Puls Priče - Džulijan Barns

First topic message reminder :



Puls je treća zbirka priča Džulijana Barnsa, koja se u brojnim elementima nastavlja na njegova ranija dela, pre svega na Sto od limunovog drveta, gde je starost dominantna tema, a možda još više na Nije to ništa strašno, knjigu koja u najvećoj meri odgovara autobiografskoj prozi.

Od četrnaest priča, podeljenih u dva dela, šest je ranije objavljeno na engleskom jeziku u časopisima od Njujorkera do Gardijana.

U pripovetkama naizgled disperzivnog sadržaja – od ljubavi i seksa, preko bolesti i smrti, do (ne)uspešnosti komunikacije – Barns se zapravo bavi jednom temom: odnosom među ljudima. Pri tome, pronicljivo i prepoznatljivo mudro ispituje prirodu, uzroke i uslove za dugotrajne veze, prijateljske i ljubavne. Svaki lik je oblikovan na osnovu uspeha ili poraza koji proživljava, smešten između očaravajuće čežnje ili uznemirujućeg gubitka, sa okončanjima koja se trudi da prevaziđe, ili uzbuđujućim iskušenjima novog početka.

Lični gubitak i suočavanje sa smrću drage osobe odredili su Barnsovu novu prozu, a njegovo razmišljanje o prolaznosti života i suočavanje sa starenjem i smrću tako je životno, jer je proživljeno pa samim tim i mnogo ubedljivije, da se čitanje ove knjige neumitno završava uznemirenošću i nerešivim egzistencijalnim pitanjima. Ipak, sasvim neočekivano, rešenje za taj osećaj nemoći Barns nameće humorom kojim je obojio gotovo svaku priču. Ovaj iskričav i oštar humor valjda je najbolji odgovor za sve misli o neizbežnoj prolaznosti i blizini smrti, kojima smo gotovo svakodnevno izlože

Kod Fila i Džoane 3: Vidi, bez ruku





Konačno je bilo dovoljno toplo da može da se jede napolju, za stolom čija površina od letava beše počela da se izvitoperuje. Sveće u limenim lampama bile su upaljene od samog početka, a sada su naposletku i bile od koristi. Razgovarali smo o prvih stotinu i nešto dana Obaminog mandata, o tome kako se ogradio od mučenja kao državnog instrumenta, o britanskoj umešanosti u postojanje tajnih zatvora, bankarskim bonusima, i o tome koliko će vremena proteći do narednih opštih izbora. Pokušali smo da uporedimo epidemiju svinjskog gripa koja nam je pretila sa ptičjim gripom koji nikada nije stigao, no među nama nije bilo nikoga ko bi makar otprilike bio epidemiolog. Zatim zavlada tišina.
„Razmišljam nešto... poslednji put kad smo se svi ovako okupili...”
„Za ovim mučenim trpezarijskim stolom...”
„Što ga pred nas postavi - brzo, dajte mi neke klišee...”
„Domaćin moj.”
„Pravi Trimalhion.” 8
„Gospođa Žurka.” 9
„Ne valja. Dakle - Fil i Džoana, nazovimo ih tako, oličenja gostoprimstva.”
„Taj jezik, uzgred budi rečeno...”
„Je li to bio jezik? Rekli ste da je govedina.”
„Pa i jeste. Jezik jeste govedina. Goveđi jezik, teleći jezik.”
„Ali... ali ja ne volim jezik. To je nešto što je bilo u ustima mrtve krave.”
„Dakle, poslednji put kad smo bili ovde, pričali ste nam o slanju čestitki za Dan zaljubljenih, vas dvoje... dve grlice u braku. I o onoj vašoj prijateljici koja je htela da joj zaheftaju stomak da dočeka muža kad se ovaj vrati kući.”
„To je, zapravo, bila liposukcija.”
„I neko je pitao, je li to ljubav ili taština?”
„Ženska nesigurnost, mislim da je to bila alternativa.”
„Informacija neophodna za debatu. Je li to bilo pre nego što je njen dragi imao onu svoju radikalnu testoktomiju ili kako se to već zove?”
„Oh, mnogo pre. I u svakom slučaju, nije to uradila.”
„Nije?”
„Mislim da sam vam to rekla.”
„Ali razgovarali smo o - kako je ono rekao Dik? - snošaju odostrag.”
„E pa, nije to uradila. Sigurna sam da sam to rekla.”
„I - da se vratimo na moju poentu - neko je pitao da li je ikome od nas do vođenja ljubavi kad se odavde vratimo kući.”
„Pitanje na koje uglavnom nismo dobili odgovor.”
„Je li to ono na šta ciljaš, Dejvide, ovim sokratovskim uvodom?”
„Ne. Možda jeste. Ne, zapravo nije.”
„Nastavi, Makdafe.”
„To me podseća na ono kad za stolom sedi skupina muškaraca i neko pomene da je veličina alatke direktno povezana sa ... Dik, zašto sklanjaš ruke tako da ih ne vidimo?”
„Zato što znam kako se ta rečenica završava. I zato što, iskreno, ne želim nikoga da dovedem u neprijatan položaj time što će morati da izvede zaključak o veličanstvenosti moje, kako si rekao, alatke.”
„Su, da te pitam. Razred je, na poslednjem času, učio razliku između poređenja i metafore. E sad, šta bi ti rekla, koji gramatički izraz najbolje opisuje poređenje između veličine muškarčevih ruku i veličine njegove alatke?”
„Postoji li gramatički izraz koji se zove hvalisanje?”
„Postoji onaj izraz za poređenje manjeg sa većim. Dela sa celinom. Litota? Hendijadis? Anakolut?”
„Meni sve te figure zvuče kao grčka letovališta.”
„Kao što sam pokušavao da kažem, ne govorimo o ljubavi.”
„...”
„...”
„...”
„...”
„...”
„...”
„Dakle, baš sam to hteo da kažem.”
