Pogodi ko sam - Džejms Ozvald

First topic message reminder :



Dok se smrt i nasilje nadvijaju nad gradom u kojem zemaljski zakoni ne važe, detektiv Maklejn moraće da zakorači u neobjašnjivu misteriju. Jedino ako prihvati neverovatnu činjenicu da je drevno zlo pušteno na slobodu, biće u stanju da ga zaustavi.
Edinburška policija opravdano će biti zadovoljna kada za manje od dvadeset četiri časa bude pronađen ubica uglednog gradskog biznismena – počinilac je presudio sam sebi i tako ih poštedeo istrage i suđenja. Međutim, monstruozni čin koji se odigrao nad sličnom žrtvom nekoliko dana kasnije, baciće potpuno novo svetlo na slučaj.

58

Obdukcija Dejvida Brauna zakazana je za kasno po podne. Maklejn je popunio vreme baveći se papirologijom koja ga je čekala na njegovom stolu. Nema veze što su mu rekli da uzme nedelju dana slobodno. Formulari za prekovremeni rad, zahtevi i hiljadu drugih sitnica u međuvremenu su se nagomilali. Šta bi se dogodilo da nestane na mesec dana? Da li bi kancelarija naposletku bila zakrčena papirima? Ili bi neko zasukao rukave i bacio se na posao?
Utom ga prenu kucanje na vratima. Podigao je glavu i video detektiva Makbrajda koji je zbunjeno piljio u sav taj džumbus.
“Uđi. Ako ima mesta.”
“U redu je, gospodine. Mislio sam da bi trebalo da čujete vest. Po podne će podići optužnicu protiv Eme.”
“Za šta?” Maklejn stisnu pesnice, postiđen i besan. Zbog čitave zbrke s Braunom, zaboravio je na nju.
“Dagvud želi da ide do kraja sa saučesništvom u ubistvu, ali mislim da ga je načelnica ubedila da se odluči za ometanje pravde.”
“Sranje! Misliš li da je kriva, Stjuarte?”
“A vi, šefe?”
“Ne. Ali ako su je optužili, biće da postoje nekakvi dokazi.”
“Bili ste u laboratoriji istražitelja, šefe. Znate da svi dele šifre i računare. Obezbeđenje je smejurija.”
Maklejnu nešto pade na pamet. “Onaj sajt na kojem si pronašao slike... Da li još postoji?”
Makbrajd klimnu glavom. “Postavljen je preko servera koji se nalazi u inostranstvu. Mogli bi meseci da prođu dok ne budemo uspeh da ga ukinemo.”
“Mesta zločina nisu identifikovana, zar ne? Samo su okačene slike.”
“I datumi, gospodine. Ali nema opisa lokacija. Samo opisi kao zdrobljeni torzo i prerezan grkljan.”
“Sjajno. Jesmo li uspeli da identifikujemo ostala mesta zločina koja je postavio MB, ko god bio?”
“Mislim da niko nije ni pokušao, gospodine. Bile su dovoljne fotografije s mesta zločina Smajda i Stjuarta. Ema je fotografisala oba.”
“Ali svi su imali pristup njenom računaru. Pritom smo tim fotografijama okitili sve istražne sobe kao da je Božić. Učini mi nešto, Stjuarte. Pre dolaska ovamo, Ema je bila stacionirana u Aberdinu. Pronađi uzorak ranijih fotografija i pošalji ih u Kraljičinu ulicu. Možda će ih neko prepoznati. I proveri koga su još nedavno prebacili u naš istražiteljski tim. Učini isto i za njihova prethodna nameštenja.”
“Bacam se na posao, šefe.” Pun entuzijazma, Makbrajd krenu na svoj novi zadatak. Maklejnu bi dobro došlo malo tog ushićenja; jedva da se pomerio s mrtve tačke kada je o papirologiji reč. Posegnuvši za narednom fasciklom ispunjenom besmislenim brojevima, slučajno je oborio čitavu hrpu papira na pod.
“Sranje!” Odgurnuvši se od stola, sagnuo se da pokupi papire. Među njima je bilo i nekoliko dosijea, od kojih se jedan otvorio. Mrtvo lice Džonatana Okola zurilo je u njega optužujućim pogledom. Taman kada je želeo da vrati papir u fasciklu, primetio je kako se pored nalazi dosije slučaja samoubistva Pitera Endruza. Otvorio ga je i ugledao još jedno mrtvo lice. Isti prekoran pogled, kao da ga kritikuju što nije dovoljno posvećen. Ali osim činjenice da su mrtvi, šta njih dvojica imaju zajedničko?
“Dođavola, obojica su sebi prerezali grkljan u javnosti!” Maklejn jedva da je prepoznao sopstveni glas. Suluda pomisao, ali lako se da proveriti. A i daleko je zanimljivija od češljanja mesečnih statističkih izveštaja. Zgrabio je obe fotografije, gurnuo ih džep jakne i krenuo ka vratima.
Po podne je bilo mirno u pabu Kod vesele lisice; tek pokoja mušterija koja je svratila da rashladi grlo posle ručka, pre ponovnog obilaženja prodavnica. Užegli vonj ulja za prženje nije uspeo da nadvlada miris kafe iz retko korišćenog aparata za espreso koji se nalazio iza šanka. Manje od polovine stolova beše zauzeto. Šanker se dosađivao dok je glancao čaše, zagledan u daljinu. “Čašu djuharsa”, reče Maklejn spazivši točilicu.
“Nestalo.” Šanker okrenu etiketu na dršci kako je mušterije ne bi videle. “Onda, ništa.” Maklejn izvadi fotografije iz džepa i položi sliku Pitera Endruza na šank. “Da li je nekada bio ovde?”
“Ko pita?”
Maklejn uzdahnu i posegnu za legitimacijom. “Ja. Reč je o istrazi ubistva – najpametnije bi ti bilo da budeš od koristi.”
Nakon što je na čitave dve sekunde gledao fotografiju, šanker reče: “Da, uglavnom pije ovde. Radi negde u blizini. Mada, nisam ga viđao u poslednje vreme.”
“Da li si ga nekada video da razgovara s ovim čovekom?” Maklejn spusti fotografiju Džonatana Okola. Šanker razrogači oči.
“To je čovek koji je... Znaš.”
“Da, znam”, reče Maklejn. “Da li si ga video da razgovara s Piterom Endruzom?”
“Mislim da nisam. Pre one večeri ga nikada nisam video.”
“A šta si tada tačno video?”
“Pa, kao što sam ispričao policajcima, bio sam iza šanka. Bilo je krcato, znaš kako je tokom festivala. Međutim, primetio sam ga kada je ušao, jer je bio prljav i ponašao se čudno. Krenuo je pravo ka toaletu, nisam stigao da ga zaustavim. Krenuo sam za njim; ne želimo da nam dolaze takvi. Ah ležao je na podu, sav krvav. Gospode, bilo je grozno.”
“Je li bilo nekoga u toaletu kada se ubio?”
“Ne znam. Mislim da nije.” Šanker se počeša po temenu. “Ne, čekaj. Lažem. Neko je izašao trenutak pre nego što sam ušao u toalet. Možda je i on, sada kada ga pogledam.” Pokazao je na Pitera Endruza. “Pretpostavljam da nemate kamere.”
“U klonji? Jok, to bi bilo odvratno.”
“U ostatku kafane?”
“Da, imamo dve kamere, jedna na ulazu, druga pozadi.”
“Koliko dugo čuvate trake?”
“Nedelju, možda deset dana. Zavisi.”
“Imaš li snimak večeri kada su ova dvojica bila tu?” Maklejn pokaza na fotografije.
“Jok, žao mi je. Vaši su ga odneli i nisu ga vratili.”
“Vrati malo. Tako... Eto ga!”
Kvalitet je lošiji nego na snimku iz Prinčeve. Jedan kadar na svake dve sekunde činio je da ljudi skaču i nestaju poput poludelih čarobnjaka. Iako mutna slika i slabo osvetljenje nisu pomogli, kamera na zadnjem ulazu pokrila je i ulaz u muški toalet.
Nije bilo lako dobiti traku od Dugida. Maklejn je znao da od njega neće moći da očekuje dobru volju; na kraju krajeva, pravi je skot. Ipak, s vremena na vreme poželi da glavni inspektor ne koči toliko. Ipak, sada poseduje snimak i u zatamnjenoj sobi za pregled snimaka, poznatoj kao istražna soba br. 4, posmatraju kako su se gosti tiskali u Veseloj lisici pre dve nedelje.
“Odeljenje za zaštitu na radu bi volelo da pogleda ovaj snimak”, reče Makbrajd, gledajući kako hrpa gostiju stoji zbijena u uzanom prolazu između toaleta, koji vodi do zadnjeg ulaza. Iz drugog ugla kamere, jasno je i zbog čega – glavni deo bara, predviđen samo za stajanje, bio je krcat. Utom su se vrata otvorila i u pab je ušao Okolo.
Bio je prljav; to je bilo vidljivo čak i na snimku lošeg kvaliteta. Dok je laganim skokovima prelazio prostor obuhvaćen kamerama, masa se oko njega razdvojila poput Crvenog mora pred Mojsijem. Pročitavši izjave svedoka, Maklejn se pitao kako se niko od prisutnih ne seća tog čoveka. Mora da je pakleno vonjao kada su se tako pomerili. Uz to su pili kao da im je poslednje. Ko ovih dana uopšte želi da priča s policijom?
Nekoliko sekundi nakon što je nestao na prvoj kameri, Okolo se pojavio na drugoj. Svetina u prolazu se pomerila dok se probijao ka muškom toaletu. Usledila je pauza od nekoliko sekundi, nakon čega su se vrata ponovo otvorila.
“Zaustavi tu”, reče Maklejn. Makbrajd pritisnu pauzu. Ugao je neobičan, s plafona. A loša kamera izobličila je crte lica. Međutim, muškarac koji je izašao iz toaleta je, iz nekog razloga, prolazeći podigao glavu, kao da je znao da je u tom trenutku u žiži.
Bio je to, van svake sumnje, Piter Endruz.

