Ljubičice su plave - Džejms Paterson

First topic message reminder :



Zloćudni genije kriminala, Veliki Mozak, spreman je da pred Aleksa Krosa postavi nove, gotovo nemoguće zadatke.

Lokalna policija ne zna odakle da počne. Agenti FBI-ja naviknuti na brutalna ubistva još se nisu susreli sa ovako zastrašujućim prizorom zločina. U San Francisku su surovo ubijena dva džogera, a zatim obešena za noge da bi iz njih bila isceđena sva krv. Kros, uporan i nepopustljiv detektiv, pozvan je da pomogne u istrazi koja ne ide zadovoljavajućim tokom.

Dok slična ubistva počinju da se događaju po celoj Kaliforniji, a zatim i Istočnoj obali, Aleksa proganja ovaj „moderni oblik vampirizma“. Njegovi instinkti ga navode da posumnja u to da je reč o jednom od brojnih mračnih religijskih kultova koji bujaju na Zapadnoj obali. Uz pomoć Džemile Hjuz, mlade ali prepredene inspektorke iz San Franciska, Aleks mora da „provali“ ne jednu već dve nedokučive misterija kako bi sprečio dalja krvoprolića.

Deo V

LJUBIČICE SU PLAVE

Glava 93



OSEĆAO SAM DELIMIČNO olakšanje; svakako sam se osećao bolje. Slučaj je izgleda konačno bio rešen. Piter Vestin je u zatvoru. Uradili smo sve što smo mogli s njegovim kultom. Pritisak je otklonjen. Zaustavili smo krvarenje.
Džemila je otišla prethodne večeri, obećali smo jedno drugom da ćemo se čuti i znao sam da hoćemo. Tog jutra sam krenuo na aerodrom da uhvatim let iz San Franciska za Vašington. Krenuo sam kući i to mi je prijalo.
Pojedinosti vezane za slučaj i dalje su pristizale, ali sam se plašio da nikad nećemo saznati sve o tom čudnom, ubistvenom kultu koji je ponikao u Kaliforniji. Obično je tako u odeljenju za krvne delikte. Nikad ne znaš onoliko koliko želiš da znaš. To je osnovna činjenica detektivskog posla, a nju nikad ne vidite na televiziji ili u bioskopu. Verovatno kraj ne bi bio tako zadovoljavajući kad bi bio bliži istini.
Piter Vestin je upoznao Danijela i Čarlsa kad su gostovali u Los Andelesu. On je već imao sledbenike u Santa Kruzu i Santa Barbari, ali se pretvarao da im je odan dok nije ojačao toliko da sam postane Gospodar. On je slao Vilijema i Majkla da za njega obavljaju prljavi posao. Navodno je imao sledbenike u skoro stotinu gradova, pogotovo otkad nas je internet sve tako zbližio.
Nešto me je i dalje mučilo. Nisam mogao da shvatim šta tačno, ali čitavim putem iz  San Franciska nisam imao mira. To me je grizlo iznutra. Neki strah i bojazan. Ali od čega?
Objavili su četrdesetpetominutno odlaganje leta, pa se iskrcah iz aviona. Po glavi mi se motala gomila ružnih misli. Bio sam napet, nervozan.
Još su mi u mislima bila ona prva ubistva iz San Franciska. I jebeni Veliki Mozak.
Džemila je ovde u San Francisku. No to je sasvim druga tema. Šta li me to muči?
Onda pomislih da znam šta je. Možda sam toga svestan sve vreme. Pozvah Džem u kancelariju u Palati pravde. Obavestiše me kako je uzela slobodan dan.
Pozvah je na broj u stanu, ali mi se ona ne javi. Možda je izašla da istrči svojih sedam i po kilometara kojima je volela da se razmeće. Ili je imala sastanak s Timom Brejdlijem iz Egzaminera, mada me se to nije ticalo.
A možda me se i ticalo. Gde li je?
Da joj se nije nešto dogodilo ili sam samo neverovatno paranoičan? Zaista previše radim. Ovo  mi nije potrebno. Nimalo mi nije potrebno.

Ipak nisam smeo da rizikujem. Požurio sam do šaltera Ameriken erlajnsa i otkazao kartu za Vašington. Pozvao sam Nanu i rekao joj da ostajem u Kaliforniji još nekoliko sati. Stići ću večeras kasnije.
„Neko je ovde možda u nevolji”, objasnih.
„Da, a taj neko si ti“, odvrati mi Nana. „Zbogom, Alekse.“ Opet mi je spustila slušalicu. Bila je   u pravu što želi da budem kod kuće, ali ja sam bio u pravu što ne želim da još neko strada.
Iznajmio sam auto u Badžetu i pomislio kako se zaista gubim. Setio sam se reči Čarlsa Mensona: Potpuna paranoja je prosto potpuna svesnost. Oduvek sam smatrao da je Menson u svemu grešio, ali nije. Možda je bio sasvim u pravu kad je reč o paranoji.
Imao sam snažan osećaj da je Džemila Hjuz upravo sad u opasnosti. Toga nisam mogao da se otresem. Nisam mogao to da prenebregnem čak i da sam hteo. Vibracije u glavi su mi bile prejake, preupečatljive. Taj osećaj je već čuven kod mene i morao sam da ga sledim.
Setio sam se bivše partnerke Petsi Hempton - i njenog ubistva. Setio sam se Betsi Kavalijere - i njenog ubistva.
Još odavno, otkada sam detektiv za krvne delikte, prestao sam da verujem u slučajnost. Međutim, nisam imao logičnog razloga da verujem kako je psihopata ubica ovde u Kaliforniji i da možda prati inspektorku Džemilu Hjuz.
To sam samo osećao. Potpuna svesnost.
Veliki Mozak je tu, zar ne? Taj osećaj sam imao. Čekao sam njegov poziv. Bio sam spreman da  ga prikucam jednom za sva vremena. Bio sam sasvim spreman.

Glava 94



VOZIO SAM OD AERODROMA do Džemilinog stana dvaput brže od ograničenja. U vožnji sam koristio mobilni telefon. Ona se i dalje nije javljala. Već sam bio obliven hladnim znojem. Dosad nikad nisam išao za ovakvim osećajem.
Razmišljao sam šta bih mogao sve da uradim. Jedna mogućnost je da pozovem u pomoć policiju San Franciska, ali to nisam želeo. Policajci su logična stvorenja i vrlo podozriva kad je reč o osećajima u stomaku. Moji uspesi sa psihopatama mogu mi obezbediti verodostojnost u Vašingtonu, ali ne i ovde u Kaliforniji.
Mogao bih da pozovem FBI - ali sam rešio ipak to da ne radim. Za to sam imao nekoliko razloga.
Još osećaja koje sam zasada želeo da sačuvam za sebe.
Odlučio sam da ostavim kola čitav blok od Ulice Teksas, gde je Džemila živela. No prvo sam se odvezao uz strmo brdo Portero. Skrenuo sam u ulicu šest blokova južno od njenog stana, pa sam prošao okolnim ulicama. U njima je bio mešovit stil kuća u nizu: vrlo šarmantnih drvenih s početka dvadesetog veka i kockastijih trospratnica i četvorospratnica s mnogo aluminijumskih detalja. Odatle se video zaliv, dokovi pristaništa 84 i u daljini Ouklend. Prošao sam Tržnicu Nju Portero, Džej Džej Mak, restoran Nord star - Džemilino susedstvo. Ali gde je Džemila?
Saobraćaj je bio prilično gust. Nadao sam se da moj iznajmljeni auto nije preupadljiv. I da ću ugledati Džemiiu kako tegli kupljene potrepštine ili džogira kući iz obližnjeg parka gde je obično vežbala.
No nisam je video. Dovraga, gde li je? Ne mislim da nema prava na slobodan dan.
Nisam mogao da zamislim da joj se išta desi, ali tako sam osećao i o Petsi Hempton i o Betsi Kavalijere.
Dve ubijene partnerke u dve godine. Nisam verovao u slučajnost.
Petsi Hempton je ubio britanski diplomata Šefer. U to sam gotovo ubeđen. Betsino ubistvo je nerazjašnjeno, i to me je brinulo. Stalno sam mislio o Velikom Mozgu. Nekako sam postao deo njegove priče, njegovog izmišljenog sveta. Kako? Zbog čega? Jedne noći prošlog leta primio sam poziv od njega: „Betsi Kavalijere je mrtva... Ja sam onaj kog zoves Veliki Mozak. Mogu da živim s tim imenom. Tako sam dobar.u
Na Betsi je ubica koristio nož, svugde, čak i među njenim nogama. Mrzi žene. To je jasno. Naišao sam samo na još jednog ubicu koji toliko mrzi žene: Kazanovu iz Severne Karoline. Međutim, bio sam siguran u to da je Kazanova mrtav i da nije mogao ubiti Betsi Kavalijere. Ipak... Osećao sam neku čudnu vezu s Kazanovom i onim što se dogodilo u Severnoj Karolini. Kakva je to veza?
Našao sam mesto i ostavio kola na brdu blizu Osamnaeste ulice, oko dva bloka od stana Džemile Hjuz. Njena zgrada je bila starija, renovirana žuta viktorijanska kuća s poznatim erkerima koji se

mogu često videti u San Francisku. Vrlo iepa, pravi dom. Na drveću oko kuće visile su male table s natpisom: PRIJATELJI GRADSKE ŠUME.
Pozvah je ponovo na mobilni telefon. I dalje ništa.
Srce mi je brzo kucalo. Opet me je oblivao hladan znoj. Morao sam nešto da uradim. Prišao sam ulaznim vratima, zvonio, ali se niko nije odazvao. Dovraga. Gde li je?
BEZBEDAN KRAJ pisalo je na tablama zabodenim u jarkozelenu travu duž cele ulice. Nadao sam se da je ulica vrlo bezbedna. Molio sam boga da je bezbedna kao što izgleda.
Vratio sam se u auto i čekao. Vrpoljio se. Još više se unervozio i postao nestrpljiviji. Razmišljao sam o tome ko bi mogao biti Veliki Mozak, pa opet o Betsinom ubistvu. Mislio sam o Kazanovi, Posetiocu Džentlmenu, o Kejt Mektirnan, koja je oteta u Severnoj Karolini. Zašto mi to sad pada na pamet? Kako je to povezano? Nikako nisam mogao iz glave da izbacim gnusna i razorna mesta ubistava.
Ne Džemila. Ne dozvoli da se to opet dogodi. Ne dozvoli da je neko povredi. Dok sam talco sedeo i brinuo, zazvonio mi je telefon. Odmah sam se javio.
Bio je on. Opet je igrao svoju okrutnu igru. Činilo mi se da je blizu.
„Gde si ti, doktore Krose? Mislio sam da si pošao kući kod svojih milih i dragih. Možda je trebalo da kreneš. Ovde si obavio posao. Ništa više ne možeš da uradiš. Baš ništa. Ne bismo voleli da se nešto dogodi Nani Mami i deci, zar ne? To bi bilo najgore, je li tako? Apsolutno najgore.“

