Ljudi i dečaci - Toni Parsons

First topic message reminder :



Nastavak milionskog bestselera Čovek i dečak.

O ljubavi između oca i sina.

Hari Silver vodi dobar život. Ima lepu ženu, troje divne dece i sjajan posao kao producent kultne radio-emisije. Ali uskoro puni četrdeset godina, a njegova bivša žena vraća se u London. Hari će uskoro možda morati da se oprosti s dobrim životom...

Kada se njegov četrnaestogodišnji sin Pat preseli kod majke, Harijeve nevolje tek počinju. Sin mu je otišao, posao mu je u opasnosti, a ženu mu je uznemirio povratak njegove bivše supruge. Snovi kao da se ruše.
Usred tog haosa umarširaće dvojica starih vojnika, ratnih drugova Harijevog oca iz bitke kod Monte Kasina. Hoće li ova dva stara namćora pomoći Hariju da povrati svog sina, porodicu i svoj život? I mogu li oni pokazati Hariju Silveru šta zaista znači biti muškarac?

Vedar, dirljiv i nezaboravan, Ljudi i dečaci je roman o tome kako živimo danas.

„Daleko najbolja knjiga koju je Toni Parsons do sada napisao.“
Guardian

dvanaest


Počeo sam da strepim od dolaska poštara.
Stomak mi se vezivao u čvor. Teški koraci uz baštensku stazu, zveket poklopca proreza za pisma i evo ih, sada su moj problem, crveni računi u smeđim kovertima među restoranskim jelovnicima i reklamama, upadljivi kao koprivnjača. Simptomi iznenadnog napada siromaštva.
Ali najgori od svega bio je beli koverat s pismom od hipotekarne banke. I taj jezik - tako nadmen, tako umoran, mehanički odgovor baze podataka koja je mnogo puta videla gubitnike kao što sam ja.
Ako imate teškoća u otplaćivanju hipoteke…
Sid je sišla i videla me, pa sam brzo presavio pismo.
„Hari“, rekla je, „moramo da razgovaramo o novcu.“
Nasmejao sam se i privio je u naručje. „Ne, ne moramo“, rekao sam. „Zato što će se nešto već pojaviti. Uvek nešto iskrsne.“
Obgrlila me je oko struka. Položila mi je glavu na rame. Ali nije se smešila.
„Sada nije kao pre“, rekla je. „Osećam to u Sitiju. Nešto nailazi. Ne možeš da se zaposliš na dobar dan. Čovek u tvojim godinama…“
Oh, to je bilo nisko. Pustio sam je. Sada se ni ja nisam smešio.
Telefon u džepu mi je zavibrirao. Obično su mi pozivi na mobilni izazivali drhtaje besa - dobra tema za Zaušku, pomislio sam na trenutak, zaboravivši da je naša mala emisija otišla u prošlost - ali sada sam bio zahvalan jer je poziv značio da ne moram da mislim o novcu.
NEPOZNAT BROJ, rekao mi je moj telefon, i nije se šalio.
„Vi me ne poznajete“, rekao je opušteni glas iz srednje klase. „Zovem se Piter Grouvs. Ja sam, ovaj, Đinin dečko.“
Sid me je gledala. Otišao sam niz hodnik.
„Halo?“ rekao sam.
Naježio sam se. Od svega. Od činjenice da taj tip može tek tako da uzme telefon i zove me dok sam kod kuće. Od činjenice da o sebi govori kao o Đininom dečku bez trunke stida i nelagode. Od činjenice da je do sada već upoznao mog sina. Dečko verovatno provodi noć s devojkom - a njen sin spava u susednoj sobi. Kako dečko i devojka to nazivaju? Ostao je da prespava? Celonoćni sudar?
„Zovem se…“
„Da, to sam čuo“, rekao sam izlazeći u baštu. Gurnuo sam glavu pod strehu Vendine kuće. Želeo sam da ovaj razgovor ostane van mog doma. „Šta želite?“, upitao sam ga.
„Šta želim?“ Kao da se iznenadio. „Pa, ako je moguće, želeo bih da se sastanemo. Da porazgovaramo. Da raspravimo gde smo i šta smo i kako da rešimo probleme.“
Ovo je bio nov jezik za mene. Nepoznat jezik. Osetio sam da mi krv ključa. Usta su mi se osušila. Shvatio sam da me ovaj spokojni, razumni čovek ispunjava ubilačkim besom.
„Ne želim da vas vidim“, rekao sam, nešto nadurenije nego što sam želeo. Sid je stajala na kuhinjskim vratima i zabrinuto me posmatrala, ruku skrštenih na grudima. Od tog stava uvek mi se stegne srce, iskreno rečeno. Čini mi se da želi tako da se zaštiti.
Čuo sam ga kako uzdiše. To mi se svidelo. Zvuk njegovog uzdaha u mom uhu.
„Mislim da bi to bilo dobro za Đinu“, rekao je - glas razuma. „I za njenog sina.“

Njen sin. Ne Pat. Ne vaš sin. Sve što ovaj čovek izgovori dovodilo me je do paklenog besa. Ali znao sam da ću se sastati s njim, znao sam da moram.
„U redu“, rekao sam i prisetio se desetina kafea koje sam znao u blizini svog starog posla. Tik severno od Ulice Oksford, u civilizovanom prostranstvu Merilebona od Portlend Plejsa do Ulice Bejker. Ta oblast puna je kafea, i odjednom mi je više nego ranije bilo teško što nemam unosan posao. Rekao sam mu naziv jednog kafea na Merilebon Haju, dan i vreme.
„Sve je u redu osim vremena“, kazao je. „Možemo li…“
„Ne, ne možemo“, rekao sam. Pogledao sam Džouninu Vendinu kuću. Vrata su se tokom noći otvorila i vetar je uneo malo suvog lišća. Počeo sam da ga izbacujem nogom. „Vi ste mene zvali, sećate se?“, rekao sam tom tipu, tom Piteru. „Možete li ili ne možete?“
Kratka tišina.
„U redu“, rekao je. „Vidimo se tamo.“
„Dođite nenaoružani i sami“, dodao sam. „Ili vas vaša devojka više nikad neće videti.“ Još tišine. „Šalim se“, rekao sam i spustio kretenu slušalicu.
Onda sam se vratio u kuću, gde me je moja žena čekala s poštom.

Pat je stajao na autobuskoj stanici na Totenhem Kort roudu.
Bilo je tu još klinaca, ali niko nije nosio uniformu gimnazije Remzi Mekdonald. On svakog jutra mora da prevali podugačak put.
„Hej“, rekao sam i otvorio suvozačka vrata. Uvukao se u kola i stegao ranac dugim ždrebećim nogama. Njih je nasledio od majke. Napola se osmehnuo i spustio glavu. Ubacio sam u brzinu i nasmejao se.
„Bio sam u prolazu“, rekao sam…
„U prolazu?“ Izgledao je kao da se nije očešljao. Hteo sam da ga zagrlim, ali sam samo okrenuo kola ka severu i uključio radio.
„Aha, imao sam radni doručak. Odlično je prošlo. Marti i ja imamo dosta sjajnih projekata. Ti ljudi - ti s kojima smo bili da doručku - bili su prilično zainteresovani.“
Dotakao se po ručnom zglobu, tamo gde bi došao sat.
„To je bio neki veoma rani doručak“, rekao je prozrevši me.
Pogledao sam ga iskosa. „Šta je ovo?“, upitao sam ga. „Klub lateralnog mišljenja u akciji? To je bila više kafa nego doručak, pametnjakoviću. Zar ti nije drago što te tvoj stari vozi u školu?“
„Naravno da jeste“, rekao je, nasmešio se i s uzdahom se naslonio. Prava je gnjavaža hvatati autobus svaki dan. Nije on navikao na to.
Saobraćaj je bio redak. Vozio sam nasuprot bujici prema gradu. I još je bilo rano. Prošli smo pored studija Ebi roud u Sent Džons Vudu, i nije bilo turista koji prelaze zebru pretvarajući se da su Džon, Pol, Džordž i Ringo. Eto koliko je bilo rano.
„Pa, kako ide?“, postavio sam mu besmisleno roditeljsko pitanje na koje obično kao odgovor dobije samo neodređeno gunđanje. Ali Patu se prelepim licem raširio spor, stidljiv osmeh. I još je bio prelep. Čak i sada, s bubuljicom na čelu i retkim belim maljama na gornjoj usni, još je bio moj prelepi dečak.
„Ušao sam u tim“, rekao je. „U fudbalski tim gimnazije.“
Treskao sam šakama po volanu od radosti. Podvriskivao sam. Pljesnuo sam ga po butini. Viknuo je pobunivši se, ali i on se smejao.
„Znao sam da ćeš ući!“, rekao sam. „Znao sam da ćeš ući.“
A onda se raspričao - rekao mi je da je standardni golman istegao neki važan ligament na

skijanju i da mu je to pružilo priliku koju je čekao. A ja sam radosno klimao glavom i postavljao mu poneko pitanje - kad je sledeća utakmica, trebaju li mu kopačke i rukavice i slično - ali uglavnom sam ga puštao da priča. I to je trajalo sve do školske kapije.
„Hvala na vožnji“, rekao je. Izašao sam s njim iz kola. Stajali smo licem u lice, a oko nas su lepršali plavi blejzeri. Znao sam da ne smem da ga zagrlim. Nisam toliko glup. Ali toliko sam ga voleo.
„Ponosim se tobom, sinko“, rekao sam. „Ipak si uspeo.“
Slegnuo je ramenima, a kosa mu se prosula preko očiju. Sklonio ju je s osmehom. „Samo jedna utakmica“, rekao je. „Trener hoće da isproba još nekoga.“
Pored nas se progurala grupa krupnijih dečaka. Jedan je zakačio Pata ramenom i gurnuo ga u stranu. Moj dečak je visok, ali malo jači vetar može da ga sruši.
„Hej“, rekao je taj veliki momak, i video sam da je to Vilijem Flaj. U pola devet ujutru imao je popodnevnu bradu. „Gledaj kuda ideš, Bolesnik.“
Bolesnik? Tako ga zovu? Zato što je bio bolestan? Taj nadimak su mu smislili? Zurio sam u Vilijema Flaja, ali znao sam da ne smem ništa da kažem. Drugi momak -Ašov - cerekao se kao da je Vilijem genije komike. Tek tada sam uočio da nisu obojica krupni. Samo Vilijem je krupan. Ašov je bio lasica, važna zbog društva u kom se kreće.
Odmerio sam tog Vilijema Flaja. Uprkos izobličenoj trupini i dlakama na obrazima, nije bio ništa naročito. Takav jedan postoji u svakoj školi u zemlji, visi u svakom tržnom centru, na svakom igralištu i u svakom parku. Svako ima svog Vilijema Flaja.
Gledali smo ga kako odlazi. Prošlo je možda deset sekundi. Ali kao da se čitav svet izmenio. Pat je otresao blejzer i nije me gledao. A moj bes je rastao. Bio sam besan čak i na njega.
„Brani se“, rekao sam mu. „Zašto se ne braniš?“ Zatresao je glavom. „Da se branim?“, rekao je i nasmejao se, ali taj smeh zvučao je drugačije.
„Da“, rekao sam. „Kad te zadirkuju pogrdnim imenima. Kad nalete na tebe. Usprotivi im se.“
Pat je uzeo ranac i zabacio ga na rame. „Šta očekuješ da učinim?“, upitao je. „Da ih isprebijam?“
Prišao sam mu korak bliže. Nisam hteo da napravim scenu. Klinci su bili svuda oko nas. Ali ovo mi je bilo važno. Otkrio sam da mi je važnije od bilo čega.
„Samo se brani“, rekao sam.
„Alija nisam snagator“, rekao je moj sin dok je zvonilo za početak nastave. „Deda je snagator. Klint Istvud je snagator. Možda si i ti. Ali ja nisam, i nikad neću biti.“ Otišao je. Gledao sam ga kako odlazi. Još sam stajao na istom mestu kad sam video suze i mog dečaka kako se iz sve snage bori da ih suzbije. Besan na mene i besan na surovi svet. Ali najviše besan na same suze.
„I ne treba mi vožnja ujutru“, rekao je. „Mogu i autobusom, hvala lepo.“ Hvala lepo.
To hvala lepo me je dotuklo.

Opazio sam ga čim je ušao.
Bio je visok i delovao je kao da ide u teretanu, ali naočari su ublažavale efekat. Bio je obučen za posao, nosio je cipele i odelo ispod zimskog kaputa, ali ne i kravatu. Delovao je kao da verovatno nosi jednu u džepu.
Piter.

Nekoliko trenutaka ostao sam nepomičan i samo ga posmatrao; bio sam u iskušenju da odem a da i ne razgovaram s njim. Ali onda me je video kao sedim sam za stolom u dnu sale i podižem novine u znak prepoznavanja. Prišao mi je i ustao sam da se rukujemo.
„Hvala što ste došli“, rekao je, ali onda smo morali da sačekamo da dođe konobarica. Poručio je neku komplikovanu kafu, a onda kao pažljiv domaćin pružio ruku prema meni. Odmahnuo sam glavom i otpio gutljaj čaja. Konobarica je otišla, a on je položio dlanove na sto. Bio je spreman da otvori sastanak. Glupo sam mu se kezio, razmišljajući šta bi se desilo kad bih mu prosuo čaj u lice.
„Đini nije lako“, rekao je. „Sada kad se njen sin - kad se Pat doselio. Pokušava da uspostavi odnos.“ Značajno me je pogledao. „Nije to lako.“
Nasmejao sam se. „Đina me se ne tiče“, rekao sam. „Više ne. Brinem samo za svog sina.“
Piter me je pogledao kao da me prvi put vidi. „Ali valjda vam je stalo do Đine. Pretpostavljam.
Želite da bude srećna.“
Razmislio sam o tome. Da li želimo da naše nekadašnje ljubavi budu srećne? Da li to zaista želimo?
„Valjda“, rekao sam i osmehnuo se. „Ali ne previše srećna, naravno.“
On se nije smešio. Ovo ne ide kako je planirao. „Pričala mi je o vama“, rekao je. Klimnuo sam glavom. „Siguran sam da jeste.“
„Godinama se mučila da nađe sreću posle raspada vašeg braka“, rekao je. „Naravno, ja sam čuo samo njenu stranu priče, ali koliko sam shvatio, u tom braku vi ste bili neverni, a ona je uvek bila odana supruga puna ljubavi.“
Izbrisao mi je osmeh s lica. Drago mi je za tebe, pomislio sam, a onda je naišao prvi talas besa.
Ko si ti uopšte?
„Ne želim da budem grub“, rekao sam.
„Zaista?“, uzvratio je.
„A šta vi želite?“
„Samo da porazgovaramo“, rekao je dižući ruke. „Samo da malo popričamo, drugar.“ Nasmejao sam se na ovo. „Nisam ti ja drugar.“
Zatresao je glavom. „Zašto si tako neprijateljski nastrojen prema meni? Zato što sam u vezi s tvojom bivšom ženom? Zato što me je predstavila tvom sinu?“
Zamislio sam ga kako se muva po kuhinji ujutru, očiju mutnih od Đinine postelje, a moj sin pakuje ranac za školu.
„Mislim da si princ“, rekao sam. „Pravi pravcati princ, jebote.“
Nagnuo se napred. Srknuo sam čaj. Ohladio se. Ipak sam ga popio. Ali više volim vreo čaj, tako vreo da mi prži grlo.
„Samo želim da imaš malo više razumevanja“, rekao je. „Đina ima mnogo problema koje pokušava da reši.“
„Problema? Šta si joj ti, psihijatar?“
„Imaš nešto protiv terapije?“ upitao je resko. „Zato što mislim da bi terapija Đini pomogla.“ Konobarica mu je donela tu njegovu komplikovanu kafu. Nije joj zahvalio. Nije je čak ni pogledao. Mrzim kad su ljudi takvi prema konobaricama. „A i Patu“, dodao je.
„S mojim sinom je sve u redu“, rekao sam; on se zakikotao, a meni je došlo da mu slomim vrat.
„I Đina i Pat imaju ozbiljne probleme zbog napuštanja“, rekao je.
„Onda nije trebalo da ga Đina napusti, zar ne? Nije trebalo da protraći tolike godine tragajući za ispunjenjem - ili kakvo god je sranje od izraza u modi ove godine.“ Čekao je. Nastavio sam. Sporije i odmerenije. Hari Silver - glas razuma. „Kad nam se brak raspao - i, da, ja sam kriv za to - uvek je

bilo nečeg važnijeg od našeg sina. Japan. Karijera. Najnoviji tip. Neki koji liči na tebe.“ Sigurno sam pred kraj povisio glas, zato što su se ljudi okretali ka nama.
„Možemo li da budemo uljudni?“ upitao je Piter.
„Ne znam“, odgovorio sam. „Možemo li? Zoveš me na kuću i tražiš da se vidimo, a onda sediš tu i pričaš tim svojim mekim razboritim glasom o Đini i Patu kao da ih poznaješ bolje nego ja. Možemo li biti uljudni, Pitere? Sumnjam da možemo.“
„Samo želim da shvatiš kroz šta Đina prolazi“, rekao je. „Bio bih ti zahvalan na malo više razumevanja. Znam koliko se uznemiri kad se svađate.“
„Jadna.“
„Jeste“, prosiktao je i video sam da sam ga najzad izazvao. Negde duboko u njemu - ispod tih finih naočara i odela - ležao je bes i čekao da provali. „U pravu si. Jadnica. Otac ju je napustio dok je bila mala. A onda ju je muž varao jer je imao nekakvu bednu preranu krizu srednjih godina.“
Nacerio sam mu se. „Samo nastavi. Dobro ti ide.“
Odgurnuo je šoljicu. „Slušaj, mene zapravo baš briga za tebe. I za tvog sina.“ Klimnuo sam glavom. Spustio sam šolju. „U redu“, rekao sam.
„Ali volim Đinu i želim da bude srećna. Tvoj sin očigledno ima mnogo problema…“
Tada sam posegao preko stola i zgrabio ga za raskopčani okovratnik košulje. Da je nosio kravatu bilo bi mi lakše, ali ipak sam uhvatio punu šaku prugastog plavo-belog pamuka. Čuo se tresak kad je nešto palo na pod. Bokalčić s mlekom. Obojica smo ustali, stolice su nam škripnule i svi su se zabuljili u nas. Nisam ga pustio.
„U redu“, rekao je. „Dobro, u redu.“
Osetio sam da mi bes zatvara grlo. Gorka crna knedla nije mi dala da progovorim. Hteo sam svašta da mu kažem, ali nisam mogao da istisnem ni reč. Pustio sam ga. Onda sam uzeo posudu za šećer i iz sve snage je zavitlao u zid iza njega. Eksplodirala je i on se sagnuo pod kišom kockica.
„Pazi šta govoriš“, rekao sam ne prepoznajući sopstveni glas. Izvadio sam nekoliko novčanica iz džepa i bacio ih na sto. „Pričaj šta hoćeš o mojoj bivšoj ženi. Pričaj šta hoćeš i o meni. Ali kad govoriš o mom sinu, pazi na tu posranu jezičinu.“

Kad sam stigao kući, ulica u kojoj živim delovala mi je neobično. Godine provedene u rudnicima radija i televizije značile su da sam je viđao u svakojaka doba dana i noći. No, navikao sam da gledam svoju ulicu s tačke gledišta zaposlenog čoveka. Ulica usred prepodneva usred radne nedelje, bez posla tog dana ili sutrašnjeg, delovala mi je kao druga planeta.
A možda je to bilo samo zato što je Džim Mejson bio parkiran ispred naše kuće. Sedeo je na motociklu, a motor mu je brujao između nogu. Da li on ikad silazi s toga?
On je pola čovek, pola harli.
Sid je stajala s njim. S rukama prekrštenim na grudima. Dugonoga, bez kaputa, razvezanih patika. Obožavam njene mere. Volim je baš takvu kakva jeste. Volim nebeski inženjering njenog tela. Izluđuje me. Još uvek.
Nisu me videli. Džimov motocikl gledao je na drugu stranu, i oboje su mi bili okrenuti leđima. Stao sam, svestan da nešto prekidam. Tako se to radi, mislio sam. Kad se ljubav ugasi, ali imate dete, to se tako radi. Ne kao ja i Đina, koji veselo skakućemo po tankoj liniji između ljubavi i mržnje. Tako se to radi, pomislio sam, a onda sam možda zinuo od čuda kad je Sid podigla ruku i dodirnula mu lice.
On se nije ni makao, samo je pustio njenu ruku da luta trenutak-dva po njegovoj ljupkoj strnjici. Onda je nagazio gas, motocikl je zaurlao, on je odjezdio, a ona ga je kratko posmatrala i vratila se u

kuću.
Kad sam ušao, sedam minuta kasnije, Sid je čitala novine. Podigla je pogled i nasmešila mi se.
„Šta ima novo?“, upitao sam je. Odmahnula je glavom. „Ništa.“ Klimnuo sam glavom i skrenuo pogled. Dodirnula si mu lice, mislio sam.

Pat je došao na večeru.
Slavili smo njegov rođendan sa zakašnjenjem. Propustili smo tačan datum jer ga je Đina pred kraj božičnog raspusta iznenada odvela u neko skijalište.
Nisam želeo ništa veliko. Mislim, želeo sam da mu priredimo divnu rođendansku večeru, ali nisam hteo da svi zadržavaju dah i plaše se da progovore. Najbolje bi bilo kad bi Pat prosto došao na večeru i kad bi sve bilo normalno. Nedostajalo mi je normalno. Pat večera s nama - to ne bi trebalo da bude ništa naročito. Ali bilo je.
Kad ga je taksi ostavio pred kućom, sestre su ga čekale u predvorju s poklonima.
„Pate!“, vrisnula je Džouni.
„Zdravo, lepotane“, rekla je Pegi.
„Zdravo, rugobo“, rekao je Pat, a onda je podigao Džouni u naručje i poljubio je u obraz.
„Zdravo, ti.“
Ona mu se izmigoljila iz ruku i okrenula glavu, pošto je ljubljenje i dalje bilo bljak.
Sid je izašla iz kuhinje, pa su ga zagrlile sve tri. Džouni ga je stezala oko nogu. Pegi mu je obavila ruke oko vrata i malo plakala. Sid se smejala i sve ih grlila.
Ja sam samo stajao, osećajući se napeto i neobično. Moj sin je došao na večeru.
To je sve.
Otvarao je poklone dok smo svi polako odlazili u dnevnu sobu. Džouni ga je držala za nogu, Pegina ruka lako mu je počivala na ramenu, a Sid i ja činili smo zaštitnicu. Ona je provukla ruku kroz moju i smešila se.
„Šta je ovo?“ rekao je Pat otvarajući zgužvani paketić koji je Džouni sama nevešto umotala. Razrogačio je oči kad je video CD grupe Pusiket dols. „Uuu! Dol dominejšn“, pročitao je, impresioniran.
„Znam da ih možda ne voliš, ali stvarno su sjajne“, rekla je Džouni brzo. Pokazala je jednu devojku na omotu. „Ja volim ovu. Mnogo je lepa.“
„Možda ću ostaviti ovo ovde“, rekao je Pat i pogledao sestricu. „Hoćeš ti da mi čuvaš?“ Zgrabila mu je CD iz ruku i otrčala.
„Čuvaću ga u svojoj sobi!“, doviknula je. „Možeš da slušaš kad god budeš hteo.“
Pat je počeo da odmotava Pegin besprekorno umotani poklon. Imao je čak i traku i mašnu.
„Nisam znala da umeš da skijaš“ rekla je.
„I ne umem“, nasmejao se ne gledajući je. Ali onda se nasmešio kad je odmotao DVD s prvim filmovima iz serije Ratova zvezda.
Pegi se postidela.
„To je poboljšana verzija Nove nade“, rekla je gledajući DVD iskosa. „Tu je, ovaj, i pozorišna verzija, ali to verovatno već imaš.“
„Ne, nemam“, rekao je posmatrajući omot kao što poznavalac vina miriše bocu retkog margoa.
Onda ju je pogledao u oči. „Ovo je divno, Pegi“, rekao je tiho. „Hvala ti.“

On je veoma ljubazan dečko. Učtivo se divio svim našim poklonima. Sid i ja poklonili smo mu ručni sat, onaj koji izgleda kao da pokazuje vreme i na dnu okeana, pa ga je stavio na ruku i divio mu se iako sam znao da nikada u životu nije nosio sat i da verovatno neće početi ni sada.
Sid nas je obojicu pljesnula po leđima.
„Jedite“, naredila je.
Spremila je pileći kari - Patovo omiljeno jelo - i obuzela me je zahvalnost dok su kuću ispunjavali mirisi kurkume, paprika, đumbira, belog luka, crnog luka i korijandera. Bilo bi isto i da je naše dete. Ne bi mogla više da ga voli.
Večera je bila dobra. Večera je bila sjajna. Sid je napravila kari da umreš, i Pat je jeo nezasito.
Svi smo se smejali njegovom apetitu, kao i uvek.

A on je bio divan. Hvalio je hranu, bio je spreman da pomogne - uvek je brzo raščišćavao sto i odnosio posuđe u kuhinju. Zbog toga mi je nekad bilo neprijatno - da mu je Sid prava majka, da li bi se uvek ponašao isto ovako besprekorno? Ali večeras sam se radovao lepom ponašanju mog sina.
Pegi je ugasila svetla i Sid je po mraku iznela čokoladnu tortu s petnaest svećica. Svi smo otpevali: „Srećan rođendan, dragi Pate“, a kad je pogasio sve svećice odjednom uz buran aplauz, svi smo dobili po parče torte.
Posle večere Pegi je otišla da uradi domaći, a Pat je seo na pod s Džouni. Pokazivala mu je neku igru sa psom na nintendu, koji je svaki čas vrlo verno lajao.
„Znači, sada imaš dve kuće”, rekla je Džouni ne dižući pogled s igre.
Pat se nasmejao. „Sada nemam nijednu kuću“, rekao je i nasmešio se kad je Džouni podigla k njemu ozbiljno sedmogodišnje lice. „Pokaži mi kako vodiš Skakutavog u šetnju.“ Ali sutra je bio radni dan i posle nekog vremena Sid je rekla Džouni da ide na pranje zuba.
„Mogu li da ostanem do kasno?“, rekla je s molećivim vampirskim osmehom. „Pošto je Pat ovde? Pošto mu je skoro bio rođendan?”
„Već si ostala do kasno“, rekla je Sid. „Idi peri zube i oblači pidžamu.”
Veče je odmicalo. Džouni je preko volje otišla u kupatilo. Pošao sam u kuhinju da pomognem Sid, a Pat je izašao u baštu.
Kroz kuhinjski prozor video sam kako se pali bezbednosno svetlo i obasjava ga, dugonogog, zamršene kose; gledao je kuću kao da se nečega setio. Onda se svetlo ugasilo i video sam samo njegov obris obasjan mesečinom i narandžasti sjaj koji uvek lebdi nad gradom.
Bio sam gotovo potpuno opušten. Pat može da dođe kod nas na večeru kao da se ništa nije desilo. Čuo sam Peginu tihu muziku sa sprata. Čuo sam Džouni kako pljuje u kupatilu u prizemlju. Gledao sam Sid kako ispira šerpu, a kad je završila, uzeo sam njene mokre ruke i prislonio ih sebi na lice.
„Hvala ti“, rekao sam.
„Ne budi blesav“, nasmejala se. „I meni je drago da ga vidim.“
Onda joj se osmeh ugasio. Zaškiljila je u baštu. Onda sam i ja video. Bledi crveni sjaj u Patovim ustima.
Obris u bašti kao da je znao da ga posmatramo, pa se tiho povukao u Vendinu kuću. Ali čak i u mraku drvene kućice za igru video se crveni sjaj žara na usnama mog sina.
„Zar je propušio?“, rekla je Sid.
Zatresao sam glavom. „Nije, koliko ja znam“, odgovorio sam i krenuo napolje, ali ona me je zaustavila.
„Pusti mene da razgovaram s njim“, rekla je. „Bolje da to čuje od mene.“ Gledao sam je kako izlazi.

I gledao sam njenu dugonogu visoku senku kako prelazi baštu i ulazi u Vendinu kuću. Izašla je vrlo brzo, držeći nešto što se u tami bledo sijalo crnim sjajem. Uletela je u kuhinju. Mislim da je nikada nisam video toliko besnu. Odmah sam prepoznao otužni sladunjavi miris. $ plamenom u očima podigla je rukom smotanu cigaretu.
„Meksička trava u Vendinoj kući!“, rekla je. „Divno! Puši meksičku vutru u Vendinoj kući!“
Onda je Pat uleteo u kuću, uzdrhtale brade i sa suzama na licu. To se ne bi očekivalo od iskusnog džankija koji je sestrinu Vendinu kuću pretvorio u narko-jazbinu.
Pozvao sam ga, ali on je nastavio ka ulaznim vratima. Krenuo sam za njim. Džouni se pojavila iz kupatila s uključenom električnom četkicom za zube u ruci. Osvrnuo sam se i pogledao Sid. Zatresla je glavom. Džoint se ugasio, ali ga je i dalje držala.
Ulazna vrata s treskom su se otvorila i zatvorila.
Ponovo sam ga pozvao. A onda sam krenuo za njim. Jurio sam ga niz ulicu i neko vreme sam ga video ispred sebe, ali kad smo skrenuli na Holovej roud, izgubio sam ga. Sigurno je uskočio u autobus ili taksi. Hodao sam ulicama dok se nisam uverio da ga nema, zvao sam ga na mobilni iako se uvek javljala telefonska sekretarica. A onda sam se vratio kući.
Prošlo je dosta vremena. Džouni je otišla na spavanje. Iz Pegine sobe više nije dopirala muzika. Čuo sam samo zvuk mašine za pranje posuđa i prigušeni zabrinuti glas moje žene na telefonu. Spustila je slušalicu kad sam ušao.
„Pogrešan broj“, rekla je. Lažljivica.

trinaest


Čak i roditelji su se razlikovali.
Svi smo drhtali na istoj blatnjavoj aut-liniji i trupkali nogama čekajući da se ekipe pojave, a februarski vetar nam je probadao kapute. Ipak, roditelji dece iz škole UTI koja košta šest hiljada godišnje jasno su se razlikovali od mama i tata gimnazije Remzi Mekdonald. Izgledali su kao da nisu kupili samo drugačije obrazovanje, nego i drugačiji život.
Mi smo delovali siromašnije. Mi smo bili deblji. Bili smo i bleđi, iako rasno raznovrsniji. Kosa nam je bila slabija, potpuno je nestala ili se stanjila do paperja. Njihova kosa bila je duga i bujna, padala je u veličanstvenim uvojcima i talasima - naročito kosa očeva. Mi nismo delovali potpuno zrelo - bilo je drečavih tetovaža i imitacija fudbalskih dresova, naročito među majkama. A oni su bili i brojniji - takve porodice razmnožavaju se kao razmaženi zečevi; mlađa braća i sestre igrali su se oko nogu svojih uticajnih roditelja, od kojih su neki držali bebe u naručju. Čovek bi pomislio da smo makar u tome bolji, da roditelji dece iz gimnazije Remzi Mekdonald mogu da izrode više dece. Čovek bi pomislio da smo plodniji od njih. Ali, vidite, roditelji dece iz škole UTI ostaju zajedno. A mi iz Remzija se razvodimo. Duboko sam udahnuo i proželi su me miris njihovih bazena i zavist.
Igrališta su se pružala u nedogled, a vika i navijanje s drugih utakmica dopirali su do nas dok su timovi izlazili na teren, UTI u crveno-crnim prugastim dresovima, remzijevci u potpuno belim. Svi osim Pata, koji se pogrbljen vukao za drugarima kao da želi da su mu noge i ruke kraće. On je na sebi imao jarkonarandžastu majicu, crni šorts i čarape. I kopačke marke predator, nedavno očišćene. Izgledao je odlično. Nasmejao sam se i divlje zapljeskao. Pobij te bogate razmažene skotove, mislio sam, vrlo sportski.
Utijevci su istrčali na teren. Malo su se dodavali i izvodili zamršene vežbe istezanja. Remzijevci su bili sporiji, turobniji, trudili su se da deluju kao da im je sve ovo malo ispod časti. Neke sam prepoznao. Krupni Vilijem Flaj bio je čelni napadač. Ašov se muvao oko njega, izvodeći iznenađujuće teške vežbe, s namrštenom usredsređenošću na rošavom licu. Kad je Pat bacio peškir u dno gola i navukao rukavice, video sam da jedan sitni tamnoputi dečko zaostaje za svima i vuče dimove iz cigarete. Sudija, krupan muškarac crvene brade, sav u crnom, jarosno se okrenuo ka njemu.
„Gasi tu pljugu, Patele!“, zaurlao je. Bio je to glavom i bradom legendarni trener gimnazije Remzi Mekdonald Psihopata Džons.
Dečko je zgazio cigaretu petom, postiđeno se kesereći. Trener ga je besno probadao pogledom dok je dečko trčao ka drugovima.
Onda sam je video.
Elizabet Montgomeri sa starijim momkom iz UTI-ja, možda čak osamnaestogodišnjakom; on joj je nehajno prebacio ruku preko ramena, a ona mu je zavukla ruku u crno-crveni blejzer.
„Napred UTI!“, viknuo je momak, ali Elizabet Montgomeri je okrenula leđa igralištu i ušuškala se u njegov blejzer.
Još kašljući od cigarete, Patel je navukao rukave preko šaka zbog hladnoće i ispucavao Patu na gol. Moj sin je izbacivao lopte preko prečke, oko stativa, hvatao ih čvrsto i pouzdano, umotavao se čitavim telom oko lopte. Uskoro je bio sav blatnjav i znojav, a para mu je izbijala iz usta.
Onda je došlo vreme za početak.
Pat je obrisao znoj sa čela i nisko čučnuo, pažljivo posmatrajući napad utijevaca. Lice

Psihopate Džonsa bilo je purpurno od napora s kojim je pratio akciju. Elizabet Montgomeri je sedela u blejzeru svog muževnog dečka. Pat je nije video.
Utijevski broj devet bio je problem - krupan plavokos momčić bez mnogo znanja, ali pun požrtvovanja. Odbijao je nasrtaje jureći sredinom terena, sve dok ga Remzijeva devetka - Vilijem Flaj - nije oborio klizećim startom s leđa. Sudijina pištaljka zazviždala je u znak protesta. Obe devetke bolno su se migoljile na zemlji. Kad su ustali, Psihopata Džons pokazao je Flaju žuti karton.
„Zašto, gospodine?“, rekao je Flaj šireći ruke pun uvređene nevinosti. „Zašto? Zašto? Zašto?“
Patel i Ašov bili su iznenađujuće vešt par krilnih napadača; trčali su s linija i gnjavili odbranu utijevaca unakrsno dodajući loptu jedan drugom mučno blizu golmana. Ali Vilijem Flaj je bio spor i trom, bolji u udaranju laktovima u lice nego u stizanju lopte, a ako mu lopta ne padne tako da je zgodno dočeka na glavu ili desnu nogu, onda se saplitao, padao i ustajao iz sveg glasa psujući Patela i Ašova i tražeći pravdu od Psihopate Džonsa.
Devetka utijevaca ponovo je dobio loptu i krčio put kroz sredinu Remzijeve odbrane. Prošao je jednog igrača, pa drugog, a Vilijem Flaj ga je progonio, a onda odustao na centru, teško zadihan i psujući.
Pogledao sam Pata i video da čuči kao mačak, spreman na skok. Patel i Ašov zalepili su se za igrače koje su čuvali na krilima i gledali se, čekajući da onaj drugi nešto preduzme. Onda je bilo prekasno. Utijevski igrač broj devet našao se pred praznim golom, zamahnuo je desnicom iskrivljenih usta, a proteza mu je svetlucala na bledom zimskom suncu.
Šutnuo je.
Lopta je polako krenula u luku prema golu. Pat se propeo na prste, spreman, gledajući levo i desno da vidi dotrčava li neko da ga omete.
Onda ju je ugledao.
Video je ljubav svog života u blejzeru drugog mladića. Video je rub njene suknje na novim visinama.
Njene visoke potpetice zarivale su se u blato sjajnog fudbalskog igrališta škole UTI. Sve to trajalo je samo trenutak.
Ali sasvim dovoljno da skrene pogled s lopte na devojku. Kad se okrenuo, lopta je bila ispred njega i iznad njega. Zažmurio je zbog sunca i mahao rukama dok mu se lopta odbijala od glave i uskakala u gol.
Nastao je pakao.
Roditelji su pošizeli. Utijevci su poskakali po svojoj devetki, a Patel se bacio na tlo i zadobovao pesnicama po zemlji. Ašov je potrčao ka Patu glasno ga psujući.
Pat se zavukao u mrežu da izvadi loptu. Kad ju je uzeo, pred njim se našao Vilijem Flaj.
„Bolesnik“, rekao je - pročitao sam mu s usana. „Stvarno si Bolesnik, a, Silveru?“ Pat mu je bacio loptu u lice.
Pogodila je Flaja posred nosa i krv je potekla, dok je krupni dečak gurao svog golmana u gol i udarao ga pesnicama i nogama. Pat se zgrčio pod napadom, povukao se u gol i upetljao se u mrežu kao muva.
Izašao sam na teren i potrčao prema golu. Ali Psihopata Džons već je bio tamo, između njih, i razdvajao ih.
Onda je izvadio crveni karton i pokazao ga obojici. Vilijem Flaj se zgađeno okrenuo, iscepao sa sebe beli dres svoje škole i bacio ga na tlo, uz bučno negodovanje gledalaca. Ali Pat je ostao upetljan u mrežu i suzbijao je suze pokušavajući da se oslobodi. Psihopata Džons ga je uhvatio za okovratnik narandžaste majice i povukao ga u kazneni prostor.