59

“Kasniš, Toni. Ne liči na tebe.”
“Oprosti, Anguse, nešto je iskrslo. Jeste li počeli bez mene?” Maklejn je i bez oklevanja ušao u obdukcionu salu. Ovo nije njegovo omiljeno mesto, a u poslednje vreme suviše često navraća.
“Jesmo”, reče Kadvalader. Pognut iznad nagog leša, ispitivao je jednu ruku. “Imaš li rendgenske snimke ruku, Trejsi?”, upita.
“Da, doktore. Postavljeni su.”
Kadvalader priđe zidu na kojem behu osvetljeni snimci. Maklejn krenu za njim, zahvalan što više ne mora da gleda telo.
“Vidiš li ovo?” Doktor pokaza na nekoliko svetlijih i tamnijih nijansi na snimku. “Prelomi kostiju šake. Da bi se to dogodilo, šaka bi morala da i bude zdrobljena. Pregažena parnim valjkom ih nešto slično. Međutim, on ima jedino podlive. Gadne podlive, ali ništa što ugrožava život. Pored toga, imamo i ovo.” Zamenio je rendgenske snimke novim. “Obe natkolenične kosti naprsle su na nekoliko mesta. Potkolenica takođe. Kao i ovde.” Ponovo je zamenio snimke. “Rebra su smrskana, mislim da sam video samo jedno ; na kojem nema frakture.”
Maklejn se trgnuo, kao da je i sam osetio bol. “Dakle, potukao se?”
“Ne, nije reč o tuči. To bi podrazumevalo određeni stepen poštenja. Napadnut jeste, ali nije bio u stanju da se odbrani. Osteoporoza u poodmaklom stadijumu. Kosti su mu kao od porcelana. Raspadnu se pri najmanjem dodiru. Nije bilo teško ubiti ga. Pretpostavljam da mu je deo rebra probio pluća, nakon čega se ugušio sopstvenom krvlju.”
Maklejn pogleda mrtvaca na stolu. “Ali on je bio mašinovođa. Kako je mogao da obavlja svoj posao ako su mu kosti bile u takvom stanju?”
“Vrlo pažljivo”, reče Kadvalader. “Mada sumnjam da bi još dugo bio u stanju da to krije.”
Patolog se vratio pacijentu, a Maklejn je zauzeo najneomiljenije mesto, posmatrajući obdukciju. Nakon što je Trejsi uspela da izvuče delimične otiske prstiju s modrica na njegovom vratu, zajedno su ga otvorili.
“Kao što sam i pretpostavio”, reče Kadvalader nakon nekoliko dugih minuta ispunjenim gnjecavim zvucima. “Četvrto, bogami i peto rebro. Oba s desne strane, pravo u pluća. S leve strane samo peto. Ni srce mu nije u dobrom stanju. Verovatno ga je izdalo i pre nego što je stigao da se uguši.” Naposletku, dok je Trejsi zašivala Dejvida Brauna, Maklejn krenu za Kadvaladerom ka njegovoj maloj kancelariji.
“Kakva je presuda, Anguse?”
“Pretučen je, pretpostavljam da je to učinio krupan čovek. Otisci ukazuju na debele prste. U normalnim okolnostima, čovek njegovih godina i težine bi preživeo, međutim, imajući u vidu slabe kosti i srce, bilo je samo pitanje koji će udarac biti fatalan. Kažeš da je bio mašinovođa?”
Maklejn klimnu glavom.
“U tom slučaju smo imali sreće.”
“Ali on nije.”
“Ne.” Nakon nekoliko trenutaka tišine, Kadvalader se setio nečega. “Uzgred, bio si u pravu.”
“Da? U vezi sa čim?”
“Onaj slučaj samoubistva, Endruz. Ponovo sam ga pregledao i pronašao sitne tragove krvi i kože ispod njegovih noktiju. Temeljno ih je istrljao, na nekim mestima je izgulio kožu, ali njegov otac mi je i rekao da je veoma držao do čistoće. Zbog toga me i čudi što je odabrao tako krvav način da se ubije.”
“Imaš li predstavu čija je krv?”
“Jedva da je bilo dovoljno za osnovnu analizu, ali sam prilično siguran da nije njegova. Ako želiš, mogu da je pošaljem u laboratoriju na DNK analizu. Iako pretpostavljam da već znaš čija je.”
Maklejn klimnu glavom, iako mu se nije dopalo što je u pravu.
Mrak je već počeo da pada kada je stigao u stanicu. Još jedan dan ispunjen zbunjujućim događajima. Još jedan dan je protekao, a nije bliži pronalasku Kloi niti ubice Alison. Niti misterioznog šestog čoveka. Barem je Makridi zaključan i neće nikuda; i to je nešto.
“Inspektore, načelnica želi da popriča s vama.” Bil, dežurni narednik, pritisnu dugme i otvori mu vrata u zadnjem delu stanice.
“Da li je rekla o čemu je reč?”
“Ne, samo da je hitno.”
Maklejn požuri vijugavim hodnicima, pitajući se šta je iskrslo. Pokucao je na vrata kancelarije, osećajući blagu nervozu. Makintajerova podiže glavu i pokaza mu da uđe.
“Toni, upravo sam razgovarala s načelnikom Džejmisonom iz odeljenja u Glazgovu. Izgleda da mu je tvoj mladi štićenik poslao da pogleda neke lepe slike. Zanima ga odakle su.”
Glazgov, nije Aberdin. Maklejn odahnu. “Dakle, prepoznao ih je?”
“Da, jeste. To su fotografije slučaja iz prethodne tri godine. Možda si čitao o najnovijoj eskalaciji rata sladoledžija.”
Jeste, čitao je. Doduše, grubijani Glazgova ne ubijaju jedni druge zbog sladoleda. “Koliko mesta zločina ima?”
“Nije rekao, ali mislim da možemo da tvrdimo da je osoba koja je okačila te fotografije na internet u to vreme imala pristup kancelarijama istražitelja u Glazgovu. Pošto je Ema Berd bila na obuci u Aberdinu, glavni inspektor Dugid bio je primoran da je oslobodi uz ponizno izvinjenje.”
Sranje! Opet je učinio istu stvar. Petljao se u slučaj drugog detektiva i rešio ga umesto njega.
“Delimično ga je umirila činjenica da pravi krivac sada sedi u ćeliji, iz koje je gospođica Berd nedavno izašla.”
“Žao mi je, gospođo. Dugovao sam joj da detaljno istražim čitavu stvar.”
“Iako si je već izveo na večeru?” Makintajerova podiže obrvu. “Nemoj me pogrešno shvatiti, Toni. Mislim da si odličan detektiv, ah ako budeš nastavio da staješ ljudima na žulj, ostaćeš inspektor do kraja karijere.”
Ima i gorih stvari. Nema on nameru da napreduje preko tuđih grbača. Sve što želi je da hvata loše momke.
“Imaću to na umu, gospođo.”
“U redu, Toni. I kloni se Čarlsa Dugida dan-dva, hoćeš li? Besan je kao ris.”
Maklejn je požurio ka svojoj kancelariji, nadajući se da će izbeći svakoga ko bi mogao da ga omete. Mora da zabeleži najnovije informacije pre nego što mu iščeznu iz glave. Postoji nit koja vezuje Okola, Endruza, Dentovu i Brauna. Svako od njih prisustvovao je smrti onog prethodnog. Ne želi da razmišlja da li se to slaže sa onim što mu je rekla madam Rouz. Mora da postoji racionalno objašnjenje. Međutim, jedino što je uspeo da smisli jeste da neko manipuliše ovim ljudima, terajući ih prvo da ubiju, pa da ubiju sebe. Da li je to uopšte moguće? Ako jeste, ko je ubio Brauna i ostavio ga u onom ćorsokaku? Gde je ta osoba sada? I ko je naredio Braunovo ubistvo?
Na stolu ga je čekalo neko pismo povrh hrpe papira. Podigavši ga, primetio je rukom ispisanu adresu, logo i naziv advokatske i javnobeležničke kancelarije Karsters i Vedel. Unutra se nalazio jedan jedini papir, debeo i ispunjen naškrabanim rukopisom, teškim za čitanjem. Okrenuo ga je i video potpis, a ispod njega i odštampano ime Džonasa Karstersa. Smestivši se za svoj sto, uključio je lampu i počeo da čita.
Dragi Entoni,
Ukoliko čitaš ovo pismo, to znači da sam mrtav i da su me gresi iz mladosti konačno sustigli. Nemam izgovor za ono što sam učinio; bio je to gnusan zločin zbog kojeg ću nesumnjivo goreti u paklu. Ipak, pokušaću da ga objasnim, ne bih li se barem donekle iskupio.
Odlično sam poznavao Barnija Smajda. Išli smo u istu školu i u isto vreme došli u Edinburg. Tu sam upoznao Bakana Stjuarta, Bertija Farkvara i Tobija Džonsona. Kada je počeo rat, zajedno smo se prijavili u dobrovoljce. Poslali su nas u zapadnu Afriku. Bili smo obaveštajna jedinica sa zadatkom da sprečimo dostavljanje važnih informacija Hitleru, u čemu smo bili prilično uspešni. Međutim, rat promeni čoveka i u Africi smo videli stvari koje niko ne bi trebalo da vidi.
Tražim izgovore za sebe, ali za ono što smo učinili po povratku kući, četrdeset pete, nema izgovora. Ta nesretna devojka je toliko dugo umirala; i dalje čujem njene vriske noću. Sada su njeni ostaci pronađeni, nesrećni Barni je ubijen, Bakan takođe. Zver će sada doći po mene. Osećam kako mi se približava. Kada me ne bude bilo, ostaće samo jedan – onaj koji je sve započeo.
Ne mogu da ga imenujem; time bih izdao zakletvu koja obavezuje mnogo više od moje časti. Ali ti ga poznaješ, Toni. I on tebe poznaje, čovek na koga smo se svi ugledali, koji nam je toliko puta spasao živote tokom rata i naveo nas da onu ludost sprovedemo u delo. Okupiće oko sebe mlade budale i pokušati da ponovi svoj ludi obred. Jedino na taj način može da se zaštiti. Plašim se da će još jedan mladi život biti žrtvovan. Ali ako ne uspe, ono što smo zarobili postaće slobodno, slobodno da ubija. Ono živi u nasilju, to je jedino što poznaje.
Tvoja baka me je zadužila da ti prenesem nekoliko poruka. Reč je o tajnama za koje nije želela da saznaš dok je bila živa. Uznemirujuće, bolne, čak i sramotne, iako krivica nije bila njena. Ovo pismo nije mesto za njih;preneću ti ih lično ili ću ih poneti sa sobom u grob. Nekada su bile važne, međutim, istina je da su sada posve nevažne. Očito nisi čovek kakav se plašila da ćeš postati, te je bolje da se na tome i završi.
Danas sam promenio svoj testament i svoje lično bogatstvo prepisao tebi. Molim te da shvatiš da to nije pokušaj da spasem svoju savest. Proklet sam i toga sam svestan. Međutim, ti možeš da ispraviš ono što smo Barni,ja i ostali učinili, a ovo je jedini način kojim iz groba mogu da ti pomognem.
S pokajanjem,

Džonas Karsters.

