Džon Grišam-Aleja platana

Set Habard je bio povučen čovek, o čijem se životu mnogo više saznalo posle njegovog neočekivanog samoubistva. Habard se jednog kišnog popodneva obesio o usamljeni platan, ostavivši za sobom veliko bogatstvo, dvoje odrasle dece, ali i neobičan testament, isključujući sina i ćerku potpuno iz nasledstva. Svojeručno napisanu oporuku i propratno pismo dan pre samoubistva poslao je Džeku Brigansu, čuvenom advokatu iz Klentona u Misisipiju.

Tri godine ranije Brigans se istakao u sudskom procesu u kojem je zastupao svog sugrađanina crnca optuženog za ubistvo. Naoko nerazborita odluka pokojnog Habarda nateraće ga da se ponovo uhvati ukoštac s međurasnom napetošću. On će pred sudom i gnevnom Setovom decom morati da odbrani njegovu odluku da ceo imetak ostavi svojoj služavki crnkinji

Ova knjiga je plod piščeve mašte. Imena, likove, preduzeća, organizacije, mesta, događaje i slučajeve pisac je izmislio ili ih je upotrebio u izmišljenim okolnostima. Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima, događajima i mestima potpuno je slučajna.


Za Rene

1.

Seta Habarda su pronašli na opštepoznatom mestu, kako je i obećao mada, doduše, ne baš u stanju u kakvom su očekivali da će ga zateći. Visio je o uže dva metra iznad tla i blago se njihao na vetru. U međuvremenu je naišao kišonosni oblak, pa je bio sav mokar kada su ga pronašli, premda to nije bilo važno. Neko bi ukazao na to da na njegovim cipelama nije bilo blata niti da je ispod njega bilo otisaka stopala, tako da je verovatno već odavno visio mrtav kada je kiša počela. Zašto je to bitno? U suštini, i nije.
Čitava ta priprema za vešanje o drvo i nije baš tako jednostavna. Set je po svemu sudeći mislio na svaki detalj. Uže je bilo debelo dva centimetra, pleteno od prirodne manile[1], već korišćeno i dovoljno jako da izdrži Setovu težinu, a imao je sedamdeset tri kilograma mesec dana ranije, kada se merio u lekarskoj ordinaciji. Kasnije je radnik u jednoj od Setovih fabrika izjavio da je video šefa kako odseca metar i po užeta sa kalema nedelju dana pre nego što ga je upotrebio u tako dramatičnu svrhu. Jedan kraj je bio čvrsto vezan za nižu granu i dodatno pričvršćen gomilom čvorova. Eto, sve je to izdržalo. Drugi kraj je bio omotan oko više grane obima pola metra i tačno šest i po metara iznad zemlje. Odatle se spuštalo oko dva i po metra, završavajući se savršenom omčom za vešanje, na kojoj je Set nesumnjivo radio neko vreme. Omča je bila doslovce kao iz udžbenika, jer je imala trinaest namotaja uvezanih tako da je zategnu kad se konopac nategne pod težinom. Od prave omče za vešanje vrat se odmah polomi da bi smrt bila brža i lakša, a Set se očito pobrinuo za sve. Pored onoga što je bilo očigledno, ustanovljeno je i da nema tragova borbe ni mučenja.
Na zemlji su nedužno ležale dvostruke merdevine od dva metra, šutnute u stranu. Set je odabrao drvo, zabacio konopac, vezao ga, popeo se uz merdevine, podesio omču i, kada je sve bilo baš kako treba, šutnuo merdevine i obesio se. Ruke su mu bile slobodne i visile su pored džepova.
Da li je bilo ijednog trenutka sumnje, predomišljanja? Da li je Set instinktivno zgrabio konopac iznad glave kada više nije imao stabilnu podlogu i da li se očajnički borio, pošto su mu ruke još uvek bile slobodne, dok se nije prepustio? Niko to nikada neće saznati, ali teško da je bilo tako. Kasnije će istraga pokazati da je Set bio čovek sa misijom.
Za ovu priliku je odabrao svoje najelegantnije odelo, ono od debele tamnosive vune, koje je obično nosio na sahranama kada je hladno. Imao ih je samo tri. Kada se čovek obesi, telo mu se istegne, pa su Setu nogavice došle do gležnjeva, a jakna do pojasa. Crne cipele oksford su mu bile besprekorno čiste, a plavu kravatu je vezao u savršen čvor. Njegova bela košulja je, međutim, bila umrljana krvlju koja je curila ispod konopca. U roku od nekoliko sati biće otkriveno da je Set Habard prisustvovao službi u jedanaest časova u obližnjoj crkvi. Tom prilikom je razgovarao sa poznanicima, a kažu i da se šalio sa đakonom, ostavio prilog i, uopšte, bio lepo raspoložen. Većina sugrađana je znala da Set vodi borbu protiv raka na plućima, ali skoro niko nije znao da su lekari procenili da mu je ostalo još malo života. Setovo ime se nalazilo na nekoliko spiskova za molitve za zdravlje. Uprkos tome, zbog dva razvoda ostao je obeležen, pa je ugled tog nekada uzornog hrišćanina bio zauvek ukaljan.
Samoubistvo mu svakako nije pomoglo da spere ljagu sa svog imena.

Drvo o koje se obesio bio je stari platan koji se decenijama uzdizao na imanju Setove porodice. Na okolnom zemljištu rasla su debela stabla, zapravo, dragocena drvna građa koju je Set neprekidno zalagao i tako se obogatio. Njegov otac je tu zemlju stekao na prilično sumnjiv način još tridesetih godina. Obe bivše žene su se u ratovima tokom razvoda svim silama borile da Setu oduzmu tu zemlju, ali on se nije dao. Uzele su mu praktično sve ostalo. ba;lk:añ.do:w.nlad
Na mestu zločina prvi se pojavio Kalvin Bogs, majstor i radnik na farmi kojeg je Set zaposlio pre nekoliko godina. Kalvina je u nedelju rano ujutru pozvao šef. – Dođi kod mosta u dva – rekao je Set. Nije mu ništa detaljnije objasnio, a od Kalvina se nije ni očekivalo da postavlja pitanja. Ukoliko gospodin Habard traži od njega da se negde pojavi u određeno vreme, on će ga svakako poslušati. Kalvina je, inače, pred sam polazak, desetogodišnji sin počeo da moljaka da ga povede, a Kalvin nije poslušao intuiciju i uprkos lošem predosećaju poveo ga. Tako su krenuli niz šljunkovit put koji se kilometrima zavojito spuštao kroz imanje Habardovih. Dok je vozio, Kalvina je kopkalo zašto ga je Set zvao. Šefa nikada nije viđao nedeljom po podne. Znao je da je šef bolestan i da se govorka kako je jednom nogom u grobu, ali gospodin Habard o tome, kao i o ostalim stvarima, nikada nije govorio.
Most je bio tek zaravan od dasaka koja se pružala preko bezimene rečice obrasle kudžuom, oko koje su vijugale zvečarke. Gospodin Habard je mesecima planirao da je pretvori u veliki betonski odvodni kanal, ali ga je loše zdravlje omelo. Ležala je u blizini proplanka na kojem su dve oronule kolibe trunule u šikari među rastinjem kao puki nagoveštaj da je tu nekada postojala mala naseobina.
U blizini je bio parkiran najnoviji model kadilaka koji je pripadao gospodinu Habardu; vrata s vozačeve strane su bila otvorena, kao i prtljažnik. Kalvin se zaustavio iza automobila i zapiljio se u otvoren gepek i vrata, predosećajući da nešto nije kako treba. Kiša je već uveliko počela, a i vetar se pojačao, tako da nije bilo razloga da gospodin Habard ostavi vrata i gepek otvorene. Kalvin je rekao sinu da ostane u kamionu, a zatim je polako obišao oko auta vodeći računa da ga ne dodirne. Nije bilo ni traga od šefa. Duboko je uzdahnuo, obrisao kišu sa lica i osvrnuo se oko sebe. Iza proplanka, oko sto metara dalje ugledao je telo koje je visilo sa drveta. Vratio se u kamion, ponovo upozorio dečaka da ostane unutra i da ne otključava vrata, ali bilo je prekasno. Dečak je već zurio u platan u daljini.
– Sad ostani tu – rekao je Kalvin strogo. – I ne izlazi iz kamiona.
– Da, oče.
Kalvin je pošao prema drvetu. Nije žurio, jer su mu čizme ionako tonule u blato, i trudio se da ostane pribran. Čemu žurba? Što se više približavao, bivalo je sva jasnije. Čovek u tamnom odelu je visio i očito je bio mrtav. Kalvin ga je najzad prepoznao; ugledao je merdevine i ubrzo sklopio sve kockice samog čina i redosleda događaja. Ne dirajući ništa, vratio se i ušao u kamion. ba laka ndo wnload - for ster.
Bio je oktobar 1988. godine i telefoni u kolima su se konačno pojavili i u ruralnom Misisipiju. Kalvin ga je na insistiranje gospodina Habarda ugradio u svoj kamion. Pošto je okrenuo broj u kancelariji šerifa okruga Ford i ukratko ih obavestio o čemu se radi, preostalo mu je samo da čeka. Ušuškan u toploj kabini i malo umiren glasom Merla Hagarda s radija, Kalvin se zagledao u daljinu kroz vetrobransko staklo ne obazirući se na dečaka; lupkao je prstima u ritmu brisača i postao svestan da plače. Dečak nije smeo da progovori.
Pola sata kasnije su kolima došla dva policajca i dok su oni navlačili kabanice, stigla su i ambulantna kola s troje ljudi. Svi su se upinjali da vide stari platan sa nasutog puta i posle samo nekoliko sekundi bilo im je jasno da sa grane visi čovek. Kalvin im je ispričao sve što je znao.

Policajci su zaključili da je najbolje slučaju pristupiti kao zločinu, pa su ekipi hitne pomoći zabranili pristup. Utom je stigao još jedan policajac, a zatim još jedan. Pregledali su automobil, ali nisu našli ništa korisno. Dokumentovali su Setovo vešanje fotografijama i snimcima; oči su mu bile zatvorene, a glava groteskno nakrivljena nadesno. Proučili su otiske oko platana ne našavši dokaza da je iko drugi tu bio. Jedan policajac je odvezao Kalvina do kuće gospodina Habarda, nekoliko kilometara dalje – dečak je sedeo na zadnjem sedištu, i dalje nem. Vrata nisu bila zaključana, a na kuhinjskom stolu su pronašli poruku na žutoj cedulji. Set je čitko ispisao: „Za Kalvina. Molim te, obavesti policiju da sam sâm sebi oduzeo život, dakle, bez ičije pomoći. Na prikačenom papiru sam ostavio tačna uputstva za moju sahranu. Neću autopsiju! S.H.” – Po datumu – nedelja, 2. oktobar 1988. godine – videlo se da ju je Set napisao upravo tog dana.
Policajci su konačno pustili Kalvina. On je brzo odveo dečaka kući, a mališan je poleteo pravo majci u naručje i nije ni prozborio do kraja dana.
* * *

Ozi Vols je bio jedan od dvojice tamnoputih šerifa u Misisipiju. Drugi je nedavno bio imenovan za šerifa Delte, gde je bilo sedamdeset procenata crnačkog stanovništa. U okrugu Ford je bilo sedamdeset četiri posto belaca, ali je Ozi ipak izabran i posle toga produžio mandat uz daleko veći broj glasova od protivkandidata. Crnci su ga obožavali zato što je bio jedan od njih. Belci su ga poštovali, jer je bio strog ali pravedan policajac i bivša fudbalska zvezda srednje škole u Klentonu. U nekim segmentima života na dalekom jugu, među kojima je bio i fudbal, granica između rasa se polako brisala.
Ozi je začuo poziv dok se sa suprugom i četvoro dece vraćao iz crkve. Na most je stigao u odelu, bez oružja i značke, ali je u prtljažniku imao par starih čizama. Do platana je otišao u pratnji dvojice svojih zamenika, gacajući kroz blato, pod kišobranom. Setovo telo je do tada već bilo mokro, pa mu se kiša slivala sa cipela, niz bradu, sa ušiju, jagodica i sa rubova nogavica. Ozi je stao uz pokojnikove cipele, podigao kišobran i pogledao u bledo i jadno lice čoveka koga je video samo dva puta u životu.
Iza toga se krije jedna priča. Kada je 1983. godine Ozi prvi put izabran za šerifa, imao je tri suparnika, i to belca, ali ni dolara u džepu. Tada ga je pozvao Set Habard, čovek kojeg u to doba nije poznavao i koji se, kako će Ozi kasnije uvideti, krio od očiju javnosti. Set je živeo na obodu severoistočnog dela okruga Ford, skoro na granici sa okrugom Tajler. Rekao je da se bavi kupoprodajom drvne građe, da je vlasnik nekoliko pilana u Alabami i da tu i tamo ima poneku fabriku; opšte uzev, odavao je utisak uspešnog poslovnog čoveka. Ponudio je da finansira Ozijevu izbornu kampanju, ali samo pod uslovom da novac uplati u gotovini. Tačnije, da iskešira dvadeset pet hiljada dolara. Set Habard je u svojoj kancelariji, iza zaključanih vrata, otvorio kutiju i Oziju pokazao novac. Ozi mu je objašnjavao da prilozi za kampanju moraju biti prijavljeni i da se sve mora obaviti po propisima. Set nikako nije želeo da prijavi svoj doprinos i uporno je ponavljao da će dogovora biti samo ukoliko bude kako on kaže.
– Šta želite zauzvrat? – upitao je Ozi.
– Želim da budete izabrani. Ništa više – odgovorio je Set.
– Nisam baš siguran da je ovo ispravno.
– Mislite li da vaši suparnici ne primaju keš ispod stola?

– Verovatno primaju.
– Naravno da primaju. Ne budite smešni.
Ozi je uzeo novac. Proširio je kampanju, prošao u poslednji izborni krug kao kroz iglene uši, a zatim je na opštim izborima pregazio suparnika. Posle toga je dva puta svraćao u Setovu kancelariju da mu zahvali, ali nijednom ga nije zatekao. Gospodin Habard se nije javljao ni na telefon. Ozi se diskretno raspitivao u potrazi za bilo kakvom korisnom informacijom, ali svi su znali vrlo malo o Setu. Govorkalo se da se obogatio prodajući nameštaj, ali niko nije mogao to da tvrdi sa sigurnošću. Imao je dve stotine jutara zemlje blizu svoje kuće. Nije koristio usluge lokalnih banaka, pravnih firmi ili osiguravajućih kuća. Jedino je povremeno odlazio u crkvu.
Četiri godine kasnije ponovo su se pojavili protivkandidati, doduše, ne baš jaki, ali je Set svejedno želeo da se bore protiv njih. Ponovo je dvadeset pet hiljada dolara prešlo iz ruke u ruku, a Set je opet nestao bez traga i glasa. Sada je mrtav, obešen o sopstveno uže, toliko mokar da se kiša u mlazevima slivala s njega.
Najzad je stigao i Fin Planket, okružni islednik. Sada su mogli i zvanično da proglase smrt.
– Hajde da ga spustimo – rekao je Ozi. Razvezali su čvorove, a kada je konopac popustio, polako su spuštali Setovo telo. Položili su ga na nosila i prekrili termalnim pokrivačem. Četiri muškarca su jedva prenela njegovo telo do ambulantnih kola. Ozi je išao za malom povorkom, zbunjen koliko i ostali.
Već je zagazio u petu godinu na tom položaju i nagledao se mnogo leševa. Video je nesreće, sudare, nekoliko ubistava, nekoliko samoubistava. Nije oguglao, nije ni posustao. Njegova dužnost je bila i da zove roditelje i supružnike u pola noći i uvek se plašio onog što će uslediti.
Stari, dobri Set. Koga sad, zapravo, Ozi treba da pozove? Znao je da je Set razveden, ali mu nije bilo poznato da li se ponovo ženio. Nije znao ništa o njegovoj porodici. Set je imao sedamdesetak godina. Da li je uopšte imao dece i ako ih je imao, gde su?
No dobro, Ozi će to ionako uskoro saznati. Dok su ga ambulantna kola pratila na putu za Klenton, redom je zvao sve one koji su možda nešto znali o Setu Habardu.

2.

Džejk Brigans je piljio u jarkocrvene brojke na svom digitalnom budilniku. U 5.29 je pritisnuo dugme i, polako se izvukavši ispod čaršava, spustio noge na pod. Karla se samo okrenula na drugu stranu i još dublje zagnjurila glavu pod pokrivač. Džejk ju je pljesnuo po leđima i poželeo joj dobro jutro. Nije bilo odgovora. Bio je ponedeljak, dakle, radni dan, kada ona obično drema još sat vremena, a zatim se iskobelja iz kreveta i odjuri u školu s Hanom. Leti je Karla spavala i duže, a dani su joj bili ispunjeni ženskim poslovima i svim onim što Hana poželi da radi. I Džejkov raspored se retko kad menjao. Ustajanje u 5.30; sedenje u kafeteriji do 6.00; dolazak u kancelariju pre 7.00. Malo kome je jutro počinjalo tako rano kao Džejku Brigansu mada se i sam, sada kada je napunio trideset pet godina i postao zreo čovek, sve češće pitao čemu to i zašto mora da bude u kancelariji pre svih ostalih advokata u Klentonu. Odgovori koji su nekada bili potpuno logični postajali su sve nejasniji. Još od studiranja na pravnom fakultetu sanjao je da slučajeve rešava u sudnici i postane čuveni advokat; štaviše, bio je ambiciozniji nego ikada. Međutim, mučila ga je surova realnost. Već deset godina rmbači, a u kancelariju mu stižu samo obični testamenti, ugovori i bezvezni sporovi; ali nijedno pristojno krivično delo ili zanimljiv slučaj odštetnog zahteva nakon udesa.
Vrhunac njegove slave je došao i prošao. Oslobađajuća presuda za Karla Lija Hejlija doneta je pre tri godine, a Džejk se ponekad plašio da mu je to zenit karijere. Međutim, uvek se trudio da odagna te sumnje i uporno je podsećao sebe da ima samo trideset pet godina te da je gladijator koga u sudskoj areni čeka još mnogo pobeda.
Ni psa nije morao da pusti napolje zato što više nisu imali psa. Maks je stradao pre tri godine u požaru koji je progutao njihovu predivnu, milu kuću u viktorijanskom stilu u Adamsovoj ulici, zbog koje su se debelo zadužili. Klan[2] je zapalio kuću dok je suđenje Hejliju bilo u punom jeku, u julu 1985. godine. Prvo su im zapalili krst u dvorištu, a zatim pokušali da dignu kuću u vazduh. Džejk je tada mudro postupio i poslao Karlu i Hanu na sigurno. Posle toga je Klan mesec dana pokušavao da ga ubije i na kraju su mu zapalili kuću. Završnu reč na suđenju izneo je u pozajmljenom odelu.
Svima im je bilo neprijatno čak i da razgovaraju o novom psu. Nekoliko puta su se dotakli te teme, ali bi obično brzo prešli na neku drugu. Hana je htela da opet nabave psa, što bi joj verovatno koristilo jer je bila jedinica i često je govorila kako joj je dosadno da se igra sama. Međutim, i Džejk i Karla su znali ko će se brinuti o štenentu i čistiti za njim, naročito Karla. Sem toga, živeli su kao podstanari i daleko od toga da su im i osnovna životna pitanja bila rešena. Možda će im pas doneti izvestan mir, a možda i neće. Često je razmišljao o tome prvih nekoliko minuta posle buđenja. Stvar je u tome što je želeo da ima psa.
Istuširao se na brzinu i obukao u maloj prostoriji koju su on i Karla koristili kao ormar za garderobu. Sve sobe su bile male u toj bednoj kući koja je pripadala nekom drugom. Sve je bilo privremeno. Otrcani nameštaj su gazde kupile po bagatelnim cenama među gomilama po buvljoj pijaci, a sve će to jednog lepog dana završiti u smeću ako mu se plan ostvari, mada mu, istini za volju, baš ništa nije išlo po planu, ali on to nije hteo da prizna. Njihova tužba protiv osiguravajuće kompanije krenula je nizbrdo još u pretkrivičnom postupku i već tada se činilo da je sve beznadežno.

Podneo ju je šest meseci posle presude Hejliju, dok je bio na sedmom nebu i blistao od samopouzdanja. Kako se samo usuđuje jedna osiguravajuća kompanija da ga zavrne? Dovoljno je da mu daju drugu porotu u okrugu Ford i dobiće još jednu odličnu presudu. Međutim, o luksuzu i raskoši su Džejk i Karla mogli samo da sanjaju pošto su ubrzo shvatili da njihovo osiguranje više ne pokriva mnoge rizike. Njihovo staro imanje je ležalo samo četiri bloka dalje i onako ogoljeno i naruženo zvrjalo je prazno, puno uvelog lišća. Prva komšinica, gospođa Pikl, budno je motrila na njega, ali nije imala na šta da pazi. Komšiluk je čekao da se tu izgradi neka nova, lepa kuća i da se porodica Brigans vrati.
Džejk je na vrhovima prstiju ušao u Haninu sobu, poljubio je u obraz i navukao joj prekrivač
preko ramena da ne nazebe. Njihova jedinica sada ima sedam godina, a o drugom detetu nisu ni razmišljali. Hana ide u drugi razred osnovne škole u Klentonu, a učionica joj je odmah iza ćoška, tamo gde i njena majka radi s predškolcima.
Ušao je u skučenu kuhinju, pritisnuo dugme na aparatu za kafu i posmatrao ga dok se nije oglasio uobičajenom bukom. Otvorio je akten-tašnu, položio ruku na devetmilimetarski poluautomatski pištolj u pričvršćenoj futroli i ubacio nekoliko metaka. Već je navikao da nosi oružje i to ga je rastuživalo. Kako može da živi normalno ako stalno nosi oružje? Kako god bilo, bez oružja nije mogao. Prvo ti podmetnu bombu, a onda ti spale kuću do temelja; telefonom prete tvojoj ženi; zapale ti krst u dvorištu; nasmrt prebiju muža tvoje sekretarice; nanišane te kroz snajper, ali te promaše i pogode čuvara; zastrašuju te tokom suđenja i nastave da ti prete iako je slučaj već okončan.
Četvorica tih zločinaca su sada na odsluženju kazne – trojica su u federalnom zatvoru, a jedan u Parčmanu. Džejk je stalno podsećao sebe da to nije dovoljno. Do tada je bar još desetak osuđenih trebalo da trune u zatvoru, sa čime se slagao i Ozi, kao i ostali crnci funkcioneri u okrugu. Džejk je, što iz navike, što iz ogorčenja, zvao FBI barem jednom nedeljno da bi čuo ima li nekih novosti u istrazi. Tri godine je prošlo od tada, a na telefon su mu se sve ređe javljali. Počeo je da im piše pisma. Dokumenti o tom slučaju su ispunili čitav jedan ormar u njegovoj kancelariji.
Samo četvorica. Znao je imena mnogih drugih koji su još uvek bili samo osumnjičeni, bar u Džejkovoj glavi. Neki su se odselili, neki su ostali gde su i bili, ali su svi oni živeli tamo negde svojim životom kao da se ništa nije dogodilo. Zato je nosio oružje, ono za koje je imao dozvolu i sve potrebne papire. Jedno je imao u tašni, jedno u kolima, dva-tri u kancelariji i još nekoliko tu i tamo. Lovačke puške su mu izgorele u požaru, ali je Džejk polako obnavljao svoj arsenal.
Izašao je napolje, na mali trem od cigle i udahnuo hladan vazduh. Na ulici, tačno prekoputa kuće, bio je parkiran patrolni auto šerifa okruga Ford, dok je za volanom sedeo Luis Tak, šerifov zamenik zaposlen za stalno, koji je radio noćnu smenu i čija je odgovornost prvenstveno bila da ga komšiluk vidi tokom noći i da parkira pored poštanskog sandučeta tačno u 5.45 svakog jutra od ponedeljka do subote, upravo u vreme kad gospodin Brigans izlazi na trem i mahne mu. Tak mu je uzvratio pozdrav. To je bio znak da je porodica Brigans preživela još jednu noć.
Dokle god je Ozi Vols šerif okruga Ford, a to će biti još najmanje tri godine i verovatno još dugo, on i njegovo odeljenje će činiti sve što je u njihovoj moći da zaštite Džejka i njegovu porodicu. Džejk je preuzeo slučaj Karla Lija Hejlija, radio kao pas za siću, jedva izvukao živu glavu ne obazirući se na ozbiljne pretnje i izgubio skoro sve zbog oslobađajuće presude optuženom, koja još uvek odzvanja okrugom Ford. Zaštititi tog čoveka bio je Ozijev prioritet.
Tak je polako isparkirao i produžio. Obično je kružio oko bloka i vraćao se nekoliko minuta pošto Džejk ode. Motrio je na kuću dok ne bi ugledao svetla u kuhinji, jer bi onda znao da je i Karla

budna i da se vrzma po kući.
Džejk je vozio jedan od dva saaba u okrugu Ford, crveni model, kojim je prešao preko trista hiljada kilometara. Trebao mu je nov auto, ali to nisu mogli da priušte. Voziti luksuzan auto u tako malom mestu nekada je bilo sasvim uobičajeno, ali su sada samo cene popravke bile zastrašujuće. Najbliže predstavništvo je bilo u Memfisu, sat vremena odatle, tako da bi za svaki odlazak u radnju potrošio pola dana i oko hiljadu dolara. Džejk je bio spreman za neki američki model i o tome je razmišljao svakog jutra dok je okretao ključ u kontakt—bravi zadržavajući dah dok se motor ne pokrene i ne zabruji. Motor ga nikada nije izneverio, ali on je u poslednjih nekoliko nedelja primetio da sporije pali, da mora bar još jednom ili dva puta da zavergla, što je bilo zlokobno upozorenje da će se desiti nešto loše. Ionako paranoičan, već je čuo i druge zvuke, najčešće neko zveckanje, te je svaki drugi dan proveravao gume, dok su sve teže sastavljali kraj s krajem. Skrenuo je u Ulicu Kalbert, koja se, iako samo četiri bloka od Adamsove ulice i njihovog praznog placa, nalazila u znatno manjem delu grada. I susedna kuća se izdavala. Čitava Adamsova je bila načičkana mnogo starijim, raskošnijim i upečatljivijim domovima nego ostale ulice. Kalbertova je više ličila na niz prigradskih četvrtastih kuća, koje su nikle kao pečurke pre nego što se okrug ozbiljno prihvatio uvođenja gradskih zona.
Iako Karla nije mnogo govorila, Džejk je znao da je spremna da odu bilo kud.
Zapravo su i razgovarali o selidbi, čak i tome da otputuju iz Klentona. Prošle su tri godine od suđenja Hejliju, koje se uopšte nije isplatilo koliko su se nadali. Ako je Džejku suđeno da se tokom čitave karijere muči kao advokat koji se tek dokazuje, zašto se onda ne bi mučio na drugom mestu? Karla bi mogla da radi u bilo kojoj školi. Sigurno bi mogli lepo da žive negde gde nema oružja i stalne prismotre. Jeste da su ga crnci u okrugu Ford izuzetno poštovali, ali mnogi belci su ga još uvek prezirali; a najveći ludaci su i dalje bili na slobodi. S druge strane, osećao je izvesnu sigurnost što živi okružen tolikim prijateljima. Komšije su motrile na saobraćaj i prijavljivale svaki iole sumnjiv auto ili kamion. Svi policajci u gradu i šerifovi zamenici u okrugu su znali da je bezbednost male porodice Brigans i te kako važna.
Džejk i Karla najverovatnije nikada neće otići odatle mada je nekada bilo zabavno zamišljati gde bi sve mogli da žive. To je bila samo igra zato što je Džejk bio svestan brutalne istine da nikada neće postati deo velike firme u velikom gradu, niti će ikada naći mali grad u bilo kojoj državi u kojoj već ne vrvi od gladnih advokata. Budućnost je posmatrao realno i kao takvu ju je prihvatio. Samo je želeo da zaradi koji dolar.
Provezao se pored prazne parcele u Adamsovoj, promrmljao nekoliko pogrda na račun kukavica koje su mu zapalile kuću i nekoliko psovki na račun osiguravajućeg društva, a zatim brzo otišao. Iz Džefersonove ulice je skrenuo u Ulicu Vašington, koja se protezala duž istočne i zapadne strane Trga Klenton. Njegova kancelarija se nalazila u Ulici Vašington, prekoputa veličanstvene zgrade suda, pa je parkirao automobil tamo gde ga parkira svakog jutra u 6.00 zato što je u to doba dana parking prazan, pa može da bira. Na trgu će biti tiho još oko dva sata dok okolne prodavnice, kancelarije i sud ne počnu da rade.
U kafeteriji Kofi šop je pak vrvelo od radnika i farmera kada je Džejk ušao i počeo da se pozdravlja. Kao i uvek, samo je on nosio sako i kravatu. Gospoda s belim okovratnicima se okupljala sat vremena kasnije prekoputa trga, u kafeu Ti šop, i diskutovala o kamatnim stopama i svetskoj politici. U kafeteriji se pričalo o fudbalu, lokalnoj politici i pecanju grgeča. Džejk je bio predstavnik nekolicine školovanih u Kofi šopu koje su ostali podnosili. Bilo je nekoliko razloga za to: ljudi su ga

voleli, imao je čvrst stav, bio je dobrodušan i uvek je rado i na licu mesta davao pravne savete sasvim besplatno kada je neki od mehaničara ili kamiondžija morao nešto hitno da reši. Okačio je jaknu o kuku na zidu i seo pored Maršala Pratera, šerifovog zamenika. Pre dva dana je ekipa Ol Misa izgubila od Džordžije za tri tačdauna, pa se pričalo samo o tome. Del mu je sipala kafu i usput uspela da ga udari pozamašnom zadnjicom – što se ponavljalo svakog jutra sem nedeljom; ta drska cura se zvala Del i neprestano je žvakala žvaku i pravila balone. Za nekoliko minuta bi mu donela hranu koju nije naručio – tost od pšeničnog brašna, kačamak, džem od jagoda, uobičajeno. Dok je sipao tabasko- sos u kačamak, Prater ga je upitao: – Džejk, jesi li poznavao Seta Habarda?
– Nisam – odgovorio je Džejk opazivši poglede uprte u njih. – Čuo sam da ga je neko pominjao jednom, dvaput. Jel’ on, beše, imao kuću blizu Palmajre?
– E, to je taj. – Prater je žvakao kobasicu, a Džejk je pijuckao kafu.
Džejk je sačekao, a zatim dodao: – Pretpostavljam da sad mirne duše može da se tvrdi da se Setu Habardu desilo nešto loše čim si ga ti stavio u prošlo vreme.
– Šta sam uradio? – upitao je Prater. Taj čovek je imao gadnu naviku da glasno i provokativno postavi pitanje za doručkom i da potom ćuti neko vreme. Znao je detalje i celu prljavu pozadinu priče, ali je uvek hteo da iskopa da li neko možda zna još nešto.
– Ubacio si ga u prošlo vreme. Pitao si me jesam li ga poznavao, a ne da li ga poznajem, što bi značilo da više nije živ. Razumeš?
– Pa ono, jeste.
– I? Šta se desilo?
Endi Fur, mehaničar iz radionice za opravku ševroleta, doviknu: – Ubio se juče. Našli ga obešenog o granu.
– Ostavio i oproštajno pismo i sve – dodala je Del proletevši kao furija sa kafom. Kafeterija se otvorila pre samo sat vremena, pa još nije saznala nešto više o odlasku Seta Habarda na onaj svet.
– Aha. A šta je pisalo u pismu? – upitao je Džejk smireno.
– E, to ne mogu da ti kažem, šećeru – zacvrkutala je. – To ostaje između mene i Seta.
– Ti nisi ni poznavala Seta – primetio je Prater.
Del je bila matora, razvratna devojčura koja je umela da ošine svojom dugačkom jezičinom. – Jednom sam volela Seta, a možda i dvaput. Ne mogu baš da se setim – uzvratila mu je.
– Ma da, kako i da ga se setiš kad ne znaš ni koliko si ih imala – odgovorio joj je Prater na to.
– Aha, al’ ti nikad nećeš moći ni da mi primirišeš, matori.
– Stvarno se ne sećaš, zar ne? – odvratio je Prater, pa se zaorio smeh.
– Gde je bilo pismo? – upitao je Džejk pokušavajući da skrene razgovor na prethodnu temu.
Prater je ubacio ogroman komad palačinke u usta, žvakao neko vreme, a zatim odgovorio: – Na stolu u kuhinji. Sada je kod Ozija. Istraga je još u toku, al’ nema tu šta da se istražuje. Izgleda da je Habard bio u crkvi, svima je delovao normalno, onda se odvezao na svoje imanje, uzeo merdevine i konopac i završio posao. Jedan od njegovih radnika ga je našao juče oko dva po podne kako se klati na kiši. I to u najboljem svečanom odelu.
Jeste da je sve to bilo zanimljivo, bizarno i tragično, ali je Džejku ipak bilo teško da žali za čovekom koga nije poznavao. Utom je Endi Fur upitao: – Jel’ imao šta?
– Ne znam – rekao je Prater. – Mislim da ga je Ozi poznavao, ali on neće mnogo da priča.
Del im je dopunila šolje i zastala da bi se ubacila u razgovor. Podbočivši se jednom rukom, prokomentarisala je: – Ne, nisam ga poznavala, ali moja rođaka poznaje njegovu prvu ženu; imao ih

je bar dve, a po priči ove prve, Set je imao mnogo zemlje i para. Pričala je kako njen bivši živi povučeno, nikom ništa ne priča i nikome ne veruje. Za njega je rekla da je najgora strvina, ali to svi kažu posle razvoda.
– Ti bi to trebalo da znaš – bocnuo ju je Prater.
– Pa znam, matori. O svemu znam mnogo više od tebe.
– Jel’ ostavio testament? – upitao je Džejk. Oporuke mu nisu bile baš omiljeni slučajevi, ali veliki imetak obično je podrazumevao da će neko u gradu dobiti dobre pare. Prikupiš sve papire, izađeš nekoliko puta na sud, ništa zamršeno ni zamorno. Dobro je znao da će se do devet sati advokati u gradu šunjati unaokolo ne bi li načuli ko je sastavio testament Seta Habarda.
– Još se ne zna – rekao je Prater.
– Testamenti nisu dostupni javnosti, jel’ tako, Džejk? – upitao je Bil Vest, električar koji je radio u fabrici cipela severno od grada.
– Nisu dok ne umreš. Možeš da se predomisliš u poslednjem trenutku, ali onda nema svrhe unositi izmene. Možda, na kraju krajeva, i ne želiš da svet zna šta ti piše u testamentu dok ne pomirišeš ljubičice odozdo. Kad dođe do toga i kad se dokaže pravna valjanost oporuke, onda se ona iznosi pred sud i postaje javni dokument. – Džejk je posmatrao ljude oko sebe dok je govorio i prebrojao bar tri čoveka čije je testamente pripremao. Sastavljao ih je brzo, koncizno i za male pare, po čemu je bio poznat u gradu. Važno je da se radi, a i kapne poneka para.
– Kad počinje to dokazivanje pravne valjanosti? – upitao je Bil Vest.
– Nema vremenskog ograničenja. Obično supružnik ili deca preminulog pronađu oporuku, odnesu je advokatu i otprilike mesec dana posle sahrane izađu pred sud i tako započinje proces.
– A šta ako nema oporuke?
– E, to je san svakog advokata – odgovorio je Džejk uz osmeh. – To ti je pravi haos. Ako gospodin Habard nije napisao testament i pritom za sobom ostavio dve-tri bivše žene i možda nekoliko punoletne dece, a možda i unučadi, ko zna, onda će se verovatno svi oni narednih pet godina otimati o njegov imetak, pod pretpostavkom, naravno, da ga uopšte ima.
– Ima, ima – dobacila je Del sa drugog kraja kafeterije, jer njoj ništa nije moglo da promakne. Ako bi se neko nakašljao, odmah ga je pitala da nije bolestan. Ako bi slučajno kinuo, pritrčala bi sa papirnom maramicom. Ako bi se čovek nekad ućutao, odmah bi počela da čeprka po njegovom privatnom životu ili da ga ispituje da mu nije nešto krenulo naopako na poslu. Usudi li se ko da šapuće, ona će se istog trenutka stvoriti za njegovim stolom da, tobože, dospe kafu iako su šolje pune. Budno je motrila uvek načuljenih ušiju, pamtila je kao slon i večito je podsećala stare mušterije da su pre tri godine govorili suprotno.
Maršal Prater je prevrnuo očima pogledavši u Džejka kao da želi da kaže: „Ona je luda.” Međutim, samo je mudro ćutao, dovršio palačinke i otišao.
I Džejk je morao da krene. Platio je račun u 6.40 i izašao iz kafeterije, zagrlivši Del u odlasku, gušeći se od isparenja njenog jeftinog parfema. Nebo se rumenelo na istoku kao nagoveštaj rađanja sunca. Od jučerašnje kiše vazduh je bio čist i prohladan. Džejk je, kao i uvek, krenuo ka istoku, na suprotnu stranu od svoje kancelarije, i to žustrim korakom, kao da kasni na važan sastanak. Stvar je u tome što tog dana nije ni imao važnih sastanaka, već samo nekoliko rutinskih kraćih razgovora sa ljudima u nevolji koji mu nisu ni bili klijenti.
Krenuo je u jutarnju šetnju oko Trga Klenton, prolazeći pored banaka, agencija za osiguranje i nekretnine, prodavnica i kafića načičkanih u nizu, još uvek zatvorenih. Uz nekoliko izuzetaka, to su

bile dvospratne zgrade od crvene cigle, sa terasama od stilizovanog kovanog gvožđa, nadvijenim nad pločnicima koji su činili savršen kvadrat oko zgrade suda i zelene površine ispred njega. U Klentonu nisu baš cvetale ruže, ali nije ni izumirao, kao što je bio slučaj sa mnogim manjim gradovima na ruralnom Jugu. Popis iz 1980. godine je pokazao da tu živi preko osam hiljada duša, dok ih je u celom okrugu bilo četiri puta više, ali se očekivalo da će se do sledećeg popisa taj broj uvećati. Nije bilo praznih izloga niti zauvek zatvorenih radnji, kao ni natpisa „IZNAJMLJUJE SE” da tužno vise u prozorima. Džejk je bio iz Karaveja, gradića od dvadeset pet hiljada stanovnika, trideset kilometara zapadno od Klentona, čija je glavna ulica polako odumirala pošto su trgovci na malo polako odlazili u penziju, kafići su se zatvarali, a advokati su se jedan po jedan pakovali i selili u sedište okruga. Sada ih je oko Trga Klenton bilo dvadeset šest, a taj broj je s vremenom rastao, pa je konkurencija bila žestoka. Džejk se često pitao koliko ih grad još može podneti.
Naslađivao se dok je prolazio pored ostalih advokatskih kancelarija posmatrajući njihova zaključana vrata i mračne prijemne prostorije. Zbog toga se na izvestan način osećao nadmoćnim. Pošto je ustajao vrlo rano, već je bio spreman da krene u nove radne pobede dok njegovi konkurenti još nisu ni ustali. Prošao je pored kancelarije Harija Reksa Vonera, možda najprisnijeg prijatelja iz advokatske komore i saborca koji je retko stizao na posao pre devet, kada bi mu čekaonica već bila puna namrgođenih klijenata pred razvodom. Hari Reks se i sâm nekoliko puta razvodio i dobro je znao kakav to haos unosi u život, pa je zbog toga više voleo da radi do kasno u noć. Džejk je prošao pored omražene firme Salivan, kuće sa najvećim brojem advokata u okrugu. Koliko zna, ima ih devetorica, devetorica pravih seronja koje je Džejk izbegavao, ali najviše zbog zavisti. Firma Salivan je sarađivala sa bankama i osiguravajućim društvima, pa su njeni advokati zarađivali više od svih ostalih. Šetajući se, naišao je i na katancem zaključan sumorni lokal Meka Staforda, starog ortaka koji kao da je u zemlju propao još pre osam meseci, kada je navodno usred noći zbrisao s novcem svojih klijenata. Supruga i dve ćerke su ga još čekale, od čega mu gora kazna nije trebala. Džejk se potajno nadao da je Mek na nekoj plaži i da pijucka koktele sa rumom, ne pomišljajući da se vrati. Bio je to nesrećan čovek u nesrećnom braku. „Drži se, Mek”, rekao bi Džejk svakog jutra i dodirnuo katanac, ne zastajući.
Usput je prošao i pored zgrade Tajmsa okruga Ford, kafea Ti šop, u kojem su se pojavile prve mušterije, butika muške garderobe, u kojem je kupio svoja odela na rasprodaji, kafea Kod Kloda, čiji je vlasnik bio crnac; tu je ručao svakog petka s ostalim gradskim belcima liberalima, zatim pored antikvarnice jednog prevaranta koga je Džejk tužio dva puta, pored banke u kojoj je već drugi put stavio hipoteku na kuću i s kojom se i dalje sudi, i naposletku, pored zgrade gradskog okruga, u kojoj novi okružni tužilac obavlja svoje poslove dok boravi u gradu. Njegov prethodnik je otišao, tačnije, sami birači su ga prošle godine proterali, pa se čuveni gospodin Rufus Bakli zauvek povukao s položaja; bar su se Džejk i ostali nadali da je tako. On i Bakli samo što se nisu dohvatili za gušu tokom suđenja Hejliju, a i dan-danas se jednako mrze. Bivši okružni tužilac sada živi u svom rodnom gradu, Smitfildu, u okrugu Pouk, gde se oporavlja od poraza i nekako se dovija kako bi zaradio za hleb u Glavnoj ulici, krcatoj advokatskim kancelarijama.
Kada se prošetao, Džejk je otključao ulazna vrata svoje firme u zgradi koja je važila za najlepšu u gradu. Tu građevinu, kao i mnoge druge oko trga, podigla je porodica Vilbenks još pre sto godina, a skoro isto toliko su se Vilbenksovi tu bavili advokaturom. Porodična tradicija se ugasila kada je Lusjen, poslednji izdanak loze Vilbenksovih a nesumnjivo i najluđi, izbačen iz advokatske komore. Tada samo što je bio zaposlio Džejka, pravo s pravnog fakulteta, još zadojenog idealima. Lusjen je

hteo da ga iskvari, ali pre nego što je i dobio priliku, Udruženje advokatskih komora trajno mu je oduzela dozvolu za rad. Lusjen je otišao, a kako ni ostalih članova porodice Vilbenks nije više bilo u gradu, Džejk je nasledio niz luksuzno opremljenih kancelarija. Od deset raspoloživih prostorija koristio je samo pet. U prizemlju se nalazio ogroman prijemni salon gde je sekretarica obavljala svoje poslove i dočekivala klijente. Iznad salona se nalazila izuzetno lepo uređena prostorija dimenzija deset sa deset metara, gde je Džejk provodio dane za masivnim stolom od hrastovine, koji su koristili Lusjen, Lusjenov otac i deda. Kad bi mu bilo dosadno, što se često dešavalo, prišao bi dvokrilnim vratima, otvorio ih i izašao na terasu, s koje se pružao divan pogled na zgradu suda i trg.
U 7.00 je, po uobičajenom rasporedu, seo za sto i otpio gutljaj kafe. Pogledao je u rokovnik da proveri dnevni raspored i priznao sebi da nije bilo izgleda za bilo kakvu zaradu.

3.

Sekretarske poslove obavljala je tridesetjednogodišnjikanja sa četvoro dece, koju je Džejk zaposlio samo zato što nije mogao da nađe nikog boljeg. Kada je pet meseci ranije počela da radi, on je bio očajan, a ona jedina na birou sa odgovarajućim obrazovanjem. Zvali su je Roksi i, što se dobrih strana tiče, Roksi je dolazila na posao svakog jutra oko 8.30 ili nekoliko minuta kasnije i korektno obavljala svoj ne tako zahtevan posao – javljala se na telefon, primala klijente, isterivala skitnice i ološ, kucala, sređivala dokumente i sve to činila uredno i donekle organizovano. Što se loših strana tiče, a one bi bile tas koji preteže, Roksi taj posao nimalo nije zanimao i gledala ga je kao privremeno rešenje, dok ne naiđe nešto bolje; uz to je pušila iza zgrade i prilično se osećala na duvan, kukala je kako joj je mala plata, stalno mu indirektno ali nedvosmisleno stavljala do znanja da smatra kako su svi advokati puni para i, uopšte, odavala utisak neprijatne osobe koju baš i nije želeo u svojoj blizini. Bila je iz Indijane, silom prilika je došla na Jug jer se udala za vojno lice i, kao i mnogi sa severa, imala malo strpljenja za sasvim drugačije ljude oko sebe. Odrasla je u višoj klasi, a sada živi bogu iza kičme. Iako nije hteo da zabada nos u njen privatan život, Džejk je uviđao da joj brak i nije sjajan. Muž joj je izgubio posao zbog nemara. Molila je Džejka da tuže muževljevu firmu, ali on je to odbio, što mu nije oprostila. Povrh svega, nedostajalo je predeset dolara od novca za sitne troškove, a Džejk je sumnjao na najgore.
Moraće da je otpusti mada mu je i sama pomisao na to bila mrska. Svakog jutra je, dok je u kancelariji još bilo tiho, preklinjao Boga da mu podari strpljenja za zajednički rad s tom ženom.
U njegovom životu bilo je mnogo žena. Zapošljavao je mlađe zato što ih je bilo više i zato što su htele da rade za male pare. One bolje među njima su se udale, zatrudnele i tražile šest meseci porodiljskog. One lošije su flertovale, nosile uske mini-suknje i uvek imale poneki lascivan komentar. Jedna mu je tobože pretila da će ga tužiti zbog seksualnog uznemiravanja kada ju je otpustio, ali su je uhapsili zbog lažnih čekova, pa je najzad otišla.
Zapošljavao je i mnogo zrelije žene da bi se izbegla ta fizička privlačnost, ali su one, sve do jedne, volele da mu naređuju; postavljale su se majčinski, mučile muku s menopauzom i češće išle kod lekara, kukale da ih boli ovo ili ono i stalno išle na neke sahrane.
Decenijama je na tom mestu gospodarila Etel Tviti, živa legenda koja je radila za Vilbenksove dok je firma poslovala punom parom. Više od četrdeset godina je držala konce svih advokatskih poslova; ostale sekretarice su je se plašile, a sa mlađim saradnicima se stalno raspravljala, tako da se nisu zadržavale duže od godinu dana, eventualno dve. Međutim, sada je bila u penziji, i to zato što ju je Džejk penzionisao na silu tokom celog onog cirkusa sa Hejlijem. Njenog muža su tada na mrtvo ime prebili najverovatnije pripadnici Klana, iako slučaj nije rešen ni do dana današnjeg, jer istraga nije dala nikakve rezultate. Džejku je svanulo kad je otišla; sada mu je gotovo nedostajala.
Tačno u 8.30 je sišao u prizemlje, u kuhinju, sipao još kafe, a zatim počeo da pretura po arhivi kao da traži neki stari dosije. Kada se Roksi ušunjala na zadnja vrata u 8.39, Džejk je stajao kraj njenog stola, prelistavao neki dokument, čekao i na kraju zaključio da je, kao po običaju, zakasnila. To što ima četvoro male dece i nezaposlenog i nesrećnog muža, posao koji ne voli, platu koju ona

smatra bednom i još brdo drugih problema – Džejka nije zanimalo. Da mu se dopadala kao osoba, možda bi se i sažalio. Međutim, kako su nedelje prolazile, imao je sve manje razumevanja. Sastavio je čitav dosije, unosio negativne ocene, gomilao primedbe na koje će moći da ukaže kada budu seli da obave taj mrzak razgovor, tako da će moći da se osloni na činjenice. Nepodnošljiva mu je bila i sama pomisao na to da mora detaljno da planira otpuštanje nepoželjne sekretarice.
– Dobro jutro, Roksi – rekao je gledajući na ručni sat.
– Zdravo, izvinite što kasnim, morala sam da odvedem decu u školu. – Bio je više sit laži, koliko god da su bile sitne. Decu je vodio u školu i po njih išao njen besposleni muž. Karla može to da potvrdi.
– A-ha – promrmljao je Džejk uzimajući svežanj koverata koji je upravo spustila na svoj radni sto. Zgrabio je poštu pre nego što je ona otvori i na brzinu je pregledao da vidi ima li nečeg zanimljivog. To je ipak bila samo gomila uobičajenih reklamnih gluposti i dosadnih poruka za advokate – pisama od drugih firmi, od kojih je jedno bilo iz sudijine kancelarije, debele koverte s kopijama sudskih rezimea, zahteva, parničnih spisa i slične dokumentacije. Njih nije otvorio – to je posao sekretarice.
– Jel’ tražite nešto određeno? – upitala je spuštajući tašnu i torbu i počela da se priprema za rad.
– Ne.
Kao i svakog dana, izgledala je prilično zapušteno – nenašminkana i jedva očešljana. Odjurila je do toaleta da se malo upristoji i dotera, za šta joj je najčešće trebalo petnaest minuta. To je izazivalo još neizgovorenih primedbi.
Na dnu hrpe, baš na poslednjoj koverti opazio je svoje ime ispisano plavim mastilom i iskošenim slovima. Kada je pročitao adresu pošiljaoca, zanemeo je i umalo je ispustio sve ostalo. Ostalu poštu joj je spustio na sto, a onda je požurio uz stepenice do svoje kancelarije. Zaključao je vrata i seo za sekreter s rolo-poklopcem, smeštenim u jednom uglu, ispod portreta Vilijama Foknera, koji je kupio gospodin Džon Vilbenks, Lusjenov otac, a zatim počeo da zagleda kovertu. Bila je to klasična, jednostavna bela koverta za kancelarijske dopise, od jeftinog papira, verovatno kupljena u pakovanju od sto komada za pet dolara, s markicom od dvadeset pet centi sa slikom čuvenog astronauta, dovoljno debela da sadrži nekoliko papira; bila je adresirana na njegovo ime: „Za gdina Džejka Brigansa, pravnog zastupnika, Vašingtonova 146, Klenton, Misisipi”. Poštanski broj nije bio naveden.
Na naličju je pisalo: „Set Habard, poštanski pregradak 277, Palmajra, Misisipi, 38664”.
Na poštanskom žigu se videlo da je pismo poslato poštom iz Klentona 1. oktobra 1988. godine, dakle, prethodne subote. Džejk je duboko uzdahnuo i pažljivo razmotrio čitav scenario. Ako je verovati tračevima iz kafeterije, a nije imao razloga da sumnja u njih, u svakom slučaju ne u ovom trenutku, Set Habard se obesio pre manje od dvadeset četiri sata, u nedelju po podne. Sada je ponedeljak, 8.45 ujutru. Da bi pismo bilo poslato iz Klentona prošle subote, Set Habard ili neko u njegovo ime morao je da ubaci pismo u poštansko sanduče u zgradi pošte u Klentonu ili u petak kasno po podne ili u subotu pre podne, jer se tada pošta zatvarala. Samo su lokalne pošiljke nosile žig Klentona; sve ostale su prevožene kamionom do regionalnog centra u Tupelu, a zatim sortirane, pečatirane i na kraju dostavljane.
Džejk je našao makaze i brižljivo isekao jednu ivicu koverte, sa suprotne strane od adrese pošiljaoca, pored markice, ali dovoljno daleko da ništa ne ošteti. Postojala je mogućnost da u rukama drži dokazni materijal. Kasnije će sve da iskopira. Pažljivo je uhvatio kovertu i blago je istresao dok papiri nisu poispadali. Srce mu je ubrzano lupalo kada je pažljivo otvorio presavijene hartije. Bilo ih

je tri, sve čisto bele, jednostavne, bez zaglavlja. Poravnao ih je i položio papire na sto, a zatim uzeo onaj na vrhu. Plavim mastilom i čitkim, iskošenim rukopisom, što je bilo baš neobično, budući da se radilo o muškarcu, autor je napisao:

Poštovani gospodine Brigans,
Koliko mi je poznato, nas dvojica se nismo upoznali, a sigurno se nećemo ni upoznati. Dok vi budete čitali ovo, ja ću već biti mrtav i taj užasni grad u kojem živite brujaće od uobičajenog ogovaranja. Sâm sebi sam oduzeo život, ali isključivo stoga što je moja smrt od raka pluća neminovna. Lekari su mi dali samo još nekoliko nedelja života, a ja sam već umoran od bolova. Umoran sam od mnogo čega. Ukoliko pušite, poslušajte savet mrtvog čoveka i odmah prestanite.
Izabrao sam vas zato što važite za poštenog čoveka, i divio sam se vašoj hrabrosti tokom suđenja Karlu Liju Hejliju. Za vas bih sa sigurnošću mogao da tvrdim da ste čovek koji zagovara toleranciju, a tužno je koliko je malo takvih ljudi na svetu.
Prezirem advokate, naročito te u Klentonu. Neću ih imenovati u ovom odsudnom času svog života, ali ću umreti sa ogromnom, neopisivom mržnjom prema raznoraznim predstavnicima vaše profesije. Sve sami lešinari i krvopije.
Uz ovo pismo prilažem svoj testament, pri čemu sam svaku reč napisao lično, kao što sam se i svuda svojeručno potpisao i naznačio datume. Proučavao sam malo zakone Misisipija i sa zadovoljstvom tvrdim da je ovo, u pravnom smislu, potpuno valjan svojeručni testament. Nemam svedoke da sam ovaj testament svojeručno potpisao zato što, kao što i sami znate, nije potrebno imati svedoka za svojeručni testament. Pre godinu dana sam potpisao obimniju verziju u kancelariji pravnih zastupnika firme Raš u Tupelu, ali sam taj dokument poništio.
Ovaj testament će sigurno izazvati nevolje i upravo zato želim da unajmim vas kao svog pravnog zastupnika. Želim da se moja volja sprovede po svaku cenu, a siguran sam da vi to možete. Izričito želim da iz testamenta isključim svoje dvoje punoletne dece, njihovu decu i svoje dve bivše žene. To nisu dobri ljudi i znajte da će krenuti u napad, pa se zato pripremite. Moja zaostavština je pozamašna – oni i ne slute kolika je – a kada se sve obelodani, krenuće da se grabe. Borite se protiv njih, gospodine Brigans, do poslednjeg atoma snage. Moramo da pobedimo.
Uz oproštajno pismo sam ostavio i uputstva za pogreb. Ne pominjite moj testament dok ne prođe sahrana. Želim da primoram svoju porodicu da prođe kroz sve rituale oplakivanja pre nego što shvate da im ništa nisam ostavio. Gledajte ih kako glume – odlično to rade. Nikada me nisu ni voleli.
Unapred vam zahvaljujem što ćete revnosno zastupati moje interese. Neće biti lako. Teši me pomisao da neću morati da prolazim kroz tu agoniju.
S poštovanjem, Set Habard
1. oktobar 1988.

Džejk je bio suviše nervozan da bi pročitao testament. Duboko je udahnuo, ustao, prošetao se po kancelariji, otvorio dvokrilna vrata terase i prvi put tog jutra izašao da pogleda zgradu suda i trg, a zatim se vratio za sto. Ponovo je pročitao pismo. Ono će biti zavedeno kao dokazni materijal da bi se utvrdila zaveštajna sposobnost Seta Habarda, pa je Džejk na trenutak stao kao paralisan od neodlučnosti. Obrisao je ruke o pantalone. Da li treba da ostavi pismo, kovertu i ostale papire tu gde jesu i da odjuri do Ozija? Treba li da pozove sudiju?
Ne. Pismo je namenjeno njemu kao poverljiv dokument, tako da ima pravo da mu prouči sadržinu. Međutim, s druge strane se osećao kao da u rukama drži tempiranu bombu. Polako je spustio pismo u stranu i zapiljio se u drugi list. Teško dišući, uzeo je papir drhtavim rukama i posmatrao plavo mastilo, potpuno svestan da će na te reči potrošiti čitavu narednu godinu života, a možda i dve.
Na papiru je pisalo:

TESTAMENT HENRIJA SETA HABARDA

Ja, Set Habard, u 71. godini života, pri čistoj svesti ali oronulog tela, ovim dokumentom izražavam svoju poslednju volju:

1. Stanovnik sam države Misisipi. Moja zvanična adresa je Simpson roud 4498, Palmajra, okrug Ford, Misisipi.
2. Odričem se svih prethodnih testamenata koje sam potpisao, naročito verzije od 7. septembra 1987. godine, koji sam sastavio uz pomoć gospodina Luisa Makgvajera iz advokatske firme Raš u Tupelu, u Misisipiju, a tim testamentom sam se izričito odrekao prethodnog, koji sam potpisao marta 1985. godine.
3. Namera mi je bila da ovo bude svojeručni testament, čija je svaka reč ispisana mojom rukom, mojim rukopisom, bez ičije pomoći. Lično sam ga potpisao i naznačio datum. Sâm sam ga sastavio u svojoj kancelariji na današnji dan, prvog oktobra 1988. godine.
4. Pri čistoj sam svesti i zdravoj pameti i imam potpunu zaveštajnu sposobnost. Niko ne vrši uticaj na mene niti to pokušava.
5. Za izvršitelja svoje oporuke imenujem Rasela Emburga, čija je adresa Ulica Ember 762, Templ, Misisipi. Gospodin Emburg je bio na funkciji zamenika direktora moje holding kompanije i potpuno je upućen u moje finansijsko stanje. Nalažem gospodinu Emburgu da obezbedi usluge gospodina Džejka Brigansa, pravnog zastupnika iz Klentona u Misisipiju, prethodnim dogovorom i plaćanjem svih neophodnih troškova zastupanja. Tražim da se ispoštuje moja želja da nijedan drugi advokat iz okruga Ford ne sme da pipne išta od moje zaostavštine niti da zaradi ijedan dolar od sudski potvrđene oporuke.
6. Imam dvoje dece – Heršela Habarda i Ramonu Habard Dafo – a oni imaju svoju decu mada ne znam koliko tačno zato što ih nisam video odavno. Izričito naglašavam da iz testamenta isključujem oba svoja deteta i svu svoju unučad, tako da oni neće naslediti ništa od moje imovine. Ništa neće dobiti.

Ne znam koja se tačno pravnička terminologija koristi da bi se neko
„izbacio” iz nasledstva, ali moja namera je da im ne dozvolim – pritom mislim na svoju decu i unučad – da dobiju išta od mene. Ukoliko budu nastojali da se izbore za svoje pravo i izgube parnicu, moja je želja da plate advokatske usluge i sudske troškove, jer su ih sami natovarili sebi na vrat zbog svoje pohlepe.
7. Imam dve bivše žene, čija imena neću navoditi. Pošto su mi prilikom razvoda uzele skoro sve, ovime više ništa neće dobiti. Njih posebno želim da isključim. Neka umru u najgorim mukama, kao ja.
8. Devedeset posto svoje imovine dajem, poklanjam, prosleđujem, ostavljam oporukom (kako god se to, dođavola, kaže) svojoj prijateljici Leti Lang, čime želim da joj se odužim za posvećeno službovanje i prijateljstvo ovih nekoliko godina. Njeno puno ime je Letiša Delores Tejber Lang, a adresa Montrouz roud 1488, Boks Hil, Misisipi.
9. Pet posto svoje imovine poklanjam, ostavljam, itd., svom bratu Ensilu F. Habardu ako je još uvek živ. Sa Ensilom nisam u kontaktu već godinama, mada često mislim na njega. Tog dečaka život nije milovao i smatram da je zaslužio bolju sudbinu. On i ja smo kao deca prisustvovali nečemu što nijedno ljudsko biće ne treba da vidi i od čega je on doživeo traumu od koje se nikada nije oporavio. Ako je već mrtav, njegovih pet procenata pridružuje se ostaloj imovini.
10. Pet posto svoje imovine poklanjam, ostavljam, itd. Hrišćanskoj Crkvi Ajriš Roud.
11. Izvršitelju oporuke nalažem da proda moju kuću, zemlju, pokretnu i nepokretnu imovinu i skladište drvne građe blizu Palmajre po tržišnoj ceni što pre i što jednostavnije i da se čitav iznos uračuna u moju imovinu.
Set Habard,
1. oktobar 1988.

Potpisano je sitnim, urednim rukopisom, sasvim čitko. Džejk je ponovo obrisao dlanove o pantalone i opet pročitao testament. Bio je ispisan na dva lista u skoro savršeno pravim redovima, kao da je Set podmetnuo ispod išpartan papir i pažljivo pazio da ne pređe linije.
Desetak pitanja mu je odzvanjalo u glavi, od kojih je najočiglednije bilo: Ko je, za ime sveta, Leti Lang? Sledeće koje se nametnulo bilo je: Šta je ona tačno uradila da zasluži devedeset posto? Zatim: Koliko ukupno iznosi njegova imovina? Koliko li će pojesti nasledne takse ukoliko je stvarno pozamašna? Za ovim je ubrzo usledilo pitanje: Koliko li će koštati usluge opunomoćenog advokata?
Međutim, pre nego što ga je ponela pohlepa, Džejk se još jednom prošetao po kancelariji; u glavi mu je brujalo, a nivo adrenalina u venama rastao. Kakva čudnovata pravnička zapetljancija. Kada se otvore karte i obznani koliko je to novca, nema sumnje da će Setova porodica naći advokata i upustiti se u krvavu borbu za nasledstvo. Premda se nikada nije susreo s odlukom da čitava porodica bude isključena iz testamenta, znao je da je bilo takvih slučajeva u Kancelarskom sudu, a često i uz prisustvo porote. U okrugu Ford su velika nasledstva bila izuzetno retka pojava, ali se povremeno

dešavalo da pokojnik ostavi za sobom malo bogatstvo koje nikome nije prepisao ili testament sumnjive verodostojnosti. Ovakve situacije su bile pravi rudnik zlata za lokalnu advokatsku komoru, kada je u sudu vrvelo od advokata koji su besno uletali i izletali iz sudnice, a čitavu zaostavštinu bi najčešće progutale sudske takse.
Nežno je položio koverat i tri papira u fasciklu, a zatim ih odneo dole i spustio na Roksin sto. Sada se dotična već bila malo upristojila, a zatekao ju je kako otvara poštu. – Pročitaj ovo – rekao joj je. – I to polako.
Učinila je kako joj je rečeno, a kada je završila, rekla je: – Super. Sjajan početak radne nedelje.
– Za starog Seta ne baš tako sjajan – rekao je Džejk. – Molim te, zapiši da je sve stiglo poštom jutros, 3. oktobra.
– Tako sam i zapisala. Zašto?
– Tačno vreme može biti od suštinske važnosti jednog dana na sudu. Biće važno da li je bila subota, nedelja ili ponedeljak.
– Hoću li ja biti svedok?
– Možda, a možda i nećeš, ali mi ćemo preduzeti sve mere predostrožnosti. Jasno?
– Vi ste advokat, vi znate.
Iskopirao je koverat, testament i pismo u četiri primerka. Jednu kopiju je dao Roksi da ubaci u novu fasciklu kao najnoviji predmet, a dve je ćušnuo u fioku svog radnog stola koju je zaključavao. Sačekao je da sat otkuca devet pa izašao iz kancelarije noseći sa sobom original i jednu kopiju. Rekao je Roksi da ide u sud. Prvo je, međutim, otišao u zgradu pored, u banku, u kojoj je ostavio original u kaseti svoje firme.

* * *

Kancelarija Ozija Volsa se nalazila u zgradi okružnog zatvora, dva bloka od trga, u niskom betonskom bunkeru sazidanom pre oko deset godina za male pare. Kasnije je dograđena pomoćna zgrada, koja je podsećala na neku izraslinu, da bi šerif, osoblje i zamenici imali gde da se smeste, a bila je opremljena jeftinim radnim stolovima, stolicama na rasklapanje i isflekanim tepihom koji se već pohabao od podnih dasaka. Ponedeljkom ujutru je obično vladao haos budući da je trebalo sve dovesti u red posle burnog vikenda. Gnevne žene su dolazile da plate kauciju i izvuku pijane muževe iz zatvora. Ostale su uletale kao furije i potpisivale papire da bi im policija strpala muževe u zatvor. Tuda su se vrzmali i prestrašeni roditelji čekajući detalje racije narkomana, u kojima su pohvatana i njihova deca. Telefoni su neprekidno zvonili, a često se niko ne bi ni javljao. Zamenici šerifa su uglavnom gutali krofne i pijuckali jaku kafu. U celom tom metežu pojavio se i slučaj bizarnog samoubistva tajanstvenog čoveka, tako da se može reći da je u toj večito bučnoj zgradi tog ponedeljka bila prava ludnica.
Na dnu dograđenog dela, na kraju kratkog hodnika, nalazila su se masivna vrata, na kojima je rukom, belim slovima bilo ispisano: OZI VOLS, ŠERIF OKRUGA FORD. Vrata su bila zatvorena; šerif je rano stigao tog ponedeljka ujutru i već je s nekim razgovarao telefonom. S druge strane je bila neka izbezumljena žena iz Memfisa, čije je dete uhvaćeno kako vozi kombi koji je, između ostalog, prevozio i pozamašnu količinu marihuane. To se desilo prethodne subote uveče blizu jezera Čatula, u parku, gde su slučajevi nedoličnog ponašanja bili uobičajeni. Dete je, naravno, bilo nedužno, a majka je jedva čekala da se doveze i izvuče ga iz Ozijevog zatvora.

Neće to tako moći, pomislio je Ozi. Neko mu je pokucao na vrata. Prekrio je slušalicu i rekao: – Slobodno!
Vrata su se otvorila nekoliko centimetara, a iza njih se promolila glava Džejka Brigansa. Ozi se istog trena osmehnuo i pokazao mu da uđe. Džejk je zatvorio vrata za sobom i udobno se smestio na stolicu. Ozi je objašnjavao gospođi da je dete uhvaćeno sa kilogramom i po trave i da tu činjenicu ne menja to što ono ima sedamnaest godina; zbog toga ne mogu da ga puste uz kauciju dok sudija to ne odluči. Dok ga je majka psovala na sav glas, Ozi se namrštio i odaljio slušalicu od uva. Zavrteo je glavom i ponovo se osmehnuo. Stara priča. I Džejk je mnogo puta imao prilike da sluša te stvari.
Ozi ju je još neko vreme slušao, obećao da će učiniti sve što može, što očigledno i nije bilo mnogo, i konačno završio razgovor. Pridigao se i pozdravio sa Džejkom rekavši: – Dobro jutro, pravniče.
– Dobro jutro, Ozi.
Prvo su ćaskali o nekim manje bitnim pitanjima i na kraju su se, naravno, dotakli fudbala. Ozi je izvesno vreme igrao za Remse pre nego što je povredio koleno, ali je i dalje revnosno pratio utakmice svoje ekipe. Džejk je navijao za Seintse, kao i većina građana Misisipija, tako da, što se toga tiče, nisu imali mnogo dodirnih tačaka. Zid iza Ozija je bio prekriven sitnicama povezanim s fudbalom – fotografijama, nagradama, plaketama, trofejima. Sredinom sedamdesetih proglašen je za najboljeg igrača na Univerzitetu Alkorn, a iz priloženog se jasno videlo da brižljivo čuva uspomene na sve to.
Da je neki drugi dan, drugo vreme i da je tu i publika, recimo, da su u sudnici za vreme pauze, kada i ostali advokati mogu da ga čuju, Ozi bi možda došao u iskušenje da ispriča šta se dogodilo one večeri kada je Džejku slomio nogu. Džejk je tada bio žgoljavi student druge godine i igrao je beka za Karavej, mnogo manji fakultet, koji je iz nekog razloga svake godine u finalu tradicionalno gubio od Klentona. Zvanično je saopšteno da je došlo do sukoba među igračima protivničkih timova, pa je utakmica prekinuta. Ozi je, inače poznat kao borben napadač, zastrašivao odbranu Karaveja tokom tri četvrtine meča, a pri kraju četvrte se nemilosrdno dao u juriš na treći poen. Fulbek je već bio povređen i prepadnut i nije se obazirao na Ozija, a ovaj je u tom trenutku naleteo na Džejka, koji je očajnički pokušavao da se probije. Ozi je tvrdio da je čuo kako je Džejku pukla lisna kost. Po Džejkovoj verziji nije se čulo ništa sem Ozijevog mumlanja i režanja kada se ustremio na plen. Kako god bilo, taj događaj se prepričavao bar jednom godišnje.
Međutim, bio je ponedeljak ujutru, telefoni su zvonili, a obojica su bili zauzeti. Bilo je očito da Džejk nije došao tek tako. – Mislim da me je angažovao gospodin Set Habard – rekao je.
Ozi je zažmirio i zagledao se u svog prijatelja. – Mislim da on više nikoga ne može da angažuje.
Doneli su ga kod Magargela pravo u ledaru.
– Jel’ izvršena autopsija?
– Recimo da smo ga spustili na zemlju. – Ozi je uzeo fasciklu, otvorio je i izvadio tri fotografije u boji formata A4. Gurnuo ih je preko stola da ih Džejk pogleda. Na njima se videlo kako Set tužno visi na kiši, isti prizor iz tri perspektive – spreda, otpozadi i s desne strane. Džejk je na trenutak bio u šoku, ali se trudio da se to ne vidi. Posmatrao je Setov groteskni izraz lica i pokušao da ga se seti. – Nisam poznavao ovog čoveka – promrmljao je. – Ko ga je pronašao?
– Jedan njegov radnik. Izgleda da je gospodin Habard sve lepo isplanirao.
– Nego šta je. – Džejk je zavukao ruku u džep kaputa, izvadio kopije i dobacio ih Oziju preko stola. – Ovo mi je jutros stiglo poštom. Vruća vest koju još niko ne zna. Prvi list je pismo za mene.

Ostala dva su njegov testament, naravno, ako to sud potvrdi.
Ozi je uzeo pismo i polako čitao. Pročitao je sve bez ikakve promene na licu. Kada je završio, spustio je papire na sto i protrljao oči. – Auh – otelo mu se. – Jel’ ovo u skladu sa zakonom, Džejk?
– Na prvi pogled jeste, ali sam siguran da će porodica pripremiti protivnapad.
– Kako to misliš?
– Uložiće raznorazne žalbe: pozvaće se na to kako je matori bio neuračunljiv i kako je ta žena neprikladno uticala na njega i ubedila ga da promeni testament. Veruj mi, kad su pare u pitanju, prevrnuće i nebo i zemlju ako treba.
– Ta žena – ponovio je Ozi, a zatim se osmehnuo i polako zavrteo glavom.
– Da je ne poznaješ slučajno?
– I te kako je poznajem.
– Jel’ crnkinja ili belkinja?
– Crnkinja.
Džejk je to već naslućivao i nimalo nije bio iznenađen niti razočaran; u tom trenutku je najpre osetio kako ga preplavljuje talas uzbuđenja. Kakva priča – belac u poslednjem trenutku menja testament i sav svoj novac ostavlja crnkinji koja mu je očigledno bila draga. Ogorčen spor odvijaće se pred očima porote, a u središtu pažnje će biti on – Džejk.
– Jesi li je dobro poznavao? – upitao je Džejk. Bilo je opštepoznato da Ozi zna sve crnce u okrugu Ford; one koji su na biračkom spisku i one koji još služe zatvorsku kaznu; one koji imaju zemlju i one koji žive od socijalne pomoći; one koji su bili zaposleni i one koji su izbegavali da rade; one koji su štedeli i one koji su obijali kuće; one koji su išli u crkvu svake nedelje i one koji su visili po kafanama.
– Poznajem je – odgovorio je, obazriv kao i uvek. – Živi u Boks Hilu, u delu koji se zove Mala Delta.
Džejk klimnu glavom i reče: – Prolazio sam tuda.
– Tamo gde su šume, tamo su samo crnci. Udata je za momka po imenu Simion Lang; to ti je jedna mrcina koja nikad nije kod kuće, a i kad se zatekne, pijan je kô letva.
– Ne poznajem nikoga s tim prezimenom.
– E, ovog i ne želiš da upoznaš, veruj mi. Kada je trezan, mislim da vozi kamion, a ume i da upravlja buldožerom. Znam da je radio preko grane jednom ili dva puta. Labilan tip načisto. Imaju četvoro ili petoro dece, jedan sin im je u zatvoru, a čini mi se da im je jedna ćerka u vojsci. Leti ima oko četrdeset pet godina, bar tako mislim. Ona je od Tejberovih, ali se ta loza polako gasi. On je od Langovih i šume su ih, nažalost, pune. Nisam znao da je radila za Seta Habarda.
– Jesi li poznavao Habarda?
– Donekle. Taj čovek mi je dao dvadeset pet hiljada dolara ispod stola u kešu za obe izborne kampanje i nije tražio ništa zauzvrat; štaviše, gotovo me je izbegavao tokom mog prvog mandata. Video sam ga prošlog leta, kada sam se kandidovao za reizbor, i tada mi je dao drugi koverat.
– Uzeo si pare?
– Ne sviđa mi se tvoj ton, Džejk – uzvratio je Ozi uz osmeh. – Jeste, uzeo sam pare zato što sam hteo da pobedim. A i moji suparnici su primali mito. Politika ti je ovde prljav posao.
– Nemam ja ništa protiv. Koliko novca je stari imao?
– Ovde piše da je to pozamašna suma. Iskreno, pojma nemam. To je oduvek bila misterija. Priča se da je sve izgubio u jednom gadnom razvodu – kad ga je Hari Reks odrao – i od tada se o njegovim

poslovima ne zna ništa.
– Pametan čovek.
– Ima neku zemlju, inače se oduvek bavio drvnom građom. To je otprilike sve što znam.
– A šta je sa to dvoje dece?
– Juče sam razgovarao sa Heršelom Habardom oko pet po podne; morao sam da mu javim. On živi u Memfisu, ali nisam uspeo da saznam ništa više. Rekao je da će javiti sestri Ramoni i da će doći što pre. Set je ostavio uputstva za sahranu, koju treba održati sutra u četiri po podne, prvo opelo u crkvi, a onda pogreb. – Ozi je ponovo pročitao pismo. – Izgleda pomalo okrutno, zar ne, Džejk? Set želi da njegovi pate i oplakuju ga da bi na kraju saznali da ih je zavrnuo za nasledstvo.
Džejk se vragolasto nasmejao i rekao: – E, ja mislim da je to divno. Hoćeš da ideš na sahranu?
– Samo ako ti ideš.
– Onda smo se dogovorili.
Nekoliko trenutaka su sedeli u tišini, osluškujući glasove iz hodnika i zvrjanje telefona, a obojica su znali da ih čeka još mnogo posla. Međutim, nametnulo se mnoštvo pitanja, a drama je tek bila na pomolu.
– Pitam se šta li su ti dečaci videli – ponovo je progovorio Džejk. – Mislim, Set i njegov brat dok su bili mali.
Ozi je zavrteo glavom, jer ni sâm nije znao. Još jednom je pogledao ka testamentu i rekao: – Ensil
F. Habard. Pokušaću da ga nađem ako hoćeš; pročešljaću po bazi podataka da vidim da nema neki dosije.
– Može. Hvala ti.
Posle još nekoliko trenutaka napete tišine Ozi reče: – Džejk, danas me čeka brdo posla. Džejk je brzo ustao i odvratio: – I mene. Hvala ti. Čućemo se kasnije.

4.

Memfis je od okruga Ford udaljen samo sat vožnje, ali je za Heršela Habarda to bilo usamljeničko putovanje koje bi mu pokvarilo ceo dan. Bio je to nemio izlet u prošlost, u koju se zbog mnogo čega vraćao samo kad je morao. Od kuće je otišao sa osamnaest godina, ratosiljao se bede i zakleo se da  će je zaobilaziti u širokom luku kad god može. On je bio nevina žrtva rata između svojih roditelja, a kada su se njih dvoje na kraju razveli, on je stao na stranu majke i pobegao iz okruga i od oca. Sada, posle dvadeset osam godina, bilo mu je teško da poveruje da je matori stvarno umro.
Pokušali su nekoliko puta da se pomire, i to uglavnom na Heršelovu inicijativu, a Set je, sa svoje strane, izdržao neko vreme i pokušao da podnosi sina i unučiće. Međutim, druga supruga i još jedan loš brak samo su pogoršali odnose. Set je čitavu proteklu deceniju posvetio isključivo svom poslu. Uglavnom bi se setio da čestita rođendane i svakih pet godina bi pooslao čestitku za Božić, što je bio vrhunac njegove očinske ljubavi. Što je više radio, sve prezrivije je gledao na karijeru svog sina, što je i bio glavni uzrok njihovih nesuglasica.
Heršel je bio vlasnik studentskog kafea blizu kampusa Univerziteta Memfis. Kafei nikad ne izlaze iz mode, stalno su puni, te je i njemu išlo. Mogao je da plati račune i još da odvoji nešto na stranu. Kakav otac, takav sin – i on se još oporavljao od gadnog razvoda, u kojem je nesumnjivo izvukao deblji kraj, jer su supruzi dodeljena oba deteta, a još mu je pokupila i sav novac. Zato on već četiri godine živi s majkom u staroj, oronuloj kući u centru Memfisa s gomilom mačaka i ponekom propalicom koju majka povremeno dovuče u kuću. I ona je nosila ožiljke mučnog života sa Setom i  već je bila, kako se to kaže, malo kvrcnula.
Prošao je pored table za okrug Ford, pa se još više smrknuo. Vozio je sportski auto, mali polovni datsun, koji je kupio prvenstveno zato što je njegov pokojni otac mrzeo japanske automobile, u suštini je mrzeo sve što je japansko. Jedan Setov rođak je poginuo u Drugom svetskom ratu dok je bio u zarobljeništvu u Japanu, pa se Set prosto naslađivao tom svojom mržnjom, u koju je s vremenom potpuno ogrezao.
Heršel je pronašao lokalnu stanicu u Klentonu i zavrteo je glavom kada je začuo nesuvisle fore unjkavog di-džeja. Obreo se u sasvim drugačijem svetu, onom koji je davno ostavio za sobom i nadao se da će ga zauvek zaboraviti. Sažaljevao je sve one prijatelje koji su još uvek živeli u okrugu Ford i koji nikada neće otići odatle. Dve trećine njegovih drugara iz srednje u Klentonu i dalje je živelo u tom kraju; uglavnom su radili u fabrikama, vozili kamione ili sekli celulozno drvo. Na desetogodišnjici mature toliko se rastužio da na okupljanje za dvadeset godina nije ni  otišao.
Posle Setovog prvog razvoda Heršelova majka je pobegla i preselila se u Memfis. Posle drugog  je Heršelova maćeha zbrisala i preselila se u Džekson. Set se nije pomerao  iz kuće,  tačnije,  sa imanja. Zato je Heršel bio primoran da prolazi kroz istu noćnu moru iz detinjstva kada je dolazio kod Seta, a obilazio ga je jednom godišnje dok nisu otkrili da ima rak. Bila je to prizemna kuća u rančerskom stilu, zidana od crvene cigle, podalje od okružnog puta i skrivena od pogleda dubokom senkom koju su bacale guste krošnje debelih hrastova i brestova. Ispred kuće se prostirao dugačak travnjak na kojem se Heršel igrao kao mali, ali nikada sa ocem. Nikada njih dvojica nisu igrali fudbal

ili dobacivali jedan drugom bejzbol loptu, otac mu nikada nije kupio one dečje goliće niti su se u igri otimali oko lopte. Kada se zaustavio na prilazu, pogled mu je odlutao ka širokom travnjaku i ko zna koji put se iznenadio koliko mu je sada izgledao mali. Parkirao se iza nepoznatog automobila s tablicama okruga Ford, i nekoliko trenutaka nemo posmatrao  kuću.
Oduvek  je  pretpostavljao  da  mu  očeva  smrt  neće  teško  pasti  iako  su ga  prijatelji, pogotovo
muškarci, upozoravali da će biti sasvim suprotno. Čovek odrasta i sazreva; nauči da obuzdava emocije; ne grli oca zato što je on čovek koji ne voli da ga grle; ne šalje ni poklone ni pisma; a kada mu otac umre, svestan je da lako može da preživi i bez njega. Malo će se raznežiti na sahrani, možda će mu poteći i koja suza, ali će se za nekoliko dana čitava ta halabuka stišati, pa će moći da se vrati svom svakodnevnom životu bez ikakvih posledica. Ti drugari su bar imali da kažu nešto  lepo  o svojim očevima. Gledali su kako im očevi stare, suočavali se sa njihovom smrću bez mnogo brige o tome šta će biti posle i svi su neutešno patili.
Heršel nije osećao ništa; ni gubitak, ni tugu zbog zatvaranja tog poglavlja; ni sažaljenje prema čoveku koji je otišao dotle da oduzme sebi život. Sedeo je u kolima i posmatrao tu kuću priznajući sebi da ne oseća ništa prema ocu, možda samo tračak olakšanja što ga više nema, jer je njegova smrt značila jedan komplikovani faktor manje u Heršelovom životu. Eto, možda toliko.
Otišao je do ulaznih vrata, koja su se otvorila dok je prilazio. Leti Lang je stajala u dovratku i brisala oči maramicom. – Zdravo, gospodine Habard – pozdravila ga je potreseno.
– Zdravo, Leti – uzvratio je zakoračivši na gumeni otirač na betonskom tremu. Da ju je bolje poznavao, verovatno bi prišao da je na tren zagrli ili na bilo koji način pokaže kako i on tuguje, ali  nije mogao da natera sebe na to. Video ju je samo tri-četiri puta i uvek na brzinu. Ona je kućna pomoćnica crne kože, a od takve osobe se očekivalo da se drži po strani u prisustvu članova  porodice.
– Mnogo mi je žao – rekla je, uzmičući.
– I meni – uzvratio je Heršel. Pošao je za njom kroz dnevni boravak do kuhinje, gde je ona pokazala rukom na lonče za kafu i rekla: – Baš sam je skuvala.
– Je li ono tamo tvoj auto? – upitao ju je.
– Da, gospodine.
– Zašto si ga parkirala na prilazu? Mislio sam da se obično parkiraš sa strane, pored ćaletovog pikapa.
– Izvinite, nešto sam bila rasejana. Idem da ga pomerim.
– Neka, ne mari. Sipaj mi kafu i stavi dve kašičice šećera.
– U redu, gospodine.
– Gde je ćaletov kadilak?
Leti je pažljivo sipala kafu u šolju. – Šerif ga je zaplenio. Trebalo bi danas da ga vrati.
– Zašto su ga zaplenili?
– To ćete morati njih da pitate.
Heršel je odmakao stolicu od stola i smestivši se obgrlio šolju šakama. Otpio je gutljaj, namrštio se i rekao: – Kako si ti saznala?
Leti se naslonila na šank i prekrstila ruke preko grudi. Brzo ju je odmerio od glave do pete. Nosila je istu belu pamučnu haljinu do kolena koju je uvek nosila, malo usku oko struka, gde je imala malo viška, zategnutu preko bujnih grudi.
Taj  pogled joj  nije promakao; ničiji  nikada  nije. Iako  je imala  četrdeset sedam godina  i petoro

dece, za Leti Lang su se muškarci i dalje okretali, ali nikada belci. Odgovorila mu je: – Kalvin me je sinoć pozvao i ispričao mi šta se desilo. Zamolio me je da jutros otključam kuću i da vas  sve sačekam.
– Imaš li ključ?
– Ne, gospodine. Nikada ga nisam imala. Nismo zaključavali kuću.
– Ko je Kalvin?
– Belac koji radi na imanju. Reče da ga je gospodin Habard pozvao juče ujutru i rekao mu da se nađu kod mosta u dva. Tamo je i bio. – Ćutala je taman toliko da obriše suze  maramicom.
Heršel je otpio još jedan gutljaj. – Šerif je rekao da je ćale ostavio pismo i neka uputstva.
– Ja ih nisam videla, ali Kalvin jeste. Reče da je gospodin Set napisao kako namerava da oduzme sebi život. – Počela je da plače.
Heršel ju je slušao, a kada se smirila, upitao ju je: – Koliko dugo već radiš ovde, Leti?
Duboko je uzdahnula i obrisala obraze. – Ne znam, oko tri godine. Prvo sam dolazila dva puta nedeljno da čistim, ponedeljkom i sredom. Tu sam bila po nekoliko sati dnevno i to mi nije  oduzimalo mnogo vremena zato što je, znate, gospodin Set živeo sâm, mada moram da kažem da je za jednog muškarca bio stvarno pedantan čovek. Posle me je pitao i da mu kuvam i ja sam to rado prihvatila. Duže radno vreme. Kuvala sam mu raznorazna jela i sve sam mu ostavljala ili na šporetu  ili u frižideru. Kad se razboleo, zamolio me je da dolazim svakog jutra da se brinem o njemu. Kad je teško podnosio hemoterapiju, ostajao bi u krevetu po čitav dan.
– Mislio sam da plaća medicinsku sestru da ga neguje.
Leti je znala koliko su se gospodin Heršel i gospođa Dafo retko viđali sa ocem otkada  se razboleo. Leti je sve znala; oni nisu znali skoro ništa. Bilo kako bilo, ona će se prema njima ophoditi sa poštovanjem, kao i uvek.
– Da, gospodine, i jeste neko vreme, a onda više nije hteo da mu dolaze. Stalno su mu slali nove sestre, tako da više nije znao ko će se sledeći pojaviti.
– Znači, ti si ovde radila puno radno vreme. Koliko već?
– Oko godinu dana.
– Koliko ti je ćale plaćao?
– Pet dolara na sat.
– Pet! To je baš skupo za usluge kućne pomoćnice, zar ne? Mislim, evo ja živim u Memfisu, a  moja majka u tako velikom gradu plaća pomoćnici četiri i po dolara na sat.
Leti je samo klimnula glavom zato što nije znala šta da mu odgovori. Mogla je da doda da joj je gospodin Set plaćao u gotovini, da ju je često i čašćavao i da joj je pozajmio pet hiljada dolara kada joj se sin uvalio u nevolju i zaglavio u zatvoru. Taj dug joj je oprošten pre samo četiri dana. Ništa  nije bilo napismeno.
Heršel je pijuckao kafu sa izrazom negodovanja. Leti je zurila u pod.
S prilaza se začulo kako su se dvoja vrata automobila uz tresak zatvorila.