„Napolje“, rekao je. „Brzo na tuširanje, Bolesnik.“ I Pat ga je udario.
Široko je zamahnuo i snažno ga pogodio udarcem koji bi Psihopata lako odbio da je gledao. Samo, nije verovao da je moj sin sposoban za to. I tako ga je bedni Patov udarac zviznuo u vrh brade taman kad se okrenuo. Psihopata se srušio na tlo kao vreća vrlo crvenih krompira.
Pat nije plakao. Radovao sam se zbog toga. Beo od šoka, nije bio u stanju da se rasplače. Uzeo je svoje stvari iz gola - bocu za vodu, peškir, rezervne rukavice, sve marke predator - i prekoračio prućenog Psihopatu Džonsa.
Nije me pogledao prolazeći. Nije pogledao nikoga.
Ali kad se provukao pored Elizabet Montgomeri i njenog momka od šest hiljada godišnje, ona se, časna reč, zanjihala.

četrnaest


Uhodio sam svoju ženu.
To je zapravo prilično teško. Na filmu uvek deluje lako. Moraš samo biti spreman da skočiš u najbliži ulaz ili zariješ glavu u novine kad se tvoj plen osvrne, na trenutak sumnjičav.
Ali zapravo nije tako.
Sid se odvezla kombijem svoje firme. Sledio sam je u svojim kolima; lukavo sam se prerušio natukavši jednu Patovu vunenu kapu na glavu i dao joj pet minuta prednosti.
Mislio sam da će mi biti teško da je ne izgubim iz vida, ali nije to bilo problem. Čim smo izašli na Holovej roud, zaustavila se usred jutarnjeg zastoja, a ja sam ostao opasno blizu nje. Kako je ne bih sustigao, morao sam da zastanem iako je bilo zeleno, pa sam razbesneo ostale vozače.
Ide da se vidi „s nekim“, rekla je krajnje neodređeno. Možda nije htela da me laže u oči. Možda sve one to kažu.
Vozio sam za njom, s kapom navučenom na čelo, gledajući zadnji branik kola i njen potiljak - podigla je kosu i video joj se vrat - i diveći se njenom neobično uspravnom držanju. Od samog pogleda na nju prožimao me je tup bol, a morao sam da se sagnem svaki put kad pogleda u ogledalo.
I nisam želeo da budem u pravu.
O, Sid, mislio sam, toliko te volim, a onda sam morao da se usredsredim na vožnju kad me jedan zglobni autobus zamalo nije odneo s puta.
Onda sam je izgubio.
U nepreglednom bučnom metežu Arčveja stala je na žuto - nevaljalica - i morao sam da ukočim iako je jato biciklista veselo nastavilo dalje, preteći pesnicama i ubistveno psujući vozače koji su imali prednost.
Iza raskrsnice gužva se malo raščistila, a put se uspinjao; Sid je krenula uzbrdo prema zelenim londonskim brežuljcima.
A onda je nestala.
To nije ni bilo važno, jer ima još nešto što se razlikuje od uhođenja u filmovima. Ja sam tačno znao kuda ona ide.

To je bila jedna od onih velikih belih kuća u Belsajz Parku. Lep kraj. Lepa arhitektura. Lep život.
Ulica je bila tiha, spokojna i bogata. Prebogata da trpi čoveka s crnom vunenom kapom koji se krije u senkama razgranatih stabala. Zato sam krenuo kolima oko bloka.
Čak i to je bilo opasno - kad sam treći put napravio krug, mladić s nekoliko razmaženih džukaca na povocu zastao je da me gleda. Ali kad sam ponovo naišao, šetača pasa više nije bilo, pa sam se našao sam pred kućom Džima Mejsona, svestan užasne činjenice da je Sid u kući s njim. Parkirao sam na mestu rezervisanom za žitelje nešto niže u ulici. Posle sat vremena, vrata su se otvorila.
Protezao sam noge pod jednim starim drvetom i gledao ih kako izlaze. Sid se pojavila prva, s rukama prekrštenim na grudima kao kad se brani od sveta. A onda je izašao i on, Džim, oborene privlačne glave, sav ozbiljan. Nije bilo Liberti, njegove bolničarke iz Manile.
Znači, nema iznenađenja. Znači, svet se okreće naglavce.

Na vrhu stepenica Sid se okrenula ka njemu. Zadržao sam dah, čekajući da se poljube, ali samo su se zagrlili, odnosno, držali su se kao da čuvaju jedno drugo da ne padnu. To je nekako bilo još gore.
Ne znam šta je bilo posle jer nisam ostao da vidim. Seo sam u kola, okrenuo se iz triput i vratio se putem kojim sam i došao, nizbrdo do londonskih ravnica. Osećao sam ogromnu crnu rupu izdaje u grudima i pokazivao sam srednji prst svim poludelim biciklistima, poluslep od suza.

Nas troje sedeli smo ispred direktorove kancelarije, još jednom kao porodica.
Đina, Pat i ja - kad smo poslednji put sedeli ovako? Nisam se sećao, bilo je toliko davno. Za nekom porodičnom večerom pre pada? Ali ne. To troje ljudi više ne postoje. Mladi suprug i otac. Njegova blistava visoka žena. Roditelji ponosni na čupavog malog sina zaljubljenog u Ratove zvezda. Gde su oni danas? Svakako nisu ispred kancelarije direktora gimnazije.
Školski zvuci, školski mirisi. Smeh i pretnje. Hrana i lizol. Pat sedi skljokan i nepomičan u stolici kao da želi da nestane, kao da je u komi, a jedini znak života je povremeni pogled kad neko ogromno dete prođe pored nas -opaki dečaci tvrdih pogleda, osetljivi na uvrede, devojčice visoko podignutih sukanja, nose svoju seksualnu moć kao šerifsku značku. Gledali su dečaka poniženog time što sedi s dragim starim roditeljima, ali nisam dokučio šta njihovi pogledi znače, ako uopšte nešto znače.
Đina je bila mirna, neobično mirna s obzirom na okolnosti. Topila se od ljubaznosti kad nam je direktorova sekretarica rekla da ćemo morati da pričekamo, da gospodin Vajthed kasni; smešila se s razumevanjem, nimalo prkosna ni mrgodna, od glave do pete savršena majka.
Dok smo čekali da nas pozovu unutra, osećao sam se neobično radosno. Neka divlja luda radost rasla je u meni.
Mislio sam da je razlog to što je Pat uzvratio. Ali možda i nije zato. Možda je razlog bilo samo to što sedim ovde sa svojim sinom i njegovom majkom i nakratko vidim odavno izgubljenu simetriju naše nekadašnje porodice, kao kad ponovo sretnete voljene mrtve u snu.
„Gospodin Vajthed će vas sada primiti“, rekla nam je stara sekretarica gledajući nas upaljenim očima preko naočara za čitanje, prozirući nas potpuno, ali Đina se smešila i zahvaljivala je, blago pokazujući Patu da se trgne iz kome, meni da ustanem, i obojici da pođemo za njom u direktorovu kancelariju.
Direktor je bio vrlo ljubazan. Mislim, nije nas baš ponudio čajem i kolačima, ali bio je prijatan na neki strog viktorijanski način, i nije se prema nama ponašao kao prema šljamu zato što je moj sin patosirao školskog trenera. Pretpostavljam da svaki dan viđa i mnogo gore stvari.
„Mi vrlo ozbiljno shvatamo svaki oblik nasilja prema osoblju“, rekao je šetajući pogledom od zabrinutih roditelja do deteta u nevolji. Pat je gledao preko njegovog ramena kroz prozor, vrlo zaokupljen potpuno pustim dvorištem i igralištima iza njega, kao da ovo nema mnogo veze s njim.
„To se desilo slučajno“, lupio sam, a Đina je naglo okrenula glavu ka meni. „Ali jeste“, rekao sam nesigurno. „Nije hteo.“ Pogledao sam sina. „Je li tako?“
Pat je slegnuo ramenima. „Nije važno“, rekao je. „Ionako me svi mrze.“
„Kako si ti, Patriče?“ rekao je gospodin Vajthed, a ja sam zapanjeno shvatio da mu se naš sin zapravo dopada.
Pat je klimnuo glavom, i dalje zureći u pusto dvorište. „Dobro.“
„Dobro ti ide u školi“, rekao je direktor. „Japanski ti je glavni predmet, je li tako?“
„Tako je, gospodine.“, potvrdio je Pat i dalje ga ne gledajući. Video sam da je danas spreman da podnese sve, osim malo dobrote.

Direktor se čak osmehnuo. „Ako se dobro sećam, bio si perjanica… pozorišne sekcije?“ Pat ga je najzad pogledao. „Kluba lateralnog mišljenja, gospodine.“
Gospodin Vajthed je klimnuo glavom. Onda je pogledao Đinu i mene i smeh mu se raširio. „Ja čak i ne znam tačno šta rade u tom klubu“, priznao je.
Svi smo se nervozno nasmejali.
„Ne znam ni ja!“, ubacio sam, potpuno histerično.
„Ovde ima nevolja s vršnjačkim nasiljem“, rekla je Đina i na trenutak pogledala Pata kao da će mu reći da sedne pravo. „To nasilje traje već neko vreme.“
„Mora da nauči da se brani“, rekao sam, pa je nasrnula na mene.
„Ti misliš da je to odgovor na sve!“, rekla je kao da će mi otkinuti glavu. „Ali šta ako neko ne može da se usprotivi nasilju, Hari? Šta ako je suviše blag, suviše plašljiv ili suviše usamljen? Šta onda?“
„Ne znam“, rekao sam. „Onda mu valjda guraju glavu u toaletnu šolju.“ Gospodin Vajthed je podigao ruke kao bračni savetnik kad proglašava tajm-aut.
„Mi u školi Remzi Mekdonald ne tolerišemo vršnjačko nasilje“, rekao je. Pat se ogorčeno nasmejao, a direktor se prvi put namrgodio kao da će ubiti nekoga. „Suspendovan si na nedelju dana, mladiću.“, rekao je i ljutito uperio olovku u mog sina. „A uzeo sam u obzir to što nisi namerno udario gospodina Džonsa i što si četiri godine bio veoma dobar učenik. Zatresao je glavom. „Ne znam šta se s tobom dešava ove godine, Patriče, ali ako se tvoje ponašanje ne popravi, škola neće imati izbora osim trajnog isključenja.“
Na Patovom licu zaigrao je tajanstven osmejak. Pogledao je majku.
„Razmišljali smo o promeni škole“, rekla je Đina direktoru. „Moj muž i ja više nismo zajedno.“ Direktor je klimnuo glavom. „To sam shvatio.“
Zar je toliko očigledno? Nisam verovao da samo razvedeni muževi i žene idu jedni drugima na nerve. Mislio sam da je tako sa svima.
Gospodin Vajthed je zatresao glavom. „Ali ovo je važna godina za Patrika“, rekao je. „Mala matura.“
„Pat će promeniti školu posle ispita“, rekla je Đina. „Verovatno.“

„Vidim da si dobro promislila o svemu ovome“, rekao sam gledajući bivšu ženu, pa sina. „Kad smo to mi počeli da razmišljamo o promeni škole?“ Ni ona ni on nisu me gledali u oči. „Ja se takvih razgovora ne sećam.“
„Mome sinu je naporno da putuje“, rekla je Đina ne osvrćući se na mene. „A tu je i to nasilje. I sada ova kazna.“ Spustila je pogled, a onda stidljivo pogledala direktora. Ah, Đina. Stara čarolija još radi. Direktor je spustio olovku. „Cenim vaše razumevanje situacije“, rekla je tiho.
„Pa“, rekao je gospodin Vajthed, „morate me obavestiti o svojoj odluci. Ali ja toplo preporučujem da Patrik ostane s nama do kraja školske godine.“
„Hvala vam“, rekla je Đina ljupko kao da joj je direktor upravo rekao da ide i radi šta god hoće. Ali meni je krv ključala. Nova škola? Ko je govorio o novoj školi?
„U svakom dvorištu ima siledžija“ rekao sam, otporan na moć Đininih trepavica „U svakom dvorištu u svakoj školi u zemlji. I uvek će ih biti.“ Zatresao sam glavom. „On ne može prosto da pobegne. To tako ne ide.“
„Želiš da ide naokolo i udara koga stigne?“ rekla je Đina kao da sam ja nekakav ludak. „On nije kao tvoj otac, Hari. I znaš šta još?“ Bivši bračni drugovi umeju da udare tamo gde najviše boli. „Nisi ni ti“, rekla je.
Onda su Pat i direktor skrenuli poglede, postiđeni što su u istoj prostoriji s nama.

Muvali smo se ispred školske kapije držeći ključeve kola u rukama; nismo želeli da se raziđemo s toliko još neizrečenih ljutitih reči. Zadrhtao sam od hladnoće. Činilo mi se da zimi nema kraja. Pogledao sam Đinu.
„Ima li dobrih škola u Sohou?“ upitao sam je. Probola me je pogledom. „Ima li ovde?“
„Remzi nije tako loša škola“, rekao sam. „Da samo vidiš koliko odličnih ocena imaju iz dilovanja kreka i borbe noževima.“
Usta su joj otvrdnula. „Tebi je to smešno?“
Duboko sam udahnuo. Da je pozovem na kafu? Na pivo i pikado? To je odavno iza nas. Ali nisam više želeo da se svađam s Đinom. Imam ženu. Mogu s njom da se svađam kod kuće. Zašto bih trošio snagu na ovu tuđinku? Naravno, znao sam odgovor. Zbog dečaka. Bez Pata Đina i ja srećno bismo živeli svako na svojoj planeti.
„U ovome smo zajedno.“, rekao sam i gotovo posegao da je dodirnem po mišici. Srećom, uspeo sam da se obuzdam.
„Zajedno u ovome“, rekla je, sva otupela. „Aha, kao mačka i pas u džaku.“
Zurio sam u školu; moj sin je tamo, vraća se u dnevnu kolotečinu i ne zna šta ga čeka. Dvočas matematike i guranje glave u WC šolju? Uvredljive poruke na mobilnom i batine pored ograde za bicikle? Ili će prosto uzeti svoj ranac i otpočeti kaznu? Skrenuo sam pogled, stideći se samog sebe, pitajući se kad sam izgubio moć da ga zaštitim.
„Trebalo je da ti kažem za promenu škole“, rekla je Đina, malo omekšala. „Žao mi je, Hari, zaista mi je žao. Ali ovako ne ide.“
Sve je išlo kako treba dok ti nisi odlučila da dođeš i gostuješ u našim životima, pomislio sam. Ali nisam ništa rekao; odjednom sam se osetio praznim. Od naše ljubavi preživela je samo sposobnost da se svađamo zbog bilo čega.
„Da li si se ikada pitao“, rekla je Đina, „kakav bi nam bio život da smo ostali zajedno?“ Lako se osmehnula, a ja nisam imao pojma čega ima u tom poluosmehu. „Pitaš li se, Hari, šta bi bilo da nisi jebao sa strane, a ja te odjebala?“
„Divno rečeno“, promrmljao sam i duboko izdahnuo, pa duboko udahnuo sećajući se jednostavne prošlosti, neprekinute i izdržljive prošlosti, malog plavokosog dečaka, mlade majke lepe da ti pamet stane i ponosnog, sposobnog oca koji ih je oboje voleo i nije mu na pamet padalo da će se iskrasti dok on ne gleda.
Sve ovo sam video tokom jednog udisaja i izdisaja, ali stalno mi je bežalo, kao kad pokušavate da se setite sna koji izbledi brzo po buđenju. Ja ne volim ovu ženu ispred sebe. Ja volim Sid. Ja volim svoju ženu.
Pogledao sam Đinu u plave oči. Više nisu uticale na mene.
„Ne“, odgovorio sam.

Zaboravio sam kako je u bolnicama. Zaboravio sam dreždanje. Bezbrojne šolje rđavog čaja. Otupljujuću birokratiju neizlečivih bolesti. Zaboravio sam koliko je dosadno u čekaonicama smrti. Ken i ja sedeli smo ispred ordinacije njegovog lekara. On je čitao Rejsing post, a ja knjigu Metjua Parkera Monte Kasino.

Samo krvoprolića kod Verdena i Pašendala, ili najgore borbe na Istočnom frontu u Drugom svetskom ratu, mogu da se porede s Monte Kasinom. Monte Kasino bio je najveća, najogorčenija među svim kopnenim bitkama koje su zapadni saveznici vodili u Evropi protiv

nemačkog Vermahta u Drugom svetskom ratu. S nemačke strane, mnogi ovu bitku negativno porede sa Staljingradskom.

„Dopada mi se Srećna Su u pola tri u Hejdok Parku“, rekao je Ken, više za sebe nego meni.
„Tata“, rekao je ženski glas. Podigli smo glave i videli Trejsi i Ijana kako dolaze hodnikom.
Morali su da se pribiju uza zid kako bi propustili čoveka s kolicima punim zveketavih bočica s uzorcima krvi, ali sve vreme su se smešili svom ocu.
„Izvini što kasnimo“, rekla je Trejsi. „Gužva u saobraćaju.“
„Henger lejn je prava noćna mora“, rekao je Ijan. „Potpuno zakrčen.“ Ken je nešto progunđao i vratio se čitanju.
„Niste ništa propustili“, rekao je.
Otišao sam po čaj za nas četvoro. Kad sam se vratio, još su sedeli i čekali da ih lekar primi. Trejsi je blebetala nešto o navodno uspešnim homeopatskim postupcima o kojima je nedavno čitala, a Ken je kolutao očima i zurio u tačku negde iznad njenog ramena. Ijan se nervozno osmehivao pokušavajući da smiri buru koja je besnela između oca i kćeri.
„Baš je vreo“, rekao sam deleći bele plastične čaše. „Sačekajte jedno pet minuta.“
Ali Trejsi je i dalje pričala o tim čudesnim izlečenjima od raka. Progutala je dobar gutljaj vrelog čaja i skočila kao da se guši.
„Upozorio sam vas da pričekate“, rekao sam.
Okrenula se ka meni. „Izvinite, ali podsetite me - a šta ćete vi ovde?“
„Trejsi“, rekao je njen brat, ne prvi put, garantujem.
Obavio sam prste oko vrele čaše. „Dovezao sam vašeg tatu“, odgovorio sam tiho.
„Nije zato“, zakikotao se Ken. Savio je novine i pogledao me. „On traži svog tatu. Je l’ tako?“
Nisam ništa rekao. Držao sam knjigu i čaj. Još je bio suviše vreo, ali sam ga ipak prineo usnama, samo da bih imao šta da radim.
„On traži svog starog, ali ovde ga neće naći“, nastavio je Ken i snažno klimnuo glavom. „Tvog starog više nema“, rekao mi je. „Ovde smo samo moj tumor i ja.“ Izgledao je prijatno iznenađeno.
„Slušaj - zvuči kao pesma.“ Zapevao je na melodiju pesme Moja senka i ja. „Moj tumor… i ja… šetamo ulicama.“
Trejsi je pokrila lice rukama. „Tata“, rekla je. „Nemoj, molim te.“ Ken se nasmešio.
„Kad ti kopaju raku, možeš da pričaš šta god ti je volja.“ Onda je podigao ruke u pokretu nemoćnog besa. „Ah, evo ga“, rekao je. „Evo ga vodovod. Evo je Nijagara.“
Ijan je zaplakao. Jecao je i plakao. Niz mesnate okrugle obraze tekle su mu krupne suze.
Progutao sam knedlu. Okrenuo sam glavu. Ali onda sam morao da pogledam Kena.
„Tvog starog više nema“, rekao mi je. „Kapiraš?“
„Kapiram“, uspeo sam da protisnem. Progutao sam čaj u jednom gutljaju baš kad je sestra provirila kroz vrata i rekla: „Gospodine Grimvude?“
Ustao je, popravio kravatu i cimnuo rub blejzera. „Tu sam, gospođice“, rekao je. Gledao sam kako Grimvudovi u povorci ulaze u ordinaciju. Ken se okrenuo i pozvao me rukom da uđem s njima.
„Ali šta će nam on?“, upitala je Trejsi oštro. „On nije član porodice.“
„Ma daj“, zasmejuljio se Ken. „Neka se i on malo zabavi.“
Trejsi je zavrtela glavom i ugrizla se za usnu. Brat ju je potapšao po mišici, pa smo svi ušli u ordinaciju, gde nam je lekar pokazao rendgenski snimak starčevih grudi, crn od primarnog tumora i mutan od tečnosti koja mu preplavljuje pluća.

Lekar je bio vrlo ljubazan. Gurnuo je preko praznog stola kutiju papirnih maramica kad su se Trejsi i Ijan ozbiljno rasplakali. Rekao nam je da je svega petina tumora pluća pogodna za operaciju, i vrlo strpljivo nam je objasnio zašto su hemoterapija i radioterapija neprikladne za starijeg čoveka u ovako poodmakloj fazi bolesti. Ukratko, rekao nam je da postoji nada. Ali ne danas, ne u ovoj ordinaciji, i ne za ovog starca.
„Imate možda još devet meseci“, rekao je lekar, a Ijan i Trejsi nagnuli su se u stolicama i zagrlili jedno drugo.
Ja sam obema rukama stezao knjigu.
A Ken Grimvud je samo sedeo, suvih očiju.
„Hvala vam, doktore“, rekao je. „Mogu li sada da idem kući?“
Tog dana sam zaista video koliko ima čvrstine u njemu. Ne one kojoj sam se oduvek divio - čvrstine koja mu je, kao i svima sličnim njemu, ulivala hrabrost da se usprotivi siromaštvu, ratu, raku i smrti - nego drugačije čvrstine, one koja ne dozvoljava njegovoj deci da mu se približe, koja je držala njegovu ženu u lakom strahu, bez obzira na to koliko ga je volela.
Kao da se nešto u njemu zauvek zaledilo, ne može se otopiti i nikada se ne može dosegnuti.
Možda su jedno isto, ona dobra čvrstina i ona druga, i možda su oduvek bile jedno isto.
Možda on smatra da moj otac nije tu, ali ja sam osećao kako moj stari mrmlja nešto iz ugla. Gotovo sam nanjušio old spajs, old holborn i crno pivo u njegovom dahu. I video sam ga. Video sam hiljade večeri kada je sedeo pred televizorom s jelom u krilu, i setio sam se one jedne posebne večeri kada mu se lice skamenilo od besa dok sam mu govorio da je moj brak mrtav, i sećao sam se noći pred sam kraj, kada je ležao u bolničkoj postelji pun morfijuma, ali i dalje neustrašiv, i dalje tvrd kao kamen, i dalje potpuno nesposoban da zaplače, čak i da ga nešto dirne.
Prema tome, ovaj starac greši. Moj otac je i te kako ovde.

petnaest


Sid i ja bili smo sami kod kuće.
Bili su to oni retki trenuci mira koji se spuste na domaćinstva u kojima je stalno gužva i galama.
Trenuci kada odjednom shvatite da imate vremena, da je kuća tiha i da su sva deca negde drugde.
Bila je subota ujutru, a ja odjednom nisam imao šta da radim. Pat je škrtom telefonskom porukom otkazao odlazak u bioskop na rediteljsku verziju filma Nedostižni most. Pegi je bila na časovima salse, a Džouni se još nije vratila od drugarice kod koje je prespavala.

Spustio sam dve šolje kafe na stočić u dnevnoj sobi. Tu su ležali katalozi ozbiljnih kuhinjskih aparata - hladnjaka u koje mogu da stanu kanapei za hiljadu ljudi i slično.
Smestio sam se na kauč s Rejsing postom.
Osećao sam se dobro. Bio sam spokojan. Primetio sam da je Marlijev Duh loše startovao u poslednje tri trke, ali da je izgubio na težini pa se očekuje da će dobro proći u 12.35 u Limeriku.
Zanimljvo, pomislio sam. Vrlo zanimljivo.
Sid je ušla u sobu brišući peškirom kosu, još vlažnu od tuširanja. Bila je bosonoga, poluodevena, dugih ždrebastih ruku i nogu u belom šortsu i crnoj tregerci. Kleknula je na pod ispred velikog zidnog ogledala i okrenula zadnjicu otprilike u mom pravcu uključujući fen.
Ogledalo je bilo kao ona u plesnim studijima. Ogledalo preko čitavog zida u kom vidite sve.
Tako sam video koliko se telo moje žene izmenilo tokom godina. Sada je okruglija, s više oblina. Vreme tako utiče. Rađanje tako utiče.
Dopadalo mi se kakva je bila nekada i dopada mi se kakva je sada. Zapravo, mislim da mi se sada više sviđa. Sid je uvek bila lepa, ali pripada ženama koje se prolepšavaju sazrevajući. I izgledala je sjajno u belom šortsu i crnoj majici, vlažne i zamršene kose. Potpuno sam zaboravio na Marlijevog Duha i Limerik.
Videla je da je posmatram i osmehnula mi se u ogledalu.
„Šta je?“, nasmejala se. Kao da ne zna.
Prišao sam joj, i dalje držeći novine. Ona je zatresla glavom i uključila fen. Kleknuo sam pored nje i osetio mlaz toplog vazduha na licu. Njena crna kosa je lepršala, vlažna i sjajna. Bacio sam novine i dodirnuo joj kosu vrhovima prstiju.
„Hoćeš da ja to uradim?“ ponudio sam gledajući joj gole noge. Na vrhu butine jedan dugački mišić joj se vidljivo isticao kad ovako klekne.
„Želiš da mi osušiš kosu fenom?“ upitala je. „Hvala ti, ali mislim da polako shvatam kako se to radi.“
Nosom sam joj pomazio obraz; vlažna kosa pomilovala mi je nos i usne. Onda sam progovorio glasom Berija Vajta.
„Znaš, srce, koliko god puta da sam ti osušio kosu fenom, čini mi se da mi nikad nije dosta…“ Zatresao sam glavom kao taj veliki umetnik. „Prosto mi nije dosta, srce.“
Sid je isključila fen.
„Šta zapravo hoćeš?“, rekla je i nagnula glavu, pa sam je poljubio u usta. Savršeno se uklapamo, oduvek i zauvek. Milovala mi je mišice dok smo klečali jedno uz drugo, dodirujući se čelima i

gledajući se u ogledalu.
„Subota je ujutru“, rekla je. „Ma daj.“
„Zašto ne?“, uzvratio sam. „Nema nikoga. Mi smo stari bračni par. Moramo da uživamo kad nam se pruži prilika.“
Gledala me je onim sanjivim znalačkim pogledom koji sam tako voleo.
„Ne trebaju ti one male plave pilule, je li tako?“ rekla je. Ovakva štedra seksualna hvala uvek me uzbudi.
„Ne ako me zgrabiš pre podneva“, odgovorio sam. Nasmejala se. „Onda imamo čitav sat.“
Vratio sam se u ulogu Berija Vajta.
„Odlično, srce, pošto znaš da mi toliko treba.“
„Ah, ta pusta obećanja“, rekla je, spustila fen i obavila mi ruke oko vrata.
Valjali smo se po podu, a ja sam svaki čas prestajao da je ljubim kako bi nas pogledao u ogledalu. I ona je gledala. A ono što smo videli u ogledalu navodilo nas je na nove poljupce.
Baš kad smo počeli ozbiljan posao, Sid je rekla: „Au.“ Nešto ju je ubolo u leđa.
Okrenula se na bok i izvukla moj zgužvani Rejsing post. Namrštila se. Onda se iskezila.
„Rejsing post?“ rekla je, istinski veselo. Držala je novine palcem i kažiprstom kao da će laboratorijski da ih ispituje.
„Otkad ti čitaš Rejsin gpost?“
Zapravo ga čitam već neko vreme. Ona prosto nije primetila.
„O“, rekao sam. „Uzmem ga s vremena na vreme.“ Poljubio sam joj vrat, čelo, uho.
Ali ona se sada grohotom smejala. Teško je ostati raspoložen kad se neko smeje kao blesav.
„Urnebesno“, rekla je.
Jeste li primetili da kad neko kaže: „Urnebesno“, zapravo uopšte nije smešno? Ta reč je poljubac smrti za humor. I sve ostalo. Prevrnuo sam se na leđa. Sid je prekrstila noge i počela da lista novine.
Posle nekog vremena shvatio sam da me gleda.
„Šta ti to radiš?“, upitala je. Više se nije smešila. Više nije bilo urnebesno. Nimalo. „Nije valjda da… ne mogu da verujem, Hari. Nije valjda da se stvarno… kockaš?“
Seo sam. „Zapravo, ne shvatam to kao kocku“, rekao sam. „To je samo - šta ja znam. Zanimacija. Malo zabave.“ Ustala je i poravnala beli šorts. Spustila se na kauč. Popila je gutljaj kafe, i dalje gledajući novine kao da saznaje neke mračne tajne moje duše. Onda je spustila šoljicu, žustro, i malo poprskala sto. „Malo zabave?“, rekla je. Onda je ponovila, ali glasnije: „Malo zabave?“
Ustao sam s poda i uzeo svoju šolju baš kad je bacila katalog na mene. Samo mi je očešao ruku, ali činilo mi se da me je pogodio telefonski imenik, ili nekakva velika cigla. Opsovao sam, i ponovo sam opsovao, a kafa mi se prosula po farmerkama i košulji.
„Gospode bože, Sid“, rekao sam, spustio šolju i izašao da se očistim. Krenula je za mnom.
„Jesi li video račune u gornjoj fioci?“, upitala je. „Sve one crvene račune, Hari? Račune za plin, struju i sve ostalo za šta dugujemo?“
Stajao sam za sudoperom i cepao kuhinjsku krpu. Nije bila dovoljna. Moraću da se presvučem, da se istuširam, da krenem iz početka. „Naći ću posao“, rekao sam. „A dok ne nađem, uzeću zajam. Od banke. Sto puta sam ti rekao.“