Glava 95



SMESTA POZVAH NANU u Vašingtonu. Ili nije bila kod kuće ili se još ljutila na mene pa se nije javljala. Dođavola. Nano, javi se.
Mahnito ponovo pozvah na kuću, ali se niko ne javi. Javi se, javi se! Dođavola - javi se na telefon!
Znoj mi je izbio po vratu i čelu. Ostvaruje se moja najcrnja noćna mora, najgori strah. Šta mogu da uradim odavđe?
Pozvah Sampsona i rekoh mu da odjuri kod mojih pa da mi se odmah javi. On me ništa ne upita.
„Šaljem odmah patrolna kola. Biće tamo za koji minut. Ja stižem odmah za njima. Javiću ti se, Alekse“, reče.
Sedeo sam u kolima napregnuto iščekujući da me Sampson pozove. U glavi su mi se vrtele najstrašnije misli i slike. Ništa nisam mogao da uradim - ni za Džemilu ako je u nevolji ni za rođenu porodicu u Vašingtonu.
Pomislih na Velikog Mozga i na to kako je radio u prošlosti. Uvek me je dramatično izazivao i podbadao - a onda, kad to najmanje očekujem, on bi delao, ubo bi pravo u srce.
Kad to najmanje očekujem. Dela, ne reči.
Grozna ubistva.
Zna da se nisam vratio u Vašington, je li siguran da sam u San Francisku?
Nisam mogao da se usredsredim koliko je bilo potrebno. Da ii je moguće da je upravo ovde, u Džemilinoj ulici? Pokazao je da je dovoljno pametan da me prati a da ga ja ne vidim. Je li mu potrebno da otvori sve karte?
Mobilni telefon mi opet zazvoni. Srce mi poskoči u grudima. Spetljah se s dugmićima.
,,Kros“, rekoh.
„Alekse, sve je u redu. Ja sam u kući s Nanom i decom. Bezbedni su i čitavi. Ovde su pored mene.“
Sklopih oči i odahnuh.
„Daj mi Nanu“, rekoh Sampsonu. ,,Ne obraćaj pažnju na nećkanje. Moram da razgovaram s Nanom o tome šta ćemo dalje.“

Glava 96



SAMPSON MI JE OBEĆAO DA ĆE OSTATI s Nanom i decom dok ne stignem kući. Nikom nisam toliko verovao, ni s kim na svetu ne bi bili bezbedniji. No opet nisam bio sasvim siguran i to je strašni teret s kojim ću morati da se pomirim. Nisam hteo da odem iz Kalifornije dok bar ne saznam gde je Džemila i uverim se da je u redu.
Na kraju pozvah Tima Brejdlija iz Egzaminera. Ni on nije znao gde je, pa čak ni da je uzela slobodan dan. Možda je osećala potrebu da ode iz grada - da ne bude detektiv za krvne delikte?
Pomislih kako sam ipak možda pogrešio što sam ostao u San Francisku. Što sam duže sedeo na ulici blizu Džemiline zgrade, sve sam bio uvereniji u to. Možda me je ipak posao samleo. Tad se najpre gube instinkti.
Svaki put kad bih pomislio da krenem, setio bih se noći kad sam stigao u kuću Betsi Kavalijere i video joj telo.
Osim toga, upravo su me instinkti doveli dovde u karijeri. Osećaji, stezanje u stomaku, iskustva iz prošlosti.
Možda čista upornost.
Ostao sam na prismotri, držao sam svoj položaj. Nekoliko puta sam izašao iz kola, prošetao malo gore-dole po bloku. Ponovo se vraćao u auto. Opet čekao. Osećao sam se ne malo smešno, ali nisam mario za to. Još jednom sam se čuo sa Sampsonom. Kod kuće je bilo sve u redu. Tamo je stigao još jedan detektiv za krvne delikte - Džerom Turman. Dvostruka straža protiv Velikog Mozga. Je li to đovoljna zaštita?
Tad ugledah kako u saabu stiže Džemila. Pljesnuh rukama. Udarih dlanom o komandnu tablu. To!
Hvala bogu bezbedna je. Evo je!
Parkirala je pola bloka od kuće u Ulici Teksas pa izašla vukući torbu sa sportskom opremom sa znakom Univerziteta u San Francisku. Poželeh da joj pritrčim i izljubim je, ali ostadoh u kolima. Kosu je skupila u konjski rep. Obukla je tamnoplavu majicu i udobnu sivu trenerku. S njom je sve u redu, nije povređena. Džemilu nije ubio Veliki Mozak.
Upiljih se kroz vetrobran da vidim posmatra li je, prati li je ko. Jednim delom sam želeo sad da sve ostavim i krenem kući u Vašington. Ali sam se odmah setio šta se dogodilo Betsi Kavalijere pošto smo završili zajednički rad na slučaju.
Zašto baš tad? Zašto moj partner? Skoro da u to nisam hteo da zalazim. Pustih Džemilu da uđe pa je pozvah s mobilnog.
„Ovde Džemila Hjuz. Vaša poruka mi je važna. Molim da je ostavite posle zvučnog signala.“ Dovraga! Kako mrzim te automatske sekretarice. Još je nisam ugradio kod kuće.

„Džemila, ovde Aleks Kros. Pozovi me. Važno je. Molim te.
„Ćao, Alekse. Gde si? Kako si?“ Po glasu sam joj čuo da se smeši i učinilo mi se da je to neprikladno zbog stanja u kom sam ja bio.
„Molim te budi oprezna.“ Nastavio sam ono što sam nameravao da joj kažem u poruci. Objasnio sam joj zbog čega sam zabrinut. Na kraju sam morao da joj priznam i ono najcrnje: da sam pred njenim stanom.
„Pa uđi, za ime boga miloga“, reče. U glasu joj nisam prepoznao prebacivanje, pa čak ni iznenađenje. „Mislim da preteruješ. Možda. Hajde da popričamo o tome. Da to pretresemo.“
„Ne, pusti me da ostanem ovde još malo. Nadam se da ne misliš kako sam sasvim lud. Onaj što je ubio Betsi proganja me od njene smrti. Veliki Mozak bi mogao biti u San Francisku. Ubio ju je samo što smo završili slučaj. Detektivka Kuk je ubijena pošto su mađioničari ubijeni u Nju Orleansu.“ Ona se zamisli.
„Alekse, možda si ipak malo lud. Ali razumem i zbog čega. Shvatam na šta ciljaš. Pritom sam i dirnuta što si došao da me paziš. A zaista me plaši to što se dogodilo tvojoj poslednjoj partnerki.“
Laknulo mi je što sam znao gde je Džem i što sam razgovarao s njom. Posle razgovora samo sam sedeo u kolima i gledao niz ulicu. S godinama sam naučio da pratim instinkte, čak i kad mi ih logički sistem odbacuje, čak i kad ih odbacuju svi drugi. Ne znam koliko puta sam pomislio na ubistvo Betsi Kavalijere i zapitao se ko li je njen ubica, ali to sam radio i tad, sedeći u autu.
Ostao sam tako nekoliko sati. Džemila i ja smo se čuli još koji put. Ona me je zvala da se popnem u njen stan. Odbio sam.
„Džem, dozvoli da uradim to na svoj način.“
Već je bilo kasno i počeo sam da se umaram. Video sam da je pogasila svetla u stanu. Blago njoj.
Bar se jedno od nas dvoje ponaša razumno.
Nastavio sam da čekam. Mučilo me je i progonilo nešto moćno, dramatično. Nešto sa čim gotovo nisam želeo da se suočim. Svi tragovi su tu, ali nisam hteo da ih sagledam u pravom svetlu. Hteo sam da pratim svoje „čuvene instinktecc. A gle kuda su me oni odveli. Tako dugo sam bio slep.
Onda sam ga ugledao i sve je odjednom dobilo smisao. Iznenada se slagalica sklopila, svi delići su se složili. Ne samo Betsino ubistvo već i Kazanovino, praćenje Kejt Mektirnan - činjenica da je uvek bio korak ispred mene.
Ubica je bio ovde, u Džemilinoj ulici. Veliki Mozak je bio ovde, u San Francisku.
Bio sam siguran, a od toga me je skolio strah. No to me je ispunilo i strašnim razočaranjem, tugom, zbunjenošću. Povraćaio mi se.
Bio je to Kajl Kreg. On je nadgledao Džemilin stan, pratio ju je kao ludak kakav i jeste. Prokleti Veliki Mozak je došao da je ubije.
A kako ja sad da ga sprečim?

Glava 97



„DŽEMILA, JESI LI BUDNA?“, upitah tiho i napregnuto. Telom mi prođe drhtaj. Gore od ovoga nije moglo. I dalje sam pogledom pratio Kajla. Zaista je nadzirao Džemilinu zgradu. Nekaje proklet.
„Sad jesam. Ne, bila sam budna. Gde si, Alekse? Nemoj mi reći da si još napolju. Molim te, nemoj mi to reći. Alekse, šta se kog đavola događa?“
„Slušaj me. Veliki Mozak je pred tvojom kućom. Vidim ga. Mislim da će uskoro ući. Hoću da se popnem, ali ne želim da me on vidi. Imaš li zadnji ulaz?“
Onda joj rekoh ko je ubica.
Ona besno prasnu, uglavnom na Kajla.
„Znala sam da je nešto gadno poremećeno kod njega - ali ne baš ovoliko. Moramo da zaustavimo tog skota. Ne zanima me koliko ga smatraju pametnim.“
Ona mi objasni gde da potražim pomoćni ulaz i kako da se popnem stepeništem za slučaj opasnosti do njenog sprata. Požurih kroz senke. Mislim da me Kajl nije video. Nadao sam se da nije. No - on je Veliki Mozak.
Bio je pametan, više od svih protiv kojih sam se borio. Znao je sve o prismotri, verovatno mnogo više od mene. Nije pravio greške, bar nije do sada.
Lako pronađoh zadnji ulaz pa požurih uz stepenice. Potrudih se da ne dižem buku. Nikako nisam mogao da znam gde je Kajl u tom trenutku.
Kad stigoh do stana, zatekoh otvorena vrata. Stomak mi se steže i osetih mučninu. ,,Džemila?” Ona odmah virnu na vrata.
„Uđi. Sve je u redu, Alekse. Sad mi imamo njega, a ne on nas.“
Brzo uđoh u stan, gde nismo upalili nijedno svetlo. Ipak se nazirao dobar deo dnevne sobe i kuhinje, vrata male terase. Erker sa sedištem u udubljenju. Njen dom. Mesto gde je on hteo da je napastvuje. Virnuh napolje - ne videh Kajla na ulici. Krenuo je.
Džemila nije izgledala uplašeno, samo zbunjeno i besno. Izvadila je službeni pištolj. Bila je spremna za sve što se može dogoditi.
Mislim da ja nisam potpuno shvatio šta se upravo odigralo napolju. Sve mi je izgledalo nestvarno, vid mi je bio sužen. Nervi su mi se činili iskidani i osetljivi. Kajl Kreg mi je prijatelj. Radili smo zajedno na šest slučajeva.
„Zašto je on napolju, Alekse?“, zapita me konačno Džemila. „Zašto se obrušio na mene? Ne razumem tog skota. Šta sam mu uradila?”

Zagledah joj se u oči; oklevao sam sekund-dva, pa konačno progovorih:
„Nije zapravo ovde zbog tebe, bar ja tako mislim. Ovde se radi o meni - o Kajlu i meni. Postao sam deo neke njegove fantazije, priče u koju svakodnevno sam sebe ubeđuje. Hoće da dokaže koliko je bolji od mene. Mora da dokaže kako je pravi Veliki Mozak.”

