Pogodi ko sam - Džejms Ozvald

Dok se smrt i nasilje nadvijaju nad gradom u kojem zemaljski zakoni ne važe, detektiv Maklejn moraće da zakorači u neobjašnjivu misteriju. Jedino ako prihvati neverovatnu činjenicu da je drevno zlo pušteno na slobodu, biće u stanju da ga zaustavi.
Edinburška policija opravdano će biti zadovoljna kada za manje od dvadeset četiri časa bude pronađen ubica uglednog gradskog biznismena – počinilac je presudio sam sebi i tako ih poštedeo istrage i suđenja. Međutim, monstruozni čin koji se odigrao nad sličnom žrtvom nekoliko dana kasnije, baciće potpuno novo svetlo na slučaj.

DŽEJMS OZVALD autor je serije trilera o škotskom detektivu Maklejnu. Prva dva naslova iz ove serije nominovana su za prestižnu nagradu CWA Debut Dagger Award. Takođe je autor nekoliko romana epske fantastike,kao i niza kratkih priča i stripova.. Danas živi na obroncima Fife u Škotskoj, gde na ogromnom imanju, noći posvećuje pisanju, a usput se bavi ovčarstvom i uzgajanjem planinskih grla.

Ova knjiga štampana je na prirodnom recikliranom papiru od drveća koje raste u održivim šumama. Proces proizvodnje u potpunosti je u skladu sa svim važećim propisima Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja Republike Srbije.


Mojim roditeljima, Dejvidu i Džulijet
Želeo bih da ste tu da podelite sve ovo sa mnom.

1

Nije trebalo da se zaustavi. Slučaj nije njegov. Nije čak ni na dužnosti. Inspektor Entoni Maklejn ipak nije mogao da odoli tim bleštavim plavim svetlima, kombiju istražitelja i pozornicima koji ograđuju prostor trakom.
Odrastao je u ovom kraju, u bogatom delu grada s porodičnim kućama okruženim prostranim ograđenim baštama. Ovde žive stare i imućne porodice, koje umeju da se zaštite. Teško ćete videti skitnicu da tumara ovim ulicama, a kamoli kakav ozbiljan zločin. Pa ipak, sada su pred ulazom jedne poveće kuće stajala dva patrolna vozila, dok je jedan pozornik razmotavao plavo-belu traku. Prilazeći mu, Maklejn izvadi svoju legitimaciju.
“Šta se dešava?”
“Ubistvo, gospodine. To je sve što su mi rekli.”
Pozornik priveza jedan kraj trake i pređe na drugi. Maklejn podiže pogled ka zakrivljenom šljunkovitom prilazu kuće. Na pola puta bio je parkiran istražiteljski kombi, širom otvorenih vrata, dok je grupa uniformisanih policajaca prelazila travnjak spuštenog pogleda, korak po korak, u potrazi za tragovima. Neće škoditi da baci pogled, a možda će im biti i od pomoći. Na kraju krajeva, poznaje ovaj kvart. Sagnuo se ispod trake i krenuo ka prilazu.
Uglancani crni bentli caklio se na večernjem svetlu pored izanđalog belog kombija. Kraj njega je jedan rđavi stari gord mondeo dodatno kvario utisak. Maklejn poznaje taj automobil i vrlo dobro poznaje njegovog vlasnika. Glavni inspektor Čarls Dugid nije njegov omiljeni nadređeni. Ako je on zadužen za istragu, biće da je nastradao neko važan. To objašnjava i veliki broj pozornika.
“Šta ćeš ti ovde?”
Maklejn se okrenu ka poznatom glasu. Dugid je znatno stariji od njega, nesumnjivo je prešao pedesetu; seda kosa – nekada riđa – beše proređena, a lice rumeno i izborano. S belim papirnim kombinezonom navučenim do struka i zavezanim u čvor ispod oklembešenog stomaka, odavao je utisak čoveka koji je izašao na pljugu.
“Prolazio sam komšilukom i video patrolna kola na stazi.”
“Pa si pomislio da zabodeš nos, je li? Šta ti uopšte radiš ovde?”
“Nije mi bila namera da vam se mešam u istragu, gospodine. Jednostavno – odrastao sam u ovom kraju i pomislio sam da bih mogao da pomognem.” Dugid glasno uzdahnu i teatralno slegnu ramenima.
“U redu onda. Kad si već tu, budi od koristi – popričaj s onim tvojim prijateljem patologom. Vidi kakve je blistave zaključke doneo ovoga puta.” Maklejn krenu ka vratima, ali ga Dugid zaustavi, zgrabivši ga čvrsto za ruku.
“Izveštaj ćeš podneti meni. Nemoj da šmugneš pre nego što ovde završimo.”
Nakon blage gradske tmine, unutrašnjost kuće bila je gotovo neprijatno bleštava. Maklejn je u veliko predsoblje ušao iz malog ali prostranog hodnika. Unutra je, u opštoj gunguli, grupa islednika u belim papirnim kombinezonima nanosila prah za otkrivanje otisaka i fotografisala. Nije stigao da napravi više od nekoliko koraka kada mu jedna razbarušena mlada žena pruži beli smotuljak. Nije mu bila poznata; neki novopridošli član tima.
“Bolje navucite ovo ako nameravate da uđete unutra, gospodine.” Kratko pokaza palcem iza sebe, ka otvorenim vratima u dnu hodnika. “Pravi rusvaj. Ne želite da uništite svoje odelo.”
“Ili da ugrozim dokaze.” Maklejn joj zahvali, navuče papirni kombinezon i plastične navlake za cipele i krenu ka vratima, držeći se izdignute staze koju su islednici postavili preko lakiranog parketa. Začuvši prigušene glasove, Maklejn zakorači u sobu.
Bila je to gospodska biblioteka, u kojoj zidovi behu prekriveni knjigama sa kožnim povezima poređanim na police od tamnog mahagonija. Između dva visoka prozora nalazio se jedan starinski sto na kojem nije bilo ničega izuzev beležnice i mobilnog telefona. Dve visoke kožne fotelje behu smeštene sa obe strane kitnjastog kamina, okrenute ka njemu. Na levoj je bilo samo nekoliko komada odeće, pažljivo složenih preko naslona za ruke. Maklejn pređe preko sobe i stade ispred druge fotelje, u kojoj je sedela prilika koja mu istog trena zaokupi pažnju. Naborao je nos usled odurnog vonja.
Čovek u fotelji izgledao je gotovo smireno. Šake mu behu položene na naslone, a stopala ovlaš razdvojena na podu. Bledog lica, zurio je ukočenim pogledom pravo ispred sebe. Iz zatvorenih usta mu se niz bradu slivala crna krv i Maklejn isprva pomisli da nosi kakav tamni, plišani kaput. Potom ugleda creva, sjajne, plavkastosive spirale koje su klizile na persijski tepih. Ni pliša, ni kaputa. Dve prilike obučene u belo čučnuše kraj njih, naizgled nevoljne da polože kolena na krvlju natopljeni tepih.
“Blagi bože.” Maklejn prekri usta i nos zbog oštrog zapaha krvi i još snažnijeg vonja ljudskog gnoja. Jedna prilika se okrenu i on prepozna Angusa Kadvaladera, gradskog patologa.
“Toni – i ti si došao na žurku?” Ustao je i pružio nešto klizavo svojoj pomoćnici. “Trejsi, ponesi ovo, molim te.”
“Barnabi Smajd.” Maklejn se približi.
“Nisam znao da ga poznaješ”, reče Kadvalader.
“O, da. Poznavao sam ga. Površno, nisam nikada bio ovde. Ali, gospode bože, šta mu se desilo?”
“Zar te Dagvud nije uputio?”
Maklejn se osvrnu oko sebe, očekujući da vidi glavnog inspektora kako žmirka na pomen svog nadimka. Ipak, osim pomoćnice i preminulog, bili su sami u sobi.
“Zapravo, nije mu baš bilo drago što me vidi. Opet misli da nameravam da mu ukradem slučaj.”
“Pa, nameravaš li?”
“Ne. Krenuo sam kod bake. Primetio sam kola...” Spazivši smešak na patologovom licu, Maklejn ućuta.
“Kako je Ester, kad smo kod toga? Ima li poboljšanja?”
“Ne baš, nema. Videću je posle. Pod uslovom da ne zaglavim ovde.”
“Pitam se šta bi rekla na ovu zbrku.” Kadvalader mahnu krvavom rukavicom u pravcu onoga što je nekada bilo čovek.
“Nemam predstavu. Sigurno nešto jezivo. Vi patolozi ste svi isti. Reci mi šta se dogodilo, Anguse.”
“Koliko mogu da ocenim, nije bio vezan niti sputan, što znači da je bio mrtav kada se ovo dogodilo. Međutim, vrlo verovatno je bio omamljen srce mu je i dalje kucalo u trenutku kada je rasporen; previše je krvi da bi bilo drukčije. Znaćemo kada stigne toksikološki izveštaj. Zapravo, veći deo krvi je od ovoga.” Patolog pokaza na labavo crveno parče kože kojom beše obavijen vrat ubijenog. “Sudeći po mlazu krvi koji je štrcnuo preko njegove noge i bočnog dela fotelje, to je učinjeno nakon što su mu izvađena creva. Pretpostavljam da je ubica želeo da ih ukloni dok je prčkao unutra. Izgleda da su svi veći unutrašnji organi na mestu, nedostaje samo deo slezine.”
“Ima nešto u ustima, gospodine”, reče pomoćnica i pridiže se uz negodujuće krckanje kolena. Kadvalader viknu fotografu da dođe, nakon čega se sagnu i zavuče prste među usne ubijenog, razdvojivši mu vilicu. Uvukao je prste u njegova usta i izvukao nekakvu ljigavu crvenu masu. Maklejn oseti kako mu žuč navire u grkljan i potrudi se da ne povrati dok je patolog prinosio organ svetlu.
“Eto ga! Izvrsno!”
Noć se već bila spustila kada je Maklejn izašao iz kuće. U gradu nikada ne padne potpun mrak; preveliki broj uličnih svetiljki posipa tanak sloj smoga paklenim narandžastim sjajem. Ali barem je zagušljiva avgustovska vrelina iščezla i ostavila za sobom svežinu koja mu je prijala nakon vonja iz kuće. Cipele su mu krckale po šljunku dok je dizao pogled ka nebu, očajnički tražeći zvezde ili razlog zbog kojeg bi neko rasporio starca i nahranio ga sopstvenom slezinom.
“Pa?” Odmah je prepoznao glas, osetivši opori miris užeglog duvanskog dima. Maklejn se okrenu ka glavnom inspektoru Čarlsu Dugidu. Ratosiljavši se kombinezona, ponovo je na sebi imao preveliko odelo, po kojem je poznat. Maklejn je, čak i na prigušenom svetlu, video svetlucave pečate na mestima gde je tkanina izbledela nakon toliko godina.
“Najverovatniji uzrok smrti je ogroman gubitak krvi, vrat mu je prerezan od uha do uha. Angus... dr Kadvalader smatra da je smrt nastupila kasno po podne, ili predveče. Između četiri i sedam. Kako žrtva nije bila vezana, najverovatnije su je omamili. Znaće više kada dobije toksikološki nalaz.”
“Sve to znam, Maklejne. Imam i ja oči. Pričaj ti meni o Barnabiju Smajdu. Ko bi želeo da ga onako raspori?”
“Nisam baš najbolje poznavao gospodina Smajda. Bio je povučen. Danas sam prvi put kročio u njegovu kuću.”
“Ali si kao dečak, pretpostavljam, krao jabuke iz njegove bašte?” Maklejn se ugrize za usnu i oćuta. Navikao je da ga Dugid bocka, ali ne vidi zbog čega bi morao to da trpi dok pokušava da mu pomogne.
“Dakle, šta znaš o čoveku?”, upita Dugid.
“Bio je bankar, sada verovatno u penziji. Negde sam pročitao da je donirao nekoliko miliona za novo krilo Narodnog muzeja.”
Dugid uzdahnu i štipnu vrh svog nosa. “Nadao sam se nečemu korisnijem. Zar ne znaš ništa o njegovom društvenom životu? O prijateljima, neprijateljima?”
“Ne baš, gospodine. Ne. Kao što rekoh, penzionisao se, bilo mu je najmanje osamdeset godina. Ne krećem se baš u tim krugovima. Baka ga je bolje poznavala, ali trenutno ne može da pomogne. Imala je moždani udar, znate.” Dugid šmrknu. “Onda mi nisi ni od kakve koristi. Hajde, čistac. Vrati se svojim prijateljima bogatašima i uživaj u slobodnoj večeri.” Okrenuo se i krenuo ka grupi pozornika koji su pušili zbijeni jedan do drugog. Maklejn bi ga rado pustio, ali se setio inspektorovog upozorenja.
“Želite li da vam pripremim izveštaj, gospodine?”, viknu ka Dugidu koji mu je okrenuo leđa.
“Neka hvala.” Dugid se okrenu na peti, mrkog lica, čkiljeći od odsjaja uličnih svetiljki. “Ovo je moja istraga, Maklejne. A sada – odjebi sa mog uviđaja!”

2

Zapadna opšta bolnica osećala se na bolest; na onu mešavinu dezinfekcionih sredstava, toplog vazduha i ispuštenih telesnih tečnosti koja vam ostane u odeći ako unutra provedete više od deset minuta. Prepoznavši ga, medicinske sestre na ulazu se osmehnuše i klimnuše glavom, puštajući ga da prođe bez reči. Jedna je Barbara, druga Heder, ali proklet bio ako se seća koja je koja. Ne može da razluči jer nikada nisu dovoljno dugo razdvojene, a da bulji u malene značke na njihovim grudima prosto je neprijatno.
Maklejn je hodao beživotnim hodnicima tiho koliko mu je dozvoljavao škripavi pod od linoleuma; kraj muškaraca koji se gegaju u tankim, bolničkim košuljama, držeći čvrsto artritičnim kandžama svoje pokretne stalke za dijalizu; kraj užurbanih sestara koje jure od jednog hitnog slučaja do drugog; kraj bledih pripravnika koji izgledaju kao da će se srušiti od iscrpljenosti. Toliko dugo već dolazi ovde da je na sve to odavno oguglao.
Odeljenje koje je tražio nalazilo se u mirnom kraju bolnice, ušuškanom od halabuke. Soba je bila fina, s pogledom na ušće. To mu se oduvek činilo pomalo glupavo. Bilo bi prikladnije da ovde smeštaju ljude koji se oporavljaju od teških operacija ili nečeg sličnog. Umesto toga, u njemu borave pacijenti koje je briga i za pogled i za mir. Da sačuva žamor koji je dopirao izdaleka, ukleštio je aparat za gašenje požara između vrata i zakoračio u polumrak.
Ležala je izdignuta na jastučićima, očiju sklopljenih kao da spava. Od njene glave polazile su žice do monitora koji je kraj kreveta kuckao u sporom, ravnomernom ritmu. Iz jedne cevčice kapala je bistra tečnost u njenu izboranu ruku prekrivenu staračkim pegama, dok joj je jedan tanki, beli merač pulsa bio prikačen za sasušen prst. Maklejn je prineo stolicu i seo, uzimajući slobodnu šaku svoje bake, zagledan u nekada ponosno lice puno života.
“Sreo sam Angusa danas. Pitao je za tebe.” Govorio je tiho; više nije siguran da ga čuje. Šaka joj beše hladna koliko i sama soba. Izuzev mehaničkog podizanja i spuštanja grudnog koša, njegova baka bila je sasvim mirna.
“Koliko si već ovde? Osamnaest meseci?” Obrazi su joj bili sasušeniji od njegove prethodne posete, a kosa loše ošišana, zbog čega joj je čitava glava bila kao u kostura.
“Do sada sam mislio da ćeš se probuditi i da će sve biti kao pre. Više nisam tako siguran. Kakav bi život imala i da se probudiš?”
Nije odgovorila; nije čuo njen glas više od godine i po. Od one večeri kada ga je pozvala i rekla da se ne oseća dobro. Seća se ambulante, lekara, zaključavanja prazne kuće. Ali ne seća se njenog lica kada ju je zatekao onesvešćenu u fotelji kraj kamina. Meseci su je istrošili; posmatrao je kako vene sve dok nije postala senka žene koja ga je odgajila od njegove četvrte godine.
“Ko je uradio ovo? Mislim, stvarno.” Maklejna trgnu buka i on se okrenu. Na vratima je stajala medicinska sestra i pokušavala da skloni aparat za gašenje požara. Zbunjena, osvrnula se po sobi i ugledala ga.
“Gospodine Maklejne, oprostite. Nisam vas videla.”
Blag zapadnjački naglasak, bledo lice i kratka jarkocrvena kosa. Nosila je uniformu sestre sa ovog odeljenja i Maklejn beše uveren da joj zna ime. Džejn, ili Dženi, ili neko slično. Pomislio je kako zna imena skoro svih sestara u bolnici, bilo zbog poslovnih, bilo zbog privatnih poseta ovom mirnom malom odeljenju. Ali ni za živu glavu ne može da se seti njenog.
“U redu je”, reče i pridiže se. “Krenuo sam.” Okrenuo se ka nesvesnoj prilici i pustio njenu hladnu šaku. “Doći ću uskoro opet, bako. Obećavam.”
“Znate li da jedino vi redovno dolazite u posete”, reče sestra. Maklejn se osvrnu po sobi, preletevši pogledom preko ostalih kreveta s nemim i nepomičnim pacijentima. Jezivo, na neki način. Kao red za mrtvačnicu. Strpljivo čekaju crnog kosača.
“Zar nemaju porodice?”, upita pokazavši glavom na ostale pacijente. “Naravno, ali ne dolaze u posete. Dolaze u početku. Nekada ih svakodnevno posećuju nedelju-dve. Ponekad i čitav mesec. Međutim, s vremenom razmaci postanu sve veći. Evo, gospodina Smita niko nije posetio od maja. Ali vi ste ovde svake nedelje.”
“Ona nema nikog drugog.”
“Ipak... Ne bi svako to činio.”
Maklejn nije znao šta da odgovori. Istina, posećuje je kad god može, ali se ne zadržava. Nije kao njegova baka, koja je osuđena da ostatak života provede u ovom tihom paklu.
“Moram da idem”, reče i krenu ka vratima. “Oprostite zbog aparata za gašenje požara.” Zastao je i podigao ga nazad na kuku u zidu. “I hvala vam.”
“Zbog čega?”
“Zbog toga što brinete o njoj. Mislim da biste joj se dopali.”
Taksi ga je ostavio na kraju prilaza. Maklejn je neko vreme stajao na svežem večernjem vazduhu, posmatrajući kako se raspršava dim iz auspuha automobila koji se udaljavao. Jedna mačka samouvereno je koračala stazom dvadesetak metara od njega, ali se iznenada zaustavila, kao da je shvatila da je neko posmatra. Okrenula je uglađenu glavu levo pa desno, osmatrajući oštrim pogledom okolinu sve dok ga nije spazila. Uočivši i procenivši pretnju, sela je nasred puta i počela da liže šapu.
Oslonio se na najbliže drvo u drvoredu i zagledao se. Ulica je obično, najblaže rečeno, tiha; u ovo doba gotovo se ništa ne čuje. Samo ga je tihi huk grada u pozadini podsećao da se život nastavlja. Krik neke životinje u daljini prenu mačku pa prestade da liže šapu. Pogledala je Maklejna, znatiželjna odakle je došao taj zvuk, nakon čega je odšetala i nestala, lagano preskočivši zid obližnjeg vrta.
Okrenuvši se ka stazi, Maklejn se našao ispred pustog zdanja bakine kuće, čiji tamni prozori behu prazni koliko i staričino upalo lice. Oči sklopljene u večnoj tmini. Bolničke posete dužnost su koju je rado preuzeo, dok su ovi dolasci teška obaveza. Odavno nema kuće u kojoj je odrastao; život je isisan iz ovog mesta, kao što je nesumnjivo isisan i iz njegove bake. Nije ostalo ništa osim kamenih kostiju i gorkih uspomena. Skoro pa je poželeo da se mačka vrati; svako društvo bi mu dobro došlo. Ipak, svestan je da, zapravo, samo okleva. Došao je zbog posla, mogao bi i da počne.
Ulazni hodnik bio je preplavljen poštom koja je neprekidno stizala čitave nedelje. Maklejn je pokupi i ponese u biblioteku. Iako je većina nameštaja bila prekrivena belim čaršavima, doprinoseći zlokobnoj atmosferi kuće, bakin radni sto ostao je netaknut. Proverio je poruke na telefonskoj sekretarici i izbrisao reklamne ponude bez preslušavanja. Verovatno bi trebalo da je isključi, ali nikad se ne zna hoće li neki stari porodični prijatelj pozvati. Reklamnu poštu ubacio je pravo u korpu za otpatke, koju će očito morati uskoro da isprazni. Ne sme da zaboravi da dva pristigla računa prosledi advokatima koji vode bakine poslove. Još malo da obiđe i moći će da krene kući. Možda se čak i naspava.
Maklejn se nikada nije plašio mraka. Možda zbog toga što su monstrumi došli kada je imao četiri godine i odveli njegove roditelje. Preživeo je još tad ono najgore. Tama ga nakon toga nije plašila. Pa ipak, uhvatio je sebe kako pali svetla da ne bi morao da bude u mraku. Kuća je velika, daleko veća od onoga što je potrebno jednoj starici. Većina susednih kuća pretvorena je u po barem dva stana, ali ova se i dalje držala, okružena prostranom ograđenom baštom. Pitaj boga koliko vredi; eto još jedne obaveze o kojoj će morati da brine kada za to dođe vreme. Osim ako njegova baka nije ostavila sve kakvom dobrotvornom društvu koje brine o mačkama. To ga uopšte ne bi iznenadilo – ličilo bi na nju.
Zastao je i posegao za prekidačem. Shvatio je da je prvi put pomislio na posledice njene smrti. O mogućnosti da će umreti. Naravno, ta pomisao je sve vreme tu, vreba u podvesti, ali je tokom svih ovih meseci, koliko je posećuje u bolnici, mislio da će na kraju doći do nekog poboljšanja. Danas je, iz nekog razloga, konačno prihvatio da se to neće dogoditi. A to je ujedno i tužno i neobično umirujuće.
Utom primeti gde se nalazi.
Iako spavaća soba njegove bake nije najveća u kući, verovatno je veća od čitavog Maklejnovog stana u Njuingtonu. Zakoračio je u sobu i prešao šakom preko kreveta koji je i dalje bio prekriven posteljinom u kojoj je spavala večeri uoči moždanog udara. Otvorio je ormane s odećom, koju ona više nikada neće obući, nakon čega je prešao u drugi deo sobe, do spavaćice od japanske svile položene preko stolice ispred toaletnog stočića. U jednoj četki za kosu nalazile su se vlati kose; dugačke bele niti koje su svetlucale na jarkom žućkastobelom odsjaju svetala u starinskom ogledalu. S jedne strane ogledala nalazio se mali srebrni poslužavnik na kome behu poređane bočice s mirisima, dok su s druge strane stajale dve fotografije uokvirene kitnjastim ramovima. Ovo je najintimniji prostor njegove bake. Dolazio je ovde i ranije, kada su ga kao malog slali po nešto ili kada bi projurio do kupatila da mazne sapun, ali nikada se nije zadržavao, nikada nije obraćao pažnju. Bio je pomalo uznemiren, ali istovremeno i opčinjen činjenicom da se tu nalazi.
Toaletni stočić je, daleko više nego krevet, predstavljao centralnu tačku sobe. Ovde se njegova baka spremala za spoljašnji svet i Maklejnu beše drago da vidi da se i on nalazi na jednoj fotografiji. Setio se dana kada je napravljena – kada je završio Policijsku akademiju u Tulialanu. Uniforma mu verovatno nikada nije bila urednija. Pozornik Maklejn, od kojeg se očekivalo da obilazi svoj rejon kao i svi ostali panduri, iako je nesumnjivo predodređen za uspeh.
Druga fotografija bila je s venčanja njegovih roditelja. Gledajući ove dve fotografije, jasno mu je bilo da liči na oca. Na slikama su bili sličnih godina i, ako zanemarimo kvalitet filma, čovek bi pomislio da su braća. Maklejn je neko vreme zurio u sliku. Jedva da je poznavao te ljude, a sada skoro da i ne razmišlja o njima.
Po sobi behu raštrkane i druge fotografije; neke po zidovima, druge uramljene na jednoj širokoj, niskoj komodi u kojoj je verovatno držala veš. Na nekima je bio njegov deda, strogi stari gospodin čiji je portret visio iznad trpezarijskog kamina u prizemlju, nad čeonim delom stola. Niz crno-belih slika prikazivao je njegov život, od momaštva sve do starosti. Na drugim fotografijama bio je njegov otac, kao i majka, kada je ušla u njegov život. Na dvema se nalazila i Maklejnova baka, markantno lepa devojka, obučena po poslednjoj modi tridesetih godina. Na poslednjoj slici bila je u društvu dva nasmešena gospodina, takođe moderno obučena, iza kojih su se videli dobro poznati stubovi Narodnog spomenika na Kalton Hilu. Maklejn je dugo piljio u fotografiju dok nije shvatio šta mu na njoj smeta. Levo od bake stajao je njegov deda, Vilijam Maklejn, očito isti čovek koji se nalazio na ostalim slikama. Međutim, čovek s njene desne strane, koji ju je obuhvatio oko struka smešeći u foto-aparat kao da mu je čitav svet pod nogama, bio je slika i prilika dvojice muškaraca s drugih fotografija – svežeg mladoženje i pitomca koji je tek izašao iz policijske akademije.

3

“Šta tačno nedostaje, gospodine Daglase?”
Maklejn je pokušao da se smesti na neudobnom kauču; zbog kvrgavih jastučića, imao je osećaj da leži na ciglama. Odustavši, preleteo je pogledom po sobi dok je narednik Bob Lerd, ili Mrzovoljni Bob, kako ga zovu prijatelji, pravio beleške kitnjastim rukopisom.
Ako zanemarimo kvrgavi kauč, soba je bila lepo nameštena. Na jednom zidu nalazio se kamin, dok je ostale prekrivala zbirka ulja na platnu odabranih s ukusom. Druga dva kauča okruživala su kamin koji je tokom letnje žege ispunjavao samo fino složen buket sasušenog cveća. Miris lakovanog mahagonija, koji je dominirao prostorijom, takmičio se s blagim mačjim vonjem. Sve je u sobi bilo staro, ali vredno, čak i čovek koji je sedeo preko puta.
“Odavde nije ništa odneto.” Erik Daglas nervozno lupnu svoje naočare s crnim okvirom, pomerivši ih na vrh svog dugačkog nosa. “Ustremili su se pravo na sef. Kao da su tačno znali gde se nalazi.”
“Želeli bismo da ga pogledamo, gospodine.” Maklejn ustade, da mu noge ne bi utrnule. Možda će saznati nešto korisno kada bude pogledao sef, ali mu je povrh svega bilo potrebno da se razmrda. Daglas ih povede kroz kuću, do omanje radne sobe koja kao da je preživela udar tornada. Na jednom širokom starinskom stolu bila je poređana hrpa knjiga skinutih s police od hrastovine. Iza nje su se nalazila vrata sefa, koja su visila na šarkama.
“Ovako sam ga zatekao.” Daglas je stajao na pragu, kao da će, ukoliko ne uđe unutra, nekako vratiti sobu u prvobitno stanje. Proguravši se pored njega, Maklejn je pažljivo zaobišao sto. Sivkastobela prašina na policama i na oknu velikog prozora bila je jasan znak da je specijalistkinja za uzimanje otisaka već bila u ovoj sobi. Još je zauzeta u ostalim prostorijama, traži otiske po vratima i simsu. Ipak, izvadio je gumene rukavice iz džepa na jakni i, navukavši ih, posegnuo za omanjom hrpom papira koji su i dalje bili u sefu.
“Odneli su nakit, a ostavili obveznice. Ionako su bezvredne. Danas se sve radi elektronski.”
“Kako su ušli?” Vrativši papire na mesto, Maklejn se okrenu ka prozoru. Bio je prekriven debelim slojem farbe, bez jasnih znakova da je otvaran u protekloj deceniji, a kamoli u poslednja dvadeset četiri časa.
“Sva vrata bila su zaključana kada sam se vratio sa sahrane. I alarm je bio podešen. Stvarno nemam predstavu kako je neko mogao da uđe.”
“Sa sahrane?”
“Moja majka.” Gospodin Daglas se namršti. “Preminula je prošle nedelje.”
Maklejn opsova u sebi zbog toga što nije obratio pažnju. Gospodin Daglas je nosio tamno odelo, belu košulju i crnu kravatu. Čitava kuća odisala je prazninom, onom neodredivom atmosferom mesta na kojem je neko nedavno umro. Trebalo je da zna za ovaj gubitak pre nego što je upao unutra i počeo da postavlja pitanja. Pokušao je da se seti da li je tokom sastanka izgovorio nešto uvredljivo.
“Moje saučešće, gospodine Daglase. Recite mi, da li je sahrana bila objavljena?”
“Nisam siguran na šta mislite. Objavljena je čitulja u novinama; vreme, mesto, takve stvari... oh.”
“Ima zlih ljudi koji bi iskoristili vašu bol, gospodine. Počinioci su verovatno pratili novine. Možete li mi pokazati alarm?”
Izašavši iz radne sobe, još jednom prođoše hodnikom. Gospodin Daglas otvori vrata skrivena ispod širokog stepeništa, iza kojih se nalazio niz kamenih stepenika ka podrumu. Tik uz vrata nalazila se tanka bela kontrolna ploča na kojoj su treperila zelena svetla. Nakon što ga je proučio, Maklejn zapisa ime preduzeća koje ga održava. Alarmi Penstemin: ugledna firma, sofisticiran sistem.
“Umete li da rukujete njime?”
“Nisam budala, inspektore. U ovoj kući ima vrednih stvari. Cena nekih slika je šestocifrena, ali za mene su neprocenjive. Lično sam podesio alarm pre nego što sam krenuo u Mortonhol.”
“Oprostite, gospodine. Moram biti siguran, to je sve.” Maklejn ubaci beležnicu u džep. Jedan istražitelj silazio je glavnim stepeništem. Uhvatio je pogled mlade tehničarke, koja je pak samo odmahnula glavom i krenula napolje kroz predvorje.
“Nećemo vas više zadržavati. Ipak, detaljan opis ukradenih predmeta bio bi nam od velike koristi.”
“Osiguravajuće društvo poseduje celokupan spisak. Poslaće vam primerak.”
Maklejn napolju priđe istražiteljki koja jedva da je skinula radni kombinezon i ubacila opremu na zadnje sedište automobila. Bila je to nova devojka koju je video na Smajdovom uviđaju. Bleda put i razbarušena crna kosa činili su je prilično markantnom pojavom. Oko očiju je imala debeli sloj šminke; ili se možda sinoć dobrano ušljemala.
“Jesi li pronašla nešto?”
“U radnoj sobi nema ničega. Besprekorna je. Ima dosta otisaka u ostalim delovima kuće, ali ničeg neuobičajenog. Većina verovatno pripada vlasnici. Potreban mi je niz referentnih otisaka.”
Maklejn opsova. “Jutros su je kremirali.”
“Ali ionako ne možemo bogzna šta da učinimo. U sobi sa sefom nema znakova provale, nema otisaka niti drugih tragova.”
“Nađi šta god možeš, u redu?” Klimnuvši glavom u znak zahvalnosti, Maklejn ju je posmatrao kako odlazi. Potom se okrenuo ka novom patrolnom vozilu koje je Mrzovoljni Bob jutros zadužio kada mu je dodeljen slučaj. Njegov prvi slučaj od kada je unapređen u inspektora. I nije bogzna šta; provala koju će teško rešiti ako im se ne posreći. Zašto jednostavno nije reč o nekom narkiću koji je ukrao televizor kako bi platio narednu dozu? Naravno, takvi slučajevi ostavljaju se poručnicima. Verovatno su zbog uticaja gospodina Daglasa zadužili inspektora za tako sitan zločin, ma koliko bio nov u poslu.
“Šta je sledeće, gospodine?” Mrzovoljni Bob se okrenu sa vozačevog mesta kad je Maklejn ušao u kola.
“Nazad u stanicu. Počnimo tako što ćemo ove beleške dovesti u red. Videćemo da li u gomili s nerešenim slučajevima ima nečeg sličnog.”
Smestio se na suvozačevo mesto. Dok su se vozili prometnim ulicama, posmatrao je kako grad promiče. Nije prošlo ni pet minuta kada se oglasila radio-stanica Mrzovoljnog Boba. Podigavši je, Maklejn poče da čeprka po zbunjujućim dugmićima, sve dok nekako nije uspeo da odgovori na poziv.
“Maklejn.”
“Inspektore, zvao sam vas na mobilni, ali ste ga, izgleda, isključili.” Maklejn prepozna glas dežurnog narednika Pita. Izvadio je telefon iz džepa i uključio ga. Bio je napunjen jutros kada je izašao iz kuće, ali je sada, samo nekoliko sati docnije, mrtav kao i stara gđa Daglas.
“Oprosti, Pite. Istrošila se baterija. O čemu je reč?”
“Imam slučaj za vas, ukoliko niste zauzeti. Načelnica reče da je ovaj kao stvoren za vas.”
Maklejn progunđa, pitajući se kakav li su mu sitan prekršaj dodelili ovog puta.
“U redu, Pite, o čemu je reč?”
“Dom Farkvarovih, gospodine. U Sajthilu. Neki građevinac je zvao, reče da su otkrili leš.”