Krenuo sam napolje, ali stala mi je na put. „Da, rekao si mi“, kazala je. „Samo to i radiš - govoriš. Govoriš mi kako je sve pod kontrolom i obećavaš mi kako će sutra sve biti u redu. Kako ono vi prokleti Englezi kažete? Obećanje glupom na radost. Takav je moj život s tobom, Hari. Obećanje glupom na radost.“
Progurao sam se pored nje, srećan što nam deca nisu tu da ovo čuju. „Obećanje ludom radovanje“, rekao sam. „Izreka glasi obećanje ludom radovanje.“
„Ti to najbolje znaš.“
Otišao sam u kupatilo i počeo da se svlačim. Mislio sam da će me ostaviti na miru, ali malo kasnije pojavila se na vratima sa svežnjem papira u ruci i počela da baca listove na mene, jedan po jedan.
„Britanski plin“, rekla je, i na trenutak sam se setio koliko volim njen suludi naglasak. To kako izgovara „britanski“. Od toga me je nešto zabolelo u grudima. Ali onda je trenutak prošao, čim me je ponovo gađala računom. Papir je zalepršao između nas. „Elektrodistribucija… Virdžin… Vodafon za Džouni…“ Stajao sam samo u gaćama, zapanjeno dignutih ruku. „Vodafon za Džouni? Sedmogodišnja devojčica dobija račune od Vodafona?“
„Za mobilni, idiote“, rekla je Sid. A onda je ponovila izopačenom parodijom londonskog naglaska, kao Dik van Dajk u Meri Popins. „Za mobilni, drugar, kapiraš“.
Čitala je nazive s računa i bacala ih na mene. Kad je stigla do pisma iz hipotekarne banke, bilo mi je dosta. Počeo sam da oblačim kafom umrljanu odeću.
„Sve je na meni, Hari“, rekla je, mirnije, ali to je nekako delovalo još gore. „Ovoj kući potrebne su dve plate. Oboje moramo da doprinosimo. Ali sve je na meni. Srećom te sada ima posla. Srećom te moja firma ima više posla nego što može da obavi, inače ne znam šta bi bilo.“
„Žao mi je“, rekao sam. I zaista mi je bilo žao. „Znam da je teško.“ Zakopčao sam pantalone i namestio penis. „Dajem sve od sebe.“
„Onda nemoj da se kockaš, Hari“, rekla je, sada molećivo. „To je ludost, mili! Zar ne vidiš? Nemamo para - jedva sastavljamo kraj s krajem - a ti igraš glavnu ulogu u novoj verziji filma Kazino Rojal.“
„Nije tako“, rekao sam. „To je samo nekoliko funti s vremena na vreme.“ Izašao sam iz kupatila i krenuo dalje, samo da se udaljim od nje. „To je zabava. Malo predaha.“ Sid je išla za mnom. Okrenuo sam se da je pogledam. „Sam bog zna da sam zaslužio malo predaha.“
Klimnula je glavom kao da je sve shvatila. „Od života sa mnom, misliš?“
„Nisam to rekao.“
„Ja ispunjavam dužnosti prema ovoj porodici - i mnogo više od toga“, rekla je. „Nemoj to nikada da zaboraviš, gospodine.“
Bili smo na stepenicama. Zarobljeni. Okrenuo sam se ka njoj. Stajali smo pored niše sa svim mojim nagradama. Nagrada BAFTA iz davnih vremena serije Šou Martija Mena. Stakleno uho iz nedavnih dana. Stakleni golub iz vremena kog se nisam sećao.
„A ja?“, rekao sam. „Godinama sam radio kao pas.“
„A kakav pas, Hari? Čivava? Mali šicu?“
Pokazao sam svoje blistave nagrade. „Ovo se ne dobija za služenje piletine“, rekao sam, jer sam znao da će je to zaboleti i nisam mogao da se zaustavim. Došli smo do tačke kada nismo mogli da se suzdržimo od vređanja. Sada smo samo to želeli.
Sid je pogledala moje nagrade, ravnodušno.
„To je stakleno uho, Hari“, rekla je. „To je samo stakleno uho.“ Videla je da crvenim. Videla je da mi iskače vena na desnoj slepoočnici. I nasmejala se. Znala je da je pogodila posred srede. „Šta

da radimo, Hari? Da platimo hipoteku tvoj im staklenim uvetom?“
Progovorio sam vrlo tiho. „Ako ti se ne dopada“, rekao sam, „zašto se ne vratiš kresanju s Džimom?“ Zurili smo jedno u drugo. „S tvojim bivšim mužem? Ako ti je dosta mene, zašto ne odvučeš leš tog braka još jedan krug oko bloka?“
„Molim?“, rekla je.
Prošao sam pored nje i sišao niz stepenice. Preko ramena sam dobacio: „Čula si me.“
Sela je na stepenik. Otišao sam u kuhinju i uzeo kesu za smeće. Onda sam se vratio gore do niše s mojim nagradama. Sid je i dalje sedela na stepeniku, lica zarivenog u šake. Počeo sam da bacam nagrade u kesu. Prvo je otišlo stakleno uho. Sid je podigla glavu kad smo čuli kako se razbilo.
„Šta mi to radimo jedno drugom, Hari?“ rekla je, a ljupko lice joj se grčilo od onoga što smo postali. „O, molim te, ne bacaj goluba.“
„Kasno“, rekao sam, i golub je odleteo u kesu, a za njim BAFTA iz dana kad smo mislili da će nas televizija zauvek voleti - moja prelepa BAFTA! Razbila je goluba i uho još više. Oborio sam glavu i takođe pokrio lice rukama.
Onda je neko zazvonio.
Sid i ja smo se zgledali, a onda polako sišli u prizemlje. Zvono je i dalje zvonilo. Ja sam i dalje držao kesu, a razbijeno staklo zveckalo je kao drago kamenje. Od zvuka razbijenih nagrada Sid se još jače rasplakala. Meni je grlo stezao jecaj veličine deset godina braka.
Otvorio sam vrata.
Na pragu su stajali nasmejana Japanka s bebom u naručju i iza nje stidljivi Japanac obučen za golf. Uopšte nisam shvatio šta se dešava. Džouni i njena drugarica Asuka iskočile su pred vrata i iznenadile me, a onda su skakutale pred vratima, grlile se i izvikivale svoju mantru:
„Najbolje drugarice“, pevale su njih dve. „Najbolje drugarice, najbolje drugarice.“
„Vrlo dobra drugarica“, rekla je nasmešena Japanka, a mala čupava beba u njenom naručju je zakmečala. Njen muž sramežljivo je klimnuo glavom u znak slaganja. Džouni je prošla pored mene.
„Može li Asuka da prespava kod nas sledećeg vikenda?“ upitala je.
„Vrlo dobra devojčica“, rekla je ljupka ljubazna Japanka, a njen uljudni muž, ljubitelj golfa, ponovo je klimnuo glavom*
Onda je učtiva, nasmešena, pristojna japanska porodica pogledala moju ženu i mene, zaista nas je pogledala prvi put, i osmesi su im se ugasili.
Videli su sve. Mrlje kafe na mojoj raskopčanoj košulji. Bol na našim licima. Crvene račune razbacane po predvorju kao propali tiketi kladionica za konjske trke. A iz kese u mojoj ruci čuli su blistave nagrade pretvorene u zveketavi otpad.
Pokupili su svoju decu.
Učtivo su klimnuli glavom, kao da smo i mi normalni ljudi. A onda su brže-bolje nestali.

šesnaest


Sedeo sam u svojoj radnoj sobi i gledao DVD serije Pozornik Filt, nepravedni pajkan. Bilo je depresivno. Ali čekao me je razgovor za posao u produkciji, a uvek se očekuje da znaš emisiju napamet.
Tačno sam znao šta će me neki balavi dvanaestogodišnji izvršni producent pitati. Kako ste se osećali kad je pozornik Dibs ustreljen na kraju četvrte sezone? Šta kažete na sporedni zaplet s policajcem transvestitom? Da li će se glavni inspektor Runi i dalje boriti s alkoholizmom u petoj sezoni? Šta mislite o njegovom pomirenju sa ženom? Da li policijski pas odvlači pažnju od radnje, ili privlači ljubitelje životinja? Treba li da obesimo razbojnika s kapuljačom u ćeliji? Ili samo da ga isprebijamo na mrtvo ime u policijskoj kantini? Žele da podelite s njima svoje ideje. Mnogo vole da se deli s njima.
I smrtno se uvrede ako ne znate ama baš svaku sitnicu o njihovoj bednoj serijici. Kad bi znali da bih učinio svašta samo da je ne gledam, verovatno ne bih ni ušao kod njih. Zato sam preko interneta kupio prvih pet sezona serije Pozornik Filt, nepravedni pajkan - „Vredi hapšenja!“ - i pogledao sve epizode, vodeći beleške, potpuno svestan da će na kraju ipak posao dati nekom drugom.
Pritisnuo sam pauzu kad sam čuo dostavni kombi, osećajući se kao da isplivavam iz dubine. Prišao sam prozoru i video kako četvorica tipova istovaraju ogromnu kutiju iz kombija. Sišao sam, željan da pomognem, a još željniji da pobegnem od serije Pozornik Filt, nepravedni pajkan.
Zato što sam želeo da budem dobar. Zato što sam želeo da izdržavam i štitim. Trudio sam se da budem muškarac kakav je moj otac bio uopšte se ne trudeći. Želeo sam da pazim na svoju porodicu kao pas.
Čuo sam poljski jezik u hodniku. Radnici su okrenuli kutiju na stranu i gurali je kroz ulazna vrata. Činilo mi se da su se zaglavili. Sid je stajala i gledala ih s rukama prekrštenim na grudima. Nije me pogledala kad sam sišao.
Provukli su kutiju kroz vrata i uspravili je. Bila je visoka tri metra i gotovo je dodirivala tavanicu. Džouni je takođe sišla, pa smo svi gledali kako su radnici digli kutiju na kolica i odgurali je u kuhinju, usput zakačivši sijalicu.
Džouni je skakutala za majkom i radnicima dok sam ja smirivao sijalicu. Ušao sam za njima u kuhinju. Jedan je isključivao stari frižider, a ostala trojica su otvarali kutiju.
U njoj je bio novi frižider. King Kong među frižiderima. Američko čudovište od nerđajućeg čelika s dvoja vrata.
Džouni se uvukla u kutiju i gledala napolje.
„Ovo je kao Vendina kuća za unutra“ rekla je. „Možemo li da je zadržimo? Možemo li da zadržimo kutiju? Možemo li?“
„Ne“, rekla je Sid i prišla bliže da bolje pogleda veličanstveni frižider onim svojim široko razmaknutim smeđim očima. Nekada sam umeo da se izgubim u tim očima. Sada mi je to delovalo kao pradavna prošlost.
„Prelep je“, rekao sam preko poljskog i Džouninih molbi da zauvek zadrži kutiju. „Ali možemo li mi to sebi da priuštimo?“
Sid me je pogledala krajičkom tih široko razmaknutih očiju, a onda je skrenula pogled.
„To je moja briga“, rekla je.

Odjednom se kuhinja tako utišala da bi se čulo kako mi penis otpada.

Čekao sam Pegi ispred kluba.
Sedeo sam u kolima, ne gaseći motor, i skretao sam pogled s vrata samo da bih s vremena na vreme pogledao na sat.
Deset minuta do ponoći. Ona treba da izađe do ponoći. Na vratima je stajao krupan tip ćelave glave u crnom grombiju, a crveni svileni konopac podizao je i spuštao iznenađujuće prefinjeno. Ravnodušno je gledao u klince u redu, puštao ih napred prema raspoloženju, kao neki Svirač iz Hamelna sklon zloupotrebi steroida, a minuti su se vukli.
Onda sam video Pegi i njenu drugaricu, u prekratkim suknjama i na previsokim potpeticama. Ali smejale su se, bile su vesele, što je dobro. I sa njima grupu dečaka, što je loše. Jedan je sve vreme govorio, nagovarao ih na nešto. Na vožnju, žurku, da shvate da je još rano.
Prepoznao sam ga.
Po krupnom telu - prekrupnom za njegove godine, i po tamnoj senci brade. Taj govornik bio je Vilijem Flaj, a Ašov i ostali stajali su sa strane, s ukočenim cerekom na ružnim facama, zadovoljno prepuštajući ubeđivanje glavnom. A on se trudio. Pegi se okrenula da ga pogleda i zabacila glavu smejući se.
Ona je dobra, pametna devojka. A u školi su momci svakodnevno oko nje. Ali ne ovakvi momci.
Odmahnula je glavom, sada bez osmeha, i okrenula se.
Vilijem Flaj ju je uhvatio za ručni zglob.
A ja sam izleteo iz kola i pozvao je. Krenuo sam napred i zamalo pao pod prednje točkove kamiona. Vozač je pritisnuo sirenu, a kad je prošao, Pegi i njena drugarica već su prelazile ulicu idući ka meni.
Čopor dečaka gledao ih je kako odlaze; keserili su se i dobacivali glupave primedbe jedan drugom.
„Hvala ti što si došao po nas, Hari“, rekla je Pegi i pogledala na sat. „Valjda nismo zakasnile?“
Smestio sam ih u kola i pritisnuo dugme centralne brave. Dva deteta obučena kao žene. Moja ćerka me je gledala u ogledalu.
„Šta je?“, rekla je.
„Ništa“, odgovorio sam. „Vežite pojaseve.“

„Pogledaj moju kuću, tata“, rekla je Džouni.
Spustio sam se na ruke i kolena i zavirio u ogromnu kartonsku kutiju u kojoj je stigao frižider. Džouni je zidove prekrila plišanim životinjama i raznim lutkama. U sedmoj godini bila je već malo prevelika za ovo, i to je osećala. Sve ju je sa svih strana pritiskalo da raste, i nedostajala su joj stara vremena. Nedostajalo joj je da bude mala. Nedostajala su joj jednostavna zadovoljstva Kena i Barbike.
„Možeš da dođeš u goste ako želiš“, rekla je nameštajući lutke i majmuna iz londonskog zoološkog vrta.
Uvukao sam se u kutiju; Džouni je morala da se pomeri u stranu da se okrenem. Kutija je bila veličine telefonske govornice. Virili smo napolje i smejali se. Sid je ušla u sobu i zagledala se u nas.
„Dao si se na posao, vidim.“, rekla mi je. Bila je u kaputu. Izlazi. To sam tek sad saznao.
„Došao sam da napravim kafu“, rekao sam, „i vraćam se na posao.“
Izvukao sam se iz kutije. Novi frižider važno je brujao. Sid je otvorila vrata i izvadila bocu vode. „Gledaš stare epizode serije Bil po ceo dan?“, rekla je. „Odličan posao, ako ga dobiješ.“

„Nije Bil, rekao sam, „nego Pozornik Filt, nepravedni pajkan. Znaš tu seriju. Mislio sam da si obožavateljka. A ja samo…“
„Aha“, prekinula me je. „Znam.“ Kupala se u zlatnoj svetlosti frižidera. Zatvorila je vrata i svetlo je nestalo. „Pegi će paziti na Džouni, pa ne daj da ti smeta.“
„Tata je samo došao u goste“, rekla je Džouni.
Sid se sagnula i poljubila je u teme. „Nećemo zauvek držati ovu staru kutiju u kući“, rekla je i uspravila se kad je Pegi ušla u sobu.
Pegi se zavrtela sporim baletskim pokretom i čučnula ispred kutije.
„Hoćeš li u goste?“, upitala ju je Džouni.
„Sa zadovoljstvom, dušo“, nasmejala se Pegi i uvukla se u kutiju.
Vrata su se tiho zatvorila za Sid, a ja sam ostao trenutak-dva da zurim u njih. Onda sam otišao u kuhinju i pristavio čajnik, nesvestan zvukova igre mojih kćeri i neprestanog šuma frižidera. Misli su mi bile negde drugde, iskreno rečeno, negde na zelenim brežuljcima severnog Londona. Vratio sam se u hodnik i zagledao se u vrata.
Saosećao sam s njom. Iskreno. Nije joj lako. Ovo ona ne radi laka srca. I nisam mogao da je krivim. Zaista.
Uprkos činjenici da mi je čupala srce iz grudi i kidala ga na milion komadića, čak sam je shvatao.
Jer - kako to može biti neverstvo ako ti se neko smučio?

Stajao sam preko puta kuće u Belsajz Parku.
Baš me je bilo briga hoće li susedi pomisliti da sam vrhunski provalnik koji odmerava metu. I baš me je bilo briga hoće li me oni videti. Prevazišao sam to. Hteo sam da sve izađe na videlo, koliko god bilo ružno. Bilo mi je muka od svega neizgovorenog, skrivenog, nepoznatog.
Počela je kiša, a ja sam i dalje stajao tamo. Onda je pao mrak, a ja sam još stajao tamo. Na kraju, posle više vekova, vrata su se otvorila. Ovog puta bilo ih je troje. Sid, Džim i žena koju u prvi mah nisam prepoznao. Poslednji put sam je video pre dosta godina, na dan njenog venčanja. Sedela je na zadnjem sedištu motocikla.
Liberti, još u uniformi medicinske sestre.
Ta uniforma može da se kupi na internetu, mislio sam. Ima kretena koji se pale na to. Kako da znamo da je prava sestra? Imamo samo njenu reč.
Zagrlili su se, sve troje, oborenih glava. Troje?
Kakvo to zlo vlada Belsajz Parkom?
Zakoračio sam napred, shvativši da sam mokar do kože. Oni su me gledali dok sam prelazio ulicu. Onda sam shvatio da Džim plače. I da Liberti plače. Samo je moja žena bila suvih očiju, i gledala me je s izrazom koji nisam umeo da rastumačim.
Kao u snu odlebdeo sam do vrata, a Džim mi je prebacio ruku preko ramena i uvukao me u njihov grupni zagrljaj.
„Hari“, rekao je i zagrcnuo se. „Sid je bila tako divna otkako smo saznali. Bila je uz mene. Sada smišljamo kako da kažemo Pegi. Ona ne zna. Sasvim će se…“
Zatresao je glavom, gutajući suze, zanemeo.
„Izaći će ona s tim na kraj“, rekla je Sid. „Pegi je jaka i pametna.“ Video sam da uz znatne napore zadržava suze. „Ja ću joj reći. Biće to u redu. Sve će biti u redu.“
Onda sam ustuknuo korak i prekinuo grupni zagrljaj. Oni su ostali zagrljeni, ali ja sam se

izdvojio.
Gledao sam Liberti, ništa ne shvatajući. Kako se pretvorila u ovu ljubaznu sredovečnu gospođu, kako mogu tako nedužno da me gledaju, kako je vreme iscurilo dok nismo gledali?
„Džim ima Parkinsonovu bolest“, rekla je Sid glatko. „Dijagnoza je postavljena…“ Potražila je pogledom potvrdu od svog bivšeg muža. „Pre mesec dana?“ Onda je pogledala mene.
„Parkinsonova bolest“, ponovio sam, besmisleno, povukao se još malo unazad i samo što se nisam skotrljao niz stepenice. Što je baš bilo neprikladno. Sid me je uhvatila za ruku i zadržala me.
„Ja zapravo ne znam,..“, zaustio sam.
Džim je zurio u svoje šake. „To je nervno oboljenje“ rekao je. „Pogađa mozak i kičmenu moždinu. Niko ne zna kako će napredovati. Da li će zahvatiti kretanje, govor…“
Liberti je pognula glavu.
Sid ga je zgrabila za košulju i prodrmusala ga. „Tako je - niko ne zna kako napreduje“, rekla je.
„Čak ni lekari. Zato prestani da zamišljaš ono najgore, važi?“
Džim me je pogledao. „Teško mi je zbog posla, Hari -razumeš? Pomisao da će me sprečiti da radim.“ Glas mu je zadrhtao, slomio se. „Razumeš?“
Razumeo sam.
Kad smo Sid i ja krenuli, prebacio sam joj ruku preko ramena, a ona je nije sklonila niti me je ohrabrila da je tu ostavim. Samo je hodala. Ruka mi je pala. To mi se činilo jedino prirodnim, da padne.
„Jadni Džim“, rekao sam. „Ja sam mislio…“
Zavrtela je glavom. „Znam tačno šta si ti mislio“, rekla je mirno. „Mislio si da dolazim ovamo da se krešem s njim.“
„Nisam“, rekao sam. „Ne, ne, ne.“
„O, jesi, da, da, da“, uzvratila je. „S bivšim mužem! Ne znam kako bi neko uopšte mogao tako nešto da pomisli. Ili kako si ti mogao da pomisliš tako nešto o meni. A Liberti? Šta je ona radila dok smo se mi kresali? Snimala nas? Pridružila nam se? U uniformi bolničarke?“
Pa sad.
I to mi je prošlo kroz glavu.
„Zašto mi nisi rekla?“ upitao sam je. „To ne shvatam, Sid. Mogla si prosto da mi kažeš. Šta smo mi? Muž i žena? Ili cimeri?“
Gorko se nasmejala. „Nisam ti rekla jer znam koliko briga imaš. Zato što znam koliko ti je sada teško. Zato što sam mislila da ću moći da izađem s tim na kraj. Nisam želela da brineš. Mislila sam da postupam ispravno.“
A ja sam je voleo. Čitavu. Nikada je nisam voleo više nego u tom trenutku.
Voleo sam njen tanki beli ožiljak tik iznad obrve, uspomenu na udarac palicom za bejzbol u detinjstvu, skrivan poput tajne ispod koprene crne kose. Voleo sam njene razmaknute smeđe oči, njenu pristojnost i njenu hrabrost. Voleo sam to što ume da sačuva ljubav u svom srcu i kad se ljubav ugasi. I voleo sam to što se ne kreše s drugim muškarcem. Možda sam se glasno nasmejao. Jesam li se stvarno nasmejao, ili je to bio samo osmeh? Ne znam, ali šta god da je bilo, svakako je bilo pogrešno.
Stala je i zagledala se u mene. „Ponašaš se kao da si čuo dobre vesti, Hari“, rekla je. „Otac mog deteta se razboleo od strašne bolesti, a ti se ponašaš kao da si dobio na lutriji.“
„Ne“, rekao sam. Krenula je, ali ja sam je zaustavio i držao je za ruke, želeo sam da shvati.
„Nije tako, nego… volim te, to je sve.“
„Ti se raduješ?“ rekla je. „Vidim. Pogledaj se samo. Kako možeš da se raduješ?“

Moja žena me je gledala kao da se ne poznajemo.

sedamnaest


Bio sam u produkcijskoj kući kad mi je telefon zavibrirao. GRIMVUD, pisalo je. Zurio sam neko vreme u ime, a onda pritisnuo dugme za odbijanje poziva. Bez trunke griže savesti. Što se mene tiče, ja sam svoje odradio.
Sedeo sam u čekaonici, pio rđav makijato iz aparata i čekao da me pozovu na razgovor, osećajući žaoku odbijanja i pre nego što je sve počelo.
Radni prostor bio je otvoren, pa sam na sve strane video užurbane mlade ljude u skupim džemperima i s kokainskim mamurlukom kako važno idu tamo-amo. Pre deset godina znao bih kako se zovu. Ali pre deset godina oni su još išli u školu, a užurbane momke i devojke u moje vreme slali su na bedne poslove u Soho ili rodbini u predgrađa.
Sićušna devojka stala je pred mene i uputila mi namešten osmeh sekretarice.
„Hari… Sliver?“, rekla je škiljeći u tablu s papirima.
„Zamalo”, rekao sam, srećan što mogu da ostavim onu groznu kafu i ustanem. „Zovem se Hari Silver, zapravo.”
A imam Baftu, jebote! I Stakleno uho! I Goluba! Ili sam ih makar imao dok ih nisam smrskao na komadiće.
Nije ni trepnula. Koga briga kako se ja prezivam? Oboje smo znali da će posao dobiti neki klinac od dvadeset jedne godine koji će pristati da radi za crkavicu.
Pošao sam za njom hodnicima oblepljenim plakatima iz serije Pozornik Filt, nepravedni pajkan. Zurio sam u lica tih glumaca s Kraljevske akademije dramskih umetnosti koja su se trudila da deluju okorelo, i glava mi se ispraznila. Video sam mladu policajku koja je nekada izvodila ples na krilu, i pajkana alkoholičara i pajkana kog su upucali… kako se oni beše zovu? A među svim tim lepim licima samo jedno se isticalo, ono najlepše. Džim Mejson gledao me je s visine, veličanstveno izmučen.
Telefon mi je zavibrirao, ali nisam pogledao ko zove. Zato što je sekretarica stala ispred jednih otvorenih vrata, kroz koja je mršava žena s naočarima ispraćala balavca neočešljane kose u farmerkama srozanim do razdeljka mršavog dupeta.
Mog suparnika.
„Baš je super što smo se upoznali, Džejk”, govorila je mršavica s naočarima. „I nije ti uopšte prekratak.”
Molim? Glupavo sam pogledao njegove vrećaste farmerke. A onda sam shvatio. Njegov film! Njegov kratki film! Još sam se blesavo cerio dok je žena s naočarima obasipala Džejka hvalom i oprezno me gledala krajičkom oka.
„I dopala mi se tvoja vizija serije Pozornik Filt, nepravedni pajkan, Džejk. Svakako ćemo ostati u kontaktu.“
Trebalo je da se okrenem i odem. Ali ostao sam tamo, senka glupog osmeha još mi je poigravala na usnama dok me je žena s naočarima gledala s malo manje topline nego što je podarila Džejku i njegovoj dovoljnoj dužini. Uvela me je u kancelariju i kradomice pogledala na sat. Sela je za sto, na kome nije bilo ničega osim pet Bafti i blekberija.
„Sara“, rekla je. „Bez H na kraju.“
Klimnuo sam glavom. „Hari“, rekao sam. „Bez posla odavno.“

Namrštila se kao da je nešto boli. Do đavola.
Progutao sam knedlu i potražio nadahnuće u plakatima. Pozornik Dobs? Pozornik Dibs? Jebote, a kako se zove Džimovlik? Spustio sam pogled, ali sam odmah morao da ga podignem kako bih video Saru, jer je njena stolica bila znatno viša od moje.
Ah, taj stari trik, smišljen da bih se osećao malim. Još radi.
„U redu, Lari“, rekla je. „Pozornik Filt, nepravedni pajkan. Šesta sezona.“ Nagnula se napred i zažmurila iza naočara. „Ideje?“
„Pa“, rekao sam, a telefon je počeo da mi vibrira. Zašto me ne ostavi na miru? „Jasno je da podsticajni događaj mora biti pucnjava s kraja prethodne sezone.“ Telefon mi je grejao butinu. Udahnuo sam. „Nesreća… pozornika… Tibsa?“
Blesak ljutnje iza naočara. „Pozornika Dibsa“, rekla je i nasmejala se, a od tog smeha sledila mi se krv u žilama. „Još nemamo pozornika Tibsa.“
„Naravno“, brbljao sam, a prve kapi znoja izbile su mi po čelu dok je telefon ponovo vibrirao.
Da li ona to čuje? Je li prekasno da ga izvadim i isključim? „Glavno uredničko pitanje jeste…“ Nasmešili smo se savršeno skladno i to je bio njen prvi stvarni osmeh.
„Da li je preživeo“, rekli smo uglas. Onda je kratko klimnula glavom. „Još pregovaramo s glumčevim agentom“, rekla je. „Tako da još ništa nije potpisano.“
„Ubijte ga“, rekao sam. Smeo potez, znam. „Onda čitava sezona može da govori o posledicama. Težnja za osvetom. Lov na ubicu. Uticaj njegove smrti na ekipu. Mislim na potpuno ludilo. Pajkani transvestiti! Povratak boci! Prebijanje zlikovaca u ćelijama!“ Usudio sam se. „Glavni inspektor Runi miri se sa ženom, ali ona ne shvata kako te opake ulice mogu čoveku da iskidaju utrobu… i da poštenog policajca pretvore u pokvarenog.“
„A šta ćemo s K-9?“
K-9? Naravno! Policijski pas!
„Svidela mi se ta epizoda. Najbolji prijatelj podmitljivog pajkana“ rekao sam. Sada se osmehnula.
Da! Opet sam u igri! Onda se zamislila.
„Mislila sam da izbacim džukelu“, rekla je odsutno. „Da ga pregaze kola? Da zaustavi metak bacivši se ispred glavnog inspektora Runija?“ Napućila je usne. „Suviše sladunjavo?“
„Uvek možemo da uzmemo drugog psa“, rekao sam. „K-10… sin K-9.“
„Sjajno, mili“, rekla je. Krenulo mi je.
Onda joj je na blekberiju zatreperilo malo crveno svetlo. Uzela ga je i uzdahnula. „Moram da se javim“, rekla je. „To je moja dadilja.“ Stavila je ruku preko sprave i poverila mi se: „Makar sebe naziva dadiljom. Više je nekakva sjebana lobotomizovana strana studentkinja.“ Bledo se osmehnula.
„Da, Milena, u čemu je problem sada?“ Slušala je malo kuckajući prstima po praznom stolu i zureći u svoje nagrade. Onda je podigla ruku. „Kako to misliš, Luki neće da jede povrće? Znaš kakav je postupak, mila, kad Luki neće da jede posrano povrće. Zar nismo o tome razgovarale koliko juče? Ne, mila, zaveži i slušaj me, pa možda nešto i naučiš. Kad Luki neće da jede povrće, onda mu ukinemo povlastice. Zapreti mu da ćeš mu oduzeti nintendo i uskoro će se maziti s organskom šargarepom, veruj mi.“
Dok se izdirala na dadilju, ja sam krišom pogledao svoj telefon. DESET PROPUŠTENIH POZIVA, pisalo je.
Gospode, ovo mora da je ozbiljno.

Oblizao sam usne i gurnuo telefon nazad u džep. Sara mi je nešto govorila i smešila se, ali nisam je čuo. Setio sam se svog oca poslednje noći njegovog života. Uplašenog, punog morfijuma i izjedenog rakom koji će ga uskoro ubiti.
I ostavljenog da umre sam.
Nismo nameravali da ga ostavimo da umre sam, moja majka i ja. Samo smo otišli kući da se presvučemo, istuširamo i dođemo do daha. I da izađemo iz bolnice, iz tog odeljenja za rak, na sat- dva. Upravo tada je umro, a ja ću do kraja života žaliti što nisam bio s njim.
Onda je prestala da se smeši. I čekala je.
„Pitam - šta ćemo s policajkom Čang?“ ,
Otvorio sam usta, ali ništa nije izašlo. Deset propuštenih poziva? Hoću li stići na vreme čak i ako krenem odmah? Hoću li sve do kojih mi je stalo ostaviti da umru sami? Kakav sam to čovek postao?
Pogledao sam plakate na zidu. Policajka Čang? Koja je ona? Je li ona stari ili novi lik? Nije bilo očigledne policajke Čang na plakatima. Obuzimala me je panika, i ustao sam.
„Policajka Čang?“, rekao sam. „Šta s njom?“
Sara se naslonila i gledala me odozdo. „Šta s njom?“, ponovila je. „Je li to pitanje? Pa, očigledno je - šta s njenim abortusom, u trećoj sezoni? Da li i dalje treba da nosi psihološke ožiljke?“
„Ah“, rekao sam. „Čuj, Saro - iskreno rečeno, ne znam. Po mom iskustvu - iz stvarnog života, mislim, ne iz serije - niko se ne oporavlja od nečeg takvog. Ne istinski.“ Pogledao sam plakate. Nisam želeo da budem grub. Trebao mi je posao. Ali - deset propuštenih poziva! Morao sam da pođem. „Počeo sam da gledam seriju tek pre dva dana, istini za volju, i možda sam propustio njen abortus.“
Krenuo sam ka vratima vadeći telefon iz džepa. „Ja mogu da obavljam taj posao. Znam da mogu. I znam da ćete uzeti nekog klinca koji zna svaku epizodu napamet i koji će raditi za šaku kikirikija.“ Zatresao sam glavom i klimnuo prema njenim nagradama. „Ali ja imam dve stvari koje on nema. Baftu i malo sede kose.“
„Daj mu vremena“, rekla je Sara.
Tužno sam se osmehnuo. Okorela je, ali zna posao. Video sam to. Voleo bih da radim s njom. Ali svet je sada drugačiji.
„Vidim da si majka“, rekao sam. „Zato se nadam da ćeš razumeti. Hitan slučaj u porodici.“ Bila je iznenađujuće saosećajna pred mogućnošću smrti. Nešto se u njoj rastopilo na moje oči.
„Luki ima sedam godina“, rekla je s osmehom pokazujući glavom telefon u mojoj ruci. „Koliko je njemu?“
Morao sam da razmislim.
„Osamdeset dve“, odgovorio sam.

Izašao sam na ulicu, Soho je bio prepun za vreme pauze za ručak, a ja sam očajnički zvao Kenov broj. Zvonio je i zvonio dok nisam dobio govornu poštu.
Ukucao sam svoj broj i opsovao jer starac nije ostavio nikakvu poruku. Zaustavio sam crni taksi i krenuo ka severu, napet od strepnje i besa kakav osetite kad vam se dete neočekivano i iznenada izgubi iz vida, a vi ste potpuno uvereni da će se dogoditi ono najgore.



Vrata je otvorio Sing Rana. Ken je sedeo ispred televizora i gledao prenos trke na Kanalu 4, uz šolju čaja i s današnjim brojem Rejsing posta na krilu.
„Imam za tebe odličnu informaciju“, rekao je. „Kineska Stena u Gudvudu sutra u pola četiri.“ Zurio sam u njega.
„Konj?“, rekao sam. „Zasipao si me pozivima zbog… konja?“
Namrštio se. „Činim ti uslugu, drugar“, rekao je. „Dakle, Kineska Stena sutra u pola četiri u Gudvudu, dobija sigurno.“ Pogledao je starog Gurku, koji se spuštao u svoju omiljenu stolicu. „Kakvi su odnosi?“
Glatko zlatno lice okrenulo se k meni s tihim zadovoljstvom. „Dvadeset pet prema jedan“, rekao je, a Ken se pobednički zakikotao.
„Stavi sve što imaš“, posavetovao me je. „Jedan tip iz kladionice dao nam je mig. Je li tako, Sing?“
„Zvao si me deset puta usred razgovora za posao“, rekao sam, još pokušavajući da shvatim.
„Zašto se nisi javio kad sam ja tebe zvao?“
„Verovatno sam malo top“, rekao je.
„Molim?“
„Top. Gluv kao top.“
„Kako to govoriš?“, rekao sam. „Toliki pozivi, zbog nekog glupog konja…“
Na ovo se nakostrešio. „To nije neki glupi konj, dušo“, rekao je. „To je Kineska Stena u pola četiri u Gudvudu. I ako ništa ne uradiš, sam si kriv.“
Onda je protresao novine i zaškiljio u mene s istim onim vedrim prezirom koji sam ponekad viđao na licu svog oca, s izrazom kojim je govorio da tačno zna kako ovaj svet funkcioniše, dok ja još tražim uputstvo za upotrebu.

Tog kišnog ponedeljka uveče bioskop je bio poluprazan. Vrteo sam glavom i besno žvakao kokice. Nisam mogao da verujem.
Prikazuje se poboljšana kopija Sedam samuraja, a privukla je samo šačicu Kurosavinih obožavalaca i gomilu parova koji će se žvalaviti kao da je reč o nekoj romantičnoj komediji. Dok se sedam samuraja borilo s banditima koji terorišu selo, u mraku sam video sjaj mobilnih telefona. Neverovatno.
Izlazeći iz bioskopa pitao sam se šta bi Pat mislio o filmu. Verovatno bi rekao da nije ni prineti filmu Sedam veličanstvenih, a ja bih mu rekao da lupeta gluposti, pošto je taj vestern s Julom Brinerom i Stivom Mekvinom jedina holivudska verzija japanskog originala. A na to bi se Pat lukavo osmehnuo i rekao, naravno, ali Kurosava je svoj film zamislio kao odavanje počasti Džonu Fordu.
Ali Pat nije bio tu.
Stajao sam ispred bioskopa, drhtao na večernjoj svežini i osećao da mi krče creva. Ako odem kući moraću da tražim među kutijama sašimija i školjki u novom frižideru, a zapravo mi se jeo tost sa sirom. Zato sam krenuo prema piceriji s druge strane Izlington Grina, a pred izlogom me je zaustavio prizor poznatog lica.
Piter je sedeo u izlogu picerije s nekom ženom i dvoje dece. Ne, troje dece, pošto je žena držala novorođenče u naručju.
Izgledala je kao Đinina neugledna mlađa sestra.
Visoka, s izvučenim pramenovima, ali bez onog Đininog sjaja. Gledao sam je kako jednom rukom umiruje bebu, a drugom jede komad hleba s belim lukom. Dvoje veće dece ponašalo se

pristojno. Jeli su male pice, a noge su im visile iznad poda. Njihov otac dizao je bocu piva ka usnama. Zastao je kad me je ugledao, poluotvorenih usta, s bocom tik ispod usana.
Okrenuo se svojoj porodici i povukao gutljaj.
A ja sam stajao i zurio u njega jer sam hteo da zna da sam video sve, jer sam želeo da se koprca.
Čak i sada donekle osećam da je Đina pod mojom zaštitom. Smešno, znam. Zurio sam sve dok me i žena nije pogledala - mene, ludaka s nosom pritisnutim o staklo picerije - a onda sam se okrenuo.
Još sam bio gladan, ali prošao sam čitavu ulicu ne našavši ništa. Bilo je svakojakih restorana - tajlandskih, meksičkih, kineskih - ali svi su bili puni porodica i parova. Dopešačio sam sve do kuće uz bučne proteste svog stomaka, misleći kako treba prosto da uđem u prvi sledeći restoran.
Ali teško je kad si sam.