Maklejn je dugo zurio u naškrabano pismo, povremeno okrećući papir kao da se podatak koji ga Zanima nalazi na poleđini. Međutim, Karsters nije rekao ono što mu je potrebno da sazna, nije imenovao vođu. I kakvo je značenje pasusa o njegovoj baki? Izvrdao je kao pravi advokat. Sve je uvijeno. Skoro da je gore ovako nego da pismo ne postoji. Samo nejasne naznake i pretnja još jednim brutalnim ubistvom.
Utom mu je nešto kliknulo u mozgu. Još jedno ubistvo. Ritual se ponavlja. Devojka na pragu zrelosti. Zna zbog čega su oteli Kloi Spirs. Toliko je očigledno da samo može da žali što ranije nije shvatio. Posegnuvši za telefonom koji, taman što je hteo da okrene broj, poče da zvoni u njegovoj šaci.
“Maklejn.” Nestrpljivo se javio, želeći da što pre obavi razgovor. Vremena je sve manje. Potrebni su mu odgovori i nikakav lešinar od advokata mu se ovoga puta neće isprečiti.
“Detektiv Makbrajd, gospodine. Upravo su me zvali iz Sohtona.”
“Je li? Baš sam hteo da ih pozovem. Stjuarte, moramo što pre da razgovaramo s Makridijem. On zna ko je oteo Kloi Spirs, a ja znam šta će joj učiniti.”
“To će biti malo teže, gospodine.”
Maklejnu se dah zaustavio u grlu. “Zašto?”
“Makridi se sinoć obesio u svojoj ćeliji. Mrtav je.”

60

Maklejn je sedeo u zamračenom centru za video-nadzor zatvora Sohton i posmatrao snimak na kojem je jedan ogromni čovek ušao u sobu za posete i seo za sto. Bio je ležerno odeven: tamna kožna jakna i izbledele farmerke, majica s nekakvim znakom koji nije uspeo da razazna. Odnekud mu je bio veoma poznat, iako van konteksta, nije uspeo da se seti odakle.
“Znam tog čoveka. Kako se zove?”
Zatvorski čuvar koji ga je sproveo kroz zgradu pogleda parče papira zakačeno za tablu.
“Prijavio se kao Kalum, J. Adresa u Džopi.”
“Da li je neko to proverio?” Zvono za uzbunu oglasi se u Maklejnovoj glavi, ali je sleganje ramenima umesto odgovora bilo dovoljno jasno. Zapisavši ime i adresu, okrenuo se ka ekranu u trenutku kada je Makridi uveden u sobu. Provalnikova reakcija na velikog čoveka bila je rezervisana, ali je izostala prestrašenost koju je Maklejn očekivao.
“Ima li zvuka?”, upitao je.
Stražar odmahnu glavom. “Jok. Digla se velika halabuka o ljudskim pravima pre nekoliko godina. Čudi me da nam je i dalje dozvoljeno da ih snimamo.”
U znak slaganja da je sve to suludo, Maklejn zavrte glavom i okrenu se ponovo ka ekranu. Dvojica muškaraca na snimku su neko vreme pričala. Makridijevi pokreti postajali su sve uzrujaniji. Potom se najednom ukopao, mirno spustio ruke sa strane i hipnotisano se zagledao u posetioca. Nakon tridesetak sekundi, veliki čovek je ustao i izašao. Stražar je prišao i izveo posve pokornog Makridija, što je ujedno bio i kraj snimka.
“Pola sata nakon što smo započeli s uobičajenim obilaskom ćelija, zatekli smo ga mrtvog. Rascepao je svoju košulju na trake kojima se obesio.”
“Neobično. Nije izgledao kao suicidan tip.”
“Ne. Nije bio pod posebnom prismotrom.” Stražar je izgledao nervozno. Možda se zabrinuo da će upasti u nevolju. Što se Maklejna tiče, Makridi je svetu učinio veliku uslugu. Ipak, bilo bi bolje da im je prethodno otkrio gde se nalaze Kloi i njegov misteriozni poslodavac.
Što znači da mu preo staje još samo jedan razgovor.
“Znam šta će joj učiniti, gospodine Robertse. A znate li vi?”
Prošao je još jedan čas, narednih šezdeset minuta otkucava sve dok ne bude kasno. Ako već nije prekasno. Maklejn je ponovo bio u stanici, pokušavajući da izvuče nekakav odgovor iz prestrašenog Kristofera Robertsa.
“Prikovaće joj šake i stopala za pod. Silovaće je. Potom će joj nožem rasporiti stomak. Dok je još živa, vadiće joj unutrašnje organe, jedan po jedan. Biće ih šestorica i svaki će dobiti po jedan organ. Da li je trebalo da budete jedan od te šestorice, gospodine Robertse? Možda i Fergus Makridi? Obojica ćete propustiti priliku da postanete besmrtni, ili šta ste već vi bolesnici mislili da ćete izvući. Vi ste ovde, sa mnom, a Makridi je mrtav.”
Čuvši novost, Roberts zabrinuto ciknu, ali ništa više od toga.
“Stigli su forenzički rezultati. Znamo da je Kloi bila u vašem automobilu”, slagao je Maklejn. Istražitelji i forenzika još rade usporeno, iako je Ema oslobođena. Proći će neko vreme dok ne ubede Dagvuda da se ponizno izvini, naročito imajući u vidu da krtica zaista postoji. Još više vremena će proći dok neko zaista ne pregleda Robertsov BMW. “Gde ste je odveli? Kod koga ste je odveli? Kod Kaluma?”
Ovo je izazvalo nekakvu reakciju. Roberts poče nervozno da trepće. “Kako je umro?”, upitao je tihim drhtavim glasom.
“Šta?”
“Fergus. Kako je umro?”
Maklejn se nasloni na sto, približivši lice Robertsovom. “Iscepao je svoju košulju na trake, obavio ih oko vrata poput omče, vezao drugi kraj za vrh kreveta u svojoj ćeliji i obesio se.”
Tiho kucanje na vratima ih prekinu. Maklejn se odgurnu od stola. “Uđi.” Detektiv Makbrajd promoli glavu. “Stigli su neki rezultati koji će vas zanimati, gospodine.”
“O čemu je reč, Stjuarte.”
“Otisci prstiju s vrata Dejvida Brauna, gospodine. Sasvim dobro se podudaraju s Kalumovim. Vodio je bandu uličnih razbojnika. Međutim, pre desetak godina je nestao. Niko ga od tada nije video.”
“I sad se vratio. Hvala.” Maklejn se okrenu ka Robertsu. Vreme je za drugačiji pristup.
“Slušajte, gospodine Robertse. Znamo da ste ovo učinili pod pretnjom. Vi ste advokat, niste ubica. Možemo da vas zaštitimo, već smo zaštitili vašu suprugu. Ali morate nam pomoći. Ukoliko uskoro ne pronađemo Kloi, biće prekasno.”
Roberts je sedeo na neudobnoj plastičnoj stolici i piljio u zid pred sobom. Smrtno bled, nije želeo da skrene pogled ka Maklejnu.
“Doprli su do Fergusa. Uveren sam u to. Ne mogu ništa da kažem. Saznaće, ubiće me.”
Bilo je to sve što je Kristofer Roberts rekao.
“Izdaj poternicu za Kalumom.”
Maklejn je sedeo u sićušnoj istražnoj sobi s detektivom Makbrajdom i Mrzovoljnim Bobom, pokušavajući da ne dopusti da ga razočaranje Robertsom savlada. Zabrinulo ga je i to što nije prepoznao velikog čoveka. Ime mu je poznato, ali se njegovo lice nije dovoljno dobro videlo na snimku zatvorske kamere. “Pokušaj da pronađeš pristojnu fotografiju, hoćeš li?” Palo mu je na pamet da ne bi trebalo da bude uključen u postojeću istragu o nestanku Kloi. To je slučaj Mrzovoljnog Boba. Pa ipak, stari narednik je naizgled sasvim zadovoljan što može da mu udovolji. Detektiv Makbrajd je uzeo radio-vezu i počeo da zove, ispunjavajući tišinu svojim umilnim glasom dok je Maklejn zurio u fotografije na zidu. Nestala devojka i njeni sačuvani organi. Zbog čega bi ih neko ukrao? Šta će im?
“Gospode, koliko sam glup!” Maklejn skoči na noge.
“Šta?” Mrzovoljni Bob podiže glavu i Makbrajd prekinu poziv.
“Tako je prokleto očigledno! Trebalo je da shvatim to još pre nekoliko dana!”
“Šta?”
“Gde su odneli leš.” Maklejn pokaza na okačene slike. “Gde će ubiti Kloi.”