* * *

Ramona Habard Dafo je plakala pre nego što je stigla do ulaznih vrata. Zagrlila je starijeg brata na tremu, a on je, sa svoje strane, odglumio da je mnogo tužan: čvrsto je zatvorio oči, iskrivio usne kao  da je tužan i nabrao čelo. Kao da je u dubokoj žalosti. Ramona je cvilela i činilo se kao da stvarno

pati mada je Heršel pomalo sumnjao u to.
Ramona je ušla i već počela da grli Leti kao da su sestre od istog oca koji ih je celog života obasipao ljubavlju. U međuvremenu se Heršel, koji je i dalje stajao na tremu, pozdravio sa Ramoninim mužem, čovekom koga je mrzeo iz dna duše, mada je mržnja bila obostrana. Ijan Dafo je bio nalickani knjiški moljac iz porodice bankara iz Džeksona, prestonice, najvećeg grada, rodnog grada bar polovine seronja u Misisipiju. Banke su mu se odavno pogasile (praktično), ali je Ijan i dalje živeo na lovorikama kao i svaki bogati fićfirić, iako se oženio ženom iz niže klase, a sada se,  eto, batrgao da zaradi koru hleba kao svi ostali.
Dok su se učtivo rukovali, Heršel je pogledao preko Ijanovog ramena da bi mu odmerio auto.  Nije se iznenadio. Na prilazu se sijao naoko nov beli mercedes sedan, najnoviji model tog proizvođača. Zahvaljujući Ramoninoj sklonosti ka alkoholu i dugačkom jeziku, Heršel je saznao da je poštenjačina Ijan uzimao kola na trogodišnji lizing, pa ih reklamirao pre isteka garancije. Te otplate su ih skupo koštale, ali to nije bilo važno. Daleko važnije je bilo da gospodina i gospođu Dafo svi vide kako se vozikaju po buržujskom delu Džeksona u prikladnom automobilu.
Na kraju su se svi okupili u dnevnom boravku i posedali. Leti ih je poslužila kafom i koka-kolom, a zatim se, kako joj i dužnost nalaže, povukla u senku i udaljila, otišavši u sobu niz hodnik, na mesto sa koga je često slušala gospodina Seta dok je u boravku razgovarao telefonom. Odatle je mogla sve da čuje. Ramona je plakala još neko vreme i uporno ponavljala kako ne može da veruje da se to  desilo. Muškarci su samo slušali i potvrđivali, povremeno dobacujući kratak komentar. Ubrzo ih je prekinulo zvono na vratima. Dve gospođe iz crkve su došle sa kolačima i pitama, pa su morali da ih prime. Leti je užurbano radila svoj deo posla i odnela hranu u kuhinju, a gospođe su ušetale  u  boravak nepozvane, posedale i počele da naklapaju ne bi li iščačkale koji trač. Pomenule su da su videle svog duhovnog brata Seta još juče u crkvi i da je delovao sasvim zdravo. Znale su da ima rak pluća i sve u vezi s tim, ali im je, zaboga, izgledalo da se već izborio s tim.
Heršel i bračni par Dafo nisu ništa komentarisali. Leti je osluškivala iz senke.
Činilo se da će ih gospođe iz crkve svakog trenutka zasuti bujicom pitanja kao inkvizicija: „Kako je to uradio?” „Je li ostavio oproštajno pismo?” „Ko će da nasledi novac?” „Da nije u pitanju zločin?” Međutim, bilo je jasno da im to zabadanje nosa u tuđa posla neće uroditi plodom. Posle dvadeset minuta skoro mrtve tišine digle su ruke i oprostile se.
Samo pet minuta pošto su one otišle, zvono se ponovo oglasilo. Svi pogledi su bili uprti   u prilaz.
Tri automobila su očigledno privlačila pažnju.
– Vidi ko je, Leti – doviknuo je Heršel iz boravka. – Mi ćemo da se sakrijemo u kuhinju.
Bila je to komšinica koja je živela prekoputa; ona je donela kolač s limunom. Leti joj je zahvalila  i objasnila joj da su deca gospodina Seta tu, ali da „ne primaju goste”. Komšinica se još  malo  zadržala ne bi li nekako ušla i pronjuškala po tragediji ožalošćene porodice, ali se  Leti  učtivo isprečila na vratima. Kada je ova najzad otišla, Leti je odnela kolač u kuhinju, gde je ostao na šanku nenačet.

* * *

Nije prošlo dugo, a okupljeni za kuhinjskim stolom prešli su na posao. – Jesi li video testament? – upitala je Ramona. Oči su joj se sada vidno razbistrile i sijale su radoznalo i sumnjičavo.
– Nisam – odgovorio je Heršel. – A ti?

– Ne. Bila sam ovde pre nekoliko meseci.
– U julu – prekinuo ju je Ijan.
– Dobro, u julu i tad sam pokušala da popričam s tatom o testamentu. Rekao mi je da su ga sastavili neki advokati u Tupelu, da će oni sve da srede i to je bilo sve. Jesi li ti ikad razgovarao s njim o tome?
– Nisam – priznao je Heršel. – Nekako mi to nije bilo prikladno. Znaš, stari umire od raka, a ja  da ga pitam za testament. Nisam mogao.
Leti se krila u hodniku, u senci, upijajući svaku reč.
– Šta je s njegovom imovinom? – upitao je Ijan mrtav hladan. On je imao dobar razlog da bude ljubopitljiv budući da se uvalio u silne hipoteke. Njegova kompanija je gradila tržne centre  sa jeftinom robom, a sa svakom novom ciglom sve dublje su tonuli u dugove. Mukotrpno je radio da bi bio korak ispred zajmodavaca, ali su mu oni uvek dahtali za vratom.
Heršel je ošinuo pogledom svog zeta krvopiju, ali je ostao pribran. Sve troje su slutili da će biti nevolja oko raspodele Setove imovine, tako da nije bilo svrhe previše žuriti s rešavanjem tog pitanja. Ionako će uskoro zaratiti. Heršel je samo slegnuo ramenima i rekao: – Nemam pojma. Bio je veoma tajnovit, kao što ste i sami videli. Osim ove kuće i osamdeset hektara zemlje oko nje, ima i skladište građe gore pored puta, ali možda je davao i na veresiju. Nikada nismo pričali o poslu.
– Nikad vi niste pričali ni o čemu – dobacila je Ramona zajedljivo, ali je istog trena povukla   reč.
– Molim te, izvini, Heršele.
Međutim, kad krenu tako niski udarci od roda rođenog, neizbežno je da se na njih i uzvrati. Heršel se podrugljivo osmehnuo, rekavši: – Nisam znao da ste ti i matori bili tako bliski.
Ijan je brzo promenio temu: – Da nema on ovde neku svoju kancelariju ili neko mesto gde drži dokumente? Hajde da malo istražimo. Sto posto su ovde negde izvodi iz banke, tapije, ugovori o zemljištu; majku mu, kladim se da je tu negde i kopija testamenta, baš ovde u kući.
– To bi Leti trebalo da zna – umešala se Ramona.
– Nemojte nju da mešate – dodao je Heršel. – Jeste li znali da joj je plaćao pet dolara na sat, i to puno radno vreme?
– Pet dolara? – ponovio je Ijan. – Koliko mi plaćamo Bernis?
– Tri i po – reče Ramona. – Za dvadeset sati.
– Mi u Memfisu plaćamo četiri i po – dobacio je Heršel ponosno kao da je on potpisivao čekove, a ne njegova majka.
– Zašto je ta matora škrtica plaćala toliko kućnoj pomoćnici? – zamislila se Ramona, svesna da neće biti odgovora.
– Bolje bi joj bilo da uživa dok može – uzvratio je Heršel. – Njeni dani su odbrojani.
– Znači, otpustićemo je? – upitala je Ramona.
– Odmah. Nemamo izbora. Zar želiš da se taj novac i dalje rasipa? Slušaj, sestro, evo plana. Obavićemo sahranu, neka Leti posle sve sredi, onda ćemo je otpustiti i zaključaćemo kuću. Sledeće nedelje ćemo je dati na prodaju i preostaje nam da se nadamo najboljoj ceni. Nema razloga da se ona  i dalje vrzma ovuda, i to za pet dolara na sat.
Tamo u tami, Leti je oborila glavu.
– Možda ne tako brzo – rekao je Ijan učtivo. – Jednog dana ćemo videti i taj testament, i  to uskoro. U njemu piše ko će biti izvršitelj oporuke, verovatno neko od vas. To je obično ili supružnik  ili jedno od dece. Izvršitelj će podeliti imovinu u skladu sa uslovima navedenim u testamentu.

– Znam ja sve to – rekao je Heršel iako u suštini nije znao. Pošto je svakodnevno bio u kontaktu  sa advokatima, Ijan se često ponašao kao da je u toj porodici stručnjak za pravosuđe, a to je bio i jedan od brojnih razloga što ga je Heršel prezirao.
– Prosto ne mogu da poverujem da je umro – rekla je Ramona, kojoj se  nekim čudom omakla suza.
Heršel ju je razgnevljeno posmatrao došavši u iskušenje da se nagne preko stola i zalepi joj šamarčinu. Koliko mu je bilo poznato, ona je u okrug Ford dolazila jednom godišnje, uglavnom sama, zato što Ijan nije podnosio to mesto, ali ni Set nije podnosio Ijana. Obično bi krenula iz Džeksona u devet ujutru, insistirala da Set i ona odu na ručak uvek u istu hamburgerdžinicu pored puta, petnaest kilometara severno od Klentona, zatim bi ga pratila do kuće i već do dva po podne bi se dosađivala,   a do četiri bi već krenula kući. Oba njena deteta, koja su išla u srednju školu (i to privatnu), dedu nisu videla godinama. Doduše, ni sâm Heršel nije baš mogao da se pohvali da je mnogo bolji, ali bar nije sedeo tu i pravio se da plače; nije se pretvarao da mu starac nedostaje.
Neko je snažno pokucao na vrata kuhinje, od čega su se svi trgli. Stigla su dva uniformisana zamenika šerifa. Heršel je otvorio vrata i pozvao ih unutra. Nespretno su se upoznali stojeći kraj frižidera. Zamenici su skinuli kape i rukovali se sa svima. Šerif Prater im se najzad obratio: – Izvinjavam se što vas uznemiravam, ali smo zamenik Pirtl i ja došli po nalogu šerifa Volsa, koji je, uzgred, i sâm izrazio najdublje saučešće. Dovezli smo automobil gospodina Habarda. – Pružio je ključeve Heršelu, a on je samo izustio: – Hvala.
Zamenik Pirtl je izvadio jedan koverat iz džepa i rekao: – Ovo ovde je ono što je gospodin Habard ostavio na stolu u kuhinji. Ovaj dokument smo juče pronašli kada smo našli i njega. Šerif Vols ima kopiju, ali smatra da porodica treba da zadrži original. – Koverat je uručio Ramoni, koja je ponovo počela da šmrkće.
Zamenici su otišli posle obostranog zahvaljivanja i još jedne ture nespretnog klimanja glavom i rukovanja. Ramona je otvorila koverat i iz njega izvadila dva papira. Na jednom je bila ispisana poruka za Kalvina, kojom je Set samo hteo da potvrdi da je sâm sebi oduzeo život, dakle, da nije u pitanju ubistvo. Drugo nije bilo namenjeno njegovoj deci, već, kako je pisalo, Onome koga bi moglo da zanima. Glasilo je ovako:

Uputstva za pogreb:
Želim jednostavno opelo u Hrišćanskoj crkvi Ajriš Roud u utorak, 4. oktobra, u četiri posle podne, i to da ga obavi sveštenik Don Makalvejn. Voleo bih da gospođa Nora Bejns otpeva The Old Rugged Cross. Ne želim da mi iko drži govor i hvalospeve. Ne mogu ni da zamislim da bi iko to i želeo. Osim toga, sveštenik Makalvejn može da kaže šta god hoće, ali neka to traje najviše trideset minuta.
Ukoliko crnci žele da prisustvuju mojoj sahrani, neka ih puste. Ukoliko im ne bude dozvoljeno da prisustvuju, onda zaboravite na celo opelo i spustite me u  zemlju.
Hoću da mi kovčeg nose: Harvi Mos, Dvejn Tomas, Stiv Holand, Bili Bouls, Majk Mils i Volter Robinson.

Uputstva za sahranu:
Upravo sam kupio mesto na groblju iza Crkve Ajriš Roud. Razgovarao sam sa gospodinom Magargelom u  kapeli  i  tamo  sam platio  sanduk.  Neću  grobnicu. Želim

kratku sahranu odmah posle opela – neka traje najduže pet minuta – i onda neka  spuste sanduk.
Doviđenja. Vidimo se na drugoj strani.
Set Habard

Pošto su ga svi za kuhinjskim stolom pročitali i još nekoliko trenutaka promatrali, sipali su još kafe. Heršel je isekao debelo parče kolača sa limunom i izjavio da je izvrstan. Dafoovi nisu hteli da ga probaju.
– Izgleda da je vaš otac sve lepo isplanirao – primetio je Ijan ponovo čitajući uputstva. – Brzo i jednostavno.
Ramoni je izletelo: – Pa moramo jednom da popričamo i o mogućnosti da je u pitanju zločin, zar ne? To niko dosad nije pomenuo. Možemo li barem da porazgovaramo o tome? Šta ako nije samoubistvo? Šta ako je to neko drugi uradio i pokušao sve da zataška? Zar stvarno verujete da bi se tata ubio?
Heršel i Ijan su je bledo pogledali kao da ima rogove. Obojica su došli u iskušenje da je prekore  i narugaju joj se, jer priča gluposti, ali je ipak samo zavladala duga, mučna tišina. Heršel je uzeo još jedan zalogaj kolača. Ijan je pažljivo podigao ona dva papira i rekao: – Dušo, kako neko može ovo   da falsifikuje? A i vidi se iz aviona da je ovo Setov rukopis.
Ramona je plakala i brisala suze. Heršel je dodao: – Pitao sam šerifa za to, Mona, i on nepokolebljivo tvrdi da je u pitanju samoubistvo.
– Znam, znam – promrmljala je između jecaja.
Ijan se opet uključio: – Tvoj otac je umirao od raka, trpeo je užasne bolove i zato je uzeo stvar u svoje ruke. Izgleda da je sve temeljno pripremio.
– Ne mogu da verujem – rekla je. – Zar nije mogao da popriča s nama?
Zato što vi, narode, nikad ne razgovarate jedni s drugima, pomislila je Leti, i dalje stojeći u senci.
Ijan, gospodin ekspert, dodade: – Ovo nije neuobičajeno za samoubice. Ti ljudi nikada ne pričaju ni sa kim o tome i podrobno razmatraju svaki detalj svog plana. Moj ujak se ubio pucnjem iz pištolja pre dve godine i…
– Tvoj ujak je bio alkoholičar – brecnula se Ramona. Više nije plakala.
– Jeste, i bio je pijan kad se ubio, ali je ipak sve isplanirao.
– Jel’ možemo da pričamo o nečem drugom? – umešao se Heršel. – Ne, Mona, nije ga niko ubio. Set je sâm to uradio i ostavio poruke za sobom. Ja bih da pročešljamo kuću i potražimo papire,  izvode iz banke, možda čak i testament, pa šta nađemo. Mi smo mu rod i sad smo mi zaduženi za sve. Tu nema ničeg lošeg, zar ne?
Ijan i Ramona su klimali glavom, potpuno saglasni.
Leti se zapravo smešila. Gospodin Set je sve svoje dokumente držao u radnoj sobi, zaključane u ormaru. Prošlog meseca je pažljivo sredio radni sto i fioke i izneo sve što bi nekoga  moglo  da  zanima. Jednom prilikom joj je rekao: – Leti, ako mi se nešto desi, sve važno nalazi se u mojoj radnoj sobi, pod ključem. Advokati će se time pozabaviti, a ne moja deca.
Rekao joj je i ovo: – Biće tu i za tebe jedan poklončić.

5.

Do ponedeljka u podne čitava advokatska komora brujala je od najnovije vesti o samoubistvu i, što je još bitnije, od radoznalosti i nagađanja koja će firma biti odabrana da se pozabavi oporukom. Većina smrtnih slučajeva je izazivala slične reakcije; eto, na primer, automobilske nesreće sa smrtnim ishodom, iz očiglednih razloga. Međutim, klasična ubistva nisu bila toliko popularna. U većini slučajeva ubistava, počinioci su poticali iz nižih društvenih klasa, tako da tu nisu mogle da se izvrte velike pare. Kada je dan počeo, Džejk nije imao ništa na dnevnom redu – ni ubistva, ni saobraćajke, a kamoli testament čija pravna valjanost treba da se dokazuje. Do ručka je pak već planirao na šta će da potroši novac.
Uvek je imao neka posla preko ulice, u sudu. Katastar se nalazio na drugom spratu, u dugačkoj i širokoj prostoriji sa policama prepunim zemljišnih knjiga starih i po dvesta godina. Dok je bio mlađi, kada bi se baš dosađivao ili krio od Lusjena, provodio je sate proučavajući stare tapije i ugovore o prenosu vlasništva kao da je u pitanju ne znam šta. Sada, međutim, sa trideset pet godina života i deset godina iskustva, tu prostoriju je zaobilazio u širokom luku kad god je mogao. Sebe nije smatrao mastiljarom već advokatom koji treba da se bavi krupnim slučajevima, surovim profesionalcem koji u sudnici kreće u napad, a ne nekim sramežljivim pravničićem kome je dovoljno i da trune u arhivi i premešta papire iz fioke u fioku. Međutim, i pored svega toga i bez obzira na snove, dešavalo se tokom godine da se, kao i svaki drugi advokat u gradu, izgubi među registrima na sat-dva.
Ta prostorija je tog jutra bila puna. Uspešnije firme su angažovale saradnike da istražuju i nekoliko njih upravo je vuklo knjige tamo-amo, mršteći se dok su ih prelistavali. Džejk je porazgovarao s nekoliko advokata koji su radili to isto – uglavnom su ćaskali o fudbalu, jer su se svi trudili da ih ne uhvate kako njuškaju unaokolo ne bi li iskopali neku prljavštinu o Setu Habardu. Ubijajući vreme pregledao je registar testamenata da bi utvrdio da li je možda neki ugledni Habard prepisao zemlju ili imovinu Setu, ali u arhivi za poslednjih dvadeset godina nije otkrio ništa. Otišao je niz hodnik do kancelarije sekretara Kancelarskog suda, rešen da pregleda dokumente o davno razvedenim brakovima, ali su se drugi advokati već uveliko vrzmali tuda.
Izašao je iz zgrade suda u potrazi za boljim izvorom.

* * *

Ne čudi što je Set Habard mrzeo advokate u Klentonu. Mnogi parničari, bilo da su vodili brakorazvodne parnice ili neke druge, koji bi došli u sukob sa Harijem Reksom Vonerom, zažalili bi što su se i rodili i do kraja života bi prezirali sve što ima veze sa pravničkom profesijom. Set nije bio prvi koji je počinio samoubistvo.
Hari Reks je pored novca iz džepova i slamarica vadio i krv; uzimao je ljudima i zemlju i sve što mu padne šaka. Razvodi su mu bili uža specijalnost – što gadniji, to bolje. Prosto je uživao u prljavoj igri, u surovom obračunu kad se na videlo iznosi i šta ne treba, u borbi prsa u prsa, u uzbuđenju kad se kao adut izvuče neki tajno snimljen razgovor ili fotografija na prepad uslikane mlade ljubavnice u novom kabrioletu koji je dobila na poklon od svog oženjenog dragog. Svako njegovo ročište je bilo

pravi mali rat. Njegove nagodbe za alimentaciju su postavljale nove rekorde. Iz čiste zabave je obične razvode pretvarao u krvave obračune koje bi razvukao na dve godine. Obožavao je da tuži bivše ljubavnike zbog otuđenosti. Ako nijedan od njegovih prljavih trikova ne bi upalio, izmišljao je nove. Praktično držeći monopol na tržištu, on je uticao na ishod suđenja i kinjio sudske službenike. Mlađi advokati su bežali od njega, a starije i već istrošene kolege su se držale na distanci. Imao je malo prijatelja, a i oni koji su mu bili odani jedva su izdržavali pored njega.
Među advokatima je verovao samo Džejku, a to poverenje je bilo uzajamno. Tokom suđenja
Hejliju, dok je Džejk kopneo od neprospavanih noći, više i ne videći cilj pred očima, izbegavajući metke i pretnje smrću, uveren da će izgubiti najveći slučaj u svojoj karijeri, Hari Reks mu je tiho ušao u kancelariju. Držeći se po strani, provodio je sate radeći na slučaju, ne tražeći ni jedan jedini cent. Dao mu je pregršt besplatnih pravnih saveta, a da nije bilo njega, Džejk bi verovatno poludeo.
Kao i svakog ponedeljka, Hari Reks je sedeo za stolom i jeo dugačak sendvič. Za advokate koji se bave razvodima ponedeljak je bio najgori dan, jer brakovi pucaju uglavnom preko vikenda, kada supružnici zarate i već prikupe čitav arsenal za napad. Džejk je ušao u zgradu na zadnja vrata da bi izbegao (1) zajedljive sekretarice i (2) čekaonicu zagušljivu od duvanskog dima, večito punu ozlojeđenih klijenata. Vrata Harijeve kancelarije su bila zatvorena. Džejk je oslušnuo na trenutak, a pošto nije čuo nikoga unutra, otvorio ih je.
– Šta hoćeš? – zarežao je Hari Reks punih usta. Sendvič je stajao na plastificiranom papiru ispred njega, a oko njega je bio čitav planinski venac čipsa sa ukusom roštilja. Sve to je zalivao flašom bad lajta.
– E pa, dobar dan, Hari. Izvini što sam ti upao ovako u vreme ručka. Obrisao je usta mesnatom rukom i uzvratio: – Ne prekidaš me. Šta te muči?
– Već piješ? – rekao je Džejk zavalivši se u masivnu kožnu fotelju.
– Da si imao moje klijente, ti bi pio još od doručka.
– Da znaš.
– Inače, nikad to ne radim ponedeljkom. Kako je gospođa Karla?
– Dobro je, hvala na pitanju. A kako je gospođica, ovaj, kako se beše zove?
– Džejn, pametnjakoviću. Džejn Elen Voner i nije da mora da me trpi, nego se baš sjajno provodi i zahvaljuje Bogu svakog dana što joj je upala sekira u med. Konačno sam našao ženu koja me razume. – Skupio je gomilu jarkocrvenog čipsa i strpao ga u usta.
– Čestitam. Kad ću da je upoznam?
– U braku smo već dve godine.
– Znam, ali radije ću sačekati da prođe pet. Nema svrhe žuriti kada te današnje cice imaju vrlo kratak rok trajanja.
– Jesi li ti to došao ovamo da me vređaš?
– Naravno da nisam. – Džejk je to zaista i mislio. Samo bi se budala usudila da uvredi Harija Reksa. Imao je preko sto trideset kila i gegao se po gradu kao stari medved, ali mu je jezik bio zapanjujuće brz i jedak.
Džejk je načeo temu: – Pričaj mi o Setu Habardu.
Hari Reks se nasmejao, a iz usta su mu poleteli komadići hrane. – Većeg seronju nećeš naći. Što pitaš?
– Ozi reče da si mu ti vodio brakorazvodnu parnicu.
– Jesam, i to drugu, pre jedno desetak godina, otprilike u vreme kada si se ti pojavio u gradu i

počeo sebe da nazivaš advokatom. Što tebe zanima Set?
– Znaš, pre nego što se ubio, poslao mi je pismo, a napisao je i testament na dve strane. Oba dokumenta su mi jutros stigla sa ostalom poštom.
Hari Reks je otpio gutljaj piva, začkiljio u njega i zamislio se. – Jeste li se vas dvojica poznavali?
– Nismo.
– Sreća tvoja. Ništa nisi propustio.
– Nemoj tako da pričaš o mom klijentu.
– Šta piše u testamentu?
– Ne mogu da ti kažem, a pravovaljanost oporuke mogu da dokažem tek posle sahrane.
– Ko će da dobije pare?
– Ne smem da ti kažem. Reći ću ti u sredu.
– Svojeručni testament na dve strane sastavljen dan pre samoubistva. Zvuči kao kolač sa šlagom i trešnjicom na vrhu koji ćeš da glockaš pet godina.
– Iskreno se nadam da će biti tako.
– Imaćeš tu dosta posla.
– Rad će mi dobro doći. Šta je stari momak imao?
Hari Reks je zavrteo glavom uzimajući sendvič. – Nemam pojma – rekao je i uzeo zalogaj. Velika većina Džejkovih prijatelja i poznanika je izbegavala da priča punih usta, ali Hari Reks nije toliko mario za pravila ponašanja. – Koliko se sećam, mada, ponavljam, to je bilo pre desetak godina, imao je kuću tamo pored Simpson rouda i još nekoliko hektara zemlje oko nje. Najzamašniji deo imovine su mu pilana i skladište građe na auto-putu 21, blizu Palmajre. Moja klijentkinja se, čini mi se, zvala Sibil, Sibil Habard, supruga broj dva, i mislim da joj je to bio drugi ili treći brak.
I posle dvadeset godina rada i bezbroj slučajeva Hari Reks se još uvek sećao ljudi i slučajeva.
Što su detalji bili sočniji, to ih je duže pamtio.
Brzo je cugnuo pivo, a zatim nastavio: – Baš fina cura, nije ni loše izgledala, izuzetno inteligentna žena. Radila je u skladištu građe; u suštini, ona je tamo vodila posao i solidno su zarađivali sve dok Set nije rešio da proširi prokletinju. Hteo je da kupi skladište u Alabami, pa je tamo počeo da provodi dosta vremena. Onda se ispostavilo da je u glavnoj kancelariji te firme radila sekretarica koja mu je zapala za oko. Tu je puklo. Set je uhvaćen sa spuštenim pantalonama, a Sibil me je istog trena angažovala da ga pritegnem. I pritegao sam ga. Ubedio sam sud da odobri prodaju pilane i stovarišta blizu Palmajre. Ova druga nikada nije ni ostvarila neki profit. Dobili smo dvesta hiljada dolara od prodaje i sve je otišlo mojoj klijentkinji. Imali su i lep stančić u zalivu blizu Destina. I to je pripalo Sibil. To ti je u grubim crtama ono što se desilo, ali je zato dosije metar visok. Možeš da ga pregledaš ako hoćeš.
– Možda kasnije. Da ne znaš koliko sad ima na računu?
– Ne. Od tada mu se gubi svaki trag. Posle razvoda je živeo povučeno. Kada sam se poslednji put čuo sa Sibil, rekla je da živi na obali i da se ludo provodi sa novim mužem, inače, mnogo mlađim muškarcem; bar je tako rekla. Govorkalo se da je Set ponovo počeo da se bavi drvnom građom, ali je to bilo otprilike sve što je znala. – Jedva je progutao jedan ogroman zalogaj i zalio ga pivcetom. Glasno je podrignuo, ne oklevajući ni trena niti mu je zbog toga bilo neprijatno, i samo je nastavio: – Jesi li razgovarao sa njegovom decom?
– Nisam još. Poznaješ li ih?

– Upoznao sam ih onda. Zbog njih će ti život biti zanimljiviji. Heršel ti je pravi nesposobnjaković. A sestra, kako se ona beše zove?
– Ramona Habard Dafo.
– E, jeste. Ona je godinu-dve mlađa od Heršela i živi u bogataškom delu Džeksona. Nijedno od njih se nije slagalo sa Setom, a nekako sam uvek imao utisak da on i nije bio baš uzoran otac. Sibil su stvarno voleli, njihovu drugu mamu, a kada je postalo očigledno da će Sibil dobiti razvod i zbrisati sa novcem, svi su stali na njenu stranu. Da pogađam – matori im nije ništa ostavio?
Džejk je klimnuo glavom, ali nije ništa rekao.
– E, onda će da odlepe i sigurno će da unajme advokata. Super ti je to ispalo, Džejk. Baš mi je krivo što ne mogu da se uglavim i ogrebem se za neki dolar.
– Blago meni.
Slistio je i poslednji zalogaj i dovršio čips. Zgužvao je papir, kesu, salvete i bacio ih negde ispod stola zajedno sa flašom piva. Otvorio je fioku, izvadio dugačku crnu cigaru i tutnuo je u ugao usana nezapaljenu. Prestao je da puši, ali bi i dalje po deset dnevno sažvakao i ispljuvao. – Čuo sam da se obesio? Jel’ to istina?
– Jeste. Isplanirao je sve do tančina.
– Nalućuješ li zašto je to uradio?
– Čuo si šta se priča. Imao je rak. To je sve što znamo. Ko ga je zastupao tokom razvoda?
– Angažovao je Stenlija Vejda. Tu je grdno pogrešio.
– Vejda? Otkad se on bavi razvodima?
– Više se i ne bavi – odvratio je Hari Reks nasmejavši se. Coknuo je ustima i uozbiljio se. – Vidi, Džejk, mrsko mi je što moram ovo da ti kažem, ali ono što se desilo pre deset godina nije mnogo važno u ovom slučaju. Setu Habardu sam pokupio sve pare, priličnu sumu sam zadržao i za sebe, naravno, a ostalo sam dao svojoj klijentkinji i zatvorio slučaj. Šta god je Set radio posle razvoda broj dva, mene se ne tiče. – Mahnuo je rukom preko hrpetine papira koji su ležali na stolu i dodao: – Evo, vidi šta me sve čeka ovog ponedeljka. Ako hoćeš da odemo kasnije na piće, može, ali sad imam brdo posla.
Hari Reks je pod tim „kasnije” podrazumevao nešto oko devet uveče. – Naravno, čućemo se – rekao je Džejk krenuvši ka vratima, preskačući gomile fascikli.
– Ej, Džejk, da se nije Habard odrekao prethodnog testamenta?
– Jeste.
– A da taj prethodni testament nije sastavila firma koja je malo veća od tvoje?
– Jeste.
– U tom slučaju, da sam na tvom mestu, iz ovih stopa bih otrčao do suda i podneo zahtev za dokazivanje pravne valjanosti testamenta.
– Moj klijent hoće da sačekam da prođe sahrana.
– Kad je to?
– Sutra u četiri.
– Sud radi do pet. Biću tamo. Što pre, to bolje.
– Hvala ti, Hari.
– Ništa, ništa. – Ponovo je podrignuo, a zatim otvorio jednu fasciklu.

* * *

Bilo je gužve na putu tokom popodneva, jer su komšije, parohijani i prijatelji želeli da budu deo pogrebne povorke do Setovog doma da bi doneli hranu, izjavili saučešće, ali prvenstveno da bi proverili da li su tačne glasine koje su se raširile severoistočnim delom okruga Ford. Leti je većinu učtivo odbila stojeći na ulaznim vratima kao telohranitelj i primajući pite i kolače; njoj su izjavljivali saučešće umesto Habardovima, pa je nebrojeno puta ponovila da im „porodica zahvaljuje, ali da ne prima goste”. Neki su ipak uspevali da se uvuku u kuću, u dnevni boravak, gde su piljili u nameštaj, trudeći se da upiju deo okruženja u kojem je živeo njihov dragi prijatelj koji je otišao na onaj svet. Ti ljudi nikada nisu kročili u tu kuću; uglavnom, Leti ih nije poznavala, no oni su ipak žalili za njim. Govorili su kako je tragično umreti na taj način. Zar se stvarno obesio?, pitali su se.
Članovi porodice su se krili u zadnjem delu dvorišta, gde su se okupili oko baštenskog stola, držeći se podalje od gužve. Pretražili su Setov sto i fioke, ali nisu otkrili ništa korisno. Ispitali su i Leti, ali ona je tvrdila da ne zna ništa, mada joj nisu verovali. Na njihova pitanja je odgovarala blago, polako i promišljeno, zbog čega su postali još sumnjičaviji. Poslužila im je ručak u dva po podne u dvorištu, kad su se posete proredile. Zahtevali su da na baštenski sto stavi stolnjak i donese platnene ubruse i srebrni escajg mada je Setov skupoceni pribor s vremenom prilično patinirao. U vazduhu je visilo, neizgovoreno, da za pet dolara po satu Leti treba da se ponaša kao prava sluškinja.
Dok se vrzmala unaokolo, načula je kako razgovaraju o tome ko će prisustvovati sahrani, a ko neće. Ijan je, na primer, bio usred sklapanja izuzetno bitne nagodbe koja će najverovatnije uticati na finansijsku budućnost čitave imovine. Za naredni dan je imao zakazane važne poslovne sastanke, i moglo bi da bude problema ukoliko im ne prisustvuje.
Heršel i Ramona su se gunđajući pomirili sa činjenicom da moraju otići na sahranu mada je Leti povremeno imala utisak da će i oni smisliti kako da se izvuku. Ramona se iz sata u sat osećala sve lošije i nije bila sigurna koliko će još izdržati. Heršelova bivša žena svakako neće doći. On nije ni želeo da ona dođe. Nikada nije ni volela Seta, a on je nju prezirao. Heršel je imao dve ćerke; jedna je studirala u Teksasu, a druga je išla u srednju školu u Memfisu. Studentkinja mešovitog fakulteta nije više smela da propušta predavanja, a Heršel je, doduše, morao priznati da ona nikada nije ni bila bliska sa dedom. Nemoj da pričaš, pomislila je Leti skupljajući preostalo posuđe. Slaba vajda je bila i od one mlađe.
Set je imao jednog brata, njihovog strica Ensila; tog čoveka nisu ni upoznali i o njemu nisu znali ama baš ništa. Među ono malo činjenica koje su znali o svojoj lozi ubrajalo se i to da je Ensil krio godine i da je otišao u mornaricu sa šesnaest-sedamnaest. Bio je ranjen na Pacifiku, a zatim je lutao po svetu radeći sve i svašta u vezi s brodovima. Set decenijama nije bio u vazi sa mlađim bratom i nikada ga nije pominjao. Nije bilo načina da se stupi u kontakt sa Ensilom, a očigledno ni nekog naročitog razloga za to. Verovatno je i on već mrtav kao i Set.
Razgovarali su o nekim starim rođacima koje nisu videli godinama, a istini za volju, nisu ni sada želeli da ih vide. Kakva čudna i tužna porodica, razmišljala je Leti dok ih je posluživala raznim kolačima. Sve ukazuje na to da će se sahrana obaviti na brzinu u najužem krugu.
– Hajde da je se otarasimo – rekao je Heršel kada se Leti vratila u kuhinju. – Dere nas pet dolara na sat.
– Nas? Otkad je to mi plaćamo? – upitala je Ramona.
– Kako god okreneš, sad je nama na grbači. Sve se to sad odbija od naše imovine.
– Ja neću da čistim kuću, Heršele, a ti?
– Naravno da neću ni ja.

Na kraju se oglasio i Ijan: – Hajde da odigramo taktički. Neka prođe sahrana i sve to, pa ćemo joj reći da sredi kuću, a u sredu ćemo staviti katanac pre nego što odemo.
– Ko će da je otpusti? – upitala je Ramona.
– Ja ću – rekao je Heršel. – Nije to ništa. Ona je samo kućna pomoćnica.
– Ma, sumnjiva mi je ona nešto – prokomentarisao je Ijan. – Ne mogu da kažem tačno zašto, ali mi deluje kao da zna nešto što mi ne znamo, nešto bitno. Jel’ i vi imate takav osećaj?
– Tu svakako ima nečega – dodao je Heršel, zadovoljan što se napokon u nečemu slaže sa svojim zetom.
Međutim, Ramona se nije slagala sa njima: – Ne, to je zbog šoka i tuge. Ona je jedna od retkih koje je Set podnosio i koji su podnosili njega, pa je sad tužna što ga više nema. Eto zato, a i zbog toga što će da izgubi posao.
– Misliš da zna da će biti otpuštena? – upitao je Heršel.
– Sto posto se brine.
– Ma, ona je samo kućna pomoćnica.

* * *

Leti je kući donela kolač koji joj je Ramona velikodušno dala. Bio je to običan patišpanj sa komadima pečenog ananasa premazan kupovnim šlagom od vanile; verovatno im se taj kolač najmanje dopao od onih desetak, koliko ih je bilo poređano na pultu u kuhinji gospodina Habarda. Njega je doneo čovek iz crkve, koji je Leti, između ostalog, pitao da li članovi njegove porodice planiraju da prodaju Setov ševrolet pikap. Leti pojma nije imala, ali mu je obećala da će ih pitati. Ipak, nije to učinila.
Ozbiljno je razmišljala da baci kolač kroz prozor dok se vozila kući, ali nije mogla naterati sebe da toliko rasipa. Njena majka je muku mučila sa dijabetesom, ali svejedno će poželeti da ga proba, iako joj toliki šećer nije potreban.
Parkirala je na nasutu stazu i primetila da nema starog Simionovog kamioneta. Nije ni očekivala da će ga ugledati pošto Simion već nekoliko dana nije bio kod kuće. Draže joj je bilo što ga nema, ali nikad nije znala kad će da bane. U toj porodici nije bilo sloge ni u srećnija vremena, a njen muž se nimalo nije trudio da im bude bolje.
Deca su se u to vreme vraćala autobusom iz škole. Leti je ušla u kuću kroz kuhinju i spustila kolač na sto. Sajpres je kao uvek zatekla u dnevnoj sobi kako gleda televiziju ko zna koliko sati zaredom.
Sajpres se osmehnula i protegla podigavši ruke iznad glave. – Dušice moja – tepala joj je. – Kako je bilo na poslu?
Leti se sagnula i učtivo je zagrlila. – Bilo je dosta posla. Šta si ti danas radila?
– Šta bih ja nego uz televizor – odgovorila je Sajpres. – Kako su Habardovi podneli gubitak, Leti? Molim te, sedi i pričaj malo sa mnom.
Leti je isključila televizor, sela na hoklicu pored majčinih invalidskih kolica i pričala joj kako joj je prošao dan, kako Heršelu i Dafoovima nije bilo svejedno kad su stigli i ušli u kuću u kojoj su proveli detinjstvo, a da njihov otac prvi put, eto, nije bio tu. Pričala joj je o komšijama, hrani, neprekidnoj jurnjavi i o tome kako je saobraćaj bio gušći nego obično. Dan je u suštini bio baš zanimljiv, bar joj ga je Leti tako dočarala, strogo vodeći računa da izostavi sve što bi je potreslo. Sajpres je ionako punom kesom lekova jedva zauzdavala krvni pritisak, koji je skakao ako bi se i

najmanje uzrujala. Uskoro će morati da joj kaže za otkaz, ali nikako sada. Sigurno će naći bolji trenutak.
– A sahrana? – upitala je Sajpres mazeći kćer po ruci. Leti joj je opisala sve do detalja. Planirala je da prisustvuje i bilo joj je mnogo drago što je gospodin Habard zahtevao da se crncima dozvoli da uđu u crkvu.
– Verovatno će te naterati da sedneš u poslednji red – rekla je Sajpres nacerivši se.
– Verovatno, ali ima da idem i gotovo.
– Eh, što ne mogu i ja sa tobom.
– I ja bih to volela. – Zbog težine i otežanog kretanja, Sajpres je retko izlazila iz kuće. Tu je živela već pet godina. Svakog meseca se sve više gojila i sve teže kretala. Simion je izbegavao kuću iz više razloga, od kojih je jedan svakako bio i Letina majka.
Leti joj je rekla: – Gospođa Dafo nam je poslala kolač. Hoćeš malčice da probaš?
– Kakav je? – Iako je bila kao tenk, Sajpres je umela da bude probirljiva kada je reč o hrani.
– Neki sa ananasom, ne znam baš tačno, nisam videla ovakav dosad. Mislim da nije loš. Hoćeš da ti skuvam kafu?
– Može, i daj mi da probam samo parčence.
– Hajdemo napolje, mama. Lepše nam je da sedimo na svežem vazduhu.
– To bi bilo fino. – Kolica su se jedva provlačila između sofe i televizora i bila su široka skoro koliko i uzani prolaz u kuhinji. Očešala su se o sto, prošla kroz vrata sa dva centimetra lufta, a Leti ih je na kraju pažljivo izgurala na već ulegnuti daščani pod verande, koju je Simion sklepao ko zna kad.
Leti je volela da izađe napolje i popije kafu ili ledeni čaj kada je lepo vreme, daleko od buke i skučenosti zagušljive kuće. Bilo je previše ljudi u tako maloj kući sa samo tri sobička. U jednoj je bila Sajpres. Leti i Simion su – kad bi on bio kod kuće – delili drugu obično sa još jednim unučetom, a ponekad i s dva. Njihove ćerke su nekako preživljavale stisnute kao sardine u trećoj. Klaris ima šesnaest godina, ide u srednju školu i još nema dece. Fedra ima dvadeset jednu godinu, jedno dete joj ide u predškolsko, a drugo u prvi razred i nema muža. Njihov najmlađi sin, Kirk, ima četrnaest godina i spava na sofi u dnevnom boravku. Nije bilo nimalo neuobičajeno da mlađi rođaci ostanu po nekoliko meseci kod njih dok im se roditelji ne pomire.
Sajpres je otpila gutljajčić instant kafe i viljuškom odvojila komadić kolača. Polako je uzela zalogaj i namrštila se. Ni Leti se nije svideo, pa su pile kafu i razgovarale o porodici Habard i o tome koliko su svi oni zbunjeni. Malo su ismevale belce i njihove sahrane, posebno to što su žurili da što pre sahrane svoje mrtve, često samo dva-tri dana posle smrti. Crnci su sve to obavljali polako.
– Nešto si mi se zamislila, dušo. Kuda su ti to misli odlutale? – blago je upitala Sajpres.
Deca će se uskoro vratiti iz škole, kao i Fedra s posla. Ovo će biti poslednji trenutak tišine do odlaska na spavanje. Leti je duboko uzdahnula i rekla: – Čula sam ih kako pričaju, mama, i najverovatnije će mi dati otkaz. Verovatno ove nedelje, čim prođe sahrana.
Sajpres je zavrtela velikom okruglom glavom i samo što nije zaplakala. – Ali zašto?
– Valjda im više ne treba kućna pomoćnica. Prodaće kuću zato što je niko od njih ne želi.
– Bože dragi.
– Samo gledaju kako da se dočepaju novca. Nikad nisu imali vremena da ga posete, ali sada su se sjatili kao lešinari.
– Belci. Tako ti je to s njima.
– Misle da mi je previše plaćao, pa gledaju što pre da me otpuste.

– Pa koliko ti je plaćao?
– Eh, mama, mnogo pitaš. – Leti nikada nikome od ukućana nije rekla da joj je gospodin Habard plaćao pet dolara na sat, i to u gotovini. Tolika plata zaista je bila prilično visoka za obavljanje kućnih poslova, pogotovu u ruralnoj sredini kakva je Misisipi, pa je mudro ćutala da ne bi sebi natovarila nevolje na vrat. Svi iz kuće bi joj u tom slučaju tražili još koji dolar. Prijatelji bi počeli da je ogovaraju. – Čuvaj tajne, Leti – rekao joj je jednom prilikom gospodin Habard. – Nikada ne pričaj o svom novcu. – Simion je ionako jedva nešto i donosio kući, a tek bi onda izgubio motiv da radi. Njegova zarada je bila nasumična koliko i njegovi dolasci, pa nije bilo potrebe da ga iko podstiče da donosi još manje.
Nastavila je: – Čula sam ih kako o meni govore kao o sluškinji.
– Sluškinji? Otkad nisam čula tu reč.
– To nisu baš fini ljudi, mama. Sumnjam da je gospodin Habard bio dobar otac, ali su njegova deca jadna i bedna u duši.
– Sad će oni sve da naslede.
– Pretpostavljam. Svakako računaju na to.
– Koliko im je ostavio?
Leti je zavrtela glavom i otpila mali gutljaj hladne kafe. – Nemam pojma. Niko to ne zna.

6.

Parking ispred Crkve Ajriš Roud je bio dopola pun u utorak u pet do četiri po podne, kada se pojavio Ozi tražeći mesto za svoj službeni auto bez posebnih oznaka. Na kolima nije bilo ni brojeva ni reči ispisanih debelim slovima – Ozi je više voleo da sve bude diskretno – ali se već na prvi pogled videlo da je to automobil glavnog šerifa. Videlo se milion antena; na instrument-tabli je stajalo malo plavo rotaciono svetlo, delimično skriveno; veliki model smeđeg forda sa četvoro vrata i crnim točkovima, baš kao i praktično svaki drugi službeni auto u državi.
Parkirao je pored crvenog saaba, koji je stajao dalje od ostalih automobila. Baš kad je Ozi izašao iz auta, Džejk je izašao iz svog, pa su zajedno prešli preko parkinga. – Ima li šta novo? – upitao je Džejk.
– Ništa – odvratio je Ozi. Nosio je crno odelo i crne kaubojske čizme. I Džejk je bio u crnom, samo nije imao čizme. – Kod tebe?
– Ništa. Izgleda da ludnica počinje sutra. Ozi se nasmejao i rekao: – Jedva čekam.
Crkva je prvobitno bila sagrađena kao kapela od crvene cigle sa zvonikom široke osnove iznad dvokrilnih vrata na ulazu. S vremenom je crkvena zajednica dogradila neophodne pomoćne zgrade nalik metalnim kontejnerima – jednu pored kapele, zbog koje je izgledala niže, a drugu iza nje, u kojoj je omladina igrala košarku. Na obližnjem brežuljku se nalazilo groblje nadsvođeno gustim krošnjama drveća, tiho i lepo mesto za večni počinak.
Nekoliko pušača je povlačilo poslednje dimove. Bili su to ljudi sa sela u starim odelima, koja su nerado nosili. Odmah su se obratili šerifu, a Džejku su učtivo klimnuli glavom. Unutra se okupilo mnogo naroda, koji je već posedao na tamne hrastove klupe. Svetlost je bila prigušena. Orguljaš je tiho svirao neku tužnu melodiju, pripremajući okupljene za besedu o žalosti koja će uslediti. Setov zatvoreni kovčeg je bio posut cvećem i postavljen ispred propovedaonice. Oni koji su ga nosili sedeli su ozbiljnih lica jedan do drugog s leve strane, pored orgulja.
Džejk i Ozi su seli u poslednji red, koji je bio prazan, i počeli da osmatraju. U jednoj grupici su sedeli crnci; bilo ih je ukupno petoro.
Ozi im je klimnuo glavom u znak pozdrava i prošaputao: – Ona u zelenoj haljini, to je Leti Lang. Džejk klimnu glavom i odvrati šapatom: – Ko su ostali?
Ozi zavrte glavom. – Ne vidim odavde.
Džejk je piljio u Letin potiljak pokušavajući da zamisli sve vratolomije kroz koje će zajedno proći. Tek treba da upozna tu ženu i do juče nije ni znao kako se ona zove, ali će, po svemu sudeći, njih dvoje ubuduće mnogo vremena provoditi zajedno.
Leti je sedela ruku spuštenih u krilo, nesvesna svega toga. Tog jutra je radila tri sata pre nego što joj je Heršel rekao da ode. Dok je izlazila, Heršel joj je saopštio da im njene usluge više neće biti potrebne i da će se računati da je radila do tri po podne, kao i narednog dana, u sredu. Kuću će do tada zaključati i otići će, prateći odluke suda. Leti je imala četiristo dolara na računu za koji Simion nije znao i još trista u tegli od krastavčića u ostavi. Nije imala ni dolara više, a bili su slabi izgledi

da će naći neki posao koji bi joj doneo pristojnu zaradu. S mužem nije ljudski razgovarala skoro tri nedelje. On se povremeno vraćao kući sa čekom ili malo gotovine; uglavnom je dolazio pijan, i to samo da bi mogao da prespava.
Uskoro će ostati bez posla, računi će se gomilati, a gladna usta se moraju nahraniti, pa bi neko
pomislio da joj jedino preostaje da sedi tu, sluša orgulje i strepi šta će biti, ali ona se nije plašila. Gospodin Habard joj je više puta obećao da će joj ostaviti neki poklončić kada umre, a znao je da mu se smrt neumitno bliži. Možda je to zaista bio poklončić, a možda i veliki poklon. Mogla je samo da nagađa i mašta. Četiri reda iza nje, Džejk je pomislio: Kad bi samo znala! Pojma nije imala da je on tu ni zašto je došao. Kasnije je tvrdila da joj je njegovo ime bilo poznato još od suđenja Hejliju, ali da zapravo nikada nije videla gospodina Brigansa.
Na sredini, u redu naspram kovčega, sedela je Ramona Dafo; s njene leve strane sedeo je Ijan, a sa desne Heršel. Nijedno od njihove dece, Setove unučadi, nije došlo da oda dedi poslednju poštu. Navodno su imala previše obaveza mada ih, doduše, ni roditelji nisu preterano terali da dođu. Na klupi iza njih sedela je rodbina, toliko daleka da su morali da se upoznaju na parkingu, a ta imena su se brzo pozaboravljala. Roditelji Seta Habarda su pomrli još pre nekoliko decenija. Njegov jedini bliski srodnik je bio Ensil, a ni od njega odavno nije bilo ni traga ni glasa. Ionako im porodica nije bila brojna, a s godinama se samo još više osipala.
Osim članova porodice, u tmini svetinje bilo je još nekoliko desetina ožalošćenih – Setovih radnika, prijatelja, duhovne braće i sestara. Pastor Don Makalvejn je stao za propovedaonicu tačno u četiri po podne, a svi su znali da će opelo trajati kratko. Zajedno su se pomolili, pa im se on kratko obratio, iznoseći sadržaj umrlice: Set je rođen 10. maja 1917. godine u okrugu Ford, gde je i umro 2. oktobra 1988. godine. Roditelji su mu umrli pre toliko i toliko godina; ima dvoje dece, koja su ga nadživela, nekoliko unučića, i tako dalje.
Džejk je na klupi nekoliko redova ispred i malo ulevo uočio poznati profil muškarca u lepom odelu. Isto godište, ista klasa na pravnom fakultetu. Bio je to Stilman Raš, advokat, krelac, treći naraštaj loze advokata, plava krv najprestižnijeg kruga poznavalaca korporativnog prava i ugovora o osiguranju, uglavnom, najkompetentnijih na ruralnom Jugu. Raš i Vesterfild je bila najveća advokatska firma u severnom delu Misisipija, sa sedištem u Tupelu i kancelarijama možda uskoro i u vašem komšiluku. Set Habard je pomenuo firmu Raš u pismu Džejku, a i u svom svojeručnom testamentu, pa nije bilo sumnje da su Stilman Raš i ona dva lepo obučena gospodina pored njega došli da obiđu svoju investiciju. Baš tipično, jer su ti što su se bavili osiguranjem radili u parovima. Obično su ti pravnici u parovima obavljali i najobičnije poslove: po dve osobe su zajedno nosale sudske podneske, rezimee sudskih rešenja, prisustvovale brakorazvodnim parnicama, vozikale se tamo-amo i, naravno, gledale da naprave što veće troškove da bi uzele što više novca. Velike advokatske firme su prosto obožavale neefikasnost: više sati znači i više para za usluge.
Ali trojica? Za sahranu na brzinu u nekoj nedođiji? To je bilo stvarno neverovatno i uzbudljivo. Mirisalo je na novac. Džejkov hiperaktivni mozak je došao do sasvim jasnog zaključka da su njih trojica počeli da mere svoje satnice još otkad su pošli iz kancelarija u Tupelu i sada su sedeli tu i pretvarali se da žale za pokojnikom za po dvesta dolara na sat. Prema Setovim poslednjim rečima, gospodin Luis Makgvajer je napravio nacrt testamenta u septembru 1987. godine, pa je Džejk povezao jednog od te trojice s tim. Džejk nije poznavao Makgvajera; ta firma ionako ima bezbroj advokata. Pošto su oni sastavljali testament, verovatno su pretpostavljali da će ih angažovati i za dokazivanje njegove pravne valjanosti.

Sutra će, pomislio je, ponovo doći ovamo barem dvojica, ako ne i novi trio, i odneće svoje papire u kancelariju sekretara Kancelarskog suda, Džejkovog suda, na drugom spratu i nadobudno će izvestiti Evu ili Saru da su došli da podnesu zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti testamenta gospodina Seta Habarda. Tada će Eva ili Sara prikriti osmeh pretvarajući se da su zbunjene. Prelistavaće papire, postavljaće pitanja, a onda će uslediti veliko iznenađenje – gospodo, malo ste zakasnili. Takav zahtev je već podnet!
Potom će im Eva ili Sara pokazati nove podneske, pa će se oni zgranuto zapiljiti u svojeručni testament, u taj tanušni dokument od dva papira, u kome Set izričito naglašava da poništava staru verziju na milion strana, koju su oni čuvali kao dragocenost, i da je se odriče, a onda počinje rat. Advokati će proklinjati Džejka Brigansa, ali čim se malo smire, shvatiće da taj rat može biti unosan za sve.
Leti je obrisala suzu i shvatila da po svoj prilici samo ona plače.
Ispred advokata su sedeli neki poslovni ljudi, a jedan od njih se okrenuo i prošaputao nešto na uvo Stilmanu Rašu. Džejk je pomislio da je to možda jedan od ljudi na visokom položaju koji su radili za Seta. Posebno ga je zanimalo ko je gospodin Rasel Emburg koji se pominje u testamentu kao zamenik direktora Setove holding kompanije i kao neko ko je upućen u njegovo finansijsko stanje.
Gospođa Nora Bejns je otpevala tri strofe pesme „The Old Rugged Cross”, beskrajno tužne žalopojke koja je redovno mamila suze po sahranama, ali na Setovoj nije izazvala nikakve emocije. Pastor Makalvejn je čitao psalme i govorio o Solomonovoj mudrosti, a zatim su dvojica bubuljičavih tinejdžera tiho zasvirali na gitari pevušeći nešto moderno, neku tugovanku koja se Setu sigurno ne bi svidela. Ramona je na kraju zaridala, a Ijan ju je tešio. Heršel je samo zurio u pod ispred kovčega ne trepćući, ne mrdajući. Još jedna žena je glasno zajecala, jer je verovatno čula Ramonu.
Setov okrutni plan se sastojao u tome da se sadržina testamenta ne obelodani sve dok se ne obavi sahrana. U pismu Džejku doslovno je napisao: „Ne pominjite moj testament dok ne prođe sahrana. Želim da primoram svoju porodicu da prođe kroz sve rituale oplakivanja pre nego što shvate da im ništa nisam ostavio. Gledajte ih kako glume – odlično to rade. Nikada me nisu ni voleli.” Kako je opelo odmicalo, postalo je očigledno da tu i nema neke naročite glume. Zapravo, i ono malo prisutnih članova porodice nije se ni potrudilo da bar odglumi žalost. Kakav tužan odlazak na onaj svet, pomislio je Džejk.
Kao što je Set i tražio, nije bilo posmrtnih govora. Niko nije govorio sem pastora, mada se lako mogao steći utisak da ne bi ni bilo dobrovoljaca za poslednji pozdrav. Pastor je najzad završio maratonsku molitvu; videlo se da je planski popunio vreme. Posle dvadeset pet minuta je saopštio da je opelo završeno i pozvao okupljene da mu se pridruže na obližnjem groblju, gde će biti obavljen ukop. Kada je narod poizlazio, Džejk je uspeo da izbegne Stilmana Raša i ostale advokate. Naleteo je na prvog čoveka u poslovnom odelu do sebe i rekao: – Izvinite, tražim Rasela Emburga.
Čovek mu je učtivo pokazao: – Eno ga tamo.
Rasel Emburg je stajao tri metra dalje i baš je pripalio cigaretu kada je čuo da se Džejk raspituje za njega. Dvojica muškaraca ozbiljnih lica rukovala su se, predstavljajući se. Džejk je rekao: – Možemo li da popričamo nasamo?
Gospodin Emburg je malo slegnuo ramenima i tiho odvratio: – Svakako. O čemu se radi?
Narod se različitim putevima polako kretao ka groblju. Džejk nije planirao da prisustvuje ukopu; imao je drugi zadatak. Kada su on i Emburg zastali dovoljno daleko da niko ne može da ih čuje, Džejk mu se obratio: – Ja sam advokat u Klentonu, nisam poznavao gospodina Habarda, ali sam juče

dobio pismo od njega. Pismo upućeno meni lično, uz koje je priložio i svoj testament, imenujući vas kao izvršitelja. Veoma je važno da što pre porazgovaramo.
Emburg je stao kao ukopan i ćušnuo cigaretu u ugao usana. Nekoliko trenutaka je netremice gledao Džejka, a zatim se osvrnuo da se uveri da su sami. – Kakav testament? – rekao je otpuhnuvši dim.
– Svojeručni, napisan prošle subote. Jasno je da je podrobno razmišljao o svojoj smrti.
– Onda verovatno nije bio pri sebi – uzvratio je Emburg podrugljivo se osmehnuvši. Taj osmeh je bio prvo zveckanje sabljom koje je slutilo na rat.
Džejk ovo nije očekivao. – Videćemo. Pretpostavljam da ćemo to utvrditi kasnije.
– I ja sam nekada bio advokat, gospodine Brigans, mnogo pre nego što sam našao pošten posao.
Znam sva pravila igre i cake.
Džejk je šutnuo kamen i pogledao unaokolo. Prvi među ožalošćenima su se približavali glavnom ulazu u groblje. – Možemo li da razgovaramo?
– Šta piše u testamentu?
– To ne mogu da vam kažem sada, ali mogu već sutra.
Emburg je nakrivio glavu i pogledao niz svoj nos. – Koliko ste upoznati sa Setovim poslovima?
– Recimo da ne znam ništa o tome. U oporuci je napisao da ste vi upućeni u njegovu aktivu i pasivu.
Još jedan dim, još jedan podrugljiv osmeh. – Nema pasive, gospodine Brigans. Samo aktive, i to mnogo.
– Molim vas, hajde da se nađemo negde da proćaskamo. Sve tajne će uskoro biti otkrivene, gospodine Emburg, samo moram da znam čime raspolažem. Njegova poslednja volja je da vi budete izvršitelj oporuke, a ja sam advokat koji će ga zastupati.
– To mi ne zvuči baš logično. Set je mrzeo klentonske advokate.
– Da, to je i sâm izričito naglasio. Ako se dogovorimo za sutra ujutru, rado ću vam pokazati kopiju testamenta i razjasniti neke stvari.
Emburg je krenuo, a Džejk je pošao za njim, odnosno pratio ga je na izvesnoj udaljenosti. Ozi je čekao pored kapije dok su se približavali groblju. Emburg je opet zastao i rekao: – Ja živim u Templu. Zapadno od grada je kafe, pored auto-puta 52. Nađimo se tamo u pola osam.
– U redu. Kako se zove kafe?
– Kafe.
– Upamtio.
Emburg je nestao bez ijedne reči. Džejk je pogledao Ozija, zavrteo glavom u neverici, a zatim pokazao prema parkingu. Zajedno su se polako udaljili od groblja. Dosta im je bilo Seta Habarda za taj dan. Što se njih dvojice tiče, smatrali su da su se oprostili od njega.
Dvadeset minuta kasnije, tačno u 16.55, Džejk je ušao u kancelariju sekretara Kancelarskog suda i osmehnuo se Sari. – Gde si bio? – brecnula se, jer ga je čekala.
– Još nije ni pet sati – odvratio je otvarajući akten-tašnu.
– Da, ali nama se radno vreme završava u četiri, barem utorkom. Ponedeljkom u pet. Sredom i četvrtkom u tri. Petkom budi srećan ako se uopšte i pojavimo. – Ta žena nije zatvarala usta, a i pričala je brzo. Posle dvadeset godina svakodnevnog kontakta sa advokatima, izbrusila je svoje odgovore do krajnje sažetosti.
Džejk je spustio papire na šalter ispred nje i rekao: – Treba da podnesem zahtev za utvrđivanje

pravne valjanosti testamenta gospodina Seta Habarda.
– Jel’ ostavio testament ili nije?
– Jeste, ostavio je testament, i to ne jedan. Zato je i zanimljivo.
– Zar se taj nije nedavno ubio?
– I ne čudi me što si saznala pošto radiš u ovom sudu, u kome ništa nije tajna i iz kojeg potiču svi tračevi.
– Uvredio si me – rekla je stavivši pečat na molbu. Prelistala je nekoliko strana, osmehnula se i dodala: – Opa, fino, svojeručni testament. San svakog advokata.
– Upravo tako.
– Kome je ostavio imovinu?
– Usta su mi zapečaćena. – Dok se Džejk šegačio, izvukao je još neke papire iz tašne.
– E pa, gospodine Brigans, možda su vama usta zapečaćena, ali ovaj pravni dokument svakako nije. – Tresnula je pečat kao s neba i dodala: – Sada je ovo i zvanično javni dokument, po zakonu ove naše lepe zemlje sem ako, naravno, nemate pismeni zahtev da se dokument zapečati.
– Nemam.
– E, odlično, onda možemo da pričamo o najogavnijim detaljima. Sigurno ima neke prljavštine, jelda?
– Nemam pojma. Još kopam. Nego, Saro, moram da te zamolim za jednu uslugu.
– Šta god ti treba, dušo.
– Ovo je bila trka do suda u kojoj sam upravo pobedio. Uskoro, možda čak i sutra, očekuj da ti se ovde pojave dva-tri naduvenka u tamnim odelima koji će ti uručiti svoju verziju zahteva za utvrđivanje pravne valjanosti testamenta gospodina Habarda. Po svoj prilici će to biti advokati iz Tupela. Znaš, postoji još jedan testament.
– Ludo, burazeru.
– Ludo da luđe ne može biti. U svakom slučaju, nisi dužna da ih izvestiš da ih je neko već pretekao, ali će ti biti zabavno da im vidiš face. Šta kažeš na to?
– Jedva čekam.
– Odlično. Pokaži im dokument. Ma smejaćeš se, videćeš, a onda me pozovi da mi ispričaš sve do detalja. I, molim te, nikome ni reči o ovome do sutra.
– Važi, Džejk. Biće zabavno.
– Ako se sve bude odvijalo prema mojim očekivanjima, zabavljaćemo se čitave sledeće godine. Čim je otišao, Sara je pročitala svojeručni testament, koji je bio prikačen za Džejkovu molbu.
Okupila je ostale sekretarice oko svog stola, pa su ga sve odreda pročitale. Jedna od tih koleginica je bila crnkinja iz Klentona i rekla im je da nikada nije čula za Leti Lang. Izgleda da nijedna nije poznavala ni Seta Habarda. Proćaskale su još malo, ali je već prošlo pet i svaka je morala na svoju stranu. Fascikla je smeštena na svoje mesto, svetla su pogašena, a sekretarice su ubrzo pozaboravljale sve u vezi s poslom. Narednog dana će nastaviti da nagađaju da bi proniknule u suštinu.
Da su zahtev i testament stigli ujutru, do podneva bi čitav sud brujao, a do večeri i čitav grad.
Sada će, međutim, trač morati da sačeka, ali ne zadugo.

* * *

Simion Lang je pio, no nije bio pijan mada ta granica ni njemu samom nije bila jasna, ali ju je njegova porodica jasno uviđala. Kad bi malo popio, mogao je da se obuzda i nikome nije pretio. Tada bi pijuckao pivo staklastih očiju i zaplitao jezikom. Kad je bio pijan, bilo je gadno, i svi iz kuće su bežali napolje i krili se u šumi. Umeo je često da bude i mrtav trezan, što su svi više voleli, pa čak i sâm Simion.
Posle tri nedelje tegljenja starog gvožđa po dalekom jugu, vratio se umoran i bistrog pogleda, noseći ček, i to potpuno čitav. Nije se pravdao gde je bio; nikad to nije radio. Potrudio se da deluje zadovoljno, čak i odomaćeno, ali je posle nekoliko sati provedenih s ukućanima, Sajpresinog naklapanja i gutanja ženinog odbijanja, pojeo sendvič i izašao napolje sa svojim pivom pa seo ispod drveta pored kuće, gde je mogao na miru da posmatra automobile koji su povremeno prolazili.
Povratak je uvek bio pravo mučenje. Dok je bio na otvorenom putu, satima je sanjario o novom životu negde daleko, gde će mu sigurno biti bolje kad bude sâm i bez obaveza. Hiljadu puta je došao u iskušenje da, kada istovari teret na zakazanom mestu, stisne gas i produži ne osvrćući se iza sebe. Otac ih je ostavio još kad je bio dete; ostavio je trudnu ženu i četvoro dece i više se nikada nije javio. Danima su Simion i njegov stariji brat sedeli na tremu krijući suze i čekali. Kako je odrastao, oca je mrzeo sve više. I dan-danas ga mrzi, ali sada i on sâm čezne da pobegne. Njegova deca su mnogo starija, preživeće.
Često se tokom vožnje pitao zašto ga uvek nešto vuče da se vrati kući. Mrzeo je što živi u tesnoj kući kao podstanar sa taštom, dva šugava unučeta koja nije tražio i ženom koja mu je stalno zvocala da želi više od života. Leti mu neprekidno preti razvodom već dvadeset godina i stvarno je pravo čudo što su još u braku. „’Oćeš da se razvedeš? Pa ajde, razvedi se”, odgovorio bi joj gustirajući pivo.
Već je padao mrak kada je izašao iz kuće u zadnji deo dvorišta. Polako se odšetao preko travnjaka do svog drveta. Seo je na jednu od dve rasparene baštenske stolice, podigao noge na staru gajbicu za mleko i stavio ručni frižiderčić pored sebe. Ponudio ju je da sedne na onu drugu stolicu, ali je ona odbila.
– Koliko ćeš biti kod kuće? – upitala je blago zureći u put, kao i on.
– Samo što sam stigao, a ti već hoćeš da idem.
– Nisam tako mislila, Simione. Samo onako pitam, ništa više.
Nije nameravao da joj odgovori, pa je popio još jedan gutljaj. Retko su ostajali nasamo, a kada bi se to desilo, nekako nisu umeli da razgovaraju. Jedna kola su polako prošla okružnim putem, a oni su ih posmatrali kao da je to nešto posebno. Konačno se oglasila: – Verovatno ću sutra dobiti otkaz. Rekla sam ti da se gospodin Habard ubio i njegova porodica ne želi da im se vrzmam po kući, počev od prekosutra.
Simion nije znao šta da misli u vezi s tim. Osećao se nadmoćno jer će opet biti jedini koji zarađuje u kući i hrani ih, glava porodice. Nije podnosio kad se Leti uobrazi zato što zarađuje više od njega. Mrsko mu je bilo da je sluša kako kukumavči i krešti zbog otkaza. Iako je bila samo kućna pomoćnica, umela je da bude nadmena, jer je umislila da onaj belac ima mnogo poverenja u nju. Međutim, novac im je trebao, a to što ona više neće donositi platu uvaliće ih u još veće neprilike.
Upinjao se da kaže kako mu je žao.
Nastupila je duga tišina. Ispunila ju je samo buka iz kuće. – Jel’ se javljao Marvis? – upitao je. Oborila je glavu i rekla: – Nije. Ima već dve nedelje kako nije pisao.
– Jesi li ti pisala njemu?

– Pišem mu svake nedelje, Simione, znaš i sâm. Kada si mu ti poslednji put pisao?
Simion je uskipteo od besa, ali se ipak uzdržao da ne prasne. Bio je ponosan na sebe što je kući došao trezan i nije nameravao da to upropasti svađom. Marvis Lang je imao dvadeset osam godina; već dve godine je ležao u zatvoru, a trebalo je da odsluži bar još deset. Optužen je za trgovinu drogom i napad vatrenim oružjem.
U tom trenutku je jedan auto počeo da usporava krećući se ka njima i činilo se da se vozač koleba. Prešao je još nekoliko metara, a zatim skrenuo na njihovu prilaznu stazu. Bilo je tek toliko svetlosti da se uoči da je to neki neobičan model crvene boje, sigurno neki strani. Motor se ugasio, a iz kola je izašao mlad belac, i to sâm. Imao je belu košulju s olabavljenom kravatom. Nije nosio ništa i posle nekoliko metara je izgledalo kao da nije siguran gde se nalazi.
– Ovamo – doviknuo je Simion, a mladić se ukočio kao da ga je ta reč posekla. Nije video da sede ispod drveta. Oprezno je prešao preko malog dvorišta. – Tražim gospođu Leti Lang – rekao je dovoljno glasno da ga čuju.
– Ovde sam – rekla je kada su ga napokon jasno videli. Prišao im je na otprilike tri metra i rekao:
– Zdravo, ja sam Džejk Brigans, advokat iz Klentona i želeo bih da porazgovaram sa Leti Lang.
– Vi ste danas bili na sahrani – rekla je Leti.
– Da, jesam.
Simion je protiv volje ustao, pa su se oboje rukovali sa strancem; sve troje su se osećali neprijatno. Simion ga je ponudio pivom, a zatim ponovo seo. Džejk je odbio mada bi mu jedno baš leglo. Ipak, došao je poslom.
Leti mu se najzad obratila trudeći se da ne zvuči nervozno: – Sigurna sam da niste tek onako došli u naš kraj.
– Ne, nisam.
– Brigans – ponovio je Simion pijuckajući. – Da niste možda zastupali Karla Lija Hejlija?
Uh, sjajno, odlična tema da se započne razgovor, bar sa crncima. – Jesam – uzvratio je Džejk skromno.
– Tako sam i mislio. Dobro ste obavili posao. Štaviše, odlično.
– Hvala. Vidite, ja sam zapravo ovde došao poslom i, ovaj, moraću da razgovaram sa Leti u četiri oka. Ne želim da vas uvredim niti bilo šta slično, ali moram da joj saopštim nešto poverljivo.
– A šta to? – upitala je zbunjeno.
– Zašto je to poverljivo? – upitao je Simion.
– Zato što zakon tako nalaže – odvratio je Džejk smislivši odgovor na brzinu. Zakon nije imao nikakve veze s tim okolnostima. Štaviše, kako je razgovor odmicao, a on se sve više upetljavao, svestan da njegova krupna vest i nije toliko poverljiva. Nije bilo sumnje da će Leti sve ispričati mužu čim Džejk sedne u kola. Testament Seta Habarda je sada javni dokument i u roku od dvadeset četiri sata svaki advokat u gradu znaće ga napamet. Ima li potrebe za tajnošću, za poverljivošću?
Simion ljutito baci konzervu piva u stranu, a od udarca o drvo pena isprska gepek. Ustao je, šutnuo gajbicu i procedio: – Dobro, dobro. – Zgrabio je drugo pivo iz mini-frižidera i odmarširao mrmljajući i psujući sebi u bradu. Zašao je među drveće, pa su ga senke progutale mada je iz mraka verovatno posmatrao i prisluškivao.
Leti se obratila Džejku skoro šapatom: – Izvinjavam se zbog ovoga, gospodine Brigans.
– Ne mari. Vidite, gospođo Lang, moramo što pre da porazgovaramo o nečem veoma važnom. Poželjno je da to bude sutra u mojoj kancelariji. Radi se o gospodinu Habardu i njegovom testamentu.

Leti se ugrizla za donju usnu dok je unezvereno piljila u Džejka. Njen pogled je govorio: „Recite mi nešto više.”
Džejk je nastavio: – Testament je sastavio dan pre nego što je umro i poslao ga poštom da bih ga primio posle njegove smrti. Sva je prilika da je to punovažan dokument, ali ja sam siguran da će njegova porodica to osporiti.
– Hoćete da kažete da je mene pomenuo u svom testamentu?
– To svakako. Štaviše, popriličan deo svoje imovine je ostavio vama.
– O, bože.
– Da. Želeo je da ga zastupam, ali siguran sam da će doći do spora. Zato moramo da popričamo. Desnom rukom je prekrila usta i promrmljala: – Gospode bože.
Džejk je pogledao prema kući, sa čijih se prozora svetlost usecala u tamu. Neka senka se pomakla tamo iza, verovatno Simion dok se nervozno šetkao. Džejka je najednom obuzela želja da uskoči u svoj stari saab i brzo odjuri u civilizaciju.
Klimajući glavom, upitala ga je: – Da li bi trebalo da mu kažem?
– Kako vi odlučite. Možda bi trebalo, ali čuo sam da pije. Nisam znao u kakvom ću ga stanju zateći, međutim, da budem iskren, gospođo Lang, on je vaš muž i ne bi bilo loše da sutra dođe s vama. To jest, ako bude u stanju.
– Biće on u stanju, obećavam vam.
Džejk joj je pružio vizitkartu i rekao: – Kad god vam odgovara sutra po podne. Biću u svojoj kancelariji i čekaću vas.
– Doći ćemo, gospodine Brigans. I hvala što ste došli.
– Veoma je važno, gospođo Lang, pa sam zato hteo da se upoznamo. Možda ćemo zajedno voditi dugu i napornu borbu.
– Nisam sigurna da vas razumem.
– Znam. Sve ću vam objasniti sutra.
– Hvala vam, gospodine Brigans.
– Laku noć.

7.

Pošto su kasno i na brzinu večerali prženi sir i supu od paradajza, Džejk i Karla su spremili sto i oprali posuđe (nisu imali mašinu za pranje sudova) i na kraju su prešli u dnevni boravak, koji je počinjao tamo gde se završavala kuhinja, oko dva metra od trpezarijskog stola. Tri godine života (i više) provedenih u malim sobama iziskivalo je neprekidno vaganje prioriteta i stavova uz istrajno nastojanje da se izbegne nervoza. Hana im je u tome mnogo pomagala. Malu decu ne zanimaju mnogo materijalne stvari, koje odraslima mnogo znače; dokle god je oboje maze i paze, sve ostalo je manje važno. Karla joj je pomagala u pisanju, a Džejk joj je čitao priče i tako, dok su naizmenično provodili vreme s njom tokom večeri, polazilo im je za rukom da prelistaju dnevnu štampu i pogledaju vesti na kablovskoj. Karla ju je okupala tačno u osam sati, a pola sata kasnije Hana je već bila ušuškana u svom krevetu; i mama i tata su joj poželeli laku noć.
Najzad su ostali sami. Šćućurili su se jedno uz drugo ispod jorgana na klimavoj sofi. – Dobro, šta je bilo? – upitala je Karla.
Džejk je prelistavajući sportski časopis odgovorio: – Kako to misliš šta je bilo?
– Nemoj da se praviš blesav. Nešto se desilo. Da nisi možda dobio novi slučaj? Nekog novog klijenta koji će ti solidno platiti i spasti nas od nemaštine? Reci da je tako.
Džejk je bacio jorgan na pod i skočio iz kreveta. – E pa, draga moja, u stvari postoje veliki izgledi da se napokon razračunamo sa bedom.
– Znala sam. Tačno znam kad dobiješ neki dobar slučaj automobilske nesreće. Sav si napet.
– Nije nesreća. – Počeo je da pretura po tašni. Izvadio je fasciklu i pružio joj nekoliko papira. – Samoubistvo.
– A, to.
– Da, to. Sinoć sam ti rekao da je gospodin Set Habard preminuo pod nesrećnim okolnostima, ali ti nisam rekao da je, pre nego što je umro, na brzinu napisao testament, poslao ga u moju kancelariju i imenovao me za svog zastupnika. Tokom popodneva sam poslao zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti. Sad je to javni dokument, tako da mogu da govorim o tome.
– A to je taj tip koga nisi poznavao?
– Tačno.
– Nisi ga poznavao, a išao si danas po podne na njegovu sahranu?
– Baš tako.
– Što je izabrao tebe?
– Zbog izvanredne reputacije. Samo pročitaj testament, molim te. Bacila je pogled i odmah rekla: – Ali ovo je rukom pisano.
– Ju, vidi stvarno – našalio se Džejk.
Džejk se ponovo šćućurio pored svoje žene na sofi i netremice ju je posmatrao dok je čitala prvu, a zatim i drugu stranu testamenta. Ona je zinula od čuda, razrogačila oči, a kada je završila, pogledala je Džejka u neverici i promrmljala: – „Neka umru u najgorim mukama, kao ja”? Kakav baksuz.

– Izgleda da jeste. Nisam upoznao čoveka, ali je Hari Reks zastupao njegovu drugu ženu u brakorazvodnoj parnici. Nema lepo mišljenje o gospodinu Habardu.
– Eh sad, pa većina ljudi nema lepo mišljenje ni o Hariju Reksu.
– I to je tačno.
– Ko je Leti Lang?
– Njegova kućna pomoćnica. Inače, crnkinja.
– Blagi bože. Džejk, ovo je skandalozno.
– Iskreno se nadam da će biti.
– Ima li on para?
– Jesi li pročitala onaj deo gde piše: „Moja zaostavština je pozamašna”? Ozi ga je poznavao i izgleda da jeste tako. Rano ujutru idem u Templ da se nađem s gospodinom Raselom Emburgom, izvršiteljem oporuke. Do podneva ću već nešto znati.
Odmahnula je papirima i upitala: – Jel’ ovo uopšte važi na sudu? Može li da se sastavi testament na ovaj način?
– O, da. Zakon o testamentima i zaostavštini, Odredba 101, to već pedeset godina predaje profesor Robert Vims na starom, dobrom pravnom fakultetu. Dao mi je desetku. Dokle god je svaka reč ispisana rukom preminulog i uz to sa pečatom i datumom, to je valjan testament. Siguran sam da će ga njegovo dvoje dece osporiti i tu počinje cirkus.
– Zašto je skoro sve ostavio kućnoj pomoćnici, crnkinji?
– Pretpostavljam da mu se svidelo kako mu čisti kuću. Ne znam. Možda je pored čišćenja radila još nešto.
– Šta hoćeš da kažeš?
– Karla, bio je bolestan, umirao je od raka pluća. Sve nešto mislim da se Leti Lang brinula o njemu na razne načine. Očigledno mu je bila draga. Njegovo dvoje dece će naći advokata i uhvatiće se za to da je ona vršila uticaj na njega. Tvrdiće da se previše zbližila s njim, da je matorom šaputala na uvce, a možda i nešto drugo. Biće kako porota odluči.
– Znači, to će biti suđenje sa porotom?
Džejk se smešio, već sanjareći o tome. – O, da.
– Odlično. Ko sve zna za ovo?
– Danas u pet po podne podneo sam zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti, tako da glasine još nisu krenule, ali ti jamčim da će već ujutru do devet ceo sud brujati o tome.
– Ovo će da prodrma ceo sud iz temelja, Džejk. Belac pun para isključi iz testamenta celu porodicu, sve ostavi kućnoj pomoćnici, koja je uz to i crnkinja, a onda se obesi. Ma daj, mora da se šališ.
Nije se šalio. Ponovo je pročitala testament dok je njen muž zatvorenih očiju razmišljao o suđenju. Kada je završila, spustila je papire na pod, a zatim se osvrnula po sobi. – Čisto me zanima, dušo, kako će se obračunavati tvoje usluge u ovom slučaju? Izvini što pitam. – Gotovo je mahnula rukom oko sebe dok je posmatrala tu skučenu sobu, nameštaj sa buvljaka, jeftine police za knjige koje su se ugibale pod teretom, kopiju persijskog tepiha, zavese iz prodavnice polovne robe, gomilu časopisa po podu; sve je bilo pohabano, a stanari te kuće su imali daleko prefinjenije sklonosti, ali ne i način da to i dokažu.
– Šta je? Hoćeš lepšu gajbu? Ili dupleks ili možda montažnu kuću?
– Jao, ćuti tamo.

– Usluge mogu dobro da se naplate mada još nisam podrobno razmišljao o tome.
– Dobro?
– Naravno. Obračun usluga se zasniva na konkretnom radu, po satu, mada mi o tome vrlo malo znamo. Pravni zastupnik u tom slučaju treba da meri odrađeno radno vreme i prema tome mu se obračunava zarada. Ovde kod nas za to još nisu čuli. Sve te naknade mora da odobri sudija, koji će u ovom slučaju biti naš dragi prijatelj, uvaženi Ruben Etli, a budući da on zna da umiremo od gladi, verovatno će biti velikodušan. Velika je to imovina, gomila para, druga strana će krvnički da napada, tako da ćemo se verovatno ratosiljati bede.
– Gomila para?
– To se samo tako kaže, draga. Ne bi trebalo da budemo pohlepni.
– Ma nemoj, ko mi kaže – odvratila je opazivši kako se cakle oči gladnom advokatu.
– Dobro. – Karla je, međutim, u mislima već pakovala stvari i spremala se za selidbu. Prošle godine je napravila istu grešku kada je u kancelariju Džejka Brigansa ušao mladi bračni par čije je novorođenče umrlo u bolnici u Memfisu. Taj slučaj nesavesnog lečenja je delovao obećavajuće, ali su pod lupom stručnjaka izgledi za povoljan ishod postajali sve slabiji, pa Džejk na kraju nije imao izbora nego da se zadovolji poravnanjem.
Upitala ga je: – Znači, išao si da upoznaš Leti Lang?
– Jesam. Živi gore na Boks Hilu, u naselju Mala Delta; tamo nema mnogo belaca. Muž joj je pijanica, dođe i ode kad mu se ćefne. Nisam ulazio u kuću, ali sam stekao utisak da je unutra skučeno. Proverio sam podatke o vlasništvu; žive tamo kao podstanari. Ne plaćaju mnogo kiriju, jeftino je kao i…
– Kao i ova naša rupa, jelda?
– Kao i nama naš dom. Verovatno ju je sagradio neki gazda kao naš, pa je posle bankrotirao.
Uglavnom, nas je ovde samo troje, a u Letinoj kući ih ima bar desetak.
– Jel’ fina ovako?
– Pa jeste. Nismo dugo razgovarali. Stekao sam utisak da je tipična crnkinja iz ovih krajeva sa kućom punom dece, mužem na određeno vreme i minimalcem; život joj sigurno nije lak.
– Nju život baš ne mazi.
– Šta ćeš. Surovo, ali istinito.
– Jel’ privlačna?
Onako ispod jorgana, Džejk je počeo da joj masira desni list. Načas se zamislio, a zatim odgovorio: – Nisam baš mogao lepo da je vidim; već je bio mrak, a ja sam žurio. Ima oko četrdeset pet godina, dobro se drži, daleko od toga da je ružna. Što pitaš? Misliš da se iza testamenta gospodina Habarda krije seks?
– Seks? Ko je pominjao seks?
– Sto posto na to misliš. Misliš da je ona preko kreveta došla do testamenta?
– Dobro, jeste, na to sam mislila, a čitavom gradu će do sutra u podne da budu puna usta te priče. Svako će najpre na to da pomisli. On je bio na samrti, a ona se brinula o njemu. Ko zna šta su radili?
– Imaš prljave misli. To mi se sviđa.
Ruka mu je prešla do njene butine i tu zastala. Zazvonio je telefon i oboje su se trgli. Džejk je otišao u kuhinju, javio se, a zatim spustio slušalicu. – Doći će Nezbit. Biću ispred – rekao joj je. Našao je cigaru i kutiju šibica i izašao iz kuće. U dnu kratke staze, pored poštanskog sandučeta, zapalio je cigaru i izbacio oblak dima u hladan, svež večernji vazduh. Minut kasnije na ulici su se

pojavila patrolna kola i tiho se zaustavila pored Džejka. Zamenik šerifa Majk Nezbit se onako gojazan iskobeljao iz kola. – Dobro veče, Džejk – pozdravio ga je i pripalio cigaretu.
– Dobro veče, Majk.
Obojica su uvukla dim naslonivši se na haubu patrolnih kola. Na kraju je progovorio Nezbit: – Ozi nije našao ništa o Habardu. Pročešljao je ceo Džekson, ali ništa. Izgleda da je matori svoje igračke čuvao negde drugde; u državnom arhivu nema ničega sem njegove kuće, automobila, zemlje i skladišta građe kod Palmajre. Osim toga, ama baš ničeg nema. Ničeg, kad ti kažem. Nikakvih bankovnih računa. Ni korporacija. Ni društava sa ograničenom odgovornošću. Ni partnerstava. Nekoliko polisa osiguranja tamo gde i očekuješ da ćeš ih naći i to je sve. Pričalo se da je poslovao i van države, ali to još nismo istražili.
Džejk klimnu glavom i izbaci dim. Nimalo ga to nije iznenađivalo, bar do sada. – A Emburg?
– Rasel Emburg je iz Alabame, iz Folija, sa dalekog juga, blizu Mobla. Tamo je bio advokat dok ga pre petnaestak godina nisu izbacili iz advokatske komore. Muljao je nešto sa parama klijenata, ali nije bila podignuta optužnica. Nema krivični dosije. Kada je napustio advokaturu, počeo je da se bavi drvnom građom i po svoj prilici je tako upoznao Seta Habarda. Što se policije tiče, čist je kao suza. Nije mi jasno šta li mu je bilo da se preseli u zabit kao što je Templ.
– Sutra ujutru idem u Templ, pa ću da ga pitam.
– Dobro.
Jedan vremešni bračni par je prošao pored njih sa starom pudlicom. Razmenili su nekoliko učtivih fraza sa njima ne zaustavljajući se. Kada su se udaljili, Džejk je povukao još nekoliko dimova i upitao: – Da niste kojim slučajem našli nešto o Ensilu Habardu, Setovom bratu?
– Ništa. On kao da je u zemlju propao.
– Ne čudi me.
– Baš čudno. Ceo život živim ovde, a nikad nisam čuo za Seta Habarda. Moj otac ima osamdeset godina; i on je ceo život proveo ovde, ali ni on nije čuo za njega.
– Majk, u ovom okrugu živi trideset dve hiljade ljudi. Ne možeš sve da ih poznaješ.
– Ozi ih sve poznaje.
Prasnuli su u smeh. Nezbit baci opušak na ulicu i protegnu se. – Odoh kući, Džejk.
– Hvala ti što si svratio. Sutra ću da popričam sa Ozijem.
– Ne bi to bilo loše. Vidimo se.

* * *

Karlu je zatekao u praznoj sobi kako sedi na stolici okrenuta prozoru koji gleda na ulicu. U sobi je bilo mračno. Tiho je ušao i zastao, a kada je bila sigurna da sluša, rekla mu je: – Muka mi je više da mi policija stalno visi ispred kuće, Džejk.
Uzdahnuo je i prišao joj korak bliže. Dobro mu je bila poznata ta vrsta razgovora i samo jedna pogrešna reč bila je dovoljna da se stvar pogorša. – I meni – rekao je blago.
– Šta je hteo? – pitala ga je.
– Ništa posebno, samo smo malo popričali o Setu Habardu. Ozi se raspitivao malo po kraju, ali nije našao ništa bitno.
– Zar nije mogao da te pozove sutra? Zašto je morao da dođe i parkira ispred naše kuće, pa da svi

vide kako Brigansovi ne mogu da provedu jednu noć bez policijskog nadzora?
Pitanja su ostala bez odgovora.
Džejk se ujeo za jezik i polako izašao iz sobe.

8.