4

Maklejn je kroz automobilsko staklo gledao postrojenja lake industrije, maloprodajne centre, prodavnice, prljava skladišta, nebodere koji su se nedaleko odatle pomaljali u oblaku braonkastosivog smoga. Sajthil je jedan od onih delova grada koje ne pominju u turističkim brošurama, predgrađe, stambeni blokovi koji se prostiru ka obilaznicama duž Kilmarnočkog puta, gde dominira brutalno impozantno zdanje Stivensonovog koledža. “Znamo li još nešto, gospodine? Rekli ste da su pronašli leš.”
Maklejn se još nije navikao na činjenicu da ga Mrzovoljni Bob oslovljava sa gospodine. Narednik je petnaest godina stariji od njega, a nije prošlo mnogo otkad su delili isti čin. Međutim, čim je Maklejn unapređen u inspektora, Mrzovoljni Bob prestao je da ga zove Toni i prešao na gospodine. Neobično zvuči, iako je, tehnički gledano, u pravu.
“Nisam ni sam siguran. Leš je pronađen na gradilištu. Načelnica je napomenula da je slučaj baš za mene. Ne bih rekao da je reč o komplimentu.” Mrzovoljni Bob je neko vreme ćuteći vozio kroz zbunjujući lavirint sporednih uličica s nizom identičnih sivih kuća. Tek poneki detalj – drugačije ofarbana vrata ili modema svetla na krovu – izdvajao je ono malo kuća koje nisu u vlasništvu opštine. Naposletku skrenuše u jednu uličicu u kojoj je zid s kulir-fasadom blokirao pogled u sićušne bašte s obe strane. Odudarajući od niza opštinskih kuća, na samom kraju se, viseći pod opasnim uglom, s dva naprsla kamena stuba, nalazila nekada velelepna kapija, čiji bogati ukrasi od kovanog gvožđa behu obrasli bršljanom. Znak na levoj polovini kapije poručivao je: JOŠ JEDNO U NIZU PRESTIŽNIH ZDANJA PREDUZEĆA MAKALISTER KUĆE.
Kuća iza kapije sagrađena je u škotskom baronskom stilu: četvorospratnica s visokim i uzanim prozorima i ovalnom kulom na jednom ćošku.
Jedan zid podupirale su skele, dok su ostaci nekada prostranog vrta bili pretrpani kamionetima, građevinskim kontejnerima i šutom. Dva policijska automobila čekala su pred ulaznim vratima, na koja je motrila jedna jedina pozornica. Umorno se osmehnula kada joj je Maklejn pokazao svoju legitimaciju, nakon čega ih je povela u tminu predvorja. Unutra je, za promenu, bilo sveže, od čega Maklejna prođe jeza.
Pozornica primeti. “Jes’, tako vam je unutra. Baš jezivo.”
“Ko je pronašao leš?”
“Šta?” Policajka izvadi svoju beležnicu.
“Gospodin Makalister nas je pozvao. Izgleda da je njegov nadzornik, gospodin Donald Merdo iz Boniriga, radio do kasno sinoć, sređujući neke stvari u podrumu. Prilično se prenerazio kada je... Znate.”
“Sinoć?” Maklejn se iznenada zaustavio, pa je Mrzovoljni Bob umalo naleteo na njega. “U koliko sati je javljeno?”
“Oko šest.”
“Telo je i dalje tamo?”
“Da, upravo završavaju. Imali su dosta posla sinoć, ovaj slučaj nije bio prioritetan.”
“Kako leš može da ne bude prioritetan?”
Policajka mu uputi pogled koji bi se jedino mogao opisati kao bapski. “Forenzički patolog proglasio je smrt sinoć u sedam i petnaest. Obezbedili smo mesto zločina i od tada sam na straži. Nisam ja kriva što je polovina islednika sinoć pijančila. Iskreno, mislim da je neko mogao i ranije da dođe. Ima mnogo lepših mesta na kojima čovek može da provede noć.” Teškim korakom krenu stepenicama ka podrumu. Maklejna je toliko zapanjio ovaj nastup da mu je jedino preostalo da pođe za njom.
Na dnu stepeništa ih dočeka radna atmosfera. Debeli kablovi vijugali su po prašnjavom podu ka nekoliko jakih lučnih lampi; svetlucave aluminijumske kutije behu otvorene na podu, a njihov sadržaj rasut unaokolo; uzana prenosiva staza bila je postavljena po sredini glavnog hodnika, ali niko je nije koristio. Šest istražitelja uveliko je rasklanjalo stvari. Samo jedna prilika primeti njihov dolazak.
“Toni, zdravo. Čime si to, na samom početku karijere, razljutio Džejn Makintajer?”
Maklejn se pažljivo probi kroz prašinu i delove opreme ka drugom kraju podruma. Angus Kadvalader stajao je kraj velike rupe probijene u zidu, iz koje je bleštalo svetio jakih plafonskih lampi. Patolog je bio očito uznemiren, daleko od svog uobičajeno vedrog i nehajnog raspoloženja.
“Razljutio?” Maklejn se sagnu da zaviri u rupu. “Šta imaš za mene ovoga puta, Anguse?”
Pred njima se nalazila prostrana kružna soba glatkih belih zidova. Blizu središta behu podignute četiri lampe, čije su spuštene svetiljke bile uperene ka unutra, kao da osvetljavaju kakvu glumačku zvezdu u usponu. Ali raširenih ruku i nogu, sasušena i izmučena, teško da će izmamiti aplauze.
“Prizor nije lep, zar ne?” Kadvalader izvuče gumene rukavice iz džepa i pruži ih Maklejnu. “Priđimo bliže.”
Prošli su kroz uzani procep u zidu od opeke i Maklejn istog trena oseti pad temperature. Buka koju je pravio tim islednika utihnula je kao da je zatvorio vrata za sobom. Osvrnuvši se, osetio je snažan poriv da se povuče iz ove skrivene sobe; ne toliko iz straha, koliko zbog pritiska u glavi, koji ga je terao nazad. Otresavši ga se uz podosta muke, preusmerio je pažnju na leš.
Bila je mlada. Nije bio siguran otkud mu to, ali njena tanušnost svedočila je o životu prekinutom pre nego što je i započeo. Ruke joj behu raširene kao da je raspeta; kroz dlanove joj behu ukucani crni gvozdeni ekseri, čije su glave bile savijene kako ih ne bi iščupala. Vreme joj je sasvim sasušilo kožu i isteglo prste, dok je na licu imala izraz potpune agonije. Na sebi je imala jednostavnu pamučnu haljinu s cvetnim dezenom, povučenu preko grudi. Maklejn je u prolazu primetio da haljina izgleda staromodno, ali je, upivši sve ostalo, ubrzo zaboravio na taj detalj.
Stomak joj beše rasporen jasnom rasekotinom od međunožja sve do grudi, dok su se koža i mišići povukli poput kakvog gnjilog cveta. Kroz tamnu sasušenu hrskavicu štrcala je belina rebara, ali unutrašnjih organa nije bilo. Noge joj behu raskrečene, a kukovi iščašeni, te su joj kolena skoro dodirivala pod. Koža joj se poput sušenog mesa zategla oko isušenih mišića te se svaka kost jasno videla, sve do tankih stopala, koja su, baš kao i šake, bila zakucana za pod.
“Gospode bože. Ko je mogao da učini nešto ovako?” Maklejn se povukao unazad, dižući pogled pored svetala, najpre ka golim zidovima oko sebe, potom i u sam jarki luk, kao da će zurenjem u bleštavilo izbrisati tu sliku iz glave.
“Možda je podesnije pitanje kada je učinjeno.” Kadvalader čučnu s druge strane leša i izvadi skupoceno penkalo kojim poče da pokazuje na razne delove devojčinih ostataka. “Kao što vidiš, nešto je sprečilo raspadanje leša, omogućivši prirodnu mumifikaciju. Unutrašnji organi su odstranjeni i, po svoj prilici, negde bačeni. Moraću da obavim neke testove nakon što je pošaljemo u mrtvačnicu, ali ne vidim kako je mogla biti ubijena pre manje od pedeset godina.”
Maklejn se podiže, podrhtavajući blago na hladnoći. Želeo je da skrene pogled, ali oči su mu se uporno vraćale na telo. Skoro da može da oseti njenu patnju i užas. Bila je živa, makar na početku ovog mučenja. U to je uveren.
“Pošalji ekipu da je pomeri”, reče. “Nisam siguran da će tehničari pronaći išta korisno na podu, ali vredi pokušati.”
Kadvalader klimnu glavom i izađe iz sobe, zaobišavši cigle koje su se rasule kada su radnici probili prvu rupu. Ostavši sam s mrtvom devojkom, Maklejn pokuša da zamisli kako je ovo mesto izgledalo kada je umrla. Zidovi behu od glatkog, belog gipsa; plafon – jednostavan svod od bele opeke, čiji je vrh bio tačno iznad leša. Da je reč o kakvoj kapeli, očekivao bi oltar tačno preko puta zazidanog ulaza. Međutim, u sobi nije bilo nikakvih ukrasa.
Lučna svetla bacala su na taman parket neobične senke, koje kao da su se talasale. Maklejn je stajao, čekajući da se neko vrati. Oblici behu hipnotišući – vijugavi grifovi koji su u pravilnim intervalima opisivali širok luk, otprilike metar od zidova. Zavrtevši glavom da odagna ovu varku, zakoračio je izvan glavnog snopa svetala, nakon čega se ukopao. Njegova senka se pomerila, proklizavši po podu u četiri različite nijanse. Međutim, šare na parketu ostadoše na mestu.
Sagnuvši se, bliže je osmotrio parket. Bio je uglačan i tek ovlaš prašnjav, kao da je soba bila hermetički zatvorena dok nisu probili zid. Kako ga je svetio lučnih lampi zbunjivalo, iz džepa je izvukao jednu tanku baterijsku lampu, koju je odvrnuo i uperio pravo u šare na podu. Tamne, skoro da se nisu mogle razaznati na drvetu. Kitnjaste petlje linija podebljavale su se i tanjile, preplićući se u komplikovane spirale. Ivica kruga, urezana u parket, račvala se u oba pravca. Pratio ju je u smeru suprotnom od kazaljke na satu, primetivši pet drugih zamršenih znakova na istovetnoj udaljenosti. Linija između prvog i poslednjeg bila je jasno presečena ciglama koje su popadale sa zazidanog prolaza.
Maklejn je izvadio beležnicu i pokušao grubo da skicira znakove, zapisujući njihov položaj u odnosu na mrtvu devojku. Savršeno su se podudarali s njenim raširenim rukama i nogama, glavom i centralnom tačkom između nogu.
“Možemo li da pomerimo telo, gospodine?”
Umalo je iskočio iz sopstvene kože, a onda se okrenuo i video Mrzovoljnog Boba kako pilji kroz rupu u zidu.
“Gde je fotograf? Pozovi ga na trenutak.”
Bob se okrenu i viknu nešto što Maklejn nije uspeo da razazna. Trenutak kasnije jedan niski čovek promoli glavu u sobu. Maklejn ga nije prepoznao; još jedan novi regrut među islednicima.
“Zdravo. Ti si zadužen za fotografisanje?”
“Tako je.” Glazgovski akcenat, pomalo odsečan i nestrpljiv. Ako ćemo pošteno, ni njemu se baš ne boravi ovde.
“Da li si uslikao ove znakove na podu?” Pokazao je na najbliži znak, međutim, zbunjeni izraz fotografa bio je dovoljan odgovor.
“Pogledaj.” Pokazao mu je da uđe u sobu uperivši lampu ka podu. Na trenutak je ugledao nešto, ali je momentalno nestalo.
“Ništa ne vidim.” Mladić čučnu da pogleda izbliza. Osećao se oštar miris sapuna i Maklejn shvati kako je to prva stvar koju je osetio otkako je ušao u sobu.
“Svejedno, možeš li da uslikaš pod? Oko tela. Otprilike ovoliko od zidova. Izbliza.”
Klimnuvši glavom, fotograf nervozno baci pogled na nemu priliku u središtu sobe i započe svoj posao. Blic foto-aparata iskakao je i zavijao između svakog punjenja dok su male munje sevale po odaji. Maklejn se uspravio i usmerio pažnju na zid. Od tela ka izlazu. Osetivši hladan gips preko tankog zaštitnog sloja rukavica od lateksa, okrenuo je šaku i lupnuo zglobom po površini. Zazvučalo je tupo i čvrsto, poput kamena. Malo se pomerio i lupnuo iznova. Opet čvrsto. Gledajući preko ramena, pomerao se sve dok nije došao u ravan sa glavom mrtve devojke. Ovoga puta začuo se šupalj udarac.
Ponovo je lupnuo. Na zbunjujućem blesku blica i senki lučnih lampi izgledalo je da se zid povio pod pritiskom. Opet je okrenuo šaku i nežno gurnuo, osetivši kako se zid povlači pod njegovim prstima. Potom se uz zvuk pucanja krtih kostiju, ploča široka tridesetak centimetara i dugačka petnaestak odvojila od zida i pala na pod. Skrivala je jednu nišu u kojoj je svetlucalo nešto vlažno.
Maklejn ponovo izvadi baterijsku lampu i uperi je u nišu. Tanki srebrni prsten ležao je na savijenom parčetu pergamenta, iza kojeg se, sačuvano u tegli poput uzorka iz kakvog kabineta za biologiju, nalazilo ljudsko srce.

5

“Zar ne možemo da dobijemo ništa bolje?”
Mrzovoljni Bob šetkao se duž zida ostave, jedine prostorije koju su uspeli da pretvore u istražnu sobu, ne prestajući da gunđa. Maklejn je nemo stajao u sredini. Makar imaju prozor, iako gleda na stražnje delove zgrade. Preko puta se nalazila tabla na kojoj su i dalje stajale žvrljotine od prethodne istrage, zaokružena, pa potom precrtana davno zaboravljena imena. Ko god da ih je ispisao, sa sobom je odneo markere i brisač. Bila su tu i dva stočića, jedan odgurnut ispod prozora, drugi u središtu sobe, ali su sve stolice odavno odnesene.
“Meni se dopada.” Maklejn je prešao preko isflekanih tepih-pločica i naslonio na radijator iz kojeg je zračila toplota iako je napolju sunce pržilo ulice. Sagnuo se da okrene termostat na nulu, ali mu se tanka plastična navlaka polomila u ruci. “Doduše, možda ćemo morati da učinimo nešto s uređajima.”
Pažnju mu odvrati kucanje na vratima. Otvorivši ih, našao se pred mladićem koji je na kolenu balansirao dve kutije, pokušavajući da dohvati kvaku. Na sebi je imao novo odelo i toliko izglancane cipele da čovek u njima može da se ogleda. Njegovo sveže obrijano lice bilo je poput rumenog punog meseca, dok se kratko potkresana bledoriđa kosa kovrdžala na koži poput jednodnevne tinejdžerske brade.
“Inspektor Maklejn?”
Maklejn klimnu glavom i posegnu za gornjom kutijom, kako se njen sadržaj ne bi prosuo po podu.
“Detektiv Makbrajd”, reče mladić.
“Načelnica Makintajer me je poslala da vam pomognem u istrazi, gospodine.”
»U kojoj?”
“Ovaj... Valjda. Nije rekla. Samo je rekla da vam treba još jedan par ruku.”
“Pa, nemoj stajati navratima da ne izađe sva toplota.” Kada je Makbrajd ušao, Maklejn sruči kutiju na bliži stočić. Makbrajd spusti drugu kraj nje i osvrnu se oko sebe.
“Nema stolica”, reče.
“Izgleda da nam je njeno veličanstvo poslalo detektiva sa okom sokolovim, gospodine”, reče Mrzovoljni Bob. “Ovom ništa ne promiče.”
“Ne obaziri se na narednika Lerda. Samo je ljubomoran što si toliko mlađi od njega.”
“Ovaj... da”, nesigurno reče Makbrajd.
“Imaš li ime, Makbrajde?”
“Ovaj... Stjuart, gospodine.”
“Onda, Stjuarte, dobro došao u tim. A tim smo nas dvojica.”
Mladić pogleda Maklejna, pa Mrzovoljnog Boba, pa opet Maklejna. Usta mu behu ovlaš otvorena.
“Pa, nemoj stajati tu kao da su te ispljeskali po guzici. Nađi nam neke stolice, momče.” Mrzovoljni Bob je maltene isterao policajca i prasnuo u smeh zatvorivši vrata za njim.
“Budi nežan s njim, Bobe. Nije da ćemo dobiti još pomoći za bilo koji od ova dva slučaja. Pritom – dobar je. Barem bi trebalo da bude. Prvi je u svojoj klasi postao detektiv.”
Maklejn otvori jednu kutiju, izvuče debelu gomilu fascikli i položi ih na sto: nerešeni slučajevi provala iz proteklih pet godina. Uzdahnuo je; poslednje što želi je da češlja beskrajnu hrpu izveštaja o ukradenoj robi koju nikada neće pronaći. Bacivši pogled na svoj zglob, setio se da je jutros zaboravio da navije sat. Skinuo ga je i počeo da okreće mesingano dugmence. “Koliko je sati, Bobe?”
“Pola četiri. Znaš, postoje moderni satovi s baterijama. Ne moraju da se navijaju. Možda bi mogao da nabaviš jedan.”
“Tatin je.” Maklejn zategnu kaiš na zglobu i potraži mobilni telefon u džepu. Našavši ga, uvide da je isključen. “Da li si za šetnju do gradske mrtvačnice?”
Mrzovoljni Bob odmahnu glavom. Maklejn zna kako leševi deluju na starog narednika.
“U redu. S mladim detektivom Makbrajdom možeš početi s ovim izveštajima o provalama. Probajte da nađete neki šablon koji je izmakao desetinama detektiva. Ja ću porazgovarati s jednim čovekom o mumificiranom lešu.”


Popodnevni vazduh bio je gust i topao dok se spuštao ka Kaugejtu. Znoj mu je prilepio košulju za leđa i Maklejn je žudeo za svežim povetarcem. Čovek obično može da računa na vetar koji će mu učiniti život podnošljivim, međutim, u poslednjih nekoliko dana nije bilo ni daška. U podnožju ulice, u senci visokih zgrada s obe strane, vrućina je bila ustajala i beživotna. S olakšanjem je otvorio vrata mrtvačnice i ušao u svežinu rashlađene prostorije.
Angus Kadvalader čekao je Maklejna u obdukcionoj sali pripremljen. Upitno pogleda inspektora.
“Vrućina?”
Maklejn klimnu glavom. “Kao u rerni. Jesi li spreman?”
“Šta? O, da.” Kadvalader se okrenu i viknu svojoj pomoćnici da dođe. “Trejsi, jesi li spremna?”
Oniža i zdepasta mlada žena živahnog pogleda podiže glavu iza pretrpanog pulta, odgurnu stolicu i ustade. Odevena u zelenu medicinsku uniformu, navukla je rukavice od lateksa i prišla obdukcionom stolu. Sto je bio prekriven belim čaršavom, naboranim na sredini preko leša koji je čekao da otkrije svoje tajne.
“Pa, da počnemo.” Kadvalader izvadi teglicu iz džepa. Maklejn je prepoznao preparat, mešavinu kreme za kožu i kamfora koja suzbija vonj truleži. Patolog pogleda preparat, potom Maklejna, šmrknu i vrati teglicu u džep. “Pretpostavljam da nam ovo danas neće biti potrebno.”
Maklejn je tokom karijere prisustvovao brojnim obdukcijama. Nisu prijatne, ali mu se više ne gade toliko. Od svih žrtava ubistava, nezgoda, ili prosto nesretnika koje je viđao na ovom stolu, mumificirani leš devojke verovatno je najčudniji. Za početak, iako je već bila rasporena, Kadvalader je ispitao svaki pedalj njenog krhkog tela, mrmljajući opaske u mikrofon koji je visio nad njim. Naposletku, shvativši da njena koža neće pružiti više informacija o uzroku smrti, prešao je na deo koji Maklejn najviše mrzi. Piskavi cvilež testere za kosti oduvek ga je iritirao, poput struganja noktiju po tabli. Predugo je trajalo i završilo se užasnim zvukom pucanja vrha lobanje, poput kuvanog jajeta.
“Zanimljivo. Izgleda da je i mozak uklonjen. Pogledaj, Toni.” Pripremivši se, Maklejn zaobiđe sto. Prizor otvorene glave ubijene devojke samo ju je učinio manjom i mlađom. Šupljina unutar lobanje bila je tamna, oivičena sasušenom krvlju i trunkama kostiju s testere, i sasvim prazna. “Da li je mogao da istrune?”
“Ne baš, ne u potpunosti. Imajući u vidu stanje ostalih delova – nije. Očekivao sam da bude sparušen, ali je u potpunosti odstranjen. Verovatno kroz nos; tako su drevni Egipćani to činili.”
“Gde se nalazi?”
“Pa, imamo ove uzorke, ali ništa od toga mi ne liči na mozak.” Kadvalader pokaza na jedna kolica od nerđajućeg čelika, u kojoj su se nalazile četiri tegle s uzorcima. Prepoznavši srce koje je video prethodnog dana, Maklejn nije želeo da pogađa koje organe sadrže preostale tegle. Dve dodatne tegle ležale su u belim plastičnim posudama, kako njihov sasušeni sadržaj ne bi ispao kroz naprsline na staklu. Sve su pronađene u skrivenim nišama, simetrično poređanim oko tela mrtve devojke. U nišama su pronađeni i drugi predmeti, što je dodatno parče slagalice koju tek treba sastaviti.
“Šta je s polomljenima?” Maklejn se zagleda u nekakav sivkastosmeđi talog razmazan po unutrašnjosti tegle. “To bi mogao biti mozak, zar ne?”
“Teško je reći, imajući u vidu u kakvom su stanju. Ali pretpostavljam da je reč o bubregu ili plućnom krilu. Obaviću testove da bih bio siguran. Šta god bilo, tegla ovog oblika nije za mozak Trebalo bi da znaš to, Toni. Dovoljno sam ti pokazao. Osim toga, ako je zaista izašao kroz nos, bio je prilično kašast. Nema svrhe staviti tu smesu u sterilnu teglu.”
“Imaš pravo. Šta misliš, kada je umrla?”
“To je već teže pitanje. Mumifikacija nije ni trebalo da se dogodi; grad je suviše vlažan, čak i u dobro zazidanom podrumu. Morala je da istrune. U krajnjem slučaju, pojeli bi je pacovi. Međutim, savršeno je očuvana, i proklet bio ako pronađem ikakve tragove hemikalija koje su potrebne da se to postigne. Trejsi će obaviti nekoliko testova, nakon čega ćemo poslati uzorak na karbonsko datiranje; možda nam se posreći. Inače, sudeći po njenoj haljini, rekao bih najmanje pedeset do šezdeset godina. Za detaljniju procenu moraćeš sam da se potrudiš.”
Maklejn uze tanak komad tkanine iz kolica, koji je stajao pored tegli, i prinese ga svetlu. Donju polovinu prekrivale su braon fleke, dok se nežna čipka oko vrata i rukava rasplela u tračice koje su se vijorile u vazduhu. Beše to oskudna garderoba, više nalik večernjoj haljini nego nečemu što bi mlada devojka nosila svakodnevno. Izbledeli cvetni dezen izgledao je jeftino; okrenuvši je, video je dve ručno zašivene zakrpe oko poruba. Bez etikete. Haljina siromašne devojke koja želi da ostavi utisak. Ipak, osvrnuvši se na njeno iščašeno, oskrnavljeno telo, bio je sasvim svestan da je to jedino što zna o njoj.

6

Ulazna vrata zgrade ponovo su bila otključana i zaglavljena komadom cigle. Maklejn je isprva pomislio da ih zatvori, ali ipak je odustao. Poslednje što mu je trebalo jeste da ga probude studenti iz stana na prvom spratu, koji u četiri ujutru pritiskaju sve tastere na interfonu dok ih neko ne pusti unutra. Suviše je toplo da bi skitnice tražile prenoćište, a čak ni dvanaest njih ne bi pogoršalo vonj na stepeništu. Namreškavši nos zbog mirisa brojnih mačora, popeo se kamenim stepenicama na poslednji sprat.
Lampica na telefonskoj sekretarici je treperila, označavajući jednu nepreslušanu poruku. Maklejn zatvori vrata i spusti ključeve na sto. Pritisnuo je dugme i odslušao poziv na piće od bivšeg cimera. Da svetio ne treperi, pomislio bi da je reč o staroj poruci – Fil zove barem dvaput nedeljno s istim predlogom. Povremeno čak i prihvati ponudu. Nasmešivši se, otišao je u spavaću sobu, svukao se, ubacio odeću u korpu za veš i otišao u kupatilo. Dugo tuširanje hladnom vodom spralo je znoj, ali ne i sećanja. Obrisavši se peškirom, navukao je majicu i labave pamučne pantalone i pomislio da ode na trčanje ili u teretanu. Sat napornog vežbanja možda bi mu koristio, ali ne želi da bude u društvu ambicioznih direktora. Potrebno mu je društvo opuštenih ljudi, koji umeju da se zabavljaju, makar ih samo posmatrao sa strane. Možda Filova ideja i nije tako loša. Navukavši cipele, zgrabio je ključeve, zalupio vrata i zaputio se u pab.
Njuington arms nije najbolje mesto za piće u Edinburgu, ni po čijim standardima. Ali iskupljuje se činjenicom da je najbliži pab njegovom domu. Maklejn je gurnuo krilna vrata, spremajući se za nalet buke i dima, kada se setio da su mudraci u parlamentu u Holirudu zabranili pušenje. Bučno jeste, iako će, nesumnjivo, i to sledeće zabraniti. Naručio je pintu piva Djuhars i osvrnuo se tražeći poznata lica.
“Ej, Toni! Ovamo!” Povik se podudario sa zatišjem koje je usledilo između numera na džuboksu. Maklejn je pronašao izvor: grupu ljudi zbijenih za stolom kraj velikog prozora prema ulici. Postdiplomci, po svemu sudeći. Ponašajući se kao gazda za stolom, profesor Filip Dženkins ga je pozivao da im se pridruži, s blistavim osmehom pripite osobe na licu.
“Kako je, File? Vidim da si večeras poveo i harem.” Maklejn sede na mesto koje mu napraviše studenti.
“Ne žalim se”, naceri se Fil. “Laboratoriji je upravo produženo finansiranje na još tri godine. Pritom je i povećano.”
“Čestitam!” Tobože nazdravljajući, Maklejn podiže čašu i poče da pije, dok ga je stari prijatelj častio pričama o molekularnoj biologiji i politici privatnog finansiranja. Potom je razgovor skrenuo na svakakve nepovezane teme, kao u svakom neobaveznom čavrljanju u pabu. S vremena na vreme bi se uključio, ali se uglavnom zadovoljio slušanjem. Nakratko je uspeo da zaboravi sveopšte ludilo, sakaćenja, posao. Nije kao kada posle smene izađe s momcima iz stanice; to je drugačija vrsta opuštanja, ona koja obično podrazumeva tešku glavobolju ujutru.
“Pa, čime se baviš ovih dana, Toni? Ne viđamo te.”
Maklejn pogleda devojku koja je postavila pitanje. Prilično je siguran da se zove Rejčel i da radi doktorat iz nečega što on skoro sigurno ne ume ni da izgovori. Pomalo liči na istražiteljku koja je bila zadužena za provalu i Smajdovo ubistvo, ali je desetak godina mlađa i ima jarkocrvenu kosu koju verovatno podjednako duguje farbi koliko i prirodi. Čak i postdiplomci ovih dana izgledaju neverovatno mlado.
“Polako, Rej. Ne smeš postavljati pitanja inspektoru. Možda će te uhapsiti. Možda ti čak stavi i lisice.” Fil se naceri u svoju čašu, uputivši mu zlurad smešak kojeg se odlično sećao nakon toliko godina cimerskog života.
“Ionako ne smem da pričam o istragama koje su u toku”, reče Maklejn. “A ne biste ni želeli da slušate o tome. Verujte mi.”
“Jezive su, je li?”
“Ne baš. Ni nalik Istražiteljima ili sličnim glupostima koje se emituju na televiziji. Uglavnom je reč o dosadnim provalama i dičnom kriminalu. Toga ima previše. Uostalom, više ne učestvujem toliko u pravim istragama. To je ono što ne valja u poslu inspektora. Od vas se očekuje da rukovodite ljudima, da uređujete stvari, da se bavite prekovremenim radom i balansirate budžet; da gledate širu sliku. Pretpostavljam da se ne razlikuje toliko od sadašnjeg Filovog posla.” Maklejn nije siguran zbog čega je slagao, iako to i nije bila potpuna laž. Od kada je postao inspektor, ima daleko više papirologije i daleko manje rada na terenu. Možda zbog toga što je došao u pab da pobegne od posla. Koji god bio razlog, pitanje je upropastilo trenutak. Ne može da izbaci mrtve oči Barnabija Smajda iz glave; ne može da zaboravi užas na licu mlade devojke.
“Još jednu turu?” Podigao je čašu i pomalo se zagrcnuo, iskapivši više nego što je očekivao. Izgleda da niko nije primetio taj nespretan trenutak dok se iskradao ka šanku.
“Vrlo loše lažeš za jednog policajca, inspektore Maklejne.”
Okrenuvši se od šanka, Maklejn je shvatio da stoji suviše blizu zbijenoj grupi ljudi, ali da ne može da odstupi čak i da želi. Njegove je visine, otprilike, s kosom boje slame potkresanom u visini vrata – paž, ako je pogodio terminologiju. Njeno lice mu je odnekud poznato, iako je starija od mase studenata koji čavrljaju oko Fila.
“Oprosti. Da li se poznajemo?”
Smetenost, koja se nesumnjivo ocrtavala na njegovom licu, izmamila je od nje smešak koji joj je vragolasto svetlucao u očima.
“Dženi, sećaš se? Dženi Spirs. Rejina sestra? Upoznali smo se na Filovoj rođendanskoj žurci.”
Žurka. Sada se seća. Previše studenata koji su se užasno napili od jeftinog vina dok je Fil držao slovo kao moderni kralj Artur. Odneo je flašu skupog viskija, popio čašu nekog pića od kojeg su mu utrnuli zubi, i otišao ranije. To je bilo onog dana kada su ih pozvali u zgradu u Litu. Susedi su se žalili na strašnu buku koju je pravio nečiji pas. Teško da možete kriviti jadnu životinju – vlasnica je barem dve nedelje ležala mrtva u krevetu, a od starice više nije imalo šta ni da se pojede. Vrlo je moguće da je upoznao ovu ženu na žurci, ali je teško izbaciti iz glave sliku izgrizenog mesa i oglodanih kostiju koje trule na uleglom madracu.
“Dženi, naravno. Oprosti, odlutao sam.”
“Mislim da još lutaš – po nekom mestu koje nije baš prijatno. Loš dan na poslu?”
“I te kako.” Maklejn uhvati pogled šankera i mahnu mu da priđe. “Želiš li da popiješ nešto?”
Dženi baci pogled preko šanka, ka masi studenata koji su se smejali profesorovim šalama. Nije joj dugo trebalo da odluči gde bi radije bila.
“Naravno, belo vino. Hvala.”
Neprijatna i bukom ispunjena tišina visila je u vazduhu dok im je šanker sipao pića. Maklejn pokuša neopaženo da pogleda neočekivanu sagovornicu.
Starija je od sestre. Znatno starija. Njena plava kosa prošarana je tankim sedim vlasima koje i ne pokušava da prikrije. Izgleda da nije našminkana, dok joj je odeća jednostavna, možda čak i pomalo staromodna. Nije odevena za izlazak u grad, poput ljudi s kojima je došla. Nema šminke, nema poze. “Rejčel je tvoja sestra?”, reče, svestan koliko je glupavo zazvučalo. “Aha, savršena greščica mame i tate.” Dženi se nasmeši zbog nekakve lične šale. “Izgleda da je zapala za oko tvom prijatelju Filu. Čujem da ste bili cimeri?”
“U studentskim danima. Davno.” Maklejn otpi gutljaj piva, posmatrajući Dženi koja srknu svoje vino.
“Moram li kleštima da izvadim priču iz tebe?”
“Ja... Ne. Oprosti. Zatekla si me u nezgodnom trenutku. Trenutno nisam najbolje društvo.”
“Pa nisam baš sigurna.” Dženi klimnu glavom u pravcu bučne grupe studenata, koji su profesora navodili na još gluplje ponašanje. “Imajući u vidu alternativu, biram snuždeno i introvertno.”
“Ja...”, Maklejn poče da se žali, ali ga prekinu nepoznato vibriranje iz džepa na pantalonama. Izvadio je telefon taman na vreme da vidi propušten poziv iz bolnice. Zbunjeno je gledao ekran koji se zatamnio i potom potpuno iščezao. Pritiskanjem tastera izmamio je tek nekoliko bledih blesaka i pištanja. Gurnuvši telefon nazad u džep, okrenuo se ka Dženi.
“Da li bih mogao da pozajmim telefon? Baterije na mom uporno umiru.”
“Neko ima negativne misli o tebi. Crpi život iz svih elektronskih naprava na koje računaš.” Dženi je preturala po svojoj tašni, nakon čega mu je pružila tanak smartfon. “To bi moj bivši rekao, ali on je lujka. Zovu s posla?”
“Ne, iz bolnice. Zbog moje bake.” Maklejn pronađe tastaturu i ukuca broj iz glave. Toliko je puta zvao, poznaje sve sestre, pa mu je samo nekoliko trenutaka potrebno da dobije pravu sobu. Poziv je završen posle samo nekoliko sekundi.
“Moram da idem.” Maklejn joj je vratio telefon i pošao ka vratima. Dženi krenu za njim, ali je on zaustavi. “Sve je u redu. Ona je dobro. Samo moram da odem da je posetim. Ostani i završi svoje vino. Reci Filu da ću ga pozvati za vikend.”
Maklejn se progura kroz veselu svetinu ne osvrćući se. Ipak ne ume da laže.
Vozačev potiljak se u mesnatim valjcima prelivao od ćosavog temena sve do ramena bez jasno odeljenog vrata. Maklejn je sedeo na zadnjem sedištu taksija i zurio u te svetle čekinje, zamolivši vozača da ne priča. Narandžasto bleskanje uličnih svetala pratilo ih je dok su hitro prelazili grad, a onda je krajolik iznenada prošaran pljuskom nanetim sa Severnog mora. Kosa mu je bila mokra, a kaput vonjao poput starog psa nakon kratke šetnje do taksi stajališta, po kiši koju je i dalje osećao na svojoj koži.
“Glavni ulaz ili urgentno?” Taksista je imao engleski, moguće južnolondonski naglasak. Daleko je od kuće. Prenuo ga je iz nečega nalik snu. Kroz zamašćeno vetrobransko staklo pogledao je ogromno bolničko zdanje, svetlucavo i vlažno.
“Može ovde.” Predao je vozaču novčanicu od deset funti, rekavši mu da zadrži kusur. Šetnja preko skoro napuštenog parkinga bila je dovoljna da ga razbudi, ali ne i da mu raščisti misli. Da li je zaista koliko juče bio kod nje? A sada je nema.. Trebalo bi da je tužan, zar ne? Zbog čega onda ne oseća ništa?
Hodnici u zadnjem delu bolnice uvek su mirni, ali u ovo doba noći izgleda kao da je čitavo mesto evakuisano. Maklejn uhvati sebe kako pažljivo hoda kako ne bi pravio buku. Disao je plitko i ćulio uši, osluškujući i najmanji zvuk. Da je čuo kako neko dolazi, pokušao bi da se sakrije u nekoj niši u zidu ili u prostoriji za skladištenje. Skoro da mu je laknulo kada je neprimećen stigao u sobu u kojoj su smešteni pacijenti u komi. Ne shvatajući zbog čega toliko preza od toga da nekoga sretne, gurnuo je vrata i ušao u prostoriju.
Zastori su odvajali krevet njegove bake od ostalih pacijenata, što ranije nije bio slučaj. Iako se i dalje čulo poznato pištanje i zujanje, čitava soba odisala je drugačijom atmosferom. Ili je to samo u njegovoj glavi? Udahnuvši duboko, kao da će zaroniti u okean, Maklejn pomeri zavese i uđe unutra.
Sestre su sklonile sve cevi i žice, odgurale mašine, ali su ostavile baku. Ležala je nepomično na krevetu; njene upale oči bile su zatvorene, kao da spava, dok su joj ruke na čaršavu uredno sklopljene preko stomaka.
“Veoma mi je žao.”
Okrenuvši se, Maklejn ugleda jednu sestru na vratima. Istu onu koja mu se prethodno obratila, onu koja je tokom ovih dugih meseci brinula o njegovoj baki. Džini, tako se zove. Džini Robertson.
. “Ne treba da vam bude”, rekao je. “Nije mogla da se oporavi. Ovako je verovatno najbolje.” Okrenuo se ka mrtvoj ženi na krevetu i po prvi put za osamnaest meseci video svoju baku. “Ako nastavim da govorim to sebi, možda ću i poverovati.”

7

Rano ujutru grupa poticaja tiskala se oko ulaza u jednu od većih istražnih soba. Maklejn promoli glavu kroz odškrinuta vrata i ugleda haos koji uvek obeležava početak velike istrage. Duž jednog zida prostirala se prazna tabla na kojoj je neko crnim markerom napisao Barnabi Smajd. Uniformisani pozornici razmeštali su stolove i stolice, dok je jedan tehničar povezivao računare. Od Dugida ni traga.
“Pomažete u ovoj istrazi, gospodine?” Maklejn se osvrnu oko sebe. Kroz masu se provlačio pozornik širokih ramena, noseći poveću kartonsku kutiju obmotanu crnom i žutom lepljivom trakom. Endru Hausman, za prijatelje Veliki Endi, bio je sposoban policajac i još bolji ragbista. Da ga na začetku karijere nije zadesila nezgodna povreda, sada bi verovatno igrao za reprezentaciju umesto što služi kao potrčko Dagvudu. Maklejnu se dopada; Veliki Endi možda nije bistar, ali je temeljan.
“Slučaj nije moj, Endi”, reče. “I sam znaš koliko Dagvud voli moju pomoć.”
“Ali bili ste na mestu zločina. Em reče da ste bili.”
“Em?”
“Ema. Ema Berd. Znate, nova istražiteljka. Otprilike ove visine, oštra, crna kosa, uvek izgleda kao da je stavila previše ajlajnera.”
“Ma šta kažeš? Spanđali ste se, je li? Da sam na tvom mestu, ja nikako ne bih ljutio tvoju ženu, Endi.”
“Ne, ne. Bio sam u štabu i pokupio dokaze s mesta zločina.” Veliki čovek pocrvene i podiže kutiju kao dokaz. “Rekla je da vas je videla u Smajdovoj kući i da se nada da ćete uhvatiti bolesnika koji ga je ubio.”
“Samo mene? Samog?”
“Pa, siguran sam da je mislila na sve nas.”
“Siguran sam da jeste, Endi. Ali ova istraga moraće da prođe bez mene. Dagvud odlučuje. Uostalom, i ja imam ubistvo koje moram da rešim.”
“Jes’, čuo sam za to. Jezivo.”
Maklejn je zaustio da odgovori, kad hodnikom poče da odjekuje dubok glas, najavljujući dolazak glavnog inspektora. Nema nameru da bude upetljan u još jednu istragu, naročito ne u onu koju vodi Čarls Dugid.
“Moram da idem, Endi. Nadzornica želi da me vidi i nije red da čeka.” Iskrao se pored velikog čoveka i krenuo ka svojoj istražnoj sobi. Izgledalo je kao da se polovina policajaca regiona skupila na jutarnjem izveštavanju u vezi sa ubistvom Barnabija Smajda. Lepo je videti jednaku raspodelu resursa. S druge strane, Smajd je bio važan čovek, gradski dobrotvor, istaknut član društva. A ubijenu devojku niko nije primetio u podrumu više od pedeset godina.
Od Mrzovoljnog Boba nije bilo ni traga kada je Maklejn stigao u istražnu sobu; suviše je rano za to. Pozornik Makbrajd je pak vredno radio. Nekako je uspeo da pronađe tri stolice i, što je još neverovatnije, laptop. Podigao je glavu kada je Maklejn ušao u sobu.
“Kako je, pozorniče?” Skinuo je jaknu i okačio je na vrata. Iz radijatora pod prozorom i dalje je kuljala toplota.
“Još malo pa ću pročešljati sve izveštaje o provalama, gospodine. Mislim da sam pronašao nešto.”
Maklejn privuče, stolicu. Jedan točkić je nedostajao. “Pokaži mi.”
“Koliko vidim, gospodine, ovo su sve nasumični slučajevi. Nisu baš umešni – verovatno je reč o narkomanima, a imali smo sreće i s forenzikom.” Makbrajd podiže hrpu izveštaja naslaganih na jednoj strani stola i vrati ih u svoju kartonsku kutiju. “Između ovih pak mislim da postoji izvesna povezanost.” Podigao je tanku gomilu, tri-četiri fascikle, i spustio ih nazad na sto. “Nastavi.”
“Sve provale su spretno izvedene. Nije reč o pukom razbijanju prozora ciglom; nema nikakvih tragova nasilnog upada. Sve kuće su imale sigurnosne sisteme koji su zaobiđeni, bez ikakvih tragova, i u svim slučajevima je provalnik odneo samo sitne predmete visoke vrednosti.”
“Da li su držani u sefovima?”
“Ne, gospodine. Obijanje sefa je novina. Ali postoji jedan zajednički činilac. U svim slučajevima vlasnik kuće je nedavno preminuo.”
“Koliko nedavno?”
“Najviše mesec dana.” Makbrajd zastade, kao da razmišlja da li da kaže nešto ili ne. Maklejn je ćutao.
“U redu, jedna provala dogodila se osam nedelja nakon što je starica preminula. Međutim, sve ostale su se desile u roku od dve nedelje. Prošle nedelje se jedna dogodila na dan sahrane. Moram da proverim ostale datume sahrana, ali taj podatak nemamo u dosijeu.”
“Sahrana gospođe Daglas bila je oglašena u novinama. Prethodno je objavljena čitulja.” Maklejn podiže fascikle, gledajući imena i datume na prednjoj strani. Najskoriji slučaj, izuzev ovog koji istražuju, star je godinu dana, a najstariji pet godina. Još su otvoreni, tehnički gledano. Nerešeni. I svi su pod budnim okom njegovog omiljenog glavnog inspektora. Sumnja da bi se Dugid setio njihovih imena.
“Možda možemo da zagrebemo malo dublje.” Vratio je fascikle Makbrajdu. “Saznaj još više o ovim ljudima. Da li su imali čitulje? Da li su njihove sahrane oglašavane, i ako jesu, u kojim novinama?”
“Šta ćemo s alarmima?”, upita Makbrajd. “Neke od ovih sistema nije lako zaobići.”
“Imaš pravo. U redu. Moramo da utvrdimo gde su se ovi ljudi nalazili kada su umrli. Da li su bili kod kuće, u bolnici, u staračkim domovima.”
“Mislite da se provalnik toliko približio? Zar to ne bi bio preveliki rizik?”
“Ne ukoliko žrtva umre pre provale. Razmisli. Ako naš provalnik radi u staračkom domu, mogao bi da očara starce i zadobije njihovo poverenje. Potom bi, nakon što iz njih izvuče ono što želi, prosto sačekao da umru.” Čak i dok je izgovarao ovo, shvatio je koliko je to malo verovatno, međutim, kucanje na vratima ga je sprečilo da se još dublje zakopa. Okrenuo se i ugledao uniformisanu narednicu, koja je promolila glavu u sobu kao da ne želi dalje da uđe, plašeći se da je ne zadesi kakva užasna sudbina.
“Gospodine, pomislila sam da bih vas mogla naći ovde. Nadzornica želi da popriča s vama.”
Maklejn umorno ustade i poseže za svojim izgužvanim sakoom dok je narednica izlazila.
“Počnimo s čituljama. Pozabavi se rođacima. Svima onima koje su ispitali nakon što je provala prijavljena. Saznaj koliko su ovi ljudi bili poznati. Kada stigne Mrzovoljni Bob, moći ćete da stupite u kontakt sa svima koji se pojavljuju u ovim slučajevima. Pogledajte da li ima kakve zajedničke niti. Bolje da vidim šta želi njeno visočanstvo. Stjuarte?”
Mladi detektiv podiže pogled s fascikle.