„Ne skidaj kaput“, rekla je Sid.
Bila je u kupatilu u prizemlju, umotana u zimski kaput koji ranije nisam video. Imao je okovratnik od veštačkog krzna, pa je delovala kao žena iz Doktora Živaga. U ruci je držala baterijsku lampu i osvetljavala kotao. Shvatio sam da mi iz usta izlazi para kad god izdahnem. Kuća je bila ledena.
Pogledao sam joj preko ramena. Kotao je bio nem kao leš. Na digitalnom displeju na dnu svetlela su tri crvena slova.
„Šta znači err’?“, upitao sam je.
Nije me pogledala. Ćutala je neko vreme. „To znači error, greška, Hari“, rekla je, a moje ime je izgovorila kao da je lepši izraz za „glupi ružni posrani idiot“.
Isključila je bateriju i okrenula se i dalje me ne gledajući. Prošla je rukom kroz kosu i uzdahnula.
„Zvaću nekoga ujutru“, rekao sam. „Pretražiću telefonski imenik. Otići ću na internet. Srediću
to.“
Prošla je pored mene, a ja sam pomislio na mog oca. Da je živ, odmah bih ga pozvao, a on bi
veselo uzeo svoju kutiju s alatom.
Moj tata je bio, kako se to kaže, „vešt po kući“. Ja sam, kako se to kaže, bio „vezara po kući“.
Pošao sam za Sid u kuhinju. Čeznuo sam za tostom sa sirom, ali znao sam da trenutak baš nije najpogodniji za ždranje.
„Zar ne može neko da dođe odmah?”, rekla je. Izvukla je žutu vunenu kapu iz džepa i navukla je preko ušiju. To je nekako pokvarilo izgled iz Doktora Živaga. „Brinem za devojčice”, rekla je.
„Morale su da legnu u čarapama.”
„Pokušaću nešto da učinim”, rekao sam. A ona je klimnula glavom s nekakvom lakom nevericom.
„Znam da je kasno”, rekla je, „ali platiću koliko treba.”
„Dobro.”
Pogledi su nam se sreli samo na trenutak pre nego što se okrenula. Zadrhtao sam od besa. A možda samo od hladnoće. Ali nisam ja kriv što je moj otac imao vešte ruke, a moje nisu ni za šta. Nisam ja kriv što sam tatin alat poklonio dobrotvornoj prodavnici.
Ali video sam pogled svoje žene i obuzeo me je stid. Taj pogled je govorio - možeš li, molim te, još jednom da me podsetiš čemu služiš, Hari. Za šta si tačno ti?

Čuo sam korake na stepeništu. Pegi je nosila kofer u prizemlje. Uzeo sam ga i odneo ga dole. Sid

ju je čekala. Pegi joj je prišla pa su se zagrlile.
„Da li je ovo pametno?” upitala je Pegi. „Ne bih da smetam.”
Sid je klimnula glavom. „Budi sa svojim tatom, ako misliš da treba. Budi jaka. Pokaži mu da ga voliš. I ostani vedra. On ima odlične lekare. Liberti je sjajna bolničarka.“ Stegnula je kćer. „A on ima i tebe.“
Čuli smo automobilsku sirenu spolja. Taksi je stigao. Pegi me je pogledala. Pokušala je da se osmehne, ali nije baš uspela. Zagrlio sam je.
„Ništa loše mi se nikada do sada nije desilo, Hari“, rekla je. „Mislila sam da jeste, ali nije. Ovo je prvi put. Moj tata se razboleo. Svet mi sada izgleda nekako drugačije. Kao da ništa nije sigurno. Razumeš šta hoću da kažem?“
Klimnuo sam glavom. Tačno sam znao šta želi da kaže. I znao sam da svi doživimo ovakav trenutak.
Ali Sid je samo zurila u nas, potpuno praznog lica, kao da se ja samo pretvaram da razumem.

Kad sam se sutradan vratio iz kladionice, pred kućom je stajao parkiran beli kombi. LUDI VISAK, pisalo je na kombiju, a ispod toga stajao je broj mobilnog telefona koji sam pronašao nešto posle ponoći.
Ulazna vrata bila su otvorena i Džouni je izlazila noseći otrcanu Barbiku. Nasmešila mi se i obišla ugao kuće; uz bočni zid stajala je među kantama za smeće ogromna kutija u kojoj je stigao frižider.
U kutiji je bila postrojena omanja vojska lutaka.
Ušao sam u kuću i odmah čuo kotao i osetio toplotu. Sid je bila u majici i farmerkama. Davala je majstoru kreditnu karticu.
„Pusti, ja ću“, rekao sam. „Može li u gotovom?“
Majstor je bio promućurni stari kokni i podsetio me je na moje stričeve. Napustio je školu u četrnaestoj godini, ali je doktorirao život.
„Još bolje“, rekao je. „Manje papirologije.“
Sid je gledala kako vadim iz džepa smotuljak novčanica od pedeset funti. Džouni se vratila i ustrčala uz stepenice. Izvadio sam nekoliko novčanica i uključio pozamašnu napojnicu. Majstor je otišao rekavši nam da će nam do kraja zime biti fino i toplo. Kad je otišao, pružio sam Sid svežanj novčanica. Skrstila je ruke i gledala me.
„Nije reč o novcu, Hari“, rekla je.
„Gospode bože“, odgovorio sam. „Baš ne mogu da pobedim, zar ne?“
Džouni se vratila s plišanim majmunom i lutkom u skijaškoj odeći. Ćutao sam. Ne pred decom. Mrzim svađe pred decom. Džouni je veselo ćeretala s igračkama. Onda je pogledala Sid. „Smem li da se preoblačim? Mogu li?“
„Možeš“, rekla je Sid. „Slobodno se preoblači.“ Kad je Džouni otišla, Sid mi je rekla: „I odakle ti te pare?“
Još sam držao novčanice. „Hoćeš da uzmeš ili ne?“
„Zadrži svoj novac“, rekla je. „Ja mogu da zaradim.“ Nasmešila se ogromnom smotuljku crvenih novčanica. „Verovatno si to dobio kladeći se na nekog glupog konja..Pogledala mi je lice i prsnula u smeh. „Gospode, i jesi, zar ne?“
„Kineska Stena“, rekao sam. „Dvadeset pet prema jedan. Stavio sam sve što sam imao. Ipak nisam potpuno beskoristan, zar ne?“
„To je tvoja zamisao produktivnog života, Hari? Opklade na konje usred bela dana u gomili

tipova koji zaudaraju na pabove i roštilj?“
„Uzmi“, ugurao sam joj novac u ruku. „Prestani da se ponašaš prema meni kao da sam stanar koji kasni s kirijom.“
Bacila mi je novac u lice. Novčanice su popadale po podu između nas. Stajali smo i zurili jedno u drugo. A onda smo s ulice čuli zvuk kamiona za reciklažu. Vrata su bila otvorena, pa se činilo kao da buka dopire izbliza. Čuo sam kako se boce razbijaju dok ih istresaju u kamion.
„Džouni“, rekla je Sid, pa smo oboje izleteli na ulicu.
Muškarci u žutim prslucima ispraznili su zelene kante i nasumice ih vratili po ulici, a vetar je kloparao jednim crnim poklopcem. Čelične čeljusti kamiona već su žvakale veliku kutiju u kojoj nam je stigao frižider, gnječile je i savijale u ništa.
Sid je vrisnula: „Džouni!“
Bila je na pola ulice kad smo čuli glas.
„Mama?“
Džouni je stajala na vratima u kostimu anđela - bela haljina, oreol i krila. Kad smo ga kupili, dodali smo i čarobni štapić s drškom, šljokicama i zvezdom na vrhu. Sada joj je bio premali, a drška se iskrivila. Gledala nas je, ne shvatajući šta se dešava, pitajući se da li je učinila nešto loše.
Sid se brzo vratila. Zastala je ispred mene i raspalila mi šamar iz sve snage.
„Zašto?“ viknuo sam za njom. Ali znao sam zašto.

osamnaest


Bilo je rano prepodne, a Marti i ja sedeli smo u Veselom gubavcu.
To je tradicionalni pab u Sohou s prigušenim svetlima, premorenim kaučevima i usamljenim mladim šankerom koji vam ne bi uhvatio pogled čak ni da ste potpuno sami u pabu, zato što će postati novi Robert Patinson. Slabašno sunce šunjalo se kroz prozore prljave od dugogodišnjeg duvanskog dima i reklama za izumrle marke piva. Veseli gubavac je znamenitost Sohoa. Frensis Bekon jednom je tu proveo četrdeset osam sati zaključan u toaletu. Nekada smo stalno dolazili ovamo, ali nismo odavno.
„Dobra vest je što im se ideja dopada“, rekao je Marti.
Nagnuo sam se napred, sav ustreptao. „Koja? Britanski talentovani majmuni? Koliko je čist vaš kavez za hrčka?“
Marti je zavrteo glavom. Mahnuo je dalekom šankeru, koji je skrstio ruke i okrenuo glavu. „Ona o tetovažama.
Znaš - Čija je ovo tetovaža? Kviz u kom se pogađa čija je koja tetovaža. Onaj s Dejvidom Bekamom kao gostom.”
Večiti optimista. Između nas na stolu stajala je činija s kockicama šećera. Marti je uzeo jednu i ubacio je u usta kao da je kikiriki. Uštinuo sam ga za ljupki punački obraz i nasmejao se.
„Stvarno im se sviđa? Kanalu četiri? Dobili smo zeleno svetlo?“
„Nije Kanal četiri. Televizija Madlin. Znaš koji su to? Kablovski kauboji koji se majmunišu reprizirajući serije iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih.“
„Televizija Madlin?“
„Zamisao je da gledaš Svraku, Devojački šou, Osvetnike, Reč, Tjub ili Šest nadrkanih studenata u stanu i sećaš se srećnijih vremena - kao Prust kad zagrize kolačić i seti se čitavog detinjstva.“ Uzeo je još jednu kockicu šećera. „A sada su spremni da počnu s proizvodnjom sopstvenog programa.“
Naslonio sam se i osmehnuo mu se. „Prust, a?“ Pogledao sam šankera i podigao ruku. On je podigao glavu s najnovijeg broja časopisa Hit i preko volje uhvatio moj pogled.
„Šampanjac, svakako“, rekao sam.
„Loša vest je što oni imaju sopstvene zamisli o produkciji“, rekao je Marti brzo. „Pa možda nije prilika za šampanjac.“
„Loša vest?“ rekao sam. „Nisam znao da ima i loša vest. Ko je spominjao lošu vest?“ Marti je duboko udahnuo. Šanker je prekorno zacoktao i vratio se čitanju.
„Ne žele tebe, Hari“, rekao je Marti. „Hoće Džoša.“
„Džoša? Kog Džoša? Nije valjda onaj iz naše stare emisije, onaj što je diplomirao na Oksfordu, a završio trčeći nam po kafu? Onaj s otmenim naglaskom što nam je hvatao taksi, a i to nije umeo da uradi? Džoš s odličnim ocenama i tri moždane ćelije?“
„Aha, to je taj.“
Ustao sam i spremio se da izletim iz Veselog gubavca, ali čak i u tom trenutku video sam da se matori trudi da postupi pristojno. Malo je ko u našem poslu dovoljno učtiv ili hrabar da te odbije u lice. Uzeo je činiju sa šećerom, zastao i odgurnuo je.
„Šta to Džoš ima što ja nemam?“

Marti se predomislio i ipak uzeo kockicu šećera.
„Mlad je, Hari“, rekao je.
„Misliš jeftin?“
Marti je slegnuo ramenima.
„Ista stvar“, rekao je, usta punih šećera.

Stajao sam ispred Veselog gubavca i treptao na suncu, odjednom izgubljen. Soho mi je sada delovao kao strana zemlja.
U našim počecima, kad smo Marti i ja tek počinjali na radiju, stalno smo lunjali ovim ulicama. Radili, jeli, pili. Gledali devojke koje nismo ni najmanje zanimali. Sanjali o slavi. Poznavali smo ljude iz studija za montažu i prikazivanje, i oni su poznavali nas. Sada su svi bili deset, petnaest, dvadeset godina mlađi od nas i nisam poznavao ni živu dušu. Činilo mi se kao da sam na drugoj planeti, a ne samo u drugom poštanskom okrugu.
A tu je bila i Đina.
Video sam je kako stoji na kraju prolaza u jednoj od onih malih samousluga u Sohou koje se nenadano pojavljuju između seks-šopova, prodavnica odeće i picerija.
Uz lice je držala pakovanje od šest boca evijana. I plakala je. Ušao sam, rekao: „Zdravo“, i prebacio joj ruku preko ramena.
Naslonila se na mene i probudila nešto što sam smatrao odavno, odavno mrtvim.
„Zdravo“, rekao sam ponovo, privukao je bliže i udahnuo miris njene kose. „Hej, hej, hej. Šta nije u redu?“
Zatresla je glavom i zagnjurila mi lice u jaknu. „Ah, ništa nije u redu“, rekla je, prepuna tuge.
Pogledao sam je, a onda ponovo privio uz sebe. Njeno telo uz moje. Ispod mantila bila je u odeći za teretanu. Shvatio sam da je u neverovatnoj formi. Ne za ženu svojih godina. Za ženu bilo kojih godina. Nijedna dvadesetogodišnja mlada istraživačica nije joj ni prineti.
„Sve je zbrka, Hari“, rekla je brišući lice rukama.
Otvorio sam pakovanje kuhinjskih ubrusa i otcepio jedan. Čuvar je prošao pored nas i ljutito me pogledao dok je Đina brisala oči.
„Platiću ovo“, rekao sam mu.
Ozbiljno je klimnuo glavom. „Znam da hoćete“, rekao je.
Đina me je obgrlila oko struka i naslonila mi glavu na rame. Osetio sam njen dah na vratu. Izgovorila je moje ime. Nešto se promeškoljilo u meni. Jasno sam osetio. Pogledala me je sanjivim plavim očima.
„Hoćeš kod mene?“, upitala je.
„Važi.“
Platio sam ubruse i vodu, pa smo izašli. Pešice smo otišli do njenog stana, zagrljeni. Prijalo mi je to. Dopadalo mi se da je tešim. Pokušao sam da se setim zašto smo se uopšte razišli i nisam uspeo. Jedno je mislilo da ga ono drugo ne voli dovoljno ili isto kao nekad? Ludilo. Odjednom sam se našao u Sohou koji sam poznavao u nekom ranijem životu.
Popeli smo se stepenicama do njenog stana. Ćutke. Meni su usta bila suva od nervoze. Nisam znao šta se dešava. Pa ipak, bio sam neobično spokojan.
Ali čim smo prošli kroz vrata, pojavila se sitna žena kratke crvene kose u trenerci dečje veličine i počela da skakuće ispred nas.
„Gde si bila?“, upitala je strogo. „Brinula sam se.“
Đina je odmahnula glavom i zbacila patike. Uvek je poštovala običaje starog Japana. I ja sam se

izuo. Crvenokosa je spustila ruke na bokove i jarosno me gledala.
„Trebalo mi je samo malo vazduha“, rekla je Đina potpuno iscrpljeno. Ušla je u stan, i ja za njom. Po podu su ležale japanske prostirke. Na zidovima uramljeni kaligrafski radovi. Mirisalo je na jasmin. Lepo je sredila stan.
Primetio sam da me crvenokosa gleda kao da bi mi rado iščupala grkljan.
„To je on?“, rekla je i preteći koraknula ka meni. „To je Piter?“ Đina se nasmejala. „Ne, ne. Ovo je Hari. Znaš, Patov otac.“
Crvenokosa je frknula. „Mislila sam da je Piter. Mislila sam da mu pružaš drugu priliku.“ Ušla je za Đinom. „Znajući tebe, pomislila sam da daješ veštačko disanje nečemu što je već mrtvo u vodi.“
Đina ju je pogledala, s bolom na licu. „Prijao bi mi čaj, Šon.“
Crvenokosa se smirila. Srećna da bude od koristi, otišla je u kuhinju. Čuo sam je kako zvecka i pitao se hoće li i meni napraviti čaj. Đina se srušila na jedini kauč u stanu.
„Pat sinoć nije došao kući“, rekla je. „To se događa sve češće.“ Usta su mi se potpuno osušila. Šta sad nije u redu?
„Dečaci ostaju dečaci“, rekao sam.
„Sada ima devojku“, rekla je Đina. „Hteo je da dovede tu droljicu ovamo da prenoći. Sasekla sam to u korenu.“
„Devojku? Kako se zove?“
„Elizabet Montgomeri“, rekla je Đina, iznenađena, a zatim uvređena kad sam se osmehnuo.
„Šta? Ti znaš tu kučkicu?“
Setio sam se kako ga je Elizabet Montgomeri gledala kad je isključen s utakmice. Setio sam se tog sanjivog, zainteresovanog pogleda. Smatrao sam da je sasvim pravično što su najzad zajedno. Toliko dugo je već voli.
„Zašto se ceriš kao idiot, Hari? Ne misliš valjda da je ovo dobra vest? To što naš sin provodi noći s nekom fufom iz Remzija?“
„Zašto si tako zajedljiva? Meni se činilo da je ona sasvim obična cura. Možda privlači više pažnje nego što je dobro za nju, ali to je zato jer je lepa. Daj, molim te. Ti to valjda shvataš, zar ne?“
Odmahnula je rukom.
„Ostaviće ga čim otkrije kako je on fin i dobrodušan dečko“, rekla je. „Tome se protivim, Hari, ako baš hoćeš da čuješ. Takve kao ona vole da ih maltretiraju neki zadrigli istetovirani bednici. On je bolji od toga. Bolji je od nje.“
Prenerazio sam se.
„Kako možeš tako da govoriš? Elizabet Montgomeri je možda najbolje što mu se ikada desilo.“ Đina se nasmejala. „Ti ne znaš mnogo o devojkama, zar ne, Hari?“
To nisam mogao da opovrgnem pa sam pogledao na ulicu. Odavde mi se činila istom kao nekad.
Video sam džez klub Roni Skot, poslastičarnicu Valeri, Alžirsku kafeteriju i stepenište na kom su se već dvadeset godina reklamirali časovi francuskog na prvom spratu. Do sada su valjda naučili tečno da govore.
„Odsekli su mu kosu“, rekla je Đina. „U školi. Odvukli su ga u toalet i ošišali mu svu onu divnu kosu.“
Odjednom sam počeo da se tresem. „Ko?“, uspeo sam da procedim stežući ogradu kao da ću pasti. „Ošišali? Kad?“

„Znaš“, rekla je Đina. „Oni što ga ne vole. Grubijani. Prvog dana kad se vratio sa suspenzije.“ Zanemeo sam. Nisam mogao da prestanem da drhtim. Ovo predugo traje. Mora da prestane.

„Hoću da ga ispišem iz te škole, Hari“, govorila je Đina. „Znaš da hoće sasvim da napusti školu? Kaže da će da se zaposli. Kakvu budućnost će imati ako napusti školu i dobije neki govnjivi poslić?“
„Naći ću ga, važi?“, rekao sam. „Naći ću ga i dovešću ga nazad.“ Seo sam pored nje i rizikovao da joj prebacim ruku preko ramena. „Razumem zašto si uznemirena“, rekao sam. „Ali naći ću ga. I naći ću njih. I to će prestati, obećavam ti. Niko ga više neće ni pipnuti, kunem ti se bogom.“
„Nije reč samo o Patu“, rekla je, a ja sam sklonio ruku. Ne samo o Patu? A o čemu je još reč? Kao da nisam mogao da pogodim.
„Nije ispalo najbolje s onim skotom Piterom.“ Ćutao sam. „Ispostavilo se da je oženjeniji nego što mi je rekao“, nastavila je. „Ispostavilo se da mu žena ipak nije reciklirana.“
„Au“, rekao sam. „Ko bi to pretpostavio?“
„Baš si cinik, Hari, zar ne? Vi stari romantici ste tako zajedljivi i uvrnuti. Zato što ste uvek razočarani.“
„Video sam ih“, rekao sam. „Pitera i njegovu gospođu. S decom.“ Tišina. „Ti si mnogo lepša od nje, Đina. Ona nije ništa posebno.“
Očekivao sam da će Đina poricati svoju lepotu. To je uvek radila pre dvadeset godina. Kao svim lepoticama, smučila joj se priča o tome, kao da je izgled najzanimljiviji na njoj. Ali sada se samo nasmejala.
„Znaš, Japanci imaju izreku - muškarcu lepa žena dosadi za tri dana, ali se na neuglednu ženu za tri dana navikne.“
„Svirepa je to rasa.“
„Verovatno se ponešto gubi u prevodu. A oni su zapravo najljubazniji narod na svetu.“
Okrenula je glavu. Zid između nas na trenutak je bio nestao, ali sad se vratio. Shvatio sam da Đina nije uništila naše živote. Uništila je sopstveni život. I znao sam da nikada neću moći da je mrzim.
Crvenokosa - Šon - donela je čaj. Napravila je čak i meni. Zeleni japanski čaj zdravog izgleda. Srećom, nisam očekivao PG Tips i kolačiće s mlečnim kremom. Pomerio sam se na ivicu kauča da ostavim Đini malo prostora. „Mogu da ostanem ako želiš“, rekla je Šon.
Đina se nasmešila i odmahnula glavom. „Sve je u redu.“ Crvenokosa me je okrznula pogledom i okrenula glavu. Krenula je ka vratima kao dvoranin iz prestone dvorane. „Čujemo se kasnije?“
Đina je sklopila oči, nasmešila se i klimnula glavom. Čuli smo škljocaj kad je Šon tiho zatvorila vrata za sobom.
Đina je otpila malo čaja. „Bila je divna.“ Značajno me je pogledala preko ruba šolje. „Puna podrške.“
Nasmešio sam se. „Ona je gej, zar ne? Šon je gej?“
Đina je spustila šolju. „Tebi ništa ne promiče, je li, Hari?“ Osmehnuo sam se. „Šta mi govoriš, Đina? O čemu pričamo?“
Pogledala me je. Drsko. Prkosno. S uživanjem.
„Šta misliš da ti govorim, Hari? Šta misliš o čemu pričamo? Hajde pogodi.“
Nasmejao sam se. „Ti nisi lezbejka, Đina“, rekao sam. „Ako nameravaš da ti to bude sledeći eksperiment, sledeća pustolovina, sledeća potraga za ispunjenjem, bolje uštedi sebi trud.“
Pravila se da je zbunjena. „Kakve to veze ima s tobom?“
„Nikakve“, rekao sam ustajući. „Ali ja sam više lezbejka nego ti, Đina. Veruj mi, nisi lezbejka.“ Načinio sam nekoliko koraka prema vratima. Stan je ipak mali. „Samo si umorna od muškaraca“, rekao sam.

Onda sam krenuo da nađem svog sina.

Kilometar-dva od kuće u kojoj sam odrastao ima jedna crkva na brdu.
A kad sam video Pata kako skrštenih nogu sedi pored groba, s gotovo praznom bocom jabukovače u jednoj i cigaretom u drugoj ruci, a Elizabet Montgomeri pored njega ispruženih nogu i gleda ga u lice, znao sam da sam sve vreme pogrešno verovao da moji roditelji nisu tu.
Video sam i oca i majku mrtve, i to nije bilo ono što sam očekivao. Želeo sam veliki trenutak, nekakav oproštaj preplavljen osećanjima, Ketrin Dženkins kako u mojoj glavi peva Vreme je za rastanak, ali uopšte nije bilo tako. Na oba tela reagovao sam isto. Otac u zadnjoj sali pogrebnog zavoda u predgrađu. Mama kod kuće, u postelji koju je delila s mojim ocem i u kojoj je spavala kao udovica. A osećao sam se splasnuto.
Ovo nije on. Ovo nije ona.
Kakva god da je svetlost mog oca činila čovekom kakav je bio, i kakva god svetlost da je činila moju majku ženom kakva je bila, ta svetlost se ugasila, ili je nestala. Iako nisam znao da li je otišla u nebo ili u ništavilo, znao sam da je više nema. Ono nije bio moj otac u pogrebnom zavodu. Ono nije bila moja majka u sobi u kojoj je spavala četrdeset godina. Moji roditelji bili su negde drugde, ili nigde.
Zato sam se uvek opirao jednosatnoj vožnji do njihovog zajedničkog groba. Kao i zbog činjenice da sam stalno zauzet svojim životom, i zbog toga što je vožnja ka istoku kroz gužvu Autoputa 25 prava muka. Osim svega toga, nisam verovao da moji roditelji zaista počivaju na tom sumorno slikovitom groblju s pet vekova starom crkvom iza njega i talasastim žutim poljima unaokolo.
I nisam imao pravo. Oni su tu.
A njihov unuk, duge plave kose grubo ošišane na kratko, bio je s njima. Elizabet Montgomeri je podigla pogled kad sam prišao grobu.
Video sam Pata kako uvlači dim i škilji dok ga izbacuje mrmljajući: „To je samo moj tata.“
Elizabet Montgomeri je ustala, poravnala suknju i nasmešila se. Imala je divan osmeh. Kakav sjajan izbor, pomislio sam. Ako si dečko i biraš devojku za kojom ćeš ludovati, onda nema bolje od Elizabet Montgomeri. Od devojke koja će s tobom pušiti i piti jabukovaču na grobu tvojih dede i babe. Nema bolje od toga.
„Izvinite”, rekla je. „Moram da piškim.“
Pogledao sam Pata, a onda sam pogledao grob. Doneli su cveće, shvatio sam uz ubod griže savesti.
„Ti svakako umeš da zabaviš devojku“, rekao sam. „Jabukovača. Groblje. I kutija cigareta s niskim sadržajem katrana. Ti si poslednji od velikih rasipnika.“
„Nemoj mi reći da ti nikad nisi visio po grobljima“, rekao je Pat ne gledajući me.
Nasmejao sam se jer sam se setio kako smo se moj najbolji drug i ja šunjali po ovom groblju, gledali kroz nišan vazdušne puške kalibra 22 i trčali kući svaki put kad se smrači i lišće zašušti iza nekog spomenika.
Pat mi je pružio bocu.
„Pa dobro“, rekao sam i povukao gutljaj.
„Babe i dede“, rekao je moj sin, „vole te drugačije. Roditelji - izvini, ali pribijaju te uza zid. Uvek te gnjave da budeš bolji. Pametniji. Čvršći. Ljubazniji.“ Pogledao je spomenik. „Babe i dede prihvataju te onakvog kakav jesi. Babe i dede su srećni zbog tebe kako to otac i majka nikad nisu.

Roditelji uvek pokušavaju da te poboljšaju - kao da si neka zapuštena parcela koju treba opleviti. Babe i dede vole te bezuslovno. Makar tako ja pamtim.“ Pogledao je spomenik krajičkom oka.
„Tako je i bilo“, rekao sam i otpio još jedan gutljaj jabukovače.
„Nema ih već dugo“, rekao je Pat.
Veći deo njegovog života. „Voleo bih da su upoznali Džouni" rekao sam. „To mi je žao - što je nisu videli.“
Pat se nasmejao. „Pojeli bi je živu.“
Vratio sam mu bocu. „Aha, ona je prava poslastica.“ Želeo sam da ga zagrlim, ali nisam. „Tvoja kosa…“
Stidljivo je prešao rukom po glavi. „Nema veze“, rekao je.
„Požaliću se direktoru.“
„Srećno.“ Zatresao je glavom. „Radili su i gore. Svaki dan rade mnogo gore. Samo se to ne vidi.“
Elizabet Montgomeri se vratila. Čučnula je uz Pata i poljubila ga u obraz. On se nije pomerio, samo je ugasio cigaretu i obukao školski blejzer. Grob je bio veoma čist.
„Da vas povezem nazad?“, upitao sam ih.
Elizabet Montgomeri je pogledala Pata, on je odmahnuo glavom.
„Ostaćemo još malo“, rekao je.
Elizabet Montgomeri je podigla kesu s natpisom delikatesne radnje. „Poneli smo sendviče“, rekla je. „Biće ovo pravi izlet.“
Nesigurno sam ih pogledao. „Obećaj mi da ćeš se vratiti kući noćas? Zabrinuta je. Majka ti je zabrinuta.“
Pat je podigao pogled. Očekivao sam nekakvu blistavu šiparačku zajedljivost, ali on je ozbiljno klimnuo glavom. „Vratićemo se noćas, u redu?“
Elizabet Montgomeri je ustala i osmehnula mi se. „Biće sve u redu“, rekla je. „Uhvatićemo voz.“
„Dobro.“
Pogledao sam niz žuta polja. Savršenim skladom, koji ih je činio više posebnim svetom nego bračnim parom, moji roditelji su umrli gotovo na isti dan. Više od deset godina razdvaja njihovu smrt, ali na kalendaru ta razlika je svega dvadeset četiri sata. Kad sam pogledao prolećna žuta polja, oboje su se vratili. Treba češće da dolazim ovamo, pomislio sam. Makar da bih video žuta polja.
Rukovao sam se s Elizabet Montgomeri, a sina sam žestoko poljubio u teme. To je svakako bio najbolji način. Gurnuo sam mu malo para u džep školskog blejzera. Sve ovo učinio sam ne tražeći dozvolu i ne pružajući mu priliku da se pobuni.
Onda sam se vratio do kola, telefonirao njegovoj majci i rekao joj da je Pat sa svojom devojkom, i sa svojim dedom i babom, da je naš sin dobro i zdravo.

devetnaest


O, da, mislio sam izvlačeći se iz kreveta, oblačeći se po mraku i vozeći se u bolnicu. Sad se sećam.
Kako su mi roditelji odavno umrli, zaboravio sam da konačni telefonski poziv uvek dođe usred
noći.
Ali sama bolnica bila je baš ista - muškarci u pidžamama i kućnim mantilima stoje naokolo i
vuku dimove cigareta, nasmejane medicinske sestre raduju se kraju noćne smene, beskućnik spava na klupi ispred zatvorene prodavnice u pustom prijemnom predvorju - da je mogla biti ista scenografija s istim likovima.
Svega sam se setio.
Dok sam lutao hodnicima ispunjenim istim noćnim zvucima pomeranja opreme i ječanja bolesnika u snu, na jedan ludi trenutak učinilo mi se da tražim krevet u kom moj otac leži na samrti. Našao sam sestrinski pult koji sam tražio i one su me uputile u mračno, prepuno odeljenje u kom su oko poslednjeg kreveta bile navučene zavese. Ušao sam.
Sing Rana je spavao, uspravljen u krevetu, a glava mu je padala na grudi. Ken je sedeo pored kreveta tražeći nešto po velikoj kutiji bombona. Čak i u ovo doba bio je besprekorno odeven. A opet, on je uvek besprekorno odeven.
„Moždana kap“, rekao je Ken. „Znaš šta je to, je li?“ Zatresao sam glavom. „Ne baš.“
Poznavao sam samo rak. Moji roditelji su pripadali naraštaju koji se udvarao uz Kazablanku.
Dim cigareta i istinska ljubav u njihovim glavama bili su nerazdvojni. Zato je u našoj kući harao rak.
„Ne baš ili ne uopšte“, prasnuo je Ken besno odmotavajući karamelu.
Pogledao sam lice Singa Rane. Još je bilo glatko i mladalačko, ali divna zlatna boja nekako je potamnela, ostarela, kao da je za samo jednu noć prohujalo mnogo godina.
„Ne uopšte“, rekao sam.
„Lekari to zovu plućna embolija“, rekao je Ken usta punih čokolade. „Krvni ugrušak koji nađe put od srca do mozga.“
Pogledao je u kutiju, izvadio bombonu s kokosom i bacio je nazad. „Izvini što sam te zvao usred noći“, rekao je. „Mislio sam da bi želeo da znaš. Zapravo je to pomalo besmisleno.“
Zatresao sam glavom. „Želim da znam. Drago mi je što si zvao. A nešto i ne spavam mnogo u poslednje vreme.“ Obojica smo pogledali Singa Ranu. „Šta će biti s njim?“ upitao sam.
„Prerano je još“, slegnuo je Ken ramenima. „Poremećaj funkcija, rekli su mi. To je onaj doktorski govor u kom to znači sve, od bridenja kože do kome, paralize i smrti.“
„Gospode.“
„Aha, nisu baš mnogo suzili mogućnosti, a?“ Pogledao je usnulog prijatelja. „Ako se provuče kroz sledeću nedelju-dve, biće kao nov.“
Pružio mi je kutiju, a ja sam odmahnuo glavom. Ali onda je zatresao kutiju, pa sam uzeo zelenu trouglastu bombonu. Setio sam se kakve su. Predivni lešnik preliven mlečnom čokoladom, ako se ne varam.
„Bili smo na trkama“, rekao je ne skidajući pogleda s lica Singa Rane. „Govorio je o Italiji. Sve češće govori o Italiji. Blebeće o Italiji kao da je tamo bio na najboljem letovanju u životu.“

Zakikotao se. „Pomorandže i limunovi, o tome priča. Polja, devojke i vino. Planine i vinogradi. Ja se toga ne sećam najbolje. Ali njemu je čaša uvek napola puna, starom Singu Rani.“
Ken je protegao nogu, onu na kojoj nosi protezu, a ja sam se zapitao da li je tačno da je još oseća posle toliko godina bez nje.
„Ja se sećam hladnoće“, rekao je. „I buke. I blata. I smrada. To italijansko blato baš smrdi. Bazdi i te kako. Neko je rekao da smrdi isto kao što je smrdelo na Somi u prvom jurišu. To ima neke veze sa blatom, granatama i trulim leševima.“ Klimnuo je glavom. „Sećam se tog smrada. I sećam se ranjenika poređanih u redove, s ranama kakve nikad ne prikazuju u vestima ili filmovima.
Momci s ispalim crevima, dozivaju boga ili svoje majke da dođu i pomognu im. Ljudi koji drže svoju utrobu. Rane od topovskih granata kalibra 88 milimetara na glavama, tako gadne da vidiš komadiće mozga. A živi su, ne zaboravi. Bez ruku i nogu. Sišli s uma. Raznesenih lica. Otkinutih jaja. Smrskanih udova.“ Pogledao me je. „Da li još žališ što nisi bio tamo?“
Osetio sam talas besa.
„Nikada nisam rekao da žalim, zar ne?“, uzvratio sam.
„Nisi ni morao. Jasno je kao dan. Video sam to kod mog Mika - to je onaj u Australiji.“ Bledi osmeh. „Žalio je što nije bio tamo. Osećao je - kao i svi vi, sinovi - da je nešto propustio. Nešto veliko. Nešto važno. Probu. Izazov. Iskustvo. Ne znam kako vi to zovete, ali znaš na šta mislim. I znaš da i ti to osećaš, iako to ne možeš da priznaš. Tu želju da budeš deo nečeg većeg od sebe samog. Tu potrebu da uradiš nešto veće, bolje i važnije nego što je kupovina kola kakva Džeremi Klarkson vozi u Top giru.“
„Mislio sam da ti je Mik ljubimac“, rekao sam.
„I jeste“, odvratio je Ken.
Onda je odjednom stigla porodica, okupila se oko kreveta i vadila poklone. Sićušna stara gospođa, mršava kao dete, dvojica snažnih sredovečnih muškaraca sa ženama i razna deca, od šiparaca do beba u naručju. I svi su zračili tim otvorenim spokojem koji sada u glavi nazivam nepalskim.
Kao da ga je iz sna probudio miris alu čopa, Sing Rana se promeškoljio. Dremljivo se osmehnuo gledajući svoju porodicu kako vadi kutije s hranom. Ali oni se nisu osvrtali na njega, nego su nutkali Kena i mene pogačama, povrćem s karijem, prženim pirinčem, čajem s mlekom i, naravno, začinjenim kolačićima od krompira. Ken je mahao naokolo kutijom bombona u želji da uzvrati gostoljublje. Svi su odbili odmahujući rukama.
Ken je ustupio stolicu ženi Singa Rane iako je ona rečito odbijala, a onda je blago spustio ruku prijatelju na rame.
Dva starca su se gledala u oči, ali bez reči. Onda je Ken sklonio ruku, pa smo izašli.
U hodniku je Ken iz blejzera izvadio kruti bež koverat. Pretpostavio sam da je to dopisnica sa željama za ozdravljenje i da želi da se vrati i ostavi je Singu Rani. Pretpostavio sam da je Ken, uprkos tvrdoj fasadi, upravo čovek koji bi nekome doneo takvu kartu. Gledao je u koverat kao da je na trenutak zaboravio šta je u njemu, a onda je izvadio kartu kao da će objaviti ime dobitnika neke velike nagrade.
Bila je to bela karta s neupadljivim srebrnim zvoncima i ružama, ispisana vijugavim zlatnim slovima.
„Moja pozivnica“, rekao je Ken kao da nikada pre nije primio nijednu, ili kao da je zaboravio kad je poslednji put dobio nešto slično.
Podigao je obema rukama belu kartu s izvijenim slovima, vrlo nežno, kao da je veoma krhka i dragocena.