Rasel Emburg se sakrio iza novina u separeu u dnu Kafea. Nije bio redovna mušterija niti je bio mnogo poznat u gradiću po imenu Templ. Tamo se preselio zbog žene, svoje treće supruge, gde su živeli povučeno. I čovek za kojeg je radio cenio je diskretnost i tajnovitost, a to je Emburgu potpuno odgovaralo.
Zauzeo je separe nekoliko minuta posle sedam, naručio kafu i počeo da čita. O testamentu ili testamentima Seta Habarda nije znao ništa. Iako je skoro čitavu deceniju radio za gospodina Habarda, vrlo malo je znao o njegovom privatnom životu. Znao je za veći deo imovine tog čoveka, svakako ne za čitavu, ali je brzo naučio da njegov šef voli tajnovitost. Rado je igrao igrice puštajući ljude da nagađaju, ali je bio i kivan na mnoge. Njih dvojica su često putovali zajedno po jugoistočnim krajevima dok je gospodin Habard proširivao svoje poslove, ali se nikada nisu sprijateljili. Niko nije bio blizak Setu Habardu.
Džejk je stigao tačno u 7.30 i zatekao Emburga u separeu. Kafe je bio dopola pun, a Džejka su, pošto je tu bio nov, odmerili dok je prolazio. On i Emburg su se rukovali i učtivo pozdravili. Džejk je na osnovu njhovog jučerašnjeg razgovora očekivao da će ga ovaj hladno dočekati i da neće baš rado sarađivati mada nije bio previše zabrinut prvim reakcijama gospodina Emburga. Džejka je Set Habard odredio da obavi posao, pa i kad bi nešto bilo dovedeno u pitanje, sud će stati uz njega. Emburg je, naprotiv, delovao opušteno i bio je potpuno spreman za saradnju. Posle nekoliko minuta razgovora o fudbalu i vremenu, prešao je na posao. – Je li podnet zahtev za dokazivanje pravne valjanosti testamenta?
– Jeste, podneo sam ga juče u pet po podne. Čim sam otišao sa sahrane, odjurio sam u sud u Klentonu.
– Jeste li mi doneli kopiju?
– Jesam – odgovorio je Džejk ne posegavši rukom u džep. – Vi ste imenovani za izvršitelja. Sada je to javni dokument, tako da možete imati kopiju.
Emburg je raširio ruke i upitao: – Jesam li ja testamentarni naslednik?
– Ne.
Namrgođeno je klimnuo glavom, a Džejk nije mogao da odredi da li je ovo bilo očekivano. – Ništa nisam dobio testamentom? – upitao je Emburg.
– Ništa. Da li vas to čudi?
Emburg je progutao knedlu i osvrnuo se oko sebe. – Ne – rekao je neuverljivo. – U suštini me ne čudi. Kada je Set u pitanju, nema iznenađenja.
– Niste se iznenadili što se ubio?
– Nimalo, gospodine Brigans. Proteklih dvanaest meseci su bili prava noćna mora. Set se prosto umorio od bolova. Znao je da umire. I mi smo to znali. Tako da se nisam iznenadio, ne.
– Pričekajte da pročitate testament.
Konobarica je projurila pored njih, jedva se zaustavivši da dolije kafu u obe šolje. Emburg je otpio malo i rekao: – Ispričajte mi svoju stranu priče, gospodine Brigans. Kako ste upoznali Seta?

– Nisam ga ni upoznao – rekao je Džejk. Izručio mu je kratku verziju priče. Emburg ga je napregnuto slušao. Imao je malu, okruglu glavu sa ćelom na temenu i naviku da od nervoze desnom rukom stalno trlja obrve kao da je tih nekoliko crnih dlaka moralo uvek da bude prilepljeno uz kožu. Nosio je polo majicu, stare bež pantalone, tanku vetrovku i u suštini je izgledao više kao penzioner nego kao onaj poslovni čovek sa sahrane.
Džejk je nastavio razgovor: – Može li se smatrati da ste vi vršilac dužnosti u koga je imao najviše poverenja?
– Ne, nikako. Zapravo, uopšte mi nije jasno zašto me je Set umešao u ovo. Padaju mi na pamet neki koji su mu bili bliskiji. – Popio je poveći gutljaj pa nastavio: – Set i ja se nismo baš uvek slagali. Nekoliko puta sam hteo da dam otkaz. Što je više zarađivao, više je rizika preuzimao. Koliko sam samo puta bio ubeđen da je Set rešio da nas uz veliku pompu dovede do prosjačkog štapa, a da pritom ima negde preko grane sakriven štek, naravno. Postao je toliko neustrašiv da je to bilo zastrašujuće.
– Sada kada smo se dotakli te teme, hajde da pričamo o Setovom novcu.
– Naravno. Ispričaću vam ono što znam, ali ne znam sve.
– U redu – odvratio je Džejk smireno kao da i dalje pričaju o vremenskim prilikama. Već skoro četrdeset osam sati kopka ga koliki je Setov imetak. Konačno će i to da čuje. Nije poneo ni rokovnik ni olovku; ispred sebe je imao samo šolju crne kafe.
Emburg se još jednom osvrnuo oko sebe, ali niko nije prisluškivao. – Ono što ću vam reći malo ko zna. Nije poverljivo, ali se Set stvarno trudio da sakrije mnogo toga.
– Sve će to izaći na videlo, gospodine Emburg.
– Znam. – Popio je malo kafe kao da mu je bilo potrebno gorivo, a zatim se još malo nagnuo preko stola. – Set je imao mnogo novca i sve je to zaradio za proteklih deset godina. Posle drugog razvoda je bio ogorčen, besan na ceo svet, švorc, ali i čvrsto rešen da zaradi. Stvarno je voleo svoju drugu ženu i kad ga je šutnula, hteo je da joj se osveti. Osvetio joj se tako što je zaradio više novca nego što je ona dobila od razvoda.
– Njenog advokata dobro poznajem.
– Onog krupnog? Kako se beše zove?
– Hari Reks Voner.
– E da, Hari Reks. Set ga je opsovao nekoliko puta.
– Nije jedini kome se zamerio.
– Tako sam i ja čuo. Uglavnom, Setu su ostale kuća i zemlja, a debelo se zadužio i stavio ih pod hipoteku da bi kupio veliku pilanu kod Dotana u Alabami. Ja sam tamo radio, kupovao sam građu i tako sam upoznao Seta. Dobio ju je za male pare, izabrao je pravi trenutak. To je bilo pred kraj 1979. godine, kada se cena šperploče vinula nebu pod oblake, i mogu da kažem da nam je posao lepo krenuo. Imali smo dobru sezonu uragana, bilo je mnogo štete, pa se dosta tražila šperploča i svakojaka građa. Tad je stavio pilanu pod hipoteku i kupio fabriku nameštaja kod Olbanija u Džordžiji. Ta fabrika je pravila one prevelike stolice za ljuljanje koje možete da vidite u baštama restoranâ Gridl po plažama širom zemlje. Set je pregovarao sa tim lancem i preko noći je započeta proizvodnja. Radilo se punom parom i jedva su stizali da naprave dovoljno stolica kolika je bila potražnja. I to je založio; još se zadužio i kupio još jednu fabriku nameštaja kod Troja u Alabami. Otprilike u to vreme je angažovao bankara u Birmingemu, koji je pokušavao da svoju malu banku pretvori u nešto mnogo veće i pri tome nije birao sredstva. On i Set su se baš našli i ubrzo su počeli

da sklapaju poslove jedan za drugim. Još fabrika, još pilana, još zakupa. Set je umeo da nanjuši profit tamo gde nešto propada ili gde je niska cena, a njegov bankar je pristajao na sve. Upozorio sam ga da se previše zadužuje, ali se on na to nije obazirao i uopšte me nije slušao. Morao je da istera svoje i da se večito dokazuje. Na kraju je kupio avion. Držao ga je u Tupelu da niko odavde ne sazna i stalno ga je koristio.
– Jel’ ova priča ima srećan kraj?
– O, i te kako. Set je za proteklih deset godina pokupovao tridesetak kompanija, prvenstveno fabrike nameštaja na jugu, od kojih je neke preselio u Meksiko, ali i skladišta i pilane i uz to hiljade hektara drveta za obradu. I sve to od pozajmljenog novca. Pomenuo sam samo jednog bankara, onog iz Birmingema, ali bilo je i drugih. Što je više širio posao, to se lakše zaduživao. Kao što sam rekao, ponekad je bilo zastrašujuće, ali taj čovek je bio neumoran. Nije prodao nijednu stvar koju je kupio i samo je gurao napred nastojeći da ugovori neki nov posao. Ugovori i dugovi su za Seta bili kao droga. Neko se kocka, neko pije, neko juri žene. Set je voleo miris tuđeg novca dok je kupovao kompanije. A voleo je i žene.
– Zatim se, nažalost, razboleo. Pre otprilike godinu dana lekari su mu saopštili da boluje od raka pluća. Dok nije otišao kod lekara, radio je punom parom. Rekli su mu da mu je ostalo još najviše godinu dana života. Ne treba napominjati da ga je to ubilo u pojam. Rešio je da sve rasproda ne savetujući se ni sa kim. Pre nekoliko godina smo otkrili advokatsku firmu Raš u Tupelu i činilo se da je Set konačno našao nekog kome može da veruje. Mrzeo je advokate i otpuštao ih je brže nego što ih je unajmljivao. Međutim, ovi iz firme Raš su ga nekako ubedili da sve konsoliduje u jednu holding kompaniju. Prošlog novembra je prodao kompaniju jednoj firmi iz Atlante za pedeset pet miliona dolara, pristali su da je kupe uprkos prezaduženosti. Sav srećan je otplatio dugove, što će reći, trideset pet miliona.
– Ostalo mu je dvadeset?
– Dvadeset miliona manje-više. Ostalo mu je da reši još nekoliko sitnijih problema, što se delom odnosilo i na mene. Ja sam imao neke akcije u toj holding kompaniji, tako da sam i ja omastio brk. Krajem prošle godine sam otišao u penziju. Ne znam šta je Set uradio s novcem. Verovatno ga je zakopao u dvorištu. Povrh svega imao je još neku imovinu koju je knjižio odvojeno od holding kompanije. Postoji neka brvnara u planinama Severne Karoline i još mnogo sličnog imetka. Verovatno ima i bankovni račun u inostranstvu.
– Verovatno?
– Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, gospodine Brigans. Godinama sam slušao te priče, ali to je sve. Kao što rekoh, Set Habard je voleo tajne.
– E pa, gospodine Emburg, vi kao izvršitelj oporuke i ja kao njegov advokat imamo zadatak da uđemo u trag čitavoj njegovoj imovini.
– To ne bi trebalo da bude težak posao. Samo nam treba pristup njegovoj kancelariji.
– A gde se ona nalazi?
– U skladištu građe kod Palmajre. To mu je bila jedina kancelarija. Tamo radi Arlin, sekretarica, ona vuče sve konce. U nedelju uveče sam se čuo sa njom i predložio joj da sve drži pod ključem dok se ne jave advokati.
Džejk je popio malo kafe i pokušao da upije sve te informacije. – Dvadeset miliončića, a? U okrugu Ford niko nema tolike pare.
– Tamo ne mogu da vam pomognem, gospodine Brigans. Tamo nikad nisam živeo. Uveravam vas

da ni u okrugu Milburn niko nema ni delić te sume.
– To je ruralni jug.
– Zaista. Eto, to je čuvena priča o Setu. Jednog jutra se probudio sa šezdeset godina i rekao sebi:
„Nemam više ni prebijene pare, smučilo mi se što kuče nema za šta da me ujede i proklet bio ako ne zaradim koju kintu.” Posrećilo mu se u prva dva posla, a onda je otkrio lepotu korišćenja tuđeg novca. Desetak puta je kuću i zemlju stavljao pod hipoteku. Taj je imao čelična muda.
Konobarica je donela ovsenu kašu za gospodina Emburga i kajganu za Džejka. Dok je jedan svoje jelo solio, a drugi posipao šećerom, Emburg je upitao: – Da nije izostavio decu iz testamenta?
– Jeste.
Osmeh, klimanje glavom. Izgleda da je i to bilo očekivano.
– Očekivali ste to? – morao je Džejk da pita.
– Ništa ja ne očekujem, gospodine Brigans, i ništa me ne iznenađuje – odgovorio je lukavo.
– E pa, imam nešto što će vas iznenaditi – dodao je Džejk. – Jeste izbacio oba deteta iz testamenta, kao i obe bivše žene, koje, uzgred budi rečeno, i nemaju prava ni na šta, uglavnom, poisključivao je sve žive sem svog davno izgubljenog brata Ensila, koji je verovatno umro, a sledovalo bi mu pet posto. I crkvi je ostavio pet posto, što znači da ukupno ostaje devedeset posto, a taj skromni delić ide njegovoj kućnoj pomoćnici, crnkinji koja je za njega radila tri godine, izvesnoj Leti Lang.
Emburg je prestao da žvaće i ostao da škilji otvorenih usta. Na čelu su mu se urezale duboke bore.
– Nemojte mi reći da niste iznenađeni – dobacio je Džejk pobednički i viljuškom odvojio zalogaj u tanjiru.
Emburg je duboko uzdahnuo i ispružio slobodnu ruku. Džejk je izvadio kopiju testamenta iz džepa i pružio mu je. Bore su mu sve dublje brazdale čelo dok je čitao sadržinu na dve strane. Vrteo je glavom u neverici. Pročitao ga je još jednom, a zatim ga presavio i sklonio u stranu.
– Da ne poznajete slučajno Leti Lang? – pitao ga je Džejk.
– Ne poznajem je. Nikada nisam ni video Setovu kuću, gospodine Brigans. Zapravo, nikada nije ni pričao o kući, kao ni o ljudima koji su tamo radili. Set je imao neke svoje pregrade u kojima je čuvao tajne, većini nedostupne. Poznajete li vi tu ženu?
– Juče sam je upoznao. Po podne treba da dođe kod mene u kancelariju.
Emburg je polako vrhovima prstiju pomerio tacnu i činiju od sebe. Završio je doručak, jer je očigledno izgubio apetit. – Šta li mu bi da to uradi, gospodine Brigans?
– Upravo sam hteo ja vas to da pitam.
– To očigledno nema smisla i upravo zbog toga će ovaj testament biti doveden u pitanje. Vidi se da nije bio pri sebi. Ne možete da sastavite valjan testament ukoliko niste pri čistoj svesti i zdravoj pameti.
– Naravno da ne, ali zasad ima nekih jasnih činjenica. S jedne strane, izgleda da je svoju smrt do detalja isplanirao. Kao da je tačno znao šta radi. Sa druge strane, teško je razumeti zašto je sve ostavio kućnoj pomoćnici.
– Sem ako gospođa nije uticala na njega.
– Siguran sam da će se potegnuti i to pitanje.
Emburg je posegao u džep i rekao: – Hoće li vam smetati ako zapalim?
– Neće.

Zapalio je mentol cigaretu i otresao pepeo u ovsenu kašu. Misli su mu se rojile, jer ništa nije imalo smisla. Na kraju je rekao: – Nisam siguran da će moj stomak izdržati sve to, gospodine Brigans. Možda jesam imenovan za izvršitelja, ali to ne znači da moram da pristanem.
– Rekli ste da ste nekada bili advokat. Tako i zvučite.
– U to vreme sam bio obično piskaralo u malom gradu, kao i milion drugih. To je bilo u Alabami, ali zakoni o nasleđivanju se ne razlikuju mnogo od države do države.
– U pravu ste – ne morate da pristanete na poziciju izvršitelja.
– Ko bi normalan hteo da se upušta u čitavu tu zbrku?
Evo ja, na primer, pomislio je Džejk, ali se ujeo za jezik. Konobarica je pokupila posuđe sa stola i napunila šolje kafom. Emburg je ponovo pročitao testament i zapalio drugu cigaretu. Kada je ispraznio pluća, rekao je: – U redu, gospodine Brigans, dozvolite mi da samo na trenutak razmišljam naglas. Set je pomenuo neku prethodnu verziju testamenta, neku koju je prošle godine sastavila advokatska firma Raš iz Tupela. Poznajem te ljude i pretpostavljam da je taj testament mnogo obimniji, mnogo promišljenije uobličen i sastavljen tako da mu sve ide naruku – porezi na imovinu će mu u tom slučaju biti manji, izuzeće se porez na poklon, izbeći će prenos vlasništva po krvnom srodstvu – sve je to odrađeno savršeno i do najsitnijih detalja, razumete, sve u cilju da se zaštiti imovina i da se što više izbegnu zakonske zavrzlame oko poreza. Pratite li me?
– Pratim.
– A onda se u poslednjem trenutku setio da sastavi ovaj štur dokument kojim se odriče prvobitnog testamenta, ostavio skoro sve svojoj kućnoj pomoćnici, crnkinji, i time u stvari sebi napravio zamku da mu sav imetak pojedu porezi i takse. I dalje me pratite?
– Oko pedeset procenata će otići na poreze i takse – odvratio je Džejk.
– Polovina će otići u vetar, tek tako. Da li vam to zvuči kao logičan potez, gospodine Brigans?
Nimalo, ali Džejk nije bio spreman da ustukne ni za pedalj. Zato je rekao: – Siguran sam da će taj argument biti iznet na sudu, gospodine Emburg. Moj posao je da utvrdim pravnu valjanost oporuke i da uslišim želje svog klijenta.
– Zvučite kao pravi advokat.
– Hvala vam. Hoćete li da preuzmete ulogu izvršitelja?
– Hoću li biti plaćen za to?
– Hoćete, biće utvrđen honorar koji će da odobri sudija.
– Koliko će to da potraje?
– Moglo bi prilično da se otegne. Ukoliko testament bude osporen, što će se najverovatnije i desiti, mogli bismo da zaglavimo u sudu satima, danima. Vi ćete kao izvršitelj morati da budete prisutni i da saslušate iskaze svih svedoka.
– Ali meni se nimalo ne dopada ovaj testament, gospodine Brigans. Uopšte ne odobravam ono što je Set uradio. Nisam video taj drugi, deblji, ali sam prokleto siguran da bi mi se on mnogo više svideo. Što bih ja branio ovo sranje, ovaj tako traljavo i u poslednjem trenutku napisan papirić, na osnovu kojeg se sve dodeljuje nekoj tamo crnkinji koja to nije zaslužila i verovatno je previše uticala na naše staro momče? Znate na šta mislim?
Džejk blago klimnu glavom i sumnjičavo se namršti. Posle samo trideset minuta u društvu ovog tipa bio je prilično uveren da ne želi da ga gleda još godinu dana. Imenovanje novog izvršitelja u načelu nije bio preterano zahtevan posao, a Džejk će lako ubediti sudiju da se otarasi ovog tipa. Emburg se ponovo osvrnuo oko sebe i tiho rekao: – Potpuno je nelogično. Set je deset godina rintao

kao budala da bi se obogatio. Preuzimao je ozbiljne rizike, ali je imao sreće koliko je težak. I na kraju je sve to izručio pred noge nekoj ženi koja ama baš nikakve veze nema sa njegovim uspehom. Muka mi je od toga, gospodine Brigans. Muka mi je, jer mi je sve to sumnjivo.
– Onda nemojte da prihvatite ulogu izvršitelja, gospodine Emburg. Siguran sam da sud može naći nekog drugog da obavi taj posao. – Džejk je uzeo testament, presavio ga i vratio u džep. – Ipak, razmislite još malo. Nema potrebe da žurite.
– Kad počinje rat?
– Uskoro. Drugi advokati će se pojaviti sa prethodnim testamentom.
– Biće veselo.
– Hvala vam na izdvojenom vremenu, gospodine Emburg. Evo moje vizitkarte. – Pružio mu je, ostavio novčanicu od pet dolara i žurno izašao. Nekoliko trenutaka je samo sedeo u kolima i razmišljao pokušavajući da sabere misli i usredsredi se na imovinu od dvadeset miliona dolara, koje će mnogi želeti da se dočepaju.
Pre otprilike godinu dana su po Klentonu kolale glasine o slučaju fabrike veštačkog đubriva koja je pod nerazjašnjenim okolnostima izgorela do temelja, a štetu je trebalo da pokrije osiguranje. Njen vlasnik, Bobi Karl Lič, bio je lokalni nadriadvokat, pravi prevrtljivac koji nije birao sredstva i često izlazio na sud zbog izgorelih zgrada. Džejk srećom nije bio umešan u taj spor; po svaku cenu se trudio da izbegne Liča. Međutim, tokom suđenja je otkriveno da ukupna vrednost njegove imovine iznosi četiri miliona dolara. Bilans stanja svedočio je o njegovoj nelikvidnosti, ali kada je oduzeta pasiva od aktive, ostala je pozamašna neto vrednost imovine. To je pokrenulo čitavu lavinu rasprava o tome ko je zapravo najbogatiji čovek u okrugu Ford. O tome su vođene žučne prepirke uz ranojutarnju kafu oko trga, u kafeima gde su se bankari okupljali posle posla, kao i u samom sudu, gde su se advokati utrkivali ko će više da nakiti poslednje svedočenje, tako da se o tome bukvalno pričalo po celom gradu.
Bobi Karl je sa četiri miliona svakako bio na vrhu liste. Tu bi verovatno bio i klan Vilbenskovih da Lusjen nije proćerdao porodično bogatstvo još pre nekoliko decenija. U igri je bilo i nekoliko poljoprivrednika, ali čisto iz navike. Oni su imali „porodični novac”, što je krajem osamdesetih značilo da su imali velike parcele zemljišta, ali su muku mučili s plaćanjem računa. Čovek po imenu Vili Trejnor je pre osam godina prodao Ford kaunti tajms za milion i po dolara, a pričalo se da je taj novac udvostručio na berzi. Međutim, malo ko je te priče o Viliju shvatao ozbiljno. Neka bakica od devedeset osam godina je, na primer, imala u banci kapital od šest miliona. Kako su se nagađanja nastavila, u kancelariji sekretara suda se pojavio spisak koji je sastavila nepoznata osoba i koji je uskoro svima prosleđen faksom. Bio je vrlo mudro naslovljen: „Forbsova lista deset najbogatijih stanovnika okruga Ford”. Svako je imao primerak i tračevi su počeli da se šire poput požara. Ta lista je uređivana, proširivana, dopunjavana detaljima, preinačavana, pa čak i lažirana, ali ni u jednoj verziji se nije pominjao gospodin Set Habard.
Čitav grad je još nekoliko nedelja brujao željno iščekujući nove detalje, ali se narod ubrzo zasitio tih priča. Džejk nikada nije video svoje ime na tom spisku, što ga nimalo nije iznenadilo.
Nasmejao se za sebe kada je pomislio kakvu će buru reakcija izazvati gospođa Leti Lang kada se bude pojavila pri vrhu te liste.

9.

Leti je poslednjeg radnog dana stigla na posao pola sata ranije, a to je učinila očajnički verujući da će svojom tačnošću možda oduševiti gospodina Heršela i gospođu Dafo. Potajno se nadala da će oni možda ponovo razmisliti i dozvoliti joj da ostane. Parkirala je pontijak, koji je imala već dvanaest godina, pored Setovog pikapa u pola osam. Prestala je da ga oslovljava sa gospodine Set još pre nekoliko meseci, bar kad su ostajali nasamo. Kada je bilo i drugih ljudi, obraćala mu se sa gospodine, ali to samo u javnosti. Duboko je udahnula i stegla volan od muke što opet mora da vidi one ljude. Oni će uskoro otići, potrudiće se da to bude što pre. Čula je kako kukaju što su primorani da tu prespavaju dve noći. Tamo u njihovom svetu čekalo ih je brdo obaveza, pa su jedva čekali da pobegnu. To što su morali da sahrane svog oca remetilo im je planove. Iz dna duše su mrzeli okrug Ford.
Spavala je vrlo malo. Čitave noći su joj u glavi odzvanjale reči gospodina Brigansa o
„popriličnom delu imovine”. Simionu nije ništa rekla. Možda će to učiniti kasnije. Možda će dopustiti gospodinu Brigansu da to učini. Simion je navaljivao da mu kaže šta je advokat hteo, šta je rekao, ali je Leti bila previše zbunjena i uplašena da bi čak i pokušala da mu išta objasni. Kako i da objasni nešto što ni sama ne razume? Iako je bila sva izgubljena, znala je da bi najveća ludost bila poverovati u povoljan ishod. Poverovaće u to onog dana kada bude ugledala novac, ali ni dana ranije.
Vrata kuhinje prema garaži nisu bila zaključana. Leti je tiho ušla i zastala da oslušne da li unutra ima nekoga. Televizor u dnevnoj sobi je bio uključen. Na pultu se pušila kafa. Nakašljala se što je glasnije mogla, a onda se začulo: – Jesi li to ti, Leti?
– Ja sam – odgovorila je ljupko. Ušla je u sobu sa štitom usiljenog osmeha i zatekla Ijana Dafoa na sofi, još u pidžami, okruženog papirima, zadubljenog u detalje nekog dobrog posla na pomolu.
– Dobro jutro, gospodine Dafo – pozdravila ga je.
– Dobro jutro, Leti – odgovorio joj je uz osmeh. – Kako si?
– Dobro, hvala na pitanju, a vi?
– Eto, dobro. Probdeo sam skoro celu noć nad ovim – odvratio je prešavši rukom preko svojih voljenih papirića, kao da sad ona treba da proceni šta je tu istina. – Skuvaj mi kafu, molim te. Gorku.
– U redu, gospodine.
Leti mu je odnela kafu, a on ju je uzeo i ne klimnuvši glavom, bez ijedne reči, i opet se zadubio u posao. Vratila se u kuhinju i nasula sebi kafu, a kada je otvorila frižider da uzme šlag, ugledala je skoro praznu flašu votke. U toj kući nikada nije videla alkohol; Set ta pića nikad nije kupovao. Jednom mesečno bi doneo nekoliko piva, tutnuo ih u frižider i obično bi ubrzo zaboravio na njih.
Sudopera je bila puna prljavog posuđa – pobogu, zar da uključuju mašinu za sudove kada imaju služavku koju skupo plaćaju? Leti se zaokupila čišćenjem, a gospodin Dafo se istog časa stvorio u dovratku, rekavši: – Odoh da se istuširam. Ramona se ne oseća dobro, verovatno se prehladila.
Ma, da nije od votke ta prehlada?, pomislila je Leti. Ipak, samo je rekla: – Žao mi je. Mogu li da učinim nešto za nju?

– Pa ništa, ali bi joj jaja i slanina za doručak baš dobrodošli. Za mene kajgana, a za Heršela nisam siguran.
– Pitaću ga.
Pošto će oni uskoro otići kao i sluškinja, a budući da će kuću potom zaključati i odmah prodati ili je se već nekako rešiti, Leti je odlučila da sredi ostavu i frižider. Ispržila je slaninu i kobasice, umutila palačinke, spremila kajganu, omlet, kačamak sa sirom i podgrejala neke kupovne kolače, inače Setove omiljene. Sto je bio prekriven činijama u kojima se hrana pušila kada su ono troje seli da doručkuju, sve vreme je grdeći što je toliko spremala. Ali su slatko jeli. Ramona se pojavila podbulih očiju i zajapurenog lica i nije baš bila raspoložena za priču, ali je posebno uživala u masnoj hrani. Leti se vrzmala tu još nekoliko minuta da bi ih lepo uslužila i osetila je napetost. Pretpostavljala je da im je prethodna noć bila burna. Sigurno su pili i svađali se i verovatno su jedva preživeli to poslednje veče u kući koju su toliko mrzeli. Neprimetno se povukla u njihove sobe, sva srećna kada je videla da su spakovali kofere.
Krijući se u senci čula je kako Heršel i Ijan razgovaraju o dolasku advokata. Ijan je smatrao da je lakše da advokati dođu u Setovu kuću nego da njih troje putuju u Tupelo.
– Nego šta će, doći će oni kod nas – rekao je Ijan. – Biće ovde u deset.
– Dobro, dobro – složio se najzad Heršel, a zatim su nastavili tiše.
Posle doručka, dok je Leti sređivala sto i ređala sudove u sudoperu, trojka je ponovo izašla u dvorište, gde su se smestili za baštenski sto i pili kafu na jutarnjem suncu. Ramona se, izgleda, malo oraspoložila. Budući da je Leti živela sa pijanicom, pretpostavljala je da je gospođa Dafo svakog jutra tako usporena. Začuo se smeh. Verovatno su zaboravili na grube reči koje su sinoć izgovorene, kakve god bile.
Utom se oglasilo zvono na vratima. Bio je to bravar iz Klentona. Heršel ga je proveo kroz kuću i glasno mu objasnio, da bi Leti čula, da žele nove brave za četvoro spoljnih vrata. Kada je majstor prionuo na posao počevši od ulaznih vrata, Heršel je ušao u kuhinju i rekao: – Menjamo sve brave, Leti, tako da stari ključevi više neće moći da se koriste.
– Nikad nisam ni imala ključ – uzvratila je pomalo oštro zato što je to već jednom rekla.
– U redu – odvratio je Heršel. Verovatno joj i dalje nije verovao. – Ostavićemo jedan ključ Kalvinu dole, a ostali će da budu kod nas. Verovatno ću povremeno dolaziti da obiđem imanje.
Kako god hoćete, pomislila je Leti, ali je rekla: – Rado ću navratiti da počistim kad god poželite.
Kalvin može da mi otključa.
– Hvala, ali nema potrebe. Sastajemo se sa advokatima u deset sati, doći će ovamo, pa pripremite sveže kafe. Posle toga idemo kući. Bojim se da nam po odlasku tvoje usluge više neće biti potrebne, Leti. Žao mi je, ali ćaletova smrt menja sve.
Stisnula je vilice i rekla: – Razumem.
– Koliko često ti je plaćao?
– Svakog petka za četrdeset sati.
– Znači, platio ti je prošlog petka?
– Jeste.
– Dakle, dugujemo ti za ponedeljak, utorak i pola za danas, jel’ tako?
– Jeste.
– Pet dolara po satu.
– Da, gospodine.

– Još uvek ne mogu da poverujem da ti je toliko plaćao – rekao je Heršel otvarajući vrata, a onda izašao u dvorište.

* * *

Leti je menjala posteljinu kada su advokati stigli. Iako su bili ozbiljni i nosili tamna odela, za njih kao da su bili Deda Mrazevi sa vrećama punim igračaka za dobru decu. Pre nego što su se pojavili na prilaznoj stazi, Ramona je, sa biserima oko vrata, na visokim potpeticama i u haljini mnogo lepšoj od one koju je nosila na sahrani, sto puta provirila kroz prozor do ulice. Ijan se, sada u sakou i sa kravatom, šetao tamo-amo po dnevnoj sobi stalno gledajući na sat. Heršel je prvi put bio obrijan otkad je stigao i neprekidno je ulazio u kuhinju i izlazio napolje.
Za protekla tri dana Leti je čula dovoljno da shvati da su njihova očekivanja velika. Nisu znali koliko novca je stari Set imao u banci, ali su bili dovoljno promućurni i naslutili da tu nečeg ima. Kakva iznenadna sreća, kao grom iz vedra neba, zar ne? Kuća i imanje su prema Ijanovoj poslednjoj slobodnoj proceni vredeli najmanje pola miliona dolara. Koliko često se čoveku zalomi da sa nekim podeli petsto hiljada dolara? A tu je i skladište drvne građe i ko zna šta još.
Okupili su se u dnevnoj sobi – trojica advokata, tri potencijalna testamentarna naslednika, svi otmeno obučeni, savršenih manira i vedrog raspoloženja i služavka u svojoj najlepšoj pamučnoj beloj haljini, koja ih je poslužila kafom i kolačima, a zatim se povukla u senu da prisluškuje.
Advokati su im ozbiljnim tonom izrazili saučešće. Poznavali su Seta nekoliko godina i zaista su mu se divili. „Kakav je to čovek bio”, govorili su. Sasvim je bilo moguće da su advokati više cenili Seta nego njegova sopstvena deca, ali to u tom trenutku nije bila tema razgovora. Heršel i Ramona su odlično igrali igru, za svaku pohvalu čak, i taj prvi deo razgovora je polako odmicao. Ijan se dosađivao tim uvodnim glupostima i bio je spreman da pređe na konkretne stvari.
– Imam ideju – rekao je Heršel. – Pošto nas možda u ovom trenutku neko prisluškuje, a i lepo je vreme, hajdemo u dvorište, gde ćemo na miru moći da razgovaramo o, kako bih rekao, poverljivim temama.
– Pobogu, Heršele – pobunila se Ramona, ali je Ijan već bio ustao. Svi zajedno su prošli kroz kuhinju, izašli u dvorište i posedali oko baštenskog stola. Leti je onako nervozna od iščekivanja sat vremena pre toga slučajno razbila prozor na kupatilu. Sada je sedela na ivici kade, odakle se sve savršeno čulo.
Gospodin Luis Makgvajer je otvorio svoju tešku akten-
-tašnu i izvadio jednu fasciklu. Prosledio im je tri kopije dokumenta na više strana i počeo: – Naša firma je ovo pripremila za vašeg oca pre više od godinu dana. Tu ima mnogo formalnosti, žao mi je, ali to je neophodno. – Ramona je, sva nervozna i još uvek crvenih očiju, samo rekla: – Pročitaću ga kasnije. Molim vas, samo nam recite šta konkretno piše u testamentu.
– Dobro, onda – odgovorio je gospodin Makgvajer. – Da skratim, Heršele i Ramona, oboje dobijate po četrdeset posto imovine. Nešto je u gotovini, nešto je odloženo u fondove, ali kad se povuče crta, nasleđujete osamdeset posto imovine gospodina Habarda.
– A preostalih dvadeset posto? – zanimalo je Ijana.
– Petnaest procenata ide na fondove za unučad, a pet posto je poklon u gotovini za Hrišćansku crkvu Ajriš Roud.
– Kolika je ta imovina? – upitao je Heršel.

Stilman Raš mu je staloženo odgovorio: – Recimo da je pozamašna.

* * *

Kada se Leti pojavila pola sata kasnije sa lončetom tek skuvane kafe, raspoloženje se umnogome promenilo. Nije bilo više one nervoze, napetog iščekivanja, namrgođenosti i osećaja gubitka; sve je to zamenila ošamućenost koju samo upravo stečeno a nezarađeno bogatstvo može da donese. Upravo su dobili glavnu premiju na lutriji; sada im je jedina briga bila kako da to pokupe. Budući da je mnogo novca u igri, sve šestoro su ućutali kada je Leti naišla. Nisu progovorili ni reč dok im je sipala kafu. Čim je zatvorila vrata kuhinje za sobom, ponovo su počeli da brbljaju.
Kako ih je Leti i dalje slušala, iz minuta u minut joj je postajalo nejasnije.
Prema testamentu koji je ležao na stolu za izvršitelja oporuke imenovan je Luis Makgvajer. Pored toga što je sastavio taj testament, bio je zadužen i da dokaže njegovu pravnu valjanost i da raspodeli imovinu. Treći advokat, gospodin Sem Larkin, bio je Setov glavni poslovni savetnik i videlo se da sebe smatra zaslužnim za Setov neverovatan uspeh. Larkin je pola sata naklapao nabrajajući sve te uspešno sklopljene poslove i zabavljajući publiku Setovim neustrašivim poduhvatima kada je sumanuto pozajmljivao ogromne sume novca ili se bar tada tako činilo. Ispostavilo se da je Set ispao pametniji od svih njih. Samo se Ijan dosađivao tokom tog hvalospeva, kome, izgleda, nije bilo kraja.
Gospodin Makgvajer im je objasnio kako planiraju da što pre odu u sud, pošto su već u okrugu Ford, i da odnesu svu neophodnu dokumentaciju kako bi pokrenuli proces dokazivanja pravne valjanosti testamenta. Obaveštenje zajmodavcima će stajati u okružnim novinama devedeset dana da bi se oglasila sva lica kojima Set eventualno duguje novac. Rekao je da sigurno neće ni biti nepoznatih zajmodavaca. Set je bio svestan da će uskoro umreti. Njih dvojica su se čuli pre manje od mesec dana.
Tada se oglasio Stilman Raš: – Sve u svemu, ovo je prilično rutinski proces, ali svejedno zahteva dosta vremena.
Da bi honorar bio veći, pomislio je Ijan.
– U roku od nekoliko meseci sudu ćemo podneti obračun i popis imovine, aktive i pasive. Da bismo to učinili i da bismo ušli u trag svim stavkama, moramo unajmiti ovlašćene revizore, a znamo ih nekoliko. Čitava imovina mora da bude procenjena. Sva lična svojina popisana. Dug je to proces.
– Koliko dug? – upitala je Ramona.
Sva trojica su se promeškoljila u isto vreme, što je bila uobičajena reakcija kada se od advokata traži direktan odgovor na direktno pitanje. Najiskusniji među njima je bio Luis Makgvajer, pa se on oglasio. Slegnuo je ramenima i dao neobavezujući odgovor: – Otprilike dvanaest do osamnaest meseci.
Ijan je pravio grimase slušajući ih i razmišljao o tome koliko će morati da se zaduži u narednih šest meseci. Heršel se namrštio, iako se trudio da ostavi utisak nekoga ko ima silne pare na nekoliko bankovnih računa, nekoga ko nije pod pritiskom. Ramona je ljutito zavrtela glavom i upitala: – Zašto toliko dugo?
Gospodin Makgvajer je odgovorio: – Pitanje vam je potpuno na mestu.
– E, baš vam hvala.
– Dvanaest meseci u načelu i nije dug period kada su ovakve stvari u pitanju. Mora da se postavi dobar temelj. Vaš otac je na svu sreću ostavio pozamašnu imovinu. To je redak slučaj. Da je umro ne

ostavivši ništa za sobom, ceo proces bi bio završen u roku od devedeset dana.
– Na Floridi je za prosečnu zaveštanu sumu potrebno oko trideset meseci – uključio se Larkin.
– E pa, ovo nije Florida – procedio je Ijan i uputio mu leden pogled.
Stilman Raš je brzo dodao: – Postoji jedna odredba u zakonu o parcijalnoj raspodeli; to u prevodu znači da imate pravo da uzmete jedan deo onoga što vam je dodeljeno pre nego što se proces raspodele zvanično završi.
– To mi lepo zvuči – dobacila je Ramona.
– Možemo li da porazgovaramo o porezima? – umešao se Ijan. – Koliko će na njih otpasti, okvirno?
Gospodin Makgvajer se zavalio i samouvereno prekrstio noge. Nasmešio se, klimnuo glavom i rekao: – Kad je u pitanju ovolika imovina, a pri tome je isključen drugi supružnik, iznos poreza će biti brutalno visok, iznad pedeset procenata. Međutim, zahvaljujući promišljenosti gospodina Habarda i našoj stručnosti, uspeli smo da sprovedemo plan u delo – podigao je kopiju testamenta – i pomoću nekih fondova i drugih sredstava efektivnu poresku stopu snizili smo na oko trideset posto.
Ijanu, opasnom račundžiji, nije bio potreban digitron. Oko dvadeset miliona neto vrednosti imovine minus trideset procenata svodi ukupnu sumu na oko četrnaest miliona. Četrdeset posto ukupne sume ide njegovoj dragoj ženici, što znači da njihov deo iznosi otprilike 5,6 miliona dolara, manje-više. I to čistih para, bez poreza, a inače bi im ih prilepili i državni i savezni zakoni, prave krvopije. U tom trenutku su Ijan i njegovi brojni partneri i kompanije posedovali čitav niz banaka koje su dugovale četiri miliona dolara, a polovinu tih dugova je trebalo odavno da plate.
Ni Heršelov unutrašnji digitron nije zaostajao. Uhvatio je sebe kako mrmlja u bradu. Nekoliko sekundi kasnije i on je došao do iznosa od oko 5,5 miliona dolara. Smučilo mu se da živi sa majkom. I sa decom – više ga neće boleti glava zbog školarine.
Ramona je postala zajedljiva i pakosno se osmehnula mužu. – Dvadeset miliona, Ijane, nije loše za jednog, kako ga ti ono beše zoveš, neobrazovanog drvoseču.
Heršel je zatvorio oči i uzdahnuo, a Ijan je na to rekao: – Daj, molim te, Ramona. – Advokati su se odjednom zagledali u svoje cipele.
Ramona je neumoljivo nastavila: – Ti nećeš do kraja života zaraditi dvadeset miliona, a tata je to stekao za deset godina. A ni tvoja familija, pored svih banaka koje ste nekad imali, nikada neće imati toliko novca. Zar to nije neverovatno, Ijane?
Ijan je zinuo i samo se zblanuto zapiljio u nju. Da su bili sami, sigurno bi je dograbio za šiju, ali sada je bio bespomoćan. Samo staloženo, govorio je u sebi boreći se sa besom. Brzo se priberi, jer će ova tunjava kučka što sedi na metar od tebe upravo da nasledi nekoliko miliona; pare će verovatno da nam unište brak, ali ostaće tu nešto i za tebe.
Stilman Raš je zatvorio tašnu i rekao: – Trebalo bi da krenemo. Otići ćemo do suda i započeti proceduru, a moraćemo uskoro opet da se sastanemo, ukoliko se slažete. – Već je ustao dok je to govorio. Odjednom je bio spreman da ode od tih ljudi. Makgvajer i Larkin su ustali za njim, škljocnule su bravice i na njihovim akten-tašnama i isto tako su se oprostili izveštačeno ljubazno. Insistirali su da ih niko ne prati i samo što nisu potrčali kada su izašli iz kuće.
Kada su otišli, zavladao je dug, smrtonosan vakuum tišine u dvorištu dok su sve troje izbegavali da se pogledaju u oči i pitali se ko će prvi da progovori. Jedna pogrešna reč bi mogla da pokrene novu svađu ili nešto još gore. Na kraju se oglasio Ijan, najgnevniji među njima, upitavši svoju ženu: – Zašto si morala to da kažeš pred advokatima?

Heršel je priskočio: – Stvarno, šta ti bi da to kažeš, pobogu?
Brata je ignorisala, a na muža je zarežala: – Zato što sam to htela odavno da ti kažem, Ijane. Uvek si nas gledao s visine, pogotovu mog oca, a sada si jedva dočekao da uzmeš njegove pare.
– Pa zar nismo svi to čekali? – dobacio je Heršel.
– Umukni, Heršele – brecnula se Ramona.
Nije se obazirala na njega i nije skidala pogled sa Ijana. – Sada ću se razvesti od tebe, i sâm znaš.
– Nije ti mnogo trebalo.
– Ne, nije mi trebalo.
– Polako, narode – molio ih je Heršel. To nije bila prva pretnja razvodom kojoj je prisustvovao.
– Hajde da uđemo u kuću, da spakujemo šta nam je još ostalo i da lepo zapalimo odavde.
Muškarci su polako ustali i otišli. Ramona je zurila u drveće u daljini, daleko izvan dvorišta.
Pogled joj je odlutao ka šumi, u kojoj se igrala kao dete. Godinama se nije osećala tako slobodnom.

* * *

Leti je do podneva dobila još jedan kolač, ali je ovog puta pokušala da ga ne uzme. Na kraju ga je spustila na pult u kuhinji i poslednji put obrisala posuđe. Dafoovi su se na brazinu oprostili, ali samo zato što nisu mogli da odu bez pozdrava. Ramona je obećala da će ostati u kontaktu i slično. Leti je posmatrala kako ulaze u kola bez ijedne reči. Biće to duga vožnja do Džeksona.
Kalvin je po dogovoru stigao u podne, a Heršel mu je za kuhinjskim stolom dao ključeve za nove brave. Dogovorili su se da Kalvin obilazi kuću svakog dana, da šiša travu, skuplja lišće i obavlja uobičajene poslove.
Kada je Kalvin otišao, Heršel joj se obratio: – Znači, Leti, mi ti dugujemo novac za osamnaest sati, pet dolara po satu, jel’ tako?
– Kako vi kažete.
Ispisivao je ček stojeći za pultom. – Devedeset dolara – promrmljao je namrštivši se. Verovatno je opet imao neodoljivu želju da gunđa kako je to mnogo. Potpisao ga je, otcepio i uručivši joj ga rekao: – Izvoli. – Kao da je to poklon.
– Hvala vam.
– Hvala tebi, Leti, što si se brinula o tati i kući i svemu. Znam da ti sad nije lako. Leti je samo čvrsto odvratila: – Jasno.
– Kako se stvari odvijaju, siguran sam da se više nećemo videti, ali samo želim da znaš koliko cenimo sve što si učinila za našeg tatu.
Kako samo trtlja i laže, pomislila je Leti, ali je samo rekla: – Hvala vama. – Oči su joj se napunile suzama kada je presavila ček.
Nastupila je tišina u kojoj su se oboje osećali neprijatno, pa ju je on presekao: – Dobro, Leti, sad možeš da ideš pošto treba da zaključam.
– Da, gospodine.

10.

Tri lepo odevena advokata odnekuda izvan grada prokaskala su kroz zgradu suda u sredu u tmurno jutro privukavši pažnju, što im nimalo nije smetalo. Jedan je mogao da obavi najprostije zadatke, ali trojica su to mogla trostruko da naplate. Nisu se obazirali na lokalne advokate, službenike i ostalo sudsko osoblje po hodnicima i zaputili su se pravo u kancelariju sekretara Kancelarskog suda. Tamo će ih dočekati Sara, koju je Džejk Brigans već upozorio, a njega je iznenadnim pozivom upozorila Leti Lang još iz Setove kuće vešću da se ceo čopor advokata upravo zaputio u Klenton.
Stilman Raš se neodoljivo osmehnuo Sari, koja je polako žvakala žvaku i streljala ih pogledom kao da su neovlašćeno upali na tuđ posed. – Mi smo iz advokatske firme Raš u Tupelu – izjavio je, a nijedna od ostale tri službenice nije ni podigla pogled. Neka romantična pesma sa radija se u tom trenutku završila.
– Čestitam – odvratila je Sara. – Dobro došli u Klenton.
Luis Makgvajer je otvorio svoju tanku akten-tašnu i izvadio neke papire. Stilman je rekao: – Hm, da. Došli smo da podnesemo zahtev za dokazivanje pravne valjanosti jednog testamenta. – Žurno je spustio papire na pult ispred Sare, koja ih je žvaćući pogledala ne dodirnuvši ih. – Ko je umro? – upitala je.
– Gospodin po imenu Set Habard – odgovorio je Stilman za oktavu višim tonom, ali to opet nije bilo dovoljno da privuče pažnju bilo koga u kancelariji Kancelarskog suda okruga Ford.
– Nikad čula za njega – odvratila je Sara bezizrazno. – Jel’ on živeo u ovom okrugu?
– Jeste, blizu Palmajre.
Konačno je uzela dokument i odmah se namrštila. – Kad je umro? – upitala je.
– Prošle nedelje.
– Jesu li ga već sahranili?
Stilmanu samo što nije izletelo: – A šta se to tebe tiče? – ali se uzdržao. Nalazio se na nepoznatom terenu, a razmirice sa podređenim službenicima samo su mogle da mu stvore neprilike. Progutao je knedlu, usiljeno se osmehnuo i rekao: – Juče.
Sari je pogled odlutao uza zid kao da je nešto muči. – Set Habard? Set Habard? – Preko ramena je dobacila: – Hej, Eva, zar nam nije već stiglo nešto za Seta Habarda? – Eva joj je odgovorila sa oko tri metra daljine: – Juče kasno po podne. To ti je ta nova fascikla u tom pregratku gore.
Sara je prešla nekoliko koraka do ormara, izvukla fasciklu i pažljivo je pogledala, a tri advokata su stala kao ukopana i pratila svaki njen korak. Najzad je rekla: – Da, da, evo zahteva za dokazivanje pravne valjanosti testamenta gospodina Henrija Seta Habarda. Podnet je juče u 16.55 po podne.
Sva trojica su pokušala istovremeno da kažu nešto, ali nijedan nije mogao ni reč da izusti. Na kraju je Stilman uspeo slabašno da procedi: – Šta, dođavola?
– Nisam ga ja podnela – rekla je Sara. – Ja sam samo skromna činovnica.
– Je li to javni dokument? – upitao je gospodin Makgvajer.
– Jeste. – Pružila im je fasciklu preko pulta, pa su se sve tri glave nadvile nad nju, bukvalno uvo uz uvo. Sara se okrenula, namignula ostalim devojkama i vratila se za svoj sto.

* * *

Pet minuta kasnije Roksi je Džejku dojavila međukancelarijskom vezom: – Gospodine Brigans, došla su neka gospoda da porazgovaraju s vama. – Džejk ih je sa terase posmatrao kako izleću iz suda kao da ih je neko izbacio katapultom i odlučnim korakom hitaju ka njemu.
– Imaju li zakazan sastanak?
– Ne, gospodine, ali kažu da je hitno.
– Biću na sastanku koji će potrajati još trideset minuta – rekao je Džejk iz svoje prazne kancelarije. – Slobodno neka sačekaju.
Pošto je dobila sažeta uputstva, Roksi je spustila slušalicu i prenela im poruku. Advokati su se namrštili, uzdahnuli, uzvrpoljili se i na kraju rešili da odu na kafu. Stilman joj je sa vrata dobacio: – Molim vas da gospodinu Brigansu objasnite da je stvar hitna.
– To je već učinjeno.
– Hm, dobro, hvala.
Džejk je čuo kako su snažno zalupili vratima i osmehnuo se. Gospoda će se uskoro vratiti i radovaće se tom susretu. Ponovo se usredsredio na poslednje nedeljno izdanje Ford kaunti tajmsa, lista koji izlazi svake srede rano ujutru i koji je bogat izvor lokalnih vesti. Na naslovnoj strani, ispod prevoja, stajao je kratak članak o smrti gospodina Seta Habarda, o „očiglednom slučaju samoubistva”. Novinar je pratio tragove i istraživao. Anonimni izvori su mu došapnuli da je gospodin Habard nekad imao silne fabrike drvne građe i nameštaja i šume po čitavom jugoistoku zemlje. Sve je to rasprodao pre manje od godinu dana. Nijedan član njegove porodice se nije javljao na pozive novinara. U članku se nalazila Setova fotografija iz mlađih dana. Ni nalik onom jadničku koji je visio o konopac na Ozijevim grozomornim slikama sa uviđaja. Ali ko pod takvim okolnostima i može da izgleda lepo?
Advokati su se vratili već posle dvadeset minuta. Roksi ih je smestila u salu za sastanke na prvom spratu. Okupili su se pored prozora i čekali, posmatrajući saobraćaj oko trga, koji i nije bio toliko gust pošto još nije bilo vreme ručka. S vremena na vreme bi se došaptavali kao da ih neko prisluškuje ili kao da su u toj sali postavljeni prisluškivači. Najzad se pojavio i gospodin Brigans i poželeo im dobrodošlicu. Bilo je tu usiljenih osmeha i krutog ali učtivog rukovanja, a kada su konačno posedali, Roksi ih je ponudila kafom i vodom. Svi su odbili, pa je zatvorila vrata za sobom i otišla.
Džejk i Stilman su diplomirali na istom pravnom fakultetu Univerziteta Ol Mis pre deset godina, i mada su se poznavali još od početka studija i imali mnogo zajedničkih predavanja, kretali su se u sasvim različitim krugovima. Kao miljeniku porodice koja je u svom vlasništvu imala advokatsku firmu sa tradicijom dugom navodno sto godina, Stilmanu je budućnost bila obezbeđena mnogo pre nego što je zaključio prvi slučaj. Džejk je, kao skoro svi ostali, bio primoran da kopa i rukama i nogama da bi se zaposlio. Stilmanu je išlo u prilog i to što je naporno radio da se dokaže, pa je diplomirao kao jedan od deset najboljih studenata. Ni Džejk nije zaostajao. Putevi su im se u toj profesiji ukrstili samo jednom posle fakulteta, kada je Lusjen dodelio Džejku neki bezizgledan slučaj polne diskriminacije protiv poslodavca kog je igrom slučaja zastupala firma Raš. Na kraju je spor ostao nerešen, ali je tokom suđenja Džejk počeo da prezire Stilmana. Bio mu je podnošljiv na fakultetu, ali posle nekoliko godina iskustva on je postao krupna zverka u poznatoj firmi, pa mu je srazmerno položaju porastao i ego. Sada je nosio nešto dužu kosu, koja mu je štrčala preko ušiju i onako plava bila lep kontrast dobro skrojenom crnom odelu od vunenog štofa.

Džejk do tada nije poznavao ni Makgvajera ni Larkina, ali poznata mu je bila njihova reputacija.
Mala je to država.
– Čemu da zahvalim za ovu čast, gospodo? – započeo je Džejk.
– Mislim da si dosad shvatio, Džejk – odvratio je Stilman lukavo. – Video sam te juče na Habardovoj sahrani. Pročitali smo njegov svojeručni testament, tamo sve lepo piše.
– Ima tu mnogo nedostataka – dobacio je Luis Makgvajer ozbiljnim tonom.
– Nisam ga ja sastavljao – prokomentarisao je Džejk sa druge strane stola.
– Ali si podneo zahtev za dokazivanje valjanosti – rekao je Stilman. – Očigledno smatraš da je valjan.
– Nema razloga da ne mislim tako. Taj testament mi je stigao poštom. Imenovan sam za zastupnika. I eto, to i činim.
– Ali kako možeš da zastupaš nešto ovako traljavo odrađeno? – upitao je Sem Larkin pažljivo podigavši kopiju testamenta. Džejk ga je streljao pogledom u kome se video sav njegov prezir. Tipičan seronja iz velike firme, pomislio je Džejk. Deset stepenika iznad nas, običnih smrtnika, jer naplaćuje po satu. Po njegovom cenjenom mišljenju, pošto je, jelte, izuzetno obrazovan i učen čovek, ovaj testament je „traljavo odrađen” i stoga nevažeći; dakle, svi ostali treba da se slože sa njim.
Džejk je ostao smiren i nastavio: – Čisto je gubljenje vremena to što sedimo ovde i raspravljamo o merodavnosti svojeručnog testamenta gospodina Habarda. Hajde da to ostavimo za sudnicu. – I time im je Džejk zadao prvi udarac. U sudnici je, na kraju krajeva, izgradio svoju reputaciju, kakva god da je. Gospodin Makgvajer je sastavljao testamente, gospodin Larkin ugovore, a koliko je Džejku bilo poznato, Stilmanova specijalnost je bila odbrana u slučajevima podmetanja požara u poslovnim zgradama mada je on sebe doživljavao kao agresivnog advokata koji žari i pali u sudnici.
Sudnica, Džejkova sudnica, ona preko ulice, u njegovom sudu, upravo je mesto gde je buktao rat tokom suđenja Hejliju pre samo tri godine, koje su i ova trojica pomno pratila, ali sa distance, mada to ne bi priznali ni za živu glavu. Kao i ostali advokati, tada su pozeleneli od zavisti zbog Džejkovog isticanja.
– Je li u redu da pitam u kakvom si bio odnosu sa Setom Habardom? – učtivo je upitao Stilman.
– Nisam ga ni poznavao. Umro je u nedelju, a testament mi je osvanuo u sandučetu u ponedeljak.
Ta činjenica im je bila neverovatna i trebalo im je malo vremena da je prihvate. Džejk je odlučio da nastavi: – Priznajem da nikada nisam imao ovakav slučaj, nikada nisam dokazivao valjanost svojeručnog testamenta. Pretpostavljam da imate pregršt kopija tog starog, onog koji je vaša firma sastavila prošle godine. Ima li izgleda da dobijem jedan primerak?
Počeli su da se meškolje i zgledaju. Odgovorio mu je Stilman: – Pa ovaj, Džejk, da je zahtev za utvrđivanje valjanosti podnet, onda bi to bio dokument dostupan javnosti i u tom slučaju bismo mogli da ti damo kopiju. Međutim, povukli smo ga kada smo čuli da je drugi testament već u igri. Tako da je naš testament još uvek poverljiv dokument.
– Pošteno.
Sva trojica su i dalje krišom i nervozno posmatrali jedan drugog i bilo je očigledno da niko od njih nije tačno znao kako i šta dalje. Džejk je ćutao, ali je uživao posmatrajući njihovu nelagodu. Parničar Stilman se ponovo oglasio: – Dakle, Džejk, ovaj, tražimo od tebe da povučeš svojeručni testament i dozvoliš nam da nastavimo sa autentičnim primerkom.
– Odgovor je ne.
– Kao što smo i očekivali. Kako predlažeš da nastavimo?

– Veoma je jednostavno, Stilmane. Hajde da podnesemo zajednički zahtev sudu, a on će uzeti situaciju na razmatranje. Sudija Etli će pročitati oba testamenta i izložiće nam strateški plan, u to budi siguran. U njegovom sam sudu svakog meseca i nema sumnje da će on voditi ovaj spor.
– I ja sam tako mislio – rekao je Luis Makgvajer. – Rubena poznajem već mnogo godina i mislim da bi trebalo da počnemo od njega.
– Biće mi drago da sve sredim – dodao je Džejk.
– Znači, još nisi razgovarao sa njim? – upitao je Stilman.
– Naravno da nisam. On ne zna ništa o ovome. Sahrana je bila juče, rekao sam ti to.
Uspeli su nekako da se srdačno ispozdravljaju i rastanu u miru, ali su sva četvorica dobro znala da će se zametnuti žestoka kavga.

* * *

Lusjen je sedeo na tremu ispred kuće i pio nešto što je ličilo na limunadu, a to je povremeno činio kada bi mu se telo i život prezasitili alkoholom, kojeg je uspevao da se oslobodi na oko nedelju dana, prolazeći kroz užase detoksikacije. Trem se protezao oko stare kuće na brdu izvan Klentona, sa pogledom na grad koji se pružao u dolini, a u središtu krajolika se kao dragulj izdvajao trg sa kupolom zgrade suda. Kuću je, kao i veći deo imovine i dugova, nasledio od svojih predaka, koje je smatrao bednicima, no oni su bili dovoljno dalekovidi i sposobni da mu obezbede sasvim lagodan život. Lusjen je imao šezdeset tri godine, ali je izgledao kao starac; lice mu je bilo posivelo, a brada seda i neobrijana i savršeno mu se slagala s dugom i neočešljanom kosom. Od viskija i cigareta lice mu se još više izboralo, a od silnog sedenja na tremu mu je narastao stomak, te je izgledao još sumornije, mada je on uvek bio u nekom čudnom raspoloženju.
Advokatsku licencu je izgubio pre devet godina, pa je sada jedino mogao da podnese molbu za članstvo u advokatskoj komori, u skladu sa uslovima oduzimanja dozvole za rad. Već nekoliko puta je spopadao Džejka u vezi sa tim, ali nije dobio nikakav odgovor. Nije postigao ništa konkretno, ali se Džejk u dubini duše užasavao i same pomisli da ponovo ima starijeg saradnika, koji je i vlasnik te zgrade i sa kojim je nemoguće sarađivati bilo kao podređen, bilo kao ravnopravan partner. Ako Lusjen ponovo postane advokat i vrati se u kancelariju, u kojoj je sada Džejk, i ukoliko bude tužio svakoga ko mu se zameri i branio pedofile, silovatelje i hladnokrvne ubice, Džejk neće izdržati ni šest meseci.
– Kako si, Lusjene? – pitao ga je Džejk penjući se uz stepenice.
Trezan, bistrog pogleda i okrepljen, Lusjen mu je odgovorio: – Dobro sam, Džejk. Uvek mi je drago da te vidim.
– Pomenuo si neki ručak. Kad sam ja to odbio da me častiš ručkom? – Kad god bi vremenski uslovi dozvoljavali, njih dvojica su ručali zajedno na tremu, najmanje dva puta mesečno.
– Koliko se sećam, nikad – rekao je Lusjen stojeći bosonog i pružio mu ruku. Srdačno su se rukovali, brzo potapšali jedan drugog po ramenu, što muškarci obično rade kada zapravo ne žele da se grle, a zatim su posedali u stolice od belog pruća, koje su već podlegle nemilosrdnom dahu vremena i deset godina nisu pomerene ni deset centimetara, koliko je prošlo otkada mu je Džejk prvi put došao u posetu.
Malo kasnije se pojavila i Sali i pozdravila se sa Džejkom. Rekao je da bi mu baš prijao ledeni čaj, pa je otišla da donese posluženje krećući se polako, kao i uvek. Lusjen ju je zaposlio kao kućnu

pomoćnicu, zatim ju je unapredio u bolničarku da bi se brinula o njemu kada se oleši od alkohola, te dve nedelje nije ni živ ni mrtav. Kasnije se uselila i neko vreme se svašta pričalo po Klentonu. Doduše, to nije dugo potrajalo, jer je Lusjen Vilbenks ionako šokirao javnost svakim svojim postupkom.
Sali je donela ledeni čaj i nasula još limunade. Kada se povukla, Džejk je rekao: – Jesmo li mi to malo prešli u trezvenjake?
– A ne, to nikako. Samo pravim pauzu. Voleo bih da poživim još dvadesetak godina, Džejk, ali se brinem za svoju jetru. Ne želim da umrem, a ne želim ni da se odreknem džeka denijelsa, tako da sam stalno u dilemi. Sve vreme se brinem zbog toga, a tolika briga, stres i pritisak na kraju postanu nepodnošljivi, pa muke mogu da ublažim samo uz džeka.
– Izvini što sam to pitao.
– Piješ li ti šta?
– Pa ne baš. Ponekad poneko pivo, ali u načelu ne držimo alkohol u kući. Karla to ne voli.
– Ni moja druga žena to nije volela, pa mi nije potrajala ni godinu dana. Doduše, ona nije izgledala kao Karla.
– Valjda sad treba da ti zahvalim na komplimentu.
– Nema na čemu. Sali će da skuva neko povrće. Nadam se da ti to odgovara.
– Izvrsno.
Postojao je nepisan spisak tema za razgovor, i to po skoro utvrđenom redosledu, što je sve bilo toliko predvidivo da se Džejk često pitao da Lusjen možda negde ne krije neke beleške. Prvo su razgovarali o porodici – o Karli i Hani; zatim o kancelariji, sekretarici koja trenutno radi i da li su se od prošle posete pojavili neki novi, unosni slučajevi; o parnici protiv kompanije za osiguranje; o istrazi o Klanu; o najnovijim informacijama o Meku Stafordu, advokatu koji je nestao sa novcem svojih klijenata; o tračevima o drugim advokatima i sudijama; o univerzitetskom fudbalu; i, naravno, o vremenu.
Prešli su za mali sto na drugom kraju trema, gde je Sali poređala jela – pasulj, tikvice, paprikaš sa paradajzom i kukuruzni hleb. Napunili su tanjire, a ona je ponovo nestala.
Posle nekoliko zalogaja u potpunoj tišini, Džejk je upitao: – Jesi li poznavao Seta Habarda?
– Video sam jutros u novinama. Baš tužno. Sreli smo se jednom ili dva puta pre petnaest godina zbog nekih sitnih pravniih pitanja. E, njega nikad nisam tužio, vidiš, i baš mi je krivo zbog toga. Možda je ostavio neku finu imovinu. Tužio sam skoro svakoga ko je imao mnogo para mada ti je ovde, što i sam znaš, uglavnom niža klasa. Što pitaš?
– Imam jedno hipotetičko pitanje za tebe.
– Zar ne može to da sačeka? Jedem.
– Ne može. Zamisli da nemaš ni ženu ni decu, ali imaš neke pare, tu i tamo neke dalje rođake, ali i jednu ljupku kućnu pomoćnicu, i to crnkinju, koja ostavlja utisak da nije samo kućna pomoćnica nego i nešto više.
– To mi zvuči kao da neko zabada nos u tuđa posla. I?
– Ako danas napišeš novi testament, kome će pripasti tvoja imovina?
– Tebi sigurno neće.
– To me ne čudi, a uveravam te da ni ja tebe neću navesti u svom testamentu.
– Baš bi me ojadio. Uzgred, nisi platio kiriju za poslednji mesec.
– Ček ti je u sandučetu. Možeš li da mi odgovoriš na pitanje?

– Ne. Ne sviđa mi se tvoje pitanje.
– Ma hajde. To je samo fora. Hajde, meni za ljubav. Ukoliko upravo sada napišeš novi testament, kome bi sve ostavio?
Lusjen je ubacio komadić kukuruznog hleba u usta i počeo polako da žvaće. Osvrnuo se oko sebe da se uveri da Sali nije tu i da ne sluša. Najzad je rekao: – To se tebe ne tiče. Zašto?
Džejk je zavukao ruku u džep sakoa i izvadio neke papire. – Imam brdo ovoga. Testament Seta Habarda, napisan prošle subote sa dobro smišljenim planom za ono što je uradio u nedelju. Original mi je stigao na kancelarijsku adresu u ponedeljak.
Lusjen je bolje namestio naočare za čitanje, popio malo limunade i pročitao Setov testament. Kad je okrenuo drugu stranu, lice mu se vidno opustilo i počeo je da se smeši. Klimao je glavom odobravajući, sve dok nije završio. – Sviđa mi se – rekao je malo spustivši papire i vragolasto se nacerio Džejku. – Pretpostavljam da je Leti kućna pomoćnica, crnkinja.
– Tačno. Juče smo se upoznali. Da ti ime ne zvuči poznato?
Lusjen se načas zamislio i dalje držeći testament; potpuno je bio zaboravio na ručak. – Ne sećam se nijednog Tejbera, možda nekog iz familije Lang, jednu, dve osobe. Boks Hil ti je čudan deo zemlje i tamo nikada nisam boravio. – Ponovo ga je pročitao dok je Džejk nastavio da jede.
– Koliko je težak? – upitao je Lusjen presavijajući papire, a onda ih je vratio Džejku.
– Dvadeset miliona, manje-više – odgovorio je Džejk nehajno kao da je to prosečna vrednost imovine stanovnika okruga Ford. – Dobro mu je išao posao sa nameštajem i drvnom građom.
– Očigledno.
– Sada je najveći deo pretvoren u keš.
Lusjen je počeo da se smeje. – E, samo to fali ovom gradu – rekao je tresući se od smeha. – Novopečena milionerka, uz to crnkinja, najbogatija u kraju.
– Ona još uvek nema te pare – uzvratio je Džejk uživajući u lakoći razgovora. – Upravo sam imao sastanak sa nekim advokatima iz firme Raš, koji su mi praktično objavili rat.
– Naravno. Zar se ti ne bi borio za tolike pare?
– Svakako bih. Borio bih se i za mnogo manje.
– I ja bih.
– Da nisi nekad imao ovako gadan slučaj osporenog testamenta?
– A, znači tu leži zec. Treba ti nekoliko besplatnih pravnih saveta od advokata koga su isterali iz komore.
– Ovakvi slučajevi su baš retki.
Lusjen je sažvakao zalogaj i počešao se po bradi. Zavrteo je glavom i rekao: – Ne, nikad nisam imao tako nešto. Pazi, Vilbenksovi su se borili za svoju zemlju, deonice i depozite sto godina; za sve smo morali da se borimo, ponekad i grčevito. Bilo je tu pesničanja, razvoda, samoubistava, dvoboja, pretnji smrću, šta god ti padne na pamet. Vilbenksovi su prihvatali sve slučajeve, ali su se uvek trudili da se ne razvlače po sudu.
Sali se pojavila i dopunila im čaše. Ručali su u tišini nekoliko minuta. Lusjen je zurio u travnjak ispred kuće. Oči su mu sijale, a um radio punom parom. – Neverovatno, zar ne, Džejk?
– Zaista jeste.
– I obe strane mogu da zahtevaju suđenje pred porotom, jelda?
– Tako je, zakon se nimalo nije promenio. Zahtev za takvo suđenje mora biti podnet pre bilo kakvog saslušanja, tako da se to mora što pre obaviti. Baš o tome želim da malo razmisliš, Lusjene.

To ti je sad goruća tema. Da li da predstavu izvedem pred porotom ili da se uzdam u odluku sudije Etlija?
– A šta ako Etli bude tražio izuzeće?
– Neće, zato što će ovaj slučaj biti previše zanimljiv. Ovo je testament sa najvećom zaostavštinom koju je ikada video, biće puna sudnica, ima da kipi kao iz lonca, a ako i bude porote, Etli će predsedavati celom cirkusu, pritom se krijući iza odluke.
– Možebiti.
– Pitanje je da li se može verovati poroti okruga Ford? Tu će biti samo troje crnaca, najviše četvoro.
– Na suđenju Hejliju su svi bili belci, koliko se sećam.
– Nije ovo slučaj Karla Lija Hejlija, Lusjene, daleko od toga. Tu se sve svodilo na rasu. Ovde se sve svodi na pare.
– Sve se vrti oko rase u Misisipiju, Džejk, imaj to uvek na umu. Jedna obična crnkinja je na korak od najvećeg bogatstva koje je ovaj okrug ikada video, a o tome da li će ga ona naslediti odlučiće porota u kojoj su pretežno belci. U pitanju su i rasa i pare, Džejk, a ta se kombinacija ovde retko sreće.
– Znači, ti ne bi rizikovao sa porotom?
– Nisam to rekao. Pusti me da malo razmislim o tome, važi? Jeste moj dragoceni savet za tebe besplatan, ali ipak zahteva da se lepo razmotri.
– Pošteno.
– Možda ću navratiti po podne. Moram da potražim jednu staru knjigu, koja je verovatno tamo na tavanu.
– Ti si gazda – rekao je Džejk odgurnuvši tanjir.
– A ti kasniš sa kirijom.
– Tuži me.
– Rado, al’ znam da nema pas za šta da te ujede. Živiš kao podstanar, a kola su ti prešla koliko i moja.
– Izgleda da je trebalo da se bavim nameštajem.
– Bilo čime, ali da je po zakonu. Sviđa mi se ovaj slučaj, Džejk. Možda ću poželeti da radim na njemu.
– Svakako, Lusjene – odgovorio je Džejk bez oklevanja. – Navrati po podne, pa ćemo još malo da proćaskamo. – Ustao je i spustio ubrus na sto.
– Nećeš kafu?
– Ne mogu, žurim. Hvala na ručku i pozdravi Sali.

11.

Jedan znatiželjni advokatski saradnik koji je njuškao po starim zemljišnim knjigama malo niže niz hodnik načuo je trač koji je počeo da se širi među okupljenima oko aparata za vodu, pa je otišao da iskopira poslednji testament sa podnetim zahtevom za utvrđivanje pravne valjanosti koji je dospeo u sud okruga Ford. Vratio se u kancelariju, pokazao ga svojim šefovima, iskopirao ga u još više primeraka i poslao ga faksom na mnogo strana. I šefovi su počeli da ga šalju faksom, tako da je u sredu do podneva skoro na svačijem stolu u okrugu ležala po jedna kopija Setovog testamenta na dve strane. Ono „neka umru u najgorim mukama” bio je pravi hit, ali su nagađanja o neto vrednosti imovine uskoro postala glavna tema tih razgovora.
Čim je otišao iz očeve kuće, Heršel je pozvao svog advokata iz Memfisa i preneo mu divnu vest da će uskoro naslediti „nekoliko” miliona dolara. Posebno ga je zanimalo da li njegova bivša žena polaže pravo na neki deo novca pošto su ga još bolele rane od razvoda. – Ne, ne može – uveravao ga je advokat. Zatim je taj advokat pozvao svog prijatelja, advokata iz Tupela, ni iz kakvog drugog razloga nego da tračari, i uzgred nije propustio da pomene Seta Habarda i njegovih „dvadeset i nešto miliona dolara”. Advokat iz Tupela je javio svojim prijateljima. Vrednost imovine je rasla iz minuta u minut.
Čim se uključio na širok kolovoz auto-puta u Načezu i krenuo na jug, Ijan Dafo je ograničio brzinu na pedeset i zavalio se da opušteno uživa u vožnji. Saobraćaj nije bio gust; sunce je predivno sijalo; lišće je počelo da menja boju i vetar ga je nežnim dahom već krao sa grana. Iako mu je žena stalno zagorčavala život, imao je razloga za osmeh. Uspeo je da izbegne razgovor o razvodu, bar na neko vreme. Ramona je bila mamurna i upravo je sahranila oca, a ionako je uvek bila nervozna, pa je čak i trezna teško podnosila neprijatne situacije. On će da je smiri, prizove svesti, ljubiće je u dupe ako treba samo da reše probleme i da vide šta će sa svojim novim bogatstvom. Zajedno. Bio je uveren da će to moći da reši.
Ona je ležala preko zadnjeg sedišta na leđima, ruke prebačene preko očiju da bi malo odspavala i rastreznila se. Prestala je da priča i disala je duboko. Često se okretao da se uveri da je zaspala, a zatim je pažljivo posegao za telefonom u kolima i okrenuo broj svoje kancelarije. Govoreći što je tiše mogao, ispričao je Rodniju, svom saradniku, sve, ali u najkraćim crtama: – Stari je umro… imovina prelazi dvadeset miliona… nameštajem i drvnom građom… da ne poveruješ… nisam pojma imao… upravo sam video testament… četrdeset posto, kad se oduzme porez… gde loše… oko godinu dana… ozbiljno ti kažem… kasnije ću da ti pričam.
Vozio se smešeći se lišću i sanjareći o boljem životu. Čak i da se razvedu, on će u svakom slučaju dobiti deo njenog nasledstva, zar ne? Razmišljao je da pozove svog advokata, ali je mudro odlučio da sačeka. Telefon je neočekivano zazvonio, od čega se trgnuo, a Ramona probudila. – Halo?
S druge strane se začuo strog muški glas: – Zdravo, Ijane, ovde Stilman Raš, nadam se da vas nisam uznemirio. Krenuli smo za Tupelo.
– Niste, niste. Mi smo se uključili na auto-put i pred nama je još nekoliko sati vožnje. Nemamo šta ni da radimo osim da pričamo.

– E pa, onda dobro. Slušajte, došlo je do manje komplikacije, tako da ću odmah preći na stvar i reći ću vam šta je posredi. – Po glasu bi se reklo da je nervozan, pa je Ijan odmah znao da nešto nije kako valja. Ramona se uspravila i sela trljajući naduvene oči.
Stilman je nastavio: – Nismo ni imali prilike da podnesemo zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti testamenta gospodina Habarda posle sastanka sa vama jutros zato što je već priložen drugi testament. Izgleda da je neki advokat iz Klentona juče po podne odjurio u sud i priložio svojeručni testament, koji je gospodin Habard navodno napisao prošle subote, dan pre nego što je umro. Svojeručni testamenti su još uvek važeći dokumenti ukoliko ispunjavaju određene kriterijume. Taj testament je pravi užas. Po njemu porodica ne dobija ništa – posebno je naglašeno da su Ramona i Heršel isključeni iz njega – ali zato piše da devedeset posto imovine ide Leti Lang, kućnoj pomoćnici.
– Njoj! – otelo se Ijanu od zaprepašćenja dok je auto polako krenuo ka sredini puta. U poslednjem trenutku se trgnuo i okrenuo volan.
– Šta je bilo? – zarežala je Ramona sa zadnjeg sedišta.
– Da, Leti Lang – ponovio je Stilman. – Izgleda da mu je ona bila posebno draga.
– Pa to je smešno! – uzviknuo je Ijan. Glas mu je sada bio nekoliko oktava viši i samo je izbezumljeno gledao u retrovizor. – Devedeset procenata? Jeste li to rekli devedeset posto?
– Da, tako je. Imam kopiju tog testamenta i u njemu jasno piše devedeset posto.
– Svojeručni? Da nije falsifikat?
– To sada ne možemo da tvrdimo. Ništa se još ne zna pouzdano.
– Stilmane, to tako ne može, zar ne?
– Naravno da ne može. Sastali smo se sa advokatom koji je podneo zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti tog drugog testamenta i on neće da ga povuče. Zato smo se dogovorili da se uskoro nađemo sa sudijom i rešimo problem.
– Da rešite problem? Šta to znači?
– Zamolićemo sudiju da odbaci taj svojeručni testament i onda ćemo podneti zahtev za onaj koji je napisan u skladu sa zakonom, a to je ovaj koji smo jutros zajedno gledali. Ako sudija kojim slučajem to ne prihvati, idemo na sud, pa ćemo se boriti za svoja prava.
– Kada ćemo ići na sud? – upitao je Ijan ratoborno, ali se u njegovom glasu osećala i doza očajanja; kao da je bogatstvo već počelo da mu klizi kroz prste.
– Ne znam još tačno, ali ću se javiti za nekoliko dana. Rešićemo ovo, Ijane.
– Nego šta ćete, inače ću da angažujem firmu Lanijer iz Džeksona, krupne zverke, oni me ionako zastupaju već duže vreme. Ti ljudi znaju kako se vodi spor. Štaviše, najverovatnije ću da pozovem Vejda Lanijera čim završimo razgovor.
– Nema potrebe za tim, Ijane, uglavnom, ne još. Poslednje što nam sad treba je još neki advokat.
Pozvaću vas za nekoliko dana.
– Pozovite. – Uz tresak je spustio slušalicu i razgnevljeno pogledao svoju suprugu, koja je upitala: – Ijane, šta se dešava?
Duboko je udahnuo, izdahnuo i na kraju rekao: – Da ne poveruješ.

* * *

Heršel je sedeo za volanom svog malog datsuna i slušao pesmu Brusa Springstina, koja je već bila

pri kraju, kada je zazvonio telefon. Parkirao se pored glavnog ulaza predstavništva BMV-a u istočnom delu Memfisa. Desetine novih automobila marke BMV je svetlucalo u savršenim redovima duž ulice. Dugo se premišljao da li da dođe ovamo, jer je prosto bilo smešno što uopšte i razmišlja o tome, ali je na kraju ipak napravio kompromis, što je podrazumevalo da samo proćaska sa prodavcem, a test-vožnja nikako nije dolazila u obzir. Makar ne još. Taman je hteo da utiša radio kada je telefon zazvonio.
Bio je to Stilman Raš. Nervozno mu se obratio: – Heršele, situacija se malo zakuvala.

* * *

Leti je došla sama. Džejk je pošao za njom uz stepenice do velike kancelarije. Kada je zatvorio vrata, poveo ju je prema malom delu za sedenje sa sofom i stolicama. Skinuo je kravatu i sipao kafu, nastojeći tim svojim postupkom da je opusti. Ispričala mu je da je Simion opet otišao. Mužu nije ništa rekla za Setov testament, zbog čega se naljutio. Posvađali su se i svaka reč je odzvanjala u punoj kući, a onda je otišao.
Džejk joj je pružio kopiju Setovog testamenta. Ona ga je pročitala i zaplakala. Spustio je pakovanje maramica pored njene stolice. Ponovo ga je pročitala, a kada je završila, pažljivo ga je položila na stočić pored sebe i još dugo sedela lica zagnjurenog u šake. Kada su suze prestale da teku, obrisala je obraze i ispravila se kao da se tog trenutka prenula iz šoka, spremna da pređe na posao.
– Zašto je to uradio, Leti? – upitao ju je strogo.
– Ne znam, kunem se da ne znam – odgovorila je dubokim i promuklim glasom.
– Da li je razgovarao o ovom testamentu sa tobom?
– Nije.
– Jesi li ga već videla? Vrtela je glavom. – Ne, ne.
– Da li ti je ikada pomenuo svoj testament?
Nastupila je tišina dok je polako sređivala misli. – Hm, dva puta u prethodna dva meseca je pomenuo da će mi ostaviti neki poklončić, ali nikada nije rekao kakav. Naravno, nadala sam se da je to u pitanju, ali nikada nisam načinjala tu temu. Ja nemam testament. Nema ga ni moja majka. Ne nadamo se ničemu, razumete li, gospodine Brigans?
– Molim te, zovi me Džejk.
– Potrudiću se.
– Da li si ga zvala gospodin Habard, gospodin Set ili samo Set?
Bez oklevanja je odgovorila: – Kada smo u kući bili samo nas dvoje, zvala sam ga Set zato što je on tako hteo. Ako bi neko došao, uvek sam mu se obraćala sa gospodine Sete ili gospodine Habard.
– Kako je on tebe zvao?
– Leti. Uvek.
Ispitivao ju je o Setovim poslednjim danima, o njegovoj bolesti, lečenju, lekarima, medicinskim sestrama, apetitu, dnevnim ritualima, o njenom radu kod njega. Nije znala gotovo ništa o njegovim poslovima i rekla je da je svoje papire držao negde u kući pod ključem; većinu stvari je prebacio u svoju kancelariju tokom prethodnih nekoliko meseci. Nikada nije razgovarao o poslu sa njom niti u njenom prisustvu. Pre nego što se razboleo, često je putovao i više je voleo da bude negde izvan

grada, a i kasnije, kada bi mu bilo bolje, stalno je nekud išao. U kući je bilo tiho, pa se osećao usamljeno i nesrećno. Često se dešavalo da dođe ujutru i da nema šta da radi narednih osam sati, naročito kada je Set bio van grada. Kada je bio kod kuće, kuvala je i čistila. Kada se kasnije razboleo i već bio na samrti, ostajala je uz njega. Hranila ga je, kupala ga je, jeste, i čistila za njim kad je trebalo. Bilo je mračnih perioda pogotovu za vreme hemoterapije i zračenja, jer je tada bio prikovan za krevet isuviše slab da bi se hranio sâm.
Džejk joj je oprezno objasnio pojam neprikladnog uticaja. Pravnički napad na svojeručni testament će podrazumevati napad na Leti navodima da je bila previše bliska sa Setom, da je vršila neprikladan uticaj na njega i manipulišući njime naterala ga da je uključi. Da bi im zapušila usta, veoma je važno da im dokaže da nije bilo tako. Dok su razgovarali i kako se ona polako opuštala, Džejk je zamišljao kako će Leti u bliskoj budućnosti svedočiti u prostoriji punoj krvožednih advokata koji će vršiti pritisak na nju da odgovori na sva pitanja i da je pritegnu da kaže šta je radila sa gospodinom Habardom, a šta nije. Već mu je bilo žao te žene.
Kada se pribrala i smirila, rekao joj je: – Moramo da razjasnimo neke stvari, Leti. Ja nisam tvoj advokat. Ja zastupam imovinu gospodina Habarda i u tom svojstvu ću zastupati ovaj testament i nastojati da se sprovede njegova poslednja želja. Eto, to je moj posao. Moram da sarađujem sa izvršiteljem oporuke, a pretpostavljamo da će to biti gospodin Emburg; moram da radim određene stvari koje su propisane po zakonu, kao što su obaveštavanje potencijalnih zajmodavaca, zaštita imovine, sastavljanje spiska svega što je imao i tako dalje. Ukoliko testament bude osporen, a siguran sam da hoće, onda će moj posao biti da odem na sud i borim se da ovaj testament bude priznat. Nisam tvoj advokat zato što si ti testamentarni naslednik – isto kao i Setov brat, Ensil Habard, i njegova crkva. Međutim, ti i ja smo na istoj strani zbog toga što oboje želimo da bude prihvaćen baš ovaj testament. Da li ti je sve to jasno?
– Valjda jeste. Treba li mi advokat?
– U suštini ne, bar zasad. Nemoj da unajmljuješ advokata dok se za to ne ukaže potreba. – Lešinari će uskoro početi da kruže i sudnica će ih biti puna. Čim čuju za dvadeset miliona, obrušiće se svom silinom.
– Hoćete li mi reći kad mi zatreba? – upitala je nedužno.
– Hoću – odgovorio je Džejk iako nije imao predstavu kako će joj dati takav savet. Nasuo je još kafe i primetio da ona svoju nije ni okusila. Pogledao je na sat. Već su sedeli tu trideset minuta, a ona ga još uvek nije pitala koliko vredi imovina. Da je belac u pitanju, ne bi prošlo ni pet minuta. Katkad bi izgledalo da upija svaku reč, a ponekad kao da i ne želi da zna, kao da je previše uzbuđena.
Ponovo je zaplakala i počela da briše obraze.
– Da li te zanima koliko je to novca? – upitao je.
– Pretpostavila sam da ćete mi to reći pre ili kasnije.
– Ništa još nisam razradio u pogledu finansijskog izveštaja. Nisam bio u Setovoj kancelariji mada će i to uskoro biti rešeno. Međutim, prema rečima gospodina Emburga, Set Habard je nedavno prodao svoju kompaniju i ostavio ukupno dvadeset miliona dolara. Gospodin Emburg smatra da taj novac najverovatnije leži negde u banci. U gotovini. Pored toga ima i druge imovine, možda neke nekretnine tu i tamo. Moja dužnost između ostalog je i da sve to lociram i dostavim spisak čitave imovine sudu i testamentarnim naslednicima.
– Jesam li ja taj – naslednik?
– Jesi, i te kako. I to sa učešćem od devedeset procenata.

– Devedeset procenata od dvadeset miliona?
– Da, manje-više.
– Blagi bože. – Uzela je maramicu i ponovo zaplakala.

* * *

Tokom narednog sata malo su napredovali. Između trenutaka njene emotivne rastrojenosti Džejk joj je izlagao osnove podele imovine – faktor vremena, učesnike u podeli, ročišta, poreze i, naposletku, prenos imovine. Doduše, što joj je više objašnjavao, postajala je sve zbunjenija, pa je očekivao da će sve što je ispričao uskoro morati da ponovi. Laičkim jezikom joj je izneo sve što se tiče predstojećeg spora i svoja predviđanja šta može da se desi, predostrožnosti radi. Znao je da sudija Etli ne voli spore advokate koji razvlače slučajeve, pa je verovao da će suđenje, ukoliko do njega dođe, potrajati oko dvanaest meseci, a možda i manje. Pošto je tolika suma u pitanju, oštećena strana će sigurno uložiti žalbu, na šta će da ode još dve godine do zaključenja slučaja. Kako je Leti počela da uviđa koliki će to cirkus biti i koliko će sve potrajati, zauzdala je nežne emocije i postala odlučnija.
Dva puta je pitala postoji li način da to prođe bez mnogo pompe. Džejk joj je objasnio da tako nešto nije moguće. Plašila se Simiona i otpadnika od zakona iz njegove porodice, pa se zapitala da li bi trebalo da se preseli. Džejk nije umeo da je posavetuje u vezi sa tim, ali je već mogao da zamisli koliki haos joj život sprema kad njeni shvate koliko će para imati, a zatim će početi da niču novi prijatelji sa svih strana.
Dva sata kasnije nerado je krenula kući. Džejk ju je ispratio do ulaznih vrata, a ona je pogledala kroz staklo ka ulici i kao da bi joj draže bilo da ostane unutra, gde se osećala sigurno. Potresla se zbog testamenta, svi ti zakoni su je zbunili, a Džejk je u tom trenutku bio jedina osoba kojoj je verovala. Oči su joj se ponovo napunile suzama kada je najzad izašla na ulicu.
– Jesu li to bile suze radosnice ili se nasmrt prepala? – upitala je Roksi kada je Džejk zatvorio vrata.
– I jedno i drugo, rekao bih.
Mahnula je ružičastim papirićem za poruke i rekla: – Zvao je Davež. Namirisao je trag.
– Nemoj da pričaš.
– Ozbiljno vam kažem. Rekao je da će navratiti danas po podne i pročačkati po prljavom vešu Seta Habarda.
– Šta tu ima prljavo? – upitao je Džejk uzevši papirić.
– Za Daveža svugde ima nešto prljavo.
Dima Li, Davež, dopisnik Ford kaunti tajmsa, bio je poznat po izvitoperenom iznošenju činjenica, zbog čega je jedva uspevao da izbegne tužbe. Njegove mentalne konstrukcije su bile pune traljavih grešaka koje nisu imale težinu za sud, jer su to bile sitne i bezopasne reči koje nikada nisu dosezale nivo klevete. Umeo je on da iskasapi datume, imena i mesta, ali nikada nikoga nije ozbiljno obrukao, a umeo je i da ulovi sočnu vest sa ulice. Imao je šesto čulo za priču čim se nešto desi ili dok se još odvija, ali se moglo računati na to da će zakuvati stvari iako je bio previše lenj da bi dublje istraživao. Naročito je voleo da pokriva priče iz suda, prvenstveno zato što se sud nalazio prekoputa novinske agencije, a i mnogi sudski spisi su bili dostupni javnosti.
U sredu kasno po podne ušao je u zgradu Džejka Brigansa, smestio se na stolicu pored Roksinog

stola i zahtevao da vidi advokata. – Znam da je ovde – rekao je uz neodoljiv osmeh, na koji se Roksi nije obazirala. Voleo je žene i živeo u uverenju da ga svako žensko čeljade odmerava.
– Zauzet je – dodala je.
– I ja sam. – Otvorio je jedan časopis i počeo tiho da zvižduće. Deset minuta kasnije Roksi mu je rekla: – Sada može da vas primi.
Džejk i Dima su se poznavali godinama i nikada nisu došli u sukob. Džejk je bio jedan od retkih advokata oko trga koji mu nikada nisu pretili tužbom, što je Dima izuzetno cenio.
– Pričaj mi o Setu Habardu – rekao je vadeći beležnicu i skidajući zatvarač sa olovke.
– Pretpostavljam da si već video testament – uzvratio je Džejk.
– Imam kopiju. Ima ih svuda. Koliko je težak?
– Oslabio je sigurno pošto je umro.
– Ha-ha. Koliko vredi njegova imovina, na to sam mislio.
– Ne mogu ništa da ti kažem, Dima, ne mogu sada. Ne znam mnogo, a ionako ništa ne smem da pričam.
– Dobro, hajde onda nezvanično. – Kod Dime nije bilo ništa nezvanično i svaki advokat, sudija i službenik su to znali.
– Neću ni zvanično ni nezvanično. Neću uopšte da pričam o tome, Dima. Lepo ti kažem. Možda kasnije.
– Kad ćete na sud?
– Čoveče, juče je bila sahrana. Čemu žurba?
– Čemu žurba? Ma stvarno? A zašto si onda podneo zahtev dvadeset minuta posle sahrane?
Džejk je zaćutao. Ulovio ga je, pogodio je pravo u metu. – Dobro, možda sam imao razlog da požurim sa tim zahtevom.
– Moralo je malo da se trči do suda, a? – dobacio je Dima osmehnuvši se u isto vreme i zlobno i budalasto dok je nešto žvrljao po beležnici.
– Nemam komentar.
– Ne mogu da nađem Leti Lang. Imaš li predstavu gde je?
– Nemam komentar. Samo znaj da ni ona neće da razgovara ni s tobom ni sa bilo kojim drugim novinarom.
– Videćemo. Ušao sam u trag jednom tipu iz Atlante, piše za poslovni časopis; rekao je da je jedna firma za prestrukturiranje preduzeća kupila holding kompaniju Seta Habarda za pedeset pet miliona dolara. To je bilo krajem prošle godine. Da ti možda ne zvuči poznato?
– Nemam komentar, Dima – odvratio je Džejk, oduševljen što se ta ozloglašena lenština od novinara potrudila da okrene poneki broj telefona.
– Ne razumem se mnogo u finansije i poslovanje, ali sigurno si i sâm shvatio da se matori uvalio u dugove. Jesam li u pravu? Šta je, ni na to nemaš komentar? – Džejk je klimnuo glavom; naravno da ni na to nema komentar. – Ali ne mogu da nađem adrese njegovih banaka. Što više kopam, manje znam o tvom klijentu.
– Nisam ga ni ja poznavao – odvratio je Džejk, a onda je poželeo da to nije rekao. Dima je i to zapisao.
– Je li ti poznato da je bio u dugovima? Posle tog pitanja gospodinu Emburgu kao da je maca pojela jezik, a zatim mi je spustio slušalicu.
– Nemam komentar.

