Pogodi ko sam - Džejms Ozvald

First topic message reminder :



Dok se smrt i nasilje nadvijaju nad gradom u kojem zemaljski zakoni ne važe, detektiv Maklejn moraće da zakorači u neobjašnjivu misteriju. Jedino ako prihvati neverovatnu činjenicu da je drevno zlo pušteno na slobodu, biće u stanju da ga zaustavi.
Edinburška policija opravdano će biti zadovoljna kada za manje od dvadeset četiri časa bude pronađen ubica uglednog gradskog biznismena – počinilac je presudio sam sebi i tako ih poštedeo istrage i suđenja. Međutim, monstruozni čin koji se odigrao nad sličnom žrtvom nekoliko dana kasnije, baciće potpuno novo svetlo na slučaj.

28

Vraćajući se u stanicu, pažnju mu je odvratio nepoznati zvuk radio-veze koju je nosio u džepu.
“Maklejn”, rekao je nakon što se prisetio kako se aparat koristi. Kabastiji je i komplikovaniji od mobilnog telefona, ali mu barem baterija nije istrošena. Još nije.
“Dobar dan, inspektore. Pitao sam se da li ću ikada dobiti vezu.” Maklejn je prepoznao glas bakinog advokata.
“Gospodine Karsterse, želeo sam da popričamo o Albertu Farkvaru.” Usledila je pauza, kao da je iznenadio advokata. “Naravno. Ali ne zovem zbog toga. Sredio sam dokumenta tvoje bake; potrebno je samo da potpišeš nekoliko formulara, nakon čega možemo da započnemo zamoran proces prenosa vlasništva i svega ostalog.”
Maklejn pogleda na sat. Popodne je već podosta odmaklo, a na stolu ga čeka planina papirologije koju će morati da završi pre nego što započne zanimljiv zadatak sortiranja Makridijevih trofeja. “Trenutno sam prilično zaposlen, gospodine Karsterse.”
“Naravno, Toni. Ali čak i inspektori moraju da jedu s vremena na vreme. Da li si zainteresovan za večeru? Oko osam, recimo. Potpiši papire, a mi ćemo obaviti ostatak posla. Ester me je takođe zadužila i da ti nakon njene smrti prenesem neke poruke lične prirode. Nije mi izgledalo prikladno da to učinim na sahrani. Pritom, mogu da ti ispričam i sve o Bertiju Farkvaru, iako je tema prilično neugodna.”
Bolju ponudu verovatno neće dobiti. Uz to, svakako je bolja od večere koju bi kupio na ulici oko ponoći, kada je mislio da će se vratiti kući. Uostalom, biće kao da je na poslu, ukoliko uspe da sazna išta o Farkvaru.
“Vrlo ljubazno od vas, Džonase.”
“Onda, u osam?”
“Da, odgovara.”
Kada je Karsters spustio slušalicu, Maklejn je već bio kod stanice. Još je u ruci držao radio-vezu, pokušavajući da je isključi, kada je gurnuo ulazna vrata.
“Bogami, čudima nikad kraja”, reče dežurni narednik. “Inspektor s radio-vezom.”
“Nije moj, Pite, pozajmio sam ga od detektiva.” Maklejn prodrma aparat pritiskajući dugmad na prednjoj strani, ali bez uspeha. “Kako se gasi prokletinja?”
U istražnoj sobi u podrumu vladao je haos. Kutije koje je Kidova donela kolicima – neke otvorene, neke i dalje zalepljene – bile su na sve strane. Usred ovog kovitlaca, detektiv Makbrajd klečao je ispred jednog svežnja papira koji entuzijastično proučavao.
“Zabavljaš se?” Maklejn pogleda na sat. “U stvari, zar ne bi trebalo da si već kod kuće?”
“Mislio sam da na vreme počnem s identifikovanjem – ovih predmeta, gospodine.” Makbrajd podiže prozirnu plastičnu kesu u kojoj se nalazilo jedno retko vulgarno, nakitom optočeno, zlatno jaje.
“Pa treba da ubijem nekih sat vremena. Dodaj mi neki papir, pomoći ću ti. Jesi li imao uspeha do sada?”
Makbrajd pokaza na jednu omanju hrpu predmeta na stolu. “Ovi su bili na spisku gospodina Daglasa. Prema inventaru, nalazili su se na donjoj polici, sasvim desno. Jedan pored drugog. Razrađujem pretpostavku da je Makridi plen slagao metodično. Na kraju krajeva, on je kompjuterski stručnjak.”
“Čini mi se da je ta strategija dobra.” Maklejn je zagledao kutije, upoređujući njihove oznake s onima na spisku. “Ovo bi, dakle, trebalo da je gornja polica s leve strane; njegova prva provala. Major Ronald Dišen.”
Otvorivši kutiju, pogledao je prozirne plastične kese u njoj i uporedio ih s predmetima čije su krađe prijavljene. Malo je verovatno da će svi biti tu; Makridi je verovatno prodao komade koji mu se nisu dopali, a žrtve krađa uvek dodaju stvari na spisak ukradenih predmeta. Međutim, kutija nije sadržala ništa što se makar i delimično poklapalo. Spremajući se da vrati unutra predmete koje je uredno poređao po podu oko sebe, Maklejn je u kutiji primetio još jednu kesu. Izvadio ju je i prineo svetlu.
Niz kičmu mu prođoše trnci.
Na zidu su se, uvećane i zakačene u krug, nalazile fotografije šest predmeta pronađenih u rupama, zajedno s očuvanim devojčinim organima. Usredsredio se na jednu detaljno izrezbarenu zlatnu manžetnu s velikim rubinom. Na dnu plastične kese nalazio se identični komad.

29

Ne shvata šta nije u redu s njom. Sve je počelo... kada? Ne može da se seti. Bilo je vike, ljudi su trčali unaokolo. Bila je uplašena; bilo joj je muka. Ali onda je nekakvo toplo ćebe prekrilo sve, čak i njene misli.
Glasovi joj šapuću, kore je i teše, hrabre je da nastavi dalje. Nekako je prepešačila milje, ali se ne seća razdaljine. Samo tupog bola u nogama, leđima, stomaku. Gladna je. Koliko je samo gladna!
Oseti miris koji je vuče dalje poput kakvog konopca. Nemoćna je da se odupre, iako oseća krvave rane na stopalima. Okolo su ljudi, gledaju svoja posla. Posramljena je što je vide, iako ne obraćaju pažnju na nju dok posrće dalje. Još jedan glupi pijanac u nizu.
Besna je na njih što joj pripisuju tu slabost. Želi da uzvrati udarac, da ih povredi, da im pokaže kakve su sitničave budale. Ipak, glasovi je smiruju, čuvaju njen bes za kasnije. Ne pita šta znači to “kasnije”, samo prati miris.
Sve je kao u snu. Skače iz jednog kadra u drugi, bez dosadnih pokreta između. Nalazi se u nekoj prometnoj ulici; sada je u jednoj tihoj uličici; stoji ispred neke velike kuće, uvučene od druma; unutra je.
On primeti da stoji tu i okrene se ka njoj. Star je, ali okretan; prilazi joj. Oči im se susretnu i nešto u njoj umire. Arogancija u njegovom držanju ponovo probudi njen gnev. Potom šaputanje preraste u graju, u oslobođen bes. Sećanja skrivana čitavog života procvetaju poput crnih cvetova, odurnih i gnjilih. Starci se znoje i guraju je, bol je savladava. Neka prestane! Bože, samo neka prestane! Ali ne prestaje. Nastavlja se, iznova i iznova, iz noći u noć. Radili su joj svašta. I on joj je to radio, sada je sigurna, iako je zaboravila sve što je ikada bila.
U šaci joj je nešto hladno, čvrsto i oštro. Nema predstavu kako je završilo u njenoj ruci, niti gde se nalazi, nema predstavu ko je. Ali zna zbog čega je došla i šta mora da učini.

30

“Gde je Makridi? U kojoj ćeliji?” Maklejn grunu u kancelariju dežurnog narednika, koji podiže pogled sa svoje šolje čaja. Jedan službenik iz druge smene se okrenu da vidi otkud tolika buka.
“Makridi? Pušten je pre dva sata,”
“Šta?”
“Žao mi je, gospodine, odugovlačili smo što smo više mogli. Na kraju smo morali da ga optužimo za provalu. Čim smo to uradili, pojavio se njegov advokat. Nije bilo osnova da odbijemo kauciju.”
“Prokletstvo! Moram da popričam s njim!”
“Zar ne može da sačeka do sutra, gospodine? Ako pojurite za njim, optužiće vas za uznemiravanje. Ne želite valjda da se izvuče zbog tehnikalija?” Maklejn pokuša da se umiri. Može da sačeka. Davno ubijena devojka neće biti manje mrtva.
“U pravu si, Bile”, reče. “Oprosti što sam tako upao.”
“Nema problema, gospodine. Ali kad ste već tu, možete li da uradite nešto s onom gomilom tabela prekovremenih sati? Bliži se kraj meseca i valjalo bi srediti spiskove.”
“Hoću”, obećao je i izašao iz kontrolne sobe. Međutim, umesto u svoju kancelariju, krenuo je u malu istražnu sobu, ne prestajući da stiska plastičnu kesu za dokaze. Makbrajd je i dalje bio u sobi, pretražujući drugu kartonsku kutiju.
“Jesi li je pronašao?”
“Tu je negde, gospodine. Aha, evo je.” Detektiv se uspravi, držeći drugu plastičnu kesu u kojoj se nalazila ukrašena manžetna s draguljima. Pruživši mu je, Maklejn podiže obe kese. Nema sumnje da je reč o paru, iako je ona koju su pronašli u podrumu čistija, s manje ogrebotina; kao da je osoba koja ju je ostavila nastavila da nosi drugu. Sve dok nekako nije završila u kolekciji gospodina Fergusa Makridija.
Pogledao je na sat. Petnaest do osam. Nijedan od njih dvojice ne bi trebalo da je u stanici. Frustrirajuće je kada je čovek tako blizu, a opet mora da sačeka. Ipak, dežurni narednik je u pravu; ne bi uspeo da dovuče Makridija tako brzo a da ne izgleda kao uznemiravanje. Naročito kada su toliko čekali s optužnicom. Moraće da sačeka do jutra.
“Kako tvoj rođak Majk napreduje s računarom?”, upita Maklejn.
“Poslednje što mi je rekao je da se nada da će ga resiti do sutra.”
“Okej, Stjuarte, idi sad kući. Nastavićemo sutra. Ne znam ni šta tražiš ovde ovako kasno.”
Pomoćnik pocrvene i promrmlja kako čeka nekoga da završi smenu u devet.
“Onda ćeš, kao pravu poslasticu, dobiti malo pravog policijskog posla za promenu.”
“Zaista?”, Makbrajdovo lice se ozari poput jelke.
“Da. Otići ćeš u moju kancelariju i srediti prekovremene sate. Potpisaću ih ujutru.” Maklejn nije čekao da mu se detektiv zahvali.
Stanicu od Inverlita i Kolonija deli samo kratka šetnja. Još je bilo svetla, iako je sunce zašlo iza zgrada i oblaka izduvnih gasova negde na severozapadu. U ovo doba godine prava tmina neće nastupiti još barem dva sata. Razume se, zimi bi platili za to.
Kod botaničke bašte u blizini reke Lit velike kuće zamenile su redove džordžijanskih paviljona. Na adresi koju mu je Karsters dao nalazila se jedna impozantna trospratnica, u uličici čiji je jedan kraj bio zatvoren kako je ne bi koristili kao prečicu. Posve mirna i odvojena od glavne ulice, podsetila ga je na ulicu u kojoj se nalazi bakina kuća, na drugom kraju grada. Edinburg je pun ovih elegantnih kutaka, koji se nemo kriju usred ne toliko uglednog komšiluka.
Idući ka kući, Maklejn krajičkom oka ugleda jednu devojku koja je, pijana i pre nego što je noć počela, krivudala pločnikom udaljavajući se od njega. Nije obratio pažnju na nju – festival je u punom jeku i nije toliko neuobičajeno sresti oletvane turiste u bilo koje doba dana. Na trenutak mu pažnju zaokupi jedan kamion koji je zakloparao ulicom, a kada se okrenuo; devojke više nije bilo. Otarasivši se tog prizora, popeo se uz šest kamenih stepenika koji su vodili ka ulazu u Karstersovu kuću i podigao ruku kako bi pozvonio.
Vrata već behu otvorena.
Negde u daljini neki časovnik otkuca pun sat. Maklejn uđe unutra, pretpostavljajući da ga Karsters očekuje. Možda je s namerom ostavio otvorena vrata. U omanjem predsoblju nalazio se stalak za kišobrane, s tri kišobrana i dva štapa za hodanje. Red starijih kaputa visio je na kukama od livenog gvožđa. Još jedna vrata, takođe otvorena, vodila su u glavno predvorje kuće.
“Gospodine Karsterse?”, skoro da je viknuo Maklejn. Nije imao predstavu gde bi, u tako velikoj kući, mogao biti njegov domaćin. Dočekala ga je tišina kada je zakoračio na pod od crno-belih pločica. Ovde je bilo mračnije; svetio je dopiralo kroz visok prozor koji se nalazio pozadi, u visini polovine stepeništa, zaklonjen velikim drvetom.
“Gospodine Karsterse? Džonase?” Osvrnuvši se oko sebe, primetio je oplatu od tamnog drveta i kamin koji je zimi nesumnjivo od velike koristi. Velika ulja na platnu, na kojima behu ozbiljna gospoda, bila su poređana na zidu, a s visokog plafona visio je kitnjasti mesingani luster. Nešto je neobično mirisalo.
Beše to miris s kojim se nedavno susreo, i kako mu je ostao u pamćenju, Maklejn uhvati sebe kako spušta pogled na kockasti patos. Trag tamnih mrlja vodio je od glavnog ulaza sve do poluotvorenih vrata s leve strane hodnika. Pratio ga je, pazeći da ne zgazi u nešto.
“Džonase? Jesi li tu?” Maklejn je, nažalost, već znao odgovor. Gurnuo je vrata stopalom. Lako su se pomerila na podmazanim šarkama, oslobodivši snažan vonj vrućeg gvožđa i govana. Morao je da zgrabi maramicu i nabije je preko nosa i usta kako ne bi povratio.
Nalazio se ispred omanje radne sobe ispunjene knjigama, sa starinskim stolom u središtu. Za stolom je, glave povijene ka plafonu, sedeo Džonas Karsters. Donju polovinu tela mu je, srećom, zaklanjao sto. Gornja je bila naga i prekrivena krvlju.

31

Kada je nakon pet minuta stiglo prvo patrolno vozilo, Maklejn je sedeo na kamenom stepeništu ispred kuće i udisao svež gradski vazduh, pokušavajući da ne razmišlja o onome što je video. Naloživši dvema pozornicima da obezbede kraj, znajući dobro da su zadnja vrata zaključana, nastavio je da čeka policijskog doktora. U međuvremenu je u ulicu stigao istražiteljski kombi iz kojeg je izašlo šest službenika. Iznenadilo ga je činjenica da mu je drago što vidi nasmešeno lice gospođice a ne gospođe Berd, koja je već izvukla digitalni foto-aparat iz kutije i stavila ga oko vrata. Utom se setio šta je fotografisala.
“Imate još jedan leš za nas, inspektore. Ovo vam prerasta u naviku, zar ne?”
Maklejn se, umesto odgovora, mlako nasmejao, posmatrajući kako se istražitelji uvlače u bele kombinezone i uzimaju torbe iz kombija.
“Šta ste dirali?”, upita viši tehničar, dodajući jedan kombinezon Maklejnu.
“Ulazna, unutrašnja i zadnja vrata. Morao sam da iskoristim i telefon, kako bih prijavio ubistvo.”
“Zar inspektorima više ne daju mobilne?”
“Crkla mi je baterija.” Izvadivši pomenuti predmet iz džepa, Maklejn je mahnuo telefonom ispred tehničara, vratio ga u džep i počeo da navlači kombinezon. Dok su se spremali, jedan pohabani folksvagen golf dokloparao je i parkirao se nasred ulice. Iz automobila izađe ogroman čovek u neodgovarajućem odelu. Uzeo je medicinsku torbu sa suvozačevog mesta i dogegao se do njih. Dr Bakli je prijatan momak dokle god mu ne postavljate glupa pitanja.
“I gde je telo?”
“Moraćete da se obučete, doktore”, reče Maklejn, znajući da će time izazvati samo namršteni lekarev pogled; i bio je u pravu. Usledila je manja gužva dok nisu pronašli odgovarajući kombinezon, nakon čega su konačno mogli da uđu u kuću. Poveo ih je pravo u radnu sobu. Vonj je bio još gori, u to je bio siguran. Dokone muve obletale su oko tela.
“Mrtav je”, reče dr Bakli i ne ušavši u sobu. Potom se okrenuo ka ulaznim vratima.
“To je to? Nećete ga pregledati?”, upita Maklejn.
“I sami znate da to nije moj posao, inspektore. Odavde vidim da mu je grkljan prerezan. Smrt je verovatno bila trenutna. Doktor Kadvalader će vam reći još detalja kada bude stigao. Prijatno.”
Nakon što se debeljko odgegao iz kuće, Maklejn se okrenu istražiteljima. “U redu, možete početi s prostorijom, ali ne dirajte telo dok ne stigne patolog.”
Ušli su poput kolone malih ali efikasnih mrava. Blic na Eminom fotoaparatu neumorno je bleskao kada je, naposletku, Maklejn ušao u sobu. Prvo što je primetio bila je gomila odeće, pažljivo položene preko naslona kožne fotelje u uglu. Košulja, sako, kravata. Pogledavši ponovo telo, shvatio je da je nag od struka naviše. Zašavši iza stola, trgnuo se kada je ugledao utrobu kako se preliva u advokatovo krilo i pada na lakirani parket. Stolica je bila malo odaljena od stola; sedeo je uspravno, skoro kao da pozira, dok mu je krv kapala niz ruke položene sa strane, i padala s vrhova prstiju na pod, praveći dve identične barice. Na stolu pred njim bio je položen jedan japanski kuhinjski nož kratkog sečiva, umrljan krvlju.
“Blagi bože, Toni! Šta se ovde dogodilo, za ime sveta?”
Okrenuvši se, Maklejn ugleda Angusa Kadvaladera koji je stajao na pragu u belom kombinezonu. Iza njega je nervozno virila doktorka Šarp.
“Da li ti ovo izgleda poznato, Anguse?” Maklejn se pomeri u stranu kako bi patolog bolje video.
“Na prvi pogled, da. Očito je reč o imitaciji ubistava Smajda i Stjuarta.” Kadvalader se sagnuo do tela, pritiskajući prstom ranu na Karstersovom vratu. “Ali ne mogu da ocenim šta se prvo dogodilo – rezanje vrata ili vađenje utrobe. Takođe, teško je reći da li išta nedostaje. Nego, šta je ovo?” Ustao je i nagnuo se nad lešom, otvarajući mu usta.
“Kesu, molim te, Trejsi! I pincetu!” Kadvalader uze instrument i poče da čeprka. “Čovek ne bi pomislio da će sve stati unutra. A ne – prepolovljena je. Eto objašnjenja.”
“Kakvog objašnjenja, Anguse?” Maklejn je bio na ivici da povrati. Gospode, to bi bilo baš neprijatno. Nije on neki golobradi pozornik koji se prvi put susreće s lešom. Ipak, došao je da večera s Karstersom.
“Ovo je, inspektore, ono što mi doktori nazivamo jetrom.”
Kadvalader pincetom podiže jednu dugačku ljubičastobraon traku sluzavog materijala, koju je potom spustio u kesu koja je čekala spremna. “Ubica je isekao jednu traku jetre i ugurao je žrtvi u usta. Odavde ne mogu da ocenim da li je njegova, ali ne vidim drugi razlog da ga ovako raspori.” Pokazao je na zbrku koja je nekada predstavljala Karstersov stomak i grudi. “Hajde da ga odnesemo u mrtvačnicu, da vidimo kakve sve tajne krije.”

32

“Oprosti, Toni, ali moraću da predam istragu glavnom inspektoru Dugidu.” Maklejn je stajao ispred stola načelnice Makintajer, ne baš u stavu mirno, ali ni sasvim opušteno. Pozvala ga je čim je ranom zorom stigao u stanicu, nakon užasnih košmara koji su mu remetili san. Stegao je zube kako ne bi odgovorio i tako se smirio. Neće mu biti ni od kakve koristi ako plane pred šeficom.
“Zbog čega?”, upitao je naposletku.
“Bio si previše blizak s Karstersom.”
“Šta? Jedva da sam ga poznavao.”
“Bio je izvršilac testamenta tvoje bake. Ako sam dobro razumela, ti si jedini korisnik. Bio je na njenoj sahrani. Išao si kod njega na večeru. Ukratko, bio ti je porodični prijatelj. Ne mogu da dozvolim da to ugrozi ovako važnu istragu. Imaš li predstavu šta je sve Karsters za života učinio za ovaj grad?”
“Ja... Ne.”
“Pa, neki veoma važni ljudi zovu me od pet ujutru da mi objasne. Gradonačelnik je igrao golf s njim; išao je na pecanje s premijerom; imao je veoma važnu ulogu u sastavljanju nove skupštine.”
“Zašto Dugid? Zar ne može glavni inspektor Pauel da preuzme slučaj? Ili neki drugi inspektor?”
“Čarls je vrlo iskusan detektiv, Toni. Pritom, sve je impresionirao načinom na koji je vodio Smajdov slučaj.”
Sve osim mene, pomisli Maklejn. “Ali on pojednostavljuje stvari.”
“A ti ih komplikuješ bez ikakve potrebe. Šteta što ne možete da radite zajedno. Lepo biste se dopunjavali.”
“Dakle, već je odlučeno? Neću imati nikakve veze sa slučajem?”
“Ne baš. Želim da daš svoje mišljenje tamo gde je potrebno, ali nećeš voditi slučaj. Uostalom, postoji važniji deo istrage na kojem možeš da radiš. Bio si na mestu zločina nakon ubistva Smajda i prvi si video Karstersa mrtvog. Misliš li zaista da su sličnosti u ubistvima slučajne?”
“Ali znamo da je Smajdov ubica mrtav. Ubio se nakon manje od dvadeset četiri časa.”
“Upravo tako. Novinarima nismo preneli detalje ubistva. Izvestili su samo da je brutalno napadnut. Što znači da je Karstersov ubica imao uvid u detaljne izveštaje sa mesta zločina. Takvu krticu ne mogu da tolerišem. Pronađi ga, Toni, i zaustavi ga.”
“Ovaj, zar to nije posao Etičke komisije?”
Makintajerova umorno protrlja slepoočnicu. “Da li zaista želiš da ih upetljaš u sve što ste ti, Dugid i svi u Istražnom radili proteklih bog te pita koliko meseci? Možda će doći i dotle, Toni, ali za sada želim da stvar ispita neko u koga imam poverenje i da sve ostane u kući.”
Sa strahopoštovanjem posmatra izlazak sunca; tu ogromnu crvenu kuglu moći na istočnom horizontu koja je ispunjava svojom toplotom. Glasovi joj pevaju o velikim delima i ona zna da je njihovo sredstvo osvete. Dobro je bilo izvršiti njihovo delo.
Posmatra svoje umrljane i krvave ruke i ponovo oseća toplinu i vlažnost njegove kože; crvenilo nadolazi dok nož razdvaja meso i otkriva pulsirajući život pod kožom. Istrgla ga je i ugurala mu ga u usta. Njegov poslednji obrok pre nego što mu je iščupala dušu koju su glasovi proždrali.
Ali umorna je; koliko je samo umorna. Pa ipak, glad joj struji stomakom. Bol u nozi ne prestaje, a svaki naredni korak pojačava bol u leđima. Glasovi je i dalje teše i bodre. Ima još posla, još osvete. Na kraju krajeva, nije on jedini koji ju je okaljao. I ostali će morati da plate.
Ali teško je, tako je teško ispunjavati njihove zahteve. Kad bi samo dosegla sunce. Kada bi samo štrpnula delić njegove nemerljive snage. Tada bi mogla da se pokori glasovima. Žudi za uzbuđenjem koje to pokoravanje nosi. Ništa ne želi više od toga. Koliko je samo čitavog života žudela da bude oruđe osvete.
Nekako se našla na krovu sveta. Vetar huči oko nje poput svetine koja uzrujano vrišti. Ne obazire se. Postoje samo ona, sunce i glasovi kojima želi da služi.
Raširivši ruke, skače ka nebu.

33

Železnička stanica Vejverli je prometna i u najpovoljnijim okolnostima. Kako je festival u punom zamahu, naokolo vlada košmar u vidu rančeva koji mile, sirena taksija i izgubljenih turista. Kada se tome pridoda pokoje ambulantno i patrolno vozilo i zastoj vozova, haos je potpun.
Maklejn je sve ovo posmatrao sa staze koja povezuje stepenište u Prinčevoj ulici, pored hotela Balmoral, i ulicu Market s druge strane. Pre nego što je izgrađena pruga, sve ovo bilo je samo ustajalo i smrdljivo jezero, ispunjeno đubretom i otpadnim vodama Starog grada. Ponekad poželi da jezero ponovo preplavi ovaj predeo.
Doktor Bakli je ovoga puta stigao na mesto zločina pre njega. Pognut nad šinama, krupni čovek je ispitivao skvrčenu gomilu. Približivši se, Maklejn je shvatio da je reč o ostacima ljudskog biča, verovatno neke žene. Pad sa Severnog mosta kroz ojačani stakleni krov stanice na trasu noćnog voza sa Kings krosa nije ostavio mnogo tragova.
“I ova je mrtva?”
Doktor podiže glavu. “Ah, inspektore. I pomislio sam da ćete se vi pojaviti. Da, mrtva je. Verovatno čim je udarila u staklo, nesretnica.”
Maklejn potraži policajca zaduženog za istragu. Izuzev dva pozornika koji su držali znatiželjnike podalje, nije bilo nikoga.
“Ko vas je pozvao?”, upita doktora.
“Narednik Hausman, bio je tu pre nekoliko trenutaka. Mislim da je prvi stigao na mesto zločina.”
“Kuda je otišao?”
“Inspektore, ja nisam detektiv, već lekar. Mislim da je otišao da popriča s upravnikom stanice.”
“Oprostite, doco. Dan je baš naopako počeo.”
“Meni kažete. Evo ga, dolazi.”
Veliki Endi se probijao kroz svetinu u pratnji Eme Berd, koja je nosila svoj foto-aparat. Oboje skočiše s platforme i krenuše šinama.
“Endi, možemo li da dobijemo šator ili tako nešto”, reče Maklejn, oko kojeg počeše da sevaju blicevi. “Ne dopadaju mi se ovi lešinari na platformi.”
“Već je uređeno, gospodine.” Veliki Endi pokaza na nekoliko radnika železnice, koji su pokušavali da izađu na kraj sa šatorom. Kako su se snebivali da priđu, Maklejn i narednik su, naposletku, morali sami da ga postave. Berdova poče da fotografiše mesto zločina i Maklejnu najednom sine užasavajuća pomisao. Ona je zvaničan policijski fotograf. Ko bi drugi imao pristup slikama s mesta zločina Barnabija Smajda?
Svaki od stotinak policajaca koje je Dugid doveo na slučaj, kao i tehničko osoblje koje je ulazilo u istražnu sobu tokom kratke istrage. Izbacio je tu pomisao iz glave.
“Dakle, o čemu je reč?”
“Nema mnogo toga da se kaže, gospodine. Izgleda da se dogodilo pre oko pola sata. Dva pozornika na mostu zapisuju imena svedoka, ali mnogi ne žele da priznaju da su posmatrali. Izgleda da se samo popela na ogradu i skočila. Nesreća je u tome što nije samo probila staklo, već je i voz naišao baš u tom trenutku. Kakve su šanse za tako nešto?”
“Prokleto male, rekao bih. Ima li svedoka ovde?”
“Pa, mašinovođa. Nekoliko ljudi stajalo je na platformi, ali ovde je opšti haos. Koliko ih je prišlo da pogledaju, toliko ih je i pobeglo.”
“Da, znam. Pa daj sve od sebe, važi? Probaj da pronađeš neku pouzdanu sobu za ispitivanje. Moramo se držati procedure, iako ne mislim da ćemo išta izvući iz svedoka.”
“Upravnik stanice nam ovoga časa sprema kancelariju, gospodine. Dobro bi mi došlo još nekoliko policajaca, ako nemate ništa protiv.”
“Pozovi stanicu. Reci im da pošalju sve koji su bili dovoljno glupi da ostanu duže na poslu. Odobriću prekovremeno. Moramo da je pomerimo pre nego što čitav grad stane.”
Maklejn kleknu kraj gomile koja je nekada predstavljala ljudsko biće. Nosila je nekakvu kancelarijsku odeću: pamučnu suknju do kolena, neupadljive bež boje; bluzu – nekada belu – čija je čipka otkrivala ivice brusthaltera; sako oštrih ivica s teškim naramenicama, koje su u na nekim mestima bile pocepane, otkrivajući duga sintetička vlakna. Noge joj behu gole, izlomljene i posečene, ali nedavno obrijane. Imala je crne kožne čizme do članaka s visokom štiklom, koje se, iako popularne poznih osamdesetih, očito vraćaju u modu. Nemoguće je oceniti izgled njenog lica; kičma joj beše iskrivljena do tačke pucanja, a glava uronjena u šljunak između šinskih pragova. Kestenasta kosa i šake behu umrljane krvlju.
“Gospode, koliko mrzim skakače.”
Maklejn podiže pogled i Kadvalader kleknu pored njega. Patolog je izgledao umorno dok je posmatrao leš i ispitivao ogoljenu kožu rukama na koje je navukao rukavice. Sagnuo se i pogledao ispod svoda iskrivljene kičme.
“Da li mogu da je pomerim?”, upita. Kadvalader ustade i isteže se poput mačke.
“Naravno. Trenutno ne mogu ništa da ti kažem, osim da je umrla pre nego što je zadobila većinu ovih povreda. Nema dovoljno krvi. Neki ljudi umru i pre nego što padnu na zemlju.” Podigao je glavu. “Ili u ovom slučaju – krov. Nadajmo se da je ona jedna od njih.”
Maklejn se okrenu i klimnu glavom vozaču ambulante koji je čekao. Izašao je i doveo pomoćnika s nosilima. Zajedno su podigli mrtvu ženu iz omanje rupe u kojoj je ležala. Laknulo mu je kada je video da ništa nije ispalo dok su je ubacivali u crnu vreću za leševe, koju potom zatvoriše. Ema Berd zumirala je udubljenje u šljunku i škljocnula foto-aparatom, koji blesnu. Patolog je u pravu; na tlu nije bilo krvi, već samo ulja. U središtu se izdigao jedan pohabani žbunić sa žutim cvetom.
“Gde je voz?”, upitao je.
Utom dojuri oniži čovek»s masnom proređenom kosom prebačenom na jednu stranu i brčićima kojima je nedostajao tek pokoji milimetar da u potpunosti zaliči na Hitlera. Nosio je jarkonarandžasti bezbednosni prsluk i držao voki-toki u ruci.
“Brajan Aleksander.” Pružio je svoju debelu šaku Maklejnu. “Upravnik. Hoće li ovo potrajati, inspektore?”
“Jedna žena je mrtva, gospodine Aieksandere.”
“Da, znam.” Bio je dovoljno uljudan da nabaci postiđen izraz lica. “Ali imam deset hiljada živih koji čekaju da se ukrcaju u vozove.”
“Onda mi pokažite onaj koji ju je udario.”
“Eto ga tu, inspektore.” Gospodin Aleksander pokaza na šine koje vode ka Engleskoj. Na udaljenosti od nekih dvadeset metara nalazio se crveni međugradski voz, moderan, malo pognut na stranu. Većina vagona bila je na ivici jedne okuke. Iz tog ugla izgledao je kao da mu je pukla guma.
“Morali smo da ga odmaknemo. Sreća pa se ionako skoro sasvim zaustavio. Skoro trideset godina radim u železnici i verujte da od tela na koje voz naleti ne ostane mnogo.”
Maklejn priđe lokomotivi. Nije znao koliko su zapravo velike. Izdizala se nad njim, odajući toplotu i miris nafte. Jedna tanka krvava mrlja na prednjem staklu obeležavala je mesto na koje je žena naletela. Najverovatnije je odskočila od šina, nakon čega ju je voz odgurao do mesta gde su je pronašli. Okrenuo se i povikao: “Gospođice Berd!”
Ona dotrča.
“Fotografije, molim.” Pokazao je na prednji deo voza. “Probajte da uhvatite mesto udara.”
Kada je fotograf istražiteljskog tima prionuo na posao, Maklejn vide kako Aleksander baca pogled na sat. Utom priđe Kadvalader, procenjujući voz.
“Ni ovde nema mnogo krvi.” Podigao je glavu ka razbijenom oknu staklenog krova. “Možemo li da se popnemo gore?”
“Da, pođite za mnom.” Upravnik ih povede do ivice platforme, ka upravnoj zgradi. Ema Berd napravi još nekoliko snimaka i pohita da im se pridruži kod ulaza na kojem je stajalo Zabranjen ulaz nezaposlenima. Popevši se uzanim stepeništem, zastali su na vrhu, kraj zaključanih vrata, čekajući da Aleksander pronađe odgovarajući ključ.
Bio je neobičan osećaj izaći na krov stanice. Beše to potpuno nov vidik, ka donjoj strani Severnog mosta i nižim spratovima hotela Nort Britiš. Za Maklejna je to oduvek bio Nort Britiš. Što se njega tiče, Balmoral je zamak u Aberdinširu.
Ograde od livenog gvožđa oivičavale su stazu na staklenom krovu koji je ličio na viktorijanski staklenik, izuzev što je staklo debelo, ojačano i neprozirno. Maklejnu je laknulo kada je video da se slomljeno okno nalazi pored staze. Nije mu bilo baš po volji da se svom težinom oslanja na staklo, ma koliko izdržljivo bilo. Jednom je popustilo, i to je previše.
Kadvalader kleknu kraj rupe i pogleda šine pod njima. “Nema nimalo krvi”, reče naposletku dok je Berdova fotografisala; vrlo je temeljna. Maklejn podiže pogled ka ogradi mosta, pokušavajući da proceni visinu.
“Jesmo li završili?”, upita gospodin Aleksander. Iako je zaključio da mu se Aleksander ne sviđa, Maklejn beše svestan potrebe da stanicu što pre otvore za saobraćaj. Nije mu potrebno ribanje ako Škotska železnica uloži zvaničnu žalbu.
“Anguse?”, pogledao je patologa.
“Pretpostavljam da ju je udarac usmrtio. Verovatno joj je pukao vrat. Posekotine su najverovatnije od voza. Ako je već bila mrtva u trenutku kada ju je udario voz, to objašnjava činjenicu što ima toliko malo krvi na zemlji.”
“Osećam da sledi jedno ali", reče Maklejn.
“Ako već nije obilno iskrvarila nakon što ju je voz udario, a ovde skoro da i nema tragova kože, zbog čega su joj šake i kosa umrljani krvlju?”

