? Pa ona je luda! I počne da joj maše, ludirajući se. Pomalo se jure dok ne stignu na dogovoreno mesto. Parkiraju kao čudom. Izađu i potrče jedna drugoj u susret, grleći se i skačući kao lude.
"Eh, kao da se nismo videle sto godina! "
"Ma kakve veze ima! Volim te!", i nastave da skaču tako prilepljene, kao dva fudbalera posle važnog gola.
Nakon nekoliko trenutaka isplivaju i Niki i Oli. "Hej, ma šta radite! Šta, jeste li se smuvale?", i, ne razmišljajući mnogo, bace se i one u ovaj ludi zagrljaj, snažan, veseo, tamo, nasred parkinga i među tim ljudima koji prolaze ne shvatajući šta je s ove četiri devojke, koje galame u krugu. "Dajte, dosta... Moramo da odemo u kupovinu!"
"Kako si dosadna!"
"Da, da... Samo da znate da ja ne kuvam!" "Okej, hajde onda da kupimo pice!"
"Donela sam odličan, novi sladoled, kupujem ga kod 'San Krispina'."
"Čekajte... Čekajte... Kako to, Niki, odlučila si da nas poštediš? Udelićeš nam pomilovanje?"
"Kako to misliš?"
"Ne kuvaš, znači, nećeš nas otrovati!" "Budale!"
I nastavljaju da se šale nasred puta, gurkajući se i smejući se, tako, bez godina, gospodarice sveta, kao što se samo u nekim trenucima sreće može biti.

10.

Veče. Aleks se vraća kući. Na brzinu uđe i počne da pakuje torbu. Otvori orman. "Ah, dođavola, ko zna gde mi je spremačica stavila sorts..." Zalupi dve ili tri fioke. evo je majica..." Baš u tom trenutku zazvoni mobilni telefon. Pogleda na displej. To je Pjetro. Šta se to sad dešava? Nemoj mi reći da i ovog puta moram da idem da ga pokupim. Otvori telefon. "Već znam..."
"Šta znaš? Kako si mogao da znaš? Ne mogu da verujem da već znaš, kako si to uspeo?" Aleks hukne. "Zato što je uvek ista priča. Hoćeš da te pokupim."
"Ne. Još gore. Ništa od igre."
"Šta? Pa zar sam ja vrat polomio da dođem kući kako bih došao na mali fudbal i sad ništa od igre? Ne, odmah mi objasni, mora da se desilo nešto neverovatno kad ti preskačeš našu utakmicu!"
"Baš tako... Kamila je napustila Enrika." "Odmah dolazim po tebe."
Malo kasnije. Aleks i Pjetro su u kolima. "Pa kako se to desilo?"
"Ništa ne znam, baš ništa, prekidao mi je vezu, nije mogao da govori. Mislim da je u nekim trenucima i jecao."
"Ma baš! Al' preteruješ."
"Kunem ti se, što bih te zajebavao?" Zvrrr, ponovo zvoni Aleksov telefon. "To je Niki."
"Nemoj ništa da joj kažeš. Kaži joj da idemo na utakmicu, kao i obično..." već je trebalo da budemo na terenu, već je osam i deset."
"Pa, reci joj onda da večeras igramo kasnije." "Ali zašto?"
"Posle ću ti objasniti."
Aleks odmahuje glavom, onda otvori telefon. "Ljubavi..." "Hej, ćao! Mislila sam da si već na terenu..."
Aleks popreko pogleda Pjetra, koji radoznalo maše glavom kao da kaže: šta je bilo?
"Hmm, nisam... Igramo malo kasnije pošto je Pjetro, kao i obično, zaboravio da rezerviše teren.
"Stvarno? Ne lažeš me?"
"Ja? A zašto bih, ljubavi? Koji razlog bih imao da te lažem?" Aleks ponovo popreko pogleda Pjetra i zavrti glavom.
"Pa, ne znam, tako... Osećam... U svakom slučaju, htela sam da ti kažem da upravo idem kod Oli. Sve ćemo se tamo videti, ali mi se ispraznila baterija na telefonu. Možda te pozovem kasnije kad se vratim kući."
"Ali zar ne možeš sad da ga napuniš? Ili ponesi punjač sa sobom?"
"Ne... Već sam napolju i sad sam čula da je baterija prazna, počeo je da pišti..."
"Ah... Pa dobro, onda ga možeš napuniti kad stigneš kod Oli kući..." "Nijedna od njih nema isti punjač... Ljubavi, ali šta te brine? Ti ionako igraš fiidbal...."

,Ah, da, baš sam budala... Čućemo se."
"Naravno! Posveti i meni jedan gol ako ga daš, kao veliki šampioni, važi?" "Naravno!"
Aleks zatvori telefon i uputi Pjetru lažni osmeh. "Čestitam. Uvek uspeš da me uvališ u nevolju, čak i kada apsolutno nema potrebe za tim..."
"Što znači?"
"Ona veruje da idemo da igramo fudbal, a u stvari to ne radimo." "Pa, u čemu je problem?"
"U tome što sam je lagao."
" Zašto, ti je kao dosad nikad nisi lagao..." "Ne."
Pjetro ga netremice gleda, i uopšte nije ubeđen. U neverici digne obrvu. Aleks oseti da ga posmatra, prekontroliše ulice, pa pogleda Pjetra, onda ponovo ulicu, pa Pjetra. Na kraju popusti. "Dobro... Izuzev onda kada joj nisam rekao da se Elena vratila u stan
"Rekao si nikad! A lagao si je čak i za to da si se ponovo smuvao..." "Dobro, dobro, u redu je! Ali to je bilo pre više od godinu dana." "Pa šta?"
"Ne, 'pa šta' kažem ja! Je l' ti to mene ispituješ? Činjenica je da je večeras, posle godinu dana, ponovo lažem i to bez nekog posebnog razloga."
"Ne, razlog postoji." "A to je?"
"Evo, zamisli samo da sutra Niki sretne Suzanu i kaže joj da nismo igrali." "Pa... Šta je tu loše?"
"Loše je, jer ću ja večeras mnogo zakasniti, pošto sam joj rekao da počinjemo da igramo u jedanaest..."
"U jedanaest?"
"Ah, da, rekao sam joj da si ti zaboravio da rezervišeš teren i da su nam dali poslednji da igramo..."
"E pa stvarno!"
Aleks odmahne glavom i nastavi da vozi. Pjetro ga zagrli. "Hvala... Ponosan sam što imam prijatelja poput tebe..."
Aleks mu se nasmeši. "Kako bih voleo da mogu da kažem isto." "Ha...", Pjetro prekine zagrljaj i vrati se u sedište. "Stvarno?" "Ne..." I Aleks mu se naravno nasmeje i ponovo zavrti glavom.

11.

Enriko sedi na fotelji u dnevnoj sobi. U naručju drži malu Ingrid, koja spava.
"Shvatate li, telefonirala mi je... Telefonirala mi je u kancelariju i samo mi ovo rekla: 'Gospođica Dora će biti do sedam, a onda ide. Vidi da se pojaviš dotad, inače će Ingrid ostati sama'."
Enriko pogleda Ingrid, koja spava. Malo je Ijuljuška, onda joj prstom dotakne portiklu ispod brade, nameštajući je.
"Shvatate li?"
Aleks, Pjetro i Plavio sede na divanu prekoputa njega. Svoj trojici su otvorena usta.
Enriko gleda kako odmahuju glavom. Čini se da je Aleks najviše zaintrigiran. "A onda?"
"A onda sam stigao ovde jedva na vreme, gospođica Dora se spremala da ode." "Da, ali Kamila... Mislim, gde je Kamila?"
Enriko ih vedro pogleda. Onda proveri sat. "Leti. Za oko četiri sata stiže na Maldive. Ako pre toga avion ne padne, što bih ja tako želeo!"
"Na Maldive? A s kim?"
"S advokatom Beretijem, pristojnim gospodinom iz mog kruga poznanika, s kojim sam je ja upoznao."
"Ti? A zašto?"
"Kamila je htela da ovde u novoj kući nešto radi, radnici su nešto pogrešno izbušili u kupatilu i došlo je do velike poplave. I tako smo s advokatom Beretijem tužili firmu..."
"Naravoučenije? "
"Naravoučenije: Bereti je izgubio spor s firmom, a ja sam izgubio svoju ženu, koja je otišla s njim..."
Flavio se podigne s divana. Tek tada Pjetro primeti. "Pa ti si obučen za fudbal..."
"Ha, pa možda se ne sećaš, ali trebalo je da igramo utakmicu, zar ne?" "Ada!"
"Već sam kasnio... Presvukao sam se da me ostali ne bi čekali na terenu. Sve bi bilo normalno da smo igrali... Onda je došlo do ovog malog ekscesa..
"Da, da to nazovemo malim ekscesom!" Enriko slegne ramenima.
"Ma dobro, ionako bismo izgubili."
"Ja baš i nisam siguran... Po mom mišljenju, danas je bio dobar dan, mogli smo da pobedimo."
"Naravno." Enriko ih pogleda i raširi ruke. "Tako ću osećati krivicu i za ovu propuštenu pobedu."
"Ah, setite se da se igralo u jedanaest."
Flavio zbunjeno pogleda Pjetra, a onda se iznenada ozari; "Ah, znači igramo?" Aleks odmahne glavom. "Ma pusti, ne igra se..."
Pjetro, naprotiv, klima glavom; "Igra se, igra se."

Flavio sada više ništa ne razume. "Aman, je l' se igra ili ne? Hoćeš li se izjasniti, Pjetro?" "Pa, čujte, savršeno je jednostavno; ne igra se, ali se igra... Razumete?"
"Pa, nije baš najjasnije..." Pjetro sedne i raširi ruke.
"Okej. Dakle, dečaci, želim da vam objasnim kako sam ja shvatio stvari. Pravi problem je vernost."
Flavio ga radoznalo pogleda. "Što znači?"
Pjetro uz osmeh nastavi. "Beskorisno je tražiti vernost... Vernost ne pripada ovom svetu... Ili, bolje rečeno, ovom vremenu. Oskar Vajld je govorio da ono što je vernost za sentimentalni život, to je unutrašnja povezanost za intelektualni život; ukratko priznavanje prevare. Dakle, ja ću u jedanaest ući, umesto na teren... pod pokrivače jedne žene srećno udate za čoveka koji, naprotiv, igra... van kuće!"
Flavio krene prema kuhinji. "Žao mi je, ali ja se ne slažem s takvim idejama... Mogu li da uzmem nešto za piće?"
"Naravno, u frižideru imaš koka-kolu, pivo i neke sokove."
Flavio priča malo glasnije iz kuhinje. "Vernost je prirodna kad veza funkcioniše. Vidi se da kod tebe više ne ide tako dobro... Hoće neko nešto?"
"Pssst!" Enriko proveri da li Ingrid još uvek spava. "Flavio... je l' bi mogao da ne urlaš?"
Flavio se vrati u dnevnu sobu s pivom. Ovog puta govori tiho. "Ali, suočavamo se sa suštinskim temama!"
Aleks odmahne rukom u smislu: shvatićeš. "Pa naravno, kako ne... Ako je dozvoljeno ići u krevet s udatom ženom kad je muž van kuće..."
Flavio otvori pivo. "Shvatio sam, ali zar ne bi mogao da staviš Ingrid u krevetac, na stranu Pjetrove nedoumice?"
"Ah, da..." Enriko odnosi devojčicu u njenu spavaću sobu. "Baš ne može da se odvoji od nje, a?"
Pjetro odmahne glavom. "Ne. Pomisli da je pobegla s malom... Već bi se ubio."
Enriko se vrati u dnevnu sobu. Flavio sada sedi na divanu i svojom mirnočom pokušava da ga smiri. "Ti ovo s Kamilom nemoj da shvatiš tragično, moraš da pomisliš da je do juče sve bilo u najboljem redu... Nažalost, nešto je iznenada puklo."
"Da, cev u kupatilu..."
"I jedan ljubavni odnos..." Flavio dovrši piče i kao da mu je nešto palo na pamet. "Izvini, a onaj detektiv pre dve godine, ništa nije našao... je I da?"
Enriko pogleda u Aleksa. Aleks pogleda u Flavija. Flavio pogleda u Pjetra. Enriko je zaprepašćen. "Pa, stvarno sam ostao bez teksta... Pa, Alekse... Ti si svima rekao?"
Aleks netremice gleda u Pjetra. U stvari, rekao je samo njemu. Ovog puta baš je zabrljao, stvarno ga je uvalio u nevolju, mora da laže, po drugi put.
"Enriko, izvini... Bio je to preveliki teret za mene samog..."
Pjetro shvati da je zabrljao i odmah pokuša da izvuče stvar. "Okej, znali smo to dugo, Enriko, potražio si detektiva zato što nisi verovao Kamili, ali ne treba to tako loše da primiš. Mi smo tim i kao tim moramo da se suočavamo sa stvarima. Danas je red na tebe, ali sutra bi mogao biti moj ili njegov ili njegov."
Flavio i Aleks se odmah međusobno pipnu da prebace baksuzluk. Pjetro to primed.

"Beskorisno je, nema te stvari koja će te spasti od nečeg baksuznog: kad dođe red na tebe... došao je!" Ali, možda se Aleks ipak oseća krivim zbog nečega. Trebalo je da da oba papira Enriku! Ali, sad je već ovako urađeno.
Pjetro pljesne Enrika po ramenu. "Mi moramo da verujemo da je tada detektiv dobro radio... Ali ono što ponekad čovek neće da prihvati jeste da se ljubav završi i gotovo."
"Pa, hvala! Stvarno hvala!", Enriko, iznerviran, ustane. "Zahvaljujem, ti si baš ono što mi treba u ovim trenucima, ti si aspirin za glavobolju, sirup za kašalj..."
"Da, prezervativ za prostitutku! Ama, hoćete li prestati da se zaluđujete?", Pjetro gleda svoja tri prijatelja, vrteći glavom. "Kako još uvek možete da verujete u bajke? Danas više nego ikada, s mobilnim telefonima, četovanjem, SMS-ovima, žene varaju, zabavljaju se, flertuju, sanjaju, romantične su s drugima, ukratko, vole da varaju ni manje - ni više nego muškarci. Inače se ne bi mogao objasniti moj neverovatni uspeh, uključujući i ovo veče." Pogleda na sat. "Štaviše, nemojte da zbog vas zakasnim!"
Pjetro primećuje da ga ostali mrko gledaju. "Okej, onda da to postavimo ovako... Ženi nakon izvesnog vremena dosadi isto kao i muškarcu, nije tačna priča da mora da bude zaljubljena da bi imala seks, vi ste je izmislili, u stvari svi mi, muškarci, zato što nam se sviđalo da verujemo da će neka biti s nama samo iz ljubavi! Ali nije tako! Sviđa im se isto toliko koliko i nama, ako ne i više. I cela ona fama o priči kako bismo ih ubedili... Nije tačna! Kao što kaže Vudi Alen, voditi ljubav je bolje nego pričati... Pričanje je neophodna muka kako bismo došli do seksa. I tu je još nešto bolje od Balzaka: 'Lakše je biti ljubavnik nego muž, zato što je teže imati duha stalno, nego reći nešto lepo s vremena na vreme'. I to je potpuno tačno! Ja to vidim sa Suzanom, ponekad mi nije do toga, ali kao ljubavnik, ja dajem najbolje od sebe!"
Flavio se umeša. "Izvini, Pjetro, ali ja se apsolutno ne slažem. A šta je onda sa zadovoljstvom da zajedno gradite, željom za posebnošću, gde je to? Ja nešto radim za svoju ženu, ponekad s naporom, da bi se ona osećala ostvarenom, srećnom, zadovoljnom!"
"Ma zašto?! Da, delimično može biti srećna, ali na kraju je samo navika, žena se plaši novina! Znaš li koliko sam žena upoznao koje su samo zato što sam išao u krevet s njima iznenada poželele da napuste muževe, osećale su da kao neke heroine treba da preokrenu svoje živote... Ali, onda čim bi shvatile da ja u svakom slučaju nikad ne bih počeo neku priču s njima, iz straha od iste dosade za koju su mi više puta pričale, odmah su se vračale muževima, kao čudom, zaljubljenije nego ranije. I svaki put odlučivale su da odmah krenu na odmor! Znači, za neke od njih ja sam bio i terapeut! Ma, dajte, ljudi, ponekad je ljubav baš smejurija..."
Enriko ga iznenađeno gleda. "Znači, hteo bi da kažeš, budući da se Kamila ovako ponaša, ti joj upućuješ komplimente, ona je onda hrabra žena, drska!"
"Čuj, sad mi nije do priče o vašim problemima. Ne možeš generalizovati. Žene vam uliju poverenje da su tu, verne, daju vam sigurnost..." A onda, pogledavši Aleksa, podigne obrvu. "Možda vam kažu da im se telefon ispraznio, pošto ne mogu jednostavno da vam kažu: večeras želim da se vidim s nekim drugim... Zato što nema otvorenosti u vezi, vratili smo se na vreme pre '68! Svi varaju i svi se prave ludi!"
Aleks ga zaprepašćeno pogleda. "Čuj, Niki se zaista ispraznila baterija..." "A je li? Kako si tako siguran?"
"Zato što mi je ona to rekla..." "Odličan odgovor."
"A pre svega, da je želela da izađe s nekim drugim, rekla bi mi to!"
"Ovaj je još bolji... Oduvek sam voleo fantastiku... Viktor Igo je rekao jednu veliku istinu:

'Žena koja ima jednog ljubavnika je anđeo, žena koja ima dva ljubavnika je monstrum, žena koja ima tri ljubavnika je žena'. Znate li koliko je supruga ili zauzetih devojaka imalo nešto sa mnom? Udvaram im se, razbudim u njima uzbuđenje prvih izlazaka, iznenađenja u krevetu... I one na trenutak pomisle da napuste muža, ili ga čak malo i napuste, ali samo mentalno... ali se posle vraćaju, kukavice, baš kao i mi, a i baš zbog 'one strane' one su u potpunosti iste! Žene su muškarci sa sisama... ali bez jaja."
"Čuj, najgori si. Ali, zašto si se onda oženio?"
"Zato što ženi u nekom trenutku moraš pružiti tu sigurnost... koja treba i nama, zar ne? 'Porodica je zajednica koju je stvorila priroda kako bi se pobrinula za potrebe čoveka', govorio je Aristotel. A Suzana je bila prava osoba da se načini taj korak. Ali u bilo kom braku je isto, bez obzira na to da li ona ili vi niste više zadovoljni, nisu dovoljna deca, nije dovoljna kuća... 'Biti muž to je posao s punim radnim vremenom. Zato toliki muževi i ne uspevaju.
Ne uspevaju da se koncentrišu', govorio je Arnold Benet. I, dođavola, bio je u pravu! Svi želimo da se zaljubimo, želimo ljubav... i tražimo je svuda! Sanjamo je, jurimo za njom!"
Aleks odmahuje glavom. "Ma ko si ti, živa enciklopedija? Ispaljuješ citate ko niko..."
Pjetro napravi vedro lice i onda: "Pa naravno, pripremio sam se za ovu temu kako bih zadivio svoj slatki plen, one vole citate, šta misliš... A ovaj, inače, koristim kad me neko napadne, čuj: 'Odmah iza čoveka koji kaže nešto dobro dolazi, kao drugi po zasluzi, onaj ko ga prvi citira.' Ralf Valdo Emerson."
Aleks i dalje odmahuje glavom. "Nepopravljiv si. Ipak, ja se ne slažem i nikada se neću složiti s tobom. Moji su se uzeli i oduvek su srećni."
"Izuzetak koji potvrđuje pravilo." "I Nikini roditelji."
"Suviše je rano da bismo bili sasvim sigurni, naših su godina... A mi, kao što v i d i š . . . " o či m a pokaže na Enrika a da ovaj ne primeti, "svi se polako rušimo..."
Baš u tom trenutku zazvoni Aleksov mobilni telefon. "Ovo je Niki..." Otvori telefon. "Ljubavi! Pa, nije ti se ispraznila baterija?" Aleks zadovoljno pogleda u Pjetra i pokaže mu nešto ružno.
"Ne, uspela sam da ga napunim jer sam videla da i Olin punjač odgovara... Mi smo kod nje kući! Jeste li već završili s igrom?"
"Hmm." Aleks ustane s divana i ode prema spavaćoj sobi. Pjetro ga gleda i uzdiše obraćajući se ostalima.
"Videćete, čini mi se da i on ima neki problem." Udaljivši se od tuđih ušiju, na sigurnom, Aleks nastavi: "Da, prekinuli smo, jer se jedan povredio..."
"Ozbiljno? A ko?"
"Ne, ne znaš ga, jedan iz drugog tima... Ah, a onda smo došli kod Enrika, pošto on nije igrao..."
"A što, nije mu dobro?" "Još gore..."
"A šta je?"
"Žena ga je napustila." "Ah." Niki zaćuti. "Niki?"
"Da?"