„Jedan moj prijatelj jednom je izjavio kako misli da nije moguće biti srećan duže od dve nedelje u kontinuitetu.”
„Ko je taj nesrećni skot?”
„Jedan moj prijatelj.”
„Veoma sumnjivo.”
„Zašto?”
„Pa, to, jedan moj prijatelj - da li se neko seća Metjua? Da, ne? Bio je veliki coureur de femmes.”
„Prevod, moliću.”
„Oh, taj je ševio za Englesku. Neverovatna energija. I neprekidno... interesovanje. U svakom slučaju, došlo je vreme kad su - kako da kažem - žene, ovaj, počele da upotrebljavaju sopstvene ruke, sopstvene prste, na sebi, dok vode ljubav.”
„Kad biste tačno rekli da se to dogodilo?”
„Negde između okončanja zabrane Ljubavnika ledi Četerli i prvog albuma Bitlsa?”
„Ne, kad već pitate. Kasnije. Pre će biti negde sedamdesetih...”
„Uglavnom, Metju je primetio tu... sociodigitalnu promenu pre većine ostalih, budući da je bio prilježniji na tom polju, i odlučio je da pokrene to pitanje u razgovoru sa ženom koju je poznavao - nije mu to bila devojka niti bivša devojka, već neko s kim je uvek mogao da razgovara. Osoba od poverenja. I tako joj je, kad su se našli na piću, ležerno rekao: ’Jedan moj prijatelj mi pre neki dan reče da je primetio kako se žene više služe rukama za vreme seksa.’ I ta mu žena odgovori: ’Taj tvoj prijatelj mora da ima stvarno malu kitu. Ili da baš ne zna kako da se njome služi.’”
„Potpuni poraz, a?”
„Umro je. Relativno mlad. Tumor na mozgu.”
„Jedan moj prijatelj...”
„Je li to ’jedan moj prijatelj’ ili ’jedan moj prijatelj ’.”
„Dakle. Sećate ga se? Dobio je rak. Mnogo je pio, mnogo je pušio i bio veliki ženskaroš. I sećam se dokle je rak stigao pre nego što su ga otkrili: jetra, pluća, uretra.”
„Gramatički izraz za to je: pesnička pravda.”
„No to je bilo čudno, zar ne?”
„Pokušavaš li da kažeš da je Metju umro od tumora na mozgu zato što je mnogo ševio? Kakva je tu logika?”
„Možda mu je seks bio na pameti.”
„Najgore mesto na kojem možete imati seks, kao što je primetio jedan mudrac.”
„Ljubav.”
„Nazdravlje. Gesundheit.”
„Pročitao sam negde da je, u Francuskoj, ako ste muškarac i primetite da je drugog muškarcu otkopčan šlic, kulturan način da mu se to stavi na znanje da mu se kaže ’Vive l’Empereur’. Mada nikada nisam čuo da to neko kaže. I nikada to nisam zaista razumeo.”
„Možda bi završetak kite trebalo da liči na vrh Napoleonove glave.”
„Govori u svoje ime.”
„Ili na onaj šešir koji u crtaćima uvek nosi.”
„Mrzim reč ’kita’. Još je više mrzim uz glagol nego samo kao imenicu. ’Nasadio ju je na kitu’. Fuj.”
„Ljubav.”
„...”
„...”
„...”
„Dobro. Drago mi je da sam privukao vašu pažnju. To je ono o čemu ne govorimo. O ljubavi.”
„Pazi, polako, stari druže. Ne smeš uplašiti konje i tako to.”
„Lari će me podržati. Kao naš domaći stranac.”
„Znate, kad sam prvi put došao ovamo, ono što mi je najviše upadalo u oči jeste to što se stalno šalite i koliko često koristite reč na slovo p.”
„Zar vi u Americi ne koristite reč na slovo p?”
„Rekao bih da je sasvim sigurno izbegavamo u prisustvu žena.”
„Vrlo neobično. I izrazito ironično, izvinjavam se što kažem.”
„Ali Lari, upravo to sam i hteo da kažem. Šalimo se umesto da budemo ozbiljni, i razgovaramo o seksu umesto da razgovaramo o ljubavi.”
„Mislim da su šale dobar način da se bude ozbiljan. Često i najbolji.”
„Samo bi Englez pomislio tako nešto. Ili rekao tako nešto.”
„Želiš li da se izvinjavam što sam Englez, ili šta?”
„Nemoj se vređati.”
„Da me ti to ne nazivaš pičkicom?”
„Muškarci govore o seksu, žene govore o ljubavi.”
„Besmislica.”
„E pa, zašto onda nijedna žena nije progovorila u poslednjih, koliko već, minuta?”
„Pitam se da li je veličina ruku žene povezana sa merom u kojoj njima mora da se služi dok je u krevetu sa svojim suprugom.”
„Dok, zaveži već jednom.”
„Momci. Šššš. Komšije. Glasovi se daleko glasnije čuju u ovo doba noći.”
„Džoana, reci nam šta ti misliš.”
„Zašto ja?”

„Zato što te pitam.”
„U redu. Ne verujem da je ikada postojalo vreme - bar ne za moga života - kad su muškarci i žene sedeli u društvu i razgovarali o ljubavi. Istina je da daleko više razgovaramo o seksu - ili, pre će biti, daleko više slušamo vas kako govorite o seksu. Mislim i to da - dobro, sada je to praktično već kliše - žene ne bi baš bile oduševljene kad bi znale kako muškarci o njima pričaju iza njihovih leđa. A da muškarci znaju kako žene pričaju o njima iza njihovih leđa...”
„Kite bi im se sasušile.”
„Žene mogu da foliraju, muškarci ne. To je zakon džungle.”
„Zakon džungle je silovanje, a ne odglumljeni orgazam.”
„Ljudsko biće je jedino stvorenje koje je u stanju da razmišlja o sopstvenom postojanju, pojmi sopstvenu smrt i odglumi orgazam. Nismo za džabe miljenici Boga.”