34

Maklejn je ostavio Mrzovoljnog Boba da upravlja istragom na stanici Vejverli. Hodao je kroz masu bezbrižnih i neupućenih turista i kupaca na stanici, razmišljajući o nekoliko istraga koje vodi. Iako su sve bile važne, mrtva devojka u podrumu mu je uvek zaokupljivala najveći deo pažnje, ma koliko se trudio da to izbegne. To baš i nema smisla; slučaj je, na kraju krajeva, star. Malo je verovatno da će pronaći ikoga živog ko bi platio za njenu smrt. Pa ipak, činjenica da nepravda toliko dugo traje na neki način čini stvari još gorim. Ili ga pak činjenica da niko drugi ne mari tera da se još više potrudi.
“Moram da vidim Makridija i utvrdim od koga je ukrao one manžetne. Nabavi automobil, pa da posetimo našeg provalnika.”
Detektiv Makbrajd je vredno kucao po dirkama svog sjajnog laptopa u istražnoj sobi. Prekinuo je i zatvorio dokument na kojem je radio, odgovorivši nakon nekoliko trenutaka.
“Ovaj, to možda nije pametno, gospodine.”
“Zbog čega?"
“Zbog toga što je advokat gospodina Makridija već podneo zvaničnu žalbu, tvrdeći da je prilikom hapšenja njegovog klijenta bilo prekoračenja sile, te da je zadržan bez optužnice duže nego što je predviđeno.”
“Šta?” Maklejn je umalo planuo. “To malo kopile provali u kuću moje bake na dan njene sahrane i misli da može da izvede nešto tako?”
“Da, znam. Neće se izvući. Ali bi bilo pametnije da ga neko vreme ostavimo na miru.”
“Ja istražujem ubistvo. On poseduje informacije koje bi mogle da me odvedu do ubice.” Maklejn pogleda Makbrajda, kome se na licu jasno videla uznemirenost. “Ko ti je, uopšte, to rekao?”
“Načelnica Makintajer, gospodine. Rekla mi je da vam prenesem da se klonite Makridija za svoje dobro.” Podigao je ruke, braneći se. “To su njene reči, gospodine, nisu moje.”
Maklejn protrlja čelo umornom rukom. “Sjajno! Jebeno sjajno! Imaš li manžetne kod sebe?”
Makbrajd pomeri nekoliko papira na stolu i pruži mu dve kese s dokazima. Maklejn ih ugura u džep sakoa i krenu ka vratima.
“Hajde”, reče.
“Ali mislio sam... Makridi...”
“Ne idemo kod Fergusa Makridija, detektive. Za sada. Ima i drugih načina.”
Kraljevska juvelirnica Daglas i Futs nalazila se u jednoj neuglednoj radnji u zapadnom delu Džordžove ulice. Izgledala je kao da tu stoji još od vremena pre nego što je Džejms Kreg sačinio plan Novog grada. Njen jedini ustupak pošastima modernog doba ogledao se u činjenici da su, uprkos znaku Otvoreno, vrata bila zaključana; mušterija mora da pozvoni da bi je pustili unutra. Nakon što je Maklejn pokazao svoju legitimaciju, odveli su ih u prostoriju u dnu dućana, koja je mogla biti i batlerska ostava u staroj seoskoj vili s kraja XIX veka. Nekoliko minuta čekali su u tišini, nakon čega ih pozdravi jedan stariji gospodin u podjednako starom crnom odelu na pruge i tankom kožnom keceljom oko struka.
“Inspektore Maklejne, drago mi je da vas vidim. Veoma mi je žao zbog vaše bake. Bila je vrlo inteligentna gospođa, koja je cenila kvalitet.”
“Hvala vam, gospodine Tedere. Vrlo ste ljubazni.” Maklejn se rukovao s čovekom koji mu je pružio ruku. “Mislim da je rado dolazila ovde; često se žalila da radnje u gradu više nisu kao što su bile, ali da u Daglasu i Futsu čovek može da računa na dobru uslugu.”
“Trudimo se, inspektore. Ali pretpostavljam da niste došli da razmenjujete komplimente.”
“Nisam. Zanima me da li biste mogli da mi kažete nešto o ovima.” Izvadio je kese iz džepa i predao ih zlataru. Gospodin Teder je razgledao manžetne kroz plastiku, a onda je otišao do pulta i upalio jednu veliku stonu lampu.
“Mogu li da ih izvadim?”
“Svakako, samo ih nemojte pomešati, molim vas.”
“Mali su izgledi za to. Vrlo su različite.”
“Hoćete da kažete da nisu par?”
Gospodin Teder izvuče iz džepa jednu malu lupu za oko i nagnu se nad prvom manžetnom, vrteći je prstima. Nakon jednog minuta ju je spustio nazad u kesu i ponovio postupak s drugom.
“Jesu parnjaci”, reče naposletku. “Ali jedna je redovno korišćena, dok je druga skoro nova.”
“Kako onda znate da su par, gospodine?”, upita Makbrajd.
“Žigovi su identični. Mi smo ih, izgleda, napravili, i to davne 1932. godine. Izuzetan rad. Po meri, znate. Najverovatnije su činile komplet koji je mlada gospoda dobijala s dugmadima za košulju i pečatnim prstenom.”
“Znate li možda kome su prodate?”
“Da vidimo... 1932. godina.” Gospodin Teder priđe jednoj prašnjavoj polici punoj svezaka s kožnim povezima. Prelazio je prstima po njima sve dok nije pronašao onu koju je tražio i izvadio jedan tanak primerak.
“Malo je ljudi naručivalo robu po meri ranih tridesetih. Zbog ekonomske depresije, znate.” Položio je svesku na pult, otvorio poslednju stranu i počeo da pregleda spisak ispisan elegantnim kitnjastim rukopisom, s godinama pomalo izbledelim. Prelazio je prstima preko redova daleko brže nego što je Maklejn uspevao da pročita uzani kosi rukopis. Zatim se zaustavio i prelistao nekoliko stranica dok nije pronašao željenu.
“Evo ga! Zlatni pečatni prsten. Par zlatnih manžetni, ukrašenih rubinima. Par dugmadi za košulje, takođe zlato ukrašeno rubinima. Prodati su izvesnom gospodinu Mingisu Farkvaru iz Sajthila. Pa naravno, banka Farkvar. Nisu mnogo propatili između dva rata. Ako me sećanje ne vara, zgrnuli su silan novac finansiranjem naoružanja.”
“Dakle, one pripadaju Mingisu Farkvaru?” Maklejn podiže kese s manžetnama.
“Pa on ih je kupio. Međutim, ovde stoji da na kutiji treba da se ureže posveta. “Albertu Mingisu Farkvaru, za punoletstvo, 13. avgusta 1932.”
“Moramo da popričamo, Maklejne! U mojoj kancelariji!”
Maklejn zastade. Dugid je izašao iz kancelarije Makintajerove u trenutku kada su detektiv Makbrajd i on prolazili pored. Lagano se okrenuo ka njemu. “Da li je hitno? Imam važan trag u slučaju ritualnog ubistva.”
“Siguran sam da neko ko je mrtav šezdeset godina može da sačeka na pravdu dan-dva duže, inspektore.” Dugid je bio crven u licu, što nikada ne miriše na dobro.
“Ali njene ubice ne postaju mlađe. Voleo bih da uhvatim makar jednoga pre nego što umre.”
“Kako god, ovo je važno.”
“U redu, gospodine.” Maklejn se okrenu ka Makbrajdu i pruži mu kesice s manžetnama. “Odnesi ih u istražnu sobu. Pronađi sve što možeš o Albertu Farkvaru. Trebalo bi da postoji izveštaj o njegovoj smrti.”
Makbrajd uze kese i pohita niz hodnik. Maklejn ga je posmatrao taman toliko da ostavi željeni utisak, nakon čega krenu za Dugidom. Njegova kancelarija beše znatno veća od Maklejnove sićušne sobice, s dovoljno prostora za dve udobne stolice ijedan niski sto. Iako je hodnik bio prazan i tih, Dugid je zatvorio vrata, ali nije seo.
“Želim da znam pravu prirodu tvog odnosa s Džonasom Karstersom”, reče.
“Na šta mislite?” Soba se naizgled suzila oko ukočenog Maklejna, leđima okrenutom vratima.
“Znaš ti prokleto dobro na šta mislim, Maklejne. Prvi si stigao na mesto zločina, ti si pronašao telo. Zbog čega te je Karsters pozvao u svoju kuću?”
“Otkud znate da me je pozvao, gospodine?”
Dugid podiže jedno parče papira sa stola. “Zbog toga što imam transkript vašeg telefonskog razgovora. Koji se odigrao, dodaću, nekoliko sati pre njegove smrti.”
Maklejn je zaustio da pita otkud Dogidu transkript, kada se setio da je Karstersu poziv upućen iz stanice preko Makbrajdovog telefona. Naravno da je snimljen.
“Ako ste pročitali transkript, gospodine, onda znate da je Karsters želeo da potpišem neka dokumenta u vezi sa zaostavštinom moje bake. Pretpostavljam da me je pozvao na večeru jer je shvatio da ne bih imao vremena da ga u toku radnog vremena posetim u kancelariji.”
“Da li je to normalno ponašanje za jednog advokata? Mogao je da ti pošalje papire i preko kurira.”
“Da li je normalno da partner u prestižnoj advokatskoj kancelariji lično sprovodi izvršenje testamenta, gospodine? Da li biste očekivali da dođe na sahranu? Gospodin Karsters je bio stari prijatelj moje bake. Pretpostavljam da je smatrao svojom dužnošću da se lično poštara za njene poslove.”
“A poruke koje mu je prenela?” Dugid je gledao u papir. “0 čemu je tu reč?”
“Je li ovo zvaničan razgovor, gospodine? Ako jeste, zar ne bi trebalo da ga snimimo? U prisustvu još jednog službenog lica?”
“Naravno da nije prokleti zvanični razgovor, čoveče! Nisi osumnjičen! Prosto želim da znam u kojim je okolnostima došlo do otkrića.” Dugidovo lice se zacrvenelo.
“Ne vidim kakve veze testament moje bake ima sa tim.”
“Ne vidiš? Pa možda bi mogao da objasniš zbog čega je Karsters pre samo nekoliko dana promenio sopstveni testament?”
“Zaista ne znam o čemu pričate, gospodine. Tek pre nedelju dana sam ga upoznao. Skoro da ga nisam ni poznavao.”
Spustivši transkript razgovora na sto, Dugid uze drugi papir. Bila je to fotokopija prve stranice kakvog pravnog dokumenta čija slova behu umrljana faks-mašinom. Na vrhu je stajao broj faksa i ime pošiljaoca: Advokatska kancelarija Karsters i Vedel.
“Zbog čega je onda, dođavola, celokupno svoje bogatstvo ostavio tebi?”

35

Kada se Maklejn konačno vratio u svoju sićušnu istražnu sobu, Mrzovoljni Bob je čitao novine s nogama podignutim na sto, između kesa s dokazima.
“Jeste li u redu, gospodine? Izgledate kao da ste našli pola crva u svojoj jabuci.”
“Šta? A, ne. U redu sam, Bobe. Samo sam malo zatečen, to je sve.” Preneo je naredniku vesti.
“Upala vam kašika u med! Mogli biste da mi pozajmite koju funtu.”
“Nije smešno, Bobe. Ostavio mi je sve osim akcija. Zbog čega je, pobogu, to učinio?”
“Šta ja znam. Možda nije imao naslednika. Možda mu se oduvek dopadala tvoja baka pa je zaključio da je bolje da prepiše bogatstvo tebi nego azilu za životinje.”
Dopadala mu se baka. Bobove reči vratiše sećanja potisnuta skorašnjim događajima. Niz fotografija u praznoj spavaćoj sobi? Muškarac koji, iako nije njegov deda, liči na njegovog oca. Na njega. Da li je to mladi Karsters? Zaista, da li je? Ne. Njegova baka ne bi to učinila. Zar ne?
“Ali promenio ga je pre samo nedelju dana.” Maklejn je odgovorio kako na svoje, tako i na Bobovo pitanje. Pokušao je da se priseti razgovora koje je vodio sa starim advokatom od onog prvog telefonskog poziva, dan nakon bakine smrti. Ponašao se prijateljski, u početku čak poput strica. Međutim, na sahrani je delovao smeteno, čekao je nekoga. Potom je usledio i onaj neobični razgovor istog popodneva kada je ubijen. O čemu je tu reč? Kakve poruke mu je njegova baka naložila da prenese nakon njene smrti? Ili je pak sam Karsters želeo nešto da mu kaže? Nešto je mučilo starca. Sada nikada neće saznati šta.
“Ne znam zašto se žalite, gospodine. Retko kad čovek dobije novac od advokata.”
Maklejn je pokušao da se osmehne na tu šalu, ali mu nije uspelo. “Gde je detektiv Makbrajd?”
“Otišao je u redakciju Skotsmana. Rekao je da mora da potraži nešto u njihovoj arhivi.”
“O Albertu Farkvaru. Dobro. Kako napreduješ s Makridijem?” Spustivši novine, Mrzovoljni Bob sklonio je noge sa stola i uspravio se. “Pronašli smo predmete iz pet provala koje smo ispitivali. Nije sve što je prijavljeno tu, ali je svakako dovoljno da Makridija zatvorimo na duže. Takođe, momci iz tehničke službe pretresli su njegov kompjuter. Mislim da se neće izvući, iako ima baš skupog advokata.”
“Dobro. Šta je s manžetnom? Da li su tehničari pronašli adresu?” Mrzovoljni Bob pomerio je kese koje su se nalazile na stolu i izvukao nekoliko papira koje je prelistao dok nije pronašao odgovarajući.
“To je uzeto s adrese u Penikuku, pre nekih sedam godina. Izvesna Luiza Emerson.”
“Da li je krađa prijavljena?”
“Proveriću, gospodine.” Bob je odgegao do laptopa i pritisnuo nekoliko dirki. “Nema ničega u bazi podataka.”
“I pretpostavio sam. Uzmi auto, Bobe. Idemo na izlet van grada.”
Ušuškan u dolini i razdvojen vijugavom rekom Esk, Penikuk se nalazi petnaestak kilometara južno od grada. Maklejn se kroz maglu seća izleta do granice, na koje je vikendom odlazio s roditeljima, kada bi na putu ka lokalitetima stali na sladoled kod Đapetija. Do smrti bi se dosađivao kraj drevnih zdanja, ali je voleo da sedi na zadnjem sedištu očevog automobila i posmatra ogoljeni divlji krajolik, pre nego što bi ga uspavao ritam točkova na asfaltu i huk motora. Voleo je i taj sladoled. Od tada se varoš proširila po brdima i dalje na sever, ka vojnim barakama. Glavna ulica pretvorena je u pešačku zonu, dok je Đapeti odavno zamenjen ogromnim bezličnim supermarketom.
Kuća koju su tražili bila je malo izvan varoši, na starom putu za crkvu, koji vodi ka Pentlandskim brdima. Odvojena od druma prostranim vrtom i okružena zrelim drvećem, sagrađena je od tamnocrvenog kamena peščara, s visokim prozorima i kosim krovom; najverovatnije je reč o svešteničkoj kući, iz perioda kada se od njih očekivalo da imaju hrpu dece. Nakon što je automobil prošao dugački šljunkoviti prilaz i zaustavio se pred tremom od teškog kamena, jedan čopor kučića izlete iz kuće uzbuđeno kevćući.
“Sigurni ste da je bezbedno?”, upita Mrzovoljni Bob kad je Maklejn otvorio vrata. Dočekalo ga je more vlažnih njuški i laveža.
“Brini se onda kada ne ispuštaju nikakav zvuk, Bobe.” Sagnuo se i ponudio svoju šaku kao žrtvu koju treba pronjuškati i liznuti. Ne dirajući pojas, narednik je ostao na svom mestu, iza zatvorenih vrata.
“Ne bojte se, grizu samo kada su gladni.”
Maklejn podiže glavu i ugleda jednu korpulentnu gospođu u gumenim čizmama i somotskoj suknji. Bila je u poznim pedesetim, s baštenskim makazama u jednoj ruci i drvenim korpom u drugoj.
“Dandi dinmont terijeri, zar ne?” Maklejn pomazi jednog po glavi.
“Tako je. Lepo je videti obrazovanog čoveka. Kako mogu da vam pomognem?”
“Inspektor Maklejn iz Lodijanske i granične policije.” Izvadio je svoju legitimaciju i sačekao da žena stavi naočare koje su joj visile oko vrata. Pogledavši sitnu fotografiju, zbunjeno se zagledala u Maklejna. “Da li dugo živite ovde, gospođo...”
“Džonson, Emili Džonson. Nisam iznenađena što me ne prepoznajete, inspektore. Koliko je prošlo od kada sam vas poslednji put videla? Trideset godina?”
Skoro trideset tri, a njemu nije bilo ni punih pet. Nakon što je sahranio majku i oca na Mortonholu. Gospode, koliko je svet nekada mali.
“Mislio sam da ste se preselili u London nakon avionske nesreće.”.
Tu informaciju je saznao godinama kasnije. U onoj neobičnoj fazi kada je, kao tinejdžer, besomučno razmišljao o smrti svojih roditelja, skupljajući sve podatke koje je uspevao da pronađe o njima i ostalima koji su poginuli u toj avionskoj nesreći.
“U pravu ste. Međutim, pre sedam godina nasledila sam ovu kuću. Umorila sam se od Londona i zaključila da je pravo vreme za selidbu.”
“Niste se ponovo udali. Nakon...”
“Nakon što je moj svekar ubio mog supruga i vaše roditelje u svom glupavom avionu? Ne, nisam. Nisam imala snage da ponovo prođem kroz sve to.” Pogledala ga je natmureno, skoro namršteno. “Ali sigurno niste došli da se prisećate prošlosti, inspektore. Na kraju krajeva, niste ni očekivali da ćete me sresti ovde. Šta vas, dakle, dovodi?”
“Provala, gospođo Džonson. Dogodila se nakon smrti izvesne Luize Emerson.”
“Luiza je bila Tobijeva rođaka. Bila je udata za Bertija Farkvara. Stari Mingis im je kupio ovu kuću kao svadbeni poklon. Zamislite to. Odbacila je muževljevo prezime nakon Bertijeve smrti. Ranih šezdesetih, rekla bih. Gadno je to bilo. Ušljemao se i naleteo kolima na autobusku stanicu. Do kraja života je živela ovde, sama. Tek sam docnije saznala da je meni prepisala kuću. Valjda nije imala kome drugom da je ostavi.”
“To znači da su stvari Alberta Farkvara bile ovde?”
“Svakako. Većina je i dalje tu. Farkvarovi nikada nisu morali da prodaju stvari da plate kiriju, ako shvatate šta želim da kažem.”
Maklejn pogleda najpre ogromnu kuću, a zatim i jedno izdvojeno manje zdanje – preuređenu staju. Iz široke garaže virila je maska novog rendž rovera. Novac se prosto lepi za neke ljude; toliko su bogati da i ne primete kada ih opljačkaju. Da li je on takav? Da li će postati takav?
“Gospođo Džonson, da li znate da je kuća obijena?”
“Bože, ne. Kada?”
“Pre sedam godina. Četrnaestog marta. Na dan sahrane gospođe Emerson.”
“Pa, prvi put čujem za to. Kuću sam dobila tek jula te godine; trebalo je najpre rešiti hrpu papirologije. To me je i dovelo nazad u Škotsku. A kada sam se vratila, shvatila sam koliko sam, zapravo, s vremenom zamrzela London.” Gospođa Džonson zastade da dođe do vazduha i začkilji. “Ali kako znate da je bilo provale, inspektore?”
“Uhvatili smo provalnika u trenutku kada je pokušavao da obije drugu kuću. Beležio je svoje provale i čuvao uspomene na svaku.”
“Vrlo glupo s njegove strane. Šta je odneo odavde?”
“Nekoliko manjih predmeta, uključujući i jednu zlatnu manžetnu koja je, kako smo otkrili, pripadala Albertu Farkvaru.”
“Da li je to je važno?”
“To bi mogao biti dokaz kojim ćemo rešiti jedno naročito užasno ubistvo.”
“Izgledalo je kao da se poznajete. Jeste li dobili ono zbog čega ste došli?” Maklejn je proučavao drum, vozeći patrolno vozilo natrag ka gradu. Mrzovoljni Bob tokom razgovora nije mrdnuo iz automobila.
“Gospođa Emili Džonson bila je udata za Endrua Džonsona čiji je sin, Tobajas, upravljao avionom koji je 1974. godine pao na obronke planine Ben Makdui. Osim njega, poginuli su i njegov sin i moji roditelji.” Izložio je činjenice, pitajući se zbog čega ga uporno progone. “Poslednji put sam je video na njihovoj sahrani.”
“Gospode! Koja je verovatnoća da se tako nešto dogodi?”
“Veća nego što misliš, Bobe.” Maklejn mu je objasnio komplikovane veze koje povezuju sadašnjeg vlasnika s Bertijem Farkvarom.
“Dakle, smatrate da je Farkvar onaj kojeg tražimo?”
“Jedan od njih. Pitao sam gđu Džonson da li prepoznaje nadimak Tuts, ali joj ništa ne znači. Doduše, rekla je da će pogledati da li na tavanu ima starih fotografija i drugih stvari. Otkrila mi je još jedan zanimljiv podatak.”
“Je li? Koji?”
“Farkvar i Tobajas Džonson bili su stari prijatelji. Zajedno su bili u vojsci u Drugom svetskom ratu, u nekakvoj grupi specijalaca u Zapadnoj Africi.” Nakon toga su ćutali neko vreme, dok je Maklejn vozio kraj Rozlina i tamošnje zagonetne kapele; kraj Lounheda i plavog zdanja Ikeinog skladišta, čiji je parking bio prepun željnih kupaca; ispod obilaznice i potom kroz Berdihaus; i naposletku uzbrdo ka Mortonholu, Liberton beju i centru grada. Dok su prolazili pored ulaza u krematorijum, iznenada je zakočio i skrenuo kroz kapiju, ne obazirući se na trubljenje automobila iza njih. Mrzovoljni Bob naleteo je rukama na tablu, udarivši nogama u prostor predviđen za suvozača.
“Isuse! Sledeći put me upozori!”
“Oprosti, Bobe.” Maklejn se zaustavio na slobodnom mestu na parkingu, ugasio motor i bacio ključeve suvozaču. “Odvezi automobil u stanicu, molim te. Moram nešto da obavim ovde.”

36

Sačekavši da se automobil udalji, Maklejn je potražio upravnika. Nekoliko trenutaka kasnije hodao je od krematorijuma ka prostoru koji ga okružuje držeći jednostavnu malu urnu od terakote. Ubrzo je pronašao mesto koje je tražio. Osetio je, donekle, i grižu savesti zbog toga što ga čitave tri godine nije posetio. Ploča je počela da se krivi, verovatno usled aktivnosti korenja drveća. Na ploči je stajalo ime njegovog dede i godina smrti, ispod čega se nalazila praznina. Ispod nje – imena njegovih roditelja. Dve godine razdvajale su njihove rođendane, ali je smrt nastupila istog dana. Onog dana kada se avion u kojem su bili srušio na obronke planine južno od Invernesa. Iako zamišlja da su se u tom trenu držali za ruke, zapravo ih je jedva poznavao.
Neko je iskopao omanju rupu u dnu ploče i na trenutak ga je preplavio bes zbog činjenice da je neko na takav način oskrnavio mesto na kojem počivaju njegovi roditelji. Utom se setio zbog čega je tu. Setio se zbog čega je došao. Pogledao je urnu. Jednostavna, funkcionalna, neukrašena. Nalik na ženu čije ostatke sadrži. Suzdržao se da je ne otvori i zaviri unutra. To je njegova baka. Svedena na hrpu pepela, ali je i dalje njegova baka. Žena koja ga je odgajila, hranila, čuvala i volela. Mislio je da se davno pomirio s njenom smrću, još onda kada je prihvatio činjenicu da se neće oporaviti od moždanog udara. Međutim, kada je ugledao porodičnu grobnicu, imena na ploči i prostor na kojem će dodati njeno ime, konačno je shvatio da je više nema.
Osetio je suvo tlo pod drvećem kada je kleknuo i smestio teglu u rupu. Uklonjena zemlja bila je u gomili sa strane, prekrivena zelenom ceradom, za slučaj da prizor ogoljene zemlje uvredi ili uznemiri ožalošćene. Neko će, nesumnjivo, doći da vrati zemlju, ali u tome ima nečeg pogrešnog. Uvredljivog. Maklejn je potražio lopatu, ali je osoba koja je iskopala rupu odnela oruđe sa sobom. Zato je pažljivo uklonio ceradu, i kleknuvši na pepeo svojih mrtvih roditelja, golim rukama vratio mekanu suvu zemlju u rupu.
“Ester Morison bila je valjana žena.”
Maklejn ustade i okrenu se jednim hitrim pokretom, usled kojeg mu bol prostruja kičmom i vratom. Iza njega je stajao stariji gospodin u dugačkom crnom kaputu, uprkos avgustovskoj vrućini. U čvornatoj šaci držao je tamni šešir širokog oboda, oslanjajući se svom težinom na štap za hodanje. Iako je imao gustu sedu kosu, prvo što je zapalo Maklejnu za oko beše njegovo lice. Nekada ponosne i oštre crte lica unakazila je nekakva užasna nesreća, nakon koje su ostali ožiljci i loše presađena koža. Lice koje ne biste mogli da zaboravite, koliko ožiljke, toliko i te prodorne oči. Ipak, koliko god da se trudio, nije uspeo da se seti otkud mu je poznato.
“Poznavali ste je, gospodine...”, upita.
“Spenser.” Čovek skinu kožnu rukavicu i pruži ruku. “Gavin Spenser. Da, poznavao sam Ester. Davno. Čak sam je i prosio, ali me je Bil pretekao.”
“Nikada u životu nisam čuo da je neko mog dedu oslovio sa Bil.” Maklejn obrisa dlan o odelo i rukova se sa čovekom. “Entoni Maklejn”, dodao je. “Policajac, da, čuo sam za vas.”
“Niste bili na sahrani?”
“Ne, ne. Godinama živim u inostranstvu. Uglavnom u Americi. Tek sam prekjuče čuo vest.”
“Odakle poznajete baku?”
“Upoznali smo se na fakultetu. Mora da je bila trideset treća. Ester je bila sjajna studentkinja medicine, s kojom su svi želeli da budu. Slomila mi je srce kada je izabrala Bila, ali to je sada praistorija.”
“Prešli ste čitav put da biste joj odali poslednju poštu?”
“Da, naravno. Pravi ste detektiv.” Spenser se osmehnu, naboravši ožiljke. “Zapravo, imam i neki nedovršen posao za koji moram da se pobrinem. Znate kako je to kada upravljate drugima; uvek provedete dvostruko više vremena sređujući njihove brljotine.”
“Poznavao sam slične ljude, ali je većina mojih kolega pouzdana.”
“Onda ste srećan čovek, inspektore. Izgleda da ovih dana većinu svog vremena provodim ispravljajući tuđe greške.” Spenser coknu. Iz džepa na kaputu izvadio je tanku srebrnu kutijicu. Iz svežnja posetnica izvukao je jednu i pružio je Maklejnu. “Ovo je moja adresa u Edinburgu. Ostaću nedelju-dve. Potražite me, da popričamo o vašoj... baki, je li? Ko bi rekao.”
“Voleo bih to, gospodine.” Maklejn se ponovo rukovao sa Spenserom.
“Pa odoh ja sad”, reče Spenser vraćajući šešir na glavu. “Posao čeka. Ionako vas ovde treba ostaviti malo nasamo.” Udaljio se iznenađujuće hitro i agilno za čoveka njegovih godina, mašući štapom u ritmu neobaveznog zvižduka.
Maklejn se do grada vratio patrolnim vozilom iz stanice u Haudenholu. Policajac za volanom ponudio je da ga odveze do centra, ali je Maklejn znao da će ga tamo čekati hrpa izveštaja o prekovremenom radu. Posledica zatvaranja stanice Vejverli na čitavo jutro. Želeo je da razmisli o svemu, trebalo mu je malo prostora te je rekao da ga odbace do Grejndža, odakle je pešačio do bakine kuće. Kako baterija njegovog telefona i dalje nije mogla da izdrži duže od pola sata, neko vreme bi mogao da uživa u miru i tišini. Platiće zbog toga kasnije, razume se, ali zar nije uvek tako?
Čim je otvorio zadnja vrata, znao je da nešto nije kako treba. Kosa na vratu mu se nakostrešila. Osetio je miris koji nije uspeo da prepozna; možda dašak parfema, ili je neko prosto nedavno prošao tuda. Niko nije trebalo da bude unutra od kada je tim policajaca odveo Makridija u stanicu. Nakon toga je zaključao i nije imao vremena da se vrati. Nije imao vremena ni da zameni brave. A Makridi je sada na slobodi. Slobodan čovek kojem su se zamerili. Prokletstvo! Maklejn je nemo stajao, osluškujući da li je neko u kući. Ništa se nije čulo.
Oslonivši se na svoj njuh, pratio je skoro neprimetan miris. U hodniku je bio snažniji, iako se u biblioteci i trpezariji nije osećao. Tiho je obišao sprat prazne kuće, zagledajući u sobe koje su bile netaknute od njegove poslednje posete, pa ipak potpuno drugačije. Soba u kojoj je odrastao bila je baš kako je se seća. Krevet suviše uzan za udoban san i izbledeli posteri na zidu u velikim staklenim ramovima, kojih se sada stideo. Sav nameštaj je na mestu – ormar, komoda, velika viseća polica – ali je drvena stolica, inače ušuškana ispod stola, bila pomalo izvučena i pomerena. Da li ju je zaista tako ostavio? Uzgred, kada je poslednji put bio ovde?
U kupatilu se miris, iako i dalje slabašan, najviše osećao; dovoljno da podseti na nešto neodređeno. Refleksno je posegao za džepovima na sakou, tražeći rukavice od lateksa. Kako ih nije bilo, uzeo je maramicu, pazeći da ne upropasti potencijalne otiske prstiju. U ormariću je zatekao sve što bi mu bilo potrebno ako bi prespavao, iako nije siguran koliko je četkica za zube stara. Izuzev bočice analgetika od pre koju godinu, kada se kod bake oporavljao od prostrelne rane zbog koje je unapređen u narednika – ništa vredno pomena. Osim tog mirisa.
Maklejn podiže dasku WC šolje. Nije bilo ničega osim ustajale vode i naslaga kamenca, koje su pokazivale kako se nivo vode poslednjih meseci postojano smanjivao. Nagonski je posegao za ručkom ne bi li pustio vodu, nakon čega se zaustavio, svestan užasne pomisli koja mu prođe kroz glavu. Tanak sloj prašine prekrivao je kadu i dasku WC šolje, dok je poklopac vodokotlića bio sjajan i čist. Vratio se u sobu i iz fioka uzeo još jednu maramicu. Miris kedra i kuglica protiv moljaca u trenu je sasvim odagnao onaj drugi blaži vonj. Zaštitivši prste obema maramicama, pažljivo je skinuo poklopac kotlića i položivši ga na pod pogledao unutra.
Ništa. Šta mu je bilo na pameti? Da će neko podmetnuti nekakve inkriminišuće dokaze u kući njegove bake? Da će neko pokušati da mu smesti? Izgleda da ga je konačno sustigao pritisak posla. Od umora je postao paranoičan.
Tek kada je krenuo da podigne porcelanski poklopac, primetio je kako ne stoji postojano na podu. Lagano ga je okrenuo.
Nekakav braon paket obavijen plastikom bio je zalepljen s unutrašnje strane.