"Nažalost, dešava se."
"Ah, ma naravno... Nego samo čovek obeća nešto pred Bogom i želeo bi da sve bude kako treba... a ono..."
Aleks je napregnut, radoznao. "A ono...?"
"Ništa... Nismo sposobni da ostvarimo san." "Da, Niki, ali nemoj da te ovo oneraspoloži."
"Ne, samo mi je žao. Vidim nesposobnost jedne osobe da dovede do kraja nešto." "Možda su oboje želeli, ali onda se nešto promeni..."
"A hoćemo li se mi promeniti?" "Nadam se da ne."
"I ja isto..." A potom veselijim glasom: "U svakom slučaju nismo ništa obećali, zar ne? Ne.
Pa dobro, sad se vraćam svojim prijateljicama."
"Okej, čućemo se kasnije." Aleks gleda zatvoreni telefon i na tren ostane pometen. Ta rečenica. Nismo ništa obećali. Kakve to veze ima s ovim? Zašto je to rekla? A i rekla je tako veselim glasom. Ma šta je to značilo; sva sreća pa nismo ništa obećali? Lagano ga uhvati grč u želucu. Hm. Onda vrati telefon u džep i vrati se u dnevnu sobu.
"Sve u redu?", pita nasmejani Pjetro, i to naročito radoznalo. "Da, sve je u najboljem redu."
Enriko ih ošamućeno gleda. "Zahvaljujem vam zbog vašeg interesovanja i topline. Uvek sam znao da mogu da računam na vas."
Pjetro preteranim gestom raširi ruke. "Da, da, sada nas nećeš uveriti da ti je ova stvar iznenada došla iz... u..., iznebuha... Ona verovatno nije bila vesela, žalila se, nije bila zadovoljna."
Enriko ga zbunjeno gleda. I Aleks i Flavio. "Izvini, a otkud ti znaš?"
"Pa", Pjetro šara očima, uhvaćen u krivom trenutku, "neke stvari se razumeju... Čitalo joj se na licu, eto, naravno, potreban je osećaj. A meni on sigurno ne manjka. A sad me izvinite, moram da odem da pojebem tu ženu koja je sama u kući." Onda pogleda na sat. "Da... deca spavaju, a biće da je on već zvao i obavio umirujući razgovor. Ćao, društvo, čućemo se sutra."
I izađe, zalupivši vrata iza leđa.
"Ne manjka mu osećaj, a? Životinja, eto šta je on!"
"Pa", Flavio slegne ramenima, "u svakom slučaju, u pravu je, živi punom parom, briga ga, provodi se kao da ima osamnaest godina. "
Aleks je iznenađen. "Čudno da tako misliš, ne uzimaš u obzir da ima ženu, a pre svega dvoje dece! Ako odlučiš da ih imaš, automatski si napravio drugačiji izbor u životu i ne možeš da budeš tako neodgovoran..." Baš u tom trenutku Enriko sa stočića uzme fotografiju. Na njoj je Kamila i u naručju drži tek rođenu Ingrid. "A šta je ovo, a? Šta je onda ovo? Fotomontaža? Mama sa svojom ćerkom!" I u besu hitne fotografiju o zid, i ova se razbije u paramparčad.
"Polako, Enriko...", Aleks pokušava da ga smiri. "Poznajem ženu koja je dobila dete i ostavila ga ovde u Rimu s ocem, jer je želela da proba neki novi život pa je odletela u Ameriku... Druga je ostavila dete ocu i otišla da živi u London, a još jedna je isto uradila i sad

radi u Parizu..."
"Shvatio sam, znači Kamila, koja je meni ostavila Ingrid i otišla na Maldive na 'samo' nedelju dana na odmor s drugim, skoro je normalna."
"Možda će se predomisliti." "Možda će se vratiti."
"Da, možda, možda... Ja samo znam da moram da nađem novu bebisiterku..." "A Dora?"
"Ne znam kako, ali našao ju je advokat Bereti..." "Pa šta onda?"
"Iz solidarnosti je otišla i ona..."
Flavio je preneražen. "Ali, iz solidarnosti s kim? Čini mi se da su danas svi poludeli..." "Činjenica je da sam već dao oglas, moram da obavim razgovor s nekoliko bebisiterki!" "A šta je to, X faktor?"
"Da... Kamo sreće!"
"Pa, mogao bi da vidiš koja najbolje peva buji-paji!" "Blago vama, uvek vam je do šale!"
Enriko se ponovo baci na divan raširenih nogu i zabaci glavu unazad. Flavio i Aleks ga gledaju. Onda razmene poglede. Flavio slegne ramenima. U suštini stvarno je teško pronaći prave reči za prijatelja koji pati zbog ljubavi.
Tu je, u svojoj patnji, usred hiljadu beskorisnih pitanja, a ti u džepu imaš samo svoje odgovore, lične, relativne, apsolutno neodgovarajuće za tuđi život. Onda Aleks sedne blizu njega. "To je bilo samo da ti prikaže bolju stranu..."
"Ali nema bolje strane..."
"Znaš šta je govorio Fridrih Kristof Etinger? 'Bože, daj mi vedrine da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim one koje mogu promeniti, i mudrosti da to dvoje razlikujem.'"
"Ličiš na Pjetra sa svim onim njegovim citatima kako bi opravdao želju za seksom..." "Postoji samo jedna razlika, ovaj citat je koristan i služi samo da te natera da razmisliš o
situaciji u kojoj se nalaziš."
"Ali, ko je bio taj Fridrik Kris Tinger? Nikad nisam čuo za njega..." "Fridrih Kristof Etinger. Duhovni vođa."
"Shvatio sam. Hvala na savetu, Alekse, praktično mi govoriš kako treba da se zamonašim!"
"Ako je do toga, ovu rečenicu izgovaraju i u Grejsinoj travi, gde se ljudi različitih godišta razbijaju od 'trave'... Znači, shvatimo to ovako, postoji mnogo stvari na ovom svetu, jedini stvarni problem je kako ćemo ih shvatiti."
Enriko se smeši. "Znaš, ponekad mi se reči veoma sviđaju... Ali, onda zastanem i pomislim: jebote, kako mi Kamila nedostaje. I onda sve misli nestanu u ništavilu, čak i sve te lepe fraze tog tvog duhovnog vođe... Meni dolazi samo jedna od Vaska: 'Ja sam taj koga boli stomak, ne tebe'."
Aleks se nasmeši. Da, bol pripada onome ko ga oseća i ne postoji reč koja bi ga objasnila niti učinila da se bolje oseća onaj ko pati. Ne mogu reći da nije u pravu.

12.

Oli vidi da je Niki čudna. "Hej, šta ti je?"
"Zašto?"
"Napravila si neku facu..."
"Ne, ništa. Enriko se rastao od žene."
Erika pravi frape za sve; jagode, banane, breskve i mleko. Isključi sokovnik. Razmisli na tren. "Koji je Enriko? Ah, da... Ne, ne sviđa mi se..."
"Erika!"
"Čujte, devojke, upravo prolazim kroz neki period onako..." "Ti čitav život prolaziš kroz neki period onako!"
"Ma, šta pričaš! Smuvala sam se s onim Stefanom, mislila sam da je neki pisac, a u stvari je samo radio kao lektor za neku izdavačku kuću..."
"Shvatam, ali je l' važniji bio njegov posao ili kako si se osećala uz njega i šta ti je značio?" "Ne znam, ali nekako je bilo kao da me je na neki način slagao!"
"Ali ti si sama izgradila fantaziju s onim kompjuterom koji si našla i zamišljala da onaj ko je s druge strane mora da bude tvoj princ na belom konju!"
"Ma šta pričaš! Ali ne baš ni lektor ljubića!"
"A u svakom slučaju, posle Stefana lektora, imala si Serđa slikara, Đankarla doktora i Frančeska fudbalera... Je li moguće da nijedan od njih nije odgovarao ili potrajao duže od mesec dana?"
Erika hukne. Ponovo uključi sokovnik. Onda digne glas kako bi nadjačala zvuk. "Okej. Upravo eksperimentišem. Šta je loše u tome? U suštini, ako devojka ima samo jednu priču iza sebe, šta će pa razumeti o ljubavi? A onda, dok to radi Oli, sve je u redu, a ako ja radim, nije..."
"Ma, kakve veze ja imam!", Oli skoči s divana, dohvati jastuče i baci ga na Eriku. Nastavi da se dere. ja i ne uzimam one na -ik! Hajde, reci ko je ovo! Ozvaldo, službenik?! Đustino, carinik?! Ili Saverio, predradnik?!"
Niki se nasmeši. "Ne, Saverio je sokovnik! Ma isključi tu stvar!" "Bravo... Dobro... samo vi zajebavajte. Zove se Đovani i zubar je." "Pa, ako ništa drugo može da posluži..."
"Po mom mišljenju, ti si negde duboko u sebi još uvek zaljubljena u Đoa." "Ma šta pričaš?"
"Ti stalno govoriš 'ma šta pričaš!' Oli imitira Eriku visokim glasom. "Ali, po mom mišljenju", i namigne joj, "duboko u sebi ja govorim istinu!"
"I po mom. Ti nikad nisi uspela da prevaziđeš činjenicu da dečko iz 'Tri metra iznad neba', tvoja prva važna priča, nije potrajao... Razvedri se, to je prirodno, čovek raste, menja se."
"U stvari, draga Oli, čini mi se da ti baš brzo rasteš, tvoj Mauro vodoinstalater je trajao samo tri nedelje."
"Kulturne nepomirljivosti."

"Po mom mišljenju, ti si nepomirljiva i gotovo."
"Ma šta pričaš! Ovog puta ja to kažem s razlogom! Ja sam se promenila, prvo sam imala dečka svake nedelje, sada sam da Đampijem dobrih šest meseci. Erika je uvek bila s Đoom, a sada je s drugim svake nedelje."
"Svake druge..."
"Ma nije valjda!" Dileta se nasmeši. "Pre nego što mi izbaksuzirate, da li biste mogle da ne uzimate u usta moju situaciju? Ona je vedra i mirna i napreduje punim jedrima, prema mirnoj luci..."
"Samo ako se ne oklizne!"
,Aha, evo baksuza!"
"Ali, izvini, sve smo mi bile u krevetu s još najmanje jednim muškarcem sem onog koga sad imamo. Ako ne i s više..."
Erika slegne ramenima. "Dobro, nemojmo tražiti dlaku u jajetu..." "Moj prvi je baš imao jaja..."
"Oli! Kako si dosadna!"
,Ah, kad ima, onda ima."
Niki odmahuje glavom. "Okej, ja sam htela da povedem jedan ozbiljan razgovor. Odnosno, Dileta, objasni mi jednu stvar, ti si sada s Filipom i možda ćeš biti celog života s njim, samo s njim, zar nećeš isprobati i druge muškarce u seksu sem njega?"
Dileta slegne ramenima. "Pa, i moja majka je isto uradila s mojim ocem..." Oli klima glavom. "Razumela sam, to je nasledna bolest!"
Dileta se ne slaže. "Ili prenosna vrlina! Zašto to shvataš kao nešto negativno?"
"Pa zato što se, bez razlike, ne može voleti u apsolutnom smislu. To je čak i Erika ranije rekla. Ovo je čista filozofija!"
"Da, s buvljaka!", Dileta sedne na divan. "A i suviše je rano da se bilo šta priča, možda ćemo se sve promeniti u narednih nekoliko godina."
Erika stiže donoseći poslužavnik s četiri ogromne čaše frapea.
"Evo, zasladite se, zmije. Ipak vaši razgovori ne uzimaju u obzir Niki na pravi način! Ona je događaj, italijansko čudo... Odnosno, na stranu beg na ostrvo s kog se vratila, Aleks se nije ponovo smuvao s Elenom i ne samo to... On i Niki traju!"
"Evo jednog od onih slučajeva kad bi žena trebalo da ima jaja!" "Zašto?"
"Da ih pipne da otkloni baksuzluk!"
Sve tri se nasmeju, dok Erika pije svoj frape. "Ja ih sa strane vidim kao srećan par, u stvari super srećan, a i svi ti parovi s određenom razlikom u godinama kao Melani Grifit i Antonio Banderas, Džoan Kolins i Persi Gibson... Demi Mur i Ešton Kučer, Gvinet Paltrou i Kris Martin... Moram da kažem da su potrajali, štaviše". One su se čak i udale!"
"Baš tako!" Oli, Dileta i Erika u tom trenutku radoznalo pogledaju u Niki.
"Baš tako - šta?"
"Ne, kažem... baš tako... je l' već došlo do razgovora?" Niki ih osmotri trenutak. "Šta hoćete da znate?!"
"Da li je rano da se svađamo koja će ti od nas biti kuma!"

Niki podigne obrvu. "Pričali smo o deci, ali ne o braku." "Kako to?"
"Otkud znam? Tako je ispalo. Znaš, kad pričaš i kažeš nešto, eto... Voleli bismo četvoro, dva dečaka i dve devojčice!"
"Ma baš! Pa vi ste ludi!"
Erika se nasmeje. "Četvoro... Meni se čini da je to neodrživ broj. Ja bih zaboravila čak i imena. Samo da ih uveče pozoveš za sto, večera bi se ohladila!"
"Pa izvinite, kad neko sanja, bar sanja naveliko, zar ne? Uvek ima vremena da se saberemo. U svakom slučaju, čim budem imala novosti, reči ću vam. Ah, kad smo već kod toga, danas sam na fakultetu upoznala jednog. Uopšte nije loš.,."
"Niki!"
"U stvari, nisam ga zaista upoznala, jer sam mu rekla da sam ove godine već upoznala mnogo ljudi."
"Ha-ha! Ovo je dobro! Stvarno si genije, Niki!"
"Ma kakvi... Rečenicu sam ukrala iz onog divnog filma Šarada, s Odri Hepbern i Kerijem Grantom."
"Eh, šteta, šala je baš ličila na tebe!"
"Tačno, sad kad pomislim, mogla sam ponovo da je prodam..." "Pa ionako možeš da je prodaš!"
"Ma ne...", Dileta se osmehne. "Možda svi znaju za film ili se sećaju te fore." "On se nije setio."
Oli se uozbilji. "Izvini, Niki, ali zbog nekog koga nisi htela ni da upoznaš stavljaš na probu svoj predivni odnos s Aleksom i veseli plan od čak četiri klinca?!"
"Ma dajte, jeste li lude? Ja sam htela vama da ga predložim. Ako tebi, Oli, dosadi da budeš ljubomorna na Đampija, ako ti, Dileta, želiš s pravom da probaš nešto izvan svoje 'apsolutne ljubavi' i ako ti, Erika, naročito, kao i obično posle nedelju dana..."
"Dve!"
"Dobro, posle dve nedelje prekineš s novopridošlim zubarom... Evo gde vam je već spreman pratilac!"
"Baš... Ima nas koji imamo rutinu. Mi imamo pratioce!" "Pazite, uopšte nije loš!"
"Vidi se da ti se sviđa!" "Kažem to za vas!"
"Da, da, kako da ne..." I nastave tako da se smeju i šale, ispijajući dobar, tek napravljeni frape, gledajući se u oči, bez ikakve sumnje ili male senke.
,Ali. da vam kažem... Predomislila sam se. Ne cenite dovoljno moj gest... Dakle, neću vam iznajmiti svog pratioca! Suviše mi se sviđa! I Talasi se bace zajedno na divan.
"Upomoć... Vi ste lude... Šalila sam se..." "Ne, ne, ti to ozbiljno kažeš!"
Postoje stvari olako izrečene koje kriju više istine nego što izgleda. Talasi nastavljaju da se igraju, guraju se, vuku jastučiće, tuku kao u ragbiju, pijući frape pre nego što se prospu posvuda, po odeći, na divan. Prijateljice. Oduvek. Kao uvek. Prijateljstvo je tanak, otporan konac koji obavija život i sve njegove promene.

13.