61

Večernje nebo se crvenelo dok su hitali kroz kapiju Vile Farkvar. Iako Tomi Makalister nije gubio vreme s uklanjanjem mašina, sama kuća je i dalje bila zatvorena. Prekinuta plavo-crvena policijska traka treperila je na povetarcu. Donji prozori izgledali su netaknuto od njegove prethodne posete, dok su vrata bila zamandaljena velikom rezom i katancem.
“Idi po pajser. Ne mogu da čekam ključeve.” Maklejn je poslao detektiva Makbrajda do kola, da pronađe odgovarajuću ćuskiju, dok je Mrzovoljni Bob razgledao okolo, tražeći naznake promena. Ipak, gradilište je toliko poremetilo zemlju da je teško oceniti šta nije u redu.
Detektiv se vratio s jednim podužim pajserom i nakon nekoliko trenutaka mahnitog cimanja, reza se odvojila od drvenih vrata. U netaknutoj unutrašnjosti zgrade, koja je mirisala na plesan, bilo je sasvim tiho i mračno kao u grobu. Uključivši lampu, Maklejn krenu praznim prostranim hodnikom ka stepeništu koje vodi u podrum. Vrata behu zatvorena i zaključana. Žustro ih je šutnuo i crvotočinom izjedeno drvo popusti. Zakašljao se od prašine koja se uskovitlala, ali je nastavio dalje niz stepenice, gonjen užasnim osećajem žurbe.
Iako u podrumu više nije bilo svetla, tamna rupa u zidu bila je na mestu. Maklejn uperi lampu kroz nju i na trenutak mu srce stade. Raskrečeno telo je ležalo u središtu skrivene sobe. Šake i stopala joj behu prikovana za parket novim, sjajnim ekserima. Glava pognuta unazad i na licu trajni vrisak agonije; na beloj svetlosti lampe caklela su se rebra iz rasporene utrobe. Podigavši snop svetlosti ka zidu, ugledao je šest udubljenja u kojima behu dragoceni organi, ušuškani u teglama.
Potom mu je do ušiju dopreše prigušeni jecaji. Okrenuvši se, uperio je lampu na drugu priliku, šćućurenu uza zid. Lanci oko njenih članaka i zglobova vijugali su do nove, sjajne kuke u gipsanom zidu. I dalje je bila odevena u maniru devojke iz dvadesetih godina, iako je usput izgubila šešir. Suze su slivale tamnu maškaru niz njene obraze, dok su joj zglobovi bili jarkocrveni od opiranja stegama. Ipak, živa je. Kloi Spirs je živa.
Maklejn se uspentrao u skrivenu sobu, osetivši pad temperature kao da je u hladnjači. Uperio je lampu u svoje lice kako bi ga videla, nakon čega se sagnuo i skinuo traku s njenih usta.
“U redu je, Kloi. Ja sam policajac. Odvešćemo te kući.” Obgrlivši kolena pripijena uz grudi, ćutala je dok je odvezivao lance. Malo-malo pa bi prešla očima preko tamne sobe i nejasne izbočine u središtu. Koliko je dugo bila zaključana u sobi s lešom? Koliko toga je videla pre nego što su ugasili svetla ostavivši je samu s telom?
“Hajde. Samo polako.” Pridigavši je, izveo ju je iz sobe napolje, gde su čekali ostali.
“Želeo je da me raspori. Kao nju pre toliko godina. Rekla mi je. U mraku.” U njenim rečima čuo se blagi prizvuk majčinog glasa. Tiho je drhtala, pripijena uz njega.
“U redu je, Kloi. Niko ne može da te povredi. Na sigurnom si.” Dok je pokušavao da smisli nekakve reči utehe, shvatio je šta je upravo rekla. “Ko je želeo da te povredi, Kloi?”
“Čovek s ožiljkom. Ubio ju je. Želi i mene da ubije.”
Utom sve poče da dobija smisao. Ako ga u ludilu uopšte ima.

62

Pojačanje ih je čekalo kada su izašli iz kuće. Maklejn je izneo Kloi, koja se držala za njega kao da joj život od toga zavisi. Neko vreme je morao da je ubeđuje da ode u hitnu; popustila je tek kada joj je rekao da će uhvatiti čoveka s ožiljkom. Ostavili su Mrzovoljnog Boba da počisti i preuzme zasluge kada stigne načelnica – na kraju krajeva, slučaj nestale devojke bio je njegov. Za volanom je bio detektiv Makbrajd, kome je trebalo nekoliko minuta da se probije kroz uzani prilaz pored sve većeg broja patrolnih vozila koja su pristizala.
“Kuda idemo, gospodine?”, upitao je kada su naposletku izbili na Dalri. Maklejn mu reče adresu kuće, nedaleko od mesta gde je živela njegova baka. Tamo gde ga je odvezao Džetro Kalum u odelu. Nedaleko od mesta na kojem je pronađeno telo Dejvida Brauna. Da li se posed naslanja na onu zaboravljenu uličicu?
“Idi ka Grejndžu. Upali rotaciju.” Prenevši uputstva Makbrajdu, zavalio se u suvozačevo sedište, posmatrajući kako promiče večernji saobraćaj.
“Kako ste pogodili, šefe? Da će biti tamo?”
“Dobio sam pismo od Džonasa Karstersa. Priznao je ubistvo i imenovao ostale osumnjičene. Rekao je da postoji i šesti čovek, kao što smo i mislili. Ipak, nije ga imenovao; to nam baš i ne pomaže. Ali rekao je da se vratio u Edinburg i da će pokušati da ponovi obred. Gde bi ga drugde obavio?”
“To je veliki skok, šefe?”
“Ne baš. Trebalo je ranije da shvatim. Čim smo identifikovali Robertsa kao čoveka koji je pokupio Kloi. Radio je za nekog ko želi da kupi staru kuću. Neko ko je spreman papreno da je plati. Ali nisam znao o kome je reč. Usredsredio sam se na Robertsa, umesto da se zapitam zbog čega.”
“Sada znate o kome je reč?”
“Čovek s ožiljkom, kao što Kloi reče. Pre nekoliko dana sam upoznao jednog čoveka s ožiljkom. Stari bakin prijatelj. Rekao je da je došao u grad povodom nekog nedovršenog posla. Gospode, ponekad sam toliko glup. Gavin Spenser. Džetro Kalum je njegov šofer; i više od toga, pretpostavljam. A Roberts je zastupao Industriju Spenser. Video sam njihov logo na papirima u Makalisterovoj kancelariji. Tek sam ih sada prepoznao.”
Ostatak puta vozili su se u napetoj tišini. Kada su se približili kući, Makbrajd je ugasio rotaciona svetla kako ne bi digao uzbunu. Maklejn ga je usmerio ka adresi u ulici koju poznaje čitavog života, kraj dobro poznatih kuća koje su sada izgledale strano i preteče.
“Stani ovde.” Pokazao je ka jednoj otvorenoj kapiji. Svetio iz prozora u prizemlju osvetljavalo je bentli parkiran u dvorištu. Prilazeći kući, Maklejn se neuobičajeno stresao od straha. Video je da su ulazna vrata širom otvorena. Zakoračio je unutra želeći da požuri, iako su ga godine obuke nagonile da bude obazriv. U hodniku je dominiralo stepenište od tamne hrastovine, koje se uzdizalo ka zadnjem delu kuće. Kitnjasta drvena vrata vodila su ka bočnim krilima – samo jedna behu otvorena.
“Zar ne bi trebalo da...”, zausti Makbrajd. Maklejn ga prekinu podignutom rukom, nakon čega pokaza na zadnji deo kuće, da prvo tamo pogleda. Tiho je prošao hodnik ka otvorenim vratima; učinilo mu se da iz sobe dopiru skoro nečujni zvuci. Vlažni i neprijatni zvuci. Duboko udahnuvši, gurnuo je vrata i zakoračio unutra.
Radna soba bila je ispunjena iznenađujuće modernim kancelarijskim nameštajem. Kraj vrata se nalazio omanji sto predviđen za sekretaricu, ali je daktilografska stolica bila prazna. Ispred, otvoren prostor s dva funkcionalna kauča, između kojih se nalazio nizak sto, a iza njih, veliki, radni sto. Za stolom je sedeo Gavin Spenser.
Bio je nag od struka naviše. Njegova odeća beše uredno složena preko jednog ormarića za kartoteku. Lenje muve prelazile su preko blede kože i zujale oko guste krvi koja je ravnomerno kapala s prstiju. Njegovo unakaženo lice bilo je belo, dok je u očima imao užasnut samrtni pogled. Već neko vreme je mrtav; grudi su mu rasporene. Kada bi morao da nagađa, Maklejn bi rekao da mu je neko izvadio srce.
Skoro neprimetan pokret, dovoljan da proradi instinkt. Sagnuo se i okrenuo u trenutku kada je grdosija navalila na njega. Džetro Kalum je držao lovački nož, krećući se neuobičajeno spretno za čoveka takve građe. Nikada nemojte pretpostaviti da je veliki čovek spor. To su mu uvek govorili na časovima samoodbrane. Maklejn je izbegao sečivo, pomerivši se da odbije očekivani udarac. Međutim, umesto da se bori, Kalum zakorači unazad i krenu nožem ka sopstvenom vratu.
“E nećeš, vala!” Maklejn skoči i izbi nož Kalumu iz šake. Zajedno se sručiše na pod. Iako je Maklejn imao prednost zbog činjenice da je na svom napadaču, Kalum je bio tridesetak centimetara viši i barem upola teži. Mišići ispod njegove kožne jakne bili su poput stene, zategnuti i čvrsti. Umesto da odgurne Maklejna, jednostavno ga je odbacio telom i posegnuo za nožem.
Maklejn izvuče lisice iz džepa i otvori ih, krenuvši napred. Utom je, okliznuvši se na nešto gnjecavo, izgubio ravnotežu i sleteo na Kalumova leđa. Ponovo se obojica sručiše na pod, ah je ovoga puta Maklejn uspeo da mu stavi jednu lisicu. Kalum opet posegnu za nožem, očajnički grebući krvavi tepih debelim prstima. Upotrebivši lisicu kao potporu, Maklejn snažno zavrnu vezanu šaku sve do tačke između Kalumovih ramena, i kleknu na njegov vrat, zarivši mu lice u tepih. I dalje je veliki čovek pokušavao da se domogne noža, mlatarajući nogama i telom ne bi li s leđa zbacio teret u vidu inspektora.
Nije bilo nikakve šanse da savlada drugu Kalumovu ruku, niti da stigne prvi do noža. Potraživši pogledom nešto što bi poslužilo kao oružje, spazio je u domašaju porcelansku vazu na malom stočiću od hrastovine. Zgrabio ju je – zažalivši jer je istog trena shvatio da je reč o skupocenoj vazi Klaris Klif – i razbio je o Kalumovu glavu. Veliki čovek groknu i pade na pod, izgubivši svest. Začuvši korake u hodniku, Maklejn se okrenu i ugleda detektiva Makbrajda na pragu.
“Hvala na pomoći”, reče.