“Svaka čast.”
Maklejn pamti Džejn Makintajer još od vremena kada je bila ambiciozni narednik na putu ka unapređenju. Čak je i tada nalazila vreme za podređene. Ne druži se previše s ljudima iz sopstvenog ranga i vreme radije provodi s inspektorima i šefom okružne policije, ali ako vam zatreba njena pomoć, dobićete je. Nije mudro nervirati ljude na putu ka vrhu, za slučaj da ih sretnete kada nešto zabrljate. Maklejn, iz nekog razloga, ne misli da bi to bio problem u slučaju Makintajerove, kako zbog toga što je gotovo svi poštuju, tako i zbog činjenice da se već kreće dalje, ka samom vrhu. Samo je osam godina starija od njega, a već je načelnica koja vodi stanicu. Nema sumnje da će uskoro dobiti i mesto zamenika šefa policije kada se on bude penzionisao za osamnaest meseci. Razume se u politiku i ume da ostavi utisak na važne ljude bez ulagivanja. To je možda njena najveća veština i Maklejn joj ne zavidi na uspehu koji je ostvarila. Samo se nada da će ostati u njenom vidokrugu.
“Toni, hvala ti što si svratio.” Makintajerova ustade taman kad je Maklejn pokucao na već otvorena vrata. Loš znak, odmah na početku. Obišla je sto i ispružila ruku. Niska je, možda tek iznad norme za policajca. Kako joj je kosa bila vezana u visoku punđu, video je začetke sedih vlasi oko slepoočnica. Puder oko njenih očiju nije mogao da sakrije bore koje su se ocrtavale kada bi se nasmešila.
“Oprostite što nisam stigao ranije, imao sam pomalo gadnu noć.”
“Nema veze. Sedi.” Pokazala mu je na jednu od dve fotelje u uglu prostrane kancelarije, nakon čega se i sama smestila u drugu.
“Jutros mi se obratio glavni inspektor Dugid. Kaže da si pre neko veče njuškao oko mesta gde je ubijen Barnabi Smajd.”
Dakle, o tome je reč. Nema ničeg groznijeg od profesionalne ljubomore. “Bio sam u kraju, video da se nešto dogodilo, te sam pomislio da bih mogao biti od koristi. Odrastao sam tamo, poznajem neke stanare. Inspektor Dugid me je lično pozvao na mesto zločina.”
Dok je Maklejn govorio, Makintajerova je klimala glavom, ne skidajući pogled sa njegovog lica. S njom se uvek oseća kao nevaljalo đače koje su dovukli pred učiteljicu. Bez upozorenja je ustala i otišla do jednog niskog, drvenog ormarića u kojem se nalazio aparat za filter-kafu.
“Kafa?” Maklejn klimnu glavom. Makintajerova je najpre sipala dve doze samlevene kafe iz tegle u filter, nakon čega je nasula tačnu količinu vode za dve šolje i uključila aparat.
“Barnabi Smajd je bio vrlo važan u gradu, Toni. Njegovo ubistvo je prouzrokovalo veliku uznemirenost u visokim krugovima. U Holirudu postavljaju pitanja. Počeo je i pritisak. Potreban nam je rezultat, i to brzo.”
“Siguran sam da će inspektor Dugid biti veoma temeljan. Vidim da već ima brojan tim koji mu pomaže u istrazi.”
“To nije dovoljno. Potrebni su mi najbolji detektivi na ovom slučaju i potrebno mi je da oni međusobno sarađuju.” Retka braon tečnost poče da kaplje iz aparata u stakleni bokal.
“Želite da se uključim u istragu?”
Makintajerova je prišla svom stolu, uzela kartonsku fasciklu i otvorila je ispred njega. Unutra se nalazilo desetak velikih fotografija u boji, snimljenih u biblioteci Barnabija Smajda. U krupnom planu bile su njegove rasporene grudi; otvorene, beživotne oči i krvava brada; ruke položene na naslone fotelje; utroba sakupljena u krilu. Maklejnu je bilo drago što još nije jeo.
“Već sam ih video”, reče. Makintajerova je nasula dve šolje kafe i smestila se u svoju fotelju.
“Imao je osamdeset četiri godine. Ne znam nikoga ko je za života gradu doprineo više od Barnabija Smajda, pa ipak je neko ovo učinio tom jednom starcu. Želim da otkriješ ko i zbog čega. I želim da to učiniš pre nego što odluče da raspore još nekog zaslužnog građanina.”
“A Dugid? Srećan je što ću biti u njegovom timu?” Maklejn srknu kafu i zažali. Vrela ali slaba, imala je ukus prljave vode.
“Srećan nije reč koju bih upotrebila, Toni. Ali Čarls je glavni inspektor. Neće dozvoliti da se lični animoziteti ispreče nečemu ovoliko važnom. Želim da verujem da je isti slučaj i s tobom.”
“Naravno.”
Makintajerova se osmehnu. “Kako napreduju tvoji ostali slučajevi?”
“Detektiv Makbrajd ima dobru teoriju o provalama. Misli da postoji povezanost s nekoliko prethodnih provala, koje su stare i do pet godina. Još nemamo identitet mrtve devojke, iako doktor smatra da je ubijena pre nekih šezdeset godina. Kasnije imam sastanak s građevinarom.”
Maklejn je brzo izložio svoje slučajeve, ali je shvatio da ga načelnica samo letimično sluša. To je predstava – pravi se da ga sluša, pravi se da mu je prijatelj. To je dobar znak, jer smatra da bi joj mogao biti od koristi. Ipak, nije on toliko glup, ume da čita između redova. Uključili su ga u Smajdov slučaj jer postoji mogućnost da će istraga propasti. Moguće je da će doći do ubistva drugih istaknutih ljudi, ili – još gore – da će ubica nestati i da ga nikada neće otkriti. Ako zaista krene naopako, neće načelnica Makintajer biti kriva. Niti će glavnog inspektora Dugida pritisnuti uza zid. Ne, u istragu su ga uveli kako bi Lodijanska i pogranična policija imala koga da baci vukovima ukoliko bude bilo neophodno.

8

Dva minuta nakon što ga je upoznao, Maklejn je zaključio da mu se Tomi Makalister ne dopada.
Nije pomoglo što nijedan od njegova dva dodeljena policajca nije bio prisutan kada je izašao iz kancelarije nadzornice. Protraćio je nekoliko minuta tražeći ih pre nego što se setio da im je rekao da saslušaju žrtve prethodnih provala. U stanici gotovo da nije bilo policajaca, kao da su svi regrutovani za istragu o Smajdu, ali je na kraju uspeo da pronađe jednu mladu službenicu, koju je ubedio da je u njenom interesu da mu obezbedi patrolno vozilo. Stajala je u ćošku sobe s beležnicom u rukama, vidno nervozna. Moraće da poradi na tome ako nastoji da postane detektiv.
“Jeste li za kafu, inspektore?” Makalister je bio zavaljen u jednu crnu kožnu kancelarijsku stolicu s visokim naslonom, u kojoj je nesumnjivo mislio da izgleda važno. Nosio je odelo, ali je sako bacio preko obližnjeg ormara za kartoteku. Košulja mu je bila izgužvana, dok je pamučna tkanina oko pazuha bila tamnije boje od znoja. Iako je s olabavljenom kravatom i zasukanim rukavima odavao utisak opuštene osobe, Maklejn je primetio nervozu u njegovom pogledu i načinu na koji se igrao svojim prstima i cupkao nogom.
“Ne hvala”, reče. “Nećemo se zadržavati. Samo sam hteo da razjasnim nekoliko činjenica o kući u Sajthilu. Da li je gospodin Merdo tu?”
Makalister se namršti na pomen ovog imena. Nagnuo se i pritisnuo taster na prastarom interfonu.
“Džanet, možeš li pozvati Donija?” Sklonio je prst s tastera i pogledao Maklejna, cimnuvši glavom unazad ka prozoru iza sebe. “Mislim da je negde u dvorištu.”
Ženski glas, prigušen staklom, pozvao je preko razglasa Donija Merda da dođe u kancelariju. Osvrnuvši se po sobi, Maklejn nije primetio ništa neuobičajeno. Bila je pretrpana ormanima za datoteke. Zidovi behu prekriveni bezbednosnim izveštajima, računima, ceduljama i drugim drangulijama. Jedan ćošak bio je pretrpan tronošcima, stalcima i drugom geodetskom opremom.
“Ko je vlasnik kuće?”, upita Maklejn.
“Ja. Kupio sam je gotovinom.” Makalister se zavali u stolicu. U pogledu mu se videlo nešto nalik ponosu.
“Koliko dugo je u vašem posedu?”
“Nekih osamnaest meseci, rekao bih. Dženet, možeš li da doneseš tačne podatke. Imali smo dovoljno vremena za planiranje. U to vreme ste mogli da radite skoro sve što ste hteli, ako ste znali kome da se obratite. Sada se pak sve svodi na odbore, procene i žalbe. Čovek sada jedva da može da zaradi za život, ako znate na šta mislim.”
“Svakako, gospodine Makalistere.”
“Tomi, molim vas, inspektore.”
“Od koga ste kupili kuću?”
“Od neke nove banke koja se tek otvorila u poslovnom distriktu. Mislim da se zove Midistern finansije. Ne znam zbog čega su želeli da je prodaju. Verovatno su zaključili da je vreme da izađu iz nekretnina i da se ponovo okrenu akcijama. Mislim da nije dugo bila ni u njihovom posedu.” Maklejn se ponovo nagnu i pritisnu taster na interfonu. “Džanet, možeš li da pronađeš papirologiju za Farkvarovu kuću?” Nije sačekao odgovor.
“Malo ste promenili pravac, zar ne gospodine Makalistere?”, reče Maklejn. “Mislim na renoviranje starih kuća. Vi ste uglavnom gradili one blokove u Bonirigu i Lasvejdu, zar ne?”
“Tako je. Dobra su to bila vremena. Ali ovih dana je, znate li, sve teže naći zemljište van grada. Ljudi prvo zvocaju da uništavamo selo, a onda tvrde da cene kuća skaču kao lude. Ne može i jedno i drugo, zar ne, inspektore? Ili ćemo graditi još kuća ili će cene rasti zbog velike potražnje.”
“Zbog čega onda niste srušili tu staru kuću i sagradili stambenu zgradu?” Izgledalo je da će Makalister odgovoriti, ali ga je kucanje na vratima omelo. Na pragu je stajao kolebljiv muškarac natmurenog lica.
“Uđi, Doni, sedi. Nemoj se stideti.” Makalister nije ustao. Doni Merdo pogleda Maklejna, pa pozornicu, zbunjeno, kao da je upao u zamku. Beše to čovek koji se mnogo puta u životu sukobio s zakonom. Držanje mu je bilo odbrambeno – pognuta ramena, ruke oklembešene sa strane, noge blago raširene kao da je spreman da potrči i na najmanji mig. Imao je ogromne šake i zglobove na kojima su bledele istetovirane reči LJUBAV i MRŽNJA.
“Evo dosijea koji si tražio, Tomi.” Sekretarica koja ih je uvela unutra projurila je pored njih i ostavila debelu fasciklu na stolu. Pogledala je Maklejna s nemim prekorom, nakon čega je izašla iz kancelarije zatvorivši vrata za sobom.
“Doni, preksinoć ste radili u staroj kući u Sajthilu?” Maklejn primeti da je nadzornik na tren pogledao svog šefa. Makalister je sada sedeo uspravljeno, položivši šake na sto. Skoro neprimetno je klimnuo glavom.
“Jeste. Bio sam tamo.”
“Šta ste tačno radili?”
“Pa, raščišćavali smo podrum. Napravićemo dole teretanu.”
“Mi? Mislio sam da ste rekli kako ste bili sami kada ste otkrili skrivenu sobu?”
“Jeste, bio sam. Istina. Momci su pomagali, a onda sam ih poslao kući. Ostao sam samo da završim sa čišćenjem. Završavao sam posao, kako bi ujutru mogli da počnu s malterisanjem.”
“Mora da ste se potresli kada ste ugledali leš.”
“Nisam mnogo video, znate. Samo ruku. Odmah sam pozvao gospodina Makalistera.” Doni je ispitivao svoju šaku i čačkao nokte pognutih očiju, kako bi izbegao poglede prisutnih.
“Pa hvala vam, Doni. Veoma ste nam pomogli.” Maklejn ustade i pruži ruku nadzorniku koji se isprva prenuo, da bi je nakon toga ipak prihvatio. “Mogu li još nešto da učinim za vas, inspektore?”, upita Makalister. “Kopija vlasničkog lista bila bi nam od velike koristi. Moram da pronađem vlasnika kuće iz vremena kada je nesretna devojka ubijena.”
“Sve je tamo. Uzmite je, molim vas.” Makalister, ne ustavši, pokaza šakom na jednu fasciklu. “Ako u policiji nije na sigurnom, gde će biti?” Maklejn uze fasciklu i predade je pozornici.
“Hvala vam na saradnji, gospodine Makalistere. Vratićemo vam ovo čim pre.”
Krenuo je ka vratima i Makalister tek tada ustade. “Inspektore?”
“Gospodine Makalistere?”
“Da ne znate možda kada bismo mogli da se vratimo na gradilište? I ovako smo imali previše odlaganja s projektom. Svakodnevno gubim novac, a ne možemo ništa da učinimo.”
“Popričaću s forenzičarima. Videćemo šta možemo da uradimo. Siguran sam da neće biti duže od dan-dva.”
Maklejn se popeo na suvozačevo mesto patrolnog automobila, pustivši pozornicu da vozi. Nije progovorio dok nisu izašli na drum.
“Laže, znaš.”
“Makalister?”
“Ne. Zapravo, da. On je građevinski preduzetnik. Oni uvek nešto kriju. Ali za sada samo želi da vrati svoje gradilište. Mislim na nadzornika. Doni Merdo. Možda je sinoć bio u podrumu, ali nije radio. Taj svakako ne uzima čekić u ruke. Ruke su mu suviše nežne. Mislim da taj godinama nije ništa radio.”
“Dakle, neko drugi je otkrio telo? Ko?”
“Ne znam. Ali verovatno nije povezan s ubistvom.” Maklejn otvori fasciklu i poče da lista hrpu pravnih dokumenata i pisama. “Ali nameravam da otkrijem.”
“Da li ti ikada uključuješ svoj prokleti mobilni?” Debela žila pulsirala je na desnoj slepoočnici glavnog inspektora Dugida, što nikada nije dobar znak. Maklejn izvadi telefon iz džepa na sakou i otvori ga. Ekran je bio prazan; pritiskanje dugmeta za uključivanje nije izazvalo nikakvu promenu.
“Opet je crkla baterija. Treća ovog meseca.”
“Pa sada si inspektor. Imaš sopstveni budžet. Nabavi nov telefon. I to neki koji radi, bilo bi lepo. Mogao bi da razmisliš i o radio-vezi.”
Maklejn je ugurao pomenuti predmet u džep i pružio fasciklu Kidovoj, pripravnici s kojom je otišao na Makalisterovo gradilište, koja je sada izgledala kao da želi da pobegne pre nego što postane uključena u raspravu dvojice viših inspektora.
“Odnesi ovo detektivu Makbrajdu. I reci mu da je ne izgubi. Ne želim ni na koji način da ostanem dužan Tomiju Makalisteru.”
“Ko je Makalister? Još jedan od tvojih sumnjivih doušnika?” Dugid pogleda preko Maklejnovog ramena ka pozornici koja je odlazila, nesumnjivo se pitajući zbog čega nije na njegovoj istrazi.
“On je vlasnik kuće u kojoj su pronašli leš one žene.”
“Ah, da. Tvoj drevni obred žrtvovanja. Čuo sam. Pa to je valjda kao poručeno za tebe. Bogataši i njihove perverzije.”
Maklejn se nije obazirao na ovo bockanje. Čuo je i gore.
“Zbog čega ste me zvali, gospodine?”
“Ovaj slučaj sa Smajdom. Razgovarao si s Džejn, koliko shvatam, te razumeš da nam je važno da ostvarimo rezultate, i to brzo.”
Maklejn klimnu glavom, primetivši kako je Dugid nehajno upotrebio nadzorničino ime.
“Autopsija je za pola sata i želim da budeš tamo. Želim da budeš u toku sa svim forenzičkim podacima. Kreni odatle. Ja ću ispitati osoblje – pokušaću da otkrijem ko je mogao imati nešto protiv Smajda.”
Ima smisla podeliti istragu na taj način. Pomirivši se sa činjenicom da će morati da sarađuje s Dugidom, Maklejn je zaključio da bi trebalo valjano započeti istragu.
“Što se tiče one večeri... žao mi je što sam gurao nos; svestan sam da to nije u redu. Ovo je vaša istraga.”
“Ovo nije takmičenje, Maklejne. Jedan čovek je ubijen, a njegov ubica slobodno šeta ulicama. Jedino to je važno u ovom trenutku. Dokle god budeš imao uspeha, tolerisaću te u svom timu. U redu?”
Toliko o podizanju mostova. Maklejn ponovo klimnu glavom, plašeći se da pored reči koje Dugid treba da čuje ne izgovori i one koje su mu na umu.
“Dobro. A sad idi u mrtvačnicu da vidiš šta je otkrio onaj tvoj grobar Kadvalader.”
Doktorka Šarp, koja je sedela za svojim stolom, podiže glavu kada je Maklejn ušao u prostoriju. Osmehnula mu se i vratila se pasijansu na svom kompjuteru. “Još se nije vratio. Moraćeš da sačekaš”, reče ekranu.
Maklejnu to nije smetalo, zaista nije. Iako ni u najboljim okolnostima nije baš zabavno gledati kako seku leševe, ova zgrada bar ima klima-uređaj koji radi.
“Trejsi, ima li rezultata o mrtvoj devojci?”
Uzdahnuvši, ugasila je ekran i okrenula se ka jednoj pretrpanoj fioci za dokumenta. “Da vidimo...” Promešala je hrpu hartije i izvukla jedan papir. “Evo ga. Hm... Pre više od pedeset godina.”
“Je li to sve?”
“Pa, ne. Ubijena je pre manje od trista godina, ali pre više od pedeset, nažalost, ne možemo preciznije da odredimo vreme. Barem ne pomoću karbonskog datiranja.”
“Kako to?”
“Zahvali Amerikancima. Četrdesetih godina počeli su nuklearne probe, ali su se glavne stvari dogodile pedesetih. Ispunili su atmosferu neprirodnim izotopima. Ispunjeni smo njima, i ti i ja. Svi koji su bili živi negde posle 1955. godine ih imaju. Kada umru, izotopi počnu da se raspadaju. Uz pomoć toga možemo da utvrdimo kada je smrt nastupila, ali samo do sredine pedesetih. Tvoje nesretno devojče umrlo je pre toga.”
“Razumem”, slagao je Maklejn. “A konzervacija tela? Šta su koristili?” Trejsi je ponovo zavukla ruku u hrpu dokumenata i izvadila nekoliko papira.
“Ništa.”
“Ništa?”
“Ništa što možemo da otkrijemo. Sudeći po testovima, prosto se sasušila.”
“Dešava se to, Toni. Naročito ako je prethodno izvađena sva krv, kao i ostale telesne tečnosti.” Maklejn se okrenu i ugleda Kadvaladera kako ulazi u sobu. Pružio je jednu malu braon papirnu kesu svojoj asistentkinji. “Avokado i slanina. Nije ostalo pastramija.”
Trejsi je zgrabila kesu i izvadila dugački braon baget. Od samog prizora Maklejnu poče da krči stomak. Shvatio je da čitavog dana ništa nije jeo. Potom se setio zbog čega je došao i zaključio da hrana verovatno nije najbolja ideja.
“Jesi li ovde s razlogom ili si došao da ćaskaš s mojom asistentkinjom?” Kadvalader skinu sako i okači ga na vrata, preobukavši se u novu zelenu medicinsku uniformu.
“Barnabi Smajd. Ako sam dobro razumeo, danas ćeš ga pregledati?”
“Mislio sam da je to Dagvudov slučaj?”
“Smajd je imao dosta moćnih prijatelja. Cenim da bi Makintajerova regrutovala sve raspoložive policajce ako bi time brže rešila slučaj. Pritisak odozgo.”
“Mora da je žestok kad je ponovo spojila tebe i ono matoro gunđalo. No dobro, pogledajmo da li će nam njegovi ostaci pružiti neke tragove.”
Telo ih je čekalo u obdukcionoj sali, položeno na sto od nerđajućeg čelika i prekriveno sjajnim belim gumenim prekrivačem. Maklejn se udaljio što je više mogao dok je Kadvalader počinjao s Barnabijem Smajdom, završavajući posao koji je ubica započeo. Patolog je detaljno obavljao svoj posao, ispitujući bledo, čvrsto meso i zjapeću ranu.
“Žrtva je izrazito dobrog zdravlja za svoje godine. Mišićni tonus ukazuje na činjenicu da je redovno vežbao. Nema modrica niti tragova konopca, što znači da nije bio vezan kada su ga rasporili. To se podudara sa zatečenim prizorom. Na šakama nema posekotina ili ogrebotina; nije se opirao, niti je pokušao da se odbrani od svog napadača.”
Prešao je na Smajdovu glavu i vrat, pritiskajući ožiljak koji se prostirao od uha do uha. “Grkljan je prerezan oštrim nožem, najverovatnije nije reč o medicinskom, već o običnom skalpelu. Ima poderotina, što ukazuje na to da je posečen s leve na desnu stranu. Sudeći po uglu ulazne rane, ubica je stajao iza žrtve, koja je sedela, držeći sečivo u desnoj ruci i...” Zamahnuo je rukom kao da nešto seče.
“Da li ga je to ubilo?”, upita Maklejn, trudeći se da ne zamisli taj osećaj.
“Verovatno. Ali morao je umreti i od svega ovoga.” Kadvalader pokaza na veliku rasekotinu koja se pružala od Smajdovih prepona, sve do grudi. “Jedino bi pod anestezijom njegovo srce moglo da nastavi da pumpa nakon ovakve posekotine.”
“Ali oči su mu bile otvorene.” Maklejn se setio mrtvog pogleda.
“Čoveka možeš potpuno umrtviti, a pritom ga ostaviti pribranog, Toni. No, nije jednostavno. Bilo kako bilo, ne mogu tačno da kažem šta su koristili dok ne stignu rezultati krvi. Trebalo bi da saznam do kraja dana, najkasnije sutra ujutru.”
Patolog se vratio telu i počeo da vadi organe. Jedan po jedan, vadio je unutrašnje organe, pregledao ih, stavljao u bele plastične kofe u kojima je, čovek bi pomislio, u prethodnom životu bio sladoled od maline, nakon čega bi ih predao Trejsi na merenje. Sve uznemireniji, Maklejn je gledao kako Kadvalader zuri u jarkoružičasta pluća i gurka ih, skoro miluje, prstom.
“Koliko je godina imao Barnabi Smajd?”, upitao je Kadvalader, podižući nešto braon i ljigavo. Izvadivši beležnicu, Maklejn je shvatio da u njoj nema nikakve korisne podatke.
“Ne znam. Bio je star. Barem osamdeset.”
“Da, tako sam i mislio.” Patolog je ubacio jetru u plastičnu kofu i okačio je na vagu. Potom je nešto promrmljao. Maklejn, kome je to mrmljanje poznato, oseti probadanje u dnu stomaka, koje nije imalo nikakve veze s nedostatkom hrane. Veoma dobro zna taj osećaj strepnje kada iskrsne previše komplikacija u inače jednostavnom delu istrage. A Dugid će okriviti njega iako nije kriv. Upucaće glasnika.
“Ali imamo problem.” Ovo nije bilo pitanje.
“Ne mora da znači. Pustio sam malo mašti na volju, valjda.” Kadvalader nonšalantno odmahnu šakom prekrivenom krvlju i otrese svoju zabrinutost. “Prosto, šteta je. Mora da je čitavog života vredno radio da ostane u formi, zdrav, da bi ga na kraju rasporilo neko zlo đubre.”

9

Vraćajući se iz mrtvačnice, Maklejn je prošao kraj otvorenih vrata istražne sobe Smajdovog slučaja, zatekavši unutra pravu košnicu. Provirio je i video barem desetak uniformisanih policajaca koji su ukucavali podatke na računarima, telefonirali i, uopšteno govoreći, radili na slučaju; od Dugida pak ni traga. Zahvalan i za to malo, krenuo je dalje niz hodnik zastavši samo da ubedi automat da mu izbaci flašicu hladne vode, nakon čega je nastavio ka maloj istražnoj sobi, koju je uzeo sa sopstvenu istragu. Odvrnuo je zatvarač i ispio polovinu tečnosti u tri duga gutljaja. Bubnula je u njegov stomak koji je zakrčao dok je otvarao vrata.
Mrzovoljni Bob sedeo je za jednim stolom i čitao novine, podbočivši glavu šakama. Kada je Maklejn ušao, podigao je glavu i postiđeno stavio jednu braon fasciklu preko novina.
“Šta ti je to, Bobe?”
“Ovaj...” Mrzovoljni Bob pogleda fasciklu i okrenu je za sto osamdeset stepeni, kako bi mogao da pročita šta piše. Naposletku je obrnu, shvativši da je gledao poleđinu. “Izveštaj o provali u kuću gospođe Doris Skvajers. Od juna prošle godine. Mali i ja smo jutros posetili njenog sina. Bio je prilično iznenađen. Pitao je da li smo pronašli majčin izgubljeni nakit.”
“Gde je pozornik Makbrajd?” Maklejn se osvrnu po sobi, iako ovaj nije imao gde da se sakrije.
“Poslao sam ga po krofne. Trebalo bi da se vrati svakog časa.”
“Krofne? Po ovoj vrućini?” Maklejn skinu sako i okači ga na vrata. Iskapio je ostatak vode, osetivši blagu vrtoglavicu dok mu se hladna tečnost slivala niz grlo. Potom skrenu misli na Barnabija Smajda. Nož mu je presekao karotidnu arteriju, raspršivši krv po njegovom uništenom telu. Zavrteo je glavom kako bi odagnao tu sliku. Možda neka užina i nije tako loša ideja.
“Jeste li izvukli nešto korisno od gospodina Skvajersa?”, upita.
“Zavisi šta smatrate korisnim. Mislim da sa sigurnošću možemo da kažemo da gđa Skvajers nikome nije odala šifru za alarm.”
“Imali su alarm?”
“O, da. Alarmi Penstemin, daljinsko upravljanje. Sva zvonjava i pištanje koje možete poželeti. Ali gđa Skvajers je bila vrlo šlepa i pomalo ćaknuta. Nije ni znala šifru. Sin je podešavao alarm. Umrla je kod kuće, u snu. Provala se dogodila dve nedelje kasnije. Na dan sahrane. Objavljena je čitulja u novinama.”
“Dakle, nije reč o radniku iz doma. Ipak, alarm je Pensteminov. Trebalo bi da ih proverimo. Saznaj ko je njihov oficir za vezu u štabu.”
Prigovor Mrzovoljnog Boba zbog dodatnog posla prekinut je oštrim kucanjem na vratima. Pre nego što su stigli išta da učine, kvaka se spustila i vrata se otvoriše, otkrivajući veliku kartonsku kutiju koja je lebdela u vazduhu. Detaljnijim pregledom videše da kutija ima noge i plave pantalone. Sitne šake obuhvatile su ivicu kutije iza koje se začu prigušeni ženski glas.
“Inspektor Maklejn?”
Maklejn prihvati kutiju. Pred njim ostade zajapurena pripravnica Alison Kid, pokušavajući da dođe do daha.
“Hvala vam. Nisam sigurna da bih izdržala još dugo.”
“Šta je ovo, Alison?”, upita Mrzovoljni Bob, nakon što je Maklejn bacio kutiju na sto preko Doris Skvajers.
“Forenzičari su vam poslali. Rekli su da su obavili sve testove i da nisu ništa pronašli.”
U kutiji se nalazila hrpa pažljivo obeleženih kesa s dokazima; predmeti pronađeni u skrivenim nišama, kao i debele fascikle s forenzičkim izveštajima i fotografijama s mesta zločina. Iako su se tegle s organima i dalje nalazile u mrtvačnici, fotografije i rezultati testova potvrđivali su da su pripadali devojci. Maklejn podiže prvu kesu u kojoj se nalazila neukrašena zlatna igla za kravatu i parče presavijenog kartona. Pregledao je fotografije dok nije pronašao jedan od predmeta na izvornom mestu, ispred naprsle tegle.
“Imamo li ostale fotografije s mesta zločina?”, upitao je. Odgegavši se iza stola, Mrzovoljni Bob se sagnuo u ćošku i ubrzo se, uz krckanje zglobova, ispravio s jednom debelom fasciklom u rukama. Maklejn je otvori i ugleda na desetine sjajnih fotografija formata A4. “U redu, pokušajmo da ih poređamo. Pripravnice... Alison, možeš li nam pomoći?”
Pripravnica j e izgledala pomalo uplašeno. “Trebalo bi da pratim zbivanja u istražnoj sobi u slučaju Smajd, gospodine.”
“A meni predstoji upoređivanje forenzičkih izveštaja, međutim, ovo će verovatno biti zabavnije. Ne brini. Neću dozvoliti da te Dagvud mustra.”
Izvadili su sve kese i poređali ih na pod, zajedno s pripadajućim fotografijama. Tada se i detektiv Makbrajd vratio s masnom smeđom vrećom punom krofni. U kružnom zidu skrivene sobe bilo je šest niša u kojima se nalazio po jedan sačuvan organ, zajedno s presavijenim kartonima na kojima crnim mastilom beše ispisana po jedna reč, te još po jedan predmet. Igla za kravate pronađena je sa teglom u kojoj su se nalazili muljavi ostaci devojčinih bubrega, zajedno sa rečju Sifon. Stavivši kesu sa dokazima na fotografiju niše, Maklejn je promešao po kutiji da nađe naredni niz predmeta; fotografiju savršeno očuvane jetre, malu srebrnu kutiju za tablete sa ostacima aspirina i reč Vombat. Potom je na red došla naprsla tegla s plućima, draguljem optočena manžetna i reč Srce; zatim, uz dobro očuvanu slezinu, japanska necuke figurica s nekoliko trunčica sasušenog burmuta i reč Profesor. Sledeća je na red došla očuvana tegla, u kojoj su se nalazili devojčini jajnici i materica. Pronađena je zajedno s običnim naočarama žičanog rama i rečju Grebo. Konačno, u rupi koja je bila u ravni s devojčinom glavom beše smešteno njeno srce, reč Kapetan i jedna tanka srebrna tabakera.
Neugodna tišina vladala je sobom dok su izlagali poslednje deliće slagalice. Od šest tegli za uzorke, dve su oštećene na zagonetan način. Jesu li takve sakrivene iza zida? Da li je to urađeno s namerom ili je samo slučajnost?
Maklejn ustade i kolena mu kvrcnuše u znak protesta. “Dobro. Ko će prvi?”
Duga pauza, kao kada učitelj u učionici postavi trik-pitanje.
“Da nisu nadimci?” Mlada pripravnica Kid je nesigurnim glasom probila led.
“Nastavi”, reče Maklejn.
“Pa, ima ih šest. Šest predmeta. Šest organa uzetih od žrtve. Šestoro ljudi?”
Maklejn pretrnu. Ima smisla da je više ljudi umešano u ubistvo; u suprotnom bi skrivanje bilo teže. Ali šestoro?
“Mislim da si u pravu. Mora da postoji neki uvrnuti razlog za sve ovo; bog te pita koji. Ali ako je šestoro ljudi umešano i ako su morali na neki način da budu uključeni u ritual, onda, ako je svaki od njih ostavio svoj simbol i uzeo deo devojke...”
“To je... odvratno. Zašto bi iko to učinio?”, upita Mrzovoljni Bob.
“Pripadnici plemena Fore sa Nove Gvineje jeli su svoje mrtve.” Svi pogledaše pozornika Makbrajda, koji pocrvene od iznenadne pažnje.
“Kakve veze to ima s bilo čim, momče?”
“Pa ne znam. Verovali su da kada nekog pojedete, preuzmete njihovu snagu i moć. Pravili su velike gozbe na sahranama, gde bi svako dobio parče pokojnika. Poglavica i važniji muškarci dobijali su najbolje delove, dok bi ženama i deci ostajale iznutrice i mozak.”
“A kako ti to znaš, Stjuarte?”, upita Maklejn.
“Pa svi su počeli da umiru od te misteriozne bolesti propadanja. Mislim da su je zvali kuru. Skoro ih je istrebila. Naučnici misle da je neki predak oboleo od nekog oblika bolesti ludih krava. Znate, Krojcfeld-Jakobova bolest? Kada su ga pojeli, bolest se prenela na narednu generaciju.”
“Izvor beskorisnih informacija. Kakve to veze ima s našim ubijenim devojčurkom, je li? Niko je nije pojeo, zar ne?”, upita Mrzovoljni Bob.
“Pa, ako je svako uzeo deo, možda je zamisao bila da... ne znam... uzme delić njene mladosti za sebe ili tako nešto.”
“Ne zvuči baš verovatno”, reče Mrzovoljni Bob.
“Ne budi toliko strog prema njemu, Bobe. Trenutno nemamo ni najblažu predstavu zbog čega je devojka ubijena. Otvoren sam za predloge, ma koliko se činili bizarnim. Ipak, mislim da bi trebalo da se koncentrišemo na fizičke dokaze.” Maklejn izvadi poslednju kesu iz kutije. U njoj je bila haljina s cvetnim dezenom, pažljivo složena kao da je spremna za policu u robnoj kući Marks i Spenser.
“Da vidimo da li možemo preciznije da odredimo vreme smrti.”
Glavni inspektor Čarls Dugid stajao je u središtu istražne sobe dodeljene Smajdovom slučaju i upravljao operacijom poput dirigenta koji stoji pred naročito nesposobnim orkestrom. Bojažljivi policajci prilazili su s predlozima koje je odobravao ili, mnogo češće, ismevao. Maklejn je nekoliko trenutaka posmatrao s praga, pitajući se da li bi čitava stvar tekla uz manje poteškoća kada Dugid ne bi bio prisutan.
“Ne, nemoj gubiti vreme na to. Potrebne su mi jasne indicije, a ne prazno spekulisanje.” Glavni inspektor podiže glavu i ugleda Maklejna. “Inspektore.” Izgovorio je tu reč kao uvredu. “Lepo od tebe što si nam se pridružio. Pripravnice Kid, sledeći put se javite svom nadređenom pre nego što otperjate da pomognete drugima u istrazi.”
Taman kad je Maklejn hteo da stane u odbranu pripravnice, Kidova pognu glavu u znak izvinjenja i pohita ka policajcima koji su radili za računarima. Odlično se seća Dugidovih liderskih veština. Maltretiranje i vikanje se kod njega vrlo visoko kotiraju. Svaki policajac s razvijenim osećajem za samoočuvanje rano nauči da to prihvati i da nikada ne odgovara.
“I? Kako je prošla obdukcija?”
“Smrt je najverovatnije posledica gubitka krvi usled presečenog grkljana. Dr Kadvalader nije siguran, ali misli da je Smajd morao biti anesteziran pre otvaranja. Nema tragova borbe, niti išta ukazuje na to da je bio vezan. Imajući u vidu da je umro tek nakon što mu je izvađena slezina, morao je biti omamljen.
“Što znači da bi ubica morao imati i određena medicinska znanja”, reče Dugid. “Da li znamo šta su koristili?”
“Rezultati krvi trebalo bi da budu gotovi do večeras, gospodine. Do tada ne mogu mnogo da učinim.”
“Pa poteraj ih, čoveče! Nemamo ni trenutak za gubljenje. Šef me po čitav dan zove i pita za novosti. Štampa večeras počinje da izveštava o ovom ubistvu i moramo da držimo stvari pod kontrolom.”
Dakle, važno je da se slučaj brzo reši da šef ne bi upao u nepriliku, a ne zbog toga što je na slobodi luđak koji voli da vadi ljudima organe i gura im komade u usta. Zanimljiv redosled prioriteta.
“Odmah ću se pozabaviti time, gospodine”, reče Maklejn i okrenu se da izađe.
“Šta ti je to? Nešto važno?”, pitao je Dugid glasom čoveka koji se hvata za poslednju slamku, pokazujući na kesu u Maklejnovoj šaci. Maklejn se upita da li nakon čitavog dana ispitivanja zaista nije nimalo odmakao. Ili glavni inspektor prosto ne zna odakle da počne.
“Slučaj na Sajthilu. Haljina koju je devojka imala na sebi kada je ubijena.” Pružio mu je plastičnu kesu, ali je Dugid ne uze. “Pokazaću je nekome ko bi mogao znati kada je napravljena. Pokušaćemo da malo preciznije odredimo vreme smrti.”
Maklejn je na trenutak pomislio da će Dugid početi da viče na njega, kao kada je još bio narednik. Lice glavnog inspektora se zacrvenelo, a na slepoočnici poče da mu pulsira žila. Naposletku se pribrao, uz vidljive napore.
“Dobro. Pa da. Naravno. Ali nemoj zaboraviti koliko je slučaj Smajd važan.” Mahnuo je rukom ka sobi. “Sva je prilika da je tvoj ubica odavno mrtav. Moramo da pronađemo ovog koji je i dalje živ.”
Nije uspeo da se seti kada je radnja otvorena. Verovatno sredinom pedesetih. Neobično, jer izgleda kao jedno od onih mesta koja su oduvek tu. Klarkova ulica puna je takvih dućana, u kojima se snabdevaju siromašni studenti koji čine više od polovine stanovnika ovog kraja. Specijalizovana je za polovnu odeću, naročito balske haljine i večernju garderobu, napravljenu u doba kada je kvalitet nešto značio. Maklejn je nekoliko puta posetio prodavnicu tražeći nešto što se razlikuje od konfekcijskih tamnih odela, koja su postala njegova svakodnevna uniforma otkako je položio detektivski ispit. Međutim, ništa mu nije zapalo za oko. Sve je bilo previše veštačko. Na kraju je otišao kod jednog krojača koji mu je sašio dva odela po meri. Jedno još visi nenošeno u njegovom ormanu, dok je drugo morao da baci nakon što je jedno naročito krvavo mesto zločina zabezeknulo i najskuplji salon za hemijsko čišćenje. Sada nosi jeftina odela iz trgovinskih lanaca u glavnoj ulici, mireći se s lošim krojem.
Žena za pultom bila je odevena poput devojke iz dvadesetih, s dugačkim pernatim šalom zbog kojeg je nesumnjivo skapavala na vrelini poznog leta. Sumnjičavo ga je posmatrala dok je prilazio pultu. Sumnjao je da mnogo ljudi njegovih godina kupuje ovde. I veoma malo muškaraca.
“Znate li štogod o ovoj odeći?” Mahnuo je ka rafovima, poređanim po dekadama. “O stilovima, kada je koji bio u modi?”
“Šta vas zanima?” Akcenat je dosta umanjio efekat njene odeće. Približivši se, shvatio je da je pogrešio – žena je, zapravo, devojka; ne može imati više od šesnaest, ali odeća ju je činila starijom.
“Kada je ovo sašiveno? Ili barem nošeno.” Maklejn položi kesu s dokazima na pult. Pomoćnica je podiže i okrenu.
“Želite da je prodate? Ne primamo ovakve stvari.”
Maklejn joj pokaza svoju legitimaciju. “Vodim istragu. Ovo je pronađeno na mestu zločina."
Pomoćnica ispusti kesu kao da je živa zmija. “Pozvaću gazdaricu. Ona zna više o tome od mene.” Odjurila je ka zadnjem delu radnje, izgubivši se među rafovima s odećom. Nekoliko trenutaka kasnije izađe druga žena. Bila je starija, ali ne toliko stara koliko njena odeća, koja je možda bila i iz prethodnog veka. A i bilo je nečeg veoma poznatog u vezi s njom.
“Dženi. Dženi Spirs, zar ne? Skoro da te nisam prepoznao u toj odeći.”
“U redu je. Svi imamo omiljene dekade. Trebalo bi da vidiš Rej u nekoj od njenih hipi kombinacija. Uzgred, kako ti je baka?”
Maklejn se osvrnu po radnji, razgledajući izložene različite epohe. Ne može da zamisli da će ih za koju deceniju zameniti stvari koje danas stižu iz ilegalnih fabrika u Indiji i Bangladešu.
“Nisam znao da radiš ovde.” Ovo je zvučalo pomalo jadno. Izbegava njeno pitanje kao kakav političar.
“Zapravo, ja sam vlasnica. Već deset godina. U stvari, tehnički gledano, banka je vlasnik, ali...” Dženi zaćuta, postiđena. “Ali nisi došao da ćaskaš, zar ne, inspektore?”
“Toni je u redu, zaista. Pitao sam se da li bi mogla da mi kažeš nešto o ovoj haljini.” Ponovo podiže plastičnu kesu.
“Mogu li da je otvorim?”, upita Dženi. Maklejn klimnu glavom, posmatrajući kako spretno izvlači haljinu koju je položila na široki pult i počela detaljno da pregleda. Njeni prsti zastadoše i zadrhtaše na trenutak, nakon što je videla izbledele fleke od krvi.
“Domaća radinost”, reče naposletku. “Ručno ju je sašio neko ko ume s iglom i koncem. Čipka je verovatno kupljena, teško je reći. Vrlo je slična nečemu što sam već videla. Sačekaj trenutak.” Otišla je u zadnji deo radnje, probijajući se kroz uzani prolaz između dva rafa, na kojima su na dugačkim vešalicama visile haljine umotane u plastiku. Hitre ruke prebirale su po haljinama sve dok nisu naišle na jednu, koju je trijumfalno stavila na pult.
“Ovo je večernja haljina iz poznih tridesetih, kakve su bogate devojke iz višeg staleža nosile pred rat. Tvoja haljina je vrlo slična, skoro kao imitacija. Međutim, materijal je jeftiniji i, kao što rekoh, ručno je šivena. Takođe, nema etikete, što ukazuj e na to da ju j e sašio neko ko nije imao para za kupovinu.”
“Kada je, otprilike, napravljena? Pre koliko vremena je nošena?”
“Pa ovo nije bilo u modi pre 1935. godine. Porubi su tada bili duži, a ni kragna nije kako treba. Dosta je iznošena; materijal je tanak na nekim delovima, a pozadi vidim nekoliko vešto ušivenih zakrpa. Rekla bih da je bila stara desetak godina. Tokom rata su morali da se snalaze i da krpe.” Dakle, sredina četrdesetih, kraj Drugog svetskog rata. Maklejn se pitao kolika je verovatnoća da je iko povezan s ubistvom i dalje živ.