„I muškarac može da odglumi orgazam.”
„Stvarno? Hoćeš li da podeliš tu tajnu sa nama?”
„Žena ne zna uvek da li je muškarac svršio ili ne. Mislim, na osnovu unutrašnjeg osećaja.”
„Još jedan trenutak za sklanjanje ruku ispod stola.”
„U svakom slučaju, erekciju muškarac ne može da odglumi.”
„Kita nikad ne laže.”
„Sunce se ponovo rađa.”
„Gde je tu veza?”
„Oh, i jedno i drugo zvuče kao naslovi knjige. No samo jedno to zaista i jeste.”
„Zapravo, kita ume da slaže.”
„Jesmo li sigurni da želimo u to da zalazimo?”
„Nervoza prve noći. Nije da ne želiš, već te samo kita izneveri. Slaže.”
„Ljubav.”
„Jedna naša stara prijateljica - ona je iz Njujorka - godinama je radila kao advokat - odluči da promeni zanimanje i upiše filmsku školu. Već je imala pedeset i nešto godina. I nađe se okružena klincima trideset godina mlađim od sebe. Slušala je šta govore, ponekad su joj poveravali stvari iz života, i znate li šta je zaključila? Da ni za trenutak ne bi oklevali pre nego što odu u krevet s nekim, no strašno su se plašili da se s nekim zbliže, ili da se neko zbliži s njima.”
„Poenta je...?”
„Plašili su se ljubavi. Plašili su se... da zavise od nekoga. Ili da neko zavisi od njih. Ili i jednog i drugog.”
„Plašili su se bola.”
„Plašili su se bilo čega što bi moglo stati na put njihovoj karijeri, pre će biti. Znate, Njujork...”
„Možda. Ali mislim da je Su u pravu. Plašili su se bola.”
„Prošli put - ili pre toga - neko je pitao postoji li rak srca. Naravno da postoji. I zove se ljubav.”
„Čujem li ja to bubnjeve u pozadini i zov majmuna?”
„Moje saučešće tvom bračnom drugu.”
„Ma dajte. Nemojmo se šegačiti. Prestanite da mislite o tome s kim ste u braku ili pored koga sedite. Razmislite o tome šta je ljubav značila za vaš život i šta je predstavljala u životima drugih.”
„I?”
„Bol.”
„Bez muke nema nauke, kao što kažu.”
„Upoznao sam ja muku a da nije bilo nikakve nauke. Zapravo, tako je bilo u većini slučajeva. ’Patnja prosvećuje’ - uvek sam znao da je to moralistička laž. Bol unižava.”
„Ja jesam povređen - zapravo, trpim bolove - jer sam vam poslednji put kad smo bili ovde pričao, veoma diskretno, o mom kućnom pregledu za otkrivanje raka dupeta.
„Koji si, kako si rekao, obavio na Dan zaljubljenih.”
„I ni jedan jedini skot ili osoba na slovo p nisu se udostojili da se raspitaju da li sam dobio rezultate.”
„Dik, jesi li dobio rezultate?”
„Jesam, dobio sam pismo od nekoga čije zanimanje, piše ispod nečitkog potpisa, glasi, verovali ili ne, ’centralni direktor’.”
„U to nećemo zalaziti.”
„I pisao je da mi saopšti da su mi rezultati normalni.”
„A-ha.”
„To je divno, Dik.”
„A zatim - novi pasus - pismo se nastavlja i kaže, citiram po sećanju - mada, kako bi drugačije čovek uopšte mogao citirati? - da, citiram , nijedan test nije sto posto precizan te normalan rezultat ne garantuje da nemate, ili da nikada nećete dobiti, rak creva.”
„Pa dobro, ne mogu da garantuju, zar ne?”
„Sve je to da ih ne bi tužili.”
„Danas je sve zbog toga da vas ne bi tužili.”
„Otuda, na primer, predbračni ugovor - da nas vrati na početak koliko je to moguće. Lari, da li bi ti rekao da je predbračni ugovor dokaz ljubavi ili nesigurnosti?”
„Ne znam, ja ga nikada nisam potpisao. Rekao bih da se tu obično radi o advokatima koji štite porodični novac. Možda to nema nikakve veze s onim što osećate, već je to samo društveni protokol. Kao kad se pretvarate da verujete u sve što se kaže prilikom sklapanja braka.”
„Ja jesam. U svaku svakcatu reč.”
„’Svojim te telom poštujem’ - e to me vraća u prošlost. Oh bože, Džoana me ponovo gleda pomalo zlokobno.”
„Rak srca a ne rak dupeta, to nam je tema.”
„Ti smatraš da je ljubav bol, Džoana, zar ne?”
„Ne. Samo razmišljam o nekoliko ljudi - muškaraca, zapravo, svi su oni muškarci - koji nikada nisu bili povređeni zbog ljubavi. Koji, zapravo, i nisu u stanju da budu povređeni zbog ljubavi. Koji su osmislili sistem izbegavanja i kontrolisanja koji im garantuje da nikada neće biti povređeni.”
„Zar je to toliko besmisleno? Meni to zvuči kao emocionalni ekvivalent predbračnog ugovora.”
„Možda to jeste smisleno, no to samo potvrđuje ono što želim da kažem. Neki muškarci mogu da prođu kroz sve - seks, brak, roditeljstvo, zajednički život - a da ne osete nikakav stvarni bol. Osujećenje, neprijatnost, dosada, gnev... i to je to. Njihovo poimanje bola svodi se na slučaj kad žena na večeru ne uzvrati seksom.”
„Ko je rekao da su muškarci ciničniji od žena?”
„Nisam cinična. Svi znamo nekolicinu takvih muškaraca.”
„Hoćeš da kažeš da nisi zaljubljen ako ne osećaš bol?”