Glava 98



VELIKI MOZAK je već načinio sledeći korak, mada je znao da je to samo polukorak u velikom poretku. Povukao se. Već je bio šest blokova od stana Džemile Hjuz i stao je na brdu iznad Džeksonovog igrališta. Odatle je mogao da osmatra njenu zgradu, erker, terasicu s bočne strane.
Uživao je u ovome - nametanje čelične volje, njegove sujete svetu. Ovako je već više od dvanaest godina. Niko nije uspeo ni izbliza da mu uđe u trag, pa čak ni da posumnja ko je zaista on.
Kros je sad tamo i zbog toga je sve vrlo teško, a možda i lakše. Uskoro će morati da donese još jednu odluku. Treba li sve da rizikuje u ovom trenutku? Da sve promeni? Godinama je vodio komplikovan dvostruki život. Radio je šta je hteo, gde je hteo, kad je hteo. Uživao je u slobodi, a koliko je drugih uopšte okusilo to zabranjeno voće? Bio je i policajac i zločinac. No možda je kucnuo čas promene. Možda mu je život postao suviše siguran, predvidiv. Kajl je voleo lov - utoliko je bio kao Kazanova i Posetilac Džentlmen, dvojica vrlo nadarenih ubica koje je dobro upoznao radeći u Severnoj Karolini i južnoj Kaliforniji. Shvatio je kako se slaže s Kazanovom da muškarci po prirodi treba da budu lovci. I zato je lovio - muškarce i žene - i uživao je ubijajući i jedne i druge, ali je onda otišao još značajniji korak dalje.
Lovio je i njihove ubice. Odstranjivao je konkurenciju. Pobeđivao ih je u njihovim igrama.
Poznavao je Kazanovu već godinama kad su tog pedantnog i vrlo gadnog ubicu on i doktor Kros uhvatili. Igrao je ubilačke igre s Kazanovom i Posetiocem Džentlmenom. Poljubi devojke i rasplači ih. Kajl se čak zaljubio u jednu žrtvu - mladu Kejt Mektirnan. I dalje je uzdisao za dragom, slatkom Kejt. Bio je sve i svašta za svakoga, igrao tolike uloge, a tek je počeo.
Postao je Veliki Mozak - ali je pomagao i da se uhvati čovek za kog se smatralo da je Veliki Mozak. Može li neko da prevaziđe takvo pravljenje zagonetke i rešavanje zagonetke?
Bio je neuhvatljivi ubica u Baltimoru, u Sinsinatiju, u Roanoku u Virdžiniji, u Filadelfiji, dok se nije zasitio tih gradova i sitnih uloga koje je igrao u njima. Bio je Luizin muž, otac Bredliju i Virdžiniji. Bio je u usponu u FBI-ju, s jednim značajnim problemom: verovao je da su ga najzad nanjušili. Bio je ubeđen u to - mada su oni tako providne, trapave budale. Toliko uzbudljivih uloga, toliko poza, da se Kajl Kreg katkad pitao ko je zapravo. Sad se mora završiti igra s Aleksom Krosom. Osećao je potrebu da izaziva i muči Krosa, da pokaže da je on gospodar tog detektiva za krvne delikte. Onda je malo i sam preterao. To je bilo kad je ubio Betsi Kavalijere, svog agenta. Mada to ubistvo nije moglo da se izbegne. Kavalijereova je postala podozriva dok je s Krosom jurila Velikog Mozga. Morala je da nestane, da umre.
Mora i Kros. On je odan prijateljima, čovek od poverenja i to mu je najveća mana, jedina slabost. Ali Kros bi ga uhvatio, iako još nije. Naravno, Krosa je instinkt naveo da pazi inspektorku Hjuz. Kros je morao da bude dobar čovek, moralan policajac, zaštitnik. Kakvo razbacivanje intelekta. Kakva šteta što Kros nije još bolji protivnik.
Kros ga je video na ulici - i šta će sad da bude? Šta god da bude, od toga mu svakako skače

adrenalin. Ovo je tako dobro. Kajl je znao da ima malo vremena za smišljanje. Šta da radi? Oni su u stanu Džemile Hjuz. Pomalo je opijen njima.
No neće izgubiti oštrinu, prednost. Učinio je sledeći korak.

Glava 99



„ZNAŠ, ALEKSE, DA MI SE NIKAD NIJE DOPADAO", rekla je Džemila dok smo čekali u polumraku njenog stana. „Izgledao mi je tako hladno, gotovo mehanički. I tvrdim ti da ne voli žene. Odmah sam to osetila.“
„E, nažalost, ja sam voleo Kajla. Vraški je pametan. Čak je lažirao pozive Velikog Mozga dok smo nas dvojica bili zajedno. Sad moram da shvatim ko je zaista on. Kod njega nema psihoze, bar mislim da je nema. Organizovan je. Očigledno ume da skuje zamršen plan. Prvi put želim da mi se javi.“
„Dobro pazi šta želiš“, reče Džemila.
Sedeli smo uz regal na patosu u njenoj dnevnoj sobi. Tu je bio i benč za vežbe, nimalo nakićen, stari model. Na podu su ležali tegovi od dva i po i pet kilograma. Kao i časopisi i delovi Kronikla.
Nadao sam se da Kajl ne vidi u stan, da nema dvogled. Ili noćni nišan na pušci. Po onome kako je smakao Majkla Aleksandera, znao sam da ume da puca. Dobar je u mnogo čemu. Džemila i ja smo se za svaki slučaj klonili prozora.
„Hvata me vrtoglavica kad pomislim šta je sve dosad uradio. Pitam se hoćemo li ikad sve saznati“, reče ona.
„Ako ga uhvatimo, on će govoriti. Kajl će se razmetati onim što je uradio. Ako krene noćas na nas, možda ćemo sve otkriti.“
„Misliš da zna da si ovde?“ Uzdahnuh. Slegoh ramenima.
„Verovatno zna da sam ovde. Možda je za večeras smislio zabavu razotkrivanja. Jedno znam: neće uraditi ono što mi očekujemo. Veliki Mozak to nikad ne radi. To mu je jedini obrazac kojeg se drži.“
Razmotrili smo da li da tražimo pojačanje, ali je Džemila smatrala da bi to samo uplašilo Kajla. Želeo je nas dvoje, je l’ tako? To će i dobiti. Hoćeš li i dalje da mi se rugaš, skote obični? Hajde. Navali, Kajle.
Tako smo nas dvoje sedeli u mraku; bilo nam je skoro prijatno. Džemila konačno pruži ruku i taknu mi šaku. Onda se pomerismo i pribismo jedno uz drugo. Čekali smo.
„Bar je udobno“, šapnu Džemila. „Kako inače ume da bude na prismotri.“
„Najlepše je kod kuće.“
Nešto pre četiri začusmo buku na terasici. Džemila se okrenu i pogleda me. Podigosmo pištolje.
Prvi put pomislih da ću pucati u Kajla, čoveka kog sam smatrao prijateljem. To mi se nimalo nije dopadalo. Nisam bio siguran kako ću reagovati i to me je plašilo.

Spolja su se čuli tihi koraci. Na izvestan način mi je laknulo. Ovo je otkrivanje karata koje je Kajl hteo. Stigao je. Pretpostavio sam da ga je priča koju je tako dugo pričao, njegov izmišljeni život, konačno obuzeo. Možda je već i psihotičan. To nam daje prednost.
„Vrlo pažljivo“, šapnuh i dodirnuh Džemilinu šaku, „pokušaj da ovo sagledaš iz njegove perspektive. Kajl misli da nas ima.“
Obio je bravu hitro i stručno. Bez po muke. Shvatio sam da je posmatrao njen stan. Znao je da treba da dođe zadnjim stepeništem, pa da se uspne metalnim lestvicama na terasu.
Brava na vratima terase tiho škljocnu. Zatim se ništa ne dogodi.
Čekali smo u mraku blizu vrata. Na kraju se ipak otvoriše i to vrlo lagano. Kajl uđe. Pođe k nama povijen. Očigledno nije video gde smo, ali mi smo videli njega.
Navalih na njega čitavom težinom, svom silom, svakim atomom snage koju sam imao. Tresnuh ga o zid dnevne sobe. Čitav stan se zatrese. Knjige i čaše popadaše s otvorenih polica. Začudi me što nismo provalili zid.
Odvalih ga najjače što sam mogao laktom u bradu. Bilo mi je lepo. Kajl je žilav i jak, ali ja sam se naoštrio da ga sredim. Pogodio sam ga snažno kratkim udarcem desnice. Posred brade. Onda sam ga udario u pleksus. Od toga se creva mrse.
Taman da ga udarim još jednom, kad Džemila upali svetlo. Mozak mi buknu. Telo uzdrhta. To nije bio Kajl Kreg.

Glava 100



„DOLE, SPUSTI SE! Spusti se ispod prozora!“, zaurlao sam Džemili.
Plašio sam se da je ne pogodi hitac iz puške. Kajl bi mogao biti napolju, a sad sam znao da ume da puca. Ona je legla okrenuta k meni, a ležao je i čovek kog sam oborio kad je ušao. Izgledao je jednako zbunjeno kako sam se ja osećao. Ko li je on? Šta se ovo dogodilo? Ko je ovaj tip i gde je Kajl?
Džemila mu je uperila u grudi svoj službeni pištolj. Ruka joj je bila neverovatno mirna. Njemu je iz nosa tekla krv jer sam ga gadno udario. Bio je to lepo građen, tridesetogodišnji svetloputi crnac kratke kose.
Meni je u glavi vladao haos.
„Ko si ti, dođavola? Ko si ti?” zaurlah na zbunjenog okrvavljenog čoveka na podu.
,,FBI“, dahnu on. ,,Ja sam federalni agent. Spusti pištolj. Smesta ga spusti.“ Džemila i sama povika:
,,Ja sam iz policije San Franciska i nikako neću spustiti pištolj, gospodine. Šta radiš u mom stanu?“ Gotovo sam video kako joj mozak radi i misli joj nisu bile nimalo lepe. „Pričaj!“
Ovaj odmahnu glavom.
„Ne moram da odgovaram na vaša pitanja. Novčanik mi je u zadnjem levom džepu. Tamo su značka i legitimacija. Ja sam FBI, dođavola!“
„Ne diži se“, viknuh. „Napolju može biti neko s puškom. Je li te Kajl Kreg poslao ovamo?“, upitah.
Izraz agentovog lica mi odgovori na to pitanje, ali on niti potvrdi nit poreče.
„Rekoh vam da ne moram da odgovaram na pitanja.“
„Još kako ćeš odgovarati“, skresa mu Džemila.
Ja učinih jedino što sam u tim okolnostima i mogao - pozvah FBI.
Četiri agenta iz kancelarije San Franciska stigoše u stan nešto posle pet ujutro. Sklanjali smo se od prozora iako sam sumnjao da je Kajl još u blizini. Pa čak i da je u San Francisku. Veliki Mozak je bio korak ispred nas. Trebalo je da znam, a nekako sam i znao da će uraditi ono što ne očekujemo.
Sledećih nekoliko sati očajni agenti Biroa pokušavali su da pronadu Kajla Krega. Nisu uspeli pa ih je to uzdrmalo. Počeli su pomalo da veruju u moju priču da bi Kajl mogao biti iza mnogih ubistava već dugi niz godina. Kajl je poslao onog agenta do Džemilinog stana i naredio mu da ga obije. Rekao mu je da je tu neko ubio inspektora policije i Aleksa Krosa.
Zatim je sve uzavrelo.

A ja sam podgrejao situaciju.

Glava 101



U POLA OSAM UJUTRO telefonom me je iz Vašingtona pozvao Ronald Berns, direktor FBI-ja. Berns je bio oprezan i uzdržan, pa sam znao da me ne bi lično zvao da nema dokaza o ozbiljnim poteškoćama s Kajlom. I dalje sam bio zbunjen i povređen, ali sam ta osećanja shvatio kao odgovarajuća i zdrava. Kajl Kreg je ludak, nisam ja.
„Direktore, reci mi sve što znate“, kazah mu.
„Znam mnogo o Kajlu, ali vi znate ono što ja ne znam. Reci mi to. Važno je da saznam sve.“
Berns mi nije odmah odgovorio. Na vezi je dugo vladala tišina. Dovoljno dobro sam ga poznavao da bih znao da je Kajlov prijatelj. Bar je tako on mislio. Toliko dugo smo svi grešili. Prevario nas je i izdao neko kome smo verovali.
Na kraju Berns progovori.
„Ovo verovatno potiče iz vremena slučaja ’Poljubi devojke’. Možda i od ranije. Znaš da je Kajl bio diplomac na univerzitetu Djuk. Poznavao je Vila Rudolfa - Posetioca Džentlmena - iz studentskih dana. Dok smo radili na tom slučaju, moguće da je Kajl ubio novinarku Bet Liberman iz L. A. Tajmsa. Ona je provalila Vila Rudolfa.“
Sklopih oči i zavrteh glavom. Ja sam pomagao u rešavanju slučaja „Poljubac". Znao sam da je Kajl studirao na Djuku, aii nisam znao za njegovu vezu s Posetiocem Dženlmenom, ubicom koji je terorisao Los Anđeles. Nakratko mi je Kajl bio sumnjiv u tom slučaju, ali imao je savršen alibi. Naravno.
„Zašto mi ništa nisi rekao?a, upitao sam Bernsa. Trudio sam se da shvatim položaj FBI-ja. Za sada nisam uspeo.
„Nismo zaista sumnjali u Kajla sve do ubistva Betsi Kavalijere. Pa ni tad nismo imali dokaz.
Nismo bili sigurni je li on mogući ubica ili najbolji agent u Birou.“
„Zaboga, Rone, mogli smo da razgovaramo. Trebalo je da razgovaramo. Pa, sad je u bekstvu.
Trebalo je da mi kažeš. Nadam se dasi mi sad sve rekao.“
„Alekse, ti znaš sve što mi znamo. Možda i više. Nadam se da ti nama sve govoriš.“
Kad sam završio razgovor s Bernsom, pozvao sam Sampsona u Vašingtonu. Ispričao sam mu najnovije vesti i zabezeknuo ga. Preselio je Nanu i decu iz kuće u Petoj ulici. Samo smo on i ja znali gde su sad.
,,Je li tu sve u redu?“, upitah ga. „Svi su se lepo smestili?“
„Zezaš li me ti to, Alekse? Nana je besna kao nikad dosad. Ako Kajl Kreg krene na nju, kladim se na Nanu. Deca su dobro. Ne znaju šta se događa, ali nagađaju da nije dobro.“
Ponovo ga upozorih.