10

Već je stigao do polovine predvorja stanice kada ga je dežurni narednik pozvao.
“Poznajete li nekoga po imenu Džonas Karsters?”
Maklejn razmisli. Ime zvuči poznato.
“Čitav dan vas zove i ostavlja poruke.”
“Da li je rekao šta želi?”
“Nešto u vezi s vašom babom. Uzgred, kako je matora? Ima li napretka?”
Prebledeo je. Nije reč o tome da je zaboravio. Pre će biti da je toliko dugo držao po strani njenu bolest da smrt još nije doprla do njega. Uspeo je da izbegne to pitanje u razgovoru s Dženi Spirs, ali u policijskoj stanici nema tajni, bar ne zadugo. A najbrži način da nešto razglasite je, razume se, da kažete dežurnom naredniku. Još brže bi se razglasilo kada bi mu napomenuo da je reč o tajni.
“Sinoć je preminula.”
“Gospode, Toni! Šta tražiš onda na poslu?”
“Ne znam. Valjda nisam imao šta drugo da radim. Znaš, nije se dogodilo iznenada.” Iako, na neki način, jeste. Navikao se na činjenicu da je u bolnici, u komi. Znao je da će pre ili kasnije umreti; nekoliko puta je čak i poželeo da se to ne oduži. Ipak, očekivao je da će biti znakova da umire. Mislio je da će imati vremena da se pripremi.
“Da li je ostavio broj? Taj Karsters?”
“Da, i zamolio je da ga pozovete što pre. Znate, ne bi škodilo da s vremena na vreme uključite mobilni.”
Maklejn izvadi telefon iz džepa. I dalje je bio mrtav.
“Radim to, ali baterije uporno crkavaju.”
“Zašto onda ne uzmete radio-vezu? Ne znam zbog čega detektivi misle da im ne trebaju.”
“Imam je negde, Pite, ali još je gore. Radi samo kad je uključena u zid. Što na neki način narušava čitavu svrhu mobilnog.”
“Pa nabavite nešto što radi, hoćete li?” Narednik pruži Maklejnu komadić papira sa imenom i brojem, i otvori mu vrata stanice.
Maklejn je imao čitavu kancelariju za sebe – jedna od prednosti inspektorskog zvanja. Mesto beše turobno, s jednim malim prozorom čiji pogled zaklanja obližnja zgrada, zbog čega unutra dopire jako malo svetla. Većinu slobodnog prostora zauzimali su ormari za dosijea, puni slučajeva njegovog prethodnika, ali neki je genije geometrije tu uspeo da ugura i sto. Na njemu se nalazila hrpa fascikli od kojih je na gornjoj bio zalepljen žuti stiker sa natpisom “Hitno!”, podvučenim tri puta. Ne obazirući se, skliznuo je niz ivicu stola dok nije seo. Podigao je slušalicu i pozvao broj s papirića, bacivši pogled na sat. Radno vreme je prošlo, ali nema predstavu da li je to uopšte broj kancelarije.
“Karsters i Vedel, izvolite.” Brzi odgovor i ljubazan ton recepcionera ga zbuniše. Maklejn je prepoznao naziv advokatske kancelarije koja je vodila bakine poslove nakon njenog moždanog udara. Osetio se pomalo glupavo zbog toga što se nije setio.
“Ovaj... Halo. Mogu li dobiti gospodina Džonasa Karstersa, molim vas?” Prethodno je imao posla samo s mlađim referentom Perkinsom, ili Pitersonom, tako nešto. Čudno je što ga zove lično viši partner.
“Ko ga traži?”
“Maklejn. Entoni Maklejn.”
“Trenutak, inspektore. Odmah ću vas povezati.” Još jednom ga je omeo neko ko zna više o njemu. Nije imao vremena za čuđenje. Jedan klik ubrzo prekinu pozadinsku muziku.
“Inspektore Maklejne, Džonas Karsters na vezi. Žao mi je zbog smrti vaše bake. Ester je bila sjajna žena.”
“Poznavali ste je, gospodine Karsterse?”
“Džonas, molim vas. I da, znao sam je odavno. Daleko duže nego što sam bio njen advokat. O tome sam želeo da popričamo. Postavila me je za izvršioca njenog testamenta. Bio bih vam zahvalan ako biste u dogledno vreme svratili do moje kancelarije da rešimo nekoliko pitanja.”
“U redu. Može li sutra? Kasno je, a sinoć baš i nisam spavao.” Maklejn protrlja oči donjim delom šake, uvidevši po svom glasu koliko je iscrpljen.
“Naravno. Razumem. I ne brinite za postupak. Sve je pod kontrolom. Sutra će u Skotsmanu izaći vest; verovatno će objaviti i čitulju. Ester nije želela crkvenu sahranu, te ćemo organizovati jednostavnu službu u Mortonholu. Javiću vam čim dobijemo termin. Da li želite da organizujem i bdenje? Znam koliko ste vi branioci zakona zaposleni.”
Maklejn je samo donekle shvatio izrečeno. Razmišljao je o svim sitnicama koje treba obaviti pošto je njegova baka preminula, međutim, toliko toga mu se vrzmalo po glavi da je lako zaboravljao. Na stolu pred njim se, umotana u kesu za dokaze, nalazila večernja haljina cvetnog dezena i na trenutak nije mogao da se seti zbog čega je tu. Potrebna mu je hrana, a potom i san.
“Da, molim vas”, reče naposletku. Zahvalivši se advokatu, ugovorio je da narednog dana u deset dođe u njegovu kancelariju i spustio slušalicu. Predvečernje sunce obasjavalo je okolne zgrade toplom smeđom bojom, ali je tek neznatan deo svetla ulazio u njegovu sićušnu kancelariju. Suviše je zagušljivo unutra. Nagnuvši se unazad u stolici, kako bi se istegao, Maklejn osloni glavi na hladan zid iza sebe i na trenutak zatvori oči.
Stoji kao od majke rođena, mršavo stvorenje koščatih nogu i ruku. Sa ispijene glave pada joj ravna slamasta kosa, dok su joj oči ulegle u šupljine. Idući prema njemu, pruža ruke, moleći da joj pomogne. Utom posrne i na stomaku joj se pojavi rana, derući je od prepona do grudi. Zastaje hvatajući se za unutrašnje organe, koji ispadaju na zemlju; kupi ih jednom rukom, pružajući drugu ka njemu. Nastavlja da se gega ka njemu, ovoga puta sporije, molećivih tamnih očiju.
On želi da skloni pogled, ali je nemoćan, nepokretan. Ne može čak ni da sklopi oči. Jedino što može je da gleda kako pada na kolena prosipajući creva na tlo, pokušavajući da dopuzi do njega.
“Inspektore?”
Njen glas je bol. Čuvši ga, njeno lice počinje da se menja, koža se suši i još više rasteže preko jagodica. Oči joj uležu još dublje u glavu, a usne krive u grimasu, u izvitopereni osmeh.
“Inspektore!”
Sada je pored njega, slobodnom rukom dodiruje njegovo rame, drma ga. Drugom rukom pokušava da zadrži unutrašnje organe, poput usamljene domaćice koja u spavaćici otvara vrata poštaru. Delovi počinju da ispadaju; njeni bubrezi, jetra, slezina.


“Toni, probudi se!”
Začuvši pucketanje prstiju, Maklejn je otvorio oči i umalo pao sa stolice vrativši se iz sna u stvarnost. Kraj njegovog stola je stajala načelnica Makintajer, gledajući ga s mešavinom nervoze i brige.
“Spavaš na poslu? Nisam očekivala takvo ponašanje kad sam te predložila za unapređenje.”
“Oprostite, gospođo.” Maklejn ovlaš zavrte glavom, pokušavajući da se otarasi prizora rasporene devojke. “To je zbog vrućine. Samo sam na trenutak sklopio oči. Ja...” Zastao je shvativši da Makintajerova pokušava da prikrije smešak.
“Samo se šalim, Toni. Izgledaš iscrpljeno. Idi kući i odmori se.” Sela je na ivicu stola. U sobi je bilo mesta za još jednu stolicu, ali je taj prostor zauzimala visoka hrpa registratora. “Narednik Mari mi je rekao za tvoju baku. Jako mi je žao.”
“Zapravo, odavno je ona umrla.” Maklejnu beše pomalo nelagodno što načelnica bdi nad njim. Zna da bi trebalo da ustane, ali to bi situaciju učinilo još neugodnijom.
“Moguće, ali ti sada treba da se suočiš s tim, Toni. Znam da ti nedostaje.”
“Znate da su mi roditelji umrli kada sam imao četiri godine, zar ne? Baka me je odgajila kao sina. Mora da joj je bilo teško sa mnom, svakodnevno sam je podsećao na njega.”
“A tebi? Ne mogu da zamislim kako ti je bilo – u tom uzrastu izgubiti oba roditelja...”
Maklejn se nagnu nad sto i protrlja oči. To su stare rane, davno zaceljene. Zaista ne želi da čačka ožiljke. Ali smrt njegove bake učiniće upravo to. Možda je i to jedan od razloga zašto mu je teško da prihvati da je nema. Posegnuo je za kesom s dokazima, kako bi uposlio ruke.
“Uspeli smo donekle da odredimo vreme smrti – sredina četrdesetih godina.”
“Molim?” Makintajerova ga je gledala belo.
“Mrtva devojka iz kuće u Sajthilu. Haljina je stara najverovatnije desetak godina, a nije mogla biti sašivena pre 1935. godine. Karbonskim datiranjem utvrdili smo da je umrla pre 1950. godine. Pretpostavljamo – negde pred kraj Drugog svetskog rata.”
“Dakle, sva je prilika da je ubica mrtav?”
“Ubice. Množina. Mislimo da ih je bilo šestoro.” Maklejn joj u kratkim crtama predoči razvoj istrage. Makintajerova je sedela na ivici stola, nemo slušajući kako izlaže svoje viđenje stvari. Premalo je činjenica za sada.
“A šta je sa Smajdom?”
Pitanje ga je zbunilo. “Mislite li da postoji veza?”
“Ne, ne. Oprosti. Pitala sam za istragu o Smajdovom slučaju. Kako napredujemo?”
“Obdukcija je potvrdila da je ubijen i da je gubitak krvi najverovatniji uzrok smrti. Još čekam toksikološki izveštaj – ko god da ga je ubio, morao je da upotrebi nekakav snažan anestetik. Ta činjenica je dovoljna da se suzi spisak osumnjičenih. Dugid se usredsredio na ispitivanja; još nisam stigao da se usaglasim s njim.”
“U redu. Sagledaćemo sve na sutrašnjem sastanku. Ali želim da se usredsrediš na Smajda koliko god možeš. Nakon šezdeset godina, tragovi u devojčinom slučaju ne mogu baš nešto da zastare.”
Ima smisla, naravno; daleko je važnije uhvatiti ubicu koji je napao pre samo dvadeset četiri sata. Zbog čega, onda, ima potrebu da se usredsredi na ubistvo devojke? Je li prosto zbog toga što ne voli da sarađuje s Dagvudom? Maklejn priguši zevanje, pokušavajući da ne gleda u hrpu papira na svom stolu, kojima je – tri puta podvučeno – hitno bila potrebna njegova pažnja. Suviše liče na formulare za prekovremeni rad i zahteve za nadoknadu troškova koje treba odobriti budžetom za ovaj kvartal. Posegnuo je za gornjim papirom, ali ga Makintajerova zaustavi. Šaka joj beše mekana; stisak – čvrst. “Idi kući, Toni. Lezi ranije. Naspavaj se. Bićeš svežiji ujutru.”
“Je li to naređenje, gospođo?”
“Da, inspektore. Jeste.”

11

U njegovoj glavi vlada opšta zbrka. Ne poznaje ovaj grad; ne razume grub jezik kojim ovde govore. Muka mu je. Disanje mu je ispresecano – od svakog uzdaha ga boli grlo, grudi mu gore. Nekada je bio snažan, zna to, iako ne može da se seti svog imena. Nekada je mogao da nosi dvanaest snopova žita odjednom, da za jedno popodne očisti čitavu njivu na vrelom suncu. Sada su mu leđa pognuta, noge slabe i nesigurne. Kada je postao star kao njegov otac? Šta se desilo s njegovim životom?
Iz obližnje zgrade izbija buka. Iako su visoki stakleni prozori prekriveni mrazom, vidi šarene sene ljudi koji se unutra kreću. Glavna vrata se otvaraju i iz zgrade posrće devojka u pratnji dve drugarice. Smeju se i blebeću reči koje on ne prepoznaje. Pijane i srećne, ne vide kako ih posmatra s druge strane ulice. Njihove visoke štikle lupkaju po trotoaru dok im se kratke suknje pripijaju uz noge, a kratke bluze otkrivaju opušteno belo meso.
Delić sećanja prođe mu kroz glavu. Neko čini užasne stvari. Još belog mesa, rasečenog oštrim nožem. Gnev zbog prastare nepravde. Ispod je nešto mračno, vlažno, klizavo. Ovo nisu njegova sećanja. Ili možda jesu? Više ne zna šta je stvarno.
Buka ga probada dok otvara teška vrata. Uvija ga u miris neopranih tela, dezodoransa, parfema, piva, hrane. Stotine ljudi stoje, sede, viču jedni na druge kako bi nadjačali neskladnu muziku koja ispunjava sve. Niko ne primećuje da on ulazi u rulju.
Gleda svoje šake, tako su poznate. Ove šake pravile su zidove, milovale ljubavnice, držale sićušnu bebu čijeg se imena ne seća, baš kao ni svog. Ovo su šake koje prekriva skorela krv koja se usekla u bore, zavukla ispod kratkih noktiju. Ovo su šake koje su rukovale nožem. Koji je toliko povredio drugog čoveka. Šake koje su tražile osvetu za sva zla koja su učinjena njemu i njegovoj vrsti.
Traži znak, razume nešto malo o ovom nepoznatom mestu. Da li ga tamo vuče bolest koja ga je oslabila, ili gnusne slike koje mu preplavljuju mozak? Kako bilo, sada je u toaletu, pognut preko lavaboa, povraća. Ili barem pokušava da povrati; želudac mu je prazan.
Grabi papir, briše lice i šake, pušta vodu. Kada se pridigne, svet se naizgled opasno nakrivi. Zadihan je, izgubljen. U toaletu ima još ljudi, smeju mu se. Obigravaju oko njega poput nasilnika u školskom dvorištu. Ne može da se usredsredi, jedino čega se seća je užasan osećaj noža u šaci, moći koja je prostrujala njegovim telom kada ga je upotrebio, gneva pravednika. Ponovo oseća nož, njegovu težinu na svom dlanu.
Prestali su da se smeju. Tišina se razlegla. Čak je nestalo i brujanje muzike napolju. Osvrće se oko sebe, prvi put primećuje dugačko ogledalo pred sobom. Teško je razaznati bilo šta pored prizora krvoprolića koji mu pune glavu. Međutim, vidi i čoveka kog ne prepoznaje, ispijenog i mršavog, u prljavoj odeći, zamršene sede kose. Posmatra, opčinjen i užasnut, dok čovek podiže ruku. Pesnica steže kratak nož čija je oštrica okrenuta prema njegovom golom vratu. Već je činio ovo, pomisli osetivši poznati dodir hladnog čelika na svojoj koži.
Krv se rasprši po ogledalu.

12

Kada je Maklejn narednog jutra stigao u stanicu, zatekao je pravi metež. Nakon karija, koji je poneo kud za večeru, i ranog odlaska u krevet, osećao se daleko bolje nego prethodnog dana, kada je bio poput zombija. Poranio je pola sata na jutarnji brifing o Smajdovom slučaju i nadao se da će iskoristiti to vreme da započne sređivanje nagomilane papirologije. Prilazeći istražnoj sobi na putu do stepeništa, kroz otvorena vrata čuo je brujanje Dagvudovog prepoznatljivog glasa.
“Baš bajno. Ne možeš da se otarasiš tih mamlaza, a kada dođu ovamo, sve sam luđak do luđaka.”
Provirio je s praga, nadajući se da će uspeti da sagleda čitavu prostoriju pre nego što produži dalje. Glavni inspektor iskoristio je isti trenutak da prekine razgovor s dvojicom narednika i osvrne se.
“Maklejne! Odlično! Drago mi je da si poranio. Možeš da pomogneš sa raspremanjem.”
“Raspremanjem, gospodine?” Maklejn pogleda po sobi i vide pozornike kako pakuju stvari u kutije, skidaju fotografije sa zidova i brišu table.
“Da, Toni. Sinoć smo ga uhvatili. Nema sumnje u krivicu, njegovi otisci bili su po čitavoj Smajdovoj biblioteci.”
“Uhvatili ste ubicu?” Maklejn nije uspevao da poveže napredak u istrazi koji su sinoć ostvarili s onim što mu je glavni inspektor upravo rekao. Nadao se da mu usta ne zjape. “Kako?”
“Pa ne bih baš rekao da smo ga uhvatili”, reče Dugid. “Oko pola dvanaest sinoć neki čovek ušetao je u pab kod Trga Sv. Andreja. Ušao je u toalet i presekao sopstveni grkljan. Istim nožem kojim je ubio Smajda.”
“Je li dobro?”
“Ne, naravno da nije dobro, idiote! Mrtav je! Misliš li da bismo skidali sve ovo da čeka na ispitivanje u ćeliji?”
“Ne, gospodine. Naravno da ne.” Maklejn je posmatrao hitro demontiranje istražne sobe. “Ko je on?”
“Ilegalni imigrant. Zove se Akimbo, tako nekako. Nikad ne znam kako se izgovaraju ta strana imena.”
“Ko ga je identifikovao?”
“Neka ženica iz istražiteljskog tima; mislim da se preziva Berd. Pretraga otisaka nije dala rezultata, ali onda joj je palo na pamet da pokuša s registrom ilegalnih imigranata. Taj tip bi trebalo da bude u zatvoru. Trebalo je da ga pošalju nazad u Bradistan, ili odakle god bio.”
Maklejn je pokušao da se ne obazire na Dugidove nehajne rasističke opaske. Glavni inspektor je hodajući podsetnik svega što ne valja u policiji. Što pre ode u penziju, tim bolje.
“Pretpostavljam da će načelnica biti srećna, šef takođe. Znam da je bilo dosta pritisaka da se sve brzo okonča.”
“Upravo. Zbog toga treba otkucati izveštaj i odneti ga Džejn do kraja dana. Sumnjam da će javni tužilac želeti da produbljuje istragu, ali moramo i to da otaljamo. Moraćeš da budeš prisutan na obdukciji, kako bi se uverio da nema nikakvih gadnih iznenađenja. Dokazi su, doduše, prilično neoborivi. Siguran sam da će rezultati DNK potvrditi da je reč o našem ubiti.” Divno. Još jedna prilika da gleda kako seku leš. “U koliko sati je obdukcija, gospodine?” Maklejn pogleda na sat. Sedam ujutru.
“U deset, mislim. Pozovi da proveriš.”
“U deset. Imam sastanak sa...” Maklejn zastade. Zna da nema svrhe žaliti se Dugidu. Time bi ga samo isprovocirao da započne jednu od svojih tirada. “Pomeriću.”
“Pomeri, Maklejne!”
Mala istražna soba bila je prazna kada je konačno uspeo da pobegne od Dugida i probije se u stražnji deo stanice. Na jednom stolu bile su novine Mrzovoljnog Boba; na drugom gomila fascikli koje je pozornik Makbrajd uredno složio. Prelistao ih je na brzinu – izveštaji o provalama iz proteklih pet godina. Stikeri s pitanjima štrčali su između stranica – barem je neko bio vredan.
Fotografije organa i drugih predmeta pronađenih u zazidanom podrumu behu zakačene na jednom zidu i poređane onako kako su ih pronašli. U središtu kruga visila je uvećana fotografija devojčinog iskasapljenog tela. Još je gledao sliku kada je, nekoliko minuta kasnije, neko otvorio vrata.
“Dobro jutro, gospodine. Čuli ste vesti?” Detektiv Makbrajd izgledao je kao da je oljuštio kožu trljajući se. Kosa mu je i dalje bila pomalo vlažna od tuširanja, dok je na glatkom i oblom licu imao izraz dečačke nade i ushićenja.
“Vesti? O, da, Smajdov ubica. Zar ne misliš da je to pomalo čudno?”
“Zbog čega, gospodine?”
“Pa zbog čega bi to učinio? Zašto je provalio u kuću nekog starca i rasporio ga? Zašto bi mu ugurao slezinu u usta? I zbog čega bi se ubio nakon samo nekoliko dana?”
“Pa bio je ilegalni imigrant, zar ne?”
Maklejn se nakostreši. “Ne počinji s tim, molim te. Ne dolaze svi da nam siluju žene i otimaju poslove, znaš? Dovoljno je što slušam te gluposti od Dagvuda.”
“Nisam mislio na to, gospodine.” Makbrajdovo lice postade još rumenije, a uši skoro jarkocrvene. “Mislio sam da je možda bio ljut na Smajda jer je ovaj bio na čelu Imigracionog žalbenog odbora.”
“Zaista? Otkud to znaš?”
“ Alison... Ovaj, pripravnica Kid mi je rekla, gospodine.”
Sada je došao red na Maklejna da se posrami. “Oprosti, Stjuarte. Nije mi bila namera da se brecam na tebe. Znaš li još nešto o Smajdu što mi je promaklo?”
“Pa, iako mu je bilo osamdeset četiri, radio je svakodnevno. Bio je u upravnim odborima desetak preduzeća i imao uvid u rad najmanje dva novonastala biotehnološka postrojenja. Preuzeo je očevu investicionu banku odmah nakon rata i pretvorio je u jednu od najvećih finansijskih institucija u gradu. Potom ju je prodao, neposredno pre kraha internet kompanija. Od tada uglavnom podiže humanitarne fondove. U kući u gradu imao je troje stalno zaposlenih, kojima je dao slobodno veče pre nego što je ubijen. Izgleda da to nije ništa neobično; često ih je uveče puštao kući, da bi ostao sam.”
Maklejn je nastavio da sluša sažetu istoriju, primetivši da je pozornik zapamtio sve detalje. Izuzev tanke veze između ilegalnih imigranata i repatrijacije, nema ničega što bi povezalo Smajda s čovekom koji ga je ubio.
“Kako se zove ubica?”
Ovoga puta je Makbrajd izvadio beležnicu i liznuo vrh prsta pre nego što je prelistao nekoliko stranica.
“Džonatan Okolo. Izgleda da je iz Nigerije. Pre tri godine se prijavio za azil, ali je odbijen. Prema izveštaju, do aprila je trebalo da bude u nekoj obezbeđenoj ustanovi i da čeka repatrijaciju. Niko ne zna kako je pobegao, ali je u poslednjih godinu dana bilo još nekoliko slučajeva bekstva.”
“Imaš li njihova imena?”
“Ne, gospodine. Ali siguran sam da ih mogu pronaći. Zašto pitate?”
“Nisam siguran. Dugid će želeti što pre da opere ruke od čitave stvari. Verovatno će i šefica i čitava vrhuška vrlo rado slučaj gurnuti pod tepih. Da imam pola mozga, učinio bih isto. Ali imam gadan osećaj da ćemo ponovo čuti za Džonatana Okola. Ne bi mi smetalo da budem u prednosti kada ponovo iskoči njegovo ime.”
“Probaću da iskopam nešto, gospodine.” Makbrajd zapisa nešto u beležnicu i pažljivo je odloži. Maklejn se zapita gde je njegova beležnica; verovatno u kancelariji na spratu. Zajedno sa ostalom papirologijom, koja se neće sama rešiti. “Šta imaš za danas, pozorniče?”
“Narednik Lerd i ja treba da ispitamo neke od žrtava provale, gospodine. Čim on stigne.”
“Pa Mrzovoljni Bob je oduvek bio više za noćnu smenu.” Na osnovu izraza na Makbrajdovom licu, Maklejn uvide da pozornik nikada nije čuo za narednikov nadimak. “Znaš kako ćemo? Kada stigne, reci mu da sam obavi ispitivanje. Neka povede nekog pozornika ako se oseća usamljeno. Želim da u narednih sat vremena otkriješ što više o Okolu i njegovim prijateljima. Onda ćemo ti i ja otići u Kaugejt da gledamo kako ga dr Kadvalader otvara.”
“Ovaj, moram li, gospodine?” Makbrajdov crvenkasti ten dobi bledozelenu nijansu.
“Išao si na obdukcije do sada, zar ne?”
“Da, gospodine. Dvaput. Zbog toga bih i želeo da budem negde drugde.”
Pronašao je svoju beležnicu tamo gde ju je i ostavio – na stolu, ispod kese u kojoj se nalazila cvetna haljina ubijene devojke. Maklejn je ubaci u džep, podsetivši se da odnese haljinu u istražnu sobu. Kraj telefona je i dalje bio papirić sa Karstersovim brojem telefona. Pozvao ga je i pomerio sastanak za kasno po podne, nakon čega je uključio računar i prineo hrpu papira ka sebi. Razume potrebu za knjigovodstvom i pravilnim procedurama; samo bi voleo da neko drugi to obavlja umesto njega. To je zamoran posao koji zahteva isuviše pažnje da bi istovremeno mogao da razmišlja i o drugim stvarima. Sve vreme je krajičkom oka gledao haljinu. Naposletku, stigavši do polovine gomile, izvadio je beležnicu, odgurnuo stolicu od stola i počeo da je prelistava.
Skoro istog trenutka naišao je na neobične vijugave šare koje je video u podrumu, ili mu se barem tako činilo. Ukazivale su na to da je ubistvo deo obrednog žrtvovanja, ali su skrivene niše otkrile daleko jasnije i primamljivije tragove. Zato se usredsredio na imena, očuvane organe i lične predmete. Međutim, kao što mu je mentor uvek govorio, ključ je obično u detaljima koji su najmanje očigledni. Maklejn pogleda na sat; pola deset. Isključio je računar, zgrabio haljinu i pošao natrag u sićušnu istražnu sobu. Mrzovoljni Bob već je bio unutra i čitao novine. Pozornik Makbrajd usredsredio se na ekran svog laptopa, mahnito kucajući po tastaturi.
“Dobro jutro, šefe.” Mrzovoljni Bob presavio je novine i ubacio ih u kutiju ispod stola.
“Dobro jutro, Bobe. Imaš li fotografije s mesta zločina?”
Pogledavši Makbrajda koji mu nije uzvratio, Mrzovoljni Bob je sam morao da donese kutiju iz ćoška. Stavivši je na sto, izvadio je nekoliko glatkih listova.
“Šta tražite, šefe?”
“Trebalo bi da bude više fotografija poda, na metar od zida.”
“Jeste, baš sam se pitao zbog čega je fotograf to slikao.” Mrzovoljni Bob ponovo promeša hrpu i izvadi nekoliko papira. Utom poče da ih slaže na stolu, povremeno proveravajući brojeve na poleđini.
“Ja sam to tražio.” Maklejn prouči prvu fotografiju, potom i ostale. Identične su; izbledele zbog blica, pod gladak, drvene daske bez ikakvih obeležja. Izvadio je beležnicu i pogledao oblike koje je nacrtao. Oblike koje je video.
“Da li je to sve?”, upitao je Boba nakon što je, bez uspeha, pregledao svaku fotografiju.
“Koliko ja znam – jeste.”
“Pa proveri sa istražiteljima, hoćeš li, Bobe? Tražim slike poda s ovakvim šarama.” Pokazao je oblike iz svoje beležnice naredniku.
“Zar ne može pozornik Makbrajd to da obavi?”, prigovori Bob. “Znate da mnogo bolje od mene obavlja te tehničke stvari.”
“Oprosti, Bobe. On ide sa mnom.” Maklejn se okrenu ka Makbrajdu. “Jesi li gotov?”
“Takoreći, gospodine. Samo trenutak.” Makbrajd pritisnu nekoliko tastera i zatvori beležnicu. “Proći ću pored štampača da pokupim papire. Osim ako ne biste radije išli sa narednikom Lerdom na obdukciju, gospodine?” Bilo je nade u njegovom glasu.
Maklejn se osmehnu. “Mislim da je Bob upravo završio s doručkom, pozornice. A ja nemam nikakvu želju da saznam šta je jeo.”

13

“Treći put za četrdeset osam sati, inspektore. Da te ne znam, rekla bih da me uhodiš.” Doktorka Šarp ih je čekala u mrtvačnici. “Ko je zgodni drugar?”
“Ovo je detektiv Makbrajd. Budi nežna s njim, ovo mu je prvi put.” Maklejn se nije obazirao na sve crvenije Makbrajdovo lice. “Je li doktor tu?”, upita. “Sprema se”, reče Trejsi. “Uđite.”
Obdukciona sala nije se mnogo promenila od prethodnog dana. Jedino je telo na ploči bilo drugo. Patolog ih pozdravi.
“Toni. Vidim da još nisi shvatio svrhu delegiranja. Nižeg službenika obično pošalješ da nešto obavi onda kada ne nameravaš sam da odeš. Uostalom, zbog čega misliš da je Dagvud tebe poslao?”
“Zato što ga ovo mesto isuviše podseća na dom?”
“Upravo”, nasmeši se Kadvalader. “Da počnemo?”
Kao da je čekala da dobije znak, Trejsi se pojavi iz sobice koja im je služila kao kancelarija. Navukavši medicinsku uniformu i dugačke gumene rukavice, dovukla je čelična kolica na kojima behu položeni razni instrumenti za mučenje. Maklejn oseti nervozu Makbrajda, koji je stajao kraj njega i blago se ljuljao na petama.
“Žrtva je muškarac, Afrikanac, visok sto osamdeset osam. Rekao bih, u poznim pedesetim.”
“Četrdeset četiri.” Makbrajdov glas zazvučao je piskavije nego inače, a rezanje još nije ni počelo.
“Molim?” Kadvalader prekri šakom mikrofon koji je visio nad stolom. “Imao je četrdeset četiri godine, gospodine. Tako piše u dosijeu.” Maklejn podiže papire koje je pre izlaska iz stanice pokupio iz štampača.
“Pa ne izgleda tako. Trejsi, je li ovo pravo telo?”
Pomoćnica je proverila papire, pogledala oznaku na stopalu mrtvaca, nakon čega je otišla do hladnjače i zavirila u nekoliko pregrada.
“Aha”, reče. “Džonatan Okolo. Doneli su ga kasno sinoć. Identifikovan je na osnovu otisaka prstiju iz njegovog dosijea iz imigracionog.”
“Čudno.” Kadvalader se okrenu pacijentu. “Ako mu je samo četrdeset četiri, ne smem ni da pomislim kakav je život imao. U redu, idemo dalje.” Nastavio je detaljno da ispituje telo.
“Šake su mu grube, nokti okrnjeni i kratki. Ima dva skorija ožiljka koji se slažu s trnovima u dlanovima i prstima. Fizički radnik, ali imajući u vidu njegovo zdravlje, ne vidim kako bi bio dobar u svom poslu. Aha, evo ga.” Patolog se potom usredsredio na glavu pokojnika, posegnuvši pincetom ka njegovim proređenim sedim kovrdžama. “Teglu za uzorke, molim te, Trejsi. Ako se ne varam, ovo je gips. Kosa mu je puna gipsa.”
Maklejn je krajičkom oka primetio kako detektiv Makbrajd mahnito zapisuje beleške. Osmehnuo se; sve će im ovo otkucati i dostaviti u toku dana, ali malo entuzijazma nikada ne škodi. Uostalom, možda će mu skrenuti pažnju s onoga što sledi.
Umešni patolog otvara telo s izvesnom dozom elegancije. Kadvalader je možda najbolji kog je Maklejn video. Negova spretnost u radu i tiho čavrljanje s pomoćnicom u velikoj meri čine čitav proces podnošljivijim. Pa ipak, bilo mu je drago kada se sve završilo i kada su započeli s ušivanjem. To je značilo da mogu da izađu iz prostorije i da će uskoro napustiti zgradu.
“Kakva je presuda, Anguse? Možeš li da ga spaseš?” Maklejn je video da je šala izazvala tanušan smešak, koji je ubrzo zamenilo zabrinuto mrštenje.
“Čudi me da je poživeo dovoljno dugo da ubije Smajda, a kamoli sebe”, reče Kadvalader.
“Kako to misliš?”
“Ima emfizem u poodmaklom stadijumu, akutnu cirozu jetre, bubrezi su mu mrtvi. Pitaj boga kako je srce s toliko tkivnih ožiljaka moglo da kuca dovoljno pravilno da omogući kretanje.”
“Želiš da kažeš da nije ubio Smajda?” Maklejna prođoše trnci. “Bogami, ubio ga je. Odeća mu je natopljena Smajdovom krvlju, a tragovi iste pronađeni su i ispod njegovih noktiju. Nož se savršeno podudara sa urezima u vratnom delu kičme. Nema sumnje da je on ubica.”
“Da li je mogao da ima saučesnika?” Maklejna opet prođe ono tupo osećanje u dnu stomaka. Zna da će biti neomiljen ako samo i pomene tu mogućnost, ali ne može da je ignoriše.
“Ti si detektiv, Toni. To ti meni reci.”