„Naravno da ne želim to da kažem. Samo hoću da kažem da je to, ovaj, poput ljubomore. Ljubav ne može da postoji bez mogućnosti ljubomore. Ako imaš sreće, možda je nikada nećeš osetiti, no ako mogućnost, sposobnost da je osetiš ne postoji, onda nisi zaljubljen. Isto važi i za bol.”
„Dakle Dik nije mnogo pogrešio, zar ne?”
„...?”
„On nema rak dupeta, no postoji mogućnost da bi ga mogao imati, sada ili u budućnosti.”
„Hvala. Potvrđeno. Znao sam da znam šta sam zapravo hteo da kažem.”
„Ti i centralni direktor.”
„Govoriš o Pitu, zar ne?”
„Ko je Pit? Centralni direktor?”
„Ne, Pit je taj koji ne oseća bol.”
„Pit je jedan od onih što broje. Znate, koliko je imao žena. Tačno može da navede dan kad je broj postao dvocifren, dan kad ih je bilo pedeset.”
„Svi mi brojimo.”
„Zar?”
„Da, ja se dobro sećam kad sam stigao do broja dva.”
„Kod mene je bilo mnogo polovina, ako znate na šta mislim.”
„I previše dobro. E to je pravi bol.”
„Ne, to je ono što bi Pit nazvao bolom. To je samo povređen ponos. Zaista ume da povredi ponos i izazove napetost. To je najviše što se približio bolu.”
„Pametan momak. Šta tu ima da se ne voli? Da li se ikad ženio?”
„Dva puta. Oba su braka okončana.”
„I?”
„Neprijatnost, izvesno samosažaljenje, klonulost. No ništa jače od toga.”
„Dakle, prema tebi, on nikada nije voleo?”
„Upravo tako.”
„Ali on to ne bi rekao. On bi rekao da je bio zaljubljen. Više nego jednom.”
„Da, on bi verovatno rekao nekoliko desetina puta.”
„’Licemerje je ono što ja ne mogu da podnesem.’”
„Nikada mi nećete dopustiti da zaboravim da sam to rekla, zar ne?”
„Ne znam, možda je to dovoljno dobro.”
„Šta to?”
„Verovati da si bio zaljubljen, ili da jesi zaljubljen. Nije li to isto?”
„Nije, ako nije istina.”
„Čekaj malo. Zar sad nismo došli do toga čiji je čin veći? ’Samo mi smo bile zaljubljene jer smo samo mi patile’.”
„Nisam to rekla.”
„Nisi li?”
„Misliš li da žene vole više nego muškarci?”
„Više - u smislu češće ili jače?”
„Samo bi muškarac mogao postaviti takvo pitanje.”
„E pa, šta ću kad sam to - bedni jebeni muškarac.”
„Ne posle večere kod Fila i Džoane. Kao što smo primetili.”
„Jesmo li?”
„Oh Bože, nadam se da nas nećeš sve naterati da odemo kući i probamo da to obavimo kako bismo dokazali-”
„Mrzim i ’da to obavimo’.”
„Sećam se jedne od onih američkih televizijskih emisija - znate, rešavamo vaše emotivne i seksualne probleme tako što vas dovedemo pred publiku u studiju i obrukamo, a publiku pošaljemo kući srećnu što nije na vašem mestu.”
„To je izrazito britanska optužba.”
„Te sam nacionalnosti. U svakom slučaju, bila je tamo žena koja je govorila o tome kako joj brak ili veza ne funkcionišu, i razume se da su se odmah dohvatili seksa, te ju je jedan od takozvanih eksperata, nekakav brbljivi televizijski savetodavac, direktno pitao: ’Imate li snažne orgazme?’”
„U centar. Pravo na tačku g.”

„Ona pogleda terapeuta i kaže, zapravo sasvim šarmantno skromno: ’Pa meni se čine snažni.’”
„Bravo. I tako mislimo svi.”
„Dakle, šta želiš da kažeš?”
„Želim da kažem da ne bi trebalo da se osećamo superiorno u odnosu na Pita.”
„Zar se tako osećamo? Ja ne. I ako je nadmašio broj pedeset, skidam mu kapu.”
„Mislite li da Pit prolazi kod žena zato što ne može da ostane sa njima?”
„Ne, ja samo mislim da mu je prag tolerancije na dosadu jako nizak.”
„Ako si zaljubljen, uopšte nemaš prag tolerancije na dosadu.”
„Mislim da možeš biti zaljubljen a da ti istovremeno bude i dosadno.”
„Osećam li ja to još jedan trenutak za sklanjanje ruku ispod stola?”
„Ne budi tako grub.”
„Šta ću kad jesam. Dolazim ovamo da bih se davio u vašoj izvrsnoj hrani i vinu, a ne da me ovako mučite.”
„Pevaj da bi dobio večeru.”
„’I dobićeš doručak...’”
„Ono što pokušavam da kažem, u odbranu tog Pita koga u životu nisam sreo, jeste samo to da je možda voleo, ili bio zaljubljen, onoliko koliko mu to njegov sklop omogućava, i zašto se onda samo zbog toga osećati superiornim u odnosu na njega?”
„Ima ljudi koji se nikada ne bi ni zaljubili da prethodno nisu čitali o tome.”
„Poštedi nas svoje francuske mudrosti bar jedno jedino veče.”
„Da li sad možemo bezbedno da izvučemo ruke ispod stola?”
„Nikad nije bezbedno. U tome je čitava poenta.”
„U čemu je zapravo poenta, inače?”
„Da sumiram. Za one koji nisu u stanju da prate. Ovaj dom je saglasan u tome da se Britanci služe rečju na p previše liberalno, da muškarci razgovaraju o seksu jer nisu u stanju da razgovaraju o ljubavi, da se žene. Francuzi bolje razumeju u ljubav od Engleza, da je ljubav prava muka, i da svaki muškarac koji je imao više žena od mene, osim što je pičkica koja ima sreće, zapravo ne shvata žene.”
„Sjajno, Dik. Podržavam predlog.”
„Ti podržavaš Dikov predlog? Mora da si ti centralni direktor.”