– Znači, ako kažem da je gospodin Habard sve rasprodao za pedeset pet miliona dolara i ako ne pomenem dugove zato što nemam izvore koji to potkrepljuju, onda će moji čitaoci steći utisak da njegova imovina vredi mnogo više nego što zaista vredi, jel’ tako?
Džejk klimnu glavom. Dima ga je posmatrao, čekao, a zatim nešto nažvrljao. Onda je ubacio u petu brzinu: – A sad veliko pitanje, Džejk. Zašto je gospodin milioner izmenio testament dan pre samoubistva, zavrnuo celu familiju novom verzijom i sve ostavio kućnoj pomoćnici?
Shvatio si, Dima. To jeste veliko pitanje. Džejk je samo klimao glavom ne govoreći ništa.
– A možda bi pitanje broj dva bilo: Čemu su to Set i njegov brat bili svedoci? Šta je to ostavilo toliko dubok trag da bi Set to pomenuo decenijama kasnije? Šta kažeš?
Džejk je odgovorio: – E, to jeste veliko pitanje, ali nisam siguran da je drugo po važnosti.
– Pošteno. Da ne znaš možda gde je Ensil Habard?
– Ne znam odgovor na to pitanje.
– Našao sam nekog njihovog rođaka u Tupelu, koji kaže da njegova rodbina pretpostavlja da je već decenijama mrtav.
– Nisam imao vremena da istražujem o Ensilu.
– Ali nameravaš?
– Da, on je testamentarni naslednik. Moj posao je da ga nađem ako je to moguće ili da otkrijem šta se desilo s njim.
– A kako ćeš to da izvedeš?
– Blagu predstavu nemam. Još nisam razmišljao o tome.
– Kada je zakazano prvo ročište?
– Nije utvrđeno.
– Hoćeš li da ubediš svoju curu da me pozove kada datum bude određen?
– Hoću ukoliko saslušanje ne bude zatvoreno za javnost.
– Pošteno.

* * *

Džejkov poslednji posetilac tog popodneva bio je njegov gazda. Lusjen je bio u sali za sastanke na prvom spratu, u kojoj su držali knjige. Čitav sto je prekrio njima, očigledno zadubljen u nešto i izgubljen u svom svetu. Kada je Džejk ušao i poželeo mu dobrodošlicu, primetio je da je ovaj pootvarao silne knjige i tako ih ostavio, pa je duboko uzdahnuo, jer ga je preplavio užas. Nije mogao da se seti kada je poslednji put Lusjen brljao po pravničkim knjigama. Isterali su ga iz komore ubrzo pošto je Džejk počeo da radi, a Lusjen se od tada klonio i kancelarije i prava. I baš je sad našao da se vrati.
– Neko lako štivo? – pitao ga je Džejk strovalivši se u kožnu fotelju.
– Malo prelistavam nasledno pravo. Nisam se time mnogo bavio. Prilično dosadna stvar osim ako, naravno, ne dobiješ ovakav slučaj. Ne mogu da prokljuvim da li želiš porotu ili ne.
– Naginjem ka poroti, ali još je rano govoriti o tome.
– Naravno. – Lusjen je zatvorio knjigu u koju je do maločas piljio i vratio je na mesto. – Rekao si da se sastaješ sa Leti Lang danas po podne. Kako je to prošlo?
– Fino, Lusjene, ali i sâm znaš da ne mogu da pričam o našem poverljivom razgovoru.
– Ma, razumem te ja u potpunosti. Kako ti se dopada?

Džejk je nakratko zaćutao i potrudio se da ostane staložen. – Da, stvarno je fina osoba i vrlo ju je lako zbuniti. Ovo i jeste zbunjujuće, najblaže rečeno.
– Ali, hoće li se dopasti poroti?
– Misliš, belcima među porotnicima?
– Ne znam. Crnce razumem mnogo bolje nego većinu belaca. Nisam rasista, Džejk. Ja sam jedan od najviše desetak belaca u ovom okrugu koji nisu zaslepljeni rasizmom. Bio sam prvi i jedini beli član ovdašnje Nacionalne asocijacije za unapređenje položaja crnaca. Jedno vreme su mi skoro svi klijenti bili crnci. Poznajem ih dobro, Džejk, a to što će biti crnaca u ovoj poroti neće izaći na dobro.
– Lusjene, sahrana je bila juče. Zar nije prerano da pričamo o tome?
– Možda jeste, ali ćeš uskoro voditi ovakve razgovore, samo da znaš. Imaš sreće što na svojoj strani imaš nekoga kao što sam ja, Džejk. Udovolji mi. Ispričaj mi. Mnogi crnci će biti ljubomorni na Leti Lang zato što je ona jedna od njih, ali ako dobije te pare, biće nabogatija u celom okrugu Ford. Ovde nema bogatih crnaca. To se prosto ne dešava. Ona više neće biti crnkinja. Postaće nadmena bogatašica i gledaće s visine sve i svakoga, naročito svoje ljude. Shvataš li šta hoću da kažem, Džejk?
– Do određene mere da, ali bih ipak radije da imam crnce u poroti. Oni će imati više sažaljenja nego gomila ogorčenih belaca koji ne mogu da otplate hipoteku čak ni da prodaju rođenu majku.
– Ni siromašni belci ne dolaze u obzir, to nikako.
Džejk se nasmejao i upitao ga: – Dobro, ako eliminišeš crnce i siromašne belce, ko bi, po tvom mišljenju, trebalo da uđe u tu tvoju savršenu porotu?
– Još to nisam razradio. Sviđa mi se ovaj slučaj, Džejk. Samo o njemu razmišljam od ručka. On me je podsetio zašto sam nekada voleo pravo. – Nalaktio se i nagnuo preko stola pogledavši Džejka kao da će zaplakati. – Želim da budem u toj sudnici, Džejk.
– Ode ti daleko, Lusjene. Suđenje će, ako do njega uopšte i dođe, biti tek za nekoliko meseci.
– Naravno, znam ja to, ali biće ti potrebna pomoć, i to velika. Dosadno mi je, Džejk, umoran sam od sedenja na tremu i od pića, ionako moram da olabavim malo sa tim alkoholom. Da budem iskren, brine me ovo, Džejk.
I to sa dobrim razlogom.
– Voleo bih da se malo vrzmam ovuda. Sklanjaću ti se s puta. Znam da me ljudi izbegavaju, a razumem i zašto. I sam bih sebe izbegavao da mogu. Ovako ću imati čime da se zanimam, to će me držati podalje od čaše, barem danju, a ionako znam mnogo više o pravu od tebe. Stvarno želim da pratim ovaj slučaj.
To je rekao već drugi put, a Džejk je znao da Lusjen neće odustati. Tamošnja sudnica je jedna velika i lepo uređena prostorija s nekoliko odeljaka i mnogo mesta za sedenje. Da li on želi da sedi sa običnim posmatračima i uživa u predstavi ili namerava da zauzme mesto za stolom sa ostalim advokatima? Ako je ovo drugo, onda će Džejku samo zagorčati život. Ako Lusjen želi da ponovo postane advokat, od njega će se zahtevati da prođe kroz muke pravosudnog ispita. Ukoliko ga položi, imaće dozvolu za rad, što će mu, naravno, otvoriti vrata u Džejkov profesionalni život.
Sama pomisao da Lusjen sedi za stolom sa advokatskim timom na nepunih pet metara od porotničkih klupa bila je zastrašujuća. Za većinu belaca on je bio matori alkos, blesava, matora pijandura koja je obrukala uglednu porodicu, pa se povrh svega još spetljao sa svojom kućnom pomoćnicom.
– Videćemo – oprezno je odgovorio Džejk.

12.

Sudija Ruben V. Etli se oporavljao od trećeg srčanog udara, a očekivalo se da oporavak bude
„potpun”, ako neko uopšte može da se oseća potpuno oporavljeno posle tolikog oštećenja srčanog mišića. Povratio je snagu i izdržljivost, što se videlo po broju rezimea sudskih presuda. Sve je ukazivalo na to da se vraća u formu: vikao je na advokate; ponovo je postavljao rokove; prekidao je svedoke koji bi se rasplinuli; onima koji su lažno svedočili na sudu pretio je zatvorskom kaznom; parničare koji su ulagali žalbe sa smešnom osnovom isterivao je iz suda. Po hodnicima zgrade suda čuli su se komentari advokata, službenika, pa i domara: „Vratio se”.
Predsedavao je trideset godina i svake četvrte godine nije ni imao protivkandidata. Nije bio ni demokrata ni republikanac, ni liberal ni konzervativac, ni baptista ni katolik; nije davao prednost ni državnom ni privatnom univerzitetu. Nije imao miljenike, opredeljenja, unapred formirana mišljenja ni o čemu i ni o kome. Bio je to krajnje otvoren, tolerantan i pošten sudija, ako se uzmu u obzir njegovo vaspitanje i genetika. Čvrstom rukom je gospodario sudnicom; očas bi izgrdio nespremnog advokata, ali bi isto tako brzo pomogao nekome ko se trudi kad zapne. Umeo je da bude izuzetno saosećajan kada treba, ali je imao i neku uvrnutu crtu, zbog čega su ga se plašili svi advokati u okrugu osim možda Harija Reksa Vonera.
Devet dana posle Setovog samoubistva sudija Etli je seo na svoje mesto u sudnici i prisutnima poželeo dobro jutro. Po Džejkovom mišljenju, uhvatio je stari tempo iako nije izgledao potpuno zdravo, mada nije izgledao ni loše, ako se uzme u obzir šta je pregurao. Bio je krupan čovek, visok preko sto osamdeset, sa stomakom koji je vešto krio ispod crne odore.
– Vidi šta se ljudi okupilo – rekao je sudija Etli razonođeno dok je prelazio pogledom po sudnici. Toliko se advokata naguralo da nije imalo gde da se sedne. Džejk je stigao rano i zauzeo mesto za stolom tužilaca, gde je sada sedeo sa Raselom Emburgom; Emburg je tog jutra obavestio Džejka da se povlači iz igre. Iza njih, prilično blizu, ali s druge strane, sedela je Leti Lang između dvojice crnaca, advokata iz Memfisa.
Džejku se ceo svet uzdrmao iz temelja kada je dan ranije čuo da je Leti unajmila Bukera Sistranka, ozloglašenog mutivodu, koji će samo zapetljati slučaj. Džejk je pokušao da stupi u kontakt sa njom. Zgranuo se kada je čuo za njen potez. Tu odluku je donela krajnje nepromišljeno.
Naspram njih, udobno smeštena za stolom odbrane, sedela je grupica advokata u lepim odelima. Iza ograđenog dela, u redovima starih, drvenih klupa okupila se poprilična gomila ljudi, jer je za ovaj slučaj vladalo veliko interesovanje.
Sudija Etli se oglasio: – Pre nego što počnemo, najbolje je da ustanovimo gde smo i šta želimo da postignemo danas. Nismo se okupili zbog zahteva koji je neko podneo. Do toga ćemo doći kasnije. Naš današnji cilj je da napravimo plan rada. Koliko sam razumeo, gospodin Set Habard je ostavio dva testamenta. Za jedan ste, gospodine Brigans, već podneli zahtev, a to je svojeručna verzija od 1. oktobra ove godine. – Džejk je klimnuo glavom, ali nije stajao. Kada se advokat obraća sudiji Etliju, bolje mu je da stoji. Klimanje glavom iz sedećeg položaja prihvatljivo je samo u retkim prilikama. – Drugi testament je označen datumom 7. septembar prošle godine, ali se postojanjem svojeručnug

testamenta ova oporuka poništava. Da li je nekome poznato da možda postoji još neka verzija? Možda nam je gospodin Habard ostavio još neko iznenađenje? – Sačekao je samo sekund, koliko je bilo dovoljno njegovim krupnim, smeđim očima da strogim pogledom ošinu sudnicu. Stavio je na vrh nosa naočare za čitanje sa jeftinim, debelim okvirom. – Dobro. Tako sam i mislio.
Prelistao je neke papire i nešto zabeležio. – U redu, hajde da krenemo. Molim vas, ustanite i
recite svoje ime. Hajde da se svi upoznamo. – Pokazivao je na Džejka, koji je odmah ustao i predstavio se. Rasel Emburg je ustao za njim i izdeklamovao svoje ime.
– Jeste li vi izvršitelj svojeručnog testamenta? – upitao je sudija Etli formalnosti radi.
– Da, gospodine, ali bih radije da preskočimo sve ovo – odvratio je Emburg.
– Kasnije ćemo imati dovoljno vremena da se pozabavimo time. A vi u svetlosivom odelu?
Viši od dvojice advokata crnaca odlučno je ustao i zakopčao i najviše dugme na ručno šivenom odelu. – Uvaženi sudijo, moje ime je Buker Sistrank i s partnerom, gospodinom Kendrikom Bostom, koji sedi pored mene, zastupam interese gospođe Leti Lang. – Sistrank ju je dotakao po ramenu. Ustao je i Bost, pa su je obojica nadvisili kao dve kule. Ona nije trebalo da bude tamo, bar ne u toj fazi suđenja. Njoj je mesto bilo iza ograde, na klupama sa ostalim posmatračima, ali su je Sistrank i Bost ugurali tamo ne dozvolivši nikome da se pobuni. Da je to bilo pravo ročište sa već podnetim predlozima, sudija Etli bi je brzo smestio tamo gde joj je mesto, ali on je mudro postupio što se nije obazreo na taj neprimeren postupak.
– Ne sećam se da sam već imao čast da vas vidim u svojoj sudnici, gospodo – primetio je sudija Etli sumnjičavo. – Odakle ste vi?
– Naša firma se nalazi u Memfisu – odgovorio je Sistrank mada su to svi već znali. Poslednjih nekoliko dana je u štampi u Memfisu njihova firma bila pet puta zastupljenija nego sve ostale zajedno. Već su bili zaratili sa tamošnjim ogrankom Ministarstva unutrašnjih poslova i iz meseca u mesec se presuđivalo u korist nasilnika, bar se tako činilo. Sistranka je bio loš glas. Bio je bučan, drzak, unosio je neslogu i voleo je da provocira na rasnoj osnovi u gradu u kojem je bilo još mnogo takvih.
Džejk je znao da Simion ima rodbinu u Memfisu. Jedna stvar je neizbežno vodila drugoj, tako da se Džejk prenerazio kada ga je tog dana pozvao Buker Sistrank. Obavestio ga je da će se „ubaciti” u slučaj, što je značilo da će Džejkov rad biti podrobno posmatran sa još jednog nivoa, a uz to će otići još jedan deo kolača. Već su krenule uznemiravajuće priče da je Letino dvorište puno automobila i da je s trema već vrebaju lešinari.
Sudija Etli je nastavio: – U tom slučaju, pretpostavljam da imate dozvolu za rad u ovoj državi.
– Ne, gospodine, još uvek je nemamo, ali ćemo unajmiti lokalnog savetnika.
– To bi bio pametan potez, gospodine Sistrank. Kad se sledeći put pojavite u mojoj sudnici, očekujem da mi kažete s kojim advokatom sarađujete.
– U redu, gospodine – rekao je Sistrank kruto, gotovo prezrivo. On i Bost su seli i priljubili se uz svoju dragocenu klijentkinju. Džejk je pokušao da se obrati Leti tog jutra pre nego što je rasprava počela, ali su je njeni advokati ogradili ne dozvoljavajući da joj iko priđe. Nije htela ni da ga pogleda u oči.
– Da upoznamo i drugu stranu – nastavio je sudija Etli pokazavši prema okupljenima za stolom odbrane. Stilman Raš je jedva dočekao da ustane i predstavi se: – Da, uvaženi sudijo, ja sam Stilman Raš iz firme Raš u Tupelu i ovde sam sa Semom Larkinom i Luisom Makgvajerom. – Obojica su ustala na pomen svojih imena i učtivo klimnula glavom prema sudiji. Poznavali su sudiju Etlija; duže

predstavljanje nije bilo potrebno.
– Vaša firma je sačinila testament iz 1987. godine. Je li to tačno?
– Tačno je – odvratio je Stilman uz osmeh od uva do uva.
– Krupan čovek okrugle, ćelave glave ustao je i promumlao: – Uvaženi sudijo, ja sam Vejd Lanijer, predstavnik firme Lanijer u Džeksonu. Ovde sam sa saradnikom, Lesterom Čilkotom, a mi zastupamo interese gospođe Ramone Dafo, ćerke preminulog. Njen muž, Ijan Dafo, dugogodišnji je klijent naše firme i…
– To je dovoljno, gospodine Lanijer – zagraktao je sudija Etli grubo ga prekinuvši. Dobro došli u okrug Ford. – Nisam vas pitao za ostale klijente vaše firme.
I prisustvo Vejda Lanijera je bilo uznemirujuće. Džejk ga je znao samo po reputaciji, ali je i to bilo sasvim dovoljno da se zgrozi pomisli da će imati bilo kakva posla s njim. Još je iz velike firme i ima opasnu taktiku, ali i dovoljno uspeha iza sebe da mu hrani ego, koji je verovatno stalno gladan.
Sudija Etli je pokazao ka drugom mestu. – A vi, gospodine?
Muškarac u drečavoj sportskoj jakni skočio je i svečano izjavio: – Ovaj, uvaženi sudijo, ja sam Di Džek O’Mali i zastupam gospodina Heršela Habarda, sina preminulog. Moj klijent živi u Memfisu, a i ja sam odatle, i svakako ću naći nekog lokalnog saradnika kada dođem ovamo sledeći put.
– Pametno. Sledeći?
Uglavljen iza O’Malija sedeo je mršav mladić pacovske njuške s razbarušenom, čekinjastom kosom. Bojažljivo je ustao kao da se nikad do tada nije obratio sudiji i samo je tanušnim glasom izgovorio: – Gospodine, ja sam Zak Zajtler, takođe iz Memfisa, i zastupam interese dece Heršela Habarda.
Sudija Etli je klimnuo glavom i rekao: – Dakle, i unučići imaju advokata?
– Da, gospodine. Oni su naslednici prema prethodnom testamentu.
– Shvatam. Pretpostavljam da su i oni u sudnici.
– Jesu.
– Hvala vam, gospodine Zajtler, a ukoliko niste već shvatili šta treba da radite, sledeći put povedite nekog lokalnog advokata – sâm bog zna da će nam biti potreban još neki. Osim ako, naravno, nemate licencu za rad u ovoj državi.
– Imam, uvaženi sudijo.
– Odlično. Sledeći.
Naslonjen na kraj ograde, bez stolice, jedan odvokat se osvrnuo oko sebe i rekao: – Da, uvaženi sudijo, ja sam Džo Bredli Hant iz firme Skol u Džeksonu i…
– Koje firme?
– Firme Skol, uvaženi sudijo. Skol, Ramki, Ratlif, Bodini i Zakarijas.
– Izvinite što sam pitao. Nastavite.
– Mi zastupamo interese dvoje maloletne dece Ramone i Ijana Dafoa, unučadi preminulog.
– U redu. Još neko?
Okupljeni su istezali vratove na sve strane i snimali celu sudnicu. Sudija Etli je na brzinu sračunao i rekao: – Jedanaest. Do sada sam izbrojao jedanaest advokata, a ne sumnjam da će ih biti i više. – Malo je preturao po papirima i pogledao posmatrače u sudnici. S njegove leve strane, iza Džejka i Leti, okupila se grupa crnaca, među kojima su bili Simion, njegova i Letina deca i unučad, bliži i dalji rođaci, Sajpres, propovednik i mnogo prijatelja, starih i novih, koji su došli da pruže

podršku Leti, sada kad počinje da se bori za ono što joj po pravu pripada. Desno od uvaženog sudije, naspram prolaza, a iza gomile advokata koji su već ubacivali u veću brzinu u tom nadmetanju za testament, smestila se grupa belaca, među kojima su bili Ijan i Ramona i njihovo dvoje dece, Heršel i njegovo dvoje dece, njegova bivša žena, mada je ona sedela u poslednjem redu, što dalje odatle, zatim Dima Li, još jedan novinar i uobičajena postavka redovnih posmatrača koji nisu propuštali nijedan sudski spor. Zamenik Prater je stajao pored glavnih vrata; njega je poslao Ozi da sve odsluša i da mu kasnije podnese izveštaj. Lusjen Vilbenks je sedeo u poslednjem redu na crnačkoj strani, delimično skriven iza jednog mladića, kao od brega odvaljenog. On i Etli su se poznavali odavno, pa Lusjen nije želeo da mu privlači pažnju.
Nekoliko minuta pre nego što su počeli, Džejk je učtivo pokušao da se upozna sa Heršelom i Ramonom, ali su mu oni grubo okrenuli leđa. Sad im je on neprijatelj, a ne njihov otac. Naročito je Ijan odavao utisak da će ga svakog trenutka tresnuti u lice. Njihove ćerke tinejdžerke su se obukle kao najuzornije učenice i delovale su nadmeno, kako to obične ide kada se nasledi veliko bogatstvo. Heršelova deca su, naprotiv, delovala zapušteno i nosila su pohabanu odeću. Pre samo nekoliko dana bili su prezauzeti da bi došli na sahranu voljenog dede. Sada su se pak prioriteti korenito promenili.
Džejk je shvatio da su advokati ubedili porodice da njihova deca neizostavno treba da prisustvuju suđenju. Sigurno su im objasnili da ljudi moraju da vide i mlađe naslednike, koji svojim prisustvom mogu uticati na sudske odluke. To je po njegovom mišljenju bilo čisto traćenje vremena, ali opet, ulog je bio veliki.
Iako je sudnica bila puna, Džejk se u tom trenutku osetio usamljeno. Pored njega je bio Rasel Emburg, koji nije hteo da sarađuje, ponašao se gotovo neuljudno i videlo se da jedva čeka da pobegne. Samo nekoliko centimetara iza njega sedela je Leti, žena s kojom se, kako je mislio, može razgovarati. Nju su sa obe strane, kao dva pitbula, štitili advokati, spremni i da se potuku oko tolikog bogatstva. Eto, to su ljudi na njegovoj strani sudnice! Preko ograde je čekao čitav čopor hijena, spremnih za napad.
Sudija Etli je rekao: – Pročitao sam oba testamenta. Počećemo sa poslednjom verzijom, onim svojeručnim, od 1. oktobra. Zahtev za utvrđivanje njegove pravne valjanosti podnet je 4. oktobra. Gospodine Brigans, preduzećete prve korake onako kako zakon nalaže – postavićete obaveštenja zajmodavcima, podnećete preliminarni spisak imovine, i tako dalje. Očekujem da to obavite u najkraćem roku. Gospodine Emburg, koliko sam shvatio, vi želite da istupite iz ovog slučaja.
Emburg je polako ustao i rekao: – Tako je, sudijo. Nemam ja živaca za ovo. Od mene kao izvršitelja oporuke bi se očekivalo da pod zakletvom tvrdim da je ovaj testament Seta Habarda pravno valjan dokument, ali prosto ne želim da dam takvu izjavu. Ovaj testament mi se nimalo ne sviđa i ne želim da učestvujem u ovome.
– Gospodine Brigans?
Džejk je stajao pored svog uskoro bivšeg saradnika i odgovorio: – Poštovani sudija, gospodin Emburg je nekada bio advokat i zna osnove naslednog prava. Pripremiću nalog kojim će mu biti omogućeno da se povuče, a istovremeno ću predložiti kandidate za njegovu zamenu.
– Molim vas, neka vam to bude prioritet. Želim da to odmiče dok razrešavamo ostalo. Šta god da se desi sa svojeručnim testamentom, kao i ovim prethodnim, moramo dobro da se staramo o imovini gospodina Habarda. Pretpostavljam da ima nekoliko strana koje nameravaju da ospore ovaj testament. Jesam li u pravu?
Čitav odred advokata je ustao klimajući glavom, a sudija Etli je podigao ruku. – Hvala vam.

Molim vas, sedite, svi. Gospodine Emburg, vi ste slobodni. – Emburg je uspeo da procedi jedno
„hvala” kad je žurno ustao i odjurio niz prolaz.
Sudija Etli je bolje namestio naočare i rekao: – Nastavićemo na sledeći način: gospodine Brigans, imate deset dana da nađete zamenu za izvršitelja oporuke i, u skladu sa željama preminulog, postarajte se da taj advokat ne bude iz ove države. Kada izvršitelj preuzme svoju funkciju, vi i on ćete se latiti lociranja imovine i utvrdićete potencijalna dugovanja. Voleo bih da mi se što pre dostavi preliminarni spisak imovine. U međuvremenu, neka ostali podnesu prigovore protiv ovog testamenta. Kada se sve strane izjasne i podnesu sve što je neophodno, ponovo ćemo se okupiti da napravimo plan suđenja. Kao što znate, svaka strana može da zahteva suđenje pred porotom. Ukoliko neko to želi, molim vas da svoje zahteve priložite na vreme, kada budete podneli i prigovor. Slučajevi osporavanja testamenta se odvijaju kao i bilo koja građanska parnica u Misisipiju, dakle, važi pravilnik o proceduri i dokazima. – Skinuo je naočare i počeo da gricka jedan kraj pomno posmatrajući advokate. – Pošto suđenje uskoro počinje, odmah ću vam reći da ne dolazi u obzir da mi se ovuda mota deset advokata. Ne mogu da predsedavam takvoj noćnoj mori niti ću tome izložiti porotu, to jest, ako je uopšte budemo i imali. Jasno ćemo izneti sve stavke, efikasno ćemo organizovati proceduru i sve maksimalno pojednostaviti. Ima li pitanja?
O, pa naravno, bilo je hiljadu pitanja, ali biće već dovoljno vremena da se na svako odgovori. Buker Sistrank odjednom ustade kao da ga je neko ubo iglom i otpevuši svojim bubnjavim baritonom:
– Uvaženi sudijo, nisam siguran da je prikladno u ovom trenutku govoriti o ovome, ali bih želeo da predložim da moja klijentkinja, Leti Lang, zameni izvršitelja, gospodina Emburga. Proučio sam zakone ove države i nisam pronašao nijedan propis koji podrazumeva da tu funkciju mora da obavlja advokat, računovođa ili slično. Štaviše, po zakonu nije propisano da izvršitelj oporuke u slučaju da nema testamenta, kao ni u slučaju da ga ima, kao sada, mora nužno biti obučen za to niti da mora imati iskustva u tome.
Sistrank je govorio polako, pažljivo, dikcija mu je bila savršena, pa su njegove reči odzvanjale sudnicom. Sudija Etli i ostali advokati su ga slušali i gledali. Sve što je govorio bilo je potpuno na mestu. U tehničkom smislu je svako mogao biti imenovan umesto Rasela Emburga: taj posao je mogao da obavlja bilo ko, samo da je psihički zdrav i da ima preko osamnaest godina, pa čak i kriminalac. Međutim, s obzirom na veličinu imovine i složenost problematike, ipak će im biti neophodan neko iskusan i nepristrasan. Bilo bi šokantno, bar za belce u sudnici, ovlastiti Leti da se bavi imovinom vrednom dvadeset miliona dolara, a da joj pritom Sistrank šapuće na uvo šta treba da radi. Čak je i sudija Etli delovao preneraženo na trenutak-dva.
Sistrank još nije bio završio. Ćutao je taman toliko da se prisutni oporave od početnog šoka, pa je nastavio: – Doduše, uvaženi sudijo, znam da praktično svaku dužnost koja se tiče utvrđivanja pravne valjanosti testamenta obavlja advokat zadužen za imovinu pod strogim nadzorom suda, naravno, i zato predlažem da za zvaničnog zastupnika bude proglašena moja firma. Mi ćemo tesno sarađivati sa našom klijentkinjom, gospođom Leti Lang, da bi se doslovce ispunili svi zahtevi gospodina Habarda. Ukoliko zatreba, konsultovaćemo se s gospodinom Brigansom, mladim i ambicioznim advokatom, to svakako, ali ću većinu poslova obavljati ja sa svojim saradnicima.
Time je Buker Sistrank postigao svoj cilj. Rat je konačno objavljen, a zaraćene strane su podeljene na crnu i belu.
Heršel, Ramona i članovi njihovih porodica s mržnjom su nemo posmatrali grupu crnaca koji su sedeli s druge strane prolaza, a oni su zauzvrat rado i donekle samozadovoljno uzvraćali istim

emocijama. Leti, cura iz njihovih redova, izabrana je da dobije novac, a oni su tu da se bore za nju. Ipak, novac pripada Habardovima. Set stvarno nije bio pri sebi.
Džejk se zgranuo, pa je preko ramena oštro pogledao Sistranka, koji ga je ignorisao. Džejkova prva reakcija je bila da taj predlog ne može biti gluplji. Ako u jednom okrugu živi pretežno belačko stanovništvo, podrazumeva se da će u poroti biti većinom belci. Daleko su oni od Memfisa, gde se Sistrank pokazao vešt u ubacivanju svojih ljudi u federalnu porotu, pa su i presude bile u njegovu korist. Ipak, Memfis je potpuno drugačiji svet.
Bude li u poroti devetoro ili desetoro belaca iz okruga Ford i bude li Buker Sistrank u prilici da ih podvrgne mukama, gospođa Leti Lang će pobeći glavom bez obzira i dobiće šipak.
Horda advokata belaca je bila zapanjena kao i Džejk, ali je Vejd Lanijer brzo ugledao dobru piliku. Skočio je na noge lagane i ispalio kao iz puške: – Mi na to nemamo prigovor, uvaženi sudijo.
Sudija Etli se brecnu: – Nemate ni osnova da ulažete prigovor.
Džejk je u sebi zavapio: Bože, izbavi me odavde. Pored tolikog jata lešinara ništa neće ostati.
Život je suviše kratak da bi čitavu jednu godinu izbegavao metke u rasističkom ratu.
Sudija Etli je rekao: – Imate li da dodate još nešto, gospodine Sistrank?
– Zasad ne, uvaženi sudijo. – Sistrank se okrenuo i ponosno pogledao Simiona i ostatak porodice. Upravo im je dokazao da je tvrd orah. Ništa ga nije moglo zaplašiti; bio je neustrašiv i spreman da se upusti u borbu. Unajmili su pravog advokata. Pre nego što je seo, na tren je pogledao Heršela Habarda, a njegov podrugljivi pogled je govorio: „Počelo je, momak.”
Sudija Etli mu se smireno obratio: – Treba da nastavite da proučavate zakone naše države, gospodine Sistrank. Našim zakonima o nasleđivanju je strogo propisano da se poštuju želje ostavioca. Gospodin Habard je bio izričit i nedvosmislen kada je u pitanju advokat koji treba da ga zastupa. U tom smislu neće biti izmena. Neka ostali zahtevi koje budete imali budu propraćeni odgovarajućom molbom, to jest kada budete našli advokata koga ovaj sud priznaje, neka neophodna dokumentacija već bude dostavljena.
Džejk se smirio, iako je još uvek bio potresen Sistrankovom drskošću i predlozima. I njegovom pohlepom. Nema sumnje da je sa Leti potpisao ugovor o nepredviđenim troškovima da bi joj uzeo deo novca. Tužioci su uglavnom uzimali trećinu u slučajevima prenosa vlasništva, četrdeset posto od sudske presude i polovinu ako se uloži žalba. Sistrank će, navikao da pobeđuje, nesumnjivo tražiti maksimalnu nadoknadu. Ako mu i to ne bude dovoljno, nagrebaće još mnogo para radeći po satu kao zastupnik u naslednoj parnici.
Sudija Etli je odlučio da sve to okonča. Podigao je čekić uz reči: – Sastaćemo se ponovo za trideset dana. Sud se raspušta – a zatim je tresnuo njime o sto.
Letini advokati odmah su je saleteli i progurali iza ograde do prvog reda, gde su se oko nje sjatili članovi njene porodice i brojni znatiželjnici. Stalno su je nekud gurali, tetošili je, ulagivali joj se, hrabrili je, kao da joj život visi o koncu. Sistranku su se divili i čestitali mu na hrabrom iznošenju predloga i borbi za prava klijenta, a Kendrik Bost je držao Leti za rame dok je ozbiljno šaputala nešto svojim najmilijima. Sajpres je sedela u invalidskim kolicima i brisala suze. Kakvom užasu je izložena ta porodica.
Džejk baš i nije bio raspoložen za ćaskanje mada niko nije ni pokušao da se upusti u razgovor s njim. Ostali advokati su se izdvojili u manje grupice i kometarisali dok su pakovali papire u tašne i pripremali se da idu. Habardovi potomci su se držali zajedno trudeći se da ne pilje zlobno u crnce koji su se nameračili na njihove pare. Džejk se izgubio kroz vrata sa strane i taman je hteo da siđe niz

stepenište ka zadnjem izlazu, kada ga je dozvao gospodin Pejt, policajac koji je ko zna otkad radio u sudu: – Hej, Džejk, sudija Etli hoće da popriča sa tobom.
U maloj, skučenoj prostoriji, u kojoj su se advokati okupljali da popiju kafu, a sudije držale nezvanične sastanke, sudija Etli je skidao odoru. – Zatvori vrata – rekao je kada je Džejk ušao.
Taj sudija nije bio brbljivac niti je prepričavao zanimljive dogodovštine iz sudnice, a nije pričao ni viceve. Nije tu bilo ni praznog blebetanja ni humora iako je kao sudija imao publiku koja je jedva čekala da se nečemu smeje. – Sedi, Džejk – ponudio ga je, pa su obojica seli za mali sto.
– Kakav krelac – rekao je sudija Etli. – Možda se to tako radi u Memfisu, ali ovde neće moći.
– Još ne mogu da se opasuljim.
– Poznaješ li Kvinsa Landija, advokata iz Smitfilda?
– Čuo sam za njega.
– Stariji čovek, možda je već u penziji. Bavi se naslednim pravom skoro celog života i stvarno zna znanje. Pošten čovek. To mi je stari prijatelj. Predloži Kvinsa i još dvojicu kao zamene za izvršitelja – njih sâm odaberi, a ja ću da imenujem Kvinsa. Lepo ćeš se slagati s njim. Što se tebe tiče, ostaješ u igri do kraja. Koliko naplaćuješ po satu?
– Ne naplaćujem ja to, sudijo. Moji klijenti rade za deset dolara po satu, i to ako imaju sreće.
Nemaju oni odakle da plate advokatu sto dolara.
– Mislim da je sto pedeset dolara poštena tarifa na današnjem tržištu. Slažeš li se?
– Sto pedeset zvuči lepo, sudijo.
– U redu, računa ti se sto pedeset dolara po satu. Pretpostavljam da imaš vremena.
– Imam, imam.
– Dobro, jer će ti ovo uskoro zagorčati život. Svakih šezdesetak dana podnesi zahtev i traži da ti se isplati honorar. Postaraću se da ti plaćaju.
– Hvala, sudijo.
– Svašta se priča o vrednosti imovine. Da ne znaš koliko tačno iznosi?
– Rasel Emburg kaže da se radi o najmanje dvadeset miliona, i to većim delom u gotovini.
Izgleda da ih je sakrio negde van zemlje, jer bi inače svi u Klentonu već znali sumu.
– Onda bolje da što brže radimo da bismo je zaštitili. Potpisaću nalog kojim ću ti omogućiti pristup finansijskim izveštajima gospodina Habarda. Čim Kvins uđe u tim, odmah počnite da istražujete.
– U redu, gospodine.
Sudija Etli je popio poveći gutljaj kafe iz plastične čaše. Gledao je kroz prljav prozor nekud u daljinu. Činilo se da mu je pogled odlutao niz travnjak ispred suda i na kraju je rekao: – Skoro da mi je žao one jadne žene. Potpuno je izgubila kontrolu nad svojom sudbinom. Okružili su je ljudi koji su namirisali novac. Neće ona dobiti ni prebijene pare kada Sistrank završi s njom.
– Pod uslovom da porota presudi u njenu korist.
– Hoćeš li da tražiš porotu, Džejk?
– Još ne znam. Da li bi trebalo? – Možda je pitanje delovalo preuranjeno, ali u tom trenutku se nije činilo da je tako. Džejk se već pripremio da ga ovaj prekori, ali se sudija Etli samo kruto osmehnuo, i dalje zagledan u prazninu spoljnog sveta. – Da sam na tvom mestu, tražio bih je, Džejk. Ne smeta mi donošenje teških odluka. To ti ide u rok službe. Međutim, u ovakvom slučaju bi bilo lepo imati dvanaestoro naših dobrih i vernih sugrađana na vrućim stolicama. Voleo bih to, čisto malo za promenu. – Usne su mu se razvukle u širok osmeh.

– Ne krivim vas. Podneću zahtev.
– Učini to. I još nešto, Džejk. Tamo ima mnogo advokata, a retko kome od njih verujem. Ne oklevaj da svratiš, javi mi se, dođi na kafu ako treba o nečemu da porazgovaramo. Siguran sam da ceniš važnost ovog slučaja. Ovde ljudi ne zarađuju mnogo, Džejk, odvajkada je tako. Sad se odjednom pojavio ćup zlata i mnogi hoće da se ogrebu. Ti nećeš. Neću ni ja. E, ali ima gomila njih koji hoće. Bitno je da ti i ja ostanemo na istoj strani.
Džejku se mišići posle mnogo sati prvi put opustiše, pa je odahnuo. – Slažem se, sudijo, i hvala vam.
– Vidimo se.

13.

Dima Li je bio zadužen za naslovnu stranu Ford kaunti tajmsa, koji je izašao u sredu, 12. oktobra. Jučerašnje ročište je očigledno bilo jedina vest u okrugu. Naslov ispisan debelim slovima glasio je: FORMIRANE BORBENE LINIJE U SLUČAJU HABARDOVOG TESTAMENTA, a zatim je
Dima otpočeo vruću priču u svom najsočnijem tabloidnom maniru: – Juče su u sudnici sudije Rubena Etlija zauzeli pozicije potomci željni nasledstva i njihovi nestrpljivi advokati i zadali početni udarac u borbi epskih razmera za nasledstvo preminulog Seta Habarda, koji se obesio 2. oktobra.
Ni fotograf nije gubio vreme. Na sredini naslovne strane bila je velika fotografija na kojoj Leti Lang ulazi u zgradu suda sa Bukerom Sistrankom i Kendrikom Bostom, koji je drže sa obe strane kao da je invalid. Ispod fotografije je stajao komentar: „Leti Lang (47) sa Boks Hila, nekadašnja kućna pomoćnica Seta Habarda i potencijalna naslednica prema njegovoj poslednjoj, svojeručnoj i sumnjivoj verziji testamenta, u pratnji svojih advokata iz Memfisa.” Pored te slike bile su i dve manje s Heršelom i Ramonom snimljenim negde blizu suda.
Džejk je te novine pročitao za svojim radnim stolom u sredu rano ujutru. Pio je kafu, pročitao svaki red po dva puta tražeći greške i iznenadio se što je Dima, za promenu, izneo činjenice, ali ga je u sebi ispsovao za ono „sumnjivi”. Svaki registrovani glasač u okrugu može biti potencijalni porotnik. Većina ljudi će pročitati novine ili će čuti nekoga kako priča o tome, ali je Dima, eto, već prilepio etiketu tom testamentu i to je nepovratno otišlo u etar. Ni namrgođena lica sa zlobnim osmesima lepo obučenih nametljivaca iz Memfisa nisu mu olakšavala. Zagledavši se u fotografiju, Džejk je mogao da zamisli porotu od devet belaca i tri crnca koja će se potruditi da se sažali nad Leti, pri čemu je dvadeset miliona dolara u opticaju. No teško da će osetiti sažaljenje. Porotnici će posle samo nedelju dana provedenih u sudnici sa Bukerom Sistrankom prozreti njegove namere i proglasiti testament nevažećim. Možda će s vremenom otkriti i pravo lice Heršela i Ramone, ali oni su bar belci i ne zastupa ih neki tamo nadriadvokat čija molba zvuči kao propoved ostrašćenog sveštenika s televizije.
Džejk je podsećao sebe da su oni, bar zasad, na istoj strani; ako ništa drugo, na istoj su strani sudnice. Obećao je sebi da će odustati od slučaja ako krene naopako. Ukoliko sudija Etli dopusti Sistranku da ostane u igri, Džejk će se povući ili će opet juriti slučajeve vožnje pod dejstvom alkohola. Sve je bolje od surovog suđenja koje je unapred izgubio. Novac mu je bio potreban, ali glavobolje nisu.
U prizemlju se čulo komešanje, a zatim i koraci. Prepoznatljiv ritam i snažan bat koraka nedvosmisleno su najavljivali da se do Džejkove kancelarije starim, drvenim stepenicama penje Hari Reks. Taj se kretao sporim, teškim koracima i prosto se činilo da će polomiti podne daske. Stepenište se treslo pod njim. Roksi je prekorno vikala za njim. Sa opasnim viškom kilograma i sav trom, brektao je boreći se za vazduh kada je otvorio Džejkova vrata šutnuvši ih i prijateljski mu se obratio:
– Prokleta ženetina je pošizela. – Bacio je primerak novina na Džejkov sto.
– Dobro jutro, Hari – pozdravio je Džejk svog prijatelja, koji se strovalio u fotelju i morao malo da se povrati od silnog napora. Disanje mu se polako smirivalo, a svaki izdah je odlagao srčani udar.

– Jel’ to ona svakog ovako voli da nervira? – upitao je.
– Nema sumnje da tako deluje. Hoćeš kafu?
– Da nemaš bad lajt?
– Devet je ujutru.
– Pa? Ja danas ne idem na sud. Kad ne radim, počinjem ranije.
– Zar ne misliš da piješ previše?
– Ju, svašta. Kakvi su ovi moji klijenti, trebalo bi da pijem i više. A i ti.
– Ne držim pivo u kancelariji. Nemam ga ni kod kuće.
– Pih, izem ti takav život. – Hari Reks se naglo nagnu i zgrabi novine, podiže ih i pokaza mu Letinu fotografiju iz suda. – Da mi kažeš nešto, Džejk. Šta prosečan belac u ovom okrugu pomisli kada vidi ovu fotografiju? Crnkinja, kućna pomoćnica, koja izgleda sasvim pristojno, pa se još nekako ubacila u testament matorog momka i povrh svega je unajmila one zalizane advokate Afrikance iz velikog grada, koji nisu došli ni zbog čega drugog nego da maznu pare. Šta se priča po pravničkom kafeu?
– Mislim da znaš i sâm.
– Jel’ ona glupa?
– Nije, prosto su joj prodali priču. Simion ima rodbinu u Memfisu i nekako su sve povezali. Ona nema predstavu u šta se upušta. Ne zna da je loše savetuju.
– Ti si na njenoj strani, Džejk. Zar ne možeš da popričaš s njom? – Ponovo je bacio novine na
sto.
– Ne. Mislio sam da mogu, ali je onda unajmila Sistranka. Pokušao sam da razgovaram s njom
juče u sudu, ali se oni nisu odvajali od nje. Probao sam da porazgovaram i s Habardovom decom, ali ni oni nisu bili baš prijateljski raspoloženi.
– Ovih dana si baš popularan, Džejk.
– Juče se i nisam tako osećao. Voli me jedino sudija Etli.
– Čuo sam da ga Sistrank baš i nije oduševio.
– I nije. A neće ni porotu.
– Znači, tražićeš porotu?
– Da, uvaženi sudija je želi, ali to nisi čuo od mene.
– Nisam čuo. Moraš da smisliš kako da dopreš do nje. Sistrank će da iznervira sve redom, a ona neće dobiti ni dolara.
– A jel’ bi trebalo da dobije?
– Nego šta. To su Setove pare. Ako čovek želi da ih ostavi i komunističkoj partiji, to je njegova stvar. Sâm je sve zaradio, pa ima prokleto pravo da razdeljuje pare kako god hoće. Čekaj samo da se sukobiš s ono dvoje dece, s one dve vreće govana, ako mene pitaš, pa ćeš da vidiš zašto je Set odabrao nekog drugog.
– Mislio sam da mrziš Seta.
– Mrzeo sam ga pre deset godina, ali ja ti uvek mrzim seronju s druge strane. Zato sam ljudima toliko mrzak. Na kraju sve to prođe. Mrzeo ga ti ili voleo, on je napisao testament pre nego što je umro i zakon mora da podrži taj testament, to jest, ako je uopšte valjan.
– Zar nije?
– O tome će porota da odluči. Znaj da će ga napadati sa svih strana.
– Kako bi ti napao testament?

Hari Reks se zavalio i prebacio gležanj preko kolena. – Razmišljao sam o tome. Prvo bih unajmio stručnjake, neke medicinare koji će svedočiti da je Set bio nadrogiran lekovima protiv bolova, da mu je telo uništio rak pluća i da zbog silne hemoterapije, zračenja i lekova, kroz koja je prolazio prošle godine, nije mogao trezveno da razmišlja. Pošto je trpeo užasne bolove, unajmio bih tu još jednog stručnjaka da opiše kako bol utiče na proces razmišljanja. Ne znam gde bih našao takve stručnjake, ali danas, majku mu, možeš da nađeš stručnjaka koji će potvrditi šta god ’oćeš. Džejk, imaj na umu da prosečan porotnik u ovom okrugu jedva ima i srednju školu. Nisu ti to prefinjeni intelektualci. Nađi nekog nalickanog stručnjaka ili čak i ceo tim i videćeš kako ćeš lako da zbuniš porotu. Dovraga, mogao bih od Seta Habarda da napravim maloumnika koji balavi kroz onu omču. Zar čovek ne treba da bude malo lud da bi se obesio?
– Na to ne znam da ti odgovorim.
– Druga stvar: Set je imao problema sa šlicem, nije umeo da drži pantalone zakopčane. Ne znam da li mu je boja kože bila prepreka, ali ko zna, možda ju je i prekoračio. Ako porota namiriše i najmanju sumnju da je Set od svoje kućne pomoćnice dobijao još nešto sem tople hrane i uštirkanih košulja, ni trena neće oklevati da se okrenu protiv gospoje Leti.
– Ne mogu da bace ljagu na mrtvog čoveka klevetama o njegovom seksualnom životu.
– Jeste, ali mogu da pronjuškaju po Letinom. Sve će da iznose u uvijenoj formi, izvodiće zaključke, preterivaće, biće tu svakojakih dvosmislenih izraza. Ukoliko bude sela na stolicu za svedoke, što će se sigurno dogoditi, postaće lak plen.
– Moraće da svedoči.
– Naravno da će morati. Samo što tu ima jedna caka, Džejk. U suštini, nije bitno šta će biti izrečeno na sudu niti ko će govoriti. Bude li Buker Sistrank počeo da se šepuri po sudnici onako crn pred belačkom porotom, tvoje šanse će biti ravne nuli. U tome je stvar.
– E, da znaš da sam se mnogo potresao.
– Mora da jesi. To je tvoj posao. To je veliko suđenje. I tu leže debele pare. Sada će država da ti plaća po satu, i to dobro, a to ti je retko u našem svetu, Džejk. Ako počne suđenje, pa se podnese žalba i tako dalje, zaradićeš pola miliona zelembaća u naredne tri godine. Koliko, na primer, slučajeva vožnje pod dejstvom alkohola moraš da odradiš da bi zaradio tolike pare?
– Nisam nešto ni razmišljao o tom novcu.
– E pa kladim se da je svaki drugi advokat to već odavno preračunao. Država će biti velikodušna. Biće to sedmica na lotou za uličnog advokata kao što si ti. Ali moraš da dobiješ slučaj, Džejk, a da bi ga dobio, moraš da se otarasiš Sistranka.
– Kako?
– I ja o tome razmišljam. Samo mi daj malo vremena. Šteta je već načinjena tom prokletom slikom u novinama, a kladim se da Davež ni na sledećem ročištu neće gubiti vreme. Moramo što pre da izbacimo Sistranka iz kombinacije.
Džejku je bilo veoma važno to što je Hari Reks sve to govorio u množini. Nije bilo odanijeg čoveka od njega; nikoga Džejk ne bi više voleo da ima za saborca. Istini za volju, nije bilo ni prepredenijeg i uvrnutijeg pravnog stručnjaka od njega. – Daj mi dan-dva – rekao je ustajući. – Treba mi pivo.

* * *

Sat kasnije Džejk je i dalje sedeo za radnim stolom kada je cela ta priča sa Bukerom Sistrankom krenula još većom nizbrdicom. – Na vezi je neki Rufus Bakli, advokat, i želi da razgovara s vama – javila mu je Roksi međukancelarijskom vezom.
Džejk duboko uzdahnu i reče: – U redu. – Zurio je u treptavo svetlo na telefonskom aparatu, pitajući se zašto bi Bakli hteo da razgovara s njim. Nisu bili u kontaktu još od suđenja Karlu Liju Hejliju, a obojici nimalo ne bi smetalo ni da im se životni putevi više nikada ne ukrste. Godinu dana ranije, Džejk je tokom Baklijevog reizbora tajno pružio podršku njegovom suparniku, kao što je učinila i većina advokata u Klentonu, ako ne i čitav Dvadeset prvi sudski okrug. Tokom dvanaestogodišnje karijere Bakli je uspeo da se zavadi sa skoro svakim advokatom u toj oblasti od pet okruga. Osveta je bila slatka, ali je sada nekadašnji agresivni okružni tužilac sa bolesnom ambicijom da dela po čitavoj državi na kraju zaglavio u rodnom Smitfildu, sat vremena odatle, gde se, kako se priča, bavi testamentima, ugovorima i čistim razvodima u svojoj kancelarijici u Glavnoj ulici.
– Zdravo, predsedniče – javio se Džejk namerno zajedljivim tonom da bi osvežili staro neprijateljstvo. Prošle su tri godine, ali se njegovo mišljenje o tom čoveku nije promenilo.
– O, zdravo, Džejk – odvratio je Bakli učtivo. – Nadao sam se da smo prevazišli niske udarce.
– Izvini, Rufuse, nije bilo namerno. – Ipak jeste. Ljudi su ga već prozvali Predsednikom. – Šta radiš?
– Malo petljam oko prava, lagano i opušteno. Najviše se bavim naftom i gasom.
Naravno. Bakli je tokom većeg dela svoje karijere pokušavao da ubedi narod da je prirodni gas, koji je zakupila familija njegove žene, izvor basnoslovnog bogatstva, što nije istina. Baklijevi su živeli daleko ispod svojih očekivanja.
– Pa lepo. Šta ti treba?
– Upravo sam razgovarao telefonom s jednim advokatom iz Memfisa, Bukerom Sistrankom. Mislim da si ga upoznao. Izgleda mi kao fin momak. U svakom slučaju, angažovaće me kao savetnika iz Misisipija u slučaju Seta Habarda.
– Gde je tebe našao, Rufuse? – impulsivno je reagovao Džejk i već se snuždio.
– Ne znam, valjda zbog reputacije.
Ne, Sistrank se dobro potrudio i od svih advokata u državi našao baš onog koji je iz dna duše mrzeo Džejka. Džejk je mogao da zamisli šta je sve Bakli napričao za njega.
– Ne znam baš kako se ti tu uklapaš, Rufuse.
– Poradićemo na tome. Buker hoće da te skine sa slučaja da bi ga on preuzeo. Pomenuo je da će možda čak tražiti i promenu mesta suđenja. Kaže da se iz aviona vidi da ga sudija Etli ne miriše, pa će tražiti da se i sudija povuče. To je sve tek u povoju, Džejk. Kao što znaš, Sistrank je moćan parničar, ima debele veze i mnogo iskustva. Pretpostavljam da me zato želi u svom timu.
– E pa onda, dobro došao, Rufuse. Ne sumnjam da ti je Sistrank sve ispričao, a vidim da je već pokušao i da me se otarasi. Nije mu to pošlo za rukom zato što sudija Etli ume da čita kao i svako drugi. Testamentom se izričito zahteva da ja budem pravni zastupnik. Etli neće da traži izuzeće niti će se suđenje premestiti iz Klentona. Momci, samo pišate uz vetar i samo ćete iznervirati svakog potencijalnog porotnika u državi. To vam je glupo ako mene pitaš, Rufuse, a gluposti smanjuju naše izglede.
– To ćemo tek da vidimo. Nemaš ti iskustva, Džejk, i treba da se skloniš. Doduše, jeste da je u nekoliko slučajeva krivičnih dela presuđeno u tvoju korist, ali ovo ti nije krivično pravo, Džejk. Ovo

je komplikovana građanska parnica sa ulogom od mnogo nula, a ti si se ionako već uvalio do guše.
Džejk se ujeo za jezik i ko zna koji put shvatio koliko prezire glas na drugom kraju. Polako i promišljeno je rekao: – Ti si bio tužilac, Rufuse. Otkad si postao stručnjak i za građanske parnice?
– Ja jesam parničar. Živim u sudnici. Prošle godine sam imao samo građanske parnice. Povrh toga, Sistrank mi je sâmog sebe poslužio na tacni. Prošle godine je tri puta odrao policiju u Memfisu za više od milion dolara.
– Ma da, samo je uložio žalbu. Nije uzeo ni dolar.
– Ali će uzeti. Na isti način kao što ćemo da izguramo ovaj Habardov slučaj.
– Koliko ćete da je oderete, Rufuse? Pedeset posto?
– To je poverljiva informacija, Džejk. I sâm znaš.
– E, to bi baš trebalo svi da znaju.
– Nemoj da si zavidljiv, Džejk.
– Ne zamlaćuj me, Rufuse – odbrusio je Džejk i spustio slušalicu.
Duboko je udahnuo, brzo ustao i sišao niz stepenice. – Vraćam se za minut – rekao je Roksi prolazeći pored njenog stola. Bilo je 10.30 i u Kofi šopu nije bilo žive duše. Del je brisala viljuške za šankom kada je Džejk ušao i seo na barsku stolicu blizu nje. – Malo da predahneš? – dobacila je.
– Da. Donesi mi kafu bez kofeina, molim te. – Džejk je često dolazio u vreme kad nije bilo drugih gostiju, obično da bi malo pobegao od kancelarije i telefona. Sipala mu je kafu i neprimetno stala bliže njemu, i dalje brišući posuđe.
– Šta si saznala? – pitao ju je Džejk dok je mešao kafu u koju je sipao šećer. Kod Del je postojala jasna granica između onoga što zna i onoga što je čula. Mušterije su uglavnom mislile da će sve da izbrblja kao papagaj, ali ju je Džejk dobro poznavao. Ona se tokom tih dvadeset pet godina, koliko je radila u Kofi šopu, dovoljno naslušala glasina i notornih laži i umela je da proceni koliku štetu to može da nanese; uprkos svojoj reputaciji, ipak je bila prilično oprezna.
– Pa, ovaj – počela je polako – mislim da ona dva crnca advokata iz Memfisa neće mnogo da pomognu Leti. – Džejk je klimnuo glavom i otpio gutljaj. Nastavila je: – Zašto je to uradila, Džejk? Mislila sam da si ti njen advokat. – Govorila je o Leti kao da je poznaje čitavog života iako se nisu ni upoznale. To sada nije bilo ništa neuobičajeno u Klentonu.
– Ne, ja nisam njen advokat. Ja zastupam imovinu, testament. Ona i ja smo na istoj strani, ali mene nije mogla da unajmi.
– Zar joj je potreban advokat?
– Nije. Moj posao je da štitim testament i ispoštujem poslednju volju pokojnika. Ja treba da odradim svoj posao, a ona da dobije svoj novac. Nema razloga da unajmljuje advokata.
– Jesi li joj ti to objasnio?
– Jesam i mislim da je shvatila.
– Pa šta se desilo? Zašto su se oni tu sad umešali?
Džejk je popio još malo kafe i upozorio sebe da bude oprezan. Njih dvoje su često razmenjivali važne informacije, ali su one poverljive uvek ostajale nedostupne javnosti. – Ne znam, ali sve mi se nešto čini da je neko u Memfisu čuo za testament. Vest je procurila do Bukera Sistranka. Namirisao je novac, pa je našao za shodno da se doveze do njene kuće u svom crnom rols-rojsu i lepo je obradio. Verovatno joj je obećao kule i gradove da bi on zauzvrat dobio deo.
– Koliki deo?
– To samo njih dvoje znaju. To ti je poverljiva informacija koja se nikada ne otkriva.

– U crnom rols-rojsu? Jel’ se ti to zavitlavaš, Džejk?
– Jok ja. Juče su ga uslikali kada je stigao u sud. Parkirao se ispred banke. On je vozio, a na suvozačevom mestu je sedeo njegov saradnik. Leti je sedela pozadi sa nekim tipom u tamnom odelu, verovatno nekakvim telohraniteljem. Prave cirkus od toga i sad hoće i Leti da uvuku.
– Ne shvatam.
– Ne shvatam ni ja.
– Prater je jutros pričao kako će možda da promene mesto suđenja. Da ga presele u drugi okrug, gde će moći da ubace više crnaca u porotu. Jel’ to istina?
– Ma, to su samo priče, bar ja tako mislim. Znaš ti šerifa. Mogu da se zakunem da on smisli svaki trač koji se pronese po gradu. Da nema još neka izmišljotina?
– Kako da nema, Džejk. Bruji ceo grad. Momci se malo primire kad ti uđeš, ali čim zamakneš, samo o tome pričaju. – Utom su se otvorila vrata i u kafeteriju su ušla dva poreska službenika. Seli su za obližnji sto. Džejk ih je poznavao, pa je učtivo klimnuo glavom. Sedeli su dovoljno blizu da ih čuju i sigurno će upijati svaku reč.
Nagnuo se prema Del i tiho joj rekao: – Načulji uši, važi?
– Džejk, dušo, znaš da meni ništa ne promiče.
– Znam. – Džejk je ostavio dolar za kafu i rekao joj zbogom.
Pošto još nije hteo da se vrati za radni sto, Džejk se malo prošetao oko trga i zaustavio se ispred kancelarije Nika Nortona, pravobranitelja koji je diplomirao na pravnom fakultetu Ol Mis kada je Džejk postao brucoš. Nik je od ujaka nasledio advokatsku kancelariju i po svoj prilici je imao više posla od Džejka. Deset godina su razmenjivali klijente i za to vreme nikada se nisu sukobili.
Nik je dve godine pre toga zastupao Marvisa Langa, optuženog za trgovinu drogom i napad vatrenim oružjem. Porodica je platila kauciju od pet hiljada dolara u gotovom, što je manje nego što je Nik hteo, ali više nego što je većina njegovih klijenata mogla da plati. Nije bilo šanse da Marvisa ne proglase krivim, a mogućnosti da se kazna ublaži bile su neznatne; povrh svega, Marvis nije hteo da oda saučesnike. Nik je izdejstvovao smanjenje kazne na dvanaest godina. Četiri dana pre toga Nik je za ručkom ispričao Džejku sve što je znao o Marvisu i o porodici Lang.
Sada je Nik bio s klijentom, ali je njegova sekretarica našla dosije. Džejk je obećao da će ga što pre vratiti, samo da iskopira šta mu treba. Sekretarica mu je poručila da ne žuri, jer je taj slučaj odavno zaključen.
* * *
Vejdu Lanijeru je omiljeno mesto za ručavanje bilo Hal i Mal, staro i poznato utočište za opuštanje u Džeksonu, nekoliko blokova od zgrade kongresa i deset minuta hoda od njegove kancelarije u Stejt stritu. Seo je za svoj omiljeni sto, naručio čašu čaja i nestrpljivo čekao pet minuta dok se Ijan Dafo nije pojavio na vratima i pridružio mu se. Naručili su sendviče, malo popričali o vremenu i fudbalu i ubrzo prešli na posao. – Iznećemo slučaj pred sud – rekao je Lanijer ozbiljno, gotovo šapatom, kao da odaje neku važnu tajnu.
Ijan skoro da klimnu glavom i odvrati: – To je lepo čuti. – Da mu je bilo šta drugo rekao, iznenadio bi se. Takvi slučajevi su bili veoma retki u toj državi, pa se oko tolikog plena skupilo tušta i tma advokata.
– Međutim, ne treba nam ničija pomoć – rekao je Lanijer. – Heršel je doveo onog klovna iz Memfisa, koji, naravno, nema dozvolu za rad u Misisipiju. On će nam samo smetati. Taj momak nam ni u čemu ne može pomoći, samo može da me nervira. Možeš li da popričaš sa Heršelom i da ga

ubediš da su on i njegova sestra na istoj strani i da sve to ja mogu sam da sredim?
– Ne znam. Heršel razmišlja na svoj način, a Ramona se ne slaže uvek s njim.
– Dobro, smislićemo nešto. U sudnici je već gužva, a sudija Etli će sto posto uskoro početi da ih eliminiše redom da bi sastavio tim.
– Šta ako Heršel ne pristane, šta ako bude hteo da zadrži svog advokata?
– Onda ćemo da nađemo odgovarajuće rešenje. Prvo ti probaj da ga ubediš da mu advokat nije potreban, jer nam onda ode još jedan deo kolača.
– Dobro, kad smo već kod toga, koliko ćemo da tražimo?
– Pozvaćemo se na nepredviđenu okolnost. Trećinu sume, kad se odbiju sve takse. Pravna tematika nije previše složena, a samo suđenje ne bi trebalo da potraje duže od nedelju dana. Pod drugim okolnostima bismo tražili dvadeset pet posto bilo kakve nagodbe, ali po mom mišljenju, slabi su izgledi za to.
– Što da ne?
– Sada se ide na sve ili ništa, koji god testament da se uzme u obzir. Nema mesta za kompromis.
Ijan je razmišljao o tome, ali nije mu bilo sasvim jasno. Utom su stigli sendviči, pa su nekoliko minuta proveli raspoređujući hranu po tanjirima. Lanijer je rekao: – Upadamo u igru samo ako se Ramona i Heršel udruže. Mi…
– Znači, ti ideš na trećinu od četrnaest miliona pre nego na trećinu od samo sedam – prekinuo ga je Ijan, smušeno pokušavši da unese malo humora u celu priču, ali nije postigao željenu reakciju. Lanijer se nije obazreo na ovu upadicu i samo je zagrizao sendvič; i inače se retko smejao. Progutao je zalogaj i rekao: – Shvatio sam. Mogu da dobijem ovaj slučaj, ali neću da mi neki krelac iz Memfisa dahće za vratom, da mi se meša i da mi se zbog njega porota predomišlja. Pored toga, moraš da shvatiš, Ijane, da smo moji partneri i ja prezauzeti. Zakleli smo se da nećemo prihvatati nove slučajeve. Moji partneri nerado odvajaju vreme i sredstva firme za osporene testamente. Dovraga, eto, imamo zakazana tri ročišta protiv kompanije Šel oil za sledeći mesec. Povrede na radu na inostranim naftnim platformama.
Ijan je strpao malo pomfrita u usta da ne bi mogao da govori. Isto tako je zadržao dah na sekund nadajući se da advokat neće početi da razglaba o svojim ratnim pričama o najuspešnije izvedenim slučajevima i suđenjima. To je bila odvratna navika od koje su bolovali skoro svi advokati, a Ijan se toga već naslušao.
Međutim, Lanijer je nekako odoleo iskušenju i nastavio: – U pravu si što se toga tiče; ako budemo išli na suđenje, hoćemo oba naslednika, ne samo tebe. To je isti obim posla; zapravo, to je manje posla za nas, jer nećemo da trošimo vreme na onog klinca iz Memfisa.
– Videću šta mogu da učinim – rekao je Ijan.
– Svakog meseca ćemo naplaćivati troškove, a biće ih najviše za sudske veštake. Pozivaćemo ih zbog stručnog mišljenja.
– Koliko para?
– Napravili smo nacrt budžeta ove parnice. Pedeset hiljada bi trebalo da pokrije troškove. – Lanijer se osvrnuo oko sebe mada nije bilo teoretske šanse da bilo ko od ostalih gostiju čuje ijednu reč njihovog razgovora. Još tiše je dodao: – Još moramo da unajmimo i detektiva, ali ne neko tamo trećerazredno njuškalo. Moramo dobro da platimo nekome da se infiltrira u svet Leti Lang i da iskopa neku prljavštinu, a to neće biti lako.
– Koliko para?

– Po mojoj slobodnoj proceni, još nekih dvadeset pet hiljada.
– Nisam siguran da mogu da priuštim ovu parnicu.
Konačno su se Lanijeru usne razvukle u osmeh, mada lažan. – Uskoro ćeš se obogatiti, Ijane, samo se drži mene.
– Kako to možeš tako pouzdano da tvrdiš? Kad smo se prošle nedelje sastali, nisi bio tako siguran. Čak si i sumnjao u ishod.
Još jedan kiseo osmeh. – Tad smo prvi put razgovarali, Ijane. Kada se hirurg suoči sa komplikovanim zahvatom, uvek na početku sumnja u ishod. Stvar je sada mnogo jasnija. Juče ujutru smo bili na sudu. Video sam kako stoje stvari. Čuo sam drugu stranu. Što je najvažnije, dobro sam odmerio advokate Leti Lang, one zalizane smradove iz Memfisa. Oni su ključ naše pobede. Kad oni budu izašli pred porotu u Klentonu, svojeručni testament će postati neslana šala.
– To sam i sâm shvatio. Da se vratimo mi na onih sedamdeset pet hiljada za troškove. Mislio sam da neke advokatske firme obezbede novac za troškove, pa naplate naknadu od presude ili nagodbe.
– Radili smo to.
– Daj, Vejde. Radite to sve vreme zato što većina vaših klijenata nema ni prebijene pare. To su obični radnici, trudbenici koji petljaju sa tim povredama na radu i sličnim parnicama.
– Jeste, Ijane, ali ti nisi kao oni. Ti možeš da finansiraš ovaj proces; drugi ne mogu to da priušte.
Poslovna etika diktira da klijent mora da bude platežno sposoban da pokrije troškove suđenja.
– Etika? – ponovio je Ijan prezrivo. To je praktično bila uvreda, ali se Lanijer nije naljutio. Bio je i te kako upućen u etički kodeks svoje profesije i pozivao se na nju kada mu je odgovaralo; u suprotnom se nije ni obazirao na to.
Lanijer je rekao: – Ma daj, Ijane. To je samo sedamdeset pet hiljada i to će da se razvuče na narednih godinu dana, manje-više.
– Dvadeset pet hiljada nekako i mogu da izdvojim. Preko toga ti pokrivaj, a na kraju ćemo podmiriti dugove.
– Može i tako. Kako god. Kasnije ćemo se dogovoriti. Imamo sad većih problema. Počni od Heršela. Ako ne šutne svog advokata i unajmi mene, imaću preča i unosnija posla. Jesam li bio jasan?
– Pa da. Ja mogu samo da pokušam.

14.

Fabrika drvne građe Bering sastojala se od niza potpuno različitih metalnih zgrada, opasanih žičanom ogradom visokom dva i po metra, skrivenih iza teške kapije, jedva odškrinute, koja kao da je poručivala posetiocima da nisu dobrodošli. Bila je smeštena daleko od pogleda na kraju dugog asfaltiranog prilaza, nevidljiva s auto-puta 21 i na oko kilometar od okružnog puta Tajler. Kada se prođe kroz glavnu kapiju, poslovne zgrade su se uzdizale s leve strane, a s desne su se prostirali hektari naslaganog sirovog drveta. Na samoj sredini se pružao niz dograđenih objekata u kojima su debla borovine i ostalog drveta ljuštena, premeravana, sečena i obrađivana pre nego što su odvožena u skladišta. Na parkingu sa desne strane bilo je sijaset dotrajalih kamiona, što je bio znak da posao cveta; narod je imao posla, a to je bilo važno, jer je u tom delu zemlje bilo teško naći posao.
Set Habard je izgubio stovarište u drugom razvodu, ali ga je posle nekoliko godina povratio. Hari Reks je izdejstvovao prinudnu prodaju za dvesta hiljada dolara i uzeo taj novac, naravno, za svoju klijentkinju. Set je, kao što se moglo očekivati, strpljivo čekao i vrebao dok firma nije zapala u krizu, a onda je pritisnuo očajnog vlasnika i ubedio ga da je proda na brzinu. Niko ne zna zašto nosi naziv Bering. Kako je Džejk otkrio, Set je nasumično birao imena svojih fabrika. Pre razvoda, dok je on bio vlasnik, ta fabrika se zvala Drvna građa Palmajra. Kasnije je izabrao ime Bering da bi zbunio one koji zabadaju nos u tuđa posla.
Upravo je Bering bio sedište njegovog poslovanja mada je on često menjao kancelarije. Kada je sve rasprodao i kada mu je otkriven tumor na plućima, izvršio je konsolidaciju, pa je više vremena provodio u Beringu. Dan posle njegove smrti, šerif Ozi Vols je svratio tamo i prijateljski porazgovarao sa zaposlenima. Strogo ih je posavetovao da ništa ne diraju, jer će uskoro sve doći do suda i onda će se sve dodatno zakomplikovati.
Džejk je dva puta razgovarao telefonom sa Arlin Troter, Setovom sekretaricom. Bila je ljubazna, ali svakako ne i predusretljiva. U petak, skoro dve nedelje posle samoubistva, Džejk se pojavio na ulaznim vratima i prošao kroz prijemni deo s radnim stolom na sredini. Za stolom je sedela previše našminkana mlada dama neukrotive crne kose, u uskom džemperu, koja je nedvosmisleno odavala utisak krajnje neodgovorne osobe. Na pločici zakačenoj za odeću pisalo je samo njeno lično ime – Kamila – a Džejku je odmah prošlo kroz glavu kako joj to egzotično ime savršeno odgovara. Ljupko se osmehnula, pa se Džejk odmah setio onog komentara da je „Set imao problema sa šlicem”.
Predstavio se. Ona nije ustala, ali se rukovala s njim nežno mu stegnuvši ruku. – Arlin vas očekuje – zagugutala je pritisnuvši dugme za vezu sa nečijom kancelarijom.
– Mnogo mi je žao zbog vašeg šefa – rekao je Džejk. Nije video Kamilu na sahrani, ali je bio siguran da bi zapamtio njeno lice i figuru da je bila tamo.
– Da, baš tužno – rekla je Kamila.
– Koliko već radite ovde?
– Dve godine. Set je bio fin čovek i dobar šef.
– Nisam imao čast da ga upoznam.
Utom se u hodniku pojavila Arlin Troter i pružila mu ruku. Imala je oko pedeset godina, ali je bila

potpuno seda; imala je koji kilogram viška, ali se svojski borila da ga se otarasi. Na sebi je imala komplet koji je odavno izašao iz mode. Ćaskali su dok su išli kroz lavirint kancelarija. – Ovo je njegova – rekla je i u prolazu pokazala ka zatvorenim vratima. – Ništa nismo dirali. Rasel Emburg me je pozvao one noći kada je šef umro i rekao mi da sve zapečatim. Sutradan je došao šerif i rekao mi to isto. Ovde je sada vrlo tiho. – Glas joj je na trenutak zamro.
– Žao mi je.
– Njegove knjige ćete najverovatnije zateći u najboljem redu. O svemu je uredno vodio evidenciju, a kada se razboleo, još više vremena je provodio organizujući poslove i sve ostalo.
– Kada ste ga videli poslednji put?
– U petak pre nego što je umro. Nije se osećao baš najbolje, pa je otišao oko tri po podne. Rekao je da ide kući da se odmori. Čula sam da je taj poslednji testament napisao baš ovde. Je li to tačno?
– Izgleda da jeste. Jeste li znali bilo šta o tome?
Načas je zaćutala i činilo se da ne može ili ne želi da odgovori na to. – Mogu li da vam postavim jedno pitanje, gospodine Brigans?
– Izvolite.
– Na čijoj ste vi strani? Treba li da vam verujemo ili su i nama potrebni advokati?
– Mislim da nam u ovom slučaju više nije potreban nijedan advokat. Ja zastupam Setovu imovinu, izabrao me je gospodin Habard lično, a svojim poslednjim, svojeručnim testamentom, ovlastio me je da se postaram da njegova poslednja volje bude ispunjena.
– To je taj testament po kom sve ostavlja pomoćnici?
– U načelu, da.
– Dobro, a kakva je onda naša uloga u celoj priči?
– Vi nemate ulogu u daljem upravljanju njegovom imovinom. Jedino će vas možda pozvati kao svedoka ukoliko njegova porodica ospori ovaj testament.
– Mislite na suđenje, u sudnici? – Ustuknula je kao da se uplašila.
– Postoji mogućnost, ali još je rano da brinete zbog toga. Koliko je ljudi ovde svakodnevno radilo sa Setom?
Arlin je kršila prste i sabirala misli. Krenula je unazad i oslonila se na ugao stola. – Ja, Kamila i Divejn. To je sve. Ima još nekoliko kancelarija s druge strane, ali ti ljudi su retko viđali Seta. Da budem iskrena, ni mi ga nismo viđali često, sve do prošle godine kada se razboleo. Set je više voleo da putuje i obilazi fabrike, svoju građu, da juri nove poslove, leti za Meksiko da bi otvorio još neku fabriku nameštaja. Nije baš voleo da bude u matičnoj fabrici.
– Ko mu je vodio poslove?
– To je bio moj posao. Svakog dana smo razgovarali telefonom. Neka putovanja sam mu ja organizovala, ali je obično više voleo da sve obavi sâm. Nije voleo nikome da poverava poslove. Sâm je plaćao privatne račune, lično je ispisivao svaki ček, sravnjivao sve račune, vodio računa o svakom centu. Njegov knjigovođa je neki tip iz Tupela.
– Već sam razgovarao s njim.
– Kod njega su sve poslovne knjige, ima ih brdo.
– Voleo bih kasnije da porazgovaram i s Kamilom i Divejnom, ukoliko je moguće.
– Naravno. Svi smo tu.

* * *

U toj prostoriji nije bilo prozora, pa se činilo da je svetlost prigušena. Jedan stari radni sto i stolica su nagoveštavali da je to nekada bila kancelarija, ali videlo se da je to bilo davno. Sve je pokrivao debeli sloj prašine. Uz jedan zid su bili poređani visoki, crni, metalni ormari. Na drugom zidu nije bilo ničega sem kalendara za 1987. godinu sa logotipom fabrike kamiona Kenvort, koji je bio okačen o ekser. Na stolu su bile naslagane četiri kutije, koje su zaista upadale u oči, i upravo je odatle Džejk počeo pretragu. Vodeći računa da sve ostane kao što je bilo, prelistao je dokumentaciju iz prve kutije i video šta je u njima, ali se nije baš udubljivao u brojke. To je ostavio za kasnije.
Na prvoj kutiji je pisalo „Nekretnine” i u njoj su se nalazili razni ugovori, isplaćene hipoteke, procene, iznosi poreza, razrezivanja poreza, fakture preduzimača, kopije čekova sa Setovim potpisom i zaključnih advokatskih izveštaja. Bilo je tu i dokumenata o Setovoj kući pored Simpson rouda, vikendici u blizini Buna, u Severnoj Karolini, otkupljenom stanu u višespratnici nedaleko od Destina na Floridi i o nekoliko parcela naizgled gole zemlje. Druga kutija je bila označena natpisom
„Ugovori za građu”. Treća je obeležena kao „Banke – posredništva”, što je probudilo Džejkovu radoznalost. U fascikli predstavništva banke Meril Linč u Atlanti stajalo je da se u toj banci nalaze hartije od vrednosti od skoro sedam miliona dolara. Vrednost fonda u banci UBS u Cirihu je bila procenjena na preko tri miliona dolara sa fiksnom kamatnom stopom. Na računu u Kraljevskoj banci Kanade na ostrvu Veliki Kajman bilo je šest i po miliona dolara. Međutim, sva tri računa, otvorena na egzotičnim mestima i sa vrtoglavim sumama, zatvorena su krajem septembra. Džejk je kopao dublje prateći trag koji je Set obazrivo ostavio za sobom i uskoro je otkrio da novac leži u banci u Birmingemu, s kamatom od šest posto godišnje i samo čeka potvrdu punovažnosti testamenta: dvadeset jedan milion dolara i dvesta hiljada pride – u gotovini.
Od tolikih nula mu se zavrtelo u glavi. Za advokata iz malog grada, koji plaća kiriju i vozi auto koji je prešao skoro trista trideset hiljada kilometara, taj prizor delovao je nestvsrno: on, Džejk, pretura po kartonskim kutijama u memljivoj, poluosvetljenoj arhivi u montažnoj poslovnoj zgradi usred šume pored pilane u ruralnom delu Misisipija i letimično pregledajući papire naleti na sume koje nijedan aktivan advokat u okrugu Ford ne može da zaradi ni da rmbači do kraja života. Glasno se nasmejao.
Novac zaista postoji! Zavrteo je glavom od neverice i čuda i odjednom je osetio veliko divljenje prema gospodinu Setu Habardu.
Neko je iznenada pokucao na vrata, a Džejk se nasmrt prepao. Zatvorio je kutiju, otvorio vrata i izašao. Arlin mu je rekla: – Gospodine Brigans, ovo je Divejn Skvajer. On zvanično obavlja funkciju zamenika direktora, ali zapravo radi samo ono što mu ja kažem. – Arlin se prvi put nasmejala. Džejk i Divejn su se nervozno rukovali dok ih je zgodna Kamila posmatrala iz prikrajka. Troje zaposlenih je zurilo u Džejka, jer su očigledno želeli da razgovaraju o nečemu važnom. Divejn je bio žilav i lako razdražljiv čovek, koji je, kako se ispostavilo, pušio jednu za drugom, ne gledajući u koga duva dim.
– Možemo li da popričamo s vama? – upitala je Arlin, neosporni vođa. Divejn je pripalio cigaretu marke kul, a ruke kao da su mu bile ukočene dok ju je stavljao u usta. Biće to ozbiljan razgovor, svakako ne ćaskanje o vremenu.
– Naravno – odvratio je Džejk. – Izvolite.
Arlin je izvadila neku vizitkartu i upitala: – Poznajete li ovog čoveka? – Džejk je pogledao. Rid Maksi, pravni zastupnik, Džekson, Misisipi. – Ne – odgovorio je Džejk. – Prvi put čujem za njega. Zašto?
– Prošlog utorka je došao ovamo i rekao da je zastupao interese imovine gospodina Habarda i da

je sud podozriv prema svojeručnom testamentu koji ste vi podneli, ili kako se već zove; kazao je da je taj testament verovatno nevažeći zato što je Set očigledno bio nakljukan lekovima i da sigurno nije bio pri čistoj svesti čim je planirao da se ubije, a u isto vreme je pisao taj testament; rekao je i da ćemo nas troje biti ključni svedoci, jer smo videli Seta tog petka pre nego što je izvršio samoubistvo i da od nas zavisi da li ćemo svedočiti o tome da li je on bio pod dejstvom lekova; dodao je da nam je tim pravim testamentom, tim koji su sastavili pravi advokati i sve, ostavio izvesnu sumu novca kao prijateljima i zaposlenima; dakle, kako nam je rekao, u našem je interesu da kažemo istinu, odnosno, da Set nije bio – kako se to stručno kaže…
– Zaveštajno sposoban – dobacio je Divejn kroz maglu od mentola.
– E, jeste, zaveštajno sposoban. Kako je on to sročio, ispalo je da je Set bio lud.
Džejk je zanemeo i samo se uozbiljio da ne bi odao emocije. Njegova prva reakcija bila je bes. Kako se samo usuđuje taj advokat da se upliće u slučaj, da priča laži i utiče na svedoke? Taj je toliko etičkih načela prekršio da Džejk nije mogao ni da ih prebroji. Druga reakcija je, doduše, bila mnogo uzdržanija – taj advokat je prevarant, pravi ološ. To se ne radi.
Uprkos tome ostao je pribran i samo je rekao: – E pa, porazgovaraću ja s tim advokatom i reći ću mu da se kloni ovog slučaja.
– Šta je u tom drugom testamentu, u tom pravom? – upitao je Divejn.
– Nisam ga još video. Sastavili su ga neki advokati iz Tupela i od njih se još nije zahtevalo da ga pokažu.
– A možda je u njemu i nas pomenuo? Šta vi mislite? – upitala je Kamila i ne trudeći se da zvuči odmereno.
– Zaista ne znam.
– Možemo li to da otkrijemo? – upitala je.
– Sumnjam. – Džejk je hteo da pita da li će ta informacija uticati na njihovo svedočenje, ali je rešio da govori što manje.
Arlin je dobacila: – Postavio je mnogo pitanja o Setu. Sećam se da nas je pitao i kako se Set ponašao tog petka pred smrt. Hteo je da zna kako se osećao i zapitkivao nas je o njegovim lekovima.
– A šta ste mu odgovorili?
– Ništa posebno. Da budem iskrena, nije bio osoba sa kojom bih volela da razgovaram. Delovao mi je kao neki prepredenjak i…
– Pričao je vrlo brzo – umešao se Divejn. – Suviše brzo. U pojedinim trenucima ga ništa nisam razumeo i stalno sam se pitao da li je taj čovek uopšte advokat. Ne bih baš voleo da ga vidim na sudu, pred porotom.
Kamila je dodala: – I bio je prilično agresivan, skoro nas je prisiljavao da odgovaramo na određen način. U stvari je hteo da kažemo da je Set bio neuravnotežen zbog svih tih silnih lekova.
Divejnu je dim izlazio kroz nos. – U jednom trenutku je spustio aktovku na Arlinin sto, uspravno, i to pod nekim čudnim uglom, ali nije je otvorio. Sigurno je pokušao da snima razgovor, prokljuvio sam ja. Imao je diktafon unutra.
– Da, nimalo nije odavao utisak profesionalca – rekla je Arlin. – Prvo smo mu poverovali, znate. Čovek se pojavio u lepom, tamnom odelu, rekao da je advokat, dao nam i vizitkartu i činilo nam se da zna mnogo o Setu Habardu i njegovim poslovima. Insistirao je da razgovara sa sve troje istovremeno, a mi nismo znali kako da ga odbijemo. Zato smo se ipak upustili u razgovor mada se pre može reći da je on govorio. Mi smo uglavnom slušali.