14

Advokatska kancelarija Karsters i Vedel zauzima celu prostranu džordžijansku kuću u zapadnom delu grada. I dok su se modernije i progresivnije advokatske kancelarije uselile u specijalno izgrađene prostorije u Lodijanskoj ulici, ili dalje, ka Gogarbernu, ovo malo partnerstvo prkosi promenama. Maklejn pamti vremena, ne toliko davna, kada su sva stara edinburška porodična preduzeća – advokati i berzanski posrednici, bankari i uvoznici fine robe – poslovala u kancelarijama koje su se nalazile u velelepnim starim kućama u zapadnom delu. Sada su te ulice pune suterenskih restorana, butika, teretana i skupih stanova. Vremena se menjaju, ali se grad uvek prilagodi.
Iako je na sastanak stigao sat vremena ranije, sekretarica mu je rekla kako to neće predstavljati problem. Ostavila ga je da sačeka u elegantnom salonu, opskrbljenom portretima ozbiljnih muškaraca i udobnim foteljama. Iako više liči na kakav klub za gospodu, barem je rashlađen, u odnosu na sve veću vrućinu napolju.
“Inspektore Maklejne. Lepo je videti vas ponovo.” Maklejn se osvrnu u pravcu odakle je dopirao glas. Iako nije čuo otvaranje vrata, pred njim je, pružajući mu ruku, stajao sedi čovek s naočarima okruglog metalnog rama. Maklejn se rukova s njim.
“Gospodine Karsterse. Jesmo li se već negde sreli?” Poznat mu je odnekud. Naravno, uvek postoji mogućnost da je bio u sudu dok je Maklejn davao iskaz. Možda ga je advokat i unakrsno ispitivao.
“Rekao bih da jesmo. Prošlo je dosta godina, doduše. Ester je održavala divne prijeme, međutim, prestala je kada ste krenuli na univerzitet. Nikada nisam otkrio zbog čega.”
Maklejn zamisli niz ljudi koji su redovno posećivali kuću njegove bake. Jedino čega se sećao u vezi s njima bilo je to da su mahom bili veoma stari. Opet, to ne čudi, jer je i njegova baka bila stara. Džonas Karsters je sada star, ali je tada nesumnjivo bio suviše mlad da bude deo tog okruženja.
“Mislim da je oduvek želela da bude povučena, gospodine Karsterse. Prosto, mislila je da bi za mene bilo pogodno da upoznajem ljude. Kada sam otišao od kuće i preselio se u Njuington, prestala je s prijemima.”
Karsters klimnu glavom, kao da to ima savršenog smisla. “Molim vas, zovite me Džonas.” Izvukao je džepni sat iz prsluka, otvorio ga da vidi koliko je sati, nakon čega ga je pažljivo vratio u džep tečnim, uvežbanim pokretom.
“Šta kažete na ručak? Iza ćoška je otvoren nov restoran, čuo sam da je odličan.”
Maklejn pomisli na hrpu papira na njegovom stolu koju treba srediti; i na devojku koja je toliko dugo mrtva da nekoliko sati neće ništa promeniti. Mrzovoljni Bob drži pod kontrolom istragu o provalama, dok je Makbrajd zaposlen iznalaženjem svih raspoloživih informacija o Džonatanu Okolu. Samo bi smetao, kad bolje razmisli.
“Zvuči kao dobra ideja, Džonase. Ali sada nisam na dužnosti; nemojte me oslovljavati sa inspektore.”
Lokal nije bio od onih koje Maklejn obično posećuje. Novootvoren i ušuškan u suterenu, bio je poprilično posećen i ispunjen prigušenom bukom mušterija koji uživaju u neobaveznom ručku. Doveli su ih do jednog manjeg stola u prostorijici s prozorom prema odmorištu ispod nivoa trotoara. Podigavši glavu ka nebu, Maklejn je shvatio da može da zaviri pod suknju svake žene koja prođe, zbog čega se usredsredio na meni.
“Čuo sam da im je riba odlična”, reče Karsters. “Trebalo bi da je divlji losos u ovo doba godine izvrstan.”
Suzbivši nagon da zatraži i pomfrit priđe, Maklejn je naručio lososa i ograničio se na gaziranu mineralnu vodu. Voda je stigla u plavoj boci u obliku suze, s nekakvim natpisom na velškom.
“Apotekari su u prošlosti čuvali otrove u plavim bocama. Tako su znali šta ne smeju da popiju.” Sipao je sebi čašu i ponudio advokata.
“Pa, nesumnjivo znaš da u Edinburgu ima dosta trovača. Jesi li bio u Muzeju patologije?”
“Angus Kadvalader me je odveo pre dve godine, dok sam još bio narednik.”
“Ah, da – Angus. Ima lošu naviku da napušta pozorište u pola predstave. Zbog posla, nesumnjivo.”
Dok hrana nije stigla, razgovarali su o policijskom poslu, pravnim pitanjima i ono malo zajedničkih prijatelja i poznanika koje su otkrili. Maklejn se donekle razočarao što losos nije pržen već kuvan. Nije stvar u tome da ne ume da ceni sofisticiranu hranu, već za nju retko kad ima vremena. Ne pamti kada je poslednji put bio u ovakvom restoranu.
“Nisi oženjen, Toni?” Iako nevino, Karstersovo pitanje izazvalo je neprijatnu tišinu dok je Maklejn shvatao da ipak pamti kada je poslednji put bio u ovako finom restoranu. Tadašnja sagovornica bila je daleko mlađa, lepša i potpuno nesvesna životnog pitanja za koje je skupljao hrabrost da joj ga postavi.
“Ne”, reče, svestan da mu je glas ravnodušan.
“Viđaš li se s nekim?”
“Ne.”
“Šteta. Mlad muškarac poput tebe treba da ima ženu da brine o njemu. Siguran sam da bi Ester...”
“Postojao je neko. Pre nekoliko godina. Bili smo vereni. Ona... Umrla je.” Maklejn još vidi njeno lice, sklopljene oči, kožu glatku i belu poput alabastera. Plave usne i oko nje raštrkanu dugačku crnu kosu koja se ljuljala na ledenoj mirnoj vodi reke Lit.
“Žao mi je. Nisam znao.” Karstersov glas prekinu njegovo prisećanje. Maklejn nekako zna da stari advokat laže. Nema mnogo ljudi u gradu koji su zaboravili tu priču.
“Rekao si da treba da popričamo o bakinom testamentu”, reče, hvatajući se za prvu temu koje se setio.
“Da, tako je. Ali mislio sam da bi bilo lepo nadoknaditi propušteno sa starim porodičnim prijateljem. Neće te iznenaditi što je Ester sve ostavila tebi, razume se. Nije ni imala kome drugom.”
“Da budem iskren, nisam mnogo o tome ni razmišljao. Još se teško mirim s činjenicom da je nema. Moram da podsećam sebe da uveče ne moram da je posetim u bolnici.”
Karsters je ćutao i neko vreme su jeli u tišini. Advokat je pojeo sve s tanjira i obrisao lice mekanom belom salvetom. Tek tada je progovorio.
“Sahrana je u ponedeljak. U Mortonholu, u deset. Obavljena je vest u današnjem Skotsmanu.”
Maklejn klimnu glavom, odustavši od ostatka obroka. Koliko god ukusan bio, izgubio je apetit.
Kada se vratio u kancelariju, Karsters ga sprovede do jedne prostrane sobe u stražnjem delu kuće, koji gleda na uređen vrt. Iako se u ćošku nalazio jedan starinski sto, Karsters mu pokaza da sedne u kožnu fotelju kraj praznog kamina, nakon čega zauze drugu. To je inspektora podsetilo na razgovor koji je prethodnog dana imao s načelnicom. Formalna neformalnost. Jedan debeli svežanj dokumenata, povezan crnom trakom, čekao ih je na niskom stočiću od mahagonija koji se nalazio između njih. Nagnuvši se, Karsters podiže dokumenta i odveza traku. Maklejn nije mogao a da ne primeti kako se Karsters kreće izrazito spretno i graciozno za čoveka njegovih godina. Poput mladog glumca u ulozi starca.
“Ovo je sažetak ostavštine tvoje bake u trenutku njene smrti. Godinama već vodimo njene poslove; zapravo, otkako je umro tvoj deda. Pored imanja, imala je i značajan broj akcija.”
“Zaista?” Maklejn je bio iskreno zapanjen. Znao je da je baka bila dobrostojeća, ali nikada nije pokazivala da je bogata. Prosto, bila je starica koja je nasledila porodičnu kuću. Doktorka koja je vredno radila i zaradila pristojnu penziju.
“O, da. Ester je bila promućuran ulagač. Neki njeni predloži iznenadili su i naše finansijsko odeljenje, ali retko je gubila novac.”
“Kako to da ja ne znam ništa o tome?” Maklejn nije znao da li je šokiran ili besan.
“Tvoja baka mi je dala ovlašćenje mnogo pre nego što je doživela moždani udar, Entoni.” Karstersov glas bio je blag, smirujući, kao da zna da donosi uznemirujuće vesti. “Takođe me je zamolila da ti ne otkrijem njenu imovinu pre nego što umre. Ester je bila prilično staromodna. Pretpostavljam da je mislila kako bi te saznanje da ćeš naslediti značajnu zaostavštinu odvuklo od ostvarivanja sopstvene karijere.”
Nema šta, tome ne može da protivreči. To toliko liči na njegovu baku da može da je zamisli kako sedi u svojoj omiljenoj fotelji kraj kamina i drži mu lekciju o značaju vrednog rada. Takođe je imala i vragolast smisao za humor – sada se sigurno negde valja od smeha. Iznenadilo ga je što je, misleći o njoj, uhvatio sebe kako se smeši. Prvi put posle toliko meseci priseća je se kao vitalne i žive osobe, umesto biljke u koju se pretvorila.
“Imaš li predstavu koliko ,sve ovo vredi?” Iako mu je pitanje zazvučalo koristoljubivo, nije znao šta bi drugo rekao.
“Naše odeljenje za prenos imovine dalo je najbolju procenu vrednosti imanja. Cene akcija su od zatvaranja berzi dan nakon njene smrti. Razume se, ima i drugih stavki. Pretpostavljam da nameštaj i slike nešto vrede, a ima i drugih sitnica. Ester je uvek imala dobro oko.” Karsters uze jedan papir s vrha gomile i položi ga na sto ispred Maklejna.
Podigavši ga drhtavim prstima, pokušao je da shvati razne kolone i cifre, sve dok u dnu stranice nije uočio podvučenu i podebljanu ukupnu sumu.
“Sunce ti poljubim!”
Baka mu je ostavila veliku kuću i više od pet miliona funti u akcijama.

15

Glavni štab policije bio mu je skoro usput, između kancelarije Karsters i Vedel i stanice. Dovoljno blizu da Maklejn ovo malo skretanje smatra opravdanim. S tom odlukom, razume se, nema nikakve veze činjenica da odlaganjem povratka povećava šansu da izbegne Dugida. Potrebno mu je da s nekim popriča o fotografijama s mesta zločina, o tome je reč. Barem je to rekao sebi.
Po običaju, odeljenje istražitelja bilo je skoro potpuno prazno. Recepcioner, koji se dosađivao, pustio ga je kroz napuštene hodnike u kojima je, ako je za utehu, makar radio klima-uređaj. U podrumu osvetljenom visokim uzanim prozorima našao je fotografsku laboratoriju, čija su vrata bila odškrinuta jednom metalnom stoličicom. Kucnuo je, viknuo: “Ima li koga?”, i ušao unutra. Soba beše ispunjena mašinama koje su tiho zujale. Njihovu svrhu pak nije mogao ni da pretpostavi. Duž daljeg zida, ispod visokih prozora, prostirao se drveni pult i niz računara s ogromnim ravnim ekranima koji su svetlucali i zujali. U najdaljem ćošku prostorije jedna usamljena prilika sedela je pogrbljena nad nekakvom zamućenom slikom. Delovala je u potpunosti zaokupljena poslom.
“Ima li koga?”, ponovio je Maklejn pre nego što je primetio beli kablić slušalica. Polako je prišao, pokušavajući da pridobije pažnju službenice. Međutim, što je bio bliži, glasnije je čuo buku koja je dopirala iz slušalica. Nema lakog načina da se ovo obavi.
“Gospode! Umalo da me strefi infarkt!” Žena se uhvati jednom rukom za grudi, izvadi slušalice i spusti ih na sto. Kablić se izmigoljio na računar koji se nalazio pred njom. Maklejn ju je prepoznao; tražila je otiske prstiju na mestu zločina, bila je i u Smajdovoj kući.
“Oprostite. Vikao sam...”
“Aha. U redu je. Možda sam malo preglasno slušala. Šta mogu da učinim za vas, inspektore? Ne silaze često glavešine u naš podrum.”
“Hladnije je nego u mojoj istražnoj sobi.” Maklejn se nije žalio na peckanja u vezi sa starešinstvom; često su se prema njemu – najskorije postavljenom inspektoru u službi – ophodili kao prema novajliji. “Takođe me zanima da li imate originale fotografija s mesta zločina u Sajthilu?”
“Narednik Lerd je pominjao to.” Posegnula je za mišem i zatvorila nekoliko prozora na ekranu. Maklejnu se učinilo da je video stranicu sa Smajdovog mesta zločina, ali je suviše brzo nestala. Potom se na ekranu pojavi niz naizgled identičnih slika.
“Četrdeset pet digitalnih slika visoke rezolucije, koje prikazuju isto parče poda. Sećam se da se Malki žalio na to; poslali ste ga nazad u sobu s lešom. Čudno, zaista. Ipak je on proteklih godina fotografisao desetine, možda i stotine. Oprostite, blebećem. Šta ste želeli da pogledate?”
Maklejn izvadi svoju beležnicu i okrenu nekoliko stranica dok nije pronašao prvu skicu. Pokušao je da se priseti šta je prvo rekao fotografu da slika.
“Video sam nekakva obeležja na podu, blizu mesta gde je probijen zid. Evo kako su izgledale.” Pokazao joj je sliku. Ona uveća prvu fotografiju na ekranu. Gladak, drveni pod, malo šljunka po ivicama, ali nikakvih oznaka niti pečata.
“Nema sumnje da sam ih tu video. Da li je blic mogao da ih izbriše?”
“Da vidimo.” Istražiteljka je zapanjujućom brzinom mišem birala menije ma ekranu. Koji god program da koristi, očito u potpunosti vlada njime. Slike su bledele, sivele, gubile kontrast, prelazeći u negativ. I dalje su bile manje-više identične. Ni po čemu se nisu razlikovale od originala.
“Ništa. Sigurni ste da nije reč o senkama? Lučna svetla umeju da bace neobične senke, naročito u zatvorenim prostorijama.”
“Pa moguće je. Međutim, zbog pozicija sam mislio da je reč o krugu sa šest obeležja. A znate šta smo otkrili u zidovima kod svake od ovih šest tačaka.”
“Hm. Pa mogu još nešto da pokušam. Sedite. Potrajaće nekoliko minuta.”
“Hvala... gđa Berd, zar ne?” Maklejn se smestio u prvu slobodnu stolicu primetivši da ne samo što je udobnija od obe u njegovoj kancelariji, već su, u odnosu na nju, stolice u sićušnoj istražnoj sobi poput drvenih klupa prekrivenih trnjem. Islednici očito imaju veći budžet od istražnog odeljenja. Ili barem kreativnijeg računovođu.
“Gospođica, zapravo. Ali da, u pravu ste. Otkud znate?”
“Detektiv sam. Posao mi je da saznam takve stvari.” Primetio je kako joj je lice pocrvenelo ispod razbarušene, zift-crne kose. Nesvesnim, refleksnim pokretom počešala je prćast nos, vrativši pogled na ekran na kojem se neuverljivi peščani sat uporno praznio i obrtao.
“Onda mi, gospodine detektive pametnjakoviću, recite kako to da niste primetili znak na ulazu? Onaj na kome piše Neovlašćenim licima ulaz zabranjen?”
Maklejn se osvrnu ka dnu sobe. Vrata su bila širom otvorena ka hodniku i zadržana stolicom koja beše uglavljena ispod kvake. Izuzev broja sobe B12 – nije bilo nikakvog znaka. Maklejn se zbunjeno okrenu i ugleda širok isledničin osmeh.
“Moša! Evo ga...” Okrenuvši se ka ekranu, kliknula je mišem na ugao obrađene fotografije. “Sada pokušajmo da poboljšamo... Da, eto ga. U pravu ste.”
Maklejn se zagleda u ekran, čkiljeći zbog odsjaja. Šta god da je islednica uradila, ostavila je većinu slike u potpunoj belini. Otpali kamenčići sa zida naizgled su lebdeli iznad poda, jasno odvojeni tankim, crnim linijama. Kraj njih su se, bledosive na beloj podlozi, nalazile vijugave šare.
“Šta ste učinili?”
“Da li biste razumeli ako bih vam rekla?”
“Verovatno ne bih.” Maklejn pogleda u svoju beležnicu, a potom u ekran. Počeo je da sumnja u ono što je video i nimalo mu se nije dopadalo kuda ga takvo razmišljanje vodi.
“Možete li i ostale slike da ubacite u program?”
“Naravno. Počeću, a Malki će uraditi ostatak kada se bude vratio. Biće oduševljen što nije uzalud fotografisao!”
“Hvala. Mnogo ste mi pomogli. Na trenutak sam pomislio da ludim.”
“Možda i ludite. Šta god da je napravilo te šare, niste nikako mogli da ih vidite.”
“Pitaću oftamologa kada sledeći put budem otišao na pregled.” Maklejn ustade sa stolice, ubaci beležnicu u džep i krenu ka izlazu.
“Poslaću fajlove na vaš štampač. Trebalo bi da vas čekaju.”
“Možete to da uradite?” Čudima nema kraja.
“Naravno. Lakše je nego da ih dovezem, iako idem u vašem pravcu. Idete u pab sa ostalima, zar ne?”
“Pab?”
“Aha, Dugid časti pićem sve koje su učestvovali na Smajdovom slučaju. Čula sam da se retko hvata za novčanik pa pretpostavljam da će biti krcato.”
“Dagvud časti piće?” Maklejn zavrte glavom u neverici. “E to moram da vidim.”

16

Kao što je gospođica – a ne gospođa – Berd i obećala, hrpa sveže odštampanih fotografija čekala je Maklejna po povratku u stanicu. Poneo ih je u malu istražnu sobu, u kojoj je ovog kasnog popodneva vladala tišina. Mrtva devojka je sa zida i dalje zurila u njega sa šezdesetogodišnjim vriskom na licu, optužujući ga da ne čini dovoljno, da ne otkriva ni njen ni identitet ubice. Pogledao je prvo nju, pa fotografije, skoro potpuno bele. Debele crne linije isticale su ivice parketa i retka čvorišta na drvetu. Pod fluorescentnim svetlima jedva su se mogle razaznati šare koje su vijugale na svim fotografijama.
Pronašavši trajan marker sa uskim vrhom, Maklejn je pokušao da iscrta ivice šara na prvoj fotografiji. Iako ih je bilo skoro nemoguće razaznati, ponavljanja su postajala sve očiglednija, a zadatak jednostavniji. Odgurao je stolove do zida kako bi napravio što više mesta na podu, nakon čega je proveo pola sata razmeštajući fotografije ukrug na sredini sobe. Kada je postavio poslednje parče slagalice i pogledao šta je napravio, jedan oblak prekrio je zalazeće sunce, a vazduh najednom zahladneo.
Stajao je u središtu kompleksnog kruga, sačinjenog od šest isprepletanih konopaca. Na šest podjednako udaljenih tačaka spajali su se u fantastične čvorove, neverovatne oblike koji su se uvijali poput zmija. Osetio se zarobljeno, grudi mu se stegnuše kao da su zategnute zavojima. Svetla oslabiše, a uobičajena gradska vreva utihnu. Čuo je kako diše kroz nos, osetivši spore ritmične otkucaje svog srca. Pokušao je da pomeri noge, ali bile su zalepljene za pod. Jedino je glavu mogao da okrene.
Obuze ga panika, osećanje iskonskog straha, i konopci počeše lagano da se razvezuju pred njegovim očima. Potom se vrata otvoriše, izguravši nekoliko fotografija iz niza. Svetla se upališe. Stezanje u njegovim grudima nestade i on najednom oseti nesvesticu. Negde u daljini, nekakva gnevna rika odjekivala je u noći. Nevidljive stege spadoše i Maklejn posrnu napred, izgubivši ravnotežu, dok je načelnica Makintajer ulazila u sobu.
“Šta to bi?” Ovlaš je nagnula glavu, kao da osluškuje odjek koji je izostao. Maklejn nije odgovorio. Bio je suviše zauzet pokušajima da dođe do vazduha.
“Jesi li u redu, Toni? Izgledaš kao da si video duha.”
Čučnuo je i privukao fotografije ka sebi, počevši s odmršenim pečatom. Iako na sjajnom papiru nije bilo ničeg drugog do nekoliko linija iscrtanih zelenim markerom, od samog prizora prođoše ga trnci.
“Prebrzo sam ustao, to je sve”, reče.
“Šta si, uopšte, radio tamo?”
Maklejn joj objasni za fotografije, za obeležja koja je video i kako su ga odvela do udubljenja. Ipak, nije pomenuo svoju neobičnu halucinaciju. Nije verovao da bi načelnica imala razumevanja. Uostalom, sve to polako iščezava, ostavljajući samo nekakav nejasan osećaj nemira.
“Pogledajmo ih.” Makintajerova uze fotografije od njega i pogleda ih, zaustavljajući se na onima koje su prikazivale šest obeleženih tačaka.
“Da li ti ovo nešto znači?”
“Ne znam, zaista.”
“Možda je reč o nekom krugu zaštite.”
“Šta?”
“Znate, krug zaštite. Pentagram, sveće, zarobi demona kada ga dozovete, takve stvari.”
“Znam šta je krug zaštite, samo ne znam kako se hapsi demon. Problem je u tome što oni zapravo ne postoje van mašte pisaca petparačkih romana i ljubitelja treš-metala.”
“Znam, gospođo. Sam bog zna da je naš posao dovoljno težak i bez natprirodnog. Međutim, to što demoni ne postoje ne znači da neko ne može verovati u njih dovoljno da ubije.”
“Da, pretpostavljam da si u pravu.”
“Što, naravno, ne znači da nam je zbog toga lakše da otkrijemo koja je vrsta ludila iznedrila sve ovo.” Maklejn protrlja oči i lice, uzalud pokušavajući da odagna nešto umora.
“Pa ako te zanimaju magijski krugovi i obožavaoci demona, onda popričaj s madam Rouz na Lit voku.”
“Ovaj... zaista?”
“Veruj mi. Nema mnogo onih koji znaju više o okultnom od madam Rouz.”
Po tome kako je govorila, Maklejn nije mogao da bude siguran da li ga zavitlava ili ne. Ako se ispostavi da je to tačno, moraće da zapamti da nikada ne pristane na partiju pokera s načelnicom. Ipak, odlučio je da i on odigra otvorenih karata.
“Onda bi najbolje bilo da je posetim. Dobro bi mi došlo čitanje s dlana.”
“Samo izvoli, Toni. Ali za sada neka sačeka.” Makintajerova je složila fotografije i odlučno ih položila na sto. “Nisam došla da pričam o demonima. Barem ne o ovakvim. Čarls me je udavio Smajdovim slučajem. Jesi li pozorniku Makbrajdu odobrio slanje zahteva imigracionim službama?” Maklejn nije bio baš toliko rečit, ali neće kazniti momka zbog preduzimljivosti.
“Da, jesam. Mislio sam da je važno utvrditi motiv i možda potkrepiti ga izjavama drugih zatvorenika. Njegova obdukcija iznedrila je neka teška pitanja.”
“To je upravo razlog zbog kojeg treba da postupiš onako kako je inspektor Dugid zahtevao i da se maneš čitave stvari. Znamo da je Okolo dve godine bio u procesu repatrijacije. Čoveku nije lepo u zatočeništvu, naročito kada smatra da nije učinio ništa loše. Smajd je bio česti posetilac – svi su ga znali. Okolo je pobegao, pronašao čoveka koga je okrivio za torturu kojoj je bio podvrgnut i ubio ga u nastupu ludila. Kraj priče.”
“Ali bilo je i drugih odbeglih zatvorenika. Šta ćemo ako im na pamet padne isto? Šta ćemo sa ostalim članovima Imigracionog žalbenog odbora?”
“Svi begunci su pronađeni i vraćeni. Dvojica su već deportovana. Okolo je bio usamljeni luđak. Možda smo ga mi oterali u to ludilo, ali to sada nije tema. Ne postoje dokazi koji nedvosmisleno ukazuju na to da je još neko umešan u ubistvo. Ne mogu da priuštim ljudstvo, a iskreno mislim da bi dalja istraga bila samo gubljenje vremena.”
“Ali...”
“Okani se toga, Toni.” Makintajerova pogleda na sat. “Uostalom, zašto nisi u pabu? Čarls ne čašćava svakog dana.”
“Glavni inspektor Dugid me nije ni obavestio ni pozvao.” Izgovarajući ovo, Maklejn uvide da njegove reči zvuče sitničavo.
“Ne budi takav uobraženko. Videla sam kako u pab kreću Makbrajd i narednik Lerd, koji čak nisu ni bili na slučaju. Maltene je čitava smena otišla. Šta misliš, šta će niži službenici misliti o tebi, zavučenom u kancelariju sa ovim čudnim slikama? Da si suviše dobar za njihovo društvo pošto si postao inspektor?”
Kada je to tako postavila, Maklejn shvati koliko je nerazuman.
“Oprostite. Prosto, ponekad dozvolim da me slučaj obuzme. Ne volim nedovršena posla.”
“Zbog toga i jesi inspektor, Toni. Ali ne više od dvanaest sati dnevno, barem u mojoj stanici. I svakako ne samo dao nakon što ti je baka umrla. Idi u pab. Ili kući. Ne zanima me. Ali zaboravi na Barnabija Smajda i Džonatana Okola. Sutra ćemo brinuti o izveštaju državnog tužioca.”
U pabu je bilo kao na policijskoj konvenciji koja je pošla naopako. Maklejnu beše žao redovnih gostiju, koji nemaju veze sa službom, međutim, osvrnuvši se, nije primetio nikoga koga već nije video u stanici u toku dana. Žurka je očito odavno počela; male grupe su se odvojile i zauzele sve stolove, jasno otkrivši ne samo prijateljstva i saveze, već, još očitije, netrpeljivosti i neprijateljstva. Dugid je stajao kraj šanka, što je Maklejna dovelo u dilemu. Iako ne želi da bude u situaciji u kojoj bi glavni inspektor mogao da izbegne da mu kupi piće, ne želi ni da ga prihvati baš od njega. Ipak, bilo bi pomalo glupavo doći a ne popiti pivo.
“Tu ste, gospodine. Pomislio sam da ste nas ispalili.” Maklejn se okrenu i vide kako se Mrzovoljni Bob vraća iz toaleta. Pokazao je na jedan sto u mračnom ćošku, oko kojeg se okupila sumnjiva ekipa. “Ovde smo. Dagvud je stavio samo pedeseticu na šank, štekara. Nije bilo dovoljno ni za pola krigle.”
“Ne znam zbog čega se ti žališ, Bobe. Nisi ni bio uključen u istragu.”
“Nije stvar u tome. Ne možeš da obećaš svakome piće, a da platiš samo pola.”
Stigli su u separe pre nego što je Maklejn stigao da odgovori. U daljem uglu sedeo je pozornik Makbrajd, a pored njega pozornica Kid. Proguravši se pored markantne mase u vidu Endija Hausmana, Bob se sruči u stolicu, ostavivši Maklejna da se ugura na uzanu klupu kraj gospođice, a ne gospođe, Berd.
“Upoznali ste Emu? Spustila se kod nas s vrtoglavih visina Aberdina.” Mrzovoljni Bob izgovorio je ime grada imitirajući dorski akcenat.1
“Aha, upoznali smo se.” Maklejn skliznu na klupu.
“Stigli ste”, reče Ema, a Mrzovoljni Bob uze kriglu piva i predade je Maklejnu, nakon čega se posluži jedinom preostalom na stolu.
“Navalite, šefe.”
“Živeli.” Maklejn podiže čašu svima i srknu pivo. Bilo je hladno, vlažno i penušavo. Više od toga nije mogao da oceni, jer nije imalo nikakav ukus.
“Dobio sam slike, hvala.” Okrenuo se ka istražiteljki.
“Sve je to deo posla. Jesu li bile od koristi? Lično nisam ništa videla sem belog.”
“Da, bile su... u redu.” Maklejna prođoše trnci, setivši se neobičnog osećaja nemoći, čudnog gnevnog odjeka. Čini se kao san ili kao da mu mašta radi prekovremeno. Ne, samo je ustao prebrzo nakon dugog čučanja.
“Da li to vas dvoje pričate o poslu? Pričate, zar ne?” Mrzovoljno Bob se pobedonosno naceri i podiže punu čašu. Potom potapša pozornika Makbrajda po grudima. “Momče, dođeš mi deset funti. Rekoh da će inspektor doći poslednji i prvi platiti kaznu.”
“O čemu ti to?”, upita Ema i zabrinuto nabra čelo. Maklejn uzdahnu i izvadi novčanik iz džepa na sakou. Ionako je planirao da plati sledeću turu. Nije da ne može da je priušti.
“U pabu nije dozvoljeno da se priča o poslu, inače se plaća globa. To je stara tradicija koja potiče iz vremena kada je Mrzovoljni Bob bio samo pozornik, što znači negde između dva svetska rata, zar ne, Bobe?” Izvukao je dvadeseticu i pljesnuo je na sto, ne obazirući se na Bobovo protivljenje. “Stjuarte, budi domaćin, hoćeš li?”
“Šta? Zašto ja?”
“Zato što si najmlađi.”
Gunđajući, Makbrajd se izvukao iz svog udobnog ćoška, zgrabio novčanicu i krenuo ka šanku.
“I donesi nam neko pristojno pivo.”
Dosta kasnije, Maklejn je mahnuo taksiju punom pijanih pozornika i istražitelja. Veliki Endi otišao je ranije, svojoj ženi i malom detetu, ostavivši Mrzovoljnog Boba da otprati Maklejna do kuće, a sudeći po stanju kojem se nalazio, i da odspava u gostinskoj sobi. Ne bi mu bio prvi put, a ionako ga gđa Bob ne čeka; ostavila ga je odavno.
“Fina devojka ova Ema, zar ne?”
“Da nisi malo prestar za novu ženidbu, Bobe?” Maklejn je očekivao šaljivi udarac u rame i nije se razočarao.
“Ne za mene, tupsone! O tebi pričam!”
“Znam, Bobe, i da – fina je. Ima čudan muzički ukus, ali to je manje važno. Znaš li išta o njoj?”
“Samo da se prebacila pre nekoliko meseci. Iz Aberdina je.” Mrzovoljni Bob ponovo nabaci svoj užasni aberdinski naglasak.
“Da, rekao si već to.”
“Ne znam ništa više: istražitelji imaju lepo mišljenje o njoj, što znači da je dobra u svom poslu. Dobro je imati lepo lice u stanici, za razliku od uobičajenih mrguda.”
Neko vreme su ćutali, hodajući u korak jedan za drugim, poput kakvog prosedog starog narednika i njegovog ne toliko mladog pozornika na uobičajenoj ruti. Vazduh je bio hladan, a nebo nad njima tamno, s primesom narandžaste; čovek više ne može da vidi zvezde, previše svetlosnog zagađenja. Bez upozorenja, Mrzovoljni Bob zastade.
“Čuo sam za tvoju baku, Toni. Žao mi je. Bila je velika žena.”
“Hvala, Bobe. Znaš, teško mi je da poverujem da je stvarno nema. Osećam kako bi trebalo da nosim crninu i čupam kosu. Možda bi trebalo pridodati i kukanje i škrgutanje zubima. Ali čudno je. Nisam toliko tužan, više mi je laknulo. Toliko je dugo bila u komi.”
“U pravu si. To je, zapravo, blagoslov.” Nastavili su dalje, zašavši iza ćoška u Maklejnovu ulicu.
“Danas sam se video s njenim advokatom. Sve mi je ostavila, znaš. Poprilična suma.”
“Gospode, Toni, nećeš valjda da napustiš službu?”
Iako mu ta pomisao do tog trenutka nije pala na pamet, Maklejnu je trebalo čitavih pet sekundi da odgovori.
“Naravno da ne, Bobe. Šta bih radio? Uostalom, ko bi te pokrivao dok čitaš novine po ceo dan?”
Stigavši do ulaznih vrata zgrade, Maklejn primeti isti strateški postavljeni kamen koji je ometao bravu.
“Možeš li kući, Bobe, ili želiš gostinski krevet?”
“Jok, malo ću da prošetam, da se nadišem vazduha. Ko zna, možda se i otreznim do kuće.”
“U redu onda. Laku noć.”
Ne okrenuvši se, Mrzovoljni Bob mu mahnu i krenu niz ulicu. Maklejn se pitao dokle li će stići pre nego što odluči da zaustavi taksi.

17

Preduzeće Alarmi Penstemin zauzima veliko područje zemljišta na obali reke Fort, između Lita i Trinitija. Sama zgrada je bezlično moderno skladište. Mogla je biti i gvožđara ili pozivni centar, iako oni obično nisu okruženi bodljikavom žicom, detektorima pokreta i kamerama, kojih ima više nego u prosečnom zatvoru. Zidovi behu sivi, dok se duž cele zgrade, tik ispod strehe širokog plitkog krova, protezao red tamnog stakla. U bližem ćošku spuštao se do zemlje i malog predvorja.
Detektiv Makbrajd je parkirao patrolno vozilo na jedino mesto s obeležjem Posetioci. Bela vektra je prilično štrčala pored blistavih BMW-a i mercedesa s pogonom na sva četiri točka. Maklejn primeti da je direktor mogao da priušti i dolazak na posao u novom ferariju.
“Izgleda da smo odabrali pogrešno zanimanje.” Pratio je pozornika preko parkinga, uživajući u svežem jutarnjem povetarcu koji je dopirao sa ušća. Makbrajdovo lice bilo je bledo, a oči upale nakon preteranog slavlja prethodne večeri. Očito su mu kokteli s tekilom, koje je ispijao s pripravnicom Kid, oduzeli nekoliko miliona funkcionalnih moždanih ćelija. Isprva odsutan duhom, konačno je primetio kolekciju skupe mašinerije.
“Nisam znao da volite automobile, gospodine. Kažu da čak i nemate kola."
Maklejn potisnu želju da istraži ko su to oni. Ima i gorih stvari koje mogu da pričaju čoveku iza leđa. “Nemam, ali to ne znači da ne znam ništa o njima.”
Iako su se na kapiji prijavili u čitav ograđeni kompleks, morali su da potvrde svoj identitet i preko interkoma i sistema kamera kako bi ih pustili u zgradu. Naposletku ih dočeka jedna elegantno odevena mlada žena s oštrom kratkom kosom i pravougaonim naočarama s debelim okvirom, toliko uzanim da svet verovatno vidi kao kroz poštansko sanduče.
“Detektiv Makbrajd?”, pružila je ruku Maklejnu.
“Ovaj, ne. Inspektor Maklejn. Ovo je detektiv Makbrajd, moj kolega.”
“Oprostite. Kortni Rejn.” Nakon rukovanja, mlada žena ih povede kroz nekoliko sigurnosnih vrata u samo srce zgrade. Beše to prava pećina, otvorena ka plafonu koji su podupirali visoki rešetkasti nosači. Maklejna prođoše trnci od ledenog vazduha koji su industrijski klima-uređaji pumpali u ovaj ogroman prostor.
Prostorija je zidnim pregradama bila izdeljena u male kvadrate. U svakom od njih sedelo je desetak ljudi za svojim računarima. Telefonske slušalice im behu prikačene za glave dok su pričali u mikrofone, koji su im poput mušica lebdeli pred ustima. Unutra je vladala graja koju je povremeno pojačavalo komešanje dok je vođa tima prelazio s jedne radne stanice do druge.
“Naš centar prati preko dvadeset hiljada alarmnih uređaja u čitavom centralnom pojasu”, reče gđica Rejn. Maklejn je zaključio da je nesumnjivo gospođica, čak i da jeste u braku.
“Nisam znao da je Penstemin toliko velika organizacija.”
“Nisu to sve Pensteminovi sistemi. Obavljamo nadzor i za dvadesetak manjih preduzeća. Čaure u donjem delu sale posvećene su Policiji Stratklajdskog okruga, dok ove dve prate bezbednosne sisteme Lodijanske i pogranične policije.”
“Čaure?”
“Tako zovemo svoje timove. Svaka grupa je jedna čaura. Ne pitajte zbog čega, nemam pojma.”
Gospođica Rejn ih povede kroz središte velike hale, širokim prolazom koji odvaja dva velika škotska grada i njihovo staro neprijateljstvo. Maklejn je posmatrao radnike pred njihovim konzolama. Kada je uglađena žena prošla pored njih, pognuli su glave, tobože zaposleni, iako do tada nisu ništa radili. Ovo ne deluje kao veselo mesto za rad; pitao se kakva je fluktuacija zaposlenih, ima li onih koji često odlaze, loše raspoloženi i s gomilom poverljivih informacija.
Stepenice s druge strane hale vodile su ka jednom dugačkom balkonu. Duž čitave zgrade prostirale su se kancelarije u staklu, u kojima nesumnjivo rade vlasnici blistavih kola s parkinga. Nesretnici iz prizemlja verovatno na posao idu autobusom ili parkiraju automobile u ulici van kompleksa.
Obišavši čitavu zgradu ne bi li stigli do stepeništa, krenuli su nazad ka ulazu. Maklejn je pretpostavio da postoji i brži način da se stigne od prijavnice do ove kancelarije, ali je iz nekog razloga gđica Rejn želela da ih provede glavnom halom. Možda je to samo pokušaj da zadive policiju profesionalizmom; a ukoliko jeste, baš im i nije uspelo – Maklejnu je već bilo dosta Alarma Penstemin, a ispitivanje nije ni počelo.
Naposletku stigoše do velikih staklenih vrata koja su se nalazila u središtu zida od mutnog stakla preko puta roglja zgrade. Njihov vodič zastade taman toliko da lagano lupne po vratima, nakon čega ih otvori i najavi njihov dolazak.
“Dag! Stigao je inspektor Maklejn iz Odeljenja za kriminalističke istrage Lodijanske i pogranične policije. Znaš? Detektiv koji je zvao?” U trenutku kada je Maklejn prešao prag, čovek kojem se obratila ustao je iz fotelje iza ogromnog stola i počeo da prelazi prazno prostranstvo svoje kancelarije. Na stranu čaure, ovo bi mogli da napune vodom i ubace pet kitova unutra.
“Dag Ferbern. Drago mi je, inspektore.” Osmeh od uha do uha; blistavo beli zubi na preplanulom licu. Nosio je široku košulju s velikim zlatnim manžetnama i uredno vezanom kravatom. Njegov sako bio je prebačen preko fotelje, a pantalone su mu bile skrojene da sakriju sve veći trbuh.
“Gospodine Ferberne.” Maklejn se rukovao s ponuđenom šakom, osetivši čvrst stisak. Ferbern je kipteo od samopouzdanja. Ili nadmenosti; prerano je da se kaže. “Je li ono vaš ferari ispred?”
“F-430 spider. Volite automobile, inspektore?”
“Kao mali išao sam na Nokhil da gledam trke. Sada nemam vremena za to.”
“Suviše je moćan za Nokhil. Kada hoću da ga provozam na stazi, moram na jug. Prošle godine sam ga odvezao u Ring. Sedite.” Ferbern pokaza na niski kožni kauč i sive fotelje u minimalističkom stilu. “Šta mogu da učinim za vas, inspektore?”
Nema čaja i kolačića – samo egocentrično čavrljanje.
“Istražujem niz provala. Profesionalno odrađeni poslovi, reklo bi se. Daleko od uobičajenog obijanja. U ovom trenutku imamo slabu vezu između njih. Međutim, u svakom od poslednja tri slučaja u kućama su bili postavljeni Pensteminovi alarmi. I u svakom od tih slučajeva alarmi su zaobiđeni, a nikom nije jasno kako.”
“Kortni, fasciklu, molim te.” Ferbern klimnu glavom ozbiljnoj poslovnoj ženi koja je ostala kraj vrata. Nakon nekoliko trenutaka se vratila s jednom smeđom fasciklom.
“Pretpostavljam da je reč o skorašnjoj provali u dom gđe Daglas. Žalostan slučaj, naravno. Međutim, obavili smo analizu čitavog sistema i nismo otkrili ništa što bi ukazivalo na to da je neko petljao s alarmom.”
“Da li vaš sistem beleži podešavanje alarma, gospodine?” Makbrajd je u rukama već imao spremnu beležnicu i olovku.
“Da, beleži. Gospodin Daglas je imao vrhunski uređaj. U našem sistemu stoji da je alarm podešen u...” Ferbern izvuče jedan odštampani papir iz fascikle. “Pola jedanaest ujutru pomenutog dana. Ponovo je ugašen u petnaest do tri po podne. Zabeležili smo i nekoliko kratkih spojeva u to vreme, ali to nije ništa neobično. Opšte je poznato da je gradsko snabdevanje rđavo.”
“Da li je neko mogao da zaobiđe alarm? Na primer, da promeni unose?”
“Tehnički gledano, pretpostavljam da je moguće. Ali za tako šta potreban je pristup našem centralnom računaru, koji se nalazi u podrumu, iza čeličnih vrata debljine trideset centimetara. To znači da bi lopov prvo morao da uđe u ovu zgradu, što, uveravam vas, nije jednostavno. Takođe, moro bi da poznaje naš sistem i najnovije šifre. Čak bi i u tom slučaju najverovatnije ostavio koji trag. Čitav sistem testirali su najbolji stručnjaci za kompjutersku bezbednost. Bukvalno je nepogrešiv.”
“Dakle, ako je neko isključio sistem, to je nesumnjivo morao biti neko iznutra?” Maklejn je uživao u panici koju je izazvao na Ferbernovom licu.
“To je nemoguće. Naše osoblje prolazi kroz rigoroznu inspekciju. Pritom, niko nema pristup svim delovima sistema. Veoma se ponosimo svojim integritetom.”
“Naravno, gospodine. Možete li mi reći ko je instalirao alarm kod gospodina Daglasa?”
Ferbern pogleda dosije, nervozno listajući stranice. Sada već ne deluje toliko samouvereno.
“Karpenter”, reče naposletku. “Džef Karpenter. Jedan od naših najboljih radnika. Kortni, pogledaj da li je Džef trenutno na terenu. Ako nije, reci mu da dođe, molim te.”
Gđica Rejn ponovo nestade iz sobe. Kroz otvorena vrata čuo se prigušen telefonski razgovor.
“Pretpostavljam da želite da popričate s njim”, reče Ferbern.
“To bi svakako pomoglo”, odgovori Maklejn, ne skidajući pogled sa njega. “Recite mi sledeću stvar, gospodine Ferberne. Gospođica Rejn kaže da iz ovog centra obavljate nadzor i za nekoliko drugih firmi koje se bave sigurnosnim sistemima?”
“Inspektore, te informacije su izrazito poverljive prirode.” Ferbern je oklevao nekoliko trenutaka, igrajući se prstima daleko neumešnije od Mrzovoljnog Boba. Naposletku obrisa dlan o svoje skupocene, svilene pantalone.
“Ali pretpostavljam da bih vam mogao reći. Na kraju krajeva, blisko sarađujemo sa svim policijskim službama u Škotskoj.”
“Olakšaću vam odgovor. Da li vam imena Siguran dom, Lodijan alarmi i Subsisto raptor nešto znače?”
Ferbernovo lice postade još zabrinutije. “Ja... Ovaj, da, inspektore. Nadziremo edinburške instalacije za sve tri pomenute firme.”
“Koliko dugo već traje taj aranžman, gospodine Ferberne?” Detektiv Makbrajd okrenu stranicu u svojoj beležnici i liznu vrh olovke. Momak očito gleda previše policijskih emisija na televiziji, pomisli Maklejn, ali postiže zanimljiv efekat.
“Ovaj, da vidimo. Pre dva meseca kupili smo Lodijan, ali proteklih pet godina rukovodili smo njihovim operacijama. Siguran dom počeo je da koristi naše usluge pretprošle godine. Subsisto raptor se pridružio pre osamnaest meseci. Mogu da iskopam i tačne datume ako želite. Pretpostavljam da je reč o sličnim incidentima?”
“Tako je, gospodine Ferberne.”
“Nadam se da ne želite da kažete da...”
“Ne želim da kažem ništa, gospodine Ferberne. Samo pratimo jedan od tragova u istrazi. Ne mislim da vaše preduzeće sistematski potkrada svoje mušterije. To bi bilo glupo. Ali možda u vašem sistemu postoji rupa čije otkrivanje bi bilo u obostranom interesu.”
“Naravno, inspektore. Ne očekujem ništa manje od toga. Ali molio bih vas da shvatite da je nama ugled – sve! Ukoliko se pročuje da nam sistemi otkazuju, u roku od godinu dana bismo ostali bez posla.”
“Znate da to nije u našem interesu, gospodine Ferberne. Preduzeća poput vašeg nam, uopšteno govoreći, znatno olakšavaju posao. Ipak, krivca moramo pronaći.”
“Nešto mi izmiče.”
“Gospodine?”
“Nešto očigledno. Nešto što je od početka trebalo da vidim.”
“Pa Ferbern nam svakako nije rekao sve.”
“Šta? A, ne. Oprosti. Mislio sam na ubijenu devojku.”
Vozili su se Lit vokom ka stanici. Daleko od obale, zbijena visokim zgradama s obe strane, sve veća vrelina pojačavala je i sparinu u automobilu. Iako je Maklejn otvorio prozor, zbog nekakvog zastoja kretali su se suviše sporo da bi se stvorio povetarac.
“Skreni ovde levo.” Maklejn pokaza na jednu uličicu.
“Ali stanica je pravo, gospodine.”
“Ne želim odmah da se vratim tamo. Hoću još jednom da pogledam podrum.”
“U Sajthilu?”
“Mnogo ćemo brže stići ako budeš prestao da postavljaš glupa pitanja.”
“Da, gospodine. Oprostite, gospodine.” Maklejn skrenu na autobusku stazu pa u uličicu. Maklejn zažali što se brecnuo na njega, ne shvatajući zbog čega mu se najednom raspoloženje pogoršalo.
“Šta znamo o devojci?”
“Kako to mislite, gospodine?”
“Pa razmisli malo. Mlada, siromašna, obučena u svoju najbolju haljinu. Šta je radila u trenutku kada je ubijena?”
“Možda je išla na neku proslavu?”
“Zapamti to. Proslava. Pretpostavimo da je proslava bila u kući u kojoj smo je i pronašli. Šta nam to govori?”
Usledila je tišina dok su prolazili lavirintom ulica oko palate Holirud. “Govori nam da je vlasnik kuće u kojoj je ubijena morao znati za ubicu.”
“ A ko je bio vlasnik kuće?”
“Banka Farkvar. U vlasničkom listu stoji da su je kupili 1920. godine, te da je u njihovom vlasništvu bila sve dok ih pre osamnaest meseci nije kupilo preduzeće Midistern finansije.”
“U redu, da postavim pitanje ovako. Ko je živeo u kući? Odnosno, ko je vodio banku Farkvar pre prodaje?”
“Nisam siguran, gospodine. Verovatno neki Farkvar?”
Maklejn uzdahnu. Očito mu je nešto promaklo.
“Moramo da popričamo s nekim iz Midistern finansija. Mora da među zaposlenima još imaju nekog iz stare banke. Ili barem spisak bivših radnika u arhivi. Pokušaj da zakažeš sastanak kada se budemo vratili u stanicu.”
“Želite li odmah nazad, gospodine?”
“Ne. Želim prvo da ponovo pogledam kuću. Pre ili kasnije moraću da dozvolim Makalisteru da nastavi s poslom. Znam da su je istražitelji detaljno pregledali. Ali moram i ja još jednom da je pogledam.”
Dočekaše ih napuštena zgrada i zaključani montažni kontejneri. Prozori u prizemlju behu ispunjeni teškim tablama šperploče, dok je prolaz kroz ulazna vrata bio onemogućen rezom i katancem. Rekavši Makbrajdu da pozove nekog za ključ, Maklejn krenu u obilazak.
Neuobičajeno za kuću ove vrste, ukrasna kula nalazila se pozadi. Na osnovu brojnih polomljenih pločica i parčića gipsa rasutih po zapuštenoj bašti, Maklejn je pretpostavio da je kuća već godinama napuštena. Kupinovo granje preplitalo se duž vlažnog zida ka razbijenim prozorima na prvom spratu, dok je travnjak bio prekriven brojnim mladicama obližnjeg javora. Čitav posed bio je okružen visokim kamenim zidom, posutim komadićima stakla. Jedna dobro utabana staza vodila je do male, svodne kapije. U rastinju su ležala i trulela stara drvena vrata, čiju prazninu je sada popunjavala debela šperploča. Tomi Makalister očito ima manje razumevanja za narkomane i vandale Sajthila od banke Farkvar.
Automobil s ključem stigao je za svega deset minuta: mlada policajka, koja je čuvala gradilište one noći kada su pronašli devojku.
“Hoćete li završiti uskoro s kućom, gospodine? Tomi Makalister me zove po tri puta dnevno i gnjavi me kako mora da plaća radnika ni za šta.” Otključala je katanac i ubacila ključ u džep.
“Imaću to na umu, ali ne vodim istragu tako da udovoljim gospodinu Makalisteru.”
“Da, znam to, gospodine. Ali vi ne morate da ga slušate, zar ne?”
“Ako se bude žalio, reci mu da se obrati meni”, reče Maklejn.
“Hoću, gospodine. Zaključajte kad završite.” Pozornica se okrenu ka automobilu. Maklejn zavrte glavom i zakorači u kuću, shvativši da joj još ne zna ime.
Iako je policijska traka sprečavala ulazak u podrum, kada je Maklejn prošao ispod nje i sišao niz kamene stepenice, bio je uveren da je neko već prethodno došao da počisti. Oko rupe koja je otkrila skrivenu prostoriju više nije bilo šuta, već samo očišćenih kamenih ploča. Moguće da je tim istražitelja očistio za sobom, ali bi to bio prvi put da se tako nešto desilo.
Izvadivši baterijsku lampu, zakoračio je kroz malu rupu i ušao u sobu. Izgledala je drugačije bez nesrećnog tela. I dalje se na glatkom gipsanom zidu nalazilo šest pravilnih rupa na jednakom odstojanju. Zavirio je u svaku, ne očekujući da zatekne išta. Behu to jednostavne niše, nastale vađenjem cigala kojima je bio ozidan čitav podrum. Ispod svake se nalazila manja hrpa gipsa i drvenih prečaga i svedočila kako su bile skrivene.
“Da li su je ovde pronašli?” Maklejn se okrenu i vide Makbrajda koji je stajao na ulazu, sprečavajući da do sobe dopre svetio ogoljenih sijalica. Maklejn uvide da on do sada nije posetio mesto zločina.
“To je to. Uđi i pogledaj. Reci mi šta vidiš.”
Maklejn primeti da Makbrajd ima veću baterijsku lampu od njega. Možda je deo standardne opreme patrolnog vozila, ali sumnja. Detektiv je polako obišao sobu, osvetljavajući plafon, pa pod, i konačno četiri male rupe u koje su zabodeni ekseri. Naposletku je pogledao zidove i prešao rukom preko gipsa.
“Krečenje kružnih prostorija je užas. Ovo je morao da obavi iskusan građevinac.”
Maklejn ga pogleda. Potom se osvrnu na niše i na luk prvobitnog ulaza koji je zazidan kako bi se sakrio gnusni zločin. Kako je mogao da bude toliko glup?
“To je to!”
“To je šta?”
“Radovi koji su obavljeni u ovoj prostoriji. Sakrivene niše, zazidan prag. Za to je potreban zidar.”
“Pa, da.”
“Naša teorija o ritualu podrazumeva učene ljude. Bogate ljude koji su dolazili na prijeme na ovakva mesta.”
“Pa?”
“Pa pre šezdeset godina učeni ljudi nisu ni znali šta je čekić. Ne bi umeli da razlikuju zidarsku špahtlu od mistrije.”
“Ne vidim...”
“Razmisli. Organi su skriveni u rupama, što znači da je malterisanje obavljeno posle ubistva. Ubica je morao da unajmi nekoga da obavi posao. A ta osoba je morala da vidi šta se ovde dogodilo. Kako misliš da su ga ubice sprečile da progovori o onome što je video?”
“Ubili su ga nakon što je završio posao.”
“Upravo tako. Nema šanse da su ga pustili.”
“Ali kako nam to pomaže? Hoću reći, ako je mrtav, onda... Pa da! Sakrili su njegov leš?”
“Zaboravljaš nešto. Ne možemo da otkrijemo identitet devojke putem nestalih osoba, zbog toga što ne znamo ništa o njoj. Možda je skitnica, strankinja, bilo ko. Ali osoba koja je krečila ovu sobu sakrila je niše. Bio je zanatlija i verovatno lokalac.”
“Ali zar to nije mogao biti i neko od njih? Jedan od šestorice?”
Maklejn zastade. Makbrajdova nemilosrdna logika pomutila je njegov tok zaključivanja. Utom se prisetio predmeta pronađenih u nišama. Zlatna manžetna, srebrna tabakera, necuke figurica, kutijica za pilule i igla za kravatu. Samo su naočare četrdesetih godina mogle pripadati kakvom radniku, a čak je i to malo verovatno, zar ne?
“Moguće je”, zaključio je. “Ali ne verujem.” Uostalom, to je jedina teorija koju trenutno imamo. Možda ćemo morati da pročešljamo dvadesetogodišnju arhivu, ali sigurno ćemo pronaći nešto o nestalom zidaru. Ako pronađemo njega, otkrićemo i za koga je radio.”