37

“Čoveče! Imate pravu palatu, gospodine!”
Detektiv Makbrajd stajao je u hodniku, u dnu širokog stepeništa, gledajući ka staklenoj kupoli na krovu iznad drugog sprata. Ostavivši ga da bulji, Maklejn se okrenu i šapnu Mrzovoljnom Bobu.
“Jesi li siguran da je pametno uvlačiti ga u ovo?”
“Mislite da nije pouzdan, gospodine? Dobar je to momak”
“Nije stvar u tome”, reče Maklejn, iako je pomalo sumnjao. Trebalo je da pozove Odeljenje za narkotike, načelnicu, koga god da se setio. Međutim, ako bi dozvolio zvaničnim kanalima da preuzmu, u najmanju ruku bio bi suspendovan s tekućih slučajeva na neodređeno vreme. Sve dok ga ne skinu sa spiska osumnjičenih. Čak bi i u tom slučaju nosio teret oko vrata do kraja karijere – inspektor kojem su pronašli kilogram kokaina u vodokotliću. Mnogo je bolje da što manje ljudi sazna; sam će sprovesti istragu, iako pretpostavlja ko se krije iza svega ovoga.
“Ono što me brine je njegova detektivska karijera, ukoliko se pročuje da je bio ovde.”
“Je li, a ja se ne računam?” Mrzovoljni Bob je izgledao tobože uvređeno. “Ne brini za malog. Sam se prijavio.”
Maklejn pogleda mladog detektiva, pitajući se čime je zaslužio takvu lojalnost.
“Odužiću mu se ako budem mogao. Obojici”, reče Maklejn. Mrzovoljni Bob se samo nasmejao i lagano ga gurnuo u rebra.
“U redu, gospodine. Dakle, gde je? Prolazi nam dragoceno vreme koje bi trebalo provesti u piću.”
“Na spratu.” Maklejn ga povede. Sva trojica prođoše kroz njegovu sobu i uđoše u kupatilo. Na podu je netaknut ležao poklopac vodokotlića sa sumnjivim paketom.
“Jesi li poneo pribor za uzimanje otisaka?”, upita Maklejn Boba, koji im je delio gumene rukavice.
“Svakog trenutka bi trebalo da stigne”, odgovori Bob. Utom neko pozvoni, kao poručen. “Ko?”
“Em”, reče Mrzovoljni Bob.
“Em? Ema Berd? I njoj si rekao za ovo?”
“Ona je stručnjak za uzimanje otisaka i može da nabavi pribor a da niko ništa ne posumnja. Štaviše, sve što otkrije može da ubaci u bazu podataka. Pritom je nova. Nikome ne polaže račune. Bar ne za sada.”
Ponovo se začulo zvono. Iako je zvuk bio identičan, nekako je zvučalo nestrpljivije, kao da zahteva odgovor. Iako Maklejn nije želeo da uključi Berdovu u sve ovo, još manje nego Makbrajda, verovao je Mrzovoljnom Bobu. Izuzev očite greške u vidu gospođe Bob, uglavnom dobro procenjuje ljude. Uz to, tačno je da im treba i stručnjak za forenziku. Ustao je i otišao da otvori vrata.
“Nisam znala da inspektori tako dobro zarađuju. Mogu li da uđem?” Ema Berd je bila u civilu; izbledele farmerke i široka majica. Preko jednog ramena nosila je foto-aparat, koji nije uspevao da izbalansira težinu teške aluminijumske torbe s priborom za uzimanje otisaka.
“Hvala što si došla. Zaista to cenim. Dozvoli da ti pomognem.” Maklejn je uzeo torbu i poveo je hodnikom ka stepeništu. Njeni koraci odjekivali su pločicama. Okrenuvši se, video je da nosi crne kožne kaubojske čizme; nije baš obučena za mesto zločina.
“Bob je rekao da je hitno. Da li je trebalo da se presvučem?”
“Ne, u redu je. Samo, nisam mislio da si tip koji voli kaubojski ples.” Maklejn oseti kako mu vrhovi ušiju crvene. “Ovuda.” Poče da se penje uz stepenice.
“Pravac spavaća soba. Volim kad je muškarac direktan.” Ema je bacila pogled na njegov krevet. “Doduše, malo je uzan za moj ukus.” U kupatilu, Mrzovoljni Bob je otvorio paket i zbunjeno se zapiljio u njegov sadržaj.
“Izgleda kao kokain, gospodine. Ne mogu da tvrdim bez opreme za testiranje, ali ako ne čuvate talk u vodokotliću, biće da je kokain. Ovo vredi silan novac. Desetine hiljada funti. Ko bi bacio toliko novca samo da bi vam smestio?”
“Otvoren sam za predloge, ali cenim da je reč o osobi koja može da priušti skupo adaptiranje skladišta u Litu.”
“Imate pravo. Moraćemo da otkrijemo odakle je ovo došlo, što znači da će neko morati negde da ga pronađe.”
“Ne nužno”, reče Ema. “Mislim da ću moći da testiram uzorak bez prijavljivanja. Neki radnici u laboratoriji su mi i više nego dužni, te mislim da ćemo moći da test zavedemo kao kalibraciju.”
“Učinila bi to za mene?” Iako je bio zahvalan, Maklejnu baš i nije bilo jasno zbog čega je stala na njegovu stranu.
“Naravno. Ali nije besplatno.”
“Imaš li štogod na umu?” Spustio je pogled na paket kraj vodokotlića. Neke stvari ne bi učinio. Ni po cenu svog posla. Ni po cenu svoje slobode. Isprativši njegov pogled, Ema se nasmejala.
“Mislila sam na večeru.”
Maklejnu je toliko laknulo što ne želi drogu, da mu je trebalo nekoliko trenutaka da shvati šta je zaista tražila. Kraj njega, Bob se prigušeno zakikotao, dok je Makbrajdu očito bilo neprijatno. Verovatno nije ovako zamišljao posao detektiva.
“U redu, ali ne večeras, nažalost. Osim ako picu i pivo u društvu ove dvojice ne računaš kao večeru.”
“To nikako ne računam u večeru.”
“Nisam ni mislio.”
Bila je prošla ponoć kada su završili s detaljnim pretraživanjem kuće. Ne zadovoljivši se skrivanjem kokaina u vodokotliću, Maklejnov tajanstveni dobrotvor je takođe sakrio i jednu vreću s novcem u aparat za vodu na tavanu; stare dvadesetice i desetice u vrednosti od nekoliko hiljada funti u neobeleženom vodootpornom paketu.
Ema je otkrila pet delimičnih otisaka, uglavnom oko zadnjih vrata i u kupatilu. Jednu obećavajuću mrlju skinuli su i s uglačanog belog prostora oko vrata tavana, blizu jedne glave eksera u zidu, koja je možda pocepala kakvu gumenu rukavicu. Izgledalo je kao da je neko pokušao da je obriše oštrom krpom, što je pobudilo sumnje. Osim toga, kuća je bila puna otisaka, uglavnom Maklejnovih.
“U kući postoji alarm, zar ne?”, upitala je Ema Berd dok su sedeli za kuhinjskim stolom i jeli picu, ispijajući poslednje boce piva iz podruma. Poput svega ostalog u kući, rok im je istekao pre osamnaest meseci, ali niko nije mario.
“Da, ali nisam siguran da je dobar. Kako sam čuo, u Pensteminu je zbrka, pokušavaju da shvate šta je Makridi učinio njihovom sistemu. Počinjem da žalim što sam baš ja uhvatio tog skota.”
Mrzovoljni Bob se zavalio u stolici i duboko uzdahnuo. “Misliš da te toliko mrzi da bi ti priredio sve ovo? Pobogu, on nije siromašan, ali ovo je malo previše, zar ne?”
“Da li ti neko drugi pada na pamet?”
Tišina koja je zavladala za stolom bila je dovoljan odgovor.
“Uporediću one delimične otiske s njegovim odmah ujutru.” Ema pogleda na sat. “To jest danas. Morala bih da krenem.” Odgurnula je stolicu i ustala. Maklejn je isprati do vrata.
“Hvala ti za ovo, Ema. Znam da rizikuješ time što si mi pomogla.”
“Vala baš. Ali poznajem kokainske ovisnike – nisi taj tip. Što se novca tiče, imaš ovu kućerinu, šta će ti?”
“Da, nadam se da to nikom drugom neću morati da dokazujem. Siguran sam da razumeš koliko bi nezgodno bilo da se ovo pročuje. Za sve nas.” Osmehula se i oko očiju joj se pojaviše sitne bore. “Ne brini, neću ni zucnuti. Ali duguješ mi večeru, očekujem svece.”
Dok je odlazila, Mrzovoljni Bob i Makbrajd mu se pridružiše na pragu. “Oprezno s njom”, reče Bob. “Svašta se priča o njoj.”
“Ti si je doveo ovamo”, poče Maklejn, ali potom ugleda sve veći smešak na Bobovom licu. “Hajde, idite kući.”
Posmatrao je kako odlaze u noć, nakon čega se vratio u kuhinju. Kokain i novac bili su na stolu, zajedno s preostalim komadima pice. Jedno će valjati i hladno, za doručak, ali problem je ono drugo. Maklejn pogleda na sat na kuhinjskom zidu; kasno je, ali ne previše. Ne za ovo. Uostalom, čemu služe prijatelji ako čovek ne može da ih probudi u sitne sate?
Tri puta je zvonilo pre nego što se javio. Fil je zvučao pomalo zadihano; Maklejn ne želi da nagađa, imajući u vidu legendaran prezir koji njegov bivši cimer ima prema vežbanju.
“File. Oprosti što zovem ovako kasno. Treba mi jedna usluga.” Maklejn je u ruci držao paket kokaina obmotan plastičnom folijom. “Da li bih mogao da pozajmim peć iz tvoje moderne laboratorije?”


Kada su se sreli na zadnjem ulazu u laboratorijski kompleks, Maklejna je začudilo što je s Filom zatekao i Rejčel. Nesumnjivo je bila prisutna kada je pozvao svog prijatelja, ali nije bilo potrebe da pođe s njim, zar ne? U ovo doba bilo bi joj udobnije da je ušuškana u krevetu, makar i sama.
“Hvala ti za ovo, File.” Maklejn podiže vreću. Iznenadilo ga je koliko su kilogram kokaina i pedeset hiljada funti u neobeleženim novčanicama zapravo teški. Pogotovo kada ih nosite ulicama u sitne sate. Isprva je pomislio da pozove taksi, ali je zaključio da je bolje imati što manje svedoka. “Ne znam o čemu se radi”, reče Fil. “Ubi nas neizvesnost, Toni.”
“Da, znam. Možemo li unutra?” On klimnu glavom ka vratima, želeći da se što pre udalji od sveprisutnog pogleda sigurnosnih kamera.
“Da, naravno.” Fil ukuca kod na tastaturi kraj vrata koja se otvoriše. Unutra, laboratorijska skladišta behu u polumraku. U tišini su se popeli uz stepenice, nakon čega su, prošavši kroz prostoriju ispunjenu skupocenom opremom, koja je zujala, konačno ušli u Filovu kancelariju. Maklejn se donekle opustio tek kada su se vrata za njima zatvorila. Spustio je torbu na sto i ispričao im čitavu priču.
“Ovaj, zar ne bi trebalo da prijaviš ovo policiji?”, prekinu Rejčel neugodnu tišinu koja je zavladala.
“U najboljem slučaju bi me suspendovali na šest meseci, dok ne provere sve u vezi sa mnom. Čak i kada ne bi pronašli ništa nepovoljno, do kraja karijere bih ostao upamćen kao pandur s kilogramom kokaina i pedeset soma u steku.”
“Nije valjda toliko strašno?”, upita Fil.
“Ne znaš ti pandure, File. Ovo obavezno završi u dosijeu, kakav god bio ishod. Nešto bi mi pronašli, iako nikakvih tajni nemam. Ako su ovo ostavili u bakinoj kući, u mom stanu će biti nešto drugo. Verovatno ima sijaset doušnika spremnih da troše svačije vreme tvrdeći da sam činio svakakve stvari, koje bi se naposletku ispostavile netačnim.”
“Ali... zbog čega?” Rejčel se odmaknu od zida, otvori torbu i podiže svežanj novca.
“Nemam pojma.” Maklejn slegnu ramenima, pomalo teatralno. “Mora da sam nekog opasno iznervirao.”
“Dakle, hoćeš da spališ sve ovo?”, upita Fil. “Želiš da spališ pedeset hiljada funti kojima se ne može ući u trag?”
“Želim da uništim drogu. To svakako. Voleo bih da se rešim i novca. Iskreno, nemam pojma da li je ukraden. Samo znam da nije obeležen.”
“Šteta. Mislim, šta ako mu se zaista ne može ući u trag? Ako ga nikada ne bi pronašli, onaj ko ga je podmetnuo zaista bi popizdeo.”
Maklejn pogleda novac koji je Rejčel držala. Došao je ovamo da sve uništi; novac mu nije potreban. S druge strane, možda bi mogao da se iskoristi u dobre svrhe; bilo bi neke ironije u tome, kada bi uspeo da se izvuče.
“U redu, daj mi svežanj.” Novac je bio čvrsto umotan. Još uvek je bilo sivkaste prašine na mestima gde je Ema tražila otiske. Pažljivo je skinuo foliju i uzeo prvi svežanj zalepljen papirom. “Rejčel, možeš li da zapišeš nekoliko serijskih brojeva koje ću pročitati?”
Prošlo je deset minuta kada je Maklejn zaključio da ima dovoljno. Nasumice je izvukao novčanice kako bi proverio da li je reč o falsifikatima, nakon čega je ponovo zamotao svežanj i pružio ga Filu. Rejčel mu pruži papir sa serijskim brojevima.
“Proveriću što pre da li su kradene i prave. Do tada, niko ne sme ni da ih pipne. Sakrij ih negde gde ih niko neće pronaći. Poslednje što želite jeste da vas uhvate sa sumnjivim novcem. Ako se ispostavi da je čist, platite njime svoje venčanje.”
“Zar ga ne želiš?”, upita Fil.
“Ne baš, ne. Uzgred, čestitam!”
“Molim?”
“Na veridbi. Primetio sam da se niste usprotivili kada sam pomenuo vaše venčanje.”
“File, dogovorili smo se da nećemo nikome reći dok ne doktoriram!” Rejčel pocrvene i lupnu ga po ramenu.
“Ne brini, Rejčel. Neću zucnuti dok zvanično ne objavite veridbu.” Maklejn se naceri, osetivši se veselo prvi put za dvadeset četiri sata. “A sada, da spalimo drogu.”

38

Zora je već neko vreme bojila nebo u sivo kada je Maklejn ušao na prednja vrata zgrade u Njuingtonu. Oči mu behu suve od nedostatka sna, zbog čega je bio iscrpljen i razdražljiv. Spaljivanje kilograma kokaina, pa makar i u peći za bezbedno uklanjanje opasnog otpada, trajalo je iznenađujuće dugo. A kako je morao da pronađe i mesto na kome će sakriti novac dok ga ne proveri, nije ni oka sklopio. Nadao se da će ga šetnja gradom razbuditi, ali samo je pogoršala stvar.
“Da li vas je prijatelj pronašao na kraju?”
Prenuvši se, Maklejn se okrenu i ugleda staru gospođu Makačon kraj odškrinutih vrata u dnu kamenih stepenica. Nije mu bilo do tračarenja o stanarima – sve što je želeo jeste da se okupa i da, ako uspe, odrema dva sata pre nego što krene na posao. Automatski se osmehnuo, klimnuo glavom i s grižom savesti krenuo uz stepenice. Tek tada je shvatio šta je rekla. “Moj prijatelj?”
“Preksinoć, mislim. Bilo je baš kasno, ali vi policajci stalno odlazite i dolazite u sitne sate.”
Preksinoć. One noći kada je neko podmetnuo dokaze u kući njegove bake. Nedugo pošto je Fergus Makridi pušten uz kauciju. Nedugo pošto je Džonas Karsters ubijen.
“Da li ste pričali s njim, gospođo Makačon? Da li vam se predstavio?”
“Ne, dušo. Sedela sam u predsoblju i štrikala. Znate kako je kad čovek ostari. San je za mlade. Ne znam koliko je sati bilo, ali mora da je prošla ponoć, jer autobusa odavno nije bilo. Utom je taj mladić prišao i pozvonio.”
“Kako znate da je zvonio kod mene?”
“Pa svako zvono ima drugačiji zvuk. Bilo kako bilo, krenuo je pravo ka stepeništu. To mi je bilo čudno, jer nisam čula da ste otvorili vrata. Potom sam se setila kako ih studenti odškrinu kad krenu u pab. Ali oni su se već bili vratili. Sigurna sam da su ih lepo zatvorili. Ali ne znam više ni sama.”
“Da li se dugo zadržao?”
“Ne. Bio je na pola stepeništa kada je jedan student izašao i počeo da viče na njega. Znate kakvi su kad popiju.”
Zna. Koliko je samo puta morao da podseća galamdžije u zgradi da na poslednjem spratu stanuje policajac koji ne voli da mu remete san.
“Pojurio je niz stepenice. Mislim da me nije ni primetio, toliko je bio brz. Prepala sam se.”
Maklejn pogleda staricu. Živi u stanu u prizemlju otkako se doselio. Verovatno je tu provela čitav život. Nikada nije upoznao gospodina Makačona, ali pretpostavlja da je odavno umro. Istina, ne zna ništa o njoj, osim da je stara, da voli da zna šta se događa u zgradi i da je sve lošijeg zdravlja.
“Ne brinite, gospođo M”, reče, pokušavajući da je umiri. “Važno je samo da je neko došao juče, u ranim jutarnjim časovima. To želite da mi kažete?”
Starica klimnu glavom.
“Da li ste ga videli? Da li ste mu videli lice?”
Starica ponovo klimnu glavom.
“Da li biste ga prepoznali na fotografiji?”
Gospođa Makačon zastade. Obično vesela i pozitivna, sada je izgledala zabrinuto.
“Nisam sigurna da bih mogla toliko dugo da budem van kuće. Mačke...”
Maklejn je znao da su mačke savršeno sposobne da se brinu o sebi, ali je oćutao.
“Možda bih mogao da vam donesem fotografije, gospođo M. Mnogo biste mi pomogli ako biste identifikovali tog čoveka.”
“Ne mogu da ti dopustim da ponovo privedeš Makridija bez konkretne optužnice.”
Maklejn je stajao ispred kancelarije Džejn Makintajer, ne usuđujući se da se približi. Stigavši u kancelariju, prvo što je uradio bilo je da od dežurnog narednika zatraži da privede Makridija na razgovor. Verovatno nije trebalo da viče na Pita kada je odbio. Na kraju krajeva, on samo izvršava naređenja.
“Ukrao je manžetnu Bertija Farkvara. Moram da saznam da li je još nešto odneo odande.”
“Ne, Toni. Ne moraš.” Makintajerova ostade za svojim stolom. Iritantno mirna i trezvena, prokleta bila. “Znaš odakle mu. Uostalom, koliko razumem, identifikovao si i osobu kojoj je manžetna pripadala. Svaka čast za posetu juveliru.”
“Motao se oko mog stana.”
“To ne znaš. Sve što imaš je tvrdnja jedne zbunjene starice da je neko Makridi ili neko drugi – došao da te traži.”
“Ali moram...” Mora da ga pita da li je podmetnuo kilogram kokaina u kući njegove bake. Šta je još ostavio u njegovom stanu, što nije uspeo da pronađe?
“Moraš da ga ostaviš na miru, eto šta moraš.” Makintajerova izvadi naočare za čitanje i protrlja nos. Možda se ni ona nije naspavala. “Imamo sve potrebne dokaze. Uhvatili smo ga na delu, s hrpom ukradene robe u njegovoj kući. Ali već je podneo zvaničnu žalbu protiv tebe zbog upotrebe neprimerene sile. A njegov advokat proverava i proceduru za dobijanje naloga za pretres.”
“On...” Maklejn uskoči sebi u usta. “Šta?”
“Ako mu prođe makar jedna tužba, slučaj će nam biti na klimavim nogama. Sudija bi mogao da odluči da je reč o primanju ukradene robe. Koliko ga ja poznajem, dobio bi uslovnu kaznu.”
“Ali ne može to da učini. To malo govno je provalilo u kuću moje bake.”
“Znam, Toni. Da je po mome, bio bi u pritvoru do suđenja. Međutim, on ne samo da ima novca za najbolje advokate, već i dobre veze. Ne bi verovao odakle me sve pritiskaju.”
“Neće se izvući! Nećeš valjda pristati na nagodbu?”
Makintajerova se iskezi. “Ni pod razno. Ne volim da mi govore šta da radim. Ali ne mogu da ti dozvolim da gaziš preko leševa samo zato što te je Makridi iznervirao. To je upravo ono što želi i neću mu pružiti to zadovoljstvo.”
“Ali...”
“Nema ali, Toni. To više i nije tvoj slučaj. Ti si žrtva, za ime sveta. Ne smeš se uplesti. Vrati se drugim slučajevima. Nisi čak ni posetio onu gataru koju sam ti pomenula, zar ne?”
Sranje! Najgore od svega – u pravu je. Savršeno je svestan da nije trebalo da ispita Makridija. Trebalo je da prepusti slučaj nekome sa strane.”
“Samo mi recite da nećete predati slučaj Dugidu.” Zvučalo je jadno, kao maliciozno kukanje.
“Zapravo, mislim da je Bob Lerd bolji izbor.” Makintajerova gurnu naočare na nos i šmrknu. “Ti mu to prenesi.”


Maklejn je na putu ka istražnoj sobi sreo pripravnicu Kid. Imala je hrpu registratora u rukama i strepnju u pogledu. Išla je prema istražnoj sobi iz koje su nedavno ispraznili sva dokumenta u vezi sa istragom Barnabija Smajda. Sada je ponovo užurbano pune, dok se glavni inspektor Čarls Dugid još jednom sprema da svojski zajebe stvar.
“Da pogodim – Dagvud je dobio sve raspoloživo osoblje?”
Kidova neraspoloženo klimnu glavom. “Pritiskaju odozgo.”
“Uvek pritiskaju odozgo.” Ali to se i očekuje za nekoga poput Karstersa. Isto važi i za Smajda. Važni ljudi imaju važne prijatelje. Šteta što mali ljudi ne mogu da računaju na takvu podršku. Poput nesretne devojke koja je, za potrebe nekakvog bolesnog rituala, unakažena u podrumu bogatih i uticajnih ljudi.
“Obučena si za korišćenje foto-robota?”, upita Maklejn, prisećajući se njihovog ranijeg razgovora.
“Ovaj, da”, nevoljno potvrdi Kidova.
“Šta kažeš za malo detektivskog posla? Čujem da spremaš ispite.” Makintajerova mu neće dopustiti da ispita Makridija bez valjanog povoda. A zar ima boljeg povoda nego da dokaže da je Makridi njuškao oko njegovog stana samo nekoliko sati nakon što je pušten uz kauciju.
“Malo sam zauzeta, gospodine.” Kidova smrknuto podiže registratore.
“Ne brini. Rešiću sve s Dagvudom. Uostalom, treba da obavim još neke stvari. Stoga bi bilo dobro kada bi uspela da nabaviš laptop sa softverom za foto-identifikaciju. Ubaci i poneku fotografiju Makridija od pre neko veče. Nabaviću nam automobil.”
“Ja...”
“Znam da mi je načelnica zabranila da ga uznemiravam.” Gospode, da li je rekla svima u stanici? Da li zaista misli da je toliko nepromišljen? “Nećemo mu ni prići. Veruj mi.”

39

Na vratima je pisalo GLEDANJE U DLAN, TAROT, PRORICANJE SUDBINE. Maklejn je smatrao da je ovo mesto paravan za nešto drugo, prostituciju najverovatnije, ali to je adresa koju mu je Makintajerova dala. Raspitao se i ljudi su mu rekli da je madam Rouz oličenje poštenja – radi upravo ono što kaže da radi. Sve ostalo je laž, razume se; udovoljavanje lakovernima. U Edinburgu ne postoji veliko tržište za ovakva preduzeća, ali dovoljno ljudi veruje da jedna preduzimljiva duša može da zaradi koju paru.
“Zbog čega smo ovde, gospodine?” Detektiv Makbrajd je izvukao kraću slamku i pravio mu je društvo na ovom slučaju – jednom od mnogih kojima se ne nazire kraj. Mrzovoljni Bob dobio je još zabavnije zaduženje da identifikuje samoubicu sa stanice Vejverli – i to dok prikuplja dokaze protiv Fergusa Makridija za javnog tužioca. Povrh svega, u toku je i istraga o mogućem odavanju informacija s mesta zločina, koje je očito dovelo do uznemirujućih podudarnosti između ubistava Džonasa Karstersa i Barnabija Smajda. Naravno, tu je i ubijena devojka. Sve u rok službe.
“Došli smo da saznamo nešto o žrtvovanju ljudi i demonskim obredima. Madam Rouz je navodno stručnjak za natprirodno. Gatanje je samo paravan. Tako sam barem čuo.” Otvorivši vrata, Maklejn se našao u uzanom hodniku sa stepeništem. Sa izlizanog tepiha, ne toliko ukrašenog šarama koliko flekama, širio se miris plesni i ulja za prženje; neobičan miris beznađa. Na spratu, kroz nekada sjajnu zavesu od perli, koja je s vremenom izbledela od masnoće i otpale kože, prošli su u sobicu koja se nije mogla nazvati ni prijavnicom, iako je očajnički pokušavala da bude budoar. Hodnik i stepenice prekrivao je isti tepih, šireći fleke poput pečuraka. Na nekim mestima počele su da kolonizuju zid, takmičeći se s groznim tapetama ukrašenim pahuljama i jeftinim reprodukcijama tobože orijentalnih i mističnih scena. Podigavši pogled, Maklejn se nije iznenadio kada je i na plafonu video iste fleke. Sve to je dodatno pogoršavala vrućina, dok su kuhinjski mirisi i memla terali čoveka da diše na usta. I ljudi ovde dolaze svojevoljno?
Duž spoljašnjeg zida, ispod jedinog prozora u sobi, prostirao se jedan niski kauč. Verovatno ne bi bilo pametno da sedne. Dve škripave drvene stolice nalazile su se pored niskog stola prekrivenog bajatim izdanjima TV vodiča i mesečnika Tarot. Preko puta stepeništa, neko ko očito nije vičan majstorisanju sklepao je uzani pult iza kojeg su se nalazila zatvorena vrata. Na izgužvanom papiru na zidu behu prikazane cene ponuđenih usluga. Deset funti obično gledanje u dlan, dvadeset karte. Zaluđenici bi možda pljunuli i preko sto funti za nešto što se zove sveobuhvatna karmička vežba.
“Oh! Baš pomislih kako sam osetila nešto u etru. Sjajno!” Dubok i hrapav glas, posledica preteranog uživanja u cigaretama i viskiju. Reči se začuše i pre nego što je Maklejn shvatio da su se vrata otvorila. Jedna ogromna žena ulete unutra, prepolovivši prijavnicu svojim prisustvom. Na sebi je imala crveni plišani šator, koji beše obmotan oko njenog tela poput zavoja oko debele mumije. Šake joj behu poput umornih, zlatom optočenih ružičastih balona; mesnati prsti s jeftinim kitnjastim prstenjem i lak za nokte tek nešto svetlije nijanse od njene haljine.
“Jednostavno moram da vam pogledam dlanove.” Zgrabivši Maklejnove šake iznenađujućom brzinom, Madam Rouz okrenu jedan dlan, nežno prelazeći preko linija. Uzalud je pokušao da se izvuče iz njenog čeličnog stiska.
“Tako mlad, a tako tragičan život. Pritom, toliko toga tek sledi. Jadničak. Šta je ovo?” Iznenada ga je pustila, podjednako brzo kao kada je zgrabila. Teatralno je zakoračila unazad i prinela ruku svojim velikim grudima, dopirući dugačkim prstima sve do svog žilavog vrata. “Predodređeni ste za velike stvari! Velike stvari! Užasne stvari!”
“Manite se te predstave.” Maklejn pokaza legitimaciju. “Ne zanima me ovaj hokus-pokus.”
“Uveravam vas, inspektore, nije to nikakav hokus-pokus. Osetila sam auru čim ste ušli.”
“Znate li onda zbog čega smo došli?”, upita Makbrajd pretekavši Maklejna.
“Naravno, naravno. Zanimaju vas ritualna ubistva. Grozota! Nikada ne pali, koliko ja znam, ali može da probudi đavola u ljudima brže nego alkohol. Ako me razumete.”
“Kako ste to...”, Makbrajd reče otvorenih usta.
Madam Rouz šmrknu i nasmeja se krajnje neženstveno. “Duhovi mi se obraćaju, naredniče. A i Džejn Makintajer, s vremena na vreme.”
“Nemam ni vremena ni strpljenja za ovo.” Maklejn ugura legitimaciju u džep. “Rečeno mi je da znate nešto o magijskim obredima. Ukoliko grešim, ne bih vam oduzimao više vremena.”
“Osetljiv si, je li?” Madam Rouz namignu Makbrajdu, koji pocrvene. Potom se okrenula ka Maklejnu. “Hajdemo u kancelariju. Ionako nema mušterija.”
Ispostavilo se da je kancelarija prostrana soba u dnu zgrade, s jednim visokim prozorom koji gleda na sivo dvorište ispunjeno vešom, koji se sušio na labavim žicama. Kontrast s recepcijom kroz koju su prošli nije mogao biti izraženiji. Dok su preostale otrcane prostorije bile ispunjene kitnjastim tricama koje gatare obično skupljaju, neki predmeti u sobi izgledali su autentično i uznemirujuće.
Sva četiri zida behu prekrivena policama sa starim i modernim knjigama, nasumično natrpanim sve do plafona. Na dvema policama s obe strane starinskog stola stajale su staklene posude u kojima su se nalazile jedna divlja mačka i sova. Obe životinje prošle su kroz ruke stručnjaka za preparaciju, koji ih je ovekovečio u pozama u kojima vrebaju svoj plen. Na nekakvom tamnom drvenom postolju na stolu nalazilo se nešto nalik na sasušenu ljudsku šaku, pretvorenu u držač za knjige. Bilo je i drugih predmeta koji vrebaju iz mračnih ćoškova. Ipak, kada se čovek malo bolje zagleda u ove tobože zlokobne predmete, shvati da je reč o sasvim običnim stvarima: naizgled mračni ubica postane stalak za kaput, s cilindrom i kišobranom; vešto skriveni ogrtač na naslonu kožne fotelje, koju su izjeli moljci, bila je lisica. Maklejn trepnu i ogrtač mu uzvrati, nakon čega je zevnuo, istegao se i skočio na pod. Nije lisica, već mačka. Mršavo stvorenje s repom poput velikog upitnika, koje je obazrivo prišlo da ispita uljeze.
“Dakle, inspektore Maklejne. Zanima vas žrtvovanje, zbog čega ljudi to rade i tako to?” Madam Rouz iz svog dekoltea izvadi cvikere na srebrnom lančiću i gurnu ih na nos.
“Otprilike. Interesuje me jedan konkretan obred. Pretpostavljamo da je nekoliko osoba umešano.”
“Pa obično je tako. U suprotnom je samo reč o ljudima koji traže pažnju.”
“Zapravo, želeo sam da kažem da imamo nekoliko ubica. Šestoro, najverovatnije.” Maklejn ispriča u kratkim crtama šta su pronašli u zazidanom podrumu, odajući što manje detalja.
“Šestoro?” Madam Rouz se nagnu. “To je... neobično. Takvi rituali uglavnom ne uključuju mnogo ljudi. Najčešće dvoje, računajući i žrtvu. Ljudi koji se bave ritualnim ubistvima nisu baš društveni, ako me razumete.”
“Zbog čega to čine?”, upita Makbrajd. Maklejn je pokušao da sakrije da je iznerviran. Na kraju krajeva, nije zabranio Makbrajdu da postavlja pitanja.
“Ispravno pitanje, mladiću”, reče Madam Rouz. “Neki tvrde da time pokušavaju da nadomeste ispraznost svog svakodnevnog života. Drugi tvrde da je to posledica trauma iz detinjstva, obično nasilja počinjenog od strane članova porodice, usled kojeg pojedinac poistovećuje pažnju s ljubavlju. Mnogi imaju strogo religiozan odgoj, u kojem dete nije pošteđeno šibe. Obredi su im veoma važni. Ako mene pitate, rade to zbog toga što su ćaknuti.”
“Vi, dakle, ne verujete da to ima efekta?”
“Naravno da verujem. I tih šestoro luđaka je verovalo. Morali su, inače ne bi ubili devojku. Bar je jedan nesumnjivo verovao i opčinio ostale.”
“Mislite da je to moguće? Da su ljudi u stanju da ubiju samo zato što im je neko tako rekao.”
“Naravno. Pod uslovom da je vođa dovoljno harizmatičan. Pogledajte Vako, Džonstaun, Al Kaidu. Većina pripadnika kultova i sekti ne veruje u ono što im naturaju. Jedino što žele je da nekog prate. Tako je lakše.” Dobro. Ovo nije očekivao. “Ovaj obred, dakle, nije ni po čemu poseban. Može biti da je reč o nekakvom običnom luđaku koji je poverovao da je bog.”
“Nisam to rekla, inspektore.” Madam Rouz poseže za knjigom koju je, naizgled nedavno, prenela s police na sto. Otvorila je obeleženu stanicu. “Šest organa, šest predmeta, šest imena. Poređani oko tela. Recite mi, da li je bilo obeležja na podu? Zaštitni krug možda?”
Okrenula je knjigu i pokazala stranicu Maklejnu. Grub crno-beli crtež u srednjovekovnom maniru, koji prikazuje položenu ženu raširenih nogu i ruku. Na torzu ima rasekotinu ispunjenu jedino crnim mastilom. Okružena je ispreplitanom puzavicom, vezanom u čvorove na njenim šakama, stopalima, na glavi, između nogu. Ispod slike beše ispisano Opus diaboli. Maklejn privuče knjigu, ali je madam Rouz otrgnu od njega.
“Sedamnaesti vek. Vredi verovatno više nego što vaš detektiv zaradi za godinu dana.”
“Gde ste je pronašli?”, upita Maklejn.
“Zanimljiv izbor reči, inspektore.” Madam Rouz pažljivo pređe prstom preko stranice. “Kupila sam je od jednog trgovca starim knjigama na Kraljevskoj milji. Pre mnogo godina. Mislim da je nju, kao i nekoliko drugih, nabavio u kući pokojnog Alberta Farkvara. Kako sam čula, Berti Farkvar je bio pravi zaljubljenik u natprirodno.”
Još jedan komadić slagalice. “Koja je svrha obreda?”
“E, sad postaje zanimljivo.” Madam Rouz je pažljivo okrenula stranicu i vratila mu knjigu. Sada je novo poglavlje bilo pred Maklejnom i zbunilo ga elegantno ukrašenim početnim slovom. Potom je primetio krzavu ivicu odavno iščupane stranice.
“Ako vas zanima, takva je bila kada sam je kupila.” Madam Rouz uze knjigu, pažljivo je zaklopi i položi na sto, pogladivši koricu kao da je reč o kakvom poslušnom ljubimcu. “Dvadeset godina već tragam za drugim primerkom.”
“Dakle, nemate predstavu šta to...” Maklejn mahnu u pravcu knjige i jezivog crteža koji mu je pokazala. “Šta to predstavlja.”
“Opus diaboli, inspektore! Đavolja rabota!”
Tek kada je kročio na ulicu, Maklejn je shvatio koliko je bilo hladno u kancelariji madam Rouz. Možda zbog toga što se nalazi na severnoj strani zgrade; ali ima tu još nečega. Kao da ta soba živi u sopstvenoj dimenziji. Osvrnuo se na ulazna vrata. Tamo je i dalje pisalo GLEDANJE U DLAN, TAROT, PRORICANJE SUDBINE. Fasada je i dalje bila prljava, a prozori propadali zbog nedostatka farbe. Odmahnuo je glavom, ali prošli su ga trnci dok se prilagođavao na sunčeve zrake.
“Malo je čudna”, izreče glasno detektiv Makbrajd očiglednu činjenicu. “I te kako.” Maklejn je zavukao ruke u džepove, idući nazad ka stanici. “Ali mislim da je poštenije reći – čudan.”
“Čudan?” Makbrajd načini tri koraka. Možda četiri. Potom se okrenu ka Maklejnu. “Želite da kažete da je ona... Da je on...”
“Retko koja žena ima takvu Adamovu jabučicu, Stjuarte. I onolike šake. Kladim se da su one grudi umeci.”
“Dakle, madam Rouz je šarlatan. Na više načina.”
“Ne bih ja previše kritikovao gatanje. Ako mene pitaš, svi koji su spremni da plate za gledanje u dlan i zaslužuju da ih opelješe. Uostalom, ona... on nam je pomogao.”
Makbrajd je u naručju nosio kutiju u koju je Madam Rouz smestila knjigu. Kad je Maklejn zatražio da je ponese kao dokaz, insistirala je – insistirao – da dobije račun. Iako je petocifrena suma koju je pomenula najverovatnije preterana, detektiv nije bio spreman da rizikuje.
“Već imamo manžetnu”, reče. “Da li nam je zaista potrebna knjiga? Znamo da je Berti Farkvar ubica.”
“Uvek je dobro imati potvrdu.” Uostalom, ima nečeg u toj knjizi. Želeo je detaljnije da je prouči, uprkos tome što glavna stranica nedostaje. “Jedno mi nije jasno, gospodine.”
“Samo jedno?”
“Pa, da.” Makbrajd zastade, zbunjen. “Ova knjiga. Madam Rouz. Ona... on, kakogod, držao ju je na stolu. Čak je i stranica bila obeležena.”
“Primetio sam.”
“Ali kako je znala šta nas zanima?”