63

“Spenser ga je regrutovao iz jedne ulične bande pre više od deset godina, uzeo ga je za ličnog telohranitelja. Sve vreme je radio za starca u Americi, zato nam je i bio van domašaja. Pogodite ko mu je tada bio saradnik.”
“Doni Merdo?”
“Alal vera. Pretpostavljam da je Merdo radio za Spensera kada je oborio Alison. Verovatno je želeo da uspori potragu za KM dok ne završi s njom. Gospode, kakav glup i sitan razlog da nekoga ubijete.” Mrzovoljni Bob šutnu jednu nevinu korpu za papire, poslavši nju i njen sadržaj na sve strane.
“Zbog čega bi najednom odlučio da ubije svog šefa?” Maklejn klimnu glavom u pravcu gorostasne figure Džetra Kaluma. Posmatrali su ga kroz jednostrano ogledalo koje nadgleda sobu za ispitivanja. Ima ideju zbog čega, ali o tome nikako ne želi da razmišlja.
“Mogli bismo da ga pitamo.”
“U redu, Bobe. Hajde da završimo s ovim.” Maklejn ustade uz bolnu grimasu; u tuči je slomio tri rebra i zaradio masnicu veličine Poljske. Imao je naznaku onoga što je Dejvid Braun osećao pred smrt.
Kalum se nije pomerio kada su otvorili vrata, niti je primetio Maklejna koji je oprezno seo preko puta. Mrzovoljni Bob skinu omot s dve kasete koje je ubacio u mašinu kako bi snimio razgovor. Krupni šofer je i dalje ćutao. Obavivši formalnosti, Maklejn se nagnuo, položivši laktove na sto između sebe i ubice.
“Zbog čega ste ubili Gavina Spensera, gospodine Kalume?”
Telohranitelj lagano podiže glavu. Naizgled nesposoban da usredsredi pogled, imao je zblanut izraz lica kao da je upravo shvatio gde se nalazi.
“Ko si ti?”, upitao je.
“Prošli smo sve to, gospodine Kalume. Ja sam inspektor Maklejn, ovo je moj kolega, narednik Lerd.”
“Gde se nalazim?” Kalum cimnu lisice. “Zbog čega sam ovde?”
“Da li zaista očekujete da poverujem da ne znate, gospodine Kalume?” Maklejn se zagleda u telohraniteljevo lice. To samo majka može da voli ožiljci iz brojnih tuča, pljosnat nos, premali razmak između očiju koji je ubio svaku naznaku inteligencije. Ali ima nešto unutra, nešto što vreba iza zblanutosti. Oseća to, i zna da je ono njega osetilo. Prestavši da cima lisice, Kalum se nagnu napred, najednom sasvim umiren.
“Znam te. Osetio sam te ranije. Nacrtao si krug oko sebe, ali neće te zaštititi. Suđeno nam je da budemo zajedno, ti i ja. To ti je u krvi. Njegovoj krvi.” Kalum, koji je do tada zamuckivao, sada je govorio jasno i odsečno. Bio je to glas moći i kontrole, glas koji je navikao da mu se povinuju. Sasvim druga osoba.
“Zbog čega ste ubili Gavina Spensera?”, ponovi Maklejn pitanje.
“Bio je njihov vođa. Poslednji. Ubio sam ga da bih se oslobodio.”
“Poslednji? Ubili ste i ostale?”
“Znaš ti dobro koga sam sve ubio, inspektore. I znaš dobro da su svi zaslužili da umru.”
“Ne, ne znam. Koga ste ubili? Kako se zovu? Zbog čega su zaslužili da umru?”
Kalum je zurio pravo u njega kamenog pogleda. Potom mu crte lica smekšaše, kao da se upravo setio nečeg izrazito emotivnog. Razrogačio je oči i zinuo. Pogledao je levo pa desno, nakon čega se osvrnuo po sobi za ispitivanja, panično trzajući glavom. Cimnuo je lisice jednom, dvaput, da bi naposletku klonuo, shvativši da nema nade. U očima mu se nakupiše suze koje počeše da se slivaju niz ožiljke na njegovim obrazima. Utom poče da mrmlja nešto uplašenim, dečjim glasom.
“O bože! O bože! O bože! O bože! O bože...”
Maklejn pogleda ovog krupnog čoveka koji se nežno klatio u svojoj stolici. Siguran je da bi se Kalum sklupčao u ćošku da na šakama nema lisice. Na trenutak je tu bilo nečega, ali luđački nagon koji ga je naveo da počini tako brutalno ubistvo je nestao, ostavivši ga sa sećanjem na učinjeno nedelo.
“Razgovor prekinut u dvadeset jedan i pedeset dva.” Maklejn se pridiže, zadihan zbog negodovanja svojih rebara, i isključi snimač. “Neka ga neko otprati nazad u ćeliju. Pokušaćemo opet ujutru.”
Bob otvori vrata sobe za ispitivanja i pozva dvojicu policajaca u uniformama. Okružili su Kaluma i jedan poče da mu skida lisice.
Sve se zbilo za tren. Telohranitelj je gnevno urliknuo, skočio iz stolice i zamahnuo pesnicama. Dvojica policajaca poleteše na zid. Maklejn je čuo kako se Mrzovoljni Bob iza njegovih leđa pomera da blokira izlaz. Međutim, umesto da pokuša da pobegne, Kalum se okrenu ka velikom ogledalu iza kojeg se nalazila soba za nadzor. Zabacivši glavu unazad, jurnuo je ka ogledalu i udario ga svom snagom. Staklo je naprslo na mestu udara, ali se nije raspršilo. Razjaren, Kalum ponovo udari glavom ulubljeni deo. Ovoga puta je ogledalo popustilo, razbivši se u dugačke trake oštrog stakla. Jedno parče, dugačko tridesetak centimetara i oštro poput igle, štrcalo je u dnu rama. Svetlucava kapljica Kalumove krvi visila je na vrhu. Telohranitelj se okrenu ka Maklejnu, gledajući ga onim moćnim, smirenim pogledom. Ni uplašen ni lud, već svestan. Više nije plen, sada je grabljivac.
“Shvatićeš uskoro”, reče onim tuđim glasom. Potom se okrenuo, zabacio glavu i leđa, spreman da zarije parče stakla duboko u Svoj mozak. Međutim, dvojica policajaca nagrnuše ka njemu i savladaše ga, zavrnuvši mu ruke iza leđa. Najednom se soba ispuni ljudima koji su poput mrava okruživali Kaluma. Iako je cimao i vrištao, krupnog čoveka su lagano spustili na pod, ruku vezanih lisicama. Kada su ga konačno podigli na noge i okrenuli, Maklejn vide gadne posekotine na njegovom čelu i nosu. Komad srče mu je probio levo oko iz kojeg je, umesto suza, curila očna vodica.
“Gospode bože!”, viknu. “Vodite ga u bolnicu, brzo! I držite ga vezanog. Ne želim da dobije još jednu priliku da pokuša isto.”
Maklejn se naslonio na zid pokušavajući da suzbije drhtanje koje ga je obuzelo. Mrzovoljni Bob stade pored njega. Neko vreme je ćutao.
“Nije pokušavao da pobegne, zar ne?”, upita naposletku narednik.
“Ne. Pokušao je da se ubije. Kao što je učinio sa ostalima.”
“Ostalima? Kako to mislite?”
Maklejn podiže glavu ka starom prijatelju. “Zaboravi, Bobe. Mislim da mi treba piće.”
“Slažem se. Smena mi je završena pre nekoliko sati, a imamo da proslavimo barem jedan uspeh.”
“Gde je Makbrajd?”, upita Maklejn. “I njemu bi prijalo jedno.”
“Verovatno je u istražnoj sobi, mahnito kuca izveštaje. Znaš kakav je. Naložen kao klinac.”
“Pusti ga, Bobe.”
“I hoću, gospodine.” Stari narednik se naceri, oporavivši se od šoka izazvanog prethodnim događajima. “Ako hoće da radi posao za dvojicu detektiva, meni ne smeta. Rado ću biti onaj drugi.”
Hodajući ka unutrašnjosti stanice, konačno su stigli do svog odredišta nakon što su se odbranili od brojnih čestitki. Za razliku od skorašnjih događaja, vesti o pronalasku Kloi brzo su se raširile. Vrata male istražne sobe behu poduprta metalnom stolicom kako bi izašla toplota. Iznutra je dopiralo tiho mrmljanje. Zakoračivši u sobu, Maklejn vide Makbrajda ispred laptopa. Osoba s kojom je razgovarao okrenu se kada je videla da se njegov pogled susreo s inspektorovim. Ema Berd načini dva koraka ka Maklejnu i snažno ga ošamari.
“Ovo ti je zbog toga što si pomislio da sam u stanju da učinim nešto tako perverzno kao što je kačenje slika s mesta zločina na internet.”
Prineo je šaku licu, prihvatajući da je verovatno zaslužio šta je dobio. Međutim, pre nego što je dodirnuo obraz koji ga je pekao, zgrabila ga je, povukla i poljubila, dugo i sočno.
“A ovo je zbog toga što si dokazao da nisam kriva”, dodala je nakon što se odmakla. Maklejn oseti kako mu uši gore. Pogledao je Makbrajda koji najednom postade zainteresovan za svoj izveštaj. Mrzovoljni Bob je zurio u nešto interesantno niz hodnik.
“Ma zajebi to, Stjuarte! Napisaćeš ga ujutru”, reče Maklejn. “Hajdemo u pab.”