18

“Gospodine Maklejne! Samo trenutak, imam paket za vas!”
Maklejn zastade na dnu stepeništa, pokušavajući da ne udahne vonj mačje mokraće. Mora da je stara gđa Makačon sedela u svom malom predsoblju, čekajući ga da se vrati. Ostavila je otvorena vrata i nestala u dubinama svog stana. Tek što je otišla, jedna mršava crna mačka pojavi se i promoli glavu kao da njuška vazduh. Maklejnu na trenutak pade na pamet suluda ideja da je starica veštica koja se pretvorila u ovo stvorenje. Možda noću tumara ulicama Njuingtona i zaviruje kroz prozore gledajući šta ljudi rade. To bi svakako objasnilo otkud zna sve što se događa.
“Žao mi je zbog vaše bake. Bila je valjana žena.” Gđa Makačon se vratila s povećim paketom, koji stezala zboranim i drhtavim šakama. Mačka se povijala između njenih nogu, preteći da je preturi. Toliko o toj teoriji.
“Hvala vam, gospođo M. Vrlo ste ljubazni.” Maklejn uze paket kako joj ne bi ispao iz ruku.
“Pritom nisam znala da je toliko toga postigla u životu. Još je i sina izgubila... Oh.” Na trenutak im se sretoše pogledi i gđa Makačon svoj obori ka podu. “Oprostite. Naravno. To je vaš otac.”
“Ne brinite, gđo M”, reče Maklejn. “Naposletku, prošlo je mnogo vremena. Ali kako ste saznali?”
“Pa u novinama je.” Nestala je i vratila se nakon nekoliko trenutaka sa svežim izdanjem Skotsmana. “Evo, možete ih zadržati. Pročitala sam sve.” Zahvalivši joj se još jednom, Maklejn se pope vijugavim kamenim stepenicama do svog stana na poslednjem spratu. Na telefonskoj sekretarici bleskao je veliki, crveni broj dva; pritisnuo je dugme i spustio paket dok se sićušna traka premotavala.
“Zdravo, Toni, Fil ovde. Spakuj lisice i dođi u pab u osam. Džen kaže da se oblačiš u žensko, moram da čujem sve o tome.”
Pisak na sekretarici najavi drugu poruku.
“Inspektore Maklejne? Džonas Karsters na telefonu. Zovem da potvrdim da je sahrana zakazana za ponedeljak u podne. Automobil će vas pokupiti u jedanaest. Pozovite me ukoliko vam išta bude trebalo. Imate moje brojeve telefona, fiksnog i mobilnog. Za vikend bi trebalo da vam stigne jedan paket – kopije pravnih dokumenata i ostalih stvari u vezi s imovinom vaše bake. Mislio sam da biste želeli da bacite pogled. Razgovaraćemo podrobnije o svemu kasnije.”
Maklejn pogleda paket, na kojem se nalazio poštanski žig Karsters i Vedel. Otvorio ga je i izvukao debelu hrpu papira, koji su i dalje pomalo mirisali na foto-kopir. Na vrhu gomile nalazio se papir na kojem je kitnjastim rukopisom pisalo Testament. Taman što je uzeo da ga pročita, telefonska sekretarica se još jednom oglasi.
“Molim vas, pomozite mi! Molim vas, pronađite me! Molim vas, spasite me! Molim vas! Molim vas!”
Maklejna prođoše trnci. Glas je pripadao nekoj mladoj ženi, možda devojci. Naglasak mu je zazvučao neobično. Škotski, sa istočne obale, ali nije edinburški. Pogledao je aparat; crveno dugme je i dalje prikazivalo broj dva. Dve poruke. Pritisnuo je plej, nestrpljivo čekajući da se traka premota. Začuo se Filov veseli glas, potom i Džonas Karsters. Potom – ništa. Aparat kvrcnu i utihnu. Još dva puta je premotao i pustio traku. I dalje samo dve poruke. Potom je otišao u svoj kabinet i u stolu našao stari diktafon, nakon čega je deset minuta tražio baterije. Ubacio je traku iz sekretarice u diktafon i pustio je od početka. Najpre se začula odlazna poruka; da li njegov glas zaista zvuči toliko turobno? Zatim je, nakon kratke pauze, usledila Filova poruka, a nakon još jedne pauze, Džonasova. Takođe, brojne stare poruke koje nisu prebrisali novi pozivi, ali ništa ni nalik onome što je čuo. Ili što je pomislio da je čuo. Naposletku – tišina. Ostavio je traku neko vreme, a zatim pritisnuo premotavanje. Diktafon pušta sve što je snimio, ali ubrzano. Trebalo bi da čuje devojku. Međutim, u narednih nekoliko minuta usledio je samo niz starih poruka, a nakon toga – tišina.
Da li je umislio poruku? Čudna halucinacija, ako je tako. Pa ipak, traka je nemo stigla do kraja. Izvadio ju je, okrenuo i pustio još jednom.
“Zdravo, dobili ste Tonija i Kersti. Suviše smo zaposleni ispravljanjem krivih Drina i borbom protiv kriminala da bismo se javili na telefon. Moraćete da se zadovoljite ostavljanjem poruke nakon signala.”
Maklejnu zaklecaše kolena. Donekle je svestan sobe u kojoj se nalazi, koja je sada mračnije, mutnije mesto. Njen glas. Koliko je godina prošlo otkako je čuo njen glas? Od onog poslednjeg, kobnog i lažnog vidimo se kasnije? Sve vreme je bio na traci u ovom glupom aparatu.
Ne razmišljajući, premotao je traku i ponovo pustio poruku. Njene reči su odjekivale praznim stanom i neko vreme je delovalo da je gradska vreva nestala. Osvrnuo se po stanu i video iste slike na zidu; tepih, sada pomalo izlizan, koji je pokrivao svetli parket boje peska; uzani stočić kraj vrata, na kojem borave njegovi ključevi i telefon. Kupili su ga na jednoj rasprodaji starih stvari u Dadingstonu. Gnežđenje, kako je Fil rekao. Toliko malo toga se promenilo u stanu od Kerstine smrti. Tako je iznenada umrla da je čak ostavila i svoj glas za sobom.
Zvono na interfonu prenu setnog Maklejna. Na trenutak je pomislio da se ne oglasi, da se pravi da je odsutan. Mogao bi čitavo veče da sluša njen glas, verujući da će se vratiti. Ali zna da je to nemoguće. Video je njen hladan leš položen na pločnik. Gledao je kako njen kovčeg nestaje iza konačne zavese. Podigao je slušalicu na interfonu.
“Da?”
Fil. Maklejn otvori vrata, shvativši da su studenti s donjih spratova prestali da ih podupiru kamenjem. Odškrinuo ih je slušajući bat koraka na stepeništu. Više od jednog para nogu – mora da je Fil poveo i Rejčel sa sobom. To je loš znak; njegov stari cimer uvek sam dolazi u posetu.
Upali su u stan – Fil, Rejčel i Dženi – smejući se nekoj šali koju su podelili usput. Smeh najednom utihnu.
“Gospode, Toni! Izgledaš kao da si video duha.” Fil je zakoračio u predsoblje kao da i dalje živi tu; dve mlade žene ostadoše zbunjeno da stoje na pragu. Na trenutak Maklejn postade ogorčen zbog njihove posete. Želeo je da bude sam sa svojom patnjom. Međutim, shvatio je koliko je to glupo. Kersti je mrtva. Odavno se pomirio sa tim. Nije očekivao da čuje njen glas, to je sve.
“Oprostite, uhvatili ste me u lošem trenutku. Dame, uđite. Raskomotite se. Znam da Filu to ne predstavlja nikakav problem.” Ubacio je diktafon u džep i pokazao ka vratima dnevne sobe, nadajući se da nije u rusvaju. Ne pamti kada je poslednji put bio tamo. “Da li je neko za piće?”
Neobično mu je što ima žensko društvo u stanu. Maklejn je navikao na opskurno prisustvo Mrzovoljnog Boba nakon preteranog slavlja posle završene istrage. Fil takođe svrati povremeno, obično kada nakon raskida sa nekom studentkinjom poželi da potraži utehu u flaši viskija. Ali ne seća se kada je poslednji put imao goste. Dopada mu se samački život; voli da društveni život ostavi za kafanu. Zbog toga mu je kuhinja očajno opskrbljena hranom. Pronašao je jednu veliku kesu pečenog kikirikija, koja se pak bližila prvoj godišnjici od isteka datuma upotrebe i zloslutno je nabubrila, poput stomaka kakvog mrtvaca.
“Šta ima, Toni? Da te ne poznajem, rekao bih da nas izbegavaš.” Okrenuo se i video Fila na vratima.
“Samo tražim nešto za jelo, File.” Maklejn demonstrativno otvori jednu fioku.
“Ja sam, Toni. Tvoj bivši cimer, sećaš se? Možda možeš da veslaš psihologa na poslu, ali ja te poznajem dovoljno dugo. Nešto jeste. Tvoja baka?”
Maklejn pogleda svežanj papira. Bacio ih je na kuhinjski sto, zajedno sa izveštajima o provalama i dosijeom mrtve devojke. Što je još jedan razlog zbog kojeg ne voli da prima goste. Čovek nikad ne zna šta bi mogli da pronađu.
“Nije reč o baki, File. Izgubio sam je pre osamnaest meseci. Imao sam dovoljno vremena da se pomirim s tim.”
“Šta te, onda, muči?”
“Pronašao sam ovo. Malo pre nego što ste stigli.” Maklejn izvadi diktafon iz džepa, položi ga na pult i pritisnu plej. Fil preblede.
“Gospode, Toni! Oprosti!” Fil se zavali u jednu kuhinjsku stolicu. “Sećam se te poruke. Mora da je prošlo deset godina. Kako si, pobogu...”
Tek kada je počeo da mu objašnjava, Maklejn se setio neobičnog ženskog glasa, zbog kojeg je i počeo da istražuje traku telefonske sekretarice: Mora da je sve umislio; ali sada se ta žena stopila sa Kerstinim rečima u očajnički poziv nekoga ko je davno umro daleko od njegovog domašaja. Stresao se od takve pomisli.
“Druže, izgledaš kao da ti je neophodno društvo.” Fil podiže sumnjivu kesu kikirikija i pritisnu nabubreli deo, a onda je baci u praznu kantu. “Ako ćemo ti Rejčel i ja pomoći da popiješ svoju obimnu kolekciju vina, biće nam potrebna i pica.”
“Dakle, to između tebe i Rejčel je ozbiljno?”
“Ne znam. Možda. Godine prolaze, znaš. Izdržala je sa mnom daleko duže od bilo koga.” Fil se vrpoljio s rukama u džepovima, valjano oponašajući postiđenog đaka. Maklejn nije mogao a da se ne nasmeje, zbog čega mu je istog trena bilo bolje. Skoro istovremeno iz dnevne sobe buknu muzika. Zagrmeo je Tinseltaurt na kiši, a potom se stišao, mada i dalje na nepristojnom nivou buke. Maklejn krenu da im kaže da stišaju muziku, ali se potom setio neprospavanih noći zbog buke studenata u prizemlju. Petak je veće; svi stanari zgrade izašli su u provod, izuzev gospođe Makačon, koja je ionako gluva kao top. Zašto bi brinuo zbog buke?
Rejčel je sedela na ivici kauča pomalo pokunjeno. Ali živnula je kada je Fil ušao u dnevnu sobu za Maklejnom. Dženi je čučala ispred polica, koje su se pružale duž čitavog jednog zida, pregledajući njegovu zbirku ploča. Okrenuta leđima, pored muzike koja je treštala, nije primetila da su ušli u prostoriju.
“Pošto je Toni zakleti neženja, u kući nema hrane, samo piće”, reče Fil, pokušavajući da nadjača muziku. “Naručićemo picu!”
“Mislila sam da ćemo u pab”, reče Rejčel. Utom Dženi podiže glavu i okrenu se. Posegnula je za stubom i utišala muziku.
“Oprostite. Nije trebalo. Ja...” Zbunila se i pocrvenela.
“U redu je”, reče Maklejn. “Čovek mora da ih pusti s vremena na vreme, inače muzika izbledi.”
“Mislim da ne poznajem nikoga ko poseduje gramofon. I toliko ploča. Mora da vrede čitavo bogatstvo.”
“To nije gramofon, Džen. To je lin sondek linija, koja vredi nešto više od bruto domaćeg proizvoda neke omanje afričke diktature. Mora da se baš dopadaš Toniju – meni bi odsekao šake kada bih je pipnuo.”
“Mani se, File. Znam da si puštao Alison Moje čim bih izašao napolje.”
“Alison Moje! Vređate me, inspektore Maklejne! Gospodine, moraću da vas izazovem na dvoboj!”
“Uobičajeno oružje?”
“Naravno!”
“Onda prihvatam izazov.” Maklejn se nasmešio dok su ih Dženi i Rejčel gledale zbunjeno. Izašavši iz sobe, Fil se vratio noseći dva sunđera iz kupatila. Bili su potpuno suvi i prekriveni paučinom – godinama ih niko nije pipnuo.
“Rejčel će biti moj sekundant. Džen, hoćeš li predati oružje našem domaćinu?” Fil se nakloni i predade joj jedan sunđer. “U predsoblje, rekao bih?”
“Vi ste ozbiljni?”, upita Rejčel. U pozadini, Nil Bjukenan poče da peva pesmu Ostani, čije su tugaljive note odskakale od sve većeg veselja u sobi.
“Naravno, gospo! Povratiti moram ukaljanu mi čast!” Zakoračio je u hodnik, Maklejn za njim.
“Ovaj, a šta to radite?”, upita Dženi dok je savijao tepih i smeštao ga u ugao dugačkog, uzanog hodnika.
“Duel sunđerima. Ovako smo kao studenti rešavali nesporazume.”
“Muškarci...” Zakolutala je očima i pružila mu oružje, nakon čega se povukla na bezbednu udaljenost dok je Fil zauzimao svoje mesto kraj kuhinje.
Čistili su nered kada je stigao raznosač pica. Maklejn nije bio siguran ko je pobedio, ali osećao se bolje nego prethodnih dana. Cinični detektiv u njemu prokljuvio je da je Fil uredio čitavu situaciju. Njegov stari prijatelj obično bi došao mnogo kasnije, uglavnom sam. Slušali bi depresivnu muziku i pili viski gunđajući o životu i užasnim posledicama starenja. Time što je poveo dve sestre veče je pretvorio u žur. Bilo je to bdenje za Ester Maklejn kakvo bi njegova baka svesrdno odobrila.
Nije, doduše, siguran kakav bi utisak stekla o Dženi. Dosta je starija od svoje sestre, što znači da je verovatno njegovih godina. Presvukla je odeću koju je nosila u radnji i obukla farmerke i belu bluzu. Bez šminke, koja je nesumnjivo bila deo njene radne uniforme, izgledala je pomalo umorno, ali privlačno. Nije siguran kako mu je to promaklo prilikom prvog susreta. Možda zbog činjenice da osvetljenje u pabu Njuington arms nije najsjajnije; verovatno zbog toga što mu je mozak bio pun unakaženih tela.
“O čemu razmišljaš?” Predmet njegovih misli se okrenu i on se posluži još jednim parčetom. Fil i Rejčel bili su zaokupljeni razgovorom o nekom filmu koji su oboje gledali.
“Molim? Oprosti. Odlutao sam.”
“Vidim. Često nisi tu, zar ne? Gde si to bio, inspektore?” Iako ga je tako oslovila u šali, potrefila je sam živac. Čak i sada, uz vino, picu i dobro društvo, posao vreba u pozadini, ne pušta ga na miru.
“Pitam se da li će tvoja sestra napraviti poštenog čoveka od mog prijatelja.”
“Ona? Sumnjam. Oduvek je bila loše društvo.”
“Da li treba da upozorim Fila na nešto?”
“Mislim da je sad prekasno.”
“Zar te ne brine to što će se spanđati sa starijim muškarcem?”
“Jok, uvek su joj se dopadali prijatelji našeg brata, a Erik je verovatno stariji od tebe.”
“Velika porodica?”
“Rej je ono što bi se moglo nazvati srećnim nesrećnim slučajem. Kada se rodila, meni je bilo deset, a Eriku četrnaest godina. A ti, Toni? Imaš li ti kakvu skrivenu braću?”
“Koliko je meni poznato, nemam. Siguran sam da bi mi baka rekla da ima još Maklejnovih koji tumaraju unaokolo.”
“Oprosti. To je bilo grubo od mene. Fil mi je rekao da je... preminula.” Dženi se uspravila i skrušeno sklopila šake na krilu, postiđena.
“Ne brini. Radije bih pričao o njoj nego da zaobiđem temu. Pre osamnaest meseci doživela je moždani udar. Završila je u komi iz koje se nije oporavila. U suštini, bila je mrtva više od godinu dana, iako nisam mogao da je sahranim i nastavim sa životom.”
“Bila ti je veoma draga, zar ne?”
“Roditelji su mi umrli kada sam imao četiri godine. Mislim da nikada nisam čuo baku da se žali zbog toga što mora da me odgaja. Iako je izgubila sina jedinca. Uvek je bila tu, čak i kada...” Prekinula ga je zvonjava telefona u hodniku. Na trenutak je pomislio da ostavi sekretaricu. Međutim, setivši se da je izvadio traku, gomila drugih sećanja prolete mu kroz glavu. “Oprosti, trebalo bi da se javim. Možda zovu s posla.”
Podižući slušalicu, Maklejn pogleda na sat. Prošlo je jedanaest; kad pre prolete veče?
“Maklejn!” Pokušao je da sakrije iznerviranost u glasu. Postoji samo jedna stvar zbog koje mogu da ga zovu u ovo doba.
“Nisi nacvrcan?” Dugidov nazalni glas zvučao je još gore preko telefona. Maklejn razmotri koliko je popio – možda pola flaše vina u razmaku od tri sata ili duže. Pritom je lepo jeo, što nije uobičajeno za njega.
“Ne, gospodine.”
“Dobro. Poslao sam automobil po tebe. Trebalo bi da stigne svakog časa.” Utom, kao da je na delu kakva opaka magija, oglasi se zvono na vratima.
“O čemu je reč, gospodine? Šta je toliko važno da nije moglo da sačeka do jutra?” U pola rečenice shvatio je da postavlja glupo pitanje. Možda i jeste popio koju više.
“Dogodilo se još jedno ubistvo, Maklejne. Da li ti je to dovoljno važno?”

19

Pripravnica Kid je ćutala dok su se vozili gradom, zbog čega je Maklejn pretpostavio da ni ona ne bi trebalo da bude na dužnosti. Pomislio je da je upita za još informacija, pored onih koje je dobio od Dugida, ali je osetio talase gneva koji su kuljali iz nje, zbog čega nije želeo da se ponudi kao meta.
Ispostavilo se da je njihova destinacija na samo nekoliko minuta od njegovog stana. Plava rotaciona svetla patrolnih vozila bleskala su ispred Katedrale Sent Džajlsa na Kraljevskoj milji dok su pozornici terali znatiželjne galamdžije koji su pokušavali da vide šta se događa. Maklejn priđe istražiteljskom kombiju nasred ograđenog dela ulice. Vozilo je bilo parkirano što je bliže moguće haustoru između dva dućana. Prigušena svetla obasjavala su niz kanti ušuškanih iza kapije i bezbednosne ograde od livenog gvožđa. Iza njih, plitki kameni stepenici vodili su ka ulazu u zgradu.
“Gde je glavni inspektor Dugid?” Maklejn pokaza svoju legitimaciju pozorniku koji je razmotavao plavo-belu traku.
“Nemam blagu predstavu, gospodine. Nisam ga video. Istražitelji i doktor su na spratu.” Pozornik podiže glavu i pokaza na vrh petospratnice.
Bajno, pomisli Maklejn. Tipično za Dagvuda da posle radnog vremena pošalje njega na teren, umesto da sam pomeri guzicu. Projurio je kraj istražiteljskog kombija i kroz haustor, i taman kad je hteo da uđe u zgradu, iza sebe začu glas koji odjeknu u noći.
“Hej! Gde si bre krenuo?”
Ukopavši se, Maklejn se okrenu i vide priliku u belom kombinezonu kako izlazi iz mračne unutrašnjosti istražiteljskog kombija. Kada je zakoračila na slabo osvetljeno parče zemlje, prepoznao je gospođicu a ne gospođu Emu Berd, koja je umalo ispustila svoju torbu.
“Gospode bože. Oprostite, gospodine. Nisam shvatila da ste to vi.”
“U redu je, Ema. Pretpostavljam da niste završili s pregledom mesta zločina?” Glupo od njega. Trebalo je da proveri pre nego što je poleteo unutra.
“Makar obucite kombinezon i stavite rukavice, gospodine. Momcima se neće dopasti ako budu morali da uzimaju uzorke svačije odeće za eliminaciju.” Otišla je natrag do kombija i uzela jedan beli smotuljak. Maklejn se nekako uvukao u kombinezon, navukao bele navlake na cipele i rukavice od lateksa, nakon čega je pošao za mladom ženom uzanim vijugavim stepeništem.
Široko odmorište na vrhu stepeništa danju osvetljava stakleni krov koji se prostire čitavom dužinom. U ovo doba noći osvetljenje su činile dve zidne svetiljke koje su se nalazile pored ulaza u oba stana na spratu. Zbog činjenice da su vrata oba stana bila otvorena, a beli zidovi prekriveni krvavim mrljama, bilo je nemoguće pogoditi koji je stan pravi. Maklejn se opredelio da prati istražiteljku, koja se pak zaustavila na vratima kroz koja je želela da uđe i pokazala na suprotan ulaz.
“Ovde uzimamo otiske svedoka, za eliminaciju. Vaše telo je tamo.”
Osećajući se kao idiot što ne zna ništa o mestu zločina niti o samom zločinu, Maklejn klimnu glavom u znak zahvalnosti, okrenu se i pređe preko odmorišta. Čuvši prigušene glasove u stanu, provirio je unutra. Narednik Endi Hausman stajao je u hodniku. Nije bio u kombinezonu.
“Endi, šta imaš za mene?” Maklejn ustuknu kada je veliki čovek umalo iskočio iz kože.
“Gospode! Umalo da me strefi infarkt.” Veliki čovek se okrenu i umiri, videvši o kome je reč. “Hvala bogu, konačno da dođe detektiv. Barem dva sata sam na prokletoj radio-vezi.”
“Pozvali su me tek pre dvadeset minuta, Endi. Nemoj mene da kriviš. Ovaj vikend trebalo je da imam slobodno.”
“Oprostite, gospodine. Prosto... Ovde sam sve vreme, a prizor nije nimalo lep.”
Maklejn se osvrnu po hodniku. Bio je skupoceno uređen, sa starinskim nameštajem. Zidovi behu prekriveni eklektičnom mešavinom slika, koja je naginjala ka modernom. Jedna slika mu naročito zapade za oko.
“Pikaso, gospodine. Valjda. Nisam stručnjak.”
“U redu, Endi. Pretpostavi da ne znam ama baš ništa o zločinu. O čemu je reč?”
“Detektiv Piters i ja patrolirali smo glavnom ulicom kada nam je stigao poziv. Oko devet sati. Provala i nasilan napad. Došli smo na ovu adresu i zatekli otvorenu kapiju. Pratili smo trag i na vrhu stepenica pronašli gospodina Garnera u bademantilu.”
“Gospodina Garnera?”
“Komšiju, gospodine. Dobar prijatelj gospodina Stjuarta. Ako mene pitate, i više od toga, ali to me se ne tiče, gospodine.”
“Gospodin Stjuart?” Maklejn se oseti kao budala i opsova Dugida zbog situacije u kojoj se našao.
“Žrtva, gospodine. Neki Bakan Stjuart. Unutra je.” Narednik pokaza ka jedinim otvorenim vratima u hodniku, bez ikakve želje da uđe unutra.
“U redu, Endi. Preuzeću odavde. Ali ne idi daleko. Treba mi potpun uvid.” Nakon što je narednik izašao iz stana, Maklejn zakorači u sobu.
Najpre ga je zapahnuo smrad. Neko vreme bio je unutra. Međutim, spolja se nije osećao. Unutra je osetio oštar vonj nedavno prolivene krvi. Prostorija je bila radna soba bogatog čoveka, takođe ispunjena starinskim nameštajem i modernim umetninama. Gospodin Bakan Stjuart bio je katolik kada je o ukusu reč – za svakog po nešto. Međutim, ništa mu to više neće značiti.
Sedeo je u fotelji okrenut ka središtu sobe. Bio je obučen u pidžamu i dugačku plišanu kućnu haljinu, koje je neko skinuo i uredno položio na sto. Krv, koja je ulepila čekinjaste sede dlake na njegovim grudima, kapala je iz rane na vratu, rasečenom od uha do uha. Glava mu beše zabačena unazad – zurio je u ukrašeni plafon dok je oko usta imao još krvi koja mu se slivala niz bradu.
“Maklejne, konačno da se pojavi i jedan detektiv.” Spustivši pogled ka krilu mrtvog čoveka, Maklejn najednom primeti patologa u belom kombinezonu i njegovog pomoćnika kako čuče na podu. Dr Piči nije bio njegov omiljeni islednik.
“Dobro veče i vama, doktore.” Oprezno je zakoračio, svestan lokve krvi koja se širila oko fotelje Bakana Stjuarta. “Kako pacijent?”
“Sat i po čekam da se neko od vas pojavi kako bismo odneli telo. Gde ste bili, za ime sveta?”
“Kod kuće, s prijateljima. Pili smo vino, jeli picu. Poziv mi je stigao pre tačno pola sata, doktore. Žalim slučaj ako vam je veče pokvareno, ali niste jedini. Pretpostavljam da ni gospodin Stjuart nije oduševljen razvojem događaja. Stoga mi samo recite šta se događa, važi?”
Doktor Piči ga pogleda čkiljeći. Na bledom licu mu je besnela želja za raspravom. Bilo bi lakše da je Angus tu, pomisli Maklejn. Gde njemu da zapadne doktor Bolši!
“Uzrok smrti je najverovatnije veliki gubitak krvi.” Dr Piči je izgovarao kratke i šture rečenice. “Vrat žrtve presečen je oštrim nožem. Na ostatku tela nema znakova ozleda, izuzev na preponama.” Pridigao se i pomerio u stranu, kako bi Maklejn jasnije video. “Penis i mošnice su odstranjeni.”
“Nema ih? Da li ih je ubica poneo?” Maklejn oseti kako mu se pica i vino prevrnuše u stomaku. Doktor Piči podiže jednu kesu za dokaze koja se nalazila kraj njegove otvorene lekarske torbe. Sadržaj kese veoma je podsećao na delove koje čovek pronađe u božićnoj ćurki.
“Ne, ostavio ih je. Ali ih je, pre nego što je otišao, ugurao žrtvi u usta.”