40

“Ovo liči na njega. Mada, možda je malo tamniji. Ne, ipak je ova. Ili možda ova?”
Maklejn nikada ranije nije bio u jazbini gospođe Makačon, iako već petnaest godina živi u istoj zgradi. Ništa ga u toj sobi nije iznenadilo; upravo ju je tako i zamišljao. Istina, raspored dnevne sobe liči na njegovu, tri sprata iznad, međutim, tu prestaje svaka sličnost. Svuda unaokolo bile su drangulije, uglavnom viktorijanske kutije za čokoladu i slično. Sama količina stvari činila je sobu manjom nego što zapravo jeste. A da ne pominjemo mačke. Posle desete je prestao da broji, nije bio siguran da li je neku računao dvaput. Gledale su ga sa polica, stolica, uvrtale su se između nogu, ne dozvoljavajući mu da mrdne. Sedenje nije dolazilo u obzir.
“Ne znam, dušo. Svi su nekako tmurni, zar ne? Zar nemaš nekoga s osmehom? Momak kog sam videla imao je širok osmeh.”
Pripravnica Kid sedela je kraj starice na kauču koji je, najverovatnije, stariji od obe. Naslon je bio prevučen tankom čipkanom navlakom, a slična navlaka prekrivala je i dve fotelje, koje su zauzele sumnjičave oči i nemirni mačji brkovi. Da nije mačaka, soba bi zapravo bila uredna. Uredna, ali pretrpana. Iznenađujuće, osećala se jedino na lak za drvo i starost. Doduše, imajući u vidu smrad ispred ulaza u zgradu, gospođa Makačon je očigledno dresirala mačke da po potrebi izlaze napolje.
“Ovaj. Mislim da je on.” Starica je kroz zaobljene naočare gledala u laptop koji je Kidova ponela sa sobom. Na njemu se nalazila baza fotografija kriminalaca, kao i softver za foto-identifikaciju. Do sada su samo pregledali fotografije iz baze, gde je bila i strateški ubačena Makridijeva, pokušavajući da ne zaborave da izbegnu čaj. Maklejn je video kako je čaj napravljen kada su stigli. Po jedna kesica za svakoga i jedna za džezvu, kako reče gospođa Makačon. Šteta što u džezvu stanu tek dve šolje vode.
“Da. Sigurna sam. Imao je te čudne oči. Suviše približene. Izgledao je pomalo tupavo.”
Osmehnuvši se zbog reči koju je upotrebila gospođa Makačon, Maklejn se približi računani, ne bi li se i sam uverio. Kidova ga okrenu, s pobedničkim izrazom na licu.
“On je”, reče. Međutim, Maklejnu nije moralo ni da se kaže. S ekrana ga je gledalo lice koje je i želeo da vidi. Fergus Makridi.
“Moramo natrag u stanicu. Želim da Makridija uhapse što pre. Taj mali smrad se ovoga puta neće izvući uz kauciju.”
Hodali su ka Plezansu na putu prema centru grada. Izlazak iz stana gospođe Makačon potrajao je duže nego što je Maklejn želeo. Sve vreme je zamišljao Fergusa Makridija kako u svom BMW-u beži negde gde ima previše sunca i premalo volje za izručenje osuđenih zločinaca.
“Želite da pozovem stanicu?” Pripravnica Kid pokušavala je da prebaci torbu za laptop preko ramena ne bi li dohvatila svoju radio-vezu. Maklejn zastade i okrenu se ka njoj.
“Dodaj mi to. Ne, laptop. Nemam pojma kako se to drugo koristi.” Uzeo je torbu i prebacio je preko ramena. Kidova izvadi radio-vezu, pritisnu nekoliko dugmadi i prisloni je ušima.
“Da, centrala? Ovde 2-3-9... Gospode! Pazite!”
Odigralo se toliko brzo da nije imao vremena ni da pojmi šta ga je snašlo. Pustivši radio-vezu, Kidova se bacila na Maklejna i oborila ga postrance udarcem ramenom u stomak. Pao je unazad, saplevši se o kamene stepenice koje vode ka otvorenom ulazu u zgradu. Kolena su ga izdala dok je mlatarao rukama, uzalud pokušavajući da ostane na nogama. Udario je u pločice takvom silinom da je ostao bez vazduha. Čuo je i kako mu je kičma kvrcnula. Pre nego što je uspeo da izgovori “Šta?”, dobio je odgovor.
Beli kombi izleteo je na pločnik, poslavši jednu kantu na kolovoz. Kidova mu se našla pravo na putu. Nekoliko trenutaka, koji su se činili kao čitava večnost, stajala je tu pognuta, pokušavajući da ne izgubi ravnotežu, ne toliko prestravljenog koliko zapanjenog pogleda. Potom ju je kombi udario i poslao u vazduh poput odbačene dečje lutke. Tek tada je Maklejn čuo grmljavinu izmučenog motora u punom gasu, udarac tela o zemlju i lomljavu stakla. Škripu guma.
Boreći se da dođe do vazduha, naterao je sebe da se pridigne i izađe iz ulaza koji ga je štitio. Kombi je ponovo izbio na ulicu, vijugajući između automobila poput pijanog boksera. Nije uspeo da vidi broj registracije. Nakon nekoliko sekundi zašao je iza ćoška, u pravcu Holirud parka.
Pripravnica Kid ležala je dvadesetak metara od ulaza, okrutno izvijena. Tražeći radio-vezu, Maklejn ugleda komadiće elektronike rasute po ulici. Njegov telefon bio je isključen. Zašto, koji kurac, ne može da se napuni? Izvadio je svoju legitimaciju i pritrčao najbližem automobilu, udarajući rukama po haubi.
“Imaš li telefon?”
Prestravljeni vozač pokaza na predmet zakačen za šoferšajbnu.
“Nisam ga koristio. Majke mi.”
“Zabole me! Daj ga ovamo!” Maklejn je zgrabio telefon pre nego što je vozač uspeo da izbaci ruku kroz prozor. Ukucao je broj stanice, ne sačekavši uvod koji je znao da će uslediti.
“Pite? Maklejn je. Stojim preko puta Plezansa. Dogodila se saobraćajka, automobil je pobegao. Udario je Kidovu. Hitno mi je potrebna jedna ambulanta. Razglasi poteru za belim kombijem nepoznatih tablica. Ima veliko ulubljenje na haubi. Verovatno i razbijenu šoferšajbnu. Poslednji put je viđen kako ide u pravcu Kanongejta i Holirudu.”
Ne ispuštajući telefon, Maklejn otrča do Kidove. Sjajna penušava krv curila je iz njenih usta i nosa. Njeni kukovi ne bi smeli da budu ovoliko iskrivljeni; noge ne sme ni da pogleda. Oči su joj pak još bile otvorene i skamenjene od šoka.
“Ostani budna, Alison! Hitna je na putu!” Uzeo je njenu rasečenu šaku ne želeći da je pomera više nego što je potrebno. Sumnjao je da će ikada opet prohodati, ako uopšte preživi narednih pet minuta.
Negde u daljini začu se zavijanje sirena.

41

Stolica od jeftine plastike bila je neudobna. Međutim, Maklejn jedva da je primetio da mu je zadnjica utrnula dok je u praznoj čekaonici piljio u oglasnu tablu i zakačene letke. Nepovezane slike dolaska u ambulantnim kolima sevale su mu pred očima. Bolničar mu se obraća, ali ga ne čuje; nežno ali odlučno odvajaju njegove ruke od pripravnice Kid; obučeni profesionalci čine šta je u njihovoj moći, stavljaju proteze na vrat, na leđa; unose u ambulantna kola tu iskrivljenu priliku, tako sitnu, tako mladu; nada se da se to putovanje u bolnicu više nikada neće ponoviti; ozbiljna lica izgovaraju ozbiljne reči poput operacija, hirurgija, kvadriplegičar. A sada, beskrajno čekanje na, nesumnjivo, užasne vesti.
Utom se začu nekakvo tiho šuškanje dok je neko sedao pored njega. Nema potrebe da se okrene, prepoznao bi taj parfem u svako doba. Mešavina papirologije, brige i pokoje kapi šanela.
“Kako je?” Načelnica Makintajer zvučala je umorno. Zna kako se oseća. “Lekarima nije jasno kako je živa stigla. Trenutno je operišu.”
“Šta se dogodilo, Toni?”
“Neko je naleteo na nas i pobegao. Namerno. A mislim da sam ja bio meta.” Eto, izgovorio je to. Pretočio je svoju paranoju u reči.
Makintajerova duboko uzdahnu i zadrža dah, kao da se pita da li da nastavi. “Jesi li siguran?”
“Siguran? Ni u šta više nisam siguran!” Maklejn protrlja suve oči. Pitao se da li bi pogrešno protumačila njegove suze. “Videla ga je. Kidova. Gurnula me je u stranu. Mogla je da spasava sebe, ali nagonski je spasla mene.”
“Ona je dobar policajac.”
Maklejn primeti kako Makintajerova nije dodala: i daleko će dogurati. Sva je prilika da će odsad gurati jedino kolica.
“Šta ste, uopšte, radili tamo?”
A sada teži deo. “Krenuli smo natrag u stanicu. Pripravnica Kid mi je pomagala u identifikovanju osobe koja je pre neko veće bila u mom stanu. Jedna komšinica primetila je da se ponaša sumnjivo.” Gospode, kako samo patetično zvuči.
“Makridi?” Iako se osetio tračak upitnog u glasu Makintajerove, Maklejn je shvatio da ne očekuje odgovor. Ipak je klimnuo glavom.
“Zbog čega onda narednik Lerd nije sprovodio istragu? Rekla sam ti, Toni. Kloni se Makridija. Igra se s tobom.”
“Pokušava da me ubije, eto šta radi!”
“Jesi li siguran u to? Zar ne misliš da je to pomalo preterano?”
Ne, jer mi je gnjida podmetnula pedeset soma i kilo kokaina, a sada prelazi na direktniji pristup, pošto nisam uradio ono što je očekivao.
“Bilo bi mi vrlo teško da mrtav svedočim protiv njega.”
“Mani se, Toni. Nije melodrama za tebe. Uostalom, prema recima dežurnog narednika, u četiri sata po podne – kada si pozvao stanicu – Makridi se nalazio na razgovoru u stanici, u društvu advokata koji je toliko prepreden da mu ni lisica nije ravna.”
“Ne bi učinio ovo lično. Platio je nekome. Kladim se da se sam ponudio da dođe na razgovor. Savršen alibi.”
Makintajerova duboko uzdahnu i položi glavu na zid.
“Ne olakšavaš mi nimalo, Toni.”
“Ne olakšavam?” Okrenuo se ka šefici koja se, ne gledajući ga, obratila praznoj čekaonici.
“Idi kući. Naspavaj se. Ovde ne možeš ništa da učiniš.”
“Ali moram da...”
“Moraš da odeš kući. Ako trenutno nisi u šoku, uskoro ćeš biti. Moram li da ti naredim?”
Poražen, Maklejn se svali u stolicu. Mrzeo je kada je načelnica u pravu. “Ne.”
“Dobro. Pošto sledeća rečenica jeste naređenje. Ne želim da dolaziš na posao do sledeće nedelje.”
“Šta? Ali tek je sreda!”
“Do sledeće nedelje, Toni.” Makintajerova ga konačno pogleda. “Po podne možeš da napišeš izjavu, u kojoj ćeš detaljno opisati današnji događaj. Nakon toga ne želim da te čujem do ponedeljka.”
“Šta će biti s Makridijem?”
“Ne brini ti o tome. Imamo svedoka koji tvrdi da je bio u tvom stanu to je očito kršenje uslovne kazne.” Makintajerova izvadi svoj telefon. “Neko vreme nikome neće smetati.”
“Hvala vam.” Maklejn je pustio da mu glava blago udari u zid. “Jeste li sigurni da ima...”
“Ti se ne mešaj. Ukoliko si u pravu i ako neko zaista pokušava da te ubije, ne mogu da dopustim da budeš uključen u istragu. Kao što ne mogu da ti dozvolim da maltretiraš Makridija. Pravila postupka, Toni. Mani se. A kako ja lično preuzimam ovu istragu, znaću ako budeš počeo da zabadaš nos gde mu nije mesto.”
“Ja...”
“Kući, inspektore! Ni reč više.” Makintajerova ustade i nagonski ispravi nabore na svojoj uniformi. Nakon toga se okrenula i otišla. Isprativši je pogledom, Maklejn nastavi da zuri u zid.
Policijska pripravnica Alison Kid premeštena je sa hirurgije na intenzivnu negu u jedan i petnaest ujutru. Iako joj je možda tih osam sati operacije spasio život, doktori su je, za svaki slučaj, držali u medicinskoj komi. Sigurno je da neće prohodati, osim ako neko ne pronađe način da regeneriše prekinutu kičmenu moždinu. Vreme će pokazati hoće li imati kontrolu nad rukama i bešikom. A uvek ostaje i mogućnost da se neće probuditi.
Lekarka koja je ovo prenela Maklejnu bila je mlada, očito skorašnji diplomac. Ipak, izgledalo je da zna šta radi. Bila je optimistična, uz dozu opreza; izgledi su veći od pedeset procenata, prema njenim recima. Izgovorila je to kao dobru vest, umorno se osmehnuvši. I te reči i taj osmeh progonili su ga tokom čitave vožnje kući u pokislom taksiju. Nisu ga napuštali ni dok je načinjao izveštaj za načelnicu i flašu viskija. Svanulo je pre nego što je završio ovo prvo, shvatajući da drugo nimalo ne pomaže. Nije njegov manir da se obeznani sam; za to mu je potrebno nekoliko dobrih prijatelja. Uz to je sve vreme govorio sebi kako on nije kriv. Ako dovoljno puta to ponovi, možda će i poverovati.
U šest je pozvao bolnicu. Rečeno mu je da nema promena i da ih u bliskoj budućnosti najverovatnije neće ni biti. Iako sestra s druge strane žice nije izgovorila sve to, Maklejn je iz njenog glasa zaključio da neće biti toliko ljubazna ako ih uskoro bude ponovo pozvao. Trebalo bi da bude umoran, nije spavao dvadeset četiri sata. Ipak, krivica i bes mu nisu dopuštali oka da sklopi. Zato im se istuširao, pročitao izveštaj i napravio nekoliko izmena pre nego što ga je poslao imejlom. Nije kriv. Nikako nije mogao da predvidi ono što se dogodilo.
Ali na neki način jeste kriv. Kao što je Makintajerova rekla – Mrzovoljni Bob je trebalo da poseti gospođu Makačon u pratnji jednog policajca. Makridi bi u tom slučaju unajmio svog siledžiju da pregazi Maklejna negde drugde; negde gde niko ne bi žrtvovao sebe da ga spase. I otkud to pobogu? Zašto je ta mala glupača...
Maklejn je shvatio da je stisnuo pesnicu tek kada je skoro došla do stakla. Skrenuo je ruku i udario u okvir, osetivši peckanje suza u očima, što nije imalo nikakve veze s bolom. Barem ne s fizičkim bolom. Taj je odmah nestao. Samo kada bi i ovaj drugi iščezao.
Ponekad ume da bude tako svojeglav. Do svega ovoga možda ne be došlo da sluša šta mu ljudi govore i da, s vremena na vreme, poveri zadatke drugima. Sada je zaglavljen ovde; čitave nedelje blenuće u zidove zbog toga što nije bio u stanju da posluša naređenje i da ne umeša svoje prste gde ne treba. Gospode, kakav užas!
Ima toliko toga da se uradi, toliko slučajeva kojima mora da posveti pažnju. Ne očekuje valjda Makintajerova da zaista ne radi ništa do ponedeljka? Biće u redu, sve dok se kloni stanice i svega što ima veze s Makridijem i potere za kombijem koji je pregazio Alison. Ostaju mu ubijena devojka i dva samoubistva; da ne pominje oticanje informacija s mesta zločina.
Napustivši stan, osetio se kao da ide iza šupe da krišom zapali cigaru. Ipak mora u prodavnicu po hranu. Uz to, kada sve drugo propadne, ništa mu ne pomaže da razbistri glavu kao dobra šetnja.
“Kakvo prijatno iznenađenje, inspektore!”
Okrenuvši se, Maklejn ugleda uglancani crni bentli kako mili ulicom. Jedan prozor beše spušten kao da kruži ulicama kasno uveče u potrazi za uličnom zabavom. Iako u ovom komšiluku nema uličnih radnica, ne bi ga iznenadilo da neka od ovih velikih elegantnih kuća služi kao skrovište za luksuzniju varijantu intimnog druženja. Pre nego što se automobil zaustavio, pognuvši se, ugledao je jednu rukavicu, tamni kaput i lice s ožiljkom. Vrata se otvoriše i pred njim se prikaza mekana crvena koža – enterijer zbog kojeg bi Frojd dobio napad. Gavin Spenser ga pozva unutra.
“Mogu li da vas povezem?”
Maklejn pogleda praznu ulicu i put kojim je došao. Polučasovna šetnja nije mu pomogla da se reši osećaja krivice, samosažaljenja i frustracije.
“Ne idem nikuda posebno.”
“Onda možemo da popijemo kafu. Nije daleko.”
Zašto da ne? Nije da ima nekog posla. Ušavši u automobil, Maklejn je klimnuo glavom grdosiji od vozača za volanom i smestio se na mekano kožno sedište kraj Spensera. Nimalo nalik na otrcano zadnje sedište njegovih kola. Jedino što se čulo dok su se vozili tihom ulicom bio je skoro nečujan šum motora. Eto kako živi ona druga polovina.
“Fin auto”, bilo je sve što je Maklejn uspeo da izusti.
“Pošto više nisam u stanju da vozim, prednost dajem komforu u odnosu na snagu.” Spenser klimnu glavom u pravcu obrijane glave vozača. “Rekao bih da ga Džetro s vremena na vreme nagari kada nisam tu.”
Maklejn u retrovizoru ugleda skoro neprimetan smešak u uglu šoferovih usana. S obzirom na to da nema stakla između prednjeg i zadnjeg sedišta, Spenser mu očito veruje.
“Poslednji put kada sam video vašu baku, vozila je onaj italijanski užas. Koji beše?”
“Alfa romeo?” Maklejn dugo nije pomislio na taj automobil. Verovatno se i dalje nalazi u garaži u kojoj je parkiran otkad je baka konačno zaključila da je suviše stara i šlepa za vožnju. Nije želela da ga proda, a ne seća se kada ga je poslednji put obišao. “To je očev automobil. Baka je potrošila silan novac na popravke. Nov motor, farba, delovi šasije, skoro da nema originalnog dela.”
“Da, čuvena štedljivost Maklejnovih. Ester je bila mudra žena. Evo, stigli smo.”
Prošavši kroz jednu kamenu kapiju, bentli se našao na kratkom prilazu jedne od onih iznenađujuće prostranih vila koje vrebaju na neočekivanim ćoškovima Edinburga. Bila je okružena zemljom za koju bi građevinci ubili; prostor na kojem bi moglo da se izgradi dvadesetak luksuznih kuća zauzimala su razgranata stabla i lepo ukrašeni vrtovi. Sama kuća izgrađena je u edvardijanskom stilu – velika, ali srazmerna, izdignuta taman toliko da pruži veličanstven pogled na grad, uključujući zamak i more tornjeva i krovova između njih. Skinuvši pojas, Džetro je izašao i otvorio Spenserova vrata pre nego što je Maklejn shvatio da su se zaustavili. Izlazeći iz automobila, starac je prikazao agilnost koja se nije slagala s njegovim izgledom. Bez poteškoća i krckanja zglobova. Izvukavši se napolje, Maklejn skoro da je bio ljubomoran dok je gazio po šljunku, slušajući sopstvenu kičmu kako krčka.
“Hajde”, reče Spenser. “Biće nam udobnije pozadi.”
Obilazeći kuću, Spenser mu je pokazivao zanimljivosti. Staklenik s pomorandžama okružen izdignutim tremom, koji je nesumnjivo naknadno kućici dodat sedamdesetih godina. Sulude pločice, ma koliko staromodno izgledale, održavane su besprekorno, dok ih je u središtu čekao sto sa stolicama. Čovek bi pomislio da jedino nedostaje bazen, ali eto i njega, između teniskog terena i savršeno ravnog travnjaka za kroket. Sve to zahteva dosta brige, ali s druge strane, Spenser ima da plati.
Ćutljivi batler donese im kafu. Odbivši šećer i mleko, Maklejn srknu najbolju kafu koju je u skorije vreme probao, udišući izvrstan miris savršeno ispržene arabike. Eto kako živi ona druga polovina.
“Rekli ste da ste poznavali baku još od fakultetskih dana. Bez uvrede, ali to mora da je bilo davno?”
“Trideset osma, rekao bih.” Spenser nabora lice kao da pokušava da se priseti. Pregibi njegovog ožiljka dobiše crvenu i žućkastu nijansu. “Mogla bi biti i trideset sedma. Posle nekog vremena, čovek zaboravi.”
U to sumnja. Spenserov mozak bio je poput britve.
“Da li je... Da li ste vi...” Zbog čega mu je toliko teško da postavi to pitanje?
“Bili zajedno, kako vi mladi kažete?” Spenser se namršti i na njegovom izboranom licu pojavi se čitav niz novih tragova. “Kamo sreće. Bili smo dobri prijatelji. Bliski. Ali Ester nije švrljala. Uz to, morala je da radi dvostruko više od nas.”
“Zaista? Oduvek sam smatrao da je pametna.”
“Bila je. Briljantniju osobu nisam sreo. Bistra, sve je mogla da nauči bez po muke. Ali imala je jednu veliku manu: bila je žena.”
“Bilo je lekarki i tridesetih.”
“Da. Ali tek nekoliko neustrašivih duša. I nije im bilo lako. Nije bilo dovoljno da budu podjednako dobre, morale su da postanu bolje od muškaraca. Ester je volela takve izazove, ali je postala isuviše usredsređena na jedan cilj. Ma koliko šarmantan, nisam mogao da se takmičim s tim." “Mora da je bolelo kada se pojavio moj deda?”
“Bil?” Spenser slegnu ramenima. “On je oduvek bio prisutan. Kao student medicine provodio je daleko više vremena s njom nego ostali.”
“Ostali?”
“Da li vi to mene ispitujete, inspektore?” Spenser se osmehnu. “Ili mogu da vas zovem Toni?”
“Naravno. Oprostite. Za oboje. Trebalo je da vam kažem. Nažalost, to mi je navika. Tako vam je to s detektivima.”
“Iznenadio sam se kada sam čuo.” Spenser iskapi svoju kafu i položi šoljicu na sto.
“Da sam postao detektiv? Zbog čega?”
“Neobičan izbor. Hoću reći, baka vam je bila lekar, Bil takođe. Otac advokat. Bio bi odličan u svom poslu da je imao priliku da se pokaže. Zbog čega ste se vi odlučili za policiju?”
“Pa, kao prvo, nisam imao kefalo za lekara.” Maklejn je mogao da zamisli bakino nemo razočaranje svaki put kada bi dobio još jednu u nizu loših ocena iz prirodnih nauka. “Što se advokature tiče, nije mi ni padala na pamet. Otac baš i nije mnogo uticao na moj život.”
Nešto nalik na tugu prekri Spenserovo lice; teško je oceniti od silnih plastičnih operacija.
“Tvoj otac. Da, Džon je bio pametan momak. Dobro ga se sećam. Bio mi je veoma drag.”
“Izgleda da znate više o mojoj porodici od mene, gospodine Spensere.”
“Gavin, moliću. Jedino me moji radnici zovu gospodin Spenser, i to samo kad mogu da ih čujem.”
Gavin. Nije u redu. Kao da baku oslovljava sa Ester ili dedu Bile. Maklejn iskapi ostatke kafe s dna šoljice u nadi da će mu naliti novu šolju. Da li zbog toga što je kafa toliko dobra ili mu je samo potrebno da se nečim zanima kako bi odagnao neprijatnost, nije siguran. U tome i jeste problem. Zbog čega mu je neprijatno u društvu ovog čoveka? Pored unakaženosti, u kojoj svakako ne leži problem, Spenser je savršen gospodin. Stari porodični prijatelj koji mu pomaže u trenutku žalosti. Zbog čega onda ima osećaj kako nešto nije u redu?
“Zapravo, to me podseti”, reče Spenser. “Da li bi želeo da radiš za mene?” Maklejn umalo ispusti šoljicu. “Šta?”
“Ozbiljan sam. Gubiš vreme u policiji, a kako čujem, nema mnogo izgleda da ćeš napredovati. Nemaš žicu za političara, je li tako.”
Ne znajući šta da kaže, Maklejn klimnu glavom. Izgleda da nije jedini koji se igra detektiva.
“Ja pak ne dajem ni pet para za takve stvari. Ono što me zanima je nečija sposobnost. Eno, na primer Džetro. Zbog njegovog izgleda i govora većina ljudi ne bi mu pružila nikakvu šansu. Nije baš umešan s recima. Ali bistriji je nego što izgleda i ume da obavi posao. I ti umeš da obaviš posao, Toni. Tako kažu. Koristio bi mi neko ko ima takve sposobnosti. I, da se ne lažemo, takvu obuku.”
“Ne znam šta da kažem.” Osim da bi ga Mrzovoljni Bob ubio kada bi napustio službu. Zbog čega uopšte razmatra ovo? Voli detektivski posao, oduvek ga je voleo. S druge strane, posao inspektora nije onoliko zanimljiv koliko mu se činio dok je bio narednik. A i dođe vreme kada čoveka umori beskrajni niz sranja koja se samo ređaju. Bilo bi lepo raditi nešto gde bi čovek mogao s vremena na vreme da se s ponosom osvrne na svoja postignuća. Ovih dana jedva da ima vremena da dođe do daha pre nego što zaroni natrag u govna.
“Uglavnom bi rešavao probleme. Obavljamo operacije širom sveta, samo je povremeno potrebno da ih neko sa strane malo pogura. Pogotovo kada prihodi počnu da popuštaju?”
“Zvuči... zanimljivo?”
“Samo razmisli, u redu?” Spenser se ponovo osmehnu i nešto poznato se proli njegovim unakaženim licem. Nešto u tim tamnim očima, koja su se činila još dubljim od crvene i bele boje oko ožiljka. Kakva je to užasna nezgoda ovoliko unakazila njegovo lice? Kako li je raditi za čoveka koji toliko dugo to nosi sa sobom? Neće mu škoditi da razmotri ponudu. Na kraju krajeva, ne mora da je prihvati.
“U redu, Gavine. Razmisliću.”

42

Automobil je i dalje bio tu, skriven u dnu štale adaptirane u garažu. Došao je pravo iz kuće Gavina Spensera, ne prestajući da razmišlja o starčevoj neobičnoj ponudi. Pitanje je, razume se, i dalje filozofsko. Nema šanse da napusti službu. Ipak, zanimljivo je zamišljati kako putuje po svetu i rešava probleme u rasprostranjenoj imperiji Industrije Spenser. Iako, zapravo, nema predstavu čime se Industrija Spenser bavi, osim što se kroz maglu seća znaka preduzeća na nekakvoj kompjuterskoj opremi i povremenih vesti koje bi pročitao u novinama ili video na televiziji, a koje su mu, iz nekog razloga, ostale u sećanju.
Odmahnuvši glavom, Maklejn se usredsredi na drugu misteriju koju pomenuše tokom razgovora. Morao je da pomeri kosilicu i nekoliko kutija, da bi se dovoljno približio da skine ciradu. Međutim, kada je to učinio, od pogleda na otkriveni automobil navreše mu tolike uspomene.
Bio je tamnije crvene boje nego što se sećao, dok je farba bila sjajna, kao nova. Sitni retrovizori, rešetka u obliku srca i ratkapne bili su hromirani, iako je so sa zimskih drumova donekle izgrizla metal. Prešao je šakom preko krova i povukao bravu. Iako je bio zaključan, ključevi behu okačeni u kutiji zakucanoj za zid kraj vrata prostorije, koja je nekada predstavljala ambar. Kruta brava isprva se opirala, da bi potom popustila uz škripu koja je svedočila o skupoj popravci. U tom trenutku je shvatio da će, poput bake pre njega, sačuvati ovaj automobil kao poslednju uspomenu na davno preminulog oca. Šta mu je beše rekao Makbrajd kada su posetili Alarme Penstemin? “Kažu da čak i nemate kola.” E pa sad ih ima.
Crna kožna sedišta bila su neverovatno mala i uska u odnosu na kabasta postavljena sedišta na koja je navikao u bezličnim patrolnim vozilima kojima se uglavnom vozi. Seo je pred tanak volan, na kojem su se metalne prečage nalazile u jednom sitnom krugu, osmišljenom u vreme kada su vazdušni jastuci bili fantazija, a lista čekanja na donatore organa znatno kraća. Čak su i pojasevi bili dodatna opcija. To je ono malo očevih reči kojih se seća; uspomena na koju decenijama nije pomislio. Ah, svi ti vikendi u detinjstvu, kada su ga roditelji vodili na dugačke izlete.
Duboko je uzdahnuo. Miris koji je pamtio. Okrenuo je ključ. Ništa. I nije neko iznenađenje. Auto je stajao tu, nekorišćen, više od dve godine. Moraće da iskopa broj servisa u Lounhedu. Pozvaće ih da ga servisiraju, ili šta već rade sa starim kolima; da provere kočnice, promene gume i slično. Maklejn je nevoljno izašao iz automobila, vratio sve na mesto i zaključao garažu.
Fascikla s papirima za automobil nalazila se u ormariću za kartoteke, gde je i trebalo da bude. Maklejna je iznenadila činjenica da su porez i osiguranje plaćeni u vreme kada je baka imala moždani udar. Pitao se da li su advokati na vreme vršili uplate; verovatno su mu poslali i priznanicu, koju je smestio sa ostalim dokumentima koje treba regulisati. Ima mnogo toga u toj gomili, pre ili kasnije moraće da je pregleda. Kao da gomila papirologije u kancelariji nije dovoljna. Da li i kod kuće mora da se zajebava s takvim stvarima? Naravno da mora. Takav je život.
Trgnuo se od zvonjave telefona kao da ga je drmnula struja. Bilo je tako tiho u garaži, a i u kući. Uostalom, ko bi to mogao biti? Malo ljudi ima ovaj broj. Brzo je podigao slušalicu i javio se glasnije nego što je nameravao.
“Maklejn.”
“Nisi baš ljubazan preko telefona, inspektore.” Prepoznao je glas.
“Oprosti, Ema. Imao sam naporan dan.”
“Pričaj mi o tome. Neki od nas čitav dan porede uzorke kokaina. Imaš li predstavu koliko se različitih hemikalija nalazi u prosečnoj kesici belog?”
Prošle godine bio je na nekakvoj obuci. Momci iz Narkotika pokušavali su da pokažu malim detektivima koliko je njihov posao teži. Na kraju krajeva, to je rat. Kroz maglu se prisećao kako se pravi kokain i šta se sve meša s njim, od početka procesa u kolumbijskim šumama, sve dok ne stigne do krajnjeg korisnika s urolanom deseticom. “Nemoj misliti da nisam zahvalan. Jeste li nešto postigli?”
“Jok. Zapravo, to i nije sasvim tačno. Ne podudara se ni sa jednim uzorkom u Velikoj Britaniji, što i ne čudi, imajući u vidu da je čist.”
“Čist?”
“Potpuno. Nikada nisam videla tako nešto. Vredi duplo više nego što si mislio. Sreća da ga ne koristiš. Dve crte bi te ubile.”
Baš ohrabrujuće. “Ima li vesti o otiscima?”
“Ne, nažalost. Suviše su oštećeni. Uporedila sam ih najpre s Makridijevim, ali nema dovoljno materijala. Ako bih morala da pretpostavim, rekla bih da su njegovi, međutim, to ne bi prošlo na sudu.”
Prelistavši papire pred sobom, Maklejn shvati da je reč o dokumentaciji za automobil.
“Pa dobro. Pokušala si. Hvala na tome. Tvoj sam dužnik.”
“Da znaš da mi duguješ, inspektore. Večeru ako me sećanje ne vara. Koliko razumem, trenutno si besposlen.”
Samo napred! To je Mrzovoljni Bob rekao. Pa, ne može da krivi narednikovu analizu karaktera više nego Eminu logiku. Maklejn pogleda na sat – sedam – i zapita se kad pre prođe dan.
“Gde si sada, u štabu?”
“Ne, u stanici. Dostavila sam neke stvari u skladište s dokazima. Svratila sam i u tvoju kancelariju, ali mi rekoše da si... pa, znaš već.”
Policajci su prave tračare. Nema sumnje da svi bruje o njegovoj privremenoj suspenziji. Baš divno.
“U redu. Naći ćemo se za jedan sat, okej?” Predložio je odgovarajući restoran i spustio slušalicu. Neko vreme je zurio u zid. Svetina se napolju spremala za još jedno festivalsko veče gungule i zabave. Nije siguran da njegovo raspoloženje može da podnese previše slavlja. Njegov fini, udobni, dosadni i bezbedni život se menja i on tu ne može ništa. Nagon ga tera da se sakrije. Međutim, mora da se bori protiv toga. Preuzeti kontrolu, to je rešenje.
Pred njim je ležala i otvorena fascikla na stolu. Sutra će se pozabaviti time. Tek kada je sklopio papire, da bi ih odložio, primetio je fotografiju umetnutu pozadi. Mora da je uslikana kada je automobil bio potpuno nov – pomalo nestvarne boje, živopisne, kao da je svet posle svih tih godina izbledeo. Njegovi otac i majka stoje ispred alfe parkirane pred ulazom u starinsku garažu. I on je tu, u jaknici i bermudama, jednom šakom drži medu, drugom majčinu ruku. Okrenuo je fotografiju, ali je na poleđini stajao jedino žig proizvođača papira. Okrenuvši je ponovo, zurio je nekoliko trenutaka, uz nalet nejasnih uspomena. Da li se zaista seća tog dana, tog časa, te sekunde? Ili je prosto razvio moguć scenario na osnovu činjenica sa slike?
Sklopivši fasciklu, položio ju je na ostatak papira. Ne poznaje te ljude, više ne oseća nište kada ih vidi. Ipak, kada je ustao i zatvorio ormarić u koji je vratio fasciklu, nije mogao da se oslobodi slike koju je imao u glavi, nije mogao a da ne vidi taj osmeh u očevim tamnim očima.