„Oh, ućutite, momci. Smatram da je to bio jedan veoma muški siže.”
„Hoćeš li ti da nam daš ženski siže?”
„Verovatno ne.”
„Da li ti to insinuiraš da je sumiranje muška osobina, prezira vredna?”
„Ne baš. Premda bi se u mom sižeu moglo pomenuti kako muškarci postanu pasivno agresivni kad se razgovara o temama zbog kojih se osećaju nesigurno.”
„’Pasivno agresivni.’ Mrzim tu reč, ili frazu, ili što god da je. Rekao bih da se u devedeset do devedeset i pet posto slučajeva njome služe žene. Ja čak i ne znam šta to znači. Ili, šta bi to trebalo da znači.”
„Šta smo govorili pre nego što smo počeli da govorimo ’pasivno agresivno’?”
„Možda ’lepo vaspitan’?”
„’Pasivno agresivno’ se odnosi na psihološko stanje.”
„Kao i ’lepo vaspitan’. I to je jedno veoma zdravo psihološko stanje.”
„Misli li iko ozbiljno - kad bismo sad prošli kroz metaforičke vratnice i dame se povukle - da bi one sedele i razgovarale o ljubavi dok bismo mi sedeli i razgovarali o seksu?”
„Kad sam ja bio dečak, pre nego što sam bilo šta znao o devojčicama, jednako sam im se radovao.”
„Misliš, dečacima i devojčicama?”
„Pičko. Ne, ljubavi i seksu.”
„Glasovi. Tiše malo.”
„Ima li ičeg tome ravnog, šta misliš, na planu ljudskog emotivnog stremljenja? Toj snazi čežnje za seksom i ljubavlju kad nijedno od toga nisi iskusio?”
„Suviše se toga dobro sećam. Život mi se jednostavno činio... nemogućim. E to je bio bol.”
„A ipak, nije ispalo tako loše. Svi smo iskusili ljubav i seks, ponekad čak i istovremeno.”
„A sada ćemo obući svoje kapute, otići kućama i iskusiti jedno ili drugo, i sledeći put će biti podizanja ruku.”
„Ili skrivanja ruku.”
„Dečaci ostaju dečaci, zar ne?”
„Da li se to može označiti kao pasivno-agresivno?”
„Mogu ja i aktivno-agresivno, ako ti je milije.”
„Pusti se toga, dušo.”
„Znate, ovo je jedna od onih večeri kad ne želim prva da odem.”
„Idemo svi zajedno, a onda Fil i Džoana mogu da nas ogovaraju dok raspremaju po kući.”
„Zapravo, mi to ne radimo.”
„Ne radite?”
„Ne, imamo jedan ritual. Fil rasprema, ja ređam sudove u mašinu. Pustimo muziku. Ja perem ono što ne ide u mašinu za sudove, Fil briše. Ne razgovaramo o vama.”
„Kakvi divni domaćini. Pravi Trimalhion i gospođa Žurka.”
„Džo hoće da kaže da nam bude dosta priče. Razgovaramo o vama sledećeg dana, za doručkom. I za ručkom. I, u ovom slučaju, verovatno i za večerom.”
„Fil, matori skote.”
„Pretpostavljam da niko neće voziti.”
„Ja nemam poverenja ni u čiju vožnju. Samo u sopstvenu.”
„Nećeš valjda?”
„Nisam baš toliki idiot. Svi ćemo peške, ili taksijem.”
„Zapravo, stajaćemo neko vreme na trotoaru i razgovarati o vama.”
„Inače, da li je ono stvarno bio jezik?”
„Naravno.”
„Ali ja ne volim jezik.”
Kad je zatvorio ulazna vrata, Fil pusti Madlen Pejru, poljubi ženu u traku od kecelje na potiljku, pope se gore u zamračenu spavaću sobu, oprezno priđe prozoru, vide ostale kako stoje na trotoaru, i nastavi da ih posmatra sve dok se nisu razišli.

Neovlašćen ulaz





Kad su se on i Ket razišli, palo mu je na pamet da se učlani u planinarsko društvo, no to mu se činilo očigledno očajničkim potezom. Zamišljao je kako bi tekao razgovor:
„Zdravo, Džef. Žao mi je zbog tebe i Ket. Kako si mi?”
„Oh, dobro, hvala. Učlanio sam se u planinarsko društvo.”
„Pametan potez.”
Mogao je da zamisli i ostatak: kako kupuje novine, čita poziv ’otvoren za sve’ - sastanak u 10.30, u subotu, dvanaestog, na parkingu odmah jugoistočno od metodističke crkve - kako glanca čizme veče uoči toga, pravi sendvič viška, za svaki slučaj, možda pakuje i mandarinu viška, i kako se pojavljuje na parkingu srca ispunjenog (uprkos svim upozorenjima koja je uputio sebi samom) nadom. Nadom ispunjenog srca koje samo čeka da bude povređeno. A zatim bi trebalo pregurati šetnju, veselo se sa svima pozdraviti i vratiti se kući gde će preostali sendvič i mandarinu pojesti za večeru. E to bi bilo tužno.
Razume se, nastavio je sa pešačenjem. Gotovo svakog vikenda, po gotovo svakakvom vremenu, izašao bi napolje u čizmama i sa rancem, flašicom vode i mapom. Nije imao nameru ni da se kloni svih onih putanja koje je prešao šetajući s Ket. Naposletku, nisu to bile ’njihove’ šetnje; pa čak i da jesu, on bi ih uzeo i proglasio svojima time što bi na njih otišao sam. Nije ona polagala pravo na kružnu stazu koja polazi od Kalvera: duž reke Dervent, kroz Frogatsku šumu do Grindlforda, uz možda jedno zaustavljanje u gostionici Tetreb radi ručka, a zatim dalje kraj kromleha iz bronzanog doba, za letnjih meseci izgubljenog usred papratišta, i naposletku do velikog iznenađenja u vidu Kurbarskog ruba. Ona nije polagala pravo na to; niko nije.