„Moja pozivnica“, ponovio je Ken Grimvud. „Trebalo je da odem tamo danas. Ili juče? Moja Trejsi trebalo je da me odveze. Ali ostao sam ovde. Propustio sam prevoz.“ Pokazao je prema svom prijatelju. „Zato što je on ovde.“ Zasmejao se i vratio koverat u džep. „Moja Trejsi je pobesnela.“
I usamljenost, pomislio sam.
Usamljenost je takođe deo starosti, mnogo više nego telefonski pozivi u pola noći. Usamljenost kakva zavlada kada nestane skoro sve što si voleo.

Na ulazu u crkvu zaustavio nas je kratko podšišan mladić u odelu.
„Nevestini ili mladoženjini?“, upitao je.
„Ni jedno ni drugo“, rekao je Ken, a momak je zakolutao očima kao da je to danas već čuo.
„Nevestini“, rekao sam, a dečko nam je dao bele ruže za rever s drščicama umotanim u srebrni papir.
Ušli smo. Svetlo je prolazilo kroz vitražne prozore i obasjavalo žene sa šeširima. Mirisalo je na mnoštvo ruža. Posvuda je bilo dece, trčala su po prolazu, a odjek njihovog smeha mešao se s roditeljskim grdnjama.
Ken je i dalje držao ružu obema rukama kao da je mali buket. Uzeo sam mu ružu i zadenuo mu je u rupicu na reveru blejzera. Onda smo našli mesta s nevestine strane, pozadi i uz prolaz kao da pripremamo brzo bekstvo. Pred oltarom su čekali sveštenica i dva mladića. Trejsi je stajala u prvom redu i nameštala šešir.
„Ja ove ljude ne poznajem“, promrmljao je Ken.
Onda ga je ćerka opazila. Došla je prolazom držeći šešir i kuckajući potpeticama o kameni pod.
„Tako mi je drago što si došao, tata“, rekla je i kratko mi klimnula glavom uzimajući oca za mišicu i blago ga podižući s klupe.
Ken se zbunio. „Ti si nevestin deda“, objasnila mu je Trejsi gledajući vrata crkve. „Moraš da sediš s nama.“ Pustio ju je da ga odvede napred dok su orgulje svirale svadbeni marš. Onda se nevesta odjednom pojavila u eksploziji belog, a Ijan joj se, suznih očiju, grčevito držao za mišicu. Nevesta je bila lepa i trudna, na licu su joj se smenjivali osmesi i suze, a ličila je na svoju baku više nego bilo ko u prvom redu. Bila je ljupka, nestašnih tamnih očiju koje sam pamtio s venčane fotografije Kena i njegove Dot. A možda mi se to učinilo zato što je bila istih godina kao njena baka na toj fotografiji i zato što je čitav život još bio pred njom.
Krenuli su prema oltaru i svi pogledi su ih pratili. Razaznao sam koji od momaka je mladoženja. Smešio se nevesti, oborio glavu, a onda je ponovo pogledao. Trejsi se smešila i tapkala oči. Iako je bio za glavu niži od ostalih u prvom redu, uspeo sam da vidim i Kena, mada s mukom. Dok sam ga gledao, on je posmatrao nevestu, žmirkao je u nju kao da je odnekud zna, ali nikako ne može da se tačno seti odakle.

Kada sam ga sledeći put video, držao je čašu šampanjca u obe ruke i teturao između gostiju na svadbi dok sam ja razgovarao sa sveštenicom.
„Predivna služba“, rekao je i pokušao da je poljubi posred usta.
Sveštenica se trgnula i ustuknula, ali on je nekako nastavio ka njoj, sklopljenih očiju i spremno napućenih usana. Presekao sam mu put pre nego što je pao, a dok je hvatao ravnotežu mali polumeseci šampanjca pljusnuli su iz čaša na svešteničinu mantiju.
Ken je zatreptao u nju iza naočara. „Predivna“, rekao je.
„Hvala vam veliko“, nasmešila se sveštenica i brzo se izgubila. Ken ju je posmatrao kako odlazi, zamišljeno ispijajući šampanjac. Blago sam mu uzeo drugu čašu iz ruke i iskapio je pre nego

što nanese još štete.
Bili smo pod velikom nadstrešnicom u dvorištu hotela. Više je ličila na neki šator iz bajke, kao da stoji tu već hiljadu godina, iako je podignuta tek jutros. Kad je počela muzika - snažni udar vesele pesme Celebration grupe Kool and the Gang - činilo se da se odbija od prastarih zidova.
Ken je krenuo ka podijumu za igru.
Pošao sam za njim, odjednom shvativši zašto oseća potrebu da se muva unaokolo. Trejsi nas je zaustavila, zabrinutog lica.
„Tata?“ rekla je. „Jesi li probao kanapee?“

Ali Ken je nastavio, lako se sudarivši s konobarom koji je nosio srebrni poslužavnik s koktelima belini, i stupio na podijum.
Trejsi mi je dodirnula mišicu. „Ne daj mu da mi ovo upropasti.“
Ken je bio treća osoba na plesnom podijumu. Samo nevesta i njen mladoženja bili su tu pre njega, grlili se i njihali tamo-amo u onom neobičnom plesu ljudi koji nikada nisu naučili da igraju kako treba. Činilo se da im je drago što se Ken pojavio, makar samo da odvuče pažnju od njihove postiđenosti.
Ken se smešio izvodeći tehnički besprekoran tvist - vrhom stopala gazio je cigaretu, a ruke je pomerao kao da briše leđa peškirom - a ja sam se pitao koja mu se to davno zaboravljena noć s njegovom ženom vratila u sećanje. Ljudi su tapšali i klicali. Nevesta se odvojila od muža i pružila ruku prema dedi.
Pogledao ju je i osmeha je nestalo.
„Dot“, video sam da govori. „Moja Dot…“
Onda mu se zdrava noga okliznula i seo je, i dalje gledajući devojku u venčanici, zureći u njeno lice kao da se setio svega.
Razlegao se smeh, ne prijatan smeh; Ken je sedeo na plesnom podijumu, a posvuda se video plavo-beli sjaj ekrana dok su ga ljudi snimali mobilnim telefonima. Dok sam se gurao kroz gužvu, nevesta i mladoženja takođe su se smejali, a Kool and the Gang zapovedali su svima da se dobro provedu.
I uprkos svadbi od deset hiljada funti, Armiranoj odeći i potocima koktela, video sam sve prisutne u svoj njihovoj savremenoj ružnoći.
Žene tvrdih pogleda, istetoviranih mišica i nogu ne sasvim pokrivenih haljinama. Muškarce mlitavih tela i pažljivo uređene kose, sjajne od gela kao ušećerene jabuke, ili robijaški obrijane kako bi se sakrila staračka ćelavost. Neki muškarci bili su kao deca - bez kravata na svadbi, kao da tek treba da nauče da ih vezuju. A neka deca bila su obučena kao odrasli - devojčice u cipelama s visokim potpeticama, dečaci s leptir-mašnama koji mašu mobilnim telefonima kao palicama snimajući starca na podu.
Svi pijani, svi pregojeni.
Gurnuo sam i poslednjeg s puta i sagnuo se da dignem Kena. Odjednom mi se njegova kći stvorila na centimetar od lica.
„Vodi ga odavde“, prosiktala je.

Sedeli smo pored bazena u senci hotela; osvetljena odozdo, voda je treperila plavo i zlatno. Muzika sa svadbe lebdela je do nas preko uredno podšišanog travnjaka. Čuo sam da je disk-
džokej prešao s porodičnih omiljenih pesama na klupske klasike.
Neki gosti su izlazili ispod nadstrešnice i odlazili u hotel. Pred nama su bila otvorena francuska vrata i gotovo pust bar.

„Ovo me ubi“, jeknuo je Ken, pa sam mu pomogao da sedne na stolicu za sunčanje i gledao ga kako zavrće nogavicu do iznad kolena.
Njegova proteza u potpunosti je ličila na pravu nogu, a ipak je delovala sasvim beživotno. Izgledala je istovremeno živo i mrtvo. Gledao sam ga kako je razvezuje i s uzdahom olakšanja spušta sa strane. Masirao je meso iznad kolena. Bilo je prekriveno ožiljcima.
„Postoje sada neke nove noge“, rekao je. „Sportske noge, tako ih zovu. Vide se svi zglobovi i hidraulika.“ Živahno je pritiskao pocrvenelu kožu prstima. „To je u redu ako si klinac“, rekao je.
„Hoćeš da se bućnemo? Prijalo bi mi da se brčnem.“
Pomogao sam mu do ivice bazena. Držao sam ga dok je stenjući skakutao. Izuli smo cipele i čarape i spustili naša tri stopala u vodu.
„Divno“, rekao je zureći prema udaljenoj muzici. Pogledao me je iskosa. „Podseti me zašto si ovde. Ti ove ljude ne poznaješ. Ni ja ne znam većinu.“
„Da te odvezem kući“, rekao sam. „Ne brini ništa. A poznajem tebe, zar ne?“
Izvadio je papiriće i limenku s duvanom i smotao sebi cigaretu. Bilo mi je drago što nema nikoga da ga spreči. Mislio sam da tim ljudima treba dozvoliti da puše gde god žele. Ako si oslobodio svet tiranije, mislio sam, trebalo bi da slobodno uvijaš i pušiš. Pušio je polako, dok je sve više ljudi izlazilo iz šatora i kretalo preko travnjaka.
„Pomozi mi, hoćeš?“, rekao je.
Podigao sam ga pa smo stajali i držali se, ja njega obema rukama oko struka, on mene jednom rukom oko ramena. Slobodnom rukom ugasio je cigaretu i bacio je. Gledali smo kako nam svatovi prilaze. Kad su se uspeli blagom uzbrdicom do bazena, stari je počeo da viče.
„Ajkula!“ dreknuo je. „Upomoć! Ajkula! Ajkula! O, bože! Upomoć! Ajkula!“
Neko je vrisnuo. Gledali smo preneražena lica, oči iskolačene od užasa, a onda sam pomogao Kenu da sedne; obojica smo se tresli od smeha.
Nameštao je protezu kad je došao Ijan. „To nije bilo smešno ni kad smo bili mali“, rekao je.
„Nije bilo smešno na letovanjima u Frintonu, Klaktonu i Margejtu. A nije smešno ni sada.“ Onda je došla Trejsi.
„Znaš li ti zašto je otišao?“, upitala je.
Ken je spustio nogavicu. „Ko?“, upitao je, iskreno zainteresovan.
„Tvoj sin“, odgovorila je. „Tvoj ljubljeni Mik. Tvoje ljubimče. Znaš li zašto je otišao? Ti znaš zašto se odselio u Australiju, zar ne?“
Ken se više nije osmehivao. „Zbog boljeg života“, rekao je tiho. „Zbog sunca. Roštilja.
Pingvina. Zbog višeg kvaliteta života.“
Trejsi se nasmejala i zatresla glavom. „Da pobegne od tebe“, rekla je. „Nije mogao više da podnese. Napustio je Englesku da bi pobegao od tebe.“
Kad su se Ijan i Trejsi vratili u hotel, Ken je ćutke popušio još jednu cigaretu, a onda smo sišli do kola. Bilo je skoro dva sata, i svadba se rasturala.
Gosti su se okupili ispred hotela da isprate nevestu i mladoženju.
Čuli smo klicanje, a onda krckanje šljunka pod gumama i zveketanje limenki privezanih za branik kad je srećni par odjezdio u novi život.
„Idemo, vozim te kući“, rekao sam Kenu kad se naslonio na moja kola. Starac je bio vrlo umoran.
„To nije istina“, rekao je.

„Moramo malo da se utišamo“, rekao sam pristavljajući čajnik, a Ken se glasno nakašljao.

Zvučao je kao foka na samrti. Značajno sam pogledao u tavanicu da ga podsetim na svoju usnulu porodicu.
Oči iza naočara ispratile su moj pogled.
„Loše stanje kod kuće, a?“, rekao je.
Shvatio sam da Ken posle nekog vremena ume da postane naporan.
„Ne, kod kuće je sve u redu“, rekao sam. „Ali sada je -koliko? - ponoć. Moja žena ujutru mora na posao.“ Vratio sam se čaju, mleku i šećeru. „A ja ne moram.“
On se udobno smestio za kuhinjski sto. „To mora da je gadno“, rekao je. „Kad gospođa donosi hleb na sto. To joj nije lako. A nije ni tebi.“
Okrenuo sam se da vidim da li me zeza. Lice mu je bilo ravnodušno. Vratio sam se uzavrelom čajniku.
„To je samo privremeno“, promrmljao sam.
„Ipak“, nastavio je Ken. „Nije kao u moje vreme. Tada je bilo jednostavnije.“
„Tvoje vreme je prošlo“, rekao sam, surovije nego što sam nameravao. Ali on se na to nasmejao.
„Jadan ti“, rekao je. „Imaš ženu koja se stara o tebi. Ja sam imao posla samo s nacistima.“
„Tako je“, rekao sam. „Jadan ja.“
Doneo sam dve šolje čaja na sto. Doveo sam Kena kući samo zato što je sve vreme puta govorio da „crkava“. Taj matori stalno crkava.
Crkava za šoljom čaja. Crkava za cigaretom. Crkava za vazduhom.
I najzad sam video šta me to u njemu toliko podseća na mog oca. Bilo je očiglednih sličnosti - rat, ordenje, čvrsta oštećena tela s doživotnim ožiljcima.
A bilo je i jednako očiglednih razlika - moj otac je od glave do pete bio tata iz predgrađa, pun učtivosti s rubova Londona, obrađivao je baštu i nije psovao pred decom, dok Ken Grimvud nikad nije napustio opštinski stan, nikad nije živeo van naselja Nelson. Ali zajedničko im je bilo ovo - neizmerna gorčina zbog toga kako je otadžbina postupila s momcima koji su se vratili kući.
Dali smo sve. Neki od nas nisu se vratili. A vi ste nas izneverili, skotovi.
Moj otac je to bolje skrivao od Kena Grimvuda, ali nosio je tu gorčinu u sebi. Iza čipkanih zavesa i urednog travnjaka male kuće mojih roditelja - skromne kuće zbog koje je moj tata radio tri posla samo da bi nagrebao depozit - živeo je čovek koji je prevazišao gnev.
A dok sam rastao, dok je kratko podšišani dečačić postajao još jedan bojažljivi, greškama sklon muškarac sposoban da upropasti svoj život i živote svih oko sebe, nisam mogao da pobegnem od činjenice da sam i ja jedan od skotova koji su izneverili mog oca.
„Uništio si mi život'“, rekao je kad sam mu saopštio da je sa mnom i Đinom gotovo.
„Tvoj život je prošao“, rekao sam mu, želeći da ga povredim koliko je on povredio mene.
Bilo je leda u mom ocu. On je bio pristojan čovek, dobar čovek, s mnoštvom dobrih osobina. Ali u njemu je bilo tvrdog crnog leda koji se nije topio sve dok mi se nije rodio sin. Tek kad se rodio Pat, na očevom licu video sam izraz koji je nagoveštavao da će sve možda ipak biti kako treba.
„Odličan čaj“, rekao je Ken i zadovoljno klimnuo glavom.
Pogledao sam na sat. Treba još da ga odvezem kući i vratim se. Otpio sam gutljaj čaja iako mi je pekao jezik.
Onda sam video svetlo u bašti.
Više sjaj nego svetlo. U tami, unutar Vendine kuće, jedna tačka se na trenutak zažarila, a onda zgasnula i nastavila da tinja.
„Đubre jedno malo“, rekao sam, odgurnuo stolicu i ustao.

Ken je pogledao mene, pa baštu. Nije primetio ništa.
„Moj sin“, rekao sam. „Eno ga u Vendinoj kući. Puši meksičku travu u Vendinoj kući.“ Ken je nagnuo glavu u stranu. Vendina kuća? Meksička trava?
Promrmljao sam nešto, onda sam zanemeo, i najzad shvatio da ne vredi.
„Ubiću ga“, rekao sam jednostavno, a Ken je iznenada shvatio i podigao ruku kad sam krenuo napolje.
„Kažu da detetu treba najviše ljubavi onda kad je najmanje zaslužuje“, rekao mi je starac. Zagledao sam se u njega. „Ma nemoj?“
Klimnuo je glavom. „Tako sam čuo.“
„Ma naravno“, odvratio sam. „Baš mislim da slušam savete čoveka kog su upravo izbacili sa svadbe rođene unuke.“
Ken Grimvud se samo osmehnuo. „Sme li ovde da se puši?“, upitao je.
„Ne sme“, rekao sam i izašao u baštu.
Osetio sam sladunjavi miris trave i pre nego što sam stigao do Vendine kuće. I video sam Pata unutra, zgrčenog kao Guliver, prevelikog za kućicu za igru. Otvorio sam vrata i ušao. Prkosno je povukao dim iz džointa. Opet onaj crveni sjaj. I znao sam da ga neću ubiti. Ni noćas ni nikad. Znate, volim ga.
„Ne treba ti to“, rekao sam.
Prošao je rukom po kratko ošišanoj kosi kao da još ne veruje sasvim da je nema. „Možda mi baš to treba.“
Ali onda se nakašljao, pripala mu je muka, i duboko je udisao da se pribere. Zagledao se u vlažni džoint u ruci.
„Nisam više tako sladak, je li?“, rekao je.
„Meni si uvek sladak“, odgovorio sam. Nasmejao se. „Baš si lažovčina, a?“
„Uvek“, nasmešio sam se.
Uzdahnuo je i prešao crnim žarom džointa iznad gole ruke. Čuo sam kako svetle, gotovo nevidljive malje na podlaktici cvrče i gore. Osetio sam i miris spaljenih dlačica. Zadržao sam dah. Onda je sklonio džoint, a ja sam udahnuo.
„Nisi ti kriv, Pate“, rekao sam mu. „Ni za šta. Čitav ovaj metež vuče se već godinama.“ Nije me gledao. „Ti ni za šta nisi kriv.“
Zasmejao se. „Ja krivim roditelje“, rekao je.
„Voleo bih“, zaustio sam, a Pat me je pogledao kad mi je glas zadrhtao. „Voleo bih da je sve bilo… sređenije za tebe. Kad si bio mali. I sada. Prosto bih voleo da je sve bilo mirnije.“
Besno je odmahnuo glavom. „To si mi već rekao.“ Nije želeo da razgovara o tome. Onda me je pogledao. Najzad me je pogledao.
„Nisam znao kuda da odem“, rekao je.
„I došao si ovamo“, rekao sam ja. „Vratio si se meni. Kada nemaš kuda da odeš, onda samo dođi kući. I ostani koliko želiš. Važi?“
Razmislio je.
„Važi.“
„Hajdemo unutra“, rekao sam i ustao.
„Važi“, ponovio je. Gledao sam ga kako baca džoint na pod i gazi ga. Iskre su poletele i pogasile se. Morali smo da se sagnemo kad smo izlazili iz Vendine kuće.
Pogledali smo našu kuću. Bila je mračna, sijalo je samo svetlo u kuhinji. Sve ostale kuće bile su

mračne. Prebacio sam sinu ruku preko ramena i iznenađeno shvatio da je viši od mene. Kad se to dogodilo?
Onda smo se vratili u kuću, gde nas je čekao starac.

treći deo
prolećno tromesečje - šta čekaš?


dvadeset


Jednog dana moja žena se vratila kući ranije.
Bio sam gore u svojoj sobi, uređivao knjigu snimanja serije Pozornik Filt, nepravedni pajkan. Već mesec dana ponovo sam bio unosno zaposlen, mada je sve bilo drugačije. Nekako je više ličilo na posao koji je radio moj otac. Zato što to više nije bilo karijera. Bilo je zaposlenje.
Čitavo jutro mučio sam se nad jednom scenom kad sam s ulice čuo kombi moje žene. Pogledao sam na sat, a onda se vratio knjizi snimanja.
U sceni na kojoj sam se zaglavio, pozornik Filt strpao je nasilnog profesionalnog provalnika u ćeliju. On je - pozornik Filt - zviždukao pesmu Naučiću čitav svet da peva i skakutao po ćeliji. Činilo se da neizbežno sledi policijska brutalnost. Ovo je bilo bezočno ukradeno od Tarantina, ali nije me to mučilo. Mučila me je zamena uloga koja je uniformisanom policajcu davala svu moć i nagonila zlikovca da se koprca. Kao da će dobro na kraju pobediti, a zlo biti kažnjeno.
Mene je mučilo to što sam znao da to nije istina.
Spustio sam tekst i prišao prozoru. Kombi je stajao parkiran pred kućom. To nema smisla. Vreme je ručka. Kombi treba da bude dole na Kanari Vorfu. Sid je sišla s vozačkog sedišta. Obišla je kombi i počela da vadi poslužavnike s hranom. Jedna njena radnica stajala je pored nje, ne pomažući joj naročito jer je plakala. Sišao sam.
Sid je noseći poslužavnike ulazila u kuću. Štapići od mocarele. Valjušci s mesom i prazilukom.
Sašimi. Piletina. Mini fritate.
„Šta se desilo?“ upitao sam stojeći sa strane. Njena devojka išla je iza nje, šmrkćući i jecajući nad orijentalnim servisom od šezdeset delova. Uzeo sam joj kutiju iz ruke i odneo je u kuhinju. Hrana je ležala poređana na površinama na kojima je ranije bila pripremljena. Sid se već vraćala napolje.
„Uključi televizor“, rekla mi je.
Zurio sam u njena leđa. Mrzim kad mi ljudi to kažu. Uključi televizor. To obično znači neko zlo.
Uključio sam televizor i u prvi mah nisam shvatao šta gledam.
Išao je živi snimak iz nekog blistavog staklenog tornja. Muškarci u odelima i žene u kostimima izlazili su iz zgrade, i svi su nosili kutije. Neki su plakali. Neki su bili besni, vikali su na kamermane i u nebesa. Neko je prosuo kafu s obranim mlekom na snimatelja. Kamera je krupno snimila jednog mladog mužjaka; nosio je kutiju od šampanjca s jahaćim bičem i palicom za golf. Vetar mu je odneo neke papire iz kutije, ali on ili nije primetio ili nije mario. Velikim upadljivim slovima na zidu staklene kule bio je ispisan naziv. Kamera se primakla. Naziv mi je bio poznat.
Sid je stala pored mene.
„Zar ovo nije kompanija koja osigurava frižider?“, upitao sam je.
„Možda više nije“, rekla je Sid. „Trebalo je tamo da poslužim ručak. A oni su propali.“
„Kada?“
„Pre otprilike dva sata.“
Gledali smo zaposlene kako izlaze iz svog staklenog tornja.
„Šta ovo znači?“, upitao sam.
„Ne znam“, odgovorila je Sid. „Ali mislim da je to samo početak.“
„Početak čega?“
„Početak sveobuhvatnih promena“, rekla je i skoro se nasmejala. „Mislim da oni neko vreme

neće naručivati sašimi za dvesta osoba. Možda više nikad.“
Sidina radnica muvala se iza nas. Sid ju je zagrlila i pustila je da se isplače. Ja sam se vratio televizoru, pokušavajući da shvatim šta se događa. Zaposleni sa stvarima u kutijama od šampanjca. Poslužavnici puni neželjene hrane za zabave u našoj kući. Pojačao sam zvuk. Sidina radnica je plakala tako glasno da sam jedva čuo odrešitu analizu Roberta Pestina.
„Zvaću te, važi?“, govorila je Sid devojci. „Kad se nešto desi.“
Seo sam na ivicu kauča, žudeći da razumem. Čuo sam kako se ulazna vrata tiho otvaraju i zatvaraju, a malo kasnije moju ženu kako psuje frižider.
Danas nije dovoljno velik.
Sedela je za kuhinjskim stolom i zurila u Vendinu kuću. Spustio sam joj ruke na ramena, a ona je ustala, zatvorenih očiju, i privila se uz mene čitavim telom. Pomilovao sam je usnama po licu i osetio slani znoj i suze.
Onda je rekla tri reči u moje rame, ne pokušavajući da se odmakne.
„Uživaš u ovome“, rekla je. Pogledao sam joj teme. „Molim?“
„Napolju je dvadeset prvi vek, ali ovde unutra je hiljadu devetsto pedeset osma“, rekla je odmičući se i sklanjajući kosu s lica. „I ti uživaš u ovome.“, ponovila je, sada gledajući me u oči. „Za mene je današnji dan katastrofa. Za tebe je danas dan kada se ponovo uspostavlja prirodni poredak.“
Stajali smo odmaknuti jedno od drugog. „Ne govori tako“, rekao sam. „Nemoj to ni da misliš.“ Nasmejala se. „Zašto ne?“
„Zato što nije istina.“ Još sam mislio da ću moći da je razvedrim. „Sedi“, rekao sam joj.
„Napraviću nam čaj. Deca se još satima neće vratiti kući. Govoriću ti glasom Berija Vajta. Smejaćeš se i mislićeš da sam divan.“
„Veliki hranitelju“, rekla je. „Snažni zaštitniče. Moćni lovče. Uživaš.“
Zatresao sam glavom. Pružio sam ruke, a ona je malo razmislila i vratila mi se u zagrljaj.
Telefon mi je zavibrirao. Bio mi je u džepu farmerki i tiho je brujao između naših kukova. Nisam obratio pažnju, ali on je nastavio da drhti i na kraju sam morao da ga izvučem. Sid se odmakla i podrugljivo se nasmejala.
„Javi se, karijera je u pitanju, faco“, rekla je i okrenula se kuhinji zatrpanoj planinskim lancima kanapea.
Minut-dva kasnije, izlazeći, prošao sam pored Sid koja je zurila u svoj kombi. Bio je prazan.
Nismo ništa rekli.
Najsmešnije je to što poziv nije imao nikakve veze s mojom karijerom - ne osim ako moj istinski poziv, moje životno zanimanje, moje jedino i večito puno zaposlenje nije roditeljstvo.
Zvali su me iz uprave Remzija. Znali su da se Pat vratio i zvali su da pitaju zašto nije bio u školi proteklih dan-dva. Samo što se nisam glasno nasmejao.
Dečku je petnaest godina. Otkud ja znam?