43

Otišli su u tajlandski restoran nedaleko od stanice. Maklejn je često dolazio ovde da jede, uglavnom u društvu drugih gladnih policajaca.
“Šta valja? Čini mi se da nikada nisam jela tajlandsku hranu.” Ema srknu pivo; primetio je da je naručila veliko.
“Zavisi. Voliš li začinjenu hranu ili nešto malo blaže?”
“Začinjeno, uvek. Što ljuće to bolje.”
Maklejn se nasmeši; voli izazove. “U redu onda. Predlažem gung-dong za početak, a potom panang-kari. Nakon toga ćemo videti da li je ostalo mesta i za njihov puding od kokosa.”
“Da li si u sve ovoliko upućen, inspektore?” Ema podiže obrvu i skloni kratku crnu kosu s lica. Iako je shvatio da ga zadirkuje, nije mogao a da se ne upeca.
“Kažu mi da i inspektori s vremena na vreme odmore. Uostalom, slobodan sam do ponedeljka. Uzgred, možeš me zvati Toni, znaš.”
“Dakle, šta jedan inspektor radi van dužnosti, Toni?”
Poslednjih osamnaest meseci posećivao je baku u bolnici, još otkad ju je zatekao onesvešćenu u njenoj omiljenoj fotelji. Ili bi odlazio na posao ili bi spavao kod kuće. Ne seća se kada je poslednji put otišao u bioskop ili na kakav koncert. Nije uzimao odmor duže od nekoliko dana, a tada bi obično odlazio biciklom na Pentlandska brda, pitajući se zbog čega su svaki put sve strmija.
“Uglavnom odlazim u pab”, reče, slegnuvši ramenima, “ili u tajlandske restorane.”
“Ne sam, nadam se”, nasmeja se Ema. “To bi bilo vrlo tužno.”
Maklejn je oćutao i Emin smeh utihnu, ostavivši ih u neprijatnoj tišini. Toliko dugo nije izašao na sastanak, nije znao šta da kaže.
“Jednom sam ovde doveo baku”, uspeo je da izusti naposletku. “Pre nego što je imala moždani udar.”
“Mnogo ti je značila, zar ne?”
“Može se reći. Kada sam imao četiri godine, roditelji su mi poginuli u avionskoj nesreći južno od Invernesa. Baka me je podigla kao svoje dete.”
“Toni, žao mi je. Nisam znala.”
“U redu je. Davno sam to preboleo. Kada imaš četiri godine, brzo se prilagodiš. Ali pretpostavljam da se zbog bakine smrti osećam onako kako se osećaju ljudi kada izgube roditelja. Pritom, toliko dugo je bila u komi; bilo je užasno gledati kako vene.”
“Meni je tata umro pre nekoliko godina”, reče Ema. “Opijao se do smrti. Ne mogu da tvrdim da smo mama i ja bile toliko tužne što mu vidimo leđa. Je li to pogrešno?”
“Ne znam. Ne. Mislim da nije. Da li je bio nasilan?”
“Ne, samo nije mario.”
“Imaš li braću ili sestre?” Maklejn je pokušao da udalji razgovor od osetljivih tema.
“Ne, samo ja.”
“A šta jedan istražitelj radi u slobodno vreme? Ako ga uopšte ima.” Ema se nasmeja. “Verovatno isto što i inspektor. Čovek se lako izgubi u poslu, a činjenica da si dvadeset četiri sata na raspolaganju ume da razori društveni život.”
“Zvuči kao da si imala nekoliko gorkih iskustava.”
“Zar nismo svi?”
“Dakle, ne viđaš se ni sa kim?”
“Ti si detektiv, Toni. Misliš li da bih sedela ovde, pila pivo i jela kari s tobom da imam nekoga?”
“Oprosti, glupo pitanje. Pričaj mi o kokainu i čudnim stvarima s kojima ga dileri mešaju.”
Možda je pomalo tužno, ali mu je lakše da razgovara o poslu. Izgleda da je i Emi ta tema draža, kao i da njen otac nije bio samo nemaran. Sve živote oblikuje niz malih tragedija.
U trenutku kada im je stigla hrana, bili su usred razgovora o potrebi za apsolutnom čistoćom u laboratoriji. Obrok je protekao u razmeni anegdota o kolegama, nedugo zatim su, nakon što je platio račun, izašli u noć.
“Puding je bio božanstven. Kako se beše zove?” Ema je obuhvatila njegovu ruku i pripila se uz njega dok su lagano kretali niz ulicu.
“Kanom blijak bun, ako se tako izgovara.” Kuda su se zaputili, nema predstavu. Večeri je pristupio kao obavezi, morao je da se oduži za uslugu. Pomalo ga je iznenadila činjenica da mu je njeno društvo izuzetno prijalo. Uostalom, nije imao nikakve planove. Veče je zahladnelo, a sa mora je dopirao severoistočni povetarac. Osećao je toplinu njenog tela. Iako ga je, nakon godina samovanja, nagon terao da se odmakne, da bude na distanci, prvi put posle toliko vremena nije se obazirao. “Jesi li za jedno piće pre spavanja?” Počeli su u Gildford armsu, jer je blizu i služe pristojno pivo. Nakon toga je Ema predložila da posete nastup nekog komičara koji nije rasprodat. Pretpostavio je da je sve vreme znala kuda idu, međutim, rado se prepustio. Bar u koji su naposletku uspeli da uđu bio je mali i prepun znojavih ljudi. Bilo je to Veče otvorenog mikrofona, i optimistični komičari bili su spremni da hrabro stanu pred neprijatnu pijanu publiku, u potrazi za nekoliko minuta slave. Neki su bih dosta dobri, drugi toliko loši da su izmamili još više smeha. Kada se nakon poslednjeg nastupa bar ispraznio, bilo je dva ujutru i na ulici beše uočljivo odsustvo taksija. Maklejn izvadi telefon iz džepa i zapanjeno pogleda ekran.
“Prokleta baterija je opet crkla. Pravi sam baksuz za ove stvari, nema druge.”
“Trebalo bi da se obratiš Malkiju Votu iz istražiteljskog odeljenja. On ima teoriju o aurama ljudi i kaže da neke mogu da isisaju život iz elektronskih uređaja. Naročito ako neko moćan ima negativne misli o tebi.”
“Zvuči kao prava lujka.”
“Aha. Tako nekako.”
“Ranije mi se to nije dešavalo. Teku poslednjih mesec dana. Menjao sam telefone, baterije, sve. Prokletinja je beskorisna ako nije utaknuta u zid, što mu, priznaćeš, nije svrha.”
“Shvatam.” Ema pogleda prazan ekran telefona. “Nema veze. Na pet minuta smo od mog stana. Možeš odatle pozvati taksi.”
“Zapravo, hteo sam da ga pozovem za tebe. Mogu peške do Njuingtona, nije mi teško. Volim grad noću. Podseća me na period kada sam patrolirao. Hajde, otpratiću te kući.” Ema ga još jednom uze za ruku.
Njen stan nalazio se u nizu kamenih zgrada u Voristonu, koje su se naslanjale na obalu Lita. Kada su stigli do kraja ulice, Maklejna prođoše trnci. “Hladno, inspektore?” Ema ga obgrli i privuče sebi, što ga je unervozilo. “Ne, nije mi hladno. Nešto drugo je u pitanju. Ne bih o tome.”
Ona ga pogleda zbunjeno. “U redu.” Nastaviše da hodaju, ali je trenutak prošao. Nije mogao da se ne osvrne na most, gde je pre toliko godina pronašao Kerstino telo.
Nakon otprilike dvesta metara, stigoše do ulaza. Ema potraži ključeve u svojoj tašni. “Želiš li da uđeš na kafu?”
U iskušenju je, i to velikom. Ona je topla i prijatna, miriše na bezbrižne dane i zabavu. Odagnala je njegove duhove na čitavo jedno veče. Međutim, sada su se duhovi vratili. Da živi u bilo kojoj drugoj ulici, možda bi pristao.
“Ne mogu.” Tobože je pogledao na sat. “Moram da se vratim. Imao sam naporan dan, a izgleda da će sutra biti još gore.”
“Lažove, suspendovan si! Možeš da spavaš dokle ti volja. Nemaš predstavu koliko ti zavidim.” Ema ga šaljivo udari po grudima. “U redu je. Već od osam moram da budem u laboratoriji. Ipak, bilo je zabavno večeras.”
“Aha, jeste. Mogli bismo da ponovimo ovo nekad.”
“Je li to poziv na sastanak, inspektore Maklejne?”
“Pa ne znam. Ako je sastanak, moraću da kuvam.”
“Dogovoreno. Doneću vino.” Ema se nagnu i ovlaš ga poljubi, nakon čega se odmakla i popela uz stepenice, pre nego što je stigao da reaguje. “Laku noć, Toni!”, viknula je pre nego što je otključala vrata i nestala.
Tek kada je bio na pola puta do Prinčeve ulice, Maklejn je shvatio da čitave večeri nije pomislio na pripravnicu Kid.

44

Oštro zujanje probijalo se kroz rubove njegovih snova, vraćajući Maklejna u svet živih. Otvorio je oči i ugledao budilnik. Šest ujutru i već se oseća kao smrt. Nekako nije fer nakon onako prijatne večeri. Uz to, radovao se izležavanju u krevetu.
Ispružio je ruku i ugasio budilnik. Kako se zujanje nastavilo, shvatio je da dopire s komode preko puta kreveta. Iskobeljavši se iz kreveta, posegnuo je za izgužvanom jaknom u trenutku kada se zujanje prekinulo. Ispod nje je, na telefonu priključenom za punjač, svetlela poruka koja ga je obaveštavala da se javi u stanicu. Taman kada je hteo da ih pozove, stacionarni telefon poče da zvoni u hodniku.
Izletevši u boksericama, Maklejn uhvati slušalicu taman kada je zvonjava prestala. Još nije zamenio traku u telefonskoj sekretarici. Možda će kupiti novu. Nešto digitalno što će sačuvati glasove mrtvih. Pogledao je poruku na svom mobilnom telefonu, pritisnuo dugme za brzo biranje i zamolio da ga povežu. Deset minuta kasnije, istuširan i odeven, izašao je napolje. Doručak će morati da sačeka.
Oštar jutarnji vetar sekao je ulicu, potpomognut visokim zgradama s obe strane. Lenji vetar, rekla bi njegova baka; prođe pravo kroz čoveka, umesto da ga zaobiđe. Maklejnu, koji se tresao u svom tankom letnjem odelu, i dalje je bilo hladno zbog nedostatka doručka, premalo sna i iznenadnog grubog buđenja vestima bez kojih je zaista mogao. Ponekad život službenika u kancelariji izgleda vrlo primamljivo; završi smenu i gotovo. Ode kući znajući da ga niko neće pozvati usred noći da dođe i obradi još nekoliko izveštaja, ili šta već ljudi po kancelarijama s normalnim poslovima rade.
Detektiv Makbrajd ga je čekao ispred gradske mrtvačnice, šetkajući se tamo-amo poput brucoša koji nema petlju da sam ušeta u jedan od zloglasnih pabova Kaugejta. Izgledalo je da mu je hladnije nego Maklejnu, ako je to ikako moguće.
“O čemu je reč?”, upita Maklejn, pokazujući identifikaciju mladom pozorniku koji je razmotavao crno-žutu traku oko kolnog ulaza.
“Radi se o devojci iz kuće u Sajthilu. Ona... Pa, bolje da popričate s doktorkom Šarp.”
Unutra je bilo iznenađujuće prometno. Nervozna pomoćnica patologa posmatrala je istražitelje koji su tražili otiske i druge tragove.
“Šta se događa, Trejsi?”, upita Maklejn. Izgledalo je da joj je drago što ga vidi, jedno poznato lice u sveopštoj gunguli.
“Neko je provalio i ukrao leš. Unakaženu devojku. Odneli su i sačuvane organe.”
“Da li još nešto nedostaje?”
“Ne. Ali su petljali po kompjuterima. Svaki je zaštićen šifrom, ali kada sam došla, moj je bio uključen. Sigurna sam da sam ga sinoć ugasila. Nismo mislili da je reč o nečem ozbiljnom dok nismo primetili da nema tela. Koliko vidim, ništa nije izbrisano, ali mogli su da naprave kopije svih mojih fajlova.”
“Ostala tela su tu?” Maklejn pogleda kroz staklena okna koja razdvajaju kancelariju i obdukcionu salu. Ema je škljocala svojim blicem. Ugledavši ga, zastala je i veselo mu mahnula.
“Izgleda da ih nisu dirali. Tačno su znali šta im treba.”
“Što znači da istražitelji neće pronaći ništa. Izgleda da je dobro isplanirano. Jesi li sigurna da je sinoć nestala?”
“Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću. Nismo je svakog dana proveravali. Ali organi su bili u sefu.” Pokazala je na teška drvena vrata s prozorčićem na vrhu. “Bili su tu sinoć kada sam odnela odeću samoubice; jutros, kada sam otišla da uzmem drugu teglu sa uzorcima, nije ih bilo. Čim sam to primetila, proverila sam fioke, i ni tela nije bilo.”
“U koliko sati si otišla sinoć?”
“Oko osam, rekla bih. Ali ovde uvek ima nekoga. Nikada ne znamo kada će nekoga doneti.”
“Pretpostavljam da ljudi ne mogu tek tako da uđu s ulice.” Maklejn poznaje ovdašnje mere bezbednosti. Nisu savršene, ali su do sada bile sasvim odgovarajuće. Dovoljne da spreče ulaz neovlašćenim licima. “Kako bi neko mogao da odnese telo odavde? Hoću reći, ne može čovek tek tako da ga prebaci preko ramena i išeta napolje na ulicu.”
“Većinu leševa donose ambulantna kola ili pogrebnici. Možda su je tako odneli.”
“Ima smisla. Koliko tela je doneto sinoć?”
“Samo da proverim.” Okrenula se ka kompjuteru i zastala. “Da li mogu da se poslužim?”
Maklejn zgrabi jednog istražitelja koji je bio u prolazu i postavi mu isto pitanje.
“Proverili smo otiske, ali ne verujem da ćemo išta pronaći. Nema ih ni na tastaturi ni na vratima hladnjače. Počinitelj je najverovatnije nosio rukavice.”
“U redu je”, Maklejn klimnu glavom i Trejsi poče da kuca.
“U pola jedan je prijavljeno samoubistvo. U osam su doneli žrtvu za koju se pretpostavlja da je imala infarkt. Da, toga se sećam. Posle toga nema ničega. Mora da je bilo mirno veče.”
“Na prijavnici to mogu da potvrde?”
“Pitaću.” Ne pitavši istražitelje da li je u redu, Trejsi podiže slušalicu. Kratko je pričala i zapisala broj, nakon čega je spustila slušalicu i ponovo okrenula neki broj. Usledila je poduža tišina. Naposletku, konačno reče, “Pite? Zdravo, ovde Trejsi, s posla. Da, oprosti, znam da radiš noćnu. Imali smo provalu. Svuda unaokolo su policajci. Ne, ne šalim se. Moraćeš da popričaš s njima. Slušaj, da li si sinoć obradio neko telo nakon gospodina Lentina?” Pauza. “Šta? Jesi li siguran? Okej. Okej. Hvala.” Spustila je slušalicu.
“U dva ujutru stigla je hitna. Pit se kune da je zabeležio, ah u sistemu nema ničega.”
“To je sistem koji je bio uključen kada si stigla jutros?” Maklejn mora da pohvali temeljnost lopova. Profesionalno od početka do kraja. Ali zbog čega bi neko želeo da ukrade leš star šezdeset godina koji još nisu uspeli ni da identifikuju?
“Znaš, bio si u pravu.”
“Jesam? U vezi sa čim?” Maklejn je stajao na vratima kancelarije načelnice Makintajer. Iako je, po običaju, bila otvorena, nije bio voljan da uđe. Njen umorni uzdah upozorio ga je da ne čačka mečku.
“Makridi. Njegov razgovor bio je zakazan za sutradan, ali je njegov advokat pozvao Čarlsa i ubedio ga da pomeri saslušanje. Zbog toga je bio prisutan kada je oborena pripravnica Kid. To mu ne ide na ruku. Trenutno je na putu za Sohton.”
To i nije neka uteha za jadnu Alison. “Zvao sam bolnicu.”
“I ja sam, Toni. Nema promena, znam. Žilava je ona, ali umalo su je izgubili na operacionom stolu. Nema potrebe da ti kažem koliko su šanse loše.” Ili kakav će život imati ako se izvuče. Maklejn je gledao kako Makintajerova umorno trlja čelo dlanom. Neka sama pređe na stvar. “A šta ti tačno radiš ovde? Zar nisi suspendovan?”
Ispričao joj je za nestali leš. “Znamo da je Berti Farkvar jedan od ubica, ali mislim da je bar još jedan živ.”
“Misliš da su ga oni odneli?”
“Organizovali su otmicu leša, u najmanju ruku. Da nije poginuo u saobraćajnoj nesreći, Farkvar bi imao oko devedeset godina. Pretpostavljam da su i ostali približnih godina. Teško da takvi ljudi provaljuju u mrtvačnice.”
“Pre bi ih doveli u kolicima.” Makintajerova neuspešno pokuša da se osmehne.
“Ko god da je, uticajan je. Ili bogat. Ili oba. Iako nismo objavili otkriće leša, neko je znao da smo ga pronašli i gde ga držimo. Pretpostavljam da pokušavaju da zatru tragove.”
“Znaš šta sam ti rekla – ponedeljak. Ne bi trebalo da budeš ovde.”
“Znam. Ali ne mogu da prepustim ovo naredniku Lerdu. Ima previše posla. Poludeću ako budem morao da sedim kod kuće sa saznanjem da je ubica na slobodi i da nam otima dokaze koje imamo.”
Načelnica ga je neko vreme ćutke posmatrala, zavaljena u svoju fotelju. Maklejn joj ostavi vremena koliko joj je potrebno.
“A šta bi ti da radiš?”, upitala je naposletku.
“Pokušavam da pronađem prijatelje Bertija Farkvara. Detektiv Makbrajd je već pročešljao arhivu, a zatražili smo i njegov ratni dosije. Nameravao sam da proverim da li je Emili Džonson nešto otkrila. Trebalo je da potraži Farkvarove stare fotografije i druge stvari na svom tavanu.”
“Zbog čega imam osećaj da bi ionako danas posetio gospođu Džonson?” Makintajerova odmahnu rukama na njegovo protivljenje. “Idi, Toni. Pronađi nestalu ubijenu devojku i njenog ubicu s gerijatrije. Ali kloni se Makridija. Ako čujem da si mu se približio, radiće komisija, razumeš?”

45

Mrzovoljni Bob izgledao je savršeno srećno na ivici starog, dlakom prekrivenog kauča. Dandi dinmont terijeri bili su zaključani u kuhinji. Popio je čaj i pojeo kolačiće. Maklejn zna da je u ovo doba dana to i više nego dovoljno za narednika.
Uvevši ih u kuću, Emili Džonson je objavila da je pregledala sanduke sa starim stvarima na tavanu. Sada su svi sedeli u dnevnoj sobi i listali beskrajan niz crno-belih fotografija.
“Mislim da ću morati da pozovem procenjivača”, rekla je. “Ima toliko stvari koje trunu gore. Mislila sam da organizujem dobrotvornu aukciju. Da poklonim sve bolesnoj deci. Novac mi nije potreban, a nijedna od tih stvari nema sentimentalnu vrednost za mene.”
Maklejn pomisli na svoju situaciju, najednom preplavljenu porodičnim predmetima koji mu se ne dopadaju i koje nema nameru da zadrži. Možda je to rešenje; staviti ih na aukciju i iskoristiti zaradu za osnivanje nekog dobrotvornog fonda.
“Gospođo Džonson, bio bih vam zahvalan ako biste nam ostavili vremena da pregledamo Albertove stvari pre nego što ih se rešite.” Poslednje što želi je da potencijalne upotrebljive dokaze izgubi na aukciji.
“Ne brinite, inspektore. Trebaće mi godine da sve to organizujem. Uzgred, pronašla sam i ovo.”
Gospođa Džonson je ustala i predala Maklejnu nekakav mah predmet koji se nalazio u keramičkoj činiji na kaminu. Pogledao je kožom obloženu kutijicu za nakit izgrebanih ivica. Ispod se nalazio kratak opis ispisan zlatnim, izbledelim slovima: Juvelirnica Daglas i Futs. Unutra beše porubljena zelenim plišem, dok je na poklopcu stajao natpis Albertu Mingisu Farkvaru, za punoletstvo, 13. avgust 1932. U rupice u plišu behu umetnuta četiri mala dugmeta za košulje, na kojima su se nalazili sitni svetlucavi rubini nalik na suze od krvi. Na preostala dva dugmeta nedostajali su ukrasi. Mesto za pečatni prsten bilo je prazno. “Pronašli ste manžetne iz ovog kompleta.”
“Jesmo, i ovo potvrđuje moje pretpostavke.” Maklejn zatvori kutijicu i pruži je natrag. “Tehnički gledano, ukradene manžetne pripadaju vama. Bobe, zabeleži da ih nakon istrage valja vratiti gospođi Džonson.”
“Ne činite to, inspektore. Ne trebaju mi te užasne stvari. Nisam podnosila Bertija ni za života. Iskreno, ne iznenađuje me što je možda ubio nekog. Na kraju krajeva, naleteo je na onu autobusku stanicu.”
“Jeste li ga dobro poznavali?”
“Ne baš, hvala bogu. Bio je Tobijevih godina, čini mi se, i voleo je mog muža Džona. Ali mene je podilazila jeza od njega, od onih tajnovitih očiju kojima je zurio u mene. Osećala sam se prljavo zbog puke činjenice što smo u istoj prostoriji.”
“Da li ste ikada posetili kuću u Sajthilu?”
“Gospode, Ludost cara Minga! Tako smo je zvali. Nesumnjivo je nekada bila velelepna vila. Ali izgledala je suludo među svim onim opštinskim zgradama. Uz to je i blizu zatvora. Nije mi jasno zbog čega je matori nije jednostavno srušio i završio s tim. Mogao je to da priušti.”
“Pre bih rekao da je želeo nešto da sakrije.”
Maklejn uze jedan od albuma s kožnim povezom, koje je gđa Džonson položila na stočić. Preko puta, Mrzovoljni Bob poslužio se još jednim kolačićem i nastavio da lista album koji je prethodno započeo.
“Znao je šta je njegov sin učinio i pokušao je to da prikrije. Banka Farkvar je čak i nakon njegove smrti zadržala tu napuštenu kuću. Prodali su ostatak imanja, zašto bi inače nju zadržali? Stara ugledna firma poput njihove poštovala bi pokojnikovu poslednju želju, međutim, nakon što su ih kupile Midistern finansije, sve je palo u vodu.”
“Pronašli ste leš u toj kući?” Gospođa Džonson se uhvati za vrat, ukočena. “Oprostite. Nisam vam rekao. Jesmo. Jedna mlada devojka bila je sakrivena u podrumu. Mislimo da je ubijena negde posle rata.”
“Gospode! Sve to vreme. Sve te užasne žurke u kući, a ja nisam ni slutila. Kako je umrla?”
“Recimo da je ubijena i neka ostane na tome, gospođo Džonson. Više me zanima ko bi mogao biti Farkvarov saučesnik i da li je iko od umešanih živ.”
“Naravno. Pa, imao je prijatelje, pretpostavljam. Tobi i on su bili... Ne mislite valjda da je i Tobi umešan?”
“Trenutno sam otvoren za sve predloge. Znam da je Farkvar kriv. Vaš tast je odavno umro, a za mrtve ne mogu mnogo da učinim. Međutim, neko od umešanih je i dalje živ i neću odustati dok ga ne dovedem pred lice pravde.”
“Pogledajte ovo.” Mrzovoljni Bob prekinu razgovor pobedonosnim prizvukom u glasu.
Podigavši otvoreni album sa slikama, okrenuo ga je i položio preko ostalih na stočiću. Maklejn se nagnuo da bi bolje video. Pred njim se nalazila crno-bela fotografija petorice muškaraca odevenih u flanelske pantalone i blejzere. Svi su bili mladi – nije im bilo više od dvadesetak godina – s frizurama koje su bile u modi pred rat. Četvorica su stajali jedan do drugog, držeći drveni trofej. Peti je ležao ispred njih, dok je u pozadini Maklejn uspeo da razazna čamac za veslanje, vesla i reku. Ispod fotografije, neko je dodao:
“Četverac Edinburškog univerziteta. Regata Henli, jun 1938.” Međutim, ono što ga više zanimalo bili su potpisi na samoj fotografiji.

Tobajas Džonson,
Albert Farkvar,
Barnabi Smajd,
Bakan Stjuart,
Džonas Karsters.

46

“Imate li minut, gospodine?”
Maklejn je stajao na ulazu u najveću istražnu sobu u zgradi. Izgledalo je da je reč o reprizi istrage o Barnabiju Smajdu, osim što je umesto fotografije bankara sada na zidu stajala slika Džonasa Karstersa. Još jednom je Dugid uspeo silom da pridobije većinu aktivnog osoblja za svoju istragu i da iznova ispita svakoga dok se ne pojavi kakav dokaz. Sada je s rukama na kukovima nadgledao aktivnosti kao da je sama činjenica da se nešto dešava znak da se stvari odvijaju kako treba. Vrlo verovatno i sam veruje u to. Bio bi odličan državni službenik.
“Mislio sam da si do ponedeljka na prinudnom odsustvu.” Glavni inspektor nije izgledao zadovoljno što ga vidi.
“Nešto je iskrslo. Rešio sam to s načelnicom.”
“Ne sumnjam.”
Maklejn se nije obazirao na opasku. Ovo je suviše važno. “Pitao sam se ima li napretka u istrazi o Karstersu?”
“Došao si da likuješ, je li?” Jedna vena pulsirala je na Dugidovoj slepoočnici, a obrazi mu se zacrveneše.
“Nipošto, gospodine. Stvar je u tome da je njegovo ime iskrslo u mojoj istrazi. Ono ritualno ubistvo.”
“Ah, da. Zastareli slučaj. Džejn ti je dala taj slučaj jer je mislila da neće biti problema. Kladim se da se sada kaje.”
“Zapravo, već smo identifikovali jednog ubicu.”
“Uhapsio si ga?”
“Mrtav je. Već skoro pedeset godina.”
“Dakle, postigao si jedno veliko ništa.”
“Ne baš, gospodine.” Maklejn je potisnuo nagon da opauči nadređenog po licu. Bilo bi zabavno, ali bi posledice bile zamorne. “Zapravo, otkrio sam nove dokaze koji ga povezuju s Džonasom Karstersom, Barnabijem Smajdom i vašim ujakom.”
U redu, ovo poslednje bockanje nije bilo mudro, ali sam je tražio. Maklejn se nehotice odmaknu korak unazad, videvši da se inspektorove pesnice zgrčiše.
“Da to nisi spomenuo ovde!”, zarežao je preteći Dugid. “Još ćeš mi reći da je osumnjičen! Baš lepo!”
“Zapravo, upravo sam to želeo da kažem. On, Karsters, Smajd i još dvojica. Mislim da postoji i šesti počinilac. Neko ko je i dalje živ i ko radi sve što je u njegovoj moći da nas spreči da ga pronađemo.”
“Uključujući i ubistvo konspiratora?” Dugid se nasmejao i ublažio svoj bes. “Znamo ko je ubio Smajda i Bakana Stjuarta. Pitanje je vremena kada ćemo uhvatiti bolesnika koji je sredio i tvog prijatelja advokata.”
Isuse! Kako ste uspeli da dogurate do glavnog inspektora? “Dakle, blizu ste? Imate osumnjičenog?”
“Zapravo, želeo sam da ti postavim nekoliko pitanja o tvom odnosu s Karstersom.”
“Zar nismo već prošli kroz to? Jedva sam poznavao čoveka.”
“Pa ipak si u poslednjih osamnaest meseci poslovao s njegovom firmom.” Maklejn se odupro nagonu da uzdahne. Koliko puta mora da ponovi istu stvar dok ona ne dopre do te proćelave glave.
“Bio je prijatelj moje bake. Njegova agencija je godinama vodila računa njenim poslovima. Dozvolio sam im da nastave i nakon njenog šloga. Činilo mi se da je tako jednostavnije. Nisam ni upoznao Karstersa, sarađivao sam samo s nekim Stivensonom.”
“Za tih osamnaest meseci nisi video Karstersa? Nikada nisi pričao sa starim porodičnim prijateljem kojem je tvoja baba poverila poslove vezane za njeno ne tako zanemarljivo bogatstvo? S čovekom kojem si bio toliko drag da ti je prepisao sopstveno bogatstvo?”
“Ne. Prvi put sam za to čuo kada ste mi vi rekli, jutro nakon što je ubijen.” Maklejn je znao da bi tu trebalo da se zaustavi, da odgovori na pitanje i gotovo. Međutim, ima nešto u vezi sa Dugidom što podseća na mahanje crvenom maramom pred bikom. Prosto ne može da se suzdrži. “Ne znam da li se sećate, gospodine, ali inspektori su često vrlo zaposleni. Pre nego što je baka imala moždani udar, bilo mi je drago što su stvari na mestu i što njene poslove ne moram da pridodam rastućoj hrpi papirologije. Više volim da se bavim hvatanjem loših momaka.”
“Ne dopada mi se tvoj ton, Maklejne.”
“Ne zanima me, gospodine. Došao sam da vidim da li ima novina u vezi s Karstersovim ubistvom, ali pošto očito nemate pojma, ne bih vas više zadržavao.”
Okrenuvši se, ne želeći da ostavi Dugidu vremena da reaguje, Maklejn pomisli – neka ide život! Teraće do kraja.
“I još nešto. Mislim da bi trebalo da ponovo otvorite slučajeve Smajda i Stjuarta, gospodine. Neka još jedan par očiju pogleda forenzičke dokaze, pregleda izjave svedoka i slično.”
“Nećeš ti meni govoriti kako da vodim istragu.” Dugid pokuša da zgrabi za ruku Maklejna koji se otrgnu.
“Poznavali su se, gospodine. Karsters, Smajd, vaš prokleti ujak. Bili su zajedno na univerzitetu, bili su zajedno u vojsci. Mislim da su zajedno silovali i ubili jednu mladu devojku posle rata. A sada svi umiru na neverovatno sličan način. Zar ne mislite da to zaslužuje makar letimičan pogled?” Ne želeći da sačeka odgovor, ostavio je Dugida da brine svoju brigu. Glavni inspektor će ili viknuti nekome da ispita stvar, ili pak odjuriti da se požali načelnici. Ništa od toga nije brinulo Maklejna dok je žurio hodnikom ka svojoj istražnoj sobi. Ne, ono što ga brine je to što je uveren da je u pravu, da su sva trojica umešana u ritualno ubistvo i da su njihove smrti povezane. Po jedan organ za svakog ubicu; svakom od njih izvadili su po jedan organ i ugurali mu ga u usta. Slučajnosti su suviše velike da bi ih čovek prevideo.
“Šta ako je još živ?”
Zbunjena lica pogledaše Maklejna kada je ušao u istražnu sobu. Iako je spustio svoje novine na tren, vrlo je moguće da je Mrzovoljni Bob odremao jednu partiju, pošto je noge držao na stolu. Pognut nad svojim laptopom, Makbrajd je buljio u sličice na ekranu. Kada je podigao glavu, Maklejna je iznenadilo njegovo bledilo i crvene oči, kao da danima nije spavao. Niti mu je kosa bila očešljana, niti odelo uobičajeno besprekorno.
“Šesti čovek. Onaj koji nije prisutan.” Maklejn pokaza na fotografiju veslačke ekipe na zidu. “Šta ako je živ, zna da smo otkrili telo i sada pokušava da sakrije tragove?”
Mrzovoljni Bob ga je i dalje gledao tupim pogledom tek probuđenog čoveka. “Slušajte, telo je nestalo sa svim organima i teglama. Sve što imamo su predmeti koje su ostavili. Znamo da na njima nema otisaka prstiju i DNK, zbog čega nam neće koristiti. Čak i kada bismo otkrili nekoga, teško bismo uspeli da mu pripišemo bilo šta. Činjenica da je neko povezan s Bertijem Farkvarom nije dovoljna. Pobogu, moja baba je poznavala barem trojicu njih, a ne mislim da je ona umešana. Međutim, pre mesec dana, trojica od njih petorice bili su živi.”
Makbrajd je prvi uhvatio nit. “Ali znamo da je Džonatan Okolo ubio Bamabija Smajda. A Bakana Stjuarta njegov ljubomorni ljubavnik.”
“Jesi li siguran? Ja nešto nisam. Rekao bih da je ta istraga na brzinu okončana da glavni inspektor ne bi bio osramoćen. Baš kao što Smajdovo ubistvo nije podrobno ni istraženo, jer se zgodno pojavio Okolo. A Dugid nema blagu predstavu ko je ubio Džonasa Karstersa. Sada znamo da su svi oni umešani u ritualno ubistvo i da im neko vadi organe. Tri ubistva, suviše slična da bi bila slučajnost.”
“Ovaj, možda postoji objašnjenje za to, gospodine.” Makbrajd okrenu svoj laptop. “Pokušavao sam da pronađem krticu. Znate, kako bih objasnio na koji bi način imitator znao toliko toga o Smajdovom ubistvu kada novinama nismo ništa rekli. Onda mi je sinulo da su sada sve fotografije istražitelja digitalne. Lako je napraviti elektronske kopije. Hiljade slika stane na karticu veličine poštanske markice. Ali nisam baš mogao da ušetam kod njih i da ih zatražim, niti mi je bilo jasno zbog čega bi neko želeo te kopije, osim ako ne namerava da ih proda novinama.”
“U Brazilu bi dobro platili za njih.”
“Šta?”
“Smrt je tamo deo kulture. Imaju novine specijalizovane za objavljivanje slika nesreća. Ponekad fotografi stignu pre policije i hitne pomoći. Novine mogu da se kupe kod kolportera na ulici. Ovakve slike bile bi veoma tražene.” Makbrajda prođoše trnci. “Otkud znate sve to, gospodine?”
“Pogodnosti skupog obrazovanja. Znam ponešto o svačemu. A tu je, naravno, i Diskaveri. Nego, pričao si o Smajdu i njegovim fotografijama.”
“Molim? A, da. Pretpostavio sam da će fotografije, ako ih je neko neovlašćeno kopirao, pokušati da proda preko interneta. Zato sam se dao u potragu za škakljivim fotografijama.”
“Na poslovnom kompjuteru? Hrabro.”
“U redu je, gospodine. Majk mi je pozajmio svoj računar koji ne prate. U suprotnom bih morao da tražim pisanu dozvolu od Dagvuda, a znate kakav je on.”
“Slike, Makbrajde.” Maklejn pokaza na ekran.
“Da, gospodine. Pa, pronašao sam gomilu. Pretpostavljam da su to te brazilske koje ste pomenuli, iako nisam razumeo jezik. Kao španski, samo malo drugačiji.”
“To je zato što u Brazilu govore portugalski.”
“Portugalski. Tako znači. Kako bilo, pronašao sam jednu ozbiljno obezbeđenu grupu sa svim ovim slikama. Mesta zločina ubistva Smajda, Bakana Stjuarta, Džonasa Karstersa. Čak i ona dva samoubistva. Ima još dosta toga, ali slike koje sam prepoznao okačio je neko ko se potpisao sa MB.”
Maklejn otvori stranicu s fotografijama. Prebrajao je preko stotinu slika, a bilo je još desetak stranica.
“Ko god da je zaslužan za ovo, ima pristup svakoj fotografiji koju smo napravili”, reče. “Koliko fotografa ima u istražiteljskom timu?”
“Desetak, ali svi članovi ekipe obučeni su da koriste foto-aparate. Pretpostavljam da i tehničko odeljenje ima pristup slikama. Ali to bi mogao biti i običan policajac, gospodine. Svi imamo pristup fotografijama.”
“Možemo li da uđemo u trag ovom MB-u preko sajta?”
“Sumnjam, šefe. Majk će pogledati sutra, ali serveri su anonimni i u inostranstvu. Preveliki je to zalogaj za mene. Međutim, objasnili smo kako bi neko mogao da zna detalje Smajdovog ubistva. Ako se neko loži na ovakve gadosti, pretpostavljam da je pitanje vremena kada će situacija eskalirati.” Prokletstvo. Bio je uveren u svoju teoriju. I dalje je uveren. Ali ni ovo se nije moglo zanemariti. “Svaka čast, Stjuarte. Otkucaj izveštaj što pre, a ja ću naglasiti načelnici ko je obavio sav posao. U međuvremenu ću poraditi na svojoj teoriji da imamo šestog ubicu na slobodi i da čini sve kako ga ne bismo uhvatili.”
“Neko me je pomenuo?”
Okrenuvši se, Maklejn ugleda načelnicu na pragu. Makbrajd poskoči kao da ga je neko žacnuo elektrošokom. Mrzovoljni Bob je klimnuo glavom i sklonio noge sa stola.
“Zamolio sam detektiva Makbrajda da ispita odakle cure informacije s mesta zločina. Rekao bih da je otkrio.” Maklejn ukratko prepriča načelnici ono što je upravo saznao. Tokom kratkog izlaganja načelnica se vrpoljila poput devojke koja ne zna kako da se izvini.
“Izvrsno obavljeno”, reče naposletku. “Bog zna da su nam potrebne dobre vesti.”
Maklejn uvide šta sledi. Pisalo joj je na čelu.
“Želite li da...” Krenu ka vratima.
“Ne. U redu je, Toni. To mi je posao. Mislila sam da je najpoštenije da ti lično javim. Svima.” Makintajerova ispravi uniformu, najednom nesigurna kako da nastavi. “Reč je o pripravnici Kid. Situacija se pogoršala. Doktori su učinili sve što je bilo u njihovoj moći. Međutim, povrede su bile preteške. Umrla je pre sat vremena.”