20

Timoti Garner bio je vidno potresen. Njegova koža je imala onu prozirnost koja krasi stare ljude, poput pirinčane hartije koja prekriva žute mišiće i modre vene. Pripravnica Kid, koja je sedela s Garnerom u njegovom urednom stanu, s nadom pogleda Maklejna kada je ušao u prostoriju. Posmatrao je pogrebnike kako odnose leš Bakana Stjuarta u mrtvačnicu, kao i istražitelje koji su se spakovali i otišli noseći sve kante napolje. Neko će se silno zabaviti. Kako je narednik Hausman poslao petoricu pozornika da uzmu izjave od stanara s nižih spratova, ostao mu je samo svedok koji je prijavio incident.
“Gospodine Garnere, ja sam inspektor Maklejn.” Ispružio je svoju legitimaciju, međutim, starac nije ni podigao glavu. Zurio je belo preda se, lagano gladeći nabore svog kućnog mantila preko butina.
“Da li bi mogla da skuvaš čaj?”
“Naravno, šefe.” Pripravnica ustade, kao da joj je neko zabio viljušku u guzicu, i užurbano napusti sobu. Gospodin Garner verovatno nije bio najprijatnije društvo. Maklejn zauze njeno mesto.
“Gospodine Garnere, moram da vam postavim nekoliko pitanja. Mogu da se vratim i kasnije, ali bi bilo najbolje da to obavimo sada. Dok su sećanja sveža.”
Starac nije ni odgovorio ni podigao glavu. Samo je šakama lagano gladio butine. Maklejn položi svoju šaku na Gamerovu, prekinuvši ga. Dodir ga je prenuo iz nekakvog transa u kojem se nalazio. Osvrnuo se, zagledavši se naposletku u inspektora. Na nabreklim i izboranim kapcima nakupiše mu se suze.
“Nazvao sam ga prevrtljivim skotom. To je poslednje što sam mu rekao.” Glas mu je bio tanak i piskav, s primesom blagog morningsajdskog naglaska uz koji pomenuta pogrda nikako nije išla.
“Dobro ste poznavali Stjuarta, gospodine Garnere?”
“O, da. Bakan i ja upoznali smo se još pedesetih, znate. Od tada poslujemo zajedno.”
“O kakvom poslu je reč, gospodine?”
“Antikviteti i umetnine. Bakan ima dobro oko, inspektore. Ume da prepozna talenat i promene na tržištu.”
“Vidi se po stanu.” Maklejn se osvrnu po Garnerovoj dnevnoj sobi. Iako fino nameštena, nedostajao joj je luksuz njegovog poslovnog partnera. “A vi, gospodine Garnere? Šta ste vi unosili u taj odnos?”
“Briljantnim ljudima potrebna je dopuna. A Bakan Stjuart je briljantan čovek.” Garner proguta pljuvačku i njegova Adamova jabučica iskoči na tankom, žilavom vratu. “Hoću reći, bio je briljantan čovek.”
“Možete li mi reći oko čega ste se raspravljali?”
“Bakan je nešto krio od mene, inspektore. U to sam uveren. Samo ovih nekoliko prethodnih dana, ali poznavao sam ga dovoljno dugo.”
“Mislili ste da vas je prevario? Da je ušao u posao s nekim drugim?”
“Da, moglo bi se tako reći, inspektore. Pretpostavljam da je neko drugi umešan.”
“Čovek koji ga je ubio, možda?”
“Ne znam. Moguće.”
“Da li ste videli tog čoveka?”
“Ne.” Iako je Garner odmahnuo glavom, kao da želi da podvuče svoj odgovor, u glasu mu se osetila izvesna nesigurnost.
“Ne očekujem da shvatite, inspektore. Još ste mladi. Možda ćete, kad zađete u moje godine, razumeti o čemu govorim. Bakan nije bio samo moj poslovni partner. Bili smo...”
“Ljubavnici? To nije nikakav zločin, gospodine Garnere. Više nije.”
“Da, ali stid nikad ne umire, zar ne; i način na koji vas ljudi gledaju na ulici. Ja sam povučen čovek, inspektore. I suviše sam star da bi me interesovao seks. Mislio sam da je to slučaj i sa Bakanom.”
“Ali mislite da se viđao s nekim drugim? S drugim muškarcem?”
“Siguran sam u to. Zbog čega bi inače bio tako tajnovit? Zbog čega je planuo i oterao me?”
Maklejn je nekoliko trenutaka ćutao. Čuo je kako voda vri, a zatim i zveckanje kašičica.
“Gospodine Garnere, recite mi šta se večeras dogodilo. U kakvom stanju ste zatekli gospodina Stjuarta?”
“Posvađali smo se. Danas po podne. Bakan je želeo da otputujem na dve nedelje. Mislio je da bi mi prijalo da posetim veliki sajam umetnosti u Njujorku. Čak je rezervisao karte, hotel, sve. Međutim, ja sam već godinama u penziji. Rekao sam mu da nemam snage za tako dalek put, a kamoli za aukciju. Rekao sam da bih radije ostao i pustio njega da ide. Uvek je imao više energije od mene.”
“Onda ste se posvađali. Ali posle ste otišli u njegov stan da popričate, zar ne?” Videvši da polako skreće s teme, Maklejn ga je nežno vratio.
“Šta? O, da. Oko devet, možda devet i petnaest. Ne volim da ostavim raspravu nerazjašnjenu, a kako sam izgovorio neke oštre reći, otišao sam da se izvinim. Ponekad smo ostajali do kasno i razgovarali o svetu uz koju čašicu brendija. Kako imam ključ od stana, mogao sam i s&m da uđem. Međutim, nije bilo potrebe; vrata su bila širom otvorena. Osetio sam nešto ogavno. Kao da se kanalizacija izlila. Zato sam ušao i... Bože...”
Garner zajeca. Kidova je izabrala taj trenutak da se vrati s poslužavnikom na kojem su se nalazile tri šoljice i čajnik.
“Znam da je teško, gospodine Garnere, ali pokušajte da mi ispričate šta ste videli. Ako vam je neka uteha, čovek često ublaži šok kad nešto izgovori naglas.”
Starac šmrcnu, prihvati drhtavim šakama šolju čaja i srknu mlečni napitak.
“Sedeo je tamo, nag. Pomislio sam da radi nešto sebi, znate već. Nisam shvatao zbog čega je toliko miran i zašto zuri u plafon. Onda sam ugledao krv. Ne znam kako mi je isprva promakla. Bila je svuda.”
“Šta ste potom učinili, gospodine Garnere? Da li ste pokušali da pomognete gospodinu Stjuartu?”
“Šta? Da. Ja... Zapravo, nisam. Kada sam prišao, video sam da je mrtav. Pozvao sam 999, valjda. Sledeće čega se sećam je da su policajci stigli.”
“Jeste li nešto dirali? Osim telefona.”
“Ja... Ne verujem. Zašto?”
“Policajka koju ste malopre videli uzela je vaše otiske kako bismo ih odvojili od ostalih koje ćemo pronaći u stanu gospodina Stjuarta. Pomoći će nam ako nam kažete kuda ste se kretali.” Maklejn prinese šolju ustima. Garner učini isto, uzevši poveći gutljaj. Starac se stresao kada mu je topli čaj skliznuo niz grlo. Istaknuta Adamova jabučica pomerala se svaki put kada bi progutao. Nakon što su neko vreme sedeli u tišini, Maklejn je vratio svoju šolju na poslužavnik. Primetio je da ni Kidova nije pila svoj čaj.
“Moraćete da dođete u stanicu i date izjavu, gospodine Garnere. Ali sutra, ne morate danas”, dodao je dok je starac ustajao. “Mogu da pošaljem automobil po vas, koji će vas posle i vratiti. Recimo u deset ujutru?”
“Da, da. Naravno. I ranije, ako želite. Ne verujem da ću se naspavati večeras.”
“Želite li da pozovemo nekog da vam pravi društvo? Siguran sam da bismo mogli da odvojimo jednog pozornika.” Maklejn pogleda Kidovu, koja mu uzvrati prokislim pogledom.
“Ne. Biću dobro.” Gospodin Garner ponovo položi šake na butine, ali samo kako bi se pridigao sa stolice. “Mislim da ću se okupati. To mi obično pomogne da zaspim.”
“Hvala vam. Veoma ste nam pomogli.” Maklejn ustade s daleko manje poteškoća, pruživši ruku starcu. “Jedan pozornik biće cele noći ispred stana gospodina Stjuarta. Ukoliko budete imali ikakvih poteškoća, obavestite ga i on će javiti stanici.”
“Hvala vam, inspektore. Vrlo ste ljubazni.”
Na odmorištu ispred stana gospodina Garnera bilo je tiho. Iako su vrata preko puta bila otvorena, nije bilo znakova da je neko unutra. Maklejn je sišao na ulicu, gde je nekoliko pozornika i dalje imalo posla. Obratio se naredniku Hausmanu, koji je učvršćivao barijeru iza kapije; istražiteljski kombi odavno je otišao.
“Šta ste saznali od ostalih stanara?”
Veliki Endi izvadi beležnicu. “Većina stanova je prazna. Izgleda da su u vlasništvu nekog preduzeća koje se bavi izdavanjem. Izdaju ih poslovnim ljudima iz inostranstva i sličnima. U prizemlju se nalaze dva stana – niko nije čuo ništa dok nismo stigli. U podrumu takođe postoji jedan stan. Stanar je pre nekih pola sata stigao sa svojom devojkom. Bio je prilično nasilan kada smo mu rekli da ne može da uđe bez pratnje. Narednik Gordon završio je krvavog nosa, a gospodin Kartrajt će neko vreme provesti u ćeliji.”
“Pijanstvo?”
“Posedovanje, gospodine. Verovatno s namerom da proda. Čovek bi pomislio da bi se s pola kile hašiša držao podalje od policije.”
“Istina. Uzgred, bio si u pravu.”
“Jesam? U vezi sa čim?”
“Bakan Stjuart i Timoti Garner. Ipak, imali su neobičan odnos. Živeli su u odvojenim stanovima, jedan preko puta drugog.”
“Svet je pun neobičnih ljudi, gospodine. Ponekad pomislim da sam jedino ja normalan.”
“To svakako, Endi.” Maklejn pogleda na sat – bliži se dva ujutru. “Mislim da smo ovde uradili sve što smo mogli. Ostavi dvojicu pozornika na straži. Imamo mogućeg svedoka. Ne želim da se ubica vrati i pokuša da ga ućutka.”
“Ne mislite da je Garner svedok?”
“Ne, osim ako nije odličan glumac. Instinkt mi kaže da tu ima više od nesuglasica dvojice ljubavnika, ali Garner večeras nije u stanju za ispitivanje. Mislim da mu ni ćelija ne bi prijala.” Maklejn pogleda ka gornjim spratovima odakle se razlivalo svetio. “Neće on nikuda. Neka se smiri, popričaćemo ujutru. Onoga ko izvuče kraću slamku za stražu obavesti da je Garner tamo. Ukoliko poželi da ode nekuda, poslaćemo jednog detektiva s njim. U redu?”
“U redu, gospodine.” Uzvikujući naređenja, Veliki Endi se odgegao do nekoliko preostalih policajaca na mestu zločina. Maklejn se okrenu prema Kidovoj, koja je rukom prikrila zevanje.
“Mislio sam da danas radiš prepodnevnu smenu.”
“Tako je.”
“Kako su te onda uvukli u ovaj zadatak?”
“Otišla sam u jednu sobu za ispitivanja u stanici da učim. Moji nisu baš najtiši ljudi. Ako želite malo mira petkom, najbolje je da nekuda odete.”
“A Dugid te je, da pogodim, zatekao u stanici i poslao po mene. Imaš li predstavu zbog čega on nije došao?”
“Ne bih o tome, gospodine.”
Maklejn nije želeo dalje da ispituje pripravnicu. Nije ona kriva što im je oboma propalo veče. Pre ili kasnije otkriće zbog čega mu je dodeljen ovaj slučaj.
“Idi kući sada i naspavaj se. Ne brini ako sutra budeš malo zakasnila. Srediću sve s dežurnim narednikom, malo ćemo izmešati spisak.”
“Hvala vam, gospodine.” Pripravnica se umorno osmehnu. “Da li vam treba prevoz?”
“Ne, hvala.” Maklejn pogleda niz glavnu ulicu. Čak i u ovo doba ima ljudi. Galamdžije koje se vraćaju iz pabova, ljudi koji izlaze iz klubova; lokali s ćevapima i pljeskavicama rade punom parom. Ovaj grad nikada ne spava. A tamo negde nalazi se i ubica s krvavim prstima. Ubica koji je isekao deo žrtve i ugurao joj ga u usta. Baš kao i Barnabiju Smajdu. Imitator? Slučajnost? Potrebno mu je vremena, vazduha i distance da sve razmotri.
“Mislim da ću se prošetati.”

21

Subota je trebalo da bude njegov slobodan dan. Istina, nije imao nikakve planove, ali šta god da je planirao da radi, sedenje u kancelariji u osam ujutru nije bilo na spisku. I to nakon manje od četiri sata sna. Maklejn je na svom kompjuteru pregledao digitalne fotografije sa Stjuartovog mesta zločina. Moraće da ih odštampa; nemoguće je raditi s ovim sićušnim ekranom. Obeleživši ih sve zajedno, poslao ih je na zajednički štampač u hodniku, nadajući se da će, za promenu, biti papira i tonera.
Kada se, prepešačivši tri kilometra od stana Bakana Stjuarta, vratio kući, stanje srećom bio prazan. Voli on društvo, ali radije se utapa u masu. Situacije jedan na jedan suviše su ispunjene mogućnostima i poteškoćama da bi iskreno uživao u njima, naročito bez potpore profesionalnog dela njegove ličnosti. Čak i da se nije vratio s krvavog mesta zločina, voleo bi da bude sam. Sam sa svojim duhovima.
“Toni? Nadala sam se da ću te zateći ovde.”
Maklejn se prenu i vide Džejn Makintajer kako ide hodnikom ka njemu. Uniforma joj nije baš najbolje stajala i Maklejn se nehajno upita da li se ugojila.
“Izvolite.”
“Sinoć si preuzeo slučaj Stjuarta. Hvala ti.” Sustigla ga je i oni nastaviše da hodaju.
“Baš sam se pitao zbog čega ga niko drugi nije uzeo.”
“Ah, da. Pa, glavni inspektor Dugid ga je želeo, međutim, čim sam čula o čemu je reč, morala sam da insistiram da ga prepusti nekom drugom.”
“Zašto?”
“Bakan Stjuart mu je... bio mu je ujak.”
“Shvatam.”
“Trebalo bi da ti laska što je izabrao baš tebe. Znam da se ne slažete baš najbolje.”
“To je nežan način da se opiše naš odnos.”
“Pa moram da budem taktična u svom poslu. I moram da se postaram da moji viši službenici sarađuju. Šta god da ti Dagvud zamera, sigurna sam da će zaboraviti ako ovaj posao obaviš valjano, Toni.”
To je prvi put da je čuo Makintajerovu da koristi nadimak glavnog inspektora. Nasmešio se zbog njenog pokušaja da učestvuje u toj maloj zaveri, međutim, sasvim je pogrešno razumela prirodu njihovog neprijateljstva. Dugid mu se ne dopada zbog toga što je glavni inspektor aljkav istražitelj. Dugid ne voli njega jer je svestan tog njegovog mišljenja.
“Šta imaš za sada?”, upita Makintajerova.
“Još je rano. Ali sklon sam da poverujem da je ljubomora motiv. Ništa nije ukradeno – provala, dakle, nije. Takođe, Stjuart je bio nag, što znači da je možda očekivao seks. Bio je homoseksualac, moguće da je nedavno pronašao novog partnera. Njega bih istakao kao glavnog osumnjičenog. Ako bih morao da pogađam, rekao bih da je reč o mlađem muškarcu, moguće znatno mlađem.”
“Ima li svedoka? Snimaka sigurnosnih kamera?”
“Niko od stanara nije ništa video. Makbrajd pregleda sinoćne snimke, ali je pozicija kamere neadekvatna. Nadam se da ćemo imati jasniju sliku nakon što nam patolog da tačnije vreme smrti.”
“Ko je prijavio slučaj?”
“Timoti Garner. Živi u susednom stanu. Godinama je bio Stjuartov partner, i poslovni i lični.”
“Da li je on mogao da ga ubije?”
“Ne verujem. Ne deluje mi kao takav slučaj. Kasnije bi trebalo da dođe da da izjavu, ali mislim da ću otići da ga ispitam kod kuće. Biće opušteniji.”
“Dobra ideja. Time nećemo privući pažnju. Pretpostavljam da će inspektor Dugid to umeti da ceni.” Makintajerova mu zaverenički namignu. “Vidiš, Toni, kako možeš da budeš diplomata kad se potrudiš.”
Krvava mrlja na zidu pored stepeništa izgledala je bleđe i ne toliko zastrašujuće na dnevnoj svetlosti koja je dopirala kroz staklenu strehu. Jedan pozornik stražario je ispred stana Bakana Stjuarta. Iako je izgledalo da se silno dosađuje, prenuo se videvši inspektora kako se penje uz stepenice. Iza njega se vukla pripravnica Kid, koja je ponovo morala da bude njegov šofer.
“Da li je neko dolazio ili odlazio?”, upita Maklejn.
“Niko pod milim bogom, gospodine.”
“Dobro.” Nežno je pokucao na vrata Garnerovog stana. “Gospodine Garnere? Inspektor Maklejn ovde.”
Bez odgovora. Ovoga puta je pokucao nešto snažnije.
“Gospodine Garnere?” Okrenuo se pozorniku na straži. “Nije promolio nos, zar ne?”
“Ne, gospodine. Ovde sam od sedam, od tada niko nije prošao. Fil... Pozornik Paterson je bio pre mene. Reče da je bilo kao u grobu.”
Pokucavši još jednom, Maklejn stisnu kvaku. Vrata se otvoriše ka mračnom hodniku.
“Gospodine Garnere?” Maklejna prođoše trnci. Šta ako je starac umro od srčanog udara? Okrenuo se ka Kidovoj. “Pođi sa mnom”, reče i zakorači u stan.
Izuzev kuckanja starog zidnog časovnika u hodniku, u stanu je vladao muk. Maklejn je ušao u dnevnu sobu u kojoj je ranije tog jutra ispitivao Garnera, dok je Kidova krenula niz uzan hodnik, za koji je pretpostavio da vodi u kuhinju. Starac nije bio u fotelji u kojoj su ga ostavili, niti u radnoj sobi, koju je Maklejn pronašao prošavši kroz druga vrata u hodniku. Soba beše uredna, a radni sto prazan, izuzev lampe sa zelenim staklom, koja beše upaljena i povijena da osvetli jedini list papira koji se nalazio na stolu.
Prišao je stolu; mozak mu je radio grozničavom brzinom. Sagnuo se i pročitao reči ispisane penkalom.
Ubio sam svoju srodnu dušu, svog ljubavnika i prijatelja. Nisam nameravao, ali sudbina je tako udesila. Nisam više mogao da živim s njim, ali sada shvatam da ne mogu ni bez njega. Onom ko pronađe ovu poruku...
Glasan uzdah odjeknu utihnulim stanom. Maklejn pohita iz radne sobe. “Kid?”
“Ovuda, gospodine!”
Projurio je kroz predsoblje i uzani hodnik, znajući šta ga očekuje. Kidova je stajala na pragu kupatila, bleda, skamenjenog pogleda. Nežno ju je pomerio i ušao u kupatilo.
Timoti Garner završio je kupku. A potom je prineo žilet zglobu.

22

“To je bilo brzo, Toni. Možda si potukao Dugidov rekord.” Načelnica Makintajer sela je na ivicu stola; u prostoriji nije bilo druge stolice osim Maklejnove. Izgleda zadovoljno, za promenu; na kraju krajeva – ništa kao efikasan rezultat, koji će povećati procente rešenih slučajeva. Šteta što ne deli njen entuzijazam.
“Mislim da on nije ubica, gospodo.”
“Zar nije ostavio priznanje?”
“Da, ostavio je poruku.” Maklejn joj pruži odštampanu kopiju fotografije sa digitalnog aparata na papiru formata A4, jedini dokaz poslednjih reči Timotija Garnera koji su imali. Istražitelji su uzeli original da obave testove. Mogao je da im kaže da ne gube vreme; testovi će pokazati da je Garner napisao poruku svojim uobičajenim rukopisom. Na papiru neće biti otisaka, izuzev pokojnikovih, ali će analiza tečnosti koja je umrljala poslednji pasus pokazati da je reč o njegovim suzama.
“ Ubio sam svoju srodnu dušu, svog ljubavnika i prijatelja. Koji deo rečenice ne predstavlja priznanje? Već si rekao da su se svađali jer je Gamer mislio da Stjuart švrlja. Napad je bio brutalan, to stoji. Ali zločini iz strasti su često takvi. Naposletku, kada je shvatio šta je učinio, više nije mogao da živi s tim.”
“Ne znam. Nešto ne štima. Pritom, njegove reči su tako kitnjaste. Možda samo sebe krivi zbog toga što u odsudnom času nije bio sa Stjuartom.”
“Ma, daj. Imao je motiv, imao je oružje.”
“Zaista? Forenzičari nisu mogli da povežu ranu na vratu s nožem kojim je ubijen Stjuart. Jedino kažu je da je oštar.”
“Okani se toga, Toni! Okej? Pregledao si snimak koji su kamere zabeležile u vreme kada se dogodilo ubistvo. Niko nije ni ušao ni izašao iz zgrade pola sata pre i pola sata posle ubistva. Svedoka nije bilo, a jedina osumnjičena osoba je ostavila priznanje. Ne čeprkaj po starim ranama, nema potrebe za tim.” Maklejn se zavalio u svoju neudobnu stolicu i pogledao šeficu. U pravu je, naravno. Timoti Garner je očito glavni kandidat za osumnjičenog.
“A šta ćemo s otiscima? Nisu mogli sve da povežu s Garnerom?”
“Zbog toga što su bili toliko razmazani da nisu mogli ni sa kim da ih povežu. Pronašli su Stjuartovu krv u Garnerovom umivaoniku. Odeća mu je, takođe, bila poprskana njome. Verovatno bije pronašli i u njegovoj kadi da je nije napunio sopstvenom krvlju.” Makintajerova je najpre spustila kopiju poruke na sto, a zatim i tanku braon fasciklu koju je donela – izveštaj o ubistvu Bakana Stjuarta. “Priznaj, Toni. U tvom izveštaju praktično stoji da je Garner ubio Stjuarta i to ide tužiocu. Slučaj zaključen.”
“Da li se ovo zataškava kako Dugid ne bi morao da objašnjava svetu o svom ujaku homoseksualcu?” Maklejn se pokajao čim je otvorio usta. Makintajerova se ukruti i ustade ispravljajući svoju uniformu.
“Pravicu se da ovo nisam čula, inspektore. Takođe ću zanemariti činjenicu da si ostavio Garnera samog u stanu, umesto da ga dovedeš u ćeliju, ili da mu barem pošalješ službenika za vezu s porodicom. A sada potpiši taj izveštaj i idi. Zar ne bi trebalo da ideš na sahranu?” Okrenula se i izašla.
Maklejn uzdahnu i privuče tanku fasciklu ka sebi. Osećao je kako mu uši pomalo bride od prekora, svestan činjenice da je izgubio načelničine simpatije, barem na nekoliko dana. Ipak, ne može a da ne misli kako ubistvo Bakana Stjuarta krije još mnogo toga. Niti može da prestane da krivi sebe zbog samoubistva Timotija Garnera. Trebalo je da insistira da neko ostane sa starcem preko noći. Dovraga, trebalo je da ga privede kao osumnjičenog. Zbog čega to nije učinio?
Bacivši pogled kroz prozor, video je kako bledoplavo jutarnje nebo baca duboku senku na zgrade iza stanice. Prikrio je zevanje i istegao se sve dok se mišići i pršljenovi u kičmi nisu pobunili. Trebalo je da ima slobodan vikend; umesto toga, ne samo što se uglavnom dosađuje, već se i odužilo čekanje na izveštaj s obdukcije Bakana Stjuarta i forenzički izveštaj o otiscima prstiju. Sve ukazuje na činjenicu da je Garner krivac, pa ipak, ne može to da prihvati. Nešto mu se zgrčilo u stomaku kada se prisetio kako je seo kraj starca, uzeo ga za ruku ne bi li ga probudio iz transa i odslušao njegovu priču. Imao je osamdeset godina, bio je slab. Odakle mu snaga da ubije? Snaga da nekog onako unakazi?
Na kraju krajeva, više nije važno. Načelnica Makintajer mu je rekla da zatvori slučaj. Možda pokušava da zaštiti Dugida ili je pak pritisak opet stigao s viših nivoa lanca ishrane. Nije ni važno. Što se ostalih tiče, slučaj je zaključen, osim ako ne uspe da pruži neoborive dokaze o uključenosti treće strane u zločin. Veliki poen za godišnju statistiku i krajnje jeftina istraga. Svi srećni i zadovoljni. Osim nesretnog Bakana Stjuarta, čija se muškost nalazi u plastičnoj kesi pored hladne ploče na koju su ga položili. Osim Timotija Garnera, bledog i beskrvnog poput zaklane svinje.
Osim njega.
Otarasivši se te pomisli, otvorio je fasciklu i bacio pogled na zidni časovnik. Devet. Automobil će ga pokupiti za pola sata. Uključio je računar i počeo da kuca. Ako Makintajerova želi zataškavanje, nema nameru da gubi vreme s tim.
Zbunjen je, gladan, nervozan. Od bola koji mu ispunjava glavu ne može da se koncentriše, ne može da se seti ko je. Iako su mu šake nažuljane i istrljane do kostiju pranjem, i dalje se oseća prljavo. Ništa više ne može da ga očisti.
Ranije je svakodnevno posećivao jedno mesto. Imali su tamo vode i hrane. U glavi mu vlada zbrka slika u kojoj se ističe jedna. Šake trljaju jedna drugu sapunom ispod česme s toplom vodom. Ritmični ritual u kojem se prsti prepliću, dlanovi klize, palčevi masiraju. Poznaje to mesto, blizu je. Mora otići tamo. Tamo će biti čist.
Ulice su kanjoni; visoke zgrade uzdižu se s obe strane, sprečavaju svetlost i skupljaju toplotu poput rerne. Pored njega tutnje automobili čiji točkovi brundaju kaldrmom. Niti se oni obaziru na njega niti on na njih. Sada ima cilj, i kada stigne tamo, sve će biti u redu. Samo mora da opere ruke.
S ulice nailazi na stepenice. Njegovim iscrpljenim i obamrlim nogama su poput planina. Zbog čega se oseća ovako? Zbog čega ne može da se seti gde je bio? Zbog čega ne može da se seti ko je?
Kada priđe staklenim vratima, razmaknu se kao da je suviše ogavan da bi se suočila s njim. Prostorija je svetla i provetrena, svežija od smrdljive vreline napolju. Nesigurno korakne s pločnika na uglačan pod i osvrne se oko sebe, pokušavajući da se seti gde se nalaze one česme i sapun. Spusti pogled i najednom se uplaši svojih šaka, onoga za šta su sposobne. Ugura ih u džepove i desna oseti nešto čvrsto, glatko, što odmah zgrabi.
Neko mu se obraća navalentnim glasom koji ne razume. Osvrne se oko sebe – soba je najednom suviše blistava, svetla su poput bodeža u njegovim očima. Jedna bleda žena uplašenog pogleda seda za sto. Trebalo bi da je poznaje. Iza nje stoje muškarci u svetlim odelima, poput lutaka kojima su presekli konce. I njih bi trebalo da prepozna. Vadi ruke iz džepova ne bi li im pokazao mrlje i uverio ih kako samo želi da ih opere. Međutim, glatki i čvrsti predmet takođe izlazi iz džepa, podsećajući ga na nešto.
Sad zna šta treba da učini.

23

Krematorijum Mortonhol verovatno nikome ne budi lepe uspomene. Možda su baštovani ponosni na svoja dela; možda je osoblje, koje tako efikasno uvodi ožalošćene na svakih pola sata, na neki jeziv način ispunjeno zadovoljstvom zbog svoje učtivosti i preciznosti. Ali za sve ostale to je mesto za tugu i poslednje pozdrave. Maklejn ga je, zbog posla, suviše često posećivao da bi sada bio ganut. Umesto toga je oštroumno primetio koliko se malo promenilo za sve ove godine.
Odziv za kremaciju njegove bake nije veliki. Ne čudi, imajući u vidu njene godine i njenu sklonost ka samoći. Fil i Rejčel sedeli su kraj njega u prednjem delu prostorije. Drago mu je što je Dženi je takođe došla, iako je nije očekivao. Mrzovoljni Bob bio je tu kao jedini predstavnik Lodijanske i pogranične policije, mada se i Angus Kadvalader u poslednjem trenutku na brzinu uvukao. Džonas Karsters je mirno sedeo i zurio preda se podignute glave, dok je mesni sveštenik pokušavao da prenese reči utehe za ženu koju nikada nije poznavao. Maklejn je donekle prepoznao nekoliko starijih prijatelja, koji su u grupicama sedeli raštrkani po polupraznoj sali. Trebalo bi da mu smeta što je tako malo ljudi došlo da se oprosti od nje, ali mu je, zapravo, drago što je uopšte iko došao. Razume se, mogao bi i da se teši činjenicom da je njegova baka nadživela sve svoje prijatelje.
Nakon, srećom, kratke službe, zavese okružiše kovčeg. Kako se ivice nisu sasvim spojile, nazirao se mehanički prenos kovčega u peć. Setio se kada je prvi put bio ovde; zblanuti četvorogodišnji dečak koji posmatra dve drvene kutije, donekle svestan da se u njima nalaze njegovi roditelji; i pita se zbog čega se ne bude. Pored njega je, držeći ga za ruku, stajala njegova baka i pokušavala da ga teši, i sama tugujući zbog svog gubitka. Na svoj pažljiv i logičan način, pojasnila mu je šta je smrt. Iako je shvatao zbog čega to čini, nije mu pomagalo. Kada su zavese počele da se zatvaraju, očekivao je da vidi vrata iza kojih se nalazi furuna i plamen koji skače ka novom izvoru goriva. Nakon toga, godinama su ga mučili košmari.
Izašli su na prednji ulaz. Pozadi se već skupila gomila, čekajući da isprati narednog pokojnika. Jutro je bivalo sve toplije. Sunce se izdizalo nad visokim drvećem koje je okruživalo krematorijum. Maklejn se rukovao sa svima, zahvalivši im na dolasku, što je trajalo čitavih pet minuta. Primetio je da je Dženi Spirs zaostala, ne želeći da stane u red. Naposletku joj je prišao.
“Lepo od tebe što si došla.”
“Iskreno, nisam bila sigurna da li bi trebalo da dođem. Na kraju krajeva, nisam ni poznavala tvoju baku.” Dženi pomeri šiške u stranu. Ako je suditi po njenoj odeći, došla je pravo iz radnje. Tmurna, što svakako priliči zgodi, ali baš ona vrsta odeće koju bi njegova baka u svojim dvadesetim nosila na sahrani. Upitao se da li je s namerom izabrala baš tu kombinaciju. Doduše, lepo joj stoji.
“Obično te stvari kažem za žive, a ne za mrtve. Uostalom, da nisi došla, prošek godina bi bio trocifren.”
“Nije toliko loše. Rej je tu, ona ima samo dvadeset šest.”
“Istina”, zaključi Maklejn. “Dolaziš li na šolju prekuvanog čaja i sendvič s ribljom paštetom?” Klimnuo je glavom u pravcu paba Lekoviti izvor, s druge strane ulice, i pružio joj ruku. Nekoliko starijih ljudi u tamnim odelima pokušavala je da izbegne saobraćaj s namerom da poslednji put iskuse gostoljubivost pokojne Ester. Zajedno im pomogoše da pređu ulicu i uđu u pab.
Džonas Karsters organizovao je dostojanstveni pomen; šteta samo što je precenio količinu potrebnog posluženja. Starci veoma malo jedu, primetio je Maklejn. Samo se nada da će osoblje paba imati kome da posluži ostatke. Nije mu do toga što mora da plati posluženje, koliko mu smeta pomisao da sva ta hrana završi u kanti za smeće. I njegova baka bi, da je živa, bila užasnuta time.
Ostavivši Dženi s njenom sestrom i Filom, pridružio se maloj grupi ožalošćenih, s onoliko dostojanstva koliko je mogao da sakupi. Većina je govorila jedne te iste reči o njegovoj baki; nekoliko je pomenulo i njegove roditelje. Iako je to dužnost koju mora da obavi, takođe je i zamoran posao – iskreno, radije bi se vratio da pomogne detektivu Makbrajdu s pregledanju hrpe izveštaja o nestalim osobama, toliko starih da niko nije ni pomislio da ih digitalizuje. Ili bi pak pokušao da otkrije ko je četrdesetih godina živeo i lumpovao u Vili Farkvar.
“Mislim da je sasvim dobro prošlo, kada se sve uzme u obzir." Maklejn se okrenu ka Džonasu Karstersu, ostavivši poslednjeg prijatelja svoje bake u kolicima, čije ime je zaboravio gotovo istog trenutka kada ga je čuo. Advokat uze poveći gutljaj viskija.
“Da nisi precenio broj ljudi koji će doći?”, upita Maklejn. Karsters ga pogleda zabrinuto na tren. Osvrnuo se preko ramena i iz nekog neobjašnjivog razloga Maklejn steče utisak da Karsters ne procenjuje posetu, već da nekog traži pogledom. Kao da očekuje još jednog ožalošćenog, koji se nije pojavio. “Uvek je teško oceniti te stvari.” Karster uze još jedan gutljaj.
“Tražiš nekoga konkretno?”
“Ponekad zaboravim da je mladić izrastao u inspektora.” Karsters se neveselo osmehnu. “Postoji neko. Moglo je da se dogodi da dođe. Možda nije znao.”
“Neko koga poznajem?”
“Sumnjam. To je neko koga je tvoja baka poznavala pre nego što se udala za tvog dedu. Bili su bliski.” Karsters odmahnu glavom. “Verovatno je odavno mrtav.”
Taman kada je Maklejn hteo da upita za ime ovog davno izgubljenog prijatelja, nešto drugo mu pade na pamet. “Da li si ikada poslovao s bankom Farkvar?”
Karsters se pomalo zagrcnu svojim viskijem. “Otkud sad to?”
“Zbog slučaja na kojem trenutno radim. Pokušavam da otkrijem ko je živeo u Vili Farkvar krajem Drugog svetskog rata.”
“Pa to je barem prosto – stari Farkvar. Mingis Farkvar. Osnovao je banku početkom veka. Poznavao sam njegovog sina Bertija. Za njega si čuo.” Maklejn odmahnu glavom. “Ne zvuči mi poznato.”
“Ne sećam se, naravno, koliko je vremena prošlo. Pre nego što si se rodio. Nesretni Berti.” Karsters zavrte glavom. “Ili, bolje da kažem, glupavi Berti. Zakucao se automobilom u autobusku stanicu, ubivši šestoro ljudi. Mislim da bi porodici bilo teže da nije imao dovoljno dostojanstva da se ubije. Ipak, Farkvar više nikad nije bio onaj stari. Napustio je Vilu Farkvar i odselio se u drugu, na granici. Koliko mi je poznato, od tada je napuštena.”
“Ne još dugo. Neki građevinac ju je kupio. Izgradiće luksuzne stanove ili šta već.”
“Zaista?” Karsters prinese čašu ne bi li uzeo još jedan gutljaj i uvide da je popio piće. Pažljivo je spustio čašu na obližnji stočić, izvadio belu maramicu iz džepa na sakou i obrisao usne. “Ko bi, pobogu, učinio tako nešto? Hoću reći, lokacija baš i nije najpoželjnija, zar ne?”
“Ne, nije.”
“Gospodine Karsterse?”
Maklejn se okrenu. Čovek u tamnom odelu stajao je na učtivoj udaljenosti od njih, gledajući advokata.
“Zar ne može da sačeka, Forstere?”
“Nažalost, ne, gospodine. Rekli ste da vam javim ako pozove.”
Karsters se ukoči i pogleda ga zabrinuto, poput preplašenog jelena. Iako se brzo prenuo, Maklejn je uspeo da primeti njegov pogled.
“Je li nešto iskrslo?”
“Da, iz kancelarije.” Karsters tapnu džep od sakoa kao da nešto traži, vide praznu čašu na stočiću i podiže je kao da želi da dovrši piće, nakon čega uvide šta radi. “Veoma važan klijent. Oprosti, Toni, ali moram da idem.”
“Ne brini. Zahvalan sam što si uopšte došao. Nakon što si se toliko potrudio oko organizacije.” Maklejn pruži ruku Karstersu. “Voleo bih da nastavimo ovaj razgovor. Očito si poznavao baku bolje nego ja. Da li bih mogao da te pozovem?”
“Naravno, Toni. U svako doba. Imaš moj broj.” Iako se Karsters osmehnuo, Maklejn nije mogao da se otarasi osećaja da ovaj nešto krije.