64

Tanak i metalan zvuk budilnika probio je bol u njegovoj glavi, podsećajući ga previše entuzijastično da je šest sati i vreme za ustajanje. Maklejn progunđa nešto i okrenu se da pritisne dugme za periodično buđenje. Možda će mamurluk nestati za deset minuta. Vredi pokušati. Udario je u nešto čvrsto pored sebe, nemajući predstavu o čemu je reč. Potom je i to nešto počelo da mrmlja i pomerilo se. U trenu se razbudio.
Uspravivši se u krevetu, protrljao je san iz očiju i pogledao ispruženo telo Eme Berd. Osetio je neobičnu mešavinu straha i besa. Toliko dugo je spavao sam u ovom krevetu, postavljao se profesionalno prema ljudima, držao ih na distanci. Terapeuti bi rekli da se plaši vezivanja, i bili bi u pravu. I sama pomisao da se s nekim zbliži nakon Kersti bila je suviše bolna. A sada, nakon dve večere i odlaska u pab s pola stanice, spava kraj njega.
Pokušao je da se priseti prethodne noći. Oboje su slavili pronalazak Kloi, ali to je drugi deo njegove barikade; nikada ne dopušta sebi da se toliko napije da izgubi kontrolu. Nikada nije toliko pijan da ne može da se seti šta je radio.
Ema je bila ljuta na njega. Čula je šta je rekao Dugidu ispred istražiteljskih kancelarija u štabu. O tome kako je planirao da iskoristi njihovo prijateljstvo kako bi istražio krađu fotografija. Ne mari koliko je objašnjavao, koliko je pokušavao da joj objasni da nije mislio ono što je ona pretpostavila. Iz njenog ugla – zavlačio ju je. Popustila je tek kada se izvinio i počeo da je preklinje da mu oprosti. Ali žene su takve, zar ne?
Iz paba su ih isterali čistači. Bog te pita koliko je bilo sati; kada bude došlo vreme za drugu smenu, u stanici će biti dosta namrgođenih lica. Da li je on predložio da popiju viski kod njega u stanu ih je to bio Mrzovoljni Bob? Sećanje mu je pomalo maglovito, ali pamti da je pomislio kako bi bilo kakvo društvo bilo bolje nego da se sam vrati u hladan, prazan i tih stan. Čitavo društvo je tako došlo ovamo i najverovatnije ubilo sve zalihe viskija. To barem objašnjava tutnjavu u glavi.
Trudeći se da ne zastenje, Maklejn se iskobeljao iz kreveta. I dalje je u boksericama, to je bar nešto. Njegovo odelo složeno je preko naslona fotelje, košulja i čarape su u korpi za veš. Ovo su automatske radnje; ne mora da razmišlja o rutini. Ali ne bi bio toliko savestan da je bio pijan ili obuzet malo verovatnim naletom strasti. Što više razmišlja o tome, jasnije mu je da je otišao sam u krevet. Mrzovoljni Bob je izdržao, ali se Makbrajd obeznanio na podu. A Ema? Da, Ema je zaspala u fotelji. Pronašao je ćebe u ormanu i pokrio je pre nego što je i sam legao. Mora da se probudila u toku noći i zavukla ispod pokrivača. To jasno i glasno govori o nečemu.
Tuširanje je donekle uspelo da razmakne sivu maglu iz njegove glave, ali je i dalje bio usporen kada je izašao i uzeo peškir da se obriše. Njegova naprsla rebra se usprotiviše, dok je masnica oko torza počela da žuti na ivicama. Obmotavši se peškirom, stavio je čajnik. Potom se, uzdahnuvši, vratio u svoju sobu. Iako je i dalje spavala, Ema se okrenula i gurnula pokrivač sa strane. Lice joj beše prekriveno kratkom crnom kosom, ali se sve ostalo videlo. Trag odeće pružao se po podu, od vrata do kreveta; komadi donjeg rublja koje godinama nije video. Barem ne s ove strane mesta zločina. Što je tiše mogao, uzeo je svoje odelo, izvadio čistu košulju i veš iz fioke i povukao se u radnu sobu da se obuče.
Diktafon se nalazio na stolu, optužujući ga da se nehajno odnosi prema uspomeni na mrtve. Nije se obazirao na taj deo uma, znajući da time samo udovoljava sebi i štiti se od osećaja krivice. Zna da nikada neće baciti traku niti zaboraviti Kersti. Međutim, posle svih ovih godina mogao bi da posluša savete prijatelja i pokuša da nastavi sa svojim životom. Sranja se dešavaju u ovom svetu, ali nekada stvari ispadnu kako treba. Na kraju krajeva, pronašli su Kloi Spirs živu.
Kada se obukao, otišao je u kuhinju i napravio kafu. Tetrapak mleka u frižideru konačno bi trebalo i otvoriti, da ne bi eksplodirao. Promolivši glavu u dnevnu i spavaću sobu, spazio je jednog usnulog detektiva i narednika koji je hrkao; obojici će prijati sendviči sa slaninom. Zgrabio je ključeve sa stočića u hodniku i krenuo ka obližnjem dragstoru.
Kada se vratio, iza zatvorenih vrata kupatila dopirao je siktav zvuk vode iz tuša. U kuhinji je sedeo Mrzovoljni Bob, koji je izgledao kao da je spavao u odelu. U trenutku kada je Maklejn počeo da pravi sendviče, u kuhinju upade pomalo nervozni detektiv Makbrajd.
“Dobro jutro”, reče Maklejn i primeti bolnu grimasu na Makbrajdovom licu. Pa dobro. Najviše je popio. Ali njegova jetra je još mlada. Preživeće.
“Šta sam to pio sinoć?”, upita.
“U pabu ili ovde?” Mrzovoljni Bob se počeša po bradi. Trebaće mu električni brijač koji drži u ormariću u stanici.
Pre nego što je zbunjeni Makbrajd stigao da odgovori, neko pokuca na vrata.
“Preuzmi sendviče, Bobe. Ima i sosa u kredencu.” Maklejn krenu kroz hodnik i otvori vrata. Pred ulazom je stajala Dženi Spirs.
“Toni, ja...”
“Dženi! Zdravo...”
Oboje progovoriše u isto vreme i zastadoše kako bi pustili sagovornika da nastavi. Maklejn se pomeri u stranu.
“Uđi. Baš pravim sendviče sa slaninom”, bilo je sve što je uspeo da izusti pre nego što ga je Dženi čvrsto zagrlila. “Hvala ti što si pronašao moje dete”, reče i poče da rida.
Ema je izabrala baš taj trenutak da izađe iz kupatila. Na sebi je imala stari Maklejnov bademantil, koji je otkrivao više nego što je trebalo. Njena kosa, razbarušena od peškira, snažno je mirisala na šampon od ulja čajnog drveta. Temperatura u hodniku naglo pade dok su dve žene piljile jedna u drugu. Maklejn oseti kako raste napetost u Dženi, koja ga je i dalje držala.
“Ovo, Dženi, ovo je Ema. Ema, Dženi.” Napetost nije popuštala. Potom neko viknu: “Prolaz!”, i detektiv Makbrajd izlete iz kuhinje i projuri kraj Dženi ka kupatilu. Nakon što se vrata zalupiše, čuli su podizanje WC šolje i prigušeno riganje.
“Malo smo slavili sinoć.” Maklejn pokuša taktično da se izmigolji iz Dženinog zagrljaja, koja ga nevoljno pusti. “Izgleda da je detektiv Makbrajd malo preterao s viskijem.”
“Ili s tekilom u pabu”, reče Ema i krenu ka Maklejnovoj spavaćoj sobi.
“Uzgred, kako je Kloi?”, upitao je, ne bi li Dženi skrenuo pažnju koja je s nevericom u pogledu ispratila drugu ženu. Potom je preusmerila pažnju na njega i osmehnula se.
“Lekari kažu da će biti u redu, fizički. Dehidrirala je kada ste je pronašli. Hvala bogu što ste stigli. Zaista ne znam kako da vam se zahvalim.”
“To mi je posao, Dženi.” Maklejn je usmeri ka kuhinji, gde je Mrzovoljni Bob kraj šporeta stajao u dugačkoj kecelji sa iscrtanim motivima bikinija.
“Ali ne znam kako će mentalno da se izbori sa tim. Da nekoga tako vežu lancima! Pored leša!”
Maklejn se upita koliko, zapravo, Dženi zna. “Rekla ti je?”, upita. Ona klimnu glavom i prihvati ponuđenu šolju kafe. “Mislim da ide u dobrom pravcu. Žilava je ona. Na majku, rekla bih.”
Dženi je u tišini pijuckala kafu za kuhinjskim stolom. I Mrzovoljni Bob je ćutao, spremajući doručak za čitavu vojsku. U daljini začuše vodokotlić. Utom je Dženi spustila šolju na sto i pogledala Maklejna pravo u oči.
“Rekla je da su je odabrali zbog tebe. Želeli su da te uhvate preko mene. Zašto? Skoro da se i ne poznajemo.”
“Bila si na sahrani moje bake.” Jedino što je uspeo da smisli. “Spenser je još tada motrio na mene. Od početka je stajao iza svega; pokušao je da me diskredituje, unajmio Makridija da mi smesti, ubio Alison kako bi nas usporio. Želeo je da me skine sa istrage o ubijenoj devojci i bio mu je potreban neko da je zameni. Kloi je tog uzrasta. Žao mi je, Dženi. Da me nisi upoznala, verovatno bi pronašli nekog drugog.”
“Toni, jednog dana ćeš morati da mi kažeš kako uspevaš.”
Maklejn je stajao u sali za obdukcije, naizgled milioniti put u poslednje dve nedelje. Dopada mu se Kadvalader, uživa u britkom umu tog matorog, kao i smislu za humor. Ali radije bi ga sreo u pabu. Čak bi i opera bila primamljivija.
“U čemu?”, upitao je, vrpoljeći se dok je patolog ispitivao telo Gavina Spensera.
“Piter Endruz. Znao si da će imati tragove krvi i mesa ispod noktiju, zar ne?”
“Recimo da sam imao osećaj.”
“Da li ti je osećaj rekao čiji su krv i meso?”
“Bakana Stjuarta.”
“Eto vidiš, Toni, na to mislim.” Kadvalader ustade i pogleda inspektora, potpuno nesvestan činjenice da u šaci drži Spenserovu jetru. “Imamo svu ovu skupocenu opremu koja građane košta milione, a ti znaš odgovor i pre nego što postaviš pitanje.”
“Učini mi uslugu, Anguse. Zadrži taj podatak za sebe.” Dovoljno je što su Džonatan Okolo i Sali Dent ostali upamćeni kao ubice, iako su protiv svoje volje postali pioni u Spenserovoj bolesnoj igri. Nema potrebe da porodica Pitera Endruza prođe kroz još veću patnju.
“Rado.” Konačno primetivši jetru s koje je kapala krv, Kadvalader je položi na metalni poslužavnik, kako bi je izmerio. “Ne bih voleo da priznam da mi je to promaklo.”
Potom je nastavio da čeprka po grudnom košu ubijenog čoveka, vadeći neprepoznatljive delove koje je posmatrao, merio i stavljao u zasebne posude; srećan kao svinja u blatu. Jadna Trejsi, ona će kasnije morati da ih vrati na mesto i zašije leš.
“Imaš li pretpostavku u pogledu uzroka smrti?”, upitao je Maklejn, osetivši da mu je dosta.
“Prestanak rada srca usled velikog gubitka krvi. Rana od noža na vratu je dovoljno duboka da ošteti karotidnu arteriju i ostavi tragove na vratnim pršljenovima. Imamo i oružje, zar ne?”
Trejsi donese plastičnu kesu s lovačkim nožem. Kadvalader oceni njegovu težinu u svojoj šaci, pregleda oštricu i prinese je vratu ubijenog čoveka.
“Da, odgovara. Ovo objašnjava i tragove na grudnoj kosti i rebrima. Ubica ga je rasporio da bi mu izvadio srce. Ako nije vrlo umešan, čovek će teško doći do njega a da ne napravi rusvaj.”
“Vreme smrti?”
“Trideset šest do četrdeset osam sati. Dugo je sedeo tamo. Čudi me da ubica nije pokušao da pobegne iz zemlje. Mogao je da bude u inostranstvu kada ste zatekli telo.”
Maklejn obavi računicu. Spenser je ubijen nedugo posle Dejvida Brauna, koji je ležao mrtav u žbunju ma ivici Spenserovog imanja. Ubio ga je Džetro Kalum u naletu besa.
“Čekao nas je u sobi u kojoj smo ga zatekli.” Maklejn klimnu u pravcu rasporenog čoveka na stolu. “Pokušao je da se ubije. Preda mnom.”
“Vidim šablon.”
I Maklejn ga vidi, ali pre nego što je stigao išta da kaže, džep njegove jakne poče mahnito da zuji i vibrira. Osećaj je bio toliko neobičan da mu je trebalo nekoliko trenutaka da shvati da je reč o njegovom telefonu. Otvorio ga je, primetivši da je baterija skoro puna.
“Nastavite bez mene”, reče Kadvaladeru i izađe iz prostorije. “Maklejn.”
“Makbrajd na vezi, gospodine. Došlo je do incidenta u bolnici. Kalum je kolabirao.”
Nasilje je sve što poznaje. Maklejn se priseti reči iz pisma Džonasa Karstersa. Potom i njihovih imena: Piter Endruz, koji je gledao kako Džonatan Okolo umire u pabu, u centru grada; Sali Dent, svedok samoubistva Pitera Endruza; Dejvid Braun je posmatrao Sali kako propada kroz stakleni krov stanice Vejverli i pada na vetrobran voza kojim je upravljao; Džetro Kalum, koji je zdrobio Dejvidove kosti i isisao mu život iz tela; Kalum je glavom razbio ogledalo i pokušao da se ubije. Šta je ono rekao? “Shvatićeš uskoro.” Onim drugačijim, neobičnim glasom.
Uprkos letnjoj vrućini, čitavo telo mu se streslo. Možda je shvatio. Možda zna šta treba učiniti. Ako nije u pravu, teško će to sebi objasniti. Ali ako jeste u pravu? E o tome ne želi ni da razmišlja.