Aleks i Flavio izlaze iz Enrikove kuće. Flavio se presvukao, ponovo je u farmerkama i namešta džemper.
"Jadan Enriko... Baš mi je žao, još se sećam njegovog venčanja, bio je najsrećniji čovek na svetu. Pre koliko vremena je to bilo?"
"Šest godina, nije čak ni stigao do krize sedme godine, ali je ipak isuviše trajao. Ima ih koji izdrže godinu dana, šest meseci... Da i ne pričamo o ljudima iz sveta zabave. Sećaš li se one priče od pre nekoliko godina, o onoj glumici... kako se ono zvala? Ah, da, Klaudija Pandolfi. Eto, ona je sve zeznula, venčala se i razvela posle sedamdeset i pet dana..." tu je i onaj mit o Polu Njumenu, koji je uvek bio samo s jednom ženom, srećan i zaljubljen par. Čuvena je njegova rečenica: 'Zašto da idem okolo da tražim hamburger kad me kod kuće čeka dobar i zdrav biftek?'"
"Idi pa to reci Pjetru. On je zadovoljan i s hladnim hot-dogom, samo da ga pojede napolju!"
Flavio zastane u dvorištu i otvori sportsku torbu. "Šta radiš?"
"Ništa." Uzme majicu, mantil za kupanje, otvori česmu i malo ih poprska. "Ali čisti su..."
"Baš tako, idi ti pa objasni Kristini zašto nismo igrali." "Ljudi, pa vi ste paranoični..."
"Oprez nikad nije naodmet. Sem toga, najčistiji je najgluplji." "Ne razumem?"
"Naše žene nikad ne bi poverovale u to da nismo igrali da bismo tešili Enrika. Znači, bolje je da smo igrali!"
Aleks krene prema kolima. "Stvarno nemam reči..." Flavio ga odmah sustigne. "Mogu li da ti kažem jednu stvar, Alekse? To sam naučio iz iskustva. One nikad ne smeju ni najmanje sumnjati, inače je gotovo. Moraš da ulivaš sigurnost. "
"Iako si se već oženio?"
"Pa naravno! Naročito tada! Vidiš kako to kažeš? Čak iako si se 'već' oženio. Kao da se nešto završilo, nema više pritiska. U stvari, tek tad počinje!
"Ma ne, ja sam mislio da ako si se već odlučio nju da oženiš, znači da si pronašao pravu ženu, da je ona ta koju si tražio. Ne može više biti pritiska, već harmonija, drugarstvo, poverenje... Ukratko, tim koji pobeđuje. I to bi tako trebalo zauvek da bude!"
"Eto, baš si rekao pravu stvar!" Flavio uđe u svoja kola. "Tako bi trebalo... Ali, da li je? Prvo te je Niki zvala i telefon je radio. A sada? Sada radi ili je isključen? Imaš poverenja u nju? Da li je stvarno u kući svoje prijateljice? Da li je s njima? Ili radiš kao ja, koji nikad nisam posumnjao u Kristinu i živim bez ljubomore, a ona, verujem, ceni to moje neograničeno poverenje. Ili ćeš kroz deset minuta probati da nazoveš Niki. I to ne samo da bi je čuo. To znaš samo ti." Flavio se široko nasmeši. "Samo ti. Ti i niko više. Poverenje ili ljubomora, pitanje je sad!" I krene, ostavljajući ga tako, samog, nasred ulice. Aleks sačeka samo da Flavio skrene iza ugla. Odmah izvadi telefon iz džepa i ukuca broj. Na trenutak tišina, suzdržanog daha i srca, zabrinut da je Nikin telefon možda isključen. Onda iznenada zvuk.

Zvrrr... Zvrrr... Aleks se osmehne. Slobodna veza. Uključen je. A sad? Sad će odgovoriti... zar ne?

14.

U Olinoj kući, Niki se i dalje smeje i šali s prijateljicama. "Ma daj, samo što niste prosule frape na mene! Jao... daj!" "A šta hoćeš, ionako je hladan, dobro će ti doći za noge!" "Ne, isprljaće ih!"
"A ko to treba da ti ih vidi... Samo Aleks, je l' tako." "Ne znam..."
"A je li?", i skoče na nju i počnu da je golicaju.
"Ne, molim vas, ne golicajte me, loše mi je. Jela sam. Upomoć, dosta, ispovraćaću se na vas! Kunem vam se da ću to uraditi..."
"Onda odmah reci kako se zove taj dobar tip koga si upoznala!"
Niki se smeje i brani ispod njihovih ruku, klizi po tepihu i bezi izvijajući se prema svojoj torbi.
Baš u tom trenutku začuje mobilni telefon koji je namestila na vibraciju. To je Aleks, koji je ponovo zove. Jedno, dva, tri zvona. Niki potraži telefon u tašni, pronađe ga i na kraju odgovori.
"Konačno! Ma šta se to dešava? Zašto se ne javljaš?" Aleks je vidno uznemiren. Niki pogleda svoje prijateljice i za tren joj sine ideja.
"Ah, ćao... Kako si... Koje iznenađenje!" Onda pokrije mikrofon rukom i okrene se svojim prijateljicama. "To je on, to je on. Ne mogu da verujem!" Poskoči u mestu, neverovatno srećna.
"Ni mi", šapne Oli, približavajući se. Odmah su sve oko nje, sudaraju se s njom, prilepivši uši uz telefon samo da čuju glas, a naročito ono što bi mogao da kaže novopridošli.
Aleks zaprepašćeno pogleda telefon. "Ali, kakvo iznenađenje, malopre smo se čuli!"
Niki shvati da će ga prepoznati i iznenada se odmiče od grupe. "Pa, za mene je uvek iznenađenje da te čujem... Znaš, danas si baš bio sladak?
"Danas? Kad smo se videli? Zar ono što sam se pozdravio s tobom u pidžami..." "Baš tako, baš si bio lep tako... u toj pidžami..."
Aleks je sve zaprepašćeniji. "Niki... Ali šta ti je, pila si?" Trenutak kasnije, Niki više ne može da se drži podalje od Talasa, koje je na kraju drže tako da ne može da se pomeri. Pokušava da ne ispusti telefon, pokriva ga rukom. "Ne, dajte, stanite, on je moj, moj je..."
Aleks sluša sav taj džumbus.
,Ali šta je tvoje? Niki?"
Oli joj otme "nokiju" dok Aleks pokušava da shvati bilo šta. "Halo, halo, Niki? Ali šta se dešava?"
Oli sluša na telefonu.
"Ne, stani, daj mi ga... Daj mi ga!" Niki se bori, pokušavajući da uzme telefon, dok je Erika i Dileta drže, a Oli ga odmah prepoznaje. "Ćao, Alekse!"
"Ko je to? Oli?"
"Ma da, naravno! Ja sam. Kako si?"
"Odlično, ali šta se desilo s Niki?" Oli je pogleda, dok je ostali Talasi drže.

"Morala je da otrči do kupatila. već ima sat vremena kako joj se piški... Pile smo frape, čajeve, znaš kako je... Ah, evo je, vratila se, dajem ti je."
Talasi je puste. "Halo?" Aleks je sve zaprepašćeniji nasred ulice. "Niki, ali šta je to, šta se to dešava?"
"Pa rekla ti je Oli, zar ne? Morala sam da piškim, baš nisam mogla više da izdržim!" "Izvini... Zar nisi mogla da pričaš sa mnom i iz kupatila?"
"Da pričam s tobom dok piškim? Ali na mobilnom telefonu sam! Svinjo! Ovaj ima i kameru i ti to znaš... Hteo si da me špijuniraš, a?"
"Ja? Vi ste sve lude! Dobro, ja sad idem kući. Čujemo se kasnije?" "Okej, kad stignem kući, zvrcnuću te..." Niki prekine.
Erika je iznenađeno gleda. "Hej, pa koliko puta se vas dvoje čujete?" "Mnogo... Baš mnogo, kad god poželimo."
"Gore nego ja kad sam bila s Doom."
"Nadam se samo da će se bolje završiti! Bez uvrede, važi?"
,Ah, mogla sam da se kladim da to nije onaj." O l i veselo slegne ramenima. "I ja."
"Ma šta to pričate... Ako ste već htele da čujete njegov glas preko telefona, to je zato što niste bile sigurne. Kako lažete..."
Dileta sedne na divan. ,Ja sam bila sigurna da je Aleks." "Zašto?"
"Osećaj... Ti nikad ne bi mogla da ga iznenada napustiš i onda odmah da se čuješ s nekim drugim."
Niki se pravi važna. "Nikad se ne zna... Čovek se menja, i vi ste to rekle. A onda, nikad ne reci nikad. Naravno, i ti, Oli, mogla si nešto bolje da izmisliš, ona priča kako mi se piški baš i nije neka!"
,Ali on je poverovao..." "Želeo je da poveruje..." "Erika!"
"Ja mislim da muškarci ponekad savršeno dobro znaju kako stoje stvari, ali se prave, ne žele da prihvate realnost. Pogledaj Đoa: on misli, otkad smo se mi rastali, ja sam se čula s nekima, ali nisam imala ništa s njima..."
"Zamisli samo da zna." "Mislim da ne bi poverovao!" "Da, i ja tako mislim..."
"Po mom mišljenju, tako bi se šokirao da bi postao peder." "Oli!"
"Pa naravno! Kad bi muškarac otkrio da se njegova žena tako promenila, odmah bi počeo da odbija ceo rod! A sem toga, ja nemam ništa protiv gej ljudi, štaviše..."
"Šta ti to znači?"
"Večeras sam vas pozvala da proslavimo! Izabrana sam za stažiranje kod jednog stiliste!
A oni su svi gej!" "Super!"

"Zato što su gej?"
"Ne, stažiranje je super!" "Da, presrećna sam..." "Predivno! Čestitamo..."
Oli otrči u kuhinju, uzme jednu crveno-belu tortu s mašnicama s natpisom Stažista... Bez rizika! sa sve uskličnikom. I stavi je na sredinu velikog stola u trpezariji.
Sve priđu bliže. "Šta ovim hoćeš da kažeš?"
"Da ne rizikujem sudbinu Monike Levinski... Rekla sam ti! Moj šef je gej! "Oli, stvarno si super!"
"Stvarno sam srećna! Bar ću uzeti neki dinar i neću se oslanjati samo na svoju majku..."
,Ali to što imaš ovaj stan duguješ pre svega njoj!" "Naravno! Ko bi to mogao da priušti sebi da nije..."
"Vidi nas tri, stanujemo u kući kod roditelja, doživotne devojčice..." "Ne, postoji način." Oli doda prvo parče.
Uzima ga Erika. "Da, naravno, da nas nekako usvoji tvoja majka i posle finansira." "Ili da se udate."
"Tužno!" "Udati se?"
Niki uzima drugo parče. "Ne, nego to uraditi samo da bi se izašlo iz kuće..." "Pa, znaš, gomila ljudi je to tako uradila..." Dileta uzme poslednje parče.
"Dobro, ali mora da ostane neki san... Ako i to postane čist prelazak, gde je zadovoljstvo?"
"Da, u pravu si." I ovog puta sve se slože, bar povodom ovoga. I jedu ovu tortu sa šlagom i nežnim ružičastim mašnama od šećera, smešeći se, razmišljajući u tišini, svaki čas uzvikujući: "Mmm... Što je dobra!"
"Da... još jedan kilogram... Baš ovde."
S radošću u očima, neizvesnom budućnošću, ali s toliko slatkog u ustima i sve imaju onaj mali veliki san u srcu. Sopstvena kuća, gde će se osećati slobodno i na sigurnom. Iznajmiti je, sagraditi, izmisliti. Još jedan način da se osete starijima.

15.

Noć u gradu. Noć ljudi koji se upravo spremaju za spavanje i onih koji to ne uspevaju.  Noć laganih misli koje Ijuljuškaju san. Noć strahova i neizvesnosti koje ga potiskuju. Noć misli i ljubavi da bi otvorili ove ruke prema novim svetovima, kao što peva Mikele Carilo.
Malo kasnije, zadovoljna i vesela, Niki leže u krevet i šalje SMS Aleksu.
"Ćao, ljubavi, vratila sam se kući i upravo se spremam za spavanje, Nedostaješ mi."
Aleks se smeška čitajući, a onda odgovori. "I ti meni... Uvek. Ti si moje noćno sunce, moja mesečina po danu, moj najlepši osmeh. Volim te."
I sve izgleda lepo. Lagani noćni povetarac, poneki oblak koji kao da klizi [)o ovom velikom plavom tepihu. Pa ipak, ovo nije mirna noć.
Malo dalje. U nekoj drugoj kući. Neko i ne pomišlja da zaspi.
Enriko korača gore-dole po dnevnoj sobi, onda tiho uđe kod devojčice u sobu, zabrinuto je gleda u polumraku, maleno lice sakriveno pod pokrivačem, tiho disanje, tako tiho da Enriko mora da se približi kako bi ga čuo. I svog ga udiše, do kraja, sa svim njegovim nežnim notama, s tim mirisom novorođenčeta, tu svežinu, tu magiju koju daju tako male ruke. Nesigurne su, otvorene, obavijaju jastučić, u njenom ličnom malom svetu i onda su ponovo, lagano, zatvorene, ali uvek odaju neverovatnu vedrinu. Enriko dublje uzdahne i onda izađe ostavljajući prorez na vratima. Ponovo jak, obnovljen ovim svojim delom, samo svojim, čudom života. I samo na trenutak njegov um odleti daleko prema morima, planinama, drugim zemljama, rekama, jezerima i opet zemljom da bi došao tamo, na tu plažu. I zamišlja Kamilu kako hoda po sunčevoj svetlosti po tom pesku, duž mora, s pareom vezanim oko struka, smejući se, šaleći, ćaskajući s onim ko je pored nje. Ali vidi samo nju i ništa više, njen osmeh, njen smeh, njene lepe bele zube, njenu kožu vec blago potamnelu, i skoro joj se približi, okrzne je, voli je po poslednji put. Kao da je Denzel Vošington u filmu Deža vi s  onom prelepom crnkinjom. Onda je Enriko vidi kako ulazi u bungalov, a on ostaje napolju. Tamo, sam, napušten, uljez, neprimeren, neželjen, suvišan. Dok se neko drugi uz osmeh uvlači na njegovo mesto i zatvara vrata. I tako ostane da izdaleka gleda, da zamišlja, da pati sećajući se želje, strasti, ukusa njenih poljubaca, uzbuđenja dok ju je svlačio, njenog finog veša, njenog pokreta kojim zabacuje kosu, svlači čarape, opruža se po krevetu, mazi... I patnja postaje ogromna i pretvara se u bes, i u tišini oseća svoje vlažne oči i ogromnu prazninu unutra. Pati, ali pre nego što padne prva suza, on priđe kompjuteru. I lagano se vrati mir, prikriveno, kao ovo svetio koje osvetljava ekran. Dug udah. Još jedan. I još jedan. I bol lagano ode. Lagana misao koja odlete kao galeb koji nisko leti nad maldivskim talasima.  I gorka istina; rasteš, eksperimentišeš, učiš, misliš da znaš kako funkcioniše, misliš da si pronašao pravi ključ da razumeš i suočiš se sa svime. A onda, kad to najmanje očekuješ,  kada ravnoteža izgleda savršena, kada misliš da si dao sve odgovore ili barem veći deo, evo novog kviza. I ne znaš šta da odgovoriš. Nespreman si. Shvataš samo da ti ljubav ne pripada, to je onaj čudesni trenutak kada dve osobe zajedno odluče da žive, zajedno da probaju sve do kraja, sanjajući, pevajući u duši, osećajući se lakima, jedinstvenima. Ne — misleći više   ni
o čemu. I tako sve dok to oboje žele. Sve dok jedno od to dvoje ne odleti. I neće biti načina, ni reći koje bi ono drugo prizvalo pameti. Zato što u ljubavi pameti nema... Enriko je tamo,  sam, da gleda koga nema više. Ostaje samo taj galeb da mu se divi. Ovlaš dotačinje vodu, talase, i kao da piše "kraj" klizeći po moru.
Enriko po poslednji put uzdahne, otvori Gugl, otkuca tu reč i klikne na "potraži". I na monitoru se pojavi jedino moguće rešenje u tom trenutku: bebisiter.
Oli završava pranje tanjira iz kojih su njene prijateljice Talasi jele tortu. Stavi ih u sudoperu i pusti vodu da poteče. Sakupi četiri kašičice i ostavi ih u jednu čašu, onda se  vrati

u dnevnu sobu da uzme ono što je ostalo od torte. Baš smešno, pojele su je presekavši je baš napola. Tako se natpis izmenio. Biće da je to igra sudbine ili očajnički pokušaj Talasa da drže dijetu? Činjenica je da je ono "bez" nestalo i Oli stavi tortu u frižider s čudnim predosećajem, skoro pretnjom, opasnošću koju joj poručuju slova koja štrče usred ove poslastice ostavljajući gorku pomisao: Stažista... rizik!
Dva sata po ponoći. Pjetro kradom izlazi iz ulaza. Pokušava da sakrije lice, kao lopov koji je upravo pokrao neki apartman. Ali, dvoje ih je u stvari koji su počinili nedelo, kao da su oboje priznali da nisu u stanju da žive jednostavno s onim što imaju. Žele više, žele nešto drugačije. Žele ono što nemaju i kradu uzajamno.
Pjetro uđe u kola, upali ih i krene u punoj brzini u noć. Sad izgleda skoro zadovoljan, duboko udahne, i ovo je prošlo, pomisli u sebi, kao neki čudni šampionat, smešni turnir gde će ista osoba biti i prva i poslednja, budući da je turnir samo njen i nijedan drugi protivnik se ne takmiči.
Erika tiho ulazi u kuću, na vrhovima prstiju. Pogleda u dnevnu sobu. Dođavola, ovo joj baš nije trebalo. Ah, uvek ista priča. Tata je ponovo zaspao ispred televizora. Prođe ispred njega pokušavajući da napravi što manje buke i krene prema spavaćoj sobi. Prolazi ga, onda se predomisli i vrati.
Ne može se tu ništa, ne uspeva u tome. Uprkos riziku, radoznalost je jača. Priđe agendi na stočiću, koji je baš u uglu, blizu divana na kom otac spava. Da vidimo ko me je zvao. Skoro da to prošapće u sebi. Za Eriku; Silvio, Đorđo, Dario. Uf... Nijedan od onih koji me interesuju.
Hrk. Glasan zvuk je natera da poskoči. Njen otac je iznenada hrknuo, začulo se neko noćno krkljanje, tako da ju je zamalo strefila kap. Erika digne ruku prema nebu kao da ga šalje u... Onda se osmehne, posluša svoje srce stavivši ruku na grudi i oseti kako luđački kuca. Odmahne glavom i uputi se ka svojoj spavaćoj sobi. Ne može da isključi TV, zato što se poslednji put kad je to uradila otac iznenada probudio, skoro da ga je udarila kap, pao je s divana. Iznenadna tišina isključenog televizora bila je kao neverovatan zvuk za nekog ko je blaženo spavao u tom šumu.
Erika zatvori vrata dnevne sobe, sad hoda brže kroz hodnik, njena mama ionako ima čvrst san, stigne u svoju sobu, i u rekordnom vremenu se skine. Majica, cipele, šorts, kaiš. Već je pravi šampion. Uspela bi da skine bilo šta u mraku, čak i da je puno dugmića. Sve baci na fotelju. Ali, bez svetlosti, nišan baš i nije najbolji i majica završi na podu. Videće sutra ujutru. Važno je sve staviti na svoje mesto pre nego što neko uđe u sobu. Odmah ode u kupatilo, opere zube, malo iščetka kosu, onda se brzo umije i navlači pidžamu.
Pre nego što uđe u krevet, uzme mobilni telefon. Mora da ga stavi da se napuni. Nema poruka. Nema svetlećih kovertica. Nikakvih novosti. Uf. Brzo napiše: "Jesi li tu?" I pošalje to Đou. Sačeka minut. Dva. Na kraju slegne ramenima. Nema veze, biće da već spava. Onda se Erika nasmeši. Možda će me i sanjati. I s tom poslednjom mišlju, puna vere, zavlači se pod pokrivač i srećno zaspi. Ne razmišljajući o tome da kada nekoga više ne voliš, ne treba da ga držiš vezanog za sebe samo zato što ti daje sigurnost ili se zbog te osobe osećaš važnom. Tvoja nezavisnost ima za cenu slobodu, a sloboda može biti potpuna samo kada si iskrena prema sebi i prema onom ko te je voleo.
Aleks se nemirno okreće u krevetu. Probija ga laki znoj. Ima noćnu moru. Iznenada se probudi. Odmah pogleda na sat. Šest i četrdeset. Popije čašu vode i po prvi put posle toliko vremena priseti se tek odsanjanog sna. Obično ih zaboravi. Ovog puta, međutim, seća se svake pojedinosti. Nalazi se na sudu. Svi advokati nose bele perike, duge toge, crne šešire. Onda se iznenada okrene i advokati odbrane su baš njegovi prijatelji Pjetro, Enriko i Plavio, dok na drugom kraju, na strani tužilaca, nalaze se njihove žene Suzna, Kamila i Kristina. Lica su im bela od pudera. Porota je sastavljena od Nikinih drugarica: Oli, Erike, Dilete s njihovim

