Ljubičice su plave - Džejms Paterson

First topic message reminder :



Zloćudni genije kriminala, Veliki Mozak, spreman je da pred Aleksa Krosa postavi nove, gotovo nemoguće zadatke.

Lokalna policija ne zna odakle da počne. Agenti FBI-ja naviknuti na brutalna ubistva još se nisu susreli sa ovako zastrašujućim prizorom zločina. U San Francisku su surovo ubijena dva džogera, a zatim obešena za noge da bi iz njih bila isceđena sva krv. Kros, uporan i nepopustljiv detektiv, pozvan je da pomogne u istrazi koja ne ide zadovoljavajućim tokom.

Dok slična ubistva počinju da se događaju po celoj Kaliforniji, a zatim i Istočnoj obali, Aleksa proganja ovaj „moderni oblik vampirizma“. Njegovi instinkti ga navode da posumnja u to da je reč o jednom od brojnih mračnih religijskih kultova koji bujaju na Zapadnoj obali. Uz pomoć Džemile Hjuz, mlade ali prepredene inspektorke iz San Franciska, Aleks mora da „provali“ ne jednu već dve nedokučive misterija kako bi sprečio dalja krvoprolića.

Glava 35



U DŽEPU MI ZAZVONI mobilni telefon. Dođavola! Sranje! Što li uopšte nosim te đavolske spravice? Zašto bi neko pri zdravoj pameti želeo stalno da bude dostupan?
Vadeći telefon, pogledah na sat. Bilo je već jedanaest. Kakav je ovo život! Zasad smo saznali da su Endru Koton i Dara Grej bili na piću u Ram džanglu pa na mađioničarskoj predstavi u Miražu. Viđeni su da pričaju s dva čoveka, ali u dvorani je bilo mračno. Samo to smo imali, no još je rano.
Na mesto ubistva u Belađu stigao sam predveče. Ovaj slučaj mi se zaista zalepio. Ubistva su bila nasilna, primalna. Čitao sam o sličnim ubistvima u Parizu i Berlinu, „napadi s ujedima“, mada ništa takvo dosad nisam video rođenim očima.
„Aleks Kros“, javih se. Okrenuh se panoramskom prozoru s kojeg se videlo jezero, a u daljini pustinja. Smirivao me je taj pogled, neverovatno različit od onoga što se dogodilo u apartmanu.
„Alekse, Džemila ovde. Jesam li te probudila?“
,,Ne, nikako. Kamo sreće da jesi. Na mestu ubistva sam, u Las Vegasu. Zurim u pustinju. Ni ti još nisi legla“, rekoh.
Bilo mi je drago što joj čujem glas. Zvučala je zdravo i normalno. Zaista je i bila zdrava i normalna. Ja sam bio poremećen.
„Ponekad ostanem dokasno u kancelariji. Tako obavim dnevni posao kad svi već odu kućama.
Alekse, imam neke informacije o napadima s ujedanjem.“
Sudeći prema njenom glasu, pretpostavio sam da mi to neće nimalo olakšati posao.
„Hajde, Džemila. Slušam te.“
,,Dobro“, reče ona. „Radila sam s dvojicom medicinskih istražitelja iz mesta gde su krvopije napale. Mislim da smo naleteli na nešto važno u San Luis Obispu i u San Dijegu.“ Slušao sam je. Džem mi je u potpunosti privukla pažnju. ,,U oba grada su se medicinski istražitelji udubili u posao, potrudili se da pomognu. Kao što znaš, ekshumirali smo telo u San Luis Obispu. Onda je Gaj Milner, medicinski istražitelj iz San Dijega, učinio isto. Neću te sad gnjaviti svim pojedinostima, mada bih mogla da ti ih pošaljem po kuriru u hotel.“
,,To bi bilo sjajno. Bolje da ne šalješ faksom ovaj materijal.“
„Evo šta smo otkrili. U oba ubistva otisci zuba se razlikuju od onih u San Francisku i El Eju.
Alekse, otiske su ostavili ljudski zubi. Međutim, ubice nisu iste. Dokazi su sasvim ubedljivi.
Alekse, postoje najmanje četiri ubice. Najmanje četiri. Zasad smo identifikovali četiri različite grupe ljudskih zuba.“ Trudio sam se da shvatim šta sam to čuo.
,,To su otisci s ekshumiranih tela? Ljudski zubi mogu da ostave otiske na kosti?“
„Mogu. Medicinski istražitelji su to potvrdili. Zubna gleđ je najtvrđa supstanca u ljudskom telu.

Osim toga, kao što znaš, ubice su mogle da nose i lažne zube.“
,,Očnjake?“
„Tako je. U San Dijegu imamo tragove žvakanja. To je još jedan razlog otkud jasni otisci.“
„Žvakanje?“, zaječah.
,,Ti si psiholog, nisam ja. Žvakanje podrazumeva snažnu, ponovljenu, namernu akciju. To svakako objašnjava otiske zuba. Žrtva je bila pedesetogodišnjak. I to nam je pomoglo. Prema rečima mojih izvora, kosti su mu bile manje gustine zbog osteoporoze. Otuda jasni otisci. No zašto su žvakali kosti? To ti meni kaži.“
Razmislih malo o tome.
„Šta misliš o ovome? U kostima je srž. A srž je bogata krvnim sudovima.“
„Fuj, Alekse“, zgrozi se Džemila. ,,To bi moglo biti tačno. Kakav užas.“

Glava 36



KAD SU MEDIJI PRENELI VEST O UBISTVU dvoje glumaca, došlo je do eksplozije interesovanja za slučaj.
Odjednom nas je zatrpalo na stotine dojava koje je trebalo proveriti i previše lažnih tragova koje je valjalo pratiti. Prema tim dojavama Dara Grej i Endru Koton su viđeni u gotovo svakom klubu i hotelu u Vegasu. Bilo je upravo onako kako nam nije trebaio. Rešili smo da ne objavljujemo informaciju kako ima više ubica. Kalifornija i Nevada još nisu spremne za to.
Kajl Kregje odlučio da ostane još nekoliko dana na zapadu. Naravno, i ja sam ostao. Nisam ni imao drugog izbora. Slučaj je bio prevruć i sve se više zahuktavao. Na raznim nivoima bilo je uključeno preko hiljadu mesnih policajaca i agenata FBI-ja.
Tad ubistva jednostavno prestadoše.
Završio se obrazac koji kao da je uzimao sve više maha i narastao. Ubice, koje kao da su postajale sve odvažnije, jednostavno su nestale. Ili možda mi više nismo nalazili tela.
Svakodnevno sam razgovarao s profajlerima u Kvantiku, ali ni oni nisu mogli da izvuku neki obrazac koji bi nam imao smisla. Džemila Hjuz nije imala novih zanimljivih tragova, pa ni teorija.
Svi smo bili potpuno zbunjeni. Ubice su prosto prestale da ubijaju.
Zašto? Šta se događalo? Da li ih je publicitet uplašio? Ili je posredi bilo nešto drugo? Kuda su nestale ubice? Koliko ih je bilo?
Došlo je vreme da se vratim kući. To je bila lepa novost i tako sam je prihvatio. Kajl se složio, pa sam se uputio u Vašington s neprijatnim osećanjem neuspeha što će se ubice možda izvući s onim što su uradili.
Kući u Petoj ulici stigao sam u ponedeljak u četiri posle podne. Pročelje kuće je delovalo pomalo oronulo, ali i ugodno. Utuvio sam sebi u glavu kako treba da ga prekrečim. Potrebno je i da sredim oluke. Zapravo sam se tome obradovao.
Kod kuće nije bilo nikoga. Tamo nije bilo nikoga. Nije me bilo četrnaest dana.
Hteo sam da iznenadim decu, ali izgleda da je to bila još jedna loša zamisao. U poslednje vreme imam i previše takvih.
Promuvah se po kući upijajući sve one sitnice koje su se promenile otkad sam otišao. Na dečjem najmodernijem trotinetu slomio se zadnji točak. Dejmonova bela horska odora visila je na ogradi stepeništa uvijena u najlon iz hemijskog čišćenja.
Ionako me je pekla savest, a ova tiha, prazna kuća samo je pogoršala to osećanje. Pogledah uramljene slike po zidovima. Svoju venčanu s Marijom. Školske portrete Dejmona i Dženi. Snimke malog Aleksa. Zvaničnu sliku Dečačkog hora, što sam ja slikao u Nacionalnoj katedrali.

„Tata je stigao kući, tata je stigao kući“, zapevah hit iz šezdesetih zavirujući u sobe na spratu.
„Shep and Limelites promrmljah.
Nikog nije bilo da mi zameri što pevam stare rokenrol pesme i trudim se da se oraspoložim. Kapitol i Kongresna biblioteka su blizu nas i znao sam da Nana voli tamo da vodi decu. Možda su i sad tamo.
Uzdahnuh pa se opet zapitah je li vreme da se čistim iz policije. Tu je bila jedna začkoljica: i dalje sam strasno voleo taj posao. Iako sam podbacio na Zapadnoj obali, obično imam neke rezultate. Za poslednjih nekoliko godina uspeo sam da spasem više života. FBI me poziva za najteže slučajeve. Pomislih kako iz mene govori ranjena sujeta, pa sasekoh u korenu to unutrašnje sranje.
Istuširah se vrelom vodom, pa obukoh Zarinu majicu i farmerke, nazuh papuče. Osetih se mnogo udobnije, kao da sam ponovo u vlastitoj koži. Čak sam mogao sebe da ubedim kako su ona gnusna vampirska ubistva zauvek nestala iz mog života. Valjda sam želeo da se to dogodi. Da oni odgmižu u svoje rupe.
Siđoh u kuhinju i uzeh koka-kolu iz frižidera. Nana je na vrata zalepila dva dečja remek-dela.
Dejmonov „Susret u unutrašnjosti galaksije“ i Dženelin „Marina Skari, junakinja dana - opet“.
Na kuhinjskom stolu je stajala knjiga. Deset pogrešnih izbora koji upropaste život crnoj ženi. Nana se opet latila lakog štiva. Zavirih u knjigu da proverim jesam li ja jedan od tih deset pogrešnih izbora.
Izađoh na trem. Mačka Rozi je spavala na Naninoj stolici za ljuljanje. Zevnula je kad me je videla, ali nije prišla da mi se umiljava oko nogu. Predugo sam bio odsutan.
,,Izdajice“, rekoh Rozi. Priđoh joj i počešah je po vratu, a to njoj nije smetalo.
Na prednjem tremu začuh korake. Odoh do predsoblja i otvorih ulazna vrata. Moje najveće blago.
Dženi i Dejmon me ugledaše pa zavrištaše:
„Ko ste vi? Šta radite u našoj kući?“
„Baš smešno“, rekoh. „Hajde zagrlite tatu. Brzo, brzo.“ Oni mi potrčaše u naručje, a ja sam se osećao dobro. Bio sam kod kuće, a nigde nije lepše. I tad pomislih nešto o čemu nisam hteo da mislim: zna li Veliki Mozak da sam ovde? Je li nam kuća i dalje bezbedna?

Glava 37



U NAJBOLJEM SLUČAJU život je jednostavan i dobar. Tako treba da bude. U subotu ujutro Nana i ja smo poveli decu na njihovo omiljeno mesto u Vašingtonu: ogromni i divni, katkad uzvišeni kompleks instituta Smitsonijan. Svi smo se složili da je Smitsonijan, ili ,,Smiti“ kako ga je Dženi odmalena zvala, pravo mesto i da želimo tamo da idemo.
Jedina nesuglasica bila je šta tačno da obiđemo kad stignemo tamo.
Pošto će Nana biti samo nekoliko sati zbog malog Aleksa, dozvolili smo joj da ona bira prvu stanicu.
„Već znam“, reče Dženi i prevrnu očima. „Muzej afričke umetnosti?“ Nana Mama joj pripreti prstom.
„Ne, gospođice Pametnjaković. U stvari, volela bih da odemo u Zgradu umetnosti i radinosti. Mlada damo, to je moj današnji izbor. Jesi li iznenađena? Zapanjena što Nana nije stvorenje sazdano od navika kakvom me ti zamišljaš?“
Dejmon uskoči u razgovor.
„Nana hoće da vidi istoriju crnih fotografa. Čuo sam za to u školi. Imaju strava slike crnih kauboja. Zar ne, Nano?“
„I još mnogo, mnogo drugih“, reče Nana. „Videćeš, Dejmone. Začudićeš se, ali ćeš se ponositi, pa će te to možda podstaći da malo više slikaš. A i ti, Dženi. I Aleks. U ovoj porodici više niko ne fotografiše sem mene.“
Tako smo prvo otišli u Zgradu umetnosti i radinosti i bilo je sjajno, kao i uvek. Unutra su se lepo izmešali dosadno brujanje ventilacije i uzvici s albuma gospela. Videli smo crne kauboje, kao i mnogo izuzetnih slika iz vremena renesanse Harlema.
Zastali smo pred slikom od četiri metra na kojoj su predstavljeni ambiciozni crnci u odelima, s kravatama i cilindrima, slikanu iz ptičje perspektive. Sjajan snimak koji se ne zaboravlja.
,,Da vidim ovako nešto na ulici", reče Dženi, „svakako bih to slikala.“
Posle Umetnosti i radinosti učinili smo uslugu Dženi i otišli u Ajnštajnov planetarijum, gde smo gledali Zvezda da jepodstakne, četvrti-peti put, a možda i šesti-sedmi, no ko još to broji? Nana je onda odvela malog Aleksa na spavanje, a mi smo se prebacili u Muzej vazduha i prostora. Taj deo je Dženi zvala „Dejmonova muška zanesenost avionima i vozovima“.
No ipak je i Dženi uživala u Vazduhu i prostoru. Visoko nad nama, okačen o dugačke kablove, lebdeo je veličanstveni avion braće Rajt, sav od lakih drvenih letvica i zategnutog belog platna. Desno od njega Brajtling orbiter 3, još jedan važan korak u istoriji vazduhoplovstva - prvi stalni let balonom oko sveta. A onda - „Mali korak za čoveka“ - komandni modul Apola 11, težak sedam tona. Čovek bi mogao ovo da posmatra s cinizmom ili da se uživi. Odlučio sam da se uživim. Tako je život

lakši i pruža ti više.
Pošto smo proučili nekoliko vazduhoplovnih čuda, Dejmon je navalio da odgledamo Misiju na Miru na ekranu imaks u Lenglijevom bioskopu.
„Jednom ću otići u svemir“, najavio nam je.
„Imam nešto da ti saopštim“, reče Dženi. ,,Ti si već tamo.“ U Naninu čast svratili smo i u Muzej afričke umetnosti, pa su se deca oduševila maskama i obrednom odećom, a naročito izložbom drevnog novca - školjkama, narukvicama, prstenju. Unutra je bilo izuzetno tiho, prostrano, živopisno i sveže. Poslednja stanica tog dana bio je Hol dinosaurusa u Muzeju nacionalne istorije. No onda su i Dženi i Dejmon izjavili kako moramo da vidimo kako se hrani tarantula u insektarijumu Orkin. Na zidovima obojenim tako da predstavljaju prašumu stajala je tabla: Insekti neće naslediti Zemlju - oni je već sad poseduju."
„Imaš sreće", podsmehnu se Dženi bratu. „Tvoja vrsta vlada.“ Konačno, oko šest sati, prešli smo Medison drajv i ušli u tržni centar. Deca su tad već bila tiha, umorna i gladna - a i ja. Jeli smo napolju, pod drvećem uz Kapitol.
Posle više nedelja, ovo mi je bio divan dan. Niko me nije zvao.

Glava 38



KAO ŠTO JE VEĆ MNOGO PUTA ČINIO, verovatno desetak puta dosad, Veliki Mozak je posmatrao Aleksa Krosa i njegovu porodicu.
Ljubav je izjednačena s mržnjom, pomislio je. Kakva neverovatna jednačina, ali istinita, sasvim istinita. Na njoj je počivao svet, a to če biti lekcija koju Aleks Kros treba da nauči. Gospode, kakav je to jebeni optimista! Od toga pobesni.
Da se iko iole potrudio da pažljivo prouči njegovu prošlost, otkrili bi se ključevi za sve što se dotad dogodilo. Njegovi zločini i ubistva najodvažniji su u čitavoj istoriji. Traju preko dvadeset osam godina. A greške koje je napravio mogle bi se izbrojati naprste jedne ruke. Ključevi su bili svima pred očima.
Narcistični poremečaj ličnosti.
Tako je počelo. Tako če se i završiti. Grandiozni osećaj samovažnosti.
To je on, tako je.
Očekuje da ga smatraju za superiornog bez proporcionalnih dostignuća. Zaokupljen maštanjem o najvećem uspehu, moći, istaknutošću ili idealnoj ljubavi. Iskorišćava međuljudske odnose.
Uistinu. Za to živi. Nedostaje mu saosećajnosti. To je blago rečeno.
No molim te da obratiš pažnju, doktore Krose, i ostali koji bi poželeli da prouče taj dug, zavojit trag - to je poremečaj ličnosti. Tu nema psihoza. Ja sam organizovan, čak opsesivan mislilac. Umem da razradim zaplete koji služe mojoj potrebi za konkurencijom, kritikom i kontrolom. Tri velika K. Retko sam impulsivan.
O meni bi trebalo da postaviš sledeća pitanja: Jesu li mi roditelji živi? Odgovor: da i ne.
Da li sam se ženio? Odgovor: jesam.
Imam li braće ili sestara? Odgovor: o, još kako. Nota bene
Ako sam ženjen, imam li dece? Odgovor: Dva prava ploda amerićke lepote. Uzgred, gledao sam taj film. Uživao u Kevinu Spejsiju. Obožavao ga.
I jesam li privlačan ili imam neku sitniju fizičku manu? Odgovor: da i da!
Sad uradi šta treba! Iscrtaj trouglove ljubavi i mržnje u mom životu, doktore. Naravno i sam si u

tim trouglovima. I tvoja porodica je tu - Nana, Dejmon, Dženi i Aleks mlađi. Sve do čega ti je stalo i što misliš da si ti stoji u tim divnim trouglovima, uvijeno je mojom opsesijom.
Zato je odvij pre nego što bude kasno za obojicu. Da ne pominjem sve one do kojih ti je stalo na svetu.
Stojim pred tvojom kućom u Petoj ulici i mogao bih sasvim lako da upadnem unutra. Bilo je lako da ubijem tebe i tvoju porodicu tamo u Smitsonijanu, „Smitiju“, kako ga tvoja kćerka zove.
No to bi bilo prelako, presitno i, kao što pokušavam da ti kažem...
Telefon u ruci Velikog Mozga zvonio je nekome koga je on uporno hteo da nađe. Strpljivo ga pusti da zvoni.
Konačno se Kros javi.
„Imam grandiozan osećaj sopstvene važnosti!reče Veliki Mozak.

Glava 39



VRATIO SAM SE na svoje redovne dužnosti u Vašingtonu, gde su me malo gnjavile kolege što im se činilo da u poslednje vreme uživam u radu s Federalnim biroom. Nisu znali da mi je već ponuđeno da postanem agent FBI-ja i da o tome zaista i razmišljam. Ali još su me privlačile gadne ulice Vašingtona.
Nedelja na poslu mi je protekla pristojno, a kad je stigao još jedan petak, imao sam i sastanak. Još odavno znam da su mi brak s Marijom i naša deca najlepše što mi se dogodilo u životu. Nije lako igrati igru udvaranja u bilo kom uzrastu, naročito kad imate decu, ali ja sam se tome posvetio. Zaista sam rešio da se ponovo zaljubim ako je moguće, da se smirim, da promenim život. Pretpostavljam da je to želja većine ljudi.
Povremeno bih čuo svoje tetke kako kažu:
„Siroti Aleks, nema nikoga da voli, zar ne? Sasvim je sam, sirotan.“
To i nije tačno. Siroti Aleks, malo sutra. Imam Dejmona, Dženi i malog Aleksa. Imam i Nanu. A imam i mnogo dobrih prijatelja u Vašingtonu. Lako se sprijateljim - kao sa Džemilom Hjuz. Zasad nisam imao poteškoća ni da nađem nekog s kim ću izlaziti. Zasad.
Mejsi Frensis i ja se znamo odmalena, odrasli smo u istom kraju. Mejsi je studirala engleski jezik i školovala se na Hauardu i Džordžtaunu. I ja sam išao na Džordžtaun, pa na Džons Hopkins, gde sam doktorirao iz psihologije.
Pre otprilike godinu dana Mejsi se vratila u Vašington da predaje engleski na Džordžtaunu. Opet smo se sreli na nekoj Sampsonovoj zabavi. Pričali smo više od jednog sata i shvatio sam da mi se i dalje dopada. Dogovorili smo se da se uskoro opet vidimo.
Pozvao sam Mejsi kad sam se vratio posle onog neuspešnog boravka u Kaliforniji. Našli smo se u Restoranu 1789 da nešto popijemo, možda i večeramo. Kako Mejsi bude htela. Restoran je bio blizu njenog stana u Džordžtaunu. Smešten je u građanskoj kući federalnog stila na uglu Trideset šeste i Prospekta. Stigao sam prvi, ali se i Mejsi pojavila samo nekoliko minuta kasnije. Prišla mi je, cmoknula me u obraz pa sela. Dopao mi se taj laki dodir njenih usana, miris citrusnog parfema na vratu. Na sebi je imala ljubičast pulover s rol-kragnom, crnu suknju koja ju je jedva dodirivala, sandale od antilopa. U ušima je imala sitne bisere.
Otkad je pamtim, Mejsi je uvek umela da se obuče. Uvek je lepo izgledala i valjda sam to uvek primećivao.
„Znaš, Alekse, odaću ti jednu tajnu“, reče Mejsi kad naručismo vino. „Kad sam te videla na zabavi Džona Sampsona, pomislila sam: ’Aleks Kros izgleda bolje nego ikada.’ Izvini, ali to mi se muvalo po glavi.“
Oboje se nasmejasmo. Imala je jednake blistavobele zube. Smeđe oči su joj blistale inteligentnim sjajem. Uvek je bila najpametnija u školi.

,,I ja sam isto pomislio o tebi“, rekoh joj. „Dopada ti se da predaješ, prija ti posao na Džordžtaunu? Ne gnjave te jezuiti?“
Ona klimnu glavom.
„Otac mi je jednom rekao da je čovek srećan ako uopšte nađe nešto što bi voleo da radi. A pravo čudo je kad nađeš nekog ko će ti za to još i plaćati. Ja sam, izgleda, našla i jedno i drugo. Šta je s tobom?“
,,Pa“, počeh ozbiljno, „nisam siguran volim li svoj posao ili sam prosto zavisan od njega. Ne, zapravo uglavnom ga volim.“
„Jesi li radoholičar?“, upita Mejsi. „Hoću da mi kažeš istinu"
„O, nisam... ovaj, možda... dođe neka nedelja da jesam."
,,A ove nedelje nisi? Bar nisi večeras.“
,,Ne, ove nedelje sam opušten. Večeras sam vrlo opušten. Potrebno mi je više toga“, rekoh i zasmejah se.
„Izgledaš opušteno, Alekse. Mnogo mi je drago što te opet vidim.“
Mejsi i ja nastavismo s lakoćom da razgovaramo. U prostoriji je njih nekoliko jelo, ali je bilo sasvim tiho. Često roditelji studenata sa Džordžtauna dovode decu u 1789 na posebne obroke. Restoran i jeste poseban. Drago mi je što sam se tu našao s Mejsi. Lepo je to izabrala.
„Pitala sam neke prijateljice za tebe“, priznade Mejsi pa se zakikota. „Aleks Kros ’nije slobodan’, reklo mi je nekoliko njih. ’On je pomalo pokondiren, rekla je jedna sestra. Druge devojke su kazale da je luda. Pa -jesi li pokondiren?”
Zavrteh glavom.
„Ljudi su čudni s tom potrebom da sude o drugima. Ja i dalje živim u starom kraju, zar ne? Niko pokondiren ne živi u jugoistočnoj četvrti. Barem ja tako mislim.“
Mejsi se složi s tim.
,,U pravu si, u pravu si. Malo njih shvata kako smo ovde odrasli, Alekse. Meni su dali ime po glupoj robnoj kući. Možeš li da poveruješ?“
„Verujem. Ovde sam odrastao, Mejsi.“ Kucnusmo se čašama i nasmejasmo.
„Još imam sreće što me nisu nazvali Blumingdejl.a
Nekoliko puta sam pomenuo večeru, ali ona je bila zadovoljna da samo sedi i priča. Poznajem glavnu kuvaricu Ris Lakost i uživam u njenom kuvanju. Omiljene su mi njene pljeskavice od kraba uz salatu od kupusa. No samo što popismo još po čašu vina, Mejsi malo požuri s novim porudžbinama.
„Jesi li sigurna da nećeš nešto da pojedeš?“, upitah je malo kasnije.
„Mislim da sam ti već rekla kako neću“, reče. Zatim se na silu osmehnu. „Dopada mi se da samo razgovaramo, opušteno. Zar se tebi ne dopada?“
Dopadalo mi se da razgovaram s Mejsi, ali od doručka ništa nisam jeo i bilo mi je neophodno da nešto ubacim u sebe. Žudeo sam za gustom, ukusnom čorbom od crnog pasulja. Pogledao sam na sat i

video da je već pola jedanaest. Upitah se kad li prestaju da služe večeru u 1789.
Mejsi poče da mi priča o svojim brakovima. Prvi muž joj je bio propalica i gubitnik, a drugi, mlađi čovek iz Grenade, bio je još gori, rekla je. Počela je da priča glasnije, pa su se ljudi u baru osvrtali prema nama.
,,I evo me sad s trideset sedam godina. Morala sam opet da radim iako to nisam htela. Alekse, predajem brucošima. Englesku prozu, svetsku književnost. A sam bog zna da su i maturanti dovoljno grozni.“
Ubeđen sam da je ranije rekla kako voli da predaje, ali možda sam je pogrešno čuo ili je bila sarkastična. Ja sam pričao sve manje, samo sam slušao njene priče, pa je to na kraju i sama primetila. Spustila je šaku na moju. Imala je izuzetno meku tamnu kožu.
„Izvini. Zanela sam se, Alekse. Mnogo pričam, zar ne? To mi svi kažu. Zaista mi je žao.“
„Dugo se nismo videli. Imamo mnogo priča.“
Ona me pogleda a oči su joj bile prelepe. Bilo mi je žao što je povređena u brakovima, povređena u ljubavi. Nekad se to događa i najboljim ljudima. Mejsi je očigledno i dalje patila.
„Zaista izgledaš sjajno“, reče mi. „A za muškarca umeš i sasvim dobro da slušaš. To je važno.“
„I ti, Mejsi. Volim tvoje priče.“
Šaka joj je opet bila na mojoj, lako me je grebla noktima. Bio je to lep osećaj. Ništa se previše suptilno nije događalo. Jezikom je ovlažila gornju usnu, pa blago ugrizla donju. Konačno sam prestao da mislim na glad i pljeskavice od kraba i čorbu od crnog pasulja u 1789. Mejsi mi je bez reči piljila u oči. Oboje smo odrasli, slobodni, a meni se zaista mnogo toga sviđalo kod nje.
„Alekse, moj stan nije daleko“, reče. „Obično ne radim ovo. Pođi sa mnom. Otprati me do kuće.“
Stan joj je bio na samo deset blokova odatle, pa sam je otpratio. Hodala je s poteškoćama, a počela je i da zapliće jezikom. Zagrlio sam je da je pridržim.
Mejsin stan je bio u prizemlju građanske kuće blizu univerziteta. U njemu je bilo malo nameštaja. Zidovi su bili okrečeni u svetlozeleno. Uz jedan zid stajao je crni lakirani pijanino. Pogled mi je privukao uramljen članak o Rudiju Kruu. Njegove reči su bile krupno odštampane: „Obrazovanje je deljenje znanja... a u ovoj zemlji je najveće pitanje kome mi to delimo tu posebnu robu.“
Mejsi i ja smo se grlili i mazili neko vreme na kauču u dnevnoj sobi. Dopao mi se njen dodir, način na koji se ljubila.
Međutim, nešto nije bilo u redu. Znao sam da ne želim da budem tu. Barem ne te večeri. Mejsi nije bila baš pri sebi.
„Teško je naći dobrog muškarca", reče Mejsi i privuče me k sebi. I dalje je malko zaplitala.
„Nemaš pojma, nemaš pojma. Tako je teško tamo. Pravi pakao.“
Imao sam pomalo pojma o tome kako je teško naći nekoga, ali nisam hteo da se raspravljam.
Možda drugi put.
„Mejsi, treba da idem kući“, konačno joj rekoh. „Drago mi je što sam te ponovo video. Veoma mi je drago.“

,,To sam i očekivala! Znala sam!“, povika ona. „Odlazi, Alekse. Odlazi. Više ne želim da te vidim!“
Pre nego što joj je gnev pomutio oči, video sam u njima nešto prelepo i gotovo neodoljivo. Sad toga više nije bilo. Možda će uspeti da ga vrati, a možda i neće. Onda se Mejsi rasplakala, a ja sam bio dovoljno pametan da i ne pokušam da je tešim. Nisam želeo da budem nadmoćan.
Jednostavno sam otišao iz njenog stana s onim lepim pijaninom i sjajnim citatom Rudija Krua.
Ova žena nije za mene. Barem nije trenutno.
Tužno veče.
I dobru ženuje teško naći, poželeh da kažem Mejsi. Bože što sam mrzeo izlaske!