65

Bolnica je u njemu budila setne uspomene. Ni sam ne zna koliko je puta posetio baku. Sestre su se osmehivale i pozdravljale ga dok je prolazio hodnikom; skoro sve ih poznaje po imenu. Pored je išao detektiv Makbrajd, koji je crveneo zbog pažnje koju su dobili. Jedan mlađi doktor, umoran i uznemiren, prišao im je u hodniku.
“Inspektor Maklejn?”
Maklejn klimnu glavom. “Kakva je situacija, doktore?”
“Teško je reći. Nikada nisam video nešto slično. Gospodin Kalum je mlad, u odličnoj formi. Međutim, njegovi organi otkazuju, jedan po jedan. Ukoliko to ne zaustavimo i ne uspemo da ga stabilizujemo, pitanje je sata kada će umreti.”
“Pitanje sata? Ali juče je bio dobro. I više od toga.” Maklejn oseti svoja ugruvana rebra, setivši se kako se pre manje od dvadeset četiri sata borio s tim mišićavim čovekom. Još jedno parče slagalice dolazi na svoje mesto; polako se formira slika koju ne želi da vidi.
“Radimo na pretpostavci da je reč o reakciji na steroide. Nije postao ovakav pukim vežbanjem. Šta god da je uzimao, učinilo ga je suviše osetljivim na nešto što smo mu dali. Međutim, nikada nisam video tako brzu reakciju. Sinoć sam lečio njegovo oštećeno oko i, pored hiperventilacije, izgledao je dobro.”
“Da li vam se obratio?”
“Šta? Ne. Ni reč nije rekao.”
“Nije se opirao, ili pokušao samoubistvo?”
“Ne. Ali bio je vezan. Trojica policajaca su sve vreme s njim.”
“Gde se sada nalazi?”
“Smestili smo ga u jednokrevetnu sobu pored odeljenja za pacijente u komi.”
“Dakle, ako postane suviše nasilan, nikome neće smetati?”
“Pa, da. Ali tamo je i oprema za nadzor intenzivne nege. Ovuda, pokazaću vam.”
“U redu je, znam gde je. Siguran sam da imate stotinu važnijih problema od ubice koji ne može nikuda da mrdne.”
Ostavivši pomalo zbunjenog doktora, Maklejn krenu naizgled kilometrima dugim bezličnim hodnicima, u društvu Makbrajda, koji je kaskao za njim poput vernog psa.
“Šta radimo ovde, gospodine?”
“Došao sam da ispitam jedinog osumnjičenog koji je preživeo pre nego što ga ova misteriozna bolest ubije”, reče Maklejn dok su se približavali željenoj sobi. Jedan policajac sedeo je na neudobnoj plastičnoj stolici ispred sobe i čitao roman Ijana Renkina. “Ovde si zbog toga što je Mrzovoljni Bob razvio talenat da šmugne čim rešim da učinim nešto što načelnica ne odobrava.”
“Inspektore. Gospodine. Niko mi nije rekao...” Policajac ustade, pokušavši da sakrije knjigu iza leđa.
“Ne paniči, Stive. Samo želim da popričam sa zatvorenikom. Hoćeš da odeš po šolju čaja? Detektiv Makbrajd će te zameniti.”
“Šta želite da učinim?”, upita Makbrajd kada je policajac odjurio u kantinu.
“Čuvaj stražu.” Maklejn otvori vrata i zakorači u sobu. “I ni za živu glavu ne puštaj nikoga unutra.”
Soba je bila mala i beživotna. Jedan jedini prozor gledao je na goli beton i staklo. Dve plastične stolice nalazile su se duž zida, a uzani ormarić služio je kao stočić. Džetro Kalum ležao je u središtu zbunjujućih aparata, koji su tiho brujali. Cevčice su pumpale i izvlačile naizgled opasne tečnosti iz njegovog tela. Nije bio ni nalik snažnom telohranitelju s kojim se Maklejn rvao prethodnog popodneva. Odignuto na gomili jastučića, lice mu je izgledalo upalo i bledo, s očima poput dve tamne šupljine. Opala mu je skoro sva kosa i sada je bila rasuta po jastuku. Koža njegove glave beše prošarana jarkocrvenim tačkama. Držao je ruke na ćebetu, mišićave ali bezbojne. I dalje je imao masu, koja mu je sada ometala disanje, prikovavši ga za krevet daleko delotvornije od kožnih remena kojima je bio vezan.
“Došao si. Znao sam da ćeš doći.” Kalumov glas jedva da se mogao čuti pored zujanja aparata za održavanje života. Međutim, to nije bio glas telohranitelja, već onaj drugi, glas koji je pretio i obećavao. Glas koji je imao neobičnu hipnotičku moć.
Maklejn je podigao jednu stolicu i uglavio je ispod kvake. Uže za uzbunu je pomerio van domašaja. Potom se sagnuo i pogledao aparate. Žice su vodile od EKG-a do jednog tankog senzora na Kalumovim prstima. Maklejn ih iščupa i hitro prebaci na svoju šaku. Aparat je nekoliko puta zapištao i povratio ravnomeran ritam. Pregledao je i ostale aparate, ah jedino je EKG bio prikačen za nadzorni uređaj. Potražio je prekidače i isključio ih, jedan po jedan. Medicina je održala ovo telo u životu, ali je Džetro Kalum iščezao još onog trenutka kada je ubio Dejvida Brauna. Ono što mu je zaposelo dušu od tada proždire i njegovo telo.
“Pričaj mi o devojci.” Maklejn se smestio u drugu stolicu.
“Kojoj devojci?”
“Znaš o kome govorim. O devojci koju su ubili u bolesnom obredu.”
“A, da. Ona.” Kalum je zvučao neobično udaljeno, poput lutke trbuhozborca sa emfizemom. Međutim, zadovoljstvo u njegovom glasu bilo je mučno. “Mala Megi Donaldson. Lepo stvorenje. Nije imala više od šesnaest. Nevina, razume se. To me je privuklo. Ali oni su je uprljali. Jedan za drugim. Starac je znao šta radi. Zarobio me je u njoj, a onda su je otvorili. Svako je uzeo po deo mene.”
“Zašto su to učinili?”
“Zašto tvoja vrsta čini bilo šta? Želeli su da žive večno.”
“A ti? Šta će se desiti s tobom?”
“Ja nastavljam. U tebi.”
Maklejn pogleda tu jadnu priliku koja je umirala pred njim. Ovo je uzrok svega. Zbog ovoga su mu se dešavala sva sranja otkako je pronašao ubijenu devojku u domu Farkvarovih. Ovo je ubijalo nevine ljude, koristeći ih bezbrižno za svoje potrebe. Zbog ovoga je Alison Kid pregažena na ulici. Ispunio ga je poriv da zadavi tog čoveka. Bilo bi toliko lako da ga ščepa za vrat i istisne njegov život. Ili, još bolje, da mu zarije nešto u oko, sve do mozga. Ima olovku u džepu, poslužila bi kao oružje. Potreban je jedino dobar ulazni ugao, odgovarajući položaj. Postoji toliko načina da ubijete čoveka. Toliko...
“E, nećeš.” Izbacio je te strane pomisli iz glave. Barnabi Smajd, Bakan Stjuart, Džonas Karsters, Gavin Spenser. Svi su sedeli mirno, slobodno, dok ih je kasapio i ubijao. Fergus Makridi takođe. Oduzeo je sopstveni život zbog jedne reči. Maklejn sada zna zašto. Svi su robovah tom glasu s kojim behu povezani putem divljačkog čina u kojem su svi učestvovali. Ah on nije ubio devojku, nije planirao da ubije Kloi. Ne postoji veza između njega i ovog čudovišta.
“Ali postoji, inspektore. Ti si upotpunio krug. Deo si ovoga, koliko i oni. Čak i više. Poseduješ snagu duha koja je njima nedostajala. Njegova krv teče tvojim venama. Prelazak u tebe je predodređen.”
Ovoga puta je ubeđivanje bilo poput zida tmine koji ga je pritiskao. Maklejn je video jezive scene: Smajdovo lice grčilo se u bolu dok se nož zarivao u njegove sede grudi; srce Džonasa Karstersa je i dalje kucalo ispod otkrivenih rebara; oči Gavina Spensera, koji je sedeo mirno, oslikavale su stanje njegove svesti dok je nož lagano rezao grkljan. Sa svakim narednim prizorom obuzimao ga je nalet moći, osećanje neobuzdanog ushićenja i radosti. Mogao bi da poseduje ovo, da to postane; mogao bi da živi večno.
“Ne bih rekao.” Maklejn se odgurnu iz stolice i obiđe krevet. Dohvatio je infuziju i prekinuo dotok. “Sada shvatam. Nisam želeo da verujem, ali izgleda da moram. Potrebno ti je nasilje da pređeš iz jednog tela u drugo. Bez njega si bespomoćan. Kada ovo bude nestalo, nestaćeš i ti. Vratićeš se odakle su te prizvali svojim gnusnim obredom.”
“Šta to radiš? Naređujem ti da ubiješ ovo telo.” Kalum se opirao kaiševima i čaršavima koji su ga prikovali za krevet. Međutim, izgubio je snagu u naletu straha.
“I sam uspevaš u tome.” Maklejn odbaci još jedan nalet, koji je ovoga puta bio slabiji, pokušaj očajnika. Ponovo je seo i pogledao iznurenu priliku na krevetu. “Pretpostavljam da nisi nameravao da se zadržiš dugo u nesretnom Džetru, ali morao si da prikriješ tragove, a to je iziskivalo još vremena. Nije bio dovoljno snažan da te iznese, zar ne?”
“Ubij me.” Glas je sada bio tek nešto više od tihog šapata. “Oslobodi me.”
“Ne ovoga puta.” Maklejn se zavali u stolicu. Posmatrao ga je čekajući da poslednji izdisaji napuste Kaluma poput pojurenih insekata.
“Ovoga puta umireš prirodnom smrću.”