momcima, Nikinim ocem i majkom, i njegovima! A onda iznenadni glas: "Ustanite svi, ulazi sudija." I u središtu sale, iza ogromnog drvenog stola s onom ogromnom kožnom foteljom, mesto zauzima ona, sudija: Niki. Prelepa je, ali više je žena, kao da je odrasla. I vesela je. Snažno udari čekićem po stolu.
"Tišina. Optuženi je... kriv." A Aleks je skoro skamenjen, zapanjen, okreće se, gleda pozadi, oko sebe, ali svi klimaju glavama, a on, naprotiv, traži objašnjenje.
"Ali kako? Zašto? Šta sam uradio...?"
"Šta nisi uradio...", Pjetro mu se smeši klimajući glavom, onda mu namigne. "Ali, lepi, za nas si nevin." I tu se probudi.
Aleks hoda po kući, već je sedam i dvadeset. Iznova razmišlja, ali ne shvata. Onda priđe kompjuteru. Šta danas imamo od sastanaka? Otvori stranicu sastanaka. Ah da, brifing u dvanaest, ali to i nije toliko važno, i po podne - provera crteža... U tom trenutku, kao magijom, primeti da Niki nije zatvorila svoju stranicu na "Fejsbuku". To je trenutak, trenutak koji izgleda kao večnost, začarana, skoro zaustavljena tišina pre nego što donese odluku. Da, radoznao sam. Želim da znam. I onda, iznenada slab, gladan, loš, klikne i paf, otvori mu se svet. Gomila mladića i devojaka za koje nije nikad čuo ili ih upoznao i sve njihove poruke u torbi.
"Hej, lepa! Šta radiš, izlaziš? Kad se vidimo, je l' znaš da si baš slatka? Stvarno imaš dečka ili je to samo izgovor?" Đorđo, Đovani, Frančesko, Alfio. Najapsurdnija imena, najapsurdniji komentari, još gore fotografije. Tipova s tamnim naočarima, zlatnim lancima, belim majicama bez rukava, spuštenim farmerkama, kožnim jaknama, kaiševima s kopčama, napumpanim mišićima. Drugi s dugim, puštenim kosama, sa šiškama na očima, mršavi, sa sređenim košuljama kao rokeri. Poneki intelektualac, s naočarima za vid i bezizražajnim licem. Ali, ko su svi ovi ljudi, šta hoće, i naročito šta traže u Nikinom svetu? Ovi su gori od Marijinih takmičara!3 Ovi ulivaju strah, ovi se ne udvaraju, oni ujedaju. I Aleks pobledi, ponovo ugleda sebe u onoj sali, sa svojim advokatima prijateljima i neprijateljima, koji kao i ranije nastavljaju da klimaju glavama. I iznenada shvati san. Kriv! Da, kriv zato što si je pustio da pobegne.
3 Rijaliti program, izuzetno popularan u Italiji, gde se nekoliko mladića bori za naklonost jedne devojke ili su posredi devojke koje se bore za mladića. Marija de Filipi (Maria de Filippi) je autor i voditelj. - Prim, prev.

16.

Aleks doručkuje, obrije se, istušira i obuče, i za tren je u kolima. Nemoguće... Ti, sa svojih punih trideset šest godina, da ponovo radiš ovo isto... Ne, nemoguće. Ali, onda jedan daleki odjek, rečenica koju je već čuo. "Ali, Alekse, ljubav nema godine...Tačno, osmehne se, baš tako. Onda mu se osmeh izgubi. Tačno, nema godine. U dobru. I u zlu.
Zvonce zazvoni. Enriko pogleda na sat. Dobro je. Stigle su. Ode da otvori. Na stepeništu red devojaka čeka. Različitog izgleda i stilova. Plavuša s kikicama i farmerkama na tregere. Druga sa šeširom s plavim obodom i cvetnom haljinicom. Jedna koja još uvek čita knjigu i drži bubice u ušima. Enriko na brzinu izbroji. Biće da ih je desetak. Njegov oglas je bio čitan.
Prva devojka u redu, ona što je zazvonila, pozdravi ga. "Zdravo, je l' ovde?"
"Dobar dan! Da...", odgovori Enriko pogledavši je. Nosi dvobojne farmerke, uskih nogavica, s visokim strukom, i tanku majicu dugih rukava, crnu i potpuno providnu, a ispod brushalter.
"Dobro...", osmehne mu se žvaćući gumu za žvakanje. "Ja sam spremna." "Izvolite, uđite."
Devojka klizne pored njega i stane nasred dnevne sobe. "Gde da stanem?
Enriko pozdravi devojke sa stepeništa, rekavši im da će ih odmah pozvati i zatvori vrata. "Pa, tamo je odlično, za stolom, bar će nam biti udobno."
"Ali ja kad sedim, ne mogu..."
Enriko je pogleda. I napravi čudan izraz. "U kom smislu, izvini? U svakom slučaju, ako više voliš stojeći, u redu, pričaćemo na nogama."
Devojka ga pogleda. I nasmeši se. "Dobro. Dakle, zovem se Rakele. Imam dvadeset godina i pevam od svoje šeste godine."
Enriko je sluša. I pomalo češka po čelu. je li, dobro... Ingrid voli pesmice." Rakele ga pogleda. "Ingrid? A ko je to, još jedan ispitivač?"
Enriko se nasmeje. "Pa, u stvari, ona bi trebalo da izabere, ali ne može... Bolje da to ja učinim."
"Ah, pa evo... U svakom slučaju, ja više volim pop. I znam sve pesme od Elize i Dane Nanini napamet."
Enriko je pažljivije pogleda. Ova računa na muzički repertoar. Vidi se da tako zabavlja decu. "Okej, da li imaš mnogo iskustva s decom?"
"Misliš u horu?"
Enriko digne obrvu. "Ne, mislim s decom. Možeš li se snaći s njima?"
Rakele napravi začuđeno lice. "Ali objasni mi kakav šou treba da napraviš?" "Šou?", Enriko je začuđeno pogleda.
"Da, probe. Za kakav šou nas biraš?" "Ovde je jedini šou moja ćerka Ingrid..." "Tvoja ćerka? Ingrid? Ali izvini..."
"A, Rakele, zašto si ti ovde?" "Kako zašto! Za probu pevača!"

Enriko je pogleda. Onda prasne u smeh. "Pevača? Ali ja tražim bebisiterku!" Rakele zgrabi svoju torbu. Otvori je. Izvadi novine. "Ne... Pogrešila sam. Jebi ga!." "Iako bebisiterka koja peva uopšte nije loša ideja", kaže Enriko.
"Dobro... ali dođavola..."
Enriko vidi da joj je žao. "Daj, uspećeš... Neki drugi put", i krene da je otprati do vrata. Otvori ih i dok se spremala da izađe, Rakele se osvrne. "Ali da ne poznaješ slučajno nekoga ko traži pevače?"
Enriko je pogleda i odmahne glavom. Rakele se uz grimasu udalji. "Dobro." "Ćao. Ko je sledeći?"
"Ja!"
Devojka kratke crvene kose posadi se u dnevnu sobu. Enriko zatvori vrata.
"Dobar dan, zovem se Kaćuša i spremila sam nešto, ako dozvolite..." Vadi iz ranca dva presavijena lista papira. Otvori ih. Pogleda ozbiljnog lica. Onda pročisti glas. "Dakle, pomislila sam da bi najbolja uloga bila ona koju Skarlet Johanson ima u Dnevniku jedne bebisiterke, zar ne? Kad glumi Eni Bredok, mladu intelektualku koja nikako da nađe posao i onda postane bebisiterka
Grejera, čija je mama superbogata i pravi karijeru... Ovo je deo kada su ona i dete zajedno, mogu da ga ovde odglumim, na nogama..." Kaćuša brzo priča i upravo se sprema da to odglumi. Enriko je zaustavi.
"Ne, ne, sačekaj, sačekaj... Šta to radiš? Pa ne treba da glumiš da bi mi dokazala da li odgovaraš ili ne."
"Kako ne... A kako ćeš to shvatiti ako ne odglumim?"
"Jednostavno ću razgovarati s tobom... Koje radno vreme ti odgovara? Pošto mi je potreban neko da bude s Ingrid do skoro sedam sati uveče... Ukratko, potrebno mi je klizno radno vreme."
"Ali, izvini, zar ovo nije proba za ulogu bebisiterke u filmu?"
Enriko ne može da poveruje. Ma kakvi su mu to ljudi došli? Nema nijedne odgovarajuće. "Ne, čuj, izvini, ja samo tražim jednu pravu bebisiterku za svoju ćerku..."
"Dođavola, pa mogao si to da napišeš, zar ne?" "Pa napisao sam! U novinama!"
"Ne, morao si bolje da se izjasniš!"
Ne mogu da verujem. Enriko odluči da preseče. "Dobro, dobro. Hajde, nema veze..."
"Pa za tebe i nema veze, a ja sam se sinoć celo veče pripremala za ulogu." Kaćuša uzme ranac, spremi se i krene da izađe. "Ne možeš tako zezati ljude." I izađe zalupivši vrata za sobom. Enriko je sledi. Ponovo otvori vrata i vidi je kako nestaje u besu. Enriko raširi ruke. "Daj, ko je sada...", i jednu za drugom pogleda sve devojke. Priča. Pita. Ove su bar razumele. To su prave bebisiterke! Čini se da su ga neke ubedile, druge malo manje, ide da uzme Ingrid, pokušava da uspostavi vezu između deteta i mogućih bebisiterki, razmišlja, procenjuje, postavlja još neka pitanja. Svakoj kaže; javiću ti. I kada poslednju isprati na vrata i ona ga pozdravi udaljavajući se i zahvaljujući, Enriko na stepeništu primeti kako jedna devojka prolazi. U rukama su joj dve torbe od zelenog platna za prodavnicu i na ramenima rančić. Sluša muziku s bubicama u ušima.
"Ah, dobro, hajde, ti si poslednja, uđi, haj d e . . . " i mahne joj rukom kako bi je pozvao u kuću.

Devojka plave ravne kose i malog plavog rajfa koji joj drži kosu, u belim pantalonama i bledoplavom džemperčiću, primeti znak, ali ne čuje. Pogleda ga pomalo začuđeno. Stane, spusti torbe na zemlju i skine jednu bubicu.
"Meni kažeš?"
"Pa kome drugom, naravno? Ti si poslednja za danas... Hajde, dođi."
Ona napravi malu grimasu. Onda skine i drugu bubicu. Pogleda na sat. Na trenutak netremice gleda pred sebe kao da želi da primeti nešto ili nekog u dnu odmorišta. " Ali ja..."
"Ja šta? Ima još vremena, iako je malo kasno. Moram da bežim u kancelariju inače ću morati s tobom sutra da razgovaram. Uđi, ionako ćemo brzo."
Devojka pokazuje sve veće iznenađenje zbog ove situacije. Ma šta hoće ovaj? Doduše, ima simpatično lice, sladak je. Baš sam radoznala. Ali, na kraju krajeva, i ne poznajem ga. Ne bi trebalo da stojim ovde i gubim vreme. Uzme sa zemlje dve torbe.
"Bila si u kupovini?" "Da, zašto?"
"Ne, ne, ništa..."
Enriko zavrti glavom, onda se predomisli. Ali tačno, u pravu je ona, šta ima veze. Štaviše, ova je devojka najpraktičnija od svih, ide na razgovor i plus dobro iskoristi vreme.
"Izvoli, uđi...", Enriko joj napravi prolaz u stan.
Devojka ga, još uvek oklevajući, sledi. Uđe, pogleda okolo. Vidi gomilu stvari baćenih na divan, razbacane papuče i poster okačen na zidu. Fotografija. Prikazuje mladića koji grli bebu u roze majičici i s cuclom. Znači, devojčica je. U mladiću sa slike prepozna tipa koji ju je upravo pozvao da uđe.
"Evo, izvoli, sedi ovde. Dakle, kako se zoveš?"
Devojka ponovo spusti torbe na zemlju i sedne. "Ana..."
"Drago mi je, ja sam, kao što već znaš, Enriko... Tata Enriko...", i onda se, pomalo zbunjen, nasmeje.
Ana ga gleda. U stvari, ne znam da se zoveš Enriko. Niti da si tata. I dalje ne razume, ali sada joj je situacija već smešna, i nastavlja s igrom.
"Koliko imaš godina?"
"Dvadeset i sedam, pokušavam da završim fakultet. Studiram psihologiju." "Psihologiju? Savršeno! I koliko slobodnog vremena imaš dnevno?"
"Pa, ne radim, znači osim ponekog predavanja koje imam na fakultetu, u stvari vrlo malo predavanja, uvek sam kod kuće..."
"Ah, dobro, znači bilo bi savršeno... A gde živiš? Daleko?"
Ana i dalje ne razume. "U stvari, na spratu iznad... U stvari, pre..."
"Ne, ne mogu da verujem. Ovde gore? Nikad te nisam video. Znači došla si na razgovor, pre povratka kući. Odlično! Tako bi u suštini bilo stvarno dobro..."
"Da, ali nedavno sam se preselila. Stan mi je ostavila tetka. Možda si je i video, to je bila ona visoka gospođa, s crvenom kosom... A moj dečko je došao da živimo zajedno pre nekoliko nedelja." Zašto mu sve ovo govorim?
"Ah, u svakom slučaju, čini mi se da si savršena. Studiraš, znači imaš klizno radno vreme.
Stanuješ iznad. Da, savršena si. Kada počinješ?" "Ali šta?"

"Kako šta, da čuvaš moju ćerku. Ti si ovde zbog toga, zar ne?"
"U stvari, ne. Ovde sam zato što ste me vi ovde uvukli, insistirajući. Ja sam samo prolazila, penjući se u svoj stan. Nikad ne idem liftom. Ovako se bar malo krećem..."
Enriko je netremice gleda. "Znači, ne tražiš posao? Nisi ovde zbog razgovora?" "Ne, rekla sam ti, to je bila slučajnost, samo sam prolazila ovuda."
"Ah..." Čini se da je Enriko razočaran. Pogleda kroz prozor koji gleda na terasu. "Izgledalo je suviše lako..."
Ana to primeti i nasmeši se. "Pa ipak, imaš sreće..."
"Kako da ne. Jedina koja mi se učinila podobnom, nakon celog popodneva koje sam utrošio na razgovore, ovde je zapala slučajno i ne traži posao. Baš imam sreće! Sutra ću opet morati iz početka."
"Ti si baš okoreli pesimista. Ne veruješ u sudbinu? U koincidenciju? Prvo sam ti rekla da nemam posao... a ne da ga ne tražim. A tvoj mi se čini savršenim. Da sam znala da je dovoljno da siđem..."
Enriko je gleda i razvedri se. "Odlično! Od sutra ujutru si ovde." Čak i ne pomišlja da ode da ponovo uzme Ingrid. Već je siguran da će se slagati.
Ana se osmehne. Ustane. Pokupi dve torbe. "Odlično... I pazi da nekog drugog stanara koji slučajno prolazi stepeništem ne zameniš za vodoinstalatera!", i krene prema vratima. Enriko se naglo podigne, sledi je, onda zaobiđe i otvori. Ana prođe ispred njega. "Onda, do sutra ujutru!", i ode. Enriko je vidi kako nestaje iza ugla. Da. Čini mi se da je simpatična. A i slatka je. Ali to Ingrid ne interesuje...

17.

Aleks se zaustavi i parkira nekoliko metara od Nikinog ulaza. Pogleda na sat. Pola deset. Rekla mi je da ima predavanje u deset, trebalo bi sad da izađe. I baš u tom trenutku ulaz se otvara. I izlazi... Niki. Izgleda starija, više žena. Pa naravno... To je Simona, majka! O bože, zamisli da me sada uhvati. Alekse! Baš ti! Ali mi smo mislili da si ti stariji u ovoj vezi. Ozbiljniji, pouzdaniji. A ono... Šta radiš? Praviš zasedu mojoj ćerki? A zašto, je l' se loše ponela? Da li imaš razloga da sumnjaš u nju? U redu, ima ponekog novog prijatelja, to je i normalno, nova škola, fakultet... Ali ništa bitno.
Aleks lagano utone u sedište, skoro nestaje ispod volana, krije se, stideći se ove apsurdne ideje. I odmah traga za nečim u svoju odbrana. Ali, izvinite, gospođo... Ljubav je i ljubomora. "Ljubomora... što je više teraš, više ti dolazi... U tome je zmija, došla je, sedi ovde između nas, ona ti jede srce kao da je paradajz, tako i ti poludiš, i kao bik, kao bik, više ne razmišljaš..." Ma šta ja to radim, pevam Čelentana? Ne! Evo! Ovo moram da pojednostavim. Gospođo, ovde sam... zbog ljubavi! Baš u tom trenutku ponovo pogleda Simonu, Nikinu mamu, i vidi je kako ulazi u kola, okreće se, otvara prozor i pozdravlja devojku koja izlazi na motoru. Da. To je ona. Niki! Aleks upali motor i krene, krije lice mimoilazeći se sa Simonom, koja ide u suprotnom smeru. Potom skrene za ugao i nastavi svoju trku iza tog motora. Ne mogu da verujem. Kao u najboljim filmovima. "Sledi ova kola." Aleks se sam smeje. "U stvari, ovaj motor..." I na trenutak skoro poželi da sve napusti, da se nasmeje i to prihvati mirno, ma naravno, i treba da je nezavisna, slobodna, da ima svoje kontakte, svoje poruke, naš zajednički odnos treba da bude izbor, pre svega i iznad svega, ne obaveza. U stvari, i bolje je da postoje udvarači, bar će praviti poređenja i ako ostane sa mnom, znači da sam bolji od njih. Suviše je lako pobediti ako sam igraš. Pa da, čak ću i u kancelariju doći prvi, i tako steći prednost ovom idejom o filmu.
A onda rupa, čudna koincidencija, zvezdana konjunkcija, ukratko, iz ko zna kog razloga, zvuk na radiju se iznenada pojača i upadne u njegove misli, izbriše njegov osmeh. Radio "Ram pauer" 102.70. Živiš je, sećaš je se. Grešiš, ona koju si video nije... nije Frančeska. Ona je uvek kod kuće, čeka me. Nije Frančeska... ako je bilo nekog drugog... ne, to ne može biti ona... I za tren Mogol i Batisti'4 postaju đavoli koji iskušavaju, i na pamet mu padaju sve slike ovog sveta, kao u filmu koji je montirao najveći režiser svih vremena. Ljubav. Izdaja. Prevara. I evo. Vrata sudbine, kad se Gvinet Paltrou, nekom čudnom zlom kobi prva vraća kući i nalazi njega s ljubavnicom. Mrak i evo Neverne žene kad Ričardu Giru dolazi kazna za ženin auto koja ga vodi u ulicu gde živi onaj mladić što prodaje antikvarne knjige... I otkrije da ima nešto s njegovom ženom, nešto drugo sem knjiga... Opet mrak i evo Ljudi od Doris Dore, kad se muž, koji je zaboravio fasciklu kod kuće, vraća i vidi kako žena, koja je minut ranije bila u krevetu s papilotnama, izlazi na ulicu, prati je i vidi kako se valja po travi s nekom vrstom sina cveća... Onda Aleks pomisli na Enrika i njegovu ženu, koja je pobegla s advokatom s kojim ju je baš on upoznao. Na Pjetra i sve njegove ljubavnice. I više ne sumnja, nagazi gas i počne da juri s jednom jedinom izvesnošću. Pa dobro. Čelentano je u pravu. Ljubomoran sam.
4 Mogol (umetničko ime Đulija Rapetija, Giulio Rapetti), čuvenog tekstopisca koji je najbolje pesme napisao za poznatog ital. pevača Luča Batistija (Lucio Battisti). — Prim. prev.