Glava 40



SLEDEĆIH NEKOLIKO DANA mučilo me je to veče sa Mejsi Frensis. Kao da mi se u glavi stalno vrtela neka tužna pesma. Nisam očekivao da će tako ispasti. Nije mi se dopalo ono što sam video i osetio. Onaj Mejsin pogled mi se zadržao u pamćenju: grozna mešavina bola, ranjivosti i besa koji je teško umiriti.
Ugrabio sam Sampsona u sredu uveče posle posla. Dogovorili smo se da se vidimo Kod, Marka na piću. Bar je bio samo nekoliko ulica od Pete. Lokalno mesto. Plehani krov, široke daske patosa, dugačak, izlizan šank od mahagonija, lenji ventilator s tavanice.
„Šećeru, dovraga“, reče Sampson kad stiže i zateče me kako sedim sam i gladim pivo fogi botom zagledan u zid sa starim satom koji reklamira Pabstovu pivaru. ,,Ne zameri mi što ću ti reći, ali izgledaš grozno, čoveče. Spavaš li dovoljno? I dalje spavaš sam, je l’ tako?“
„I meni je drago što te vidim“, rekoh mu. „Sedi i popij pivo.“
Tad me Sampson zagrli onim mamutskim rukama. Držao me je kao da sam mu dete.
„Šta se to, kog đavola, s tobom događa?“, upita me. Zavrteh glavom.
,,Ne znam tačno. Hajka na Zapadnoj obali prošla je zaista loše. Hoću da kažem, ništa nismo postigli. Ni o ubistvu Betsi Kavalijere nema reči. Pre neko veče sam imao sastanak s jednom ženom. To je bilo taman da mi se sastanci smuče za sva vremena.“
Sampson klimnu glavom.
„Znam reči te tužbalice.“ On od barmena, nekadašnjeg policajca Tomija Defea, kog smo obojica znali, naruči badvajzer.
„Džone, slučaj na kojem sam radio u Kaliforniji zaista se loše završio. Ubice su nestale. Iz čista mira. Nego, kako si ti? Dobro izgledaš. Blago tebi.“
On podiže kažiprst. Zatim ga uperi meni između očiju.
,,Ja uvek izgledam dobro. Tako sam rođen. Ne pokušavaj da promeniš temu. Nešto smo taman počeli.“
,,Ma dođavola, Džone, znaš da ne volim da pričam o svojim mukama. Pričaj mi ti o svojim.“ Nasmejao sam se. On nije. Sampson me je samo gledao, ništa nije rekao, čekao je mene. „Verovatno bi bio dobar psihijatar“, rekoh mu.
„Kad smo već kod toga, jesi li bio skoro kod doktorke Finli?“ Adela Finli je moj psihijatar. I Sampson je nekoliko puta išao njoj. Ona ume da pomogne. U tome se nas dvojica slažemo. Mi smo Adelini obožavaoci.
„Nisam, a ona se baš ljuti na mene. Kaže da se ne trudim dovoljno, kaže kako ne želim da

prihvatim svoj bol. Ili već tako nešto.“
Sampson klimnu glavom i kiselo se osmehnu.
,,Pa otkud to?“ Napravih mu grimasu. „Nisam rekao da se slažem s Adelom.“ Otpih gutljaj fogi botoma. Nije bilo loše, a ja volim da budem odan pivari iz kraja.
„Kad se potrudim da prihvatim taj prokleti bol, stalno se vraćam na sukob između svog posla i života kakav mi se čini da želim da vodim. Dok sam bio u Kaliforniji, propustio sam još jedan Dejmonov koncert. Stalno mi se tako nešto događa."
Sampson me udari pesnicom u rame.
„Znaš, nije kraj sveta. Dejmonu je jasno da ga voliš. Mladi čova i ja o tome katkad popričamo.
Prevazišao je to. Sad prevaziđi i ti.“
„Možda sve potiče otud što sam u poslednjih nekoliko godina radio na zaista gadnim ubistvima.
Ona me menjaju.“ Sampson klimnu glavom odobravajući. Voleo je tako da odgovara.
„Izgleda da si pregoreo.“
„Nisam. Osećam se kao da sam uhvaćen u strašan košmar koji nikako ne prolazi. Oko mene se vrti previše slučajnih podudarnosti. Veliki Mozak mi urla ime, preti mi. Ne znam kako sve to da prekinem.“
Sampson mi se zagleda u oči. Uporno se zari u njih.
„Malopre si pomenuo slučajne podudarnosti, šećeru. Ti ne veruješ u slučajnost.“
„Zato je sve tako strašno. Ako želiš da znaš istinu, mislim da se neko stvarno nameračio na mene i to predugo traje. Ko god da je, strašniji je od vampira. Džone, neko me stalno zove. Zove me svakog dana. Retko koji preskoči. Ne možemo da uđemo u trag tim pozivima.“
Sampson pređe dlanom preko čela.
„Sad plašiš i mene. Ko bi te proganjao? Ko bi se usudio da se namerači na ubicu zmajeva? Mora da je neka budala.“
„Veruj mi“, rekoh, „ovo nije budala.“

Glava 41



SAMPSON I JA smo se zadržali Kod Marka duže nego što je trebalo. Popili smo mnogo piva i konačno zatvorili bar oko dva ujutro. Bili smo dovoljno pametni, razumni i trezni da ostavimo automobile na parkingu ispred umesto da se odvezemo kućama. Džon i ja krenusmo peške pod vedrim nebom obasjanim mesečinom. To me podseti kako smo nas dvojica odrastali u jugoistočnoj četvrti. Morali smo da hodamo kud god da krenemo. Možda uhvatimo gradski autobus kad imamo love. Rastali smo se pred mojom kućom pa je on produžio prema Nejvi Jardu i svojoj kući.
Rano sledećeg jutra morao sam da odem po kola pre posla. Nana je ustala i donela malog Aleksa, a ja sam popio pola lončeta njene kafe, pa stavio dete u kolica. Nas dvojica smo zajedno otišli po auto.
Jutro je bilo bistro i sjajno, a oko sedam sati čitav kraj je izgledao mirno i tiho. Baš lepo. Trideset godina živim u Petoj ulici, otkad se Nana preselila iz Avenije Nju Džersi. I dalje volim taj kraj koji je postao dom porodici Kros. Ne znam da li bih mogao da odem odatie.
„Tata je sinoć bio sa čika Džonom.“ Sagnuo sam se i pričao detetu dok sam gurao njegova plavo- bela prugasta kolica. Neka zgodna žena prođe pored nas na putu za posao. Osmehnu mi se kao da sam najbolji čovek na čitavom svetu zato što tako rano šetam dete. Nisam ni na sekund poverovao njenom osmehu, ali mi je prijala ideja.
Mali Aleks je vrlo živ za svojih devet meseci i voli da gleda kako pored njega prolaze ljudi, automobili, oblaci nad njegovom glavicom. Voli da ga vozimo u kolicima, a ja volim da ih guram i pričam ili pevam dečje pesmice dok šetamo.
„Vidiš kako vetar nosi lišće s drveća?", upitah ga a on pogleda kao da je razumeo svaku reč.
Ne znam koliko on razume, ali mi se čini da reaguje na ono što mu pričam. Dejmon i Dženi subili isti, mada je Dženi tako mala stalno nešto trtljala. Još voli da priča, da u svemu ima poslednju reč, pa i pretposlednju, baš kao njena prababa, a koliko pamtim, i kao njena majka Marija.
„Druškane, potrebna mi je tvoja pomoć“, rekoh presamićen malom Aleksu.
On me pogleda i divno se nasmeši. Naravno, tatice, na mene se možeš osloniti.
„Posao ti je da me neko vreme održiš u normalnom stanju. Ti mi pružaš nešto dragoceno na šta se usredsređujem. Možeš li to?“
Aleks nastavi da se smeši. Naravno da mogu, tatice. Nema problema. Svršena stvar. Ja sam tvoje blago. Osloni se na mene.
„Dobar si ti dečak. Znao sam da mogu da računam na tebe. Samo tako nastavi. Ti si najbolje što mi se dogodilo u poslednje vreme. Volim te, druškane.“
Dok sam pričao sinu nešto od onoga što sam osećao sinoć, preplavi me kao hladna, vlažna magla s Anakostje. Slučajne podudarnostU setih se. Ono ružno što se oko mene događalo poslednje dve

godine. Zaista gadan niz. Ubistvo Betsi Kavalijere. Veliki Mozak. Vampirska ubistva.
Bilo mi je potrebno da to malo popusti, da udahnem vazduh.
Kad sam tog jutra stigao u stanicu, čekala me je poruka. Došlo je do novog vampirskog ubistva.
No igra se upravo promenila, krenula novim tokom.
Ovo ubistvo se dogodilo u Čarlstonu u Južnoj Karolini. Ubice su se vratile na Istočnu obalu.

Deo III

UBISTVO NA JUGU

Glava 42



ODLETEO SAM U ČARLSTON i stigao nešto pre deset pre podne. Priča o tamošnjem ubistvu bila je upadljivo istaknuta na naslovnoj strani Posta i Kurijera, a i USA tudeja.
Već na svetlom, sterilnom i previše komercijalnom aerodromu osetio sam nesigurnost i strah. Putnici s kojima sam se mimoišao izgledali su nervozno i na oprezu. Nekoliko ih je delovalo kao da prethodne noći nije najbolje spavalo.
Ubeđen sam da su mnogi strepeli da, ako već ubice napadaju u srcu Čarlstona, mogu to lako da urade i u aerodromskoj čekaonici ili restoranu. Niko nigde nije bio bezbedan.
Iznajmio sam auto na aerodromu pa krenuo u grad, na mesto poznato kao Kolonijal Lejk. Ubijeni su muškarac i žena džogeri oko šest ujutro. Njih dvoje su bili u braku tek četiri meseca. Sličnosti s ubistvima u parku Golden Gejt bile su sasvim uočljive.
Dotad nikad nisam bio u Čarlstonu, mada sam čitao knjige čija je radnja smeštena u taj grad. Ubrzo sam se i sam uverio da je Čarlston prelep. Jednom davno bio je to neverovatno bogat grad, uglavnom zahvaljujući pamuku, pirinču i, naravno, robovima. Pirinač je bila najizvoženija roba, ali se ispostavilo da su robovi, dovođeni u čarlstonsku luku i prodavani po čitavom Jugu, najisplativiji uvoz. Bogati plantažeri često su putovali od plantaža do kuća u Čarlstonu, gde su se održavali veliki balovi, koncerti i maskarade. I preci Nane Mame dovedeni su u čarlstonsku luku i tu prodati.
Našao sam mesto da se parkiram u Ulici Bofen, vrlo lepoj sa viktorijanskim kućama. Čak sam primetio i nekoliko vrtova u engleskom stilu. Na ovakvom mestu ne bi trebalo da se dešavaju čudovišna ubistva. Ono je preljupko, preidilično. Da li je upravo to i privuklo ubice ovamo? Jesu li cenili lepotu - ili je mrzeli? Šta su nam to otkrivali sa svakim novim ubistvom? Kakva je njihova mračna fantazija? Njihova priča strave i užasa?
Ako je u celom Čarlstonu vladalo podozrenje i bojazan, onda su ulice oko Kolonijal Lejka bile ispunjene užasom. Ljudi su jedni druge oprezno i hladno odmeravali. Nigde nije bilo ni traga nečem nalik na osmeh dobrodošlice, na južnjačko gostoprimstvo.
Ranije sam poručio Kajlu da se nađemo kod jezera. Njega opasuju široke šetačke staze i klupe od kovanog gvožđa. Juče je verovatno sve izgledalo kao na slici i bilo potpuno bezbedno. Danas je jarkožuta traka obeležavala mesto zločina u blizini raskrsnice ulica Bofen i Ratlidž. Čarlstonska policija je opkoiila to područje i motrila na svakog kao da će se ubice vratiti.
Jedva spazih Kajla kako me čeka u hladu jedne široke krošnje, pa pođoh k njemu. Jutro beše toplo, ali je s okeana stizao povetarac i donosio miris soli i ribe. Kajl je na sebi imao uobičajenu odeću: sivo odelo, belu košulju i neupadljivu plavu kravatu. Ličio je na dramskog pisca i glumca Sema Šeparda, danas čak više nego obično. Delovao je ispijeno, umorno, progonjeno, gotovo isto kao ja.
„Mora da je ovako bilo i juče ujutro, mada je taj par napadnut ranije", rekoh kad pridoh Kajlu.

„Niko ništa nije video? Nema svedoka na mestu kao što je ovo? To sam pročitao u policijskom izveštaju.”
Kajl uzdahnu.
,,U stvari, imamo svedoka koji je video dva muškarca kako žurno izlaze iz parka. Čovek ima preko osamdeset godina. Kaže kako mu se čini da je video krv na njihovim košuljama, ali kako je pomislio da mora da je pogrešio. Onda je našao tela.“
Još jednom hitro pogledah mesto zločina. Sunce je blistavo sijalo pa sam morao da pokrijem oči.
U drveću su cvrkutale ptice. Park je sasvim otvoren i pregledan.
„Bili su ovde na dnevnoj svetlosti. I nisu neki vampiri“, promrsih. Kajl me zagleda.
„Nisi valjda počeo da veruješ u vampire?“
„Verujem da postoje ljudi koji vode vampirski život“, rekoh mu. „Znam da neki od njih veruju da su vampiri. Čak i neki imitatori imaju vrlo oštre zube. Očnjake. Umeju da budu nasilni. Još nisam video one što menjaju oblik. Inače bi naš svedok video dva dlakava slepa miša kako lepršaju odavde umesto što je video dva muškarca. Kajle, ovo je trebalo da bude smešno. Šta je još rekao svedok o ljudima koje je video?“
„Ništa naročito. Misli da su mladi, Alekse. Dvadestogodišnjaci ili tridesetogodišnajci, što je širok dijapazon. Nešto su žustro razgovarali, mada kao da nisu marili što ih je video. Alekse, on ima osamdeset šest godina. Izgleda pometeno, tako da kažem, ovolikom pažnjom.“
,,Ko god da su ubice, očigledno su smeli. Ili glupi. Zanima me jesu li to isti oni skotovi koje smo jurili po Kaliforniji i Nevadi.“
Kajl se malo razvedri. Imao je nešto da mi kaže.
„Moji ljudi iz Kvantika nisu spavali pola noći. Opet. Alekse, pronašli su dvanaest nerešenih ubistava na Istočnoj obali koja bi mogla imati veze s ovima.“
„U kom razdoblju su izvršena?“, upitah.
,,To je najzanimljivije. Izgleda da već dugo traje. Niko nije povezao te slučajeve dok se mi nismo pojavili. Razdoblje od najmanje jedanaest godina.“

Glava 43



TE VEČERI smo Kajl i ja večerali u Čarlstonu s jednom našom dobrom prijateljicom. Zapravo, Kajl je sve sredio, pa čak i rezervisao u restoranu Gril u Ulici Severni Trajon.
Kejt Mektirnan se nije mnogo promenila otkad smo se zbližili na seriji Kazanovinih ubistava u Daramu i Čapel Hilu u Severnoj Karolini. Kad je ubica Kazanova oteo Kejt iz njene kuče van Čapel Hila, zaključio je da je najlepša žena Juga.
I ne samo to; Kejt je bila izuzetno pametna. Postala je pedijatar, ali razmišlja o hirurgiji.
Kad je Kejt stigla za naš sto, Kajl i ja smo bili udubljeni u razgovor. Tačnije, raspravljali smo o mogućim narednim koracima u istrazi.
„Ćao, momci.“ Kejtino lice je uokvirivala blistava smeđa kosa, sad duža. Oči su joj tamnoplave i divno svetlucaju. Još ima sjajnu liniju, ali znao sam da je iznutra meka.
,,Prekinite“, reče nam Kejt. ,,Vi, momci, prenaporno radite. Večeras ćemo se malo razonoditi.”
Videvši je, obojica ustasmo sa stolica i iskezismo se kao budale. Zajedno smo prošli mnogo toga i preživeli, pa smo se opet skupili na ovoj neočekivanoj večeri u Čarlstonu.
„Kakva slučajnost. Bila sam na jednoj medicinskoj konferenciji tu van grada“, reče Kejt kad sede s nama.
„Aleks ne veruje u slučajnosti", reče Kajl.
,,Pa dobro. Ovako ili onako, evo nas opet zajedno, okupljeni božanskim proviđenjem ili nečim drugim, hvala bogu“, reče Kejt uz širok osmeh.
„Kejt, čini mi se da si sjajno raspoložena“, primeti Kajl. Zapravo i sam je bio razdragan.
„Pa, Kajle, uz ovako lep, neočekivan provod kako i da ne budem. Pruža mi se prilika da vidim vas dvojicu. Osim toga, zaista sam odlično raspoložena. Udajem se idućeg proleća. Moj Tomas me je preksinoć zaprosio.“
Kajl promuca čestitku a ja pozvah konobara i naručih bocu šampanjca da proslavimo. U narednih nekoliko minuta Kejt nam ispriča sve o svom Tomasu, koji je vlasnik male, fine snobovske knjižare u Severnoj Karolini. Uz to je i slikar pejzažista i, po Kejtinim rečima, oba ta posla obavlja izvrsno.
„Naravno, ja sam puna predrasuda, ali zna se da sam izbirljiva kučka, a on je zaista dobar. Takođe je i dobar čovek. Kako su Nana i deca? Kako je Luiza, Kajle?“, upita nas. „Hajdete, pričajte sve redom. Nedostajali ste mi.“
Pred kraj večere sve troje smo bili raspoloženi. Šampanjac i društvo su učinili svoje. I ranije sam primetio da Kejt ume da razgali sve oko sebe - čak i Kajla, koji najčešće nije baš mnogo društven. Za večerom jedva da je skidao pogleda s nje.
Oko jedanaest sati nas troje se izgrlismo pred restoranom.

„Vas dvojica dolazite na moje venčanje“, objavi nam Kejt i lupnu nogom. „Kajl će povesti Luizu, a ti, Alekse, povedi najnoviju ljubav svog života. Obećavate li?“
Obećali smo joj. Nije nam ostavila izbora. Zatim smo je posmatrali kako odlazi ka kolima, starom plavom volvu kojim je išla u kućne posete.
„Mnogo mi se dopada”, ne odoleh da kažem ono što beše očigledno.
„Da, i meni se sviđa“, reče Kajl, koji je gledao za njom sve dok mu se Kejtin auto nije izgubio iz vida. „Ona je sasvim posebna devojka.“

Glava 44



SAD SMO VEĆ USPELl da povežemo neke tačke. Najzad. Nadao sam se da ćemo brzo biti u stanju da složimo čitavu vampirsku slagalicu. Sledećeg popodneva FBI je identifikovao dvanaest istočnih gradova u kojima su se još od 1989. događala ubistva s ujedima nalik vampirskim. Zapisao sam njihova imena na karticu. Zatim sam dugo i uporno piljio u taj spisak. Šta li povezuje te gradove?

Atlanta Birmingem Čarlston Gejnsvil Dzeksonvil Nju Orleans Orlando Ričmond Savana Šarlot Šarlotsvil Vašington

Širina tog spiska je izazivala glavobolju. Još strašnije i tajanstvenije bilo je to što su ubistva mogla da se događaju duže od jedne decenije.
Zatim sam napravio još duži spisak gradova u kojima su prijavljeni i istraživani napadi navodnih vampira bez smrtnog ishoda. Gledajući taj spisak sasvim sam se snuždio. Sve je počelo da mi liči na nemoguću zaveru.

Njujork Boston Filadelfija Pitsburg Virdzinija Bič Vajt Plejns

Njuburg Trenton Atlanta Njuark Atlantik Siti Toms River Baltimor Prinston Majami Gejnsvil Memfis Koledž Park Šarlotsvil Ročester Bafalo Olbani

Jedinica za nasilne delikte u Kvantiku bez prestanka je radila na tim ubistvima. Kajl i ja smo bili sasvim ubeđeni da će se pojaviti još gradova, kao i da isti obrazac možda seže i više od jedanaest godina u prošlost.
U Atlanti, Gejnsvilu, Nju Orleansu i Savani izgleda da je bilo ubistava u različitim godinama. Zasad je najgore izgledalo u Šarlotu u Severnoj Karolini: tri sumnjiva ubistva iz 1989. Možda je čak taj niz ubistava i krenuo iz Šarlota.
FBI je poslao agente u dvanaest gradova gde su se dogodila ubistva i jedinice za specijalne zadatke u Šarlot, Atlantu i Nju Orleans.
Završio sam istragu u Čarlstonu. Nisam postigao mnogo šta. U tom trenutku mediji nisu znali za priču o širokoj mreži gradova, a mi smo želeli da tako i ostane što je duže moguće.
Te večeri sam otišao u Spuki tut, jedini klub u Čarlstonu i okolini gde su se okupljali darkeri i navodni vampiri. Tamo sam se našao u gnezdu mladih ljudi, uglavnom ispod dvadeset godina, učenika gimnazije ili s koledža. Razgovarao sam s vlasnikom noćnog kluba i ispitao neke klijente. Svi su bili zaista gnevni i nemirni, ali niko mi nije delovao kao ubica.
Postarah se da se vratim u Vašington sutradan posle podne. U pola osam smo Nana, Dženi, mali Aleks i ja otišli na koncert dečačkog hora.
Pevali su bolje nego ikad. Dejmon je bio jedan od solista. Imao je predivnu pesmu Tlie Ash Grove.

„Vidiš li šta propuštaš?", reče mi Nana nagnuvši se prema meni.

Glava 45



VILIJEMU I MAJKLU se dopadao boravak na jugu. Tamo je sve neobuzdano i slobodnog duha, baš kakvi su i oni. Što je najvažnije, stigli su na vreme.
Došli su u Savanu u Džordžiji. Vilijem je vozio kombi Ulicom Ogeltorp pa ga je zaustavio pred čuvenim grobljem Kolonijal park. Zatim je pošao Ulicom Aberkorn. Pa Ulicom Peri i trgovima Čipeva i Orleans. Pričao je Majklu, držao mu predavanje: „Savana je izgrađena na mrtvima. Veći deo ovog lučkog grada nikao je na grobljima.“
I kako je Savana pošteđena u Građanskom ratu; sad je najbolje očuvan južnjački grad. Vilijem je veoma voleo taj lepi grad i bilo mu je drago što treba da nađu žrtvu u Savani. Biće pravo zadovoljstvo nahraniti se tu i ispuniti misiju. Izgubio je pojam o imenima ulica jer su ga zaokupili prizori te istorijske četvrti. Veličanstvene građanske kuće federalnog razdoblja, crkve iz devetnaestog veka, bogato kovano gvožđe sa zavijucima i grčkim motivima, na sve strane cveće. Divio se čuvenim starim kućama kakva je Grinova i Meldrimova, Hamilton-Tarnerov pansion - prvi dom Džoa Odoma.
„Lepa je i elegantna“, reče on bratu. „Mogao bih ovde da živim. Misliš li da bi trebalo jednom da se skrasimo? Bi li to voleo?“
„Umirem od gladi. Hajde da se uskoro skrasimo“, odgovori Majkl smejući se.
„Hajde da se skrasimo i pogostimo najboljim što Savana može da nam pruži.“
Vilijem konačno zaustavi kombi u Ulici Vest Bej, pa on i brat izađoše i protegliše ruke i noge.
Dve devojke u majicama Savanskog koledža za umetnost i dizajn i kratko isečenim farmerkama priđoše kombiju. Imale su duge, izvajane noge, zlatast ten i nijednu brigu na svetu.
„Možemo li ovde da damo krv?“, upita niža, s neodoljivim osmehom. Izgledala je kao da joj je šesnaest-sedamnaest godina. Na usni je imala alku, a kosu je bojila u višnja-crveno.
„Pravi si ukusni zalogajčić“, reče Majkl ukrstivši pogled s devojkom.
,,Ja sam štošta“, odvrati ona pa pogleda drugaricu, „ali ukusna nisam. Zar ne, Karla?“ Druga devojka klimnu glavom i prevrnu zelenim očima.
Vilijem pogleda devojke i pomisli kako mogu da nađu i bolje u Savani. Te dve fufice nisu vredne njega i Majkla.
„Trenutno smo zatvorili radnju. Žao mi je.“ Bio je učtiv i smešio se milo, čak zavodljivo.
„Možda malo kasnije, moje dame. Što ne biste došle opet večeras? Šta mislite?“
Niža devojka prasnu: „Ne moraš tako da se ponašaš. Samo smo htele da razgovaramo.“ Vilijem lenjo prođe šakom kroz dugu plavu kosu. I dalje se smešio.
„O, znam. I ja sam razgovarao. Ko bi mi uzeo za zlo što ćaskam s dve lepe devojke kakve ste vi?
Kao što rekoh, možda ćemo se videti večeras. Naravno, uzećemo vam krv za pravu stvar.“

Vilijem i Majkl rešiše da se prošetaju do reke Savane i gradske oblasti koja se zove Riverfront plaza. Jedva su i obratili pažnju na barže i tegljače na vodi, ili na veselo iskićeni parobrod Kraljica reke Savane, čak i na visoki bronzani kip Devojka koja maše što prikazuje mladu ženu kako maše opraštajući se od mornara. Više ih je privlačilo da zagledaju ljude koji su prolazili trgom. Tražili su plen, mada su znali da će biti opasno napasti tako usred bela dana. Tu je bila i buvlja pijaca, a raznoliki umetnici su privukli zavidnu publiku - nekoliko vojnika i uglavnom žene, od kojih su neke bile vrlo privlačne.
„Želim nekoga da uzmem. Možda baš ovde usred ovog ’jebeno prekrasnog parka uz reku’“, reče na kraju Vilijem.
„Onaj bi bio dobar“, reče Majkl i pokaza na vitkog muškarca u crnoj majici i šortsu napravljenom od farmerki.
,,A šta misliš da samo prezalogajimo? Recimo onog primamljivog dvogodišnjaka tamo u pesku?
Njam. Mnogo bolje od mučnog slatkastog mirisa koji se svugde oseća.“ Vilijem je uživao u humoru svog brata.
„Mirišu ti čokoladne bombone. Kažu da je i roštilj ovde izuzetan. Dobro začinjen“, reče.
„Ne želim nikakvu končastu svinjetinu ni govedinu.“ Majkl nabra nos.
„Dobro“, popusti konačno Vilijem, „možda bismo mogli nešto da pregrizemo. Šta ti se dopada?
Uzmi šta god želiš.“ Majkl mu pokaza šta je izabrao.
,,Savršeno“, šapnu Vilijem.

Glava 46



SITUACIJA JE SVE GORA. Dogodilo se još jedno gnusno ubistvo u stilu vampira - u Savani. Kajl i ja smo požurili u Džordžiju blistavim bel džetom, crnim helikopterom kojim bi se i Dart Vejder podičio. Kajl nije želeo da napusti slučaj. Nije ni meni dao da ga napustim.
Čak i iz vazduha ovaj lučki grad je zapanjujuće lep, s mnogim vilama, živopisnim radnjama i rekom Savanom, koja krivuda kroz zlatnožuto močvarno zemljište do Atlantika. Zašto se napadi događaju na posećenim, privlačnim lokacijama? Zašto baš u ovim gradovima?
Mora postojati razlog što nam sve vreme ovo svima tako izmiče. Ubice mora da izvode neku zamršenu priču ili fantaziju. Šta je ovo, dođavola?
Čekao nas je automobil FBI-ja te nas odvezao do Katedrale Svetog Jovana Krstitelja. Ova crkva je u Ist Harisu, istorijskoj četvrti. Svud oko predratnih kuća bila su parkirana policijska kola. A i kola hitne pomoći.
„Auto-putevi oko Savane su blokirani“, reče mi Kajl dok smo se probijali kroz gust saobraćaj ka crkvi. „Još od knjige Džona Berenta ovo je nešto najuvrnutije i najstrašnije što se ovde dogodilo. Bolje reći od ubistva koje je poslužilo kao inspiracija za knjigu. Mada će privući još više turista, zar ne? Možda će vampirska tura konkurisati onoj za Ponoć u vrtu dobra i zla.“
„Neće to biti posetioci kakve bi priželjkivala privredna komora, a još najmanje ovdašnji stanovnici“, rekoh. „Kajle, šta se to, kog vraga, događa? Ubice nam rade pred nosom. Nešto nam poručuju. Napadaju u lepim gradovima. Ubijaju u javnim parkovima, luksuznim hotelima, čak i katedralama. Žele li da ih uhvatimo? Ili smatraju kako njih niko ne može uhvatiti?“
Kajl pogleda u tornjeve crkve pred nama. „Možda i jedno i drugo. Ipak slažem se s tobom. Iz nekog razloga su bezobzirni, a ja ne mogu da shvatim iz kog. Zato si ti ovde. Ti si profajler. Ti razumeš kako funkcionišu njihovi bolesni umovi.“
Nisam mogao da izbacim iz glave pomisao da te ubice žele da ih uhvatimo. Zbog čega bi želeli da ih uhvatimo?