,,Ne ostavljaj ih ni na minut, ni na sekund, Džone. Vraćam se u Vašington sledećim letom. Ne znam kako bi te Kajl našao tu, ali nemoj ga potcenjivati. Sad je na slobodi. Vrlo je opasan. Iz nekog razloga želi da povredi mene, moguće i moju porodicu. Ako shvatim zbog čega, možda ću uspeti da ga sprečim.“
„A ako ne shvatiš?“, upita me Sampson. Ostavih to pitanje otvoreno.

Glava 102



MORAO SAM OPET DA SE OPROSTIM od Džemile Hjuz, a svaki put mi je bilo sve teže. Toliko toga smo prošli zajedno za tako kratko vreme. Naterao sam je da mi obeća da će sledećih nekoliko dana biti izuzetno obazriva, pa i paranoična. Obećala je. Zatim sam najzad seo u avion na međunarodnom aerodromu u San Francisku.
Tajanstveni telefonski pozivi konačno su prestali da mi stižu, ali i to je bilo strašno i uznemirujuće. Nisam znao gde je Kajl ni šta radi.
Da li me i dalje posmatra? Je li me nekako pratio do Vašingtona? Ne bi trebalo da se upuštam u takva razmišljanja, ali jednostavno jesam i nisam mogao da ih sprečim da me spopadaju.
Je li uperio dvogled u mene dok idem ka kući tetka Tije u Čapei Gejtu u Merilendu, na petnaestak minuta od Baltimora? Otkud bi Kajl znao da sam tu? Pa otud što je to radio u životu. Može li da prođe pored mene i Sampsona? Mislim da ne može. Ali kako da u to budem sasvim siguran?
Deca su uživala u kratkom odmoru od škole. Tetka Tija ih je uvek maziia, baš kao i mene kad sam bio mali.
„Kao nekad, kao nekad“, voli da kaže dok ti daje komad tople pite usred popodneva ili ti pruža neočekivan poklon. Nana je imala više razumevanja nego što sam očekivao. Mislim da je voleia što je sa svojom ,,sestricom“. Tija je mlađa od Nane, ima „samo sedamdeset osam“, ali je aktivna, vrlo savremenog izgleda i sjajna kuvarica. Te večeri su ona i Nana pripremile testeninu s gorgonzoiom, salatu od rotkvinog lišća i sočnu voćnu tortu. Jeo sam kao da mi je poslednje.
Zatim smo se deca i ja igrali i pričali čak do nezamislivih jedanaest sati, mnogo kasnije nego što obično idu u krevet. Volim da pričam o lepim događajima, i zašto da ne? Otac sam i volim Dejmona, Dženi i malog Aleksa više nego svoj život. Možda i to nešto znači.
Sledećeg jutra sam se vratio u Vašington. Jedan tim agenata FBI-ja dodeljen je mojoj porodici. To je pažnja za koju sam se nadao da nam nikad neće biti potrebna. Iskreno, ona me je vraški uplašila.
Tog popodneva prisustvovao sam sastanku u zgradi FBI- -ja i saznao kako više od četiristo agenata radi na pronalaženju i hvatanju Kajla Krega. Zasada ništa nije doprlo do štampe i direktor Berns je želeo da tako i ostane. Želeo sam i ja. Još više od toga želeo sam da Kajla uhvate brzo, pre nego što ubije još nekog.
Samo koga bi ubio? Ko bi mogao Kajlu biti sledeća meta?

Glava 103



„KRISTINA, OVDE ALEKS“, rekoh. Imao sam tremu. „Mrsko mi je što te ovako gnjavim. Vrlo je važno inače te ne bih zvao.“ To je bilo tačno. Bože, kako nisam želeo da obavim ovaj razgovor.
,,Je li mali Aleks dobro?“, pitala je ona. ,,Da nije Nana?“
,,Ne, ne. Svi su dobro.“ To je bilo samo delimično tačno.
Nastala je kratka, neprijatna tišina. Kristina i ja smo bili vereni i pred venčanjem. Ona je raskinula veridbu zato što nije mogla da podnese moj život detektiva za krvne delikte. Bilo joj je preko glave ružnih situacija kao što je ova.
„Alekse, ne javljaš mi ništa dobro, zar ne? Džefri Šefer? Je l’ se vratio u zemlju?“, pitala je.
Zvučala je uplašeno i bilo mi je žao. Džefri Šefer ju je oteo.
,,Ne, nije Šefer.“
Ispričah joj o Kajlu Kregu. Znala ga je, volela ga i shvatio sam da je povređena. Nije mogla da mi oprosti zbog toga i ja sam je razumeo. Katkad ni ja sebi nisam mogao da oprostim. Razgovor s Kristinom me je podsetio na to koliko sam je nekad voleo. Verovatno je i dalje volim.
„Imaš li bezbedno mesto gde bi bila neko vreme? Važno je da odeš tamo“, konačno joj rekoh.
„Žao mi je što ti ovo radim. Kajl je izuzetno opasan, Kristina.“
„0, Alekse. Došla sam ovamo da budem bezbedna. Osećala sam se bezbedno, ali sad si mi se ti opet vratio u život."
Rekla mi je da će biti kod nekog kome veruje, kod prijateljice. Zamolio sam Kristinu da ne govori preko telefona kod koga i kuda ide. Kad je prekinula vezu, plakala je. Bilo mi je veoma žao, osećao sam se grozno zbog svega što se dogodilo. Ovaj razgovor je vratio sve loše što se među nama desilo.
Zatim sam pozvao Džemilu. Izgovor mi je bio da je podsetim da bude na oprezu - čak i sada. Ipak mislim da sam samo hteo da popričam s njom. Ona je duboko u ovom. Nažalost, nije bila kod kuće kad sam zvao. Ostavio sam poruku da brinem za nju i da je molim da se čuva.
Zvao sam redom sve ljude do kojih mi je stalo. Razgovarao sam sa svima za koje sam se setio da su imali veze s Kajlom.
Upozorio sam prijatelje detektive - Rakima Pauela i Džeroma Turmana, koji su još radili za vašingtonsku policiju. Sumnjao sam da bi Kajl napao njih, ali nisam bio siguran.
Pozvao sam svoju glavnu vezu u Vašington postu, novinara Zakarija Skota Tejlora. Zak mi je jedan od najprisnijih prijatelja u Vašingtonu. Hteo je da me intervjuiše, ali sam mu rekao da ne dolazi. Kajl je ljubomoran na članke koje Zak piše o meni. To mi je sam rekao. Iz nekog razloga nije voleo Zaka.
„Ovo je ozbiljno“, rekoh Zaku. ,,Ne potcenjuj ludilo tog čoveka. Ti si mu na crnoj listi, a to nije

dobro.“
Razgovarao sam s agentima FBI-ja Skorsom i Rajlijem, koji su sa mnom radili na slučaju otmice Megi Rouz Dan i Majkla Goldberga. Znali su za lov na Kajla, ali se nisu brinuli za svoju bezbednost. Sad su se zabrinuli.
Pozvao sam nećaku Naomi, koju je oteo Kazanova. Naomi se bavila advokaturom u Džeksonvilu na Floridi. Živela je s dobrim Setom Semjuelom Tejlorom. Njih dvoje su nameravali da se venčaju krajem godine.
„Voli da uništava sreću ljudima“, rekoh Naomi. „Budi oprezna. Znam da ćeš biti.“
Zvao sam Kejt Mektirnan u Severnu Karolinu. Setio sam se večere na kojoj je bila sa mnom i Kajlom. Je li to značilo nešto više nego što je spolja izgledalo? Ko bi znao s Kajlom. Kejt je obećala da će biti izuzetno oprezna i podsetila me kako ima već treći stepen crnog pojasa. Kajlu se Kejt oduvek dopadala, pa sam je se upravo zato i setio. U stvari, što sam više pričao s Kejt, sve sam više brinuo za nju.
„Kejt, nipošto nemoj da rizikuješ. Kajl je najluđi čovek kog sam upoznao.“
Našao sam i Sendi Grinberg, dobru prijateljicu iz Interpola koja je više puta radila s Kajlom. Zapanjila se kad je čula da je Kajl ubica. Obećala je da će biti oprezna dok ga ne uhvate. Uz to je ponudila da pomogne kako god može.
Kajl Kreg je hladni, bezdušni ubica.
Moj nekadašnji partner, prijatelj, bar sam ja nekad to mislio.
Još nisam mogao da se saživim s tim. Nisam mogao do kraja. Pokušao sam da sačinim mogući Kajlov spisak za odstrel.

1. Ja
2. Nana i deca
3. Sampson
4. Džemila

Shvatio sam da pravim spisak sa svoje tačke gledišta, ali ne nužno i s Kajlove. Pokušao sam ponovo.

1. Kajlova porodica - svi čianovi
2. Ja i moja porodica
3. Berns, direktor FBI-ja
4. Džemila
5. Kejt Mektirnan



Sedeo sam u praznoj kući u Petoj ulici i razbijao glavu šta će sleđeće uraditi. Izluđivalo me je ovo, imao sam utisak da se vrtim u krug.
Kajl je sposoban za sve.