18.

Aleks vidi kako Niki silazi s motora, stavlja blokadu na točak i brzo uleće u dvorište fakulteta. Aleks je očajan. A šta sad, gde ću da parkiram? Kako ću znati gde ide? Iznenada jedna kola izlaze ostavljajući slobodno mesto. Baš sad! Neverovatno. Igra sudbine. Šta to znači? Šta sudbina želi da mi kaže? I baš u tom trenutku s radija dolazi još jedan znak. Karmen Konsoli. Prvo svetlost jutra, čekala sam te tiho pevajući, i nije prvi put, čak sam te i sledila pogledom preko stola i ostataka od juče, između praznih stolica nešto u vazduhu je nagoveštavalo, u suštini nema žurbe, dok sam milovala ideju koincidencija, skupljala znake... Objasni mi šta sam propustila, onaj prsten koji nedostaje izvor je svake nesigurnosti, objasni mi šta mi je izmaklo... Da, znaci. Niki, da ne propuštam nešto? Čudan znak, kao što se ponekad najnevinije reči pretvaraju u alibi za naše akcije.
Ali Aleks nema više vremena da razmišlja. Niti da se brine. Izlazi i zatvara kola. Trenutak kasnije već trči ulicama univerziteta. O bože... Izgubio sam je. Okrene se okolo i ugleda je. Evo, upravo je pred njim, hoda među studentima, skoro skakuće, vidi njenu skupljenu kosu kako se pokreće na vetru. Niki se smeši i desnom rukom dodiruje biljke, kao da želi da ih pomazi, kao da u svakom slučaju želi da bude deo ove prirode koja se s mukom pojavljuje u ovim delićima tla, koja još uvek diše među ovim ogromnim belim mermerom i ovim cementom.
"Ćao, Niki..." Neko joj se javlja po imenu. "Lepa, Niki!" Neko drugi s čudnim nadimkom.
Lepa Niki. Šta hoče da kaže? Naravno da je lepa... Znam i sam, ali čemu urlanje? A i ko si ti... Ali ne stigne da završi. Iznenadno kočenje iza njegovih leđa. Gospodin u izvesnim godinama koji se odmah pojavljuje na prozoru kola. "Bravo, čestitam! Šetate s glavom u oblacima! Šta vas briga! Ionako ako poginete, vaši će roditelji plakati, zar ne?" I nastavlja da urla kao luđak.
"Pssst, molim vas..."
"Ah, samo to znate da kažete? Molim vas... Ma gde vi živite? Gde vam je umeće raspravljanja?"
Aleks se zabrinuto osvrne. Studenti, koje je sve to zabavljalo, sede na zidiću i radoznalo gledaju šta se dešava. Niki i dalje korača okrenuta leđima. Huh... Sva sreća, nije me videla. "Izvinite, u pravu ste... Bio sam rasejan."
Aleks potrči još brže i udalji se pokušavajući da ne izgubi iz vida Niki, koja je za to vreme skrenula desno u dnu bulevara. Ona prođe pored grupe devojaka i mladića koji su je prvo pozdravili. Jedan od njih, koji je prisustvovao sceni, siđe sa zidića.
"On vam je takav... Lud je, dobro ga poznajemo..." "Da", drugi će, "na našoj koži... i u našim indeksima!" "Da, gospodine, ne brinite!"
Aleks se osmehne. A onda malo slabije. Nazvali su ga gospodine. Gospodine. O bože, kakav utisak! Gospodine. Veliki. Odrastao. Ali i star! Gospodine... Ovo je prvi put da me nazovu gospodinom! I tek tada primeti koliko je mladih oko njega i koliko su mlađi od njega. Mladi kao Niki. Nastavlja da hoda duž bulevara. Eto, ja sam za njih gospodin. Odnosno, gospodin jednako starac, metuzalem, drevni... Jesam li i za Niki takav? I s tim poslednjim upitnikom uđe na katedru za književnost.

19.

U velikoj sali profesor korača ispred katedre, pomera se, bacaka, sa zadovoljstvom vodi predavanje.
"'Kao ljubomorna osoba, ja patim četiri puta; zato što sam ljubomoran, zato što prebacujem sebi zbog toga, zato što se plašim da će se moja ljubomora završiti tako što ću nekog povrediti, zato što me pokorava glupost: patim što sam izdvojen, što sam agresivan, što sam lud i što sam kao i svi drugi'. Eto, ovo je Roland Barts u svojim Fragmentima jednog ljubavnog razgovora. Pričao je o ljubomori. Šta je bolesnije, teže za prihvatanje? Ljubomora oduvek postoji... Pomislite da mi, kako se čini, imamo endorfin koji automatski razvija ljubomoru, kao lampicu koja se pali, koja označava opasnost, ili bolje rečeno kvar... A naš Barts, naučnik, književni kritičar i francuski lingvista, daje, po mom mišljenju, odličnu definiciju ljubomore."
Aleks ne veruje. Predavanje o ljubomori. Danas je baš dan! Onda se krišom istegne u sali i iznenada je ugleda, malo ispod. I on zauzme mesto u poslednjem redu i nastavi da je posmatra dok se provlači kroz klupe, da bi završio iza jednog studenta s frizurom a la Đovani Alevi,5 znači, odličnog za skrivanje. Profesor nastavlja.
"I ako za Fransoaz de la Rošfuko u ljubomori ima više samoljublja nego ljubavi, shvatićete dobro koliko danas imamo polaznih tačaka da održimo predavanje o ljubomori u književnosti, temi koja se, dakle, ne odnosi samo na vaše kolege s psihologije..."
Profesor nastavi da objašnjava dok se Niki savija i iz ranca uzima veliku svesku koju stavi na obližnji sto, olovke i markere u boji. Otvori svesku i nastavi da prati profesorovo predavanje. S vremena na vreme nešto zabeleži, onda stavi lakat na sto i nasloni malo glavu. Poneki put zevne i na kraju, ali samo na kraju, stavi ruku da pokrije usta. Aleks se osmehne, ali odmah nakon toga, Niki vidi nekoga malo niže ulevo i javi mu se. "Ćao, ćao!", čini se da kaže sa svog mesta mašući rukama, a bez reči. Onda napravi pokret kao da kaže: vidimo se posle. Aleks posumnja, radoznao je, zdesna prođe mladog Alevija i nagne se napred da vidi s kim Niki priča. Baš na vreme. Jedna devojka joj prstom pokazuje "okej", nasmeši joj se i nastavi da sluša profesora. Niki je još jednom pogleda, a onda i ona nastavi da prati predavanje. Baš je slatka. To je neka njena prijateljica. A ko zna šta sam ja pomislio... A šta je trebalo da pomislim... Budala. I u tom trenutku, kao da su sve njegove sumnje iznenada dobile težinu i oblik, kao da su se radoznalo približile da bi je špijunirale još bliže, Niki se osvrne, pogleda pozadi. Aleks se naglo vrati iza leđa tršavog studenta, potpuno se sakrije postavši neka vrsta statue, u savršenoj liniji s tim mladićem ispred sebe, kao da je posredi njegova senka. Zabrinut je, skoro i ne diše. Onda se sasvim lagano nagne udesno. Niki je ponovo okrenuta, gleda napred i prati profesora.
"Ali nije se ovde zaustavio naš Fransoaz de la Rošfuko, dodao je da postoji jedinstvena vrsta ljubavi, ali postoje i hiljadu različitih kopija."
Aleks uzdahne. Sva sreća. Nije me otkrila. "Šefe? Šefe?"
Aleksa zamalo strefi kap. U njegovom redu, sakriven ispod klupe i jednom rukom oslonivši se na stolicu, sedi čudan mladić. Nosi vojni šinjel, zvezdice nasumice stavljene na naramenice, ima dugu, čupavu kosu upletenu u kikice, i crvenu traku koja ih drži. Momak se smeši. "Izvini, šefe, nisam 'teo da te uplašim... 'Oćeš dim? Hašiš, marihuana, ekstazi, koka...

5 Đovani Alevi (Giovanni Allevi) — ital. pijanista i kompozitor; na glavi ima žbun kovrtidža koje se lepezasto šire u svim pravcima. - Prim. prev.

sve imam..."
"Ne, hvala."
Tip slegne ramenima i izađe iz sale iznenada kao što je i ušao. Aleks odmahne glavom. Kakav sam mu to odgovor dao? Ne, hvala. Ma šta ja radim ovde? I onda poguren izađe iz sale, pokušavajući da ga ne primete. Pa, bolje je da odem u kancelariju... I brzo se uputi ka kolima... Srećan, skakuće kroz bulevar, ponovo vedar. A ne zna koliko su stvari mogle drugačije da krenu da je ostao tamo do kraja predavanja.

20.

Oli fotokopira. Već je prošlo izvesno vreme otkad je počela da stažira. I već se dosađuje. Samo ponekad, kad sretne Simonea na hodniku, raspoloženje se promeni. Ovaj mladić je super rasejan, baš smotan, ali je smešan, ljubazan i iskren. I jedini koji joj priča kako stvari stvarno stoje u firmi. Jedini od koga dobije poneku pouku.
Soba u kojoj se nalazi maleni pisaći sto i koja je dodeljena Oli velika je i dobro osvetljena. Stavila je na svoj stočić nekoliko lutkica i fotografiju Talasa. Đampijevu ipak ne. Iz neke vrste stida ili ko zna zašto. U jednoj fioci drži papire za crtanje. Ponekad krajem dana, kad obavi jednostavna zaduženja koja joj dodeljuju, uvek nešto sitno i u maloj vezi s njenim pravim aspiracijama, malo se zabavi i počne da crta tražeći polazište u onome što vidi okolo. U suštini radi u centrali jedne modne kuće. Evo, ovo je moj prvi korak u karijeri. I priseti se jednog intervjua koji je gledala naTV-u a koji je dao Ligabue. Ostavio je veliki utisak na nju. Rekao je: "Uverio sam se da uspeh nije onakav kao što se očekuje, ne odgovara čuvenoj jednačini uspeh = sreća. Razrešenje gomile problema ima mnogo lažnih stvari, ali nije onakvo kakvo se očekivalo. I na neki način, da bih opravdao kako sam ga, sve u svemu, možda malo i zaslužio, napravio sam i Život u stilu srednjeg igrača. Da bih rekao: pogledajte, uspeh mi nije pao na glavu ni iz čega. Napisao sam ovu pesmu u trenutku kada sam osetio potrebu da opravdam svoj uspeh, koji je naposletku glupost. Ali i jedna faza kroz koju sam morao da prođem." Oli se smeši. Eh, iako sam potpuni antitalenat za muziku, nadajmo se da će tako biti i sa mnom. Ali sada se ne osećam ni kao srednji igrač. Baš sam nula!
Nekoliko devoj aka kuca na kompjuteru, jedna telefonira kako bi uspostavila red, druga kuca na notbuku. Uzbuna je zbog priprema nove, zatvorene revije samo za kupce. Simone je objasnio Oli da je korporacija izmislila novi koncept distribucije u odnosu na uobičajeno vreme kada se to dešava u visokoj modi. Umesto da prisiljavaju klijente da kupuju veliku količinu odeće mesecima unapred, kreirali su šou-rumove u celoj Italiji koje trgovci redovno posećuju, i tako malo-pomalo kupuju odeću, u malim količinama, i na taj način u radnji drže samo najnovije stvari, često ih menjajući, kao što to uobičajeno radi pronto moda. Očito, najvažniji šou-rum je sama firma. I otuda ovoliko uzbuđenje; sutra dolaze kupci na malo za petnaestodnevni sastanak.
Iznenada uđe Edi. Devojke se srede i zaćute, nakon što su ga pozdravile. Skoro nikad se ne dešava da dođe lično. Oli se povede za njihovim ponašanjem.
"Dobar dan. Šta se radi, spavate? Želim ponovo da pogledam planove i crteže za sutra ujutru."
Jedna devojka brzo otvori svoj laptop na stolu, pozove ga da priđe i nešto mu pokazuje. "Evo, posteri su već odštampani. I kao što nam je direktor rekao, to su ovi ovde... Vidite..."
Edi nepomično gleda u monitor. Ne kaže nijednu reč. Ne menja izraz. Oli ga posmatra. Pomalo je udaljen ali ne toliko da ne izaziva bes. Ovaj čovek u njoj izaziva instinktivni nemir Jači je od nje.
"Odvratno... A mi sutra ujutru treba da radimo reviju s ovim okačenim okolo?"
Devojka proguta knedlu. Očigledno zna dobro šta se sprema. "Pa... daa, gospodine Edi...
Direktor je rekao..
"Znam šta je rekao. Činjenica je da kad danas pogledam ove postere, muka mi je. Muka!
Zar nikad ne izmislite nešto novo, provokativno, drugačije. Nikad da me iznenadite." "Ali direktoru se sviđaju...", devojčin glas je sve tiši.
,Ah, ne sumnjam. On potpisuje kartice. On daje novac. Ali ko je ovde kreativni direktor,

a? Ko je ovde kreativni direktor?", i povišava glas. Sve devojke i još dva mladića malo dalje odgovaraju u horu, kao po komandi: "Vi. Baš u tom trenutku uđe Simone, koji primeti Edija i ukoči se na vratima.
"Eto. Upravo tako. Ja! A ja kažem da mi je muka od ovoga. A ako se meni ne sviđaju, reviju nečemo raditi. Osim ako vi, iz marketinga, operativci, tehničari, oni koji rade, ne izmislite nešto drugo za sutra ujutru. A naročito ako to ne bude nešto što će me ubediti. Da dodamo ovom đubretu."
"Ali direktor.."
"S direktorom ću ja pričati. Vi radite ono za šta ste plaćeni. I to uvek suviše, kad smo već kod toga."
Dve devojke razmene poglede i razrogače oči. Jedna napravi lagani pokret rukom trudeći se da je Edi ne vidi. Kao da kaže: "Eee, da znaš koliko nas plaćaju."
Edi se okrene i sprema se da krene kad je primeti. Oli je sve to prestajala, iza svog stola. "Ah, vidi... Tu su i jaslice." Oli se prisili da ne odreaguje. Edi joj priđe. "Pa, kako ide? Da li
je uzbudljivo fotokopirati?"
Oli ga pogleda i nacrta odgovarajući osmeh. "Pa... da... Radije bih radila nešto drugo, kao na primer, crtala, ali se zadovoljavam... Samo da budem ovde..."
Edi je odmeri. Onda se okrene i pogleda ostale. "Da li ste razumeli? Samo da bi ostala ovde, ona fotokopira!" Onda pogleda sto. Vidi laptop. Okvir s fotografijom. Ponovo je pogleda. kako idu crteži iz jaslica? Da li smo prešli bar u prvi razred osnovne škole?"
Oli uzdahne. Sagne se. Otvori fioku. Uzme svoju fasciklu. Razmesti neke crteže po stolu i ponovo se ukoči na nogama. U tišini. Edi je pogleda. Onda spusti oči na sto. Odmerava papire. Uzme jedan. I dalje ima isti nepomičan izraz od malopre. Vrati ga dole. Pogleda Oli. Netremice. Oli drhti. Ubrzano diše, srce kuca sto u minuti. Znoje joj se ruke ali pokušava da ostane mirna.
"Recimo, drugi osnovne... Vidiš, otkad radiš fotokopije, odmah si se kao nikad dosad poboljšala... , i okrene se, ne rekavši ništa drugo, ne čekajući njen odgovor. Onako kako je i ušao. Napusti sobu. I svi počnu da dišu, u olakšanju. Dve devojke hukću, druga se kači na telefon, jedan mladić mozga kako bi nešto izmislio.
Simone priđe Oli. "Dođavola!", kaže zadivljeno.
"Dođavola šta? Još uvek drhtim!", tek tada kaže Oli, lagano, ponovo stavlja papire na mesto.
"Pa ludo je!"
"Šta to? Da me uvek ovako ponizi?"
"Ponizi? Pa zar nisi primetila da ti je dodelio kompliment? To je vrlo retko!" "Ah, a ovo je bio kompliment?"
" O da. Edija treba tumačiti. On je umetnik, govori samo svoj jezik." "Ah... A gde prodaju rečnik?"

21.

Tek što se predavanje završilo, Niki vraća svoju svesku i markere u ranac kad neko sedne pored nje. "Pa, je l' ti se svidelo predavanje?"
Niki se iznenađeno okrene. To je Gvido. Pogleda na trenutak u dno sale, kao da zna. Potom nastavi da se bavi svojim obeležavanjem. "Ah, da... Mnogo mi se sviđa ovaj profesor"
"A je Ii? A kako ti se čini, iskren, lažljiv, delikatan, neosetljiv, oportunista, altruista ili ženskaroš?"
Niki se nasmeje. "'Ženskaroš', ma kakve to izraze koristiš?"
"J.M. Kece piše da samo muškarci preziru ženskaroše, iz ljubomore. Ženama se ženskaroši sviđaju. Žena i ženskaroš su nerazdvojni'."
"Pa, u svakom slučaju verujem da Trazarti voli književnost, da je ljubazna i osečajna osoba i možda, možda... iz onog kako se kreče, koliko je žensko u duši, da, mogao bi da bude i gej... Ah, kako god, to kažem kao kompliment..."
"Dobro. Pusti, ja ću ti je poneti...", Gvido stavi na rame Nikinu torbu. "Ma ne, mogu ja to."
"Ali zadovoljstvo mi je da ti je ponesem."
"Onda okej", Niki slegne ramenima, ali nije baš ubeđena, "kako želiš..." Gvido ide napred osmehujući se.
"Gde da te ispratim?"
"Treba da odem na jednu katedru da se upišem za ispit i da vidim malo kakvi su sledeći." "U redu, savršeno, nećeš verovati, ali istu stvar je trebalo i ja da uradim."
"Pa, ne verujem."
Gvido stane i pogleda je podigavši obrvu. "Zašto mi ne veruješ? Zato što moja radost i veselje kad sam te ugledao mogu da ukažu na nešto drugo?"
"Možda."
"Znaš li da sam se i ja upisao na književnost i možda moram da idem na isti ispit kao i ti?"
"Možda. Ali pre nego što ja odaberem svoje ispite, ti mi reci koje ti već nameravaš da daš, važi?"
"Dobro, dobro." Gvido odmahne glavom. "Ono što su rekli moji prijatelji šteti mom ugledu..."
"Ili možda tvojoj predstavi..." "Mojoj predstavi?"
"Hoćeš istinu? Ali ne smeš da se uvrediš." "Okej."
"Zakuni se." "Kunem se."
"Tvoja predstava, tvoj način predstavljanja..." "To jest?"
"Odmah se vidi da si... Da si..." "Da sam?"