Glava 47



KAJL I JA izađosmo iz automobila i požurismo ka Katedrali Svetog Jovana Krstitelja. Nad glavnim vratima vila se zlatno-bela zastava s natpisom: „Jedna vera, jedna porodica“.
Dva tornja crkve dizala su se visoko nad Savanom. Izgradena su u stilu francuske gotike: visokim lukovima, urezanim ukrasima i upečatljivim vitražima na prozorima, oltarom od italijanskog mermera. Upijao sam sve - baš sve. No ništa me još nije pokrenulo.
Ubistvo je otkriveno pre manje od dva sata. Kajl i ja smo poleteli nekoliko minuta pošto smo od savanske policije čuli vest. Priča se već vrtela na svim televizijskim stanicama.
Nos mi zagolica slatkasti miris tamjana. Kako smo ušli u katedralu, spazio sam žrtvu. Jeknuh i osetih mučninu u stomaku. Beše to dvadesetjednogodišnji muškarac, što sam saznao iz prvih izveštaja, Stiven Fenton, student istorije umetnosti na Univerzitetu Džordžije. Ubice su ostavile Fentonov novčanik i novac. Ništa nisu ukrali - osim njegove košulje.
Katedrala je bila prostrana i verovatno je u nju moglo da stane i hiljadu vernika. Svetlost s vitraža je raznobojnim mrljama šarala pod. Čak i izdaleka primetio sam da je žrtvi prerezan vrat. Telo bez košulje je bilo čvrsto i izvajano, kao i sva ostala tela. Ležalo je pod trinaestom scenom Hristovog stradanja. Pod je bio umrljan krvlju, ali nije ostalo mnogo tečnosti.
Jesu li popili krv ovde, u katedrali? Je li sve ovo zbog svetogrđa? Religije? Scena Hristovog stradanja?
Kajl i ja priđosmo Stivenu Fentonu. U naosu je već postavljena kesa za telo. Tehničari iz savanske policije stajali su pored. Bili su uznemireni i ljuti, željni da obave posao i odu odade. Mi smo ih zadržavali. Mesni medicinski istražitelj je pregledao telo.
Kajl i ja kleknusmo nad telom. Navukoh plastične rukavice. Kajl ih gotovo nikad ne koristi. Uopšte retko dodiruje dokaze na mestu zločina. Oduvek me je zanimalo otkud to. Doduše, instinkt mu je dobar.
No kad smo već obojica tako dobri, kako to da nemamo pojma kuda su otišle ubice ili kad će opet napasti? To pitanje me je sve više tištalo na svakom mestu zločina. Čemu sva ova gnusna raspomamljenost?
„Tako su dozlaboga impulsivni“, promrmljah Kajlu. „Pretpostavljam da ni jedan ni drugi još nemaju trideset. Verovatno su u ranim dvadesetim, a možda i mlađi. Ne bi me iznenadilo da su stariji tinejdžeri.“
„Meni to ima smisla. Izgleda da se ničeg ne plaše.” Kajl je tiho govorio dok je razgledao studentove rane. „Kao da je na slobodu puštena divlja zver. Kao tigar. Prvo u Kaliforniji. Sad na Istočnoj obali. Nevolja je u tome što uopšte nismo sigurni otkad počinju ta ubistva ni koliko ima ubica, pa čak ni operišu li i van zemlje.“
„To su tri nevolje. Tri grupe pitanja na koja mi nemamo odgovore. Tvoji agenti i dalje

razgovaraju s ljudima iz gotik i vampirskih klubova? A internet? Neko bi nešto morao da zna.“
„Ako neko i zna nešto, to čuva za sebe. Alekse, držim tri stotine agenatapuno radno vreme na ovom slučaju. Ne smemo više usijavati ovo.“
Pogledah na prikaz Hristovog stradanja u drvetu. Na njemu je izrezbareno skidanje s krsta i spuštanje na Bogorodičine ruke. Trnova kruna. Raspeće. Probadanje. Krv. Da li je ovde krv neka veza? Večni život?, pitao sam se. Piter Vestin mi je u Santa Barbari pomenuo kako su neki vampiri religiozni. Je li ovo obredno ili nasumično ubijanje? Treba li ponovo da razgovaram s Piterom Vestinom? Izgleda da on zna najviše o vampirima od svih koje poznajem.
Žrtva je na sebi imala vojničke pantalone i nove patike ribok. Proučih mu rane na vratu. Imao je rupe i na levom ramenu i u gornjem delu grudi. Jedan ubica - ili obojica - bio je vrlo gnevan, skoro u stanju besnila.
„Zašto su uzeli košulju?“, upita Kajl. „Isto je bilo i u Marinu.“
„Možda zato što je natopljena krvlju“, odgovorih nastavivši da gledam studentove rane. „Ovo su svakako ljudski ujedi. Samo što ovi napadaju kao zveri. Tigar je uzor, simbol, nešto značajno. Ali šta?“
Oglasi se Kajlov mobilni telefon i on ga otvori. Ne uzdržah se da ne pomislim na Velikog Mozga
- kako me on stalno zivka. Kajl kratko sasluša onog ko ga je zvao.
Zatim se okrenu k meni.
„Idemo smesta u Šarlot. Alekse, dogodilo se još jedno ubistvo. Opet su napali. Već su u Severnoj Karolini.“
„Prokleti da su! Šta to rade?“
Kajl i ja pojurismo k vratima katedrale. Trčali smo kao da nas gone.

Glava 48



S VREMENA NA VREME užasne nas neko ubistvo ili serija ubistava, pa gotovo opsceno zaposednu maštu javnosti. Neverovatno mahnitanje Džefrija Dejmera u Milvokiju, ubistvo Đanija Versaćea i potonja ubistva koja je izvršio Endru Filip Kunanan, Rus Andrej Čikatilo, kog bije glas da je najgori. Sad ovo krvavo divljanje na obe obale Sjedinjenih Država.
Srećom imali smo FBI-jev helikopter da nas iz Savane preveze do Šarlota. Za vreme leta Kajl je bio na vezi sa svojim operativcima koji su opkolili propalu kuću na farmi dvadesetak kilometara od Šarlota. Dotad nisam video Kajla tako žustrog i uzbuđenog zbog nekog slučaja, pa čak ni slučaja Kazanove ni Posetioca Džentlmena.
„Izgleda da smo imali sreće“, reče mi Kajl. „Iz te kuće niko neće izaći dok mi ne stignemo.
Mislim da imamo dobre izglede.“
„Videćemo“, rekoh. „Nisam ubeđen da su to isti ljudi.“ Prestao sam da smišljam pretpostavke o ubicama. Zašto u Šarlotu, u Severnoj Karolini? Ovo će biti četvrti napad u istom gradu. Da li nas sve vodi u Šarlot? Zbog čega?
Kajl sasluša još jedan izveštaj od agenata s lica mesta pa mi prenese bitne pojedinosti.
„Roditelji sedamnaestogodišnjaka iz Šarlota napadnuti su kasno sinoć u krevetu. Oboje su iskrvarili. Na mestu zločina nađen je čekić. Po telima imaju ujede. Tragovi ukazuju ili da je dvoje odraslih napala krupna životinja ili je napadač nosio naoštrene metalne očnjake.“ Kajl prevrnu očima. Još se nije srodio s idejom o vampirima.
„Momak je zatim pobegao do napuštene kuće blizu reke Lobloli van Šarlota. Koliko nam je poznato, tamo se uglavnom skupljaju tinejdžeri. Neki imaju samo dvanaest-trinaest godina. Ovo je gadno, Alekse. Ništa se neće preduzimati dok mi ne stignemo tamo. Godine nekih od te dece zadaće nam muke.“
Nešto manje od deset minuta kasnije spustili smo se na prostranu livadu punu divljeg cveća. Bili smo na manje od pet kilometara od kuće u kojoj se možda krije ubica. Ovo je ličilo na poteru za Boni i Klajđom. Kad smo stigli do gustog šumarka koji okružuje kuću, prošlo je pet sati. Uskoro će pasti mrak.
Kuća je bila dvospratna drvena građevina obrasla visterijom i mirtoin. Na mestu gde smo se sakrili i nadzirali zemlja je bila pokrivena borovim šišarkama, žirom i plodovima koje ovde zovu majmunske loptice stiraksa. Sve na tom mestu me je podsećalo na kraj u kom sam odrastao na Jugu. Nažalost, tu nisam proživeo mnogo lepih trenutaka. Majka i otac su mi umrli u svojim tridesetim godinama, mnogo pre vremena. Moja terapeutkinja ima teoriju po kojoj mislim da ću i ja umreti mlad zato što se to dogodilo mojim roditeljima. Izgleda da i Veliki Mozak misli isto i možda će uskoro i prionuti da to i ostvari.
Krov stare kuće bio je kos, uski tavanski prozor slomljen na dva mesta. Daske oplate s oljuštenom belom bojom uglavnom su bile netaknute, ali azbestne ploče kojima je pokriven krovbile

su mestimično izlizane pa se video terpapir. Jezivo, jezivo, jezivo.
FBI je bio vrlo osetljiv na činjenicu da su u kući uglavnom deca mlađa od dvadeset. Nisu znali ko je tačno tamo i ima li ko policijski dosije. Nema dokaza da su učestvovali u ubistvima. Rešeno je da, sve dok nas ne primete, čekamo da padne mrak i pratimo hoće li iko ući ili izaći. Tad ćemo krenuti na kuću. Ova situacija je škakljiva, moguće i politički, a posledice bi bile neprijatne ukoliko bi neki maloletnik bio povređen ili stradao.
Sasvim suprotno od toga, u šumi je sve delovalo mirno. Oronula kuća je delovala neobično tiho s obzirom na to da su u njoj navodno bili mladi ljudi. Iz nje nisu dopirali smeh ni rok muzika, niti miris kuvanja. Samo je treperilo prigušeno svetlo.
Sve više sam se bojao da je ubica već otišao, da smo stigli prekasno.

Glava 49



NEKO MI JE ŠAPUTAO UZ UVO - bio je to Kajl. „Krećemo, Alekse. Vreme je da ih napadnemo.“
U četiri ujutro dao je znak da se provali u kuću. Kajl je donosio sve odluke. Bio je nadležan i za mesnu policiju.
Krenuo sam s dvanaest agenata odevenih u plave vetrovke. Niko nije bio opušten zbog ovog upada. Kretali smo se oprezno dok nismo stigli na sedamdeset pet metara od kuće, na ivicu borove šume. Dvojica snajperista, koji su se ukopali na trideset metara od kuće, dojavili su nam da je unutra sve mirno. Premirno?
„Ovo su mlada deca“, podseti nas Kajl pre nego što uđosmo. „Ipak se zaštitite.“ Dopuzasmo u liniju sa snajperistima. Zatim jurnusmo ka kući istovremeno na tri ulaza.
Kajl i ja uđosmo na glavna vrata, ostali na bočna i zadnja. Sevnu nekoliko praskavih svetlosnih bombi. Iz prizemlja se začu vriska. Kreštava. Deca. Niko ne ispali ni metka.
Nasta čudna scena, haos. Stondirana deca - uglavnom u donjem rublju ili naga. U prizemlju je spavalo najmanje njih dvadesetoro. Nije bilo struje, gorele su sveće. U kući je vonjalo na urin, travu, plesan, jeftino vino i vosak. Po zidovima su visili posteri grupe Insejn Klaun Pos i pevača Kila Prista.
Malo predsoblje i dnevna soba su bili spojeni. Deca su spavala na ćebadi ili na golom patosu.
Sad su se razbudili; pobesneli su i vikali:
„Svinje! Panduri! Odlazite!“
Agenti su naišli na još njih na spratu. Došlo je do pesničenja, ali još nije ispaljen nijedan metak.
Još niko nije ozbiljno povređen. Osećalo se olakšanje.
Mršavi momčić zavrišta iz sveg glasa i stušti se na mene. Činilo mi se da je neustrašiv. Oči su mu bile crvene kao krv. Obojena sočiva. Režao je i izbacivao penastu pljuvačku. Stegnuh ga oko vrata pa mu stavih lisice, rekoh da se ohladi pre nego što ga neko povredi. Ne verujem da je imao više od sedamdeset kila, ali je bio žilav i jači nego što je izgledao.
Jedan agent blizu mene nije bio te sreće - nabijena crvenokosa devojka ujela ga je za obraz dok je pokušavao da je obuzda. Zatim ga je ujela za grudi. Agent zaurla mučeći se da je zbaci sa sebe. Držala ga je kao pas kosku.
Otrgoh je i stavih joj lisice iza leđa. Na sebi je imala majicu s naštampanim natpisom:
„Srećan jebeni Božić kučko“. Po telu je imala tetovirane zmije i lobanje. Urlala mi je u lice:
„Ništarijo! Smrdiš!“
„Onaj koga tražimo je u podrumu! Ubica“, doviknu mi Kajl. „Irvin Snajder." Pođoh za njim kroz kuhinju, koja nije upotrebljavana, pa na drvena vrata do podruma.

Izvukli smo pištolje. Znajući kako je zlokoban i iznenadan bio napad Irvina Snajdera, niko nije želeo da uđe u podrum. Cimnuh vrata i uvukosmo se.
Kajl, dva agenta i ja siđosmo niz tri klimava stepenika.
Dole je bilo tiho i mračno. Jedan agent upali baterijsku lampu. Tad ugledasmo ubicu. Ugleda i on nas.

Glava 50



RAZVIJEN TINEJDŽER u prljavoj crnoj kožnoj jakni s nitnama i crnim farmerkama čučao je u uglu podruma i čekao nas. U ruci je držao pajser. Skočio je i zamahnuo njime nad glavom. Režao je. To mora da je Irvin Snajder, momak koji je ubio roditelje. Bio je tako mlad, imao je samo sedamnaest godina. Šta mu je to ušlo u glavu?
Iz usta mu izviriše zlatni očnjaci. Od sočiva su mu oči bile crvene. U nosu i obrvama je imao sigurno desetak zlatnih i srebrnih alki. Bio je mišićav i visok preko metar i osamdeset. Pre nego što je iznenada izbačen iz škole, bio je zvezda fudbalskog kluba.
Snajder je uporno režao na nas. Stajao je u bari podzemne vode ali kao da to nije primećivao.
Oči su mu se caklile i kao da behu duboko usađene u glavu.
„Sklanjate se!“, vikao je. „Nemate pojma u kakvim ste govnima. Nemate pojma! Odlazite odavde! Odlazite iz naše kuće!“ I dalje je mahao teškim zarđalim pajserom. Mi smo stali. Hteo sam da čujem šta ima da kaže.
,,U kakvim smo to govnima?“, upitah Snajdera.
„Znam ko si ti“, povika on dobacujući pljuvačkom na drugi kraj prostorije. Bio je ubistveno besan. Izgleda da je bio neverovatno stondiran.
,,Ko sam ja?“, upitah ga. Otkud bi on to znao?
,,Ti si jebeni Kros, eto ko si“, reče on i iskezi veštačke očnjake ludački se cereći. Njegov odgovor me uzdrma. ,,Vi ostali ste kerovi iz FBI-ja! Svi zaslužujete da umrete! I umrećete! Ovde vam, seratori, ništa ne vredi Kros “
„Zašto si ubio majku i oca?“, upita ga Kajl stojeći na stepenicama.
„Da ih oslobodim“, iskezi se Snajder. „Sad su slobodni kao ptičice na grani.“
,,Ne verujem ti“, rekoh. ,,To je obično sranje.“
On opet zareža kao seoski pas. „Pametniji sam nego što ti izgledaš, Krose.“
„Zašto si ih ujedao metalnim očnjacima? Šta znači tigar, Irvine?“, postavih mu još pitanja.
„Već znaš, inače me ne bi pitao“, odvrati on i opako se nasmeja. Pravi zubi su mu bili žuti i potamneli od nikotina. Crne farmerke su bile prljave i kao da su bile umočene u pepeo. Na kožnoj jakni mu je nedostajalo više nitni. Šta se to ovde dogodilo? Gotovo nisam ni želeo da saznam.
„Zašto si ubio roditelje?“, ponovo upitah.
„Ubio sam ih da sebe oslobodim“, zaurla on. „Pobio sam ih jer pratim Tigra.“
„Ko je Tigar? Šta znači Tigar?“ Oči mu zlobno zaigraše.

„O, uskoro ćeš saznati. Saznaćeš. A onda ćeš zažaliti što si saznao.“
On ispusti pajser i maši se džepa farmerki, a ja se bacih na njega. Irvin Snajder je u desnoj ruci imao kratki nož. Zamahnuo je njime na mene, ali sam se izmakao.
Nisam bio dovoljno brz pa mi je oštricom posekao mišicu. Vraški me je zapeklo. Snajder pobednički zakrešta. Zatim se opet ustremi na mene. Brzo, sportski, pravo.
Uspeh da mu izbacim nož iz ruke, ali me on ugrize za desno rame. Ciljao mi je vrat! Kajl i ostali se sad baciše na njega.
,,Dođavola!“, jeknuh od bola. Udarih ga u lice. On me opet ujede. Ovog puta za nadlanicu.
Prokletstvo, kako to boli!
Agenti FBI-ja ga s mukom oboriše na zemlju, a on je sve vreme psovao i svima pretio. Plašili su se da ih ne ujede.
„Sad si jedan od nas“, zaurla na mene. „Jedan od nas! Sad možeš da upoznaš Tigra“, vikao je i smejao se.

Glava 51



BOLELA ME JE GLAVA, ali sam ipak sledeća četiri sata ispitivao Irvina Snajdera u praznoj, beloj klaustrofobičnoj sobi u šarlotskom zatvoru. Prvih sat i nešto zajedno smo ga ispitivali Kajl i ja, ali to nije išlo. Zamolio sam Kajla da izađe. Snajder je bio vezan pa sam se nasamo s njim osećao bezbedno. Zanimalo me je kako se on oseća.
Meni je počelo da pulsira u mišici i šaci, ali ovo mi je bilo važnije od povreda. Irvin Snajder je znao da dolazim u Šarlot. Otkud je to znao? Šta je još znao? Kako je gnusni mladi ubica iz Šarlota povezan sa svom ovom gužvom?
Snajder je bio bled i izgledao je nezdravo, s retkom bradicom i zulufima. Zurio je u mene tamnim očima, sasvim živim i inteligentnim.
Onda je spustio glavu na sto, a ja sam ga za kosu digao sa stolice. Psovao me je čitav minut.
Zatim je tražio da mu dovedemo advokata.
„Boli te, je l’ da?“, rekoh mu. ,,Ne teraj me da to ponovim. Ne spuštaj glavu na sto. Nije vreme za spavanje. A ovo nije ni igra.“
On mi polcaza srednji prst pa opet spusti glavu na sto. Znao sam da mu je to godinama prolazilo u školi i kod kuće. Samo ovde neće proći, sa mnom neće proći.
Ponovo ga cimnuh za masnu kosu, ovog puta još jače.
„Izgleda da ne razumeš engleski. Hladnokrvno si ubio roditelje. Ti si ubica.“
„Advokata!”, povika on. „Advokata! Advokata! Muče me ovde! Bije me policajac! Advokata!
Advokata! Imam prava na advokata jebote!“
Slobodnom rukom ga uhvatih za bradu. On mi pljunu na šaku. Ne obratih pažnju.
„Sad me dobro slušaj“, rekoh. „Slušaj! Svi iz one kuće su u stanici u gradu. Ti si ovde sa mnom jedini. Niko te neće čuti. I niko te ne bije. Ali svejedno ćeš progovoriti.“
Opet ga počupah - najjače što sam mogao a da mu ne iščupam kosu. Snajder kriknu, ali sam znao da ga nisam mnogo povredio.
„Ubio si majku i oca čekićem. Mene si dvaput ugrizao. A smrdiš na kilometar. Ne dopadaš mi se, ali svejedno ću razgovarati s tobom.“
„Biće bolje da ti se neko postara za te ujede, svinjo“, prosikta on. „Upozorio sam te.“ I dalje je bio jak na jeziku, ali se stegao i trgao kad sam ponovo pošao k njegovoj kosi.
„Kako si znao da dolazim u Šarlot? Otkud mi znaš ime? Govori.“
„Pitaj Tigra kad se sretneš s njim. Biće to pre nego što misliš.“

Glava 52



BILO JE JASNO da Irvin Snajder nije mogao počiniti ona prethodna ubistva. Samo jednom ili dvaput je odlazio iz Severne Karoline. Vezu sa svetom je ostvarivao uglavnom preko interneta. Osim toga, bio je premlad da bi učestvovao u ubistvima od pre jedanaest godina.
Međutim, taj sedamnaestogodišnjak je ubio majku i oca. Nije pokazivao ni trunku kajanja. Tigar mu je rekao da to uradi. Samo sam to izvukao iz njega. Odbio je da mi kaže kako je stupio u vezu s tim čovekom ili grupom koji su imali ovakav uticaj na njega.
Dok sam ispitivao Snajdera, pa onda i ostale iz kuće, rame je počelo da me svrbi, pa da boli. Ugrizi su probojne rane, ali sam vrlo malo krvario. Najdublji je bio ujed u rame, čak i kroz jaknu, i ostavio je upadljive otiske zuba koje su mi u stanici fotografisali.
Nisam išao u šarlotsku hitnu pomoć. Nisam imao vremena. Rane su ubrzo počele izuzetno da me bole. Pred podne sam s teškoćom stezao šaku u pesnicu. Verovatno nisam mogao da povučem oroz pištolja. Sad si jedan od nas, rekao mi je Irvin Snajder.
Pitao sam se koje grupe, ćelije ili kulta je Snajder član. Gde je taj Tigar? Je li to jedan čovek? Bio sam sve do osam uveče na sastanku FBI-ja održanom u šarlotskoj policiji. Ispostavilo se da uopšte nema pomaka. FBI je pretraživao po internetu poruke u vezi s Tigrom ili bilo kakvim tigrom.
Kasno uveče sam se vratio u Vašington i uspeo malo da odspavam u avionu, mada ne i dovoljno.
Samo što sam ušao u kuću, zazvonio je telefon. Šta li je sad?
„Vratio si se, doktore Krose. Dobro je. Dobro došao, dobro došao. Nedostajao si mi. Jesi li uživao u Šarlotu?”
Spustio sam slušalicu i pojurio napolje. Nikog nisam video, duž čitave Pete ulice ništa nije ni šušnulo, što ne znači da se on ne muva oko kuće. Otkud bi inače znao da sam stigao?
Istrčah na ulicu. Upiljih se u pomrčinu. Nikog nisam video, ali možda on vidi mene. Neko me očigledno posmatra. Neko je tu napolju.
„Vratio sam se”, povikah. „Dođi po mene. Hajde da završimo s tim sad i ovde. Hajde da završimo s tim! Tu sam, skotino!“ Nije mi se javio, nije odgovorio.
Tad začuh korake iza leđa. Okrenuh se da se suočim s Velikim Mozgom.
„Alekse, šta je bilo? Kad si stigao kući? S kim razgovaraš?"
Bila je to Nana i učinila mi se sasvim sitno i uplašeno. Prišla je i čvrsto me zagrlila.

Glava 53



PROBUDIO SAM SE OKO šest sledećeg jutra, u lošem stanju. Oko ujeda sam imao crvene mrlje i ta mesta su bila vrela. Rane su mi pulsirale. Iz ujeda na šaci primetio sam iscedak nalik gnoju. Šaka mi je skoro dvostruko otekla. To nije bilo nimalo dobro. Bio sam bolestan kao pas, a sad mi to uopšte ne treba.
Odvezao sam se u odeljenje za hitne slučajeve bolnice Sveti Antonije, gde sam saznao da me je zahvatila groznica. Imao sam temperaturu trideset devet sa četiri.
Primio me je doktor Prahbu, visoki Pakistanac. Izgledao je kao jedan od sinova u filmu Istok je istočno. Rekao mi je kako je uzrok upale tkiva stafilokoka, koja se često nađe u ustima.
„Kako ste ujedeni?“, upita me on. Pretpostavih da mu se moj odgovor neće dopasti, ali mu ga svejedno dadoh. „Savladavao sam vampira”, rekoh.
,,Ne, ozbiljno, detektive Krose. Kako ste ujedeni?”, upita i drugi put. ,,Ja sam ozbiljan i ovo je ozbiljno pitanje. Moram to da znam.“
„Sasvim sam ozbiljan. Radim u timu koji istražuje vampirska ubistva. Ujeo me je čovek s očnjacima."
„Dobro, u redu, detektive. Kako vi kažete.“
Urađena mi je kompletna krvna slika i broj leukocita, kultura iscetka iz rana. Proveriće mi i mikrobiološku kulturu krvi. Rekao sam doktoru Prahbuu da su mi potrebni primerci rezultata. Bolnica po pravilu ne daje rezultate, ali su na kraju popustili i poslali ih faksom u Kvantiko.
Poslali su me kući s receptom za kefleks. Rekli su mi da povređenu ruku držim dignutu i da privijam burove obloge na svaka četiri sata.
Kad sam stigao kući, bilo mi je tako loše da ništa nisam mogao da radim. Legao sam u krevet i slušao radio-emisiju Eliot ujutro. Nana i deca su lebdeli nada mnom. Spopala me je gadna mučnina, ništa nisam mogao da jedem. Nisam mogao da spavam, ni na šta da se usredsredim sem na bolno pulsiranje u ramenu i šaci. Nelcoliko sati sam bio u stanju delirijuma.
Sad si jedan od nas.
Konačno sam zaspao, ali sam se probudio oko jedan ujutro. U veštičje doba. Osećao sam se još gore. Plašio sam se da će zazvoniti telefon i da će se javiti Veliki Mozak.
U sobi je neko bio sa mnom. Odahnuo sam kad sam video ko je.
Dženi je sedela na stolici uz moj krevet i pazila me.
„Baš kao što si ti radio kad sam ja prošle godine bila bolesna“, reče mi. „Spavaj, tata. Samo spavaj. Odmori se. I da se slučajno nisi pretvorio u vampira.“

Nisam joj odgovorio. Nisam mogao da izgovorim ni reči. Ponovo sam utonuo u san.

Glava 54



OVO NIKO NE BI OČEKIVAO i zato je tako dobro, tako sjajno. Kraj Aleksa Krosa. Krajnje je vreme da do toga dođe. Mozda je već odavno trebalo. Kros mora umreti.
Veliki Mozak je bio u Krosovoj kući i, kao što je očekivao, osećao je uzbuđenje i izuzetnost trenutka. Nikad se nije osećao moćnije nego stojeći u dnevnoj sobi nešto posle tri ujutro. Odneo je pobedu nad njim. Veliki Mozak je pobedio. Kros je izgubio. Sutra će čitav Vašington oplakivati Krosovu smrt.
Može da radi šta god hoće - pa šta onda da uradi prvo?
Hteo je da sedne i razmisli o tome. Ne mora da žuri. Gde da sedne? Pa naravno, na Krosovu klavirsku stolicu u staklenoj bašti. Krosovo omiljeno mesto za opuštanje i beg, tamo gde je taj ljigavi, sentimentalni skot voleo da se igra s decom.
Veliki Mozak je pao u iskušenje da nešto zasvira, možda Geršvina, da pokaže Krosu kako i svira bolje od njega. Želeo je da se najavi dramatično. Ovo je sve tako dobro, tako opojno. Nije želeo da ova noć prođe.
No je li to najbolje što može uraditi? Ova noć mora biti nešto što nikad neće zaboraviti, nešto ćime će se zauvek sladiti. Uspomena koja će za njega imati ogroman značaj, samo za njega.
Dva trougla objašnjavaju njegov zamršeni odnos s Aleksom Krosom, zato ih je zamislio sedeći na terasi, ubijajući vreme, neizmerno uživajući u sebi. Gospode, smeši se kao neka budalčina. Raspoložen je i srećan, o kako srećan.

On LJUBAV

Zlikovac Otac
(njegov brat) (Aleks)

On LJUBAV

Aleksove žene Njegov brat (baba, devojke) (Aleks)

Bio je to tako dobar psihološki model, tako sažet, jasan i zdrav. Objašnjavao je sve što će se noćas dogoditi. Čak bi se i sam doktor Kros složio s tim. Bio je to savršen trougao disfunkcionalne porodice.
Možda će to sad objasniti Krosu. Neposredno pre nego što ga ubije. On navuče plastične rukavice i nazuvke. Proveri je li mu pištolj napunjen. Sve je spremno. Zatim pođe gore - Posetilac, Veliki Mozak, Svengali, Morijarti.
Krosovu kuću je dobro poznavao. Nije mu bilo potrebno ni svetlo. Nije pravio nepotrebne šumove. Nije pravio greške. Neće biti dokaza ni tragova za koje bi se uhvatila mesna policija ili FBI.
Kakav neverovatan način da Kros i njegova porodica stradaju. Kakav čin. Kakva strašna zamisao. „Raspored ubistava“ mu se obrazovao u glavi dok se peo uz stepenište. Da, tako će biti.

Mali Aleks Dženi Dejmon Nana
onda Kros

Dođe do kraja hodnika i zastade da oslušne pre nego što otvori vrata spavaće sobe. Ni šuma.
Polako otvori vrata.
Šta je sad ovo? Iznenađenje? Zaboga!
Ne voli iznenađenja. Voli tačnosti i red. Voli da potpuno upravlja svime.
Kćerka Dženi je sedela uz Krosov krevet i čvrsto spavala. Pazila je na oca, štitila ga od zla.
Dugo je posmatrao Krosa i devojčicu, možda čitav minut i po. U sobi je na noćnom stočiću gorelo svetlo.
Kros je na šaci i ramenu imao debele zavoje. Znojio se u snu. Bio je ranjen, bolestan, nije bio on, nije bio vredan suparnik. Ubica uzdahnu. Oseti strašno razočaranje, tugu i beznađe.
Ne, ne, ne! Ovoje sve naopako. Tako neće ići. Bilo je naopako, sasvim naopako!
Polako zatvori vrata spavaće sobe pa hitro i tiho ponovo prođe Krosovom kućom. Niko neće znati da je bio tu. Čak ni sam detektiv.
Kao i obično, o njemu niko ništa neće znati. Niko ništa neće posumnjati. Ipak je on Veliki Mozak.