Glava 104



KONAČNO ME JE PONOVO POZVAO.
„Ubio sam ih i ne osećam ništa. Ama baš ništa. Ti ćeš pak osetiti, Alekse. Na izvestan način sam si kriv. Nije kriv niko drugi do ti. Ja čak nisam ni želeo da ih ubijem, ali morao sam. Tako treba da se odvija priča strave i užasa. Sad više ne mogu da upravljam njom. Priznajem.“
Grozna ispovest mi je stigia u pet i petnaest ujutro. Spavao sam tek tri sata kad mi je zazvonio telefon. Telo mi je prožela panika. Srce mi je udaralo tako jako da sam ga čuo.
„Koga si ubio?“, upitah Kajla. „Koga? Reci mi ko je to bio. Reci mi“
„Kakve veze sad to ima? Mrtvi su, poklani. To je neko do koga ti je stalo. Sad ništa ne možeš - sem da me uhvatiš. Možda bih mogao da ti pomognem. Zar ne želiš to da čuješ? Zar ti ne bi sve postalo zanimljivije? Zar ne bi bilo pravednoV' Neobuzdano se zasmejao. Gospode, nikad nisam video da gubi vlast nad sobom.
Pustio sam ga da nastavi. Da naduvava sujetu. Zar nije to želeo i zar mu to nije bilo potrebno? Koga je Kajl ubio? 0 bože, koje mrtav? Više ljudi - zaklano.
„Uvek smo bili tim. Nekako bi to bila kruna svega - da uhvatim sam sebe. Zapravo, već sam razmišljao o tome. Fantazirao. Nema većeg izazova od toga. Ja ne znam za veći. Ja protiv sebe.“ Opet se smejao.
S mukom sam se obuzdao da ga ponovo ne pitam koga je ubio. To bi samo razbesnelo Kajla.
Mogao bi da prekine vezu. A u glavi mi je vrilo. Užasno sam se plašio. Kristina? Kejt? Džemila?
Neko iz FBI-ja? Ko? O bože, ko je to? Imaj milosti, sažali se. Pokaži da si ljudsko biće, skotino.
„Nisam visokoobučeni psiholog poput tebe, ali evo ti jedne amaterske pretpostavke“, reče Kajl.
„Mislim da sve ovo s besom ima neke veze sa suparništvom među braćom. Da li je to moguće? Znaš, Alekse, ja imam mlađeg brata. Pojavio se na vrhuncu mog Edipovog kompleksa, kad sam imao tek dve godine. Istisnuo me je s mesta koje sam imao kod majke i oca. Proveri to, Alekse. Posavetuj se s Kvantikom. Moglo bi biti značajno “
Bio je tako smiren i ismevao me je - kao detektiva i kao psihologa. Ruke su mi zadrhtale. Prekipelo mi je.
„Koga si ubio ovog puta?“, dreknuo sam u slušalicu. „Koje to?”
Kajl mi je slomio srce. Opisao mi je ta ubistva do sitnih pojedinosti. Bio sam siguran da govori istinu.
Zatim je prekinuo vezu dok sam ga proklinjao.
Nekoliko minuta kasnije, mutnog pogleda, utrnuo, žurio sam kolima kroz Vašington do groznog mesta zločina.

Glava 105



NE, NE, NE!
Nisam ovo očekivao. Kao da mi je zario nož u srce, pa ga vrteo dok nisam provrištao. Kajl me je gadno povredio - a hteo je i da znam još nešto: Biće sve gore. Ovo je tek početak.
Stajao sam nem i zgrožen u spavaćoj sobi Zaka i Liz Tejlor. Suze su mi pomutile vid. Dvoje dragih prijatelja je bilo mrtvo. Dolazio sam mnogo puta kod njih - na zabave, večere, kasne večernje razgovore. Zak i Liz su često bili gosti u Petoj ulici. Zak je bio kum malom Aleksu.
Jedina uteha mi je bila što su brzo umrli. Verovatno se Kajl uplašio da ga ne uhvate. Znao je kako mora hitro da uđe u njihov stan u vašingtonskoj četvrti Adams-Morgan i izađe iz njega.
Bilo kako bilo, ubio je Tejlorove s po jednim hicem iz pištolja u glavu. Nije se trudio da unakazi tela. Mislim da je njegova poruka jasna. Ovo nema veze s njima.
Ovo je između nas đvojice.
Zak i Liz Tejlor mu ništa nisu značili. Možda je to bilo još najgore. S kakvom lakoćom je ubijao.
Koliko je želeo da me povredi.
Ovo je tek početak. Biče sve gore.
Na ovom mestu zločina nije bilo tragova gneva ni strasti. Gotovo sam imao osećaj kako se, ušavši u ovu spavaću sobu, Kajl predomišljao. O Kajle, Kajle! Smiluj nam se.
Sve sam popamtio - nije bilo potrebe da beležim. Zapamtio sam svaku užasavajuću pojedinost.
Dok sam živ, ništa neću zaboraviti.
Hici su im otkinuli deo lica. Morao sam se primorati da ih pogledam. Setio sam se kako su uvek izgledali zaljubljeno. Jednom mi je Zak ispričao kako je „Liz jedina s kojom uživa u dugim vožnjama kolima“. Za njega je to bio test. Nikad im nije ponestajalo tema za razgovor. Osećao sam se neverovatno prazno gledajući ih. Više ih nije bilo. Kakva šteta, kakav užas.
Prošao sam kraj njihovih tela i prišao širokom prozoru s pogledom na ulicu. Osećao sam se nestvarno. Video sam reklamu za kafe Lotrek, sad zatvoren. Pomislio sam na Kajla u bekstvu, na to šta li sad misli, kuda bi mogao da krene dalje.
Hteo sam da ga uhvatim, da ga zaustavim. Ne, hteo sam da ubijem Kajla. Hteo sam da ga povredim što je moguće gore.
Priđe mi narednik Ed Lajl iz jedinice za uviđaj na mestu zločina.
„Žao mi je zbog vašeg gubitka. Šta hoćete da uradimo, detektive? Spremni smo da počnemo.“
„Skice, video, fotografije“, rekoh Lajlu. No ništa od toga mi zapravo nije bilo potrebno. Nisu mi bile potrebni prizori koji su mi se urezali, čak ni dokazi.

Znao sam ko je ubica.

Glava 106



STIGAO SAM KUĆI oko jedan posle podne. Žudeo sam za snom, ali nisam mogao da odležim više od dva sata. Ustao sam i prošao praznom kućom u Petoj ulici.
Išao sam iz sobe u sobu. Osećao sam potrebu da sprečim strašnu propast, ali nisam znao odakle da počnem. Mogući spisak Kajlovih ubistava stalno mi se vrteo po glavi: moja porodica, Sampson, Kristina, Džemila Hjuz, Kejt Mektirnan, moja nećaka Naomi, Kajlova porodica.
Nisam mogao da izbijem prizor sa Zakom i Liz iz glave. Izgubili su živote u punoj snazi - zbog mene. Napokon sam uspeo da povratim i to je bilo najsvetlija tačka tog dana. Izbacio sam utrobu. Onda sam udario dlanom o kupatilsko ogledalo i skoro ga slomio.
Kajl je uvek jebeni korak ispred, zar ne? Tako je već mnogo godina. Kakav je to neverovatan skot.
Savršeno je samouveren u svoj sposobnosti, među kojima je i moć da nas zavede kad god to poželi. Šta će uraditi sledeće? Koga će ubiti? Koga? Koga?
Kako uspe da nestane posle ubistva? Kako se stopi i postane nevidljiv kad ga toliko njih traži?
Imao je novac - Kajl se pobrinuo za to kad je zaigrao ulogu Velikog Mozga. Šta je onda smislio sledeće?
Radio sam za računarom do kasno u noć i rano ujutro. Računar mi je uz prozor spavaće sobe. Je li napolju, posmatra li me? Ne verujem da bi čak i Kajl toliko stavljao na kocku. No sad ništa ne smem da odbacim.
Sposoban je i za masovno ubistvo. Ako mu je to namera, gde će udariti? U Vašingtonu?
Njujorku? Los Anđelesu? Možda negde u Evropi? U Londonu?
Je li mu porodica bezbedna - žena, sin i kćerka? Jednog leta sam bio na odmoru s njima u Negs Hedu. Za sve ove godine bio sam više puta u njihovoj kući u Virdžiniji. Luiza, njegova žena, bila mi je draga prijateljica. Obećao sam joj da ću, bude li moguće, privesti Kajla živog. Sad sam se pak pitao želim li da održim to obećanje. Šta bih uradio kad bih uhvatio Kajla?
Mogao bi da nasrne na roditelje, posebno zato što svoje ponašanje delimično pripisuje ocu. Vilijem Hajland Kreg je bio general vojske, predsednik uprave dve kompanije sa spiska Fortjun 500 u Šarlotu i u njegovoj okolini. Danas drži predavanja za po deset do dvadeset hiljada, član je šest upravnih odbora. Tukao je Kajla dok je bio mali, podvrgao ga nemilosrdnoj disciplini, naučio ga da mrzi.
Suparništvo među braćom? Kajl je to sam pomenuo. Uvek se takmičio s mlađim bratom sve do Blejkove smrti 1991. Je li, u stvari, Kajl ubio brata? Slučaj je proglašen nesrećom u lovu. A šta je sa starijim bratom, koji i dalje živi u Severnoj Karolini?
Da li Kajl mene smatra za mlađeg brata? Vidi li u meni Blejka? Takmičio se sa mnom i od

početka je pokušavao da upravlja mnome. Moguće i da su žene u mom životu za njega predstavljale pretnju, što je ekstremna varijanta suparništva među braćom. Je li zato ubio Betsi Kavalijere? A šta je s Morin Kuk iz Nju Orleansa? I sa Džemilom?
Pribeležio sam da pažljivo razmotrim i smislim jedan naročit ugao, trougao disfunkcionalne porodice s Kajlom i sa mnom u njemu.
Korak ispred. Bar zasad.
Ako udari na roditelje ili brata, uhvatićemo ga. Njih pomno čuvaju u Šarlotu. FBI je svud oko

njih.


Kajl je to znao. Neče učiniti ništa glupo - samo okrutno i gadno. Korak ispred.
Izgleda da je to ključ Kajlovog života u fantaziji, barem sam ja to tako shvatao. On neće

napraviti očigledan potez. Krenuće najmanje korak ili dva ispred toga. Samo, kako mu uspeva da bude ispred - naročito sada? U poslednje vreme mi se vrlo ružna misao motala po glavi. Možda mu neko iz FBI-ja pomaže - možda Kajl ima partnera.
Samo što sam utonuo u san kad me je trgao telefon u spavaćoj sobi. Bilo je tri ujutro. Proklet da je. Zar on nikad ne spava?
Podigao sam slušalicu pa je odmah spustio i izvukao telefonski kabl iz zida. Nema više telefoniranja, Kajle. Odjebi.
Sad ja postavljam pravila. Ovo je moja igra, nije njegova.

Glava 107



UJUTRO SAM POPIO mnogo crne kafe i razmišljao o našem poslednjem zajedničkom slučaju: Danijel i Čarls, Piter Vestin, braća Aleksander. Šta su oni predstavljali u Kajlovoj fantaziji? Groznu priču koju je smišljao a u kojoj učestvujemo obojica. On me je pozvao u ovu istragu, pa je to iskoristio da me nadzire. Da li se njemu tu sve završava, i meni?
Trudio sam se da rešim zagonetku sa stanovišta psihologa. Ostalo bi moglo da proistekne iz toga. Moglo. S Kajlom ništa nije bilo sigurno. Ako primeti jasan obrazac, prekinuće ga, ako razume vlastitu patologiju, a moguće da je razume, upotrebiće je u svoju korist.
Oko podne sam pozvao Kajlovog starijeg brata Martina, radiologa koji je živeo kod Šarlota - gde smo verovali da su Danijel i Čarls počeli svoj ubilački niz. Je li Kajl imao prethodno veze s njima? Je li i to mogućnost?
Martin Kreg je pokušao da pomogne, ali je na kraju priznao da on i brat ne govore već deset godina.
„Videli smo se na Blejkovoj sahrani", reče mi Martin. ,,To je poslednji put. Detektive Krose, ne volim svog brata. On ne voli mene. Ne znam voli li on ikoga.“
,,Je li vam otac bio posebno grub prema Kajlu?“, upitah Martina.
,,To je Kajl uvek tvrdio, ali istinu govoreći, nikad ništa nisam primetio. Nije ni majka. Kajl je voleo da izmišlja priče. Uvek je u njima bio ili veliki junak ili sirota žrtva. Majka je govorila da Kajlovu sujetu prevazilazi samo božja.“
„Šta vi mislite o tome? O majčinoj proceni vašeg brata?“
„Detektive Krose, moj brat nikad nije verovao u boga i niko nije bio iznad njega.“
Stalni lajtmotiv odnosa trojice braće bilo je takmičenje i Kajl je uvek verovao da Martin i Blejk pobeđuju u očima roditelja. Kajl je bio u prvoj postavi školskog košarkaškog tima, ali je Martin bio najmudriji plejmejker čitavog okruga, a uz to je svirao bas gitaru u mesnom bendu i vodio zavidan društveni život. Jednom je izašao članak u novinama o braći dobrim košarkašima, ali se uglavnom pričalo o Blejku i Martinu. Svi su upisali studije na Djuku, ali su Martin i Blejk otišli na medicinski fakultet. Kajl je postao pravnik, što njegov otac nije odobravao. Kajl mi je davno pričao o suparništvu među braćom, a možda sam sad počeo da shvatam poreklo njegovog sveta fantazije.
,,Martine“, na kraju ga upitah, ,,je li moguće da je Kajl ubio vašeg najmlađeg brata Blejka?“
„Blejk je umro u nesreći u lovu - navodno“, reče Martin Krejg. „Detektive Krose, moj brat Blejk je bio neverovatno odgovoran i pažljiv čovek, oprezan gotovo kao Kajl. Nije sam sebe slučajno pogodio. Verujem iz dubine duše da je Kajl imao nešto s tim. Zbog toga on i ja ne govorimo već deset godina. Moj brat je Kain. Uveren sam da je ubica i želim da ga uhvatite. Želim da vidim brata na električnoj stolici. To je Kajl zaslužio.“