"Pa da iskoristim tvoj izraz, ženskaroš... Proučavaš efektne rečenice kako bi napravio utisak, oblačiš se da te ne zaborave, ljubazan si i učtiv sa svakom da bi video koja će da padne..."
"A je li? A ne može da se desi da grešiš?" "Misliš?"
"Naravno, biće da znam, zar ne? A uz to, šta je loše što je čovek učtiv sa ženama? Što se zbog njega osete prelepim? Vrednim razmišljanja? U centru pažnje? Ja nisam ženskaroš. Možda sam poslednji romantik."
Niki ga gleda i smeši se. "Evo, da si ovo izostavio, sve bi prošlo dobro..."
"A je li?" I Gvido se osmehne. "Onda ću ti reći još nešto. Profesor Trazarti je oženjen, a prošle godine je bio s jednom iz grupe, Lučilom, i čak se čini da je sve učinio da ona raskine s dečkom, zatrudnela je, a on ju je prisilio da abortira."
"Da, naročito! Ne verujem."
"Pa, da, možda ta priča o detetu... U suštini, ovo poslednje možda i nije istina." "A sve ostalo?"
"Ostalo je istina, ta devojka se zvala Lučila, imala je dečka i bila je u vezi s ovim profesorom celu godinu."
"Da, a kako ti to znaš?"
"Lako. Ja sam bio njen dečko." Gvido se nasmeši, raširi ruke i stavi Nikinu torbu na zidić. "A sada izvini, ali setio sam se da imam sastanak. Ženskaroš te pozdravlja."
I tako ode. Niki na tren ostane bez reči i čak joj je žao. Nije želela da mu nanese zlo. Uzme torbu i popne se uz stepenice kako bi otišla na katedru, ali baš u tom trenutku sretne profesora Trazartija.
"Dobar dan", pozdravi ga širokim osmehom. "Treba Ii vam nešto?" I u tom trenutku Niki ponovo pomisli na priču koju joj je ispričao Gvido i zamisli profesora kako je gleda drugim očima, vidi ga kao pohotnog čoveka, ne više osećajnog i nežnog, i tako, i ne želeći, pocrveni.
"Ne, ne, hvala, profesore, samo sam došla da se upišem za ispite."
"Ah." I ne ostavljajući mu prostora Niki ga prođe. "Izvinite, ali mnogo kasnim." I nestane navrat-nanos. Niki brzo hoda i kad je došla do kraja hodnika, okrene se. Sva sreća. Nema više profesora. Onda počne da hoda sporije i na kraju se nasmeši u sebi. Ko zna da li su tačne sve te priče. Na mene se mnogo može uticati. Ali naravno da su tačne. A i zašto je morao da mi kaže nešto tako? Da bi računao na nežnost, na sažaljenje koje je izazvao pri pomisli da ga je devojka napustila zbog profesora? Ma hajde... Niki otvori raspored ispita. Naravno, njegovi prijatelji su ga opisali kao momka koji sve pokuša samo da bi ostavio utisak na devojku. Upiše se za sledeće ispite, onda zatvori raspored. Ali, da bi ostavio utisak nema potrebe da poseže za ovakvim sredstvima. On je lep dečko, simpatičan, zabavan... I na kraju krajeva, čak je probudio i nežnost u meni. Onda razmisli. Niki, ma šta to pričaš? Jesi li poludela? Onda je Aleks u pravu... Pa se skoro nasmeje i iznenada joj na pamet padne ideja. Ma da! Savršeno. Ovo baš želim da mu uradim. Zaslužuje to. I trkom izađe s katedre, siđe niz stepenice, a poslednjih nekoliko preskoči. Okrene se na odmorištu i ponovo brzo krene da silazi; ponovo skače i tras! Završi pravo na profesoru Trazartiju, koji ponesen njenom trkom, padne na zemlju. "Jao!"
"Oh, profesore, izvinite." Niki mu pomogne da ustane. Profesor čisti pantalone, udarajući se rukama snažno i otresajući prašinu. "Ali, vi ne kasnite... Vi ste zakasnili!"
Niki se nasmeši, ali je i malo zaplašena. Profesor je sada mirniji. "Mogu da vas povezem, ako želite."

"Ne, hvala, imam vespu... Možda neki drugi put." I prođe ga, ponovo potrčavši. "Naravno!" Profesor ostane da je gleda s osmehom na licu Niki baš ti je krenulo! Danas baš ništa da ubodeš kako treba! Ne samo da je zbog tebe pao na zemlju već i kad ti ponudi prevoz, ti odgovoriš: "Možda sledeći put , ma otkud tu ono "možda"? Daje mogućnost, nadu, želju... za prevozom! Dođavola! Ovo ti baš nije trebalo. Odmahne glavom. Samo je u jednu stvar sigurna, Gvido nije lagao. Neke stvari se osete. Jadničak, nije zasluživao da ga tako tretiraju. Moram to da izgladim s njim. I to kaže mirno. Možda suviše mirno. A ne zna da opet greši.

22.

"Mogu, Leonardo?" Direktor ugleda Aleksa kako samo dopola viri iza vrata.
"Pa naravno! Znaš da je uvek zadovoljstvo da te vidim, ili još bolje, moja kancelarija je za tebe uvek otvorena."
Aleks se nasmeši. "Hvala." Ali zna se da u ove reči nimalo ne veruje. "Doneo sam ti nešto..Leonardo uzme i odmeri mu težinu.
"Šta je to?" Okreće po rukama radoznalo. Liči na CD ili malu knjigu. "Otvori."
"Ali nije mi rođendan." "Nije ni meni bio."
"Eh, pa šta ima veze, bilo mi je zadovoljstvo da te ponovo imam ovde, među nama." "A ovo je moje zadovoljstvo što sam opet među vama."
"Hm." Leonardo shvati da se iza ovoga nešto skriva. Odvije. To je DVD. Znaš šta ima? To je naslov koji pročita na ovom predivnom sjajnom omotu.
"Nikad čuo."
"Ja mislim da ga znaš... Pogledajmo."
Leonardo mu se nasmeši i slegne ramenima, zaista nema ni najmanju ideju o čemu je reč. Stavi ga u čitač i uključi veliki plazma ekran okačen na zid. Počinje plemenska muzika. Tam- tam-tam. Pojavljuju se šimpanze koje udaraju po ogromnim panjevima držeći ritam. I odmah nakon toga, superubrzani, svi saradnici, grafičari, crtači "Ozvalda Feste". Onda se brzo pređe na spot Pink Flojda "We don't need no education". Nekoliko studenata maršira umesto čuvenih čekića, mičući noge u ritmu, a onda ponovo idu životinje.
Film se nastavlja i začuje se moćna rika lava, a onda, Leonardo koji govori usporeno, a ispod se čuje rika lava, a odmah nakon toga Čarli Čaplin u Velikom diktatoru, a onda ponovo Leonardo, koji izdaje naređenja, a onda Čaplin, koji francuskim ključem steže neke šrafove sve dok ne završe u mašini. Iznenada sve cvili, čuje se neka vrsta kočenja. Čaplinove slike se zaustavljaju. Brz krupan plan na čoveka koji pije sedeći na fotelji. Okrene se. Pauza. To je Aleks, koji se smeši kameri i kaže: "Ja se ne pecam!"
Leonardo ostane zabezeknut. "Ali... Ali..."
"Uradio sam ovo video-kamerom i kompjuterom za montažu, ubrzavajući delove našeg internog dokumentarca iz agencije, onog koji smo predstavili prošle godine na bitnim sastancima."
"Ali, genijalan je! Baš sam hteo da popričam s tobom... Znaš li da moramo da uradimo film, jedan dokumentarac? Po prvi put su nam poverili da produciramo film, nismo više obična agencija, sada smo i produkcijska kuća, a sve to zahvaljujući tebi, i uspehu LaLune. Ti Japanci nikada nisu zaista verovali u nas... Da smo uspeli da podignemo prodaju čak i samo za deset procenata, dobili bismo povišice. I znaš šta?"
"Ne, šta?"
"Uvećali smo dvesta posto, ogromne smo pare zaradili, mnogo više nego što smo mogli da sanjamo."
"Zaradili? Leonardo, misliš zaradio..." "Da, ali..."
"Da, ali zašto onda ne prestaneš?"

"Moramo još više da radimo! Imamo priliku da produciramo ovaj film... A ti si se već dokazao... Odličan si."
"Da, ali jesi li video naziv dokumentarca? Ja se ne pecam." Aleks krene prema vratima. "Ne računaj na mene. Želim da radim najmanje moguće, rekao sam ti to."
"Ali kako, dao sam ti i najveću kancelariju..." "Nisam ti je tražio."
"Dao sam ti priličnu povišicu." "Ni to ti nisam tražio."
"Dao sam ti novu asistentkinju."
"To sam ti tražio, ali još uvek nikog nisam video." "Čeka te u tvojoj kancelariji..."
Aleks se iznenadi. "A kako to baš danas?" "Dugo sam je tražio. Hteo sam maksimum..." "Baš da vidim."
"U svakom smislu..."
Ali Aleks je već izvan Leonardove kancelarije, u trku prema svojoj. Sretne Alesiju, svoju staru asistentkinju. "Alekse, tu je neko...
"Da, hvala... Znam." Zatim ga Andrea Soldini netremice pogleda skoro zapanjenog lica, zavrti glavom, usta su mu otvorena. Aleks ga zabrinuto pogleda.
"Hej, da nisi ponovo dobio ono..."
"Ma kakvi!" Soldini se nasmeje. "Samo ne mogu da nađem reči... Eto... Znaš kako izgledaju Ruskinje? E pa, mnogo je bolja..."
"Ma daj, daj...", Aleks odmahne glavom i uđe u svoju kancelariju.
Ustaje sa stolice. Visoka, smeđa, s kovrdžavom kosom. Lep osmeh. U stvari, prelep osmeh. I ne samo to. "Dobar dan."
"Ćao... Ja sam Aleks."
Sekund kasnije primeti da joj se odmah obratio sa ti. Ali ona i dalje drži do izvesnih formalnosti.
"Direktor mi je rekao da uđem u vašu kancelariju. Nadam se da vam to ne smeta. Zovem se Rafaela, drago mi je što sam vas upoznala."
Aleks i Rafaela se rukuju. Ima duge noge, savršenu liniju, slatku, tanku, elegantnu haljinu.
Nema ničeg što štrči. Štaviše, sve je na svom mestu. Suviše na mestu. Prelepa je. "Ostavila sam vam na stolu moje radove."
Aleks ih prouči s manirom profesionalca, onda pogleda iznad jednog lista. Ona je još uvek na nogama. "Molim vas, molim vas, sedite."
"Hvala." Ponovo taj predivni osmeh. Aleks pokušava da se koncentriše na crteže. Ali nije lako. Povrh svega, odlična je. Povrh svega... Alekse? Već si pogrešio.
"Sviđaju vam se?"
"Da... Veoma su dobri, zaista, u stvari odlični... Čestitam." Aleks se osmehne, ona takođe. Pogledi se ukrste i to potraje. Aleks sakupi crteže u njenu fasciklu na stolu, skrene pogled. "Pa... vrlo dobro."
"Ah, imam i nešto drugo...", Rafaela iz poslovne torbe izvadi kompjuter identičan onom koji je Leonardo poklonio Aleksu, pritisne dugme i uključi ga. Onda ga položi na sto i okrene

prema Aleksu. "To je kratak spot... Ništa naročito, ali se direktoru mnogo svideo..."
Aleks radoznalo pogleda spot. "To je video koji sam uradila na odmoru ovog leta... Bila sam na Los Rokes, to sam se ja šalila a moj otac je snimao... Nisam želela da budem manekenka, u stvari to mi je baš bilo bez veze... I zato što sam se svađala s dečkom i bila sam sva crna... Evo", pokazuje Rafaela, "ovde sam plakala... Na spotu se ona vidi kako pokušava da udalji oca koji je snima, prvo s dosadom, a onda prasne u smeh. "A onda sam ga ponovo montirala sa serijom dodataka iz crtanih filmova..." I odmah krene film s prvim Diznijevim crtanima, Miki Maus u crno-beloj tehnici, Dambo i ostale prelepe slike. Tako se rađa igra alternacije između Rafaele, koja korača usporeno na plaži, i Mikija Mausa, stažiste ženskaroša iz Fantazije.
"Ukratko, ne znam zašto, ali se direktoru Leonardu... mnogo svidelo..."
Aleks se osmehne. Pa, verujem ti. Nikad nisam video neku s takvim telom, a još se čini da joj to uopšte ne znači. "Urađen je veoma dobro... Primećuju se kreativnost i želja da začudi." Ma šta to pričam? Alekse, prekini.
"Hvala. Rekao je da ćemo možda raditi zajedno na nečem sličnom..."
"Da. Aleks zatvori kompjuter i vrati joj ga. "U suštini još nismo doneli nikakvu odluku..." Baš u tom trenutku zazvoni interfon. "Da?"
"Upravo su stigli crteži za novu kampanju, mogu li da ti ih donesem?" "Ah, da... Da, naravno..."
Rafaela stavi kompjuter u torbu, onda uzme I fasciklu i malo složi crteže. "Pa, ako ti budem potrebna, biću u svojoj kancelariji..."
"Odlično, hvala."
"Bilo mi je zadovoljstvo da te upoznam." Prešla je na ti.
"I meni...", Aleks gleda kako ona izlazi. "Ostavi, molim te, otvorena vrata, hvala..." Ona se osmehne. Nastavi da je posmatra netremice, Rafaela se okrene da ga pogleda dok se udaljava. Stvarno je lepa. U stvari, suviše lepa. I na trenutak ponovo pomisli na činjenicu da će morati da rade zajedno. Dan za danom, rame uz rame, bok uz bok. Pogleda je poslednji put. Kako je glasio naziv koji sam dao mom dokumentarcu? Ali baš u tom trenutku Rafaela se, pre nego što će ući u svoju kancelariju, okrene po poslednji put, kao da je pomislila, kao da zna da je on još uvek posmatra. I uputi mu poslednji osmeh. Fantazija, kreativnost ili jednostavno saradnja. Aleks podigne bradu i uzvrati glupim osmehom, ali tako glupim da se stvarno osetio kao kreten. Onda se predomisli, zavrti glavom, ustane i zatvori vrata. I u tom trenutku se priseti naziva dokumentarca. Ja se ne pecam. I nikad kao sad taj izbor mu se učini kao igra sudbine.

23.

Enriko stavlja na mesto neke Ingridine lutke. Devojčica već spava. Danas se mnogo igrala s Anom. Našao ih je zajedno na tepihu kad je ušao. Onda je Ana uzela svoj ranac, pozdravila ga uobičajenim osmehom i otišla. Stvarno je dobra. Baš sam srećan što sam je našao. Uzme žutog medvedića i namesti ga na devojčicinu plastičnu foteljicu. Iznenada začuje jak šum s plafona. Neka vrsta tupog udarca. Enriko digne pogled. Opet. Ne shvata. Nije prvi put da se to dešava. Nakon nekoliko trenutaka još jedan udarac i zvuk stolice koja se vuče po podu. Enriko stane i oslušne pažljivije. Malo kasnije još jedan udarac i neki muški glas prigušen zbog plafona. Enriko se napregne da razazna reči. Čini mu se da čuje nešto tipa; "A je li, a šta ti misliš ko sam ja, budala?", krupan glas, muški, i onda ženski koji pokušava da ga smiri. "Zar ne vidiš da to ničemu ne služi? Suviše si ljubomoran!", i onda još nešto, ali ne razume dobro. I još jedan udarac. Nešto pada odskačući po podu, kao neka gvozdena lopta ili nešto slično. Enriko se zamisli na trenutak. Ma da. Stan iznad. Ana. Ovi zvuci dopiru iz Aninog stana. Dođavola. Pa šta rade? Enriko uzme još jednu Ingridinu igračku koja je ostala uglavljena iza divana. Da, rekla je da živi s dečkom. Biče da on pravi ovaj džumbus. I dalje sluša. I snuždi se. I zabrine. Pa naravno, šteta je. Tako slatka i ljubazna devojka s takvim tipom. Ma, kako je to moguće?

24.

Popodne. Malo kasnije. "Ćao, ljubavi, šta radiš?"
"Niki! Kakvo divno iznenađenje... Radim.
,Ah. A kako je jutros prošlo?"
Aleks je na trenutak začuđen. "Zašto?"
"Ma onako, čisto da znam... Nikad ne pričamo o tim stvarima."
"Ah, j ut r os. A l e k s oseti krivicu. Ali zašto? Čemu? I dok se to pita, osećaj krivice raste. "Jutros... Jutros..., pa sve kako treba, pregledao sam crteže za novu kampanju, stvarno su dobri i u roku smo, možda samo neka varijacija u bojama, ali to je nešto što se uradi brzo..."
"Ah, znači ništa novo..."
Malo kasnije neko zakuca na vrata. "Napred."
Uđe Rafaela s nekom fasciklom u ruci. Aleks je pogleda pomalo zbunjen, onda pokrije mobilni telefon i tiho je upita: "Šta ima?"
"Htela sam ovo da ti pokažem... Zaboravila sam."
,Ah, dobro, samo trenutak..."
Rafaela se nasmeši i izađe iz sobe. Aleks nastavi da priča s Niki. "Izvini, šta si rekla?" "Ne, rekla sam... nema novosti?"
"Ne, ne... Ništa. Zašto?" I oseti se pomalo kao lažov što je prećutao ovu naročitu novost sastavljenu od tamnih uvojaka i predugih nogu. I privlačnog osmeha. I tela koje oduzima dah. I...
"Ma, Alekse, onako, već sam ti rekla... Samo sam bila radoznala, ja sam sada kod kuće, učim. I pala mi je na pamet ideja. Htela sam da te pozovem na večeru..."
"Na večeru?"
"Da... Alekse, pa šta ti je danas?"
"Ti me nikad nisi pozvala na večeru..."
"Pa, eto nikad se nije potrefilo, slučajno... U svakom slučaju, jedan moj prijatelj je otvorio nov lokal, vrlo sladak restoran na Balduini.
"Važi." Aleks se malo umiri. "Ali ne znam kada ću da završim."
"U redu. Onda se vidimo tamo oko pola deset, hoćeš li uspeti u to vreme? "Da, da."
"Poslaću ti SMS s preciznom adresom..."
"Okej, vidimo se." Aleks zatvori telefon i onda stane da razmišlja. Hm. Nešto je tu čudno. Nešto se ne uklapa. Otkud sva ona pitanja? O bože... A da ova Rafaela nije slučajno neka njena prijateljica? I zamisli mogući telefonski razgovor između Niki i Rafaele. Pa, kakve to veze ima, mogao bih da kažem da kad smo se čuli, još je nisam bio upoznao. Štaviše, da su mi zakazali sastanak da je upoznam kasno po podne. Onda prebledi. A ako su pričale pre Niki i mene? U tom slučaju Niki se sad sigurno pita: kako to da mi nije pričao o ovome? I, šta bih u tom slučaju mogao da kažem? O bože, ma šta ja ovo radim? Postao sam kao Pjetro, tražim izgovore dok optužbe još nisu stigle? To jest, sam isprobavam kako da se opravdam? A za šta? Šta sam uradio? I za tren ponovo vidi svoj san, sve prijatelje obučene kao advokate koji klimaju glavama. I u ovom slučaju, jedina izvesnost: kriv je.