– Kako biste ga opisali? – upitao je Džejk. – Koliko ima godina otprilike, koliko je visok, koliko ima kilograma i slično?
Sve troje su se zgledali prilično kolebljivo, jer su bili sigurni da se neće u popunosti usaglasiti. – Koliko godina? – ponovila je Arlin gledajući u ono dvoje. – Pa rekla bih četrdesetak.
Divejn je klimnuo glavom, a Kamila je dodala: – Da, možda četrdeset pet. Oko metar osamdeset, puniji čovek, ima oko devedeset kila.
– Najmanje – nadovezao se Divejn. – Imao je tamnu kosu, skoro crnu, gustu, pomalo razbarušenu…
– Da, svakako treba da se ošiša – rekla je Arlin. – Imao je i guste brkove i zulufe. Nije nosio naočare.
– Puši kamel – dobacio je Divejn. – Sa filterom.
– Ući ću mu u trag i otkriću šta je naumio – rekao je Džejk iako je do tada bio skoro siguran da ne postoji advokat koji se zove Rid Maksi. Čak bi i najgluplji advokat znao da bi takva poseta samo izazvala nevolje, jer bi narušila etički kodeks. Ništa se nije uklapalo.
– Da li bi trebalo da porazgovaramo s nekim advokatom? – upitala je Kamila. – Mislim, ovo je nešto novo za mene, za sve nas. Pomalo je zastrašujuće.
– Nemojte još – rekao je Džejk. Hteo je nekako da ih razdvoji i popriča sa svakim ponaosob.
Ovako zajedno verovatno utiču jedno na drugo. – Možda kasnije, ali sada ne.
– Šta će se desiti sa ovom fabrikom? – upitao je Divejn, a zatim bučno uvukao dim u pluća.
Džejk se uzvrpoljio i malo prenaglašeno otvorio prozor da bi mogao da diše. – Zar ne možeš da pušiš napolju? – proskitala je Kamila na zamenika direktora. Izgleda da je taj problem s pušenjem već odavno na dnevnom redu. Šef im je umro od raka pluća, a njegov kancelarijski nameštaj kao da je bio natopljen katranom. Naravno da je pušenje bilo dozvoljeno.
Džejk se vratio, stao ispred njih i rekao: – Gospodin Habard je u svom testamentu ostavio uputstvo izvršitelju oporuke da rasproda svu imovinu po tržišnoj ceni i da sve pretvori u gotovinu. Ova fabrika će raditi sve dok je neko ne kupi.
– Kada će se to desiti? – upitala je Arlin.
– Kad se pojavi odgovarajuća ponuda. To može biti sada, ali i za dve godine. Čak i da fabrike zapadnu u neprilike tokom suđenja, imovinu gospodina Habarda će svakako štititi sud. Siguran sam da se po kraju već priča kako će svi poslovi stati. Možda će se uskoro pojaviti neki ponuđač. Do tada se ništa ne menja. Pod pretpostavkom, naravno, da zaposleni mogu sami da nastave sa radom.
– Divejn vodi fabriku već pet godina – rekla je Arlin blaženo.
– Nastavićemo – rekao je on.
– Dobro. Ako nemate drugih pitanja, sada bih se vratio arhivi. – Sve troje su mu zahvalili i otišli. Trideset minuta kasnije, dok je Arlin nešto petljala za radnim stolom, Džejk joj je prišao i rekao:
– Želeo bih da vidim njegovu kancelariju. – Ona je odmahnula rukom i rekla: – Nije zaključana. – Zatim je ustala i otvorila mu vrata. Bila je to dugačka i uska prostorija, sa stolicom i radnim stolom, na jednom kraju, i jeftinim konferencijskim stolom na drugom. Moglo se i očekivati da će sve biti izrađeno od drveta: zidovi i pôd su bili od borovine sa izraženom teksturom, prelakirani bronzanim lakom; duž zidova su bile postavljene police za knjige od hrasta tamnije nijanse, mnoge među njima prazne. Nije bilo uobičajenog razmetanja po zidovima – Set nije okačio svoje diplome zato što ih nije ni imao; nije bilo ni nagrada za zaslužnog građanina niti fotografija sa političarima. Štaviše, nije bilo ni jedne jedine fotografije u čitavoj kancelariji. Sto je izrađen za potrebe vlasnika; imao je fioke,

a na radnoj površini nije bilo praktično ničega ako se izuzmu svežanj papira i tri prazne pepeljare.
S jedne strane, sve je izgledalo baš kao što bi se i očekivalo u kancelariji čoveka sa sela koji se domogao velikog novca u zrelijim godinama. S druge, bilo je teško poverovati da čovek težak dvadeset miliona dolara nije imao bolje opremljenu kancelariju.
– Sve je sređeno kao pod konac – primetio je Džejk skoro za sebe.
– Set je voleo da mu sve bude cakum-pakum – odvratila je Arlin. Otišli su do drugog kraja prostorije, gde je Džejk izvukao jednu stolicu ispod konferencijskog stola i rekao: – Možemo li načas da porazgovaramo? – I ona je sela gotovo kao da je očekivala taj razgovor i kao da mu se radovala.
Džejk je privukao telefon i rekao: – Hajde da pozovemo tog Rida Maksija, važi?
– Važi. Kako god. – U prevodu, vi ste advokat.
Džejk je okrenuo broj s vizitkarte i na svoje veliko iznenađenje, javila mu sekretarica koja je govorila u ime velike i dobro poznate advokatske firme u Džeksonu. Džejk je tražio gospodina Rida Maksija, koji je očigledno radio tamo, zato što je rekla: – Samo trenutak, molim. – Utom se ponovo začuo neki ženski glas: – Kancelarija gospodina Maksija, izvolite. – Džejk se predstavio i zatražio da razgovara sa advokatom. – Gospodin Maksi je otputovao i neće se vratiti do ponedeljka – odgovorila mu je. Pretvorivši se u oličenje ljubaznosti, Džejk joj je u kratkim crtama objasnio čime se bavi i sa izvesnom zabrinutošću rekao kako se boji da se neko predstavio kao gospodin Rid Maksi. – Je li on bio u okrugu Ford prošlog utorka? – upitao je.
– Ne, ne. Otputovao je poslom u Dalas još u ponedeljak. – Džejk joj je rekao da će opisati njenog šefa i počeo da opisuje prevaranta. Sekretarica je u jednom trenutku prasnula u smeh: – Ne, ne, posredi je neka greška. Rid Maksi za koga radim ima šezdeset dve godine, ćelav je i niži od mene, a ja sam visoka sto sedamdeset.
– Da ne poznajete možda još nekog advokata u Džeksonu koji se zove Rid Maksi?
– Ne, žao mi je.
Džejk joj je zahvalio i obećao da će njenog šefa pozvati sledeće nedelje da podrobnije porazgovaraju o tome. Kada je spustio slušalicu, rekao je: – Kao što sam i mislio. Taj čovek je lagao. On nije advokat. Možda radi za nekog advokata, ali on je običan prevarant.
Jadna Arlin je samo piljila u njega, jer nije bila u stanju da izusti ni reč. Zato je on nastavio: – Ne znam ko je taj čovek, a verovatno ga više nikada nećemo ni videti. Pokušaću da ga nađem, ali možda nikada nećemo saznati ko je on. Pretpostavljam da ga je poslao neko ko radi na slučaju, mada mogu samo da nagađam.
– Ali zašto? – promucala je.
– Da bi vas zaplašio, zbunio, isprepadao. Po svoj prilici ćete vas troje, a možda i ostali zaposleni, biti pozvani da svedočite o Setovom ponašanju tih poslednjih dana pre samoubistva. Pitaće vas: Da li je bio razuman? Da li se čudno ponašao? Da li se videlo da je pod dejstvom jakih lekova? I, ako je tako, da li su ti lekovi uticali na njegovo rasuđivanje? To će biti pitanja od suštinskog značaja.
Arlin se zamislila, a Džejk je sačekao da ona to prihvati. Posle izvesnog vremena joj se obratio:
– Dakle, Arlin, hajde da razjasnimo neke stvari. On je testament napisao upravo ovde, u ovoj kancelariji, u subotu ujutru. Morao je da ga pošalje pre podne da bih ga ja primio u ponedeljak. Videli ste ga u petak, je li tako?
– Da.
– Jeste li primetili bilo šta neuobičajeno?

Izvadila je maramicu iz džepa i dodirnula oči. – Izvinite – promucala je već uplakana pre nego što je stigla išta da kaže. Ovo može da potraje, pomislio je Džejk. Ubrzo se pribrala, ispravila se i osmehnula mu se. – Znate, gospodine Brigans, nisam sigurna kome treba da verujem u ovim okolnostima, ali da budem potpuno iskrena, vama verujem.
– Hvala vam.
– Vidite, moj brat je bio u toj poroti.
– Kojoj poroti?
– Na suđenju Karlu Liju Hejliju.
Svih dvanaest imena je ostalo zanavek urezano u Džejkovo pamćenje. Osmehnuo se i upitao: – Kako se zove?
– Bari Aker. On je moj najmlađi brat.
– Nikada ga neću zaboraviti.
– On vas mnogo ceni zbog tog suđenja. I uopšte.
– I ja njega cenim. Bili su vrlo hrabri i doneli su ispravnu odluku.
– Kada sam čula da ćete vi da zastupate Setovu imovinu, osetila sam olakšanje. Ipak, kada smo saznali za taj novi testament… ne znam, sve je to mnogo zbunjujuće.
– Potpuno vas razumem. Hajde da verujemo jedno drugom, jel’ može? I nemojte to „gospodine”, molim vas. Zovite me Džejk i ispričajte mi sve onako kako se zaista odvijalo. Važi?
Arlin je spustila maramicu na sto i malo se opustila. – Važi, ali ja ne želim da idem na sud.
– O tome ćemo da brinemo kasnije. Zasad mi samo izložite pozadinu cele priče.
– U redu. – Progutala je veliku knedlu, obgrlila sebe i pustila da sve provali iz nje. – Setovi poslednji dani nisu bili nimalo prijatni. Poslednjih mesec dana mu je bilo čas dobro, čas loše, naročito posle hemoterapije. Imao je po dve ture hemoterapije i zračenja, izgubio je kosu i mnogo je smršao; bio je toliko slab i bolestan da nije mogao da ustaje iz kreveta. Ipak, bio je to žilav starčić i nije hteo da se preda. Doduše, rak pluća je bio u pitanju, a kada su se tumori ponovo pojavili, znao je da mu je kraj blizu. Prestao je da putuje i sve više vremena je provodio ovde. Trpeo je nesnosne bolove, uzimao je mnogo demerola. Došao bi rano, popio kafu i osećao bi se dobro nekoliko sati, ali bi mu se onda stanje pogoršalo. Nikada nisam videla da je uzimao lekove protiv bolova, ali mi je on pričao o tome. Ponekad mu se od njih mutilo u glavi i bio je pospan, čak je osećao i mučninu. Insistirao je da sâm vozi, zbog čega smo se svi brinuli.
– Ko se to brinuo?
– Nas troje. Mi smo se brinuli za Seta. Nikada nije dozvoljavao ljudima da mu se približe. Rekli ste da ga niste upoznali. To me i ne čudi, jer je Set izbegavao ljude. Nije voleo da ćaska. Nije bio srdačan čovek, već usamljenik koji nije želeo da iko zna čime se bavi niti da iko obavlja poslove umesto njega. Sâm je sebi kuvao kafu. Prešlo mu je u naviku da ne kaže ni hvala. Imao je poverenja u Divejna i dopustio mu je da vodi posao, ali njih dvojica nisu provodili mnogo vremena zajedno. Kamila je ovde već nekoliko godina, a Set je stvarno voleo da flertuje sa njom. Ali to je sve. Eto, samo nas troje.
– Da li ste možda primetili da je radio nešto neuobičajeno tih poslednjih dana?
– Istini za volju ne. Nije mu bilo dobro. Često je dremao. Čak je bio i lepo raspoložen tog petka. Nas troje smo baš razgovarali o tome – nije neuobičajeno da se ljudi pred samoubistvo opuste, kao da se raduju kraju. Mislim da je Set tog petka već znao šta će učiniti. Bio je umoran od svega. Ionako mu se bližila smrt.

– Da li je ikada pričao o svom testamentu?
Ovo joj je, izgleda, bilo smešno, jer se odmah nasmejala. – Set nije govorio o svom privatnom životu. Nikada. Radim ovde već šest godina i za to vreme nijednom nije pomenuo ni svoju decu, ni unučiće, ni rođake, prijatelje, neprijatelje…
– A možda izvesnu Leti Lang?
– Ni jednu jedinu reč. Nikada nisam bila u njegovoj kući, ne poznajem tu ženu, ne znam ništa o njoj. Videla sam njenu sliku u novinama ove nedelje, prvi put sam joj videla lice.
– Priča se da je Set voleo žene.
– Ja te glasine nisam čula, ali mogu pouzdano da kažem da mene nikada nije ni dotakao, nikada mi se nije nabacivao. Mogao je da ima i pet devojaka, ali to nikada ne biste saznali.
– Jeste li bili upoznati sa njegovim poslovanjem?
– Uglavnom da. Mnogo dokumentacije mi je prelazilo preko stola. I moralo je tako da bude. Često me je upozoravao da je sve to strogo poverljivo. Ipak, nisam znala šta je sve radio; mislim da to niko nije znao. Kada je prošle godine sve rasprodao, častio me je, dao mi je pedeset hiljada dolara. I Divejn i Kamila su dobili bonus, ali nemam pojma koliko je njima dao. Dobro nam je plaćao. Set je bio pošten čovek koji je od svojih ljudi očekivao da naporno rade, ali im je zato pošteno plaćao. Ima još nešto što treba da znate. Set nije robovao predrasudama kao većina ovdašnjih belaca. U ovoj fabrici radi osamdeset ljudi: polovina su belci, polovina crnci i svima je jednako plaćao. Čula sam da je tako bilo u svim njegovim fabrikama nameštaja i skladištima drvne građe. Nije se upuštao u politiku, ali je prezirao način na koji se belci ophode prema crncima na jugu. Jednostavno je bio pravičan. Zaista mnogo cenim i poštujem tog čoveka. – Tu joj je glas zamro, pa je posegla za maramicom.
Džejk je pogledao na sat i iznenadio se kada je video da je skoro podne. Već dva i po sata je tu. Rekao je da mora da ide, ali da će ponovo doći početkom sledeće nedelje sa gospodinom Kvinsom Landijem, novim izvršiteljem oporuke, koga je imenovao sud. Dok je izlazio, malo je popričao i sa Divejnom, a i Kamila se ljubazno pozdravila s njim.
Dok se vozio nazad u Klenton, u glavi su mu se rojili svi mogući scenariji u vezi s tim uljezom koji se izdavao za advokata velike firme u Džeksonu i pokušao da zaplaši potencijalne svedoke; povrh svega, učinio je to samo nekoliko dana posle Setovog samoubistva, a pre prvog sudskog pretresa. Ko god je to bio, više ga niko neće videti. Taj najverovatnije radi za nekog od advokata koji zastupaju Heršela, Ramonu ili njihovu decu. Vejd Lanijer je bio Džejkov glavni osumnjičeni. On je bio na čelu firme od desetoro ljudi koji su vodili sudske sporove, a bili su poznati po agresivnoj i kreativnoj taktici. Džejk je razgovarao s kolegom sa fakulteta koji je često bio u kontaktu s Lanijerovom firmom. Kolega je malo istraživao i na kraju mu podneo zaista obeshrabrujuć izveštaj. Što se tiče profesionalne etike, firma je bila na lošem glasu zbog kršenja pravila, posle čega bi trčali kod sudije i svaljivali krivicu na druge. – Ne okreći im leđa – posavetovao ga je prijatelj.
Već tri godine je nosio pištolj da bi se zaštitio od članova klana i drugih ludaka. Sada je počeo da se pita da li mu treba zaštita i od svih tih ajkula koje su se ustremile na Habardovo bogatstvo.

15.

Leti poslednjih nekoliko noći nije mogla da spava, pogotovu zato što je sve više prostora u kući ustupala članovima svoje porodice. Simion je bio kod kuće već duže od nedelju dana, a on je zauzeo pola kreveta. Leti je na drugoj polovini spavala sa svoja dva unučeta. Dva nećaka spavala su na podu.
Probudila se kada se sunce promolilo na horizontu. Ležala je na svojoj strani kreveta i posmatrala muža uvijenog u ćebe dok je hrkao sve u šesnaest odmarajući se od sinoćnog piva. Gledala ga je neko vreme ne mičući se, a misli su joj lutale i izjedale je. Ugojio se i osedeo, a kako su godine prolazile, iznosi na čekovima koje je donosio bili su sve manji. Je li, veliki dečko, da nije opet vreme za putovanjce, a?, vrzmalo joj se po glavi. Da nije došlo vreme da nestaneš kako samo ti umeš i da me ostaviš na miru bar na mesec-dva. Ni za šta nisi sem za seks, a kako i to da se izvede kada su deca s nama u sobi?
Simion, izgleda, nije imao nameru da ode. U poslednje vreme niko nije hteo da ode od nje. Morala je priznati da se u poslednjih nekoliko nedelja njegovo ponašanje iz korena promenilo, naravno, otkad je gospodin Habard preminuo, jer se od tada sve promenilo. Simion je i dalje pio svake noći, ali ne preko svake mere, ne kao ranije. Bio je ljubazan prema Sajpres, nudio se da obavlja poslove po kući i uzdržavao se od uobičajenih uvredljivih opaski. I prema deci je bio strpljiviji. Dva puta je spremao roštilj, a jednom je – prvi put u životu – sredio i kuhinju posle ručka. Prošle nedelje je otišao u crkvu sa svojom porodicom. Najprimetnija promena se ogledala u tome što je bio mnogo nežniji i pažljiviji prema supruzi.
Nije je udario već nekoliko godina, ali kada te jednom prebiju, to nikad ne zaboraviš. Modrice se povuku, ali ožiljci zauvek ostaju duboko skriveni, kao žive rane. Ostaneš tako pretučen u duši. Čovek stvarno treba da bude kukavica da bi tukao ženu. Na kraju joj se izvinio. Rekla je da mu oprašta, ali nije mu oprostila. U njenoj knjizi neki gresi se ne praštaju, a pretući svoju ženu jedan je od njih. Zaklela se da će izdržati, ali je jedno čvrsto odlučila – jednog dana će otići i biće slobodna. Možda će to biti za deset ili dvadeset godina, ali će skupiti hrabrost da ostavi tog jadnika.
Padalo joj je na pamet da se možda i gospodin Habard razveo iz sličnog razloga. S jedne strane, biće joj mnogo teže da ostavi Simiona kada joj se tako ulaguje i sluša je kao boga. S druge, novac će joj doneti nezavisnost.
Ipak, hoće li biti tako? Hoće li joj to obezbediti bolji život u većoj kući s lepšim stvarima i manje briga i možda slobodu od muža, kog ne voli? Sve je to moguće, ali zar je na kraju neće odvesti stalnom bežanju od porodice, prijatelja i neznanaca, jer će svi hteti nešto od nje? Leti je već odavno osetila potrebu da pobegne. Godinama se osećala zarobljenom u kući koja je ličila na kutiju, s previše ljudi, a premalo kreveta u ono malo kvadrata. Sada u toj kući stvarno više nije moglo da se diše.
Petogodišnji Entoni se vrteo u snu i otkotrljao joj se skroz do nogu. Leti se tiho izvukla iz kreveta, podigla bademantil s poda, obukla ga i nečujno izašla iz sobe. Pod u hodniku je škripao ispod pohabanog i prljavog tepiha. U susednoj sobi je spavala Sajpres; za njeno ogromno telo ćebe je bilo

premalo i pretanko. Njena kolica su stajala sklopljena pored prozora. Na podu je bilo dvoje dece Letine sestre. Zavirila je u treću sobu, u kojoj su Klaris i Fedra spavale zajedno isprepletanih ruku i nogu. Letina sestra je spavala u drugom krevetu i već nedelju dana je bila kod njih. Još jedno dete je, kolena priljubljenih uz grudi, spavalo na podu. U boravku je na podu ležao Kirk dok je ujak hrkao na sofi.
Tela na sve strane, pomislila je Leti upalivši svetlo u kuhinji i gledajući lom koji je ostao posle
večere. Kasnije će da opere sudove. Pristavila je kafu i dok se voda zagrevala, pogledala je u frižider i utvrdila da je onako kako je i pretpostavljala. Sem nekoliko jaja i jedne krmenadle nije bilo mnogo hrane, uglavnom nedovoljno da se nahrani toliko ljudi. Poslaće svog dragog mužića u prodavnicu čim ustane, a račun u bakalnici neće platiti ni od svoje ni od Simionove plate, a ni državnim čekom, već velikodušnošću njihovog novog heroja, uvaženog Bukera Sistranka. Simion je od njega tražio pet hiljada dolara na zajam. („Vidiš kakva kola vozi, za njega pet hiljadarki nije ništa.”) To u stvari nije pozajmica, govorio je Simion, više je avans. Buker je odmah pristao, pa su obojica potpisali solo menicu. Leti je novac čuvala u kutiji za so u ostavi.
Obula je sandale, vezala pojas bademantila i izašla napolje. Bio je 15. oktobar i već je malo zahladnelo. Lišće je šuštalo i lelujalo se na povetarcu. Pila je iz svoje omiljene šolje i po travi lagano odšetala do male šupe, u kojoj su držali kosilicu za travu i ostale mašine i alat. Iza šupe je visila ljuljaška zakačena konopcima za granu jele, pa je malo sela na nju. Izula je sandale, odgurnula se i zaljuljala.
Već su je ispitivali, a pitanja će se stalno ponavljati i nikada im neće biti kraja. Zašto je gospodin Habard to učinio? Da li je o tome razgovarao s njom? Na ovo drugo je bilo lakše odgovoriti – ne, nikada nije ni o čemu razgovarao s njom. Pričali su o vremenu, popravkama po kući, o tome šta treba kupiti i šta da mu kuva za večeru, ali nikada ni o čemu bitnom. Tako im je uvek odgovarala, bar zasad. Istiini za volju, u dva navrata joj je neobavezno i neočekivano pomenuo da će joj ostaviti neki mali poklon. Znao je da umire i da se smrt bliži. Pravio je planove pre odlaska na onaj svet i hteo je da je uveri da će i ona dobiti nešto.
Ipak, zašto joj je ostavio toliko? Jeste da njegova deca nisu najbolji ljudi na svetu, ali opet nisu zaslužili tako surovu kaznu. Ona svakako nije zaslužila to što joj je ostavio. Ništa nije imalo smisla. Zašto ne može lepo da sedne s Heršelom i Ramonom, da porazgovaraju samo njih troje, bez onih silnih advokata, da se lepo dogovore i podele novac na razuman način? Leti nikada nije imala ništa, ali nije bila pohlepna. Nije joj teško udovoljiti. Veći deo imovine bi ostavila Habardovima. Njoj je dovoljno tek toliko da započne nov život.
Neka kola su protutnjala niz okružni put približavajući se njihovoj kući. Usporila su, a zatim se približila, kao da je vozač morao dobro da osmotri kuću Leti Lang. Nekoliko minuta kasnije pojavila su se još jedna iz istog smera. Leti je prepoznala automobil: bila su to kola njenog brata Rontela, koji se pojavio s buljukom nevaspitane dečurlije i onom kučkom od žene. Zvao ju je on već telefonom, javio je da će možda navratiti i eto njih; došli su previše rano u subotu ujutru da vide svoju milu tetku Leti, jer je njena slika izašla na naslovnoj strani novina i sada su svi samo o njoj pričali, sada kad se nekako ušunjala u testament matorog belca, pa će se obogatiti.
Utrčala je u kuću i počela da se dere.

* * *

Dok je Simion za kuhinjskim šankom proučavao spisak za kupovinu, krajičkom oka je opazio kako je Leti u ostavi zavukla ruku u kutiju za so. Iz nje je izvadila pare. Pretvarao se da nije video, ali je nekoliko sekundi kasnije, kada je ona otišla u dnevnu sobu, zgrabio kutiju i izvadio deset novčanica od po sto dolara.
Znači, tu krije „zajedničke pare”.
Četvoro Rontelove dece je htelo da ide u prodavnicu, ali je Simion želeo da bude sam. Uspeo je da se iskrade na zadnja vrata, da se ušunja u svoj kamion i ode, a da ga niko ne vidi. Zaputio se ka Klentonu, na petnaest minuta vožnje odatle, i uživao u samoći. Shvatio je koliko mu je nedostajao otvoren put, dani van kuće, hoteli i žene, barovi koji rade dokasno. Na kraju će ostaviti Leti i odseliće se, ali sada svakako neće. Sad nema šanse, a ne, ne. Izvesno vreme Simion Lang će glumiti uzornog muža.
Ili je bar tako govorio sebi. Često bi se pitao zašto je takav. Neki zao glas mu je govorio niotkuda, nagovarajući ga na sve i svašta, a Simion ga je uporno slušao. Tenkov kafić Tonk nalazio se nekoliko kilometara severno od Klentona, na kraju prljavog puta kojim su išli samo oni koji traže nevolje. Tenk nije imao dozvolu da služi alkohol, kao ni dozvolu za rad, a nije imao ni nalepnicu Trgovinske komore na prozoru do puta. Alkohol, kockanje i kurvanje bili su nelegalni u drugim delovima okruga. Najhladnije pivo u celom kraju se čuvalo u Tenkovim frižiderima, a Simion je odjednom ožedneo čim je krenuo niz put sa ženinim spiskom namirnica u jednom džepu, a parama pozajmljenim od advokata u drugom. Šta ima lepše od ’ladnog piva i koje partije kocke i karata subotom ujutru?
Đubreta i dima od sinoć više nije bilo, jer je jednoruki momak, koga su zvali Pljačkaš, još čistio vrzmajući se između stolova. Srča i prljav pod bili su dokaz neizbežnih čarki. – Da nije neko primio metak? – upitao je Simion otvorivši veliku limenku. Bio je jedini gost u baru.
– Još nije. Dvojica su zaglavili u bolnici s razbijenom glavom – odgovorio mu je Ontario, jednonogi šanker koji je nekada ležao u zatvoru, zbog ubistva prve dve žene. Sada nije imao devojku. Tenk je bio slab na sakate i skoro svi njegovi zaposleni bili su bez ponekog uda, neko i bez dva. Bakster, izbacivač, na primer, nije imao jedno uvo.
– Baš mi je krivo što sam to propustio – odvratio je Simion nalivajući se.
– Čujem da su se dobro dohvatili.
– Izgleda da jesu. Jel’ tu Bendži?
– Mislim da jeste. – Bendži je igrao ajnc u zaključanoj prostoriji bez prozora iza bara. Pored nje je postojala još jedna, slična, u kojoj su se kockali, pa su se i sada odande čuli uzbuđeni glasovi. Utom je ušla zgodna belkinja, sa lepo izloženim atributima. Njoj, za razliku od ostalih radnika, nije nedostajao nijedan ud; njoj, zapravo, ništa nije nedostajalo. Lepojka je rekla Ontariju: – Stigla sam.
– Mislio sam da ćeš da prespavaš ceo dan – dobacio je on.
– Očekivala sam neke mušterije. – Produžila je, a kada je prošla pored Simiona, prešla je dugim, veštačkim ružičastim noktima preko njegovog ramena. – Spremna sam za posao – zagugutala mu je na uvo, ali se on pravio da je ne čuje. Zvala se Boni i godinama je radila u sobi na kraju lokala, u kojoj su mnogi crni mladići okruga Ford prvi put prešli granicu. Simion je tamo bio nekoliko puta, ali danas to nije nameravao. Kada mu je nestala iz vidokruga, otperjao je u zadnji deo, gde se igrao ajnc.
Bendži je zatvorio vrata i upitao: – Dokle ideš, drugar?
– Do hiljadu – odgovorio je Simion, sav pun sebe zbog kinte, jer je sad ozbiljan igrač. Brzo je raširio deset novčanica po glatkoj površini stola za ajnc. Bendži razrogači oči. – Au, sine, jesi ti to

raspravio sa Tenkom?
– Nisam. Nemoj mi reći da nikad nisi video hiljadu zelembaća.
– Samo malo. – Izvadio je ključ iz džepa i otvorio kasu ispod stola. Brojao je, premišljao se, vajkao se i na kraju rekao: – Pretpostavljam da ću moći. Koliko se sećam, ti mi nisi neka pretnja.
– Samo ti umukni i deli.
Bendži je razmenio novac za deset crnih žetona. Vrata su se otvorila, a u prostoriju je ušepao Ontario s hladnim pivcetom. – Da nemaš možda kikiriki? – upitao je Simion. – Matora kučketina mi još nije spremila doručak.
– Naći ću već nešto – promrmljao je dok je odlazio.
Mešajući karte, Bendži mu je rekao: – Ne bih ja svoju ženu nazivao svakojakim imenima ako je tačno ono što čujem.
– Ti veruješ u sve što čuješ?
Podelili su šest prvih ruku, a zatim je Boni stigla sa činijicom kikirikija i još jednom kriglom ledenog piva. Već je stigla da se presvuče u neki oskudan i providan haljetak sa sve crnim podvezicama, a nosila je i opasne cipele sa visokom potpeticom i platformom tako da bi se od tog prizora i bludnica postidela. Simion ju je odmerio od glave do pete. Bendži je promrmljao: – Uh, brate. – Boni je zacvrkutala: – Želite li još nešto?
– Zasada ne – odgovorio je Simion.
Sat vremena i tri piva kasnije Simion je pogledao na sat, svestan da treba da se vrati kući, ali nije mogao da se natera. Kuća mu je bila puna nezvane rodbine. Leti je bila nepodnošljiva, a Rontela i inače nije mario da vidi. Još na sve strane trčkara prokleta dečurlija.
Boni se vratila s još jednim pivom, koje je poslužila u toplesu. Simion je zatražio pauzu i rekao da se brzo vraća.

* * *

Tuča je otpočela kada je Simion duplirao čvrstu dvanaesticu, što je bio toliko glup potez da ga ni početnik ne bi napravio. Bendži mu je podelio kraljicu, prešao ga i uzeo mu preostala dva žetona. – Pozajmi mi petsto – odmah je zatražio Simion.
– Nije ti ovo banka – uzvratio je Bendži, predvidevši to. – Tenk ne daje na veresiju. Simion je, već naliven, tresnuo šakom o sto i proderao se: – Daj mi pet žetona, pet po sto!
U igru je ušao još jedan igrač, neki mladi gorostas, čiji su bicepsi ličili na košarkaške lopte. Zvali su ga Mangup. Igrao je sa žetonima od po pet dolara i ispratio celu situaciju, gledajući kako Simion gubi onolike pare. – ’Alo, bre! – brecnuo se Mangup zgrabivši žetone.
Simiona je Mangup od početka nervirao. Opasan štih kao što je on trebalo je da igra sâm, jedan na jedan s krupijeom. U trenutku je shvatio da će doći do tuče, a naučio je da je u takvim prilikama najbolje da prvi pustiš nekome krv, da zadaš prvi i možda odlučujući udarac. Ponesen jarošću, snažno je zamahnuo i debelo promašio i dok je Bendži vikao: – Prestanite s glupostima! E, ovde, vala, nećete! – Mangup je skočio sa stolice – bio je mnogo viši nego što se činilo dok sedi – i s dva divljačka udarca u lice sastavio Simiona sa zemljom.
Simion se kasnije osvestio na parkingu; odvukli su ga do njegovog kamiona i ugurali u prikolicu. Pridigao se i osvrnuo oko sebe. Nije bilo nikoga. Pažljivo je dodirnuo desno oko, koje se zatvorilo od udarca, i nežno dodirnuo levu stranu brade, koja je bolela kao sâm đavo. Hteo je da pogleda na

sat, ali ga više nije bilo. Pored toga što je spiskao hiljadu dolara koje je ukrao od Leti, shvatio je da je izgubio i sto dvadeset dolara koje je planirao da potroši na namirnice. Proćerdao je sve do poslednjeg centa. Ostavili su mu novčanik mada u njemu nije više bilo ničeg vrednog. Za trenutak se premišljao da li da uleti u Tonk, zgrabi jednonogog Ontarija ili jednorukog Pljačkaša i traži da mu vrate pare koje su mu pokrali. Na kraju krajeva, opljačkan je na mestu gde oni rade. Kakav je to bar?
Na kraju se ipak predomislio i odvezao se. Vratiće se kasnije da se nađe sa Tenkom i izgladi stvar. Ontario ga je posmatrao kroz prozor i kada je Simionov kamion dovoljno odmakao, pozvao je šerifa. Simiona su zaustavili na izlazu iz Klentona, uhapsili ga zbog vožnje pod dejstvom alkohola, stavili mu lisice i odvezli ga pravo u zatvor. Ubacili su ga u ćeliju s pijancima i obavestili ga da ne može da telefonira dok se ne istrezni.
Ionako se nije preterano obradovao što treba da okrene kućni broj.

* * *

U vreme ručka se pojavio Darijas, koji je doputovao iz Memfisa sa suprugom Natali i punim kolima dece. Deca su, naravno, bila gladna, ali je Natali bar donela poslužavnik kolača sa kokosom. Rontelova žena nije donela ništa, niti je bilo nagoveštaja da će se Simion vratiti iz prodavnice. Kako je popodne sporo odmicalo, gosti su se premestili u dvorište, gde su dečaci igrali fudbal, a muškarci pijuckali pivo. Rontel je potpalio roštilj, pa se opojan miris rebara s roštilja širio dvorištem kao izmaglica. Žene su sedele na tremu, pričale i smejale se. Pristigli su i novi gosti – dva rođaka iz Tupela i još nekoliko prijatelja iz Klentona.
Svi oni su hteli da se druže sa Leti. Njoj je prijalo da bude u centru pažnje, da joj se dive, ulaguju, i mada je sumnjala u njihove namere, nije mogla poreći da uživa što je postala glavna zvezda. Niko nije pominjao testament, novac, niti gospodina Habarda, bar ne u njenom prisustvu. O tih dvadeset miliona dolara se toliko pričalo, i to sa takvom ozbiljnošću, da je sve to prihvaćeno kao činjenica, kao nešto utvrđeno i opštepoznato. Novac je bio tu, a Leti je bila spremna da podigne devedeset procenata te sume. Međutim, u jednom trenutku Darijas više nije mogao da se uzdrži. Kada su on i Rontel ostali sami pored roštilja, upitao je: – Jesi li čitao novine od jutros?
– Aha – uzvratio je Rontel. – Ne vidim kako će to nešto da pomogne.
– To sam i ja hteo da kažem. Buker Sistrank tu svakako ispada pozitivac.
– Sto posto je zvao urednika novina, pa su namontirali priču.
Radilo se o naslovnici, rubrici za južna područja jutarnjih novina Memfisa. Naime, u njima je osvanula lepa, tračerska priča o samoubistvu gospodina Habarda i njegovom neobičnom testamentu, sa istom onom fotografijom na kojoj je Leti nosila svoju najlepšu haljinu za sud dok je Buker Sistrank i Kendrik Bost drže čvrsto kao kopci.
– Njima više neće da škripi – rekao je Darijas.
Rontel je zabrundao, nasmejao se i odmahnuo rukom. – Ma, već su počeli – odvratio je. – Zauzeli su startnu poziciju, samo čekaju.
– Šta misliš, kol’ko će Sistrank da ih odere?
– Pitao sam je, al’ neće da kaže.
– Neće valjda da im uzme pola?
– Otkud znam. Nije on jeftin.
Tada im je prišao jedan od nećaka da proveri rebra na roštilju, pa su promenili temu.

* * *

Kasno tog popodneva premestili su Simiona iz ćelije za pijandure. Jedan od policajaca ga je odveo u malu prostoriju bez prozora koju su koristili advokati da u četiri oka pričaju sa svojim klijentima. Dali su mu kesicu s ledom za lice i šolju vruće kafe. – I šta sad? – upitao je.
– Imaš posetioca – odgovorio mu je policajac.
Pet minuta kasnije pojavio se Ozi i seo pored njega. Nosio je farmerice i sportsku jaknu, sa značkom zakačenom za pojas i futrolom o kuku. Obratio mu se ovim rečima: – Mislim da se nas dvojica nismo upoznali.
– Dva puta sam glasao za tebe – odgovorio je Simion.
– Hvala, ali to svi kažu kad čovek već bude izabran. – Ozi je pregledao spiskove i prokleto dobro je znao da Simion Lang nije imao pravo glasa.
– Kunem se da jesam.
– Malopre me je zvao Tenk. Poručio ti je da ga ubuduće zaobilaziš, jasno? Nemoj više da praviš probleme.
– Opelješili su me.
– Takvo ti je to mesto. Znaš pravila zato što nema pravila. Samo ga se kloni.
– Hoću da mi vrate pare.
– Pare odmah zaboravi. Hoćeš da ideš kući ili ćeš da prespavaš ovde?
– Radije bih da idem kući.
– Hajdemo onda.
Simion se vozio na prednjem sedištu Ozijevih kola, bez lisica. Zamenik šerifa ih je pratio Simionovim kamionom. Prvih deset minuta niko nije ništa govorio, jer su slušali krčanje šerifovog radija. Ozi ga je na kraju ugasio i rekao: – Nije to moja stvar, Simione, ali ovi advokati iz Memfisa nemaju ovde šta da traže. Na tvoju ženu ljudi iz našeg okruga ionako popreko gledaju. Sve će to završiti na sudu, i to sa porotom, a ti samo čačkaš mečku.
Prvo što je Simionu prošlo kroz glavu bilo da mu kaže da se nosi, ali mu je mozak otupeo, a vilica ga bolela. Nije hteo da se raspravlja. Samo je razmišljao o tome kako je super voziti se na suvozačevom sedištu u tolikim kolima i još imati pratnju do kuće.
– Jel’ slušaš ti mene? – pitao ga je Ozi. Drugim rečima, hteo je da ovaj malo mućne glavom.
– Šta bi ti uradio? – upitao je Simion.
– Otarasio bih se tih advokata. Džejk Brigans će dobiti taj slučaj, što će ići u vašu korist.
– Ma, on je klinac.
– Dobro, idi pitaj Karla Lija Hejlija.
Simionu mozak nije radio dovoljno brzo da bi šerifu odmah odgovorio mada ni inače ne bi znao šta da mu kaže. Za crnce u okrugu Ford je ta oslobađajuća presuda za Hejlija bila mnogo važna.
Ozi nije odustajao. – Pitao si me šta bih ja uradio. Ja bih poveo računa šta radim i klonio bih se nevolja. Pa šta ti misliš, da se i dalje opijaš, kurvaš i kartaš subotom ujutru, a i ostalim danima? Sve oči su uprte u tvoju ženu. Belci su već sumnjičavi, a pred vama je neminovno suđenje sa porotom. Samo ti još fali da ti ime osvane u novinama zbog vožnje pod dejstvom alkohola ili tuče i takvih stvari. O čemu ti uopšte razmišljaš?
Tačno je sve to, pio je, kurvao se i kockao. Kipteo je od gneva, ali je ćutao. Imao je četrdeset šest godina i nije navikao da mu iko sem šefa čita bukvicu.

– Hajde malo povedi računa kako se ponašaš. Važi?
– A šta je s kaznom za vožnju u pijanom stanju?
– Odložiću je za šest meseci, čisto da vidim kako ćeš da se ponašaš. Još jednom li zajebeš stvar, odvešću te na sud. Tenk će da me pozove istog sekunda kada mu prekoračiš prag. Jel’ ti jasno?
– Jasno.
– Ima još nešto. Čiji je taj kamion koji si vozio od Memfisa do Hjustona i El Pasa?
– Neke kompanije iz Memfisa.
– Jel’ ta kompanija ima ime?
– Moj šef zna kako se zove, ne znam ko je njegov šef.
– Čisto sumnjam. Šta je u tom kamionu?
Simion se ućutao i zagledao kroz bočni prozor. Tako je ćutao namrgođen neko vreme, a onda je rekao: – To je kompanija koja se bavi skladištenjem. Mi prevozimo razne stvari.
– Da nije nešto od toga kradeno?
– Naravno da nije.
– Zašto se onda FBI raspituje?
– Ja nisam video nikog iz FBI-ja.
– Nisi još, ali su mene zato već dva puta zvali. Imaju tvoje ime u evidenciji. Slušaj, Simione, budu li te uhapsili federalci, ti i Leti možete da zaboravite na suđenje sa porotom u ovom okrugu. Čoveče, zar ne vidiš? Vi ste priča sa naslovne strane. Dođavola, svi u gradu ionako samo pričaju o Leti i Habardovom testamentu. Zajebeš li stvar, nijedna porota se neće sažaliti na tebe. Čak nisam siguran ni da će crnci biti na vašoj strani. Mućni malo glavom.
Federalci. Simion je gotovo naglas izgovorio tu reč, ali je držao jezik za zubima i nastavio da gleda kroz prozor. Vozili su se tako u tišini dok nisu stigli nadomak Simionove kuće. Da bi ga poštedeo poniženja, Ozi mu je dozvolio da uđe u svoj kamion i sâm se odveze. – Dođi u sud u sredu u devet ujutru – rekao mu je. – Zamoliću Džejka da sredi papire. Na neko vreme ćemo zamrznuti kaznu.
Simion mu je zahvalio i polako se odvezao kući.
Prebrojao je osam automobila na prilaznoj stazi i ispred dvorišta. Video je da se nešto puši u dvorištu i osetio miris roštilja. Bilo je dece na sve strane. Napravili su pravu žurku dok su se tiskali oko njihove drage Leti.
Parkirao je na putu i krenuo prema kući. Sad ga tek čeka veselje.

16.

Otkad je stigao testament gospodina Habarda, a to je bilo pre dve nedelje, pristizala je sve zanimljivija jutarnja pošta. Svakoga dana su nastajale nove zvrčke, jer je vladala pomama među advokatima, koji su se otimali da se uglave. Vejd Lanijer je podneo zahtev za osporavanje validnosti svojeručnog testamenta u ime Ramone i Ijana Dafoa, za šta se ispostavilo da je vrlo inspirativan čin. U roku od nekoliko dana isti zahtev su podneli i advokati koji zastupaju Heršela Habarda, njegovu decu i Dafoovu decu. Budući da su se u te zahteve mogle unositi ispravke do mile volje, prvi nacrti obrazaca za podnošenje zahteva su rađeni po istoj osnovnoj strategiji. U njima se tvrdilo da je svojeručni testament nevažeći zato što (1) Set Habard nije bio zaveštajno sposoban i (2) zato što je Leti Lang vršila uticaj na njega. Nisu ponuđeni nikakvi argumenti da potkrepe ove tvrdnje, ali to nije bilo ništa neuobičajeno u takvim slučajevima. U Misisipiju su se držali prakse „obaveštenja o iskazu” ili, drugim rečima, strategije po kojoj advokati treba samo da izlože osnove, a tek kasnije da dokazuju konkretne tvrdnje.
Iza kulisa se pokazalo da su napori Ijana Dafoa da ubedi Heršela da se udruži sa Vejdom Lanijerom bili uzaludni, a čak su i pogoršali odnose među njima. Lanijer baš i nije oduševljavao Heršela, koji je smatrao da ovaj ne bi prošao pred porotom mada ni na čemu konkretnom nije zasnivao to mišljenje. Prinuđen da nađe advokata iz Misisipija, Heršel se obratio Stilmanu Rašu kao potencijalnom zastupniku svojih interesa. Pošto su advokati firme Raš zastupali testament iz 1987. godine, postali su sporedni igrači. Sada su mogli samo da posmatraju, a teško da će i sudija Etli tolerisati njihovo prisustvo, čak i sa strane, budući da sat otkucava. Heršel se preračunao. Doneo je odluku da unajmi cenjenog advokata firme Raš pozivajući se na nepredviđene okolnosti i rekao zbogom svom advokatu iz Memfisa.
Dok su advokati koji su osporavali testament nastojali da spletkama izbace jedan drugog iz igre, njegovi zagovarači bili su u međusobonom sukobu. Rufus Bakli je zvanično postao deo postave kao lokalni savetnik Leti Lang. Džejk je uložio formalnu žalbu pozivajući se na to da Bakli nema neophodnog iskustva. Počelo je da se zakuvava kada je Buker Sistrank podneo žalbu, kao što je i obećao, da bi eliminisao Džejka i na njegovo mesto postavio firmu Sistrank i Bost sa Baklijem kao advokatom iz Misisipija. Narednog dana su Sistrank i Bakli podneli još jednu žalbu zahtevajući od sudije Etlija da se povuče oslanjajući se na neosnovan i smešan argument da je na neki način pristrasan prema svojeručnom testamentu. Zatim su podneli zahtev za promenu mesta suđenja u
„nepristrasniji” okrug. Drugim rečima, hteli su da pređu u neki okrug sa više crnaca.
Džejk je na kraju porazgovarao sa advokatom iz Memfisa, neznancem s kojim je stupio u kontakt preko zajedničkog prijatelja. Taj parničar se petljao sa Sistrankom godinama, nije ga baš obožavao, ali ma koliko gunđao, morao je priznati da su rezultati Sistrankove firme bili zavidni. Sistrankova strategija se sastojala u tome da uzburka strasti, slučaj svede na rat na rasnoj osnovi, napadne svakog belca koji je iole umešan, uključujući i predsedavajućeg sudiju ukoliko je neophodno, i da odugovlači sa sastavljanjem porote onoliko koliko je potrebno da u nju ubaci dovoljno crnaca. Bio je drzak, glasan, pametan i neustrašiv, a umeo je da bude i nemilosrdan i na sudu i van njega. Kada je

bilo neophodno, potrudio bi se da šarmira porotu da bi je pridobio. Na Sistrankovim suđenjima je uvek bilo kolateralnih žrtava mada se on nije obazirao na to ko će biti povređen. Parničenje protiv njega je moglo biti toliko neprijatno da su optuženi u rekordnom roku sklapali nagodbu.
Takva taktika može da upali u atmosferi federalnog sudskog sistema u Memfisu, koja pulsira od
rasističkog naboja, ali u okrugu Ford nikada, tačnije, nikada kod sudije Rubena V. Etlija. Džejk je nebrojeno puta pročitao žalbe koje je Sistrank podneo i što je više čitao, sve više je verovao da taj čuveni advokat nanosi nenadoknadivu štetu Leti Lang. Pokazao je kopije Lusjenu i Hariju Reksu i obojica su se složili s njim. Sistrankova strategija je bila glupa i garantovano će mu se obiti o glavu i propasti.
Posle dve nedelje rada na slučaju, Džejk je već bio spreman da odustane ukoliko Sistrank ostane u igri. Podneo je žalbu da bi žalbe koje su podneli Sistrank i Bakli bile odbačene pod izgovorom da nemaju pravnu osnovu za pokretanje postupka. On je zastupao testamentarne naslednike, a ne njih. Nameravao je da se oslanja na sudiju Etlija da bi im pokazao gde im je mesto; u suprotnom će rado otići kući. Rasel Emburg je isključen iz slučaja i posle toga je nestao. Njega je zamenio Kvins Landi, advokat iz Smitfilda, koji je je zbog starosti radio skraćeno, a inače je bio stari prijatelj sudije Etlija. Landi je odabrao miran posao poreskog savetnika, čime je izbegao užase parničenja. Budući da je bio zamena izvršitelja oporuke, što mu je sada bila zvanična funkcija, od njega se očekivalo da obavlja svoj posao ne obazirući se naročito na osporavanje testamenta. Njegov posao je obuhvatao popis sveukupne imovine gospodina Habarda, procenu njene vrednosti, njenu zaštitu i sastavljanje izveštaja koji treba podneti sudu. Odvukao je arhivu iz fabrike Bering do Džejkove kancelarije u Klentonu i popakovao je u prostoriju pored male biblioteke u podrumu. Radio je sat vremena dnevno i svakog jutra je stizao tačno u deset časova. Srećom, on i Roksi su se lepo slagali od samog početka te nije bilo nikakvih problema.
Problemi su se, međutim, gomilali u drugom delu firme. Lusjenu je prešlo u naviku da svakog dana navrati, njuška po Habardovom slučaju, pretražuje nešto po biblioteci, upada u Džejkovu kancelariju kad mu se prohte, iznosi svoje mišljenje, deli savete i dosađuje Roksi, koja nije mogla da ga smisli. Lusjen i Kvins su imali zajedničke prijatelje i ubrzo su već sedeli zajedno i ispijali litre kafe prepričavajući priče o nekim uvrnutim starim sudijama, odavno upokojenim. Džejk je bio na spratu iza zatvorenih vrata dok se u prizemlju baš i nisu pretrzali od rada.
Povrh svega, Lusjen je posle mnogo godina počeo da se smuca po sudnici i oko nje. Više se niko nije sećao poniženja kada je izbačen iz advokatske komore. Još uvek se osećao odbačenim i prezrenim od svih, ali je ipak bio legenda i, uprkos svemu, ljudi su mu se rado javljali. Pa gde ste vi?, pitali bi ga. Šta radite? Često su ga viđali među zemljišnim knjigama kako pretura po starim, prašnjavim registrima u kasno popodne kao detektiv koji traži neki trag.
* * *

Jednog utorka krajem oktobra Džejk i Karla su se probudili u pet ujutru. Na brzaka su se istuširali i obukli, pozdravili se sa Džejkovom majkom, koja je spavala na sofi jer je došla da pričuva dete, i odjezdili svojim saabom. U Oksfordu su samo prošišali pored restorana brze hrane, izručili po kafu i pojeli malo keksa. Na sat vremena vožnje od Oksforda, brdoviti predeli su polako ustupali mesto ravnicama Delte. Prošišali su auto-putevima koji su presecali polja zrelog pamuka, sa džinovskim beračima i mašinama nalik insektima, što su mileli proždirući po četiri reda dok su prikolice čekale

požnjeven pamuk. Na starom znaku pisalo je „Parčman 8 km” i ubrzo se pred njima ukazala zatvorska ograda.
Džejk je tu već dolazio. Profesor krivičnog prava je svake godine organizovao posetu zloglasnom državnom zatvoru, a Džejk je tamo prvi put kročio u poslednjem semestru studija. S kolegama sa fakulteta proveo je nekoliko sati slušajući upravnike zatvora i piljeći u osuđenike na smrt u udaljenim ćelijama. Vrhunac je bio grupni intervju sa Džerijem Rejem Mejsonom, osuđenim ubicom čiji su slučaj proučavali i kome je šetnja do gasne komore bila zakazana za manje od tri meseca. Mejson se tvrdoglavo držao toga da je nevin iako za to nije bilo dokaza. Arogantno je predviđao da država neće uspeti u svojim naporima, ali je dokazano upravo suprotno. Džejk je posle studija dva puta išao tamo u posetu svojim klijentima. Sada je imao četvoricu u Parčmanu i trojicu u federalnom zatvoru.
On i Karla su parkirali ispred upravne zgrade i ušli. Pratili su znake i naišli na hodnik pun ljudi koji su izgledali kao da bi najradije bili negde drugde. Džejk se upisao na spisak posetilaca, pa su mu dali dokument pod naslovom „Saslušanja za uslovnu kaznu – Popis sudskih rešenja”. Njegov čovek je bio pod brojem tri na spisku. Denis Joki – 10.00. Nadajući se da će izbeći Jokijevu porodicu, Džejk i Karla su se popeli na drugi sprat i pronašli kancelariju Flojda Grina, Džejkovog kolege s pravnog fakulteta, koji je sada radio za državni zatvorski sistem. Džejk se najavio i zatražio uslugu. Flojd se trudio da mu pomogne. Džejk mu je pokazao pismo Nika Nortona, advokata iz Klentona, koji je zastupao Marvisa Langa, zatvorenika koji se trenutno nalazio u kampu broj 29, onom s maksimalnom obezbeđenjem. Flojd je uzeo to pismo i rekao da će pokušati da ugovori sastanak.
Saslušanja su počela u devet časova i održavala su se u velikoj, praznoj prostoriji sa stolovima poređanim u kvadrat, s desetinama nepravilno raspoređenih stolica na sklapanje. Za glavnim stolom su sedeli predsednik komisije za određivanje uslovne kazne i još četvorica članova. Petoro belaca koje je na taj položaj postavio predsednik.
Džejk i Karla su ušli s rekom posmatrača i potražili gde će da sednu. Džejk je s leve strane uočio Džima Jokija, oca osuđenog, ali im se, srećom, pogledi nisu sreli. Uhvatio je Karlu za ruku, pa su pošli desno, našli slobodne stolice i čekali da dođu na red. Prvi na spisku je bio čovek koji je služio kaznu od trideset šest godina zatvora za ubistvo počinjeno tokom pljačke banke. Uveli su ga i skinuli mu lisice. Brzo je osmotrio okupljene tražeći pogledom svoju porodicu. Bio je belac; imao je oko šezdeset godina i dugu, urednu kosu; delovao je kao fin čovek, a Džejk se, kao i uvek, zapitao kako neko može da preživi toliko dugo na surovom mestu kao što je Parčman. Njegov procenitelj za uslovnu slobodu je pročitao izveštaj na osnovu kojeg je Joki izgledao kao zatvorenik za primer. Komisija mu je postavila nekoliko pitanja. Sledeći govornik je bila ćerka ubijene blagajnice, a počela je time što je rekla da već treći put prisustvuje proceni pred komisijom, da je već treći put primorana da proživljava isti košmar. Potiskujući emocije, dirljivo je opisala kako je to imati deset godina i živeti sa saznanjem da su ti ubili majku dvocevkom na mestu gde je radila. Od tada joj je bilo sve gore.
Iako je komisija taj slučaj uzela u razmatranje, malo je izgleda bilo da će počinitelj ubistva dobiti uslovnu slobodu. Odveli su ga posle trideset minuta.
Zatim su uveli jednog malog crnca i skinuli mu lisice. Bio je skoro dete. Posadili su ga na stolicu za prekršioce zakona i predstavili ga komisiji. On je služio kaznu od šest godina zbog krađe automobila i bio je uzoran zatvorenik – završavao je srednju školu, ređao odlične ocene i klonio se nevolja. Njegov procenitelj je predložio puštanje na slobodu, kao i sama oštećena. Postojala je i pismena izjava koju je potpisala oštećena, zauzimajući se za okrivljenog i apelujući na komisiju da se

sažali. Nije bila povređena tokom izvršenja zločina i godinama je sa okrivljenim vodila prepisku.
Dok su čitali njen pismeni iskaz, Džejk je primetio da se ostali članovi klana Joki polako primiču s leve strane duž zida. Odavno je uvideo da su to grubi ljudi iz niže klase, prostaci skloni nasilju. U dva navrata ih je ućutkao pogledom na javnoj raspravi, ali eto njih opet. Prezirao ih je, ali ih se isto toliko i plašio.
Denis Joki je ušao sa samouverenim osmehom i pogledom potražio svoje ljude. Džejk ga nije video dvadeset sedam meseci i ne bi mu smetalo da ga više nikada ne vidi. Njegov procenitelj je pobrojao najvažnije činjenice: Denisa Jokija je 1985. godine okrug Ford proglasio krivim pod optužnicom da je bio saučesnik podmetanja požara. Postojala je sumnja da su se Joki i još trojica udružili i zapalili kuću Džejka Brigansa u gradu Klentonu. Ta trojica zaverenika su u stvari izvršila zločin bacajući napalm-bombe i sada su služila kazne u federalnom zatvoru. Jedan od njih je na svedočenju priznao krivicu. Procenitelj nije imao preporuku za uslovnu kaznu za Jokija, što je po mišljenju Flojda Grina značilo da su izgledi za puštanje na slobodu slabi.
Džejk i Karla su slušali i kipteli od gneva. Joki je dobio malu kaznu samo zato što je Rufus Bakli vešto skrpio krivični postupak. Da se Bakli sklonio s puta i pustio federalce da rade svoj posao, Joki bi bio osuđen na najmanje deset godina, kao i njegovi pajtaši. Eto, samo zbog Baklija sada, dvadeset sedam meseci kasnije, sede tamo dok im pred nosem mašu uslovnom kaznom za malu ništariju od razbojnika koji je hteo da ih poguši da bi se dokazao Klanu. Osuđen je na pet godina. Nije odslužio ni polovinu kazne i već se borio da izađe.
Dok su Džejk i Karla držeći se za ruke pošli prema sklepanoj govornici posađenoj na sklopivi sto, u prostoriju su ušli Ozi Vols i Maršal Prater napravivši toliku buku da su ih svi primetili. Džejk je klimnuo glavom u znak pozdrava, a zatim se usredsredio na komisiju za uslovnu kaznu. Počeo je ovim rečima: – Znam da imamo samo nekoliko minuta, pa ću zato da budem kratak. Ja sam Džejk Brigans, vlasnik kuće koja više ne postoji, a ovo je moja supruga Karla. Oboje bismo želeli da kažemo koju reč, jer se protivimo zahtevu za puštanje na uslovnu slobodu. – Sklonio se u stranu da bi Karla stala za govornicu. Otvorila je jedan ispresavijan papir i pokušala da se osmehne članovima komisije.
Denisa Jokija je prostrelila pogledom, a onda je pročistila grlo. – Zovem se Karla Brigans. Neki od vas se možda sećaju suđenja Karlu Liju Hejliju, održanom u Klentonu jula 1985. godine. Moj muž je branio Karla Lija i ta predana borba za njegovu odbranu nas je skupo koštala. Bilo je anonimnih poziva; neki od njih su bile otvorene pretnje. Neko je zapalio krst u našem dvorištu. Čak su pokušavali i da mi ubiju muža. Čovek sa bombom je uhvaćen u pokušaju da nam zapali kuću dok smo spavali – to suđenje je još u toku dok se on pretvara da je lud. U jednom trenutku sam morala da pobegnem iz Klentona sa svojom četvorogodišnjom ćerkom i da se sakrijem kod svojih roditelja. Moj muž je nosio oružje sa sobom, još uvek ga nosi, a nekoliko njegovih prijatelja se i danas ponaša kao da su mu telohranitelji. Na kraju su nam jedne noći, kada je moj muž bio u kancelariji, tokom tog suđenja, ovi ljudi – uperila je prstom u Denisa Jokija – zapalili kuću Molotovljevim koktelom. Možda Denis Joki nije bio prisutan, ali on jeste član te bande i svakako je jedan od tih palikuća. Bio je prevelika kukavica da se pojavi i da ga svi vide, uvek se krio u mraku. Ne mogu da poverujem da smo posle dvadeset sedam meseci opet ovde i da gledamo kako ovaj zločinac pokušava da izađe na slobodu.
Duboko je uzdahnula i okrenula stranu. Lepe žene su se retko pojavljivale na saslušanjima za određivanje uslovne slobode, na kojima je uglavnom bilo devedeset posto muškarca. Karla je svima

privukla pažnju. Ispravila se i nastavila: – Naš dom je sagradio jedan železničar sa svojom porodicom devedesetih godina devetnaestog veka. Umro je na prvi Božić koji su njegovi dočekali u toj kući otkad je sagrađena, pa je kuća ostala u vlasništvu te porodice dok nije opustela pre dvadeset godina. Smatrali su je istorijskim zdanjem iako je bilo rupa u podu i naprslina u krovnoj konstrukciji kad smo je kupili. Tri godine smo se zaduživali. Džejk i ja smo svaki dolar i skoro čitav svoj život ugradili u tu kuću. Po ceo dan smo radili, a onda smo krečili do ponoći. Godišnje odmore smo provodili lepeći tapete i farbajući podove. Džejk je sve svoje advokatske honorare davao na popravke vodoinstalacija, uređenje dvorišta i građevinski materijal. Njegov otac je dogradio gostinsku sobu u potkrovlju, a moj otac je izbetonirao deo dvorišta iza kuće. Mogla bih ovako da nastavim satima, ali znam da ne smem da dužim. Pre sedam godina Džejk i ja smo doneli svoju kćer kući i uneli je u njenu sobu. – Tu ju je glas malo izdao, ali je samo brzo progutala knedlu i isturila bradu. – Na sreću, nije bila u svojoj sobi kada su nam uništili dom. Često se pitam da li bi te ljude bilo briga za to. Čisto sumnjam. Rešili su da nam nanesu što više štete. – Nastao je tajac, a Džejk joj je spustio ruku na rame. Nastavila je: – Tri godine je prošlo od požara, a mi se i dalje sećamo svega što smo izgubili, uključujući i našeg psa. I dalje pokušavamo da nadoknadimo stvari koje se ne mogu nadoknaditi, još uvek pokušavamo da objasnimo našoj ćerki šta se dogodilo i zašto. Ona je još mala da bi razumela. Često mislim da još ne možemo da poverujemo šta nas je snašlo. I zaista ne mogu da verujem da smo danas ovde, primorani da ponovo proživljavamo ovu noćnu moru kao, uostalom, i sve žrtve, da smo došli da gledamo ovog zlotvora koji je pokušao da nam uništi život, ali i da zatražimo da mu se produži kazna. Kazna na pet godina zatvora za Denisa Jokija je previše blaga, previše kratka. Zato vas molimo da ga osudite na celu kaznu.
Istupila je u desnu stranu da bi se Džejk vratio za govornicu. Krajičkom oka je pogledao Jokijevu porodicu i primetio da su im Ozi i Prater prišli bliže, kao da su hteli da kažu: – Evo kavgadžija. – Džejk je pročistio grlo i ponovo se obratio komisiji: – Karla i ja zahvaljujemo članovima komisije za određivanje uslovne kazne što nam je pružila priliku da govorimo. Biću kratak. Denis Joki je sa svojom bednom bandicom palikuća uspeo da nam zapali kuću i uzdrma život iz temelja, ali nisu uspeli da nam naškode onoliko koliko su nameravali niti su uspeli da postignu svoj prvenstveni cilj, a to je ometanje pravde. Oni – Denis Joki i razni znani i neznani članovi Kju kluks klana iste sorte kao i on – u više navrata su pokušali da nas zastraše, da naškode meni, mojoj porodici, prijateljima, pa čak i mojim zaposlenima samo zato što sam zastupao Karla Lija Hejlija, crnca koji je pucao i usmrtio dvojicu belaca, jer su mu silovali ćerku i pokušali da je ubiju. Grdno su se prevarili. Pravda je sprovedena pošteno i na divan način kada je porota, koju su inače sačinjavali samo belci, presudila u korist mog klijenta. Ta ista porota je presudila protiv gnusnih piromančića kao što je Denis Joki i protiv njegovih stavova o nasilnom rasizmu. Ta porota se oglasila jasno i glasno i za vek vekova. Bila bi sramota ako se sve svede na to da malo izgrdite Jokija i pustite ga kući. Iskreno, treba da odsluži maksimalnu kaznu koju možete da mu razrežete. Hvala.
Joki je piljio u njega zlobno se smeškajući, još uvek se osećajući kao pobednik zbog paljevine, i videlo se da je još žedan krvi. Njegova drskost nije promakla pojedinim članovima komisije. Džejk mu je uzvratio neprijateljskim pogledom, a zatim se sklonio i otpratio Karlu do njihovih mesta.
– Šerife Vols? – oglasio se predsednik, pa se Ozi hitro stvorio za govornicom dok mu je značka sijala na reveru.
– Hvala vam, gospodine predsedavajući. Ja sam Ozi Vols, šerif okruga Ford i ne želim da se ovaj mali vrati kući i opet pravi neprilike. Ako ćemo pravo, on bi trebalo da služi mnogo dužu kaznu, i to u

federalnom zatvoru, ali nemamo vremena da ulazimo sad u to. Još uvek se vodi istraga o tome šta se zapravo desilo pre tri godine, kako u ovom okrugu tako i u FBI-ju u Oksfordu. S tim nismo završili, čisto da se zna. Zaista bi bila greška da on bude pušten na slobodu. Po mom mišljenju, samo će nastaviti tamo gde je stao. Hvala.
Ozi je odstupio i prišao porodici Joki što je bliže mogao. On i Prater su stali do zida iza njih, a kada je prozvan sledeći, polako su izašli sa ostalim posmatračima. Džejk i Karla su ih zatekli ispred i zahvalili im što su doputovali do zatvora. Nisu očekivali da dođe i šerif. Čavrljali su koji minut pre nego što su Ozi i zamenik Prater otišli da obiđu jednog zatvorenika kojeg je trebalo da odvezu u Klenton.
Flojd Grin je prišao Džejku i Karli i izgledao je pomalo uzrujano. – Mislim da će upaliti – rekao im je. – Pođite za mnom i da znate da ste mi dužnici. – Izašli su iz te zgrade i ušli u drugu. Ispred vrata pored kancelarije zatvorskog nadzornika stajala su dva naoružana čuvara. Muškarac u košulji sa kratkim rukavima i kravatom na kopčanje osorno je procedio: – Imate deset minuta.
I meni je drago što smo se upoznali, pomislio je Džejk. Jedan od čuvara je otvorio vrata. – Sačekaj ovde – rekao je Džejk Karli.
– Ja ću ostati s njom – dobacio je Flojd Grin.
Prostorija u kojoj su se obreli bila je skučena i bez prozora i više je ličila na neki sobičak nego na kancelariju. Lisicama vezan za stolicu sedeo je Marvin Lang, dvadesetosmogodišnjak, u standardnoj zatvoreničkoj beloj odeći sa izbledelim plavim uzdužnim prugama na donjem delu. Izgledao je opušteno onako zavaljen u stolicu i prekrštenih nogu. Kosa mu je već izrasla u žbunastu afro-frizuru, a nosio je i jareću bradicu.
– Marvise, ja sam Džejk Brigans, advokat iz Klentona – obratio mu se Džejk privlačeći drugu stolicu.
Marvis se učtivo osmehnuo i s nelagodom mu pružio desnu ruku, koja je bila na isti način privezana za stolicu. Uspeli su da se rukuju uprkos lisicama. Džejk je pitao: – Sećaš li se svog advokata, Nika Nortona?
– Donekle. Davno je to bilo. Nisam imao baš nekog razloga da pričam s njim.
– U džepu imam pismo koje je Nik potpisao i kojim me ovlašćuje da razgovaram s tobom, ako želiš da ga vidiš.
– Hoću da razgovaram. Hajde da razgovaramo. O čemu želiš da razgovaramo?
– O tvojoj majci, Leti. Je li dolazila u poslednje vreme da te obiđe?
– Bila je ovde prošle nedelje.
– Da li ti je pomenula da joj se ime pominje u testamentu jednog belca po imenu Set Habard? Marvis je na sekund skrenuo pogled, a zatim blago klimnuo glavom. – Jeste. Što te to zanima?
– Zato što me je tim testamentom Set Habard ovlastio kao advokata da upravljam njegovom imovinom i dobrima. Devedeset posto je ostavio tvojoj majci, a moj posao je da se postaram da ona dobije taj novac. Razumeš?
– Znači, ti si pozitivac?
– Nego šta sam. Štaviše, ja sam ti trenutno najpozitivniji lik u celoj priči, ali tvoja majka ne misli tako. Unajmila je neke advokate iz Memfisa koji se svojski trude da joj zamažu oči dok je ne obrlate i zeznu stvar.
Marvis je seo pravo, pokušao da podigne obe ruke i rekao: – Dobro, sad tek ništa ne razumem.
Uspori i lepo mi objasni.

Džejk je još uvek govorio kada je neko pokucao na vrata. Čuvar je promolio glavu i rekao: – Vreme je isteklo.
– Upravo završavam – odvratio je Džejk dok je ovaj učtivo zatvorio vrata. Još bliže se nagnuo ka Marvisu i rekao: – Hoću da pozoveš Nika Nortona, on će da plati poziv i potvrdiće ti ono što ti govorim. U ovom trenutku će svaki advokat u okrugu Ford da ti kaže isto: Leti pravi ogromnu grešku.
– I ja sad treba da ispravim stvar?
– Možeš da pomogneš. Popričaj s njom. Mi, to jest ona i ja imamo tešku borbu pred sobom u samom startu, a ona je samo dodatno otežava.
– Moram malo da razmislim o tome.
– Svakako da treba, Marvise. Pozovi me kad god hoćeš, na moj račun. Čuvar se vratio.

17.

Uobičajena gomila ljudi s belim kragnama okupila se u Ti šopu da doručkuje i popije kafu, nikada čaj, jer je bilo rano za to. Za okruglim stolom su sedeli advokat, bankar, trgovac i jedan agent osiguranja, a za drugim se okupila probrana grupa starije gospode u penziji. Jeste da su bili penzioneri, ali ne oni dosadni, usporeni i tihi. Taj sto su prozvali sto za starkelje. Razgovor je počeo da se zahuktava dok se prežvakavalo o slabim naporima fudbalskog tima pravnog fakulteta Ol Mis – poraz prošle subote od Tulejna na godišnjem okupljanju bivših studenata bio je neoprostiv – i o još slabijim naporima Univerziteta Misisipi. Polako su prebacivali u veću brzinu kada su starkelje završile sa pljuvanjem Dukakisa, koga je Buš već pregazio na izborima, a bankar glasno primetio: – Narode, čuo sam da je ta žena iznajmila staru kuću Sapingtonovih i da se seli u grad, sa svojom hordom, naravno. Kažu da joj se doselila silna rodbina. Stalno joj dolaze puna kola, pa im treba veća kuća.
– U kuću Sapingtonovih?
– Znaš, na severu, malo dalje od Martin rouda, pored dvorišta za aukcije. Ona stara farmerska kuća, jedva se vidi s puta. Prodaje se još otkad je Jenk Sapington umro, što mu dođe pre desetak godina.
– Ako ne i više. Izgleda da je izdavana više puta.
– Mada je nikad nisu zakupili crnci, zar ne?
– Koliko ja znam, nisu.
– Mislio sam da je u prilično dobrom stanju.
– I jeste. Prošle godine su je okrečili.
O tome su svi razmišljali neko vreme i ispostavilo se da je to izazavalo opšte zgražavanje. Iako je ta kuća bila u najdaljem predgrađu, taj kraj se još uvek smatrao belačkim.
– Pa što su je izdali crncima? – upitao je jedan od starkelja.
– Zbog kinte. Tamo više ne živi niko od Sapingtonovih a, na kraju krajeva, što bi ih i bilo briga? Ako već ne mogu da je prodaju, neka je bar iznajme. Pare su pare ko god da ih daje. – Čim je bankar to izgovorio, već je čekao da mu udare kontru. Njegova banka je bila poznata po tome što izbegava crnce kao klijente.
U tom trenutku je ušao agent za nekretnine, zauzeo svoje mesto za stolom belih okovratnika i već su ga dočekali sa: – Baš pričamo o onoj ženi što je iznajmila kuću Sapingtonovih. Jel’ to istina?
– Surova istina – odgovorio je ovaj samozadovoljno. Bio je sav ponosan što je prvi potvrdio tako sočan trač ili se bar činilo da je tako. – Kako sam čuo, juče su se uselili. Plaćaće sedamsto dolara mesečno.
– Koliko ih ima?
– Otkud znam. Nisam bio tamo, a i ne planiram da navraćam. Samo se nadam da to neće uticati na vrednost nekretnina u komšiluku.
– Kakvom komšiluku? – upita jedan od starkelja. – Niz put je plac za licitacije, koji smrdi na kravlju balegu još otkad sam ja bio klinac. Prekoputa je dvorište Lutera Selbija, puno starog gvožđa.

O kakvom ti komšiluku pričaš?
– Ma, znaš već, mislio sam na cene stambenih objekata – uzvratio je agent. – Ako ti ljudi počnu da nam se useljavaju u pogrešna područja, cene nekretnina će opasti po čitavom gradu. To će biti loše za sve nas.
– E, tu je u pravu – složio se bankar.
Ubacio se i trgovac: – Ona, beše, ne radi? A muž joj je lenčuga. Odakle joj sedamsto dolara mesečno za kiriju?
– Još ne može da uzme Habardove pare, zar ne?
– Nema šanse – odvratio je advokat. – Novac je zamrznut dok se ne završi suđenje, a to može da se razvlači godinama. Do tada ne može da dobije ni dolara.
– Pa odakle joj onda pare?
– Otkud ja znam – odgovorio je advokat. – Možda svima naplaćuje kiriju.
– U toj kući ima pet spavaćih soba.
– Kladim se da su sve pune puncate.
– A ja se kladim da joj niko ne plaća kiriju.
– Kažu da su joj muža ukebali zbog vožnje u pijanom stanju pre nekoliko nedelja.
– E, to je istina – rekao je advokat. – Svojim očima sam video na spisku sudskih rešenja baš njegovo ime, Simion Lang. Uhapsili su ga u subotu ujutru. Na prvom pojavljivanju pred sudom ga je zastupao Džejk. Kazna mu je odložena na neko vreme. Mislim da je Ozi nekako umešan.
– Ko plaća Džejka?
Advokat se osmehnuo i rekao: – E, to nikada nećemo pouzdano znati, ali možete da se kladite u debele pare da će se to odbiti od para iz testamenta, kako god okreneš.
– Ako išta ostane od tih para.
– Teško da će ostati.
– Teško.
Trgovac je nastavio: – Da se vratimo na moje pitanje. Kako će ona to da plati?
– Ma daj, Hauarde. Imaju čekove. Znaju da se nadmudruju s državom. Imaju bonove za hranu, primaju dečji dodatak, pomoć za izdržavana lica, socijalnu pomoć, pomoć za nezbrinuta lica, za nezaposlene – više takvi zarađuju sedeći nego većina onih koji rmbače po ceo dan. Neka ih je pet- šest u jednoj kući i svi će da vuku čekove – ne brinu ti takvi za stanarinu.
– Ono jeste, ali kuća Sapingtonovih nije baš mesto za subvencionisanje.
Advokat će na to: – Njen advokat iz Memfisa verovatno odbija troškove od svog budućeg honorara kao proviziju. Dođavola, verovatno joj je platio da bi preuzeo slučaj. Razmisli malo. Ako nagrebe preko pedeset ili sto hiljada u kešu, pa unapred otpočne proces, a onda pokupi polovinu imovine kad pare legnu, to mu ispadne odlična računica. Verovatno će da naplaćuje i kamatu.
– To nije etički, zar ne?
– Hoćeš da kažeš da advokat radi malo na kvarno?
– Ili juri da izgura svoje?
Advokat je mirno odgovorio: – Moral se određuje na osnovu onog što te uhvate da radiš. Ako te ne uhvate, nisi prekršio nijedno moralno načelo. Sve nešto sumnjam da se Sistrank ubi čitajući knjige o moralu tamo po američkoj advokatskoj komori.
– Nema on vremena za to, jer čita članke o sebi po novinama. Kad se vraća ovamo? Advokat je odgovorio: – Sudija Etli je zakazao ročište za sledeću nedelju.

– Šta će da urade?
– Podneće brdo žalbi i slično. Ma, samo prave cirkus.
– Ispašće budala ako opet dođe onim crnim rols-rojsom.
– Ma hoće, sto posto.
Agent za osiguranje je dobacio: – Imam jednog rođaka u Memfisu, radi u sudstvu. Kaže da Sistrank duguje skoro celom gradu. Mnogo zarađuje, a troši još više i samo beži od banaka i zajmodavaca. Pre dve godine je kupio avion, zbog čega je umalo ostao bez prebijene pare. Banka mu ga je oduzela, a onda ga je tužila. On tvrdi da je u pitanju zavera na rasističkoj osnovi. Organizovao je gala proslavu povodom rođendana svoje žene, i to treće po redu; iznajmio je veliki šator, doveo cirkus, deca su se vozila na konjićima do mile volje, zatim je usledila glamurozna večera sa svežim jastogom, račićima i skupocenim vinima. Kada se proslava završila, svi čekovi su mu odbijeni. Malo je falilo da bankrotira, ali je onda dobio neki slučaj u vezi s odštetom od deset miliona i svima sve lepo isplatio. Taj ti je ili na vrhu ili na dnu.
Svi su pažljivo slušali ceo razgovor, pa su se zadubili u razmišljanje o svemu tome. Konobarica je dopunila šolje kafom koja se pušila.
Agent za nekretnine je pogledao advokata i rekao: – Nisi valjda glasao za Majkla Dukakisa? – Bila je to otvorena provokacija.
– Jesam i opet bih da treba – odvratio je advokat, na šta su pojedinci prasnuli u grohotan smeh, dok su se neki izveštačeno smejali. Advokat je bio jedan od dvojice prisutnih demokrata. U okrugu Ford je za Buša glasalo šezdeset pet posto glasača.
Onaj drugi demokrata, inače jedan od starkelja, preusmerio je tok razgovora upitavši: – Kada će biti gotov popis Habardove imovine? Moramo da znamo šta sve ima, jelda? Mislim, pogledaj nas, sedimo ovde, tračarimo i prepiremo se oko njegove imovine i testamenta. Zar nemamo pravo da znamo kolika je tačno ta imovina, kao građani, poreski obveznici, pa i u skladu s pravom na slobodu informisanja? Bar ja tako mislim.
– To nije vaša stvar – dobacio je trgovac.
– Možda nije, ali mene baš zanima. Što, tebe ne zanima?
– Nije me briga – odgovorio je trgovac, na šta su mu se svi smejali.
Kada su dobacivanja prestala, advokat je rekao: – Administrator mora da podnese izveštaj o popisu imovine kad god sudija to bude zahtevao od njega. Ne postoji po zakonu propisan rok. Samo nagađam, ali kada je u pitanju ovolika imovina, administrator će imati vremena napretek da svemu uđe u trag i da sve proceni.
– O kojoj sumi govorimo?
– O onoj o kojoj svi pričaju. Nećemo znati sa sigurnošću dok administrator ne popiše sve.
– Mislio sam da se ta funkcija zove izvršitelj oporuke.
– Ne ako se izvršitelj povuče, kao što je ovde slučaj. Onda sud imenuje administratora da vodi ceo proces. Taj novi momak je neki advokat iz Smitfilda i zove se Kvins Landi; to je neki stari prijatelj sudije Etlija. Mislim da radi skraćeno, jer je pred penzijom.
– Jel’ mu plaćaju od te imovine?
– Odakle bi drugo?
– Čekaj, kome sve plaćaju od tih para?
Advokat je neko vreme razmišljao, pa je rekao: – Advokata imenovanog testamentom, što je zasada Džejk, mada ne znam da li će on ostati do kraja. Šuška se da mu je već dosta advokata iz

Memfisa i da razmišlja da se povuče. Od tog testamenta će biti plaćeno i administratoru. Isto tako i računovođama, proceniteljima, poreskim savetnicima i sličnima.
– Ko plaća Sistranku?
– Sve mi se čini da je on napravio ugovor s onom ženom. Ako ona dobije slučaj, uzeće joj procenat.
– Šta se, kog vraga, Rufus Bakli vrzma unaokolo?
– On je Sistrankov lokalni savetnik.
– Uh, divan su par, kao Hitler i Musolini. Jel’ to oni hoće da izvedu iz takta ceo okrug Ford?
– Izgleda.
– Suđenje će sigurno biti s porotom, šta kažete?
Odgovorio je advokat: – I te kako. Izgleda da svi hoće porotu, uključujući i sudiju Etlija.
– Što sudija Etli to hoće?
– Jednostavno je. Hoće čovek da skine muku s vrata. U tom slučaju ne mora on da donese presudu. Biće tu velikih pobednika, ali i velikih gubitnika, a pošto će porota da donese odluku, niko neće da krivi sudiju.
– Šanse su deset prema jedan da će porota glasati protiv te žene.
Advokat je dobacio: – Najbolje da malo sačekamo. Neka prođe nekoliko meseci da bi sudija Etli imao vremena da sve dovede u red, da sve lepo organizuje, isplanira i pripremi za suđenje. A malo pre početka suđenja možemo da organizujemo kladionicu i damo uloge. Uživam kad vam pokupim pare. To bi mu došlo kao četiri super boula zaredom.
– Kako će da nađu dvanaestoro ljudi koji ne znaju ništa o ovom slučaju? Svi koje poznajem imaju svoje mišljenje, a možete biti prokleto sigurni da se svaki Afrikanac u krugu od dvesta kilometara nameračio da se ugradi koliko bilo. Čuo sam da Sistrank hoće da premesti suđenje u Memfis.
Advokat mu na to reče: – Ne može da ga izmesti u drugu državu, tupane, ali je tražio da se promeni mesto suđenja.
– Zar nije i Džejk pokušao da promeni mesto suđenja u Hejlijevom slučaju? U neki prijateljskiji okrug, gde ima više crnog biračkog tela?
– Jeste, ali je sudija Nus to odbio. Doduše, Hejlijev slučaj je bio mnogo ozbiljniji od ovog.
– Možda. Tu nije bilo uloga od dvadeset miliona dolara.
Starkelja demokrata je upitao advokata: – Misliš li da Džejk može da dobije ovaj slučaj?
Na sekund su svi zaćutali i pogledali advokata. To su ga pitali bar četiri puta tokom poslednje tri nedelje dok je sedeo za istim stolom. – Zavisi – ozbiljno je odgovorio. – Ako Sistrank ostane u sudnici, nema šanse da dobije slučaj. Ako ostane samo Džejk, onda su mu šanse pola-pola – reče advokat koji nikada nije izašao na sud.
– Čujem da je ovih dana našao tajno oružje.
– Šta to?
– Kažu da se Lusjen Vilbenks vratio u advokatsku komoru. I to ne da bi pio.[3] Navodno, obigrava oko Džejkove kancelarije.
Advokat reče: – Vratio se. Video sam ga u sudu kako prekopava po starim zemljišnim knjigama i testamentima. Nimalo se nije promenio.
– Baš bez veze.
– Jel’ bio trezan?
– Donekle.

– Džejk ga sigurno neće pustiti blizu porote.
– Sumnjam da će mu sudija Etli uopšte dozvoliti da uđe u sudnicu.
– Pa taj više ne može da se bavi advokaturom, zar ne?
– Ne, dobio je trajnu zabranu posle isključenja iz komore, što u ovom slučaju znači da mora proći osam godina da bi podneo molbu za obnavljanje članstva.
– Trajna zabrana, ali na osam godina?
– Baš tako.
– Pa to nema logike.
– Takav ti je zakon.
– Ah, zakon, pusti zakon.
– Ko je rekao: „Prvo što treba da uradimo jeste da pobijemo sve advokate”?
– Mislim da je Šekspir.
– Mislio sam da je Fokner.
Na to im je advokat odgovorio: – Čim počnemo da citiramo Šekspira, znam da je vreme da idem odavde.

* * *

Flojd Grin se javio telefonom iz Parčmana. Komisija je s tri glasa za i dva protiv donela odluku da Denisa Jokija pusti na slobodu. Nije bilo objašnjenja. Flojd je nešto neodređeno pomenuo da je komisija odlučivala u tajnosti. Džejk je znao da je država imala pogan običaj da za novac sve prašta, ali nije želeo da poveruje da je Jokijeva porodica bila toliko prefinjena da ponudi mito.
Deset minuta kasnije ga je pozvao i Ozi da bi mu preneo istu vest. Ni sâm nije mogao da veruje i mnogo se iznervirao. Rekao je Džejku da će sutradan lično otići do Parčmana da pokupi Denisa. Imaće dva sata nasamo u kolima sa klincem, pa će mu uterati strah u kosti i zabraniti da kroči na tle Klentona.
Džejk mu je zahvalio i pozvao Karlu.

18.

Rufus Bakli je parkirao svoj izbledeli kadilak s druge strane trga, što dalje od Džejkove firme. Nekoliko trenutaka je samo sedeo u kolima i razmišljao o tome koliko se gnuša i Klentona, i njegovog suda, i glasača, a naročito svojih prethodnih iskustava u tom gradu. Nekada su ga glasači obožavali, što nije bilo tako davno, a on ih je smatrao odskočnom daskom sa koje će započeti državnu trku za predsednika i ko zna dokle bi dogurao. Bio je njihov okružni tužilac, mlad i ambiciozan advokat sa pištoljem na oba boka, konopcem u ruci i bez straha od loših momaka. Radio bi po paroli: nađite ih, dovucite ih, a onda će Rufus da ih poveša. Njegova kampanja se umnogome zasnivala na činjenici da je u devedeset posto slučajeva osuđeni bio proglašen krivim. Ljudi su ga voleli. Tri puta su glasali za njega izlazeći u velikom broju, ali tokom poslednjeg mandata, prošle godine, kada su im emocije još bile uzburkane zbog gorke presude Hejliju, dobri ljudi okruga Ford su mu okrenuli leđa. Izgubio je i u okruzima Tajler, Milburn i Van Buren, skoro u čitavom dvadeset drugom glasačkom području iako su se žitelji njegovog rodnog okruga Pouk jedva odvukli do biračkih mesta i glasali za njega sa tričavih graničnih šezdeset odsto.
Njegova karijera državnog službenika je bila završena – mada je s vremena na vreme, budući da je imao četrdeset četiri godine, skoro uspevao da ubedi sebe da ipak ima neke budućnosti, da je još uvek potreban. Doduše, nije bio siguran kome i za šta. Žena mu je pretila da će ga napustiti ako se ikada više bude kandidovao za bilo šta. Posle deset meseci čamotinje u maloj, tihoj kancelariji i zurenja u bedan saobraćaj u Glavnoj ulici, Rufusu je postalo dosadno; osećao se poraženim, postao je potišten i imao je utisak da će poludeti. Telefonski poziv od Bukera Sistranka je bio pravi dar s neba, pa je Rufus jedva dočekao priliku da uđe u neki spor. Zbog činjenice da mu je Džejk bio neprijatelj, taj slučaj mu je bio još primamljiviji.
Otvorio je vrata, izašao i nadao se da ga niko neće prepoznati. Koliko je nekadašnji moćnik nisko pao.
Sud okruga Ford je počinjao da radi u osam, a pet minuta kasnije tu je ušao Rufus na glavna vrata, kao što je nekada često činio. Tada su ga poštovali, čak su ga se i plašili. Sada su ga samo ignorisali ako se izuzme domar, koji bi ga pogledao kao da ga prepoznaje i dobacio: – Da ne znam ja tebe odnekud? – Žurno se popeo na sprat i bilo mu je drago što je glavna sudnica bila otključana i bez obezbeđenja. Ročište je bilo zakazano za devet sati, a Rufus je prvi stigao. To je namerno izveo zato što su on i gospodin Sistrank imali plan.
Od suđenja Hejliju je tek treći put kročio tu, a izbezumljujuća pomisao da će izgubiti pala mu je kao težak kamen na stomak. Zastao je u samom dovratku dvokrilnih vrata da bi dobro pogledao tu prostranu i praznu nepodnošljivu sudnicu. Kolena su mu klecala i na trenutak je mislio da će se onesvestiti. Zatvorio je oči i u glavi začuo glas sekretara suda, Džina Gilespija, kako čita presudu: – Porotnici su odlučili da optuženi nije kriv ni pod jednom tačkom optužnice, jer je procenjeno da je neuračunljiv. – Kako su se samo prevarili! Čovek je hladnokrvno upucao dva momka i još kaže da je to uradio zato što su zaslužili. Ne, mora da se nađe zakonska osnova za to, a neuračunljivost je bila jedina opcija na koju je Džejk Brigans mogao da se pozove.

Očigledno je to bilo sasvim dovoljno. Uglavnom, kada je Karl Li Hejli ubio tu dvojicu, bio je uračunljiv koliko i svaki normalan čovek.
Ulazeći u sudnicu, Rufus se setio haosa koji je nastao u sudnici kada su Hejlijeva porodica i svi njihovi prijatelji odlepili od sreće. E vala, videlo se da nisu normalni! Nekoliko sekundi kasnije svetina okupljena ispred sudnice eruptirala kada je neki dečak povikao: – Nije kriv! Nije kriv!
Kada je došao do ograde, Rufus je uspeo da se pribere i sredi misli. Čekalo ga je mnogo posla, a imao je malo vremena da se pripremi. Kao i u svakoj sudnici, između pregrade ili ograde i sudskog stola nalazila su se dva velika stola. Bili su isti, ali su se ipak umnogome razlikovali. Za stolom na desnoj strani sedeo je državni tužilac za taj krivični predmet – njegovo staro stanište – odnosno tužilac u slučaju građanske parnice. Taj sto je bio blizu porotničkih klupa da bi tokom suđenja on, Rufus, uvek bio bliže svojim ljudima. Na deset koraka odatle nalazilo se uporište odbrane, i u krivičnim predmetima i u građanskim parnicama. Po mišljenju većine advokata koji su ceo radni vek proveli po sudnicama, veoma je važno gde sediš. To simbolizuje moć ili pak odsustvo moći. Određenim advokatima ili parničarima pruža mogućnost da ih porota vidi više ili manje, a ona uvek posmatra. Ponekad je to prava pozornica, poprište borbe Davida i Golijata dok se usamljeni advokat i njegov obogaljeni klijent suočavaju sa gomilom korporativnih tužbi ili se potučeni branjenik bori da izbegne šapu države. Važno je gde se sedi i u slučaju da su advokati zgodne žene u kratkim suknjama pred porotom sačinjenom isključivo od muškaraca, a podjednako je važno i kaubojima u šiljatim čizmama koji vole da sede i piju ispred prodavnice.
Budući da je bio državni tužilac, Rufus se nikada nije brinuo zbog mesta, jer se to nikada nije dovodilo u pitanje. Osporavanje testamenta je, doduše, bilo retka pojava, pa su on i gospodin Sistrank doneli odluku. Ukoliko bude moguće, zauzeće sto za državne i druge tužioce, onaj bliži poroti, i postaviće se kao glas istinskih zaštitnika testamenta. Džejk Brigans će sigurno zadavati žestoke udarce, ali neka, samo nek navali. Vreme je da se dodele prave uloge, a pošto je njihov klijent naslednik prema sadržini sasvim valjanog testamenta Seta Habarda, ima da se bore za svoja prava.
Rufus nije baš bio ubeđen u delotvornost te strategije. Dobro mu je bila poznata narav legendarnog sudije Rubena V. Etlija, koji je, kao i mnoge druge stare, iskusne i često mrzovoljne sudije Misisipija, vladao gvozdenom pesnicom i uglavnom bio sumnjičav prema došljacima. Sistrank, međutim, nije mogao da dočeka da se upusti u borbu i nametne se kao glavni. Bez obzira na sve što se desilo, biće to zanimljivo, a Rufus će biti u centru zbivanja.
Brzo je namestio stolice oko stola sa desne strane ostavivši tri na istom mestu, a ostale je pomerio u stranu. Otključao je debelu akten-tašnu i poređao dokumente i rokovnike po čitavom stolu, kao da je tu već satima i da tog dana ne zna šta će pre od posla. Porazgovarao je s gospodinom Pejtom, policajcem koji je čuvao sudnicu, dok je punio bokale ledenom vodom. Nekada su on i gospodin Pejt čavrljali o vremenskoj prognozi, ali Rufusa padavine više nisu zanimale.
Za njim je tiho ušao Dima Li i čim je prepoznao Baklija, krenuo je pravo prema njemu. Oko vrata je nosio foto-aparat i beležnicu spremnu za intervju, ali kada je upitao: – Gospodine Bakli, otkud vi ovde? – ovaj se nije obazreo na njega.
– Koliko shvatam, vi ste sada lokalni savetnik za stranu koja zastupa Leti Lang, jesam li u pravu?
– Nemam komentar – odvratio je Rufus pažljivo sređujući neke fascikle i pevušeći.
Stvari su se stvarno promenile, pomislio je Dima. Stari Rufus bi slomio vrat novinaru samo da ga intervjuiše, a sada mu je razgovor bio na izvol’te.