24

Iako mu je nakon pomena predstojala duga šetnja kući, Maklejn je odbio automobil koji je Karsters organizovao. Izabrao je samoću, priliku za razmišljanje koja dolazi jedino uz ritam koraka na pločniku. Tek nakon pola sata šetnje shvatio je da ga oni vode ka kući njegove bake umesto ka stanu u Njuingtonu. Okrenuo se da promeni pravac i zastao. Nije se vratio od onog dana kada su pronašli telo Barnabija Smajda.
Pre moždanog udara Maklejn je često išao kod svoje bake po savet, za pomoć u vezi s problemima koje nije mogao sam da reši. Iako bi obično zaobilazila pričom problem sve dok ga sam ne bi rešio, uvek je cenio njen doprinos. Nakon što je završila u bolnici, kuća ga više nije mamila. Posećivao ju je zato što je morao. Proveravao je brojilo, pregledao poštu, gledao da nije bilo kakve provale. Međutim, sve je to doživljavao kao zadatak. A pošto je pepeo njegove bake pod zemljom, oseća da je ispravno što se vraća u njenu kuću – svoju kuću, čim završi s papirologijom, a poreska služba uzme svoj deo. Možda će mu čak pomoći s nekim od mnogih neukrotivih problema koji ga muče, a koje ni dugačka šetnja nije uspela da reši.
Kasno popodne prešlo je u veče, a daleko od centra grada buka je postala samo udaljeni žamor. Kada je konačno skrenuo u ulicu u kojoj se nalazi kuća, izgledalo mu je kao da je zakoračio na selo. Visoka stabla javora koja su remetila pločnik, takođe su stišavala gradsku vrevu i prigušivala letnju večernju rasvetu. Većina kuća bile su tihe gromade odvojene od druma rascvetalim vrtovima. Tek poneki znak života – lupanje vratima ili prolamanje glasova kroz otvoreni prozor – podsećao ga je da nije potpuno sam. Crna mačka ga je neko vreme pratila s druge strane puta kada je, uverena da ju je primetio, nestala preko visokog kamenog zida taman kada je Maklejn stigao na svoje odredište.
Na šljunkovitom prilazu osetio je dobro poznato umirujuće krckanje pod nogama. Pred njim, kuća je izgledala mrtvo, prazno, poput kakvog duha koji se izdiže iza obraslih živica, međutim, čim je skrenuo s ulice, osetio je poznati miris doma. Ušavši na zadnja vrata, Maklejn je krenuo pravo ka alarmu i ukucao kod ne bi li isključio senzore. Ugledavši Pensteminov logo, setio se kako treba da ispita radnika koji je ugradio alarm u domu gospođe Daglas. Još jedan slučaj čijem rešenju nije nimalo bliži.
Zanimljivo je videti koliko finansijskih preduzeća rado nudi zajmove i kreditne kartice pokojnicima. Pročešljao je hrpu reklamne pošte koja se od njegove poslednje posete nakupila kod ulaznih vrata, odvojio nekoliko pisama koja su delovala važno i bacio ostatak. Iako je nadolazeće veče zamračilo hodnik, kada je ušao u biblioteku, video je kako se crvenkasti sjaj zalazećeg sunca odbija od visokih oblaka i obasjava sobu.
Maklejn je narednih nekoliko minuta proveo skidajući sve bele čaršave koji su prekrivali nameštaj. Pažljivo ih je naslagao kraj vrata. U jednom ćošku se nalazio radni sto njegove bake, na kojem su usred starinskog nameštaja štrcali moderni ekran i tastatura računara. Iako su advokati vodili računa o njenim poslovima, čime je bio vrlo zadovoljan, u nekom trenutku će morati da pogleda njena dokumenta, kako papirna, tako i elektronska. Sve će to morati da sredi. I samo razmišljanje o tome ga je zamaralo.
Sipao je solidnu količinu pića iz kristalne flaše u kabinetu s pićima koji je bio lukavo skriven iza ploče s lažnim knjigama, nakon čega je shvatio da je flaširana voda stara bar osamnaest meseci. Njušnuo je vrh; delovala je u redu. Sipao je trunku u viski i srknuo bledožutu tečnost. Ajla, nesumnjivo. Jak. Dodavši još vode, prisetio se koliko je njegova baka volela lagavulin, zapitavši se da li je ovo nerazređeni viski direktno iz bačve Udruženja ljubitelja viskija. Odavno nije pio nešto toliko prefinjeno.
S pićem u ruci, Maklejn se smestio u jednu kožnu fotelju s visokim naslonom, kraj praznog kamina. U biblioteci je bilo toplo; visoki prozori upijali su sve popodnevno sunce. Ova soba je oduvek bila njegova omiljena prostorija. Poput svetilišta – utočište mira i tišine u kojem može da pobegne od gradskog ludila. Naslonivši glavu na mekanu kožu fotelje, Maklejn je sklopio oči i pustio da ga umor savlada.
Probudio se u mrklom mraku. Isprva nije znao gde se nalazi, ali mu se sećanje vratilo. U trenutku kada je želeo da posegne za lampom koja se nalazila na stolu, zajedno s pismima i nedovršenom čašom viskija, shvatio je šta ga je probudilo. Čuo je nekakav zvuk, skoro nečujnu škripu parketa, ali je siguran da ga je primetio. Još neko se nalazi u kući.
Sedeo je nepomično, naćuljenih ušiju, pokušavajući da se ne obazire na glasno lupanje sopstvenog srca. Da nije umislio? Kuća je stara, puna škripavih dasaka koje se pomeraju i zavijaju kada se promeni temperatura. Ali navikao je na te zvukove, odrastao je s njima. Ovo je drugačije. Izdahnuvši, zadržao je vazduh i zamislio prostor oko sebe. Da li je dobro zatvorio zadnja vrata? Imaju rezu, to zna, ali možda je nije navukao kako treba.
Nešto metalno zvecnu o porcelan. U hodniku su se nalazile dve velike ukrasne vaze. Maklejn skoro da je mogao da zamisli tihog provalnika koji je prstenom očešao jednu od njih. Pošto se usredsredio na zvuk, čuo je još mnogo toga: tiho disanje; šuškanje landarave odeće; nežan dodir nekakvog teškog predmeta pažljivo spuštenog na drvenu podlogu. Zvukovi, svesno izazvani, tihi; ne s namerom, već iz navike. Osoba u hodniku očekivala je da kuća bude prazna. Pogledao je vrata vireći iza fotelje s visokim naslonom. Kako nikakav tračak svetlosti nije dopirao ispod vrata, osoba s druge strane je ili opipavala prostor, ili je koristila nekakvu napravu za noćno posmatranje. Ocenivši da je ovo drugo verovatnije, smislio je plan.
U biblioteci skoro da nije bilo svetla. Tamni, knjigama prekriveni zidovi nisu odbij ali mnogo prigušenog sjaja koji je dopirao spolja. Ipak, bilo je dovoljno svetla da razazna velike komade nameštaja. Takođe je znao i gde su labave daske parketa, zbijene oko praga i kamina. Izuvši lagano cipele, obišao je sobu što je pažljivije mogao i stao kraj vrata. Čuo je još zvukova dok se uljez planski kretao hodnikom. Strpljivo je čekao, dišući plitko i pravilno.
Izgledalo je da uljezu treba čitava večnost da stigne do biblioteke, međutim, Maklejn konačno vide kako se mesingana drška okreće. Čekao je dok se vrata nisu dopola otvorila. U otvoru se pojavi glava, skrivena iza teških naočara. Nečujnim pokretom, Maklejn upali svetio.
“Aaa! Jebem ti!”
Prilika beše bliža nego što je Maklejn očekivao. Posegnula je za teškom napravom na glavi, kako joj ne bi spalila mrežnjače. Ne čekajući da se uljezu vrati orijentacija, Maklejn ga zgrabi za prednji deo majice i snažno povuče čoveka koji isturi nogu. Obojica padoše na pod – Maklejn je završio gore, rvući se ne bi li provalnika uhvatio u polugu.
“Policija! Uhapšeni ste!”
Nikada ne pali, ali advokati insistiraju na tome. Za svu svoju muku dobio je lakat u stomak, odakle mu istisnu sav vazduh. Provalnik se odgurnu nogama i izvi unazad, pokušavajući sve vreme jednom rukom da skine naočare za noćno osmatranje. Ne samo što je snažan i žilav ispod uske crne majice i farmerica, već i ne namerava mirno da se preda. Maklejn ga uhvati za vrat i udari kolenom u leđa, baš kao što su ih učili u policijskoj akademiji. Međutim, nije mu mnogo pomoglo jer se provalnik izmigoljio poput jegulje. Okrenuo se ka Maklejnu poput ljubavnika i povukao kolena na način koji je, nesumnjivo, anatomski nemoguć.
“Uf!” Kada se odgurnuo, stopalima je izbio vazduh iz Maklejnovih pluća. Srušivši se na jednu stolicu, brzo je skočio na noge, taman kada je uljez skočio ka ulazu.
“E, nećeš vala!” Maklejn jurnu napred i obori ga savršenim ragbi potezom. Inercija ih prebrzo ponese napred i, uz užasan zvuk, provalnik udari glavom o ivicu vrata i sruši se kao da ga je neko isključio. Ne mogavši da se zaustavi, Maklejn pade preko njega, pravo na provalnikovu zadnjicu.
Pridigavši se, pljujući i kašljući, zgrabio je uljeza za ruku i stavio mu je iza leđa. “Uhapšen si, majku ti tvoju!”, rekao je, pokušavajući da dođe do vazduha. Provalnik je bio u nesvesti. Njegove skupocene naočare za noćno osmatranje behu slomljene na jednoj strani lica, dok je drugu krasila ogromna masnica.

25

Utorak ujutro. U sobi za ispitivanje br. 3 bilo je sparno i zagušljivo. Prostorija nema prozore, već samo ventilacioni otvor na plafonu, koji nije puštao svež vazduh unutra, kao što je trebalo. U sredini se nalazio običan beli sto, na čijoj plastičnoj površini behu vidljivi tragovi žara cigareta. Preko puta uzanih vrata, jedna plastična stolica bila je zavarena za pod, taman toliko odaljena od stola da čovek koji je sedeo na njoj nije mogao da se nalakti. Pokušao je nekoliko puta, nakon čega se zavalio u stolicu stavivši u krilo ruke vezane lisicama.
Maklejn ga je neko vreme ćutke posmatrao. Provalnik je odbijao da kaže svoje ime, što ga je nerviralo. Beše to mlad čovek, u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim. U formi. Maklejn je dobio finu modricu na desnoj strani lica kada ga je provalnik oborio, ali to nije ništa u odnosu na stanje u kojem se njegovo lice nalazi.
Vrata se otvoriše i u sobu uđe Mrzovoljni Bob, noseći poslužavnik s dve šolje čaja i tanjirom kolačića. Spustivši poslužavnik na sto, dodao je jednu šolju Maklejnu i uzeo drugu, umočivši mastan čajni kolačić u vruću mlečnu tečnost.
“A ja? Zar za mene nema?” Mladi provalnik imao je jasan glazgovski naglasak, zbog čega je delovao poput kakvog huligana iz kraja. Međutim, Maklejna nije prevario. Svako ko ima znanje da obija brave i kefalo da koristi naočare za noćno osmatranje nije prosečan provalnik narkoman.
“Čekaj da vidim.” Neko vreme se pravio da razmišlja, srčući svoj čaj. “Ne. Nema. Ovako ćemo. Ako budeš sarađivao, bićemo fini.”
“Može onda pljuga? Umirem za cigaretom.”
Maklejn pokaza na znak za zabranjeno pušenje, koji beše okačen na zid. Hemijskom olovkom žestoko precrtana reč “Zabranjeno” donekle je umanjila efekat.
“To je jedna od retkih dobrih stvari koje su došle iz Holiruda. U čitavoj zgradi je zabranjeno pušenje. Čak i u ćelijama. A ti ćeš mnogo vremena provesti u ćeliji ako ne budeš sarađivao.”
“Ne možete me držati ovde zaključanog. Imam svoja prava. Hoću advokata.”
“To si video na TV-u, je li?”, upita Mrzovoljni Bob. “Misliš da znaš sve o policiji zato što gledaš serije? Srce, nećeš dobiti advokata dok mi tako ne kažemo. A to će se odužiti ako nastaviš da palamudiš.” Zagrizao je još jedan kolačić s tanjira, poslavši pljusak mrvica na pod.
“Okej. Počnimo s onim što znamo.” Maklejn je skinuo jaknu i okačio je na naslon svoje stolice. Iz džepa je izvukao rukavice od lateksa koje je lagano navukao, pucnuo gumom i izgladio nabore na prstima. Provalnik ga je sve vreme posmatrao širokim sivim očima.
“Sinoć smo te zatekli u kući pokojne gđe Ester Maklejn.” Maklejn se sagnuo i s poda podigao kartonsku kutiju koju je bacio na sto. Iz nje je izvukao sportsku torbu od čvrstog platna, obmotanu plastičnom folijom.
“U rukama si nosio ovu torbu, a na glavi ovo.” Iz torbe je izvadio polomljene naočare za noćno osmatranje – takođe umotane u plastičnu kesu – i stavio ih na sto.
“U torbi smo pronašli nekoliko predmeta uzetih iz kuće.” Podigao je niz srebrnih ukrasa koji su bili izloženi u vitrini u hodniku. Čudno mu je što ovako pipa predmete svoje bake, iako su ili u plastičnim kesicama. “Takođe si imao i alat za obijanje, jedan stetoskop, električnu bušilicu i odeću koju bi čovek tvojih godina obukao za izlazak u noćni klub.” Položio je pomenute predmete na sto. “Da ne zaboravimo i ove ključeve, koji su, pretpostavljam, od tvoje kuće. Takođe imamo i ključeve od BMW-a, koje su moje kolege odnele u obližnji servis da dobiju podatke o vlasniku.”
Utom se začu kucanje na vratima i Makbrajd promoli glavu unutra. “Ovo je za vas, gospodine”, reče i pruži mu jedan papir i još jednu kesu za dokaze. Maklejn je pogleda i nasmeši se.
“Pa, gospodine Makridi, izgleda da nam vaša saradnja, na kraju krajeva, i nije potrebna.” Pogledao je provalnika, tražeći znake uznemirenosti, koje je uočio napretek.
“Bobe, odvedi ga u ćeliju. I poruči dežurnom naredniku da mu nikako ne daje cigarete, u redu?” Uzeo je kesu s ključevima i gurnuo je u džep. “Stjuarte, okupi nekoliko policajaca i sačekaj me ispred. Odoh da nabavim nalog za pretres.”
Za jednog huligana, gospodin Fergus Makridi bio je veoma dobrostojeći. Njegova adresa bila je jedno veliko preuređeno skladište kod litskih dokova. Pre dvadeset godina to mesto su opsedali dileri droge i prostitutke. Međutim, nakon što su u ovaj deo grada preseljena ministarstva i trajno ukotvljen brod Britanija, Lit je ovih dana prestižan kraj. Sudeći po automobilima na parkingu, ni stanovi nisu bili jeftin.
“Šta kažete, gospodine, kako živi druga polovina?”, reče Makbrajd dok su se peli liftom u stan u potkrovlju, na petom spratu. Kada su se vrata lifta otvorila, našli su se u besprekornom hodniku sa samo dva stana. Makridijev se nalazio s leve strane.
“Ne znam. Ne mogu da je nazovem stambenom zgradom kad ne smrdi na mačju pišaćku.” Maklejn pokaza na vrata. “Proveri da li su komšije tu. Ako budemo imali imalo sreće, reći će nam nešto o drugom životu našeg nečujnog provalnika.”
Dok je Makbrajd zvonio na vrata s desne strane, Maklejn je ušao u Makridijev stan. Bio je to prostran hangar, na čijem plafonu behu ispreplitane drvene grede. Vrata za utovar pretvorena su u visoke prozore s pogledom na dokove i ušće reke Fort. Jedan ćošak činio je otvorenu kuhinju, dok su s druge strane spiralne stepenice vodile ka spavaćoj platformi s kosim krovom. Dole su dvoja vrata ukazivala da ima još pregrađenog prostora.
“U redu, ljudi. Tragamo za bilo čime što bi moglo biti ukradena roba, i za bilo kakvom informacijom o Makridiju.” Stajao je u središtu sobe dok su pripravnica Kid i Mrzovoljni Bob počinjali da preturaju okolo, otvaraju vrata i zagledaju ispod jastučića. Na jednom zidu dominirao je ogroman plazma televizor, ispod kojeg behu pažljivo složene police s diskovima. Maklejn je bacio pogled na neke od naslova – uglavnom japanski manga i kung-fu filmovi. Na samom kraju, kao da je naknadno dodata, nalazila se čitava kolekcija filmova o Pink Panteru. Kutije behu izlizane, kao da su filmovi mnogo puta gledani. Izuzev poslednjeg, koji je i dalje bio u celofanu.
“Gospodine?”
Maklejn se okrenu i vide Makbrajda na ulazu. Iza njega je stajala jedna žena plave zamršene kose, kao da je spavala. Zblanuto je posmatrala policajce koji su pretraživali stan. Maklejn im priđe.
“Ovo je gđica Adamson”, reče Makbrajd. Delovao je pomalo opčinjeno. “Živi u susednom stanu.”
Kada je pažljivije pogledao, Maklejn je video da gđica Adamson na sebi ima samo dugačku svilenu kućnu haljinu. Bila je bosa.
“Šta se dešava? Gde je Fergus? Je li u nevolji?” Imala je blag glas, pomalo hrapav od spavanja, s trunkom američkog naglaska pomešanog s edinburškim.
“Gospođice Adamson, inspektor Maklejn.” Iako joj je pokazao legitimaciju, izgledalo je kao da ne može da se usredsredi ni na šta. “Žao mi je što smo vas uznemirili, ali želeli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja.”
“Naravno. Valjda. Da nisam i ja u nevolji?”
“Nipošto, gospođice. Ne. Zanima me šta znate o svom susedu Fergusu Makridiju.”
“Okej. Dođite, sipaću nam kafu.”
Iako manji od Makridijevog, i stan gđice Adamson bio je prostran. Okretno je zaobišla pult od nerđajućeg čelika, koji je odvajao kuhinju od ostatka dnevnog boravka, zaokupljena mlinom i kafom u zrnu. Ubrzo čitavu prostoriju ispuni snažna aroma.
“Pa šta je to Fergus učinio, inspektore? Oduvek sam mislila da je pomalo jeziv.”
Maklejn se smestio na jednu od visokih barskih stolica, koje behu poređane duž pulta. Osetio je nervozu Makbrajda, koji se nalazio iza njega.
“Ne mogu tačno da vam kažem sve dok ne dobije optužnicu. Ali uhvatili smo ga na delu, gđice Adamson.”
“Vanesa, molim vas. Samo me moj agent zove gđica Adamson.”
“U redu, Vanesa. Recite mi. Da li dugo poznajete Fergusa Makridija?”
“Bio je tu kada sam se uselila, pre otprilike dve godine? Viđamo se u liftu, pozdravljamo se. Znate kako to ide.” Promešala je kafu i sipala je u tri šolje, uzimajući veliki karton nemasnog mleka iz ogromnog frižidera iza sebe. Maklejn nije mogao a da ne primeti da je, izuzev dve flaše šampanjca, frižider poprilično prazan. “Nekoliko puta je pokušao da me muva, ali nije moj tip. Suviše je štreberast, a onaj naglasak mi je išao na živce.”
“Znate li čime se bavi?” Maklejn prihvati ponuđeni napitak, ne shvatajući zbog čega Makbrajd ne želi da priđe i uzme svoj.
“Mislim da je nekakav stručnjak za kompjutersku bezbednost. Pokušao je da mi objasni jednom prilikom. Tako mi i treba kad ga zovem na žurku. Prema njegovim rečima, posao je zvučao glamurozno, kao da provodi život pokušavajući da provali u banke, i tako to. Znate, ne bi li ukazao na njihove slabosti. Utisak koji sam ja stekla je da samo sedi ispred računara i gleda kako se brojke smenjuju.”
Utom neko lagano pokuca na vrata. Maklejn se okrenu i vide pripravnicu Kid na pragu. Pogledavši najpre Maklejna, skrenula je pogled ka Vanesi, podigavši obrve. On ponovo pogleda svoju domaćicu, pitajući se šta mu je promaklo.
“Uđite slobodno, ima još dosta kafe.” Gospođica Adamson čučnu da uzme još jednu šolju i Maklejn skrenu pogled u trenutku kada se njena kućna haljina razdvojila, otkrivši mnogo više nego što je nameravala.
“Vrlo ste ljubazni”, reče, ne pomerajući se s praga. “Ali mislim da bi inspektor trebalo da pogleda šta smo otkrili.”
“Nema mira bezbožnicima, izgleda.” Maklejn se podiže sa stolice. “Makbrajde, ostani ovde i zapiši što više detalja o našem provalniku. Vanesa, hvala vam. Vratiću se da popijem ostatak kafe, ako nemate ništa protiv.”
“Naravno, inspektore. Ovo je nešto najuzbudljivije što mi se dogodilo ovog leta. Ko zna, možda ću nekad dobiti i ulogu policajke. Ovo je prava prilika za istraživanje.”
Okrenuvši se ka vratima, Maklejn je bio skoro sasvim siguran da Kidova upućuje nemo upitno “Vanesa?” Makbrajdu. Međutim, pre nego što je mogao da se uveri u to, njeno lice dobi uobičajeni, pomalo ljutit izraz. Pratio ju je kroz hodnik do Makridijevog stana. Od dvoja vrata na suprotnom kraju stana, jedna behu otvorena.
“Da li mi je nešto promaklo?”, upita Maklejn dok su prolazili kroz prostrani stan.
“Niste je prepoznali, gospodine? Vanesu Adamson? Osvojila je Baftu prošle godine za ulogu u onoj kostimiranoj drami na BBC-u. A nominovana je i za Oskara, za onaj film s Džonijem Depom?”
Nije gledao ni jedno ni drugo. Ali kad malo bolje razmisli, video ju je na vestima. Maklejn oseti kako mu vrhovi ušiju gore. Nije ni čudo što mu se učinila poznato.
“Zaista? Mislio sam da je viša.” Utočište od posramljenosti pronašao je u sobi iza otvorenih vrata. Beše to velika radna soba, osvetljena dnevnom svetlošću, koja je dopirala kroz jedan jedini prozor koji se prostirao od poda do plafona. Na jednom širokom stolu sa staklenim vrhom nalazili su se jedan laptop i telefon, ali ništa više. Mrzovoljni Bob sedeo je u crnoj kožnoj fotelji, vrteći se s jedne strane na drugu.
“Jesi li pronašao nešto, Bobe?”
“Mislim da će vam se ovo dopasti, gospodine.” Ustao je i uzeo jednu knjigu s gornje police iza sebe. Izvadivši je, čitava polica je kvrcnula i pomerila se na nečujnim točkićima, najpre unapred, a potom i u stranu. Iza nje se nalazila još jedna polica – staklena i sasvim osvetljena. Na polici beše nagomilana zapanjujuća kolekcija nakita.
“Kako si to pronašao, pobogu!?” Maklejn obiđe sto i zagleda se u ovu hrpu.
“Gledao sam naslove, gospodine. Video sam jednu koju je sam Makridi napisao. Uzeo sam da pogledam, pomislio sam da je reč o autobiografiji. Jedino što je on, naravno, nije napisao. To je samo njegova mala šala.”
“Čista desetka za opažanje. Jedanaest za neverovatnu sreću.”
“To nije sve, gospodine. Pronašao sam i ovo.” Bob se sagnu i izvuče dvoje novina iz kante ispod stola. Primerci Skotsmana od prethodne nedelje. Raširio je obe novine. Jedna bese otvorena na stranici s vestima, druga na čituljama. Na obe je nešto bilo zaokruženo crnom hemijskom. Maklejn je prepoznao zrnastu fotografiju njegove bake od pre četrdeset godina. Na licu Mrzovoljnog Boba pojavi se smešak zbog kojeg je pre toliko godina dobio nadimak.
“Mislim da smo pronašli našeg grobara, gospodine.”

26

“Maklejne! Gde si bio juče ujutru? Zašto se nisi javljao na telefon?”
Crven u licu od besa, glavni inspektor Dugid prilazio mu je hodnikom, šaka stegnutih u pesnice. Maklejnu je nekoliko trenutaka trebalo da se seti šta je radio, toliko se toga dogodilo. Potom se sve poklopilo.
“Imao sam slobodan dan, gospodine. Sahranio sam baku. Da ste se obratili načelnici Makintajer, siguran sam da bi vas obavestila o tome. Verovatno bi vam rekla i da sam, uprkos svemu, došao rano ujutru da završim izveštaj o smrti vašeg ujaka i samoubistvu njegovog ubice.”
Dugidovo lice za tren postade belo kao kreč. Njegove sitne oči i nozdrve raširiše se kao u bika koji udara kopitom po zemlji, spreman za juriš.
“Da ti nije palo na pamet da to pomeneš ovde, Maklejne.” Procedivši reči kroz zube, Dugid se nervozno osvrnu da vidi da li ga je neko čuo. Nekoliko policajaca radilo je svoj posao, ali imali su dovoljno razuma da izbegnu pogled glavnog inspektora. Čak i da su nešto čuli, nisu reagovali.
“Da li želite nešto, gospodine?” Maklejn je sačuvao smirenost u glasu. Poslednje što mu treba jeste da Dugid besni na njega; pogotovo kad je dan ovako dobro počeo.
“Bogami, i te kako želim. Juče je neki luđak Endruz ušetao u krcatu poslovnu zgradu u centru i prerezao sebi grkljan žiletom. Hoću da otkriješ ko je on i zbog čega je to učinio.”
“Zar niko drugi nije slobodan? Imam hrpu slučajeva...”
“Ti ne bi znao šta je hrpa jebenih slučajeva ni kad bi te ugrizla za guzicu, Maklejne. Prekini da se žališ i radi ono za šta te plaćaju.”
“Naravno, gospodine.” Maklejn se ugrize za jezik, pokušavajući da se ne upusti u raspravu. Nema svrhe raspravljati se s razjarenim Dugidom. “Ko je obavio početnu istragu?”
“Ti.” Dugid pogleda na sat. “U narednih pola sata, ako si iole razuman. Na tvom stolu je izveštaj narednika koji je posetio mesto zločina. Sećaš se gde ti je sto, inspektore? Znaš li gde ti je kancelarija?” Nakon ove sarkastične primedbe otperjao je mrmljajući sebi u bradu.
Tek tada je Mrzovoljni Bob izašao iz svog skrovišta iza foto-kopira. “Sunce mu poljubim. Koji je njemu andrak?”
“Ne znam. Verovatno je saznao da je ujak sav novac ostavio nekom azilu za životinje ili nešto slično.”
“Njegov ujak?” Bob, dakle, nije prisluškivao.
“Zaboravi, Bobe. Hajde da saznamo nešto o tom samoubistvu. Forenzičarima će biti potrebno dosta vremena da obrade sav nakit. Do tada nećemo ništa moći da povežemo s ostalim provalama.”
“Šta ćemo s Makridijem? Želite li da ga optužimo?”
“Da, bilo bi dobro. Ali znaš i sam da će ga do kraja dana nekakav ljigavi advokat osloboditi uz kauciju. Video si njegov stan – novac mu izlazi na uši. Može da kupi svoju slobodu i svestan je toga.”
“Čekao bih do poslednjeg trenutka. Bolje da proverimo s dežurnim narednikom kad smo ga tačno priveli.”
Mrzovoljni Bob odšeta do prijavnice; Maklejn krenu ka svojoj kancelariji. Kao što je pretpostavio, na vrhu gomile papira s prekovremenim radom zatekao je bež kovertu s otkucanim izveštajem o navodnom samoubistvu gospodina Pitera Endruza. U njemu su se nalazila imena i adrese dvanaest svedoka. Svi su bili zaposleni u istom preduzeću za finansijski menadžment – Hoget Skotija. I Endruz je tamo radio. Izgledao je kao da je dva dana spavao u istoj odeći kada je ušetao u prijavnicu, izvadio žilet iz džepa i prosto prerezao sebi grkljan. Sve to se dogodilo pre skoro dvadeset četiri sata. Od tada policija nije učinila ama baš ništa.
Maklejn uzdahnu. Ne samo što će istraga ovog samoubistva najverovatnije biti jalova, već će ga napasti što mu toliko vremena treba da nešto učini. Baš bajno.
Zgrabivši telefon, pozvao je mrtvačnicu. Javio mu se veseli Trejsin glas. “Da li ste juče imali samoubistvo? Endruz?” Maklejn upita nakon njenog uobičajenog flertovanja.
“Da, ujutro”, potvrdila je. “Dr Kadvalader je planirao da ga završi po podne. Oko četiri.”
Zahvalivši joj se, Maklejn joj je rekao da će se videti u mrtvačnici i spustio slušalicu. Ponovo je pogledao beleške; adresa je barem blizu, neće morati mnogo da pešači. Prvo ispitivanja pa obdukcija. Uz malo sreće, kada se bude vratio, čekaće ga nakit koji su pronašli u Makridijevom stanu. Potom će se silno zabavljati dok ga budu poredili sa spiskom ukradenih predmeta.
Ne obazirući se na gomilu papira koju treba proći, s prekovremenim radom, uzeo je dosije i otišao da potraži detektiva Makbrajda.
“Zbog tebe smo prošle nedelje imali dosta posla, Toni.”
Maklejn se kiselo osmehnu patologu. “Dobar dan i tebi, Anguse. I hvala što si došao juče.”
“Nema na čemu. Stara me je naučila pokoju stvar. Najmanje što sam mogao je da se postaram da je ispratimo kako valja.” Patolog je već navukao svoju uniformu i dugačke hirurške rukavice. Ušli su u obdukcionu salu u kojoj je na stolu od nerđajućeg čelika ležao potpuno bledi Piter Endruz. Izuzev prerezanog vrata, delovao je začuđujuće čisto i spokojno. Kosa mu je bila raščupana i seda, ali je imao prilično mladoliko lice. Maklejn bi rekao da je bio na prelazu tridesetih u četrdesete. Teško je reći kada je leš toliko bled.
Kadvalader je započeo s temeljnom pretragom tela, tražeći tragove povreda, drogiranja ili bolesti. Maklejn je posmatrao, ovlaš slušajući tiho izgovorena objašnjenja i pitajući se šta je to što čoveka natera da počini samoubistvo na ovako nasilan i krvav način. Sasvim je moguće zamisliti te iščašene misli, zbog kojih čoveku smrt izgleda primamljivije. I on se susreo s očajem, više puta, ali je uvek zamišljao patnju i užas ljudi koji bi pronašli njegovo mrtvo telo i mentalne ožiljke koji bi im ostali. Možda je to ono što razlikuje ljude suicidne i depresivne prirode; čovek prosto prestane da mari za osećanja drugih.
Ukoliko je zaista tako, Endruz je ipak bio pravi kandidat. Prema recima njegovog šefa, bio je nemilosrdan biznismen. Maklejn se ne razume mnogo u menadžment, ali zna dovoljno da bi izbacivanjem deonica iz svog portfelja Endruz mogao da uništi preduzeće. Ipak, iako bi tako nemilosrdan čovek mogao da digne ruku na sebe, ostatak njegovog života svedoči o osobi koja i te kako ima za šta da živi. Nije imao ni ženu ni devojku da ga sputavaju. Bio je bogat i uspešan. Imao je posao u kojem je izgleda uživao. Zapravo, niko u preduzeću Hoget Skotija nije imao ružnu reč za njega. Još je potrebno ispitati njegove roditelje; žive u Londonu i ovog popodneva kreću na sever.
“E, ovo je već zanimljivo.” Promena u Kadvaladerovom glasu prekinu Maklejnove misli. Podigavši glavu, video je da je patolog počeo ispitivanja unutrašnjih organa.
“Šta je zanimljivo?”
“Ovo.” Pokazao je svetlucavu mešavinu unutrašnjih organa i ostalih delova. “Ima rak. Svuda. Izgleda da je počeo u crevima i da se proširio na svaki organ u njegovom telu. Da se nije ubio, umro bi za mesec-dva. Da li znamo ko mu je doktor? Trebalo bi da je na ozbiljnoj terapiji.”
“Zar pacijentima na hemoterapiji obično ne opadne kosa?”, upita Maklejn.
“Dobro pitanje, inspektore. Pretpostavljam da si zbog toga detektiv, a ja samo patolog.” Kadvalader se sagnu do pokojnikove glave i pincetom iščupa nekoliko vlasi. Stavio ih je na čeličnu posudu koju mu pruži pomoćnica. “Obavi spektrografsku analizu, Trejsi. Kladio bih se da nije uzimao ništa jače od brufena.” Okrenu se ka Maklejnu. “Hemoterapija ostavlja i druge mnogo suptilnije posledice na telu, Toni. Kod ovog čoveka nema nijedne.”
“Da nije odbio lečenje?”
“Ne vidim drugu mogućnost. Ali sigurno je znao kroz šta prolazi. Zbog čega bi se inače ubio?”
“Upravo tako, Anguse. Zbog čega?”

27

Kada se Maklejn vratio u stanicu, Dugida nije bilo. Zahvalivši bogu na tome, pohitao je u sićušnu istražnu sobu. Kroz otvorena vrata kuljala je toplota posledica popodnevnog sunca i klokotanja radijatora čiji je termostat bio okrenut na maksimum. I Makbrajd i Mrzovoljni Bob skinuli su sakoe i kravate. Znoj se caklio na čelu detektiva koji je kucao na laptopu.
“Podseti me nekom prilikom da te pitam kako si nabavio tu mašinu, Stjuarte.” Makbrajd podiže glavu.
“Majk Simpson mi je rođak”, reče. “Pitao sam ga da li ima neki viška.”
“Šta, Štreber Simpson? Iz Informatičkog?”
“Taj. Nije on toliki štreber, gospodine. Samo tako izgleda.”
“Da, a kada progovori, shvatim svaku reč pojedinačno, ali mi njihov zajednički smisao nekako proleti iznad glave. On ti je, kažeš, rođak?” Može da bude korisno. Već je i bilo od koristi, sudeći po stanju Makbrajdovog laptopa. Mogao bi biti nov. “Da li si mu rekao da pogleda Makridijev računar?”
“Upravo radi na njemu Mislim da ga nikad nisam video ushićenijeg. Ispada da je Makridi nekakav hakerski bog ovde u Edinburgu. Nadimak mu je Kluzo.” Maklejn se priseti provalnikove kolekcije filmova o Pink Panteru. Svi su korišćeni osim poslednjeg.
“Čudi me da je izabrao to ime. Čovek bi pomislio da bi se radije identifikovao s likom kog igra Dejvid Niven.”
Izraz lica detektiva Makbrajda elokventno je opisao činjenicu da nema pojma o čemu je reč.
“Pink Panter. Igrao je ulogu ser Čarlsa Litona, lopova. Neuhvatljivog provalnika.”
“Ah, da. Mislio sam da je to lik iz crtanog filma.”
Maklejn zavrte glavom i okrenu se. Pogled mu pade na fotografije ubijene devojke, koje su i dalje visile na zidu iza Mrzovoljnog Boba.
“To me podseti – da li si u Odeljenju za nestala lica saznao nešto o građevincu?”
Maklejn pritisnu još nekoliko tastera pre nego što je odgovorio. “Nažalost, ne, gospodine. Pitao sam ih, ali njihova digitalna arhiva seže samo do šezdesetih. Za sve starije od toga moraću da pogledam spise. Nameravao sam da se pozabavim time po podne.”
“Građevinac?”, upita Mrzovoljni Bob.
“Makbrajdova ideja.” Maklejn klimnu glavom ka detektivu, kome pocrveneše obrazi i uši. “Naši su obrazovani ljudi; svakako nisu umeli da malterišu i ređaju cigle. Neko je pak morao to da obavi, kako bi zazidao rupe i čitavu prostoriju. Za to im je bio potreban građevinac.”
“Ali nijedan građevinac to ne bi zazidao”, reče Mrzovoljni Bob. “Hoću reći, sigurno je video telo. Tegle, takođe. Da sam ja u pitanju, odbio bih. Napravio bih haos.”
“Ali ti nisi građevinac iz radničke klase s početka XX veka, Bobe. Sajthil je tada bio tek seoce, ljudi su se pokoravali lokalnim zemljoposednicima kao kraljevima. Ne bi me čudilo da su ubice pripretile njegovoj porodici. Ti ljudi baš i nisu bili osetljivi.”
“Zemljoposedniku?”
“Kuća je pripadala Mingisu Farkvaru, osnivaču banke Farkvar.”
“Misliš da je on ubica? Da je naterao nekog lokalnog građevinca da zataška stvar, nakon čega je i njega uklonio?” Mrzovoljni Bob je, u najmanju ruku, izgledao skeptično. Maklejn ne može da ga krivi zbog toga kad je čuo kako izgovara njihovu teoriju. Ono što je izgledalo očito u uznemirujućoj atmosferi mesta zločina, u toplini sićušne istražne sobe činilo se malo verovatnim. Teorija je klimavija od đačkog izgovora, ali drugu nemaju.
“Ne, ne mislim da je Mingis Farkvar ubica. Ali možda njegov sin Albert jeste.” Maklejn se prisetio kratkog razgovora s Džonasom Karstersom na bdenju. Da li je stvar zaista tako prosta? Ne. Nikad nije. “Ali sve je to vrlo posredno u ovom trenutku. Ne znamo ništa o toj porodici, još manje o ljudima koji su radili za njih za vreme rata. Teško da je živ iko s kim bismo mogli da popričamo. Nema više Farkvarovih koje bismo mogli da zatvorimo, čak i da oni jesu krivci. Međutim, voleo bih da barem otkrijemo ime našeg ubice, a trenutno nam je nestali građevinac najbolja pretpostavka.” Okrenuo se ka pomoćniku. “Stjuarte, saznaj sve što možeš o Mingisu i Albertu Farkvaru. Kad to završiš, pomozi Bobu s arhivom.”
“Je li? A šta ću ja tamo?” Stari narednik se namrštio.
“Ti ćeš da iskopaš sve nerešene slučajeve nestalih građevinaca u Sajthilu. Od četrdeset pete do pedesete. Ako ne pronađemo ništa, možemo da proširimo oba kraja.”
“Od 1945. godine? Mora da se šališ.” Mrzovoljni Bob bio je užasnut. “Bobe, znaš i sam da čuvaju i starije datoteke.”
“Da, u prašnjavom podrumu, u velikim prašnjavim kutijama.”
“Pa onda pozovi nekoga da ti pomogne”, reče Maklejn u trenutku kada je u sobu ušla pripravnica Kid. “Evo, nećeš morati ni da tražiš.”
“Molim?” Pripravnica je pogledala najpre Mrzovoljnog Boba, pa Maklejna, pa ponovo Boba, zabrinuto naboravši obrve.
“Ništa”, reče Maklejn. “Šta možemo da učinimo za tebe?”
Ušla je u prostoriju, vukući za sobom kolica natrpana kartonskim kutijama. “Zaplenjene stvari iz Makridijevog stana, gospodine. Forenzičari su ih pregledali. Ispada da su čistije od duše detektiva Portera, šta god to značilo.”
“On je Jehovin svedok, pripravnice. Zar još nije pokušao da te preobrati?”
“Ovaj, ne, gospodine. Mislim da nije. Takođe, imam poruku za vas s prijavnice. Pokušali su bezuspešno da vas dobiju u kancelariji, a telefon vam automatski prebacuje na sekretaricu.”
Maklejn podiže svoj telefon. Bio je ubeđen da ga je preko noći napunio. Ekran beše prazan, a dugme za paljenje nije izazvalo nikakvu reakciju.
“Prokleta baterija je ponovo crkla. Zbog čega nisu pozvali ovde? Nema veze.” Pogledao je telefon na stolu, kraj laptopa. Možda radi, ali nije video da ga iko koristi. “Koja je poruka?”
“Izgleda da vas čeka neki Donald Endruz. Kažu da treba da identifikuje svog sina.”
“Sranje!” Maklejn je bacio svoj telefon Makbrajdu. “Pozajmi mi svoj, hoćeš li? Moram nazad u mrtvačnicu.”
Donald Endruz baš i ne liči na svog sina. Oštre jagodice i šiljat nos činile su njegovo lice grubim, kao da je isuviše vremena proveo na vetrometini. Kosa mu beše kratko podšišana, s nešto sedih oko slepoočnica. Imao je prodorne svetloplave oči i oštar naglasak. Maklejn je poručio patrolno vozilo i vozača da ih odveze do mrtvačnice. Pozorniku u kolima rekao je da sačeka ispred, nadajući se da se neće dugo zadržati.
Doktorka Šarp je pripremila telo za identifikaciju. Pokojnik je bio potpuno prekriven i položen na sto u omanjoj sobi pored obdukcione sale.
Uvela ih je unutra i pažljivo povukla pokrivač. Otkrila je glavu pokojnika sakrivši gadnu ranu na njegovom vratu. Donald Endruz je nemo stajao nekoliko minuta, gledajući bledo lice, nakon čega se lagano okrenuo ka Maklejnu.
“Šta je ovo?”, upitao je. “Šta se, dovraga, dogodilo mom sinu?”
“Žao mi je, gospodine. Ovo je vaš sin Piter Endruz, zar ne?” Maklejn najednom oseti nekakvu studen u stomaku.
“Ja... Da... Mislim da jeste. Ali mogu li da vidim ostatak tela, molim vas.” Ovo nije bilo pitanje.
“Gospodine, nisam siguran da biste to želeli. On je...”
“Pobogu, ja sam hirurg! Znam šta ste mu učinili.”
“Oprostite, gospodine. Nisam znao.” Maklejn klimnu glavom ka Trejsi, koja skinu ostatak pokrivača. Vrlo verovatno je ona zašila telo nakon što je dr Kadvalader završio pregled. Iako je Maklejna zadivila njena umešnost i temeljnost, ne može se prenebregnuti činjenica da je Piter Endruz okrutno rezan i kasapljen. I dok bi većina očeva bila užasnuta, Donald Endruz je izvadio naočare i sagnuo se da ispita sina.
“On je”, reče nakon nekoliko minuta. “Ima nekoliko belega i dva ožiljka koja bih prepoznao u svako doba dana. Ali nije mi jasno šta mu se dogodilo. Kako je postao ovakav?”
“Kako to mislite, gospodine? U ovakvom stanju je bio kada je umro.” Maklejn proguta knedlu. “Rekli su vam kako je umro, zar ne?”
“Da, i to je ono u šta ne mogu da poverujem. Piter je imao mnogo mana, ali depresija nije bila jedna od njih.”
“Znate li da je imao rak u terminalnoj fazi, gospodine?”
“Šta? To je nemoguće!”
“Kada ste poslednji put videli sina, gospodine?”
“U aprilu. Došao je na londonski maraton. Svake godine je trčao kako bi prikupio novac za dečju bolnicu.”
Maklejn pogleda upropašćeno i nago telo na stolu. Svakakvi ljudi učestvuju u maratonima; nekima je potrebno nekoliko dana da prepešače tu razdaljinu, a kamoli da je pretrče. Piter Endruz izgledao je kao da bi mu bio potreban taksi. Noge su mu propale, kičma mu je bila iskrivljena. Iako je zbog šavova teško oceniti u kakvoj je bio kondiciji, Maklejn se dobro sećao nabreklog trbuha.
“Mora da mu je bilo veoma stalo do bolnice kada se toliko mučio. Da li je mnogo prikupio?”
“Nije to radio zbog novca, inspektore. Trčanje mu je bilo važno. Ovih dana je nužda da čovek ima dobrotvornu organizaciju iza sebe kako bi uopšte dobio mesto na maratonu.”
“Oprostite, gospodine, želite da kažete da je vaš sin redovno trčao?”
“Od svoje petnaeste, otprilike. Malo mu je falilo da postane profesionalac.” Donald Endruz pomilova svog mrtvog sina po kosi. Njegove optuživačke oči se ispuniše suzama. “Poslednju trku završio je za dva i po sata.”