Glava 108



NIŠTA NE POČINJE onako kako mislimo da počinje. Stalno sam imao na umu kako je, pošto je Piter Vestin uhapšen u podnožju gorja kod Santa Kruza, gotovo isključivo Kajl davao izjave za televiziju i štampu. Tražio je priznanja. Hteo je da bude zvezda, jedinstven. Sad je nekako to i postao: najupadljivija zvezda.
Imao sam pristojnu ideju šta sledeće da uradim, a to je nešto preventivno što će smetati Kajlu.
Pozvao sam FBI i razgovarao o tome s direktorom Bernsom. I njemu se dopala zamisao.
U četiri sata tog popodneva zakazana je konferencija za štampu u predvorju zgrade FBI-ja. Tu je bio direktor Berns da se kratko obrati javnosti, pa da predstavi mene. Berns je nedvosmisleno izjavio kako ću ja učestvovati u lovu na Kajla Krega dok ga ne privedemo pravdi, a nije sumnjao da će biti uhvaćen.
Na sebi sam imao crni kožni mantil koji sam zakopčao prilazeći mikrofonima. Igrao sam ulogu za sve pare. Hteo sam da delujem nadmeno. Hteo sam da izgledam kao zvezda. Nije Kajl zvezda. Ovo je moj lov na čoveka. Nije njegov. On je lovina.
Čulo se uobičajeno mehaničko zujanje i brujanje kamera, neprestano su sevali blicevi aparata, a svi istraživački novinarski umovi i najkritičnije oči bile su uprte u mene i čekale odgovore koje mogu trenutno da im dam. Zbog svega toga nervi su mi bili pred pucanjem.
Namestio sam najozbiljniji i najvažniji glas koji sam mogao.
„Zovem se Aleks Kros. Detektiv sam Odeljenja za krvne delikte u Vašingtonu. Poslednjih pet godina blisko sam sarađivao s nadležnim specijalnim agentom Kajlom Kregom. Poznajem ga izuzetno dobro.“ Izneo sam neke pojedinosti iz naše zajedničke prošlosti. Trudio sam se da zvučim naduveno i sveznajuće. Doktor-detektiv.
„Kajl mi je pomogao u rešavanju nekoliko ubistava. Bio je stručni drugi u timu, pružao mi je sjajnu podršku. Trudio se više od svih i bio neumoran radnik.
Uskoro ćemo ga uhvatiti. Kajle, ako me čuješ, gde god da si, tražim da ovo slušaš pažljivo. Predaj se. Mogu da ti pomognem. Uvek sam bio u stanju da pomognem. Predaj se meni. To ti jedino preostaje.”
Zastao sam i zagledao se u televizijske kamere pa se polako odmakao od mikrofona. Opet su zasevali blicevi aparata. Zaista su me smatrali za zvezdu. Upravo kao što sam se i nadao da će biti.
Direktor Berns je rekao još nekoliko reči o brizi za javnu bezbednost i obimu potrage koju je FBI organizovao. Duboko mi je zahvalio što sam tu.
Dok sam stajao pored direktora Bernsa, uporno sam gledao u TV kamere. Znao sam da će me Kajl gledati. Bio sam uveren da će videti ovo i pobesneti.
Poslao sam mu jasnu poruku i izazov.

Dođi da me uhvatiš ako možeš. Ti više nisi Veliki Mozak - sad sam to ja.

Glava 109



SAD JE TREBALO DA ČEKAM.
Obišao sam Nanu i decu rano sledećeg jutra.
Tetka Tija je živela u drvenoj kućici obojenoj u žuto, s aluminijumskim prozorskim kapcima. Bila je u tihoj ulici u Čapel Gejtu, koji je ona zvala „zemlja". Vozeći se ka kućici, nisam primetio nikoga iz FBI-ja, što je dobro, pomislio sam. Dobro rade posao.
Nadležni agent je bio izvesni Piter Švajcer. Imao je odličnu reputaciju. Švajcer me je dočekao na ulaznim vratima i predstavio mi šest agenata zaduženih za Tijinu kuću.
Kad sam se sa zadovoljstvom upoznao s obezbeđenjem, otišao sam do Nane i dece.
„Zdravo, tatice.“
„Zdravo, tatice.“
„Zdravo, Alekse.“ Svi su izgleda bili srećni što me vide, pa čak i Nana. Bili su za obilnim doručkom u kuhinji, a Tija je marljivo pekla palačinke i ljute kobasice. Pružila je ruke da me zagrli i onda su me svi dočepali i nisu hteli da me puste. Moram priznati da mi je pažnja prijala, zagrljaji su mi bili potrebni.
„Alekse, ne mogu da te se zasite“, smejala se Tija i pljeskala rukama, baš kao što je godinama radila.
„Zato što ga ne viđamo dovoljno”, začikavao me je Dejmon.
„Posao samo što nije završen”, rekoh nadajući se da je to tačno, mada ni sam ne verujući u to.
„Bar svi dobijate tri poštena obroka dnevno.” Nasmejah se pa dodatno zagrlih Tiju.
I ja sam doručkovao pa se zadržao u Tijinoj kući nešto duže od jednog sata. Sve vreme smo pričali svi uglas, no samo jednom je Dejmon dotakao trenutnu tešku i zastrašujuću situaciju.
„Kad ćemo se vratiti kući?”
Svi su se upiljili u mene i čekali povoljan odgovor. Čak me je i mali Aleks gledao.
„Neću vas lagati”, na kraju im rekoh. „Treba prvo da nađemo Kajla Krega. Onda možemo kući.”
,,I biće isto kao pre?“, upita Dženi. Prepoznah da je to trik pitanje.
„Čak i bolje“, rekoh joj. „Uskoro ću napraviti velike promene. Obećavam vam.“

Glava 110



OTPUTOVAO SAM ZA ŠARLOT u Severnoj Karolini letom u deset sati iz Vašingtona. Krenuo sam ka jugu da obidem članove porodice Kreg. Možda je i Kajl tamo. To me ne bi iznenadilo.
Vilijem Kreg, njegov otac, rešio je da ne bude kod kuće kad stignem na imanje gde su Kajl i njegova braća odrasli. Bila je to gospođska farma s prostranom kućom od kamena i drveta smeštenom na četrdeset jutara u konjarskoj obiasti. Neko od radnika mi reče da samo farbanje bele ograde oko pašnjaka košta petnaest dolara po metru.
Razgovarao sam s Mirijam Kreg na zadnjem tremu, okrenutom bašti s poljskim cvećem i potokom koji je poskakivao po kamenju. Učinilo mi se da vrlo obuzdava osećanja, što me je iznenadilo, ali možda tako treba. Gospođa Kreg mi je ispričala mnogo toga o svojoj porodici.
„Kajlov otac i ja nismo ni slutili o njegovoj mračnoj strani ako su te užasne optužbe tačne“, reče ona. „Mislim da bi se moglo reći kao je Kajl oduvek dalek, uzdržan, okrenut sebi, ali ništa nije ukazivalo da je ovako poremećen. U školi je dobro napredovao, kao i u sportu. Kajl je čak imao dara i za sviranje na klaviru.“
„Nisam znao da svira“, rekoh. A Kajl je uvek komentarisao moje sviranje. „Jeste li mu vi i njegov otac govorili da ste zadovoljni onim što radi, na primer, u školi? U sportu? Mislim da je dečacima potrebno da to čuju i više nego što očekujemo.“
Gospoda Kreg se ljutnu.
„Nije hteo da čuje pohvale. Rekao bi ’znam’ i otišao od nas. Skoro kao da smo ga razočaravali što smo isticali ono što je očigledno.“
„Jesu li Kajlova braća bila bolja od njega u školi?“
,,Po ocenama jesu, ali su svi bili odlikaši. Većina nastavnika je Kajla smatrala ozbiljnijim. Mislim da je on imao najviši koeficijent inteligencije, sto četrdeset devet ako me sećanje ne vara. Sam je odlučivao da se ne udubljuje u sve predmete. Imao je jaku volju čak i kao dečkić,“
,,No nije bilo nikakvih vidljivih znakova njegove teške poremećenosti?“
,,Ne, detektive Krose. Verujte mi, mnogo sam o tome razmišljala.“
„Bi li se s tim složio i Kajlov otac?“
„Baš sinoć smo pričali o tome. On se slaže. Samo je previše uznemiren da bi vas dočekao.
Kajlov otac je ponosit i dobar čovek. Vilijem Kreg je veoma dobar čovek.“
Posle sam otišao da se vidim s Kajlovim bratom. Razgovarao sam s doktorom Kregom u potpuno beloj sali za konferencije u šarlotskoj klinici, u kojoj je on bio partner.
„Smatrao sam Kajla sarkastičnim i sasvim okrutnim. Znam da je isto mislio i Blejk“, priznade mi on uz čaj.

,,Na koji način okrutan?“, upitah ga.
„Nije bio okrutan prema sitnim životinjama ili tako očigledno - bio je to prema drugim ljudima. Zapravo Kajl je vrlo voleo životinje. U školi je bio opak. I verbalno i fizički. Pravi drkadžija. Niko ga nije voleo. Ne sećam se da je imao drugove. Zar to nije čudno? Kajl nije imao ni jednog jedinog bliskog druga. Dozvoiite još nešto da vam kažem, detektive. Kad je Kajl bio druga godina, pa i veći deo prve godine, otac ga je naterao da spava u garaži zato što je bio neprijatan.“
,,To mi se čini prilično strogo", primetio sam. Ništa što sam dotad čuo nije otkrivalo tako mnogo. Kajl mi nikad nije pominjao tu kaznu. Nije je pomenula ni gospođa Kreg. Ona je rekla samo da je Kajlov otac dobar čovek, šta god joj to značilo.
,,Ne mislim da je strogo, detektive. Mislim da je pravedno i mnogo blaže nego što je zaslužio. Kajla je trebalo da izbace iz kuće još s trinaest godina. Moj brat je bio prokleto čudovište, a izgleda da je to i dalje."