Pat je sedeo za trpezarijskim stolom u starčevoj pregrejanoj sobi, zamišljeno odbijao dimove cigarete i čitao Rejsing post.
Podigao je glavu kad sam ušao, a onda je ponovo spustio iza novina. Video sam njegovu dugu plavu kosu kako viri iznad naslovne strane na kojoj je pisalo KRALJ DŽORDŽ - DOBAR KAO UVEK.
Pat je čitao Rejsing post grizući usnu, usredsređen kao kad je čitao Lateralno mišljenje

Edvarda de Bona. Sing Rana je sedeo preko puta njega s kladioničkom olovčicom u ruci i nešto računao, neusredsređenog pogleda. Ken i ja gledali smo ih s drugog kraja sobe.
„Pomaže mi“, rekao mi je Ken Grimvud. „Tvoj mali. Mnogo mi pomaže.“ Pogledao sam ga i uzdahnuo. „Misliš, ide u kupovinu, obavlja poslove i slično?“
„Pomaže mi s opkladama“, rekao je Ken. „Čita mi tikete.“ Podigao je glas uz kikot. „Ponekad ponešto i dobijemo, je li tako, Pate?“
Klimanje kose boje raži.
„Trebalo bi da je u školi“, rekao sam. „Pobegao je sa časova.“
Ken je uzeo limenku old holborna i trenutak-dva čulo se samo zveckanje. Krenuo sam ka svom sinu, ali starac me je uhvatio za mišicu.
„Možeš li da se ljutiš zbog toga?“ upitao me je tiho. „Znamo mi da je pobegao iz škole.“ Izvadio je paketić papirića. „Zar ti ne bi?“
Uzdahnuo sam. „Štitio sam ga dok je bio mali“, rekao sam. „Onda jednog dana više nisam mogao da ga štitim.“
Gledao sam Kena kako zavija cigaretu. Potpuno je ličila na džoint meksičke trave koji je Pat pušio u Vendinoj kući.
„Šta želiš da učiniš povodom toga?“ upitao je Ken. Pogledao sam ga. „Iskreno?“
Klimnuo je glavom.
„Želim da ih povredim“, rekao sam. „Naročito njihovog vođu. Onog krupnog. Vilijema Flaja.
Želim da ga povredim kao što je on povredio nas. Kao što je povredio Pata.“ Starac mi se nasmejao u lice.
„Učtiv čovek od karijere kao što si ti?“, rekao je. „Ti želiš nekoga da povrediš?“
Ukresao je palidrvce i miris tek zapaljenog duvana pomešao se s ustajalim mirisom duvana koji je uvek vladao u sobi. Pat je okretao stranice, a krupni zeleni naslovi iskakali su iz novina. CENE. KUPOPRODAJA. SAVETI. RAZGOVORI. DOĐITE NA TRKE.
A ja sam gledao Singa Ranu sećajući se nečega što je rekao o Italiji. Da su mu se žene smešile, ali da muškarci nisu mogli da ga gledaju u lice.
Ken se nakašljao pored mene, onim staračkim samrtničkim štektanjem koje sam toliko puta čuo i poznavao ga kao albume Frenka Sinatre.
Pogledao sam ga i on se nasmešio.
„I ja“, rekao je. „I ja želim da ih povredim.“

dvadeset jedan


Mrzeo sam ga godinama.
Govorio sam sebi da ga mrzim jer je loše postupao prema mojoj ženi dok je bila njegova žena.
I uveravao sam sebe da ga mrzim zato što je bio nasumičan otac Pegi, što je ulazio u njen život i nestajao kako mu padne na pamet.
Ali sada sam shvatio da moja dugogodišnja mržnja prema Džimu Mejsonu nije bila tako uzvišena.
Zato što sam ga najviše od svega mrzeo jer ju je voleo dok je svet bio jednostavan, čitav i nov.
Zato što ju je voleo prvi, i zato što mu je ona uzvraćala ljubav - eto zato sam ga mrzeo iz dna duše.
Zato što ga je volela u neoštećenom svetu. Sa mnom je pokušavala iznova. To je sve. Pokušavala je iznova. Sa mnom je oduvek samo pokušavala iznova. Sada to znam.
Ali dok sam gledao krupni plan njegovog lica na monitoru, preneraženo sam otkrio da te stare mržnje jednostavno više nema. Voleo bih da tvrdim da je razlog to što sam sazreo, što sam prevazišao seksualnu ljubomoru i romantičnu zavist. Ali podozrevao sam da je razlog samo to što mi više nije stalo. I to mi je delovalo kao nešto najtužnije na svetu.
„Gledaš li ovo, Hari?“, upitao me je reditelj.
Nagnuo sam se bliže. Bili smo na tonskom setu serije, u zgradi ogromnoj kao avionski hangar, u kojoj se drži sva scenografija i rekvizita neophodna za snimanje. Ali sve to je nestalo - kamere, reflektori, šminkerke, urednici, stolari i električari - i video sam samo monitor pred sobom.
Džim je glumio višeg inspektora Stila. Nalazio se u irskom pabu - kasnije ćemo nasnimiti pesmu Rainy Night in Soho grupe Pogs i bio je potišten pošto je otkrio da se njegova bivša žena viđa s bogatim advokatom.
Scena nije mnogo zahtevala od njega. Trebalo je samo da sedi, pije viski - ledeni čaj - i deluje kao da razmišlja o samoubistvu.
Ali on se tresao.
Ruka koja je držala lažni viski vidljivo je drhtala, i činilo se da prenosi nemir u svaki deo njegovog tela.
Reditelj se ljutito nakostrešio.
„Šta sad sere s Metodom?“ rekao je.
Nisam odgovorio. Kamera se primakla. Nikad nisam video toliko panike u njegovim očima.
„Znam da glumi lečenog alkoholičara koji je na ivici da ponovo počne“, govorio je reditelj.
„Ali ovo sranje, Stanislavski, prodiranje u trenutak, pa malo je preterano, zar nije?“
Džim im nije rekao da je bolestan. Mislili su da ruka s čašom drhti jer Džim pokušava da bude Brando.
„Snimaj“, rekao sam gledajući privlačno lice koje sam toliko dugo prezirao. „Dobar je.“

Sedeli smo u hotelskom baru i gledao sam Džima kako pijucka pivo. Ruka mu je sada bila mirna. Mljacnuo je usnama i pažljivo spustio čašu na podmetač, smešeći mi se. Imao je prelep osmeh.
„Ne traje to stalno“, rekao je. „Drhtanje. Neželjeno uzbuđivanje mišića, kako to zovu moji lekari. To dođe i prođe. Danas mi se prvi put desilo na snimanju.“

Uzdahnuo sam. „Ali tek je treća sedmica rada“, rekao sam. „Moraćeš da im kažeš pre ili kasnije.“
„Zar to nije tvoj posao?“
„Verovatno jeste. A tvoja agentkinja?“
„Ona ćuti, zato što će mi cena pasti čim se sazna. Skotovi će me otpisati, znam da hoće. Kome treba glumac koji ne zna hoće li izgurati do božične epizode?“ Zagledao se u svoje snažne, mirne šake. „Kako ja vidim, gotov sam tek ako mi zahvati govor.“ Neka oštrina ušunjala se u njega, oštrina koju sam video ranije, kad su rane od razvoda sa Sid još bile sveže. „Od Parkinsona ne oglupiš.
Mentalne sposobnosti ostaju netaknute“, rekao je, a ja sam video da ponovo navodi reči svog lekara. Podigao je čašu. „Samo deluje tako jer ne kontrolišeš mišiće govornog aparata.“
Preko njegovog ramena video sam da u bar ulaze sredovečan muškarac i njegova ćerka. Ona je bila u letnjoj haljini, on u farmerkama i sakou.
Onda ju je muškarac zagrlio i shvatio sam da mu to nije kći.
Bio je otprilike mojih godina, mada se borio da to prikrije. Farmerkama, preplanulim tenom iz bočice i, naravno, devojkom.
A devojka je bila Elizabet Montgomeri.
„Zar nema lekova za to?“, upitao sam Džima jedva skrenuvši pogled s ono dvoje. „Sigurno postoje neki lekovi.“
Džim se iskezio. „Aha, imaju benztropin, benzheksol, svašta za ublažavanje mišićnih grčeva. Ali to je degenerativna bolest. Lekovi obuzdavaju simptome. Ne leče bolest.“
Nije bilo slobodnih stolova. Konobar je otpratio muškarca i Elizabet Montgomeri do stolica za šankom. Muškarac je uzeo vinsku kartu i zaškiljio u nju. Onda se samopodrugljivo nacerio, malo postiđen, i izvadio naočari za čitanje bez okvira.
Elizabet Montgomeri je ustala, poljubila ga u obraz i izašla.
Gledao sam ga i pitao se da li ima sobu u hotelu. I pitao sam se da li ga žena i deca čekaju na kraju neke pošljunčane prilazne staze. I pitao sam se kako je upoznao Elizabet Montgomeri i kako to ide.
Kad se vratila iz toaleta, čekao sam je. Nije ni trepnula kad me je videla. Možda me je već uočila kad su ušli. Ili je prosto krajnje hladnokrvna, ta Elizabet Montgomeri.
„Pomaže ti da uradiš domaći, je li?“ Nasmejala se.
U ruci je držala ogledalce. Pogledala se, a onda je pogledala mene.
„Ne treba mi pomoć oko domaćeg“, rekla je i spustila ogledalce u malu torbu koju je nosila. Nije izgledala kao da se spremila da provede noć ovde. A možda su već bili u sobi. Možda još ništa nije odlučeno, a on će krenuti s predstavom posle koktela od petnaest funti. Osetio sam mučninu.
„Prestar je za tebe“, rekao sam. „I šta je s Patom?“ Verovatno je već razmislila o Patu.
Ipak, morao sam da pitam.
„Možda je Pat premlad za mene“, rekla je i krenula ka baru kuckajući visokim potpeticama po mermernom podu predvorja. Hteo sam da je zaustavim, ali sam znao da ne smem da je dodirnem. Ali ona je stala tik ispred bara. „Slušajte“, rekla je. „Ja Pata volim.“
„Aha, vidim. Piješ koktele s dedama.“
„Niku je trideset pet“, rekla je.
„Tako ti je kazao? I šta ti je još kazao? Šta ti je rekao o svojoj ženi? Pusti da pogodim - ona ga ne razume, ali ostaju zajedno zbog dece.“

„Zar to ne rade svi?“
„Vrlo duhovito. Gde si ga upoznala? Na internetu? Tamo uvek lažu o svojim godinama. On te priprema.“
Nasmešila se kao da je starija nego što ću ja ikada biti. „Na nesreću, tu fazu sam davno prerasla, Hari.“ Pogledala je u bar. Njen odrtaveli matori ljubavnik još je škiljio u cene koktela kroz naočari za čitanje.
Video sam da želi da shvatim.
„Pat je najdivniji dečko na svetu“, rekla je. „Mio je i nežan i sve to. Ali meni je sedamnaest godina i nisam spremna za velike ljubavi i to. Možda nikad neću ni biti. Možda kad ostarim. Kad napunim dvadeset pet.“
„Nemoj to da mu radiš“, rekao sam iako sam znao da je to smešno reći. Hotelska sobarica verovatno im upravo sada spušta čokoladice na jastuke.
„Ne kapirate, zar ne?“, rekla je Elizabet Montgomeri. „Pat je prosto previše ozbiljan.“
Vratila se u bar. Ušao sam za njom nekoliko trenutaka kasnije, s vrtoglavicom od sveta u kom te ostave jer ti suviše voliš.
Džim je poručio još jednu rundu piva. Gurnuo je jedno prema meni.
„Pazi na Pegi, Hari, molim te“, rekao je. „Šta god da se desi, pazi na nju.“ Gledao sam ga u oči. „Uvek“, rekao sam.
Onda mu je na lepom licu zaigrao zaverenički osmeh.
„Toliko dugo sam te mrzeo“, priznao je.

Odgurali su nameštaj u stranu da naprave mesta.
Starac je na rukama imao dve stare izgrebane kožne rukavice za trening, pljosnate na dlanovima.
Kad pljesne njima zvučalo je kao da se nešto lomi.
Pat je stajao preko puta njega, dugih tankih ruku spuštenih uz telo, s ogromnim bokserskim rukavicama na kojima je pisalo Lonsdejl - London - šesnaest unci. Nisu izgledale staro. Izgledale su fosilizovano.
„Ovo je glupo“, rekao sam, a niko se nije osvrnuo na mene. Nisam uopšte ovo imao na umu. Nisam tačno znao šta sam želeo, ali svakako nisam hteo ovo sranje iz Karate Kida. Ovako može da pogine.
Ken je podigao ruke uz glavu i zakoračio napred.
„Dvostruki direkt“, rekao je, a Pat je bojažljivo udario desnicom u rukavicu. „Levak, vidiš?“ rekao mi je Ken. „Desna mu je napred jer je levak. Opet“, rekao je i Pat je ponovo udario u rukavicu za trening snagom osrednjeg leptira. „Dobro je“, rekao je Ken, a meni se učinilo da je pohvala suviše velikodušna. „Drži levu povučenu. Uvuci lakat. Šaka štiti bradu, podlaktica štiti rebra. Lepo i uredno. Ne kao statua. Nemoj samo da stojiš i čekaš da te zvizne. Kreći se, kreći se. Na prstima. Igraj, Pate, igraj!“
Onda se zakašljao i morao je da sedne. Seo sam pored njega.
„Hoćeš da pogine?“ rekao sam.
Ken je savladao kašalj i rekao: „A ti?“
Sve uspaničeniji, gledao sam kako Pat pomaže Kenu da ustane s kauča - što nije bilo lako u tim ogromnim rukavicama - i kako ponovo zauzimaju stav.

Za samrtnika bez jedne noge, Ken je bio iznenađujuće okretan i gibak. Pogledao sam fotografiju mladog boksera na kaminu. Ludi Klinac, tako je sebe Ken zvao. Neporažen u skoro trideset mečeva u vojsci. Nikad nije oboren. Rekao mi je, bez gordosti i samosažaljenja, da bi otišao u profesionalce da nije izgubio nogu kod Monte Kasina.
A sad je skakutao napred, nazad, levo i desno, izvikujući kombinacije, a Pat ga je slušao.
„Levi kroše, desni direkt“, rekao je, a Pat je krotko izveo pokrete.
„Slušaj“, rekao sam im. „On nije Ludi Klinac. I nije ti deda.“
„Pravi savremeni otac“, uzdahnuo je Ken. „Najradije bi umotao sina u vatu.“
„Bolje u vatu nego u pokrov“, odvratio sam.
„Tata“, rekao je Pat tiho. Pogledao sam ga. Palcem rukavice sklonio je kosu s lica, dužu nego ikad. „Ja ovo želim, u redu?“
Ali u njemu nije bilo nasilja. Inata. Pakosti. Nagona za zlom u njemu prosto nije bilo. Zbog toga sam ga i voleo.
„U redu“, rekao sam.
„Levica, desnica“, rekao je Ken, i Pat je udario, ovog puta malo jače. „Uvek tako. Ovako.“
Ken je izbacio levicu zapanjujućom brzinom, kao da hvata muvu. „Najvažniji je taj potez“, rekao je. „Tras-tras, u lice. Ostalo dođe samo.“
Dok smo se vozili kući rekao sam mu za Elizabet Montgomeri. Morao sam, zar ne? Možda i nisam. Ali ona bi mu rekla. Ili ga pustila da sazna.
„Video sam tvoju prijateljicu“, rekao sam mu ukočeno gledajući pravo, mada sam osetio da je naglo okrenuo glavu prema meni. „Video sam Elizabet Montgomeri.“
Gledao me je i čekao. Mislio je da možda ipak nije ništa strašno.
„Nije bila sama“, rekao sam.
Trenutak tišine. „Momak iz UTI-ija?“, upitao je veoma tiho. „Onaj što ima kola?“
„Neko drugi. Neko stariji. Skoro mojih godina.“
Nekada bi ovo bio šlagvort za šalu - Tata, svi tvojih godina davno su pomrli. Ali ne večeras.
Ćutao je.
„Izvini“, rekao sam. „Slušaj, na svetu ima toliko sjajnih žena, Pate. Siguran sam…“
„Ne želim da pričam o tome, važi?“
Klimnuo sam glavom, ne skidajući pogled s puta. „Važi, sinko.“
„I prestani da me zoveš sinko“, rekao je.
Kad sam ga pogledao, zurio je u svoje šake kao da se čudi; vrhovima prstiju lako je prelazio preko zglavaka, odranih i krvavih.

U početku smo spavali drugačije.
Pre braka, pre Džouni - na početku naših deset godina - umotavali smo se jedno u drugo i lepo smo se uklapali. Lice uz lice. Koleno uz koleno. Usta uz usta. Sve. Uklapali smo se. Tih prvih noći budio sam se s njenim udovima obavijenim oko sebe i mislio kako nema ničeg lepšeg na svetu.
Ali negde usput - kad su svadbene fotografije počele da skupljaju prašinu, kad se rodila beba, kad su noći bile iskidane a san vredniji od zlata - otkrili smo da oboje bolje spavamo leđa uz leđa.
Još sam je dodirivao - uvek smo se dodirivali - od tabana do finih krila lopatica. Dodirivali smo se i drugačije, milovali se i tapšali dok tonemo u san ili se budimo, a svaki dodir nemo je govorio.
Ja sam još ja. Ti si još ti.

Još smo tu.
Ništa se nije promenilo.
Ali sada je naše spavanje doseglo treću i konačnu fazu.
Sada smo ležali okrenuti leđima jedno drugom, ali ne dodirujući se, kao da je između nas podignut zid koji ne možemo da probijemo.
Kao da spavamo svako u svom krevetu. Kao da spavamo svako za sebe.
„Da li ikad pomisliš da si prestar da počneš iznova?“, rekla je Sid u mraku, ne okrenuvši se ka meni, vrlo tiho, kao da govori samoj sebi. Uzdahnula je. „Da ponovo prolaziš kroz sve ono - upoznaš nekoga, gledaš hoće li krenuti, pitaš se da li je ono što osećaš dovoljno da živiš sa svim prtljagom koji će taj neko doneti? Da li se nekada tako osećaš, Hari?“
Podigao sam glavu. Želeo sam da je zagrlim. Ili samo lako da je dodirnem i pošaljem staru poruku. Ja sam još ja. Ali među nama je bio zid, vidite, i nisam mogao da ga srušim.
„Sid?“ rekao sam. „Da li mi to raskidamo?“
„Ponekad se osećam tako“, rekla je odgovarajući na svoje, a ne na moje pitanje. „Prestarom i preumornom da počnem iznova.“ Osetio sam da savija kolena i grli ih. Hteo sam da je uzmem u naručje, ali nisam. „A ponekad mi se čini da sam premlada da se pomirim s onim što imam.“ Onda se nasmejala. „Baš bezveze“, rekla je, Amerikanka rešena da održi u životu stare britanske izraze.
Posle toga više ništa nije rekla.
Sigurno sam zaspao, jer sam u snu video svoje roditelje, u dnevnoj sobi kuće u kojoj sam odrastao i u kojoj su oni ostarili, i sve je delovalo stvarno i zapanjujuće normalno. Sve je bilo kao i uvek. Ali kad sam se uz trzaj probudio još je bio mrak, kroz prozore spavaće sobe nije se nazirao čak ni prvi nagoveštaj dana. A mojih roditelja odavno više nije bilo.
Ležeći tako, bio sam uveren da čujem našu decu kako spavaju. Sve troje. Dečaka i dve devojčice. Sve sam ih čuo kako spavaju svako u svojoj sobi, tiho dišući, a njihov dah, čak i u mraku, liči na trake čvrstog vazduha.
I znao sam da samo to drži naš dom zajedno.


Automobil je stao ispred samousluge otvorene dvadeset četiri sata.
„Mogu li da uzmem šampanjac?“ upitala je Pegi sa zadnjeg sedišta. „Samo jednu čašu šampanjca. Neću poludeti, obećavam. I neću postati alkoholičarka.“
Njena majka okrenula se na suvozačkom sedištu da je pogleda.
„Jedna čaša“, rekla je. „I posle u krevet.“
Pegi je zapljeskala. Bili smo na predstavi Momci i cure, priređenoj za kraj školske godine. Pegi je blistala u nekadašnjoj ulozi Džin Simons, kao zakopčana vernica koja se raspojasa kad se zaljubi u neodoljivog lošeg momka.
Neće svi ovi klinci postati zvezde pozornice i ekrana. Ali dok sam gledao moju ćerku - nikada o njoj ne mislim kao o svojoj pastorci, predugo smo zajedno za to - kako peva Da sam zvonce, i Nikad nisam bila zaljubljena i Zaljubljena žena, verovao sam da ona možda hoće. I to ne samo iz roditeljskog ponosa. Znam je od njene pete godine, i uz nju život uvek izgleda lak.
Sid je ostala u kolima, a Pegi i ja otišli smo u samouslugu. „Uzmite i hleb i mleko, Hari“, doviknula je moja žena. „Ne samo šampanjac, važi?“
„Mogu li da uzmem ružičasti?“ upitala me je Pegi.

Nasmejao sam se. „Uzmi koju god boju želiš.“
„Ti idi po ono dosadno“, rekla je, „a ja ću po šampanjac.“
Uzeo sam korpu i krenuo po ono dosadno. Čuo sam zvonce na ulaznim vratima i tiho brujanje smeha. Podigao sam glavu, ali nisam ništa video. Još smeha. Uzeo sam veknu hleba, našao hladnjak i ubacio nekoliko boca piva u korpu. Onda sam krenuo da nađem svoju kćer.
Bila je pored gondole s vinima, a kraj nje su stajala dva dečaka. Držala je bocu šampanjca, ali nije se smešila. Ašov je držao paket od šest limenki piva i cerio se dok joj se Vilijem Flaj unosio u lice i šaputao joj nešto na uho. Moja ćerka okrenula je glavu i zažmurila, ali ostala je u mestu kao ukopana.
„Šta se ovde dešava?“, rekao sam. „Šta to radite?“ Sve troje su me pogledali.
„Samo pričamo, tata“, rekao je Vilijem Flaj, a Ašov se na to iskidao od smeha. Uhvatio sam Pegi za mišicu.
„Idemo“, rekao sam. Platili smo i izašli.
„Šta je bilo?“, rekla je Sid kad smo seli u kola. Pegi je odmahnula glavom.
„Ništa“, rekla je.
Stigli smo kući i pili šampanjac. Pustili smo snimak originalne verzije mjuzikla Momci i cure i smešili se što Marlon Brando peva najbolju pesmu u predstavi, Srećo, budi moja dama, iako mu je partner bio Frenk Sinatra. To nam je prijalo, malo smeha pred spavanje.
Ali kad su njih dve otišle na sprat, i kad sam bio siguran da su zaspale, izašao sam, seo u kola i odvezao se u fabriku petardi na Siti roudu.
Niko me nije zaustavio dok sam prolazio kroz kapiju. Zatresao sam glavom. Prava je sreća što u okolini ne hara banda okorelih kradljivaca prskalica.
Našao sam ih u skladištu, okružene prašnjavim kutijama petardi, prskalica, topovskih udara, raketa i skakutavih vatri. Sing Rana je posmatrao starca i dečaka kako beskrajno ponavljaju pokrete.
„Ne isturaj lakat kad udaraš“, govorio je Ken. „Uvuci laktove. Tako, fino. Ubrzaj. Brže, naglo.
Gde je trzaj? Bradu dole. Šta stojiš kao ukopan? Penji se na prste. Igraj, Pate, igraj.“ I moj sin je igrao. Drugačiji ples nego njegova sestra.
Starac je držao rukavice za trening i izvikivao kombinacije, a moj dečak ih je izvodio tačno kako mu je rečeno. Kad su, potpuno znojavi, napravili pauzu, poveo sam starca u stranu.
„Je li spreman?”, upitao sam ga.
Ken me je pogledao kao da ima nešto što nikako ne shvatam.
„Niko nikad nije spreman”, rekao je.
Pat je strpljivo stajao i rukama u rukavicama nespretno dizao bocu s vodom, a onda je okrenuo lice i čvrsto zažmurio dok mu je Sing Rana brisao znoj prljavim peškirom.
„Malo se rano vratio na posao”, rekao sam pokazujući glavom starog Gurku. „Izašao je iz bolnice pre pet minuta.”
Ken me je pogledao kao da ga neprestano iznenađujem.
„A šta bi ti hteo?“, uzvratio je starac. „Da se odvuče negde i crkne?”

dvadeset dva


Sedeo sam na parkiralištu preko puta bara.
Iza crvenog plišanog konopca na kraju pruge otrcanog crvenog tepiha, četrdesetogodišnji skinhed u kaputu stajao je pored devojke s tablom za pisanje. Oboje su se pretvarali da je ovo Holivud, a ne Holovej.
Dok su pijanci ulazili i izlazili, razmišljao sam o selidbi. Mislio sam kako bismo možda mogli da počnemo iz početka. Svi mi. Od nule. Nova kuća. Nova škola.
Australija je zvučala primamljivo.
A kad sam ih video kako izlaze iz bara, shvatio sam da je prekasno za to. Da nemamo vremena. I da imamo previše prošlosti. Čovek uvek stigne do tačke na kojoj zna da je gotovo.
Skinhed u kaputu podigao je konopac kako bi Vilijem Flaj i Ašov nespretno izašli. Na ulici su stajala zalutala kolica iz samousluge, pa je Ašov legao u njih, a Vilijem Flaj ga je pogurao kolovozom prema meni.
Spustio sam se u sedištu. Vilijem Flaj je gurnuo kolica s Ašovom preko gotovo praznog parkinga. Bio je krupan i snažan. Kolica su se okrenula dva-tri puta i prevrnula se. Kad su se ismejali, Vilijem Flaj je podigao druga, pa su malo ćeretali. Pogledao sam bar preko puta. Ćelavac u kaputu gledao je devojku s tablom za pisanje, a ogromno lice sijalo mu se od pohote. Kad sam vratio pogled, Ašov je teturavo izlazio s parkinga prema pijaci i glavnoj ulici.
A Vilijem Flaj je ševrdao ka meni zveckajući ključevima kola.
Imao je dobra kola. Farovi su ga pozdravili narandžasto trepnuvši. Naslonio se na haubu, razmišljajući da li da se ispovraća pre vožnje kući ili ne. Kad je podigao pogled, video je mene.
Nije me prepoznao. Uopšte. Kako brzo zaboravljaju. Ali oči su mu sinule zlom.
„Šta buljiš, pederčino?“, profrfljao je okrećući se ka meni, pijaniji nego što je izgledalo.
„Šta ti je on ikada učinio?“, upitao sam ga. Glas mi je zazvučao veoma blago. Iz bara preko puta izlazila je grupa devojaka, pa nisam želeo da privlačim pažnju. „Moj sin, đubre jedno“, rekao sam.
Zaškiljio je u mene. Onda se nasmejao, zaista razveseljen. „A“, rekao je. „Bolesnikov tata. Naravno.“ Onda mi se uneo u lice, tako brzo da sam gotovo pao unazad. Osetio sam mu votku i red bul u dahu. „I?“, rekao je, i tada sam se prvi put uplašio. Ali morao sam da znam.
„Zašto Pat?“, rekao sam, a nešto se promenilo kad sam naglas izgovorio ime, kao da je Patovo ime nešto oduzelo momku preda mnom. Povukao se jedan korak i podrugljivo se zacerekao.
„Da se malo zabavim“, rekao mi je Vilijem Flaj gledajući me iskosa kao da ću možda uvideti koliko je to zabavno.
Zatresao sam glavom i uzdahnuo. „Nekako sam znao da ćeš upravo to reći. Da se malo zabavim.
To je zamenilo ono nekadašnje samo sam slušao naređenja. Ti bedno iždžigljalo govno.“ Onda sam mu najednom dosadio.
„I šta ćeš preduzeti u vezi s tim, matori?“, rekao je krupni ružni skot. „Isprašićeš me?“
Slegnuo je ramenima da rastera ukrućenost. Mislim da je nameravao da me zvizne i ode kući. Upravo tako - desni direkt u bradu, i možda šut u glavu kad padnem. A onda će se odvesti kući ne prekoračujući brzinu, gledajući u retrovizore i dajući migavac, pažljivo kako to može samo pijan vozač.
„Neću ja“, rekao sam, „nego moj sin.“

Zurio je u mene trenutak-dva. I nije prestao da se smeje sve dok Sing Rana nije iskoračio iz senke s nožem u ruci.
Obojica smo zurili u nož. Bio je to prizor od kog zastaje dah. Zakrivljena oštrica kukrija kao da je rasla i savijala se na mesečini. Shvatio sam da ne dišem. Vrlo dugo nije se čulo ništa osim dalekog udaranja muzike iz bara i mnogo bližeg zvuka Vilijema Flaja kako mokri u farmerke.
„Ima mač“, rekao je Vilijem Flaj.
„To je kukri, majmune glupavi.“, rekao sam. „Bolje od mača.“
Posle nekog vremena shvatio sam da me Sing Rana gleda. Bilo je vreme za polazak.
Vilijem Flaj je otrgnuo pogled od bodeža i okrenuo se ka meni, a u očima mu se videla čista mržnja.
„Šta je ovo?“, rekao je. „Tatina vojska?“
„Upravo tako“, odvratio sam.
Poveli smo ga do mojih kola. Otvorio sam prtljažnik i pokazao Vilijemu Flaju da uđe.
„Mora da se šališ, jebote“, rekao je, i primetio sam da zvera naokolo i razmišlja o bekstvu. Sada sam ja prišao tik do njega, ja sam njemu disao u lice, i dok mi je srce snažno tuklo zapitao sam se hoćemo li svi završiti u zatvoru.
„Da li izgledam kao da se šalim?“, rekao sam. „Da li ti se čini da se malo zabavljam?“ Pogledao je bodež i ušao u prtljažnik. Povadio sam sve odande, ali i dalje je bilo tesno.
„Moj stari će da vas tuži obojicu“, rekao je Vilijem Flaj, ležeći sklupčan kao zametak od metar i osamdeset. „Imam ja ljudska prava, govnari jedni.“
Ovo je nekako sve olakšalo. Pretnja tužbom, spomen ljudskih prava - to je svet iz kog potiče ovaj siledžija. Šta god ti radiš drugima - to je u redu, samo se malo zabavljaš, a sve što drugi tebi rade, to je povreda tvojih ljudskih prava. Zalupio sam poklopac prtljažnika iz sve snage.
„Nije daleko“, rekao sam udarivši dvaput po haubi. Onda se Sing Rana nekako izduvao pred mojim očima, pa sam ga uhvatio ispod miški kad je klonuo na auto.
„Samo malo da sednem“, rekao je dišući kratko i isprekidano. „Biće mi bolje.“
Smestio sam ga na suvozačko sedište ostavivši vrata otvorena da ima vazduha. Gurnuo je kukri u izlizane kožne korice i sakrio ih ispod najlonske vetrovke. Iz prtljažnika smo čuli zveckanje, kao kad stavite farmerke na pranje a zaboravite da izvadite sitniš iz džepa.
Sing Rana je podigao glatko lice i pogledao parking samousluge kao da je to najlepši prizor u Londonu.
Iz džepa vetrovke izvadio je paketić uvijen u papir. I pre nego što ga je odmotao nanjušio sam alu čop. Mirisalo je na đumbir i luk. Ponudio me je začinjenim kolačićima od krompira i uzeo sam jedan.
„Na kraju rata dali su nam da biramo“, rekao je. „Jedinice Gurki mogle su da se priključe indijskoj vojsci, pakistanskoj vojsci ili da ostanu s Britancima.“ Odabrao je kolačić i odlomio komad. „Ostali smo s Britancima i oni su nas poslali u Malaju. Pobunjenici su tamo stvarali nevolje.“ Žvakao je kolačić i nastavio s pričom tek kad je progutao zalogaj. Savršeno se ponašao.
„Organizovana je lutrija, a dobitnici su mogli da odu u Britaniju. Ja sam bio među srećnicima.“ Osvrnuo se prema zvuku iz prtljažnika. Pod pogledom njegovih mirnih smeđih očiju zvuci su odjednom utihnuli. „Videli smo zoološki vrt Vipsnejd, fabriku Ford i Bakingemsku palatu, mada nismo smeli da uđemo u nju. Onda smo se vratili u Malaju da lovimo pobunjenike.“ Neko vreme zamišljeno je žvakao. „Na kraju smo se, pedeset šeste, vratili u Nepal. Zatim Hong Kong. Zatim Britanija…“ Odmotao je preostale kolačiće. Bilo je vreme za polazak.
Čekali su nas unutar kapije fabrike petardi.

Pat je bio u donjem delu trenerke i školskoj tregerci. Ken je stavio peškir oko vrata i dugim sporim pokretima gladio Patove gole ruke. Pretpostavljam da je hteo da mu opusti mišiće, ali delovalo je kao nešto drugo. Izgledalo je kao pokret ljubavi.
Otvorio sam prtljažnik i Vilijem Flaj se uspravio kao nešto neizrecivo što se izvlači iz groba.
„Seti se šta sam ti govorio“, rekao je Ken. „Desna, leva. Igraj. I ne stoj kao kip.“
Pat je klimnuo glavom i podigao šake do lica dok je Vilijem Flaj izlazio iz prtljažnika, gledao levo-desno i na kraju pogledao u njega.
Onda se nasmešio.
„Krećemo“, viknuo je Ken i svi smo poskočili.
Vilijem Flaj je razmetljivo prišao Patu, ukočen od ležanja u prtljažniku i još pijan.
Moj sin mu je prišao na pola puta. Ken mu je držao jednu ruku preko ramena, a drugom mu je i dalje masirao mišiće.
Sing Rana i ja stali smo levo i desno od Vilijema Flaja kao da smo mu sekundanti.
„Pravila“, rekao je Ken.
Vilijem Flaj se prezrivo zakikotao. „Pravila, matori?“, rekao je. „Nema pravila.“
Kenove oči suzile su se iza naočara. „Pravila moraju postojati“, rekao je. Potapšao je po stomaku prvo Pata, a onda Vilijema Flaja. „Sve iznad ovoga je dozvoljeno. Nema kopanja očiju, nema oružja, nema šutiranja.“
Vilijem Flaj se odmakao i nanišanio šimikom Patu među noge. Povukao sam ga za okovratnik.
„Ako ga šutneš u porodicu“, rekao je Ken pokazujući glavom Singa Ranu, „ovaj čovek će ti odrezati jaja. Jasno?“
Vilijem Flaj se nasmejao i odmahnuo glavom. Iako su bili otprilike iste visine, Flaj je bio krupniji pa je delovao mnogo viši. Razlika između njih bila je ponor između ljudi i dečaka. Flaj je, u to sam bio uveren, mislio da će ga ubiti.
Onda je Pat klimnuo glavom. „Hajde da to obavimo, važi?“

Razdvojili su se. Prljavi neon fabričkog natpisa sijao je iznad njih kao mesec na samrti. Onda su prišli jedan drugom.
Vilijem Flaj je pojurio mlatarajući rukama, željan da brzo završi, siguran da će tako i biti, ali Pat je munjevito izmakao glavu. Kao da se uopšte ne trudi zauzeo je stav desnicom napred i pustio težinu i ubrzanje Vilijema Flaja da obave ostalo.
Patova pesnica je izletala, kako mu je Ken pokazao, kao da lovi muve. Tras, tras, tras. Svaki put kad Patova pesnica poleti, glava Viljema Flaja trzala se unazad. Video sam mu preneraženost u očima. Video sam prvu crnu mrlju krvi na njegovoj gornjoj usni.
Pat je skakutao na prstima pred njim, visoko postavljenog garda, brade pribijene uz rame. Vilijem Flaj, trapav i krvav, uzmakao je jedan korak. Dodirnuo je vlažno mesto na gornjoj usni i opsovao.
„U ovom sportu stav je bočni, a ti mu se okrećeš svom širinom!“ viknuo je Ken Patu nervozno trzajući krajeve peškira oko vrata.
Pat je podesio stav okrenuvši telo ukoso prema krupnom protivniku. Vilijem Flaj nije imao u šta da udari.
Načinio je pola koraka napred, a Patova pesnica je poletela i zacrnela mu oko. Onda je Vilijem Flaj nasrnuo.
Primio je još jedan lak udarac u lice, ali ovog puta nije ustuknuo, nego je omotao mesnate ruke Patu oko vrata. Pokušao je da ga prevrne preko kuka, ali Pat je ostao na nogama.
Plesali su tako po fabričkom dvorištu, stenjući i znojeći se; Vilijem Flaj nije popuštao stisak oko

Patovog vrata, ali nije mogao ni da ga obori.
Pogledao sam Kena, želeći da nešto preduzme. Ali on je samo posmatrao dečake, nepomičan. Prišao sam mu. „Šta se dešava?“ upitao sam.
„Rvu se“, odgovorio je starac. „Rvanje nismo radili.“
„Kako to misliš niste?“
Pat je pao. Jednim surovim pokretom Vilijem Flaj oborio ga je na leđa. Jednim pokretom. Onda je Flaj skočio na njega, prikovao mu ruke kolenima za tlo, i počeo da ga udara tetoviranim pesnicama u lice.
To je trajalo i trajalo. Niko ništa nije izustio. Ni dečaci. Ni ljudi. Pogledao sam Kena. Zurio je u zemlju, i dalje cimajući onaj svoj smešni peškir.
„Dosta“, rekao sam i zakoračio napred, ali Sing Rana me je pretekao, uhvatio je Vilijema Flaja za ramena i odvlačio ga.
Pat je neko vreme ostao da leži, a onda je seo i zatreptao kao da se upravo probudio. Dotakao se po glavi. Mislio sam da od njegovog prelepog lica nije ostalo ništa, ali on je samo delovao malo mokro.
Ken mu je pomogao da ustane. „Gotovo je“, rekao je, a Pat je stao na noge nesigurno kao tek okoćeno lane. „Gotovo je, sinko.“
Sing Rana je i dalje držao Vilijema Flaja, ali lako, a ja sam se razočarao shvativši da siledžija neće biti dalje kažnjen.
„Rukujte se, vas dvojica“, rekao je Ken, ali autoritet mu se nekako istopio, pa se Vilijem Flaj samo nasmejao i pokazao mu srednji prst. Sing Rana ga je pustio.
„Da se rukujemo?“, rekao je Vilijem Flaj. „Da stegnemo ruku jedan drugom? Ko si ti, jebote, markiz od Kvinsberija?12 Stegnuću mu ja onaj njegov vratić.“
Ali nije krenuo prema Patu.
Onda je Vilijem Flaj iznenada shvatio da je slobodan. Fabrička kapija bila je otvorena. Niko i ništa nije ga sprečavalo da ode.
Pat je stajao sam, iako još nesiguran na nogama, i video sam da ispod jednog oka ima malu duboku posekotinu od prstena. Oko mu je oticalo i menjalo boju iz časa u čas. Udarci su se tek sad pokazivali.
Ken me je pogledao.
„Trebalo bi da odvezeš momka kući“, rekao je, a meni je trebalo nekoliko trenutaka da shvatim da govori o Vilijemu Flaju.
„Šta?“, rekao je Vilijem Flaj. „Da me vozi u prtljažniku?“ Potapkao je krvavi nos i potražio mobilni telefon po džepovima. „Zvaću mog starog.“
Onda je otišao.
Sing Rana je izvadio paketić alu čopa. Gledao sam Kena kako tapše Pata po leđima i okreće se. Pored torbe s opremom stajali su termos i Rejsing post. Starac je počeo da se pakuje. Bilo je gotovo. A ja sam pogledao svog sina kako se njiše na povetarcu, lica svakog trenutka sve otečenijeg i sve gore, a onda ponovo starca.
„To je to?“, rekao sam s nevericom. „To je naša osveta?“
„To je to“, rekao je Ken pakujući stvari. „A nisam ti ni obećao osvetu.“
„Prošlo je odlično“, rekao sam. „Zar ne misliš da je prošlo baš odlično, jebote?“ Najzad me je pogledao.
„Ne kapiraš, a?“ Pogledao je Pata, koji je odlučio da malo sedne. Držao je kolačić od krompira, ali kao da nije imao predstavu šta treba s njim da učini. „Nije važna pobeda“, rekao je Ken.