Kasnije bi u svom dnevniku pešačenja načinio zabelešku. Dva sata i četrdeset pet minuta. Sa Ket mu je trebalo tri sata i trideset minuta, uz dodatnih trideset minuta ako bi svratili u gostionicu Tetreb na sendvič. To je bio jedan od pluseva u vezi sa samačkim životom: uštedeli biste na vremenu. Brže biste koračali, brže biste stigli kući i popili pivo, brže biste večerali. A tu je i seks koji biste imali sami sa sobom - i to je bilo brže. Dobili biste sve to dodatno vreme, mislio je Džef - dodatno vreme u kojem ste mogli da budete usamljeni. Dosta s tim, rekao je sam sebi. Nije ti dozvoljeno da budeš patetičan - dozvoljeno ti je samo da budeš tužan.
„Mislio sam da ćemo se venčati.”
„Zato i nećemo”, odgovorila je Ket.
„Ne razumem.”
„Ne, ne razumeš.”
„Hoćeš li mi molim te objasniti?”
„Ne.”
„Zašto ne?”
„Zato što je u tome suština. Ako ti to ne vidiš, ako ja moram da ti objašnjavam - e zato se nećemo venčati.”
„Ne ponašaš se logično.”
„Kao što se i ne udajem.”
Zaboravi, zaboravi, to je gotovo. Na jednoj strani, sviđalo joj se da ti donosiš odluke; na drugoj strani, smatrala je da sve kontrolišeš. Na jednoj strani, sviđalo joj se da živi s tobom; na drugoj, nije želela da nastavi da živi s tobom. Na jednoj strani, znala je da ćeš biti dobar otac; na drugoj, nije želela da ti rodi decu. Logično, zar ne? Zaboravi.
„Zdravo.” Iznenadio je samog sebe. Inače se nije javljao nepoznatim ženama u redu za ručak. Javljao se samo nepoznatim ženama na stazama za pešačenje, i zauzvrat dobijao klimanje glavom, osmeh ili podizanje štapa za pešačenje u znak pozdrava. Ali - zapravo, nju je poznavao.
„Vi ste iz banke.”
„Tako je.”
„Lin.”
„Bravo.”
Kratki trenutak briljantnosti, to što se setio njene plastične pločice sa imenom koju je video kroz neprobojno staklo. I ona je uzimala vegetarijanske lazanje. Da li bi joj smetalo...? Ne, u redu je. Samo jedan sto je bio slobodan. I bilo je nekako lako. On je znao da ona radi u banci, ona je znala da on predaje u školi. Doselila se u grad pre nekoliko meseci i ne, nije još išla da vidi Tor. Kako se snalazi u patikama?
Naredne subote obukla je farmerke i džemper; kad je iz kola izvukao čizme i ranac i navukao grimiznu jaknu od gorteksa sa mrežastom postavom, delovala je napola iznenađeno a napola preplašeno.
„Trebaće ti voda.”
„Hoće li?”
„Osim ako ti ne smeta da pijemo iz jedne boce.”
Klimnula je glavom; krenuli su. Dok su se uspinjali putem koji je vodio iz grada, vidik im se proširio tako da su sada videli i njenu banku i njegovu školu. Prepustio je njoj da odredi tempo. Koračala je lako. Želeo je da zna koliko joj je godina, da li ide u teretanu, želeo je da joj kaže kako sada deluje viša nego dok sedi iza stakla. Umesto toga, pokazao joj je ruševine stare fabrike crepa od škriljca i retku vrstu ovce - Džejkobova, beše? - koje je Džim Henderson uzgajao još otkako su ljudi dole na jugu počeli da traže jagnjetinu koja nema ukus jagnjetine i bili spremni da plate za nju.
Na pola puta do gore poče da sipi i on se zabrinu kako će se njene patike ponašati na mokrim stenama u blizini vrha. Zaustavio se, otvorio ranac i dao joj rezervnu kabanicu. Uzela ju je kao da je bilo sasvim normalno što ju je poneo. To mu se svidelo. Nije ga ni pitala čija je, ko mu ju je ostavio.
Pružio joj je bocu vode; otpila je nekoliko gutljaja i obrisala rub flašice.
„Šta još imaš tu?”
„Sendviče, mandarine. Osim ako ne želiš da se vratimo.”
„Ne, pod uslovom da nemaš i one grozne plastične pantalone.”
„Nemam.”
Imao ih je, razume se. I to ne samo svoj par, već i Ketin par, par koji joj je on kupio. Nešto u njemu, nešto istovremeno odvažno i stidljivo, nagonilo ga je da kaže: „Zapravo, imam na sebi bokserice ’nort kejp kulmaks’ sa šlicem na jedno dugme.”
Kad su počeli da spavaju zajedno odveo ju je u „Veličanstvenu prirodu”. Uzeli su joj čizme - par „brešer superlakih” - i, kad ih je obula, ustala i oprezno se prošetala do ogledala i natrag, a zatim i malo stepovala u njima, on pomisli kako neverovatno seksi mogu izgledati mala ženska stopala u čizmama za pešačenje. Uzeli su joj tri para ergonomskih čarapa za pešačenje napravljenih tako da apsorbuju najveći deo pritiska na stopala, i kad je videla da postoji leva i desna čarapa, kao i kod cipela, razrogačila je oči. Uzeli su i tri para podčarapa. Uzeli su joj ranac, ili ruksak, kako je zgođušni prodavac voleo da ga zove, i u tom trenutku Džef je već smatrao da momak počinje da preteruje. Pokazao je Lin kako da namesti pojas oko kukova, kako da zategne uprtače i podesi zatezače; sada je lupkao po rancu i pomerao ga gore-dole na suviše prisan način.
„I flašu za vodu”, odlučno reče Džef, da to preseče.
Uzeli su joj vodootpornu tamnozelenu jaknu koja je isticala plamen njene kose, zatim je sačekao da Zgodni predloži vodootporne pantalone i zauzvrat bude ismejan. Na blagajni je pružio svoju kreditnu karticu.