Glava 55



TE NOĆI sam se budio nekoliko puta. U jednom trenutku sam pomislio da je neko u kući. Osetio sam nekoga. Doduše ništa nisam mogao da uradim.
Onda sam se ponovo probudio posle četrnaest sati provedenih u krevetu i shvatio da se osećam bolje. Skoro sam opet bio sposoban da razmišljam. Ipalc sam i dalje bio iscrpljen. Svi zglobovi su me boleli. Vid mi je bio zamućen. Čuo sam tihu muziku u kući. Erika Badu, jedna od mojih omiljenih. Neko kucnu na vrata i ja rekoh:
„Obučen sam. Ko je to?“ Dženi otvori vrata. Držala je crveni plastični poslužavnik s jajima, vrućim žitaricama, sokom od pomorandže i kafom koja se pušila za doručak. Smešila se, očigledno ponosna na sebe. I ja se njoj osmehnuh. Moja devojčica. Kako je ona medena - kad hoće.
„Nisam znala hoćeš li jesti, tata. Ipak sam ti donela doručak. Za svaki slučaj.“
„Hvala ti, dušo. Osećam se malo bolje“, rekoh. Uspeh da se pridignem u krevetu pa da zdravom rukom podmetnem pod leđa nekoliko jastuka.
Dženi prinese poslužavnik i pažljivo mi ga spusti u krilo. Nagnu se i poljubi me u neobrijan obraz.
„Nekom je potrebno brijanje.“
„Sad si tako dobra“, rekoh joj.
„Ja sam uvek dobra, tatice“, odgovori mi Dženi. „Osećaš li se dovoljno dobro za društvo? Samo ćemo te gledati kako jedeš - ne brini, bićemo dobri. Je li to u redu?“
„To mi je trenutno i potrebno“, rekoh.
Dženi se vrati s malim Aleksom u naručju i Dejmonom, koji me pozdravi mahnuvši rukom.
Popeše se na krevet i, kao što su obećali, behu veoma dobri: najbolji lek koji mogu da dobijem.
„Jedi dok je toplo. Omršavio si“, zadirkivaše me Dženi.
,,Jesi“, složi se Dejmon. „Isceđen si i ispijen.“
„Vrlo dobro." Smešio sam se usta punih jaja i tosta koje se ponadah da ću progutati. Sve vreme sam gladio glavicu malog Aleksa.
„Tatice, je li te neko otrovao?“, upita Dženi. „Šta se tačno dogodilo?“ Uzdahnuh i odmahnuh glavom.
,,Ne znam, mala. Inficiran sam. To se događa od ljudskog ujeda.“ Dženi i Dejmon napraviše grimase.
„Nana kaže da je to sepsa. Nekad su to zvali trovanje krvi“, dodade Dejmon nešto naučnog istraživanja.

„Kako da protivrečim Nani?“, rekoh; nisam čačkao dalje. „Trenutno nisam dorastao Nani Mami.“ Možda to nikad nisam ni bio.
Pogledah napumpan zavoj i gazu preko desnog ramena. Koža oko zavoja mi je bila bolesno žuta.
„Nešto mi je doprlo u krv. Sad mi je ipak dobro. Povratiću se.“ No setio sam se reči Irvina Snajdera: Sad si jedan od nas.

Glava 56



USPEO SAM TE VEČERI da siđem na večeru. Nana je moj dolazak za sto nagradila piletinom s prelivom i zemičkama, i domaćom pitom od jabuka. Na silu sam počeo da jedem, ali sam se iznenadio što mi dobro ide.
Posle večere stavio sam malog Aleksa u krevet. Oko pola devet sam se popeo u svoju sobu, a svi su razumeli da sam umoran, da se još nisam povratio.
Ipak nisam zaspao kad sam došao u spavaću sobu. Po glavi mi se motalo mnogo misli o ubistvima. Ispravno ili ne, smatrao sam da se nečemu bližimo. A možda sam se tek zavaravao.
Nekoliko sati sam radio na kompjuteru dobro usredsređen. Bio sam ubeđen kako nešto povezuje gradove u kojima su se desila ubistva. Samo šta? Šta nam to svima promiče? Tražio sam bilo šta, sve. Proučio sam red letenja aviona koji lete u sve te gradove, pa red vožnje autobuskih kompanija i konačno železnicu. Možda sam samo ubijao vreme, ali nikad se ne zna, a i nisam imao ništa pametnije da radim.
Proverio sam koje korporacije imaju glavne kancelarije ili ogranke u tim gradovima i otkrio da ih je priličan broj, mada me to nikud neće odvesti. Federal ekspres, Amerikan ekspres, Gep, Limited, Mekdonalds, Sirs i Dzej-Si Peni bili su svugde. Pa šta?
Imao sam bar po jedan turistički vodič za svaki grad u kom se odigralo ubistvo pa sam ih listao skoro do ponoći. Ništa nisam primetio. Ruka mi je opet pulsirala. Zabolela me je glava. U kući je vladala tišina.
Zatim sam pregledao gostovanja sportskih klubova, cirkusa i karnevala, turneja pisaca i rokenrol grupa - i tad sam naleteo na nešto iz oblasti zabave. Taman sam se spremao da prekinem za taj dan, kad sam naišao na nešto zanimljivo. Trudio sam se da se ne uzrujavam, ali mi je bilo zadamaralo dok sam proveravao prvo Zapadnu obalu. Onda sam prešao na Istočnu. Pogodak. Moguće.
Otkrio sam obrazac koji sam tražio - zabavljačku tačku koja je prikazivana zimi i u rano proleće na Zapadnoj obali, a onda se selila na istok. Dosad su im se gradovi na turneji i mesta ubistava podudarali. Gospode!
Oni nastupaju već petnaest godina.
Bio sam gotovo siguran da sam našao nekakvu vezu s ubistvima. Dva mađioničara koji su sebe zvali Danijel i Čarls.
Upravo njih su gledali Endru Koton i Dara Grej one večeri kad su ubijeni u Las Vegasu. Znao sam čak i kad imaju sledeću predstavu. Verovatno su već tamo.
U Nju Orleansu. Pozvah Kajla Krega.

Glava 57



UBISTVA NEREŠENA JEDANAEST GODINA svela su se na ovo. Nju Orleans, Luizijana.
Noćni klub Haul.
Dva mađioničara poznata kao Danijel i Čarls.
Još nisam bio za putovanje, pa sam ostao u Vašingtonu. Mnogo mi je bilo žao što ne mogu da idem u Nju Oiieans. Propuštam važne trenutke, ali Kajl je tamo. Mislim da je želeo da sam obavi to hapšenje i nisam mu zamerio. Ovo će mu, nesumnjivo, biti vrhunac karijere. Ovo je ogroman slučaj.
Te večeri u Nju Orleansu šest agenata FBI-ja je kružilo među svetom koji je došao na Danijelovu i Čarlsovu ranu predstavu. Haul je u četvrti skladištakod Ulice Džulija. Obično se tamo održavaju muzički koncerti, pa je i te večeri kroz zidove od crvene cigle probijao zajdeko i bluz. Nekoliko turista je probalo da u Haul unese plastične čaše iz Burbon ulice. Dobili su ,,doživotnu“ zabranu ulaska.
Stare kreside i koltovi i nekoliko džipova na parkiralištu ukazivali su na prisustvo studenata s koledža Tulan i Lojola. Nad bučnom i nemirnom gomilom visio je gust duvanski dim. Jedan broj prisutnih izgleda da je bio maloletan, a klub je već tužen zbog služenja pića maloletnicima. Vlasnicima je bilo lakše da potplaćuju njuorleanske policajce nego da srede prilike u klubu.
Iznenada se svi utišaše. Samo se jedan glas razleže u tišini. „Jebote! Vidi ovo.” Beli tigar je izašao na pozornicu prekrivenu slojevima crnog pliša.
Životinja nije imala povodac. Nigde se nisu videli ni dreser ni vodič. U dotad razuzdanoj publici zavlađa tajac.
Divlja mačka lenjo diže glavu i zarika. U parteru devojka u ružičastoj majici bez bretela vrisnu.
Tigar ponovo riknu.
Drugi beli tigar izađe na binu i stade pored prvog. On sevnu očima po publici i riknu. Publika u parteru je bila odmah ispred pozornice. Ljudi i žene koji su tu sedeli povukoše se, hvatajući boce s pivom.
Rika tigra se sad začu iz zadnjeg dela dvorane, iza publike. Svi se slediše. Koliko je slobodnih divljih mačaka u klubu? Gde su? Šta se to događa?
Zbog svetlosti s pozornice, okolni prostor beše mračna praznina. Povlačenje na bilo koju stranu dvorane bilo je rizično. Sad se svetla pokrenuše - sleva nadesno, pa zdesna nalevo. Reflektori su bili snažni, gotovo zaslepljujući. Svetlost je stvorila iluziju da se čitava pozornica pomera.
Čulo se uzdisanje publike. U vazduhu se osećala panika. Tigrova više nije bilo!

Sad su nasred bine, tamo gde su pre jednog trena bili tigrovi, stajala dva mađioničara u svetlucavim odelima od crnog i zlatnog lamea. Obojica su se smešila, skoro kao da su se podsmevala unezverenoj publici.
Danijel, onaj viši, najzad progovori:
„Nemate čega da se plašite. Mi smo Danijel i Čarls, najbolji koje ćete videti u životu! Ovo obećanje nameravam da održim. Neka počne magija!“
Publika u Haulu zapljeska i zažamori, pa na kraju zaurla. Te večeri su predviđene dve predstave. Svaka je trebalo da traje po sat i po. Agenti FBI-ja su se uvukli među publiku. Kajl Kreg je bio unutra. Na ulici je raspoređeno još agenata. Danijel i Čarls su izveli nekoliko trikova koje su nazvali
„Omaž Hudiniju“. Izveli su i „Veselu udovicu“ Karla Herca.
Reakcija publike na predstavu bila je izuzetno povoljna. Skoro svi su otišli iz kluba očarani, zaklinjali se da će opet doći i da će savetovati prijateljima da dođu. Izgleda da se to događalo svugde gde su Danijel i Čarls nastupali, od jedne do druge obale.
Sad je FBI-ju predstojao pravi posao. Posle drugog nastupa, Danijel i Čarls su se uputili ka srebrnoj limuzini koja ih je čekala u zatvorenoj uličici kod ulaza za izvođače. Iza scene je bilo mnogo buke i pometnje. Danijel i Čarls su urlali jedan na drugog.
Čim je srebrna limuzina izašla iz uličice, jedan tim FBI-jevih kola pošao je za njom uobičajeno zakrčenim ulicama centra Nju Orleansa, pa prema jezeru Pontšetrejn. Celim putem je Kajl Kreg bio na radio-vezi.
Limuzina se zaustavila pred jednom predratnom vilom, u kojoj je zabava bila u punom jeku. Glasna rokenrol muzika, Doktor Džon, orila se po prostranim travnjacima oivičenim hrastovima starim po dvesta i trista godina. Gosti su se raštrkali po travnjacima što se spuštaju do tamne, svetlucave vode jezera.
Vozač limuzine je izašao i otvorio zadnja vrata s teatralnim uvažavanjem. Dok su agenti FBI-ja s nevericom gledali, iz vozila iskočiše dva bela tigra.
Ni Danijel ni Čarls nisu bili u limuzini. Mađioničari su nestali.

Glava 58



DANIJEL I ČARLS su stigli u mali klub zatvorenog tipa u Abita Springsu u Luizijani, sedamdesetak kilometara od Nju Orleansa. Ovaj klub nije opisan u zabavnom dodatku Tajms- Pikajuna niti u nekom časopisu sa sjajnim koricama kojih ima po predvorjima svih hotela u Nju Orleansu redom.
Izvesni Džordž Helenga pozdravio je goste s velikim uzbuđenjem i oduševljenjem. Helenga je imao rošave obraze, debele crne obrve, tamne, utonule oči. Nosio je sočiva od kojih su mu oči izgledale sasvim crne. Helenga je bio teži od sto pedeset kilograma, koje je čvrsto stegao crnom kožnom jaknom i pantalonama kupljenim u prodavnici Big end Tol u Hjustonu. Poklonio se mađioničarima kad su stigli i prošaputao kako mu svojom posetom čine čast.
,,I treba da ti bude“, prasnu Čarls. „Umorni smo posle napornog dana. Znaš zbog čega smo ovde. Hajde da obavimo to.“ Obično je van pozornice govorio Čarls, naročito kad je trebalo obratiti se nekom nalik ovom jadnom lakeju, ovom nikogoviću Džordžu Helengi, koji ih odmah povede dole. Oni su gospodari, on je rob. Takvih je bilo čitave legije po raznim gradovima koji su čekali i vrebali priliku da služe Gospodaru.
Silazeči niz stepenice, Danijel se zasmeja. Ugledao je zatočenika, roba, i bio je zadovoljan. Prišao je momku od osamnaest-devetnaest godina i obratio mu se:
„Stigao sam. Drago mi je što te upoznajem. Sjajan si.“ Momak je bio visok, možda čak metar i osamdeset pet. Imao je kratko podšišanu plavu kosu, nežne udove, pune usne naglašene vrlo tankim srebrnim alkama. Usne su mu bile rumene i isturene.
„Pući se. Izgleda tako tužno. Pustimo ga“, naredi Danijel robu Helengi. „Kako se zove siroto momče?“
„Zove se Edvard Hagerti, Gospodaru. Brucoš na državnom univerzitetu Luizijane. Vrlo je poslušan“, reče Džordž Helenga, koji je sad upadljivo drhtao.
Tanke ruke Edvarda Hagertija bile su prikovane za cigleni zid. Na sebi je imao srebrne tange i srebrnu narukvicu. Ništa više. Bio je čarobna pojava, tanak, zategnut, savršen u svakom pogledu.
Džordž Helenga kradomice pogleda Gospodara.
„Mogao bi da pobegne ako ga odvežemo, gospodine.“
Danijel pruži ruke ka prelepom momku i zagrli ga nežno, kao da je malo dete. Poljubi mu obraz, čelo i one divne crvene usne.
„Nećeš pobeći?“, upita ga blagim umirujućim glasom.
,,Od vas neću“, odgovori momak isto tako blago. ,,Vi ste Gospodar, a ja nisam ništa.“ Danijel se nasmeši. Dobio je savršen odgovor.

Glava 59



TELEFON MI JE ZAZVONIO rano ujutro i ja sam ga odmah dohvatio. Bio je to Kajl. Onim rastegnutim i ozbiljnim govorom saopštio mi je kako su prethodne večeri Danijel i Čarls nestali. Bio je besan na svoje agente. Nisam ga dotad čuo tako ljutog. Još nije prijavljeno nijedno ubistvo ni u Nju Orleansu ni u okolini. Oko šest sati su se mađioničari pojavili u kući u njuoiieanskoj četvrti Garden distrikt. Gde su bili čitave noći? Šta se dogodilo? Nešto sigurno jeste.
Tog dana sam ostao u Vašingtonu oporavljajući se od upale tkiva. Proučio sam Danijela i Čarlsa i napisao preliminarne profile da ih uporedim s onima koje su sačinili u Kvantiku. Najvažnija informacija jeste da su mađioničari nastupali u Savani, Čarlstonu i Las Vegasu. Radio sam s dvojicom tehničara iz Kvantika, a oni ne samo što su našli da se turneja mađioničara poklapa s otprilike polovinom ubistava već su potvrdili da su Danijel i Čarls nastupali u tim gradovima i bili tamo u vreme ubistava. Još jedna korisna sitnica jeste saznanje da tigrovi putuju s Danijelom i Čarlsom samo danima kad nastupaju, a to je barem po nedelju dana. Mađioničari će u Nju Orleansu nastupati sledeće tri nedelje. U gradu su imali i kuću, u Garden distriktu.
Ispričao sam onima u Kvantiku šta sam otkrio pa im se tamo dosije već gomilao. Uz to sam sve poslao faksom Džemili Hjuz u San Francisko. Ona je dala sve od sebe da ode u Nju Orleans, ali njen šef to još nije konačno odobrio.
Zbog toga sam još jednom pozvao Kajla. On je brundao i stenjao, ali je ipak obećao da će gledati da dovuče inspektorku Hjuz na nekoliko dana. Uostalom, sve je i počelo od slučaja na kojem je ona radila.
Kod kuće sam se osećao teskobno. U rođenoj spavaćoj sobi osećao sam se kao u prismotri - a nemam šta da osmatram. Utešno mi je bilo što sam dobar deo dana proveo s malim Aleksom i što sam više viđao Dejmona i Dženi. Pomalo mi je bilo kao da sam zaboravljen u slučaju ubistva.
Tog popodneva sam išao na pregled kod doktora Prahbua u Svetom Antoniju. Lekar me je pregledao pa mi nerado dao dozvolu da se vratim na posao. Rekao mi je da narednih nekoliko dana ne preterujem.
,,Ko vas je ujeo?“, ponovo me je pitao. „Niste mi to rekli, detektive.“
„Jesam, rekao sam vam“, odgovorih mu. „Vampiri iz Severne Karoline.“
Zahvalio sam lekaru na pomoći, pa otišao kući da se spakujem za put u Nju Orleans. Bio sam još pomalo nesiguran na nogama, ali sam jedva čekao da stignem tamo. Nana mi ovog puta nije zamerila što zbog posla napuštam Vašington. Sad je bila ljuta što sam zakačio bolest.
Kad sam istog popodneva stigao na međunarodni njuorleanski aerodrom, uhvatio sam poznati žuti taksi za grad. Na recepciji hotela Dofina Orleans čekala me je poruka. Bojažljivo sam otvorio koverat, ali vest je bila dobra. Inspektorka Hjuz je krenula ka Nju Orleansu.
Poruka je bila tipična za nju. Prava Džemilina: Stižem u Nju Orleans, i oni će da padnu. Ni na

tren ne sumnjaj u to.

Glava 60



DŽEMILA I JA SMO SE TE VEČERI NAŠLI u hotelu Dofina. Ona se obukla u crnu kožnu jaknu, farmerke i belu majicu sa džepom. Izgledala je odmorno i spremno na sve, a ni ja se nisam osećao baš loše.
Zajedno smo večerali odreske i jaja uz pivo. Kao i obično, uživao sam u njenom društvu. Zasmejavali smo jedno drugo. U pola jedanaest smo se odvezli do kluba Haul. Danijel i Čarls su imali predstave u jedanaest i u jedan. A onda? Možda su pripremili još neki mudri čin nestajanja?
Biii smo orni da ih uhvatimo. Nažalost, nedostajalo nam je još konkretnih dokaza da su oni naše ubice. U ovom slučaju učestvovalo je oko dvesta agenata i pripadnika njuorleanske policije. Nešto mora da se pokrene. Pretpostavljao sam da bi Danijel i Čarls uskoro morali da se nahrane.
Bio je petak i kad smo stigli u Haul, dvorana je bila skoro popunjena. Glasna muzika je dopirala sa zvučnika koji kao da su se nalazili svuda po tavanici i zidovima. Publika se sastojala uglavnom od živahnih mladih koji su pili pivo, pušili i raspojasano igrali. Nekoliko darkera se izmešalo s nepogrešivo studentskom publikom. Te dve grupe su se popreko gledale i atmosfera je bila napeta. Jedan fotograf časopisa Ofbit čučao je pred pozornicom čekajući da mađioničarska predstava počne.
Džemila i ja smo seli za stočić i naručili pivo. U klubu je bilo bar desetak agenata FBI-ja. Kajl je ostao napolju u kolima za prismotru. U klubu je bio prethodne večeri, ali je njemu bilo teško da se stopi s mladom, modernom gomilom. Suviše je ličio na policajca.
Meni se u glavi razbistrilo. Mnogo sam se bolje osećao. Bilo mi je drago što je Džemila opet sa mnom. Uvek je davala dobre savete.
„Kajlov šestočlani tim neprestano prati mađioničare“, rekoh joj. „Neće ih opet izgubiti. Kajl jamči.“
„FBI smatra da su njih dvojica ubice?“, upita me ona. ,,U to se ne sumnja? Treba ih zatvoriti i baciti ključ?“
„Mislim da ima sumnji, ali ne mnogo. Nikad ne znaš tačno šta Kajl misli“, objasnih joj. „Ali mislim da on ne sumnja. Ni tehničari iz Kvantika. Ni ja.“
Ona me pogleda preko grlića boce s pivom.
„Zvuči mi kao da ste vas dvojica prilično bliski, ha?“ Klimnuh glavom.
„Zajedno smo radili na mnogim slučajevima. Imamo dobru stopu uspešnosti. Ne mogu reći da ga zaista poznajem.“
„Nikad nisam imala mnogo sreće u radu s FBI-jem“, reče. ,,To je samo moje mišljenje.“
„Moj posao delimično podrazumeva da odnosi policije u Vašingtonu s FBI-jem teku glatko. Kajl je svakako pametan. Samo, katkad je teško proniknuti u njega.“

Ona polako otpi gutljaj piva.
,,Za razliku od nekog drugog, a za ovim stolom.“
,,Za razliku dvoje drugih, a za ovim stolom“, ispravih je, pa se nasmejasmo. Džemila pogleda na pozornicu.
„Čemu kašnjenje? Gde su? Treba li da udaramo nogama kako bi izašli i izveli nam magiju?
Pokazali nam šta umeju?“
Nismo morali to da radimo. Trenutak kasnije na binu izađe jedan mađioničar. Bio je to Čarls i zaista je izgledao kao ubica.

Glava 61



ČARLS JE NA SEBI IMAO pripijeni crni triko i lakovane čizme do butina. Imao je jeđnostavnu minđušu u uhu i zlatnu nitnu u nosu. Prezrivo je gledao publiku. To je trajalo nekoliko neprijatnih trenutaka. Iz očiju su mu navirale mržnja i nadmenost prema svakom licu na koje je spustio pogled.
Barem dvaput mi se učinilo da je pogledao pravo u Džemilu i mene. I ona je imala isti utisak.
„Da, da, gledamo i mi tebe, seronjo", reče ona i podiže pivo kao da nazdravlja. „Misliš li da ova dva bedna gmizavca znaju da smo ovde?“
,,Ko zna? Dobri su u ovome. Još nisu uhvaćeni.“
„Slažem se. Nadam se da će obojica dobiti rak želuca pa mesecima umirati polako i bolno.
Živeli.“ Ona ponovo diže bocu.
Čarls se naže i obrati paru studenata za stolom uz pozornicu. Imao je mikrofon.
,,U šta vas dvoje praznoglavaca buljite? Čuvajte se da vas ne pretvorim u žabe. Da vas uzdignem u lancu ishrane.“
Onda se duboko i grleno zasmeja. Za moje uši to beše i nepotrebno neprijatno, sasvim preterano. Klinci iz publike se nasmejaše i obodriše ga povicima. Tog trenutka kao da je učtivost zamrla. Zloba je šik, zloba je kul i stvarna.
Pogledah u Džemilu.
,,On ih vidi kao hranu. Zanimljivo kako njegov izopačeni um funkcioniše."
Nekoliko minuta kasnije na binu izađe i drugi mađioničar. Iznenadih se što nije bilo magijskih mahinacija da najave njegov dolazak. Čuo sam da je ovo prava predstava svetlosti i zvuka, ali te večeri nije bilo tako. Čemu promena stila? Da nije zbog nas? Jesu li znali ko smo?
„Za one neposvečene, ja sam Danijel. Čarls i ja priređujemo mađioničarske predstave od svoje dvanaeste godine kad smo živeli u San Dijegu u Kaliforniji. Izvrsni smo u magiji. Umemo da izvedemo ‘Izvođača koji nestaje’ - Hudinijevu omiljenu tačku, ’Ormarić s mačem’, ’Veselu udovicu’ Karla Herca, De Koltinu ’Čauru’. Mogu zubima da uhvatim metak ispaljen iz kolta magnuma. To može i Čarls. Zar nismo posebni? Poželite li da budete na našem mestu?“
Publika zaurla i zaklikta. Utiša se rok muzika iz zvučnika. Ostade samo ritam.
„Iluziju kojoj ćete uskoro prisustvovati koristio je Hari Hudini da završi predstave u Parizu i Njujorku. Mi je koristimo da počnemo predstavu. Treba li još nešto da dodam?“ Svetla se odjednom pogasiše. Pozornica osta u potpunom mraku. Nekoliko žena iz publike glasno vrisnu glumeći strah. Uglavnom se čuo smeh, pomalo nervozan. Šta su ova dvojica naumila?
Džemila me munu laktom.
,,Ne plaši se. Tu sam. Štitiću te.“

„Imaću to na umu.“
Tad se po pozornici pojaviše sićušna svetla. Ponovo se popališe i glavni reflektori. Čitav minut, možda i više, ništa se ne dogodi.
Zatim se na bini pojavi Danijel na živahnom gordom belom pastuvu. Od glave do pete je bio u kraljevskiplavom lameu. Imao je isti takav cilindar koji je dotakao da pozdravi oduševljenu publiku.
„Moram priznati da je ovo sasvim kul”, primeti Džemila. „Prava predstava. Prijemčiva za oko.
Šta li će sad?“
Danijela je na pozornicu dopratilo osmoro muškaraca i žena u besprekornim belim dvorskim uniformama. I dva bela tigra. Prizor je bio spektakularan. Dve žene su pred Danijelom i njegovim konjem, koji je gazio visoko dižući kopita, držale ogromnu istočnjačku lepezu. Oči sam prikovao za binu.
„Gospode“, promrmlja Džemila. „Šta je sad ovo?“ „Kopiraju Harija Hudnija, kao što je čovek rekao. I rade to sasvim dobro.“
Kad žene polako skloniše lepezu, Danijela više nije bilo. Sad je Čarls sedeo na belcu.
,,I opet kažem - gospode“, ponovi Džem. „Kako to izvode?“ Nekako se Čarls preobukao u crnu plastiku sa šljokicama. Smešio se prezrivo i nadmeno. Pokazivao je potpuni prezir prema publici, ali ona kao da je to volela, volela njega. Pojavi se oblačić dima i publika u jedan glas graknu.
Nekako se Danijel opet vratio na scenu pa je stajao pored Čarlsa i prelepog konja. Iluzija je bila majstorska. Svi poskakaše na noge i mahnito zapljeskaše. Uši su mi parali vrisci i prodorni zvižduci.
,,A ovo je“, objavi Danijel, ,,tek početak! Još ništa niste videli!“ Džemila me pogleda oborenih usana.
„Alekse, ovi tipovi su veoma dobri, a gledala sam Zigfrida i Roja. Zašto se pojavljuju po ovim malim klubovima? Zašto gube vreme ovde?“
„Zato što to hoće“, rekoh joj. „Ovde traže plen.“

Glava 62



DŽEMILA I JA SMO te večeri odgledali obe predstave. Zapanjili su nas smirenost i samopouzdanje koje su Danijel i Čarls pokazali. Posle drugog nastupa mađioničari odoše kući. Agenti koji su tamo postavljeni za prismotru javiše kako izgleda da će kod kuće ostati čitavu noć. Nije mi bilo jasno, kao ni Džemili.
Oko tri ujutro konačno se i nas dvoje vratismo u Dofin. Dva tima FBI-ja će do jutra ostati kod Danijelove i Čarlsove kuće. Unervozili smo se i zbunili. Mnogo ljudi se ovde ubija od posla.
Pomislih da pozovem Džemilu na pivo, ali ne učinih to. Suviše bi se iskomplikovalo u ovom trenutku. A možda sam, jednostavno, što sam stariji postajao sve veća kukavica. Ili sam možda bio mudriji. Ne.
Ustao sam u šest i pravio beleške u hotelskoj sobi. Saznao sam nešto što nisam želeo da znam, i to ne samo o mađioničarskim trikovima. Sad sam znao da je u vampirskom svetu oblast oko glavnog doma gospodara, namesnika ili starca
poznata kao domen. FBI i njuorleanska policija nadgledali su kraj u Garden distriktu gde su živeli Danijel Erikson i Čarls Defo.
Kuća je bila u Ulici La Sal, blizu Šeste. Izgrađena od sivog kamena, verovatno je imala čak dvadeset soba. Bila je postavljena na brdu, iza visokog, ojačanog kamenog zida sličnog onom u zamkovima. Uz to je imala i prostran, dubokpodrum, koji ne bi bilo moguće sazidati u močvarnom terenu u nivou mora bez nagiba brda. Niko iz tima na zadatku ne bi priznao da veruje u vampire, ali svi su znali da je izvršena serija nasilnih ubistava i da su verovatno Danijel i Čarls ubice.
Džemila i ja smo dva sledeća dana proveli nadgledajući kuću, domen. Radili smo dvostruke smene i ničim nismo mogli da razbijemo jednoličnost. Svaki put kad sam na prismotri, setim se prizora iz Francuske veze, kad Džin Hekman stoji na hladnoći dok se francuski dileri goste obilnom večerom u njujorškom restoranu. I to traje tako, upravo tako, po šesnaest ili osamnaest vezanih sati.
Barem su La Sal i Garden distrikt lep prizor. Sredinom devetnaestog veka šećerni i pamučni magnati izabrali su ovaj kraj za dom. Većina vila starih po sto i dvesta godina dobro je očuvana. Uglavnom su ostale bele, no nekoliko ih je okrečeno u mediteranske pastelne boje. Na bogate kapije od kovanog gvožđa prikačene su table s obaveštenjima o čestim ,,turama“ po uglednim rezidencijama.
Svejedno: prismotra je prismotra, makar i pored Džemile Hjuz.