Glava 111



KOGA BI KAJL SLEDEĆEG NAPAO? To pitanje me je sad opsedalo. Nisam mogao da ga se otarasim. Kad sam se vratio uveče kući, počeo sam da razmišljam o odlasku u Sijetl. Imao sam neki predosećaj. Zapravo, imao sam mnogo gadnih predosećaja. Treba li da odem tamo? Da li bi Kajl sledeću napao Kristinu Džonson? Znao je gde da udari i izazove najviše bola. Kajl me je dobro poznavao - ali ja očigledno uopšte nisam znao Kajla.
Da li bi napao Kristinu? Ili možda Džemilu? Razmišljam li kao Kajl? Korak ispred.
Neka je proklet.
Možda će napasti mene, možda treba samo da ostanem u kući u Petoj ulici i čekam da se pojavi.
To pitanje mi je gorelo u glavi. Šta promiče svima koji tragaju za Kajlom? Šta on želi - više od svega drugog? Šta ga motiviše? Ko je na Kajlovoj crnoj listi - osim mene?
Kajl je hteo da nametne svoju volju, ali je čeznuo za najlepšim i zabranjenim zadovoljstvima.
Ranije su ga pokretali seks, silovanje, novac - milioni dolara - osveta nad onima koje je mrzeo.
Na kraju sam legao u pola dva, ali za divno čudo nisam mogao da zaspim. Svaki put kad zažmurim, video bih Kajlovo lice. Izgledao je zadovoljno i samopouzdano. On je najnadmenije ljudsko biće koje sam ikad upoznao. Verovatno i najlošije. Prisećao sam se svih naših zajedničkih trenutaka, svih dugih filozofskih razgovora, svega što sam upamtio. Upalio sam svetlo na noćnom stočiću i napravio još beležaka. Kajl je metodičan i logičan, ali je umeo da me iznenadi taktikom i strategijom sasvim van normalnih tokova. Mislio sam na upad u Santa Kruzu. Već mi se činilo da su vampirska ubistva bila odavno. Hteo je da ja budem tamo kako bih video da je on junak. U tome je bila suština, zar ne? Bilo mu je potrebno da ja vidim kako je on dobar. Hteo je da uhvati Pitera Vestina sam.
Odjednom mi se u glavi pojavi pitanje. Zaista dobro pitanje. Kad nije uspeo da nametne svoju volju?
Šta su Kajlove najmračnije fantazije? O čemu mašta? Koje su mu skrivene želje? U čemu je u prošlosti bio neuspešan?
Najgore tek dolazi, zar ne? Sa Zakom i Liz Tejlor je tek počeo. Hoće li se prepustiti krvavom divljanju?
Tad sam se setio odredene fantazije koju mi je Kajl poverio jedne večeri pošto smo zaključili jedan od najgorih slučajeva. Sećam se nečeg što je rekao a što ja nisam mogao da izbacim iz glave.
Dohvatih telefon i počeh da okrećem pozivni broj druge države. Ponadah se da nisam već zakasnio. Mislim da sam znao koga će sledećeg ubiti.
O ne, Kajle! O bože, ne!

Glava 112



MOŽDA SAM JEDNOSTAVNO POLUDEO. Vozio sam skoro šest sati drumom 1-95 prema Negs Hedu u Severnoj Karolini. Nervozno sam menjao stanice na radiju da bih ostao budan. Razmišljao sam kako Kajl ne želi ovo da okonča - previše uživa, oseća se uzvišeno.
Već sam bio u ovom delu Severne Karoline s Kejt Mektirnan. Bio je i Kajl. Pokušavali smo da zaustavimo sadističkog ubicu Kazanovu. U šumi blizu Čapel Hila držao je zarobljenih osam žena. Kajl je bio u našem timu ili sam ja bar tako mislio. Međutim, Kajl je bio i Kazanovin partner u ubistvima. Znam da je bar to tačno.
Stigao sam u Auter Benks pred samo smrkavanje. Dok sam vozio ka okeanu, setio sam se nekih čudnih stvari: lepljivih zemički s pijace u Negs Hedu, svojih dugih šetnji s Kejt Mektirnan po plaži Kokina, lepih, gotovo natprirodno živopisnih plaža u državnom parku Džokejs Ridž. Sećam se kako sam se divio Kejt. Ostali smo dobri prijatelji i čujemo se bar dvaput mesečno. Mojoj deci ona šalje maštovite poklone za rođendane i Božić. Radi u oblasnom medicinskom centru u Kiti Hoku i živi s mesnim knjižarom za kog će se udati. Kuća im je u Negs Hedu, samo nekoliko kilometara odavde.
Kajl se očigledno ozbiljno zaljubio u Kejt Mektirnan. To mi je nabacio: ,,Da nema Luize i dece, mogao bih da zavolim tu devojku. Možda bi trebalo da ih šutnem zbog Kejt. Ona bi me usrećila. Kejt bi me spasla."
Bio je već u poseti kod Kejt u Negs Hed. Mislim da je tad došao da je posmatra. Mučilo ga je što ne može da je ima, što mu je uskraćena Kejt Mektirnan. Mučilo ga je i to što je znao koliko meni znači Kejt.
Kajl je ovde, zar ne? Ili stiže.
Upozorio sam Kejt, ali sam usput ponovo pozvao i jasno joj naložio da nestane iz Negs Heda. Baš me briga koliko je dobra u karateu i do kog dana crnog pojasa je stigla. Otići ću do njene kuće. Mislim da će i Kajl doći. Mislim da više nije želeo da posmatra. Ako bude došao, to znači da hoće da ubije Kejt.
Kad se konačno dovezoh u gradić, duboko udahnuh. Sve mi je bilo vrlo poznato, mirno i lepo, lcao da se u Negs Hedu ne može dogoditi ništa ružno.
Najgore tek dolazi, stalno sam ponavljao. Zato je prvo ubio Zaka i Liz Tejlor. S njima je postavio obrazac. Tejlorovi su samo početak. Upozorenje na ono što dolazi.
Prošao sam uskim asfaltiranim putem koji je vijugao pored vetrom razvučenih peščanih dina. Tražio sam neki Kajlov trag. Na broju 1021 bila je dvospratna drvena kuća na plaži uz okean. Vrlo starinska i elegantna, vrlo nalik Kejt Mektirnan. Da je Kajl stigao do nje, nikad sebi ne bih oprostio.
Nad krovom kuće vijorila se škotska zastava, a i to je bilo tako nalik Kejt Mektirnan. Kao što sam je zamolio, ostavila je volvo parkiran na prilazu kući. Svetla u kući su bila upaljena i služila kao svetionik, da me navedu - a možda i Kajla.

Tako je izgledalo kao da nekog ima kod kuće - a sad je i bilo.
Meni se sve činilo nadrealno. Nervni sistem mi je bio napet. Sve dlačice su mi se nakostrešile. Šesto čulo me je upozoravalo da je Kajl u blizini. Jednostavno sam to znao, osećao svakim pedljem tela. A je li bio? Ui ja zapravo ludim? Nisam znao šta bi bilo gore od to dvoje.
Uterao sam kola u garažu i spustio teška drvena vrata. Usred grudi osećao sam hladnu grudvu.
Teško sam disao. Nije mi bilo lako ni da mislim ispravno.
Onda sam ušao u kuću Kejt Mektirnan. Osećaj ravnoteže me je napustio. Zanosio sam se udesno. Tad zazvoni telefon.
Izvadih glok i obazreh se po kuhinji očekujući Kajla. Ništa nisam video. Zasada. Gde je?
Najgore tek dolazi.
Jesam li ovog puta spreman?

Glava 113



DOHVATIH SLUŠALICU prodornog telefona, pa udarih kolenom u kuhinjski sto.
„Svugde sam te tražio, Alekse.“ Kajl je bio tako smiren i samouveren. Nije imao savesti, nit osećaja krivice. Čak i sad me je zapanjila njegova nadmenost.
,,E pa izgleda da si me našao. Čestitam. Ne mogu da se sakrijem od tebe. Zadivio si me. Zaista si Veliki Mozak, Kajle.“
„Znaš da jesam. Naterao si me da se zamislim i zabrinem, partneru. Hteo sam da se oprostim na pristojan i civilizovan način. Odlazim čim se završi ova naša mala pustolovina. Skoro je gotova. Uh. Zar to nije veliko olakšanje?“
„Hoćeš li da mi kažeš gde si?“, upitah ga.
On kratko poćuta, a ja osetih kako me plavi brza reka adrenalina. Noge mi klecnuše. Odjednom se uplaših šta je Kajl već mogao da uradi.
„Pretpostavljam da nije naodmet da ti kažem. Čekaj da razmislim. Hmmm. Alekse, ovde je na sve strane krv. Toliko ću ti reći. Zadivljujuće remek-delo masakra. Ovog puta sam prevazišao sebe. Prevazišao sam Garija Soneđžija, Šefera, Kazanovu. Ovo mi je najbolji rad. Mislim da jeste, a ja bih barem trebao da znam. Vrlo sam objektivan u tome, no to ti znaš.“
Srce mi je tutnjalo, a u glavi mi se vrtelo. Osećao sam kako mi se krv sleže iz mozga. Naslonih se na kuhinjski pult.
„Gde, Kajle? Reci mi gde si. Dođavola, gde si?“
„Možda sam kod tvoje tetka Tije u blizini Baltimora“, reče. Onda se ludački zacereka. „Čapel Gejt. Tako lepa varošica.“
Iz usta mi se ote jecaj, a kolena mi klecnuše. Pred očima mi prođe slika moje porodice - Nane, Dženi, Dejmona, Aleksa. Trebalo je da budem s njima. Kako je prošao pored timova FBI-ja? I Sampsona? Nemoguće. Nije mogao.
„Lažeš, Kajle.“
„O da li? Zašto bih lagao? Razmisli. Šta bih imao od toga?“
Najgore tek dolazi. Treba da pozovem Tiju. Nije trebalo da ih ostavljam. Nad glavom u kuhinji začuh grozomoran kreštav krik. Šta to kog vraga...
Pogledah gore. Nisam mogao da poverujem rođenim očima. Kajl je skakao s vratanaca za tavan.
Sve vreme je vrištao. U desnoj ruci je stezao šiljak za led, a u levoj mobilni telefon.
Pokušah da dignem ruku i zaštitim se. Nisam bio dovoljno brz. Iznenadio me je. Nije mi palo na pamet da proveravam gore.
On mi zari šiljak pod nezgodnim uglom u grudi. Nalet bola mi prože telo. Stropoštah se na pod.

Da mi nije zakačio srce? Hoću li umreti? Da li se ovo ovako završava?
Slobodnom rukom Kajl me udari u lice. Osetih kako puca kost. Leva strana lica kao da mi je utonula.
Kajl podiže pesnicu da me opet udari. Bio je ludački snažan i hteo je da me kazni, zar ne? Ja sam veoma važan lik u njegovoj fantaziji. Kako je on bolestan, kako je lud. Uradio je neverovatne stvari.
Neki glas u meni povika: Skloni ga, smisli kako!
Drugi snažan udarac mi je okrznuo stranu čela. Dovoljno sam se pomerio da me promaši.
Proživljavao sam košmar na javi. Iz grudi mi je virila čelična drška šiljka za led.
Jednom rukom dohvatih kapuljaču i okovratnik Kajlove vetrovke, njegovu crnu kosu drugom.
Cimnuh ga u stranu, skinuh ga sa sebe na tren.
Nekako sam uspeo da ustanem i povučem Kajla sa sobom. Obojica smo stenjali i glasno hvatali vazduh. Osetio sam da sam sve slabiji. Iz rane mi se krv rasula po košulji.
Ipak sam ga okrenuo i gurnuo glavom pravo u Kejtin lepo uređen kuhinjski element sa staklenim vratašcima. Ona se smrskaše pri udaru. Na sve strane se razleteše srča i iverje.
Izvukoh Kajlu glavu iz ormarića i isekoh mu lice o iskrzano staklo. I ja sam želeo njega da povredim. Zbog Betsi Kavalijere, zbog Zakarija Tejlora i njegove žene, zbog svih drugih koje je usput ubio. Toliko smrti na rukama ovog bezdušnog čudovišta. Velikog Mozga. Kajla Krega.
On vrisnu:
,,Oči! Moje oči!“ Konačno sam ga povredio.
Zamahnuh pesnicom i uputih mu udarac pravo u čelo. Priđoh mu. Udarih ga opet i opet, pa ga namestih tako da mogu još da ga udaram. Nisam hteo da ga pustim da padne. Udarao sam po telu Kajla Krega, kažnjavao ga. Ne znam otkud mi snage. Hteo sam da udaram Kajla zbog svega što je učinio: zbog ubistava, okrutne izdaje, zbog toga što me je sve vreme uhodio, strašnog bola koji je naneo mojoj porodici i drugima.
Noge ga više nisu držale, pa sam ga najzad pustio da padne na kuhinjski pod. Stao sam nad njegovo obeznanjeno telo icrpljen, navijen, uplašen i u bolovima. Šta sad? Više nisam osećao da sam ja ja. Ko sam ja? Šta to postajem? Šta su od mene napravila sva ona surova ubistva koja sam viđao?
Odmaknuh se od tela sklupčanog na podu. Šiljak za led mi je i dalje bio u grudima. Treba da ga izvadim. Znam da ne bi trebalo, da ne bih smeo sam to da uradim. Treba da idem u bolnicu. Možda bi doktorka Kejt Mektirnan mogla da se postara za mene.
Ukucah jedan telefonski broj. Vrlo značajan telefonski broj. Ovo je tek početak, zar ne? Svakako jeste.
Veliki Mozak i ja smo konačno sami. Imamo mnogo toga da pričamo. Dugo već čekam to, a možda i on.