„Ne, ne možeš.”
„Voleo bih. Stvarno bih voleo.”
„Ali zašto?”
„Voleo bih. Mora da ti je uskoro rođendan. Odnosno, nekad u narednih dvanaest meseci. Mora da jeste.”
„Hvala ti”, reče Lin, no primetio je da je pomalo napeta zbog toga. „Hoćeš li sve to ponovo upakovati kad mi bude rođendan?”
„Uradiću i više od toga. Posebno ću ti očistiti čizme za pešačenje. Oh da”, obratio se blagajnici, „bolje da uzmemo i kremu za cipele. Običnu smeđu, molim vas.”
Pre nego što su otišli na naredno pešačenje namazao joj je čizme kako bi koža bila mekša i kako bi se ojačalo njeno vodootporno svojstvo. Kad je zavukao ruku u čizme koje su mirisale na novo, ponovo je primetio, kao i u prodavnici, da nosi za pola broja manje cipele od Ket. Za pola broja? Njemu se činilo da je u pitanju ceo broj.
Obišli su Hedersejdž i crkvu Padli, opatiju Kolki i Stonton Harold, Golubiju dolinu koja se sužavala i spuštala do Fabričke doline, dolinu Latkil od Olporta do majdana Riklou, Kromfordski kanal i stazu do Visokog vrha. Popeli su se od Houpa do brda Louz, a zatim su išli stazom za koju joj je obećao da je najlepša grebenska staza u čitavom Okrugu Pik, sve dok nisu došli do Mam Tora, gde su se skupljali paraglajderisti: ogromni ljudi koji su se pentrali uz brdo s velikim rancima na leđima, a zatim širili svoja platna poput veša na travnatoj padini i čekali da ih uzlazna struja podigne u vazduh, u nebo.
„Nije li to uzbudljivo”, upitala je. „Zar ne bi voleo to da uradiš?”
Džef pomisli na ljude u bolnicama slomljene kičme, na paraplegičare i kvadriplegičare. Pomisli na sudare lakih letelica u vazduhu. Pomisli na nemogućnost kontrolisanja vetra koji te podiže sve više i više uvis, u oblak, pomisli na to kako se spušta negde u nepoznatom kraju, kako je izgubljen i uplašen i kako se umokrio od straha. Pomisli da ne stoji čvrsto na stazi u čizmama, sa mapom u ruci.
„Onako”, odgovorio je.
Za njega je sloboda ležala na du. Ispričao joj je o neovlašćenom ulazu na posed, o Kinder Skautu tridesetih godina XX veka: kako je na stotine i stotine planinara i zaljubljenika u pešačenje otišlo iz Mančestera u lovište tetreba vojvode od Devonšira da protestuju protiv nemogućnosti pristupa prirodi; kako je to bio miran dan osim što se neki pijani lovočuvar ustrelio sopstvenom puškom; kako je neovlašćen ulaz na posed doveo do stvaranja nacionalnih parkova i priznavanja prava prolaza; i kako je čovek koji je bio na čelu svega toga umro nedavno, no postojao je još jedan preživeli, kojem su sada sto tri godine i koji živi u metodističkom staračkom domu nedaleko odade. Džef je mislio da je njegova priča čudesnija od svakog prokletog paraglajderiste.
„I samo su tako otišli da gaze po njegovoj zemlji?”
„Ne da gaze. Možda da pešače.” Džef je bio zadovoljan ovom izmenom.
„Ali to jeste bila njegova zemlja?”
„Tehnički, da. Istorijski, možda i ne.”
„Ti si socijalista?”
„Ja sam za slobodu kretanja”, oprezno reče. Nije želeo da sada načini pogrešan korak.
„U redu je. Ne smeta mi. Ni ako jesi ni ako nisi.”
„Šta si ti?”
„Ja ne glasam.”
Ohrabren, on reče: „Ja sam laburista.”
„Tako sam i mislila.”
U svom dnevniku pešačenja beležio bi staze kojima su išli, datum, vremenske uslove, trajanje, a na kraju unosa crvenim bi napisao slovo L, kao Lin. Nasuprot plavom K, koje je označavalo Ket. Trajanje je bilo otprilike isto, bez obzira na inicijal.
Da li da joj kupi štap za pešačenje? Nije želeo da preteruje - odbila je sve njegove ponude da joj nabave šešir, uprkos tome što joj je objasnio razloge za i protiv. Mada nije bilo nikakvih razloga protiv. Ipak, bolje gola glava nego glava sa bejzbol kapom. Zaljubljenika u pešačenje sa bejzbol kapom zaista nije mogao da uzme za ozbiljno, bio to muškarac ili žena.
Mogao bi da joj nabavi kompas. Osim što ga je i sam imao i retko se njime služio. Ako bi ikad slomio gležanj i morao kroz zube stisnute od bola da joj kaže da krene kroz močvaru služeći se onim oronulim oborom za ovce kao referentnom tačkom i da drži pravac SSI - i ako bi joj pokazao kako da okrene kompas i odredi kurs - mogla bi da se posluži njegovim kompasom u tu svrhu. Ne, jedan kompas na dvoje ljudi, to je nekako bilo ispravno. Moglo bi se reći i simbolično.
Prošli su stazom vodopada Kinder: parkiralište Bauden Bridž, jezero, stazom Penin do vodopada, desnim račvanjem kod Red Bruka i dole pored Tansted Hausa i Kinderstounsa. Rekao joj je koja je prosečna količina padavina, i kako se vodopad Kinder pretvara u vodopad ledenica kad se zamrzne. Jedan od divnih prizora za pešačenje po zimi.
Ništa nije odgovorila. U svakom slučaju, moraće da joj nabave krznenu jaknu ako nameravaju da se popnu šest stotina metara po zimi. Još je čuvao onaj broj Pešačenja po prirodi u kojem su dali pregled krznenih jakni.