Glava 63



DOK SMO NADZIRALI Ulicu La Sal, ona i ja smo shvatili kako možemo da pričamo gotovo o svemu. To smo i radili onih beskrajnih sati. Teme su se kretale od smešnih policajskih dogodovština do investicija, filmova, gotičke arhitekture, politike, pa i ličnijih priča, kao o njenom ocu, koji ju je napustio kad je imala šest godina. Ispričao sam Džemili kako su mi majka i otac umrli mladi od smrtonosne mešavine alkoholizma i raka pluća - verovatno i depresije i beznađa.
„Dve godine sam radio kao psihijatar. Imao svoju ordinaciju“, ispričah joj ja. ,,U to vreme nije mnogo njih u mom kraju Vašingtona moglo da priušti seanse. A ja nisam mogao sebi da priuštim da se odreknem prakse. Većina belaca nije želela da dolazi kod crnog psihijatra. Tako sam počeo da radim kao policajac. Privremeno. Nisam očekivao da ću to zavoleti, ali kad sam počeo, jednostavno sam se navukao. I to gadno.“
„Šta te je navuklo da postaneš detektiv?“, upita me radoznalo. Bila je dobar, zainteresovan slušalac. „Pamtiš li neki naročiti incident?“
„Zapravo pamtim. Dva muškarca su ustreljena u jugoistočnoj četvrti Vašingtona, a tamo ja živim, tamo sam odrastao. Te smrti su otpisane kao ’povezane s drogom’, što znači da se neće trošiti mnogo vremena na istragu. U to vreme je u Vašingtonu to bila uobičajena procedura. U stvari i danas je.“ Džemila klimnu glavom. „Bojim se da je tako i u nekim delovima San Franciska. Mi se dičimo našim gradom kao prosvećenim, što bi i mogao da bude. Samo što ljudi i tamo umeju da okreću glavu. Ponekad mi se smuči od toga.“
,,No ja sam poznavao onu dvojicu i bio sam gotovo ubeđen da nisu prodavali drogu. Obojica su radila u obližnjoj muzičkoj prodavnici. Možda su i pušili travu, ali ništa više od toga.“
„Znam taj tip ljudi.“
„Zato sam na svoju ruku krenuo da istražujem slučaj. Pomagao mi je prijatelj i detektiv Džon Sampson. Naučio sam da pratim intuiciju. Otkrio sam kako je jedan od njih izlazio sa ženom koju je lokalni diler smatrao za svojinu. Kopao sam dalje, pratio instinkt, pa još lcopao. Ispostavilo se da je ta dva muškarca ubio diler. Kad sam rešio slučaj, za mene je već bilo kasno. Shvatio sam da sam dobar u tome, možda zbog obuke iz psihijatrije, a i zato što sam želeo da sve bude po pravdi. Ili mi se jednostavno dopalo što sam u pravu.“
„Izgleda da u životu imaš ravnotežu. Deca, tvoja baba, prijatelji“, reče ona.
Tu stadosmo, ne zagazismo u očigledno - da smo i Džemila i ja sami i bez obaveza. To nije imalo nikakve veze s našim poslom. Da je samo tako jednostavno.

Glava 64



UTEŠNA ČINJENICA u policijskom radu jeste da retko naidete na ubistvo kakvo nikad niste videli ili za kakvo niste čuli. Ova ubistva su zaista bila drugačija: naizgled nasumična, opaka, počela su pre više od jedanaest godina, razlikovala se po načinu izvršenja. Ovaj slučaj je posebno otežavalo to što je moguće da ima više ubica.
Sledećeg jutra sam se našao s Kajlom da razgovaramo o slučaju. Bio je loše volje pa sam jedva čekao da se rastanemo. Razmenili smo jadne teorije i jadikovke, pa sam se pridružio Džemili Hjuz na prismotri u Garden distriktu.
Kupio sam kutiju krofni, što je izazvalo mnogo smeha kod nje i agenata FBI-ja koji su posmatrali vilu. Ipak su ih oduševljeno dočekali. Ukusne, punjene krofne. Planule su za nekoliko minuta.
„Ispada da su pravi kućni tipovi", reče Džemila žvaćući glaziranu krofnu.
„Još je dan. Verovatno su u kovčezima“, rekoh.
Ona se isceri i zavrte glavom. Tamne oči joj zasijaše.
,,Nisu. Onaj niži, Čarls, radio je u bašti čitavog jutra. Očigledno se ne plaši sunca.“
„Onda je možda Danijel pravi vampir. Gospodar. Trebalo bi da je on sila koja stoji iza mađioničarskog nastupa.“
„Čarls često telefonira. Priprema zabavu u vili. Ovo će te oduševiti - biće bal fetiša. Obuci se u svoju omiljenu uvrnutu odeću: kožnu, gumenu, gotik ili viktorijansku, već ono na šta se ložiš. Na šta se ti ložiš?“, upita me.
Nasmejah se, razmislih malo.
„Uglavnom na teksas platno, rebrasti somot, pomalo na crnu kožu. Imam kožni mantil. Već je izlizan, ali izgleda opako.“
Ona se zasmeja.
„Mislim da bi izgledao zanosno kao gotički princ.“
,,A ti? Imaš li ti neki fetiš za koji bi trebalo da znamo?“
„Ovaj... Priznajem da imam dve kožne jakne, pantalone, visoke čizme koje još otplaćujem. Ne zaboravi da sam iz San Franciska. Devojka mora da prati trendove.“
„Isto je i s nama momcima.“
Beše to još jedan naporan dan na prismotri. Nastavismo da posmatramo vilu do mraka. Oko devet sati dođoše dva agenta FBI-ja da nas zamene.
„Hajdemo da nešto pregrizemo“, predložih Džemili.
„Loše si odabrao reči, Alekse.“ Oboje se nasmejasmo, pomalo na silu.

Nismo hteli da se previše udaljimo od vile mađioničara, pa smo otišli do Kamelija grila na Aveniji Južni Karlton u Riverbendu. Kamelija je spolja izgledala kao omanja plantažerska kuća. Unutra je bila uredan restoran, s dugačkim šankom i stolicama pričvršćenim za pod. Poslužio nas je konobar u blistavobelom kaputiću i s crnom kravatom. Naručili smo kafu i omlet, lagan i mekan, veličine zarolanih novina. Džemila je uz to naručila crveni pasulj i pirinač. Kad si u lagodnom Nju Orleansu...
Hrana je bila dobra, kafa još bolja. I društvo je prijalo. Ona i ja smo se lepo slagali, možda čak i bolje od toga. S njom ni ćutanja nisu bila nelagodna, a ionako su retko nastajala. Jedna prijateljica mi je davno rekla kako ljubav znači da možeš s nekim da pričaš do duboko u noć. Bila je u pravu.
„Pejdžer se ne oglašava“, reče Džemila dok smo posle večere natenane pili kafu. Čuo sam da se pred Kamelijom u vreme ručka i večere obrazuje red, ali izgleda da smo uhvatili zatišje.
„Alekse, pitam se šta li njih dvojica rade u onoj velikoj, sablasnoj kući. Šta ubice psihopate rade u slobodno vreme?“ Proučio sam sasvim dovoljan broj takvih. Nema ustaljenog šablona.
„Neki su oženjeni, čak i srećno, ako pitaš njihove žene. Gari Sonedži je imao i kćerčicu. Džefri Šefer čak troje dece. To je verovatno najstrašnije što mogu da zamislim - kad se ispostavi da je muž, neko iz susedstva ili tata hladnokrvni ubica. Dešava se to. Viđao sam takve situacije.“
Ona otpi gutljaj kafe koju su joj dolili u šolju.
„Izgleda da susedi vole Danijela i Čarlsa. Smatraju da su ekscentrični, ali i ljubazni i - ovo mi je omiljeno - aktivni građani. Danijel je vlasnik kuće. Nasledio ju je od oca, koji je i sam bio čudak, a bavio se slikarstvom, portretisanjem. Šuškalo se da su mađioničari homoseksualci, mada ih često viđaju s mladim privlačnim ženama.“
„Vampiri nisu ograničeni na pol. To sam čuo od Pitera Vestina“, rekoh. „Ova dvojica su ubice s jednakim mogućnostima, i ženskim i muškim. Međutim, i dalje mi se nešto tu ipak ne slaže. Postoji jedna logička rupa koju pokušavam da ispunim. Zapravo, ima ih nekoliko.“
„Alekse, njihova turneja mađijskih tajni se poklapa s mnogo ubistava“, podseti me ona.
„Znam. Ne dovodim u pitanje dokaze koje smo dosad prikupili.“
„Ali te drži tvoj čuveni osećaj.“
„Ne znam je li čuven, ali nešto mi ovde nije u redu. Ovo se ne odvija kako treba. Ništa nije okončano. To me brine. Zbog čega su odjednom postali aljkavi? Godinama ih nisu otkrili, a sad im je više desetina agenata FBI-ja oko kuće.“ Pijuckali smo kafu i sedeli u polupraznom restoranu dok se u njega ne sjate svi iz zatvorenih barova. Niko nas nije terao, a mi nismo žurili da se vratimo dosadnoj prismotri.
Džemila me je zanimala iz više razloga, ali je glavni verovatno bio taj što sam u njenom iskustvu prepoznavao svoje. Oboje smo predano radili u policiji. Životi su nam ispunjeni - prijatelji i porodica - a ipak smo na izvestan način samotnjaci. Zašto?
„Dobro ti je?“, upita me ona. U očima joj pročitah brigu. Obično osetim kad je neko dobar čovek, i ona je bila takva. U to nisam sumnjao.
„Samo sam se izgubio na tren“, rekoh. „Opet sam ovde.“

„Kuda ideš na tim kratkim misaonim izletima?“ ;
,,U Firencu“, rekoh. „Verovatno je to najlepši grad na svetu. U svakom slučaju, meni je najdraži.“
„I bio si u Firenci, u Italiji?“
„Zapravo, razmišljao sam o sličnostima tvog i mog života.“ Ona klimnu glavom.
„I ja sam o tome razmišljala. Alekse, šta će biti s nama? Jesmo li oboje prokleti da ponavljamo iste greške?“
,,Pa, nadam se da ćemo ovde u Nju Orelansu uhvatiti dvojicu zaista gadnih ubica. Je li to dobro?“
Džemila pruži ruku i potapša me po obrazu, pa tužno reče:
„Tako i ja mislim. Stvarno smo prokleti.“

Glava 65



VELIKI MOZAK JE POSMATRAO kako Aleks Kros izlazi iz automobila. Držao ga je na nišanu.
Kros i ljupka Džemila Hjuz završili su pauzu za večeru i vraćaju se na zađatak. Da li se zbližavaju? Hoće li Aleks i Džemila postati ljubavnici u Nju Orleansu? To je očigledno Krosova mana. Potrebno mu je da ga vole, zar ne?
No sad je Kros ponovo izašao iz auta.
Nešto muči velikog Krosa. Možda ima potrebu da se prošeta posle obroka. A možda želi da razmisli o slučajupa hoće da bude sam. On je samotnjak, baš kao I ja.
Ovo je zapanjujuće, nije dobro.
On pođe za Krosom mračnom bočnom uličicom sa skromnim kućama koje su pripadale izmešanim stilovima - bilo je tu priljubljenih uskih kućeraka i kreolskih kućica; i jedan i drugi stil zastupljeni su u ovom delu Nju Orleansa.
Vazduh je bio natopljen mirisom orlovih noktiju, jasmina i gardenija. On duboko udahnu. Prijatno. Pre sto godina taj miris je prikrivao smrad obližnjih klanica. Veliki Mozak je dobro poznavao istoriju, znao je mnogo o svemu, a umom su mu lako plovile činjenice dok je na bezbednom odstojanju pratio Krosa. Pamtio je informacije i umeo da ih koristi.
Čuo je kloparanje i brujanje tramvaja koji grabi šinama na Aveniji Svetog Čarlsa, nekoliko blokova odatle. Taj zvuk će pokriti mogući šum njegovih koraka.
Neizmerno je uživao u ovoj šetnji s Krosom pa je pomislio da je možda ovo to veče. Pri samoj pomisli adrenalin mu se razli po telu.
Primače se Krosu. Da, tu smo. Ovde i sada.
Donekle se nadao da će se Kros naglo okrenuti i videti ga. To bi bilo dobro, tako snažno, ironično i prikladno. Dokaz Krosovog instinkta i činjenice da mu je dostojan protivnik.
Sakri se pa napravi krug. Sad je bio samo nekoliko metara od Krosa. Tu razdaljinu može da pređe u trenu.
Kros se zaustavi kod starog groblja Lafajet, takozvanog Grada mrtvih. Iza kapija su se videli bogati nadgrobni spomenici, porodične grobnice.
Stade i Veliki Mozak. Uživao je u svakom sekundu.
Na kapiji je stajalo obaveštenje njuorleanske policije: POD POLICIJSKIM NADZOROM.
Mada je Veliki Mozak sumnjao u tačnost obaveštenja. A njemu to i nije bilo važno. Mogao bi tu njuorleansku policiju da proguta za ručak.
Kros se obazre, no ne vide Velikog Mozga u senci. Da li odmah da ga zaskoči? Hoće li se boriti? Nije bitno - on zna da će pobediti. Posmatrao je kako Aleks Kros diše. Jesu li mu to poslednji udisaji

na zemlji? Kakva misao!
Kros se okrenu od groblja, pa pođe drugom bočnom ulicom. Uputi se nazad ka automobilu za prismotru i inspektorki Hjuz.
Veliki Mozak koraknu napred, ali se okrenu. Ovo nije noć Krosove smrti. Pomilovao ga je, poštedeo ga.
A zašto? Zato što je u ovoj ulici premračno. Ne bi video Krosove oči dok umire.

Glava 66



SLEDEĆEG JUTRA SE DOGODILO nešto iznenađujuće, nešto što mislim da niko od nas nije očekivao. Ja sigurno nisam, i bio sam zatečen. Okupili smo se na jutarnjem sastanku u njuorleanskoj kancelariji FBI-ja. Bilo nas je tridesetak u toj velikoj i sterilnoj prostoriji okrenutoj muljevitoj reci Misisipi.
U devet sati se Kajl obratio timu za prismotru koji je prethodnih dvadeset četiri sata bio na zadatku. Kad je završio s njima, prešao je na raspored za taj dan. Delio je zadatke po vrlo određenom redu. To je ličilo na Krega: jasan, određen, delotvoran, nepogrešiv.
Kad je završio, ili bar mislio da je završio, neko podiže ruku.
„Izvinite, gospodine Kreg, mene niste pomenuli. Šta ja danas treba da radim?“
Bila je to Džemila Hjuz i nije zvučala nimalo zadovoljno. Kajl je već prikupljao svoje beleške i stavljao papire u debelu crnu tašnu. Jedva je i digao pogled kad je rekao:
,,To zavisi od doktora Krosa, inspektorka Hjuz. Molim vas obratite se njemu.“
I primedba i njeno izgovaranje bili su nepotrebno odsečni čak i za Kajla. Mene je zaprepastio grubošću ili bar nedostatkom taktike.
„To je čisto sranje!“ Džemila ustade sa svog mesta. „Neprihvatljivo je, gospodine Kreg. A naročito me nervira taj vaš nezainteresovani ton.“
Agenti FBI-ja u prostoriji zagledaše se u nju. Obično se niko nije usuđivao da se u bilo čemu suprotstavi Kajlu. Pa za njega se govorkalo da će jednog dana postati direktor. Osim toga, mnogi su smatrali da to i zaslužuje. Svakako je pametniji od svih u Birou. A i radio je više od svih koje znam.
„Čujte, ne prigovaram ništa detektivu Krosu“, nastavi Džemila, ,,ali mojim radom u Kaliforniji pokrenut je ovaj slučaj. Ne tražim da me tapšu po leđima, da mi pokroviteljski aplaudiraju, hvala lepo, ali došla sam čak ovamo i mogu da budem korisna. Zato me iskoristite i poštujte me. Uzgred, primetila sam da je u čitavom timu samo još jedna žena. Ne trudite se da se opravdate“, reče i mahnu rukom na sve što bi možda Kajl bio spreman da kaže u svoju odbranu.
Kajl ostade pribran.
„Kao ni onim navodnim vampirima, inspektorka Hjuz, pol ni meni ništa ne znači. Aplaudiram ipak vašem trudu u ranim fazama ovog slučaja. No kao što rekoh, za dalje zadatke možete videti s doktorom Krosom. A možete i odmah da se vratite kući ako to želite. Hvala svima“, reče i salutira timu. „Srećan lov. Nadam se da će danas biti naš dan.“
Najviše me je iznenadila Kajlova reakcija, ali i Džemilino praskanje. Bilo mi je nelagodno kad mi je posle sastanka prišla.
„Kako me je razbesneo. Grrrr“, reče pa zatrese glavom i izbeči se. „Jeste da ja umem da planem, ali on nije u pravu. S tim čovekom nešto nije u redu. Imam loš osećaj o njemu.

Šta bi mogao da ima protiv mene? To što radim s tobom? Pa šta ćemo danas raditi, doktore Krose? Neću da odem samo zato što je on prokleti kreten.“
„Nije bio u pravu. Žao mi je što je onako ispalo, Džemila. Hajde da porazgovaramo šta ćemo dalje.“
„Nemoj sad ti da mi povlađuješ“, reče ona.
„Ne povlađujem ti. Mada bi i ti trebalo da se stišaš.“ Ona još nije prešla preko ružne scene s Kajlom.
,,On ne voli žene“, reče. „Pazi šta ti kažem. Upražnjava ona tri K, tako draga nekim muškarcima: konkurencija, kritika, kontrola.“
„Reci mi šta stvarno misliš o Kajlu. I o muškarcima uopšte.“ Džemila se najzad kiselo nasmeši.
„Mislim, a pritom sam sasvim objektivna i odmerena, da je on potpuni manijak za kontrolom i potpuni seronja. Taj tvoj takozvani prijatelj. Što se ostalih muškaraca tiče, zavisi od pojedinca.“

Glava 67



PRAVI VAMPIRI su stigli i verovali su da su nepobedivi. Od trenutka kad su prešli most, Vilijem i Majkl su znali da im Nju Orleans pripada. Bili su dva mlada princa s dugim plavim konjskim repovima, u crnim košuljama i pantalonama, sjajnim kožnim čizmama. Ako sve prode dobro, a hoče, njihova misija se ovde završava.
Vilijem je vozio kombi Crvenog krsta kroz Francusku četvrt - tragali su za plenom. Kombi je lagano krstario napred-nazad svim najčuvenijim ulicama: Burgundi, Dofina, Burbon, Rojal, Šartr. S kasetofona se čula zaglušujuća muzika s albuma Readysexgo. Supernatural blonde, pa Radio Tokyo.
Braća na kraju izađoše i prošetaše šetalištem uz reku. Skrenuše u tržni centar Rivervok, a Vilijemu pozli: Banana ripablik, Edi Bauer, Limited, Šarper imidž, Gep - osrednje, bezvredno, potpuno glupo kud god pogleda. „Šta hoćeš da radiš?“ Vilijem se okrenu Majklu. ,,Da gledaš ovo komercijalno đubre usred prelepog grada?“
„Hajde da uzmemo nekog ovde, usred njegovog trulog tržnog centra. Možda bi trebalo da se nahranimo u garderobi prodavnice Banana ripablik. To bih baš voleo.“
„Ne!“, odbi Vilijem i uhvati Majkla za mišicu. „Mnogo smo se namučili zbog ovoga. Mislim da nam je potrebna zabava “ Nisu mogli da uzmu nov plen. Ne još. Ne dok su tako blizu Danijelovom i Čarlsovom domenu. Svakako im je potrebna zabava. Zato je Vilijem krenuo van Nju Orleansa prelivnicom Bone Kare. Zatim je pošao međudržavnim putem 10 u srce Luizijane.
Na oko sat vožnje od Nju Orleansa Vilijem je našao ono što je tražio. Stena nije bila visoka, ali je bila strma. Za nju se treba usredsrediti. Ako se ne koncentrišeš, padaš i umireš.
Braća se odlučiše za slobodno penjanje bez zaštitne opreme, što je ekstremna verzija tog sporta. Uz to je i daleko opasnija. Pri penjanju bez opreme penjači ne koriste čak ni konopce niti neku drugu opremu za ličnu zaštitu.
„Mi smo neustrašivi!“, povika Majkl kad su se našli na polovini litice visoke šezdeset metara. Neustrašivi su najžilaviji penjači. Oni su najbolji i samim tim odgovaraju slici koju o sebi imaju braća.
„Jesmo!“, doviknu Vilijem bratu. „Postoje sveli penjači i smeli penjači.“
„Samo nema svelih smelih penjača!“ Majkl se grohotom nasmeja.
Ispostavilo se da je penjanje teže nego što im se činilo. Iziskivalo je mnogo različitih veština. Morali su da se penju uz vertikalnu pukotinu, pa najednom da pređu na penjanje uz glatku stranu, čvrsto priljubljeni uz stenu i hvatajući se za vrlo male ispuste.
„Sad smo u penjačkom gruvu!“, zavrišta Majkl iz petnih žila. Zaboravio je na lov i plen, zaboravio na glad. Nije bilo ničeg osim penjanja. Ničeg osim preživljavanja, opstanka najpodobnijih.
Iznenada su morali da se predaju - zatekli su se na mestu odakle, ako bi načinili još nekoliko

pokreta, više ne bi mogli da se vrate putem kojim su došli. Jedino bi im preostalo da nastave naviše. Ili da odmah odustanu.
„Šta misliš, bratiću? Smisli šta ćemo. Ti odlučuješ. Šta ti instinkt govori?“
Majkl se nasmeja tako glasno da je morao obema rukama da se uhvati za stenu. Pogleda dole - pa vide sigurnu smrt ako padnu.
„I ne pomišljaj da odustanemo. Nećemo pasti, braco. Nikada. Nikad nećemo umreti!“ Ispeli su se na vrh i odande videli Nju Orleans. Sad je to bio njihov grad.
„Besmrtni smo! Nikad nećemo umreti!“, povikaše braća u vetar.

Glava 68



ZURIO SAM u razgranate, ustalasane hrastove. Onda sam primetio okruglaste magnolije i vlažne lepezaste banane po Garden distriktu. Nisam imao drugog posla. Prismotra se nastavljala. Džemila je počela da se ponavlja. Oboje smo se ponavljali, pa je to postao izvor šala među nama. Po zadnjem sedištu auta rasuli su se delovi Tajms Pikajuna. Iščitali smo ga od prve do poslednje stranice.
„Ne postoje fizički dokazi koji povezuju Danijela i Čarlsa ni s jednim jedinim ubistvom. Ni u jednom gradu, Alekse. Protiv njih smo skupili samo posredne dokaze i teorije, usrane pretpostavke. Ima li to tebi smisla? Meni nema.“ Verovatno je pričala tek priče radi, ali je bila u pravu.
„Jednostavno se ne uklapa. Nemoguće da su tako neuhvatljivi. Niko nije.“
Stajali smo parkirani u Ulici La Sal, četiri bloka severno od vile. Od domena. Donde nam treba samo nekoliko sekundi ako se nešto pokrene, ali zasada se ništa nije dešavalo. U tome je i bila nevolja. Danijel i Čarls su jedva izlazili iz svoje dvestagodišnje kuće, a kad su i izlazili, išli su samo u kupovinu ili u neki pomodni restoran u gradu. Nije me iznenadilo što imaju dobar ukus.
Pokušah da odgovorim na Džemilino pitanje. „Ima mi pomalo smisla što ne možemo da ih povežemo s onim ranijim ubistvima. Znaš isto što i ja - kad ubistvo zastari, gotovo je nemoguće naći svedoke ili čvrste dokaze. Međutim, ne razumem zbog čega ništa nismo našli o novijim ubistvima."
„Na to i mislim. Imamo svedoke u Las Vegasu i Čarlstonu, ali niko ne prepoznaje Danijela i Čarlsa na slikama. Kako to? Šta nam to promiče?"
„Možda ne izvršavaju ubistva oni sami“, rekoh. „Možda su nekad to radili, ali više ne rade.“
„Zar ne žele i sami da se goste pri ubistvima? Da piju krv? Čemu inače ta ubistva? Jesu li simbolična? Je li to deo neke mitologije arkana? Stvaraju li oni novu mitologiju? Gospode, šta ta dva čudovišta rade, Alekse?“
Nisam imao odgovore na njena, pa ni na svoja pitanja. Nažalost, te odgovore nije imao niko. Tako smo nastavili da sedimo u kolima, trudili se da ostanemo hladni na vrućini i čekali da Danijel i Čarls povuku sledeći potez.
Ako su tako obazrivi i dobri, otkud onda mi znamo za njih, otkud mi ovde?

Glava 69



VILIJEMU JE OVO BILO SMEŠNO. Bože, kako je to dobro! Neprocenjivo. Posmatrao je policiju kako na smenu motri na kuću užasa čiji su vlasnici bili Danijel i Čarls. Ovo je već previše. Mladi princ je išao Ulicom La Sal, pućkao cigaretu, onako ponosit, samouveren, neustrašiv, superioran u svakom mogućem pogledu. Majkl je spavao, pa je on rešio da se prošeta.
Ovo je sjajno. Možda će videti nekog poznatog ko živi u Garden distriktu. Na primer onog neverovatnog Trenta Reznora iz Najn inč nejlsa ili nekog seronju iz MTV-jevog rijaliti programa ovde u Nju Orleansu.
Na ulici su parkirana dva neupadljiva linkolna. Vilijem se zapita jesu li mađioničari primetili ta kola. Zatim se osmehnu, zavrte glavom. Pomisli šta li Danijel i Čarls misle. Svakako su obazrivi. Ubijaju već dugo, godinama i godinama. I šta sad? Nešto će pući.
On produži do kraja bloka, pa skrenu ka jugu. Većina kuća je imala pokriven trem obrastao lozom. Usput spazi divan fizički primerak - muškarca od oko dvadeset jedne godine, bez košulje, grudnih mišića sjajnih od znoja. To ga oraspoloži. Mladić je iz creva polivao srebrni kabriolet BM W, auto Džejmsa Bonda.
Njegovo izvajano telo, crevo nabreklo od vode i blistavi auto zapališe Vilijema kao buktinju. No on se zauzda i nastavi dalje.
A onda, nešto dalje u toj ulici, ugleda devojčicu od možda četrnaest godina. Sedela je na tremu pred kućom i nežno gladila persijsku mačku. Bila je lepa, čak strasna.
Imala je dugu smedu kosu koja joj je dosezala do malih grudi. Nosila je tanki prsluk s naštampanom zmijskom kožom preko majice bez bretela koja joj nije pokrivala stomak. Uske tamnoplave farmerke niskog kroja i proširene taman kako treba. Minđuše i alke od zlata i srebra. Prstenje na nožnim prstima. Raznobojne narukvice na tankoj ruci. Prava tinejdžerka - samo prelepa. Potpuno zamamna. I nadmena, baš kao što je on.
Vilijem stade i doviknu joj.
„Mačka ti je divna“, reče i opako se nasmeši.
Ona diže pogled i pokaza mu iste prodorne zelene oči kao u persijske mačke. Devojčica ga odmeri pogledom. Skoro je osećao dodir njenog pogleda na koži. Znao je da ga želi. Ljudi to uvek znaju.
„Zašto se uzdržavaš?“, pitao ju je i dalje se smešeći. „Ako nešto želiš, treba to i da uzmeš. Uvek.
To ti je današnji besplatni nauk.“
„O, a da nisi ti neki učitelj?“, doviknu ona s trema. ,,Ne ličiš mi na jednog od mojih nastavnika.“
,,Ja sam učitelj, ali i učenik.“
Želeo je tu devojčicu. Ne samo zato što je bila prelep fizički primerak već što je imala i dobre

instinkte. Za svoje godine je bila sasvim seksualna i znalac. Za razliku od vršnjaka koji su traćili talenat i potencijal, ona je svoje darove koristila. Više nije progovorila, nije se čak ni nasmešila, ali nije ni sklonila pogled.
Vilijemu se mnogo dopala njena samouverenost, njen neuspeli pokušaj da mu se naruga blistavim zelenim očima. Isturanje jedinog oružja, onih malih grudi k njemu. Poželeo je da se popne na trem i upravo tamo uzme tu prelepu devojčicu. Da je ujede, da je popije. Da prolije njenu krv po onim daskama obojenim u belo.
Ne. Ne sad, ne još, ne ovde. Bože, kako je mrzeo ovo, mrzeo što nije svoj. Želeo je da okuša svoju moć, da iskoristi dar.
Na kraju pođe dalje. Bila mu je potrebna sva volja, sva moć koju poseduje da ostavi ovaj divni poklon što tako primamljivo sedi na tremu.
Tad devojčica konačno opet progovori.
„Zašto se ti uzdržavaš?“, doviknu mu i nemilosrdno se nasmeja. Vilijem se osmehnu i okrenu se.
Vrati se do devojčice.
,,Ti si veoma srećna“, reče. „Ti si odabrana.“

Glava 70



NEŠTO MORA DA NAM pođe na dobro. U sedam ujutro sedeo sam sam za stolom pred kafeom Di mond preko puta Džeksonovog trga. Jeo sam krofnice posute prah-šećerom i srkao kafu s cikorijom. Bludeo sam pogledom po tornjevima Katedrale Svetog Luja i slušao trube rečnih brodova s Misisipija nalik blejanju.
Ovo bi trebalo da mi je lep deo dana, međutim, bio sam razočaran i ljut, pun energije s kojom nisam znao šta da radim.
Imao sam i ranije loše slučajeve, ali ovaj je verovatno najteže shvatiti. Gnusna ubistva se događaju već više od jedanaest godina, ali je obrazac i dalje nejasan, a nejasni su i motivi ubica.
Čim sam stigao ukancelariju FBI-ja, dočekala me je neprijatna vest da je nestala petnaestogodišnjakinja iz kuće udaljene od mađioničara manje od šest blokova. Moguće je da je pobegla, ali meni to nije delovalo verovatno. U svakom slučaju, nema je manje od dvadeset četiri sata.
Zakazan je kratak sastanak pa sam se popeo na sprat da otkrijem više i da saznam zbog čega me ranije nisu pozvali.
Kad sam stigao na sastanak, primetio sam opšte beznađe. Teško mi je bilo da zamislim najgori ishod: pretpostavili smo da smo ušli u trag ubicama, ali ništa im ne možemo. A sad su možda ubili još jednu žrtvu nama pred nosom.
Sedoh pored Džemile. I ona i ja smo doneli plastične čaše s vrelom kafom i jutarnje izdanje Tajms Pikajuna. U novinama se nije pominjala nestala devojčica. Očigledno je njuorleanska policija sve do rano jutros ćutala o nestanku.
Kajl je bio ljući nego ikad. Jednostavno nije ličio na sebe. Žustro je hodao po prednjem delu prostorije i nervozno prolazio rukom kroz tamnu kosu. Razumeo sam ga - ova istraga potpuno zavisi od saradnje mesne policije s FBI-jem. Njuorleanska policija je prekršila poverenje, i to teško.
„Prvi put imam razumevanja za gospodina Krega“, reče mi Džemila. „Lokalci su baš preterali.“
„Mogli smo već satima da radimo na tom nestanku“, složih se. „Kakva zbrka. I sve je gora.“
„Možda se nama sad pruža prilika. Zanima me da li bismo mogli da se večeras uvučemo na zabavu u vili. Šta misliš? Volela bih da pokušam“, prošaputa. ,,Na takozvani bal fetiša svi dolaze u kostimima, zar ne? Verovatno? Neko treba da uđe u tu kuću. Treba da učinimo nešto.“
Kajl se upilji pravo u Džemilu i mene. Podiže glas.
„Možemo li da održimo ovaj sastanak?“
„Hoće da kaže može li on da održi svoj sastanak“, šapnu ponovo ona. Zapitah se zbog čega se okomila na Kajla. Doduše, on se zaista ponašao čudno; podlegao je pritisku ovog slučaja. Nešto ga je dovelo do ruba.