Aleksu ne preostane ništa drugo nego da otvori vrata i da je pozove. "Rafaela, dođi..." "Da... Izvini, nisam htela da ti smetam, samo sam zaboravila da ti ove pokažem", i na
njegov sto spusti različite crteže. "Ovo je kampanja urađena u nekoj drugoj firmi koja je imala neverovatan uspeh u Japanu."
"Ah...", Aleks pogleda crteže, ali kao da ih ne vidi. "Čuj, da ne poznaješ slučajno Niki Kavali?"
Rafaela se nevino nasmeši, možda suviše nevino. "Ne... Ili mi se bar čini. Zašto, da li bi trebalo?"
Aleks odahne od olakšanja. Onda ponovo promisli. Još uvek nije u potpunosti siguran. "Ne. Ne. Pitao sam te to zato što... zato što smo je koristili za jednu japansku kampanju...
LaLuna." I u istom trenutku kada je to rekao, Aleks oseti kako ovo "koristili" odvratno zvuči iz njegovih usta. U tom trenutku odluči da više neće rizikovati... "A ona je i moja devojka."
Rafaela se osmehne. je li? Naravno, shvatila sam ko je. Čestitam. Ali, ne, ne poznajem je...
Žao mi je." Slegne ramenima i veoma mirno izađe iz sobe.
Žao mi je? Šta li je htela da kaže? Možda je samo poštapalica. Ma koliko pitanja to ja postavljam sebi? Suviše pitanja. Hipoteza. Suviše hipoteza. Šta mi se dešava? Da, ali i Niki, koja stalno pita ima li novosti. To nije normalno. A iznenadan poziv na večeru? Da, nešto se krije iza toga. Ali, zar poziv na večeru ne bi mogao da bude običan izgovor da se nešto proslavi, da se saopšte lepe vesti? A onda iznenadna sumnja. Ako pravu novost ima upravo Niki? Jednu od onih ludih novosti koje menjaju život i koje se saopštavaju upravo posle lepe zdravice? "Dragi, imam nešto važno da ti kažem..." Zamišlja Niki, koja ga gleda i smeši se iza čaše prošeka. "Alekse... postaćeš tata!" A uvek sam pazio. Da, ukratko, dovoljno sam pazio... A ako nije moje? I tom istom trenutku u njegovoj glavi opet se pojave prijatelji obučeni u advokate. Lica su im još stroža, oči raširene. Kriv je i zbog same pomisli. Dug udah, dug. Samo je u jedno Aleks siguran: kriv je. Ponovo? Da. Jedva čeka da ode na večeru s Niki. Onda ponovo pogleda na sto. Poslednji Rafaelini crteži. I napomena u njegovoj agendi: 21:30 — večera s Niki. Ništa se tu ne može. Nešto mu se stvarno ne uklapa.

25.

Kristina stoji na semaforu. Osvrne se okolo. Vidi par koji zagrljen hoda trotoarom. Još jedan u autu pored njenog kako se ljubi. I jedan koji se juri šaleći se. Vidi samo koliko je srećnih i zaljubljenih ljudi. Izuzev mene. Ličim sama sebi na Moretija u Bjanki kada onako mršav, s pesmom Franka Batijata Premeštaj u Grado u pozadini, radi panoramu plaže lepog sunčanog dana. I vidi gomilu parova koji se vole, grle, ljube na peškirima ili ležaljkama. I onda Moreti, s lepom, isfeniranom kosom i braon zatamnjenim naočarima u stilu osamdesetih, prvo neosetljiv a onda nasmejan, odluči. I on želi ljubav. I tako krene sve dok ne uoči lepu plavušu opruženu na stomaku, u toplesu. Zaustavi se i pruži preko nje. A ona se naravno odmiče, buni, diže i dolaze i drugi ljudi koji ga guraju. Kakva scena. Da, ali njemu je ljubav falila. A ja je imam. Ja nisam sama. Ja sam s Flaviom.
Uključuje se zeleno. Kristina ubaci u prvu i krene. A onda se nasmeši. Da. I ja sam resila. Neću se pružati preko nekog. Izlečiću svoju ljubav. Maziću je. Napraviću mu omiljenu tortu. Topljena čokolada i kokos. Imam sve što mi je potrebno. Imam volju i potrebu. već suviše dugo to ne činim. Ne mogu se žaliti na druge kad ja prva ništa ne radim kako bih pokrenula stvari.
Kristina stiže kući. Parkira se. Penje se stepenicama. Oseća zadovoljstvo kao devojčica, iznenada srećna da napravi nekome iznenađenje. Otvori ulaz, zatvori ga iza sebe, spusti tašnu na divan i potrči u kuhinju. Traži sastojke. Dve štangle topljene čokolade. Malo putera. Jaja. Mleko. Brašno. Šećer. I kokosovo brašno. Uključi radio i počne da sprema. Strasno. Raspoložena. S vremena na vreme ližući prste koje je umočila u fil. Uključi rernu da bi je zagrejala. Podmaže puterom pleh. I skoro i ne primećujući, počne da pevuši jednu personalizovanu verziju Vaska: Torta za tebe... nisi je očekivao, a... a evo je ovde... kako mi je došla, ko to zna...
Mobilni telefon zazvoni. Ostao joj je u džepu farmerki. Izvadi ga s rukama još uvek pomalo belim od brašna. Otvori. Flavio je.
"Halo, ljubavi, ja sam... Čuj, izvini, ali ovde se baš odužilo. Zakasniću. Moram da završim s pisanjem izveštaja za sutra ujutru a baš sam u zaostatku... Ljubim te."
Kristina ostane tako, s već zanemelim telefonom u rukama. Zatvori ga i položi na kuhinju. Pogleda rernu u kojoj se torta već peče. Onda se gorko nasmeši. Kad hoćeš da napraviš iznenađenje. Kad misliš na detalje, zauzmeš se i srećna si razmišljajući o sreći koju ćeš izazvati. A čekanje postane radost. A onda, paf, običan telefonski poziv, nevina rečenica, kašnjenje. I sve se poremeti. I ne ostane ti ništa u rukama. Ko zna gde je. Mislim, zaista. Šta li radi? I s kim? Završava referat, možeš misliti. Ah. Da. U suštini da. Naša veza. A ako me upravo vara? Ako je sada možda s nekom drugom, a sve je izmislio? I Kristina zamisli scenu. Flavio i neka žena. Možda lepa. Možda u njegovoj kancelariji. Zajedno. Blizu. Ljube se. Dodiruju. Šta osećam? Da sam ovo zamislila pre nekoliko godina, osetila bih kako umirem i na samu ideju. A sada? Sada mi se čini da ne osećam ništa. Baš ništa. I ovo saznanje je uplaši. Oseti se grešnom. Krivom. Ali kako to, da me Flavio prevari, ja ne bih osetila bol? Flavio i neka druga. Ko zna. Možda bi čak bio srećniji. I pomisli na ono što joj je govorila drugarica Katja u srednjoj školi, a to je da ljubavne priče ne traju više od sedam godina i već u šestoj dolazi do krize. Da strast, čak i ona najjača, nestaje. I podvlači se dosada. Navika. I sve izgleda isto. Ugašeno. Bez stimulansa. A ljubav, ona o kojoj govore u knjigama i filmovima, samo je fantazija. A onda ili se rastaješ ili varaš. Da bi se obnovio. Da bi se prisetio kakva je to snažna emocija koja je proždirala stomak pri samoj pomisli na njega. Na nju. Na to da ste zajedno. I tako se ide dalje, u jednom začaranom krugu hipokrizije u kom niko nema hrabrosti da kaže onom drugom da su se osećanja promenila, istrošila, nestala. Kako je to

tužno. Zar je to život? Takvi ljudi postajemo?
Tajmer na rerni zazvoni.
Torta je pečena. Kristina uzme rukavicu, otvori rernu i izvadi pleh. Stavi ga na sto. Uzme veliki stakleni tanjir. Stavi na njega tortu. Onda iz fioke izvadi nož. I ponovo pomisli na Flavia. Na njega s nekom drugom. I ništa ne oseća.
I još više se rastuži. Počne sama da jede jedno parče. Kao devojčica s prstima umočenim u čokoladu, još uvek toplu od rerne. A njene slane suze klize dole, skoro kao kontrast, ali i one melanholično tople.

26.

Veče u Rimu. Ulice su skoro puste. Zahvaljujući tome što je vreme večere. Dobro se vozi. Aleks mirno vozi, stiže tačno na vreme. Popodne je prošlo bez iznenađenja. Ili drugih novosti. Sati 21:30. Aleks parkira kola, pruži se prema suvozačkom sedištu da bi video da li je došao u pravu ulicu, onu koju je Niki napisala u poruci. Da. Evo, ovde je, ulica Balduina,
138. I iznad je lepo osvetljen natpis "Restoran". Ali, baš je čudno, nema mnogo ljudi, nije baš pravo otvaranje. Ma, nije bitno. Možda će doći kasnije. Aleks izađe iz kola i uđe u restoran. Eno je za stolom. Niki sedi za svoj račun i lista meni. Vedra je, mirna, levom rukom igra po stolu, drugom drži otvoren meni i radoznalo čita specijalitete lokala. Aleksu je samo jedna misao na umu; kako je lepa! I sve to briše bilo kakvu sumnju.
Dođe do nje i sedne za sto. "Evo me, ljubavi." Spusti joj lagan poljubac na usta. "Došao sam najranije što sam mogao..."
Niki se osmehne i slegne ramenima. "Dobro si uradio. Dobro je ovako.
Aleks otvori servijetu i namesti je na noge. Onda se osvrne okolo. malo je ljudi... Je l' još neko treba da stigne?"
Niki se osmehne. "Ne... Ne verujem..."
"Ah...", Aleks bolje osmotri lokal. Ne čini mu se da je naročito nov. Sladak je, topao, gostoprimljiv, jednostavan, ali kao da je već dugo otvoren. U dnu sale nalazi se vlasnik. Sedi za kasom, debeljuškast tip, miroljubivog lica, bez kose i s naočarima za vid koje su pale na nos. Kontroliše nešto olovkom i čini se da je rasejan, da mu je dosadno. Sve samo ne tip pun adrenalina koji mora da se nosi s otvaranjem svog novog lokala, a još manje Nikin mogući prijatelj. Aleks pogleda bolje u dno lokala. Zaista je malo ljudi. Stvari se ne uklapaju. Onda ukrsti pogled s Niki.
"Nešto ti se ne slaže, je l' da?"
Aleks se radoznalo osmehne. "Da, u stvari... Ne čini mi se da je ovo lokal... koji se upravo otvara..."
"Baš tako." Niki ponovo otvori meni i podigne ga da se sakrije iza, ili kao da želi bolje da pročita listu jela kako bi nešto naručila. Onda se protegne iznad i nasmeši. "Slagala sam te. Nema nikakvog otvaranja..."
"Ah." Aleks shvati da situacija postaje ozbiljnija. I on podigne meni pokušavajući da se sakrije.
Niki pruži ruku i spusti mu meni, kako bi joj ponovo video lice. "Ah, još nešto sam slagala, vlasnik nije moj prijatelj..."
Aleks baci još jedan pogled na gospodina koji sedi za kasom. Učini mu se još deblji, još stariji i s više dosade nego ranije. Onda se pomalo zbunjeno nasmeši. "Ah, ah... Pa, naravno..." I ponovo podigne meni kao da je situacija apsolutno normalna.
Niki se još jedanput pruži i spusti mu ga. Aleks zna da više neće moći da pobegne. Ona mu se ponovo nasmeši. Ovog puta pomalo s grimasom. "Hoćeš li da znaš zašto sam izabrala ovo mesto?"
Aleks klimne glavom pokušavajući da izgleda mirno, ali je dramatično zabrinut. "Da, naravno..." I za tren prođe opet sve u mislima. Rafaela je lagala: njih dve su strava drugarice. Štaviše, Niki je pričala s Leonardom i dogovorili su se, namerno ju je stavio u moje odeljenje. U stvari ne. Niki je trudna, a dete možda nije moje. A onda više ne zna gde da traži unutar svog uma i ide vremenski unazad, kopa, pravi hipoteze, razmišlja, promišlja. Ne mogu da verujem. Srela je Elenu i ko zna šta je ova izmislila. Ili je nije srela, ali misli da sam je ja opet

video. I ovo njegovo preskakanje kroz uspomene, zaključke, pretpostavke i strahove ga malo-pomalo iscrpi, sve dok mu se Niki poslednji put ne nasmeši pokazujući mu meni. "Pa, zar ti ovo mesto ništa ne govori?"
I Aleks po prvi put pročita ime restorana. "Fiks-ideja". Onda pogleda okolo. Neki ljudi jedu i mirno ćaskaju, vlasnik je i dalje na kasi i sada, možda zbog čudnih okolnosti, podigne glavu i baci pogled na stolove. Susretne se s Aleksovim pogledom i nasmeši mu se. Možda suviše ljubazno? Hoće nešto da kaže, to je znak, tajni kod? Ne. Ne mogu da verujem! Pa šta je ovo, lokal za svingere? Aleks pogleda bolje. Tu je i jedna porodica sa sve decom i svekrvom. I u deliću sekunde vidi po ko zna koji put svoje prijatelje obučene kao advokate koji se presavijaju od smeha i stavljaju ruke na glavu. Ne. Odluči da ne oživljava ovu svoju poslednju apsurdnu misao, stideći se zbog nje. "Zlato, izvini... ali stvarno ne razumem."
Niki napravi izuzetno ozbiljno lice. "I mislila sam... Onda se ponovo radosno nasmeje. "Donela sam ti...", nagne se, uzme nešto iz torbe ispod stola i stavi pred njega, "jedan poklon! Drži..."
"Za mene?"
"A za koga drugog? Otvori..."
,Ali, ljubavi..." I Aleksov mozak se opet razleti u svim pravcima Ali zašto, koji je danas dan? Da nije dan kad smo se upoznali? Kad smo se smuvali, prvi put kad smo vodili ljubav? Kad smo otišli u Pariz? Kad smo se rastali? Ali ne pada mu na pamet nikakva veza. Još manje nakon što je otvorio paket. DVD... Pogleda ga, okrenuvši ga. Džejms Bond, koji je uperio svoj pištolj, okružen prelepim ženama. Na trenutak ponovo Rafaelina senka. "Hmmm... Aleks više zaista ne zna šta da misli. "Ne razumem..."
"Ne, razumeš, a? Koji je naslov?!"
Aleks ga pročita. Špijun koji me je voleo.
Niki mu se nasmeši. ti me voliš, Alekse, je l' tako?" "Naravno... Šta me to pitaš, Niki, pa znaš to?"
"Naravno... Ali možda misliš da uradiš rimejk ovog filma... kao špijun?
I iznenada Niki promeni ton. Stroga je. Čvrsta. Nemirna. "Šta si radio danas na fakultetu? Zašto si me pratio? Zašto si me špijunirao? Kakva je to stvar koju si uvrteo u glavu? Fiks- ideja", pita ga pokazujući mu meni. "Je I se može znati šta te je obuzelo?"
"Ja zaista..." I za tren Aleks shvati da je izgubljen, oseća se kao da je postao jedan od glavnih likova iz najboljih crtanih filmova koje je kao mali gledao. Iznenada je ponovo u vakuumu, a onda pojuri baš kao Pera Kojot u svojim uzaludnim pokušajima da uhvati Pticu Trkačicu, ili kao mačak Silvester dok kliza po ledu prema litici, dok Titi veselo leprša oko njega smejući se, ili još bolje, kao Tom kada juri Džerija i završi svoju trku u nekom zidu dok se Džeri uvuče u svoju rupu koja je malo ispod. Ukratko, katastrofa od crtanog filma: Aleks, izgubljeni medvedić.
I tako, njegovi obrazi naglo buknu. "Ja zaista..."
"Možda si samo želeo da prisustvuješ nekom predavanju, da shvatiš kakav je danas univerzitet kako bi se i ti kasnije upisao na književnost? Niki mu se smeši. Da, ponudila mu je izlaz. Zato što se u ljubavi tako radi. Besni se samo ako je nešto zaista ozbiljno. Možda je ovo odgovor koji Niki želi da čuje. I baš kad se spremao da odgovori, Aleks iznenada shvati da je u pitanju zamka... smrtonosna zamka. Ako kaže da, Niki će shvatiti da on nije iskrena osoba, nego budala, fićfirić, naklapalo. Neko ko ne ume da prizna sopstvene greške, granice, slabosti. I na kraju Aleks uzdahne, ipak dobro je prošlo. U stvari, bolje je što me je uhvatila na fakultetu nego da je Rafaelina drugarica. Tako podigne pogled i pokaže iskrenost.