„Čekaj, pogodiću“, prekinuo sam ga. „Važno je učestvovati.“
„Ne“, rekao je starac. „Važno je stati u svoju odbranu.“ Zakopčao je torbu. „Biti muškarac.
Važno je biti muškarac.“
Došlo mi je da mu se nasmejem u lice. Zato što mi se činilo da čitavog života to slušam. Budi ponosan. Budi čvrst. Budi muško, dečko. I evo kuda nas je dovela ta filozofija mojih predaka - do batina u dvorištu fabrike petardi.
„Možemo li sada kući?“, upitao je Pat.

Sid je ustala kad nas je čula.
Bili smo u kupatilu. Pat je sedeo na ivici kade, a ja sam mu brisao krv ispod otečenog oka.
Posekotina od prstena bila je duboka i glatka.
Sid je stajala na vratima, privezivala kućnu haljinu i bezizrazno gledala Patovo lice.
„Ja ću“, rekla je, pa sam je pustio.
Nije ništa rekla dok mu je čistila lice. Prvo je uklonila sasušenu krv, a onda mu je potapkala rane antiseptikom.
Čuli smo jecaj iz hodnika. Džouni ječi u snu.
„Idem ja“, rekao sam i otišao kod Džouni u sobu pre nego što je Sid stigla da progovori. Džouni je sedela i trljala oči. Seo sam na krevet i zagrlio je.
„Asteroid!“, jecala je. „Asteroid će udariti u našu planetu.“
Bila je vrlo topla. Dodirnuo sam joj čelo da vidim ima li groznicu.
„Neće, sve je u redu“, rekao sam. „Neće asteroid udariti u našu planetu.“ Odjednom se razbesnela.
„Asteroid je uništio dinosauruse“, rekla je oštro. „Oni su vladali zemljom sto šezdeset miliona…“ Zagrcnula se. „…Godina. Mrtvi su. Nema ih. Za sedam dana. Zbrisao ih je ogromni asteroid.“
Malo se primirila. Potapšao sam je po leđima i poljubio u teme. Vratila se pod jorgan.
„To su dinosaurusi“, rekao sam. „To nismo mi, Džouni.“
„Ali prosečni razmak“, rekla je iako je brzo tonula u san. „Prosečni razmak između udara asteroida u zemlju.“
„Molim?“, rekao sam ne shvatajući.
„Svakih sto miliona godina“, rekla je i duboko udahnula, a izdišući utonula je još dublje u san.
„Ogromni… asteroid… udari zemlju… svakih sto miliona… godina…“ Potapšao sam je po glavi dok se meškoljila u jastuk. „Dinosaurusi… pre šezdeset pet miliona godina… prema tome…“
Zevnula je.
Izračunao sam umesto nje milujući je po kosi.
„To znači da sledeći asteroid stiže za trideset pet miliona godina“, rekao sam. „Dušo, hajde da ujutru brinemo o tome.“.

Kad sam se uverio da je zaspala, vratio sam se u kupatilo. Patu se oko sve više zatvaralo, ali sada kad je Sid očistila krv, izgledalo je nešto bolje. Ili je izgledao bolje zato što se neko postarao o njemu. Zato što je bezbedan.
„U redu?“, rekla je Sid.
„U redu“, rekao je Pat.
Kad je završila, pod kupatila bio je zasut belim kompresama s čudnim mrljama boje rđe. Onda mu je rekla da zine pa mu je pregledala usta.

Potom se osmehnula, nečemu što samo njih dvoje znaju.
„Preživećes.“, rekla je.
Ipak mu je rekla da siđe do zamrzivača, nađe kesu smrznutog graška i drži je na oku što duže može.
„Važi“, rekao je Pat. „Hvala ti, Sid.“ Izašao je.
„Siroti dečko“, rekla je Sid. „Šta si mu to uradio?“
Pružio sam ruku dok je prolazila pored mene. Pozvao sam je po imenu, tiho, da ne probudim Džouni, ali ona je produžila. Gledao sam je kako ulazi u tamu naše spavaće sobe.
„Izvini, Hari“, rekla je. „Malo sam umorna od tebe sada.“
Časak-dva kasnije ušao sam za njom. Skinuo sam se i zavukao pod pokrivače. Tela nam se nisu dodirivala, bila su razmaknuta nekoliko centimetara i nekoliko svetlosnih godina. Ležao sam dugo, a san nikako da dođe. Nisam upalio svetlo.
Sigurno sam u nekom trenutku zaspao, pošto su me probudili zvuci njihovog odlaska.
Nošenje prtljaga niz stepenice, brujanje motora taksija na ulici, uzbuđeno čavrljanje dok Džouni bira knjige koje će da ponese.
Ustao sam iz kreveta i prišao prozoru. Sid je gledala taksistu kako stavlja kofer u prtljažnik. Sišao sam i našao Džouni kako kleči pored drugog kofera i gura otrcani primerak knjige Noć kod drugarice u svoj ružičasti ranac.
„Idemo na odmor“, rekla mi je kćerkica, sjajnih očiju. „Idemo malo da predahnemo.“ Sid je ušla i pogledala me.
„Pegi će ostati kod oca neko vreme“, rekla je. „Mislim da će to prijati oboma.“ Zatresao sam glavom i pružio ruke.
„Nadam se da je Pat dobro“, rekla je. „Ona posekotina je najgora.“
Posegnula je za koferom, ali ja sam ga uzeo. Ne da joj pomognem, nego da je zaustavim.
„Kuda ćeš?“, želeo sam da znam.
„I nadam se da tvoj prijatelj ne pati mnogo“, rekla je. „Onaj stari gospodin.“
„On nije moj prijatelj“, rekao sam. „On je prijatelj mog oca.“
„Mislim da je i tvoj prijatelj“, rekla je Sid. Odmahnuo sam glavom. „Kad se vraćate?“
„Ne znam. Moram da dođem do daha, da vidim gde sam. Da li se ponekad tako osećaš, Hari? Ja se stalno tako osećam.“
Pružila je ruku, ali ja sam odmakao kofer. Naša devojčica je stajala na vratima, okrenuta ružičastim rancem prema nama, i gledala u taksi.
„Nemoj prestati da me voliš“, rekao sam svojoj ženi.
„Trudim se“, odgovorila je. „Sada je samo malo teže nego pre, znaš.“
Klimnuo sam glavom. Kad je treći put pokušala da uzme kofer, pustio sam je da ga uzme. Onda sam uzeo kćer u naručje i poljubio je iako mi se migoljila u rukama jer je ljubljenje bljak. Spustio sam je pa je smejući se otrčala u taksi. Ako je izgubim, mislio sam, to će biti propast mog sveta.
Izašao sam s njima do ivičnjaka i rekao kćeri da pazi na prste dok sam zatvarao vrata taksija. Onda sam ih gledao kako se odvoze. Na kraju naše ulice stop-svetla taksija dvaput su trepnula u znak pozdrava, a onda su iščezla.
Pogledao sam nebo, proverio ima li asteroida, a onda se vratio u kuću i vrlo tiho zatvorio vrata, jer je moj sin spavao na spratu. Danas ne mora u školu.
Ne mora uopšte u školu.

dvadeset tri


Zastali smo na vrhu kamenog stepeništa i stadion se otvorio pred nama.
Zeleno prostranstvo nalik na tajni vrt u srcu grada. Staza posuta vlažnim peskom. Šest otvorenih boksova. Starci s pljosnatim kačketima i mladići u patikama. Svi puše, kašlju, čitaju liste, a onda dižu glave da pogledaju pse koje šetaju vodiči.
Pat je povukao dim iz cigarete i zaškiljio.
Bio je u školskoj uniformi, ali izgledala je kao nešto opljačkano s mrtvog pomorca. Na blejzeru škole Remzi Mekdonald dugmad su mu ili visila o končiću ili ih nije ni bilo. Kravatu je mangupski gurnuo u prorez između dugmadi košulje, onako kako je Dejvid Niven nosio ešarpu. Dva gornja dugmeta bele košulje bila su mu raskopčana. Bežanje iz škole pretvorilo se u život. Znao sam da se tamo neće vratiti.
„Prestaćeš jednog dana“, rekao sam gledajući ga s cigaretom. „Je li tako? Prestaćeš da pušiš. To ne može večito da traje.“
Klimnuo je glavom i snažno povukao dim. „Kad mi bude trideset” rekao je, a videlo se da iskreno veruje da nikad neće imati trideset, ni za milion godina. „Ne brini. Živi mi se.“ Onda se ozario. „Evo ih!“, rekao je.
Starci su se smestili pored table za rezultate. Kad smo im prišli, podigli su prastara lica, Ken s
Rejsing posta, Sing Rana s današnjeg rasporeda trka.
„Nedostajaće mi ovo mesto“, rekao je Ken i svi smo pogledali trkalište osuđeno na smrt.
„Onlajn poker. Internet kladionice. Elektronske kockarnice. Kakva gomila sranja.“
Trkalište Badam Kros predviđeno je za rušenje. Ovo je poslednji sastanak udruženja KURT, ali čak ni besplatan ulaz nije domamio mnogo gledalaca. Došli su samo mladići koji ne moraju na posao i starci koji nemaju kuda drugde da odu. I dečak koji bi trebalo da je u školi.
Stajali su pod prvim letnjim zracima sunca i posmatrali pse.
„Onaj“, rekao je Ken vadeći limenku s duvanom. „Broj šest. Omirisao je krv.“
Gledali su kako psi prilaze, vitki kao panteri. Pas u crno-belom prugastom dresu s crvenim brojem šest njuškao je vazduh, sjajnih crnih očiju. Bio je veoma svetlo smeđ, boje plaže u sumrak.
Ken se nakašljao uvijajući pljugu. „Nemoj mi reći da je taj džukac vežbao jureći plehanog psa“, rekao je Singu Rani, koji je samo slegnuo ramenima. „Pogledaj ga“, nastavio je Ken. „Taj je pojeo više živih zečeva nego ti alu čopa, dušo.“ Ken je pogledao Pata. „Ovaj talični matorac već je dobio nekoliko puta.“ Onda se okrenuo svom zamišljenom prijatelju. „Kad će da stane taj tvoj talas sreće?“
Sing Rana nije podigao pogled s novina. „To nije talas, to je epoha.“
Dok su psi prolazili pored nas na putu ka boksovima, Ken je liznuo cigaretni papirić. „Samo Dečak“, uzdahnuo je, a ja nisam odmah shvatio da govori o psu broj šest.
Pat je pogledao listu. „Samo Dečak nema šanse“, rekao je sumnjičavo. „Izgubio je u trinaest trka.“ Pokazao je glavom crvene brojeve na tabli za klađenje. „Dobre izglede ima Živahni Momak.“
„Ali Samo Dečak njuši krv“, nije odustao Ken.
Povukao je dim iz cigarete, a onda ga je obuzeo napad kašlja. Kad se smirio, zatreptao je u nas iza naočara, očiju suznih od napora. „Ne možeš ih zaustaviti kad njuše krv“, naglasio je, povukao poslednji dim i bacio opušak. Skotrljao se niz kamene stepenice bacajući iskre. „Obavite to“, šapnuo mi je.

Klimnuo sam glavom. Sišao sam s Patom do ograde i reda Mađioničara, i Pat je stavio opkladu.
Dvadeset pet funti. Pobeda ili ništa.
„Opklada na pobedu psa Samo Dečak za mladog učenika“, rekao je Mađioničar, a njegov pomoćnik je to zapisao. „Srećno, sinko.“
Kad smo se vratili, galama se pojačavala. Bio je to onaj vrtoglavi kratki trenutak kada svi još veruju, kada svako još ima šansu. Psi su bili u boksovima.
Metalni zec zvekećući je krenuo na svoju sumanutu trku.
Pat je ponudio Kena cigaretom, a starac je odmahnuo glavom i nasmešio mu se. Okrenuli su se nazad ka boksovima. Uz metalni škljocaj, psi su izleteli. Začuli su se dahtanje i topot šapa po pesku. Jezici su im visili iz čeljusti kao čudnovati ružičasti gušteri, a vika ljudi i dečaka zaglušila je metalno zveketanje zeca.
Samo Dečak je izleteo iz boksa kao da kasni na večeru. Živahni Momak bio je tik uz njega, ali je stalno zaostajao, pa je u poslednjoj krivini Samo Dečak imao dužinu prednosti. Pat i Ken su skakali i grlili se, a u poslednjoj deonici Sing Rana se samo smešio i u neverici odmahivao glavom.
„Njuši krv!“, vikao je Ken. „Njuši krv! Rekao sam ti!“
Samo Dečak je prešao liniju cilja, a Ken se okrenuo, držeći obema šakama Patov školski blejzer, lica blistavog od pobedničke radosti.
Onda, dok su ljudi oko nas bacali gubitne tikete, kao da mu je neki oblak prešao preko očiju. Gledao sam kako život prosto ističe iz njega. Pat se još smejao, a Sing Rana ga je tapšao po leđima; obojica su gledali stazu na kojoj su psi stigli do zeca. Zec je bio miran, a psi su ga udarali njuškama.
Ali ja sam gledao Kena Grimvuda kako hvata dah kog nema, i video sam kako mu ruke spadaju s blejzera mog sina, i uhvatio sam ga kad je pao.
Mnogo kasnije čitao sam o Viktorijinom krstu koji je osvojio kod Monte Kasina. Zbog nečega, verovatno zbog mog nedostatka mašte, nikada pre nije mi palo na pamet da saznam zašto je odlikovan, baš kao što nikad nisam želeo da razgovaram sa svojim ocem do dana kad je bilo prekasno da više ikad razgovaram s njim.
I tako sam otkrio da je na Dan zaljubljenih 1944. godine Ken Grimvud sam napao neprijateljsko mitraljesko gnezdo smešteno u ruševinama bombardovanog manastira. Uprkos višestrukim povredama nogu, uprkos tome što su mu svi drugovi izginuli, pobio je posadu mitraljeza automatskom puškom i bombama, a zatim je mitraljez okrenuo ka neprijateljskim položajima i pucao sve dok ga nije izvukla jedna novozelandska jedinica. I sve to je izveo kad je bio samo dve-tri godine stariji od mog sina šiparca.
Uzimao je živote ljudima i spasavao je živote drugim ljudima. Samo što nije ,poginuo boreći se za slobodu još nerođenih pokolenja - a nasmejao bi mi se u lice da sam to tako pred njim rekao. Onda bi mi kazao da se borio za svoje drugove, da se borio da preživi. To bi rekao, i to bi bilo istina, ali ne bi bilo čitava priča.
Da ste tog starca videli na autobuskoj stanici, ne biste obratili ni trunku pažnje na njega. Ali on je poboljšao svet, njegov život bio je značajan i velik, i to je bilo čudno.
Jer dok sam ga držao na rukama onog dana kad su zatvorili staro trkalište, udišući poslednji put mirise old holborna i old spajsa, činilo mi se da je lak kao pero.

Negde posle ponoći Pat i ja smo stajali pored aparata i pili vreli bolnički čaj koji uopšte nismo ni želeli.

Gledao sam svog sina i sećao se kako sam ga poveo da vidi svog dedu neposredno pred kraj. Koliko mu je bilo, četiri ili pet godina? Sigurno mu je bilo pet, jer je već krenuo u školu. Ali to nije trebalo da učinim.
Obožavali su se, moj sin i moj otac, a ja sam, zbog neke pogrešne sentimentalnosti, mislio kako im treba pružiti priliku da se oproste. Ali Pat je bio previše mali, a moj otac suviše bolestan. To je bilo surovo za obojicu.
„Pre deset godina bio si pun pitanja“, rekao sam prebacujući plastičnu čašu iz ruke u ruku kako bih izbegao opekotine trećeg stepena. „Šta se dešava kad umremo? Da li stvarno idemo na nebo ili samo utonemo u beskrajni san? Ako bog zaista postoji, zašto dozvoljava ovoliku patnju?“ Klimnuo sam glavom, a ruke su mi gorele. „Sve to si me pitao kad smo išli da vidimo tvog dedu. Sve velike teme. Sve krupna pitanja.“
Nasmejao se. „Sećam se“, rekao je.
Ali nisam bio siguran da se stvarno seća. Ponekad su naša sećanja samo priče koje smo čuli od roditelja.
„Prerastao sam sve to, valjda“, rekao je.
„Postavljanje krupnih pitanja?“, upitao sam ga.
Moj sin je zatresao glavom i dunuo u čaj. „Očekivanje bilo kakvih odgovora“, rekao je. Vratili smo se na odeljenje.


Seli smo uz krevet i gledali ga kako spava.
Odnekud je dopiralo svetlo, ono bolničko noćno svetlo, neizbežno kao mesečina, pa sam mu video lice ispod maske za kiseonik pričvršćene preko usta, i video sam kako mu se trake usecaju u obraze.
Ležao je na odeljenju intenzivne nege, s još jedanaest muškaraca, i čuli smo ih kako ječe i okreću se u snu; ponekad smo čuli i oštro električno zujanje zvona za pomoć, a zatim glasove medicinskih sestara - umirujuće, ohrabrujuće i beskrajno praktične - koje su činile sve što mogu.
„Nije mu ostalo još mnogo, zar ne?“, rekao je Pat.
„Završava se samo na jedan način“, odgovorio sam. „To znaš. Ljudi uvek govore o hrabrosti kad se neko bori s bolešću.“ Zatresao sam glavom. „Na kraju, to je besmisleno. Život se prosto suzi u tačku bola, i tu nema mesta za hrabrost.“
Pat se gotovo nasmešio. „Da je važna samo hrabrost“, rekao je, „on bi ustao iz tog kreveta i otišao.“
Posmatrao sam svog sina kako posmatra starčevo lice, i činilo mi se da znam šta misli. Čak i obogaćen kiseonikom, vazduh koji se upumpava u ta istrošena pluća nije dovoljan. Kenove grudi dizale su se i spuštale u nemirnom snu, disao je s mukom i šištao. Nema dovoljno vazduha. Nikad više dovoljno vazduha. Kao da gledam nekoga kako se davi.
Više niko ništa ne može da učini, mislio sam ogorčeno. Pozvao sam njegovu decu i ostavio im poruke na sekretarici. Sing Rana je otišao kući i doći će ponovo ujutru. Sada možemo samo da sedimo i čekamo kraj.
Ljubazni lekar, Kinez, uveravao nas je da čine sve da mu bude što lakše i udobnije. Ali to prosto znači da će mu davati dovoljno lekova da ubiju bol. Dok bol ne ubije njega. Lice mu je već bilo sablasno bledo od morfijuma.
Ken je jeknuo u snu. Pat ga je uzeo za ruke. Ken se izvio i smirio, i ječanje je prestalo. Pat ga je

i dalje držao za ruke. Činilo se da to starog samrtnika umiruje. Dečak je držao starca za ruke. „Ostaću s tobom“, rekao je. Znači, pogrešio sam.
Neko ipak može nešto da učini.

Noć se vukla sporo. Mora da sam zaspao, pošto sam se trgnuo i probudio na zvuk njegovog glasa. Magla se na trenutak razišla, magla koja dolazi s morfijumom i prigušuje bol, ali prigušuje i sve ostalo. Iznad maske za kiseonik oči su mu blistale od suza i straha. Od užasa, mislio sam. Od saznanja da je kraj ovde, u ovom krevetu, i da nema kuda da se ode.
Pat je zurio u njega, razrogačenih očiju i spreman. Nije ni trenuo. Nagnuo se napred, i starčeve reči izašle su na talasu daha. Stezali su ruke jedan drugom.
„Ovo nisam ja“, rekao nam je starac.


Stajao sam na bolničkom parkiralištu i drhtao u mraku gledajući kako se dan prikrada. Iznad Ist Enda pojavila se bela mrlja, zatim su ptice zapevale kad se sunčev oreol pomolio iznad krovova, a za njim blesak crvenila zore. Nije bilo toliko hladno. Osetio sam da mi se telo opušta i shvatio sam da sam umoran i da mi treba san. Naslonio sam se na vrata bolnice i sklopio oči. Trgnuo sam se kad je neka žena izgovorila moje ime.
„Hari?“, rekla je. „Hvala ti što si došao.“
Trejsi i Ijan. Gledao sam odraslu decu Kena Grimvuda i pokušavao u njima da vidim njega. Ijan je imao iste prodorne oči nalik na sitne plave lasere, ali lice, telo i držanje bili su mu suviše meki da bi ličio na oca. Mnogo više sam Kena našao u Trejsi, ne toliko u širokom čelu i tankim oštrim usnama, koliko u njenoj nemilosrdnoj, neumoljivoj tvrdoći. Videla se i sada, posle čitave proplakane noći.
„Moj sin je s njim“, rekao sam. „Čini se da to vašem ocu prija.“
Trejsi je kratko klimnula glavom, kao da sada porodica uzima stvar u svoje ruke, a starcu će se to još više dopasti.
„Nije uvek bilo lako“, rekla je Trejsi. „Zapravo, nikad nije bilo lako. Moj otac je ponekad veoma, veoma težak starac“, rekla je, a reči su joj se spoticale o gorku istinu.
Ijan je ponovo zaplakao. Nisam ga pogledao.
„Ali izgubljeno vreme uvek se može nadoknaditi“, rekla mi je. „Nikad nije kasno, zar ne?“ Klimnuo sam glavom i gledao ih kako ulaze u bolnicu da obiđu svog oca na samrti.
„Zar nije divno tako misliti?“ rekao sam.

Pat je izašao posle nekog vremena.
Znao sam da može da razgovara s dvoje odraslih. Znao sam da može s njima da izađe na kraj. Bio je dovoljno ljubazan, dovoljno pametan, dovoljno osetljiv. Rekao bi im kako je njihov otac proveo noć. Umeo bi da primi njihovu promucanu zahvalnost. I znao bi kad je vreme da ode. Znao sam da on ume sve to, i nisam brinuo.
Ponosio sam se njime. Ponosio sam se time u kakvog muškarca raste.
Oči su mu se sklapale dok sam ga gledao kako pali cigaretu i žedno vuče dim. Već je osvanuo pravi letnji dan, i svakog trenutka bivalo je sve svetlije.
„Mogao bih da odem“, rekao je posle nekog vremena, a ja sam u prvi mah mislio da govori o

bolnici. „U školu“, rekao je. „U Remzi. Mogao bih da odem danas.“ Zatresao sam glavom, odjednom potpuno budan.
„Ne moraš“, rekao sam mu. „Kraj godine je za koji dan. Propustio si sve ispite.“ U tim plavim očima nešto je blesnulo.
„Možda ih nisam propustio“, rekao je. „Možda sam ušetao i sve položio kao od šale, možda su bili laki, možda sam bio bolji od svih onih kretena.“
Razvedrio sam se. „Je li tako bilo, Pate?“
„Možda“, rekao je. „Koga briga? Ispiti ne znače ništa. Ne drže te u školi da bi kasnije našao bolji posao. Drže te u školi jer je tako stopa nezaposlenosti niža.“ Onda je klimnuo glavom, rešen.
„Ali danas želim da odem u školu. Kad su svi u školi. Svi. Svi do jednog.“
„Nikoga u Remziju nije briga hoćeš li doći ili ne“, rekao sam s nelagodom. Činilo mi se da se oslobodio te škole u potpunosti, i da sve treba da ostavimo za sobom.
Nisam želeo da ode u školu.
„Ali želim“, rekao je čitajući mi misli i izbacujući dve pruge dima kroz nozdrve. Zgnječio je opušak izgrebanom školskom cipelom i šutnuo ga u slivnik. „Prosto mislim da to treba da uradim“, rekao je.
Otišli smo na doručak, a onda sam ga poslednji put odvezao u Remzi.
Na igralištu su podizali nekakav šator. Ogromni beli beduinski šator za kraj školske godine, za deljenje nagrada, tapšanje po leđima i govorancije. Mislio sam kako ćemo mi sve to verovatno preskočiti.
Kad smo stali pred kapijom, zazvonilo je za početak nastave. Ali ispiti su završeni, bliži se raspust, i disciplina u Remziju bila je slabija nego inače.
Zato su svi bili ispred školske kapije.
Svi. Obični klinci koji su samo želeli da prođu kroz kapiju živi i zdravi, i svi ostali.
Vilijem Flaj. Ašov. Razni iscereni nasilnici i mučitelji leptira koji se kače za likove kakav su Flaj i njegov ružni drug.
I Elizabet Montgomeri, lepša nego ikad, gotovo prava žena, s blistavim vereničkim prstenom veličine hotela na srednjem prstu leve ruke.
Svi su bili tu. Oni koje je moj sin voleo, i oni koji su mu zagorčavali život, i svi ostali sporedni igrači u otrcanim školskim blejzerima.
Gledali su ga kako izlazi iz kola i korača prema kapiji.
Onda su se pogledi okrenuli prema Vilijemu Flaju, i svi su videli kako Vilijem Flaj skreće pogled s lica mog sina i gleda u zemlju.
Pat je došao do kapije i Vilijem Flaj se pomerio u stranu. Njegovi sledbenici učinili su isto. Elizabet Montgomeri se nije ni pomerila. Samo se počešala po uhu, a veliki dijamant blesnuo je na suncu.
Onda je Vilijem Flaj klimnuo glavom Patu, gotovo ponizno je spustio razbijeni nos.
Ali Pat je prošao pored svih njih, sjajne duge kose, plavih očiju usredsređenih napred, kao da nikoga nema.
Moj sin je ušao u školu.
I svi su ga ostavili na miru.

dvadeset četiri


Lažna uzbuna. Nema razloga za paniku. Đina ipak nije lezbejka.
Novi tip pravio nam je čaj u njenoj kuhinji. Bio je obučen u svilenkastu tregerku i pripijeni šorts, a njegovo čvrsto bezdlako telo bilo je histerično muževno. Kožu su mu zatezali pažljivo odgajeni mišići, pumpani, negovani i hranjeni belančevinama. Ličio je na kondom pun oraha. Ja sam bio veća lezbejka od njega. Nasmešili smo mu se kad je spustio poslužavnik pred nas i vratio se u kuhinju da dovrši preostale kućne poslove.
„Au, Đina“, rekao sam. „On ima mišiće na mestima za koja nisam ni znao da ih imam. Gde si ga našla?“
Sedela je skrštenih nogu na kauču i sipala nam mleko u čaj. Znala je kakav čaj volim. Nije morala da pita. Bila je u donjem delu trenerke i majici. Kosu je začešljala unazad da otkrije to veličanstveno lice u svoj njegovoj nepravilnoj lepoti. Nije bila našminkana, a koža joj je još blistala od jutarnjih vežbi - kakve god da su bile.
„Ide u istu teretanu kao Šori‘, rekla je preterano pažljivo pripremajući nam čaj. Jedna kockica šećera za mene, bez šećera za nju. Oboma samo po oblačak mleka. „Zapodenuli smo razgovor kad mi je pomagao oko vežbi za zadnjicu.“
„Baš romantično.“
Otpio sam malo čaja, lako razočaran što Đina ipak nije ostala lezbejka. Bilo bi nečeg čudnovato utešnog u pomisli da je neka žena posle raskida sa mnom prešla na žene. Pretvoriti bivšu ženu u lezbejku - to bi se moglo shvatiti i kao nekakva pohvala.
„Šon je bila tako posesivna“, rekla je čitajući mi misli. „Seksualno ljubomorna - gospode bože!
Gora od bilo kog muškarca!“ Uzdahnula je. „Hoćeš da izađemo?“
Izašli smo na balkon. Četiri sprata ispod nas pružao se Soho uhvaćen između noći i dana. Još je bilo pijanaca koji su praznih pogleda ispijali poslednji espreso u baru Italija i išli na doručak u poslastičarnicu Valeri, ali sigurnosne rešetke spuštale su se niz čitavu Ulicu Old Kompton.
„Želela sam da bude bolje, Hari“, rekla mi je Đina, a kad me je pogledala, godine su nestale. Sve slepe ulice, razočaranja i nepažnja - posao u Tokiju i mala vojska Onih Pravih i Onih Privremenih, njena kratkotrajna karijera lezbejke - sve to nije bilo važno koliko ono što smo nekada imali zajedno. Zato što sam tačno znao šta želi da kaže.
„I ja sam želeo da bude bolje“, rekao sam otvoreno. „Za tebe. I za Pata.“
„Želela sam da razgovaram s njim“, rekla je. „Pre nego što je otišao. Pre nego što se vratio tebi. Htela sam da mu kažem - šta ja znam. Da ga volim. Da sam ga oduvek volela. Ali to se nije desilo. Nekako nisam imala prilike. Samo se spakovao i otišao. Bio je tu, a onda je otišao.“
Osvrnula se prema stanu kao da traži dokaze da je Pat zaista živeo tu neko vreme. Ali nije bilo ničega.
„Uvek čekamo te velike trenutke“, rekao sam. „Kada će se sve otkriti i razjasniti. A ti trenuci najčešće ne nastupe. Ljudi prosto odu.“
„Ali dok je živeo sa mnom“, rekla je, „bili smo kao dva tuđinca. Nije više bio onaj mali dečak. Onaj plavokosi dečačić koji nije puštao iz ruku svetlosni mač. Bio je ovaj… šiparac. I nisam ga prepoznavala.“

„To se dešava“, rekao sam. „Odrastaju. I sasvim je tačno - ne prepoznajemo ih. Mučiš se da nađeš vezu između ove velike namrštene grudve i onog umiljatog deteta sa svetlosnim mačem. Ali on je ipak isti taj dečak.“
Jesam li zaista verovao u to? Znam da ga volim sada jer sam ga voleo tada. Ali za Đinu je sve bilo drugačije. Mnogo je propustila. Znao sam da želi da nadoknadi propušteno vreme. Bila je spremna - shvatila je gde želi da živi, s kim želi da spava i završila je tu dugu potragu za sopstvenom srži. Ali dok se pripremala, naš dečak je porastao.
A bilo je teško voleti neznanca. Oboma.
„Kakav je on, Hari?“, upitala je, i osetio sam kako se vreme gomila između nas. Danas je izgledala kao devojčica, koža joj je sijala od sunca i dobrog seksa s novim muškarcem, a kosu je privezala na potiljku. Ali Đina više nije devojčica, i među nama su godine o kojima ne znamo ništa.
„Voli fudbal, ali ne igra dobro“, rekao sam. „Voli lateralno mišljenje. I voli trke.“
Zainteresovala se. Đina, manijak zdravog života. Đina, kraljica kardiovaskularnih vežbi. Možda je zamišljala da će ih povezati sklekovi i zgibovi. „Trke?“, rekla je. „Na otvorenom i na stazi? Misliš na vežbanje?“
„Mislim na konjske trke“, rekao sam. „I na trke pasa. Na takve trke.“
Namrštila se. Ovo joj se nije dopalo. Želela je da Pat bude neko ko on nikada neće biti.
„I cigarete“, nastavio sam. „Uživa u cigaretama kad god ima prilike, mada mislim da će ga neko jednog dana odvići od pušenja. Ali to nećemo biti ni ti ni ja. Biće to neka žena. Ili dete. I on će prestati zbog njih. Zato što ih voli.“
„Želela sam da zajedno radimo ono u čemu uživa“, rekla je Đina turobno. „Ali šta je trebalo da učinim? Da mu kupim paklo pljuga i odvedem ga u kladionicu?“
„Da, to bi uspelo“, rekao sam. „Njih nije teško zadovoljiti, Đina. Klinci ne traže mnogo. Oni žele samo naše vreme. Žele našu pažnju. Neko mi je jednom rekao: ’Treba im najviše ljubavi onda kad je najmanje zaslužuju.’ Govorio je o tim teškim godinama, mislim. Kad nam odjednom izgledaju kao tuđinci.“
Mister Univerzum je išetao na balkon. Cugao je proteinski napitak od narandže iz plastične boce s piskom.
Izgledao je kao da bi tim bicepsima mogao da krčka orahe. Zanemeo sam.
„Ne sad“, rekla je Đina oštro i mahnula mu da ode.
„Tek počinje s devojkama“, rekao sam. „Mislim da mu je Elizabet Montgomeri skinula nevinost. Ostavila ga je, ali mislim da mu se i dalje dopada.“ Slegnuo sam ramenima. „Znam šta misliš kad kažeš da ga više ne prepoznaješ. To je tako. Nešto se promeni kad uđu u pubertet, i mučiš se da u tom šiparcu prepoznaš svoje dete. Onu ljupkost, onu nevinost. Ali sve je još tu, samo moraš pažljivo da gledaš.“ Pogledao sam na sat. Bilo je vreme da krenem. „On je lep dečko, Đina. Dobrota mu je veoma važna. Ako prodreš ispod te smrknute površine, promena raspoloženja, cigareta, meksičke trave u Vendinoj kući i svega toga što već ionako prerasta, on je divan dečko koji raste u dobrog čoveka.“ Pogledao sam je i nazreo devojku koju sam voleo. „To je kao u onoj staroj pesmi“, rekao sam. „Poznavati ga znači voleti ga. Nevolja je u tome što ga ti ne poznaješ, zar ne?“
Planula je na ovo, i baš u tom trenutku, čudno, video sam njega u njoj.
Kad su mu bile četiri godine, a njegova majka otišla, i kad je postalo jasno da se neće vratiti za večeru, gledao je svoje ljupko lice u retrovizoru u mojim kolima. „Na koga ličim?“ upitao me je.
Istina glasi da liči na oboje nas, mada ta njegova lepota koju prihvata zdravo za gotovo nema nikakve veze sa mnom. Ta tamnoplava kosa, te prodorne plave oči, linija vilice - on je zgodan dečko i izgled je nasledio od majke. Ali šta je ona za njega učinila u poslednje vreme? Roditeljstvo je

svakodnevni posao, ili nije nikakav posao. Riblji štapići, rekla mi je Sid. Riblji štapići, krpice s imenom i češalj za vaške. I imala je pravo. To je roditeljstvo.
„On je moj sin koliko i tvoj“, rekla je Đina, i oboje smo znali da je u nekom trenutku nepromenljve prošlosti to jednostavno prestalo da bude istina.
Okrenula se prema kuhinji, gde je Mister Univerzum čekao.
„Stvorili smo dobro dete, Đina“, rekao sam. „Zaista jesmo.“ To je bilo najbolje što sam umeo.