„Reci mu šta misliš“, podstaknuh Džemilu. „Saslušaće te. Naročito sad kad je nestala ta devojčica.“
„Sumnjam. Ali šta mi može - da me otpusti?“ Ona se okrenu prema Kajlu.
„Mislim da bismo možda mogli večeras da se uvučemo u vilu dok traje zabava. Ako ne uspemo, ništa ne gubimo. Možda je tamo i nestala devojčica."
Kajl zastade, pa onda reče:
„Uradite to. Da vidimo šta je u kući.“

Glava 71



SAMO U NJU ORLEANSU MOŽE nešto ovakvo da se dogodi. Proveo sam deo popodneva obezbeđujući dve štampane pozivnice, a onda smo Džemila i ja pripremali kostime za tu noć. Bal počinje u ponoć, ali smo načuli kako će najveći deo zvanica stići tek oko dva.
Veče nam se već oteglo i dok zabava nije počela. Tek što je prošlo dva, prišli smo kući. Neki od gostiju su bili studentskog doba, mali broj čak i mlađi, ali je barem polovina sveta delovala kao da ima trideset godina i više. Neki su stigli limuzinama, ostali su došli skupim automobilima. Te noći je odeća zaista privlačila pažnju: starinski frakovi i cilindri, baršunaste viktorijanske haljine, korseti, štapovi, tijare.
Grupa gotika je uvila telo uglavnom u crnu kožu i pliš, a nekoliko žena je imalo nabranu belu i crnu čipku. Na sve strane je bilo pirsinga, alki u pupku, psećih ogrlica, crnih karmina i tona maskare i na ženama i na muškarcima.
Iz svih pravaca sevale su crvene oči. Njih je bilo teško ne gledati. Iz skrivenih zvučnika pred vilom čula se pesma Pistol
Grip Pump. Svugde je bilo očnjaka i lažne krvi. Neke žene su imale crne ili ljubičaste plišane marame oko vrata, navodno da prikriju ujede.
U kući je bilo još zanimljivije i jezivije. Ljudi su se jedni drugima obraćali s titulama: ser Nikolase, gospodarice Ana, baronice, kneže Vilijeme, mladi gospodaru Ormosone. Jedna žena nalik kipu prođe i besramno odmeri Džemilu. Telo joj je bilo obojeno u bronzano i na sebi je imala bronzane tange. Metalni miris krvi se mešao sa štavljenom kožom i oštrim uljem iz baklji po zidovima.
Džemila je bila sasvim spremna; zaista je žilava. Obukla je usku glatku crnu haljinu i obula kožne čizme i crne čarape. Ako je namerno želela da izgleda seksi, u tome je uspela. Crni ruž za usne i kožne trake za ruke kupila je u Dućančetu fantazije u Ulici Dimen. Pomogla je i meni oko odeće: fraka čiji su se repovi vukli po podu, mašne, crnih pantalona i crnih čizama do kolena.
Niko nije obraćao naročitu pažnju na nas. Procunjali smo prizemljem, pa krenuli s maticom u podrum. Po kamenim zidovima su svugde gorele baklje. Podovi su bili od nabijene zemlje i kamena. Dole je bilo hladno, vlažno i memljivo.
„Zaboga, Alekse“, šapnu mi Džemila odmah uz uvo. Uze me za ruku i stegnu je. „Mislim da ne bih poverovala da ovako nešto postoji da ne stojim ovde.“
I ja sam mislio isto. Mnogi od okupljenih dole imali su lažne zube i izgledali zastrašujuće, naročito u tako velikom broju. Jedino osvetljenje su odavali kandelabri prikačeni na struju i baklje. Video sam ljudske lobanje prikucane za zidove i ubeđen sam da su prave.
Proverih možemo li da se izvučemo odavde ako bude potrebno. Nisam bio ubeđen da je brzo bekstvo moguće.

Gužva je bila sve veća i počela je da me hvata klaustrofobija. Upitah se je li predviđeno da te noći neko umre. Ako jeste, onda ko?
Tad neki dubok glas najavi:
„Gospodar je ovde. Pognite glave.“

Glava 72



U PODZEMNOJ PROSTORIJI NALIK PEĆINI zavlada muk i napetost. Mene ophrva neprijatno osećanje da ću prisustvovati nečem čemu ne bi trebalo. Tad se u velikom stilu pojaviše Danijel Erikson i Čarls Defo.
Mađioničari su bili pravi primeri nečuvenog umetničkog kraljevskog držanja. Publika vernih poslušno spusti glave. Ona dva čoveka behu fizički upečatljiva. Čarls izađe golih grudi, u kožnim pantalonama sasvim pripijenim uz noge i čizmama. Odisao je erotikom, a bio je i snažne građe. Danijel je na sebi imao tesan crni redengot i crnu svilenu maramu. Bio je mišićav, ali uskog struka.
Na teškom čeličnom povocu pred njima je hrlio beli bengalski tigar. Džemila i ja se zgledasmo.
„Ovo postaje sve zanimljivije“, šapnu ona.
Danijel zastade da porazgovara s nekolicinom mladića. Ja se prisetih kako su u početku žrtve bili isključivo muškarci. Onaj tigar je bio na manje od tri koraka od mene. Kakva je njegova uloga u svemu ovom? Je li on samo nekakav simbol - samo čega?
Uz naspramni zid Čarls priđe Danijelu. Nešto mu šapnu nagnuvši se blizu njegovom licu.
Obojica se nasmejaše pa pogledaše po prostoriji.
Danijel konačno progovori jakim, jasnim glasom. Videh kako očekuje da ga slušaju.
Samopouzdanje mu beše harizmatično.
,,Ja sam Gospodar. Ovo je vrlo snažan i živ skup“, reče.
„Osećam kako energija kola prostorom. To me uzbuđuje. Energija koja se ovde nakupila ne poznaje granice. Treba da verujete u to. Treba da verujete u sebe. Ova noć je posebna. Zato pođite za mnom u susednu prostoriju. Na sledeći nivo. Pođite ako verujete - još pre ako ne verujete.“

Glava 73



NIKAD NIŠTA SLIČNO nisam video. Džemila i ja smo ćutke i iskolačenih očiju ušli u jednu još veću prostoriju u podrumu. Nju su obasjavale zidne baklje, uglavnom električne. Grozni očnjaci su svetlucali sa svih strana. Beli tigar zareža, pa me podseti na ugrizeno ljudsko meso.
Ako loviš vampira...
Šta se sprema u ovom jezivom podrumu? Koja je svrha večerašnjeg okupljanja? Ko su ova čudovišta - stotine njih?
Danijel i Čarls stajali su pored dva visoka lepa muškarca u crnim satenskim ogrtačima. Oni su izgledali kao dvadesetogodišnjaci, možda i mlađi. Ličili su na mlade bogove. Svi pođoše napred kako bi pratili šta se događa.
„Ovde sam da bih pomazao dva nova vampirska princa“, objavi Danijel, vrlo autoritativno. Bio je ista ličnost kao na predstavama. „Poklonite se pred njima!“
Neka žena spreda zavrišta:
„Naši prinčevi! Prinčevi tame! Obožavam vas!“
,,Tišina!“, povika Čarls. „Izvedite odavde tu glupu kravu. Prognajte je.“
Svetla najednom trepnuše, pa se sasvim pogasiše. Neko pogasi i onih nekoliko pravih baklji.
Pružih ruku ka Džemili pa se povukosmo do najbližeg zida. Ništa se nije videlo. U grudima sam osećao hladnoću.
„Šta se to, dovraga, događa, Alekse?“
,,Ne znam. Držimo se jedno uz drugo.“
Ubrzo u mraku nasta pometnja. Ljudi zavriskaše. U blizini puče bič. Prava ludnica. Haos. Čist užas.
Džemila i ja povadismo pištolje. U mraku ništa nismo mogli.
Prođe minut, možda malo više. Vladala je potpuna pomrčina. Vreme mi se otegnu. Predugo.
Uplaših se da me neko ne ubode nožem. Da me ne ugrize.
Negde u kući se uključi generator. Svetla u podrumu zatreptaše pa se upališe. Zatim se ugasiše. I najzad se trajno upališe.
Meni pred očima zaigraše zvezdice, obojeni krugovi. A onda... Mađioničara nije bilo.
Neko povika:
„Dogodilo se ubistvo! Za ime boga, obojica su mrtvi.“

Glava 74



PROGURAH SE kroz zaprepašćenu gomilu bez ikakvog otpora. Tad ugledah tela. Dva mladića u crnim odorama ležala su na podrumskom podu. Bili su izbodeni nožem, a vratovi im behu prerezani. Oko tela se napravila lokva krvi. Gde su Danijel i Čarls?
„Policija“, povikah. ,,Ne pipajte ih. Odmaknite se.“
Ljudi najbliži telima lagano se ukloniše. Pomislih da su se spremali da piju prolivenu krv. Je li to neki obred? Obrazac svih dosadašnjih čudovišnih ubistava?
„Samo ih je dvoje! Dvoje pandura!“, neko povika.
„Stvarno ćemo pucati“, povika glasno i jasno Džemila.
„Povucite se. Odmah. Gde su Danijel i Čarls?“, zaurlah.
Gomila nam se primicala, pa sam ispalio hitac upozorenja. On glasno odjeknu. Pucanj izazva novi haos u podrumu. Gomila poče da se gura da stigne do vrata. Mada niko neće umaći. Napolju ih čeka FBI.
Džemila i ja se probismo do susedne podrumske prostorije. Zatim krenusmo uskim hodnikom osvetljenim samo svećama. Danijel i Čarls su mogli tuda da prođu kad su se svetla pogasila. To je sasvim moguće jer poznaju kuću.
S obe strane prašnjavog tunela ređale su se sobe. Njihov raspored me je podsećao na antičke katakombe. Sve se tu skupilo - u memljivom, vlažnom, depresivnom i zastrašujućem prostoru.
„Sve u redu?“ Obazreh se na Džemilu.
,,U redu je. Bar zasad. Ovo mesto mi se sve više dopada“, našali se ona. Međutim, nemirno je sevala očima na sve strane.
Začuh kako nas Kajl doziva. FBI je već ušao.
„Ima li šta tamo? Alekse? Vidiš li išta?“
,,Još ništa. Danijel i Čarls su pobegli kad su se svetla pogasila. Nema im ni traga.“
Išli smo oprezno i proveravali sobu po sobu. Većina njih se koristila za odlaganje stvari. Neke su bile potpuno prazne. Plesnive i jezive, kao grobnice. Nadam se samo po atmosferi. Ali su bile sablasne.
Nogom otvorih još jedna vrata. Džemila i ja virnusmo. Ona jeknu i zinu u nemom vrisku.
„Gospode, Alekse! Šta se to dogodilo?“
Pružih ruku da je uhvatim za mišicu. Nisam mogao da poverujem rođenim očima. Kolena mi klecnuše.
Na podu te prostorije ležali su Danijel i Čarls. Ubijeni. Toliko sam se zaprepastio da nisam

mogao da progovorim. Kajl uđe u sobu za nama i ne progovori ni reči.
Priđosmo telima, ali znao sam da su mrtvi. Obojici grlo beše prerezano. A imali su i duboke tragove ujeda, tragove očnjaka. Ko je sad Gospodar?

Deo IV

LOV

Glava 75



KASNO NAREDNOG POPODNEVA Džemila se vratila u San Francisko. Priznala je kako je iscrpljena i sluđena. Odvezao sam je do aerodroma i sve vreme smo razgovarali o ovom slučaju. Shvatili smo da smo oboje opsednuti.
Dogadaji od prethodne noći sve su promenili. Ušli smo u trag navodnim ubicama, a onda su oni ubijeni. U ovoj složenoj i sasvim izluđujućoj zbrci činilo nam se da je sve moguće. Ubice nisu nužno pametne, ali su prepune iznenađenja.
„Kuda ćeš odavde, Alekse?“, upita me kad skrenuh na aerodrom. Nasmejah se.
„O, sad se pitamo kuda ću ja?.“
„Znaš šta sam mislila. Hajde.“
„Verovatno ću još dan-dva ostati ovde da vidim mogu li nešto da pomognem. Svi koji su bili u kući, bar oni uhvaćeni, zadržani su u njuorleanskoj policiji. To znači da ima mnogo ludaka koje treba ispitati. Neko mora znati nešto."
„Ako iz njih išta izvučeš. Veruješ li da njuorleanska policija sad sarađuje? Dosad, bogami, nisu.“
Osmehnuh se.
„Znaš kako mesna policija ume da bude tvrdoglava. Dobićemo ono što nam treba. Možda će nam trebati nešto više vremena. Ubeđen sam da je to jedan od razloga što Kajl želi da ostanem.“
Ona se namršti na pomen Kajlovog imena. Ipak sam znao da je razoćarana što odlazi.
„Moram da se vratim kući, ali ovo neću napustiti. Moj prijatelj Tim iz Egzaminera radi na velikoj reportaži o kalifornijskim ubistvima. Možda je sve tamo i počelo. Razmisli o tome.“
„Pre jedanaest godina, možda i više“, rekoh. ,,Ko su bile prve ubice? Danijel Erikson i Čarls Defo? Neko drugi iz tog kulta? Postoji li uopšte kult?“
Ona podiže ruke.
„Više nemam pojma. Mozak mi je takoreći mrtav. Ukrcaću se na avion i prespavati put do kuće.“ Popričasmo još malo o izvitoperenosti ovog slučaja. Zatim je upitah za Tima iz Egzaminera. „Samo smo prijatelji“, reče mi.
Džemila i ja se rukovasmo pred šalterom za predaju prtljaga obeleženim oznakom Ameriken erlajns. Onda se ona nagnu i poljubi me u obraz.
Ja joj proturih dlan iza vrata i podržah je malo tako. Bilo mi je lepo. Za kratko vreme nas dvoje smo podelili mnogo bola i jada. Bili smo i u situacijama opasnim po život.
„Alekse, kao i uvek, bila mi je čast“, reče ona i odmaknu se. „Hvala ti na krofnama i svemu

ostalom.“
„Javi se“, rekoh. „Hoćeš li, Džemila?“
„Naravno. Nameravam da se javljam. Budi ubeđen u to. Ozbiljno ti kažem, Alekse.“
Tad se inspektorka Džemila Hjuz okrenu i uđe na živahni terminal njuorleanskog međunarodnog aerodroma. Mnogo će mi nedostajati. Već sam je smatrao prijateljem.
Posmatrao sam je kako odlazi pa sam se uputio u kancelariju FBI-ja u Nju Orleansu da se zagnjurim u rad. S Kajlom sam prošao još jednom sve što smo imali. Zatim još jednom, tek da se uverimo da je zaista onako zajebano kako nam se činilo. Složili smo se da nemamo čak ni pretpostavke o tome šta se dogodilo Danijelu i Čarlsu. Jednostavno ništa nismo znali. Dotad niko ništa nije progovorio - a možda niko ništa nije ni video.
„Onaj ko ih je ubio hteo je da nam pokaže kako je nadmočan. U odnosu na njih dvojicu. U odnosu na nas. Fizički, mentalno, po bezobzirnosti“, rekoh. No uopšte nisam bio ubeđen u to. Samo sam razmišljao naglas.
„Mislim da nije slučajno što sve ovo liči na mađioničarski trik“, primeti Kajl. „Alekse, je l’ i tebi to upalo u oči? Neka povezanost s magijom?“
„Jeste, samo što ovo nije mađioničarski trik. Danijel i Čarls su mrtvi, a i mnogi drugi. I to traje već mnogo godina.“
„Nismo nigde. To hoćeš da kažeš?“
„Aha. I tu mi se ne dopada“, rekoh.

Glava 76



RADIO SAM DO KASNO te večeri u kancelariji FBI-ja. To i nije neka novost. Oko devet sati bio sam već tako usamljen i nervozan, sav smušen. Pozvao sam svoje, ali nikog nije bilo kod kuće. To me je malo brinulo dok se nisam setio da je rođendan mojoj babatetki Tiji i da Nana priređuje zabavu kod nje na Čapel Gejtu u Baltimoru.
Nisam Tiji kupio poklon. Dođavola. Kako sam glup. Otkad sam kao dete došao u Vašington, Tija moj rođendan nikad nije zaboravila. Ni jedan jedini put. Ove godine mi je poklonila ručni sat koji upravo nosim. Pozvah njen broj u Merilendu pa se ispričah s većinom rodbine. Zadirkivali su me što propuštam sočnu voćnu tortu. Hteli su da znaju gde sam i kad se vraćam kući.
Nisam mogao da im zadovoljavajuće odgovorim.
„Čim budem mogao. Svi mi nedostajete. Nemate pojma koliko mi je žao što nisam tu.“
Pre nego što se vratih u Dofinu, reših da svratim do kuće mađioničara. Zašto mi je to potrebno, zapitah se. Zato što sam bio napet. Zato što me svaki slučaj skoli. Dva njuorleanska policajca stajala su pred vilom. Činilo se kao da se dosađuju jer nemaju šta da rade, a svakako mi nije izgledalo da ih je skolio posao.
Pokazah im isprave, a oni me pustiše unutra. Nema problema, detektive Krose.
Zaista ne znam zbog čega, ali imao sam neki neodređen osećaj da smo propustili nešto u kući. Forenzičari su ovde proveli mnogo sati. A i ja sam. Ništa konkretno nismo našli. Svejedno nisam bio oduševljen što sam ponovo u toj staroj kući. U domenu. Možda mi je bila potrebna amajlija da me štiti.
Prođoh preterano ukrašeno predvorje i dnevnu sobu. Od mojih koraka se utisak praznine u toj kućerini samo povećavao. Uporno sam se pitao šta smo propustili. Šta sam ja propustio.
U glavnu spavaću sobu se ulazilo iz hodnika na vrhu stepeništa. Ništa se nije promenilo otkad sam prvi put bio ovde. Zašto li sam uopšte dolazio? Prostrana, otvorena soba bila je puna mračne savremene umetnosti, neke slike su bile okačene, ali ih je bilo i oslonjenih o zidove. Mađioničari su spavali u krevetu, a ne u kovčezima koje smo našli dole u tunelima.
Pretražujući ponovo njihov ormar, naiđoh na nešto što ranije nisam video. Siguran sam da toga nije bilo kad sam ranije pretresao spavaću sobu. Među cipelama su ležale lutkice Danijela i Čarlsa - majušne lutke s likovima mađioničara.
Preko njihovih grla, grudi i lica bilo je zasekotina. Baš kao što su njih dvojica ubijeni.
Otkud su se ove grozne lutke stvorile? Šta su one predstavljale? Šta se to ovde u Nju Orleansu dešavalo? Ko je ulazio u kuću pošto smo je zapečatili? Dođoh u iskušenje da pozovem Kajla, ali se uzdržah. Ni sam ne znam zašto.
Nisam želeo da idem u tunele sam i noću - ali bio sam tamo i smatrao kako bi trebalo na brzinu

da opet sve pogledam. Uostalom, pred vratima su dva policajca.
Šta nam je promaklo?
Neizrecivo nasilna ubistva događaju se već jedanaest godina. Ubijena su naša dosad jedina dva sumnjiva lica.
Neko je podmetnuo lutkice u njihovu spavaću sobu.
Siđoh u podrum, pa pođoh tunelima što su se granali u nekoliko pravaca od glavnog dela. Nju Orleans je otprilike dva i po metra ispod nivoa mora pa su podrum i tuneli verovatno uvek vlažni. Zidovi su delovali oznojeno.
Začuh nekakvo grebanje pa stadoh. Nešto se kreće. Maših se pojasa preko ramena pa izvukoh glok.
Pažljivo oslušnuh. Ništa. Pa opet grebanje.
Miševi ili pacovi, pomislih. Verovatno je to sve. Verovatno. Svakako.
No morao sam da krenem dalje i razgledam. U tome je nevolja, zar ne? Morao sam da razgledam, morao da istražim, nisam mogao jednostavno da odem. Šta sam to hteo sebi da dokažem? Da sam neustrašiv? Da nisam kao moj otac koji je odustao od svega u životu, pa i od dece i sebe?
Micao sam se polako i tiho - i osluškivao kuću. Čulo se kako negde u vlažnom tunelu kaplje voda.
Upotrebih stari zipo da upalim nekoliko baklji okačenih o zidove tunela. U glavi su mi se ređale zaista gadne slike. Ugrizi na telima koje sam video. Rane na Danijelu i Čarlsu. Otrovni ujedi koje sam pretrpeo u Šarlotu. Sad sijedan od nas.
Besa, gneva povezanih s tim ubistvima bilo je u mnogim gradovima. Zbog čega su ubice besnele?
Gde su sada?
Nisam čuo da neko dolazi, nisam video pokret.
Neko me je udario - dvaput. Napadači su se stuštili iz mraka. Jedan mi se bacio ka glavi i vratu.
Drugi oko kolena. Bili su tim. Delotvorni.
Svom težinom padoh i ostadoh bez vazduha. No pao sam na napadača koji mi se obavio oko nogu. Začuh glasno pucanje, možda od slomljene kosti. Zatim krik. On me pusti.
Ustadoh, ali mi je drugi napadač bio na leđima. Ujeo me je! Gospode, ne!
Opsovah i tresnuh ga o zid. Učinih to još jednom. Ko su, dođavola, ovi potpuni ludaci? Ko je ova pijavica što mi jaše na leđima?
Konačno me pustio, skot obični! Okrenuh se naglo k njemu. Udarih ga u glavu pištoljem. Zatim ga raspalih još jednom snažnim levim bočnim udarcem. On se sruči kao vreća.
Teško sam disao, još željan borbe. Ni jedan ni drugi napadač se više nisu mrdali. Uperih pištolj u njih pa zapalih sveću na zidu. Tako je bolje, svetlost je uvek dobrodošla.

Videh muško i žensko, verovatno ne starije od šesnaest-sedamnaest godina. Oči im behu nalik tamnim rupama. Mladić mora da je bio visok metar i devedeset pet i više.
Na sebi je imao izdrpanu belu majicu s odštampanim natpisom
„Marlboro prvi ulazi u cilj“ i vrećaste, prljave crne farmerke.
Devojka je imala oko metar i pedeset pet, široke kukove, sve široko. Crna kosa s crvenkastim pramenovima bila joj je oštra i masna.
Dodirnuh vrat i iznenadih se što mi koža nije probijena. Na dlanu mi ne ostade krv.
„Uhapšeni ste“, zaurlah na njih dvoje. ,,Vi proklete krvopije.“

Glava 77



VAMPIRI? jesu li to bili ovi izvitopereni gadovi? Krvnici? Ubice?
Zvali su se Ana Ilou i Džon Masterson zvani Džek. Pohađali su katoličku gimnaziju u Baton Ružu sve do pre šest meseci, kad su prestaii da idu u školu i pobegli od kuće. Imali su po sedamnaest godina. Bili su tek deca.
Te večeri sam tri sata pokušavao da ispitam osumnjičene, pa još četiri sata sledećeg prepodneva. Ilouova i Masterson nisu hteli ništa da mi kažu, niti ikom drugom - nijedne reči. Nisu odgovorili šta su radili u vili u Garden distriktu. Zbog čega su me napali. Jesu li oni podmetnuli grozne lutkice u ormar ubijenih ljudi.
Tinejdžeri su samo sevali očima s druge strane praznog drvenog stola u sobi za ispitivanje u policijskoj stanici. Obavestili su im roditelje i doveli ih, ali Ilouova i Masterson nisu hteli ni s njima da pričaju. U jednom trenutku Ana Ilou se obratila ocu s dve reči: „Jebi se.“ Ne znam koliko vampirski kult zadovoljava njene potrebe, njen neverovatan gnev.
U međuvremenu, imao sam da ispitam mnogo drugih s bala fetiša. Zajednička crta većine njih bila je što imaju „normalne poslove“ u Nju Orleansu. Bilo je tu šankera i konobarica, recepcionera u hotelu, informatičkih analitičara, glumaca, pa čak i nastavnika. Uglavnom su se svi bojali da im se na poslu ne sazna za alternativni život, pa su na kraju pristali da razgovaraju s nama. Nažalost, niko nam ništa nije otkrio o Danijelu i Čarlsu ili njihovom ubistvu.
To veče je bilo izuzetno burno u stanici. Više od dvadeset detektiva za krvne delikte i agenata FBI-ja vodilo je ispitivanja. Razmenjivali smo one beleške i biografije s najupadljivijim nedoslednostima. Obrušili smo se na očigledne lažljivce u toj grupi. Pritom smo pravili spisak svedoka za koje smatramo da će najpre podleći pod pritiskom. Kod njih smo menjali ispitivače, slali smo ih u ćelije, te ih pozivali opet pre nego što uspeju da zaspe, pa ih ispitivali po dvojica.
„Trebaju nam samo dva gumena creva“, rekao je jedan njuorleanski detektiv dok smo čekali da šesti put te noći iz ćelije dovedu Anu Ilou. Detektiv je bio crnac i zvao se Mičel Sems, imao je pedesetak godina, previše kilograma, ali je bio čvrst, delatan i vraški ciničan.
Kad su doveli Anu Ilou u sobu za ispitivanje, izgledala je kao mesečar. Ili kao zombi. Očne duplje su joj se uvukle i potamnele. Usne ispucale i pokriven skorelom krvlju.
Sems navali na nju.
„Dobro jutro, sunašce. Divno je videti opet to tvoje lice belo kao kreč. Izgledaš kao govno, lutko. I još sam bio blag. Nekoliko tvojih drugara, pa i tvoj jadni dečko, propevali su noćas.“
Devojka okrenu prazni pogled k zidu.
„Baš me briga“, reče.

Odlučih da primenim zamisao koja mi se poslednjih nekoliko sati motala po glavi. Isprobao sam je na nekoliko drugih.
„Znamo za novog Gospodara", rekoh Ani Ilou. „Vratio se u Kaliforniju. Nije ti ovde. Ne može ni da ti pomogne, ni da ti naškodi.“
Lice joj ostade prazno i bezizražajno, ali je prekrstila ruke. Skupila se malo na stolici. Usne joj opet prokrvariše, moguće zato što ih je ujela.
,,I za to me baš briga.“
Upravo tad u sobu za ispitivanje u kojoj smo bili Mičel Sems i ja ulete detektiv njuorleanske policije mutnog pogleda. Pod miškama svetloplave sportske košulje imao je tamne mrlje od znoja. Bradu i obraze su mu pokrile guste čekinje. Izgledao je iscrpljeno kao što sam se ja osećao.
„Dogodilo se još jedno ubistvoa, reče Semsu. ,Još jedno ubistvo s vešanjem.“ Ana Ilou polako i ritmično zapljeska rukama.
„Sjajno", reče.

Glava 78



ODVEZOH SE SAM NA MESTO ZLOČINA s osećanjem sve veće odvojenosti i nestvarnosti. Točkići u glavi su mi se polako i metodično okretali. Kuda ćemo odavde? Nisam imao blagog pojma. Gospode, osećam se pregaženo.
Kuća je bila preuređena pomoćna zgrada jedne od istorijskih kuća u Garden distriktu, mala šupa za kočije s balkonom na drugom spratu. Činilo mi se da bi mogla biti sladak, udoban pansion. Okruživale su je magnolije i banane, a i bogata ograda od kovanog gvožđa koje sam viđao po čitavoj Francuskoj četvrti.
Tu je već bilo pola policije Nju Orleansa. Uz njih i nekoliko kola hitne pomoći sa svetlima koja su se okretala i bleštala na krovovima. Novinari su se pojavili kad i mi - poslednja smena.
Detektiv Sems je na mesto zločina stigao nekoliko minuta pre mene. Sačekao me je u hodniku ispred sobe na spratu gde se odigralo ubistvo. Unutrašnjost kućice bila je vrlo fino ukrašena - tavanice, ograda stepeništa, rezbarije na nameštaju, vrata. Vlasnica je volela ovu kuću, a i karneval. Sa skoro svih zidova visili su perje i perle, šarene maske i kostimi.
„Gadno je, čak gore nego što smo podozrevali“, reče Sems. „Ona je detektiv Morin Kuk. Radila je u odeljenju za poroke, ali je pomagala u slučaju Danijela i Čarlsa. Skoro svi s odeljenja su se dali na posao.“
Sems me povede u spavaću sobu. Bila je mala ali lepo uređena, s nebeskoplavom tavanicom.
Neko mi je jednom objasnio kako ta boja navodno odvraća leteće insekte da tu polažu jaja.
Morin Kuk je bila riđokosa, visoka i vitka, verovatno tridesetih godina. Visila je obešena bosim stopalima o luster. Nokti su joj bili nalakirani crveno. Bila je gola i imala je samo tanku srebrnu narukvicu.
Po čitavom telu joj behu mrlje od krvi, ali na podu niti na drugim površinama krv se nije skupila. Prđoh joj.
,,Žalosno“, rekoh tiho. Ode ljudski život - tek tako. Još jedan detektiv mrtav. Pogledah u Mičela Semsa. On pričeka da ja progovorim.
„Ovo možda nisu uradile iste ubice“, rekoh mu i zavrteh glavom. „Čini mi se da su rane od ujeda drugačije. Površinske su. Nešto je ovde drugačije.“
Odmaknuh se od tela Morin Kuk i pogledah joj sobu. Bilo je tu fotografija koje sam prepoznao iz studije Ernesta Džozefa Beloka o prostitutkama u Storvilu. Vrlo neobično, ali prikladno za detektiva odeljenja za poroke. Nad krevetom su visile uramljene dve azijske lepeze - a krevet je izgledao kao da se u njemu spavalo. Ili ga možda nije namestila od prethodnog dana.
Zazvoni mi mobilni telefon. Pritisnuh dugme palcem. Nisam bio usredsređen. Bio sam utrnuo.
Osećao sam da mi je potreban san.