47

Nema toliko mesta na koja može da ode kada stvari odu u majčinu. Tu je Fil, naravno, ali njegov lek za svaku boljku dolazi u vidu točilice ili flaše, a Maklejnu se baš i ne opija. Iako obično može da računa da će ga Mrzovoljni Bob sprečiti da postane suviše zlovoljan, stari narednik, koji je pokazao očinsku naklonost prema pripravnici Kid, neočekivano je zaplakao na vesti o njenoj smrti. Makintajerova mu je dala slobodno, svima im je u svom maniru učiteljice rekla da ne želi da ih vidi u naredna dvadeset četiri sata. Ona ima dovoljno svojih problema, ne može da je opterećuje svojim osećajem krivice. Ranije je imao baku; čak i kada je ležala nesvesna u bolnici, umela je da sasluša. Sada ga je i ona napustila. Zbog svega ovoga se, manje od pola sata nakon što je čuo vesti, i dalje blago šokiran, obreo u mrtvačnici. Toliko o širokom i uzbudljivom društvenom krugu.
“Imamo izraz za to, Toni. Osećaj krivice preživelih.” Angus Kadvalader je i dalje na sebi imao medicinsku uniformu od poslednje obdukcije.
“Znam, Anguse. Psihologija. Fakultet. Imam diplomu, sećaš se. Prosto, to što znam staje nimalo ne pomaže. Odgurnula me je. Odrekla se sopstvenog života da bih ja živeo. Gde je tu pravda?”
“Pravednost je ono čemu učimo decu.”
“Hm. Nisam siguran da mi to pomaže.”
“Dajem sve od sebe.” Kadvalader skinu dugačke gumene rukavice i baci ih u korpu za sterilne materijale. Prešavši pogledom preko mrtvačnice, Maklejn je po prvi put shvatio da nema nikakvog forenzičkog ispitivanja u toku.
“Istražitelji nisu proveli mnogo vremena ovde”, reče. “Obično provedu dane tražeći i najsitnije tragove.”
“I drago mi je da nisu. Dovoljno je što čitav dan nisam mogao da radim. Znaš, ljudi ne prestaju da umiru. Zahvaljujući tvom lopovu, imam gomilu posla za čitavu nedelju.”
“Ko je to?”, Maklejn klimnu glavom ka jednom pokrivenom telu dok je Kadvalader preturao po fiokama.
“Samoubica. Žena sa stanice Vejverli. Još je nismo identifikovali, nesretnicu. Jutros smo je pregledali. Trejsi mora da je očisti, pa da sačeka da je identifikuju. Nego, nešto je neobično. Sećaš se da su joj šake i kosa bili umrljani krvlju? Pritom nismo znali odakle ta krv...”
Maklejn klimnu glavom, iako se, da bude iskren, toliko toga desilo u međuvremenu da je zaboravio na ovaj slučaj.
“E pa, to je zbog toga što krv nije njena.”
Ema Berd je umalo naletela na njega dok je napuštao mrtvačnicu. Boreći se s jednom povećom zamotanom kutijom, čiji sadržaj nije želeo da upozna, prolazila je leđima okrenuta preko praga u trenutku kada je Maklejn otvarao vrata. Pod drugačijim okolnostima bilo bi zabavno videti je kako se unazad kreće ka njegovom naručju.
“Pazi!”
“Glupava... šta, kog vraga...” Posustajući, Ema se okrenu, shvativši na koga je naletela. “O, bože, Toni. Ovaj, inspektore.”
Maklejn joj pomognu da se pridigne, pokušavajući da se ne nasmeje. Tako je besna, smetena i puna života. Zna da, ukoliko prasne u smeh, neće moći da se zaustavi.
“Oprosti, Em. Nisam te video. Uzgred, Toni je u redu. Ni u najboljim okolnostima ne mogu da se naviknem na to gospodine i inspektore.” Nije morao da napomene da okolnosti nisu nimalo dobre.
“Da, čula sam vesti. Žao mi je. Bila je dobro dete.”
Dobro dete. I nije neki epitaf. Pritom je zaista bila dete – tek završila akademiju, nestrpljiva da što pre postane detektiv. Bistra, entuzijastična, vedra, a sad mrtva.
“Ulaziš ili izlaziš?”, Ema prekinu neprijatnu tišinu pitanjem.
“Šta? A, da, napolje.” Maklejn pogleda na sat. Odavno je trebalo da se odjavi, čak i da ih načelnica nije poslala kućama. Klimnuo je glavom ka kutiji. “A ti? Dostavljaš ili preuzimaš?”
“Ovo? Samo da je ostavim. Dr Šarp nam je pozajmila kutiju kada nam je zafalilo. Rekla sam da ću je ostaviti kada krenem kući.”
“Daj da ti pomognem.” Maklejn se mašio za kutiju.
“Neka, u redu je.” Ema je obgrli kao da je kakav vredan suvenir. “Ali prijalo bi mi društvo.”
Nije joj dugo trebalo da odnese kutiju. Maklejn nije morao ništa da kaže, Ema je u stanju da priča za dvoje.
“Dakle, gotov si za večeras?”, upitala ga je dok joj je pridržavao vrata.
“Trebalo bi da se vratim u stanicu. Imam hrpu papirologije i dežurnog narednika čije su pretnje svakim danom sve kreativnije.” Sama pomisao na izrečeno činila ga je rezigniranim. Ušunjaće se na stražnji ulaz, sešće i početi da pregleda gomilu papira dok jednom od njih ne dođe kraj. Ako i završi posao, uskoro će ga zameniti novi. U ovakvim trenucima se pita šta će mu sve to. Mogao bi da radi za Gavina Spensera i živi u velikoj kući s bazenom.
“Kad tako kažeš, i sama padam u iskušenje da se bacim na papirologiju.”
“Pa, ako se nudiš...”
“Znaš šta? Idemo prvo na piće. Posle ćeš oceniti šta ti se dalje radi.” Pre nego što je stigao da odgovori, Ema krenu Kaugejtom u pravcu Grasmarketa. Maklejn je morao lagano da potrči ne bi li je sustigao i uhvatio za rame.
“Ema...”
“Stvarno, inspektore, da li vam je neko nekada rekao da niste nimalo zabavni?”
“U skorije vreme nije. Ali cenim da još nisi upoznala Edinburg.” Uperio je prstom ka suprotnom smeru ulice. “Jedini pristojan pab u blizini je u ovom pravcu.”
Jedno pivo se pretvorilo u dva, pa u kratak obilazak boljih pabova u centru grada, nakon čega su otišli na kari. Skoro da je i zaboravio na činjenicu da je Alison Kid mrtva. Skoro. Maklejn je izbegavao mesta u kojima obično borave policajci, znajući da će biti puna pandura koji žele da nazdrave palom saborcu. Ne bi mogao da se izbori s njihovim izrazima saučešća, niti da sluša one malobrojne, koji će neminovno optužiti njega umesto odbeglog vozača kombija. Zna da je i Ema to osetila. Neprestano je čavrljala, uglavnom o poslu i prednostima selidbe iz Aberdina. Rastali su se uz jednostavno: “Trebalo bi da ponovimo ovo, bilo je zabavno.” Ovlaš ga je dodirnula po ruci, okrenula se i pošla mračnom ulicom, ka mestu njegovih košmara. Izbacivši ih iz glave, zavukao je ruke u džepove i krenuo kući.
Grad nikada ne spava, naročito tokom festivala. Uobičajenu masu ljudi, koji se kasno vraćaju s posla, i skitnica uvećali su pijani studenti, neuspeli glumci i čistači ulica. Ulice su sada mirnije nego danju. Međutim, još je rano. Reka automobila još se probijala uzanim trakama ka nepoznatim odredištima. Kombiji su vijugali poput debelih smrdljivih pčela. Maklejn je pokušao da odagna osećaj krivice, tražeći u ritmu svojih koraka na pločniku odgovore na sijaset pitanja koja su mu se motala po glavi. Nešto mu je promaklo, nešto se ne slaže. Zapravo, ima toliko toga što mu promiče, toliko se toga ne slaže. Ponajmanje jeziva sličnost između smrti trojice staraca, starih prijatelja umešanih u jedan užasno krvav zločin. Neko maštovit bi rekao da im se kakva utvara sveti. Opus diaboli. Mešali su se u đavolja posla i sada je đavo došao po svoje. Međutim, stvarnost je daleko običnija. Barnabija Smajda rasporio je jedan osvetoljubivi imigrant; Bakan Stjuart je žrtva ljubomornog ljubavnika; a Džonas Karsters? Pa nema sumnje da će Dugid i to nekome pripisati.
Klik, klak, klik, klak; lupkao je nogama po pločniku jednoličnim sporim tempom, usklađenim s njegovim mislima. Postoje čvrsti dokazi da je Okolo ubio Smajda, to je tačno. Ali kladio bi se u svoj posao da Timoti Garner nije ubio Barnabija Smajda, što znači da je jedan ubica na slobodi. Da li je neko otkrio Makbrajdovu arhivu fotografija i krenuo da ubija sve redom? I kako bira žrtve? Da li je moguće da neko zna za ritualno ubistvo i da je uspeo da pronađe sve ubice?
Ili je pak šesti čovek prikrivao tragove i ubijao svoje saučesnike, ukrao leš koji je bio jedini pravi dokaz, plativši nekome da uspori policijsku istragu? Ovaj scenario ne ohrabruje, ali barem drži vodu. Maklejn se najednom zaustavi, shvativši da je sam u ulici. Stresavši se, okrenuo se očekujući da vidi beli kombi kako jurca ka njemu. Noge su ga, možda neminovno, dovele do Plezansa. Veliki plavi znak policijskog plakata optuživao ga je svojim zahtevima s pločnika. Dogodila se nekakva nesreća... Jeste li videli... Pozovite nas... Stajao je na mestu na kojem je Alison oborena. Na mestu na kojem je žrtvovala svoj život zarad njegovog. Gospode, protraćenog li života. Stisnuo je pesnice, zarekavši se da će pronaći krivca. Nije se osećao bolje zbog toga.
Srećom, stan je blizu. Zbog osećaja krivice i besa koji su se borili u njegovoj glavi, nije uspeo da se nadoveže na prethodni tok misli. Vrata su ponovo bila zaglavljena pomoću dva kamena; prokleti studenti opet su izgubili ključeve, a ne žele da plate nov primerak. Ponadao se da u ovo doba gospođa Makačon odavno spava. Mogao bi mirne duše da preskoči ono osmehivanje dok mu ona govori da je zabrinuta što toliko radi. Popeo se uz stepenice osećajući umor oko očiju. Sasvim je spreman za krevet, koji ga je dozivao.
Međutim, neko je čekao na vrhu stepeništa.

48

Sedela je šćućurena uz vrata njegovog stana. Povivši noge do grudi, ogrnula se tankim kaputom kako bi se zaštitila od hladnoće. Pomislio je da spava, međutim, podigla je glavu u trenutku kada joj je prišao i Maklejn prepozna njeno lice.
“Dženi? Otkud ti ovde?”
Dženi Spirs je piljila u njega natečenim očima, crvenim od plakanja. S obe strane bledog lica padala joj je kosa, uramivši njenu nesreću. Vrh njenog nosa se sjajio kao da danima vuče prehladu.
“Kloi”, reče. “Nestala je.” Utom brižnu u plač.
Maklejn preskoči poslednjih nekoliko stepenika. Čučnuo je i uzeo Dženi za ruku.
“Sve je u redu. Pronaći ćemo je.” Utom je shvatio da ne zna o kome je reč. “Koje Kloi?”
Pogrešno pitanje. Dženi brižnu u još jači plač.
“Hajde, Džen. Ustani.” Pomogavši joj da se pridigne, otključao je i otvorio vrata, nakon čega ju je odveo u kuhinju i posadio na stolicu. Lišen svake pomisli na krevet i san, napunio je džezvu i uzeo dve šolje i teglu kafe.
“Ispričaj mi šta se dogodilo. Zbog čega si došla?” Dodao joj je rolnu ubrusa, da se njome posluži umesto natopljene maramice koju je zgužvala u šaci.
“Kloi je nestala. Trebalo je da stigne kući do jedanaest. Nikada ne kasni. Pozove čak i kada zna da će stići na vreme.”
“Čekaj malo, Džen. Moraš me podsetiti – ko je Kloi?”
Dženi ga pogleda začuđeno. “Moja kćerka. Znaš, upoznao si je u radnji.”
Maklejnov mozak napravi salto. Seća se, obučena poput devojke iz dvadesetih godina, sa paž frizurom. Radila je za pultom dok je Dženi bila u stražnjem delu dućana.
“Oprosti, nisam shvatio. Nismo se upoznali. Iskreno, nisam ni znao da si udata.”
“Nisam. Kloi je... pa, recimo da je njen otac bio greška. Isterao je svoje i posle ga više nikad nismo videli. Ali Kloi je dobro dete, Toni. Ne bi ostala dokasno i pozvala bi ukoliko negde zaglavi.”
Maklejn je pokušao da se usredsredi na nove informacije, na problem. “U koliko sati je izašla?”
“Oko pola osam. Imala je karte za Bila Bejlija u Asembli rumsu. Bila je tako uzbuđena.”
“I kažeš da je trebalo da se vrati do jedanaest.”
“Tako je. Dala sam joj novac za taksi. Nisam želela da se šeta sama u to doba.”
“Da li je sama otišla?”
“Ne, bila je s dve drugarice iz škole. Ali one žive u drugom delu grada.”
“Pretpostavljam da su one stigle kući?”
“Zvala sam i proverila. Obe su stigle u petnaest do dvanaest.”
“Koliko godina ima Kloi?” Maklejn pokuša da se priseti devojke iz radnje, ali zbog egzotičnog odela nije mogao da oceni njen uzrast.
“Skoro šesnaest." Dovoljno da izađe sama. Dovoljno da pomera granice onoga što sme i ne sme da radi.
“Jesi li zvala policiju?”
Dženi klimnu glavom. “Došli su i popunili formulare. Dala sam im njenu fotografiju. Čak su pretražili i radnju, za slučaj da se sakrila.”
“Dobro je. To znači da se drže procedure.” Maklejn je sipao vrelu vodu u šolje i dosuo mleka. “Ali moraš razumeti da je moguće i da je reč o običnom tinejdžerskom buntu. Možda je ostala dokasno jer joj je ćef.
“Ali nikada to nije činila.” Dženi pocrvene i stisnu pesnice. “Nikada to ne bi učinila.”
“Verujem ti. Pozvaću stanicu da vidim da li je nešto iskrslo. Trebalo bi da budeš kod kuće, Džen. Ne ovde. Šta ako se vrati a ti nisi tamo?”
Tračak sumnje pojavi se na Dženinom zabrinutom licu. “Ostavila sam poruku na kuhinjskom stolu. Ali nije se vratila do jedan. Morala sam da učinim nešto.”
Maklejn utom shvati da ne zna ni gde Dženi živi. Nije znao ni da ima kćerku; jedino što zna je da ima sestru koja je verena za njegovog najboljeg prijatelja. Iskreno, ne zna mnogo ni o Rejčel. Odavno je prestao da pamti sve studentkinje bivšeg cimera. Ona je ta koja je konačno osvojila nagradu koja je mnogima do tada izmicala. Mada, nema predstavu zbog čega je Dženi odlučila da se njemu obrati.”
“Da li živite iznad radnje?”
Dženi ponovo klimnu glavom, šmrknu i obrisa nos. Maklejn pozva stanicu iz hodnika. Dugo je zvonilo dok dežurni narednik konačno nije podigao slušalicu.
“Inspektor Maklejn na vezi. Imate li izveštaj o nestaloj osobi – Kloi Spirs?”
“Aha, rekao bih da je tako. Sačekajte trenutak.” Maklejn je čuo šuškanje papira u pozadini, dok je dežurni narednik listao evidenciju. “Što vas to zanima?”
“Njena majka je kod mene, pije kafu u kuhinju.”
“Blago vama, inspektore. Ako se dobro sećam, prava je lepotica. Evo nas. Prijavljeno u jedanaest pedeset osam. Najbliža patrola stigla je u dvanaest i devet. Opis je poslat svim stanicama, detalji su u kompjuteru. Ukoliko se ne pojavi do ujutru, proverićemo bolnice.”
“Učini mi uslugu, Tome. Razglasi još jednom. Ako imaš vremena, odmah pozovi bolnice.”
“U redu, gospodine. Večeras nema posla. Videću šta mogu da učinim.”
“Hvala, Tome, dugujem ti.”
“Večeru, beše?”
Maklejn se sledio. “Šta?”
“Zar to nije cena usluge? Ili je gospođica Berd poseban slučaj?”
“Ja... Ma ko ti je to rekao?” Maklejn viknu u slušalicu dok se dežurni narednik cerekao. “Koliko ljudi u stanici je saznalo?”
“Pa rekao bih – otprilike svi, gospodine. Sastali ste se kod ulaza, na kraju krajeva. Pritom, izabrali ste Crvenog zmaja. Svake večeri ćete tamo naići na po kojeg pandura van dužnosti, makar samo i čekali da ponesu hranu.”
Besan, Maklejn zalupi slušalicu. Prokleti policajci, gori su od domaćica kad je reč o tračevima. Ipak, neće škoditi njegovom ugledu.
“Jesu li je pronašli?” Dženin zabrinuti glas vratio ga je važnijim problemima.
“Ne. Zao mi je. Ali procedura je u toku.” Maklejn joj je preneo obećanje dežurnog narednika. Prebledela je na pomen bolnice.
“Da li bi zasta mogla biti tamo?”
“Ne verujem, Džen. Da je upala u nevolju, već bi te pozvali. Biće da se našla s drugim društvom i da se ušljemala. Doći će ujutru kući, osećaće se usrano, tad joj očitaj bukvicu.”
Međutim, u sebi je znao da joj to govori samo da bi je utešio.

49

Ne zna koliko već stoji u bašti i zuri u tihu kuću. Neko vreme je bilo mračno, sada se možda razdanjuje. Koliko je već dana ovakav? Mozak je odavno prestao da mu radi kako valja, sada samo može da bude poslušan. Glasovi mu se ne obraćaju, ali upravljaju njegovim postupcima. Nad svojim telom ima kontrole koliko i kakva lutka. A bol je veći zbog činjenice da je nemoćan da išta promeni.
Plen je unutra, to zna. Oseća ga, iako nije siguran šta oseća. Oko njega je samo gnjilo lišće i topla suva zemlja; u daljini izduvni gasovi automobila i slatkast miris pivare. Njegov stomak je bačva kiseline koja se razliva u creva uzrokujući nalete bolova, ali on i dalje stoji, čeka i posmatra.
Nešto šuška u grmlju i zlobno se, režeći, probija. Spušta pogled i ugleda psa, dobermana potkresanih ušiju. Pokazuje mu zube i preteći reži. Glasovi mu razdvajaju usne i izbacuju piskav zvuk iz grla. Preplašen, pas zakevće, repa povijenog između zadnjih nogu. Jedan mlaz štrcne ispod njega i vazduh ispuni topao vonj mokraće.
Još jedan siktav zvuk i pas odjuri u grmlje iz kojeg je došao, prestavši da laje. Oduvek se plašio pasa, ali glasovi su neumoljivi.
Glava mu puca kao da sve migrene sveta borave u njoj. Oseća kako mu je čitavo telo naduveno i rastegnuto, kao kod one izgladnele afričke dece koju je gledao na televiziji. Svaki zglob ga peče; hrskavica kao da je izvađena i zamenjena šmirglom. Pa ipak, stoji tu i posmatra.
Još buke. Jedna veća prilika probija se ka njegovom mračnom skrovištu. Lagano se okrene ka njemu, vrišteći u sebi od bolova prilikom i najmanjeg pokreta. Glasovi mu ne daju da prozbori.
“Šta radiš ovde?”, upita čovek, ali su njegove reči milionima kilometara daleko. Glasovi viču da napadne, mora da ih posluša.
Podigne se, ali je njegovo telo slabo od gladi i hiljade užasnih boljki. U šaci drži nož; ne seća se odakle mu niti trenutka kada ga nije stiskao u ruci. Nema veze. Jedino je napad važan. I bol.
Nešto kvrcne, shvata da je to njegova ruka. Čovek je ogroman, daleko veći od njega i građen poput onih ljudi u koje je pokušavao da ne blene u teretani. Ali glasovi mu naređuju da napadne i to čini, cilja oči i grebe kožu.
“Govance jedno! Ubiću te, jebote!” Čovek je sada besan, a glasovi zadovoljno urlaju. Zadaje nov udarac, koji čoveku raskrvari nos. Uprkos užasnim bolovima u izmučenom telu, na trenutak oseti zadovoljstvo trijumfa.
Međutim, sada je njegovo lice dobilo udarac. Ogromna šapa ščepa ga za vrat s namerom da mu istisne život. Podignut je i bačen. Tresne na vlažno tlo nakon čega se sve zacrni. Svuda oseća bol koji ga obavija. Topao i vlažan, oseća ukus penušavog gvožđa u svojim ustima i grlu. Više ne diše, ne vidi, ne oseća. Jedino čuje trijumfalan smeh glasova, koji ga ostavljaju da umre.

50

Mendi Kani izgleda kao devojka kojoj jutra nisu potaman. Maklejn nema iskustva s tinejdžerima, osim ako ne spavaju po stanicama, piju briju i vređaju svakoga ko im se približi. Mendi je bolje vaspitana od devojčuraka poganog jezika koje žive u soliterima Trinitija i Kregmilara, ali je podjednako natmurena dok sedi preko puta njega za kuhinjskim stolom i zuri u činiju žitarica.
“Nisi ni u kakvoj nevolji, Mendi. Naprotiv.” Pretpostavio je da poseduje nekakvu genetsku nesposobnost da pomogne policiji. “Nisam čak ni došao ovamo u svojstvu policajca. Ovde sam kao prijatelj Kloine mame. Umire od brige zbog toga što Kloi sinoć nije došla kući. Imaš li predstavu kuda je mogla da ode?”
Mendi se nervozno vrpoljila na stolici. Da se nalaze u istražnoj sobi, Maklejn bi to shvatio kao znak da nešto krije. Ovde može samo da nagađa.
“Da li ima dečka? Možda su ugovorili sastanak?” Pustio je da predlog visi u vazduhu. Iznerviravši ga, u razgovor uskoči Mendina mama.
“U redu je, pile. Možeš da razgovaraš sa inspektorom. Neće da te privede.”
“Gospođo Kaui, da li bih mogao da popričam nasamo s vašom ćerkom?”
Pogledala ga je kao da je otkačen. Potom je zgrabila svoju šolju s kafom, prosuvši smeđu tečnost po kuhinjskom stolu.
“Al’ samo kratko. Ima posla.” Nakon toga se odgegala napolje u roze patofnama. Maklejn je sačekao nekoliko trenutaka nakon što je zatvorila vrata uz škripu stepenica. Mendi pogleda u plafon, zatim u nepojedene pahuljice.
“Slušaj, Mendi, biću otvoren. Ako znaš išta što bi moglo da nam pomogne da pronađemo Kloi, slobodno mi reci. Obećavam ti da ni reč neću reći tvojim roditeljima. Ovde nije reč o tebi, već o Kloi. Moramo da je pronađemo. Što više vremena prođe, šanse su nam manje.”
Jedino što je remetilo tišinu koja je usledila bili su koraci gospođe Kaui u kupatilu. Maklejn pokuša da uhvati Mendin pogled dok je ona bila usredsređena na svoju činiju sa pahuljicama. Taman kada je hteo da digne ruke od svega, ona progovori.
“Nećeš reći mami?”
“Ne, Mendi. Dajem ti reč. Neću reči ni Kloinoj mami.”
“Okej, ima tog nekog tipa. Upoznala ga je na internetu.”
Gospode, toga se i plašio.
“Delovao je... šta znam. Okej. Rekao je da voli komičare, oduševio se kada mu je Kloi rekla da ima karte za Bila Bejlija. Rekao je da će i on biti tamo. Ali nije se pojavio, zar ne?”
“Kako su se dogovorili da se nađu?” Pokušao je da se priseti imena druge devojke. S njom tek treba da obavi razgovor. “Da li je znao da ćete Karen i ti biti tamo?”
“Ne znam šta mu je Kloi rekla. Mislim da mu nije dala broj telefona, nije toliko glupa, znaš. Ali ima te lude haljine iz mamine radnje, sinoć je nosila jednu. Možda mu je rekla da potraži devojku iz dvadesetih. Lako bije uočio.”
Ili pokupio na ulici nakon predstave. Prošetali bi do kuće jer je blizu, a novac za taksi potrošila bi na nešto zabavnije.
“Da li je rekao kako se zove?”
“Da, Fergi. Doduše, ne znam da li mu je to pravo ime.”
“Koliko dugo je... koliko dugo je pričala s njim?” Maklejn ne zna kako funkcionišu te sobe za ćaskanje na internetu.
“Nije dugo. Nekoliko dana možda.”
Da se pouzda u stranca za tako kratko vreme? Da li je i on u tim godinama bio toliko glup? Verovatno jeste, mora da prizna. Ali to je bilo pre interneta, kada se sve svodilo na to da skupiš hrabrost da se obratiš devojci koja ti se dopada. Vremena su bila daleko bezazlenija. Istina, deca su danas prefinjenija, međutim, podjednako naivna. I taj Fergi. Odmah je pomislio na Makridija, iako u gradu verovatno ima na hiljade Fergusa ili Fergusona. Potrebno mu je malo vremena da razmisli, da ne donese zaključak na osnovu nagađanja.
“Mendi, moram da znam tačno vreme kada ste se Kloi i ti rastale sinoć.” Tek je sada izvadio beležnicu. “Priseti se svojih kretnji od trenutka kada se predstava završila.”
Karen Bekvit je ispričala istu priču, koju je, doduše, od nje izvukao uz daleko manje napora. Maklejn je uporedio dve izjave dok je stajao ispred Asembli rumsa u Džordžovoj ulici i posmatrao saobraćaj pokušavajući da zamisli kako je ovo mesto izgledalo prethodne večeri. Otprilike u to vreme sedeo je s Emom u Gildford armsu, na nepunih pet minuta hoda odatle. Karen i Mendi otišle su taksijem kući, otprativši Kloi do taksi stanice u Kaslu. Prešao je ovu kratku rutu posmatrajući pozicije kamera s okolnih zgrada. U centru grada se sve snima.
Od taksi stanice postoji samo jedna logična trasa do radnje: Prinčevom ulicom, preko Severnog i Južnog mosta, a onda Klarkovom. Šetnja ne bi trebalo da traje više od pola sata, a veći deo trase obuhvaćen je kamerama. Zna kada je Kloi poslednji put viđena. Zna šta je imala na sebi. Sada mu samo preostaje da pregleda snimke, što će potrajati, sudeći po broju kamera.
“Evo nečega, gospodine. Želite li da pogledate?”
Maklejn se okrenu od svetlucavih ekrana ispunjenih mutnim prilikama koje su mahnito skakale po ulicama oivičenim narandžastom bojom. Pred drugom konzolom sedeo je detektiv Makbrajd, postiđen zbog samopouzdanja s kojim je rukovao novom tehnologijom.
“Šta si pronašao?” Odgurnuo je svoju stolicu kako bi video drugi ekran. Makbrajd okrenu dugme na konzoli u smeru suprotnom od kazaljke na satu, premotavši snimak na jedanaest i petnaest.
“Ovo je taksi stanica u Kaslu, gospodine.” Podesio je snimak na normalnu brzinu i pokazao na ekran. Kako su leto i festival u punom jeku, ulice u centru grada prometnije su nego inače. “Mislim da su ovo naše tri devojke.” Pritisnuo je pauzu i pokazao tri prilike koje su hodale ruku pod ruku. Devojka u sredini bila je obučena u ravnu kariranu suknju, bluzu bez rukava i kloš-šešir. Oko vrata je imala poznati pernati šal. Pored nje, Karen i Mendi izgledale su kičasto u uskim farmerkama i majicama.
“To je ona”, reče Maklejn. “Možemo li da vidimo kuda ide?”
Makbrajd premota traku do trenutka kada su devojke stale u red za taksi. Sačekavši da drugarice odu, Kloi je krenula nizbrdo, ka Prinčevoj. \ “Ovde moramo da promenimo kamere.” Makbrajd uradi nešto zbunjujuće sa nizom dugmadi na konzoli i prikaza sliku iz drugog ugla. Kloi je šetala ulicom, sigurna u svoj korak. Ispratili su snimak sa još dve kamere. Uskoro se kraj nje zaustavio crni automobil.
Da ne zna o čemu je reč, rekao bi da je ovo klasičan slučaj ulične prostitucije. Kloi se sagnula do prozora, očito razgovarajući s vozačem. Njen govor tela nije pokazivao nikakve znake zabrinutosti i nakon nekoliko trenutaka otvorila je vrata i ušla u automobil, koji je krenuo u pravcu Nort Britiša. “Možemo li da uvećamo sliku, da vidimo broj tablice?”, upita Maklejn. “Samo u filmovima. Ove kamere nemaju visoku rezoluciju, a osvetljenje je užasno. Druga kamera je verovatno uhvatila bolji ugao, ali izgleda da je sinoć crkla.”
“Možda možemo da mu uđemo u trag. Crni ili tamnoplavi BMW serije 3, nema ih baš mnogo. Da li se pojavljuje na drugim snimcima?”
Makbrajd pritisnu nekoliko dugmadi posmatrajući kako se automobil isključuje s Prinčeve ka Maundu. Na trenutak se pojavio na drugom snimku i nestao. “Pokrivenost nije tako dobra van centra. Možemo da pokušamo da uporedimo vreme s drugih kamera, da vidimo da li će se pojaviti.”
“Koliko će to potrajati?”
“Ne znam, gospodine. Možda nam se posreći, možda potraje čitav dan.”
“U redu. Počni. Pokušaj da izvučeš broj tablice sa snimka. Makar i delimičan. Pošalji ga Emi, ona ume s fotografijama...”
Maklejn se zaledi. Ume s fotografijama. Izdvojila je slike s mesta zločina u kući u Sajthilu, na kojima su bile šare koje je video na podu. Pre toga je video još nešto na ekranu računara. Umanjene fotografije. Da li ih je samo obrađivala za arhivu ili se tu krije nešto zlokobnije? MB. Em-Be. Ema Berd.
“Jeste li dobro, gospodine? Izgledate kao da vam je neko prešao preko groba.” Detektiv Makbrajd ga pogleda oblim bledim licem u polumraku sobe za pregled snimaka.
“Mislim da znam ko je fotografije s mesta zločina kačio na internet.” Iako u sebi moli boga da nije u pravu.