Pat će biti tu kad se probudi.
Noći i dani izgubili su značenje, a Ken se budio kada morfijum popusti. Zgrčio bi se od nadolazeće plime bola i pokušao bi da sedne, a tada mu je trebala maska za kiseonik preko lica, onda malo vode na usnama, pa ponovo maska za kiseonik.
Flaša za vodu stajala mu je pored kreveta, ali vodu nije trebalo dolivati. Zato mu je s druge strane stajao stalak s intravenskom infuzijom prikačenom za venu leve ruke.
Čekanje me je iznurivalo. Iscrpljivalo je njegovu decu. Čak i njegov najstariji prijatelj Sing Rana umeo je da klisne kad se približi ponoć i odeljenje se umiri. Sati su se gomilali, i nismo imali šta da radimo osim da sedimo i gledamo ga kako spava. Dobronamerni pokloni stajali su mu pored postelje, voće, cveće i brojevi Rejsing posta. Sve neotvoreno, sve sada izlišno.
Potpuna izolacija smrti. Usamljenost umirućeg. To sam primetio kad mi je otac umirao. Voleli smo ga, ali na kraju smo ga ostavili i umro je sam. Zato što je bilo kasno. Zato što nismo ništa mogli da učinimo. Voleli smo ga, ali ipak je bio sam.
Ali kad se Ken probudi u gluvo doba noći, trzajući se od bola koji je uvek vrebao u blizini, uma obamrlog od opijata, mada ne toliko da ne zna, nikad nije sam.
Zato što se moj dečak nije odmicao od njega.

Nikad ne znate šta može da vas čeka u bolnici.
Ponekad sam se nadao da ću doći i da će sve biti gotovo, i na tu pomisao premirao sam od stida. Zato što nam naši nagoni govore da se grčevito držimo života, čak i kad je život sužen u svet bola. A ja nisam mogao da podnesem da ga gledam tamo, beskrajno i besmisleno izmučenog, kako
izlazi iz magle lekova, a čeka ga jedino još patnje.
Dosta je, mislio sam jedne večeri kad sam ostavio Pata s njim i vratio se u praznu kuću. Zar nije dovoljno patio?
Ali kad sam ujutru ponovo došao, Ken je sedeo u krevetu, očiju sjajnih od života, lica pokrivenog penom za brijanje. U prugastoj pidžami ličio je na Božić Batu u štrajku, i tada sam se prvi put nasmejao u bolnici. Oporavio se. Znao sam da je i to moguće.
„Hoću da se nagizdam“, rekao je.
Govorio je jezikom mog oca. Da se nagizdam. To znači da se doteram, da se upristojim za javnost, da se obrijem iako u meni raste nešto što će me uskoro ubiti. Gizdati se. Kad je gizdanje izašlo iz mode?
Pored kreveta je stajala srebrna posuda puna vrele vode. Pat je držao britvu. Prišao je krevetu, a oštrica je sevnula na bolničkom svetlu. Starac je podigao ruku.
„Da li se ti već briješ, sine?“, upitao ga je Ken i spustio se na jastuk.
„Svake nedelje“, rekao je Pat. „Pa, pre će biti svake druge nedelje.“
„Onda bolje pusti da tvoj tata to obavi“, rekao je starac. Obojica su me pogledali.
„Ako ti nije teško“, rekao je Ken. Brzo sam odmahnuo glavom. „Probaj da me ne zakolješ“,

posavetovao me je.
„Ti ništa ne možeš da oćutiš, je li?“, rekao sam uzimajući britvu. „Stvarno si matori namćor.“
„Imam i zbog čega da namćorišem“, rekao je, a pena na licu razdvojila mu se u osmeh.
Umočio sam britvu u vodu i počeo da mu stružem dlake na licu. Brada mu je bila iznenađujuće oštra, kao strnjika ostavljena na polju posle žetve, ali koža ispod nje bila je glatka. Nakašljao se, isturio grudi i šišteći ispustio vazduh. Čuo sam kako se začepljena pluća bore za još jedan dah.
„Miruj“, rekao sam, pitajući se je li to uopšte u stanju, ali više se nije pomerao. Onda sam osetio da se zavese oko kreveta razmiču, a kad sam podigao pogled video sam svoju ženu.
„Samo vi nastavite, molim vas“, rekla je.
Držala je pokriven poslužavnik s hranom. Osetio sam miris kobasica i testa za pohovanje. Ken je otvorio oči, nasmešio se i ponovo ih zatvorio.
„Zdravo, srce“, rekao je i zadovoljno uzdahnuo. Mislim da je imao sve što je želeo. Brijao se, video je ženu koja nosi hranu. I voleo je da se gizda.
A moja žena me je posmatrala kako brijem starca.
Stajala je, jednom rukom držeći poslužavnik, drugom oslonjena na Patovo rame, i gledala mene i starca tim široko razmaknutim smeđim očima. Pogledao sam je jednom. Lako se osmehnula i klimnula glavom, pa sam nastavio posao. Nisam ponovo podigao pogled, ali osećao sam da me posmatra. Ovo će zvučati glupo posle deset godina braka, dece i svega toga, ali dok me je gledala kako brijem starca, činilo mi se da počinjem zaista da joj se dopadam.
A kad sam obrijao Kena, kad je srebrna posuda bila puna penaste vode, kad je Kenovo lice bilo čisto, ružičasto i glatko, a grlo čitavo, a ne rasečeno od uha do uha, Sid je otkrila mali poslužavnik, i hrana je bila zaista posebna.
Mali jorkširski pudinzi, a u svakom pola svinjske kobasice i uvijena mrlja senfa odozgo.
„Punoglavci u rupi“, rekao je Ken. „Malecki. Nikada to nisam video. Divno.“
Svi smo se divili hrani koju je Sid spremila, iako smo znali da je Ken neće ni okusiti. Nije ostala dugo, a kad je krenula, zagrlila je starca i poljubila ga u sveže obrijani obraz.
„Glatko kao bebina guza“, zasmejuljio se Ken, a ja sam okrenuo glavu jer se njih dvoje više nikada neće videti.
Kad sam se ponovo okrenuo ka njima, Sid je grlila Pata.
Uvek ga je grlila nekako naročito, i to se nije promenilo u ovih deset godina. Zagrlila bi ga čvrsto i žestoko i naglo ga pustila. Klimnuli su glavom jedno drugom i kao da su razmenili neku nemu poruku.
Onda me je pogledala s poluosmehom i izašla kroz zavesu. Pošao sam za njom. Brzo je prošla kroz njišuća vrata odeljenja, želeći da izađe što pre, ali sustigao sam je u hodniku.
„Hej“, rekao sam i lako je dodirnuo po mišici, a ona se okrenula i spustila usne na moje. Zateturao sam se unazad ljubeći je i udario u stalak za infuziju.
Nastavila je da me ljubi, pa sam i ja nju ljubio. Čak i kad sam čuo veseli smeh sa sestrinskog pulta iz hodnika, u glavi mi se vrtelo od zapanjujućeg čuda - usne su nam se savršeno uklapale. Usne stvorene za moje. Nije to lako naći, ako mene pitate.
„To je zbog blizine smrti“, rekao sam zadihano. „Zbog toga se grčevito hvatamo života. Uvek je…“
„Ćuti“, rekla je. „Ne trudi se da kažeš nešto pametno, Hari. Ne sad, važi?“
„Važi?”
„I ne oponašaj Berija Vajta.“
„Uopšte nisam hteo da govorim kao Beri Vajt“, odvratio sam, lako uvređen.

Onda me je još ljubila, ali razboritije, manje grozničavo, manje očajnički, a kad je jedna bolničarka prošla pored nas i kroz smeh dobacila: „Hej, vas dvoje, uzmite negde sobu“, Sid se odmakla od mene.
Stajao sam i gledao je.
„Dolaziš li kući?“, upitao sam je dodirujući joj mišicu. Nije se otrgnula. „Dolaziš li? Dođi kući.
Dođi kući, hoćeš?”
Spustila je pogled. „Videćemo se, važi?” rekla je.
„Je li Džouni dobro?“, upitao sam. „Da li je brine što će asteroid udariti u Zemlju?“
„Nije spominjala asteroide”, rekla je Sid. „Mislim da je više brine globalno zagrevanje.
Promena klime, to joj je sada najveća briga. I Uplakani Anđeli iz Doktora Hua.“
„Đubrad jedna“, rekao sam vatreno.
„Asteroidi - prevazišla je asteroide.“ Sid je uzdahnula. „Ali ti joj nedostaješ.”
„I ona meni nedostaje”, rekao sam. „I ti mi nedostaješ. I kakve god probleme da imamo, rešićemo ih. Zato što sam bez tebe izgubljen.” Zatresao sam glavom. „I uvek ću biti izgubljen bez tebe.”
To je bilo istina, i uvek će biti istina. Zato sam pružio ruke. Mislio sam da će je još jedan poljubac navesti da prelomi.
Ali ona se odmakla i skrstila ruke.
„Idem sad“, rekla je.
Klimnuo sam glavom, pročitao sam znake. Kad je skrstila ruke, video sam da sada više neće biti poljubaca.
I da nema više šta da se kaže.
„Dobro“, rekao sam, a onda osetio paniku kad se okrenula. Stvarno ide. Ali ovog puta nisam pošao za njom.
„Vidimo se“, rekao sam tek da bih nešto rekao, ali nije se okrenula. Samo je podigla levu ruku u znak pozdrava, a to što ju je držala podignutu trenutak duže nego što je neophodno nagoveštavalo je da pokret znači nešto više. Čujem te, volim te, ali sada idem. To sam video u tom pokretu, mada sam se možda samo tešio.
Ali primetio sam da na srednjem prstu leve ruke Sid još nosi burmu. A to sigurno nešto znači, zar ne?
To kako je otišla, kako je mahnula ne okrećući se - to je preuzela pravo iz Kabarea, jednog od njenih omiljenih filmova, iz scene kada Sali Bouls ostavlja čoveka kog je volela i vraća se svom životu. Samo što ona Sali Bouls nije nosila burmu kad je otišla.
A po mom iskustvu, burma unosi razliku kad pokušavaš da odeš. Burma i deca.

dvadeset pet


Lutao sam po praznoj kući.
Bilo je tragova porodice kakva smo bili, arheoloških znakova prethodnog života. U hodniku ružičasti trotinet koji je Džouni prerasla. Džepno izdanje knjige Ljubav je bezveze koju je Pegi pročitala za stolom u bašti, s osetljivim, ćudljivim, zlim i nemrtvim dečakom vampirom na koricama. I posvuda tragovi moje žene.
Njena zimska odeća. Njeni diskovi - Enja, Mejsi Grej, originalna verzija Oklahome, Priča sa zapadne strane i Pevajmo na kiši. Stari brojevi časopisa Gracija i Red. Knjige po kojima su snimljeni njeni omiljeni filmovi. Čokolada, Engleski pacijent i Nepodnošljiva lakoća postojanja. A najviše ih je bilo u kuhinji, u njenom radnom prostoru, u njenom carstvu - bila je puna stvari koje je kupila jer su joj potrebne ili jer su joj se dopale. Od svega toga osećao sam stvarnost njenog doma kao nikad dok je bila ovde.
Našao sam njenu majicu na dnu korpe za rublje i zagnjurio lice u nju. Na grudima majice pisalo je Sočno, i bila je stara i udobna. Osetio sam njen miris i zavrtelo mi se u glavi od čežnje za njom. Nedostajala mi je moja žena. Nedostajala mi je moja kći. Želeo sam svoju porodicu nazad.
A ono prastaro pitanje ponovo me je mučilo, kao kad sam se pitao jesmo li Pat i ja i dalje porodica. Da li se tako računamo? Ako smo samo nas dvojica, da li i dalje možemo da se nazivamo porodicom? Ili je to prevelika reč za dvočlani muški bend?
Želeo sam da verujem da smo i dalje porodica. Ali mislim da nije porodica kad ostanu samo dvoje.
Mislim da je to ono što želimo da budemo, zaista želimo. Ali, iskreno rečeno, mislim da se samo trudimo.

Pat je spavao kad sam stigao u bolnicu.
Bilo je podne, odeljenje je odjekivalo od zveketa kolica s ručkom i punilo se mirisima nejestive hrane, ali Pat je sedeo skljokan u stolici, oborene glave, potpuno iscrpljen.
Pogledao sam Kena. Čuo sam kako mu dah krklja duboko u grudima, ali izgledao je bolje.
Možda samo zbog brijanja, ali više je ličio na sebe.
Pat se promeškoljio i otvorio oči.
„Pođi kući nakratko“, rekao sam mu. „Spusti glavu na svoj jastuk. Dremni malo.“
Dremni malo. Još jedan izraz iz jezika naraštaja mog oca. Uskoro će zauvek nestati. Pat je ustao, protegao se i pogledao Kena.
„Idem samo da popušim.“, rekao je, pa smo izašli iz odeljenja za rak jer je moj dečak crkavao za cigaretom. Ispred staklenih vrata Pat je zatreptao na suncu koje već neko vreme nije video.
„Dobro je proveo noć“, rekao je Pat paleći cigaretu. „Samo jednom sam mu stavio masku. Jedna sestra mi je rekla da ponekad pred kraj bude bolje.“ Zaškiljio je u mene kroz dim cigarete. „Misliš li da je tako?“
Slegnuo sam ramenima. „Ne znam. Mislim da se biva naizmenično bolje i gore. Možda je sada bolje nego ranije, ali na kraju uvek bude gore.“
„Kazao je da mu je tamo žena“, rekao je Pat. „Dot?“
„Da“, rekao sam. „Dot.“

„To me je uplašilo. Bio je ubeđen da je ona tamo. Šta je to bilo? Nekakve halucinacije od lekova? Ili nešto drugo?“
Razmislio sam o tome.
„Voleo bih da mislim da je nešto drugo“, rekao sam.
Neko vreme smo ćutali i mislili o snovima o mrtvima, a kad je Pat popušio cigaretu, vratili smo se unutra.
U stolici koju je Pat danima zauzimao sedeo je neki sredovečni muškarac i gledao Kenovo usnulo lice. Ustao je kad smo ušli i obrisao oči nadlanicom. Bio je nizak, mišićav i preplanuo. Znao sam ko je i pre nego što je progovorio.
„Mik Grimvud“, rekao je, pa smo se rukovali. Po njegovom naglasku nikad ne bih rekao da je odrastao u ovom gradu, u ovoj zemlji.
„Iz Melburna“, rekao sam. „Vaš tata nam je mnogo pričao o vama.“ Svi smo pogledali starca.
Smršavio je, primetio sam sada. Mikovo lice bilo je slika i prilika Kenovog lica iz mladosti, i kad sam video Mika pored očeve postelje, video sam i koliko je Ken izgubio na težini.
„Ima li on pasoš?“, upitao je Mik. Prenerazio sam se. „Pasoš?“
Setio sam se kako sam gledao po fiokama njegovog doma i kako sam video sadržaj tih fioka divljački rasut po podu malog stana.
Jesam li video pasoš među tim ostacima jednog života? Nisam mogao da se setim.
„Ne znam, Mik“, rekao sam. Pat i ja smo se zgledali. Mik je očigledno malo skrenuo od vremenske razlike i tuge. Želeo sam da budem blag s njim. „Ali on je vrlo bolestan“, rekao sam. „Vaš tata je zaista teško bolestan.“
Nestrpljivo je isturio bradu i odjednom postao od glave do pete sin svog oca.
„Znam koliko je bolestan“, rekao je, „i zato me i zanima da li ima pasoš.“ Ken se promeškoljio u snu, a njegov sin je od nemoćnog besa stezao i otvarao pesnice. „Rekao sam mu da redovno produžava pasoš. Rekao sam mu, do đavola.“
„Sad mu je bolje“, rekao je Pat naglo, a ja sam pokušao da ga ućutkam pogledom, kako sam uvek činio. To više ne uspeva. „I čvrst je“, nastavio je moj dečak. „Malo mu je bolje. I sam si to rekao.“
Pokušao sam da sprečim ovu ludost.
„Mik“, rekao sam. „Zaista mislite da je on u stanju da putuje?“
„Ide u jednom pravcu“, rekao je Mik. Tek tada sam shvatio.
Ken najzad ide u Australiju. Ne da tamo živi.
Nego da tamo umre.

Policija je vršila raciju.
Plava svetla vrtela su se na sve četiri strane naselja Nelson i davala postupku veselu, svečarsku atmosferu. Deca su vozikala bicikle po trotoarima i vikala od sreće što ne moraju na spavanje. Stanari su izlazili da gledaju policajce u neprobojnim prslucima kako vrve uz stepenice. Neki pozornici već su stigli na najviši sprat i naređivali da im se otvore vrata. Bili su tačno iznad Kenovog stana. Došli su po Stare Dečake.
U dvorištu su stajala tri policijska automobila i jedna marica, upaljenih disko svetala, parkirani

kako im se svidelo. Izašao sam iz kola i odmah mi je prišao Tajson; zamišljeno mi je onjušio nogu kao da se seća dobrih starih vremena. Debeli kožni povodac sa srebrnim nitnama vukao mu se po zemlji. Potapšao sam ga po glavi i pogledao gore, gde su policajci već zamahivali ovnom za probijanje vrata
„Idemo da potražimo i odlazimo“, rekao sam Patu.
Pošao je sa mnom do Kenovog stana, a Tajson je išao za nama. Još ljudi izlazilo je iz stanova. Nikad nisam video takvo osećanje zajedništva u naselju. Možda je uvek tako kad je policijska racija. Čuli smo kako vrata iznad nas popuštaju. Vriska, vika, psovke. I učtivi aplauz gledalaca sa staza. I klicanje, kad je pravda najzad zadovoljena. Gurnuo sam nepoznati ključ u bravu.
Ja sam pretražio dnevnu sobu, a Pat i Tajson spavaću. Stan je bio mali, ali činilo mi se da Ken u životu nije bacio nijedan list papira. Kopao sam po reklamama za kućnu dostavu sušija, zastakljivanje prozora, pice koje nikad neće jesti, servise za čišćenje koje nikad neće unajmiti, limuzine kojima se nikad neće voziti. Računi za plin, vodu, struju. Svežanj razglednica iz Australije, izuvijanih od starosti, iz vremena kad su ljudi još slali razglednice. A onda fotografija Dot. A onda otrcani koverat, neke čudne boje, plavo-zelene, boje mora.
POTVRDA O SLUŽBI, pisalo je na prednjoj strani, uz njegovo ime, čin i broj. U kovertu požuteli papir. Potvrda o službi. Preleteo sam pogledom po potvrdi, hvatajući pojedinosti. Mesto rođenja - selo - Detford. Okrug - Kent. Zanimanje - metalski radnik. Rok za koji se dobrovoljno prijavljuje - za vreme sadašnje opasnosti. Belezi, ožiljci i rane - ožiljci na kolenima. Žena - Doroti Mod Lilijen GRIMVUD.
Četvrtasti komad plavog papira ispao je na pod. Podigao sam ga. Bakingemska palata, pisalo je. Za jednu osobu, da prisustvuje dodeli. Potpis lorda upravitelja dvora. S ovom propusnicom Dot je ušla da vidi kako se Ken upoznaje s kraljem.
Pat se pojavio na vratima spavaće sobe. „Našao sam“, rekao je mašući pasošem. Tajson je uzbuđeno skakutao oko njegovih nogu, osetivši raspoloženje. Plava svetla treperila su po zidovima. Odozgo su dopirali zvuci nasilja.
„Idemo odavde', rekao sam, a pas je poleteo pre nas.
Izvodili su Stare Dečake. Zastali smo na kraju hodnika i gledali ih kako odlaze, ogromnih glava nalik na kuvana jaja pognutih u porazu i mržnji, s rukama iza leđa, bez trunke otpora u sebi. Pajkani u pancirima žurili su da što pre odu odavde.
„Idi ti“, rekao sam Patu. „Sedi u kola i zaključaj sva vrata. Ja ću doći za minut.“
Pogledao me je, pa krenuo niz stepenice, a pas ga je dahćući sledio. Vrata marice u dvorištu su se otvorila. Jedan Stari Dečak udario je ogromnom obrijanom glavom u krov kad su ga gurnuli unutra. Gledaoci su se zadovoljno nasmejali.
Ustrčao sam na gornji sprat. Hodnik je bio prazan. Plava policijska traka lepršala je preko razbijenih vrata. NE ULAZI, pisalo je. Provukao sam se ispod trake i ušao.
Uz zidove hodnika nizali su se televizori s ravnim ekranima, konzole za video igre, kese za smeće pune Armiranih tašni i odeće, pomodnih telefona i otmenih blekberija. Otvorio sam vrata kupatila. U kadi je bilo još sjajnih crnih kesa. Otvorio sam jednu. Bila je puna kreditnih kartica. Stan je bio riznica ukradene robe, Aladinova pećina plena.
Pogledao sam preko ramena. Kroz otvorena vrata video sam da plavih svetala više nema. Vrata su se zatvarala po zgradi. Glasovi su jenjavali. Deca su poslana na spavanje.
Ušao sam dublje u stan.

Tamo je bilo još više robe. Još blaga, kojekakvog đubreta, ili makar proizvoda koji se ne prodaju lako. Novčanik u kome je samo slika nasmejanog deteta. Veliki zlatni roleks kojem sekundara

posrće pa se vidi da je lažnjak. A na vrhu kante za otpatke natrpane plastičnim tašnama, ručnim satovima s gumenim kaiševima i staromodnim video plejerom veličine kofera, našao sam kutiju koju sam tražio.
Kutiju boje vina, obrubljenu zlatom. Dovoljno malu da stane na dlan.
Uzeo sam je. Pritisnuo sam kopču i otvorio je. Gornja polovina bila je postavljena belom svilom, a iznad grba s lavom i jednorogom sitnim crnim slovima pisalo je snabdevač krune. Ispod toga stajali su ime i adresa. Dž. R. Gont i sin, Ulica Konduit 60, London.
U donjem delu kutije, prikačen skerletnom trakom na prašnjavom purpurnom somotu, ležao je Viktorijin krst.
Za hrabrost, pisalo je. Zatvorio sam kutiju i okrenuo se. Pajkan me je ščepao za grlo i snažno me gurnuo.
Uleteo sam u gomilu plejera i udario potiljkom u kućni bioskop. Pajkan me je zgrabio za grudi košulje i povukao me na noge. Uneo mi se u lice i ostao tako dok je otvarao kutiju. Osećao sam njegov pancirni prsluk kao zid između nas. I video sam da je otprilike mojih godina. Zurio je u orden neko vreme, a onda je pogledao mene.
„Ovo pripada vama?“ rekao je.
Odmahnuo sam glavom. „Mom prijatelju“, rekao sam.
„Porazgovaraćemo o tome u stanici.“
Onda su se vrata spavaće sobe naglo otvorila i vrišteći je uletela neka starica s palicom za bejzbol.
Zamahnula je da udari pajkana u glavu i on se za dlaku izmakao. Palica je smrskala ekran ogromnog televizora. I dalje vrišteći iz sveg glasa, starica je ponovo zamahnula palicom.
Majka Starih Dečaka. Oni vole svoju staru majku.
Onda sam izleteo iz stana koliko su me noge nosile, s ordenom u džepu, ostavivši pajkana u neprobojnom prsluku i babu s palicom za bejzbol da se rvu među onim beskorisnim blagom.

Bila je noć, sedeli smo u polumraku odeljenja, zavese su bile navučene oko kreveta, a Mik je govorio tiho da ne uznemiri usnule. Ken je sedeo u krevetu, s rukama sklopljenim na grudima. Disanje mu je zvučalo kao vetar.
„Odvezeš se sto kilometara od Melburna“, rekao je Mik, „i preko mosta kod San Rema pređeš na Filipovo ostrvo.“
„To je mesto za ribu i krompiriće“, reko je Ken.
Mik je klimnuo glavom. „San Remo ima veliku ribarsku flotu, tata. Tamo prave najbolju ribu s krompirićima na svetu.“
Ken je klimnuo glavom, zadovoljan. Mik je nastavio.
„Na Filipovom ostrvu pingvini izlaze iz vode tek predveče, da bi izbegli grabljivce. Ali čim padne mrak, oni krenu iz mora, masa pingvina, više pingvina nego što možeš da zamisliš, tata, izlaze iz mora i idu preko plaže na dine i u svoje jame. Hiljade pingvina, tata, hiljade pingvina svake noći izlaze iz mora i šetaju po plaži Samerlend.“
Ken se nasmejao na tu pomisao, a smeh se preobrazio u kašalj. Klimnuo sam Patu, pa smo izašli dok je Mik stavljao ocu masku za kiseonik. Postao je vrlo vešt u tome. Kad smo se našli s druge strane zavese, Pat me je pogledao. Nije želeo da ode.
„Biće sve u redu“, rekao sam. „Sad mu je tu sin.“

dvadeset šest


Odvezao sam ih na aerodrom.
Starac je sedeo na suvozačkom mestu, besprekoran u blejzeru i košulji s kravatom, mada se činilo da odeća sada visi na njemu. Ali tog dana disao je dobro i lako, i bio je glatko obrijan. Miris old spajsa ispunio je kola. Bio je sav nagizdan.
S vremena na vreme kuckao je po limenci s duvanom u džepu blejzera, ali nije pokušao da zapali. Pomislio sam kako verovatno čeka da se ukrca u avion.
Mik je dremao na zadnjem sedištu, još umoran od puta ovamo. Pat i Sing Rana sedeli su levo i desno od njega, a kad smo se približili aerodromu krivili su vratove da vide avione na nebu.
Kvantas je sve odlično organizovao. Bocu s kiseonikom. Invalidska kolica. Ljupku devojku s Melburnom u glasu i suncem u kosi. Ken je na sve samo mahnuo rukom, mada je već bio prilično slab i kretao se sporo. Onog starog gegavog mornarskog koraka odavno više nije bilo, i mogao je da hoda samo ako čvrsto drži sina podruku.
Porodica nas je čekala kod pulta za čekiranje. Ijan i Trejsi neprestano su se osmehivali. Njihovi partneri i razna deca i unuci češali su prstenove u pupku i prazno zurili u mobilne telefone, želeći iz sve snage da su negde drugde, bilo gde. Stavili su bebu Kenu u naručje. On joj se divio trenutak-dva, a onda je vratio.
„Tata“, rekla je Trejsi i zagrlila oca. „O, tata!“
Ken se blago odmakao i pogledao svoju savijenu kartu za ukrcavanje.
„Zamalo da zaboravim“, rekao je pa posegao u džep u kom je držao duvan. Izvadio je malu kutiju boje vina. Svi smo ga gledali kako je otvara i poslednji put gleda svoj Viktorijin krst. Onda ga je dao Patu.
„Hvala“, rekao je dečak i pažljivo uzeo starčev orden kao da je ptičje gnezdo puno jaja.
Trejsi je zurila u mog sina kao da bi mu rado iščupala srce i jetru. Kad je progovorila, glas joj je podrhtavao od besa.
„Glupi starče“, rekla je. „Imaš li ti predstavu koliko to vredi?“
Ken joj se osmehnuo. Nije rekao: „Imaš li ti?“, ali njegov pogled je to govorio.
Zanemela je. Ali samo na trenutak. „Mogao bi kuću da kupiš za ono što bi dobio na aukciji“, rekla je jarosno buljeći u Pata. Na trenutak sam pomislio da će se baciti na njega.
„Ali ja ga nikad neću prodati“, rekao je Pat i spusti orden u džep blejzera.
Ken je odmahnuo glavom kao da uopšte nije važno šta će Pat učiniti s ordenom. On je samo želeo da ga da Patu.
„Idemo“, rekla je Trejsi svom tupoglavom plemenu. „Idemo kući.“ Osvrnula se i pogledala oca.
„I nadam se da će te izujedati besan pingvin, budalo matora.“ Ken se cerekao dok su odlazili.
Otpratili smo ih do šaltera za međunarodne odlaske, gde su bili dugi redovi. Sve vreme držeći se za Mika, Ken je škiljio u svoju kartu za ukrcavanje i gladio je palcem i kažiprstom, mada joj nije trebalo dalje ravnanje. Sing Rana je izvadio paket umotan u papir i dao ga Kenu. Osetio sam miris kajenskog bibera i kurkume nepalskih kolačića od krompira.
„Alu čop“, klimnuo je glavom Ken. „Prava stvar.“
Nije se rukovao sa svojim prijateljem. Nije se rukovao ni sa nama. Stajali smo tako trenutak-

dva, ne znajući šta da kažemo ili uradimo, i slušali službenike obezbeđenja kako s dosadom izvikuju naređenja, a onda je Ken krenuo s dve male reči.
„Vreme je“, rekao je. I tako su otišli.
Gledali smo ih neko vreme kako se pomeraju u vijugavom redu. Onda smo gledali Mika kako sprovodi oca kroz zamršene postupke savremenog putovanja i pomaže mu da se izuje i izvuče kaiš. Zatim je Ken prošao kroz detektor za metal i aktivirao ga. Jedan mladić se strogo mrštio na njega vadeći mu limenku s duvanom iz džepa. Ken je ponovo prošao kroz detektor, sam, s rukama podignutim kao u znak predaje. Posle toga više ih nismo videli. Ali nas trojica, Pat, Sing Rana i ja, ostali smo na aerodromu, jer smo i bez dogovora znali da nigde ne bismo radije bili.
Dva sata kasnije bili smo na terasi, a čitav aerodrom širio se pred nama iza velikih staklenih zidova.
Pat mi se okrenuo s osmehom.
„Vidi“, rekao je. „To je on.“
Ka nama se kretao beli avion s crvenim repom. Dok je klizio ka poletnoj pisti pročitao sam slova na boku. Kvantas - duh Australije, pisalo je. Na crvenom repu bila je bela linija, a kad se avion približio video sam da je to silueta kengura, vitkog kao trkački pas.
Avion se okrenuo i kretao se uporedo s terasom jedno minut, ne više, smeštajući se u red drugih aviona koji su čekali pred pistom. I video sam ga.
Na sedištu uz prozor, pored sina. Mik se okrenuo i rekao nešto ocu, a starac je sa zakašnjenjem zakopčao sigurnosni pojas.
Pozvao sam ga po imenu, svestan da je to glupo, znajući da me ne može čuti.
Krenuo sam duž staklenog zida terase, u početku uporedo s avionom, a onda je avion ubrzao.
Baš pre nego što sam stao, Ken se okrenuo i pogledao kroz prozor.
Nije me opazio, ali ja sam video kako mu kasno popodnevno sunce obasjava naočari i pretvara ih u zlatne lopte. Smešio se.
Onda sam, baš pre nego što mi se avion izgubio iz vida, kad sam stigao do kraja staklenog zida, video kako se starac naslanja i udiše.
Nije hvatao dah onako kako sam ga noćima gledao u bolnici - plitko, grčevito, očajnički. Ne, uopšte nije bilo tako. Udahnuo je kao da ima sve vreme sveta. Video sam ga kako udiše, i video sam kako izdiše, glave lako nagnute prema prozoru, s naočarima i dalje zlatnim od sunca, lako nasmešen.
Izgovorio sam njegovo ime poslednji put, dlanovima naslonjen na staklo. I gledao sam ga kako odlazi.

Kad je počeo vatromet, sedeo sam za radnim stolom.
Dugačka pukotina sporo se otvorila na nebu, nalik na letnju munju. Pogledao sam kroz prozor svoje sobice i vratio se scenariju. Tu nešto nije bilo u redu.
Iako ne bih smeo da se žalim, mučio sam se sa serijom Pozornik Filt, nepravedni pajkan. Zarada je bila dobra, gledanost je rasla, a moj posao nije bio težak. Ali srce mi je bilo teško kao kamen od svih tih policajaca alkoholičara što se muče s bivšim ženama i odrođenom decom.
Zar nema nijednog policajca u toj stanici koji će popiti samo jednu čašu australijskog vina i onda otići kući da spava pored svoje žene? Zar u zapadnom svetu nema policajca, u uniformi ili u civilu, koji može da popije samo pivo-dva i vrati se kući na vreme da deci pročita priču pred spavanje? Može li pajkan da se razvede a da se ne propije? Zašto je tako teško biti obično, svakodnevno dobar?

Ponovo letnja munja.
Dugačko sporo cepanje neba, a za njim erupcija zvezda. Čuo sam glasove s ulice. Ljudi su izlazili iz kuća da vide. Stao sam na prozor.
Video sam da nebo plamti od eksplozija svetlosti. Rakete koje lete uz sladunjavo šištanje i prskaju u oluju boja. Vatrene pruge koje su uzletale zapanjujućom brzinom, a onda se sporo rušile u predivna umiruća svetla. Visoko iznad Siti rouda, vatromet je prekrivao letnje nebo.
Onda sam čuo brujanje dizel-motora, pogledao dole i video crni taksi ispred kuće i njihove senke. Treskale su vratima, vadile prtljag, plaćale. Čuo sam glas svoje kćeri kako nešto pita i glas njene majke kako joj odgovara. A visoko iznad nas vatromet je prštao kao da su sve zvezde na nebesima oživele na jedan kratki blistavi savršeni trenutak.
Potrčao sam niz stepenice kao bez duše i stigao u prizemlje baš kad se Džouni pojavila na vratima. Stajali smo i zurili jedno u drugo.
Moja kći se nesigurno nasmešila i video sam da više nema onog vampirskog osmeha. Jedan prednji zub sasvim joj je izrastao, a drugi ga je sustizao. Ona raste.
„Zdravo, lepotice“, rekao sam.
„Jesi li video?“, upitala me je Džouni uzbuđeno. „One boje? Na nebu?“
Klimnuo sam glavom i podigao pogled ka onome što je Sing Rana priredio za vreme pauze za

čaj.


„Neverovatno“, rekao sam.
Uzeo sam je za ruku pa smo izašli da sačekamo moju ženu kad smo čuli njene korake pred

vratima. Onda je Sid stala ispred mene i spustila kofer.
Uputila mi je poluosmeh.
Možda malo više od poluosmeha.
Uzeo sam je u naručje i voleo njeno lice, samo sam ga voleo, i znao sam da ću ga doveka voleti, da ću ga gledati kako stari i neću ga voleti ništa manje nego večeras.
Usne su nam se lako dodirnule. I dalje su se savršeno uklapale. Oslonila je čelo na moje.
„Šta te je toliko zadržalo?“ upitao sam je.
Sid je tiho uzdahnula. „Na Finčli roudu je paklena gužva“, rekla je.
Onda se naša kći ugurala između nas, uzela nas za ruke i povukla nas ka vratima. Nebo su i dalje šarale boje, a naša devojčica nas je vukla svom snagom, nestrpljiva da nam pokaže čudesa sveta.