Glava 114



OSEĆAO SAM SE PRAZNO dok sam stajao nad Kajlom shvativši kako uopšte ne znam ko je on. On je opsesivno okrutni psihopata, koji me je godinama uhodio, koji je ubio toliko puta, pa i moje prijatelje. ,,Ti skote jebeni“, procedih kroza zube.
Prvi slučaj na kojem smo radili zajedno bio je dvostruka otmica u Vašingtonu. O tome sam napisao knjigu i Kajl je jedan od junaka romana Prikrade se pauk. Kasnije mi je omogućio da pomažem u istrazi otmičara-ubice koji je sebe prozvao Kazanova i koji je radio za istraživački trougao pri Univerzitetu Severne Karoline i Djuku. Tad smo upoznali Kejt Mektirnan. Kajl me je otad držao uza se. Njegova je zasluga što sam naimenovan za vezu između VICAP-a i vašingtonske policije. Tad nisam znao zbog čega je to hteo. Sad znam.
On dođe sebi. Licem mu pređe podrugljiv, lažno saosećajan izraz. Kad progovori, pogleda me pravo u oči. „Znam, znam kako boli. Mislio si da smo bliski, mislio si da smo prijatelji.“
Ništa ne rekoh, samo nastavih da ga gledam u hladne oči. Šta sam tamo ugledao? Ništa sem njegove mržnje i prezira. Nije bio sposoban da oseća krivicu niti naročito sažaljenje.
Tad Kajl prezrivo frknu, pa poželeh ponovo da ga udarim. On se nasmeja. Čemu se smeje? Šta je još znao? Šta je još uradio?
On zapljeska rukama.
„Vrlo dobro, Alekse. I dalje me proučavaš, zar ne? Treba da imaš na umu da sam te svaki put sredio.“
„Osim ovog puta“, podsetih ga. „Ovog puta si izgubio.“
„O, jesi li siguran?“, upita me. „Jesi li ubeđen da si me nadjačao, partneru? Otkud možeš da budeš siguran? Ne možeš.“
„Siguran sam, partneru. Imam nekoliko pitanja. Razjasni mi neke pojedinosti. Znaš šta želim da čujem.“
On nastavi da se podrugljivo smeši. Naravno da je znao.
„Severna Karolina. Podozrevao si jedno vreme jer sam išao na Djuk s Posetiocem Džentlmenom. Vrlo dobro, Alekse. Znao sam i njega i Kazanovu. Bože, kako sam ih samo dobro znao. Ubijao sam s njima, lovio s njima. A ti me nisi gnjavio, detektive Krose. Zatim su došle savršene pljačke banaka. Veliki Mozak na delu. I naravno, ubio sam ljupku Betsi Kavalijere. Sjajan provod. To je tebi na dušu, Alekse.“ Zurio sam u te bezdušne oči. Glas mi je zvučao promuklo kad upitah: „Zašto si morao nju da povrediš?“
Kajl nezainteresovano sleže ramenima.
„Tako dobijam igru, nanesem nezamisliv bol pa pratim muku i patnju. Trebalo bi da vidiš kakav ti je sad pogled. Ovo je neprocenjivo, čista lepota.

Ne tražim ja sažaljenje, doktore Krose, ali jesi li me ikad video bez košulje? Odgovoriću ti na to. Nisi. A nisi zbog ožiljaka i tragova udaraca. Moj otac, veliki ugledni general, glavni upravni direktor korporacije, on me je godinama mlatio. Smatrao je da sam mnogo loš dečak. A znaš šta? Bio je u pravu. Otac je znao. Sin mu je čudovište. Šta ti sad to govori o njemu?“
Kajl se opet osmehnu. Ili napravi grimasu. Sklopi oči.
„Vratimo se na agenta Betsi Kavalijere. Ona je istraživala moje kretanje u vreme svih pljački i otmica koje je počinio Veliki Mozak. Pametna mala droca. I zgođušna. Alekse, stvarno si joj se sviđao. Mislila je da si tako fin, njen tamni slatkiš. Ja to nisam mogao da dozvolim. Bila je opasna za mene i suparnica za tvoju pažnju.
Pratiš li ovo, Krose? Jesam li prebrz za tebe? Sve je sasvim logično, zar ne? Zario sam nož duboko u nju. Isto sam hteo da uradim i tvojoj prijateljici Džemili. Možda ću joj i uraditi.“ Podigoh glok i uperih mu ga u lice. Ruka mi je podrhtavala.
,,Ne, Kajle, nećeš!“

Glava 115



SVE JE VODILO KA ovom trenutku - poslednjih nekoliko godina, sve Kajlove smicalice. Ruka mi je i dalje drhtala kad sam pružio pištolj dok nisam njime Kajlu dotakao čelo. Da budem iskren, nisam znao šta dalje da radim.
„Pretpostavljao sam da će biti ovako. Jedan od nas vlada situacijom. Tad meni postaje zanimljivo", reče on. „Šta ćeš sada uraditi?“
Kajl pritisnu glavu na cev pištolja.
„Hajde, Alekse. Ako me ovako ubiješ, ja pobeđujem. To mi se zapravo sviđa. Odjednom ti postaješ ubica.“
Pustih ga da priča - Veliki Mozak, potpuno opsednut vlašću nad svačim.
„Reći ću ti surovu istinu“, nastavi on. „Možeš li podneti malo istine? Koliko istine možeš da podneseš?“
„Hajde, prosvetli me. Mislim da ću to podneti, Kajle. Hoću sve da čujem.“
„O, i čućeš. Ja radim ono što svi muškarci žele da rade. Ja proživljavam njihove tajne fantazije, njihove gadne maštarijice. Savršeno vladam okruženjem. Ne živim po pravilima koje su doneli takozvani meni ravni. Živim punim životom fantazije. Sve što radim motivisano je ličnim interesom. To svi žele, veruj mi. Zato prestani da budeš tako ispravan. To me mnogo nervira.“
Zavrteh glavom.
„Imam za tebe vest. Nije to ono što ja želim, Kajle. To je samoživa pubertetska fantazija.“
„Molim te poštedi me malograđanske popularne psihologije. I jeste, to je ono što ti želiš da radiš. Ta jurnjava, uzbuđenje. To je i tvoj život. Zar ne vidiš? Bože, čoveče. Ti obožavaš da loviš. Obožavaš! Obožavaš ovo!”
Nekoliko minuta smo se odmeravali u maloj kuhinji. Sad se mržnja među nama jasno videla.
Onda se Kajl opet zasmeja - zaurla. Smejao mi se u lice.
„Još ti nije jasno, je l’ tako? Ti si budala. Toliko si ispod mene. Nemaš ništa, ni trun čvrstog dokaza protiv mene. Izaći ću za nekoliko dana. Biću slobodan da radim šta mi je volja. Zamisli samo kakve mi se mogućnosti pružaju. Sve što mi padne na pamet. Zar to nije utešna misao, Alekse? Stari druže, stari ortače.
Hteo sam da saznaš ko sam i šta sam. Nije zabavno ako niko ne zna. Hteo sam da do ovoga dođe. Strašno sam to želeo. Više od svega. Ja sam sve ovo smislio. A kad budem izašao, znaćeš da sam negde... da vrebam i posmatram. Vidiš, i ovog puta sam pobedio. Hteo sam da me uhvatiš, seronjo. Šta misliš o tome?“
Zurio sam Kajlu u oči kao u igri koju deca vole - ko će prvi skrenuti pogled. Ko će trepnuti.

Na kraju mu namignuh.
„Moj si“, rekoh.
„Mislim da si“, nastavih, „upravo napravio svoju prvu veliku grešku. Nisi mislio na sve. Preskočio si vrlo važnu pojedinost, Veliki Mozgu. Znaš li šta je to? Hajde, ti si pametnica. Dodi do toga.“
Odmaknuh se od Kajla. Sad sam se ja smeškao, možda čak i prezrivo. Zurio sam mu u oči i pustio ga da se domišlja. Video sam da nema pojma.
„Gledaj pažljivo.“
Iz džepa izvadih mobilni telefon. Podigoh ga da ga Kajl vidi. Pokazah mu da je uključen.
„Pre nego što smo počeli da pričamo, pozvao sam kuću. Telefon sam ostavio da snima. Sve što si rekao sad je na mojoj govornoj pošti. Imam tvoje priznanje, Kajle. Sve od reči do reči. Gubiš, smrade bedni. Gubiš, Velikj Mozgu“
Kajl odjednom skoči s poda na mene - a tad sam morao ponovo da ga nokautiram. Udarih ga najboljim udarcem u životu, bar sam tako tad mislio. On odskoči od poda i izgubi dva prednja zuba.
Tako je izgledao na slici u vestima pošto je uhapšen: čuveni Veliki Mozak bez dva prednja zuba.

Glava 116



KONAČNO SAM SE ODMORIO i na neko vreme prestao da budem policajac. Kajl Kreg je zatvoren u ćeliju s najvećim obezbeđenjem u zatvoru Lorton. Javni tužilac je smatrao kako ima više nego dovoljno dokaza da bude osuđen. Kajlov preskupi njujorški advokat je vrištao da on nije počinio nikakav zločin, da mu je namešteno. Zar to nije zapanjujuće? Suđenje će biti najveće koje se dosad videlo u Vašingtonu i ostatku zemlje.
A ja nisam želeo da mislim ni na Kajla ni na njegovo suđenje, niti na nekog drugog psihopatu ubicu. Nedeljama nisam bio na poslu i lepo sam se osećao. Zaista lepo. Rana od šiljka za led je lepo zarastala. Ožiljak će mi ostati za uspomenu. Najviše vremena provodim kod kuće. Već sam je skoro i celu okrečio. Bio sam zaredom na dva Dejmonova koncerta. Trudio sam se.
Radio sam sa Dženi na skok-šutu, čitao malom Aleksu Laku noć, Meseče i Lisicu u soknama, učio kuvanje od najboljeg kuvara u čitavom Vašingtonu ili se Nana samo tako hvalisala. Odvojio sam nešto vremena i za sebe. Uspeo sam čak i dvaput da lepo popričam s Kristinom Džonson. Obećao sam da ću joj poslati najslađe Aleksove slike. Džemila Hjuz dolazi sledeće nedelje na istok zbog nekog seminara pa će nas posetiti. U njenom životu je sve išlo kako treba i nisam hteo da joj to kvarim.
Bilo je oko jedanaest sati i svirao sam klavir na zastakljenoj terasi. U kući u Petoj ulici bila je tišina, svi sem mene su spavali.
Telefon nije zvonio, a to je bilo jedno tako slatko, obično zadovoljstvo.
Niko nije došao na vrata s lošim vestima koje nisam želeo da slušam sad, a možda i nikad više. Niko me nije posmatrao spolja iz senke, a ako i jeste, bar me nije time gnjavio.
Usredsredio sam se na D’Anđelovu muziku i dobro mi je išlo: Line, Send it On, Devil’s Pie. Sutra? E sutra je veliki dan.
Sutra ću dati otkaz u vašingtonskoj policiji.
I još nešto, nešto lepo za promenu: mislim da se polako zaljubljujem. No to je sasvim druga priča, za drugo vreme.