„Jesi li je već našao, doktore Krose? Šta misliš? Reci mi kako misliš da je najbolje prekinuti ova strašna ubistva. Mora da si već shvatio.“
Veliki Mozak je bio na vezi. Kako je on saznao? Iznenada zaurlah u telefon.
„Srediću te. To sam shvatio, seronjo!“
Prekinuh vezu i isključih telefon. Obazreh se po sobi. Kajl Kreg me je posmatrao s vrata.
,,Je li ti dobro, Alekse?“, prošaputa on.

Glava 79



KAD SAM SE VRATIO u hotel Dofina, bilo je pola jedanaest pre podne. Bio sam preumoran i preistrošen da bih zaspao. Srce mi je ludački udaralo. Dobio sam poruku: inspektorka Hjuz je zvala iz San Franciska.
Isteglio sam se na krevetu i pozvao Džemilu. Sklopio sam oči. Želeo sam da čujem prijateljski glas, naročito njen.
„Možda imam nešto dobro za tebe“, reče ona čim je nađoh kod kuće. ,,U svoje slobodno vreme, ha-ha, malo sam se pozabavila Santa Kruzom. Zašto Santa Kruzom, pitaćeš me. Tamo ima nekoliko nerešenih nestanaka. Čak ih je previše. Sama sam to iščačkala. Alekse, nešto se tamo događa. Sasvim se uklapa u ostatak ovog slučaja.“
„Santa Kruz je grad s našeg prvobitnog spiska?” rekoh joj. Pokušah da se usredsredim na ono što mi je upravo rekla. Nisam uspevao da se setim gde se tačno nalazi Santa Kruz.
„Zvučiš mi umorno. Je l’ ti dobro?“, upita me.
„Nema nekoliko minuta kako sam se vratio u hotel. Noć je bila duga.“
„Alekse, odlazi na spavanjel Ovo može da pričeka. Laku noć.
„Ne, ionako ne mogu da spavam. Pričaj mi o Santa Kruzu. Hoču da čujem.“
„Dobro. Razgovarala sam s poručnikom Konoverom iz santakruske policije. Razgovor mi je bio zanimljiv. Ali me je i iznervirao. Oni su, naravno, svesni nestanaka. Primetili su kako u poslednjih godinu dana nestaju i kućni ljubimci i stoka. U tom kraju ima mnogo rančeva. Naravno, niko ne veruje u vampire. Ali - Santa Kruz bije određen glas. Klinci ga zovu vampirska prestonica Sjedinjenih Država. Povremeno su deca u pravu.“
„Moram da vidim šta si dosad prikupila“, rekoh joj. „Potrudiću se da malo odspavam. Ali hoću da pročitam sve što ti pošalju iz Santa Kruza. Možeš li to da mi proslediš?“
„Prijatelj Tim iz Egzaminera obećao mi je da će mi poslati sve što je bitno. U međuvremenu, danas mi je slobodan dan. Mogla bih da se provozam.“
Širom otvorih oči.
„Ako kreneš, povedi nekog sa sobom. Povedi Tima. Ozbiljno ti kažem.“ Ispričah joj za ubistvo detektiva za poroke Morin Kuk ovde u Nju Orleansu. „Ne idi tamo sama. Još ne znamo o čemu se tu radi.“
„Povešću nekoga“, obeća mi, ali joj ne poverovah. „Džemila, budi oprezna. Imam loš osećaj.“
„Samo si umoran. Odspavaj malo. Nisam mala.“ Popričasmo još nekoliko minuta, ali nisam bio uveren da sam je ubedio. Kao većina dobrih detektiva za krvne delikte, bila je tvrdoglava.
Ponovo sklopih oči pa utonuh u san.

Glava 80



DŽEMILA JE RAZMIŠLJALA o rečenici iz njenog omiljenog romana Širli Džekson Ukleta kuća, koji je pretočen u zaista loš film. „Šta god da se tamo kreće, kreće se samo“, napisala je Širli Džekson. To je uglavnom odražavalo i Džemilino mišljenje o slučaju ubistava. Pa možda i o njenom životu u poslednje vreme.
Vozila je svoj pouzdani, prašnjavi saab ka Santa Kruzu. Skoro sve vreme je malo jače stezala volan pa su joj šake utrnule. Vrat joj se sve više kočio. Ovaj slučaj ju je uznemirio i od njega nije mogla da se otrgne. Ubice su bile na slobodi. Ubijaće sve dok ih neko ne zaustavi. Možda upravo ona treba da ih zaustavi.
Pokušala je da navede svog trenutnog dečka da pođe s njom, ali Tim je izveštavao za Egzaminer s biciklističkog protesta. Osim toga, nije bila ubeđena da želi da provede čitav dan s njim. Tim je sladak, ali... jednostavno nije Aleks Kros. I tako je sad sama skrenula s puta 1 na ulazu u Santa Kruz. Opet sasvim sama.
Bar je javila Timu da ide u Santa Kruz, a uostalom zaista je odrasla i naoružana do zuba. Uf, zubi, pomisli. Strese se pri pomisli na očnjake i stravične smrti svih onih izujedanih.
Doduše, oduvek je volela Santa Kruz. Možda zato što je bio blizu epicentra potresa u Loma Prijeti osamdeset devete - 6,9 stepeni Rihterove skale, šezdeset troje mrtvih - ali se ta oblast povratila. Taj odvažni gradić i njegovi stanovnici nisu hteli da se povinuju. Izgrađeno je mnogo zgrada otpornih na zemljotrese, nijedna viša od dva sprata. Santa Kruz je prava Kalifornija, ono najbolje u njoj.
Dok se vozila, posmatrala je kako krupni plavi surfer izlazi iz folksvagena na čijem krovu je stajala daska za surfovanje. Dovršavao je sočni komad pice da bi ušao u knjižaru u Santa Kruzu. Prava Kalifornija.
Tu je bila velika mešavina ljudi - neohipici, hajtek tipovi u usponu, turisti, surferi, klinci s koledža. Sve joj se to mnogo dopadalo. A gde se onda kriju prokleti vampiri? Jesu li ovde? Znaju li da je ona u Santa Kruzu i da im je za odvratnim petama? Da nisu među surferima i neohipicima pored kojih prolazi ulicom?
Prvo se zaustavila pred gradskom policijom. Poručnik Hari Konover se zapanjio kad ju je ugledao pred sobom. Pretpostavila je kako mu nije jasno da neki detektiv može sam za sebe da se trudi na poslu.
„Rekao sam ti da sam pregledao sve što sam našao o darkerima i samozvanim vampirima. Zar mi nisi poverovala?”, pitao ju je. Zavrteo je glavom s podužim plavim kovrdžama, prevrnuo smedim očima. Konover je bio visok, lepo graden, verovatno tridesetpetogodišnjak. Njen vršnjak. Džemila je primetila da je veliki udvarač i da ima visoko mišljenje o sebi.
„Naravno da sam ti poverovala. No danas mi je slobodan dan, a ovaj slučaj me prosto ubija.

Zato sam došla, Hari.
Ovako je bolje nego preko elektronske pošte, zar ne? Šta imaš za mene?“
Osetila je kako on želi da joj preporuči da počne da živi, da uživa u slobodnom danu. Sve je to več čula i možda je to tačno. Samo ne sad, uz ovaj slučaj koji još stoji na tablama po policijskim stanicama.
„Pročitala sam nekoliko izveštaja da neka ovdašnja čudovišta možda žive u nekakvoj komuni.
Znaš li gde?“, pitala ga je.
Konover je klimnuo glavom pa se čak pretvarao da je zabrinut. I on je nju odmeravao, primetila je. Izgleda da je bio od onih što vole grudi.
,,Za to nismo dobili potvrdu“, kazao je. „Klinci žive zajedno, naravno, ali ništa nisam čuo o nekoj komuni. Postoje dva kluba u trendu - Katalist i Palukavil. A mnogo njih deli gajbu u donjem delu Ulice Pacifik.“
Ona se nije predavala. To joj nije u krvi.
,,A ako mnogo klinaca zaista živi zajedno - imaš li pojma gde bi to moglo da bude?“
Konover uzdahnu i zapravo se malo iznervira zbog njenog raspitivanja. Džemila shvati kako on nije od onih policajaca što se predaju poslu. Da radi za nju, davno bi ga smenila, a on bi se kleo da je to zbog polne diskriminacije. Nije. Samo je lenj, nezainteresovan policajac, a ona je to mrzela. Od njegovog učinka zavise životi. Zar on to ne shvata?
„Možda u podnožju brda. Ili na severu oko Boulder Krika“, konačno se privoli Konover da meko izgovori. „Zaista ne znam šta da ti kažem.“
Naravno da ne znaš, Hari. Naravno.
„Gde bi ti prvo tražio?“, navali ona. Kad bi išta vredeo kao policajac.
„Inspektorka, ja ovo ne bih baš uporno jurio. Da, u kraju je bilo nekih neobičnih nestanaka. Ali tako je u maltene svakom gradu duž kalifornijske obale. Klinci su danas nemirniji nego kad smo mi odrastali. Ne verujem da je iko ozbiljnije povređen u Santa Kruzu i ne padam na priču da je ovo iščašena vampirska prestonica Zapadne obale. Nije. Verovala ili ne. U Santa Kruzu nema vampira.“
Ona klimnu glavom naizgled se slažući. „Mislim da ću prvo proveriti podnožje brda“, reče. Konover joj salutira.
„Ako završiš s jurcanjem za čudovištima pre sedam, pozovi me. Mogli bismo da odemo na piće.
Ionako ti je slobodan dan.“ Džemila klimnu glavom.
„Pozvaću te. Ako završim pre sedam, Hari. Hvala ti na pomoći.“ Glupanderu.

Glava 81



SAD SE RAZBESNELA. Ko normalan i ne bi bio besan? Ona se razbija od posla u tudem gradu. Parkirala je saab u pomodnoj uličici u gradu, blizu Metro centra, tačno preko puta bara Asti. Dokje vozila, izgubila je iz vida reku San Lorenso, ali je znala da je tu negde. Mogla je da je namiriše.
Samo što je izašla iz kola kad se pojaviše dva mladića. Brzo su joj prišli i opkolili je.
Džemila se trže. Kao da su se pojavili niotkuda. Plavi konjski repovi, pomislila je. Klinci s koledža? Surferi? Barem se nadala da su nešto od toga.
Bili su lepo građeni, ali nisu ličili na dizače tegova. Pre će biti da im je to prirodno. U glavi joj se javiše prikazi Erosa, Hermesa i Apolona. Izuzetno lepo izvajani mišići. Muževni. Kao isklesani u mermeru.
„Momci, mogu li da vam pomognem?“, upita ih. „Tražite plažu?“
Viši od njih progovori neverovatno samouvereno, a možda i samo uobraženo.
„Ne bih rekao“, kaza. „Nismo surferi. Osim toga, odavde smo. A ti?“
Obojica su imala tamnoplave, neverovatno prodorne oči. Jedan nije delovao starije od šesnaest. Pokreti su im bili odmereni i kontrolisani. To joj se nije dopalo. Na ulici nikog nije bilo da joj se nađe.
„Možda biste vi meni mogli da kažetegde je plaža”, reče ona. Fizički su je stisli, stajali su preblizu. Neće moći da izvadi pištolj. Ne može ni da se pomeri a da ne udari u nekog od njih. Bili su u crnim majicama, farmerkama i patikama za penjanje uz stene.
„Hoćete li malo da se povučete?“, konačno im reče ona. „Samo se povucite, važi?“ Stariji od njih se nasmeši. Imao je seksi, oblo ulegnuće između gornje usne i nosa.
,,Ja sam Vilijem. Ovo je moj brat Majkl. Da slučajno ne tražiš nas, inspektorka Hjuz?“
O ne, gospode božel Džemila pokuša da se maši pištolja u futroli zakačenoj'o leđa. Oni je ščepaše. Oduzeše joj pištolj lako kao da je dete. Zaprepasti se kako se brzo kreću - i kako su jaki. Gurnuše je na pločnik i staviše joj lisice. Otkud im lisice? Iz Nju Orleansa? Od ubijene detektivke?
Stariji opet progovori:
„Nemoj da vičeš jer ću ti slomiti vrat, inspektorka.“ Rekao je to veoma ubedljivo. Slomiću ti vrat.
Tek tad se oglasi i drugi. Unese joj se u lice. Primetila mu je duge očnjake. „Ako loviš vampira, vampir će uloviti tebe“, reče on.

Glava 82



ZAPUŠILI SU JOJ USTA, pa je grubo ubacili na zadnje sedište kombija. Motor se upalio i oni s trzajem krenuše.
Džemila pokuša da se usredsredi na pojedinosti u putu. Ođbrojavala je sekunde, vodila računa o minutima. Zastajali su i kretali u vožnji po gradu, pa su onda krenuli brže i bez zastajkivanja, moguće putem 1.
Zatim su prešli na put pun izbočina, verovatno neasfaltiran. Sračunala je da putuju oko četrdeset minuta.
Uneli su je u neku kuću, možda na ranču ili farmi. Čula je smeh. Da li se njoj smeju? Svi su imali očnjake. Gospode. Spustili su je na poljski krevet u nekoj sobici pa joj oslobodili usta.
„Tražiš Gospodara“, šapnu joj onaj što je sebe zvao Vilijem, sasvim joj primakavši lice. „Grdno si pogrešila, inspektorka. Ovo će te ubiti."
Grozno se iskezio a ona je osetila da joj se istovremeno podsmeva i zavodi je. Vilijem joj dotače obraz dugim tankim prstima. Blago joj pomilova vrat, upilji joj se u oči.
Gadio joj se, htela je da pobegne, ali ništa nije mogla da uradi. Tu je bilo još desetak vampira - gledali su je kao da je meso na ražnju.
,,Ne znam ništa o gospodaru“, reče ona. „Šta je gospodar? Pomozi mi.“ Braća se zgledaše; prezrivo se nasmešiše. Nekoliko njih se glasno nasmeja.
„Gospodar je onaj koji vodi“, reče Vilijem. Bio je tako smiren, tako siguran u sebe.
„Koga vodi Gospodar?“, nastavi ona s pitanjima.
,,Pa svakog ko hoće da ga sledi“, odgovori joj Vilijem. Onda se opet nasmeja, kao da ga ona neizmerno zasmejava. „Vampire, inspektorka. Ovakve kao što smo Majkl i ja. Mnogo njih u mnogo, mnogo gradova. Ne možeš ni zamisliti koliko nas je. Gospodar čvrsto upravlja našim mišljenjem, postupcima, svime. Gospodar nikome ne polaže račune. Gospodar je uzvišeno biće. Počinješ li da shvataš? Da li bi volela da upoznaš Gospodara?“
,Je li Gospodar sad ovde?“, upita ona. „Gde smo to?“ Vilijem nastavi da zuri u nju. Zaista je bio zavodljiv. Gnusno. Onda se naže još bliže. ,,Ti si detektiv. Je li Gospodar ovde? Gde si to ti? Reci mi.“
Džemili se učini da će povratiti. Trebalo joj je prostora.
„Zašto smo ovde?“, upita. Htela je što duže da pričaju, da ih zadrži koliko god može. Vilijem sleže ramenima.
,,O, pa mi smo oduvek ovde. Ovo je bila komuna - hipici uspavane Kalifornije, droga koja muti razum, muzika Džoni Mičel. Naši roditelji su bili hipici. Bili smo izolovani od drugačijeg života i

razmišljanja, pa zavisimo jedni od drugih. Moj brat i ja smo neverovatno bliski. Samo mi nismo ništa. Ovde smo da služimo Gospodaru.“
„Je li Gospodar oduvek u komuni?“, upita ona. Vilijem zavrte glavom i ozbiljno je pogleda.
„Ovde su oduvek vampiri. Držali su se po strani, nikog nisu dirali. Trebalo je da se mi njima pridružimo, a ne obrnuto.“
„Koliko vas je?“
Vilijem pogleda Majkla, podiže široka ramena pa se obojica zasmejaše.
„Čitave legije! Ima nas svugde.“
Iznenada Vilijem zareža i baci joj se na vrat. Džemila se ne uzdrža i kriknu.
On se zaustavi na pedalj od nje i dalje ričući kao životinja. Zatim blago zaprede. Dugim jezikom joj liznu obraz, usne, kapke. Ona se zabezeknu onim što se događalo.
„Obesićemo te i popiti ti krv do poslednje kapi. A što je najčudnije - uživaćeš dok budeš umirala. Džemila, to je ekstaza.“

Glava 83



VRATIO SAM SE U Vašington i uzeo preko potreban slobodan dan. Zašto da ne? U poslednje vreme nisam često viđao decu a i bila je subota.
Tog popodneva Dejmon, Dženi i ja otišli smo u umetničku galeriju Korkoran. To dvoje nevaljalaca se u početku gadno opiralo odlasku u muzej, ali kad se nađoše u Palati zlata i svetla, sasvim se zanesoše. Posle nisu hteli da izađu. Tipično za njih.
Kad oko četiri konačno stigosmo kući, Nana me obavesti da treba da se javim Timu Brejdliju iz San Francisko Egzaminera. Dokle više? Ovom slučaju nema kraja. Sad. treba da zovem Džemilinog drugara?
„Važno je da ga zoveš. Takva je poruka“, reče Nana. Ispekla je dve pite s višnjama. To me podseti kako je lepo biti kod kuće.
U Kaliforniji je jedan sat. Pozvah Tima Brejdlija na kancelariju. On odmah diže slušalicu.
,,Brejdli.“
„Ovde detektiv Aleks Kros.“
„Zdravo. Čekao sam te. Ja sam prijatelj Džemile Hjuz.“ To sam već znao. Prekinuh ga.
„Je li ona dobro?"
»Zašto to pitate, detektive? Juče je otišla u Santa Kruz. Jeste li znali za to?“
„Pomenula mi je da će ići. Je li neko pošao s njom?“, upitah. „Predložio sam joj da nekog povede.“
,,Ne. Kao što i sama voli da kaže, Džemila nije mala. A ima i veliki pištolj“, odseče on. Namrštih se i zavrteh glavom.
,,Pa šta se onda dešava? Da li se šta dogodilo? Nešto važno?“
,,Ne mora da znači. Ona je obično oprezna, precizna. Jedino što se nismo čuli, a obećala je da će se javiti. Sinoć. Sad je prošlo još četiri sata otkad sam vas zvao. Pomalo se brinem. Verovatno nije ništa. Ali mislio sam da ćete vi bolje znati... zbog ovog slučaja.“
,,Da li često radi tako nešto?“, upitah.
„Istražuje slučaj u slobodne dane? Da. To je Džem. Ali kad kaže, ona se i javi.“
Nisam hteo da ga dodatno uzrujavam, ali sam se zabrinuo. Setio sam se poslednje dve partnerke. Obe su stradale, a ni jedno ni drugo ubistvo nije rasvetljeno. Veliki Mozak tvrdi da je ubio Betsi Kavalijere. A i detektivku Morin Kuk u Nju Orleansu. Šta li je s inspektorkom Džemilom Hjuz?
„Pozvaću mesnu policiju u Santa Kruzu. Dala mi je neko ime i broj. Mislim da je Konover.

Zapisao sam u beležnicu. Odmah ću ga pozvati.“
,,U redu. Hvala vam, detektive. Hoćete li mi javiti?“, upita me reporter Tim. „Bio bih vam zahvalan.“
Rekoh mu da ću se javiti, pa pozvah poručnika Konovera u sedištu policije u Santa Kruzu. Nije radio, ali sam digao dreku i pomenuo ime Kajla Krega. Narednik mi nevoljno dade broj Konoverovog kućnog telefona.
Neko podiže slušalicu na tom broju i začuh glasnu muziku i jedva shvatih da je to U2.
„Imamo žurku na bazenu. Dođi ili se javi u ponedeljak“, reče muški glas. „Ćao.“ Spustio je slušalicu.
Ponovo pozvah i rekoh:
„Molim vas poručnika Konovera. Hitno je. Ovde detektiv Aleks Kros. Reč je o inspektorki Džemili Hjuz iz policije San Franciska.“
„O sranje“, začuh, pa onda: „Ovde Konover. Još jednom ko zove?“
Objasnih mu u što je manje moguće reči ko sam i kakve veze imam sa slučajem. Učini mi se da je Konover pijan ili bar pripit. Jeste mu slobodan dan, ali zaboga, pa nije ni dva po podne.
„Otišla je u brda da traži novotalasne vampire“, reče mi pa se bezobrazno nasmeja. „Detektive, u Santa Kruzu nema vampira. Verujte mi. Ubeđen sam da je s njom sve u redu. Verovatno je već na putu nazad za San Francisko.“
„Dosad imamo bar dvadeset ubistva u stilu vampira.“ Pokušah da otreznim Konovera, bar da doprem do njega. ,,Oni vešaju žrtve i istaču im krv.“
„Rekoh vam sve što znam, detektive“, reče on. „Možda bih mogao da javim patrolnim kolima“, dodade.
„Učinite tako. A dok vi to radite, ja ću pozvati FBI. Oni veruju u vampirska ubistva. Kad ste poslednji put videli inspektorku Hjuz?“
On poćuta.
,,Ko zna? Da vidim, biće pre dvadeset četiri sata.“ Spustih slušalicu. Konover mi se nimalo nije dopao. Zatim sedoh da promislim o svemu što se dogodilo otkad sam upoznao Džemilu Hjuz. Od ovog slučaja mi se vrtelo u glavi. Sve u vezi s njim je preterano, to je potpuno nova teritorija. A uz Velikog Mozga samo je još gore.
Pozvah Kajla Krega, pa Ameriken erlajns. Javih se Timu Brejdliju i rekoh mu da krećem za Kaliforniju.
Santa Kruz. Vampirska prestonica.
Džemila je tamo u nevolji. Osećao sam to u krvi.

Glava 84



NA DUGOM LETU do Kalifornije shvatio sam da me Veliki Mozak nije mučio već dva dana, što je vrlo neobično. Zapitao sam se da nije i on na putu. Que pasa, Veliki Mozgu?. Možda je na avionu za San Francisko sa mnom? Setio sam se onog prastarog vica o paranoji. Čovek kaže psihijatru kako ga svi mrze. Psihijatar ga prekori da je smešan - nisu ga još svi upoznali.
Zatim je postalo još gore. U jednom trenutku sam zapravo ustao i prošetao avionom proveravajući putnike. Niko mi nije bio ni izbliza poznat. Veliki Mozak nije u avionu.
Stigao sam na međunarodni aerodrom u San Francisku, gde su me čekali agenti FBI-ja. Rekli su mi da je Kajl krenuo ovamo iz Nju Orleansa. U poslednje vreme Kajl me više nego ikad pritiska da pređem u FBI. Ta promena bi bila finansijski opravdana. Agenti zarađuju mnogo više od detektiva. Čak im je i radno vreme obično bolje. Kad se ovo završi, možda ću i popričati s Nanom i decom. Nadam se da će to biti uskoro, mada ne znam otkud mi ta ideja.
S aerodroma sam se odvezao uz trojicu agenata u tamnoplavom terenskom vozilu. Seo sam pozadi s Robertom Hetfildom, višim agentom iz San Franciska. On mi je preneo sve što su dotad saznali.
„Otkrili smo gde žive neki takozvani vampiri. To je ranč u podnožju gorja severno od Santa Kruza, nedaleko od okeana. U ovom trenutku ne znamo da li tamo drže inspektorku Hjuz. Niko je nije video.“
„Šta je tamo u brdima?“, upitah Hetfiilda. On je bio mladolik, a mogao je imati od trideset pet do pedeset godina. Bio je u formi. Kosu je šišao kratko. Očigledno mu je bilo važno kako izgleda.
„Ništa značajno. Kraj je poljoprivredni. Ima nekoliko većih rančeva. Uglavnom stene, pustinjske ptice, nešto puma.“ „Nema tigrova?“, upitah.
„Čudno da pominjete tigrove. Na jednom ranču u tom kraju ranije su gajili divlje životinje. Medvede, vukove, tigrove, čak i ponekog slona. Vlasnici su dresirali životinje uglavnom za filmove i reklame. Bili su to ostaci hipika iz šezdesetih godina. Ranč ima dozvolu Ministarstva unutrašnjih poslova. Radili su s Tipi Hedren, Zigfridom i Rojem.“
„Nema više životinja na imanju?“
„Poslednjih četiri-pet godina ih nema. Raniji vlasnici su nestali. Niko nije zainteresovan da kupi tu zemlju. Ima je oko peđeset pet jutara. Nije ni za šta. Videćete.“
„Šta je sa životinjama? Znate li šta je bilo s njima?“ „Neke su otkupili drugi uzgajivači koji obezbeđuju životinje za filmove. Brižit Bardo je navodno uzela neke. A i zoološki vrt iz San Dijega.“
Zavalih se u sedište i razmislih o svemu ovome dok smo se vozili. Nisam želeo sebi da podgrevam nadu. Zanimalo me je jesu li bivši vlasnici ostavili nekog tigra. U glavi razvih čitav mahniti scenario. Zapravo, bio je zanimljiv. Vampiri u Africi i Aziji navodno menjaju oblik u tigrove, a ne u slepe miševe. Prizor tigra je svakako strašniji od šišmiša, a takva su i rastrgnuta tela koja sam

video. Uz to Santa Kruz ima reputaciju koju mora da održava: vampirska prestonica.
Prošli smo neku kuću na imanju uz auto-put, onda i vinariju. Ničeg drugog zanimljivog nije bilo.
Agent Hetfild mi ispriča kako leti ova brda dobiju mrku i zlatnu boju, baš kao afrička divljina.
Trudio sam se da ne mislim o Džemili i opasnosti u kojoj se možda našla. Zašto je morala ovamo da dođe sama? Šta ju je nateralo? Isto što i mene tera? Ako je stradala, nikad to sebi neću oprostiti.
Auto konačno skrenu s glavnog puta. Nisam video nikakve kuće ni objekte ispred nas. Samo gola brda. Jedan jastreb je s lakoćom plovio treperavim plavim nebom. Prizor je bio pun mira i spokoja i sasvim lep.
Skrenuli smo na neasfaltiran drum pa prešli oko kilometar i po preko džombastog stenovitog tla. Prešli smo preko oborene rešetke za ograđivanje stoke. Ograda od drvenih greda dizala se oko sto metara uz drum, pa se prekidala i opet nastavljala.
Iznenada naiđosmo na šest parkiranih vozila s obe strane puta. Sva su bila neobeležena, uglavnom džipovi.
Pred njima je stajao Kajl Kreg. Bio je podbočen i smešio se kao da ima da mi saopšti neopisivu tajnu.
Pretpostavio sam da je tako.

Glava 85



„MISLIM DA NAM SE trud konačno isplatio“, reče Kajl kad mu priđoh. Rukovasmo se kao što je nalagao stari obred koji je odavao Kajlovu zvaničnost. Izgledao mi je mirnije i sređenije nego prošle nedelje.
„Da ti pokažem nešto”, reče. „Dođi.”
Pođoh za Kajlom uz drvenu ogradu do slomljene kapije. On mi pokaza izbledelu sliku. U kapiju su ugravirani telo i glava tigra. Jedva se naziralo, ali je to moralo biti to. Stigli smo u tigrovu jazbinu.
,,0nu grupu unutra izgleda da vodi Gospodar, novi i bolji, pretpostavljam. Nismo uspeli da utvrdimo identitet novog vode. Alekse, prošli Gospodar je bio mađioničar Danijel Erikson. Dva člana grupe samo što su se vratila s puta. Bili su u Nju Orleansu. Kockice se konačno slažu.“
Pogledah Kajla i zavrteh glavom.
„Kako si otkrio sve ovo? Kad si stigao ovamo, Kajle?“ Šta još kriješ od mene? I zašto?
„Pozvala nas je santakruska policija pa sam odmah došao. Uhvatili su jednog ’neumrlog’ kad je skot napustio ranč. On je bio gimnazijalac dok nije prestao da ide u školu, a i nije tako odan kao ostali. Ispričao nam je sve što zna.“
„Je li Gospodar sada tamo?“
„Izgleda da jeste. Ovaj klinac nikad nije video Gospodara. Ne pripada unutrašnjem krugu. A ona dvojica što su išla u Nju Orleans pripadaju. Čuo je da su oni ubili Danijela i Čarlsa. Kaže da su njih dvojica psihopate.“
„To verujem." Pogledah ranč kroz krošnje borova i čempresa. „Šta je sa Džemilom Hjuz?“ On skrenu pogled.
„Alekse, našli smo njen auto. Ali od nje ni traga ni glasa. Klinac kog smo ispitivali nije znao ništa o njoj. Tvrdi da je sinoč bilo neke pometnje na ranču. On je već legao s ostalim mladim čudovištima. Pomislili su da je neko upao na imanje, možda policija. No onda se opet sve stišalo - po momkovim rečima. Nema nikakvih pokazatelja da je ona tamo.“
„Mogu li ja da razgovaram s njim, Kajle?“
Kajl pogleda u stranu, kao da ne želi da mi odgovori.
„Odvela ga je santakruska policija. Valjda možeš da odeš do grada i ispitaš ga. Ja sam ga već ispitivao, Alekse. Taj bedni hermafroditčić me se plašio. Zamisli samo.“
Kajl se čudno ponašao, ali se opomenuh da je razumeo poremećen zločinački um bolje od bilo kog agenta FBI-ja ili policajca s kojim sam radio. Agenti kojima je nadređen ubeđeni su da će jednog dana on voditi Biro. Mada sam ja sumnjao da će Kajl ikad moći da napusti terenski rad.