Dima se malo povukao i rekao nešto gospodinu Pejtu, koji mu je na to odgovorio: – Sklanjaj taj aparat odavde. – Posle toga se Dima pokupio i izašao iz zgrade, ispred koje su on i njegov kolega čekali nadajući se da će ugledati crni rols-rojs.
Vejd Lanijer je stigao sa svojim saradnikom, Lesterom Čilkotom. Klimnuli su glavom Bakliju, koji je bio prezauzet da bi govorio, i baš im je bilo zabavno to što je zauzeo sto za tužioce. I sami su se brzo zaokupili otvaranjem teških tašni i pripremom za okršaj. Nekoliko minuta kasnije su se pojavili i Stilman Raš i Sem Larkin i pozdravili kolege. Bili su na istoj strani sudnice i verovatno će iznositi iste argumente, ali u ovako ranoj fazi spora još nisu bili spremni da veruju jedni drugima. Polako su se punile i klupe za javnost i sudnica je već tiho brujala od pozdravljanja zabrinutih ljudi i ogovaranja. Nekoliko uniformisanih lica se šetalo unaokolo javljajući se posetiocima i pričajući viceve. Ijan i Ramona su došli s decom, i seli sasvim levo, iza svojih advokata i što dalje od protivničke strane. Znatiželjni advokati koji nisu imali veze sa tim slučajem obigravali su oko sudijine stolice kao da su tu imali neka posla. Smejali su se sa službenicima. Parada je konačno počela kada su Buker Sistrank i njegova pratnja stigli prošavši kroz vrata kao furije i zauzevši čitav prolaz, razmećući se sudnicom kao da je njihova. Sistrank je svoje društvance poveo niz prolaz držeći Leti podruku, mrko gledajući sve ostale, izazivajući okupljene i, kao i uvek, tražeći kavgu. Smestio ju je u prvi red pored Simiona i dece, a ispred nje je postavio debelovratog mladog crnca u crnom odelu, crnoj košulji i s kravatom, da je čuva, kao da će ubice ili obožavaoci pohrliti ka njoj. Oko Leti su posedali silni rođaci, tetke, stričevi, nećaci, komšije, kao i raznorazni prijatelji.
Bakli je posmatrao tu predstavu i jedva je uspevao da potisne sumnjičavost. Dvanaest godina je proveo pred porotama na tom području. Umeo je da ih izabere, pročita, predvidi im korake, razgovara s njima i da ih navede na svoju vodenicu, bar je to često slučaj, tako da je za trenutak znao da Bukeru Sistranku paradiranje s velikom crnom bandom neće proći u ovoj sudnici. Ma, daj, molim te, još je i telohranitelja doveo. Leti nije umela da glumi. Videlo se da su joj sugerisali da deluje trezveno ali tužno, ožalošćeno, kao da joj je preminuo najdraži prijatelj i ostavio joj nasledstvo koje joj po pravu pripada, a kog su hteli da se dočepaju pohlepni belci. Trudila se da izgleda izmaltretirano, zlostavljano.
Sistrank je sa svojim partnerom, Kendrikom Bostom, prošao kroz ogradu. Ozbiljnih izraza lica su se pozdravili sa svojim saradnikom, gospodinom Baklijem. Na sto koji su svi priželjkivali dodali su svoj deo loma, apsolutno se ne obazirući na advokate sa druge strane. Broj okupljenih je polako rastao kako se bližilo 8.45.
Džejk je ušao na bočna vrata i odmah primetio da mu je mesto već zauzeto. Rukovao se sa Vejdom Lanijerom, Stilmanom Rašom i ostalim advokatima koji su osporavali testament. – Izgleda da imamo mali problem – rekao je Stilmanu i klimnuo glavom Bakliju i advokatima iz Memfisa. – Sa srećom – rekao je Stilman.
Džejk je u sekundi doneo odluku da bi izbegao sukob. Polako se izgubio iz sudnice i otrčao do sudijine kancelarije. Heršel Habard se pojavio sa svoje dvoje dece i nekoliko prijatelja. Seli su pored Ijana i Ramone. Kako je sat otkucavao poslednje minute do 9.00, žamor u sudnici je zamro. Sudnica je bila skoro savršeno podeljena – na jednoj strani su bili crnci, a na drugoj belci. Lusjen je, naravno, sedeo na crnačkoj strani, skroz pozadi.
Džejk se vratio i stao sâm pored vrata do porotničkih klupa. Nije govorio ni sa kim, ali je zato uspeo da deluje opušteno prelistavajući neki dokument. U 9.05 gospodin Pejt se proderao: – Svi ustanite, uvaženi sud zaseda – i utom je ušao sudija Etli, a za njim je lepršala stara izbledela crna

odora. Zauzeo je svoje mesto i rekao: – Sedite, molim vas – i prešao pogledom po sudnici. Gledao je i gledao, mrštio se i mrštio, ali nije ništa rekao. Krajičkom oka je pogledao Džejka, pogledom prostrelio Baklija, Sistranka i Bosta, a zatim je uzeo neki papir. Prozvao je advokate sa spiska; svi su bili prisutni i spremni, ukupno njih desetoro.
Primakao je mikrofon još bliže i oglasio se: – Prvo da pozavršavamo ono osnovno. Gospodine Bakli, podneli ste molbu za uključenje u ovaj slučaj kao lokalni savetnik firme Sistrank i Bost iz Memfisa. Je li to tačno?
Bakli je, uvek spreman da ustane i iskaže se, skočio kao zapeta puška i rekao: – Jeste, poštovani sudija. Ja sam…
– A posle toga ste, koliko vidim, vi i vaši pridruženi saradnici podneli gomiletinu predloga, koje bi sve trebalo da pretresemo danas. Je li to tačno?
– Jeste, uvaženi sudijo, i voleo bih da…
– Izvinite. A gospodin Brigans je podneo žalbu protiveći se vašem ulasku u ovaj slučaj. Pozvao se na to da nemate iskustva, stručnost i neophodno znanje za ovu tematiku. Je li tako?
– To je potpuno neozbiljna primedba, uvaženi sudijo, kao što i sami vidite. Od advokata u ovoj državi se ne zahteva da…
– Izvinite, gospodine Bakli. Vi ste podneli zahtev da se uključite u ovaj slučaj, gospodin Brigans je uložio žalbu na to, što znači da moram da reagujem na njegovu pritužbu. To još nisam učinio, a dok to ne učinim, vi još niste pravosnažno priznati kao zvaničan advokat u ovom slučaju. Pratite li me?
– Uvaženi sudijo, žalba gospodina Brigansa je toliko neozbiljna da zaslužuje da bude kažnjena.
Štaviše, pripremam se da podnesem zahtev za to.
– Nemojte gubiti vreme, gospodine Bakli. Sedite i slušajte me. – Sačekao je da Bakli sedne. Sudija Etli je zažmirio, duboke bore na čelu su mu se zategle. Nikada nije gubio pribranost, ali je umeo da se razgnevi tako da se svakom advokatu u njegovoj blizini sledi krv u žilama. – Vi nemate valjan status pred ovim sudom, gospodine Bakli, kao ni vi, gospodine Sistrank, a ni vi, gospodine Bost. Međutim, već ste preuzeli kontrolu nad mojom sudnicom time što ste po sopstvenom nahođenju zauzeli mesta. Vi niste imenovani kao advokati ovim testamentom. Gospodin Brigans jeste, po zakonu i zvanično, lično sam ga odredio. Možda ćete jednog dana postati advokati proponenata ovog testamenta, ali zvanično još to niste. – Govorio je polako, naglašavajući svaku reč, pomalo grubo, ali je svako mogao da ga prati. Njegove reči su odzvanjale sudnicom i zaokupile pažnju svakoga ko ih je čuo.
Džejk nije mogao da se ne nasmeje. Ni sanjao nije da će njegova neozbiljna, bezazlena žalba uložena protiv Baklijevog ulaska u slučaj, koja bi priličila jednom početniku, na kraju biti toliko korisna.
Sudija Etli je svom silinom osuo paljbu na Baklija. – Vi zvanično niste ovde, gospodine Bakli.
Zašto ste zauzeli takav položaj i stav?
– Uvaženi sudijo…
– Molim vas, ustanite dok se obraćate sudu!
Bakli je ustao kao oparen, tresnuvši kolenom u ivicu daske ispod stola, trudeći se da sačuva dostojanstvo. – Ovaj, uvaženi sudijo, nikada nisam doživeo da se podnosi neosnovana žalba na prisustvo advokata s važećom licencom, pa sam mislio da ćete to rešiti na licu mesta da bismo nastavili i prešli na mnogo bitnije stvari.
– Pogrešno ste mislili, gospodine Bakli, a vi i vaši saradnici iz Memfisa pogrešno ste i

pretpostavili da možete da umarširate ovamo i preuzmete kontrolu nad slučajem. Prezirem takvo ponašanje.
– Dobro, sudijo, uveravam vas…
– Sedite, gospodine Bakli. Pokupite svoje stvari i sedite tamo na mesta za porotnike. – Sudija Etli je uperio dugačak, koščat prst nekud ka Džejku. Bakli se nije pomerio. Njegov saradnik pak jeste, i te kako.
Buker Sistrank je ustao, raširio ruke i dubokim, snažnim i bubnjajućim glasom se pobunio: – Uvaženi sudijo, ako dopuštate, moram da kažem da je ovo zaista apsurdno. Ovo je rutinska procedura koju svakako možemo rešiti na brzinu. Čemu preterano reagovanje. Svi smo razumni ljudi i svi pokušavamo da sprovedemo pravdu. Mogu li da predložim da iznesemo na razmatranje prvobitno pitanje prava gospodina Baklija da učestvuje u ovom slučaju kao lokalni savetnik? Siguran sam da uvaženi sudija uviđa da žalba koju je podneo mladi gospodin Brigans nema nikakvog osnova i da je po kratkom postupku treba odbiti. Zar ne uviđate to, gospodine sudijo?
Sudija Etli nije odgovorio, niti je bilo šta odavao pogledom. Posle nekoliko sekundi koje su trajale kao večnost, pogledao je zapisničara i rekao: – Vidite da li je šerif Vols u sudnici.
Ta naredba je možda zastrašila Rufusa Baklija, a možda je zabavila Džejka i ostale advokate s te strane, ali je razgnevila Bukera Sistranka. On se ukočio i rekao: – Uvaženi sudijo, imam pravo da govorim.
– Ne, još nemate. Molim vas, sedite, gospodine Sistrank.
– Ulažem prigovor na vaš ton, uvaženi sudijo. Ja zastupam testamentarnog naslednika, gospođu Leti Lang, i moja je dužnost da štitim njene interese u svakom pogledu.
– Sedite, gospodine Sistrank.
– Neću da me ućutkavate, uvaženi sudijo. Nije bilo tako davno kada advokatima poput mene nije bilo dozvoljeno da govore u istoj ovoj sudnici. Nisu mogli ni da kroče u nju godinama, a kada bi i kročili, zabranjivalo im se da govore.
– Sedite pre nego što vas kaznim zbog nepoštovanja suda.
– Nemojte da mi pretite, sudijo – odvratio je Sistrank odmakavši se od stola. – Imam pravo da govorim, da zastupam svog klijenta i neću da me ućutkava neka tajanstvena tehnička pojedinost u pravilima vaše procedure.
– Sedite pre nego što vas kaznim za nepoštovanje suda.
Sistrank je zakoračio, dok su advokati i svi ostali zaprepašćeno posmatrali taj prizor, ne verujući svojim očima. – Neću da sednem – gnevno se brecnuo, a Džejk je pomislio da je ovaj sišao s uma. – Upravo zato sam podneo zahtev za vaše izuzeće. Očigledno je, kako meni, tako i mnogima među prisutnima, da imate rasne predrasude u ovom slučaju i da moja klijentkinja ovde nikada neće dobiti pošteno suđenje. Zbog ovoga smo podneli i zahtev da se promeni mesto suđenja. Naći nepristrasnu porotu u ovom gradu prosto je nemoguće. Pravda zahteva da se ovo suđenje održi u drugoj sudnici pred drugim sudijom.
– Kažnjavam vas za nepoštovanje suda, gospodine Sistrank.
– Baš me briga. Uradiću šta god treba za svoju klijentkinju i ako budem morao da odem na Federalni sud da bi suđenje bilo pošteno, onda ću to i učiniti. Podneću tužbu Federalnom sudu protiv svakoga ko mi se nađe na putu. – Dva policajca sa ulaza u sudnicu polako su se približavala Sistranku. On se odjednom okrenuo i upro prstom u jednog od njih. – Ne dodirujte me ukoliko ne želite da se i vaše ime pomene u tužbi Federalnom sudu. Sklonite se!

– Gde je šerif Vols? – upitao je sudija Etli.
Zapisničar je klimnuo glavom i rekao: – Ovde je. – Ozi je upravo u tom trenutku ušao. Kao oluja se stuštio niz prolaz, a za njim je išao zamenik Vili Hejstings. Sudija Etli je lupio čekićem i rekao: – Gospodine Sistrank, kažnjeni ste zbog nepoštovanja suda i predajem vas šerifu okruga Ford. Šerife Vols, odvedite ga, molim vas.
– Ne možete ovo da uradite! – uzviknuo je Sistrank. – Ja sam advokat i imam dozvolu za rad, koju mi je izdao Vrhovni sud Sjedinjenih Država. Ovde sam da zastupam svoju klijentkinju. Obezbedio sam lokalnog savetnika. Ne možete to da uradite, uvaženi sudijo. Ovo je rasna diskriminacija. – Do tada je Ozi već bio opasno blizu, spreman i da skoči na njega ako treba. Bio je deset centimetara viši, deset godina mlađi, petnaest kilograma teži od Sistranka, još i naoružan, a njegov pogled je govorio da bi uživao u dobroj tuči pred svojim ljudima. Zgrabio je advokata za lakat, a ovaj se možda čitav jedan sekund opirao. Ozi ga je stegao i procedio: – Ruke iza leđa.
Buker Sistrank je u tom trenutku bio upravo tamo gde je hteo da bude. Najadikovao se, oborio glavu i stavio ruke iza leđa; osećao se poniženo zbog hapšenja. Pogledao je Kendrika Bosta. Neki od ljudi koji su sedeli u blizini kasnije su tvrdili da se zlurado nacerio; ostali kažu da nisu ništa videli. Okružen policajcima, Sistrank je na silu prošao iza ograde i niz prolaz. Dok je prolazio pored Leti, doviknuo joj je: – Srediću ih ja, Leti. Ne brini. Ovi rasisti se nikada neće dokopati tvojih para. Samo mi veruj. – Odvukli su ga niz prolaz napolje.
Iz razloga koji niko nikad neće razumeti, Rufus Bakli je našao za shodno da nešto kaže. Stajao je u sudnici u kojoj je vladala mrtva tišina i rekao: – Uvaženi sudijo, ukoliko sud dopušta, moram da kažem da nas ovo dovodi u vrlo neugodan položaj.
Sudija Etli je pogledao jednog od preostalih policajaca i pokazao na Baklija, rekavši: – Vodite i njega.
– Molim? – zaprepašćeno će Bakli.
– Kažnjeni ste za nepoštovanje suda, gospodine Bakli. Odvedite ga, molim vas.
– Ali zašto, uvaženi sudijo?
– Zato što izražavate otvoren prezir, zato što ste drski, neučtivi, arogantni i da više ne nabrajam.
Odlazite!
Škljocnule su lisice i na Rufusovim rukama, a on je prebledeo, izbezumljen. Njega, Rufusa Baklija, bivšeg okružnog tužioca, simbol najviših standarda poštovanja suda, moralnih načela i etičkog ponašanja, sada odvode kao običnog kriminalca. Džejk se uzdržao da ne aplaudira.
– I obavezno ga stavite u ćeliju sa njegovim saradnikom – zaurlao je sudija Etli u mikrofon dok je Rufus posrtao niz prolaz, očajnički tražeći pogledom prijatelje.
Kada su se vrata uz tresak zatvorila, svi su se setili da treba da dišu i udahnu ono malo preostalog kiseonika u sudnici. Advokati su počeli da se zgledaju i smejulje, uvereni da su bili svedoci nečega što se više nikada neće dogoditi. Sudija Etli se pretvarao da nešto zapisuje dok su svi ostali pokušavali da se priberu. Najzad je podigao pogled i rekao: – Gospodine Bost, da nemate vi nešto da izjavite?
Gospodin Bost nije imao šta da kaže. Imao je mnogo šta na umu, ali uzimajući u obzir trenutno raspoloženje u sudnici, samo je mudro zavrteo glavom.
– Dobro. Sada imate tridesetak sekundi da raščistite taj sto i premestite se ovamo desno, u porotničku klupu. Gospodine Brigans, hoćete li zauzeti odgovarajuće mesto u mojoj sudnici?
– Biće mi drago, uvaženi sudijo.

– Kad bolje razmislim, hajde da napravimo pauzu od deset minuta.

* * *

Ozi Vols je imao smisla za humor. Na kružnom prilazu iza zgrade suda bila su četiri patrolna vozila pod punom opremom, sa slovima i brojevima ispisanim jarkim bojama, s antenama i rotacionim svetlima. Dok je okupljao svoje ljude oko dvojice prezrenih advokata u zadnjem hodniku, brzo je odlučio da ih vozi zajedno. – Smestite ih u moja kola – naredio je.
– Tužiću vas zbog ovoga – zapretio je Sistrank deseti put.
– Imamo i mi advokate – uzvratio je Ozi.
– Tužiću svakog od onih vaših seljačkih klovnova.
– Al’ naši advokati nisu u zatvoru.
– I to Federalnom sudu.
– Ja baš obožavam Federalni sud.
Isterali su Sistranka i Baklija napolje i ugurali ih na zadnje sedište Ozijevog velikog smeđeg forda. Dima Li je sa čitavom bulumentom već uveliko škljocao foto-aparatom.
– Hajde da napravimo žurku – rekao je Ozi svojim ljudima. – Upalite svetla, sirene nemojte.
Ozi je seo za volan, upalio motor i krenuo što je sporije mogao. – Jesi li se već vozio na zadnjem sedištu, Rufuse?
Bakli mu nije odgovorio. Sav se skupio iza šerifog sedišta i provirivao kroz prozor dok su mileli oko trga. Metar desno od njega sedeo je ozlojeđeni Buker Sistrank ruku vezanih iza leđa i nastavio da naklapa: – Treba da te je sramota što se tako ponašaš prema bratu.
– Kako prema crncu tako i prema belcu – uzvratio je Ozi.
– Kršite moja građanska prava.
– A ti kršiš moja tim lajavim ustima. Zaklopi ili ću da te zaključam u zatvorskom podrumu. Jesi li ga možda ti video, Rufuse?
Rufus je ponovo rešio da ne odgovori.
Napravili su dva kruga oko trga, zatim se u cikcak provozali nekoliko blokova s Ozijem na čelu pratnje od nekoliko automobila. Ozi je zapravo time dao vremena Dimi da zauzme poziciju ispred zatvora, a kada su stigli, neki novinar je već škljocao. Izveli su Sistranka i Baklija iz Ozijevih kola i polako ih poveli duž ulaza pravo u zatvor. Prema njima su se ophodili kao prema svakom uhapšenom novajliji – fotografisali su ih, uzeli im otiske, postavili im stotinu pitanja za zapisnik, oduzeli im sve što su imali kod sebe i dali im novu odeću.
Četrdeset pet minuta nakon erupcije gneva uvaženog sudije Rubena V. Etlija, Buker Sistrank i Rufus Bakli su u istoj odevnoj kombinaciji – izbledelim narandžastim zatvorskim kombinezonima s belim prugama na donjem delu – sedeli na ivici metalnih kreveta i zurili u pocrneli pisoar, iz kog je kapala voda i koji je trebalo da dele. Čuvar je provirio kroz rešetke njihove uske ćelije i upitao ih: – Momci, da vam ne treba nešto?
– Kad je ručak? – odvratio je Rufus.

* * *

Kada je Bost prognan u odeljak za porotu a njegovi kompanjoni odvedeni, pretres se nastavio i završio neverovatnom brzinom. Budući da se više niko nije zalagao za promenu mesta suđenja ili

izuzeće sudije, ti zahtevi su odbijeni. Bez ijedne reči je odbijen i predlog da Džejka zameni Rufus Bakli. Sudija Etli je odobrio predloge da na suđenju zaseda porota i obema stranama dao devedeset dana da prikupe dokazni materijal. Jednostavnim jezikom je objasnio da taj slučaj ima prioritet i da neće dozvoliti da se suđenje razvlači unedogled. Zatražio je od advokata da izvade svoje kalendare i primorao ih da utanače datum početka suđenja, a dogovor je pao na 3. april 1989. godine, pet meseci od tog dana.
Prekinuo je pretres trideset minuta kasnije i izašao iz sudnice. Okupljen narod je poustajao i počeo da komentariše dok su se advokati okupili da bi jedan drugom potvrdili šta se upravo desilo. Stilman Raš je došapnuo Džejku: – Valjda si imao sreće što i ti nisi završio u zatvoru.
– Da ne poveruješ – rekao je Džejk. – Hoćeš da posetimo Baklija?
– Možda kasnije.
Kendrik Bost je odveo Leti i njene ljude u ugao, gde je pokušao da ih uveri da se sve odvija po planu. Mnogi među njima bili su sumnjičavi. On i telohranitelj su brže-bolje izašli i zaždili preko travnjaka ispred suda. Uleteli su u crni rols-rojs – telohranitelj je u ovom slučaju bio i vozač – i odjurili u zatvor. Tamo im je Ozi rekao da sud još nije odobrio posete. Bost je psujući otišao i zaputio se u Oksford, sedište najbližeg Federalnog suda.
* * *

Dima Li je sklepao članak od hiljadu reči pre ručka i faksom ga poslao poznaniku, novinaru jednog lista u Memfisu. Uz to im je poslao i pregršt fotografija. Tog dana je isti materijal prosledio i novinskim agencijama u Tupelu i Džeksonu.

19.

Vest je procurila iz pouzdanog izvora i proširila se po sudu i oko trga kao požar. Sudija Etli će do sutra u devet ujutru da okupi svoja dva zatvorenika i pruži im priliku da se iskupe. Nije mogao da odoli samoj pomisli da će Rufus Bakli i Buker Sistrank morati da se dovuku na sud, po mogućstvu s lisicama, u gumenim cipelama za tuširanje i narandžastim zatvorskim kombinezonima.
Njihova priča je zaživela i postala predmet ogovaranja i sočnih nagađanja. Za Baklija je to bilo užasno poniženje. Za Sistranka ništa posebno, samo još jedno poglavlje.
Jutarnje novine Memfisa su objavile svaku reč Diminog izveštaja na naslovnoj strani, u odeljku za najaktuelnije vesti, i propratili tekst velikom fotografijom dvojice saradnika s lisicama na rukama kako dan pre toga izlaze iz sudnice. Sâm naslov je doprineo Sistrankovoj popularnosti: EMINENTNI ADVOKAT IZ MEMFISA U ZATVORU U MISISIPIJU. Pored Diminog
zapanjujuće tačnog izveštaja objavljena je i manja priča o zahtevu za otpuštanje u skladu s načelom habeas corpus,[4] koji su podneli Sistrank i Bost Federalnom sudu u Oksfordu. Ročište je zakazano za jedan po podne.
Džejk je sedeo na svom balkonu s pogledom na trg, pijuckao kafu s Lusjenom i čekao da se pojave patrolna kola. Ozi je obećao da će ga pozvati i izvestiti ga o svemu.
Lusjen je mrzeo rano jutro, i to s dobrim razlogom, ali je sada izgledao iznenađujuće sveže, a pogled mu je bio bistar. Tvrdio je da manje pije i više vežba, a svakako je napornije radio. Džejku je bilo sve teže da ga izbegne u svojoj (zapravo, njihovoj) kancelariji.
Lusjen je likovao: – Mislio sam da neću dočekati da vidim kako Rufusa Baklija odvode sa lisicama.
– Eh, divnog li prizora, prosto predivno. Još ne mogu da poverujem – odvratio je Džejk. – Pozvaću Dimu i zamoliću ga da mi proda onu fotografiju na kojoj Baklija odvode u zatvor.
– E, molim te, traži mu i jednu za mene.
– Krupan kadar, u ramu. Obogatio bih se da je prodajem.
Roksi je morala da se popne uz stepenice do Džejkove kancelarije i da izađe na balkon da bi našla svog šefa. Rekla mu je: – Zvao je šerif Vols. Krenuli su ovamo.
– Hvala.
Džejk i Lusjen su požurili preko ulice. Primetili su da su advokatske kancelarije prazne pošto su advokati oko trga odjednom imali neka hitna posla u sudu. Jadni Bakli, zavadio se sa svima. Daleko od toga da je sudnica bila dupke puna, ali dovoljno je bilo to što su se tu već stvorili mnogi Baklijevi neprijatelji. Bilo je očigledno da su došli iz samo jednog razloga. Sudski izvršitelj je otvorio zasedanje, a sudija Etli je već zauzeo svoje mesto. Klimnuo je glavom zameniku šerifa i rekao: – Uvedi ga. – Bočna vrata su se otvorila i u sudnicu je ušao Bakli bez lisica i okova. Ako se izuzmu razbarušena kosa i brada koja je tek izbila, izgledao je skoro isto kao prethodnog dana. Sudija Etli se sažalio i dozvolio mu da se presvuče. Bilo bi previše ponižavajuće da je uparadirao u zatvorskoj uniformi. Budući da iz te sudnice sve ide na naslovne strane novina, sudija prosto nije hteo da dozvoli da se neko ko ima veze sa zakonom pojavi u njegovom sudu u takvoj odeći.

Od Sistranka nije bilo ni traga ni glasa. Vrata su se zatvorila, pa je postalo jasno da on neće učestvovati. – Ovamo, gospodine Bakli – rekao je sudija Etli pokazavši tačno ispred svoje klupe. Bakli se povinovao naredbi i stao nekako bespomoćno, sasvim sâm, ponižen i poražen. Progutao je knedlu i podigao pogled prema sudiji.
Sudija Etli je sklonio mikrofon u stranu i obratio mu se tiše: – Vidim da ste preživeli noć u našem finom zatvoru.
– Jesam.
– Da li se šerif Ozi lepo ophodio prema vama?
– Jeste.
– Da li ste vi i gospodin Sistrank proveli mirnu noć zajedno?
– Ne bih je baš nazvao mirnom, uvaženi sudijo, ali smo je pregurali nekako.
– Ne mogu da ne primetim da ste ovde sami. Šta je s gospodinom Sistrankom?
– Imao bi on štošta da kaže, uvaženi sudijo, ali nisam ovlašćen da prenosim te reči. Svejedno mu to ne bi pomoglo da postigne cilj.
– U to sam siguran. Ne volim da mi govore svašta, gospodine Bakli, naročito da mi prilepljuju razne uvredljive etikete kao što je „rasista”. To je jedna od Sistrankovih omiljenih reči. Ovlašćujem vas kao njegovog saradnika da mu ovo objasnite, a bude li me još jednom tako nazvao, obećavam da ću i njemu i vama zauvek zabraniti pristup svojoj sudnici.
Bakli je klimnuo glavom i rekao: – Rado ću mu to preneti, sudijo.
Džejk i Lusjen su sedeli u četvrtom redu otpozadi, na dugačkoj klupi od mahagonija, koja nije pomerana decenijama. Na samom kraju se pojavila mlada crnkinja i sela. Imala je oko dvadeset pet godina, delovala je privlačno i odnekud mu je bila poznata. Brzo se osvrnula oko sebe kao da nije bila sigurna da li uopšte sme da bude tu. Pogledala je Džejka i osmehnula mu se. Dakle, u redu je. Sudnica je otvorena za javnost.
Sudija Etli je u tom trenutku rekao: – Hvala vam. Svrha ovog malog jutrošnjeg zasedanja jeste da razmotrimo događaje i da vas, nadajmo se, oslobodimo kazne za nepoštovanje suda koju sam odredio. Kaznio sam vas, gospodine Bakli, vas i vašeg saradnika, zbog gnusnog nepoštovanja moje sudnice, a samim tim i moje ličnosti. Priznajem da sam se razgnevio, a trudim se da ne donosim odluke kada nisam hladne glave. Iskustvo me je naučilo da su to uvek loše odluke. Ne kajem se zbog onoga što sam juče učinio i preduzeo bih iste mere da se to desilo danas. Sad kada sam vam to rekao, nudim vam priliku da odgovorite.
Ozi je već sredio to oko nagodbe. Jednostavno priznanje, obično izvinjenje biće dovoljno i kazna za nepoštovanje suda će biti poništena. Bakli je brzo pristao; Sistrank nije hteo ni da čuje.
Bakli se premestio s noge na nogu i pogledao u svoja stopala. Rekao je: – Da, uvaženi sudijo, shvatam da smo juče preterali. Bili smo drski i arogantni i ja se izvinjavam zbog toga. Neće se ponoviti.
– Odlično. Kazna za nepoštovanje suda je upravo poništena.
– Hvala vam, uvaženi sudijo – ponizno je odvratio Bakli, a ramena su mu se opustila od olakšanja.
– Gospodine Bakli, zakazao sam početak suđenja za 3. april. Treba obaviti mnogo posla do tada, organizovati mnogo sastanaka na kojima ćete se vi advokati okupljati, a pretpostavljam da će biti i mnogo pretresa u ovoj sudnici. Ne smemo dozvoliti da se pravi cirkus i gužva svaki put kada se ovde okupimo. Stvar je vrlo osetljiva. Svi ćete se saglasiti da je ulog veoma visok. Zato moje pitanje

glasi: Kako vidite svoju ulogu u ovom slučaju, vi i vaš saradnik iz Memfisa?
Pošto je iznenada postao slobodan čovek i dobio pravo da govori, Rufus Bakli je pročistio grlo i samouvereno iskoristio priliku. – Uvaženi sudijo, mi ćemo štititi prava naše klijentkinje, gospođe Leti Lang, i…
– To sam shvatio. Govorim o suđenju, gospodine Bakli. Čini mi se da prosto nema dovoljno mesta za gospodina Brigansa, glavnog zastupnika imenovanog na osnovu testamenta, i sve advokate koji zastupaju testamentarne naslednike. Napraviće se velika gužva, razumete li me?
– Pa ne baš, gospodine sudijo.
– U redu, biću otvoren. Osoba koja želi da ospori testament ima pravo da unajmi advokata i podnese žalbu – rekao je odmahnuvši rukom prema advokatima s druge strane. – Taj advokat je onda umešan u slučaj od početka do kraja. S druge strane, proponente zastupa advokat koga je odredio pokojnik. U ovom slučaju, to je gospodin Brigans. Pojedinačno zastupanje testamentarnih naslednika samo mu je kamen o vratu.
– E, ja se ne bih složio s tim, uvaženi sudijo
– Sačekajte. Uz dužno poštovanje, gospodine Bakli, hoću da kažem kako nisam siguran da ste vi uopšte potrebni. Možda i jeste, ali ćete kasnije morati u to da me ubedite. Imamo vremena napretek. Samo razmislite o tome, važi?
– Pa, sudijo, smatram da…
Sudija Etli je ispružio dlanove prema njemu i rekao: – To je dovoljno. Neću da se raspravljam.
Možda drugi put.
Nekoliko trenutaka se činilo da je Bakli spreman za raspravu, ali se, izgleda, brzo setio zašto je tu. Nije lud da sudiju ponovo izvede iz takta. – Naravno, sudijo, i hvala vam.
– Slobodni ste.
Džejk je ponovo pogledao onu mladu ženu. Nosila je uske farmerice, crveni džemper, prilično pohabane žute patike, kratku kosu i moderne naočare. Bila je vitka, u izuzetno dobroj formi i nimalo nije ličila na ostale mlade crnkinje od dvadeset pet-šest godina u okrugu Ford. Pogledi su im se sreli, a ona mu se nasmešila.

* * *

Trideset minuta kasnije ista mlada žena stajala je ispred Roksinog stola i učtivo pitala da li može da popriča s gospodinom Brigansom na nekoliko minuta. Kada ju je Roksi pitala za ime, odgovorila je da se zove Porša Lang i da je Letina ćerka. Gospodin Brigans je bio veoma zauzet, ali je njegova sekretarica znala da će to biti važno. Zamolila ju je da sačeka deset minuta, a zatim ju je uglavila u raspored.
Džejk joj je poželeo dobrodošlicu kada je ušla u kancelariju. Ponudio ju je kafom, ali on je odbila. Seli su u ugao, Džejk u prastaru kožnu fotelju, a Porša na sofu i izgledala je kao da je došla na terapiju. Nije mogla da se odupre porivu, pa se osvrtala razgledajući tu ogromnu prostoriju i diveći se skupocenom nameštaju i savršeno uređenom enterijeru. Priznala je da prvi put ulazi u advokatsku kancelariju. – Ako imate sreće, to će ujedno biti i poslednji put – rekao je i bio nagrađen osmehom. Bila je napeta i isprva je nerado govorila. Njeno učešće u suđenju može biti veoma važno, pa se Džejk potrudio da gošći bude prijatno.
– Pričajte mi o sebi – rekao joj je.

– Znam da ste zauzeti.
– Imam ja vremena napretek, a slučaj vaše majke izuzetno nam je važan.
Osmehnula se, ali se videlo da je nervozna. Sedela je šaka podvučenih poda se, a žute patike su se stalno migoljile. Malo-pomalo, počela je da priča. Rekla je da ima dvadeset četiri godine, da je najstarija Letina ćerka i da je upravo napustila vojsku, posle šest godina. Bila je u Nemačkoj kada je čula da se njena majka pominje u testamentu gospodina Habarda mada to nema nikakve veze s njenim odlaskom iz službe. Šest godina je bilo sasvim dovoljno. Dojadila joj je vojska i bila je spremna da za promenu živi kao civil. Bila je dobar đak u srednjoj školi u Klentonu, ali s obzirom na očev način života i posao u tom gradu, nije bilo novca da plati studije. (Mrštila se dok je govorila o Simionu.) Jedva čekajući da napusti rodni dom i okrug Ford, otišla je u vojsku i putovala po svetu. Ovde je već skoro nedelju dana mada nije planirala da ostane u tom kraju. Imala je dovoljno poena za tri godine studija, htela je da ih završi, a sanjala je o pravnom fakultetu. U Nemačkoj je radila za sudski korpus kao zapisničar i prisustvovala je mnogim pretresima na vojnom sudu.
Trenutno živi s roditeljima i rođacima, koji su se, uzgred budi rečeno, preselili u grad. Iznajmili su staru kuću Sapingtonovih, a to je rekla sa izvesnim ponosom. – Znam – rekao je Džejk. – Ovo je mali grad. Vesti se brzo šire. – U svakom slučaju, sumnjala je da će ostati još dugo, jer se nova kuća, iako mnogo veća od stare, pretvorila u pravi cirkus pošto su rođaci stalno defilovali kao na železničkoj stanici i spavali gde stignu.
Džejk ju je pažljivo slušao čekajući da čuje zašto je u stvari došla, ubeđen da će mu ona to otkriti. Povremeno joj je postavljao pitanja o životu, ali njoj podsticaj nije bio potreban. Lepo se zagrevala i vezla kao da čita. Šest godina provedenih u vojsci izbrisalo je ono otezanje i unjkanje u njenom govoru, svojstvene ljudima iz njenog kraja, kao i nepravilno izražavanje. Dikcija joj je bila savršena, i to ne slučajno. U Evropi je naučila nemački i francuski i radila je kao prevodilac. Sada je učila španski.
Iz navike je poželeo da hvata beleške, ali bi to u ovom slučaju delovalo neučtivo.
Prošlog vikenda je išla u Parčman da obiđe Marvisa i on joj je pomenuo Džejkovu posetu. Dugo je govorila o njemu i s vremena na vreme bi obrisala suzu. Marvis joj je bio stariji brat; uvek je bio njen idol i stvarno je šteta što trune u zatvoru. Da je Simion bio bolji otac, Marvis nikada ne bi krenuo tim putem. Rekao joj je da kaže majci da veruje Džejku, rekao joj je da je razgovarao sa svojim advokatom, Nikom Nortonom, koji mu je objasnio da će oni advokati iz Memfisa da zeznu stvar.
– Zašto ste jutros bili u sudu? – upitao je Džejk.
– I juče sam bila u sudu, gospodine Brigans.
– Molim te, zovi me Džejk.
– Dobro, Džejk. Videla sam onaj jučerašnji fijasko, pa sam se jutros vratila da pregledam sudski dosije u kancelariji sekretara suda. Tada sam čula da dovode advokate iz zatvora.
– To su advokati koji zastupaju tvoju porodicu.
– Znam. – Duboko je uzdahnula i nastavila mnogo sporije. – O tome sam htela da razgovaramo. Je li u redu da razgovaramo o slučaju?
– Naravno. Tehnički gledano, mi smo na istoj strani. Možda se spolja ne stiče takav utisak, ali zasada smo saveznici.
– U redu. – Još jednom je duboko uzdahnula. – Moram da porazgovaram s nekim, eto. Slušaj, Džejk, ja nisam bila ovde za vreme suđenja Hejliju, ali sam čula celu priču. Došla sam kući za Božić

i mnogo se pričalo o tom suđenju, o Klentonu, o Klanu, Nacionalnoj gardi i svemu tome i bilo mi je pomalo krivo što sam propustila celu zabavu. Međutim, tvoje ime je dobro poznato u našem kraju. Majka mi je pre neki dan rekla da ti veruje. Poverenje u ljude se teško stiče među crncima, Džejk, naročito u ovakvoj situaciji.
– Ovako nešto se dešava prvi put.
– Znaš na šta mislim. Kada se radi o tolikoj količini novca, prosto je prirodno da se već pomirimo s tim da ćemo izvući deblji kraj.
– Mislim da razumem.
– Zato je sinoć opet izbila svađa kad smo se vratili kući. Mama i tata su se ozbiljno posvađali, pa su se još umešali i ostali, koje niko nije pitao za mišljenje. Vidiš, ja ne znam šta se sve dešavalo pre nego što sam se vratila kući, ali očigledno je da su se svađali zbog nečeg ozbiljnog. Mislim da ju je tata optužio da je spavala s gospodinom Habardom. – Oči su joj se brzo napunile suzama, pa je počela da ih briše. – Moja majka nije kurva, Džejk. To je jedna izuzetna žena koja je podigla petoro dece praktično sama. Zaista me boli kada čujem da toliko ljudi ovde misli da je preko kreveta dospela u testament tog starca. Nikada neću poverovati u to. Nikada. Moj otac je, doduše, druga priča. Njih dvoje ratuju već dvadeset godina, a sećam se da sam je, još dok sam bila u srednjoj školi, molila da ga ostavi. Kritikuje je za sve što uradi, a sada je kritikuje za nešto što nije uradila. Rekla sam mu da umukne. – Džejk joj je pružio maramicu, ali su suze već prestale da teku. Nastavila je: – Hvala. Uglavnom, s jedne strane je optužuje da je spavala s gospodinom Habardom, a s druge je potajno zadovoljan što je to navodno uradila, zato što će im se to možda isplatiti. Kako god se okrene, ona je kriva. Tako da ga je mama napala zbog onih advokata iz Memfisa kad smo se juče vratili iz suda.
– Znači, on ih je unajmio?
– Jeste, sada je on krupna zverka i mora da zaštiti svoju imovinu: moju majku. Ubeđen je da su se ovdašnji belci urotili da testament proglase nevažećim i da su se nameračili na novac. Sve će se svesti na rasizam, pa zašto onda da ne unajmimo najagresivnijeg advokata u tom domenu koga ovaj kraj ima? Tako je on razmišljao, ali eto dokle smo dogurali. A eto dokle je i on dogurao; eno ga čami u zatvoru.
– Šta ti misliš o tome?
– O Sistranku? On trenutno i želi da bude u zatvoru. Dobio je fotografiju u novinama s dobrim naslovom i stvorio sliku kako su rasisti iz Misisipija ponovo nepravedno zatvorili crnca. Njemu je to leglo kao kec na desetku. Nije mogao bolje da inscenira.
Džejk je klimnuo glavom i nasmešio se. Ova žena potpuno shvata šta se dešava.
– Slažem se – nadovezao se Džejk. – Sve je to bila gluma. Bar sa Sistrankove strane. Budi sigurna da Rufus Bakli nema nameru da ide u zatvor.
– Kako smo uopšte zaglavili s tim klovnovima? – zapitala se.
– I ja sam to hteo tebe da pitam.
– Pa, koliko sam shvatila, tata je otišao u Memfis i našao se sa Sistrankom, koji je namirisao debele pare, što me nimalo ne čudi. Zato je brže-bolje dotrčao u okrug Ford, dobro odglumio i prodao priču, a majka je nasela. Ona stvarno misli sve najbolje o tebi, Džejk, i veruje ti, ali ju je Sistrank ubedio da se u ovom slučaju belcima ne može verovati. Iz nekog razloga je doveo i Baklija.
– Ako ti ljudi budu i dalje radili na slučaju, mi sigurno gubimo. Možeš li da ih zamisliš pred porotom?

– Ma nikako, a zbog toga je izbila svađa. Mama i ja smo ostale pri stavu da nam je ono juče samo umanjilo izglede. Simion, stručnjak za sve, misli da će Sistrank izneti slučaj pred Federalni sud i da će ga tamo dobiti.
– Nema šanse, Porša. Ovo nije slučaj za Federalni sud.
– Znala sam.
– Koliko vam Sistrank uzima?
– Pola, a to sam saznala samo zato što je to nekome izletelo tokom svađe. Mama je rekla da je smešno što daju pola para Sistranku. Tata je onda rekao: „Pola ničega je opet ništa.”
– Jesu li pozajmili novac od Sistranka?
– Voliš sve da znaš, jelda?
Džejk se osmehnuo i slegnuo ramenima rekavši: – Sve će to na kraju izaći na videlo, veruj mi.
– Jesu, pozajmili su. Ne znam koliko.
Džejk je otpio malo hladne kafe dok su oboje smišljali sledeće pitanje. – Ovo su ozbiljna posla, Porša. Veliko bogatstvo je u pitanju, a naša strana trenutno zaostaje u trci.
Ona se nasmešila i rekla: – Bogatstvo? Kada se pročulo da će ova siromašna crnkinja iz ruralnog dela Misisipija naslediti dvadeset miliona, advokati su pomahnitali. Jedan se javio čak iz Čikaga, obećavao je kule i gradove. Sistrank se tada već ubacio u priču i sve ih je rasterao, ali su oni i dalje uporno zvali. Advokati belci, advokati crnci, ne zna se ko nudi bolji dogovor.
– Nisu vam uopšte potrebni.
– Jesi li siguran?
– Moj posao je da se držim smernica iznetih u testamentu gospodina Habarda, prosto i jednostavno. Njegova porodica osporava taj testament, ali to sam i očekivao. Kad počne suđenje, želim da ona sedi baš tamo, za mojim stolom, s gospodinom Kvinsom Landijem, administratorom imovine. On je belac, ja sam belac, a Leti će biti između nas i izgledaće srećno i zadovoljno. Ovde se radi o novcu, Porša, ali i o rasi. Ne treba nam da nam u jednoj polovini sudnice sede crnci, u drugoj belci. Izneću slučaj pred porotu i…
– I dobićeš slučaj?
– Samo bi malouman advokat mogao da tvrdi kako zna šta će porota uraditi, ali kunem ti se da imam mnogo više izgleda da dobijem slučaj od Bukera Sistranka. Povrh toga, ne uzimam deo Letinog nasledstva.
– Kako te plaćaju?
– Baš moraš sve da znaš?
– Izvini. Prosto je previše toga što ne znam.
– Plaćaju me po satu, a moj honorar se isplaćuje iz imovine. Sve je po propisima i sve je odobrio sud.
Klimnula je glavom kao da to sluša svakodnevno. Nakašljala se i zapitala: – Usta su mi suva. Da nemaš možda neki sok ili tako nešto?
– Naravno. Hajde za mnom. – Sišli su u malu kuhinju u prizemlju, gde je Džejk našao gaziranu vodu. Da bi je zadivio, uveo ju je u malu salu za konferencije i pokazao joj gde Kvins Landi trenutno obavlja svoj posao i pretura po Habardovoj dokumentaciji. Landi tada još nije bio došao na posao. – Koliki deo je u gotovini? – upitala je bojažljivo kao da je prekoračila sve granice. Zapiljila se u kutije s dokumentacijom kao da su pune novca.
– Veći deo.

Divila se policama punim debelih pravnih knjiga i ugovora koje nisu otvarane ko zna otkad. – Baš ti je lepa ova kancelarija, Džejk – prokomentarisala je.
– Eh, nije to moje. Ona pripada čoveku koji se zove Lusjen Vilbenks.
– Čula sam za njega.
– Većina ljudi je čula za njega. Sedi.
Lagano se spustila u veliku kožnu fotelju za dugačkim stolom dok je Džejk zatvarao vrata. Roksi je, naravno, bila u blizini i u punoj pripravnosti.
Džejk je seo naspram nje i rekao: – Reci mi, Porša, kako ćete da se otarasite Sistranka?
Kao po komandi posle dugogodišnje obuke ispalila je kao iz topa: – Ostavićemo ga da istrune u zatvoru, smrad jedan.
Džejk se nasmejao i rekao: – To je samo privremeno. Tvoja majka mora da prekine saradnju s njim. Tvoj otac je ovde nevažan, on se ne pominje u testamentu.
– Ali on im duguje novac.
– Može da im isplati kasnije. Ako me bude slušala, pomoći ću joj da prebrodi sve to, ali prvo mora da stavi do znanja Sistranku da je više ne zastupa. I Bakliju. I to napismeno. Poslaću joj odštampano pismo, samo treba da ga potpiše.
– Daj mi malo vremena, važi?
– Nemamo mnogo vremena. Što se Sistrank bude duže vrzmao oko nje, više će štete naneti. On samo juri publicitet i voli da bude u centru pažnje. Nažalost, već je zaokupio pažnju svih belaca u okrugu Ford. To će biti naši porotnici, Porša.
– Svi porotnici će biti belci?
– Neće, ali će ih biti bar osam ili devet od dvanaest.
– Zar nisu svi Hejlijevi porotnici bili belci?
– To je tačno, a izgleda da se bela boja sve više širi. Ipak, to suđenje je bilo drugačije.
Otpila je gutljaj iz limenke i ponovo počela da razgleda police pune važnih knjiga. – Mora da je divno biti advokat – rekla je zadivljeno.
„Divno” nije bio pridev koji bi Džejk upotrebio. Bio je primoran da prizna sebi da je za svoju profesiju odavno samo mogao da kaže da je iscrpljujuća. Hejlijevo suđenje je bilo velika dobijena bitka, ali je za sav taj naporan rad, uznemiravanje, pretnje i strah zaradio samo devetsto dolara. Uz to je u toj borbi izgubio dom, a umalo i svoju porodicu.
– Ume da bude – rekao je.
– Reci mi, Džejk, postoji li neka crnkinja advokat u Klentonu?
– Ne.
– Koliko crnih advokatica uopšte ima?
– Dve.
– Gde je najbliža kancelarija neke crnkinje advokatice?
– Ima jedna u Tupelu.
– Poznaješ li je? Volela bih da je upoznam.
– Rado ću obaviti taj telefonski razgovor. Zove se Barbara Maknet, fina žena. Bila je na drugoj godini studija kad sam ja upisao pravni fakultet. Uglavnom se bavi porodičnim pravom, ali često sarađuje s policijom i tužiocima. Dobar je advokat.
– To bi baš bilo lepo, Džejk.
Nastupila je pomalo neugodna tišina, koju je Porša iskoristila da otpije još jedan gutljaj. Džejk je

znao šta hoće, ali nije smeo da postupi nepromišljeno. – Pomenula si pravni fakultet – rekao je, što je odmah zaokupilo njenu pažnju. Neobavezno su razgovarali o tome, jer je Džejk pazio da joj to iskustvo ne predstavi kao tri godine strave i užasa. Povremeno su ga, kao i sve advokate, studenti pitali da li bi preporučio advokaturu kao poželjnu profesiju. Nikada nije našao način da im iskreno kaže ne, mada je prilično rezervisano odgovarao na takva pitanja. Bilo je previše advokata, ali ne i dovoljno dobrih poslova. Svi su se oni sjatili po četvrtima za pravnike u nebrojenim malim varošima, viseći jedni drugima iznad glave po visokim zgradama u centru grada. Međutim, bar polovina Amerikanaca kojima je bila potrebna pravna pomoć nije mogla da je priušti, što znači da je bilo potrebno više advokata, ali ne onih koji se bave korporativnim pravom niti osiguranjem, a svakako ne uličnih advokata iz malih gradova kao što je on. Imao je osećaj da će Porša, ako postane advokat, sve uraditi kako treba. Pomoći će svom narodu.
Utom je ušao Kvins Landi i prekinuo ih u razgovoru. Džejk mu je predstavio Poršu, a zatim ju je ispratio do ulaznih vrata. Kad su zastali ispod terase, pozvao ju je na večeru.
* * *

Zasedanje suda povodom zahteva Kendrika Bosta za oslobađanje na osnovu prava habeas corpus održavalo se na drugom spratu Federalnog suda u Oksfordu u trinaest časova, kao što je i bilo zakazano. Do tada je Buker F. Sistrank, advokat s licencom, nosio zatvorski kombinezon već više od dvadeset četiri sata. Nije bio prisutan mada se i to očekivalo.
Predsedavao je sudija za prekršaje, koji je svoju dužnost obavljao krajnje nezainteresovano. Nije bilo presedana, bar ne u okviru njihove jurisdikcije, odnosno, nije bilo slučaja da se Federalni sud bavi kaznom za nepoštovanje suda izrečenom u državnom sudu. Sudija je više puta zatražio reagovanje odgovarajućih organa iz bilo koje države, ali odgovora nije bilo.
Bostu je bilo dopušteno da hukće i frkće pola sata, ali u suštini nije rekao ništa značajno. Njegova žalba nije imala čvrstu osnovu, a temeljila se na tome da je gospodin Sistrank žrtva nejasnog zamešateljstva nadležnih organa u okrugu Ford, koji su udruženim snagama nastojali da ga skinu sa slučaja osporenog testamenta. Ono što nije izgovoreno bilo je očigledno: Sistrank je očekivao da ga oslobode samo zato što je crnac i što je smatrao da se sudija belac loše poneo prema njemu.
Žalba je odbijena. Bost je smesta pripremio žalbu za Apelacioni sud u Nju Orleansu. On i Bakli su takođe podneli žalbu zbog kazne za nepoštovanje suda Vrhovnom sudu Misisipija.
Gospodin Sistrank je u međuvremenu igrao šah sa svojim novim cimerom u ćeliji, inače umetnikom za čekove bez pokrića.

* * *

Karla je s majčine strane imala nemačke korene i zbog toga je učila nemački u srednjoj školi i četiri godine na univerzitetu Ol Mis. U Klentonu je retko bilo prilike da se služi stranim jezikom, pa je bila oduševljena što će ugostiti Poršu u njihovom skromnom iznajmljenom domu, iako se Džejk tek oko pet po podne setio da joj pomene da ju je pozvao. – Opusti se – rekao joj je. – Ona je fina devojka koja će možda odigrati najvažniju ulogu, a verovatno je nikada nijedan belac nije pozvao u svoju kuću na večeru. – Dok su razgovarali o tome, isprva pomalo napeto, shvatili su i priznali da nikada nisu pozvali osobu crne kože na večeru.
Njihova gošća je stigla tačno u pola sedam i donela flašu vina, i to sa čepom od plute. Iako je

Džejk naglasio da će to biti „potpuno opušteno veče”, Porša se presvukla i obukla dugu, ležernu pamučnu haljinu. Pozdravila je Karlu na nemačkom, ali je brzo prešla na engleski. Izvinila se zbog flaše vina, inače crvenog iz Kalifornije, jer je bilo jeftino, pa su se lepo nasmejali zbog oskudnog izbora u lokalnim prodavnicama. Džejk joj je objasnio da sva vina i druga alkoholna pića u državi u stvari kupuje država, a onda ih raspodeljuje privatnicima koji drže radnje sa alkoholom. Kada je razgovor krenuo u tom smeru, dotakli su se i smešnih zakona o alkoholu u Misisipiju, gde se u pojedinim gradovima može kupiti čist rum, ali ne i limenka piva.
Džejk je držeći bocu rekao: – Mi ne držimo alkohol u kući.
– Izvinite – rekla je Porša obuzeta nelagodom. – Onda ću je odneti kući.
– A što ne bismo malo probali? – umešala se Karla. Odlična ideja. Dok je Džejk preturao po kuhinji tražeći vadičep, dve žene su prišle šporetu da provere večeru. Porša je rekla da više voli da jede nego da kuva iako je u Evropi naučila dosta o hrani. Mnogo su joj se svidela i italijanska vina, mada su se ona retko mogla naći u okrugu Ford. – Moraćeš da odeš u Memfis – rekao je Džejk još uvek tražeći vadičep. Karla je ljute kobasice prelila sosom za testeninu i dok se jelo pušilo, razmenile su nekoliko reči na nemačkom. Porša je odgovarala polako, ponekad ponavljajući, ponekad se ispravljajući. Hana je čula strane reči i došla iz zadnjeg dela kuće. Predstavili su je gošći, koja ju je pozdravila sa ćao.
– Šta znači ćao? – upitala je Hana.
– To je zdravo ili zbogom na italijanskom, takođe i na portugalskom, čini mi se – odgovorila joj je Porša. – Mnogo je lakše izgovoriti ga nego guten tag ili bonžur.
– Znam neke reči na nemačkom – rekla je Hana. – Majka me je naučila.
– Kasnije ćemo da ih ponovimo – rekla je Karla.
Džejk je našao neki stari vadičep i otvorio flašu. – Nekad smo imali i prave vinske čaše – rekla je Karla vadeći tri obične čaše s nožicom. – Sve je to nestalo u požaru. – Džejk je sipao vino; nazdravili su uz nezaobilazno živeli i seli za sto u kuhinji. Hana je otišla u svoju sobu.
– Jel’ ikada razgovarate o požaru? – upitala je Porša.
– Ne često – odvratio je Džejk. Karla je blago zavrtela glavom i skrenula pogled. – Uglavnom, ako si videla u novinama, onda znaš da je jedan od palikuća pušten na slobodu i šeta se ulicama, možda čak i ovuda.
– Videla sam – rekla je Porša. – Odležao je dvadeset sedam meseci.
– Baš tako. Doduše, on nije zapalio šibicu, ali je bio jedan od organizatora.
– Jel’ vas brine to što je izašao?
– Naravno da nas brine – odgovorila je Karla. – Spavamo sa oružjem pod uzglavljem.
– Denisu Jokiju to ne smeta mnogo – nadovezao se Džejk. – On je samo mala, glupa propalica koja pokušava da zadivi neke druge momke. E, ali Ozi ga ne ispušta iz vidokruga. Napravi li samo jedan pogrešan korak, leteće pravo nazad u Parčman. Mene više brinu loši momci koji nikad nisu izvedeni pred lice pravde. Ima još mnogo ljudi koji su umešani. Neki su odavde, neki su iz drugih mesta. Samo četvorica su u zatvoru.
– Petorica ako računaš Blanta – dobacila je Karla.
– On još nije zvanično osuđen. Blant je član klana koji je pokušao da nam zapali kuću nedelju dana pre nego što je stvarno izgorela. Smešten je u državnu bolnicu za mentalno obolele, gde prilično uverljivo glumata da je lud.
Karla je ustala, prišla šporetu da promeša sos i uključila gorionik da voda provri.

– Izvinite – dodala je Porša tiho. – Nisam htela da načinjem neprijatnu temu.
– Ne mari – odvratio je Džejk. – Pričaj nam o Italiji. Tamo nikada nismo bili.
Za večerom im je pričala o svojim putovanjima po Italiji, Nemačkoj, Francuskoj i ostalim državama Evrope. Još kao srednjoškolka je rešila da putuje po svetu i ode što dalje od Misisipija. U vojsci joj se ukazala prilika, pa ju je maksimalno iskoristila. Tri najdraža odredišta bila su joj Nemačka, Australija i Japan. Dok su bili stacionirani u Ansbahu, novac joj je odlazio na karte za voz i studentske hostele; često je putovala sama, a obišla je gotovo sve države od Švedske do Grčke. Godinu dana su bili stacionirani u Guamu, ali su joj nedostajale evropska istorija i kultura, a naročito hrana i vina, pa je uspela da se prebaci tamo.
Džejk je bio u Meksiku, a Karla u Londonu. Štedeli su za petogodišnjicu braka i na jedvite jade uspeli da skupe dovoljno za neko jeftino putovanje u Pariz, o kome i dan-danas pričaju. Ako se izuzmu ta putovanja, ostali su vezani za rodni grad. Kad imaju sreće, leti mogu nedelju dana da se baškare na plaži u Destinu. Pomalo su zavideli Porši pošto je obišla skoro celu zemaljsku kuglu. Hana je bila očarana. – Videla si piramide? – upitala ju je oduševljeno.
Jeste, nego šta; štaviše, izgleda da je Porša videla sve što postoji. Flaša je bila prazna već posle salate, pa im je trebalo još vina. Karla je onda sipala ledeni čaj da bi imali uz šta da dovrše večeru. Kada su smestili Hanu u krevet, pijuckali su kafu bez kofeina, grickali kolačiće i razgovarali o belosvetskoj problematici.
O Leti, testamentu i srodnim temama nije izgovorena ni jedna jedina reč.

20.

Ensil Habard nije više bio Ensil Habard. Staro ime i ponašanje je odbacio odavno tokom mnogo godina ludovanja, kada ga je jedna trudna žena pronašla i tužila za alimentaciju. Nije bila prva koja mu je pravila probleme i zbog koje je morao da menja ime. Jednu je ostavio na Tajlandu, od nekih je pobegao zbog ljubomornih muževa, a krio se i od Uprave javnih prihoda, od ovakve i onakve policije bar u tri države i od mušičavog narko-dilera iz Kostarike. To su samo najupečatljiviji slučajevi haotičnog i bednog života, koji bi odavno rado zamenio za neki običan. Međutim, u kartama koje je život podelio Ensilu Habardu nije bilo ničeg običnog.
Radio je u jednom baru na Aljasci, u klošarskom delu Džuna, gde su mornari svih rangova i privremeni radnici dolazili na piće, na koju partiju kocke i, uopšte, da se izduvaju. Dvojica krvožednih izbacivača su koliko-toliko održavali red i mir, ali su u tom lokalu uvek sevale varnice. Zvali su ga Loni; to ime je opazio u jednoj čitulji u novinama u Takomi pre dve godine. Loni Klark. Znao je kako da zavara trag i pobegne državnom sistemu; da je hteo, mogao je da ima i socijalno osiguranje i vozačku dozvolu u bilo kojoj državi, pa čak i pasoš. Loni je ipak igrao na sigurno, pa nije bilo podataka o njemu ni u jednom državnom dokumentu niti kompjuteru. Kao da nije postojao mada je imao neke lažne papire za slučaj da ga pritegnu. Radio je po barovima zato što su mu tamo plaćali u gotovini. Iznajmio je sobu u sirotinjskoj kući niz ulicu i plaćao stanarinu gotovinom. Vozio se biciklom i autobusom, pa ukoliko bi morao da nestane, što je uvek bila mogućnost, platio bi kešom kartu i na blic pokazao vozačku dozvolu. Ili bi stopirao, a i to je često radio, i tako je do sada prešao milion kilometara.
Radio je za šankom i proučavao svaku osobu koja bi ušla i izašla. Kada je čovek trideset godina u bekstvu, nauči da motri, da snima, da uhvati pogled koji traje duže nego obično, da uoči nekoga ko se ne uklapa. Pošto njegovi prestupi nisu uključivali fizičke povrede drugih niti, nažalost, velike sume novca, postojala je velika šansa da ga niko i ne juri. Loni je bio sitan lupež, čija je najveća slabost bila sklonost ka posrnulim ženama. Nije ozbiljno prekršio zakon. Imao je nekih prekršaja – dilovanja droge i krijumčarenja oružja na sitno – ali dođavola, čovek od nečega mora da živi. Pošto je ceo život lutao, već je navikao da bude oprezan.
Zločine je ostavio za sobom, kao i te žene, bar većinu njih. Napunio je šezdeset šest godina i polako prihvatao činjenicu da mu je libido sve slabiji, što, na kraju krajeva, nije nimalo loše. Tako se držao podalje od nevolja i usredsredio na druge stvari. Priželjkivao je da kupi ribarski čamac mada je bilo nemoguće uštedeti i dolar od slabih primanja. Zbog svojih navika i karaktera često je razmišljao da samo još jednom bude diler, ali na krupno, da napuni džepove i konačno bude slobodan jednom zasvagda. Zatvora se, međutim, plašio kô đavo od krsta. Kad bi ga uhapsili u tim godinama i s količinom koju je zamišljao, sigurno bi umro iza rešetaka. Iako nije hteo otvoreno da prizna, bio je svestan da su prethodni poslići s drogom loše prošli.
Neka hvala. Srećan je što radi u baru, što čavrlja s mornarima i kurvama i deli savete iz ličnog iskustva. Zatvarao je lokal svakog jutra u dva i odlazio polutrezan u svoju skučenu sobicu, a onda bi legao na prljav krevet i sa setom se sećao dana na otvorenom moru, prvo u mornarici, a kasnije na

brodovima za krstarenje i jahtama, pa čak i tankerima. Kada čovek nema budućnost, živi u prošlosti, a Loni će zauvek ostati u njoj.
Nikada nije razmišljao o Misisipiju niti svom detinjstvu provedenom tamo. Čim je otišao odatle,
nekako je izvežbao mozak da automatski odbacuje misli vezane za to mesto. Menjao je okruženja i prizore bez pô muke, kao kad klikne foto-aparatom, a posle toliko decenija je uspeo da ubedi sebe da tamo nikada nije ni živeo. Život mu je počeo kada je imao šesnaest godina; pre toga se ništa nije dešavalo.
Baš ništa.

* * *

U rano jutro drugog dana zatočeništva, ali ubrzo nakon doručka od hladnih prženih jaja i još hladnijeg belog tost hleba, Bukera Sistranka su izveli iz ćelije i bez lisica odveli u kancelariju glavnog šerifa. Ušao je tamo, a zamenik je ostao ispred vrata. Ozi ga je srdačno dočekao i pitao da li želi kafu. Nego šta nego je hteo. Ozi mu je ponudio i vruće krofne, a Sistrank se bacio na njih kao da nije jeo deset godina.
– Možeš da izađeš za dva sata ako želiš – rekao je Ozi. Sistrank ga je slušao. – Samo treba da odeš u sud i izviniš se sudiji Etliju. U Memfisu ćeš biti već do ručka.
– Nekako mi se ovde sviđa – odvratio je Sistrank punih usta.
– Ne, Bukeru, ovo se tebi sviđa. – Ozi mu je preko stola dobacio lokalne novine Memfisa. Na naslovnoj strani, u rubrici najaktuelnijih vesti, tačno ispod prevoja, stajala je amaterska fotografija, ispod koje je pisalo: SISTRANK ODBIO OSLOBAĐAJUĆU HABEAS PRESUDU; OSTAJE
IZA REŠETAKA U KLENTONU. Polako je to čitao gutajući drugu krofnu. Ozi je primetio prikriven zlurad smešak.
– Svaki dan poneki naslov, a, Bukeru? Tebi je to, izgleda, glavni cilj?
– Ja se borim za svog klijenta, šerife. Dobro protiv zla. Čudi me da ne uviđaš to.
– Sve ja vidim, Bukeru, a ovo je očigledno. Ovaj slučaj nećeš završiti pred sudijom Etlijem i tačka. Zavadio si se s njim i dosta mu je tebe i tvojih gluposti. Stavio te je na crnu listu i nema nameru da te s nje obriše.
– Nema problema, šerife. Izaći ću ja pred Federalni sud.
– Ma da, samo ti podnesi neko sranje o građanskim pravima pred Federalni sud, videćeš kako će to da ti prođe. Pričao sam s nekim advokatima, s ljudima koji rade u federalnom sistemu, i svi kažu da samo laješ. Slušaj, Bukeru, te sudije ne možeš da zavrćeš kao one u Memfisu. U Severnom okrugu imamo trojicu federalnih sudija. Jedan je bivši predsednik suda, kao Etli. Jedan je bivši okružni tužilac, a jedan je bio federalni tužilac. Svi su belci, i to prilično konzervativno nastrojeni. Ti misliš da možeš tek tako da se ušetaš u Federalni sud i počneš da rasipaš priču o rasizmu? Pa znaš kad će neko da proguta to tvoje sranje? Ti si budala.
– A ti nisi advokat, gospodine šerife. U svakom slučaju hvala na pravnom savetu. Sve ovo će već da mi izađe na drugo uvo dok se vratim u ćeliju.
Ozi se zavalio i stavio noge na sto, pa su njegove kaubojske čizme zasijale novim sjajem. Pogledao je u tavanicu, iznerviran, i rekao: – Zbog tebe će belci još više da omrznu Leti Lang, zar nisi svestan toga, Bukeru?
– Ona je crnkinja. Mrzeli su je mnogo pre nego što se doselila u grad.

– E, tu grešiš. Mene su belci dva puta izabrali u ovom okrugu. Većina njih su dobri ljudi. Biće pošteni prema njoj, u stvari, bili bi pošteni da se ti nisi pojavio. Sada su crnci protiv belaca, a mi nemamo dovoljno glasova. Ti si jedan mamlaz, jel’ znaš, Bukeru? Ne znam kako si se to bavio pravom u Memfisu, ali ti to ovde neće poći za rukom.
– Hvala na kafi i krofnama. Jel’ mogu sad da idem?
– Idi, molim te.
Sistrank je ustao, ali je pred vratima zastao i rekao: – Uzgred, nisam siguran da je ovaj vaš zatvor u skladu s federalnim zakonima.
– Tuži me.
– Mnogo čime se krši zakon tamo.
– Može da bude i mnogo gore.

* * *

Porša je ponovo došla pred podne. Dok je čekala da Džejk obavi dug telefonski razgovor, proćaskala je s Roksi, a zatim se popela uz stepenice. Oči su joj bile crvene, ruke su joj se tresle i izgledala je kao da nije spavala nedelju dana. Sinoć su za večerom uspeli malo da je opuste tokom razgovora. Džejk ju je na kraju direktno pitao: – Šta je bilo?
Zatvorila je oči, protrljala čelo i počela da priča. – Ostali smo budni celu noć, jer je izbila gadna svađa. Simion je pio, ne mnogo, ali dovoljno da postane razdražljiv. Mama i ja smo rekle da Sistrank mora da ide. Njemu se to, naravno, nije dopalo, pa smo se posvađali. Kuća nam je puna ljudi, a mi se svađamo kao maloumni. Na kraju je otišao i od tada ga nismo videli. To nije dobro, no dobro je što će majka da potpiše šta god treba da bi se otarasila advokata iz Memfisa.
Džejk je prišao stolu, uzeo jedan papir i pružio joj ga. – Ovde piše da ga otpušta. Samo to. Ako ovo potpiše, krećemo zajedno u borbu.
– A šta ćemo sa Simionom?
– On može da unajmi koga god hoće, ali njegovo ime se ne pominje u testamentu; zato on nije zakonski zainteresovana strana. Sudija Etli ga neće uzeti u obzir kao ni njegove advokate. Što se njega tiče, utakmica je završena. Ovo je između Leti i porodice Habard. Hoće li ona hteti to da potpiše?
Porša je ustala i rekla: – Odmah se vraćam.
– Gde je ona?
– Ispred, u kolima.
– Pozovi je, molim te, neka uđe.
– Neće. Boji se da si ljut na nju.
Džejk nije mogao da veruje. – Daj, Porša. Skuvaću kafu, pa ćemo lepo da popričamo. Idi, dovedi majku.

* * *

Sistrank je čitao, udobno smešten na svom donjem ležaju, držeći svežanj predloga i sudskih rezimea na stomaku, dok je njegov cimer sedeo nedaleko odatle, lica zagnjurenog u neku knjigu s mekim povezom. Metal je zazvečao, vrata su se otključala. Ozi se stvorio niotkuda i rekao mu: – Polazi, Bukeru. – Pružio mu je odelo, košulju i kravatu, sve na jednom ofingeru. Cipele i čarape mu je doneo

u papirnoj kesi iz prodavnice.
Išunjali su se na zadnja vrata, ispred kojih se Ozi parkirao. Minut kasnije su se zaustavili iza zgrade suda i žurno ušli. Hodnici su bili prazni i niko ništa nije sumnjao. Na trećem spratu su ušli u onu skučenu kancelarijicu sudije Etlija. Zapisničarka je ujedno bila i sudijina sekretarica. Pokazala je prema drugim vratima i rekla: – Čekaju vas.
– Šta se dešava? – promrmljao je Sistrank bar četvrti put. Ozi nije odgovarao. Otvorio je vrata. Sudija Etli je sedeo u dnu dugačkog stola u crnom odelu koje je obično nosio, ali bez odore. S njegove desne strane su sedeli Džejk, Leti i Porša. Pokazao je nalevo i rekao: – Gospodo, izvolite, sedite. – To su i učinili, s tim što je Ozi seo podalje od prisutnih.
Sistrank je preko stola šibao pogledom Džejka i Leti. Jedva se uzdržavao da ne progovori, ali je nekako uspeo. Navikao je da prvo raspali paljbu, pa tek onda da postavlja pitanja, ali mu je zdrav razum nalagao da prikoči, uzdrži se i potrudi da ne isprovocira sudiju. Porša kao da je jedva čekala da se ostrvi na njega. Leti je gledala u šake dok je Džejk nešto žvrljao po rokovniku.
– Molim vas, pročitajte ovo – rekao je sudija Etli Sistranku gurnuvši prema njemu preko stola samo jedan papir. – Dobili ste otkaz.
Sistrank je pročitao jedan kratak pasus, a onda je pogledao Leti i upitao: – Jeste li vi ovo potpisali?
– Jesam.
– Pod prinudom?
– Ni govora – uzvratila je Porša odvažno. – Odlučila je da prekine saradnju s vama. Tu sve lepo piše, crno na belo. Jeste li razumeli?
– Gde je Simion?
– Otišao je – odgovorila je Leti. – Ne znam kada će se vratiti.
– Njega još uvek zastupam – odvratio je Sistrank.
– On nije zainteresovana strana – dobacio je sudija Etli – tako da mu neće biti dozvoljeno da učestvuje, kao ni vama. – Uzeo je drugi papir i dodao mu ga. – Ovo je nalog koji sam upravo potpisao i kojim vam ukidam kaznu za nepoštovanje suda. Pošto više niste na ovom slučaju, gospodine Sistrank, možete da idete. – To je više zvučalo kao naredba nego kao zaključak.
Sistrank je ljutito pogledao Leti i rekao: – Morate da mi platite utrošeno vreme i honorar, kao i da mi vratite pare koje ste pozajmili. Kada mogu da očekujem novac?
– U dogledno vreme – odgovorio je Džejk.
– Hoću da mi se plati odmah.
– E pa, sada pare sigurno nećeš dobiti.
– E, onda ću da ih tužim.
– Dobro. Onda ću ja da ih branim.
– A ja ću da predsedavam – ubacio se sudija Etli. – I to ću da ti zakažem suđenje za četiri godine. Porša nije mogla da se uzdrži i nasmejala se. Ozi je dodao: – Sudija, jesmo li završili? Ako jesmo, treba da odvezem gospodina Sistranka nazad u Memfis. Izgleda da je tamo bacio sidro. Nas
dvojica moramo da raščistimo neke stvari.
– Videćemo se mi još. Ovo nije kraj – zarežao je na Leti.
– I ne sumnjam – odvratio je Džejk.
– Odvedi ga – rekao je sudija Etli. – Najbolje preko granice. Sastanak je završen.

21.

U advokatskoj firmi Džejka Brigansa nikada nije bilo stažista. Ostali advokati oko trga su ih povremeno primali; obično su to bili lokalni srednjoškolci koji su planirali da upišu pravni fakultet, pa su hteli da dodaju neku referencu u svoju radnu biografiju. Teoretski gledano, oni su bili dobar izvor ili besplatne ili jeftine radne snage, ali se Džejk naslušao više loših nego dobrih priča o tome. On sâm nikada nije došao u iskušenje dok se nije pojavila Porša. Ionako je pričala o pravnom fakultetu, a pri tome je pametna, nezaposlena i dokona. Ujedno je i najrazumnija među trenutnim stanarima stare kuće Sapingtonovih, a majka joj je bezuslovno verovala. Još je njena majka, po svemu sudeći, bila u igri da postane najbogatija crnkinja u državi iako je Džejk uvideo da do tog cilja ima mnogo prepreka.
Angažovao je Poršu za pedeset dolara nedeljno i dao joj kancelariju na spratu, daleko od Roksi i Kvinsa Landija, da joj ne bi smetali, a naročito podalje od Lusjena, koji se do Dana zahvalnosti pojavljivao svakog dana i polako vraćao starim navikama. Na kraju krajeva, to je ionako Lusjenova kancelarija, pa ako je hteo da puši i zadimi da ne može da se diše, imao je pravo na to. Ako je hteo da se šetka unaokolo sa čašom burbona u kasno popodne i gnjavi Roksi masnim vicevima, neka, može mu se. Ako je hteo da saleće Kvinsa Landija pitanjima o imovini Seta Habarda, ko može da mu zabrani?
Džejk je sve više vremena provodio dajući smernice svojim kadrovima, kojih je bilo sve više. Pre dva meseca su on i Roksi živeli u miru i, mada im je bilo pomalo dosadno, imali su zavidnu produktivnost. Sada je bilo napetosti, ponekad i sukoba, ali je zato bilo i smeha i timskog rada. Kad se sve uzme u obzir, Džejk je uživao u toj galami mada ga je obuzimao užas pri pomisli da Lusjen ozbiljno razmišlja da se vrati advokaturi. S jedne strane, voleo je Lusjena i zaista je cenio njegove dragocene savete i opažanja. S druge, znao je da od ozbiljnije saradnje s njim nema ništa. Džejkov adut je bila ključna odredba zakona Misisipija na osnovu koje je propisano da advokat izbačen iz Komore mora ponovo da polaže pravosudni ispit pre nego što ga ponovo prime u Komoru. Lusjen je imao šezdeset tri godine, a svakog dana se od pet po podne, mada ponekad i ranije, pa sve do kasno u noć, družio sa džekom danijelsom. Nije bilo šanse da taj stari pijanac uzme knjigu u šake i položi pravosudni ispit.
Porša je prvog radnog dana na posao stigla pet minuta pre početka radnog vremena, dakle, u pet do devet. Stidljivo je pitala Džejka da li postoje pravila oblačenja. Tiho joj je objasnio da nema predstavu kako stažisti treba da se oblače, pa je predložio da se drži neformalnog stila. Za izlaske na sud preporučio joj je da se oblači poslovno, ali mu u načelu to nije bilo važno. Očekivao je da će nositi farmerice i patike, ali Porša je došla u privlačnoj bluzi i suknji, na visokim potpeticama. Ta mlada žena je bila spremna za posao, a Džejk je posle nekoliko minuta stekao utisak da ona sebe već doživljava kao advokata. Odveo ju je do njene kancelarije, jedne od tri prazne na spratu. Ta nije bila korišćena već dugo, još od zlatnog doba stare firme Vilbenksovih. Porša je širom otvorenih očiju upijala sve detalje – skupoceni drveni sto i ostali divno izrađen ali prašnjav nameštaj. – Ko je ovde poslednji radio? – upitala je posmatrajući izbledeli portret jednog starog člana porodice Vilbenks.

– To ćeš morati da pitaš Lusjena – odgovorio je Džejk. U toj prostoriji nije proveo više od pet minuta za poslednjih deset godina.
– Ovo je predivno – primetila je oduševljeno.
– Nije loše za jednog stažistu. Danas će doći neko iz pošte da ti poveže liniju. Posle toga krećeš u radne pobede.
Proveli su oko pola sata u razgovoru o pravilima: o upotrebi telefona, pauzama za ručak, kancelarijskom protokolu, prekovremenom radu, itd. Njeno prvo zaduženje bilo je da pročita desetak slučajeva osporenih testamenata pred porotom u državi Misisipi. Bilo je veoma važno da nauči zakone i terminologiju i da razume kako će se slučaj njene majke obrađivati. Trebalo je da ih pročita, a onda sve iščita ponovo. Da pravi beleške, upije sve zakonske procedure i izvešti se da bi razgovori s Leti bili svrsishodniji. Leti će svakako biti najvažniji svedok na suđenju i bilo je veoma važno da se njeno svedočenje postavi na čvrste temelje. Istina je bila na prvom mestu, ali svaki advokat zna da postoje razni načini da se ona ispriča.
Čim je Džejk okrenuo leđa, Lusjen joj je upao u kancelariju i ponašao se kao da je kod kuće. Dan pre toga su se upoznali; nije bilo potrebe da se predstave jedno drugom. Počeo je da nagvažda kako su mudro postupile što su najurile advokate iz Memfisa i došle kod Džejka mada će, po njegovom mišljenju, biti teško da izguraju do kraja i dobiju slučaj. Setio se da je pre dvadesetak godina zastupao jednog rođaka njenog oca, nekog ko se prezivao Lang; neko krivično delo je bilo u pitanju, ali je uspeo da spase momka zatvora. Bio je to odlično vođen slučaj. To ga je podsetilo na neku priču o pucnjavi u kojoj su učestvovala četvorica muškaraca mada nijedan nije bio u srodstvu s Poršom, koliko je njoj bilo poznato. Ona je, kao i svi drugi, već čula da je Lusjen matora pijandura, advokat, prvi belac koji je postao član Nacionalne asocijacije za unapređenje položaja obojenih, kao i to da živi sa svojom kućnom pomoćnicom u velikoj kući na brdu. Taj čovek je bio živa legenda ali i vucibatina. Nije ni sanjala da će ga upoznati, a eto, on ćaska sa njom (i to u njenoj kancelariji!) kao da su stari prijatelji. Neko vreme ga je slušala sa poštovanjem, ali se posle sat vremena zapitala koliko često će joj tako svraćati.

* * *

Dok je ona slušala Lusjena, Džejk se zaključao u svoju kancelariju s Kvinsom Landijem, gde su zajedno pregledali registar koji će biti poznat pod nazivom „Preliminarni popis imovine”. Posle mesec dana prekopavanja Landi je bio ubeđen da će preliminarni popis umnogome podsećati na završnu verziju. Nije bilo skrivene imovine. Set Habard je znao kada i kako da umre, a svakako se postarao da za sobom ostavi sređenu dokumentaciju o svemu.
Procena nekretnina je bila gotova. Set je u vreme svoje smrti posedovao: (1) kuću u kojoj je živeo i 80 hektara oko nje, čija je vrednost procenjena na 300.000 dolara; (2) 60 hektara pod šumom kod Valdosta u Džordžiji, vrednost – 450.000 dolara; (3) 162 hektara pod šumom kod Maršala u Teksasu, vrednost – 800.000 dolara; (4) parcelu pored mora, severno od Klirvotera na Floridi, vrednost – 100.000 dolara; (5) vikendicu i 2 hektara zemlje kod Buna u Severnoj Karolini, vrednost
– 280.000 dolara; i (6) stan na petom spratu jedne zgrade na obali u Destinu na Floridi, vrednost –
230.000 dolara.
Ukupna vrednost Setovih nekretnina je procenjena na 2.160.000 dolara. Nije bilo hipoteka. Konsultantska firma iz Atlante je procenila vrednost kompanije Bering na 400.000 dolara. Taj

izveštaj je bio zakačen za dokument o popisu imovine, uz koji su bile priložene i procenjene vrednosti svih pojedinačnih stavki imovine.
Takođe je bio dostavljen i listing iz banke u Birmingemu. Tamo je ležao 21.360.000 i kusur dolara, a ta suma je dremuckala uz kamatu od šest procenata.
Sitni brojevi su bili najzamorniji. Kvins Landi je popisao onoliko Setove lične imovine koliko je smatrao da će sud moći da podnese, počev od najsavremenijih modela vozila (35.000 dolara), pa sve do garderobe (1.000 dolara).
Onaj najveći broj je pak bio neverovatan. Prema preliminarnom popisu, vrednost Setove sveukupne imovine iznosila je 24.020.000 dolara. Iznos u gotovini ostao je nepromenjen. Sve ostalo će biti podređeno cenama na tržištu, proći će meseci, a možda čak i godine dok se sve to ne proda.
Dokument o popisu imovine je bio debeo kao enciklopedija. Džejk nije želeo da ostali iz kancelarije to vide, pa je sam odštampao dve kopije. Rano je izašao na ručak, odvezao se do škole i u kafeteriji ručao špagete sa suprugom i ćerkom. Trudio se da dolazi po Hanu bar jednom nedeljno, naročito sredom, kada je ona više volela da kupuje hranu nego da ponese ručak od kuće. Volela je špagete, ali je još više volela da bude sa svojim tatom.
Kada je otišla na igralište, bračni par Brigans se prošetao do Karline učionice. Zvonilo je i razred je bio spreman za novi čas.
– Odoh da se vidim sa sudijom Etlijem – rekao je Džejk uz vragolast osmejak. – Danas je prvi dan isplate.
– Sa srećom – uzvratila je, poljubivši ga na brzinu. – Volim te.
– I ja tebe. – Džejk je žurno otišao, jer je hteo da izađe iz hodnika pre nego što mali ljudi naprave gužvu.
Sudija Etli je sedeo za svojim stolom i jeo supu od krompira iz male činije, a kada je Džejk ušao sa sekretaricom, već je bio pri kraju. Ne slušajući savete lekara, sudija je još uvek pušio – nikako nije mogao da ostavi pušenje – pa je napunio lulu duvanom marke ser volter rajli i pripalio je šibicom. Zidovi su posle trideset godina neprekidne izloženosti dimu iz lule poprimili smećkastu nijansu. Dim je stalno poigravao ispod tavanice. Zbog naprslog prozorskog stakla je, srećom, moglo malo da se diše. Sâm miris je, doduše, bio jak i opojan. Džejk je oduvek voleo tu prostoriju, čiji su zidovi bili prepuni debelih traktata, izbledelih portreta počivših sudija i generala vojske Konfederacije. Za dvadeset godina, koliko je sudija zauzimao taj deo suda, ništa se nije promenilo, a Džejk je imao utisak da se malo šta menjalo i za poslednjih pedeset godina. Sudija je voleo istoriju i svoje omiljene knjige je držao savršeno poređane u jednom uglu, na policama rađenim po meri. Radni sto je bio pretrpan papirima, a Džejk je mogao da se zakune da je jedna izlizana fascikla stajala u desnom uglu bar deset godina.
Njih dvojica su se upoznali pre čitavu deceniju u prezbiterijanskoj crkvi, kada su se Džejk i Karla doselili u Klenton. Sudija je u crkvi bio onakav kakav je bio u svim ostalim oblastima svog života, pa se ubrzo zbližio s mladim advokatom. Postali su prijatelji, ali uvek na profesionalnom nivou. Ruben Etli je pripadao staroj školi. On je sudija, a Džejk samo advokat. Granice su se morale poštovati. Dva puta je strogo izgrdio Džejka na javnoj raspravi, što mu je do danas ostalo savršeno urezano u pamćenje.
Sa lulom u uglu usana sudija Etli je obukao crni sako. Uvek je nosio isključivo crno odelo osim na sudu, gde je morao da nosi odoru. Isto crno odelo. Niko nije znao da li ih ima dvadeset ili samo jedno, jer su bila identična. I uvek je nosio tamnoplave tregere i bele uštirkane košulje, uglavnom

prošarane sićušnim sivkastim rupicama od žara. Zauzeo je svoje mesto na kraju stola dok su razgovarali o Lusjenu. Kada je Džejk izvadio iz tašne šta treba, predao mu je kopiju popisa imovine.
– Kvins Landi je stvarno dobar u svom poslu – rekao je Džejk. – Ne bih voleo da mi on pregleda finansije.
– Verovatno mu ne bi trebalo toliko vremena – odvratio je sudija Etli šaljivo. Za mnoge ljude je to bio čovek koji ne ume da se šali, ali bi one koje je voleo povremeno počastio svojim izuzetnim humorom.
– E, to jeste.
Vrlo malo je govorio, što nije bilo karakteristično za sudije. Studiozno i bez reči je pregledao popis imovine, stranicu po stranicu, dok je duvan goreo, a u međuvremenu je prestao da pućka. Vreme mu nije bilo važno pošto je lično određivao satnice. Na kraju je izvadio lulu, spustio je u pepeljaru i rekao: – Dvadeset četiri miliona, a?
– Toliko mu dođe sve ukupno.
– Hajde da mi ovo lepo zaključamo, Džejk, može? Ovo niko ne bi trebalo da vidi, bar ne zasad. Pripremi nalog, a ja ću da zapečatim ovaj deo dokumenta. Sâm bog zna šta bi se desilo da ovo dospe u javnost. Ta vest bi bila na svim naslovnicama i samo bi se sjatilo još više advokata. Jednom će morati da procuri, ali zasada ćemo to da zakopamo ovde.
– Slažem se, sudija.
– Ima li nečeg novog u vezi sa Sistrankom?
– Nema, gospodine, a sada imam dobar izvor. Da nastavim u duhu obelodanjivanja, moram da vam kažem da sam zaposlio pripravnika. To je Porša Lang, najstarija Letina ćerka. Izuzetno je pametna devojka i, koliko vidim, želi da postane advokat.
– Mudar potez, Džejk, stvarno mi se dopada ta devojka.
– Znači, nema problema?
– Nikakvih. Ja nisam nadležan za tvoju kancelariju.
– Nema sukoba interesa?
– Koliko ja vidim, ne.
– Ni ja ne vidim ništa loše u tome. Ako se pojavi Sistrank ili počne da se smuca unaokolo, saznaćemo to unapred. Simion se još uvek vodi kao nestao, ali mi se sve nešto čini da će se na kraju ipak dovući kući. Jeste da upada u nevolje, ali nije glup. Leti mu je još uvek zakonita supruga.
– Vratiće se on. Ima tu još nešto, Džejk. Ovim testamentom pet posto ide bratu, Ensilu Habardu. Zato je on zainteresovana strana. Čitao sam tvoj izveštaj i pismene izjave, pa sam zaključio da ćemo nastaviti kao da je Ensil mrtav. Kopka me to. Pošto ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo, onda ne bi trebalo da pretpostavimo da je mrtav.
– Sproveli smo istragu, sudija, ali od njega nema ni traga ni glasa.
– Istina, ali ti nisi profesionalac, Džejk. Saslušaj moje mišljenje. Pet procenata ove imovine je preko milion dolara. Mislim da je pametno uzeti neku manju sumu, recimo nekih pedeset hiljada i unajmiti nekog profesionalnog detektiva da ga nađe ili da otkrije šta se desilo s njim. Šta misliš?
U takvim situacijama sudiju Etlija zapravo nije bilo briga za tuđe mišljenje. Odluka je doneta, a on se samo trudio da bude učtiv.
– Odlična ideja – rekao je Džejk, što je nešto što svaki sudija voli da čuje.
– Odobriću to. A šta je s ostalim troškovima?
– E baš mi je drago da ste me to pitali, sudija. Potreban mi je novac. – Džejk mu je pružio listing

utrošenog vremena na taj slučaj. Sudija Etli ga je pregledao, namrštio se kao da je Džejk uzimao i šakom i kapom od novca iz testamenta, a zatim je rekao: – Sto osamdeset sati. Koju cenu sam, beše, odredio?
Sudija je tačno znao koliko je odredio. – Sto pedeset po satu – odgovorio je Džejk.
– Da vidimo koliko to ukupno izađe. – Piljio je kroz debele naočare za čitanje zaglavljene na korenu nosa, još uvek se mršteći kao da ga je Džejk nečim uvredio. – Dvadeset sedam hiljada dolara?
– Izgovorio je to višim tonom, glumeći nevericu.
– Bar toliko.
– Da nije malo mnogo?
– Naprotiv, sudijo. Uopšte nije mnogo.
– Isto tako je i dobar početak sezone odmora.
– E, doduše, to jeste. – Džejk je znao da će mu Etli odobriti honorare čak i da su duplo viši.
– Odobreno. Ostali troškovi? – Posegao je u džep sakoa i izvadio kesicu duvana.
Džejk mu je doturio još dokumenata. – Da, sudija, ima ih još poprilično. Treba da se plati i Kvinsu Landiju. On je obračunao sto deset sati po sto dolara na sat. Moramo da platimo i proceniteljima, knjigovođama i konsultantskoj firmi. Imam ovde svu dokumentaciju, s nalozima koje treba da potpišete. Smem li da predložim da prebacimo nešto novca iz banke u Birmingemu na račun ovdašnje Prve nacionalne banke?
– Koliko? – upitao je kresnuvši šibicu i zavukavši je u otvor s duvanom.
– Ne nešto mnogo zato što mi se ne dopada da iko u banci vidi te pare. Lepo čuče tamo u Birmingemu i neka tamo i ostanu koliko god mogu.
– Upravo sam to i ja hteo da kažem – odvratio je sudija Etli, što je često govorio kada neko iznese dobru ideju. Izbacio je oblak gustog dima, koji je progutao čitav sto.
– Već sam pripremio nalog – rekao je Džejk i dodao mu još neke papire pokušavajući da se ne obazire na dim. Sudija Etli je izvukao lulu između zuba, a za njom se vijorio trag dima. Potpisao se svojim jedinstvenim rukopisom, koji se nije mogao rastumačiti, ali je svakako bio prepoznatljiv. Ćutao je neko vreme posmatrajući nalog za prenos novca. – Uz jedan moj potpis milion dolara prelazi s jednog mesta na drugo. Šta ti je moć.
– To je više nego što ću ja napabirčiti narednih deset godina.
– Jeste, ako nastaviš ovako da naplaćuješ. Moraš se smatrati advokatom velike firme.
– Radije bih kopao kanale, sudija.
– I ja bih. – Nekoliko trenutaka nije ništa govorio, samo je pušio i potpisao se, čas pušeći, čas pišući. Kada je nagomilao papire sa svojim potpisima, rekao mu je: – Hajde da popričamo o sledećoj nedelji. Jel’ sve u redu?
– Koliko znam, jeste. Letino svedočenje pod zakletvom je zakazano za ponedeljak i utorak. Heršel Habard će svedočiti u sredu, njegova sestra u četvrtak, a u petak Ijan Dafo. Biće to naporna nedelja. Svedočenja pet dana zaredom.
– Hoćete li sve to da obavite u glavnoj sudnici?
– Da, gospodine. Sudnica neće biti otvorena za javnost, a zamolio sam Ozija da nam pošalje još jednog policajca da stoji na vratima. Imaćemo dosta prostora, što nam u suštini i treba.
– Ja ću biti ovde za slučaj da nešto krene naopako. Neću da mi u sudnici budu ostali svedoci dok jedan svedoči.
– To je svima jasno stavljeno do znanja.