Epilog

Kristofer Roberts sedeo je za stolom pognute glave. Vonjao je na brojne noći prespavane u ćeliji, a njegovo odelo, nekada fino, sada je bilo uništeno. Maklejn je stajao leđima okrenut zidu sobe za ispitivanja. Neko vreme ga je posmatrao, pokušavajući da izvuče iz sebe bilo kakvo saosećanje za ovog čoveka. Nije uspeo.
“Gavin Spenser je mrtav, Džetro Kalum takođe.”
Shvativši šta mu je rečeno, Roberts podiže glavu s tračkom nade u očima. Međutim, Maklejn nastavi pre nego što je ovaj stigao išta da kaže.
“Gospodine Robertse, prilično sam siguran da ste bili prisiljeni da počinite sve što ste uradili i to smo svakako imah u vidu. Kloi je na sigurnom, mada sumnjam da će ikada biti u stanju da zaboravi da je bila danima zaključana u prostoriji s unakaženim lešom. Mogao bih čak da je ubedim da vas ne tuži.”
“Učinili biste to?” Roberts ga pogleda poput pretučenog šteneta. Maklejn priđe i izvuče stolicu za sebe.
“Ne. Ne želim. Sada je kasno. Imali ste svoju priliku, gospodine Robertse, kada smo zaštitili vašu suprugu. Da ste nam tada pomogli, možda bismo uhvatili Kaluma pre nego što je ubio Spensera. Ovako, svi ljudi koje želim da optužim za otmicu i ubistvo su mrtvi. Svi osim vas.”
“Ali... ah... Bio sam prisiljen. Naterali su me.”
“Ne, nisu, gospodine Robertse. Sami ste to učinili. Imali ste sve, ah ste želeli još više. Sada idete u zatvor na duže.”
Sivo groblje na vetrometini izdizalo se nad rekom Fort. Leto je najzad završeno; naleti kiše obasipali su drugu stranu ušća, zbog čega su okupljeni, iako na suvom, stajali na hladnoći. Maklejna je prijatno iznenadio odziv na sahrani. Detektiv Makbrajd i Mrzovoljni Bob bili su tu, kao i Ema. Načelnica Makintajer je, uprkos zgusnutom rasporedu, našla vremena da dođe, iako se neprestano vrpoljila i gledala na sat. Angus Kadvalader je, skandalozno, poveo Trejsi sa sobom. Ipak, najveće iznenađenje bila je činjenica da je i Kloi Spirs insistirala da dođe. Držala se za svoju majku kraj groba, gledajući jednostavan kovčeg na koji je padala zemlja. Nakon iscrpnog istraživanja, uspeo je da pronađe grobove Džona i Elspet Donaldson, želeći da njihova kćerka Megi bude sahranjena kraj roditelja. Nadao se da niko neće saznati da je pogreb platio iz svog džepa.
“I dalje ne shvatam kako ste uspeli da je identifikujete”, reče Makintajerova dok su se udaljavali od groba.
“Pronašli smo jednog građevinca iz Sajthila, koji je nestao četrdeset pete. Time smo bliže odredili vreme smrti. Evidencija nestalih osoba iz tog perioda je nepotpuna, ali je detektiv Makbrajd pročešljao arhive Skotsmana. Pronašao je jedan mali članak o nestaloj devojci. Ispostavilo se da je njena majka bila sobarica u domu Farkvarovih. Potom smo pronašli njenog rođaka, koji živi u Kanadi. DNK analiza je, potom, učinila svoje.” Pomalo je iskrivio istinu, ali ne mnogo. Detektivu Makbrajdu je dao uputstva, onoliko koliko je mogao. Teško da bi mogao da prizna kako je saznao za ime ubijene devojke. “Većina detektiva bi se zadovoljila hvatanjem ubica.”
“Poznajete me, gospođo. Znate da ne volim da ostavljam nedovršen posao.”
“Misliš li da je uspelo? Da li su zaista zarobili nekakvog demona i iskoristili njegove moći da produže sopstvene živote?”
“Čuješ li sebe, Džejn? Naravno da nije uspelo. Svi su mrtvi, zar ne?” Maklejn odmahnu glavom, kao da će time promeniti istinu. “Ne postoje nikakvi demoni.”
“Ali svi su bili tako dobrog zdravlja za svoje godine.”
“Osim Bertija Farkvara i Tobija Džonsona. Obojica su umrli mladi. Ne, živeli su dugo jer su verovali u to. Pobogu, da nisu verovali u to što rade, ne bi ni uspeli. A bili su uspešni zbog toga što su se rodili u bogatim porodicama i išli u najskuplje škole.”
“Nadajmo se da si u pravu, Toni. Ovaj grad i bez natprirodnog zagorčava živote jadnim pandurima.”
“Gavin Spenser je umro bez oporuke.” Ovaj podatak, koji je pronašao u vestima, ostao je u Maklejnovoj glavi iz nekoliko neprijatnih razloga. “Nije bio oženjen, nije imao decu. Advokati kao blesavi pokušavaju da pronađu nekoga ko bi nasledio bogatstvo. Svako ko iole polaže pravo mogao bi da nasledi milijarde. Ostavio je pravu zbrku. Toliko je bio uveren da će živeti večno!”
“Možda demoni ipak postoje. Ali ovde.” Makintajerova lupnu prstima svoju slepoočnicu i načini nekoliko omanjih krugova.
Naposletku stigoše do grobljanske kapije, gde je nekoliko parkiranih vozila čekalo da ih vrati njihovim različitim životima. Jedan uniformisani narednik stajao je pozorno kraj automobila načelnice, uglavljenog između Filovog starog volvoa i Kadvaladerovog maslinastozelenog jaguara. S druge strane nalazio se Maklejnov alfa romeo. Nakon što je Maklejn otključao vrata suvozača, Makintajerova je zabezeknuto ispratila kako Ema ulazi u automobil.
“Gospode, Toni, je li ta lutkica tvoja?”, upitala je.
Maklejn se na trenutak zapitao da li misli na automobil ih na Emu. Zaključivši da načelnica ne bi bila tako nepristojna, odmahnuo je glavom, pokušavajući da prikrije smešak.
“Nije”, reče. “Tatina je.”
Stajao je u spavaćoj sobi svoje bake, pogleda spuštenog na toaletni stočić na kojem se nalazila kolekcija četki za kosu, četkica za šminku i fotografija. Crna kesa za đubre koju je držao u ruci već je bila teška, dopola napunjena smećem; otpacima odavno završenog života. Ovo je trebalo da obavi još pre nekoliko meseci, kada je postalo očigledno da baka neće povratiti svest i da se nikada više neće vratiti kući. Nisu joj više potrebni karmini, maramice, dopola pojedena kutijica jakih bombona, a njemu nije potrebna njena garderoba. I većina fotografija kojima beše ispunjena soba; jedna naročito.
Visila je na zidu, blizu vrata od kupatila. Crno-bela fotografija prikazivala je dvojicu muškaraca i jednu ženu – Bila Maklejna, Ester Morison i onog drugog. Kada je prvi put pogledao sliku, iznenadilo ga je koliko malo liči na svog dedu i koliko njegov otac podseća na tog drugog čoveka. Koliko i sam liči na njega. Da li je to ona gadna tajna koju je njegova baka čuvala, ne želeći da bude otkrivena pre njene smrti? Ono što je mogla da kaže svom advokatu, ali ne i unuku? Šta je ono rekao? “Očito nisi čovek kakav se plašila da ćeš postati.” Ili reči Džetra Kaluma: “Njegova krv teče tvojim venama.” Reči jednog luđaka, možda demona, kojih iz nekog razloga ne može da se otrese. Naposletku, nije teško shvatiti šta se događa. Šta se događalo.
Skinuo je sliku sa zida i okrenuo je kako bi proverio da li je nešto napisano na poleđini. Samo oznaka fotografskog studija, na adresi koja odavno ne postoji. Zadnja strana slike, koju je očito načinio profesionalac, beše zategnuta čvrstom trakom. Mogao bi da izvuče fotografiju i pogleda da li je nešto napisano na poleđini, ali ga ne zanima.
Okrenuvši ram, zagledao se pomnije u samu fotografiju. Njegova baka je u svojim dvadesetim bila prava lepotica. Iako između dvojice muškaraca koji su položili ruke na njena ramena, Vilijam Maklejn je očito onaj koji joj se dopadao. Drugi čovek se osmehivao, ali je u njegovom pogledu bilo izvesne hladnoće, žala za nečim što ne može da dobije. Za nečim što je spreman da uzme na silu. Možda je Maklejn pak samo pustio mašti na volju. Odagnavši tu pomisao, raširio je kesu za smeće i bacio fotografiju.

1 Naglasak kojim se govori u severoistočnom delu Škotske. (Prim. prev.)