„Znam da brineš zbog inspektorke Hjuz. Možda bismo mogli odmah da uletimo, ali je bolje da pričekamo. Hoću da ih napadnem posle ponoći, Alekse. Ako je moguće pred svitanje. Čak ne znamo pouzdano je li ona tamo.“
Kajl zastade. Pogleda prema udaljenoj kuću na ranču.
,,Hoću da otkrijem love li u grupi. Potrebni su nam odgovori na neka pitanja. Šta motiviše te nakaze? Šta im određuje ponašanje? Hoću da ovog puta svakako uhvatimo Gospodara.“

Glava 86



BILA JE TO DUGA, hladna i vrlo napeta noć u podnožju gorja kod Santa Kruza. Jedva sam čekao da se okonča ili sam možda jedva čekao da počne. Odmah smo saznali nešto zanimljivo. Advokatica koja je ubijena u Mil Veliju učestvovala je u sudskom postupku za preuzimanje ovog imanja. Verovatno su zato ona i njen muž obešeni.
Dvogledom sam posmatrao kuću iza drveća i stena koji su je okruživali. Gleđao sam dok me oči nisu zabolele. Od jedanaest niko nije izašao. Nisam video ni da iko stoji na straži. Stanovnici kuće su bili ili luđi ili neizmerno samouvereni. A možda su bili nevini. Možda je ovo još jedna naša stranputica.
Trudio sam se da ne brinem mnogo o Džemili, ali mi nije uspevalo. Nisam mogao da podnesem pomisao da je možda već ubijena. Je li Kajl to mislio? Da li je to znao i krio od mene?
U ponoć izađoše dva muškarca vodeći tigra. Gledao sam ih pomoću opreme za noćno izviđanje. Bio sam gotovo ubeđen da sam ih video u Nju Orleansu. Bili su na balu fetiša, zar ne? Odšetali su se do ravnog otvorenog polja iza kuće.
Jedan od njih se spustio na sve četiri, pa se prevrtao po visokoj travi kao mačka. Da li se oni to igraju? Gospode bože! Kako je to neverovatno uvrnuto. Setio sam se da je u parku Golden Gejt neko zaustavio tigra kad je ovaj zagrizao plen.
Dvadesetak minuta kasnije muškarci su odveli tigra u kavez iza glavne zgrade. Grlili su tigra od trista kila kao da je krupniji pas. U glavnoj zgradi i obližnjoj baraci svetla su gorela do posle dva ujutro. Čuo se glasan rokenrol. Onda su se svetla prigušila.
Niko nije izašao iz kuće da lovi.
I dalje nismo znali je li Džemila unutra niti je li živa. Bio sam budan i osmatrao sam. Nisam mogao da spavam, čak ni sat-dva. FBI je sve vreme prikupljao informacije o ljudima na imanju. Za ime boga, šta li rade tamo?
Nismo dobili ni reči o Gospodarevom identitetu. Ipak smo nešto saznali o dva plava muškarca s konjskim repovima. Vilijem i Majkl Aleksander su sinovi ocvalih hipika koji su radili na ranču kao vodiči životinja. Majka je bila zoolog. Dečaci su pohađali škole u Santa Kruzu dok nisu napunili devet odnosno dvanaest godina, a otad su se školovali kod kuće. Kad bi povremeno đošli u grad, uvek su bili u marokanskoj odeći i bosi. Smatrali su ih za bistre, ali čudne i izuzetno tajanstvene. Dečaci su upali u nevolju u ranom tinejdžerskom dobu pa su ih poslali u državni popravni zavod zbog teškog napada. Prodavali su drogu, a uhvaćeni su u obijanju i provali.
Oko tri Kajl dođe do mene uz stenje nadvijeno nad ranč.
„Izgledaš mi bolesno“, rekoh mu.
„Hvala. Naporna noć. Naporan mesec. Brineš zbog nje, zar ne?“, upita me. Sad mi se učini kao nezainteresovani posmatrač. Smiren i hladan. Pravi Kajl. Proračunato inteligentan. „Ništa novo nisam

saznao, Alekse. Rekao sam ti sve što znam.“
„Stalno mi se priviđa telo Betsi Kavalijere. Ne želim još jednom da vidim ništa slično. Da, zabrinut sam zbog nje. Zar ti nisi? Šta ti osećaš, Kajle?“
„Ako je još živa i tamo, nemaju razloga da je sad ubiju. Tamo je drže s nekim razlogom.“ Ako je živa.
Kajl me potapša po ramenu.
„Odspavaj malo ako možeš“, reče. „Odmori se.“
Zatim ode. Ali kad sam pogledao za njim, on je stajao i gledao me.
Naslonih se na hrast i pokrih mantilom. Mora da sam ipak zaspao između tri i pola četiri. U snu sam video Betsi Kavalijere, pa svoju partnerku i prijateljicu Petsi Hempton - koja je takođe ubijena. Konačno sam video Džemilu. Bože, samo ne i Džemila. To ne bih podneo.
Osetih da je neko pored mene, da stoji nada mnom. Otvorih oči. Beše to Kajl.
„Vreme je da uđemo“, reče. „Vreme je za odgovore.“

Glava 87



OD RANČA SMO BILI UDALJENI četiristo-petsto metara. Oko kuće je bila čistina, previše otvorena da bismo se došunjali do zgrada. Da li je tu ubijena Džemila?
Kajl mi je šapnuo:
„Možda je još živa.“ Kao da mi je čitao misli. Šta još zna? Šta krije od mene?
„Razmišljao sam o onoj braći“, rekoh. „Nikad ranije nisu morali da budu na oprezu, pa nisu ni bili. Mađioničari su bili obazrivi. Ubijali su više od deset godina. Nikad nisu uhvaćeni. Nema podataka čak ni da su sumnjičeni za neko od ubistava.“
„Misliš li da je novi gospodar namestio igru Danijelu i Čarlsu?“
„Kladim se da ima toga. Braća su ubijala u gradovima gde su mađioničari nastupali. Gospodar je hteo da uhvatimo Danijela i Čarlsa. Bila je to zamka.“
„Zašto su ubijeni u Nju Orleansu?“
„Možda zato što su braća psihopate. Možda su dobila naređenje da to urade. Moraćemo da pitamo Gospodara.“
„Oni ne veruju da ih iko može zaustaviti. E pa tu greše“, reče Kajl. „Zaustavićemo ih.“
Tad usledi iznenadenje. Ulazna vrata kuće se otvoriše. Izašlo je nekoliko ljudi u crnoj odeći. Među njima nije bilo braće. Oni žurno odoše do travnatog dela, gde su bili parkirani terenci i kombiji u nepravilnom nizu. Upališe motore, pa dovezoše vozila pred kuću.
Kajl podiže voki-toki i upozori snajperiste što su se krili po drveću i stenju iza nas.
„Budite pripravni.“
„Kajle, ne zaboravi Džemilu.“ On mi ne odgovori.
Prednja vrata se opet otvoriše. Iz kuće pokuljaše mračne prilike. Svi su bili u odorama s kapuljačama i išli su u parovima.
U svakom paru jedno je držalo pištolj uperen uglavu onog drugog.
„Sranje“, prošaptah. „Znaju da smo ovde.“
Nikako nismo mogli da razabereino ko je ko i je li zaista neko od pokrivenih prilika talac. Pokušah da razaznam Džemilin stas, njen hod. Je li uopšte među njima? Je li živa? Srce me je bolelo u grudima. Nisam mogao da je uočim s te razdaljine.
„Svi napred. Odmah“, reče Kajl u radio. „Napred. Napred!“ Prilike u crnom su i dalje išle prema kamionetima i kombijima. Jedna se iznenada baci na zemlju - samo jedna.

„To je ona“, povikah.
„Neutrališi njenog para!“, naredi Kajl.
Začu se hitac jednog snajperiste. Prilika s kapuljačom se stropošta na zemlju.
Mi jurnusmo napred, niz strmo brdo prema ranču. Neki od zakukuljenih pripucaše na nas. Nikog ne pogodiše. Agenti FBI-ja još nisu uzvraćali vatru.
Tad se začu pucnjava iz brda. Neki u odorama popadaše, mrtvi ili ranjeni. Nekoliko ih podiže ruke nad glavu u znak predaje.
Oči sam držao prikovane za priliku koju sam smatrao Džemilom. Ona sad ustade, ali je posrtala, gotovo padala. Tad zbaci kapuljaču, a ja se uverih da je Džemila. Ona pogleda u brda. Visoko podiže ruke.
Ja se stuštih dole. Tražio sam braću. I Gospodara.
Priđoh Džemili. Ona je trljala zglob ruke. Drhtala je pa joj dadoh svoj mantil.
„Dobro ti je?“
„Nisam sigurna. Alekse, obesili su me o gredu. Kakva neverovatna situacija. Nezamisliva.
Mislila sam da sam gotova.“ Oči joj se napuniše suzama.
„Gde je Gospodar?“, upitah je.
„Možda je još unutra. Mislim da postoji i drugi izlaz odatle.“
„Ostani ovde. Pogledaću.“ Ona zatrese glavom.
„Ne, ni za živu glavu. Hoću da im naplatim. Idem s tobom.“

Glava 88



DŽEMILA I JA SMO PRETRAŽILI glavnu kuću na ranču, pa proverili i baraku pored nje. Tamo ne nađosmo nikog, ni žive duše, niti Vilijema i Majkla Aleksandera. A ni tajanstvenog Gospodara. Džemila je još pomalo drhturila, ali je odbila da izade.
„Siguran si da braća nisu bila pred kućom s ostalima?“, upita me. „Dva plavušana? S konjskim repovima?“
„Ako su bili, Kajl ih je uhvatio. Mada ne verujem da su bili. Hajde da proverimo onu manju kuću. Znaš li šta je tamo?“
Ona odmahnu glavom.
„Kad sam stigla, nisu me poveli u obilazak. Odmah su me odveli u tamnicu. Pa su me ostavili da visim, da se tako izrazim.“
Otvorih širom vrata kućerka i ugledah kotlove za grejanje i vodenu pumpu. U prostoriji je jako zaudaralo na urin. Miš utrča u rupu u zidu. Trgoh se i zatresoh glavom na sledeći prizor. Uz naspramni zid stajala su dva raskrečena leša. Bili su tinejdžeri, muškarci. I jedan i drugi behu goli, i imali su samo alke po licu i grudima.
Nagnuh se i bolje ih pogledah.
„Izgledaju kao uličari. Iz tela im je isceđena krv.“ Imali su i tragove ujeda - ne samo po vratu već i po licima i udovima. Koža im je bila bela, kao od alabastera.
Skrenuh pogled sa zamagljenih očiju koje su zurile u mene. Za njih više ništa nismo mogli da učinimo. Usred prašnjave mašinerije koja je obezbeđivala vodu, grejanje, verovatno i hlađenje na ranču, primetih crvenkastomrk poklopac.
Priđoh mu i zagledah ga. Poklopac je bio otkačen, pa sam ga podigao. Mrak. Tišina. Ima li čega tamo dole? Ima li koga?
Pogledah Džemilu, pa obasjah baterijskom lampom rupu. Bila je dovoljno široka da neko uđe u nju. Videh metalne stepenike. Tunel.
Zatim spazih otiske u prašini. Nekoliko različitih.
„Idi reci Kajlu“, okrenuh se Džemili. „Dovedi pomoć.“
Džemila se već uputila vratima. Potrčala je. Ja se zagledah u prazninu i upitah se gleda li mene neko odande.

Glava 89



PRIČEKAH KOLIKO SAM MOGAO pa se polako spustih u crnu rupu. Glatko sam prošao i krenuo da se spuštam jakim metalnim mornarskim lestvama.
Nije bilo mnogo prečki, ali su bile strme i nestabilne. Osvetlih lampom oko sebe. Videh zemljani pod, zidove od nabranog lima. Sijalice na tavanici behu razbijene. Preda mnom se pružao uski tunel.
Napred nisam čuo ništa pa sam pošao tunelom. Išao sam polako i obazrivo. U jednoj ruci sam držao baterijsku lampu, a glok u drugoj. Obazirao sam se ne bih li ugledao Kajla i Džemilu. Gde li su?
Ispred sebe ugledah odbačen kostur. Duboko udahnuh, uperih svetlost u njega. Jedno oko je zurilo u mene.
Bio je to srndać. Ostali su mu samo glava i gornji deo prsa. Setio sam se kako sam čitao da tigrovi proždiru plen počev od zadnjeg dela. Jedu i kosti i sve. U prašini je bilo još razmazanih tragova. Činilo mi se da se mogu razlikovati dva, ali nisam bio siguran pri onom slabom svetlu. Bilo je i životinjskih tragova, možda divlje mačke. O bože!
Išao sam dalje trudeći se da prilagodim vid polumraku. Po prašini je bilo sitne srče. Neko je namerno polupao sijalice.
Začuh kako riknu tigar i umalo ne ispustih baterijsku lampu! Nije mi to baš bio najveštiji potez u životu, ali dotad nikad nisam bio u zatvorenom prostoru s tigrom. Rika divlje mačke se odbijala o limene zidove. Nisam je očekivao i zabezeknuo sam se. Nisam znao šta dalje da radim.
Mačka zaurla još jednom, a ja shvatih da ne mogu da mrdnem. Kao da sam ukopan. Hteo sam da se okrenem i vratim, ali to više nije bilo moguće. Nisam mogao da uteknem tigru u ovom tunelu, pa ni bilo gde drugde.
Negde u mastiljavoj pomrčini tunela ispred mačka je motrila na mene. Razmišljao sam da li da ugasim lampu, ali sam je ipak ostavio. Barem ću videti kad naleti. Usredsredih se, pa se upiljih u mrak, vrlo mirno, kao da to može da mi pomogne. Glok sam uperio pravo preda se. Nisam znao je li moguće oboriti divlju mačku pištoljem, čak i onim moćnim. To nisam mogao da znam, nije bilo vežbi streljanja u ovakvu metu. Svejedno sam sumnjao.
Nisam video mačku, ali sam gotovo uspeo da vizualizujem onih trideset zuba u njenim ustima.
Upamtio sam rane koje je tigar naneo žrtvama u parku Golden Gejt.
Neko viknu, neko je bio tamo. Iza mene.
„Alekse, gde si? Alekse?“
Čuh Džemilu kako ide tunelom pa ispustih dah.
,,Ne miči se“, šapnuh joj. ,,Ne čini ništa. Ovde je tigar.“

Nisam se usuđivao da maknem. Čak nisam bio siguran ni da li mogu. Bio sam u pat poziciji. Ipak nisam mogao da zamislim da je tigar uplašen kao što sam bio ja. Je li i Gospodar tamo? Braća? Iko?
„Alekse?“
Bio je to Kajl. Šaputao je. No ako ga ja čujem...
„Ostani gde si, Kajle. Ozbiljno. Slušaj me. Ostani gde si ako ne želiš da stradam.“ Sve se odigralo u jednom stravičnom trenu.
Iznenada se mačka ustremila na mene. Punom brzinom? S poia brzine? Prokleto vrlo brzo. Senka
- krznena maglina.
Učinilo mi se da je skočila pravo u snop svetlosti moje baterijske lampe. Divlja mačka se pretvorila u zategnut mišić, čistu brzinu, sjaj zuba i najdivljije najblistavije oči - užasno usredsređene. Ciljao je u mene kao smrtonosni metak.
Gornji deo joj se moćno izvio prikazujući neverovatnu snagu. Kao da je letela metar i nešto nad zemljom, pravo i nezaustavljivo ka meni.
Nisam imao izbora, opcije, ni prostora za grešku. Nisam čak promislio ni o sledećem koraku. Jednostavno se dogodilo. Stisnuo sam okidač gloka. Ispalio sam tri brza hica. Sva tri u glavu i prsa, tako sam se bar nadao.
Mačka je i dalje letela prema meni. Čak nije ni usporila. Znači da pištoljski meci ne mogu da je zaustave. Drugu odbranu nisam imao, a ni kuda da potrčim, nigde da se sakrijem.
Velika zver snažno grunu u mene, obori me kao slabašni plen. Očekivao sam moćne vilice da se sklope nada mnom, da mi smrskaju kosti. Moguće da sam vrisnuo. Ne znam šta sam radio. Nikad se toliko nisam uplašio. Čak ni blizu.
Mačka nastavi preko mene! To nije imalo smisla. Ništa nisam razumeo. Metar i nešto iza sebe začuh glasan udarac. Pala je. Pucao sam u tigra i ubio ga.

Glava 90



„JEBOTE! JEBOTE!“ Reči izleteše iz Džemilinih usta. Onda se nasmeši. „Gospode! Neverovatno.“ Džemila je zurila u ogromnu divlju zver koja je pokušala da me ubije, a sad leži kod njenih nogu.
Podigoh se, naterah noge da se pokrenu. S naporom se vratih do mesta gde su stajali ona i Kajl.
Divlja mačka je ležala iskrivljena popreko u tunelu. Nije se micala, a više i neće.
„Jesu li u tunelu? Izgubljeni dečaci?“, upita Kajl šapatom. ,,Gospodar?“
„Nikog nisam video. Samo tragove i mačku. Hajdemo", konačno rekoh.
Tunel je bio mnogo duži nego što sam očekivao. Nisam čak bio siguran ni u kom pravcu idemo.
Prema drumu? U brda? Do Tihog okeana?
„Razvrstao sam ljude po obodu imanja, petsto-šesto metara u dužinu. Tako smo razvučeni i to mi se ne dopada“, reče Kajl.
Nisam mu odgovorio. Još sam bio uzdrman, nisam prevazišao susret s tigrom. Srce mi je pumpalo kao motor nateran do krajnjih granica. Plašio sam se da ne zapadnem u šok.
„Alekse?“, pozvala me je Džemila. „Jesili tu? Dobro ti je?“
„Pusti me samo malo. Biće sve u redu. Hajdemo dalje.“ Ubrzo smo ugledali tanki odsjaj svetlosti spolja. To je ulivalo nadu. Samo kuda li izlazi tunel?
,,Ne mogu da procenim koliko je daleko“, rekoh. ,,A ni šta je između nas i svetlosti.“
Kukom očešah nešto. Zatim i ramenom. Odskočih potpuno uzdrman. No behu to samo ventili što su štrčali iz zida tunela. Ništa. Ali me je to strašno isprepadalo.
Tad sam ugledao nešto napolju - dva čempresa povijena od vetra, komad bledosivog neba. Izlaz nije daleko, još možda trideset-četrdeset metara. Obično je najopasniji deo policijskog prepada upravo sam ulazak, ali sad je to bio izlazak iz ovog mračnog tunela.
Okrenuo sam se Džemili i Kajlu i šapnuo:
„Idem prvi.“ Znao sam da bolje baratam pištoljem od Kajla, a bio sam fizički snažniji od Džemile - bar sam tako mislio. Osim toga, tako je već nekoliko godina: Gari Sonedži, Kazanova, Džefri Šefer, sad braća Aleksander i Gospodar. Uvek ja idem prvi. Koliko ću još uspevati? Zašto to radim?
,,Ne zaboravi da su i oni ljudi“, reče Džemila. „I oni krvare." Poželeh da je u pravu. Krenuh napred tiho i hitro. Na samom otvoru tunela zastah. Udahnuh. Dvadeset jedan, dvadeset dva...
Ne znam zašto, ali kad sam izleteo na svetlost, dreknuo sam iz sveg glasa. Nije bilo reči, samo glasan krik. Doduše, možda i znam zašto - plašio sam se onih ubica, njihovog nemilosrdnog kulta, Gospodara. Možda su i krvarili, ali nisu bili ljudi. Nisu bili kao mi ostali.

Bio sam u jaruzi, džepu okruženom niskim brdima. Napolju nije bilo nikog. Ni traga da je tu nedavno nekog bilo.
Ipak su morali da prođu ovuda. Tigar je morao biti u tunelu s nekim.
Džemila i Kajl izađoše za mnom iz tunela. Izrazi njihovih lica odavali su razočaranje, umor i zabunu.
Zatim sam čuo pre nego što sam išta mogao da vidim.
Iza brda se brekćući pojavio crni kamionet. Jurio je pravo k meni, a ja sam mogao da uradim jedno od dvoje: da se bacim nazad u tunel ili da ostanem ukopan u mestu i suočim se s plavim ubicama. Oni su bili u kamionetu. Video sam i jednog i drugog.
Ostao sam ukopan.

Glava 91



UBICE SU SEVALE OČIMA kroz zakrivljen vetrobran kamioneta. Podigao sam pištolj i držao ga što sam mirnije mogao. Džemila i Kajl su uradili isto. Crni fordov kamionet se brzo primicao, kao da nas čika da pripucamo.
I pripucali smo. Vetrobran je naprsao. Meci su se odbijali o krov i haubu. Uši mi je zaglušio prasak pucnjeva. Nozdrve su mi se ispunile smradom kordita.
Najednom se kamionet zaustavio, pa jurnuo unazad. Sve vreme sam pucao trudeći se da pogodim vozača, mada mi se meta udaljavala a vozilo zanosilo levo-desno. Potrčao sam uz brdo, nogu teških kao da su mi cipele od olovnih tegova.
Nisam mogao da ih pustim da se izvuku. Došli smo predaleko, preblizu. Njih dvojica će ubijati i dalje. Bili su ludaci, čudovišta, a takav je i onaj koji ih je poslao u tu misiju.
Džemila i Kajl su se peli uz travnatu kosu nekoliko koraka iza mene. Nas troje kao da smo se kretali usporeno. Kamionet se mahnito zanosio i mlatio zadnjim krajem. Nadao sam se, molio boga da se prevrne penjući se unazad uz strmi obronak. Začuo sam krčanje menjača i odjednom je kamionet poleteo napred. Opet je ciljao u nas grabeći sve brže.
Kleknuh na koleno, pažljivo naciljah i ispalih tri hica u vetrobran. Staklo je bilo izbušeno mecima.
„Alekse, sklanjaj se!“, vikala je Džemila. „Alekse, mrdaj! Odmah! Alekse!“
Kamionet se bližio. Nisam se pomerio. Ispalio sam tačno tamo gde bi trebalo da je vozač. Zatim još jednom.
Crni kamionet me je skoro dohvatio. Činilo mi se da osećam vrelinu motora. Lice i vrat mi je oblio vruć znoj. Na tren sam pomislio, sasvim neracionalno, kako vampira možeš ubiti samo kocem, vatrom ili tako što ćeš mu razoriti domen, mesto gde danju spava.
Ne verujem u vampire.
Zato verujem u zlo. Video sam ga već toliko puta da verujem. Dva brata behu izvitoperene ubice.
To je sve.
Skočih u stranu taman pre nego što me je kamionet oborio. Stuštih se nizbrdo iza njega. Nadao sam se da će se prevrnuti - i onda se on zaista prevrnuo. Dođe mi da zaklikćem.
Kamionet je snažno odskočio o bok, pa na krov - i prevrnuo se još nekoliko puta. Na kraju se zaustavio položen na bok s vozačeve strane pomalo se tresući. Iz motora se izvio crn dim. Prvo niko nije izašao.
Onda se ispeo mlađi brat. Lice mu je bilo umrljano krvlju i čađi. Ništa nije rekao - samo nas je šibao pogledom, pa zarikao kao zver. Izgledalo je kao da je izgubio razum.
„Nemoj nas terati da pucamo u tebe!“, doviknuh mu.

Kao da me nije čuo. Bio je zaslepljen od besa. Majkl Aleksander je imao duge oštre očnjake, a po njima je bilo krvi. Njegove? Oči su mu bile crvene.
„Ubili ste Vilijema! Ubili ste mi brata!” urlao je na nas. „Ubili ste ga. Bio je bolji od svih vas!“
Zatim je jurnuo - a ja nisam mogao da pucam. Majkl Aleksander je nenormalan, nije više odgovoran. I dalje je urlao, a na usta mu je izbijala pena. Oči su mu bile mahnite, kolutao je njima u dupljama. Svaki mišić tela mu je bio napet. Nisam mogao da ubijem ovog izmučenog čoveka-dete. Stisnuo sam se da ga dočekam. Nadao sam se da ću uspeti da ga savladam.
Onda je Kajl pucao - samo jednom.
Metak je Majkla pogodio u mesto gde mu je samo tren ranije bio nos. Usred lica mu se pojavila tamna krvava rupa. Nije se ni iznenadio ni šokirao - samo je iznenada zbrisan. Onda se sručio na zemlju. Nije bilo nikakve sumnje da je mrtav.
Pogrešio sam u pogledu Kajla - umeo je da puca. Bio je stručnjak, pun iznenađenja. O tome ću morati da razmislim, ali ne sada.
Iznenada začuh još jedan glas. Dopirao je iz kamioneta. Neko je u njemu zarobljen. Vilijem? Je li stariji brat živ?
Polako sam, s pištoljem u ruci, prišao prevrnutom vozilu. Motor se i dalje pušio. Bojao sam se da ne eksplodira.
Popeo sam se uz nestabilnu olupinu i uspeo da otvorim iskrivljena vrata. Video sam Vilijema - mrtvog i s licem pretvorenim u žalosnu krvavu masku.
Onda sam se našao licem u lice s najbešnjim, najnadmenijim očima. Odmah sam ih prepoznao.
Više me je bilo teško zaprepastiti, ali ovo je bio nov udarac.
„Znači ti si taj“, rekoh.
„Pobili ste ih, pa ćete i vi pomreti“, zapreti mi on. „Ti ćeš umreti. Krose, sigurno ćeš umreti!“
Gledao sam u Pitera Vestina, stručnjaka za vampire s kojim sam se upoznao pre nekoliko nedelja u Santa Barbari.
Bio je sav isečen, povređen i krvario je. No bio je potpuno pribran, čak i pred pištoljem koji sam mu uperio u lice. Bio je hladan i nadmoćan, samouveren. Setio sam se kako sam sedeo naspram njega u Dejvidsonovoj biblioteci u Santa Barbari. Tad mi je rekao da je pravi vampir. Verovatno sam mu ovog puta poverovao. Konačno sam došao do reči.
,,Ti si Gospodar.“

Glava 92



ISTE VEČERl U SANTAKRUSKOM ZATVORU pokušao sam u nekoliko mahova da ispitam jezivog i nestvarnog Pitera Vestina. Kajl je pokušavao da ga prebaci na Istočnu obalu, ali sumnjam da će uspeti. Hteli su ga u Kaliforniji. Vestin je na sebi imao crnu plišanu košulju dugih rukava i crne kožne pantalone. Bio je beo kao papir. Pod prozirnom kožom na slepoočnicama viđele su mu se tanke plave vene. Usne su mu bile pune i crvenije nego kod ostalih ljudi. Gospodar skoro da nije delovao kao ljudsko biće, a bio sam sasvim ubeđen da je takav utisak i želeo da odaje.
Uznemiravalo me je i iscrpljivalo što sam s njim u istoj prostoriji. Džemila i ja smo o tome kratko popričali i ispostavilo se da oboje osećamo isto. Vestin nije imao kvalitete koje najčešće povezujemo s ljudima: savest, društvenost, duboka osećanja, saosećanje, poistovećivanje s drugima. Čitava njegova ličnost je pripadala Gospodaru. Bio je ubica, čudovište, stvarna krvopija.
„Neću se truditi da te zaplašim pretnjama iz soba za ispitivanje“, rekoh mu uzdržano.
Vestin kao da me nije slušao. Kao da se dosađivao. Nije bio zainteresovan? Mnogo je bio mudar? Zapravo, kao Gospodar bio je izuzetna ličnost: uobražen, nadmoćan, snažan, fizički upadljiv. Imao je neverovatno prodorne oči. Meni je glumio onda u Santa Barbari - bezopasni naučnik koji mi preporučuje knjige o vampirima.
Nakrivio je glavu i uporno mi se zagledao u oči. Nešto je tražio, nisam znao šta. Izdržao sam mu pogled, a to kao da ga je nerviralo.
,,Odjebi“, prasnuo je.
„Šta je sad?“, konačno ga upitah. „Šta ti je na umu, Pitere? Da nije to što nisam vredan da te ispitujem?“
On se nasmeši - a u osmehu mu čak naslutih toplinu. Znao sam da ume da bude očaravajući.
Otkrio sam to u biblioteci u Santa Barbari.
„Kad bih pričao s tobom, kad bih ti rekao sve što osećam i u šta verujem, ti ne bi razumeo“, reče.
„Bio bi izgubljeniji i sluđeniji nego što si sada.“
„Isprobaj me“, rekoh.
On se ponovo osmehnu, ali ništa ne reče.
„Znam da ti nedostaju Vilijem i Majkl. Ne pokazuješ to, ali si ih voleo“, rekoh. „Bar toliko znam o tebi. Znam da imaš duboka osećanja.“
Tad Piter Vestin klimnu glavom, gotovo neprimetno. Taj pokret je bio kraljevski. Zaista su mu nedostajali Vilijem i Majkl. Toliko sam bio u pravu. Bio je žalostan što su mrtvi.
Na kraju je ipak opet progovorio.
,,Da, detektive Krose, osećam dublje nego što možeš i da zamisliš. Nemaš predstave. Nemaš pojma kako neko poput mene razmišlja.“

Onda se opet ućutao. Gospodar više nije imao šta da kaže. Mi puki smrtnici jednostavno to ne razumemo. Ostavio sam ga. Bilo je gotovo.