51

“Telefon još ne radi, pretpostavljam?”
Dežurni narednik Pit Mari dočekao ga je s kezom kada je u ponedeljak ujutru užurbano ušao u stanicu. Maklejn nekoliko puta lupnu po džepovima dok nije pronašao telefon, iako se ne seća da li se prethodne večeri uopšte potrudio da ga napuni. Bio je ometen, tako da je verovatnoća mala. I zaista, kada je pritisnuo nekoliko dugmadi, uvideo je da je telefon isključen.
“Šta im radite? Bacate uroke na njih?” Pit gurnu veliku hrpu papira u njegovom pravcu i klimnu glavom ka stražnjem delu prijavnice. “Ovo je gomila poruka koje treba da pregledate, a onaj tip tamo je pitao za vas. Kaže da je iz preduzeća za upravljanje imovinom Hoget Skotija. Meni izgleda kao bankar.” Zbunjen, Maklejn se okrenu, pokušavajući da se seti gde je čuo taj naziv. Prizor gospodina Mastersa na običnoj plastičnoj klupi nije pomogao. Izgleda poput hiljade bezličnih biznismena u odelima: rane četrdesete, prosed; malo sala na stomaku koje dve partije skvoša nedeljno ne mogu da sagore; skupa kožna tašna ispunjena elektronskim napravama; žena i deca u predgrađu; ljubavnica u stanu u starom delu grada.
“Inspektor Maklejn? Hvala što ste me primili. Džonatan Masters, preduzeće Hoget Skotija.” Masters je skočio na noge pre nego što je Maklejn stigao do polovine hodnika. Tek se tada složiše delovi sećanja.
“Gospodine Masterse, vi ste bili jedan od svedoka samoubistva Pitera Endruza.”
Džonatan Masters se trgnu na pomen svog bivšeg kolege. “Imali smo tešku nedelju u preduzeću, inspektore. Piter je bio jedan od naših najboljih analitičara. Nedostajaće nam.”
Jedan od najboljih analitičara. Ni odličan momak, ni zabavan lik. Ni prijatelj.
“Razgovarao sam s njegovim ocem, gospodine Masterse. Izgleda da je i te kako imao za šta da živi, sve dok mu nije otkriven rak.”
“To nas je potpuno iznenadilo. Nikome nije rekao. Možda da je imao...” Masters odluta u mislima.
“Ali pretpostavljam da niste došli da mi pričate o Piteru Endruzu, gospodine.”
“Da, naravno. Oprostite, inspektore. Imali smo tešku nedelju. Izgleda da nam je nestala i sekretarica. Sali Dent.”
“Dent. Zar nije i ona svedok?”
“Da, radila je na recepciji. Dali smo joj tad ostatak dana slobodno. To je najmanje što smo mogli da učinimo. Zanemarili smo što narednog dana nije došla na posao, to smo i podrazumevali, a nakon toga je bio vikend. Međutim, nije se pojavila ni jutros, i nije se vratila od kada... od kad je Piter... znate.”
“Pretpostavljam da ste pokušali da stupite u kontakt.” Maklejn oseti užasan déjà vi kako mu se prikrada iz mozga poput senke pauka.
“Naravno. Pozvali smo je na kuću, ali je njena majka mislila da je otputovala u inostranstvo. Glupo je ispalo, zaista, jer je zaista trebalo da otputuje u Tokio s jednim upravnikom, ali put je otkazan nakon...”
“Dakle, mislili ste da je kod kuće, dok je njena majka mislila da je u inostranstvu, ali niko od vas ne zna gde je bila nakon što se Piter Endruz ubio.”
“Tako je, inspektore.”
“Pričajte mi o Sali Dent, gospodine Masterse”, reče Maklejn. “Kako izgleda?”
“Mogu ja i više od toga. Evo.” Masters je stavio tašnu na plastičnu klupu i otvorio je povukavši dve kukice. Maklejn ugleda mali laptop, tablet, GPS navigator i jedan tanak mobilni telefon u mekanoj kožnoj unutrašnjosti, a onda je Masters izvukao jedan papir A4 formata i zatvorio tašnu. “Njen evidencioni karton.”
Maklejn uze dokument i prinese ga svetlu kako bi bolje osmotrio odštampanu fotografiju koja je zurila u njega. Nije ga iznenadila činjenica da je prepoznao ženu sa slike, već to što je unapred očekivao da će videti njeno lice. Na slici je lepše, osmehnuto, puno nade za budućnost. Poslednji put kada ju je video bila je na čeličnom stolu obdukcione sale u mrtvačnici Angusa Kadvaladera; a prvi put izlomljenu i iščašenu, kose umrljane krvlju, na prljavom masnom šljunku koloseka stanice Vejverli.
“Toni, ti stvarno ne možeš da se držiš podalje od nas? Znaš, mogao bi da prođeš obuku za pomoćnika patologa, pa da prestanemo s ovim pretvaranjem.”
Angus Kadvalader se naceri iz kancelarijske fotelje nakon što je Maklejn pokucao na otvorena vrata. Ostavio je Mastersa u čekaonici, da se vrpolji i gleda na sat. Što pre završe s ovim, tim bolje.
“Zvuči primamljivo, Anguse, ali znaš da mene zanima samo Trejsi.”
Kez na licu patologa zadrhta – da li se on to pomalo ukočio? Zanimljivo.
“Da. Šta mogu da učinim za tebe?”
“Žena koja je skočila s mosta Vejverli prošle nedelje. Mislim da je reč o izvesnoj Sali Dent. Možemo li da je spremimo za identifikovanje? Njen šef čeka na spratu.”
“Nema problema. Izvući ću je i pozvaću te kad bude spremna.” Patolog uđe u obdukcionu salu ka fiokama, zgrabivši usput metalna nosila. Maklejn krenu za njim.
“Da li si poslao izveštaj o njoj?”
“Šta? A, da. Mislim da jesam. Trejsi ih obično pošalje mejlom. Zašto?”
“Nisam ga video, to je sve.”
“Onda ne znaš za pločice koje su joj izjedale mozak?”
“Za... šta?” Maklejn se stresao. Komplikacije. Uvek neke komplikacije.
“Krojcfeld-Jakobova bolest. U poodmaklom stadijumu. Pretpostavljam da je imala prilično jake halucinacije pre nego što je skočila. Verovatno je zbog toga to i učinila.” Kadvalader otvori fioku s bledim očišćenim telom Sali Dent, unakaženim, iako su rasekotine na licu precizno zašivene. Prebacivši je na nosila, prekrio ju je dugačkim belim čaršavom. Zajedno je odguraše do sobe za identifikaciju, gde uznemireni Džonatan Masters poskoči kao da se neko izdrao na njega.
“Oprostite što ste čekali, gospodine Masterse. Moram da vas upozorim da je doživela teške povrede pre smrti.”
Masters, koji je pozeleneo u licu, klimnu glavom posmatrajući prekrivenu priliku. Kadvalader pomeri prekrivač, otkrivši samo lice. Bankar je spustio glavu i Maklejn ugleda užasnut izraz na njegovom licu kada ju je prepoznao. Pogled koji je toliko puta viđao.
“Šta joj se desilo?” Mastersov glas bio je ujedno i piskav i graktav, ali se nije onesvestio poput mnogih. Za to mora da mu oda počast.
“Skočila je sa Severnog mosta.”
“Samoubistvo? Čuo sam za to. Ali Sali... Ne... Sali nikad ne bi...”
“Imala je ozbiljan neurološki poremećaj.” Kadvalader ponovo prekri lice. “Najverovatnije nije ni bila svesna šta čini.”
“A njena majka?” Masters pogleda Maklejna molećivim očima. “Ko će njoj objasniti sve ovo?”
“U redu je, gospodine Masterse. Popričaću s gospođom Dent.” Maklejn uze bankara za ruku i izvede ga napolje. “Da li ćete biti dobro? Želite li da vas neko odveze nazad u kancelariju?”
Masters se pribrao nakon što se odmakao od leša. Ispravio se i pogledao na sat. “U redu sam, inspektore, hvala vam. Moram nazad u kancelariju. O, bože! Sali!” Zavrteo je glavom.
“Ovo će možda zvučati kao neosetljivo pitanje, gospodine Masterse, ali da li je bilo nečega između gospođice Dent i gospodina Endruza?”
Masters ga pogleda kao da je lud. “Kako to mislite?”
“Pitam se da li su imali nešto više od profesionalnog odnosa, gospodine. Dva samoubistva u tako kratkom vremenskom razmaku...”
“Piter Endruz je bio gej, inspektore. Niste znali?”
Dok je Maklejn ispratio Džonatana Mastersa iz zgrade i vratio se u obdukcionu salu, Kadvalader je vratio telo mrtve žene u njenu hladnu ćeliju i otišao u svoju kancelariju. Maklejn proviri unutra, shvativši da njegove živahne pomoćnice nema nigde.
“Šta si učinio s Trejsi?”, upita.
“Dalje ruke od moje pomoćnice, Toni.”
Maklejn podiže ruke kao da se predaje. “Nije moj tip, Anguse.”
“Da, čuo sam da više voliš istražiteljke. Dobro, niko nije savršen.” Kadvalader se nasmeja. “Trejsi je odnela neke uzorke u laboratoriju. Pustim je s vremena na vreme, čim prestaneš da mi zatrpavaš mrtvačnicu telima.”
“Oprosti”, Maklejn slegnu ramenima. “Pričaj mi o Sali Dent. Nešto si pomenuo o krvi.”
“Nije njena krv. Bila je prekrivena tuđom.”
“Jesi li saznao čija je?”
Kadvalader zavrte glavom. “Otkucali smo, prilično je česta. O pozitivna. Poslao sam uzorak na DNK analizu, ali će potrajati, osim ako ne znaš nekoga ko je nedavno izgubio dosta krvi.”
Neko ko je izgubio dosta krvi. Užasna i neverovatna misao pade Maklejnu na pamet. “Možda Džonas Karsters?”
“Šta? Misliš da ona sitna žena...”
Kadvalader pokaza na fioke. “Misliš kako je savladala i rasporila snažnog i zdravog muškarca poput Karstersa?”
“Bio je star, nije baš bio toliko snažan.” Maklejn utom shvati da nije video ni izveštaj o Karstersu.
“Bio je zdrav kao dren. Sigurno se bavio jogom, jeo musli, to je danas popularno.” Patolog se okrenuo ka svom kompjuteru, ukucao nešto i prikazao odgovarajući izveštaj. “Evo ga. Analiza krvi pronađene na kosi i šakama Sali Dent.” Ponovo je kliknuo i otvorio drugi prozor. “A ovo je uzorak krvi Džonasa Karstersa... Bože blagi!”
Maklejn pogleda izveštaj preko Kadvaladerovog ramena, ne shvatajući šta je rekao. Patolog se lagano okrenu. “Isti su.”
“Ista grupa?”
“Ne, ista krv! Skoro identična. Proveriću i profil DNK, ali markeri su identični.”
“Uporedi ih, ipak, molim te.” Maklejn se osloni na pult, pokušavajući da shvati kuda ga ove protivrečne informacije vode. Opus diaboli. Đavolja posla. Pretpostavljao je da ne ide ka prijatnom mestu.
“Da li je telo Pitera Endruza još ovde?”, upita.
Kadvalader klimnu glavom. “Prava dosada. Trebalo je da ga pošaljemo za London prošle nedelje, ali nam je ona provala sjebala raspored. Još čekam da ga odnesu.”
“A krv koja je pronađena na njegovom telu?”
“Prerezao je sebi grkljan, Toni. Bio je sav u krvi.”
“Da, ali da li je sva njegova?”
“Rekao bih da jeste. Očistili smo ga. Trejsi ga je očistila. Nije pominjala slojeve. Na šta ciljaš, Toni?”
“Nisam siguran. Mislim da još ne želim da budem siguran. Slušaj, Anguse, možeš li da mi učiniš veliku uslugu?”
“Zavisi. Ako želiš da te zamenim na jednom od onih prijema kod načelnice, onda ne mogu.”
“Ne, nije to. Možeš li još jednom da pregledaš Pitera Endruza?”
“Detaljno sam ga pregledao.” Patolog je izgledao pomalo uvređeno, ali je Maklejn znao da je to samo poza.
“Znam, Anguse. Međutim, gledao si ga s pretpostavkom da je reč o samoubistvu. Želeo bih da ga sad pregledaš kao da je žrtva ubistva.”

52

Glavni inspektor Dugid čekao je u sićušnoj istražnoj sobi. Sedeo je na stolici Mrzovoljnog Boba i proučavao fotografije na zidu. Maklejn se umalo sakrio iza vrata, ali neke čireve treba iscediti odmah.
“Mogu li da vam pomognem, gospodine?”
“Mislio sam da si na poštedi?”
“A ja sam mislio da ću bolje iskoristiti to vreme hvatajući kriminalce, gospodine. Sećate li se kako to izgleda, zar ne?”
“Ne dopada mi se taj ton, Maklejne.”
“Ni ja nisam srećan zbog toga što žele da me ubiju, ali svako nosi svoj krst. Zbog čega ste došli?”
Dugid se pridiže smrknutog lica. “Nisam ni znao da si u stanici. Tražio sam onog tvog detektiva, Mak-nešto. Rekao je da imate neke tragove o krtici. Nešto u vezi s internetom.”
“Šta s tim, gospodine?”
“Pa, o čemu je reč, Maklejne? Kako očekuješ da istražim Karstersovo ubistvo bez vaših tragova. Taj novi dokaz je važna karika u našoj istrazi.” Jedina karika ako si došao da maltretiraš moj tim, pomisli Maklejn. Nije se usudio da mu kaže da ubica leži u mrtvačnici. Neka Kadvalader prvo obavi DNK testove. Ne želi zasluge za to otkriće ako će time još više okrenuti Dugida protiv sebe. Već je u prošlosti načinio tu grešku, kad se drznuo da reši slučaj umesto glavnog inspektora.
“Detektiv Makbrajd otkrio je jedan zaštićeni sajt na internetu, gde ljudi stavljaju i razmenjuju grozne slike, uključujući i fotografije s mesta zločina, gospodine. Izgleda da je sajber prostor ispunjen čudacima. Prepoznao sam slike iz kabineta Barnabija Smajda.”
“Dakle, moguće je da je ubica Karstersa redovan posetilac. I šta? Odlučio je da svoje bolesne fantazije sprovede u delo? Gospode, samo nam još i to fali.” Dugid protrlja čelo prstom. “O kome je reč? Ko je postavljao te slike i hranio svoje bolesne zamisli?”
“Ne znam, gospodine.”
“Ali sumnjaš na nekoga, zar ne, Maklejne? Znam kako ti radi mozak.”
“Moram prvo da proverim te pretpostavke, gospodine. Pre nego što..
“Gluposti, inspektore! Ako sumnjaš na nekoga – reci! Nemamo vremena za prenemaganje. Ubica je na slobodi i verovatno vreba narednu žrtvu.”
Ne, nije. Svi su mrtvi. Sačuvao je svoju malu prljavu tajnu, iako sam bog zna kako je to učinio. Sajt je tu samo da zavara trag.
“Mislim da nema potrebe da žurimo, gospodine.” Maklejn je pažljivo birao reči. Ukoliko je u pravu da je Ema kačila fotografije, želi sam da je uhvati. Doduše, još ne zna šta će učiniti ukoliko se njegove sumnje obistine.
“Štitiš ga, je li? Nadaš se da ćeš prigrabiti svu slavu za sebe?” Dugid prođe pored njega i izađe iz istražne sobe. “Ili je posredi nešto sasvim drugo?”
Nakon što je Dugid izašao, Maklejn pokuša da dobije vezu na telefonu. Nema signala. Izvadio je mobilni, protresao ga i pritisnuo dugme za uključivanje. Ništa. Sranje! Ako Kadvalader zna za njegovu večeru s Emom, onda i Dagvud sigurno zna i ubrzo će sabrati dva i dva; na kraju krajeva, i on je detektiv, ma koliko to ponekad zvuči neverovatno. Ponovo je bacio pogled na svoj telefon. Da li zaista treba da je upozori da je pod sumnjom? Da, treba. Ako je kriva, pokušaće da je optuže za saučesništvo u ubistvu. Čak i da ne uspeju, provukli bi njeno ime kroz medije. Iskreno, iako ne želi da se to dogodi prijateljici, ne želi ni sebe da uvuče u saučesništvo.
Opsovao je i izleteo iz sobe u potrazi za kakvim telefonom, umalo naletevši na detektiva Makbrajda koji je trčao hodnikom.
“Sunce ti poljubim. Šta je s tobom?”
“Pronašli su ga, gospodine!” Makbrajdovo lice beše crveno od ushićenja.
“Šta su pronašli?”
“Kombi, gospodine! Kombi koji je usmrtio Alison!”
Vetrovi promene duvali su prethodnih godina Edinburgom, ispraznivši stare, napuštene zgrade, carinska skladišta i opustošena naselja; umesto njih došli su novi blokovi, luksuzni stanovi i tržni centri. Pa ipak, neki delovi su se oduprli urbanizaciji elegancijom podignutog srednjeg prsta. Njuhejven se još opire silama napretka, ne dajući se tamo gde su Lit i Triniti odavno popustili. Vetru izložena južna obala ušća reke Fort suviše je sumorna za dođoše, a njena zemlja suviše naružena industrijom.
Maklejn je sa suvozačevog mesta posmatrao napušteno postrojenje u koje je, kroz kapiju otvorenu ćuskijom, Makbrajd uveo automobil. Dva patrolna vozila već su bila prisutna. Parkirali su se pored istražiteljskog kombija i Maklejna najednom obuze nada da će i Ema biti tu. Kada bi samo mogao nasamo da popriča s njom, saznao bi istinu u vezi s fotografijama; i upozorio bi je, po potrebi. Takođe ga je iznenadilo što joj se nadao i iz čisto ličnih razloga. Ne seća se kada se poslednji put tako osećao zbog nekoga.
U skladištu je nekada verovatno bila smeštena važna roba. Sada je nedostajao krov, a zarđali čelični podupirači postali su dom golubovima. Čak je i leti, nakon omorine, betonski pod bio prekriven baricama prljave vode. Mora da je ovde zimi pravi raj kada istočni vetar donese susnežicu sa Severnog mora. Gadan vonj širio se prostorom; truli leševi životinja i dim pomešan s ptičjim izmetom i slanim mirisom mora. U središtu, poput mrava oko kakve mrtve ptice, istražitelji su se skupili oko isprljanog kombija.
Svi izgledaju isto, pomisli Maklejn približavajući se. Pa ipak, iz nekog razloga je siguran da je reč o kombiju koji je poslednji put video kako uz škripu guma skreće iz Plezansa ka Holirudu. Nedostaju mu tablice. Verovatno je i broj šasije izgreban. Ipak, jedan znak raspoznavanja postoji – dugačko i sveže napravljeno udubljenje na haubi, tačno na mestu gde je prekinut jedan mladi život pun nade.
Zaobišao je kombi, držeći se na distanci kako ne bi ugrozio mesto zločina. Jedan istražitelj u belom je prišao i pincetom pokupio komadiće ispucale farbe. Iza njega blesnu blic i on se okrenu, očekujući da vidi Emu. Međutim, iza objektiva je bio neki drugi tehničar. Malki, setio se Maklejn, fotograf s mesta zločina u Vili Farkvar. Momak koji miriše na sapun i veruje da negativne misli mogu da isisaju snagu baterije mobilnog telefona. Pa, ima smisla, na neki perverzan način. Koliko i sve ovo.
“Ema Berd nije tu?”
“Radi na drugom slučaju.” Glazgovski naglasak, ali kultivisaniji od Makridijevog.
“Malki, pretpostavljam?”, reče Maklejn. Zažalio je istog trenutka kada je postavio pitanje. Malkijevo lice zgrčilo se u izraz zgađenosti spram koga bi se i lice glavnog inspektora Dugida učinilo vedrim.
“Malkolm, zapravo. Malkolm Bjukenan Vot.”
“Oprosti, Malkolme. Samo sam...”
“Znam kako me ostali istražitelji zovu, inspektore. I u drugim aspektima posla pokazuju istu nehajnost za detalje. Zapamtite to kada sledeći put budete sarađivali s nekim poput gospođice Berd.”
“Mani se, Malkolme. Ema je profesionalac isto koliko i ti.”
Odlučivši da ne odgovori, fotograf se sakrio iza svog aparata i nastavio da slika. Maklejn zavrte glavom. Zbog čega se ljudi tako lako ljute? Taman kada je želeo da ode s druge strane kombija, čija su otvorena vrata gledala ka moru, pozdravio ga je poznati glas.
“Hvala bogu. Konačno da dođe i jedan inspektor.”
Veliki Endi Hausman se naceri. “Drago mi je što su vam dali slučaj, gospodine. Svi želimo da ga rešimo.”
“Zapravo, Endi, ja nisam ovde. I ti me nisi video, u redu?”
“Šta? Nemojte mi reći da će ga dati Dagvudu.”
“Ja sam žrtva, Endi. Ne smem da budem umešan u istragu.” Maklejn podiže ruke kao da ga preklinje, iako je delio narednikovu rezignaciju. “Šta ste otkrili ovde?”
“Neki momak koji je šetao psa na obali ga je video i prijavio. Nekoliko policajaca se raspituje okolo, ali pretpostavljam da niko drugi nije ništa video. Čak i da jesu videli.”
“Šta je s kombijem? Jesmo li ga identifikovali?”
“Radimo na tome, gospodine. Ali, koliko vidim, profesionalno je očišćen. Nema tablica, nema serijskog broja.”
“Kako onda znate da je to kombi koji je udario Alison?”
“Ne znamo. Nismo sigurni. Ali verovatno jeste. Prednji deo je ulubljen. Vi ste verovatno najbolji svedok, ali znamo da je isti model. Istražitelji trenutno proveravaju, ali kladio bih se u božićni dodatak da je reč o istom kombiju.”
“Ima li otisaka? Možemo li da otkrijemo ko ga je vozio?”
“Još bolje od toga. Imamo telo. Ovuda.” Veliki Endi povede Maklejna s druge strane kombija. Poznata prilika bila je povijena iznad nečega crnog i izgorelog u unutrašnjosti vozila, očito epicentra požara. Angus Kadvalader se pridiže. Kad se istegao, kičma mu kvrcnu.
“Ako budemo nastavili da se ovako viđamo, Toni, moraću da te upoznam sa svojom majkom.”
“Već jesi, Anguse. Na prijemu u Holirudu, sećaš se? Šta imamo ovde?” Okrenuvši se ka predmetu istrage, Kadvalader uperi prstom na blede mrlje na nečemu što je izgledalo poput dopola izgorelog urolanog tepiha. Beli lateks beše umrljan masnim pepelom. Nije morao ništa da kaže; Maklejnu je nos već rekao šta se nalazi pred njim.
“Ne šta, reče patolog, već koga.”

53

Kadvalader je obećao da će obaviti početni pregled tela čim stigne u mrtvačnicu. Pored toga, upozorenje da je Dugid na putu ka mestu zločina značilo je da Maklejn mora da ode. Dozvolivši ponovo Makbrajdu da vozi, posmatrao je grad kako promiče dok su se probijali kroz saobraćaj na putu ka stanici. “Da li veruješ u duhove?”, upitao ga je dok su čekali najednom semaforu. “Mislite, kao ona žena s televizije? Ona što trči naokolo s onom čudnom kamerom koja sve prikazuje zeleno? Ne. Zaista, ne. Iako moj ujak kaže da je jednom video duha.”
“U demone? Đavola?”
“Jok. To su stvari koje popovi izmišljaju da ne bismo bili nevaljali. Zašto? Mislite li da ima nečega u tome?”
“Gospode, ne. Dovoljno je teško baviti se normalnim kriminalcima. Samo mi još fali da hapsim demone. Međutim, Berti Farkvar i njegovi prijatelji verovali su u nešto što ih je nateralo da ubiju onu devojku. Šta čini čoveka sigurnim u te stvari, zbog čega bi neko to učinio? Šta su mogli da dobiju time?”
“Bogatstvo? Besmrtnost? Zar to nisu stvari koje ljudi obično žele?”
“Onda im se nije ostvarilo.” Iako, donekle, i jeste. Bili su bogati i uspešni, i niko od njih nije umro prirodnom smrću. Šta je ono Angus rekao za Smajda? Pluća koja bi posramila i tinejdžera. Pomenuo je, takođe, da je i Karsters bio zdrav kao dren. Koliko dugo čovek može da insistira na efektu placeba, dok ne pomisli kako su posredi i neke druge sile?
Automobil je mileo napred, prolazeći kraj radova na putu za tramvaje koji nikada neće doći. Preko puta su se nizale išarane zapuštene zgrade ovog siromašnog kvarta. Prljavi prozori gledali su na zalagaonice i po koji kiosk s brzom hranom, u kojem bi neko ko nije odavde najverovatnije dobio trovanje. Pogled mu pade na poznata vrata s kojih se ljuštila farba. Na tabli ispred je stajalo: GLEDANJE U DLAN, TAROT, PRORICANJE SUDBINE. “Stani, parkiraj negde ovde.”
Makbrajd ga posluša, uz negodovanje kolone iza njih.
“Kuda idemo?”, upitao je dok su izlazili iz automobila. Maklejn pokaza preko puta.
“Osećam potrebu da mi pogledaju u dlan.”
Madam Rouz je upravo završila s mušterijom, zblanutom ženom srednjih godina s maramom na glavi, koja je pod miškom nosila nedavno ispražnjenu tašnu. Maklejn je podigao obrvu, ah je oćutao dok ih je vodila ka radnoj sobi u stražnjem delu zgrade.
“Gospođa Braun dolazi kod mene otkad joj je muž umro. Već neke tri godine. Na svaka dva meseca.” Sklonivši mačke sa stolica, madam Rouz im pokaza da sednu, a potom se i sama smestila u fotelju. “Ne mogu ništa da učinim za nju. Razgovori s mrtvima nisu moj fah, a stekla sam utisak da ni njen doktor Donald ne priča s njom. Ipak, ne mogu da je sprečim da mi plaća, zar ne?” Maklejn se osmehnu. “ A ja mislio da je ovde reč o dimu i ogledalima.”
“A, ne.” Madam Rouz stavi svoju krupnu, nakitom ukrašenu šaku na svoje velike lažne grudi. “Mislila sam da ćete makar vi razumeti, inspektore. Zbog svoje prošlosti.”
Maklejnu brzo nestade osmeh sa lica. “Nemam predstavu o čemu pričate.”
“Pa ipak ste došli. Tražite savet o demonima. Ponovo.”
Možda ovo i nije najbolja ideja. Iako svestan da je ovo samo hokus-pokus, mora da prizna da je madam Rouz uverljiva u svojoj ulozi. S druge strane, njegova prošlost se može pronaći i u javnoj evidenciji, koliko god se to njemu ne dopadalo. Sve je to deo predstave – poznavati mušteriju toliko da joj postane neprijatno. To skreće misli s drugih stvari. Čovek u takvoj situaciji ne može da se drži svoje priče.
“Ispada da ste nas očekivali?”
“I jesam vas očekivala, inspektore.” Madam Rouz zabaci glavu ka njemu. “Priznaću vam ipak da nisam videla vašeg mladog prijatelja poslednji put kada sam gledala karte.”
Pa bilo bi lakše da je pita šta ga zanima u Makbrajdovom odsustvu. Maklejn skoro da je morao da potisne poriv da se vrpolji poput školarca koji bi da izađe, ali ne sme da pita nastavnika za dozvolu.
“Želite da saznate da li postoje? Demoni?”
Madam Rouz mu postavi pitanje pre nego što je stigao da zausti i brzo mu odgovori. “Pođite da vam nešto pokažem.”
Ustala je, izazvavši upitne poglede mačaka. Maklejn krenu za njom, međutim, kada je Makbrajd ustao sa stolice, madam Rouz mu mahnu da se vrati.
“Ne ti, dušo. Ovo je samo za inspektora. Ostani ovde i pripazi na moje bebice.”
Kao po naređenju, najbliža mačka skoči Makbrajdu u krilo. Podigao je ruku ne bi li je sklonio, ali mu ona ugura svoju glavu, predući glasno.
“Bolje ostani ovde. Ne bi trebalo da potraje.” Maklejn krenu za madam Rouz ka drugim vratima koja su vodila ka nekakvom skladištu ispunjenom knjigama. Zidovi behu prekriveni policama koje jedva da su ostavljale prostora za gataru, a kamoli za njega. Bili su neugodno zbijeni jedno uz drugog, dok se u vazduhu osećao miris starog papira i kože, koji ga je uznemirio. Starinske knjižare nisu njegova omiljena mesta, a ova soba odiše tim mirisom.
“Uznemirava vas to saznanje, inspektore Maklejne”, reče Madam Rouz mističnim tonom, kojim se obraća mušterijama, iako se u glasu osećala grubost transvestita. “Ali i vas je dotakao jedan demon.”
“Nisam došao da mi gledaš u dlan, madam Rouz... Stene, ili kako ti je već ime.” Maklejn je želeo da izađe iz sobe, ali nije mogao zbog visokih gomila knjiga. Madam Rouz se toliko pripila uz njega da je video njene pore. Njegove pore, jebiga. Ovo je muškarac koji ga zavitlava. Jebote, šta uopšte traži ovde?
“Ne. Došli ste da naučite nešto o demonima. A ja sam vas dovela ovamo, jer vidim da ne želite da pred mladim detektivom izgovorite zbog čega ste uznemireni.”
“Demoni ne postoje.”
“Oboje znamo da to nije tačno. I da dolaze u raznim oblicima.” Madam Rouz je s visoke police spustila jednu tešku knjigu, držeći je poput bebe u naručju dok je listala krckave stranice. “Nisu svi demoni zla čudovišta, inspektore, a neki borave samo u našoj glavi. Međutim, postoje i druga, mnogo reda bića koja se kreću među nama, utiču na nas i – da, tako je – navode nas da činimo svakakve grozote. Što ne znači da nismo u stanju da činimo grozote i bez njihove pomoći. Evo.” Okrenula je knjigu ka njemu. Očekivao je nekakav starinski, elegantno ukrašen rukopis na latinskom. Ono što je dobio bio je srednjoškolski godišnjak, iako je, kada je malo bolje pogledao, video da je reč o sredovečnim ljudima. Jedno lice se izdvajalo, iako je mlađe od čoveka kojeg poznaje. Od samog prizora prođoše ga trnci čitavim telom. Zaklopio je knjigu i gurnuo je nazad u ruke madam Rouz, okrenuvši se ka izlazu. Zaustavila ga je teška šaka na njegovim ramenima.
“Znam šta vam se dogodilo, inspektore. Zajednica gatara i medijuma u gradu nije velika, ali svi znamo vašu priču.”
“To je sve bilo davno.” Maklejn pokuša da se otrgne, ali ga madam Rouz još snažnije povuče.
“Dotakao vas je demon onda.”
“Donald Anderson nije nikakav demon. On je bio obično bolesno kopile koje zaslužuje da trune u zatvoru do kraja života.”
“Bio je čovek, inspektore. Poput mene, na neki način. Zanimale su ga stare knjige više od bilo čega drugog. Međutim, onda je došao u kontakt s demonom i to ga je promenilo.”
“Donald Anderson je bio kopile koje je silovalo i ubijalo, i to je kraj priče.” Maklejn, u kojem poče da kulja bes, otrgnu se i okrenu ka madam Rouz. Kao da nije dovoljno što se svakodnevno bavi Dagvudom i njemu sličnima, sad još i ovo mora da trpi. Nije zbog ovoga došao. Zbog čega je uopšte došao?
“Možda. Ali s demonima se nikada ne zna.”
“Dosta! Nisam došao da pričam o prokletom Donaldu Andersonu i baš me briga da li postoje demoni. Želim da saznam šta su ovi ljudi mislili da će dobiti. Šta se uopšte može dobiti ritualnim ubistvom devojke?”
“Devojke?” Madam Rouz podiže obrvu. “Pre će biti device, nesumnjivo. A šta nisu mogli da dobiju? Rekla bih da im je mašta bila jedina granica.”
“Dakle, besmrtnost, bogatstvo, uobičajeno?” Maklejn se priseti Makbrajdovog komentara.
“Tako izgleda. Kao što rekoh, bili su ograničeni samo svojom maštom.”
“I kako to obično krene po zlu?”
“Nema tu običnog, inspektore. Govorimo o demonima.” Madam Rouz se ispravi. “Ili barem o ljudima koji iskreno veruju da su u društvu demona. Osoba koja priziva demona najčešće stoji unutar kruga, kako bi se zaštitila dok iznosi zahteve. Kada ga oteraju nazad u pakao, mogu da istupe iz kruga i vrate se u spoljašnji svet. Ali to može da krene i po zlu ako neki drugi idiot kasnije prizove istog demona. Oni pamte, inspektore, i ne vole da im se naređuje.”
“Unutar kruga je bilo telo”, reče Maklejn.
“U tom slučaju su pokušali da zavežu demona za devojku. Što je u redu, sve dok se krug ne prekine.”
Maklejn zamisli scenu. Zid koji su zidari srušili. Krš svuda po podu. “ A ako je prekinut?”
“E pa onda imate demona koji ne samo da je popizdio zbog toga što su ga prizvali, već i zato što je godinama, možda i decenijama, bio zarobljen. Kako biste se vi osećali na njegovom mestu?”