– I hoću da postoji i video-zapis.
– Sve je organizovano. Novac se ne dovodi u pitanje.
Sudija Etli je grickao vršak lule kao da mu je nešto posebno zanimljivo u toj priči. – Bože, bože – rekao je zamišljeno. – Šta li bi Set Habard rekao da može u ponedeljak da vidi punu sudnicu proždrljivih advokata koji se glože oko njegovih para?
– Siguran sam da bi mu se smučilo, sudijo, ali sâm je kriv za to. Mogao je lepo da podeli sve, da zbrine i decu i Leti i svakog koga je hteo, pa ni mi ne bismo morali da budemo upleteni u sve to.
– Misliš da je bio lud?
– Nije. Ma kakvi.
– Pa što je onda to uradio?
– Blagu predstavu nemam.
– Da nije zbog seksa?
– Hm, moja nova stažistkinja misli da nije, a ta je bar prošla sveta. Njena majka je u pitanju mada nije naivna.
Ovakav razgovor bio je zapravo zabranjen. Jedan od mnogih prastarih paragrafa zbornika zakona Misisipija, koji je bio među najpoznatijima, bar među advokatima, glasio je: Konsultovanje u tajnosti s predsedavajućim sudijom je zabranjeno. Drugim rečima, advokatu je zabranjeno da diskutuje o osetljivim temama slučaja koji je u toku sa sudijom koji predsedava u odsustvu advokata druge strane. To pravilo se nikada nije poštovalo. Tajno konsultovanje je bilo uobičajena stvar, naročito u odajama sudije Rubena V. Etlija, ali samo s nekolicinom odabranih advokata u koje je imao poverenja.
Džejk je na teži način naučio da ono što se izgovori u sudijinim prostorijama tu i ostaje i ne uzima se u obzir u javnim raspravama. Tamo gde treba, sudija Etli je te prekršaje smatrao poštenim i ispravnim.

22.

Stari Set bi stvarno poludeo da je kojim slučajem bio muva na zidu sudnice toga dana i video ceo prizor. Tog ponedeljka se u rano jutro tamo nacrtalo ni manje ni više nego devet advokata da bi zvanično izneli dokazni materijal u slučaju koji je sada već bio poznat pod nazivom In re[5] imovina Henrija Seta Habarda. Drugim rečima, devet advokata je oštrilo noževe za svoj deo kolača.
Pored Džejka tu su bili još Vejd Lanijer i Lester Čilkot iz Džeksona, koji su zastupali Ramonu Dafo, kao i Stilman Raš i Sem Larkin iz Tupela, advokati Heršela Habarda. Lanijer je i dalje vršio pritisak na Ijana da ubedi Ramonu da ova ubedi Heršela da se otresu advokata iz Tupela i udruže snage, ali su ta nastojanja samo dovela do još veće nesloge unutar porodice. Lanijer je čak pripretio da će napustiti slučaj ukoliko se te dve strane ne ujedine, ali njegove pretnje više niko nije ozbiljno shvatao, pa je prestao. Ijan je bio svestan da je previše novca u pitanju da bi bilo koji advokat odustao. Heršelovu decu je zastupao Zak Zajtler, advokat iz Memfisa, koji je takođe imao dozvolu za rad u Misisipiju. On je poveo sa sobom beskorisnog saradnika, čija je jedina uloga bila da popuni mesto na kome je sedeo. Stalno je nešto, kao, zapisivao i odavao utisak da Zajtler ima izvore. Ramoninu decu je zastupao Džo Bredli Hant iz Džeksona, a on je sa sobom dovukao saradnika sličnog Zajtlerovom. Ensilov deo je iznosio pet procenata, ali se za njega pretpostavljalo da je mrtav, tako da ga niko nije ni zastupao ni pominjao.
Porša je bila jedna od tri advokatska saradnika u sudnici. Ostalu dvojicu su doveli Vejd Lanijer i Stilman Raš; obojica su bili belci, muškarci, kao i svi drugi; i zapisničarka je bila belkinja. – Sudnica pripada poreskim obveznicima – rekao je Džejk Porši. – Zato se ponašaj kao da je tvoja. – Ona je to pokušavala, ali je i dalje bila nervozna. Očekivala je napetost, možda i grube reči, atmosferu koja odiše nadmetanjem i nepoverenjem. Međutim, pred sobom je imala gomilu belaca koji su se rukovali, prijateljski bockali, zadirkivali, smejali se i uopšte dobro se provodili pijuckajući kafu i čekajući da sat otkuca devet. Ako je i bilo neke netrpeljivosti zbog predstojećeg rata oko bogatstva, to se nimalo nije primećivalo.
– To su obični iskazi – rekao joj je Džejk. – Dosađivaćeš se do besvesti. Ova svedočenja su smrtno dosadna.
Na sredini sudnice, između ograde i sudijine klupe, stajali su spojeni stolovi, a oko njih je bilo poređano mnogo stolica. Advokati su polako zauzeli mesta mada nije bilo određeno ko će gde sedeti. Pošto će Leti prva da svedoči, Džejk je seo pored praznog mesta na samom kraju. Na drugom kraju zaspisničarka je nameštala kameru, a sekretarica je ušla sa termosom kafe i stavila ga na sto.
Kada su svi bili na svojim mestima, Džejk je klimnuo glavom Porši, koja je otvorila bočna vrata i uvela majku. Leti je bila obučena kao i u crkvi i izgledala je sjajno mada joj je Džejk rekao da može da se obuče kako god hoće. – To je obično davanje iskaza.
Sela je u čelo stola. Do nje je s jedne strane sedeo Džejk, a s druge zapisničarka za pisaćom mašinom, a i ćerka joj je bila blizu. Pogledala je niz dugačak sto, osmehnula se hordi advokata i rekla: – Dobro jutro. – Svi do jednog su joj otpozdravili uz osmeh. Dobro je krenulo.
Ipak, ta prijatna atmosfera je potrajala čitav sekund. Taman kad je Džejk hteo da počne, otvorila

su se ogromna glavna vrata i u sudnicu je ušao Rufus Bakli sa tašnom u ruci kao da tu ima neka posla. Sudnica je bila prazna – nije bilo ni jednog jedinog laika – a tako je i trebalo da ostane po naređenju sudije Rubena Etlija. Bakli očigledno nije došao kao posmatrač.
Prošao je kroz vratanca na ogradi koja su se zanjihala i seo za sto. Ostalih devet advokata
sumnjičavo ga je gledalo.
Džejku je došlo da ga prebije. Zato mu je glasno doviknuo: – O, pa zdravo, Rufuse. Lepo je što si konačno izašao iz zatvora.
– Ha-ha. Pravi si šaljivdžija, Džejk.
– Šta radiš ti ovde?
– Došao sam na davanje iskaza. Zar ne vidiš? – odvratio je Bakli.
– A koga zastupaš?
– Istog klijenta kojeg zastupam već mesec dana. Simiona Langa.
– On nije zainteresovana strana.
– E, mi mislimo da jeste. Smatramo da treba da izađe na sud i naš stav je da je gospodin Lang direktno zainteresovana strana u ovom slučaju osporenog testamenta. Eto, zato sam ovde.
Džejk je ustao i rekao: – U redu, hajde da odmah prekinemo. Sudija Etli je rekao da se konsultujemo s njim ukoliko dođe do problema. Idem po njega. – Džejk je izašao iz sudnice kao oparen, a Bakli je, pomalo nervozan, seo na njegovo mesto.
Sudija Etli je nekoliko minuta kasnije ušao kroz vrata iza svoje klupe, i to bez odore, i seo na svoje mesto. – Dobro jutro, gospodo – rekao je narogušeno, i ne čekajući odgovor prešao na stvar: – Gospodine Bakli, objasnite mi u što manje reči zašto ste ovde.
Bakli se i dalje držao svog argumenta i rekao: – Sudijo, mi još uvek zastupamo gospodina Simiona Langa i…
– Ko to mi?
– Gospodin Buker Sistrank i moja malenkost, a još i…
– Gospodin Sistrank se neće više pojavljivati u ovoj sudnici, gospodine Bakli, bar ne kada je u pitanju ovaj predmet.
– U redu, onda se naša pozicija nije promenila. Gospodin Simion Lang je zainteresovana strana u ovom procesu i…
– Ne, nije niti ću ja dozvoliti da to postane. Stoga vi, gospodine Bakli, ne zastupate zainteresovanu stranu.
– Ali to nije konačno.
– Svakako jeste. Lično sam doneo tu odluku. Vi ovde nemate šta da tražite, gospodine Bakli. A i ovo svedočenje je zatvoreno za javnost.
– Dajte, sudija, to je obično davanje iskaza, nije neki tajni sastanak. Svedočenje će biti uneto u sudske spise i biće dostupno javnosti.
– Na meni je da odlučim o eventualnom datumu.
– Sudija, ono što ona danas izjavi biće svedočenje pod zakletvom i postaće javni sudski spis.
– Ne držite mi predavanje, gospodine Bakli.
– Izvinite, nisam…
– Ovi iskazi će biti zapečaćeni dok ih ja ne pregledam. Iskreno, gospodine Bakli, ne volim što sam doveden u situaciju da se raspravljam s vama. Treba li da vas podsećam šta se desilo prošli put kada ste previše pričali u sudnici?

– Nema potrebe za tim, sudija – odvratio je Bakli.
– Prijatan dan, gospodine Bakli – rekao je sudija što je glasnije mogao.
Bakli je stajao bespomoćno i u neverici, obeju ruku ispruženih kao da se užasnuo pred nekim prizorom. – Vi to ozbiljno, sudija?
– Mrtav sam ozbiljan, gospodine Bakli. Prijatan vam dan.
Bakli je klimnuo glavom, dohvatio akten-tašnu i brzo se udaljio iz sudnice. Kada su se glavna vrata zatvorila za njim, sudija im je rekao da nastave i izašao.
Svi su odahnuli. Džejk je prvi progovorio: – Gde smo ono stali?
– Nekako mi nedostaje Sistrank – dobacio je Vejd Lanijer tobože razneženo, pa su svi prasnuli u smeh.
– Ma ne sumnjam – odvratio je Džejk. – On i Bakli bi odlično prošli pred porotom našeg okruga.
Džejk je predstavio Leti zapisničarki, pa ostalim advokatima, sva su ta imena i lica morala da se nabroje, a zatim je prešao na poduže objašnjenje svrhe davanja iskaza. Uputstva su bila prilično jednostavna; samo treba govoriti razgovetno, polako, a ukoliko pitanje nije jasno, tražiti da se ponovi. Ako nisi sigurna, ne govori ništa, govorio joj je Džejk. On, Džejk, uložiće prigovor na sve što to zaslužuje, a zamolio ju je da odgovara iskreno, jer je pod zakletvom. Svi advokati će joj postavljati pitanja. Rekao joj je i da slobodno kaže ako joj je potrebna pauza. Zapisničarka će zabeležiti svaku reč, a tu je i kamera koja će snimiti davanje iskaza. Ako iz nekog razloga ne bude u stanju da opet svedoči na sudu, taj snimak će biti upotrebljen kao dokazni materijal.
Morao je sve to i zvanično da joj napomene, ali je ona sve to već znala. Džejk, Porša i Lusjen satima su vežbali s Leti u sali za sastanke u firmi. Dobro se pripremila mada nije bilo moguće predvideti kako će diskusija odvijati. Na suđenju će svaki iskaz biti relevantan. To nije bio slučaj i s davanjem iskaza, što se često pretvaralo u isrpljujući lov na škakljive informacije.
Budi učtiva, ponovio joj je Džejk nebrojeno puta dok su vežbali. Budi koncizna. Nemoj da pričaš ono što te ne pitaju. Ako nešto ne znaš, onda ne znaš. Upamti da kamera hvata sve, ali ja ću biti uz tebe da te zaštitim. Porša je otišla na tavan i našla desetinu starih iskaza, koje je satima pažljivo proučavala. Lako je shvatila tehničke stvari, strategije i zamke. Satima je s majkom razgovarala na tremu stare kuće Sapingtonovih.
Leti se maksimalno pripremila. Posle zakletve koju je položila pred zapisničarkom, Vejd Lanijer se predstavio uz glupav osmeh i počeo sa ispitivanjem: – Da počnemo od vaše porodice – rekao je. Tražio je da navede imena, prebivališta, datume rođenja, mesta rođenja, stepen obrazovanja, ko od njih radi i gde; pitao ju je za decu, unučad, roditelje, braću, sestre, strine, ujake i ostalu rodbinu. Leti i Porša su to dobro navežbale, na ta pitanja je bez po muke odgovarala. Lanijer je u jednom tenutku zastao kada je shvatio da joj je Porša ćerka. Džejk je objasnio: – Ona radi kao stažistkinja kod mene i za to je plaćena. – To je izazvalo opšte negodovanje za stolom. Stilman Raš je na kraju pitao: – Da li je ovde u pitanju sukob interesa, Džejk?
Džejk je odavno o tome porazmislio. – Nikako. Ja zastupam imovinu. Porša nije testamentarni naslednik. Ja tu nigde ne vidim sukob. A vi?
– Hoće li ona biti svedok? – upitao je Čilkot.
– Neće. Bila je u vojsci prethodnih šest godina.
Zak Zajtler je upitao: – Hoće li imati pristup određenim informacijama koje njena majka možda ne bi trebalo da zna?
– Kao što je?

– Pa dobro, trenutno ne mogu da navedem primer. Samo nagađam. Ne kažem da ovde postoji sukob interesa, Džejk, samo sam prosto zatečen.
– Jesi li o tome obavestio sudiju Etlija? – pitao je Vejd Lanijer.
– Jesam još prošle nedelje i odobrio je to.
Kraj diskusije. Vejd Lanijer se vratio na pitanja o Letinim roditeljima i njihovim roditeljima. Obraćao joj se blago, a pitanja su mu bila laka, kao da su postavljana razgovora radi, kao da ga je stvarno zanimalo gde su joj nekada živeli baba i deda i čime su se bavili. Džejk je posle sat vremena došao u iskušenje da se isključi i zaokupi nečim drugim. Bilo je važno da sve beleži u slučaju da neki drugi advokat za nekoliko sati nehotice zakorači na istu teritoriju.
Razgovor se ponovo vratio na samu Leti. Rekla je da je završila srednju školu u Hamiltonu u Alabami 1959. godine, staru školu za obojene ljude. Odatle je otišla u Memfis i tamo je upoznala Simiona. Odmah su se venčali, a naredne godine se rodio Marvis.
Vejd Lanijer ju je neko vreme ispitivao o Marvisu: o njegovom krivičnom dosijeu, osudama, služenju kazne. Leti se grlo steglo, pa se rasplakala, ali je to nije slomilo. Potom ju je pitao za Fedru i njene probleme: za njeno dvoje vanbračne dece, Letina prva dva unučeta; za Fedrino radno iskustvo, koje je, najblaže rečeno, bilo oskudno. Fedra je živela s njima; zapravo, nikada se nije ni odselila. Njena deca nisu bila od istog oca, a ti očevi se nikada nisu pojavljivali.
Porši nije bilo svejedno kada se povela priča o njenom starijem bratu i sestri. To nisu bile tajne, ali se, s druge strane, o tome nikada nije otvoreno govorilo. U porodici se šaputalo o tome, a sada ih gnjavi gomila belaca koje uopšte ne poznaju.
U 10.30 su napravili pauzu i svako je otišao na svoju stranu. Advokati su odjurili da nađu telefone. Porša i Leti su otišle u toalet. Sekretarica je donela termos sveže kafe i poslužavnik kolača iz prodavnice. Sto je već bio prenatrpan.
Kada su nastavili, dirigentsku palicu je preuzeo Stilman Raš i najviše se zanimao za Simiona, o čijoj je porodici bilo mnogo teže govoriti. Leti je priznala da o njegovim precima mnoge detalje ne zna. Često je menjao radna mesta, ali je pouzdano znala da je vozio kamion i buldožer za razne poslodavce, ali i da je cepao drva za novac, molerisao i radio na građevinama. Nekoliko puta su ga hapsili, poslednji put prošlog oktobra. Za sitne prekršaje, ne za zločine. Jeste, nekoliko puta su praktično živeli odvojeno, ali nikada duže od dva meseca.
Završili su o Simionu, bar zasad; Stilman je hteo da malo pričaju o njenim poslovima. Rekla je da je poslednje tri godine povremeno radila za Seta Habarda na po nekoliko sati, a kasnije puno radno vreme, kako kad. Pre toga je tri godine radila kao kućna pomoćnica u Klentonu za jedan stariji bračni par, za koji Džejk nikada nije čuo. Umrli su jedno za drugim u roku od tri meseca, pa je Leti ostala bez posla. Pre toga je radila kao kuvarica u kantini srednje škole u Karaveju. Stilman je tražio precizne datume, plate, povišice, imena šefova, najsitinije detalje, a Leti je dala sve od sebe.
Ma daj, molim te, pomislila je Porša. Kakve veze ima ime šefa za koga je majka radila pre deset godina sa ovim osporenim testamentom? Loviće oni neke škakljive informacije, rekao im je Džejk jednom prilikom. Pripremite se, jer će vam isprati mozak.
Džejk joj je takođe objasnio da davanje iskaza može potrajati nekoliko dana zato što se advokatima ili bar onima koji postavljaju banalna i monotona pitanja plaća po satu. Pošto praktično nema ograničenja u tematici ispitivanja, a budući da im uz to još sat otkucava, advokatima, naročito onima koji rade za osiguravajuća društva i velike korporacije, nije u interesu da budu koncizni. Dokle god govore o dotičnoj osobi, konkretnom problemu ili nečemu što ima iole veze sa slučajem, mogu da

razglabaju satima.
Međutim, Džejk joj je rekao i to da je Habardov slučaj drugačiji po tome što je jedini advokat koji tu radi po satu on sâm. Ostali su radili na procenat i od božje milosti. Ukoliko svojeručni testament bude proglašen nevažećim, novac će biti dodeljen Habardovoj porodici u skladu s prethodnim testamentom, a svi ostali advokati će dobiti svoj deo. Pošto ostalim advokatim niko ne garantuje da će im biti plaćeno, pretpostavljao je da pitanja i neće biti baš tako dosadna.
Porša nije baš bila sigurna u to. Dosada je nadirala sa svih strana.
Stilman je voleo da okoliša verovatno da bi u jednom trenutku uzdrmao svedoka. Sve ih je probudio pitanjem: – Nego, jeste li pozajmili novac od svog bivšeg advokata, Bukera Sistranka?
– Jesmo. – Leti je znala da će joj neko kad-tad postaviti to pitanje, pa je odgovorila bez oklevanja. Nije bilo zakona niti nekog propisa protiv takve vrste pozajmice; uglavnom, to nije bilo kažnjivo.
– Koliko para?
– Pedeset hiljada dolara.
– Da li Vam je napisao ček ili Vam je dao gotovinu?
– Gotovinu, a mi smo, mislim, Simion i ja smo potpisali solo menicu.
– Je li to bila jedina pozajmica od Sistranka?
– Nije, pre toga smo pozajmili od njega pet hiljada dolara.
– Zašto ste zajmili novac od gospodina Sistranka?
– Zato što nam je novac bio potreban. Ja sam izgubila posao, a sa Simionom se nikad ne zna.
– Jeste li uzeli taj novac i preselili se u veću kuću?
– Jesmo.
– A koliko vas sada živi u toj kući?
Leti se malo zamislila, pa odgovorila: – Obično jedanaestoro, ali se taj broj menja. Neko dođe, neko ode.
Džejk je streljao Stilmana pogledom kao da je hteo da mu kaže: „Nemoj slučajno da joj tražiš da ti navede svih jedanaest imena. Nastavi o nečem drugom.”
Stilman je došao u iskušenje, ali je ipak nastavio. – Koliko plaćate stanarinu?
– Sedamsto dolara mesečno.
– A u međuvremenu se niste nigde zaposlili?
– Nisam.
– Gde vaš muž trenutno radi?
– Ne radi nigde.
– Pošto vas gospodin Sistrank više ne zastupa, kako planirate da mu vratite dug?
– O tome ćemo brinuti kasnije.

* * *

Roksi je već bila donela sendviče i pomfrit za ručak, pa su jeli u sali za sastanke, gde im se pridružio i Lusjen. – Kako je prošlo? – upitao je.
– Ispucali su uobičajenu prvu turu besmislenih pitanja – odgovorio je Džejk. – Leti se odlično ponela, ali joj se već smučilo.
Leti se nadovezala: – Ne mogu ovo da radim još dan i po.

– To su čari savremenog sudstva – procedio je Lusjen zgađeno.
– Ispričaj nam kako je to nekad bilo, Lusjene – rekao je Džejk.
– E, nekad davno, a nekad je bilo mnogo bolje nego sa ovim novim propisima koje sad imate…
– Nisam ih ja napisao.
– Nije se tražilo da otkrivaš sve svoje svedoke i da opisuješ šta će da kažu, a šta neće. Bilo je to suđenje iz zasede. Ti nađeš svoje svedoke, ja nađem svoje, izađemo na sud i sudimo se. Tad su i advokati bili bolji, jer su morali da reaguju na licu mesta. Danas sve mora da se pripremi i svima dostavi, a i svako svakom ispituje svedoka. Koliko to samo vremena oduzima? Koliko para odlazi na to? Tada je sve bilo mnogo bolje, kunem vam se.
– Što ne jedeš malo taj sendvič? – dobacio je Džejk. – Leti treba da se opusti, ali niko to ne može kad kreneš da držiš govorancije.
Lusjen je uzeo zalogajčić i upitao: – Šta ti misliš o svemu, Porša?
Ona je grickala pomfrit. Spustila je krompirić i rekla: – Meni je to sve u redu, mislim, to što sam bila u prostoriji punoj advokata. Zbog toga se osećam važno.
– Ne oduševljavaj se previše – odvratio je Džejk. – Većina tih momaka nije bila u stanju da odbrani najobičniji slučaj krađe pred građanskim sudom.
– Kladim se da bi Vejd Lanijer mogao – prokomentarisala je Leti. – On je fin. Imam utisak da on zna šta ću da kažem i pre nego što to izgovorim.
– On je stvarno dobar advokat – priznao je Džejk. – Veruj mi, Leti, polako ćeš početi da ga prezireš. Sad ti možda izgleda kao fin čovek, ali do kraja ovog suđenja nećeš moći da ga smisliš.
Leti se snuždila od pomisli na suđenje koje će se otegnuti unedogled. Posle četiri sata uvodnih čarki već je bila iscrpljena.

* * *

Dve gospođe iz kancelarije sekretara suda su za vreme ručka okitile malu božićnu jelku i stavile je u ugao sudnice. Džejk ju je sasvim lepo video s mesta gde je sedeo, jer je ništa nije zaklanjalo. Svakog Badnjeg dana u podne većina sekretara i sudija Okružnog i Kancelarskog suda i nekolicina probranih advokata tamo se okupljala da popije neku čašu punča od jaja i razmeni luckaste poklone. Džejk se uvek i na svaki način trudio da to okupljanje izbegne.
Jelka ga je, međutim, podsetila da ima samo nekoliko dana do Božića, jer mu uopšte nije palo na pamet da će uskoro ići u kupovinu. Potpuno je bio zaboravio. Dok je Vejd Lanijer nizao pitanja toliko dubokim i mirnim glasom da je zvučao skoro umirujuće, Džejk je shvatio da su mu misli odlutale i da razmišlja o praznicima. Prethodne dve godine su jedva uspevali da koliko-toliko srede svoju iznajmljenu kuću za Božić i unesu malo praznične atmosfere. Hana im je u tome neizmerno pomagala. To što su imali dete da jurca po kući unosilo je beskrajnu radost u njihov dom.
Lanijer je prešao u delikatnije područje. Lagano i vešto je počeo da ispituje Leti o njenim obavezama u kući dok je gospodin Habard bio bolestan, kada je već išao na hemoterapiju i zračenja i bio prikovan za krevet. Leti je objasnila da je agencija za kućnu negu i lečenje slala medicinske sestre da se staraju o njemu, ali te žene nisu dobro obavljale svoj posao, nisu bile dovoljno uviđavne, pa je gospodin Habard bio prilično grub prema njima. Nije ga ni krivila zbog toga. Sve ih je oterao i stalno se svađao sa predstavnicima agencije. Na kraju je Leti počela da se brine o njemu. Kuvala mu je šta god je hteo i hranila ga kada mu je bila potrebna pomoć. Pomagala mu je da ustane iz kreveta i

da ode do kupatila, gde je ponekad sedeo na šolji po pola sata. Nekada ne bi stigao da ustane, pa je morala da presvlači posteljinu. Nekoliko puta je bio primoran da koristi gusku, pa mu je Leti pomagala i u tome. Ne, taj posao nije bio nimalo prijatan, a ona nije bila obučena za to, ali je uspela sve da obavi. On je cenio njenu dobrotu. Imao je poverenja u nju. Jeste, nekoliko puta je morala da kupa gospodina Habarda dok je bio u krevetu. Jeste, kupala ga je celog, morala je svuda da ga dotakne. Bio je mnogo bolestan i jedva svestan. Neko vreme posle toga nije išao na hemoterapiju i zračenje. Tada je povratio snagu i veoma brzo počeo da se kreće. Borio se sa neverovatnom odlučnošću. Ne, nije ostavio cigarete.
Intimnost može da ubije naš slučaj, objasnio je Džejk Porši ne ulepšavajući reči, koje je ona u filtriranom obliku prenela majci. Ako porota bude smatrala da je Leti postala previše bliska sa Setom Habardom, vrlo lako će moći da kažu da je vršila uticaj na njega.
Da li je gospodin Habard bio nežan prema njoj? Da li je bio tip čoveka koji je voleo da zagrli nekoga, štipne za obraz, lupne po zadnjici? Nimalo, odgovarala je Leti. Nikada. Njen šef je bio zatvoren čovek koji nije voleo kontakt s ljudima. Nije trpeo ljude i imao je vrlo malo prijatelja. Nije se rukovao s Leti kada ujutru stigne na posao niti je ikada pružio i nagoveštaj zagrljaja kada je odlazila. Ona je bila njegova radnica i ništa više: ni prijatelj, ni poverenik, niti bilo šta drugo. Bio je učtiv i zahvaljivao joj kada je to bilo primereno prilici, ali nikada nije mnogo govorio.
Nije znala ništa o njegovim poslovima niti o društvenim kontaktima. Nikada nije govorio o ženama i nikada nije videla nijednu ženu u njegovoj kući. Štaviše, nije mogla da se seti ijedne posete prijatelja ili poslovnih partnera, jer mu za te tri godine, koliko je radila za njega, niko nije došao u kuću.
Savršeno, pomislio je Džejk.
Loši advokati su pokušavali da pređu svedoke ili da ih nateraju da priznaju nešto. Nastojali su da ih zbune da bi skrojili iskaz onako kako njima odgovara. Dobri advokati su više voleli da dobiju na suđenju, a iskaze su koristili kao sredstvo za prikupljanje informacija pogodnih za postavljanje zamki ubuduće. Odlični advokati su pak preskakali iskaze, pa su postavljali divno osmišljene zasede pred porotom. Vejd Lanijer i Stilman Raš su bili dobri advokati, pa su taj prvi dan proveli prikupljajući podatke. Tokom tih osam sati direktnog ispitivanja nije izgovorena nijedna preka reč niti je bilo i najmanjeg nagoveštaja nepoštovanja svedoka.
Džejka su zaista oduševili njegovi protivnici. Kasnije je u kancelariji objasnio Leti i Porši da su i Lanijer i Raš u stvari glumili. Predstavljali su se kao prijateljski nastrojeni ljudi koji stvarno vole i poštuju Leti i samo žele da saznaju istinu. Namera im je bila da se dopadnu Leti kao ljudi, da im veruje da bi spustila gard, što bi oni na suđenju pametno iskoristili. – To su dva krvožedna stvora – rekao im je. – Na suđenju će samo gledati kako da ti skoče za vrat.
Iscrpljena Leti je upitala: – Džejk, neću valjda morati na suđenju da svedočim osam sati?
– Do tada ćeš biti spremna. Ona je ipak sumnjala u to.

* * *

Zak Zajtler je narednog jutra počeo da opipava teren serijom pitanja o poslednjim danima gospodina Habarda. Naleteo je na zlatnu žilu kada ju je pitao: – Jeste li ga videli u subotu, prvog oktobra?
Džejk se živ jeo zbog onoga što će uslediti. Znao je da će do toga doći pre ili kasnije, jer nije

bilo načina da se to izbegne. Istina je istina.
– Jesam – odgovorila je Leti.
– Mislio sam da ste rekli da nikada ne radite subotom.
– Tako je, ali me je gospodin Habard zamolio da dođem te subote.
– A zašto je to tražio?
– Hteo je da odem u njegovu kancelariju s njim da je sredim. Čovek koji je to inače obavljao bio je bolestan, pa nije mogao da dođe, a to mesto je trebalo očistiti. – Taj Letin odgovor je bio mnogo delotvorniji od jutarnje kafe. Svi su širom otvorili oči, ispravili se i pomerili zadnjicu na ivicu stolice. Bilo je i zgranutog zgledanja i značajnih pogleda.
Nanjušivši krv, Zajtler je oprezno dodao gas. – Kada ste stigli u kuću gospodina Habarda?
– Oko devet ujutru.
– I šta vam je rekao?
– Rekao je da hoće da pođem s njim u njegovu kancelariju. Tako da smo seli u kola i otišli u tu kancelariju.
– Čija kola?
– Njegova. Kadilak.
– Ko je vozio?
– Ja sam vozila. Gospodin Habard me je pitao da li sam ikada vozila najnoviji model kadilaka. Rekla sam da nisam. Jednom prilikom sam pomenula da mu je taj auto baš lep, pa me je pitao da li želim da ga vozim. Prvo sam rekla da neću, ali mi je dao ključeve. Tako da sam ga vozila do njegove kancelarije. Bila sam mnogo nervozna.
– Odvezli ste ga do tamo? – ponovio je Zajtler. Sve glave za stolom bile su pognute nad rokovnicima, jer su advokati žurili da zapišu svaku reč dok su grozničavo sklapali kockice. U možda najpoznatijem slučaju osporenog testamenta u istoriji te države, testamentarni naslednik, koji nije bio ni u kakvom srodstvu sa pokojnikom, dotičnog je pred smrt zapravo odvezao do advokatske kancelarije da potpiše testament na osnovu kojeg iz njega isključuje svoju porodicu i sve ostavlja upravo njemu, vozaču. Vrhovni sud je taj testament proglasio nevažećim pozivajući se na to da je izvršen neprikladan uticaj, navodeći kao bitan razlog činjenicu da je „iznenadni testamentarni naslednik” na taj način bio umešan u sastavljanje novog testamenta. Uzimajući u obzir tu sudsku oduku od pre trideset godina, nije ni čudo što je advokat postavio pitanje: „Ko ga je odvezao?”, kada je neočekivani testament otkriven.
– Da – rekla je. Džejk je pogledao kako je na to reagovalo ostalih osam advokata, a reakcije su bile onakve kakve je i očekivao. Za njih je to bio poklon, a za njega prepreka koju će morati da ukloni.
Zajtler je nešto brižljivo zapisivao, a zatim je nastavio: – Koliko dugo ste bili u njegovoj kancelariji?
– Nisam baš gledala na sat, ali bih rekla da smo tamo bili nekoliko sati.
– Ko je još bio tamo?
– Niko. Rekao je da subotom obično ne rade, uglavnom, ne dolaze u kancelarije.
– Shvatam. – Čitav naredni sat je Zajtler ispipavao sve u vezi s tom subotom ujutru. Zamolio je Leti da nacrta skicu zgrade da bi se utvrdilo gde je čistila, a gde je gospodin Habard proveo to vreme. Rekla je da on za to vreme iz kancelarije nije ni izlazio i da su ta vrata bila zatvorena. Ne, ona nije tamo ulazila, čak nije ni čistila. Nije znala šta uopšte gospodin radi u svojoj kancelariji. On je

svakog dana dolazio i odlazio sa svojom akten-tašnom, ali nije imala pojma šta se u njoj nalazi. Činilo joj se da je bio bistre glave i da je svakako bio u stanju da vozi da je hteo, ali je malo znala o njegovim lekovima protiv bolova. Jeste bio slab i nemoćan, ali je te nedelje svakog dana odlazio u kancelariju. Ako ih je iko drugi video u toj kancelariji, ona toga nije bila svesna. Jeste, vozila je kadilak i natrag, do kuće gospodina Habarda, a zatim je otišla svojoj kući, gde je stigla oko podneva.
– I nikad vam nije pomenuo da je pisao testament?
– Prigovor – ubacio se Džejk. – Na to je već dva puta odgovorila.
– U redu, jeste, ali sam, eto, samo hteo još jednom da se uverim.
– Zabeleženo je.
– Naravno. – Pošto je osvojio veliki poen, Zajtler je oklevao kako da nastavi. Ustanovio je da je Leti vozila kadilak samo tog dana; gotovo nikada nije viđala bočice sa tabletama i ostalim lekovima po kući; pretpostavljala je da lekove nosi u akten-tašni; povremeno je trpeo užasne bolove; nikada nije govorio o samoubistvu; nikada se pred njom nije ponašao čudno niti je njegovo ponašanje ikada ukazivalo na to da je pod dejstvom lekova; nije pio alkohol, ali je povremeno držao nekoliko piva u frižideru; i imao je radni sto u svojoj spavaćoj sobi, ali gotovo nikada nije radio kod kuće.
Do utorka u podne Leti je već htela da odustane. Ručala je natenane u Džejkovoj kancelariji, ponovo sa Poršom, a zatim je odremala na sofi.

* * *

Dosađivanje do besvesti nastavilo se u sredu kada je Džejk došao na red i nekoliko sati ispitivao Heršela Habarda. Jutarnje zasedanje se oteglo svima otupljujući mozak, a nije bilo potrebno mnogo vremena da se ustanovi kako je Heršel postigao malo u životu i da nije iskoristio sve šanse u karijeri. Razvod mu je još bio i najuzbudljiviji događaj u životu. Ozbiljne teme kao što su obrazovanje, radno iskustvo, poslovi, prethodne kuće i stanovi, veze, prijatelji, interesovanja, hobiji, verska ubeđenja i politička opredeljenja podrobno su pretreseni i pokazalo se da mu je život bio prilično dosadan. Nekoliko advokata je zadremalo. Porša se trećeg dana razmatranja sudskog predmeta upinjala da ostane budna.
Posle ručka su se advokati nerado vratili u sudnicu da nastave. Džejk je malo prodrmao prisutne kada je počeo da ispituje Heršela koliko je vremena provodio sa svojim ocem poslednjih nekoliko godina. Heršel se trudio da ostavi utisak da su on i starac bili bliski, ali nije mogao da se seti konkretnih poseta. Ako su toliko često razgovarali telefonom, šta bi snimci razgovora otkrili? Da li im je Set slao razglednice, pisma? Heršel je bio siguran da ih ima negde, ali nije bio sasvim siguran gde ih je ostavio. Advokati su ga savetovali da bude što neodređeniji, a njemu je to savršeno polazilo za rukom.
Kada je razgovor skrenuo na Leti Lang, Heršel je tvrdio da ju baš često viđao prilikom brojnih poseta svom voljenom ocu. On je smatrao da je Setu zaista bila draga. Priznao je da nikada nije video da se na bilo koji način dodiruju, ali je bilo nečega u načinu na koji su se gledali. Nije znao da kaže šta je tačno u pitanju, ali kao da je prosto bilo nečega među njima. Ona je uvek slušala, uvek se krila u senci i prisluškivala, a kako je otac bio sve bolesniji, sve više je zavisio od Leti, pa su se njih dvoje zbližili. Džejk ga je pitao da li smatra da su postali intimni. – To samo Leti zna – odgovorio je Heršel, posredno nagoveštavajući očigledno.
Porša je kiptela od besa posmatrajući okupljene za stolom. Pretpostavljala je da su svi sem

Džejka smatrali da je njena majka spavala sa oronulim, matorim belcem, koji je jednom nogom već bio u grobu, i da je time sebi otvorila put do novca. Međutim, Porša je samo gledala u svoje papire i kao pravi profesionalac se uzdržala, pa se sa njenog lica nije moglo ništa pročitati dok je ispisivala stranice i stranice beležaka koje niko nikada neće pregledati.
Sedam sati ispitivanja je bilo više nego dovoljno za utvrđivanje činjenice da je Heršel Habard krajnje nezanimljiv čovek koji je bio u zategnutim odnosima sa svojim ocem, uvek na distanci s njim. Još uvek je živeo s majkom, još se oporavljao od teškog razvoda i u četrdeset šestoj godini je jedva sastavljao kraj s krajem živeći od para koje je zarađivao od studentskih provoda u svom kafiću. Heršelu je očajnički bilo potrebno to nasledstvo.
Kao, uostalom, i Ramoni. Njeno davanje iskaza je počelo u četvrtak u devet ujutru, a do tada su svi advokati već bili mrzovoljni, jer im je taj slučaj već dojadio. Retko se dešavalo da se pet dana zaredom daju iskazi, ali to nije bilo ništa neobično. Vejd Lanijer je za vreme pauze ispričao da je imao slučaj izlivanja nafte u Nju Orleansu, u kojem su svedoci davali iskaze deset dana uzastopno. Svedoci su bili iz Venecuele, većina njih nije znala da bekne engleski, a ni prevodioci ga nisu tečno govorili. Advokati su bančili svake noći do zore i dolazili užasno mamurni na davanje iskaza, a na kraju te ludnice dvojica su čak završila u rehabilitacionom centru.
Niko nije bio tako pun priča kao Vejd Lanijer. On je bio iskusan advokat, koji je trideset godina proveo u sudnici. Što ga je Džejk više gledao i slušao, sve više ga je poštovao. Biće to izvanredan protivnik pred porotom.
Ispostavilo se da je Ramona dosadna kao i njen brat. Na osnovu njihovih iskaza postalo je očigledno da je Set Habard zaspostavljao svoju decu i da ih je doživljavao skoro kao smetnju. Uvidevši kako stoje stvari, svojski su se trudili da govore sve najlepše o pokojniku i stvore sliku da su bili srećna porodica, naročito sad kad je novac ušao u igru, pa ga je taktički trebalo osvojiti, ali Setovu ličnost prosto nisu mogli da ulepšaju. Džejk je čeprkao, pokušavao da izvuče nešto i tu i tamo joj postavljao zamke, ali je sve to radio sa osmehom i pazio da je ne uvredi. Budući da ona i Heršel nisu provodili mnogo vremena sa ocem, njihovi iskazi neće biti presudni na suđenju. Nisu bili uz njega tih nekoliko dana pre njegove smrti, stoga nisu bili merodavni da govore o njegovoj uračunljivosti. Nisu imali na osnovu čega da tvrde da li su njihov otac i Leti bili bliski.
Još su to bila samo uvodna svedočenja. Džejk i ostali advokati su znali da će Leti, Heršel, Ramona i Ijan po svoj prilici morati ponovo da svedoče. Kada činjenice postanu jasnije, a konkretne teme usko definisane, advokati će imati više pitanja.

23.

Dok je u žurbi izlazio iz sudnice tog kasnog popodneva u četvrtak, Džejka je zaustavio Stilman Raš i pitao ga da li ima vremena za jedno piće na brzaka. Bila je to vrlo čudna ponuda budući da njih dvojica nisu imali ništa zajedničko sem tog Habardovog slučaja. – Naravno. Što da ne? – prihvatio je Džejk. Stilman Raš je sigurno imao da priča o nečemu važnom inače ne bi gubio vreme sa uličnim advokatom kao što je Džejk.
Našli su se u baru u podrumu stare zgrade malo dalje od trga, nekoliko koraka od suda. Već je padao mrak i neka izmaglica se spustila na grad, pa je to sumorno veče bilo savršena prilika da se popije piće. Iako Džejk nije često posećivao barove, u taj je već dolazio. Bila je to memljiva i mračna rupa s tamnim ćoškovima i separeima, koja je odavala utisak da se tu obavljaju mutne radnje. Bobi Karl Lič, najpoznatiji nadriadvokat u gradu, uvek je imao rezervisan sto pored kamina, gde su ga često viđali s političarima i bankarima. Hari Reks Voner je tu bio stalna mušterija.
Džejk i Stilman su seli u separe, naručili točeno pivo i upustili se u razgovor. Posle četiri dana sedenja za istim stolom i slušanja jedva iskoristivih iskaza bez kraja i konca, skoro da su otupeli od jednoličnosti. Stilmanovog urođenog šepurenja nije bilo i skoro da je bio prijatan. Kada je konobar doneo pivo i otišao, on se nagnuo nisko preko stola i rekao: – Imam jednu ideju. To je samo neko moje razmišljanje bez ičijeg uticaja. Međutim, gomila para je u pitanju, svi to znamo. E, sad, nisam siguran baš koliko je to, ali…
– Dvadeset četiri miliona – prekinuo ga je Džejk. Advokati će ionako uskoro imati uvid u popis imovine, pa ništa ne smeta ako to otkrije Stilmanu. Džejku je bilo najbitnije da vest ne procuri do štampe.
Stilman je zaćutao, nasmejao se, otpio gutljaj i zavrteo glavom. – Dvadeset četiri miliona.
– A nema dugove.
– Da ne poveruješ, jelda?
– Baš tako.
– Znači, sada je u opticaju dvadeset četiri miliona, a dok poreznici pokupe svoje, bićemo srećni ako ostane pola.
– Otprilike je tako, bar tako kažu računovođe.
– Znači, ostaje dvanaest miliona, što je opet brdo para. Ti i ja to nećemo da zaradimo dok smo živi. Nego da ti izložim ja svoju zamisao, Džejk. Što mi ne bismo sklopili nagodbu? Imamo tri glavna igrača – Heršela, Ramonu i Leti. Mi ćemo svakako omastiti brke. Biće i vuk sit i koze na broju.
On nije bio prvi kome je to palo na pamet. Džejk i Lusjen su nekoliko puta razmatrali to, a bili su ubeđeni da se time bave i advokati protivničke strane. Svaka strana će dati pomalo, a možda i mnogo; na taj način će advokatski honorari i sudski troškovi biti umanjeni, niko više neće biti pod pritiskom, izbeći će stres i neizvestan ishod suđenja i svakome će biti zagarantovan dobar komad kolača. To je bilo savršeno logično. Mogućnost nagodbe se u svakoj parnici uvek vrzmala po glavi svakog advokata.
– Jel’ to želi tvoj klijent? – upitao je Džejk.

– Ne znam. O tome još nismo diskutovali. Međutim, ukoliko se to pokaže kao mogućnost, svakako ću to predočiti Heršelu i osloniti se na njega.
– U redu. Taj kolač o kome pričaš – kako nameravaš da ga podeliš?
Veliki gutljaj se spustio niz grlo iza rukom obrisanih usta. Stilman se opet nagnuo napred. – Da budem iskren, Džejk, Leti Lang ima prava na veoma mali deo. U celoj toj stvari i pri normalnom prenosu dobara i imovine, ona se prosto ne uklapa. Ona nije član porodice i, bez obzira na to što je sama porodica uvrnuta, novac skoro uvek završi u rukama sledeće generacije. I sâm to znaš. Devedeset procenata sveukupnog zaveštanog novca odlazi članovima porodice. Kako ovde u Misisipiju, tako i u Njujorku i u Kaliforniji, gde ljudi imaju, da tako kažem, veću zaostavštinu. A pogledaj i sâm zakon. Ako neko umre, a ne ostavi testament, onda sav novac i imovinu nasleđuje krvni srodnik i niko drugi. Zakon najviše voli da novac ostane u okviru porodice.
– To je tačno, ali ne možemo da tražimo nagodbu ako kažemo Leti da neće dobiti ništa.
– Naravno da ne možemo, Džejk. Daj joj nekoliko miliona. Možeš li to da zamisliš? Leti Lang, nezaposleno lice, kome je glavni posao čuvanje starih osoba, odjednom dobije dva miliona dolara, i to kad se odrežu svi porezi. Ovime nisam hteo da je omalovažavam, Džejk, naprotiv; nekako mi je postajala sve draža kako je iskaz odmicao. Prijatna je, čak i duhovita, i uopšte je dobra osoba. Ne želim da je kritikujem, Džejk, ali i sâm uviđaš kako stoje stvari. Koliko ima crnaca u Misisipiju sa sedam cifara na računu?
– Prosvetli me.
– Prema popisu iz 1980. godine sedmoro crnih ljudi je imalo preko milion dolara. Svi su muškarci i većina se bavila građevinarstvom ili nekretninama. Leti bi u tom slučaju bila najbogatija crnkinja u državi.
– A tvoj klijent i njegova sestra će podeliti preostalih deset miliona? – upitao je Džejk.
– Tako nešto. Daj lep poklon crkvi, a ostalo ćemo da podelimo.
– Vi biste na taj način odlično prošli – rekao je Džejk. – Odvojili biste trećinu od skoro pet miliona. Nije mala kinta.
– Nisam rekao da ćemo dobiti trećinu, Džejk.
– Ali ćete dobiti procenat?
– To ne mogu da kažem, ali svakako ćemo dobiti lepe pare.
Neki od vas, pomislio je Džejk. Ako bi već u ovom trenutku došlo do nagodbe, njegov honorar bi bio sasečen u korenu. – Jesi li razgovarao o tome s Vejdom Lanijerom?
Stilman je iskrivio lice pri pomenu njegovog imena. – To je druga priča. Lanijer hoće mog klijenta, koji je bar zasad uz mene. Ne verujem Lanijeru i u tom slučaju ću narednih šest meseci provesti osvrućući se preko ramena. To ti je zmijurina od čoveka.
– Znači, odgovor je ne?
– Odgovor je ne. Nisam o tome razgovarao ni sa kim.
– Imam utisak da su odnosi između tvog i njegovog klijenta zategnuti.
– Pretpostavljam. Heršel i Ramona ne mogu da se slože ni kad moraju, ali je Ijan najveći problem. Heršel mi je rekao da se on i Ijan ne podnose; izgleda da se nikada nisu ni podnosili. On Ijana smatra malim privilegovanim krelcem iz uštogljene porodice koja je uspela sve da spiska, ali se Ijan i dalje trudi da zadrži nekadašnji status i da izigrava krupnu zverku. Uvek je Habardove gledao s visine kao nižu klasu, do sada, naravno. Sada je najednom dobio izliv ljubavi prema čitavoj porodici i duboko je zabrinut za njeno blagostanje.

Džejku nije promaklo da je Stilman mislio na još nekog kada je pomenuo „malog privilegovanog krelca iz uštogljene porodice”.
– Kakvo iznenađenje – rekao je. – Slušaj, Stilmane, upravo sam osam i po sati čavrljao s Ramonom i mogu ti reći da se iz aviona vidi da ta žena pije kô smuk. Oči su joj crvene, vodnjikave, sva je naduvena, što je delimično uspela da prikrije šminkom, a ima i mnogo više bora nego što je uobičajeno za ženu od samo četrdeset dve godine. Ja sam ti stručnjak za pijance pošto mnogo vremena provodim s Lusjenom Vilbenksom.
– I Heršel kaže da ona loče i da već godinama preti Ijanu da će ga ostaviti – rekao je Stilman, a Džejk se iznenadio tolikom otvorenošću.
– E, sad ne može da mu pobegne – odvratio je Džejk.
– A, ne. Mislim da je Ijan ponovo ludo zaljubljen u svoju ženu. Imam jednog drugara iz Džeksona koji poznaje neku Ijanovu mokru braću. Kažu da voli malo da švrlja.
– Pitaću ga sutra za to.
– Obavezno ga pitaj. Stvar je u tome što Heršel i Ijan nikada neće verovati jedan drugom.
Naručili su još po jedno pivo i dovršili prvu turu. Stilman je nastavio: – Nisi baš oduševljen idejom o nagodbi.
– Prenebregavaš ono što je starac želeo. Bio je veoma jasan, i u testamentu i u pismu za mene. Izričito je tražio da po svaku cenu branim testament koji je ručno napisao do poslednjeg atoma snage.
– Izričito je to tražio od tebe?
– Jeste. U pismu koje je priloženo uz testament. Videćeš ga kasnije. Potpuno nedvosmisleno je pokazao da želi da isključi svoju porodicu.
– Ali on je mrtav.
– To su i dalje njegove pare. Kako možemo da preusmerimo njegov novac kada je njegova volja sasvim konkretno izneta? To ne bi bilo u redu, a sumnjam i da bi sudija Etli to odobrio.
– A šta ako izgubiš?
– Onda ću izgubiti dajući sve od sebe da sprovedem ono što se od mene očekivalo. Braniću testament po svaku cenu.
Druga tura piva je stigla upravo kada se Hari Reks ćutke progegao pored njih. Izgledalo je kao da je zaokupljen nečim i nije ni pogledao Džejka. Još nije bilo šest po podne, a Hari Reks nikada nije tako rano izlazio iz kancelarije. Zavukao se u separe u uglu sâm i kao da je pokušao da se sakrije.
Stilman je ponovo obrisao penu sa usta i upitao: – Što je to uradio, Džejk? Jesi li dosad prokljuvio nešto?
– Ne baš – odgovorio je Džejk slegnuvši ramenima kao da bi najradije podelio sve prljave pojedinosti sa svojim protivnikom. Ne bi Stilmanu Rašu rekao ni dobar dan kad bi znao da će mu to ići u prilog.
– Da nije seks u pitanju?
Još jednom je slegnuo ramenima i brzo zavrteo glavom namrštivši se. – Ne verujem da je to. Matori je imao sedamdeset jednu godinu, mnogo je pušio, bio je bolestan i slab, rak ga je svog pojeo. Teško da je imao toliko snage i izdržljivosti da bi se petljao s bilo kojom ženom.
– Pre dve godine nije bio bolestan.
– Tačno, ali nema načina da se to dokaže.
– Ne govorim ja o dokazivanju, Džejk. Ni o dokaznom materijalu ni o suđenjima, ni o čemu drugom. Samo nagađam. Mora da postoji neki razlog.

Pa onda ga saznaj sâm, mamlaze, pomislio je Džejk, ali to nije izgovorio. Zabavljalo ga je to nespretno Stilmanovo nastojanje da tračari i da se ponaša kao da su njih dvojica stari kafanski drugari koji često dele tajne. Hari Reks je imao običaj da kaže: – Samo razveži jezik i ode mast u propast.
Džejk mu je rekao: – Ne verujem da malo seksa košta dvadeset četiri miliona. Stilman se nasmejao i rekao: – Pa nisam baš siguran. Zbog toga su vođeni ratovi.
– Ono jeste.
– Znači, nisi zainteresovan da juriš nagodbu?
– Nisam. Dobio sam naređenje kojom rutom da marširam.
– Pokajaćeš se.
– Jel’ to pretnja?
– Ma kakva pretnja. Kako smo imali prilike da vidimo, Buker Sistrank je već iznervirao svakog belca u okrugu Ford.
– Nisam znao da si toliki stručnjak za okrug Ford.
– Vidi, Džejk, ovo ti je jedno ogromno, senzacionalno suđenje. Nemoj da ti slava udari u glavu.
– Nisam tražio savet.
– Pa možda ti je potreban.
– Od tebe?
Stilman je iskapio kriglu i uz tresak je spustio na sto. – Moram da brišem. Platiću za šankom. – Već je izašao iz separea i zavukao ruku u džep. Džejk je gledao kako odlazi, opsovao ga u sebi, a zatim prešao u donji deo prostorije i seo u separe naspram Harija Reksa.
– Sediš malo s prijateljima? – dobacio je Džejk.
– Vidi, vidi, Karla te je pustila da malo izađeš iz kuće. – Hari Reks se već bacio na bad lajt i čitao neki časopis, koji je u tom trenutku odložio u stranu.
– Upravo sam popio svoje prvo i poslednje piće sa Stilmanom Rašom.
– Mora da je bilo mnogo uzbudljivo. Da pogađam. Hoće nagodbu.
– Otkud znaš?
– Uklapa se. Hoće dogovor na brzinu, pa bi se svi oni izvukli kao banditi.
Džejk je opisao Stilmanovu varijantu poštene nagodbe, pa su se dobro ismejali. Konobar je doneo veliki tanjir naćosa i sos. – Jel’ ti ovo večera?
– Jok, ovo mi je čajanka. Vraćam se u kancelariju. Nikad nećeš pogoditi ko je došao u naš grad.
– Ko?
– Sećaš li se Vilija Trejnora? Nekad je držao Tajms.
– Donekle. Sreo sam ga jednom ili dvaput, i to pre sto godina. Čini mi se da je prodao agenciju otprilike kad sam se ja doselio.
– Tako je. Vili ju je kupio 1970. od porodice Kodl. Bila je u bankrotu, a on ju je platio oko pedeset hiljada, ako se ne varam. Deset godina kasnije ju je prodao za milion i po. – Hari Reks je umočio naćos u sos i gurnuo ga u usta. Gotovo i ne praveći pauzu, nastavio je: – U suštini se taj ovde nikada nije uklopio, pa se preselio u Memfis, gde se i rodio, i tamo je uprskao posao s nekretninama. Onda mu je umrla baba i ostavila mu popriličnu sumu. I to je polako počeo da gubi, koliko znam. Tad smo bili baš dobri drugari, pa i danas navrati s vremena na vreme na neko piće.
– Jel’ još uvek vlasnik kuće Hokatovih?
– Aha. Mislim da je to jedan od razloga što hoće da razgovara s tobom. Kupio ju je 1972. godine,

kada su svi članovi porodice Hokat pomrli. To ti je bila gomila ludaka. Prvo su dobili bliznakinje, Vilmu i Gilmu, a onda su one dobile i brata, pa ludu sestru, i niko od njih nije uplovio u bračne vode. Vili je kupio kuću zato što je niko nije hteo, a onda ju je šest godina sređivao. Jesi li je ikad video?
– Samo sa ulice. Mnogo je lepa.
– To ti je jedna od najlepših kuća u viktorijanskom stilu u ovom kraju. Pomalo me podseća na tvoju staru kuću, samo je mnogo veća. Vili je prefinjen čovek, pa je i enterijer besprekorno uredio. Problem je u tome što u njoj nije proveo ni tri meseca za poslednjih pet godina. Hoće da je proda, verovatno mu treba novac, ali ovde, na vraga, niko nema para da je kupi.
– Koliko god da košta, ja o njoj mogu samo da sanjam – odvratio je Džejk.
– On smatra da vredi 300.000 dolara. Ja sam mu rekao da je procena možda i realna, ali da niko nema toliko. Ni sada ni za deset godina.
– Neki lekar će je možda kupiti.
– Pomenuo je tebe, Džejk. Pratio je suđenje Hejliju i zna da ti je klan zapalio kuću, sve detalje.
Zna da ti možeš da se uklopiš.
– Ma kako da se uklopim, Hari? Još se sudim sa osiguravajućom kompanijom. U svakom slučaju, zahvali mu u moje ime. Prevelik je to zalogaj za mene.
– Hoćeš malo naćosa?
– Ne, hvala. Ionako sad idem kući.
– Kaži Karli da je volim i da čeznem za njenim telom.
– Zna ona to već. Vidimo se.
Džejk je otišao do kancelarije po ledenoj kiši. Ulične svetiljke oko trga su bile ukrašene božićnim venčićima i srebrnim zvončićima. Božićne pesme su odzvanjale sa bine postavljene ispred suda, ukrašene simbolima Hristovog rođenja. Zanatske radnje su ostale otvorene dokasno, a prodavnice su bile pune kupaca. Za naredni dan su najavili slab sneg, ali je retko šta moglo da iznenadi sugrađane kao takva prognoza. Stara garda je tvrdila da nije zabelelo na Božić još od 1952. godine, ali je i sâm pomen snega izmamio decu na prozore da ga željno iščekuju stalno zureći napolje, dok je u radnjama porasla prodaja lopata i rizle. Kupci su jurcali od velikog iščekivanja kao da je najavljena snežna oluja.
Džejk se zaobilaznim putem vratio kući vozeći polako od trga u senovite ulice u srcu Klentona dok nije skrenuo u Ulicu Market. Svetlo je bilo upaljeno u kući Hokatovih, što je bila retkost. Džejk i Karla su pored nje prošli mnogo puta, uvek polako i s divljenjem, svesni da u toj staroj viktorijanskoj kući skoro niko ne živi. Odavno se pričalo da ju je Vili Trejnor dao na prodaju. Otišao je iz Klentona kada je prodao novinsku agenciju i svi su to znali.
Tu kuću je trebalo okrečiti. Leti je korov gušio cveće, a travu su retko šišali. S jeseni se lišće gomilalo na tremu, ali nije imao ko da ga pokupi.
Džejk je u jednom trenutku došao u iskušenje da stane i pokuca na vrata, da svrati na piće i malo porazgovara o poslu s Vilijem. Međutim, odoleo je i zaputio se kući.

24.

Na Badnje jutro Džejk je spavao dokasno, odnosno spavao je što je duže mogao. Karla je spavala kao klada, pa se oko sedam izvukao iz kreveta i nečujno otišao u kuhinju. Skuvao je kafu, ispržio jaja, izvadio mafine iz tostera, a kada se vratio u sobu i doneo joj doručak u krevet, polako se probudila gunđajući. Natenane su doručkovali i tiho pričali, uživajući u tom dragocenom trenutku, kada je Hana uletela u sobu neprekidno čavrljajući o Deda Mrazu i željno ga iščekujući. Uglavila se između roditelja i poslužila se mafinom. Iako je nisu pitali, prepričala im je šta je sve navela u pismu adresiranom na Severni pol i činilo se da se silno zabrinula da ne traži previše. Oboje su je strpljivo razuveravali. Ona je, na kraju krajeva, bila jedinica i obično je dobijala sve što hoće, ali se tu krilo još jedno iznenađenje koje će baciti u zasenak sve njene želje.
Sat kasnije Džejk i Hana otišli su do trga, a Karla je ostala kod kuće da upakuje poklone. Roksi je imala slobodan dan, a Džejk je hteo da kupi poklon za suprugu. Kancelarija je uvek bila najbolje mesto za sakrivanje poklona. Mislio je da nikoga neće zateći, ali se nije mnogo iznenadio kada je ugledao Lusjena u sali za sastanke kako pretura po ogromnoj hrpi starih fascikli. Kao da je već satima bio tu, ali je, što je najbitinije, izgledao uredno i trezno. – Moramo da porazgovaramo – rekao mu je.
Hana je obožavala da pretura po očevoj velikoj kancelariji, pa ju je Džejk odveo na sprat i pustio je da se igra, a on je otišao da nađe kafu. Lusjen je ispio već pola lončeta i već je izgledao dovoljno budno. – Nećeš da mi veruješ – rekao je dok je zatvarao vrata sale za sastanke. Džejk se skljokao u fotelju, promešao kafu i upitao: – Zar ne može to da sačeka do ponedeljka?
– Ne može. Ćuti i slušaj. Glavno pitanje glasi: Zašto bi neko uradio ono što je uradio Set Habard? Jel’ tako? Zašto je sastavio oskudan svojeručni testament u poslednjem trenutku, izostavio svoju porodicu i sve ostavio osobi koja nema nikakvog prava na njegovo bogatstvo? Ovo je pitanje koje te sada proganja, a proganjaće te sve više dok ne pronađemo odgovor.
– Pod pretpostavkom da odgovor uopšte postoji.
– Da. Dakle, da bismo razotkrili misteriju i pomogli ti da dobiješ ovaj slučaj, a iskreno se nadam da hoćeš, moramo da odgovorimo na to pitanje.
– Nemoj mi reći da si ga pronašao?
– Nisam još, ali sam na dobrom putu. – Lusjen je mahnuo rukom prema neredu na stolu – gomila dosijea, kopija starih ugovora, beleške. – Pregledao sam izvod iz zemljišnih knjiga tih osamdeset hektara koji su bili u vlasništvu Seta Habarda kada je umro. Veliki deo arhive je izgoreo kada je zgrada suda zapaljena posle Drugog svetskog rata, ali uglavnom sam uspeo da rekonstrušem ono što sam tražio. Prekopao sam sve ugovore o prenosu vlasništva sve do početka devetnaestog veka i prelistao svaki primerak lokalnih novina od dana kada su počele da se štampaju. Podrobno sam se pozabavio i genealoškim stablima porodica Habard, Tejber i Rajnds. Kao što znaš, veoma je teško kada su u pitanju te crnačke porodice. Leti su odgajali Sajpres i Klajd Tejber, ali ona nije nikada zakonski usvojena. To nije znala do tridesete godine, kako tvrdi Porša. Porša, kao i ja, smatra da je Leti zapravo od Rajndsovih, loze koja više ne postoji u okrugu Ford.
Džejk je popio malo kafe i pažljivo ga slušao. Lusjen je raširio veliku skiciranu mapu i počeo da

pokazuje. – Ovo je prvobitno imanje Habardovih od tridesetak hektara, što se generacijama nasleđivalo tokom sto godina. Set ga je nasledio od svog oca Kliona, koji je umro pre trideset godina. Klion je ostavio testament po kojem sve ostavlja Setu, a Ensil se u njemu i ne pominje. Uz to postoji još jedna parcela od trideset hektara, evo ovde, kod mosta gde su pronašli Seta kada se pustio s merdevina. Ovih šesnaest hekatara ovde Set je kupio pre dvadeset godina, ali oni nisu važni. – Lusjen je lupkao prstom po drugoj parceli, na kojoj je grubo skicirao rečicu, most i drvo za vešanje.
– Ovde postaje zanimljivo. Ovaj drugi komad zemlje od trideset hektara je 1930. godine kupio Klion Habard. Prodao mu ga je Silvester Rajnds ili supruga Silvestera Rajndsa. Ta zemlja je ostala u vlasništvu Rajndsovih šezdeset godina. Ono što je neobično u ovoj priči jeste da je Rajnds bio crnac i izgleda da je njegov otac bio sin oslobođenog roba kome je prešlo u vlasništvo tih trideset hektara oko 1870. godine, u doba obnove južnih država posle Građanskog rata. Nije baš sasvim jasno kako je uspeo da postane vlasnik, a ubeđen sam da nikada nećemo ni saznati. Dokumenti o tome prosto ne postoje.
– Kako je Klion preuzeo imanje od Rajndsa? – upitao je Džejk.
– Prosto. Ester Rajnds je potpisala da se odriče prava na tu zemlju. Ona, a ne njen muž.
– Gde je bio njen muž?
– Ne znam. Pretpostavljam da je umro ili je pak nestao pošto se zemlja vodila na njega, a ne na nju. Da bi mogla preneti vlasništvo, morala je da nasledi tu zemlju, što verovatno znači da je umro.
– Nema nikakvog dokumenta o njegovoj smrti?
– Zasada nema, ali još pretražujem. Ima još. Nema nikakvih podataka o porodici Rajnds u okrugu Ford posle 1930. godine. Kao da su nestali s lica zemlje, kao i njihovi potomci. Pregledao sam telefonske imenike, biračke spiskove, spiskove poreskih obveznika, sve živo, sve sam pretražio. Nigde nikoga s prezimenom Rajnds. Baš čudno.
– I?
– I eto, kao da su u zemlju propali.
– Možda su se preselili u Čikago kao i svi ostali.
– Možda. Iz Letinog iskaza smo saznali da ju je majka rodila otprilike u šesnaestoj godini, da je vanbračno dete i da nikad nije upoznala oca. Kaže da je rođena blizu Kaledonije, dole u okrugu Monro. Majka joj je umrla nekoliko godina posle toga – Leti je nije zapamtila – pa ju je prihvatila neka tetka. Onda je prešla kod druge tetke. Posle se najzad skrasila u Alabami u porodici Tejber. Preuzela je njihovo prezime. Ostalo si čuo i sâm tokom njenog izlaganja. Ona nema ni izvod iz matične knjige rođenih.
– U čemu je poenta, Lusjene?
On je otvorio drugu fasciklu i izvadio kopiju samo jedne stranice nekog dokumenta pruživši mu je preko stola. – Mnogo crnih beba je tada rođeno bez izvoda iz knjige rođenih. Rađale su se kod kuće uz pomoć babica, ali se niko nije potrudio da tu decu prijavi opštini. Međutim, zdravstveni institut je bar nastojao da ubeleži njihovo rođenje. Ovo je kopija stranice iz registra žive novorođenčadi iz 1941. godine. Tu piše da je 16. maja rođena i jedna Letiša Delores Rajnds u okrugu Monro, u državi Misisipi, a da se mlada majka, tada šesnaestogodišnjakinja, zvala Lois Rajnds.
– Išao si čak u okrug Monro da iskopaš ovo?
– Jesam, ali nisam završio. Izgleda da je Leti izdanak loze Rajnds.
– Ali rekla je da se ne seća ničega ili bar ne onoga što se dešavalo pre njenog preseljenja u Alabamu.

– Da li se ti sećaš ičega što se desilo pre nego što si napunio tri godine?
– Sećam se svega.
– Onda baš i nisi normalan.
– Znači, može se desiti da Letina porodica potiče iz okruga Ford?
– Recimo da je tako, čisto štosa radi. Hajde da odemo dalje i pretpostavimo da je onih trideset hektara bilo njihovo pre nego što je prešlo u posed Kliona Habarda 1930. godine, onih istih trideset hektara koje je nasledio Set Habard. Istih onih koje je on ostavio Leti. Tako se zatvara krug, zar ne?
– Možda, a možda i ne. Još uvek ima mnogo praznina. Ne možeš pretpostaviti da svi crnci koji se prezivaju Rajnds iz severnog Misisipija vode poreklo iz okruga Ford. To je uopštavanje.
– Dobro, ali je sve ovo ionako samo nagađanje To je samo teorija, ali polako napredujemo.
– Mi?
– Porša i ja. Zadao sam joj da istraži svoje porodično stablo. Lovila je Sajpres za detalje, ali ona nije pričljiva kada je to u pitanju. Uglavnom, Porša je naišla na mnogo gadnih stvari koje nije želela da sazna, ali toga ima u svakoj porodici.
– Na primer?
– Sajpres i Klajd Tejber se, eto, nikad nisu venčali. Imali su šestoro dece i živeli su zajedno četrdeset godina, ali nikad nisu stupili u brak, odnosno nisu to zakonski ozvaničili.
– Tada to nije bilo ništa neuobičajeno. Običajno pravo ih je štitilo.
– Ma znam ja to. Veliki su izgledi da ona i Sajpres nisu u krvnom srodstvu. Porša misli da su njenu mamu više puta seljakali pre nego što su je se otarasili ostavivši je na pragu Tejberovih.
– Jel’ Leti hoće uopšte da priča o tome?
– Ne mnogo, iz očiglednih razloga. Kao što možeš i da pretpostaviš, njeno porodično stablo joj nije baš prijatna tema.
– Zar Leti ne bi znala da je rođena u porodici Rajnds?
– To bi bio logičan zaključak, ali možda nije tako. Sajpres joj je rekla da je usvojena tek kada je napunila trideset godina; štaviše, Sajpres nikada nije upoznala Letinu biološku majku. Razmisli malo o tome, Džejk. Prvih trideset godina života je verovala da su joj Sajpres i Klajd biološki roditelji i da su joj ostalo šestoro dece braća i sestre. Porša je rekla da joj se majka uzrujala kada je saznala istinu, ali da nikada nije imala želju da kopa po prošlosti. Tejberi iz Alabame nisu ni daleki srodnici Rajndsovima iz okruga Ford, pa je moguće da Leti ne zna odakle je.
Džejk se udubio u razmišljanje i nekoliko minuta je polako pio kafu i pokušavao da sagleda stvari iz svih uglova. – Dobro, pođimo od toga da je tvoja teorija tačna. Zašto bi onda Set hteo da vrati zemlju nekome ko pripada porodici Rajnds?
– Još nisam do kraja razvio svoju teoriju.
– I zašto joj je ostavio tih trideset hektara i još koješta nauštrb sopstvene porodice?
– To još istražujem.
– Sviđa mi se to. Treba dublje da istražimo.
– Ovo bi moglo da bude suštinski važno, Džejk, jer bismo tako otkrili motiv. Osnovno pitanje je: Zašto? Ako nađemo odgovor, mogao bi da dobiješ slučaj. U suprotnom si zeznuo stvar.
– To je tvoje mišljenje, Lusjene. Koliko se sećam, takav utisak si stekao i neposredno pred suđenje Hejliju.
– Što pre zaboraviš to suđenje, pre ćeš postati bolji advokat.
Džejk se nasmešio i ustao. – Neke stvari se ne zaboravljaju, Lusjene. Izvini, ali sad moram da

idem sa ćerkom u kupovinu. Srećan ti Božić.
– Pih.
– Hoćeš li da dođeš na večeru?
– Pih.
– Tako sam i mislio. Vidimo se u ponedeljak.

* * *

Simion Lang je na Badnje veče stigao kući čim je pao mrak. Nije ga bilo više od dve nedelje, a put ga je odveo čak u Oregon u osamnaestotočkašu sa šest tona ukradenih kućnih aparata. Imao je džep pun love, ljubav u srcu, božićne pesmice na usnama i flašu finog burbona sakrivenog ispod suvozačevog sedišta. U tom trenutku je bio mrtav trezan i obećao je sebi da neće dozvoliti da mu piće pokvari praznik. Sve u svemu, bio je lepo raspoložen sve dok se nije zaustavio ispred stare kuće Sapingtonovih. Prebrojao je sedam automobila. Parkirao ih je kako je ko i gde stigao, što na prilazu, što ispred trema. Tri je prepoznao; za ostale nije bio siguran. Naglo je prestao da peva „Zvončići zvone celu noć”, jer je hteo da opsuje. U kući su sva svetla bila popaljena, pa je imao utisak da je puna ljudi.
Jedna od dobrih strana braka s Leti bilo je to što njena porodica živi daleko, čak u Alabami. U okrugu Ford nije imala rodbine. S njegove strane ih je bilo mnogo i stalno su pravili neke zvrčke, ali mu to njeni nikada nisu prebacivali, bar ne u početku. Potajno se radovao kada je u tridesetoj godini saznala da joj Sajpres i Klajd Tejber nisu pravi roditelji i da joj njihovo šestoro dece nisu braća i sestre. To oduševljenje je, doduše, brzo iščezlo pošto se Leti i dalje ponašala kao da su joj on rod rođeni. Klajd je ubrzo umro, braća i sestre otišli svojim putem, a Sajpres je morala negde da živi. Primili su je privremeno, ali je ona već pet godina živela s njima, sve krupnija i zahtevnija. Braća i sestre su se vratili sa čoporom dece i praznih šaka.
Doduše, morao je priznati da ni Langovi nisu bili cvećke. Eto, njegova snaha je prava napast. Ne radi i stalno traži pare na zajam, uz šta ide i obećanje da će ih vratiti, ali to obećanje nije moglo da se unovči. Simion se umalo uhvatio flaše, ali se odupro porivu i izašao iz kamiona.
Dečurlije je bilo na sve strane, vatra je gorela u kaminu, a kuhinja je bila puna žena koje su kuvale dok su muškarci degustirali. Činilo se da su svi srećni ili su se bar pretvarali. Leti se osmehnula, pa su se zagrlili. Javio joj se prethodnog dana iz Kanzasa i obećao da će stići kući na večeru. Poljubila ga je nežno u obraz da se uveri da nije pio, a kada je prošao test, Leti je pao kamen sa srca. Koliko joj je bilo poznato, nije bilo ni kapi alkohola u kući, a ona je očajnički nastojala da tako i ostane. Simion je ušao u dnevnu sobu i zagrlio svoju decu – Poršu, Fedru, Klaris i Kirka i dva unučeta. Sa sprata je, s kasetofona, treštala pesma „Rudolf”, dok su tri dečačića gurala Sajpres u kolicima uz i niz hodnik opasnom brzinom. Tinejdžeri su gledali televiziju, a zvuk su odvrnuli do kraja.
Ta stara kuća se tresla od razuzdane energije, ali Simion je već posle nekoliko minuta ponovo bio smiren. Samoće koju je pružao otvoren put više nije bilo, no ipak je Badnje veče i on je u krugu svoje porodice. Uzroci te ljubavi i topline su se, naravno, krili u pohlepi i želji da svi budu što bliže Leti, ali sada nije hteo o tome da razmišlja. Hteo je bar nekoliko sati da uživa u životu.
Bilo mu je žao što Marvis nije tu.
Leti je u trpezariji postavila dva stola od zida do zida. Žene su ih onda prekrile pečenim ćurkama,

šunkom, slatkim krompirom, raznim povrćem i zapečenim jelima, svakojakim kolačima, pitama i raznoraznim drugim đakonijama. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što su se okupili za stolom, a kada su se svi utišali, Leti se brzo pomolila i zahvalila Bogu na svemu. Međutim, imala je nešto da doda. Otvorila je neki presavijen list iz beležnice i rekla: – Molim vas da saslušate, ovo je od Marvisa.
Na pomen njegovog imena svi su prestali da se meškolje, svi još niže pognuli glave. Svi su se oni sećali Letinog i Simionovog najstarijeg deteta, ali ta sećanja su uglavnom bila neprijatna i tužna.
Leti je počela da čita: – Zdravo, mama i tata, braćo i sestre, bratanci i sestričine, tetke, ujaci i ostali rođaci i prijatelji. Iz dubine duše vam želim srećne praznike i da svi lepo provedete Božić. Pišem iz ćelije, noću. Odavde pomalo vidim nebo mada večeras nema meseca, ali zato ima puno zvezda. Jedna je posebno blistava, mislim da je to Severnjača, ali nisam siguran. Uglavnom, sada zamišljam da je to ona zvezda iznad Vitlejema koja vodi mudrace do tek rođenog Isusa. Jevanđelje po Mateju, glava 2. Volim vas sve. Mnogo bih voleo da sam s vama. Žao mi je zbog grešaka koje sam napravio i briga koje sam zadao svojoj porodici i prijateljima. Jednog dana ću izaći, a kada budem slobodan, biću tu za Božić i svi ćemo se lepo provoditi. Marvis.
Glas joj je ostao čvrst, ali su joj se suze slivale niz lice. Obrisala ih je, skupila snage da se nasmeši i rekla: – Hajde da večeramo.

* * *

Pošto je to bila posebna prilika, Hana je silno želela da spava s roditeljima. Čitali su joj priče do posle deset dok je ona na svakih pola sata bar po dva puta trčala do boravka da proveri da se Deda Mraz nije ušunjao u kuću. Čavrljala je i bila sva kao na iglama od uobičajenog nestrpljenja i iščekivanja dok nije zaspala kao klada. Kada se Džejk probudio u zoru, ona je ležala privijena uz majku i obe su čvrsto spavale. Međutim, kada im je tiho došapnuo: – Mislim da nas je posetio Deda Mraz! – obe su se istog trena probudile. Hana je odjurila do jelke i zacičala od oduševljenja videvši šta joj je sve Deda Mraz doneo. Džejk je kuvao kafu dok ju je Karla fotografisala. Otvorili su poklone i smejali se sa Hanom dok su se ukrasni papiri gomilali, baš kao i kutije od poklona. Ima li išta lepše od božićnog jutra kada imaš sedam godina? Kada se uzbuđenje malo stišalo, Džejk se neprimetno povukao i išunjao napolje. Iz male prostorije pored garaže u koju su odlagali sve i svašta uzeo je još jedan poklon, veliku kockastu kutiju umotanu u zeleni ukrasni papir sa velikom, crvenom mašnom. Iznutra se začulo kako cvili štene. Bila je to duga noć za oboje.
– Vidite šta sam pronašao – svečano je objavio spustivši kutiju na pod pored Hane.
– Šta je to, tata? – upitala je Hana već podozrivo. Kučence je bilo iznureno i verovatno zato nije davalo glasa od sebe.
– Otvori da vidimo – rekla je Karla, a Hana je odmah počela da cepa papir. Džejk joj je otvorio kutiju, pa je Hana pogledala unutra. Pufnica ju je pogledala tužnim, umornim očima, koje kao da su govorile: „Pusti me napolje”.
Pretvarali su se da je Pufnica došla sa Severnog pola; zapravo je došla iz okružnog azila za pse lutalice, gde ju je Džejk kupio, a u cenu od trideset sedam dolara su bile uključene sve vakcine i sredstva za eventualnu sterilizaciju. Budući da nije bilo papira o pedigreu, njeni novi vlasnici nisu mogli ni da pretpostave kolika će biti kada poraste i kakva će joj biti narav. Neko bi pomislio da podseća na terijera, a neko drugi da pomalo liči na šnaucera. Majku su joj našli mrtvu u nekom jarku,

a nju i još petoro štenadi su spasli otprilike kada su imali mesec dana.
Hana ju je nežno uzela, spustila je u krilo, mazila je, pritisla na grudi, a kuca je, naravno, počela da je liže po licu. Samo je nemo pogledala roditelje dok su joj se prelepe oči punile suzama, jer nije mogla da progovori.
Džejk joj je rekao: – Deda Mraz ju je nazvao Pufnica, ali ti možeš da izabereš neko drugo ime.
Deda Mraz je bio čudotvorac, ali je tog trenutka potpuno zaboravila sve ostale poklone i igračke koje joj je doneo. Na kraju je progovorila: – Pufnica je savršeno ime.
Narednih sat vremena su samo u kucu i gledali dok su sve troje jurcali po kući za njom stalno proveravajući da li ima sve što joj treba.

* * *

Poziv na koktel je bio rukom ispisana poruka od Vilija Trejnora. U njoj je pisalo da dođu u kuću Hokatovih u šest uveče, na drugi dan Božića i da je svečana garderoba obavezna, šta god to značilo. Karla je uporno tvrdila da to podrazumeva bar kravatu, pa je na kraju ubedila Džejka da je stavi. U početku su se pretvarali da ne žele da idu, ali u suštini nisu imali baš ništa da rade dan posle Božića. Glamurozne koktel zabave su retko organizovane u Klentonu, ali nisu sumnjali da će Vili, koji je odrastao u Memfisu na visokoj nozi, znati kako da priredi gala veče za svoje goste. Zvezda večeri će biti sama kuća. Godinama su joj se divili sa ulice, ali nikada nisu imali prilike da joj razgledaju unutrašnjost.
– Priča se da hoće da je proda – rekao je Džejk dok su razgovarali o pozivnici. Nije pomenuo supruzi onaj razgovor s Harijem Reksom najviše zbog cene, jer kolika god da je, za njih će biti previsoka.
– Znači, priča se? – odvratila je i od tog trenutka počela da mašta o njoj.
– Da, ali Hari Reks kaže da je Vili sad ozbiljno rešio. Ionako nikada nije tamo.
Stigli su prvi zakasnivši deset minuta pošto je to bilo u modi, a Vili je bio sasvim sâm. Svečano se obukao, ali na svoj način, što je podrazumevalo crvenu leptir-mašnu, crni satenski sako i varijantu škotskog kilta. Tek je bio prevalio četrdesetu i bio je izuzetno zgodan. Imao je dugu kosu i prosedu bradu i bio je savršeno šarmantan, naročito Karli. Džejk je morao priznati da mu pomalo zavidi. Vili je bio samo nekoliko godina stariji od njega, ali već je zaradio milion dolara. Nije bio oženjen, a i vrapci su znali da juri žene i, uopšte, odavao je utisak svetskog čoveka.
Sipao je šampanjac u teške kristalne čaše, nazdravio poželevši im da lepo provedu praznike i posle prvog gutljaja im se uz osmeh obratio kao da su mu rod rođeni pa treba da im saopšti važne vesti.
– Hoću nešto da vam kažem. Odlučio sam da prodam ovu kuću. Imam je već šesnaest godina i stvarno je volim, ali prosto ne boravim ovde. Potrebni su joj pravi stanari, ljudi koji će je smatrati dragocenošću, koji će je održavati i čuvati ovakvu kakva je. – Otpio je još malo šampanjca dok su Džejk i Karla očekivali nastavak. – Ali neću da je prodam bilo kome. Ne treba mi agent za nekretnine. Voleo bih nekako da izbegnem zvaničnu prodaju. Ne želim da ceo grad priča o tome.
Džejk nije mogao da se uzdrži, pa se nasmejao. Ceo grad je već brujao o tome.
– Dobro, dobro, znam da ovde ništa ne može da ostane tajna, ali narod ne mora da zna o čemu smo razgovarali. Voleo bih da je baš vas dvoje kupite. Video sam onu vašu kuću pre nego što je izgorela i zaista sam se oduševio kako ste je sredili.