"Ne, Niki... Nisam želeo da se upišem na književnost..."
,Ah..." Čini se da je Niki odahnula. "Već sam se brinula..." Aleks se osmehne, pokuša da bude duhovit.
"Uplašila si se da će mi ići bolje nego tebi?"
"Ne. Nego da nećeš uspeti da kažeš istinu." Aleks zaćuti, ponovo spusti pogled. Niki ga tužno gleda.
"A zašto, Alekse? Zašto si me pratio? Šta te brine, šta misliš da ti nisam rekla, šta krijem od tebe?"
Aleks i dalje ćuti. "U pravu si, izvini..." Niki slegne ramenima.
"Sve mi je bilo tako čudno danas, iznenada sam se osetila nesigurno." "Ti?"
"Da, ja. Mislila sam o tome ceo dan. Ako mi ti iznenada ne veruješ i misliš da bih mogla imati nekog drugog ili da te lažem... Vidi, samo kad ovo pričam, već mi glas drhti, loše mi je, kunem ti se, dođe mi tako da zaplačem, steže mi se želudac iako ništa nismo jeli..."
I baš u tom trenutku, debeljuškasti gospodin, vlasnik lokala i hipotetički Nikin prijatelj, priđe njihovom stolu. "Pa, jeste li se odlučili? Želite li da poručite?" Aleks i Niki se istovremeno okrenu prema njemu. Lica su im tako tvrda zbog tenzije da vlasnik u deliću sekunde shvati da baš i nije vreme. "U redu, izvinite, hm... Vidim da još niste odlučili, vratiću se kasnije, u stvari, vi me zovite..." Okrene se i vrati za kasu.
Aleks i Niki gledaju kako odlazi.
Onda ona nastavi. "Eto, ako si to pomislio o meni, znači da si ti nešto smislio... Zato što ko sumnja, to i radi."
Aleks je iznenađen.
"Ja?" I na tren mu padne na pamet Rafaela, ali shvati da ona tu stvarno nema veze. I odmah zatim pojavljuju se njegovi prijatelji obučeni u advokate koji klimaju glavama. Ali Aleks ih strese s leđa.
"Niki, nemoj to ni u šali da kažeš... Ma kako to možeš da pomisliš?"
"Tako kako si ti pomislio za mene..." I u trenu Nikine oči se naduju od suza. Ostanu tako, na vrhu zadržane njenim predivnim velikim očima, kao mali mehuri koji se stvaraju i koji samo što ne eksplodiraju. A onda Aleks pruži ruku preko stola i uzme Nikinu, jako je stegne i oseti se vrlo malim samo zato što je to mogao i pomisliti. "Ljubavi, oprosti mi..."
Niki i dalje ćuti i nepomično ga gleda, ne znajući dobro šta da kaže, s donjom usnom koja drhti. Boi u srcu koji nikad nije osetila. Bezdan pod nogama. Ravnoteža koja nedostaje. Želja da preskoči sto i da ga odmah zagrli, i nasuprot tome bes što je tako glupavo posumnjao u nju.
"Ne znam šta mi se desilo, Niki, nikad to ranije nisam pomislio. Možda zato što je Kamila ostavila Enrika, pobegavši s neznancem... Kad sam video da se ruši nešto što sam smatrao izvesnim... Njih dvoje, a čak su i venčani..."
"Ja to u svakom slučaju ne bih uradila... Nikad te ne bih razočarala na taj način. Ne treba da obećam nešto Bogu kako bih održala ono što osećam u srcu. Ako se ikad završi, znaćeš to pre svih drugih."
Aleks se premesti sa svoje stolice na onu bližu njoj. Vlasnik za kasom to primeti, pogleda ih na trenutak, onda nešto promrmlja i vrati se drugim poslovima. Ali oboje su to primetili i Aleks glasno kaže.
"Oh... Evo zašto se ovo mesto ovako zove, on je suviše radoznao... Mi smo njegova fiks-

ideja!" I Niki prasne u smeh, poneka suza joj kapne, i počne da šmrkće, i ponovo se smeje i briše servijetom, i smeje se i plače i oseća se rako budalasto. Onda pogleda u servijetu i: "Evo, znala sam... Rastopila mi se sva maskara!"
Aleks joj nežno pređe preko obraza jednim prstom, onda je lako poljubi u oči. "Ljubavi, oprosti mi, osećam veliku krivicu što sam to i pomislio..." I jako je zagrli i diše joj u kosu, a ona još uvek drhti. Oseća kako je topla, nežna, krhka, mala, i na tren pomisli kako je jedina stvar na svetu koju bi voleo zauvek da radi ta da je štiti, voli bez ikakvih primisli, ili problema, ili sumnje, potpuno joj se predajući. Da, da živi samo da bi je video kako se smeši. Aleks je još jače stegne i prošapće joj ove reči: "Volim te...", a onda se udalji i vidi je, s onim osmehom, očima koje ponovo cakle, ali ovog puta od sreće, konačno mirnim, ponovo sigurnim. I to je trenutak, ovaj trenutak. Ovako se razrešava sumnja: sad ili nikad? Donosi odluku. Sada. Baciti se. Sada. I vedro, mirno, vrati se na svoje mesto dok Niki počinje da ćaska. "Znaš, nisam mogla da verujem... Odnosno, s neke strane dopadala mi se čak i ideja da si ti sa mnom na fakultetu... Eto, pomislila sam kako bi mi se sviđalo da mogu da studiram s tobom... Da si ti moj kolega..." A ona još uvek ne zna šta je Aleks odlučio. Pošto se ponekad odluke, bilo male ili velike, donose iz najrazličitijih razloga i niko zaista ne zna koji je to trenutak bio ili koji osećaj, kakva muka, kakvo uzbuđenje su nas podstakli da ih donesemo. Pa ipak se donose. Kao u ovom slučaju. Aleks je tu, pred njom i vidi je stariju, mnogo stariju, zauvek njegovu. Gleda je tako, sada drugim očima i pravi se da sluša ko zna šta, srećno klima glavom zbog svog izbora. Sada. Zauvek. Ko zna da li ona shvata, da li može da zamisli njegovu misao, njegovu predivnu odluku... I kako li će mi odgovoriti. A naročito, još važnija stvar, kako ću to da je pitam?
"Alekse?"
"A?"
"Ma na šta misliš?" "Slušam te..."
"Lažove..." Ali ovog puta Niki pusti da mu prođe, ponovo vedra, mirna. A onda uzme DVD Špijun koji me je voleo. "Apsolutno moramo da ga pogledamo... Tip iz radnje mi je rekao da je predivan... To je jedan od najuspelijih sa Šonom Konerijem. Znaš da sam bila neodlučna da li da ti poklonim jedan drugi..."
"Koji?"
"Ostin Pauers: špijun u pokušaju! Bio si tako smešan na fakultetu..." I smeju se i šale. Videći da je oluja prošla, vlasnik priđe stolu. "Onda, možemo li da naručimo? Inače,
kasnije se kuhinja zatvara...", i oni konačno veselo potvrde klimanjem glavom, igraju se menijem, pričaju o malim glupostima, komentarišu, naručuju, onda se predomisle dok čovek u ruci drži svoj blok i piše i briše i opet piše. I hukče.
"Dobro, dosta, ja sam odlučio. Morska salata." "Onda i za mene."
"Da nećeš možda ribu na žaru?" "Da, savršeno."
"Okej, onda najsvežiju koju imate, za dvoje, i malo belog vina..." "Šta želite?"
Aleks je na trenutak pogleda. "Šta kažeš, da večeramo uz šampanjac..." "Oh, da, može."
"Okej. Onda, malo šampanjca, i neka bude hladan, molim vas."

Vlasnik se udalji zadovoljan onim što će jesti. Ponekad su onakve svađe potrebne... Ako završe ovakvim mirom!
Niki ga gleda i ubeđeno klima glavom. "Hej, shvatio si da treba da ti oprostim, a?"
"Da...", Aleks se smeši. Ali ne zna zašto je u stvari tražio ovaj šampanjac. Došlo mu je tako, zbog opijenosti trenutkom, sreće što je preokrenuo ono što je moglo biti stvarno ružno veče.
Vlasnik se brzo vraća s flašom vode. "U međuvremenu, ostavljam vam ovo." I udalji se.
Niki se upravo sprema da sipa, ali Aleks joj uzme flašu iz ruku i sipa on. " H va l a . . . Ni ki se nasmeši.
"Molim."
Niki se sprema da pije. "Volim kad si tako pažljiv... Trebalo bi ćešće da dolaziš na fakultet!" Onda popije i spusti čašu. "Hm. Znaš šta mi je bilo najsmešnije?"
"Šta?"
"Kad je profesor Borgi, onaj u kolima, hteo da te zgazi!" "I to si videla!"
"Pa ja sam te videla još ispred kuće!" "Stvarno?"
"Naravno, očekivala sam da me pozoveš... Čak sam pomislila da sam pogrešila, ali posle sam te videla kako se parkiraš ispred fakulteta." I Aleks popije i razmisli. Sve je videla... Neverovatno. Ali kako? Zašto je tako pažljiva? Nešto krije... To je samo trenutak. Njegov strah odmah nestane i srećan je zbog odluke koju je doneo. Stiže šampanjac, on ga otvori i sipa u dve čaše. Aleks podigne svoju i potraži Nikin pogled. Oči. Tišina. Onda osmeh.
"Ljubavi... " "Da?"
"Želeo bih stalno da te špijuniram!"
Smeju se, nazdravljajući i oboje piju gledajući se u oči.
Iznenada sa šanka restorana dopre pesma. Sreća je ne misliti ni na ha, hej... Sreća je biti s tobom nepromišljeno. Sreća je fortuna koja te poljubi u čelo. Istina. Upravo je tako kako peva Paola Turči. Sreća je kad se ovako dobro osećaš, zbog toga što ste zajedno. Naravno, sreća je i mnogo više, moći da joj kažeš nešto drugo. I Aleks bi voleo, voleo bi da joj otkrije svoju odluku, ali za to mu treba jedna zaista neobična ideja. Nešto drugo, a ne "fiks-ideja". Nešto drugačije od običnog naziva restorana u centru. Ponovo joj stegne ruku i oseti prijatan drhtaj. Kao kada znaš da će sve biti dobro.

27.

Sunčano jutro. Rano je. Nema skoro nikoga. Prozori odašilju prijatnu, belu svetlost koja se odbija o zidove zgrade preko puta. Aleks uđe u Leonardovu kancelariju, i iznenadi se.
"Dobar dan! Zadovoljstvo je videti te ovako rano ujutru! Da nemaš još neki poklon za mene?"
Aleks sedne pred njega. "Dragi direktore... Misliš li da ga zaslužujem?" Leonardo podigne obrvu, shvata da je u pitanju neka šala. "Shvatio sam, hoćeš kafu?"
"Već sam je popio!" "Čaj?"
Aleks nagne glavu u stranu, Leonardo se izvini osmehom. "U redu, šalio sam se. Ali čini mi se da sam sve ućinio da bi se ti osećao bolje i na poslu. Asistentkinja kakvu niko nema... Da bih te usrećio..."
"Baš tako. Ali ja sam već bio srećan..." "Onda, šta je?"
"Potraži mi neku drugu."
"Ali ona je najbolja, najveštija, naj..."
"Da, zamišljam koje bi još naj mogao da dodaš. Ali samo ih zamišljam, ne treba ti da mi pomažeš..."
"Onda?"
"Onda, dodeli je nekom drugom. Ja bih s nekom takvom još manje radio. I ti bi nas sam razdvojio. To je samo skretanje pažnje s posla."
"Mislio sam da ti učinim zadovoljstvo... Da te usrećim..."
"Već sam ti to rekao. Ja sam već srećan, veoma srećan... A naročito, voleo bih da to tako i ostane..."
"Okej, kako želiš." Leonardo ustane iza stola. "Slažem se. Shvatio sam. Potpisala je ugovor na godinu dana i ne mogu da je otpustim. Držaćemo je na raspolaganju i prebaciću je na neki moj projekat."
"Eto, čini mi se da je tako savršeno."
"Hteo sam samo nešto lepo da učinim za tebe." "Hoćeš Ii zaista da učiniš nešto za mene?" "Naravno! Zaista, iskren sam."
Aleks se osmehne i odluči da mu se poveri. Ispriča mu svoj plan i iznenadi se Leonardovim entuzijazmom. "Bravo! Ne znam kud ćeš stići, ali ti to zaslužuješ! A i siguran sam u jednu stvar; tamo ćeš naći polazne tačke da radiš na našem filmu."
Aleks se okrene i pogleda ga popreko. Leonardo raširi ruke.
"Sam. Maksimalna kreativnost, bez asistenta ili mogućeg skretanja s posla..." "Okej."
Aleks mu pruži ruku. "Dogovoreno." I kao furija izađe iz njegove kancelarije, brzo se uputi ka liftu, kad u hodniku susretne Rafaelu. "Ćao, Alekse, vidi, sakupila sam ti nekoliko filmova koji bi ti mogli biti polazne tačke za naš projekat."
Aleks i dalje ide prema liftu. "Žao mi je, biću napolju zbog uviđaja na licu mesta. Direktor je odlučio da te prebaci na neki njegov lični projekat...", Aleks dođe do lifta i pritisne dugme

da ga pozove.
"Ali kako.", izgovori Rafaela vidno razočarana. "Ništa nisam znala o tome..."
Aleks uđe u lift. "Žao mi je. I meni je bilo krivo. Baš mi je sad to rekao... Ali znaš kakav je on? Kako se okreneš, on promeni karte na stolu..."
Pritisne dugme i vrata se zatvore ne dajući joj priliku da odgovori. Aleks kao poslednju sliku vidi njeno namršteno lice. I u otvoru vrata vidi kako se okreče na svojim zadivljujućim nogama.
Bilo bi nemoguće odupreti se ovom pokušaju ometanja na poslu. Ljubav je i ovo.

28.

Autlet "Levisa" je pun ljudi. Diletu zanima dečje odeljenje. Gleda vrlo slatke farmerke na tregere. Oli i Niki to primete i malo je zezaju dok malo dalje biraju neku odeću.
Ispred kabina je red. Erika je pronašla dva para farmerki i dve majice i čeka da se oslobodi kabina kako bi ih probala.
Mladić pored je primeti. "Uh, kakva gužva, a?"
Erika se okrene. "A da... Ovde je baš popust, tako da je ovo normalno", i nasmeši se.
Mladić bolje složi nekoliko pari pantalona koje drži u ruci i koje mu klize. "Ja sam uzeo ove...", i pokaže ih Eriki, koja ga pomalo začuđeno pogleda.
"Hm... super. Ja nisam."
Mladić shvati da se nije baš briljantno pokazao. U tom trenutku kabina ispred njih se oslobodi. On se odmah okrene prema Eriki. "Daj, samo ti idi, ja ću sačekati..."
Erika ga pomalo začuđeno pogleda. Onda se nasmeši. "Ah, hvala, savršeno!", i uvuče se unutra. Skine se i proba prvi par. "Levis slim fit" plus majica koja ide uz njih plave boje i koja joj ističe grudi. Izađe iz kabine i okrene se. Pogleda mladića. "Kako mi stoji?"
Pomalo zbunjen, on klima glavom. "Odlično..."
Erika se lukavo smeši. "Okej... Sačekaj. Probaću i drugo." Ponovo zatvori zavesu i vrati se u kabinu. Posle nekoliko minuta ponovo izađe. Ovog puta nosi model "609 hotstaf" i belu majicu dugih rukava. Improvizuje malu reviju ispred mladića. U međuvremenu su je Oli i Niki, svaka s ponekim delom odeće u ruci, stigle. Primete scenu. Pogledaju se. Počnu da se smeju. Mladić, sve zbunjeniji, posmatra Eriku, koja se iznenada zaustavi ispred njega.
"Pa, šta misliš?"
On muca. "Pa, i ovo ti dobro stoji, da..."
"Šta onda da uzmem?", i počne da se vrti ispred ogledala.
Mladić ne odgovara. Oli i Niki mu priđu blizu. "Daj, reci neki savet našoj drugarici, inače je u stanju da nas natera da stojimo ovde celo popodne..."
Erika se okrene. "Hajde, šta kažeš?"
"Da sam na tvom mestu uzeo bih oboje...", odgovori on nimalo ubedljivo.
"Eh, baš! Šta je, da nisi možda radnik u radnji sada inkognito?! Ne, moram da izaberem. Jedno ili drugo." Pogleda poslednji put. "S onim drugim sam više seksi. Odlučila sam." I vrati se u kabinu da se presvuče.
Mladić se obeznanio. "Ama, je l' vaša prijateljica uvek ovako?" "I gore... Ali je strava, zar ne?"
On sigurno ne želi da im protivreči. "Da... da..."
Oli i Niki se gledaju i smeju. Nakon nekoliko minuta Erika izađe iz kabine u svojoj odeći, držeći u ruci ono što je izabrala. Zastane na trenutak. Pogleda mladića. "Hvala što si me pustio da prođem. Čuj, i moje drugarice treba da probaju. Hoćeš li ih pustiti?"
On ne veruje. Gledaj ti ovu! Samo što ne stigne da na vreme odgovori "ne" a Niki i Oli su već ušle u kabinu, ukravši mu mesto. Erika se nasmeši. "Hvala ti, baš si zlato!", i udalji se. Mladić slegne ramenima i ostane da čeka.
Erika stigne Diletu. "Pa? Jesi li izabrala nešto?"
"Ne... Ali jesi li videla kako su slatke ove stvari za decu? Izgledaju kao za odrasle!", kaže

Dileta.
"Da, shvatila, ali jesi li ti uzela nešto?"
Dileta na trenutak pogleda okolo. "Pa, nema ničeg što me stvarno privlači..." "Mene da, vidi, ovo sam uzela...", i pokaže Dileti farmerke i plavu majicu. "Lepo!"
"Odlučila sam da ću se tako obući za ispit kod Đanotija." "Da nećeš biti malo suviše sređena?"
"Baš tako! Bar će me primetiti! Kad bi znala kakav je frajer..." "Ma, Erika! To je tvoj profesor!"
"Pa? Muško je! Dobar frajer i još uz to mlad. Nije dobacio do četrdeset, po mom mišljenju. Da ga vidiš samo kako dolazi obučen: sve po poslednjoj modi, u džemperima od češljane vune, i pantalonama 'dokers'. Razumeš,
'dokers'? Vrlo kežual. A da vidiš samo kako mu dobro stoje... Ima takvo dupe!" "Erika!" "Šta je? Muškarci su muškarci, bilo profesori ili ne! A onda, ako me primeri, možda će mi
dati i višu ocenu!"
Dijeta prinese ruku čelu. "Nepopravljiva si. Postala si gora od nekadašnje Oli!" "Evolucija, to se zove evolucija!", i krene prema kasi.
Za to vreme Niki i Oli su izašle iz kabine noseći odeću koju su izabrale. Izgledaju zadovoljno. Gledaju se naizmenično, hodajući, šaleći se, dok mladić i dalje stoji tamo sve dok se ne oslobodi kabina pored. On se brzo tamo uvuče, bežeći od ove sramote. Oli i Niki se smeju kao lude i vrate se u kabinu.
Malo kasnije Talasi izađu iz autleta svaka sa svojom kesom, izuzev Dilete. "Oh, a je l' znate da se Erika zacopala u svog profesora antropologije?" Niki i Oli se pogledaju. "Ali, da nije on star, Erika?!"
"Kakvi star! Biće da je Aleksovih godina. Znači, ako Aleks nije star, nije star ni ovaj moj!", i iskrevelji se.
Niki se okrene. "Da, u redu, ali ovo je drugo... On je tvoj profesor, to jest u tvom slučaju postoji i sukob interesa!"
"Kakav sukob? Naprotiv! Možda mu se omakne i neka dobra ocena!"
I nastavljaju da hodaju, šaleći se, gurkajući se povremeno, vesele, lake.