54

U mrtvačnici je uvek tiho; nema ćaskanja između mrtvih koji leže u svojim hladnim sanducima. Međutim, u popodnevnoj smeni je nekako drugačije, kao da je zvuk isisan iz čitave prostorije. Čak su i njegovi koraci na linoleumu odzvanjali u daljini, dok se približavao Kadvaladerovoj kancelariji. Ili je možda posredi posledica vremena provedenog s madam Rouz. Od doktora nije bilo ni traga, ali je njegova pomoćnica kuckala na kompjuteru sa slušalicama na ušima.
“Ćao, Trejsi”, Maklejn pokuca, možda prejako, po okviru za vrata, ne želeći da preplaši mladu ženu. Ona se prenu.
“Inspektore, kakvo iznenađenje!”
Maklejn se osmehnu zbog sarkazma u njenom glasu. “Da li je doktor tu?”
“Trenutno je pod tušem.” Način na koji je ovo izgovorila naveo ga je da pomisli da bi želela da bude tamo s njim. Neobična pomisao; Kadvalader bi po godinama mogao da joj bude otac. Izbio je prizor njih dvoje iz glave.
“Težak dan na poslu?”
“Gadna obdukcija. Spaljena tela nikada nisu zabavna.”
“Dakle, završio je?” Maklejnu je laknulo što neće morati da gleda autopsiju.
“Aha. Zato se i tušira. Ja završavam izveštaj. Nimalo lep slučaj.”
“Zbog čega?”
“Izgoreo je do smrti i ne verujem da mu je bilo zabavno. Na osamdeset pet posto tela ima opekotine trećeg stepena i ožiljke na plućima od udisanja dima. Doduše, bio je toliko pijan da verovatno nije osetio sav bol. Makar se nadam da je tako.”
“Pijan?”
“Nivo alkohola u krvi bio je 1,8 promila. Bio je uveliko na putu da izgubi svest.”
“Vreme smrti?”
“U ovom trenutku ne možemo precizno da odredimo, ali je reč o danima, ne satima.”
Maklejn se priseti kada je video kombi. Uklapa se. “Jesmo li blizu tome da ga identifikujemo?”
“Neverni Tomo.” Odgurnuvši se sa stolice, Trejsi priđe pultu na drugom kraju kancelarije. Najednom metalnom poslužavniku nalazila se hrpa predmeta čađavih od vatre, svi uredno spakovani u plastične kesice. “Pronašli smo njegov novčanik u unutrašnjem džepu. Oštećen je spolja, ali stara dobra koža ne gori tako lako. Vozačka dozvola i kreditne kartice glase na ime izvesnog Donalda R. Merda.”
“Gospodin Makalister je na sastanku, inspektore. Ne možete unutra.” Maklejnu nije bilo do čekanja. Prošao je pored sekretarice i uleteo u kancelariju. Makalister je sedeo za svojim stolom, zaokupljen razgovorom s poslovnim čovekom u sivom odelu, koji je ovde bio na svome koliko i opatica u bordelu. Obojica ga pogledaše; biznismen uplašenim očima školarca kojeg su uhvatili s cigaretom, Makalister pogledom punim gneva, koji je momentalno suzbio.
“Inspektore Maklejne. Kakvo iznenađenje.”
“Gospodine Makalistere, oprostite. Pokušala sam da ga zaustavim...”
“Smiri se, Džanet. Moja vrata su uvek otvorena za krem naše policije.” Makalister se okrenu biznismenu, koji se još više uznemirio nakon što Makalisterove reči dopreše do njega. “Gospodine Robertse, mislim da smo sve rešili, zar ne?”
Roberts klimnu glavom, očito ne želeći da progovori, i sakupi papire sa stola, koje je užurbano ubacio u jednu kožnu torbu. Malo-malo pa bi bacio pogled ka Maklejnu, ne gledajući ga u oči. Nakon nekoliko trenutaka, koji se odužiše kao minuti, stavio je otvorenu tašnu podruku, kratko klimnuo glavom Makalisteru i odjurio napolje.
“Čemu dugujem ovo prijatno iznenađenje, inspektore? Da li ste došli da mi kažete da mogu da počnem radove na kući u Sajthilu? Ali zakasnili ste. Upravo sam je prodao gospodinu Robertsu. Odnosno, preduzeću koje predstavlja. Čak sam i zaradio.”
“Iako je reč o mestu gde se dogodilo brutalno ubistvo?”
“Naprotiv, upravo zbog toga, inspektore. Kupac jedva čeka da čuje pojedinosti.”
Maklejn je znao da Makalister pokušava da ga navede da pita za ime kupca. Potom bi se preduzimač pravio da je reč o poverljivim informacijama koje ne sme da podeli s njim. Krajnje sitničavo, pogotovu što je video logo preduzeća na nekoliko dokumenata koje je Roberts ugurao u svoju tašnu. Bez problema bi mogao da ih opiše nekome ko bi ih prepoznao.
“Pronašli smo nešto vaše”, reče.
“Je li?” Makalister se zavali u svoju fotelju, ne ponudivši Maklejna da sedne.
“Beli Fordov kombi. Zapravo, bio je beo. Sada je uglavnom crn.”
“Ford? Ne koristim ih, inspektore. Moj brat drži predstavništvo fijata u gradu, obezbedio mi je finu flotu dukata po povoljnoj ceni. Rekao bih da su svi na broju.”
“Ovaj kombi je učestvovao u zločinu. Popeo sa na pločnik u Plezansu i oborio jednu policajku. Umrla je nakon dva dana. Sećate se pripravnice Kid, gospodine Makalistere?”
“Da pogodim – ono lepo devojče s kojim ste prošli put došli? Šteta, inspektore.” Od Makalisterove neiskrenosti bi i političar pocrveneo. Potom se uozbiljio. “Da li me to optužujete za nešto, inspektore?”
“Gde je Merdo?”, upita Maklejn.
“Doni? Nemam pojma. Nije radio za mene od vaše prethodne posete. Imali smo nesuglasice u vezi s kućom u Sajthilu. Otpustio sam ga.”
Maklejn se oseti osujećeno. Bio je tako siguran, a sada ima užasan osećaj da je napravio budalu od sebe.
“Otpustili ste ga? Zbog čega?”
“Ako baš želite da znate, koristio je ilegalne imigrante kao jeftinu radnu snagu. Pare na ruke, bez ikakvih pitanja.” Makalisterove oči sevnuše, gnev ponovo proključa u njemu. “Ja ne poslujem na taj način! Nikada nisam i nikada neću! Ugled je sve što imam. Znali biste to da ste se malo raspitali. Otkako sam prijavio onaj leš, policija me neprestano maltretira, a sada još upadate ovamo s tim neosnovanim optužbama. Imate li dokaza? Naravno da nemate. U suprotnom biste me uhapsili. Sve što imate su nekakve sklepane teorije kojima želite da mi okaljate ime. Uputiću zvaničnu žalbu na vaše ponašanje. A sada, ako nemate ništa protiv, imam posla.”

55

U stanici je bilo mirno kada je Maklejn ušao na zadnji ulaz, što je odgovaralo njegovom tmurnom raspoloženju. Kad ispadne idiot pred nekim, čovek se razbesni na sve i svakoga. Jedna od administrativnih radnica odjuri prestrašeno nakon što mu je rekla da je Dugid sazvao sastanak. Navodno, pojavio se nekakav novi dokaz koji će dramatično promeniti pravac istrage, ili tako nešto. Zadivljen koliko je brzo od Kadvaladera, odnosno Trejsi, stigla potvrda za krv, krenuo je u malu istražnu sobu sa zadnje strane, kako ga ne bi primetili. Nije mu pomoglo. Načelnica Makintajer ga je čekala.
“Tačno sam znala da ćeš doći ovamo umesto da odeš kući.”
“Šefe?”
“Nemoj ti meni šefe, Toni. Upravo sam razgovarala telefonom sa vrlo srditim gospodinom Makalisterom. Izgleda da je jedan naš inspektor upao u njegovu kancelariju i verbalno ga maltretirao.”
“Ja...”
“Koji deo rečenice ne mešaj se u istragu nisi shvatio?”
Maklejn je pokušao da skrene pažnju načelnici pre nego što sasvim izgubi strpljenje. Kao da je tigra ščepao za rep. “Gospođo, ja...”
“Nisam završila! Šta si uopšte tražio kod Makalistera? Kakve on veze ima sa nestalim detetom?”
“On...”
“Ništa! Eto šta! Baš ništa! Dovoljno je što si i otišao tamo. Ali zašto si se motao oko izgorelog kombija u Njuhejvenu? I tražio od Kadvaladera ime vozača?”
“Oprostite. To je kombi koji je oborio Kidovu. Morao sam da ga vidim.”
“Toni, ti si žrtva tog zločina! Ne smeš se mešati u istragu! Svestan si šta bi i totalno smotani advokat odbrane mogao da postigne u slučaju kad bi saznao? Gospode, dovoljno je što si se okomio na Makridija.”
Naslonivši se na sto, pritisnula je zglobom šake oko i uzdahnula. Maklejn je najednom shvatio kakav život načelnica trenutno vodi. On zvoca zbog toga što mora da se bavi papirologijom za prekovremeni rad svog malog tima; ona mora da se bavi čitavom stanicom. Izgubila je jednog policajca, neko postavlja fotografije s mesta zločina na internet, koordiniše bog te pita koliko drugih istraga, a on joj, povrh svega, još i otežava život.
“Oprostite. Nije mi bila namera da vam pravim probleme.”
“Toni, uz moć dolazi i odgovornost. Preporučila sam te za inspektora jer sam mislila da si dovoljno odgovoran za tu poziciju. Molim te, ne teraj me da pomislim kako sam pogrešila.”
“Neću. Izviniću se lično Tomiju Makalisteru. Zaista je bila loša procena s moje strane. Dozvolio sam da prevladaju emocije.”
“Odmori nekoliko dana. Idi kući.”
“A Kloi?” Maklejn zažali zbog pitanja, doduše prekasno. Pogled Makintajerove bio je mešavina neverice i očaja.
“Nisi jedina osoba u službi koja traga za njom, znaš! Proveravamo osumnjičene i pokušavamo da identifikujemo automobil sa snimaka. Pronaći ćemo je. Uostalom, to je slučaj za Mrzovoljnog Boba. Neka se on time bavi.”
“Osećam se tako beskorisno.”
“Onda popričaj s njenom majkom. Prijatelji ste. Možda uspeš da je uveriš u to da činimo sve što je u našoj moći da je pronađemo.”
Iako je bilo kasno popodne usred festivala, radnja je bila zatvorena. Maklejn proviri kroz prozor, ali unutra nije bilo nikoga. Pored ulaza u dućan nalazila su se vrata koja vode ka stanovima na spratu. Maklejn pritisnu dugme na kojem je pisalo Spirs i nakon nekoliko trenutaka začu metalast glas.
“Da?”
“Dženi, ja sam, Toni Maklejn. Mogu li da uđem?”
Vrata škljocnuše i Maklejn uđe u zgradu. Za razliku od njegovog ulaza, koji se nalazio samo nekoliko ulica odatle, ovde nije smrdelo na mačju pišaćku. Pod je bio obrisan i neko je postavio kućne biljke na sims prema zelenom vrtu u zadnjem delu kuće.
Dženi je stajala ispred otvorenih vrata svog stana, uplašenog pogleda. Bila je bosa, a preko spavaćice je ogrnula kućnu haljinu. Kosa joj beše raščupana, a oči crvene i upale.
“Jeste li je pronašli?”, prošaputala je sa strahom i nadom u glasu.
“Ne, još nismo. Mogu li da uđem?”
Dženi se pomeri i pusti Maklejna u sićušan hodnik. Osvrnuvši se oko sebe, primetio je nered. Koliko brzo haos zavlada uznemirenim domaćinstvom. Okrenuo se i video da Dženi i dalje stoji na pragu, kao da očekuje da joj se ćerka svakog trena pojavi na stepeništu.
“Pronaći ćemo je, Dženi.”
“Hoćete li? Da li ćete je stvarno pronaći ili to samo govoriš da bi me utešio?” Sada se već osećao bes u njenom glasu. Zatvorila je vrata i prošla pored njega. Maklejn krenu za njom ka maloj kuhinji.
“Kamere su je snimile nakon predstave u Prinčevoj”, reče. Počevši da pravi kafu, Dženi prestade i okrenu se ka njemu.
“Trebalo je da uzme taksi.”
“Tinejdžerka je. Verovatno godinama štedi novac koji joj daješ za taksi.”
“Šta se dogodilo? Kuda je otišla?”
“Jedan automobil se zaustavio. Popričala je s vozačem i ušla u kola. Pretpostavljamo da ga poznaje odranije. Sa interneta.”
Dženi prinese šake licu i zari prste u obraze, ostavivši bele tragove po koži. “Bože, neki pedofil ju je oteo. Moju devojčicu.”
Maklejn je prišao i sklonio joj ruke sa lica. “Nije sve tako crno, Dženi. Imamo delimičan broj tablice i model automobila. Trenutno tragamo za njim.”
“Ali moja devojčica... Ona... On je...”
“Slušaj šta ti govorim, Dženi. Znam da izgleda loše. Neću te lagati. Ali imamo dosta informacija. Pritom, ovo je planirano, nije reč o nasumičnom slučaju. To je dobro.”
“Dobro? Kako možeš da vidiš išta dobro u ovome?”
Maklejn opsova u sebi – koliko netaktičan može da bude? Nema ničega dobrog u ovome, samo delova koji su manje loši.
“To znači da, ko god stoji iza ovoga, Kloi želi živu.” Za sada.
Telefon je zazvonio dok je ubacivao ključ u bravu ulaznih vrata svog stana. Pomislio je da sačeka da se uključi sekretarica; sat vremena smirivanja Dženi Spirs ga je iscrpio. Utom se setio da je kaseta i dalje u fioci stola. Pojurivši, zgrabio je slušalicu taman na vreme.”
“Maklejn.”
“Dobro je da sam vas našao, gospodine. Detektiv Makbrajd na vezi.”
“Izvoli.”
“Reč je o Dagv... glavnom inspektoru Dugidu, gospodine.” Maklejn je pretpostavio da je detektiv u društvu viših službenika.
“Šta je uradio ovoga puta?”
“Otišao je u prostorije istražitelja. Poveo je sve tehničare sa sobom. Namerava da uhapsi Emu Berd.”

56

Zakasnio je taman toliko da svima zasmeta u poslu. Dugid je otišao u grad, nesumnjivo s nadom da će svojim nadređenima u štabu pokazati koliko je temeljan u radu. Verovatno mu nije palo na pamet da bi to ljudstvo bilo korisnije u potrazi za Kloi Spirs.
Policajci u uniformama sprečavali su ulaz u laboratoriju istražitelja. Dok se Maklejn približavao, Dugid je izleteo na parking u pratnji dvojice narednika koji su vodili Emu Berd s lisicama na rukama. Preplašena, gledala je tamo-amo u potrazi za prijateljskim licem.
“Šta kog vraga radiš ovde, Maklejne?” Dugid je njega prvi pronašao. “Pokušavam da vas sprečim da napravite veliku grešku, gospodine. Ona nije osoba koju tražite.”
“Toni, šta se događa?”, upita Ema. Čuvši joj glas, Dugid se okrenu i reče svojim narednicima.
“Vodite je u stanicu. Pokrenite postupak što pre.”
“Jeste li sigurni da je to dobra ideja, glavni inspektore?” Maklejn naglasi reč glavni.
“Evo ga, vitez koji stiže da spase svoju devojku. Ne govori mi kako da vodim istragu, Maklejne.”
“Ona je jedna od nas, gospodine. Tretirate je kao da je nekakav narkos.” Dugid je prišao Maklejnu, lupkajući ga po grudima nakon svake izgovorene reči. “Ona je saučesnik u ubistvu Džonasa Karstersa. Zna ko ga je ubio, u to sam uveren, i hoću da izvučem tu informaciju iz nje pre nego što još neko nastrada.”
Sranje! Rezultati krvi ipak nisu stigli. Dugid ponovo ide krivim putem.
“Nije ona nikakav saučesnik, gospodine. Sali Dent je ubila Džonasa Karstersa.”
“Šta to trućaš, Maklejne? Ti si prvi uperio prstom u nju, na kraju krajeva. Ne pokušavaj da se izvučeš iz ovoga.”
“Je li to istina?” Ema ga pogleda pravo u oči. Iako i dalje zapanjena, bila je na korak da plane.
“Zašto je ova žena još tu?”, upita Dugid. Pre nego što je Maklejn stigao da progovori, dvojica narednika je odvedoše u spremljeno patrolno vozilo.
“Trebalo je da mi prepustite ovo, gospodine.” Maklejn je morao da progovori stisnutih zuba. Dok je stajao na parkingu, tehničari počeše da izlaze iz zgrade s računarima koje su ubacivali u kombi koji ih je čekao.
“Pa da upozoriš svoju dragu, kako bi sakrila tragove? Neće moći, Maklejne.”
“Ona mi nije draga, gospodine. Ona mi je prijateljica. Da ste mi prepustili slučaj, otkrio bih šta se događa, bez ovakvih scena.” Maklejn pokaza na hrpu policajaca i zbunjenih istražitelja. “Upravo ste zatvorili čitavu operaciju istražitelja i izgubili i ono malo podrške koje smo imali od osoblja koje radi skoro sav posao na mestima zločina. Dobro odrađeno, gospodine! Svaka čast!”
Okrenuo se i otišao, ostavivši iza sebe zblanutog Dugida. Tek tada je video Emu kako zuri u njega kroz otvoren prozor patrolnih kola. Oči im se sretoše na tren – suviše kratko da bi rastumačio njen pogled – nakon čega je odlučno okrenula glavu.
Sve što je Maklejn želeo bilo je da ode kući i legne u krevet ili da se prihvati flaše viskija. Sve je otišlo u majčinu, glava mu vrvi od demona, Kloi Spirs je nestala pre skoro dvadeset četiri sata i uopšte ne može da se seti kada je poslednji put video svoj krevet. Emino hapšenje je samo šlag na torti, Dugidovo najspektakularnije sranje do sada. Iako ne može da razmišlja čiste glave, postoji još nešto što mora da sazna. Zato se, umesto da uzme taksi i ode kući, vratio jednim patrolnim vozilom u stanicu. Uprkos sitnim satima, u podrumu je vladala opšta gungula dok su tehničari pretraživah desetak računara koje su doneli iz istražiteljske laboratorije. Podigavši pogled s gomile zapetljanih kablova, Majk Simpson se namršti kada je zakoračio u sobu.
“Šta hoćeš?”, reče besnim i optužujućim glasom. Maklejn podiže ruke kao da se predaje.
“Lakše malo, Majk. Čime sam zaslužio ovo?”
“Možda time što si cinkano Em? Ili što si nam navukao ovo sranje?” Majk se osvrnu na svoje tehničare koji su, crvenih očiju, piljili u treperave monitore ili radili čudne stvari kleštima po unutrašnjosti računara. “Nisam ocinkario Emu. Pokušavao sam da je zaštitim.”
“Dugid kaže drukčije.”
“I ti veruješ njemu? Mislio sam da si pametniji.”
Majkovo namršteni lice pomalo je smekšalo. “Pa, valjda. Ali posumnjao si u nju?”
“Ja sam detektiv, Majk. To mi je posao. Neko ko ima pristup fotografijama s mesta zločina i koristi inicijale MB? Naravno da sam nameravao da istražim. Ali mislio sam da je jednostavnije da je sam pitam, nasamo. Nesumnjivo bismo izbegli sve ovo.”
Majk slegnu ramenima. “I dalje moramo da prođemo kroz gomilu sranja zbog toga.”
“Pa ja sam kriv, oprosti. Častiću te pivom kako bih se iskupio.”
Ovo je, izgleda, znatno oraspoložilo Majka. Verovatno niko nikada nije bio tako velikodušan prema njemu.
“U redu, gospodine. A sada, ako nemaš ništa protiv, moram ovo da rasklopim i proverim pre ponoći. Pokušavamo da osposobimo laboratoriju istražitelja za sutra ujutro.”
“Samo još jedna stvar...”
Tehničar je teatralno oklembesio ramena. “Šta?”
“Fergus Makridi. Imaš li i dalje njegov PC?”
“Reč je o meku, ali da, imamo ga. Zašto?”
“Znamo za Alarme Penstemin, ali koliko drugih rezervnih varijanti ima? Za koga je još radio?”
“Koliko unazad želiš da ideš?” Tehničar je izgledao iznureno. “Više od decenije bavi se sigurnosnim sistemima.”
“Ne znam. Prošle godine, recimo. Za koga je radio kada smo ga uhvatili? Ima li štogod u njegovim mejlovima?”
Ustavši sa stolice, Majk je otišao do jednog računara u daljem kraju sobe. Isprativši ga pogledom, Maklejn je posmatrao kako tehničar lista stranice i stranice informacija. Naposletku se na ekranu pojavi spisak poređan po abecedi.
“Izvolite gospodine. Mejlovi primljeni i poslati one nedelje pre nego što smo zaplenili Makridijev računar. Izgleda da je imao popriličan broj klijenata.” Pa ipak, samo je jedan zapao za oko Maklejnu. Najmanje dvadesetak poruka koje je Makridi razmenio sa izvesnim Kristoferom Robertsom iz advokatske agencije Karsters i Vedel.

57

Soba za ispitivanja br. 4 je mala i mračna prostorija, čiji su sitni i visoki prozori zamračeni naknadno dodatim ventilacionim cevima na spoljašnosti zgrade. Klima-uređaj je lupkao i zujao, ali nimalo nije rashlađivao ono malo vazduha što je ulazilo u prostoriju. Barem nije previše toplo, sunce će biti u jeku tek za nekoliko sati.
Kristofer Roberts je izgledao kao da oka nije sklopio otkako ga je Maklejn prethodnog dana video kod Makalistera. Nosio je isto odelo, dok mu se na licu kovrdžao tanak sloj oštre brade. Jedno patrolno vozilo ga je pokupilo u motelu Bridž, u Kvinsferiju, što je neobično mesto za odsedanje za nekoga ko živi u Kramondu. Broj tablice njegovog sjajnog tamnocrvenog BMW-a podudara se s delom registracije automobila koji je pokupio Kloi, koji je detektiv Makbrajd uspeo da razazna sa snimka nadzorne kamere. Možda je slučajnost; ima dosta tamnih BMW-a s tablicama koje sadrže istu godinu i početna dva slova. Međutim, u poslednje vreme Maklejn se susreće s toliko slučajnosti da više u njih ne veruje.
“Zbog čega sinoć niste otišli kući, gospodine Robertse?”, upitao je Maklejn nakon što su završili s formalnostima ispitivanja. Umesto odgovora, Roberts je proučavao svoje šake i čačkao nokte.
“U redu”, reče Maklejn. “Da počnemo s jednostavnim pitanjima. Za koga radite?”
“Za advokatsku kancelariju Karsters i Vedel. Partner sam u Odeljenju za prenos imovine.”
“To već znam. Recite mi zbog čega ste juče bili u kancelariji Tomija Makalistera. Ugovarali ste prodaju Vile Farkvar u Sajthilu. Ko je kupac?” Graške znoja počeše da se pojavljuju na prebledelom Robertsovom licu. “Ne mogu da kažem. To su poverljivi podaci.”
Maklejn se namršti. Ovo neće ići lako. “U redu onda. Recite mi sledeće. Kuda ste odveli Kloi Spirs, nakon što ste je pokupili u Prinčevoj ulici preksinoć u pola dvanaest.”
“Ja... Ne znam o čemu pričate.”
“Gospodine Robertse, posedujemo snimak na kojem se vidi kako gospođica Spirs ulazi u vaš automobil. Forenzičari ga u ovom trenutku pretražuju. Pitanje je vremena kada će pronaći i dokaz da je bila unutra. Kuda ste je odveli?” Ovo je laž. Istina, automobil jeste u policijskoj garaži, ali sad je pitanje kada će ubediti forenzičare da se bace na posao.
“Ne mogu da vam kažem.”
“Ali odveli ste je nekuda.”
“Molim vas, ne terajte me da pričam. Ubiće me ako progovorim. Ubiće moju suprugu.”
Maklejn se okrenu ka Mrzovoljnom Bobu, koji je stajao iza njega oslonjen na zid. “Neka jedno patrolno vozilo ode do kuće gospodina Robertsa i odvede njegovu ženu u zaštitni pritvor.”
Narednik klimnu glavom i napusti sobu. Maklejn se okrenu ka Robertsu.
“Ako vam je neko pretio, gospodine Robertse, najbolje bi bilo da nam kažete o kome je reč. Možemo da zaštitimo i vas i vašu ženu. Međutim, ukoliko ne budete sarađivali, a neko naudi Kloi Spirs, potrudiću se da odete u zatvor na dug vremenski period.” Pustio je da reči vise u vazduhu, ćuteći nekoliko dugih minuta koliko je trebalo Mrzovoljnom Bobu da se vrati. Roberts nije rekao ni reč.
“Kako ste ubedili Kloi da uđe?”, upita Maklejn nakon nekoliko trenutaka. “Koliko sam čuo, ona je pametno dete. Ne bi ušla u automobil nekog stranca.”
Roberts je ćutao, očiju punih straha.
“Susret nije bio slučajan, tražili ste je, zar ne?”
“Ja... To nije trebalo da budem ja. Naterali su me. Rekli su da će povrediti Ajrin.”
“Ko je trebalo da bude tamo umesto vas, gospodine Robertse? Fergi? Da li su vas naterali da se predstavite kao on?”
Iako nije odgovorio, Roberts je neprimetno klimnuo glavom, kao da ni sam nije svestan toga.
“Dakle, ko je Fergi? I zbog čega nije mogao to sam da obavi?”
Roberts je stisnuo usne, vrteći šake na krilu poput čoveka nečiste savesti. Strah ga je obuzeo poput groznice; sam bog zna čime su ga naplašili. Maklejn zna da to ne valja; neće progovoriti, barem dok ne bude bio siguran da mu je žena na sigurnom. Možda čak ni tada. Ali pretpostavlja zbog čega se Fergi nije pojavio na sastanku s Kloi Spirs. Sada mu samo predstoji da to i dokaže.
Zatvor Sohton nije mesto koje bi čovek želeo često da posećuje. Maklejn ga ne podnosi, i to ne samo zbog zatvorenika koje je poslao među njegove beživotne zidove. Nešto u vezi s tim zatvorom čoveku isisava radost i želju za životom. Posetio je mnoge zatvore u svojoj karijeri i svi to čine u izvesnoj meri, međutim, Sohton je najgori.
Boba i njega uveli su u sobu s jednim visokim prozorom, bez rashladnog uređaja. Iako je tek jutro, vrućina je nepodnošljiva. Makridijev advokat ih je čekao. Ispijenog lica, orlovskog nosa i dugačke sede kose poput grive, izgledao je kao grabljivac; očito razlog zašto je izabrao svoju profesiju.
“Inspektore, da li shvatate da ovo predstavlja uznemiravanje mog klijenta?” Ni rukovanja, ni klimanja glavom, ni neobaveznog pozdrava.
“Vaš klijent je osumnjičen za otmicu deteta. Ukoliko se to pretvori u istragu ubistva, pokazaću vam šta je maltretiranje.” Maklejn je zurio u advokata koji je nepomično sedeo i ćutao. Mrzovoljni Bob stajao je u ćošku, naslonjen na zid. Nakon nekoliko trenutaka pojavio se jedan stražar gurajući Fergusa Makridija pred sobom. Posadivši ga na stolicu, uperio je palac ka vratima, očito pokazujući da će biti ispred, i povukao se. Brava škljocnu i njih četvorica ostadoše sami u prostoriji.
Makridi je izgledao umorno, kao da nije spavao otkako su ga vratili u pritvor. Daleko je to od njegovog uobičajenog skrovišta, stana na poslednjem spratu, pod zvezdama. Sagnuo se ka svom advokatu koji mu nešto prošaputa, nakon čega se ispravio i zavrteo glavom, namršten.
“Zatvor ti priliči, Ferguse”, reče Maklejn i zavali se u svojoj stolici.
“Baš šteta. Ne planiram da se zadržim.” Makridiju je bilo neudobno na stolici; imao je lisice na rukama i zatvorsku odeću koja ne stoji čoveku naviknutom na poznate marke.
“Verovatno misliš da si se izvukao, Ferguse. Zločin srednje klase, malo hakovanja, malo provalništva. Sudija neće biti suviše strog jer imaš relativno čist dosije, čak i da zamolim načelnicu da ubaci koju reč o tebi. Šta znaš, s dobrim advokatom mogao bi da izvučeš pet godina. Uz dobro vladanje, napolju si za osamnaest meseci. I to u zatvoru otvorenog tipa, jer nisi nasilna osoba. Blaga kazna za nekog ko je krao od mrtvih.”
Makridi nije rekao ništa, samo je drsko piljio u njega. Osmehnuvši se, Maklejn se nagnu ka njemu. “Međutim, ako se pročuje da si nameravao da isti namamiš petnaestogodišnju devojčicu na seks... Znaš, zatvorenici su čudna sorta. Imaju svoj izvitopereni moralni kodeks. Pritom vole da serviraju kaznu koja zaista odgovara zločinu, ako me shvataš.”
Tišina zavlada prostorijom. Maklejn je video da su njegove reči doprle do Makridija. Umesto drskog pogleda, zabrinuto se zagledao u Maklejna. Makridi potom pogleda ka vratima, u svoj podnesak, pa ponovo u Maklejna, koji se zavalio u stolici i pustio da tišina naraste.
“Nije istina. Nemate nikakve dokaze.” Makridi je prvi progovorio. “Gospodine Makridi, savetujem vam da više ništa ne govorite”, reče advokat. Makridi ga pogleda namršteno. Osetivši netrpeljivost, Maklejn odluči da odigra na tu kartu.
“Imamo tvoje mejlove, i Kloine. Rekao bih da imamo i te kako mnogo, Fergi. Nije ti baš bilo mudro da iskoristiš pravo ime.”
“To... Nije reč o tome.”
“Nego o čemu? Ljubavi?”
“Ne mogu da ti kažem. Ubiće me!”
“Gospodine Makridi, kao vaš advokat, insistiram da...”
“Ko bi te ubio?”
Makridi nije odgovorio. Maklejn opazi strah u njegovim očima; teško će ga slomiti. Robertsa razume, ali Makridi je druga sorta. Čime li su njega pritisli?
“Priveli smo Kristofera Robertsa, Ferguse. Imao je štošta da kaže o tebi.
O tome kako si mamio Kloi. Zbog čega te je privukla? Još malo pa će biti punoletna. Zar tvoja sorta ne voli mlađe?”
“Kako to misliš, moja sorta? Nisam ja nikakav pedofil!” Gnev je kuljao u Makridijevim očima. Dirnuo ga je u žicu.
“Dakle, samo voliš da pratiš pričaonice devojaka na internetu?”
“Nisam je ja odabrao. Dali su mi njeno ime. Samo sam radio svoj posao.”
“Ko ti je dao njeno ime? Koji posao?”
Iako Makridi nije odgovorio, Maklejn je video da je uplašen i zabrinut što je previše toga odao. Odlučio je da promeni taktiku.
“Zbog čega si želeo da mi smestiš, Ferguse? Je li reč o sitnoj osveti zbog toga što sam te uhvatio?”
Makridi se nervozno nasmeja. “I zbog toga da bacim sav onaj novac? Šališ se. Uhvatio si me zbog moje glupe greške. Ne mrzim te zbog toga.”
“Sve je to deo igre, je li? Zbog čega si onda to učinio? Isto te je neko naterao? Da li su ti oni dali drogu?”
Makridijevo lice postade slika i prilika rastrzanosti. Uplašen je. Neko mu je dobrano uterao strah u kosti. S druge strane, on je oportunista koji očajnički želi da se izvuče iz ove rupe. “Šta ja dobijam? Izvadi me iz ove rupčage. Ubaci me u program zaštite svedoka i možda ću ti reći.”
“Želeo bih da popričam nasamo sa svojim klijentom”, reče advokat. Izgledao je kao da je sisao limun, šireći oči dok je Makridi inkriminisao sebe.
Maklejn klimnu glavom. “To nije loša ideja. Pokušaj da ga urazumiš. Ukoliko povrede devojku, dogovor otpada.”
Ustao je. Mrzovoljni Bob pokuca da im otključaju vrata. U hodniku im priđe drugi čuvar.
“Inspektor Maklejn?”
“Da?”
“Imate poziv, gospodine.”
Maklejn krenu za njim do kancelarije u kojoj je telefonska slušalica ležala na stolu. “Maklejn.”
“Makbrajd na vezi, gospodine. Mislim da bi trebalo da dođete. Pronašli su leš. Odmah iza ćoška kuće vaše bake.”
Seća se kako se kao dete igrao u ovom malom i mračnom ćorsokaku. Ulica, nekada redovna destinacija šetača, ulivala se u Ušćem prekrivenu stazu koja se spuštala niz uzanu strmu padinu ka reci. Poslednjih godina su ljudi, u nedostatku adekvatnog uličnog osvetljenja, odustali od nje, te je sada toliko zarasla da je skoro neprohodna. Bačene limenke koka-kole, kesice čipsa i iskorišćeni kondomi danas svedoče o njenoj nameni.
Kako je ulica bila sasvim zakrčena patrolnim vozilima, morali su da se parkiraju podalje. Maklejn i Mrzovoljni Bob krenuše neravnim pločnikom pod hladom ogromnih zrelih stabala javora, ka grupi policajaca zbijenih na kraju ulice.
“Ovuda, šefe.” Detektiv Makbrajd im mahnu ka gustom rastinju i dvema prilikama u papirnim kombinezonima koje kleknuše.
“Ko ga je pronašao?”, upita Maklejn.
“Neka starica koja je šetala psa, gospodine. Nije se vratio kada ga je dozvala, pa je došla da pogleda šta mu je toliko zanimljivo.”
“Gde je ona sada?”
“Odveli su je u bolnicu. Pretrpela je šok.”
Čuvši glas detektiva, prilika u belom okrenuta leđima ustade i okrenu se ka njima. “Kod tebe su uvek najzanimljivija tela, Toni”, reče Angus Kadvalader. “Izgleda da je ovo opako isprebijano pesnicama. Viđao sam slične povrede kod ljudi povređenih u tučama. Ipak, rekao bih da ove ozlede nisu bile dovoljne da ga ubiju.”
Maklejn se približi lešu. Oniži zdepast muškarac, mada mu je stomak usled nadutosti verovatno rastegao svetloplavu košulju više nego za života. Ležao je na lišću raširenih ruku kao da se izvrnuo na leđa da malo odrema. Glava mu beše nakrivljena na stranu, lice u podlivima, nos slomljen. Odeća mu je bila iscepana i prljava, dok se na njegovoj tamno plavoj jakni video sitan crveni znak železnice Virdžin.
“Jesmo li ga identifikovali?”
Detektiv Makbrajd mu dodade tanak kožni novčanik. “Imao ga je kod sebe, gospodine. Lice odgovara fotografiji u vozačkoj dozvoli.”
“Dejvid Braun, Južni Kvinsferi. Zbog čega mi to ime zvuči poznato?” Mrzovoljni Bob pristupi, kleknu i pogleda mrtvog čoveka.
“Znam ko je ovo”, reče tiho. “Razgovarali smo pre nekoliko dana. Upravljao je vozom koji je udario Sali Dent. Otkud on ovde, za ime sveta?”