– Snizi cenu, pa ćemo da razmislimo – rekao je Džejk.
Vili je pogledao Karlu u one divne, svetlosmeđe oči i rekao: – Iz aviona se vidi da je ovo kuća za vas.
– Koliko? – upitao je Džejk. Sav se ukočio i zakleo da se neće trgnuti kada im saopšti cenu.
– Dvesta pedeset – odgovorio je Vili bez oklevanja. – Ja sam je platio sto hiljada 1972. godine, a onda sam dao još toliko da je sredim. Ovakva kuća bi negde u centru Memfisa izgurala na milion, ali to je sad diskutabilno. Za dvesta pedeset to vam dođe badava, ali morate da uzmete u obzir i tržište. Kad bih dao oglas da je prodajem za pola miliona, znam da bi samo zarasla u korov. Iskreno, samo želim da povratim novac koji sam uložio.
Džejk i Karla su se zabezeknuto pogledali, jer nije imalo šta da se kaže u tom trenutku. Vili, večiti trgovac, nije odustajao: – Hajde da vam je malo pokažem. Ostali stižu u pola sedam. – Dopunio im je čaše, pa su krenuli prema tremu u prednjem delu kuće. Čim su pošli u razgledanje, Džejk je znao da nema povratka.
Prema Vilijevim rečima, kuću je sagradio doktor Majls Hokat oko 1900. godine, decenijama najčuveniji lekar u tom gradu. Bila je to kuća u klasičnom viktorijanskom stilu s krovom na dva zabata i kulom na četiri nivoa, dok su tremovi bili široki i opasivali su kuću sa dve strane.
Cena nije bila previsoka, Džejk je to morao da prizna. Svakako je bila van njihovog domašaja, ali je moglo da bude mnogo gore. Džejk je posumnjao da je Hari Reks posavetovao Vilija da bude razuman, naročito ako želi da je kupe Brigansovi. Po priči Harija Reksa, jedni su govorili da Vili zarađuje lepe pare na berzi hartija od vrednosti, drugi da je načisto propao zbog nekretnina u Memfisu, a treći su pak tvrdili da je nasledio bogatstvo od svoje babe Bebé. Ko će ga znati? Međutim, cena je bila pokazatelj da mu novac treba, i to hitno. Vili je znao da je Džejku i Karli potrebna kuća. Znao je da su zaglibili do guše zbog suđenja sa osiguravajućom kompanijom. Saznao je (verovatno od Harija Reksa) da se Džejku smeši velikodušan honorar od Habardovog slučaja. Dok je Vili neprekidno čavrljao i šetao s Karlom koračajući kroz savremeno opremljenu kuhinju s podovima od borovine sa izraženom teksturom, pa uz spiralno stepenište sve do okrugle sobe za čitanje na četvrtom nivou kule, odakle se pružao pogled na crkvene zvonike samo nekoliko blokova dalje, Džejk ih je poslušno pratio pitajući se kako će, za ime sveta, i da je kupe, a kamoli da je opreme.

25.

Za one koji su osporili svojeručni testament Seta Habarda Božić je došao kasnije. Tačnije, proslavljen je 16. januara.
Detektiv koji je radio za Vejda Lanijera je naišao na zlatnu žicu. Zvao se Randal Klep i konačno je pronašao potencijalnog svedoka, Frica Pikeringa, koji je živeo u Luizijani, blizu Šrivpota. Klep je bio najbolji istražitelj Vejda Lanijera i imao je dobro istreniran nos da namiriše informacije. Pikering je samo gledao svoja posla i nije imao pojma šta Klep hoće. Ipak, bio je radoznao, pa su se dogovorili da se nađu u restoranu gotove hrane, a Klep je obećao da će ga častiti ručkom.
Klep je tada obavljao razgovore s prethodnim poslodavcima Leti Lang i skoro svi su bili poprilično imućni belci koji su već navikli da im posluga bude tamnoputa. Leti je navela sva imena kojih je mogla da se seti ili je bar tako rekla na svedočenju. Izričito je naglasila da je moguće da ih je bilo još dvoje—troje tokom proteklih trideset godina; nije vodila evidenciju. Većina kućnih pomoćnica to nije radila. Doduše, zaboravila je da pomene da je radila za Ajrin Pikering. To ime je isplivalo dok je Klep razgovarao sa nekim drugim bivšim gazdom.
Leti ni za koga nije radila duže od šest godina. Razlozi su bili različiti, od kojih nijedan, svakako, nije imao veze s nestručnošću. Štaviše, skoro svi njeni bivši poslodavci su njen rad ocenili najvišim ocenama. Kod Pikeringa je pak bilo drugačije. Dok su jeli supu i salatu, ispričao mu je svoju priču.
Pre oko deset godina, 1978. ili 1979. godine, njegova majka, udovica koja se zvala Ajrin Pikering, unajmila je Leti Lang da joj čisti i sprema. Gospođa Pikering je živela na obodu varošice Lejk Vilidž u staroj kući koja je oduvek bila u vlasništvu porodice. U to vreme je Fric Pikering živeo u Tupelu i radio u osiguravajućem društvu, zbog čega se i preselio u Šrivport. Posećivao je majku bar jednom mesečno i sve bolje je upoznavao Leti. Svi su bili zadovoljni tim odnosom, pogotovu gospođa Pikering. Njeno zdravlje je 1980. godine počelo naglo da se pogoršava, pa je postalo očigledno da joj se bliži kraj. Leti je ostajala sat-dva duže i zaista je saosećala sa ženom na samrti, ali su Fric i njegova sestra, dakle, najbliži rod stare gospođe, počeli da sumnjaju da se nešto čudno dešava kada je u pitanju plaćanje majčinih računa i slične svakodnevne obaveze. Leti je postepeno preuzela na sebe obavezu da plaća račune i ispisuje čekove mada se ispostavljalo da ih je uvek potpisivala gospođa Pikering. Leti je takođe vodila evidenciju izveštaja iz banke, formulara za osiguranje, računa i ostalog.
Frica je jednog dana pozvala sestra i sva usplahirena mu saopštila da je otkrila zapanjujuć dokument. To je, naime, bio svojeručni testament njihove majke u kome je pisalo da pedeset hiljada dolara gotovine ostavlja pomoćnici Leti Lang. Fric je izašao s posla, kao bez duše odjurio u Lejk Vilidž, našao se sa svojom sestrom kada je završila smenu i pogledao taj testament. Naznačeni datum je ukazivao da je napisan dva meseca ranije, a potpisala ga je Ajrin Pikering. Rukopis je nesumnjivo bio njen iako je delovalo da je pisan nesigurnijom rukom nego onaj kakvim su ga oduvek znali. Njegova sestra je testament pronašla u običnoj koverti ćušnutoj u stari porodični primerak Svetog pisma na polici u kuhinji pored raznih kuvara. Suočili su se sa majkom, koja je uporno ponavljala da je previše slaba da bi raspravljala o tome.

Gospođa Pikering je u to vreme imala sto deset hiljada dolara u obveznicama i osamnaest dolara na tekućem računu. Leti je imala pristup mesečnim izveštajima za te račune.
Kada je Leti narednog jutra došla na posao, Fric i njegova sestra su se suočili i s njom. Gadno su se posvađali i optužili je da je ubedila njihovu majku da napiše taj testament ili da ju je primorala na to. Ona je uporno tvrdila da ne zna za njega i stvarno je izgledalo da je potpuno zatečena, čak i povređena. U svakom slučaju su je otpustili i naterali je da istog trena ode. Zatim su odvezli majku do advokata u Oksfordu, gde je živela sestra. Dok su čekali, advokat je sastavio testament na dve stranice, u kome se Leti ne pominje i po kojem sve ostaje Fricu i njegovoj sestri, podeljeno na jednake polovine, kao što su se odavno dogovorili s majkom. Na licu mesta ga je potpisala; umrla je mesec dana kasnije, pa je ostavinska rasprava glatko prošla. Fric i sestra su prodali kuću i imanje i novac podelili na jednake delove bez ijedne grube reči.
Nekoliko puta su zapitkivali Ajrin za svojeručni testament, ali bi se ona svaki put uznemirila i nije želela da priča o tome. Pitali su je i za Leti Lang, ali bi se i zbog toga rasplakala. Na kraju su to prestali da pominju. Istini za volju, u vreme kada je potpisala testament u advokatskoj kancelariji, nije baš bila pri zdravoj pameti, a nije joj bilo bolje sve do smrti.
Klep se potpuno uneo u priču dok su pijuckali kafu. Fric mu je dozvolio da snima razgovor, a detektiv je jedva čekao da ga pusti Vejdu Lanijeru.
– Jeste li zadržali kopiju svojeručnog testamenta?
Fric je zavrteo glavom i rekao: – Koliko se sećam, nisam, a i da smo je sačuvali, davno je to bilo. Ne bih se ni setio gde je.
– Da li ju je sačuvao advokat iz Oksforda?
– Mislim da jeste. Kada smo odveli majku kod njega, dali smo mu njen prethodni testament, taj koji je sastavio advokat iz Lejk Vilidža, pored tog svojeručnog testamenta, on ih je sigurno oba sačuvao. Rekao je da je važno uništiti prethodne testamente zato što bi kad-tad mogli da iskrsnu i da izazovu probleme.
– Da li se sećate kako se zove advokat iz Oksforda?
– Hal Frimen, stariji čovek koji se posle toga penzionisao. Moja sestra je umrla pre pet godina, a ja sam bio izvršitelj oporuke. Frimen je do tada već bio u penziji, ali je njegov sin dokazao pravnu valjanost testamenta.
– Jeste li vi i Frimenov sin ikada razgovarali o svojeručnom testamentu?
– Mislim da nismo. Ja sam imao vrlo malo kontakata sa njim. Trudim se da izbegavam advokate, gospodine Klep. S njima sam imao veoma neprijatna iskustva.
Klep je bio dovoljno pametan i shvatio da je otkrio nešto ekskluzivno, a iskustvo ga je naučilo da oseti kad treba da se povuče. Samo polako, ispričaj to Vejdu Lanijeru i pusti advokata da odredi šta i kako dalje, govorio je sebi. Pikering ga je zapitkivao zašto se raspituje za Leti, ali je samo naišao na zid neodređenosti. Dovršili su ručak i oprostili se.
* * *

Vejd Lanijer je preslušao traku stisnutih usana i uobičajeno namrgođen. Međutim, Lester Čilkot je jedva obuzdao oduševljenje. Kada je Klep izašao iz Lanijerove kancelarije, Čilkot je zadovoljno protrljao ruke i rekao: – Ova igra je završena! – Vejd se najzad osmehnuo i detektivu izložio plan rada.

Prvi korak: Nema više kontakata s Pikeringom. Njegova majka i sestra su umrle, tako da je osim Hala Frimena on jedina osoba koja bi mogla da svedoči o tom svojeručnom testamentu. Posle dva kratka telefonska razgovora potvrđeno je da je Frimen u penziji, da je još živ i da njegovu kancelariju sada vode njegova dva sina, Tod i Henk. Ignorisati Pikeringa, zasada. Ne sme da se otkrije veza između Lanijerove kancelarije i Pikeringa zato što će to kasnije biti važno, jer će Pikering na svedočenju moći da kaže kako nikada nije razgovarao sa advokatima.
Drugi korak: Pronađi taj svojeručni testament po svaku cenu. Ukoliko postoji, nađi ga i donesi, ali ako je moguće, gledaj da ne umešaš Hala Frimena. Nađi ga pre Džejka ili nekog drugog ko se dâ u potragu.
Treći korak: Ovaj adut ćemo zasada kriti, čuvamo ga za kasnije. Najdramatičniji učinak ćemo postići ako taj testament koji je lično napisala Ajrin Pikering iznesemo na suđenju kada Leti Lang bude svedočila i rekla da ne zna ništa o tom testamentu. Tada ćemo ga priložiti. Neka ispadne lažov. I dokazaćemo poroti da nije prvi put da njeni stari i bolesni poslodavci prećutno dozvoljavaju da im se uvuče u testament koji su napisali sopstvenom rukom.
Takva strategija je bila prilično rizična. Prvi i najočigledniji razlog su bila osnovna pravila iznošenja dokaznog materijala. Džejk je podneo molbu zahtevajući da tokom saslušanja pod zakletvom suprotna strana otkrije identitet svih potencijalnih svedoka. Tako su učinili i Lanijer i ostali advokati. To je bila standardna procedura modernog sudstva, pri čemu je sve u vezi sa iznošenjem dokaznog materijala trebalo da bude transparentno. Sakriti svedoka kao što je Fric Pikering ne samo da nije bilo etički nego je bilo i opasno. Efekat iznenađenja na suđenju se često izjalovi. Lanijeru i Čilkotu je trebalo izvesno vreme da smisle kako da zaobiđu to pravilo. Bilo je izuzetaka, ali ne mnogo.
Zamršen je bio i plan da se nađe Ajrinin svojeručni testament. Postojala je mogućnost da je uništen kao i hiljadu nebitnih starih dokumenata iz Frimenove arhive. Ipak, advokati su uglavnom čuvali dosijee zaključenih slučajeva ponekad i duže od deset godina, tako da je bilo velikih izgleda da taj testament i dalje postoji.
Ignorisati Frica je takođe bilo problematično. Šta ako mu neki drugi advokat uđe u trag i počne da mu postavlja pitanja? Ukoliko taj advokat bude Džejk, onda ništa od efekta iznenađenja. Džejk će u tom slučaju imati vremena napretek da poduči Leti kako da prilikom svedočenja umiri porotu. On će svakako umeti da okrene priču u svoju korist. Još će da poludi zbog prekršenih pravila o iznošenju dokaznog materijala. Sudija Etli u tom slučaju neće biti nimalo blagonaklon.
Lanijer i Čilkot su razmatrali da li treba stupiti direktno u kontakt sa Frimenom. Ako je testament ćušnut u neku fasciklu gde skuplja prašinu, Frimen sigurno može da im ga pokaže, pa niko ne bi morao da ga krade, a on bi bio ugledan svedok na suđenju. Međutim, ako popričaju sa Frimanom, onda ništa od njihove velike tajne. Njegovo ime kao potencijalnog svedoka moralo bi biti otkriveno. Time će izostati i element iznenađenja. Možda će kasnije morati da porazgovaraju s njim, ali su Vejd Lanijer i Lester Čilkot zasada bili zadovoljni što pletu mrežu ćutanja i obmane. Varanje zahteva planiranje do najsitnijih detalja, često ga je teško sakriti, ali oni su se odavno izveštili.
Rendal Klep je dva dana kasnije ušao u Frimanovu advokatsku firmu i obavestio sekretaricu da je stigao na sastanak zakazan za četiri po podne. Ta bedna firmica sa dva šefa zapravo je bila preuređeni bungalov blok dalje od trga u Oksfordu, odmah pored investicione banke, u istoj ulici u kojoj se nalazila i zgrada Federalnog suda. Dok je sedeo u čekaonici, Klep je prelistao neki časopis i razgledao ambijent. Nije bilo sigurnosnih kamera niti bezbedonosnih senzora; ulazna vrata su imala

ključaonicu i zasun; nije bilo lanca; nije bilo gotovo ničega što bi sprečilo čak i provalnika s pola mozga da se noću zavuče kroz prozor i na miru sve lepo pretraži. A što bi i bilo? U toj zgradi nije bilo ničeg zaista vrednog osim uobičajenog brda papira.
Bila je to tipična advokatska kancelarija u malom gradu, nalik na stotine drugih koje je Klep obišao. Već se prošetao uličicom iza nje i utvrdio gde se nalaze zadnja vrata. Jeste da je postojao zasun, ali nije bio ništa naročito. Erbi, njegov čovek, svakako je na svoj način mogao da otvori i prednja i zadnja vrata brže nego zaposleni ključem.
Klep se sastao sa Todom Frimenom i poveo razgovor o nekoj zemlji u zapadnom delu gradića, negde pored glavnog auto-puta, koju je navodno hteo da kupi. Rekao mu je svoje pravo ime, čime se zaista bavi i dao mu pravu vizitkartu, ali je slagao rekavši da želi sa bratom da sagradi benzinsku pumpu i restorančić uz nju, koji bi bili otvoreni dvadeset četiri časa. Zakonska procedura je rutinska stvar, a i sâm Tod je delovao dovoljno zainteresovano. Klep se izvinio što mora do toaleta, pa mu je ovaj rekao da samo ide niz uzan hodnik. Usput je pamtio gde se šta nalazi. Ugledao je montažne stepenice, uočio bar dve prostorijice prepune fascikli skoro do tavanice, malu kuhinju sa slomljenim prozorskim staklom i bez brave na vratima. Ni traga od sigurnosnih senzora. Prosto kô pasulj.
Erbi je upao u zgradu malo posle ponoći dok je Klep sedeo prekoputa spustivši se što niže na sedištu svog automobila i motrio da neko ne naiđe. Bila je sreda, 18. januar, i bilo je hladno, ali nigde ni traga od studenata koji jure iz jednog kafića u drugi. I na trgu je bilo mrtvo, a Klep se najviše plašio da ga ne uoči neki dokon policajac. Erbi mu je radio-vezom javio da je ušao. Sve je bilo mirno i tiho. Pomoću svog vernog noža na sklapanje za nekoliko sekundi je obio bravu na zadnjim vratima. Služeći se infracrvenom lampom veličine olovke šunjao se po kancelarijama; nijedna unutrašnja vrata nisu bila zaključana. Montažne stepenice su bile klimave i škripale su, ali je uspeo da ih spusti ne napravivši buku. Stao je pokraj prozora na prednjoj strani, oglasio se radio-vezom, ali Klep nije video njegovu siluetu, što je bilo dobro. Ostavljajući sve kako je bilo, Erbi je navukao rukavice i počeo od prostorija s arhivom. Trebalo mu je nekoliko sati, ali on nije žurio. Otvarao je fioke, pregledao dokumente, datume, imena i slično i tom prilikom pregledao pojedine papire koji nisu uzimani u ruke nedeljama, mesecima, možda i godinama. Klep je premestio kola na čistinu s druge strane trga i krenuo u šetnju ulicama. U jedan posle ponoći je otvorio zadnja vrata, pa je Klep ušao u zgradu. Erbi mu je rekao: – U svakoj prostoriji su kancelarijski ormari. Izgleda da najnovije dokumente drže u kancelarijama dvojice advokata, a neki su kod sekretarice.
– A šta je s ovim dvema prostorijama? – upitao je Klep.
– Dosijei su od pre pet godina. Neki su zastareli, neki nisu. Još pretražujem. Nisam završio ni drugu prostoriju. Postoji i veliki podrum pun starog nameštaja, pisaćih mašina, pravničkih knjiga i zastarelih dokumenata.
U drugoj prostoriji nisu pronašli ništa bitno. Ti dokumenti su bili tipična arhiva zaključenih slučajeva koji se mogu naći u bilo kojoj advokatskoj firmi u tako malom gradu. U 2.30 Erbi se pažljivo popeo uz montažne stepenice na tavan. Klep ih je povukao za njim i sišao u podrum. Na tavanu nije bilo prozora, pa je vladao mrkli mrak, ali je unutra bilo puno kartonskih kutija uredno naslaganih jedna na drugu, po četiri u visinu. Pošto niko nije mogao da ih vidi s ulice, Erbi je pojačao inače prigušenu svetlost lampe i pregledao kutije. Svaka je imala kod, ispisan crnim markerom:
„Nekretnine, 1/1/76–8/1/77”; „Krivično pravo, 3/1/81–7/1/81”; i tako dalje. Malo mu je laknulo kad je pronašao pojedine dokumente od pre desetak godina, ali se nervirao što nijedan od njih nije imao veze s testamentima ili prenosom imovine.

Ti su sigurno u podrumu. Posle pola sata preturanja Klep je pronašao gomilu kutija obeleženih istim natpisom, „Nasledno pravo, 1979–1980”. Uzeo je jednu kutiju s te gomile, pažljivo je otvorio i počeo da prelistava desetine dokumenata. Datum na testamentu Ajrin Pikering bio je iz avgusta 1980. godine. Bio je debeo kao enciklopedija i obuhvatao je advokatsko angažovanje od dana kada je Hal Frimen sastavio testament na dve strane, koji je Ajrin potpisala na licu mesta, s odlukom da Fric Pikering neće biti izvršitelj njene oporuke. Prva stavka je bio stari testament koji je sastavio advokat iz Lejk Vilidža. Druga je bio svojeručni testament. Klep ga je čitao naglas i polako, ali je na pojedinim mestima bilo teško rastumačiti rukopis. U četvrtom pasusu je bilo navedeno da Leti Lang dobija predeset hiljada dolara.
– Bingo – promrmljao je. Spustio je dosije na sto, zatvorio kutiju, pažljivo je položio na mesto, vratio se istim putem i izašao iz podruma. Sa dosijeom u akten-tašni kročio je u mračnu uličicu i posle nekoliko minuta pozvao Erbija radio—vezom. Erbi se iskrao na zadnja vrata, zaustavivši se samo na tren da ponovo zaključa. Sve su ostavili onako kako je bilo. Nisu ostavili tragove. Te kancelarije je ionako trebalo očistiti, a malo prašine s cipela ili malo skinute prašine s predmeta neće privući pažnju.
Vozili su se dva i po sata do Džeksona i sastali se s Vejdom Lanijerom u njegovoj kancelariji pre šest ujutru. Lanijer je bio živa vatra u sudnici već trideset godina, ali nije mogao da se seti lepšeg primera „neoborivog dokaza”. Ipak, ostalo je pitanje: Kako ga je najbolje iskoristiti?
* * *

Bar Kod debelog Benija se nalazio na kraju asfaltiranog dela okružnog puta; iza toga je bio samo šljunak. Porša je odrasla u Boks Hilu, mračnom i izolovanom naselju, skrivenom močvarom i planinskim grebenom na kojem je uvek bilo snega. Boks Hil je, doduše, bio Tajms skver u odnosu na Preritaun, turobno naselje puno žabokrečine na obodu okruga Noksubi, nešto manje od petnaest kilometara od granice s Alabamom. Da je belkinja, ne bi se ni zaustavljala, samo bi produžila. Ispred nje se ukazala benzinska pumpa s dva mesta za točenje, a na pošljunčanom delu se nalazilo nekoliko prljavih automobila. Sigurnosna vrata su se zalupila za njom kada je klimnula tinejdžeru iza pulta. U sklopu pumpe je bilo i nekoliko bakalnica, frižidera s bezalkoholnim pićima i pivom, a u zadnjem delu i desetak stolova prekrivenih crvenobelim kariranim stolnjacima. Osećao se prodoran miris masnog mesa, ispunjavajući čitav prostor, a pljeskavice su cvrčale i pucketale na roštilju. Izuzetno krupan čovek sa ogromnim stomakom držao je špatulu kao da je oružje i razgovarao s dvojicom muškarca koji su sedeli na barskim stolicama. Nije bilo teško pogoditi ko je debeli Beni.
Na tabli je pisalo: „Narudžbine ovde”.
– Izvolite? – upitao je kuvar s prijateljskim osmehom.
Odvratila mu je najlepšim osmehom i tiho rekla: – Dajte mi hotdog, koka-kolu, i recite mi gde da nađem Benija Rajndsa.
– To sam ja – rekao je. – A vi ste?
– Zovem se Porša Lang, dolazim iz Klentona, ali moguće je da vodim poreklo od porodice Rajnds. Nisam sigurna u to, zato i tragam za informacijama.
Pokazao joj je glavom prema jednom stolu. Deset minuta kasnije je ispred nje stavio hotdog i koka-kolu i seo prekoputa. – Istražujem svoje porodično stablo – rekla je – ali nailazim na mnogo trulih jabuka.

Beni se nasmejao i rekao: – Trebalo je da dođeš ovamo i pitaš mene pre nego što si započela potragu.
Nije ni pipnula hotdog, jer mu je pričala o svojoj majci i o majci svoje majke. Prvi put je čuo za njih. Njegovi su bili iz okruga Noksubi i Loderdejla, više ka jugu nego ka severu. Nije poznavao nijednog Rajndsa iz okruga Ford, baš nijednog. Dok je pričao, ona je brzo jela i završila čim je shvatila da je to samo još jedan ćorsokak.
Zahvalila mu je i otišla. Dok se vozila kući, zaustavljala se u svakom gradiću i pregledala telefonske imenike. Bilo je zaista malo ljudi s prezimenom Rajnds u tom delu sveta, dvadesetak u okrugu Klej i desetak u okrugu Oktibeha, blizu državnog univerziteta. Razgovarala je telefonom s desetak ljudi iz okruga Li, kao i iz Tupela i okoline.
Ona i Lusjen su otkrili da postoje dvadeset tri člana loze Rajnds koja su živela u okrugu Ford do 1930. godine, kada im se gubi svaki trag. Na kraju će valjda pronaći nekog od potomaka ili starog rođaka koji će nešto znati i možda hteti to i da im ispriča.

26.

Poslednjeg petka tog januara Roksi je stigla na posao u petnaest do devet, a Džejk je već stajao kraj njenog stola, nemarno pregledajući neki dokument kao da je sve kako treba. Međutim, ništa nije bilo kako treba. Došlo je vreme da se oceni delotvornost, što neće biti nimalo prijatno. Požalila se, nesvesno usmerivši razgovor u tom pravcu: – Džejk, smučilo mi se ovo mesto.
– Dobro jutro i tebi.
Već je zaplakala. Došla je bez šminke, neuredne kose, izbezumljenog lica supruge/majke/žene koja je pogubila sve konce. – Ne mogu da podnesem Lusjena – rekla je. – Upada ovamo skoro svakog dana. To je najnepristojniji čovek na svetu. Vulgaran je, sirov, neotesan, bezobrazan i puši nepodnošljivo smrdljive cigare. Prezirem ga iz dna duše.
– Još nešto?
– Ili on ili ja.
– Zgrada je njegova.
– Zar ne možete da učinite nešto?
– A šta, na primer? Da kažem Lusjenu da bude pristojniji, da prestane da puši, psuje, vređa ljude, priča masne viceve i otrezni se? U slučaju da nisi primetila, Roksi, niko Lusjenu Vilbenksu ne govori šta treba da radi.
Dohvatila je maramicu i obrisala obraze. – Ne mogu više.
To je bio savršen uvod, a Džejk nikako nije hteo da propusti priliku. – Nazovimo to otkazom – rekao je saosećajno. – Rado ću ti dati dobre preporuke.
– Jesam li ja to otpuštena?
– Ne nego daješ otkaz koji odmah stupa na snagu. Ako odeš sada, dobićeš slobodan dan. Poslaću ti poslednji ček.
Ta emocija se pretvorila u bes dok se osvrtala oko sebe za stolom. Nestala je posle deset minuta, snažno zalupivši vratima za sobom. Porša je ušla tačno u devet sati i rekla: – Upravo sam naletela na Roksi na ulici i nije htela da mi se javi.
– Otišla je. Evo ponude. Mogla bi da radiš ovde privremeno kao sekretarica. Imaćeš status saradnika, a ne poniznog pripravnika. To ti je veliko unapređenje.
Ona je to pribrano primila rekavši: – Ne kucam baš najbolje.
– Onda vežbaj.
– Kolika će mi biti plata?
– Hiljadu dolara mesečno prva dva meseca, tokom probnog rada. Posle ta dva meseca ćemo razmotriti i ponovo oceniti tvoj rad.
– Radno vreme?
– Od pola devet do pet, pauza od pola sata za ručak.
– A Lusjen? – upitala je.
– Šta sa Lusjenom?
– On je ovde dole. Ja nekako volim da budem na spratu, gde je bezbedno.

– Da te nije gnjavio?
– Još nije. Slušajte, Džejk, volim ja Lusjena i dobro sarađujemo, ali ponekad imam utisak da bi hteo da se zbližimo, ako znate na šta mislim?
– Otprilike.
– Bude li me pipnuo, odvaliću mu takvu šamarčinu da će odleteti na drugi kraj kancelarije.
Džejk se nasmejao zamišljajući tu scenu, ali nije ni sumnjao da će Porša umeti da se odbrani.
Rekao joj je: – Moraću da popričam s Lusjenom. Pusti mene da to obavim. Upozoriću ga.
Porša je duboko uzdahnula, osmehnula se i rekla: – Ali ja nisam sekretarica, Džejk. Hoću da postanem advokat kao vi.
– A ja ću ti pomoći na svaki način.
– Hvala vam.
– Hoću da mi odgovoriš. Odmah. Na licu mesta.
– Ipak, ne želim da propustim suđenje. Ako stalno budem sedela za ovim stolom, propustiću suđenje, zar ne?
– Hajde da o tome brinemo kasnije. Trenutno si mi potrebna ovde.
– U redu.
– Znači, dogovorili smo se?
– Nismo. Hiljadu dolara je premalo za obavljanje poslova sekretarice i saradnika. Džejk je digao ruke znajući da je pobeđen. – Dobro, onda, šta imaš na umu?
– Dve hiljade je primerenije prilikama na tržištu rada.
– Šta, kog vraga, ti znaš o tržištu rada?
– Ne mnogo, ali znam da je hiljadu dolara mesečno ništa.
– Dobro. Hiljadu i po prva dva meseca, a posle ćemo da vidimo. Poletela je ka njemu, brzo i snažno ga zagrlila i rekla: – Hvala, Džejk.
* * *

Sat kasnije Džejk se izborio s još jednom krizom člana svog osoblja tog jutra. Lusjen mu je uleteo u kancelariju a da nije propisno ni pokucao i sručio se u fotelju. – Džejk, sinko – počeo je tonom koji je ukazivao na nevolju – odlučio sam. Mesecima, godinama se premišljam da li da podnesem molbu za ponovni prijem u Komoru, da se nekako vratim tamo, znaš?
Džejk se u tom trenutku bio udubio u pisanje odgovora na zahtev koji je podneo Stilman Raš, ali je morao da odloži olovku i pogleda Lusjena kao da razmišlja o onome što mu ovaj priča. To njegovo
„da se vratim” nije se pominjalo do tada, ali je protekla tri meseca Lusjen na sve moguće načine nagoveštavao da želi ponovo da postane advokat. Iako se Džejk pribojavao da će se to jednom neminovno desiti, nije znao šta da radi. Nije želeo da mu se Lusjen vrzma unaokolo, pogotovu kao advokat, zato što nije dolazilo u obzir da radi bez licence i plate kao savetnik. Ako Lusjen postane advokat, znači da će mu postati i šef, a Džejk to neće moći da izdrži. Međutim, Lusjen mu je obezbedio posao, kancelariju, karijeru i bio mu je odan kao pravi prijatelj.
– Zašto? – upitao je Džejk.
– Uželeo sam se rada, Džejk. Previše sam mlad da sedim na tremu. Hoćeš li me podržati?
Džejk je mogao samo potvrdno da odgovori, pa je brzo rekao: – Naravno, znaš da hoću. Ali kako?

– Mislio sam na moralnu podršku, Džejk, bar u početku. Kao što znaš, da bi me vratili u komoru, moram prvo da položim pravosudni ispit, što nije mali podvig za matorog prdonju kao što sam ja.
– Ako si jednom to uspeo da odradiš, odradićeš i sada – rekao mu je Džejk, odglumivši neophodnu dozu ubeđenosti. Duboko je sumnjao da će Lusjen pregurati šest meseci marljivog učenja. Teško da će mu poći za rukom da uči sâm dok se sa druge strane bori da se odupre viskiju. Drugim rečima, moraće sve od početka.
– Znači, pristaješ?
– Na šta konkretno pristajem, Lusjene? Šta će biti kada ponovo uđeš u Komoru? Hoćeš li da ti vratim ovu kancelariju? Hoćeš da ti budem potrčko? Da se vratimo na odnos kakav smo imali pre osam-devet godina?
– Ne znam, ali već ćemo smisliti nešto, Džejk. Znam da možemo.
Džejk je slegnuo ramenima i rekao: – Da, pristajem i pomoći ću ti kako i koliko god budem mogao. – Već drugi put tog jutra je ponudio pomoć budućem advokatu u svojoj kancelariji. Ko li je sledeći?
– Hvala ti.
– Taman dok si tu da pretresemo jednu stavku kućnog reda. Roksi je dala otkaz, pa je Porša privremeno sekretarica. Ona je alergična na duvanski dim, pa te molim da pušiš napolju. I drži ruke k sebi. Šest godina je provela u vojsci, vešta je u borbi prsa u prsa, zna i karate, a ne bi baš volela da je spopada neki jeziv matori belac. Samo je pipni i slomiće ti zube, a onda će mene da tuži za seksualno uznemiravanje. Jesi li razumeo?
– Stvarno je to rekla? Kunem se da nisam ništa uradio.
– Ovo ti je samo upozorenje, Lusjene, razumeš? Nemoj da je diraš, nemoj da joj pričaš masne viceve niti bilo šta vulgarno, nemoj čak ni da psuješ u njenom prisustvu i nemoj da pušiš i piješ u njenoj blizini. Ona sebe vidi kao advokata i želi to i da postane. Ponašaj se prema njoj kao prema profesionalcu.
– Mislio sam da se baš lepo slažemo.
– Možda i jeste tako, ali znam ja tebe. Samo ti vodi računa i sve će biti dobro.
– Pokušaću.
– Nemoj samo da pokušaš. A sad izvini, moram da radim.
Lusjen je odlazeći mrmljao dovoljno glasno da Džejk čuje: – A stvarno ima dobro dupe.
– Prekini, Lusjene.

* * *

Petkom po podne je obično bilo skoro nemoguće pronaći sudiju u sudu ili advokata u svojoj kancelariji. Vikend je počinjao ranije, a svako se iskradao na svoj način. Mnogo poslovnih ponuda je prihvaćeno. Mnogo piva je popijeno. Mnogo pravnih poslova je odloženo za ponedeljak, a u sumorno januarsko popodne petkom, advokati ali i svi ostali tiho zatvaraju svoje kancelarije i ranije odlaze s trga.
Sudija Etli je sedeo na tremu ispred kuće pokriven ćebetom kada je Džejk stigao, što je bilo oko četiri. Nije bilo vetra, pa je penjući se uz stepenice ispred ulaznih vrata prošao kroz oblak dima iz lule. Na sandučetu je pisalo da se imanje zove Mejpl ran. Bila je to veličanstvena stara vila sa džordžijanskim stubovima i ugnutim kapcima, jedna od mnogih kuća u Klentonu i okrugu Ford koje su

menjale vlasnike. Dva bloka odatle video se krov kuće Hokatovih.
Ruben Etli je kao sudija zarađivao osamdeset hiljada dolara godišnje i od toga je malo trošio na imanje. Žena mu je odavno umrla, a po zapuštenoj bašti, pohabanoj garnituri od pruća na tremu i pocepanim zavesama koje su visile na prozorima na spratu jasno se videlo da je tom mestu potrebna ženska ruka da sve dovede u red. Živeo je sâm. I njegova dugogodišnja kućna pomoćnica je odavno bila na onom svetu, ali se on nije potrudio da joj nađe zamenu. Džejk ga je viđao u crkvi svake nedelje ujutru i primetio je da, kako godine prolaze, sve više propada u svakom smislu. Odela mu nisu više bila čista kao ranije. Košulje mu nisu bile onoliko uštirkane. Čvor na kravati mu nije bio besprekoran kao nekad. Kosa mu je često bila prilično zapuštena. Postalo je očigledno da je sudija Etli svakog jutra izlazio iz kuće i ne pogledavši se u ogledalo.
Nije naročito voleo alkohol, ali je uživao da po podne popije jedan ajer konjak, posebno petkom. I ne pitajući, dodao je u Džejkov ajer konjak dosta burbona i spustio čašu na sto od pruća između njih. Podrazumevalo se da onaj ko hoće da obavi poslovni razgovor sa sudijom na tremu mora da pije ajer konjak. Zavalio se u omiljenu stolicu za ljuljanje, otpio veliki, umirujući gutljaj i rekao: – Šuška se da ti se u poslednje vreme Lusjen vrzma po kancelariji.
– To je ionako njegova kancelarija – odvratio je Džejk. Pogledi su im lutali preko travnjaka ispred kuće, koji je već izgledao turobno i tužno od zimskog mrtvila. Obojica su nosili kapute, a ukoliko ih alkohol ne bude uskoro prodrmao, Džejk će ga zamoliti da pređu unutra pošto nije imao ćebe.
– Šta on to smera? – upitao je sudija Etli. On i Lusjen su dugo sarađivali i njihov odnos se mogao opisati u mnogo poglavlja.
– Zamolio sam ga da malo istraži poreklo imovine Seta Habarda, da pročačka i obavi ono osnovno u vezi s vlasništvom. – Džejk ni za živu glavu ne bi preneo šta mu je Lusjen tog jutra sopštio, naročito Rubenu Etliju. Ako se pročuje da Lusjen Vilbenks planira da se vrati advokaturi, većina sudija u toj oblasti daće ostavku.
– Drži ga ti na oku – rekao je sudija Etli, još jednom mu dajući savet kada mu ovaj to nije tražio.
– Ma on je bezopasan – rekao je Džejk.
– Nikad on nije bezopasan. – Zveckao je ledom u čaši kao da je zaboravio koliko je hladno. – Šta ima novo u potrazi za Ensilom?
Džejk je izbegao led u svojoj čaši i potrudio se da između kockica uhvati malo burbona. Zubi su mu zacvokotali. – Malo toga. Naši momci su otkrili da mu bivša žena živi u Galvestonu i da je nerado priznala da se pre trideset pet godina udala za čoveka koji se zove Ensil Habard. Bili su u braku tri godine, imaju dvoje dece, a onda je on zapalio iz grada. Duguje joj brdo para za alimentaciju i razne nadoknade, ali njoj to nije ni važno. Izgleda da se ne služi pravim imenom već petnaest godina i da je prešao u ilegalu. Još tragamo za njim.
– A jesu li ti tvoji iz Vašingtona?
– Jesu, gospodine, to je firma slična FBI-ju i specijalizovana je za pronalaženje nestalih lica. Ne znam da li su dobri, ali znam da su skupi. I njihov račun treba da platimo.
– Samo nastavi punom parom. Po zakonu, Ensil nije mrtav dok to ne utvrdimo.
– Prečešljavaju i knjige umrlih u svih pedeset država i u još desetak stranih zemalja. Za to treba vremena.
– Kako se odvija prikupljanje dokaznog materijala?
– Brzo. Čudan je ovo slučaj, sudija, jer svaki advokat želi da suđenje počne što pre. Koliko puta

vam se to desilo u karijeri?
– Verovatno nikada.
– Ovaj slučaj je prioritet u svakoj advokatskoj kancelariji, tako da mnogi sarađuju.
– Niko ne odugovlači?
– Ni jedan jedini advokat. Prošle nedelje smo imali jedanaest svedočenja za tri dana, i to sve od ljudi koji su u crkvi videli gospodina Habarda onog jutra pre nego što je umro. Tu nema ničeg zanimljivog niti neobičnog. Svedočenja se u suštini poklapaju u tome da je izgledao sasvim normalno i da se nije ponašao ni neuobičajeno ni čudno. Do sada je dalo iskaz i petoro ljudi koji rade u glavnom predstavništvu firme i koji su bili sa njim onog dana kada je napisao testament.
– Njihove iskaze sam pročitao – dobacio je sudija Etli pijuckajući. U prevodu, nastavi.
– Svi sada grozničavo traže veštake. Ja sam pronašao analitičara rukopisa i…
– Analitičara rukopisa? Sumnjaju da je to rukopis Seta Habarda?
– Zasad ne.
– Da li treba da sumnjaju?
– U načelu ne.
– Onda to iznesi na saslušanju pre suđenja, pa ću da pogledam. Možda možemo da rešimo to pitanje. Moj cilj je da pojednostavim slučaj u svakom smislu da bi se sve odvijalo glatko. – Ruben Etli je napisao knjigu o „pojednostavljivanju” slučajeva. Nije podnosio gubljenje vremena i prezirao je advokate koji odugovlače. Džejk je prisustvovao suđenju na kojem je jedan od advokata, inače mladi diplomac pravnog fakulteta, došao nepripremljen, pa je izeo neki slab argument pred sudijom Etlijem, koji ga je pošteno izribao. Kada je advokat počeo da vrti istu priču već treći put, sudija ga je hladno presekao pitanjem: „Jel’ vi mislite da sam ja glup ili gluv?”, Zabezeknuti advokat je mudro prećutao i samo je u neverici podigao pogled. Sudija Etli mu je zatim rekao: „Moja slušna pomagala sasvim dobro rade, a glup nisam. Ukoliko još jednom to ponovite, presudiću u korist druge strane. Molim vas, nastavite, mladi gospodine”.
Od tada se u pravničkm krugovima u Klentonu svuda moglo čuti: „Jesi li ti glup ili gluv?”
Burbon je konačno počeo da greje, pa je Džejk upozorio sebe da uspori. Jedno piće će biti dovoljno. Ako u petak po podne dođe kući pripit, Karla neće baš biti oduševljena. Rekao je: – Kao što se i očekivalo, biće mnogo medicinskih veštaka među svedocima. Gospodin Habard je trpeo izuzetno jake bolove i uzimao je mnogo lekova. Druga strana će nastojati da dokaže kako je to uticalo na njegovo rasuđivanje, tako da…
– Razumem, Džejk. Koliko će medicinskih stručnjaka porota saslušati?
– U ovom trenutku ne mogu da navedem tačan broj.
– Može li porota sačinjena od stanovnika ovog grada da razume medicinsku ekspertizu? Od njih dvanaestoro ćemo u najboljem slučaju imati dve fakultetski obrazovane osobe, nekoliko studenata koji su prekinuli studije, a ostali će imati samo diplomu srednje škole.
– Set Habard je napustio studije – primetio je Džejk.
– To je tačno, ali mogu da se kladim da se od njega nikad nije tražila ocena mišljenja medicinskog stručnjaka koje protivreči nečemu. Džejk, moramo voditi računa da ne zbunimo našu porotu silnim informacijama i stručnim mišljenjima.
– Ma, razumem ja to, ali da sam na mestu svojih protivnika, pozvao bih stručnjake za sve i svašta da bih posejao seme sumnje. Zbunio bih porotnike, naterao ih da pomisle da Set nije trezveno rasuđivao. Zar vi ne biste, sudijo?

– Hajde da ne raspravljamo sad o strategijama za suđenje, Džejk. Ne bih voleo da ispadne kako se tajno konsultujem s tobom. I sâm znaš da je to protivzakonito, zar ne? – Rekao je to uz osmeh, ali je Džejk shvatio poentu.
Zavladala je duga tišina, jer su obojica zamišljeno pijuckali i uživali u tišini. Naposletku je sudija ponovo progovorio: – Nije ti plaćeno već šest nedelja.
– Poneo sam papire.
– Koliko sati?
– Dvesta deset.
– Znači, nešto više od trideset hiljada?
– Da, gospodine.
– Zvuči razumno. Znam da zaista naporno radiš, Džejk, i drage volje odobravam tvoje honorare.
Mada me nešto pomalo brine, ako mi dozvoliš da se umešam u tvoj posao.
Džejk u tom trenutku nikako nije mogao da spreči sudiju da se umeša. Ukoliko bi mu se neko dopao, osećao je potrebu da deli savete na najrazličitije teme koje niko nije tražio. Čovek je trebalo da se smatra srećnim što je tako povlašćen. – Slobodno recite – odvratio je Džejk obgrlivši se.
Ponovo je zazveckao led u čaši, još jedan gutljaj se slio niz grlo, pa je sudija nastavio: – Sada, a i u bliskoj budućnosti bićeš dobro plaćen za posao koji obavljaš i niko ništa neće smeti da ti prebaci u vezi s tim. Kao što si i sâm rekao, ovaj haos je napravio Set Habard, ali on je znao da će doći do toga. I neka bude tako. Međutim, nije baš pametno da odaješ utisak da si se odjednom obogatio. Gospođa Lang se s porodicom preselila u grad, u kuću Sapingtonovih, koju ni ti ni ja ne smatramo ničim posebnim i postoji razlog što je još niko nije kupio, ali to ipak nije kuća u siromašnom delu grada. Sada je bliže našem staležu. Ljudi već gunđaju zbog toga. Ona već menja sliku o sebi, i to nagore. Mnogi misle da je već postala obesna od tolikih para, pa su ogorčeni. Sada se pročulo da si ti bacio oko na kuću Hokatovih. Ne pitaj odakle znam; mali je ovo grad. Takav potez bi u ovom trenutku privukao mnogo pažnje, a to ti ni u kom slučaju ne ide u prilog.
Džejk je ostao bez teksta. Dok je zurio u najviši zabat kuće Hokatovih u daljini, uzalud se trudio da dokuči ko mu je to dojavio i kako je vest procurila. Vili Trejnor mu se zakleo da neće nikome pričati o tome zato što nije hteo da ga saleću kupci. Harija Reksa su i Džejk i Vili smatrali osobom od poverenja; iako je umeo zlobno da širi tračeve, nikada ne bi obelodanio takvu informaciju. – Mi o tome možemo samo da sanjamo, sudijo – uspeo je da se izvuče Džejk. – Ona je van mog domašaja, a ionako se još sudim s osiguravajućom kompanijom. U svakom slučaju, hvala na savetu.
Hvala još jednom što se mešate, sudijo. Džejk je duboko uzdahnuo sačekavši da ga bes prođe, ali je priznao sebi da su on i Karla vodili razgovor upravo o tome. Tako kapitalan izdatak ne bi prošao nezapaženo, te bi mnogi pomislili da se obogatio na nesreći mrtvog čoveka.
– Da nije neko već pomenuo nagodbu? – zapitao je sudija.
– Jeste ovlaš – brzo je odgovorio Džejk, nastojeći da što pre prekinu razgovor o nekretninama.
– I?
– Uzalud. Set Habard je u onom pismu za mene bio izričit i nedvosmislen. Čini mi se da su njegove reči doslovce glasile ovako: „Borite se protiv njih, gospodine Brigans, do poslednjeg atoma snage. Moramo da pobedimo.” Tu nema mnogo mesta za pregovore o nagodbi.
– Ali Set Habard je mrtav. Ova parnica koju je podstakao nije. Šta ćeš reći Leti Lang kada i ako porota ne presudi u njenu korist, pa ne dobije ništa?
– Leti Lang nije moj klijent. Ja zastupam imovinu i moj posao je da njegova poslednja želja bude

ispunjena.
Sudija Etli je klimnuo glavom kao da se slaže, ali to nije potkrepio rečima.

27.

Čarli Pardju nije mogao odabrati bolji trenutak za posetu. Simion opet nije bio kod kuće. Da je ostao da se vrzma unaokolo tog kasnog subotnjeg prepodneva, on i Čarli bi istog trena ukrstili rogove, a tuča bi bila prilično gadna.
Uglavnom, Čarli se pojavio pred vratima stare kuće Sapingtonovih i zatekao je punu žena i dece. Deca su jela pahuljice iz kutija i gledala televiziju dok su žene tumarale po prljavoj kuhinji i pile kafu u bademantilima i pidžamama. Fedra mu je otvorila vrata i uvela ga u dnevnu sobu, a onda je odjurila u kuhinju i bez daha izručila: – Mama, došao je neki čovek da te vidi i mnoooogo dobro izgleda!
– Ko je on?
– Kaže da se zove Čarli Pardju i izgleda da nam je neki rod.
– Prvi put čujem za njega – odvratila je Leti, odjednom zauzevši odbrambeni stav.
– Ne znam, tu je, i stvarno je sladak.
– Vredi li da razgovaram s njim?
– O, da.
Žene su žurno otišle na sprat i brzo se presvukle. Fedra se iskrala na zadnja vrata i otperjala u dvorište. Tamo je snimila najnoviji model žutog kadilaka, besprekorno čistog i lepog, s tablicama Ilinoisa. I sâm Čarli je bio praznik za oči. Nosio je crno odelo, belu košulju, svilenu kravatu, dijamantsku kopču na njoj i bar dva mala, divno izbrušena dijamanta na prstima. Nije imao burmu. Na desnom ručnom zglobu mu je sijala zlatna narukvica, a na levom je nosio skupocen sat. Zračio je uglađenošću ljudi iz velikih gradova, a Fedra je znala da je iz Čikaga pre nego što im je prešao kućni prag. Kada je Leti došla da ga upozna, Fedra je insistirala da sedne pored majke. Porša i Klaris su rekle da će im se pridružiti kasnije. Sajpres je ostala u kuhinji.
Čarli je započeo razgovor tako što je pomenuo nekoliko imena, koja im ništa nisu značila. Rekao je da je iz Čikaga, gde radi kao preduzetnik, šta god to podrazumevalo. Široko i srdačno se smešio, sve je radio nemarno i opušteno, a oči su mu sijale kad bi se osmehnuo. Bile su oduševljene. Tokom protekla četiri meseca mnogi ljudi su dolazili da vide Leti. Mnogi među njima su, kao i Čarli, tvrdili da su im rođaci. Budući da nije znala mnogo o svom poreklu, bilo joj je lako da bude cinična i odbaci veliki broj potencijalnih rođaka. Stvar je u tome što su Leti nezvanično usvojili Klajd i Sajpres Tejber kada je ko zna koji put napuštena. Nije imala pojma ko su joj baba i deda. Porša je provela silne sate tragajući za još nekim podatkom o njihovom poreklu, ali sav taj trud nije nije urodio plodom. Čarli ih je trgao kada je rekao: – Moja baka s majčine strane je od Rajndsovih, a mislim da ste i vi od te loze, Leti.
Izvadio je neke papire, pa su prešli za trpezarijski sto, gde su se svi okupili oko njega. Rasklopio je nešto nalik dijagramu, što je iz daljine više izgledalo kao gomila nacrtanih četki za ribanje nego pravo porodično stablo. Vijugave linije su se pružale u svim pravcima, a na marginama su bile uglavljene beleške. Šta god to bilo, videlo se da je neko proveo sate trudeći se da sve to rastumači.
– Majka mi je pomogla oko ovoga – pričao je Čarli. – Njena majka je iz porodice Rajnds.

– A kako je došlo do prezimena Pardju? – upitala je Porša.
– To je očevo prezime. Njegovi su iz Kanzasa, ali su se odavno doselili u Čikago. Tamo su se moji roditelji upoznali. – Pokazivao je penkalom po dijagramu. – Vidite da ide čak do čoveka koji se zvao Džeramaja Rajnds. On je bio rob i rodio se otprilike 1841. godine blizu Holi Springsa. Imao je petoro ili šestoro dece, od kojih je jedno bio Solomon Rajnds, dok je Solomon imao bar šestoro dece, a jedno od njih je bila i Maribel Rajnds, moja baka. Baka je Efi Rajnds, moju majku, rodila 1920. godine, i to u ovom okrugu. Maribel Rajnds je s mužem i još nekoliko članova porodice Rajnds 1930. godine otputovala u Čikago, gde je i ostala.
Porša je rekla: – Iste godine je imovina Silvestera Rajndsa prešla u vlasništvo porodice Habard.
– I ostali su to čuli, ali nisu znali šta to zapravo znači. Ni sama Porša nije bila sigurna da li tu postoji neka veza; previše detalja je nedostajalo.
– Za to ne znam – kazao je Čarli – ali se moja majka seća neke rođake koju smatra jedinim potomkom Silvestera Rajndsa. Jedino što možemo pouzdano da tvrdimo jeste da je ta rođaka rođena oko 1925. Izgubili su kontakt s njom posle 1930. godine, kada su članovi porodice otišli svako na svoju stranu. Međutim, i posle toliko godina se u porodici i dalje pričalo o tome. Navodno je ta devojka zatrudnela kada je bila mnogo mlada, otac deteta je zbrisao, a porodica nikada nije saznala šta se dogodilo s detetom. Moja majka se seća da se ta rođaka zvala Lois.
– Čula sam da mi se majka zvala Lois – dobacila je Leti oprezno.
– Dobro, dajte onda da pogledamo vaš izvod iz matične knjige rođenih – rekao je Čarli kao da je stigao do cilja.
– Nemam ga i nikad ga nisam ni imala – odvratila je Leti. – Znam da sam rođena u okrugu Monro 1941. godine, ali nemam izvod.
– Nema podataka ni o jednom roditelju – dodala je Porša. – To smo nedavno otkrili u okrugu Monro. Njena majka je ubeležena kao L. Rajnds i piše da je na porođaju imala šesnaest godina. Otac je izvesni H. Džonson, ali on se jedino tu pominje.
Čarli se istog trena snuždio. Naporno je radio na tome i doputovao čak tamo da dokaže srodstvo s rođakom koju je tek sada pronašao, ali je naišao na ćorsokak. Sigurno se zapitao kako je moguće da živa osoba nema izvod iz knjige rođenih.
Porša je nastavila: – Moju majku su usvojili Sajpres i njen muž, a to su joj saopštili tek kad je napunila trideset. Do tada su joj mnogi rođaci već pomrli ili se raselili tu i tamo, tako da više i nije bilo bitno.
Leti se nadovezala: – Bila sam u braku i već sam imala troje dece kada sam to saznala. Nisam baš mogla da krenem u poteru za gomilom mrtve rodbine. Sem toga, u suštini me nije ni zanimalo, kao ni dan-danas. Ja sam od Tejberovih. Klajd i Sajpres su moji roditelji. Imam šestoro braće i sestara. – Zvučalo je kao da se pravda, što ju je nerviralo, jer nije bila dužna da polaže računa ovom strancu, bilo da joj je rođak ili nije.
Porša je onda rekla: – Znači, prema vašoj teoriji postoji mogućnost da moja majka vodi poreklo od Rajndsovih iz okruga Ford, ali nema načina da se to i dokaže.
– Da, skoro sa sigurnošću mogu da tvrdim da potiče od Rajndsovih – odvratio je Čarli, očajnički se boreći da im to dokaže. Lupkao je onim svojim papirima kao da se u njima nalazi nepobitna istina.
– Verovatno smo sedmo ili osmo koleno.
– Kao i svi ostali crni ljudi u severnom delu Misisipija – odvratila je Leti skoro sebi u bradu. Sve žene su se odmakle od stola. Utom je s lončetom kafe ušla Širli, Letina sestra, zapravo, jedna od

Sajpresinih ćerki, i napunila im šoljice.
Čarli je neumorno nastavio da ćereta kako je razgovor skrenuo s teme o krvnom srodstvu i burnoj porodičnoj istoriji. Došao je zbog novca i stvarno se svojski trudio. Njegovo traganje je približilo Leti njenim precima više nego što je iko uradio do tada, ali prosto nije bilo dovoljno čvrstih dokaza da se sve poveže i uklopi. I dalje je bilo mnogo praznina, previše pitanja na koja se nikada ne može odgovoriti.
Porša se iskrala u dvorište, odakle ih je slušala. Zamarali su je njegovi dijamanti i uglađenost, ali je bila očarana njegovim istraživanjem. Ona i Lusjen a sada i Leti su naporno radili na razrađivanju teorije po kojoj Leti vodi poreklo od Rajndsovih, vlasnika zemlje koja je 1930. godine prešla u vlasništvo Habardovih. Ako se pokaže da je to tačno, lakše bi se razjasnilo zašto je Set to uradio. Mada možda i ne bi. Zbog toga će možda isplivati još stotinu pitanja, a neka o njih mogla bi sve da pokvare. Da li bi tako nešto bilo prihvaćeno na sudu? Verovatno ne, bar tako Lusjen misli, ali je bilo vredno potrage u koju su se odlučno upustili.
– Koji restoran je najbolji u gradu? – upitao je Čarli kočoperno. – Dame, izvodim vas na ručak.
Ja častim.
Baš se vidi da je iz Čikaga! Crnci iz Klentona su retko ručavali van kuće, pa je predlog tako šarmantnog mladića, koji će uz to i platiti to zadovoljstvo, prosto bilo nemoguće odbiti. Brzo su se odlučile za Klod, kafe-restoran na trgu čiji je vlasnik bio crnac. Džejk je tamo odlazio svakog petka, čak je vodio i Poršu. Subotom su tamo specijalitet bile krmenadle, pa je bilo prepuno.
Leti se poslednji put vozila najnovijim modelom kadilaka onog jutra kad je odvezla Seta u njegovu kancelariju, dan pre nego što se ubio. On ju je naterao da vozi, a ona je bila kao na iglama. Svega se setila dok je sedela na suvozačevom sedištu, pored Čarlija. Njene tri ćerke su utonule u luksuzno koženo sedište i divile se raskošno opremljenoj unutrašnjosti dok su se kretali prema trgu. Čarli nije zaklapao, a vozio je polako da bi se meštani divili njegovom automobilu, pa je posle nekoliko minuta pomenuo kako razmišlja da kupi izuzetno profitabilan pogrebni zavod u južnom delu Čikaga. Porša je pogledala Fedru, a ona je pogledala Klaris. Čarli ih je gledao u retrovizoru, ali nije prestajao da priča.
Ako je verovati njegovoj majci, koja ima šezdeset osam godina, dobrog je zdravlja i pri zdravoj pameti, njena grana familije Rajnds živela je blizu ostalih članova i malo-pomalo to je postala mnogobrojna zajednica. S vremenom su se pak pridružili velikoj migraciji i zaputili se na sever u potrazi za poslom i boljim životom. Otišli su iz Misisipija i više nikada nisu poželeli da se vrate. Oni koji su se nastanili u Čikagu slali su novac onima koji se nisu odselili, ali s vremenom su se oni koji su ostali od loze Rajnds odselili ili pomrli.
Pogrebni zavod bi mogao da bude pravi rudnik zlata.
Restoran je tog podneva bio skoro pun. Klod je u besprekorno beloj kecelji primao mušterije dok je njegova sestra upravljala kuhinjom. Jelovnik im nije bio potreban. Dnevni specijaliteti su ponekad bili ispisani na tabli kredom, ali se najčešće jelo ono što je kuvala Klodova sestra. Klod je služio, raspoređivao ljude za stolove, radio za kasom, više širio tračeve nego što ih je slušao i uopšte lepo rukovodio tim mestom. Dok su se Čarli i dame smestili i naručili ledeni čaj, Klod je već saznao da su za tim stolom svi u srodstvu. Na to je prevrnuo očima; danas je, izgleda, svako Letin rođak.
Petnaest minuta kasnije naišli su Džejk i Lusjen kao da su samo u prolazu. Naravno, nije bilo tako. Porša je pola sata ranije pozvala Lusjena da ih upozori. Postajala je izvesna mogućnost da je Čarli veza s prošlošću, s misterijom porodice Rajnds, pa je pomislila da bi Lusjen voleo da ga

upozna. Upoznali su se, a zatim je Klod smestio dvojicu uljeza za sto blizu kuhinje.
Čarli je uz krmenadle i pire nastavio da blebeće o unosnom pogrebničkom poslu u „gradu od pet miliona stanovnika” mada njima to više nije bilo zanimljivo. Oženio se, ali se razveo; ima dvoje dece, koja žive s majkom; upisao se na fakultet. Polako su saznavale nove detalje dok su uživale u divnom ručku. Kada je stigao kolač s kremom od kokosa, više se nisu ni obazirale na njega već su tračarile o đakonu koji je pobegao s tuđom ženom.
* * *

Porša je kod Lusjena stigla kasno po podne i tada mu je prvi put došla u kuću. Vreme se naglo pogoršalo i dunuo je vetar, pa sedenje na tremu nije dolazilo u obzir. Kopkalo ju je da upozna Sali, ženu koju su retko viđali po gradu, ali su uprkos tome svi čuli za nju. Njen način života je bio nepresušan izvor beskrajnog osuđivanja s obe strane, ali to kao da nije nimalo doticalo ni Sali ni Lusjena. Kao što je Porša ubrzo shvatila, Lusjen nimalo nije mario za mišljenje i razmišljanje drugih ljudi. Teatralno je raspredao o nepravdi, istoriji i tekućoj svetskoj problematici, blaženo prenebregavajući tuđe primedbe.
Sali je bila desetak godina starija od Porše. Nije odrasla u Klentonu, a niko nije pouzdano znao odakle su njeni. Porša je uvidela da je učtiva, da poštuje sagovornika i da joj bar prividno prija prisustvo druge žene crne kože u kući. Lusjen je založio vatru u radnoj sobi, pa ih je Sali tamo poslužila vrućim kakaoom. Lusjen je svoj kakao začinio konjakom, a Porša je odbila kad ju je ponudio. Smatrala je bezmalo skrnavljenjem dodavati alkohol u piće koje je samo po sebi odlično, ali je odavno shvatila da za Lusjena nema tog pića čiji ukus neće biti bolji sa čašicom-dve alkohola.
Sali je ostala s njima, čak bi se povremeno umešala u razgovor i tako su sat vremena unosili nove informacije o porodičnom stablu. Porša je zabeležila sve što je Čarli rekao: važne činjenice kao što su imena, datumi ili ljudi koje treba isključiti iz razmatranja, na primer, umrli i nestali s kojima nisu u srodstvu. Postojalo je nekoliko izdanaka loze Rajnds na području Čikaga i još poneka zalutala grančica u Gariju. Čarli je pomenuo nekog daljeg rođaka po imenu Boaz, koji je živeo u Birmingemu, ali do njega se nije moglo doći. Takođe je pomenuo nekog rođaka koji se preselio u Teksas. Zapisali su sve te napomene.
Porša bi se povremeno gotovo začudila što sedi pored kamina u tako otmenoj staroj kući i pijucka vruć kakao koji joj je pripremio neko drugi, a uz to razgovara s tako uvaženim lupežom kakav je Lusjen Vilbenks. Sada su na ravnoj nozi. Stalno je podsećala sebe na to, ali zaista je bilo tako, utoliko pre što se Lusjen prema njoj ponašao kao prema sebi ravnoj. Po svoj prilici su samo gubili vreme kopajući po prošlosti, ali ta pretraga je bila očaravajuća. Lusjen je bio opsednut tom zagonetkom i ubeđen da je Set Habard sve uradio s razlogom.
Taj razlog sigurno nije bio seks, ali ni prijateljstvo. Porša je blago i izokola suočila majku sa svim činjenicama. Kada je stekla njeno poverenje, postavila joj je suštinsko pitanje. Leti joj je rekla da toga nije bilo. Nikada. To nije dolazilo u obzir, bar što se nje tiče, ni pomenuto nije. Nikada.
* * *

Rendal Klap je ćušnuo koverat u sanduče ispred glavne pošte u centru Oksforda. Koverat je bio običan, beo, standardne veličine, bez podataka o pošiljaocu, adresiran na Frica Pikeringa iz Šrivporta u Luizijani. U njemu su se nalazila dva lista – kopija testamenta koji je lično napisala i

potpisala Ajrin Pikering 11. marta 1980. godine. Druga kopija je bila zaključana u advokatskoj kancelariji Vejda Lanijera. Original je bio u fascikli ukradenoj iz advokatske firme Friman dva bloka dalje.
Plan se sastojao u tome da Fric Pikering dobije anonimno pismo i primeti da je poslato iz Oksforda, da ga otvori, prepozna stari testament i zapita se ko mu ga je, za ime sveta, poslao. Verovatno će naslutiti, ali nikada neće biti potpuno siguran.
Bila je subota i noć je uveliko odmakla, a studentski kafei su bili puni, pa je policiju više zanimalo šta se tamo dešava nego činjenica da se u tim trenucima odvija sitna provala u maloj advokatskoj firmi. Dok je Klap iz uličice iza zgrade motrio, detektiv Erbi je ušao na zadnja vrata i pet minuta kasnije vratio dosije gospođe Pikering na njegovo staro i odavno zapušteno počivalište.

28.

U ponedeljak 20. februara, sudija Etli je okupio igrače da mu saopšte koliko su napredovali. Budući da to nije bilo zvanično zasedanje, zaključao je sudnicu da bi držao podalje novinare i ostale radoznalce. Skoro svi parničari su bili prisutni: Habardovi s jedne strane, Leti i Fedra s druge. Još nije bilo ni traga ni glasa od Ensila mada sudija Etli još nije bio potpuno spreman da ga proglasi mrtvim.
Seo je na svoje mesto u odori, promumlao jedno osorno „dobro jutro” i počeo da proziva advokate. Svi su bili prisutni. Uskoro je postalo očigledno da sudija baš i nije najbolje raspoložen, jer mu verovatno nije bilo dobro. Umornim glasom im se bratio: – Gospodo, ovaj predmet je predviđen za suđenje pred porotom za šest nedelja od današnjeg dana. Nadgledam dokazni materijal i ne vidim zašto ne bismo bili spremni da nastavimo po planu, to jest 3. aprila. Jesam li nešto propustio? Postoji li neki razlog da se suđenje odloži?
Svi su ozbiljno zavrteli glavom kao da kažu: – Ne, gospodine. Nema nikakvog razloga. – Kao što je Džejk rekao, to je zaista bio čudan slučaj jer su svi advokati jedva čekali suđenje. Ako je iko hteo da odugovlači, onda je to bio Džejk. Imao je milion razloga da se razvlači za sto pedeset dolara na sat, ali mu je i sudija Etli dahtao za vratom. Slučaj koji je i zvanično bio poznat pod nazivom In re testament Henrija Seta Habarda jurio je rekordnom brzinom prema zaključenju.
Sudija je nastavio: – Gospodin Brigans ima kopije preliminarnog popisa imovine koje možete pogledati. Kao što sam vas i pismeno uputio, ovo će se čuvati kao strogo poverljiv dokument. – Porša je podelila kopije drugoj strani. – Ovaj deo sudskog spisa sam zapečatio zato što ništa dobro ne može proizaći iz razotkrivanja tako osetljivog materijala. Vi kao advokati i vaši klijenti imate pravo da znate šta u ovom testamentu piše, pa zato pogledajte. – Advokati su dograbili kopije popisa imovine i prelistali ga. Neki su već čuli navodni iznos, ali su ipak želeli da ga vide crno na belo. Dvadeset četiri miliona i kusur. To je davalo smisao njihovom radu, cilju njihove borbe.
U sudnici je nekoliko minuta vladala mrtva tišina dok su svi upijali informacije. To je bilo više novca nego što će iko od njih zaraditi do kraja karijere. Začulo se šaputanje, a zatim i prigušen smeh zbog neke duhovite opaske.
Sudija Etli je rekao: – Sada se obraćam strani koja osporava testament. Pregledajući dokazni materijal, primetio sam da planirate da osporite verodostojnost rukopisa. Naveli ste dva stručnjaka na tom polju, pa pretpostavljam da će i proponenti morati da angažuju svoje. Pregledao sam uzorke rukopisa, naročito testamenta, uputstva za sahranu, pismo koje je gospodin Habard ostavio za sobom na stolu u svojoj kuhinji i pismo poslato gospodinu Brigansu, datirano na prvi oktobar. Video sam i ostale uzorke njegovog rukopisa koji su mi priloženi. Zato vas pitam, gospodine Lanijer i gospodine Raš, da li ozbiljno nameravate da osporite da je ovaj testament napisao Set Habard? – Po njegovom tonu je bilo jasno kako se oseća.
Raš i Lanijer su polako ustali i baš se nisu otimali ko će da odgovori. Na kraju je Lanijer rekao: – Uvaženi sudijo, još razmatramo tu mogućnost.
– Dobro, onda požurite – odbrusio je sudija Etli. – To je ionako besmisleno, a uz to traćite i moje

vreme. Čak i slep čovek vidi da je ovo njegov rukopis. Svakog stručnjaka koji uđe u ovu sudnicu i ustvrdi suprotno porota će samo ismejati, a sud će se prema njemu ophoditi s nipodaštavanjem.
Tako je pitanje verodostojnosti rukopisa bilo rešeno. Advokatima nije preostalo ništa drugo nego
da sednu. Lanijer je došapnuo svom ortaku, Lesteru Čilkotu: – Šta li je još odlučio?
Sudija Etli je pogledao Džejka i progunđao: – Gospodine Brigans, ima li napretka u potrazi za Ensilom Habardom? Pet procenata ove imovine je mnogo novca.
Ma nemoj da pričaš, poželeo je Džejk da kaže trgavši se iz razmišljanja, pa je ustao kako sud nalaže, ali je bio prilično rasejan. – Ne baš, uvaženi sudijo. Potraga je iznedrila vrlo malo informacija. Ispostavilo se da je Ensil Habard odavno počeo da se služi različitim imenima. Nismo našli dokaz da je mrtav, ali svakako nismo našli ni bilo kakav dokument po kojem bismo dokazali da je živ.
– Dobro. Sledeća tačka dnevnog reda je izbor porotnika. Prošlo je osam godina otkako sam predsedavao suđenju s porotom i priznajem da sam malo zarđao kada je to u pitanju. Razgovarao sam sa sudijom Nusom, sudijom Hendlfordom i drugima i dobio odličan savet. Naime, oni smatraju da bi izbor od stotinu lica bio dovoljan. Gospodo?
Niko ništa.
– Dobro. Narediću sekretaru suda da nasumično izabere toliko imena iz biračkog spiska, a ja ću sastaviti spisak koji će vam biti dostupan dve nedelje pre suđenja, što je procedura i u Okružnom sudu. Biće preduzete standardne mere predostrožnosti i istaknuta upozorenja da ne bi došlo do nedozvoljenog kontakta s potencijalnim porotinicima. Ovo je vrlo delikatan slučaj, gospodo, a povremeno primetim da svaki žitelj ovog okruga već ima svoje mišljenje o njemu.
Džejk je ustao i rekao: – Možda bi u tom slučaju, uvaženi sudijo, trebalo da razmatramo i promenu mesta suđenja.
– Taj zahtev zavisi od vas, gospodine Brigans. Nisam dobio ništa napismeno.
– Nisam ništa ni podneo. Samo iznosim mišljenje. Ukoliko većina naših potencijalnih porotinika bude znala za ovaj slučaj, onda ćemo ispravno postupiti ako premestimo suđenje.
– Gospodine Lanijer – nastavio je sudija Etli gledajući ostale advokate. – Gospodine Raš.
Gospodine Zajtler. Želi li neko da iznese svoje mišljenje?
Vejd Lanijer se ispravio, vidno uznemiren. – Nikada nije došlo do izmeštanja suđenja u slučaju osporenog testamenta u Misisipiju. Ne postoji ni jedan jedini takav slučaj. Sproveli smo istraživanje.
– Lester Čilkot je odjednom počeo da pretura po svojoj nabrekloj tašni. – Pored toga, reći da svako u ovom okrugu već ima formirano mišljenje i pre nego što smo izneli dokazni materijal znači generalizovati stvari. – Čilkot mu je pružio debelu fasciklu. – Evo, ukoliko sud želi da pogleda. Ne postoji ni jedan jedini takav slučaj.
Džejka je to istraživanje oduševilo; sudiju Etlija baš i nije. Zato je rekao: – Verovaću vam na reč, zasad. Kasnije ću da pregledam to istraživanje.
Džejk nije ozbiljno mislio kada je pomenuo izmeštanje suđenja zato što je hteo da se ono održi u njegovoj sudnici, ali nema sumnje da bi i suđenje u drugoj državi donelo izvesne prednosti, kao što su: (1) mogućnost da se dođe do više crnih porotnika; (2) šansa da se reše Bukera Sistranka i njegovog crnog rols-rojsa, da ublaže štetu koju je naneo svojim lajavim ustima, koristeći mamac rasne mržnje i (3) uključivanje porotnika koji nisu tračarili o Leti i njenoj porodici, njihovim nevoljama i njihovoj novoiznajmljenoj kući izvan sirotinjskog dela grada; i (4) izbor porote koja se nije upuštala u nagađanja o odnosu Leti i Seta Habarda. Kako su nedelje prolazile, Džejk, Lusjen i

Porša vodili su duge rasprave o tome, a naročito je Porša bila uporna. Mogli su oni da raspravljaju koliko god su hteli, ali to je bilo čisto gubljenje vremena. Sudija Etli nije nameravao da izmesti suđenje i upravo to je saopštio Džejku. Zato je Džejk blefirao i uživao u prizoru, posmatrajući svoje protivnike kako grčevito pokušavaju to da izbegnu. Zato je rekao: – Sudijo, ako smatrate da svako u okrugu Ford ima svoje mišljenje o ovom slučaju, onda ću podneti zahtev da se promeni mesto suđenja.
Sudija mu je odgovorio: – Imam bolju ideju, gospodine Brigans. Hajde da sastavimo spisak potencijalnih porotnika i započnemo proces selekcije. Trebalo bi odmah da znamo da li gubimo vreme. Ako se ispostavi da ne možemo odabrati nepristrasnu porotu, onda ćemo premestiti suđenje. U ovoj državi ima mnogo sudnica. Svaki okrug ima bar po jednu.
Džejk je seo, a za njim i Lanijer i Stilman Raš. Sudija Etli je pregledao neke papire, a zatim poveo diskusiju o preostalim iskazima. Pošto su advokati začudo bili saglasni, glatko su odredili datum. Pretpretresno zasedanje je zakazano za 20. mart, dve nedelje pre suđenja.
Ovaj sastanak je završen.

* * *

Zasedanje se nastavilo petnaest minuta kasnije u kancelariji sudije Etlija, malo niz hodnik od sudnice. Prisustvovali su samo advokati, a klijentima, saradnicima, službenicima i svakome kome se nije moglo verovati pristup je bio strogo zabranjen. Dakle, samo advokati i sudija, koji je skinuo odoru i već pućkao lulu.
Kada su posedali, obratio im se: – Gospodo, narednih nekoliko minuta ćemo u najmanju ruku prodiskutovati o rešavanju ovog predmeta. Želim da napredujemo, jer nema razloga da bude drugačije; naprotiv, iz više razloga jedva čekam da počne. Slučajeve suđenja s porotom retko sam imao i ne dešava mi se tako često da baratam intrigantnim činjenicama kao što su ove pred nama. Ipak, bio bih površan u ulozi nepristrasnog sudije ako ne bih istražio sve mogućnosti da svaka strana dobije ponešto, mada će to verovatno biti manje nego što biste voleli. Ogroman ulog je u pitanju, gospodo, pa svakako postoji način da se kolač iseče tako da svi budu srećni i zadovoljni. – Ćutao je zamišljen neko vreme i snažno uvlačio dim iz lule. – Mogu li da iznesem prvi predlog?
Kao da mu je za to bila potrebna dozvola. Svi advokati su klimnuli glavom, mada oprezno.
– E baš dobro. Da razmotrimo ove manje sume od pet procenata: Crkvi da se isplati iznos u celosti; od Ensilovog dela da se osnuje fond, pa ćemo kasnije da vidimo šta ćemo s tim. Preostalih devedeset procenata treba podeliti na tri dela: jedna trećina neka ide Leti Lang, druga Heršelu Habardu, a treća Ramoni Habard Dafo. Ako odbijemo pedeset posto, koliko će da pojedu porezi, sve troje će otići s tri miliona i šest stotina, otprilike. Jeste da je to mnogo manje nego što svako od vas hoće, ali je mnogo više nego ono što će ostali dobiti ako se presudi u korist jedne strane. Šta mislite?
– Siguran sam da će Crkva uzeti novac – rekao je Džejk.
– Tako ćemo svi da izvisimo, uvaženi sudijo – primetio je Zak Zajtler, zastupnik Heršelove dece.
– Slažem se – odvratio je Džo Bredli Hant, advokat Ramonine dece.
– Naravno – kazao je sudija Etli – ali ne možete osporiti da će deca dobiti pozamašan deo prilikom ovakve nagodbe. Njihovi roditelji imaju sreće što će dobiti toliko novca bez imalo truda; onda će svakako i njima da kapne neki dolar. Možda možete nekim dogovorom da izdejstvujete osnivanje fonda za decu. Samo predlažem.

– Možda – odvratio je Zajtler grozničavo posmatrajući ostale advokate kao da mu je nož pod grlom.
– Zanimljivo – promrmljao je Vejd Lanijer. – Mislim da će moja strana razmisliti o tome.
– I moja – dobacio je Stilman Raš.
Uvaženi sudija je žvakao oglodanu dršku lule i pogledao Džejka, koji se u tom trenutku jeo iznutra zbog postavljene zasede. Nije bio upozoren da će na tom veću biti iznet improvizovan predlog nagodbe, a svakako nije imao pojma da njegov stari drugar planira da izbaci sume na sto. Zato ga je sudija Etli upitao: – Džejk?
Džejk se konačno oglasio: – Svi imate kopije pisma koje mi je Set Habard poslao uz testament. Njegova uputstva su krajnje nedvosmislena, a želja u vezi s njegovom decom ne može biti jasnija. Predlažem da svi ponovo pročitate pismo i testament. Ja zastupam imovinu i dobio sam naredbu da sprovedem njegove zamisli. Moj posao je da se držim testamenta gospodina Habarda i da se pobrinem da njegova deca ne dobiju ništa. Nemam izbora. Neću da prihvatam nikakve kompromise niti nagodbe.
– Zar ne bi trebalo da porazgovaraš o tome sa svojim klijentom? – dobacio je Stilman.
– Moj klijent je imovina, čiji je predstavnik gospodin Kvins Landi, administrator.
– Mislio sam na Leti Lang.
– Ja ne zastupam Leti Lang. Mi imamo isti cilj, dokazivanje punovažnosti svojeručnog testamenta, ali ja nisam njen advokat. Svima sam to jasno naglasio, naročito njoj. Ona kao zainteresovana strana ima pravo da unajmi advokata, što je jednom i pokušala, ali je dotični završio u zatvoru.
– Nekako mi nedostaje Buker – reče Vejd Lanijer, pa je nekoliko okupljenih ponovo prasnulo u smeh.
Džejk je bio uporan. – Stvar je u tome što ja nisam njen advokat.
Stilman je na to odvratio: – Naravno, Džejk, tehnički nisi, ali ti trenutno više utičeš na nju od bilo koga drugog. Dođavola, njena ćerka je tvoja saradnica, sekretarica, šta već.
– Imam opasno osoblje.
Vejd Lanijer će na to: – Džejk, ne možeš sa sigurnošću da tvrdiš da Leti ne bi prihvatila preko tri miliona dolara od nagodbe da joj to ponudiš, a dobila bi ih u roku od dva meseca. I ranije, možda i za dve nedelje.
– Ne znam šta bi ona uradila. Ona je ponosna žena koja oseća da je društvo prezire. Hoće prosto da istera neku pravdu na sudu.
– Tri miliona dolara bi moglo da joj olakša taj prezir – dobacio je Lanijer.
– Možda, ali ja ne želim da pravim kompromis. Povući ću se ukoliko sud to bude tražio, ali dokle god sam ovde, znajte da nisam ovlašćen da prihvatim nikakvu nagodbu.
Sudija Etli je ponovo pripalio lulu šibicom i opet počeo da pravi oblake dima po prostoriji. Nagnuo se oslonjen na laktove i rekao: – Gospodo, mislim da je Džejk u pravu. Ukoliko se dokaže da je ovaj testament punovažan, to jest ako porota bude smatrala da je gospodin Habard bio pri čistoj svesti i ni pod čijim uticajem, onda nemamo izbora nego da ispunimo njegovu poslednju volju. Sve jasno piše. Njegova punoletna deca ne dobijaju ništa.
Možda, pomislio je Vejd Lanijer, ali vi ne znate ono što ja znam. Niste još videli testament Ajrin Pikering. Ne znate da je gospođa Leti Lang već nalazila način da se umeša u privatni život svojih poslodavaca. Kada porota bude čula i videla ovo, punoletna deca Seta Habarda sasvim će lepo da prođu.

* * *

Džejkovu principijelnu odbranu poslednje volje preminulog klijenta, kao i odglumljen nepokolebljiv stav da suđenje ne treba održati u Klentonu, u njegovoj sudnici, iz temelja je uzdrmala tragedija koja se dogodila kasno te noći dok je u gradiću Lejk Vilidž, u južnom delu okruga Ford, besnela snežna oluja. Braća Kajl i Bo Roston su se vraćala kući posle košarkaške utkamice u srednjoj školi. Kajl je bio plejmejker u klasi seniora srednje škole Klenton. Bo je bio druga godina i rezervni igrač. Očevidac koji je bio u automobilu iza njihovog rekao je da je vozač, Kajl, vozio oprezno, da nije žurio i da je vožnju prilagodio vremenskim uslovima. Drugo vozilo se kretalo velikom brzinom, a onda je proklizalo. Svedok je užasnuto uvideo da je sudar neizbežan. Procenio je da je Kajl vozio oko šezdeset kilometara na sat; drugo vozilo, neki stari kamionet, kretalo se mnogo brže. Prilikom čeonog sudara mala tojota Rostonovih odletela je pravo u jarak. Kamionet se vrtoglavo okretao i uleteo u neko polje, stvorivši nanose na putu. Svedok je uspeo da se zaustavi na vreme i pruži pomoć. Kajl je poginuo na licu mesta. Boa je iz auta izvukla služba za spasavanje, a potom je odvezen u bolnicu u Klentonu, gde su ga odmah poslali na operaciju. Povreda glave je bila toliko ozbiljna da je jedva ostao živ. I drugi vozač je hospitalizovan, ali njegove povrede nisu bile teške. Nivo alkohola u krvi vinovnika nesreće bio je dvostruko veći od dozvoljenog. Ispred njegove bolničke sobe sedeo je
zamenik šerifa.
Drugi vozač je bio Simion Lang.
Ozi je pozvao Džejka malo posle ponoći probudivši ga iz čvrstog sna. Ozi je petnaest minuta posle toga došao do njega, pa je Džejk izleteo iz kuće i žurno seo u šerifov auto. Uhvatila se još veća poledica, pa je kolovoz bio izuzetno klizav i dok su mileli kroz grad, Ozi mu je prepričao šta se desilo. Drugi dečak je još uvek bio na operaciji, ali su bili slabi izgledi da će preživeti. Ozi je u tom trenutku samo mogao da zaključi da Simion nije pio u lokalnoj kafani. Leti je već dojurila u bolnicu i pomenula da nije dolazio kući duže od nedelju dana. Pretpostavljala je da se vraćao posle obavljenog posla koji je radio duže, mada kod sebe nije imao ni gotovinu ni ček. Samo mu je nos bio slomljen, ali drugih povreda nije imao.
– Pijanci uvek prežive nesreću – procedio je Ozi.
Leti i Poršu su našli skrivene u dnu dugačkog hodnika, nedaleko od Simionove sobe. Obe su neutešno plakale i bile su van sebe. Džejk je seo kod njih dok je Ozi otišao da obavi ostalo. Posle nekoliko minuta neobaveznog razgovora Leti je otišla u toalet. Čim je zamakla iz vidokruga, Porša mu je rekla: – Pre deset godina sam bila osmi razred; imala sam četrnaest godina i preklinjala sam je da ga ostavi. Tad ju je i tukao. Videla sam to. Govorila sam joj: „Mama, hajde da se sklonimo od njega, molim te, daj da odemo nekud.” Mislim da je pokušala, ali ga se oduvek plašila. I pogledajte šta je sad uradio. Šta će biti s njim, Džejk? – Ljutito je nadlanicom otrla suze sa obraza.
Džejk joj je gotovo šapatom odgovorio: – Ništa dobro. Pod pretpostavkom da je on izazvao nesreću i da je bio pijan, biće optužen za izazivanje saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom. Postojaće samo jedna tačka optužnice, a presuda stupa na snagu odmah.
– Kolika je kazna?
– Od pet do dvadeset pet godina. Sudija ima veliku slobodu odlučivanja.
– Znači, ne može da se izvuče?
– Ne može. Ja ne vidim kako bi mogao.
– Hvala ti, bože. Konačno će da ode na duže vreme. – Prekrila je usta i nos dlanovima i još jače

zajecala. – Jadni oni momci – uporno je ponavljala.
Polako se pravila gužva u čekaonici u glavnom bolničkom krilu. Ozi je razgovarao sa Džefom i Ivlin Roston, roditeljima, koji kao da su onemeli. Popričao je sa jednim od stričeva dečaka i objasnio da je Simion Lang u pritvoru i da će u roku od nekoliko sati biti prebačen u zatvor. Saopštio im je da je drugi vozač bio pijan i da je još uvek pod dejstvom alkohola. Rekao je još da mu je zaista žao.
– Bolje bi vam bilo da ga izbacite odavde – rekao je stric klimnuvši glavom prema grupi ljudi u blizini. Rodbina dečakā je bila puna gneva, izvan sebe, videlo se da su sa sela i da su odrasli uz pištolje i puške, i dovoljno izbezumljeni da naprave haos. Ostali su im se pridružili. Rostonovi su gajili soju i kokoške i često su išli u svoju seosku crkvu. Imali su mnogo rođaka i prijatelja i nikada nisu glasali za Ozija.
Svi šerifovi zamenici s platnog spiska su se nacrtali u bolnici do dva ujutru. U tri su krišom izveli Simiona iz bolničke sobe i odvezli ga u zatvor. Ozi je o tome obavestio strica dvojice dečaka.
Leti i Porša su izašle iz bolnice kroz isti bočni izlaz. Džejk ih je otpratio do kola. Vratio se u glavno krilo, izbegao čekaonicu i zatekao Ozija kako ćaska s dvojicom svojih ljudi. Dima Li im je prišao noseći foto-aparat oko vrata, pa su istog trena ućutali.
Dima im se obratio: – Hej, Džejk, možemo li da popričamo na minut?
Džejk je oklevao, pogledao Ozija, pa rekao: – Nemam nikakav komentar. Zatim je upitao Dimu: – Šta imaš na umu?
– Samo nekoliko pitanja.
Udaljili su se koračajući jedan pored drugog niz dugačak hodnik. Dima je postavio prvo pitanje:
– Možeš li da potvrdiš da se radi o Simionu Langu?
Bilo je besmisleno poricati, pa mu je odgovorio: – Da.
– Jesi li ti njegov advokat?
– Nisam.
– Dobro, ali on je pre četiri meseca optužen za vožnju pod dejstvom alkohola i još je pod zabranom. Tvoje ime je navedeno u spisima, po kojima si ti njegov advokat.
Oprezno, upozorio je Džejk sebe. Duboko je uzdahnuo i osetio kako mu se kamen uvalio u stomak. – To sam učinio kao uslugu – odvratio je.
– Ne zanima me zašto si to učinio. Ti si naveden kao njegov advokat.
– Ja nisam njegov advokat. Niti sam ikada bio. Ne mogu istovremeno da zastupam i imovinu Seta Habarda i Simiona Langa, muža testamentarne naslednice.
– A zašto si se onda pojavio na sudu 19. oktobra da bi tražio odlaganje presude zbog njegove vožnje u pijanom stanju?
– To je bila usluga. Ja nisam njegov advokat, Dima. Shvataš?
– Zašto je slučaj odložen za četiri meseca?
– Nisam ja sudija.
– S njim ću da porazgovaram kasnije – uzvratio je paljbu Dima.
– Slobodno. Nemam više komentara. – Džejk se naglo okrenuo i otišao. Dima je krenuo za njim i nastavio: – Slušaj, Džejk, bolje ti je da razgovaraš sa mnom, jer će ovo da ispadne mnogo gadno u javnosti.
Džejk se ponovo okrenuo, pa su se suočili nasred hodnika. Džejk se uzdržavao, disao je duboko i na kraju rekao: – Nemoj da izvodiš zaključke kojih nema, Dima. Nisam ni pipnuo taj slučaj četiri meseca zato što nisam njegov advokat. Ako se sećaš, u to vreme su ga zastupali oni klovnovi iz

Memfisa. Ja nisam. Zato te molim da paziš šta pišeš.
Dima je grozničavo hvatao beleške. Džejk je imao neodoljivu želju da ga tresne. Odjednom je sve to zaboravljeno zbog vriska koji je dopro s drugog kraja zgrade.
Smrt Boa Rostona je zvanično proglašena u 4.15.