Na parkingu je pogledao na sat.
„Kasnimo li negde?”
„Ne, samo proveravam. Četiri i četvrt.”
„Je li to dobro ili loše?”
„Dobro je, zato što sam s tobom.”
Bilo je dobro i zato što je toliko trebalo i njemu i Ket, i recite što god hoćete, ali Ket je bila u sasvim dobroj formi.
Lin zapali ’silk kat’, kao što je činila na kraju svake šetnje. Nije mnogo pušila, i zapravo mu nije ni smetalo, iako je mislio da je to prilično glupa navika. Baš sad kad je učinila nešto dobro za svoj kardiovaskularni sistem... Ipak, znao je iz svog učiteljskog iskustva da postoje trenuci kad moraš da napadneš, ali i trenuci kad ideš manje direktnom putanjom.
„Mogli bismo ponovo da se popnemo posle Božića. Posle Nove godine.” Da, mogao bi joj pokloniti krznenu jaknu za Novu godinu.
Pogledala ga je i duboko uvukla dim cigarete.
„Ako dovoljno zahladi, hoću da kažem. Zbog ledenica.”
„Džef”, rekla je. „Zašao si u moj posed.”
„Samo sam...”
„Zašao si u moj posed.”
„Da, gospođice vojvodo od Devonšira.”

No to joj nije bilo smešno i do kuće su se vozili uglavnom u tišini. Možda ju je suviše pritiskao. Bio je to poprilično strm uspon, trista metara, možda čak i više.
Gurnuo je pice u rernu, postavio sto i upravo je otvarao svoje prvo pivo kad je rekla:
„Vidi, sad je jun. Sreli smo se kad - u februaru?”
„Dvadeset i devetog januara”, odgovorio je, automatski, kao što bi uradio kad bi neki učenik pogrešio i rekao da se bitka kod Hejstingsa odigrala 1079.
„Dvadeset i devetog januara”, ponovila je. „Vidi, mislim da ne mogu taj Božić.”
„Naravno. Imaš porodicu.”
„Ne, nisam mislila na to da imam porodicu. Naravno da imam porodicu. Hoću da kažem, ne mogu taj Božić.”
Kad god bi se Džef našao suočen sa onim što je, uprkos tome što je želeo da veruje u suprotno, ipak mogao da smatra samo za neviđenu žensku nelogičnost, imao je običaj da ućuti. Jednog trenutka ležerno idete stazom, gotovo ne osećajući teret na leđima, a zatim se iznenada nađete u neprohodnom gustišu bez ikakvih putokaza, magla se spušta a tlo se pod vašim nogama pretvara u močvaru.
No ona više ništa nije rekla, te on pokuša da joj pomogne. „Ni ja baš nešto ne volim Božić. Sve to jedenje i pijenje. Ipak...”
„Ko zna gde ću biti za Božić.”
„Misliš, banka bi te mogla negde premestiti?” Na to nije ni pomislio.
„Džef, čuj. Sreli smo se u januaru, kao što si rekao. Stvari su... u redu. Lepo se provodim, dovoljno se lepo provodim...”
„Shvatam. Dobro.” Opet to, to u čemu mu ništa bolje nije išlo, kako se činilo. „Ne, razume se da ne. Nisam hteo. Inače, pojačaću temperaturu u rerni. Radi hrskave podloge.” Uzeo je gutljaj piva.
„Samo...”
„Nemoj ništa da kažeš. Znam. Shvatam te.” Hteo je opet da doda „gospođice vojvodo od Devonšira” ali nije, i kasnije, kad je o tome razmišljao, pretpostavio je da to ne bi nimalo pomoglo.
U septembru ju je ubedio da uzme slobodan dan kako bi obišli kružnu stazu iz Kalvera. Bilo je najpametnije izbeći vikend, kad će na Kurbarskom rubu sve vrveti od zaljubljenika u pešačenje i planinara.
Parkirali su se u slepoj ulici pored gostionice Most i krenuli, prošavši kraj kalverske fabrike s druge strane reke Dervent.
„To je navodno podigao Ričard Arkrajt”, rekao je. „1785, mislim.”
„Više nije fabrika.”
„Ne, kao što vidiš. Kancelarije. Možda i stambena zgrada. Ili pomalo od svega.”
Išli su niz reku, pored brane, kroz Frogat a zatim Frogatsku šumu do Grindlforda. Kad su izašli iz šume, zbog jesenjeg sunca, iako slabog, bi mu drago što ima šešir. Lin je i dalje odbijala da ga nabavi, i rešio je da tu temu ne pominje sve do proleća. Ovih je letnjih meseci dobila boju, a pegice su joj se videle jasnije nego kad ju je upoznao.
Iz Grindleforda je vodio oštar uspon, koji ona podnese bez reči; zatim ju je poveo preko polja do Tetreba. Smestili su se za šank da pojedu po sendvič. Kad su završili, barmen promrmlja: „Kafu?” Rekla je „Da”, on je rekao „Ne”. Bio je protiv kafe za vreme pešačenja. Sve što vam je bilo potrebno jeste voda, da ne dehidrirate. Kafa je bila stimulant a čitava... suština bila je u tome što je pešačenje trebalo da bude dovoljna stimulacija, bez ikakve pomoći. Alkohol: glupost. Čak je naišao i na planinare koji puše džoint.
Ispričao joj je ponešto od toga, što je možda bilo greška jer je rekla: „Samo ću da popijem kafu, u redu?” - a zatim zapalila ’silk kat’. Nije čak ni sačekala kraj pešačenja. Pogledala ga je.
„Da?”
„Ništa nisam rekao.”
„Nisi ni morao.”
Džef uzdahnu. „Kad smo stigli do Grindleforda, zaboravio sam da ti skrenem pažnju na putokaz. Veoma je star. Gotovo stotinu godina. Nema ih još mnogo takvih u Okrugu Pik.”
Dunula je dim u njega, sasvim namerno, kako se činilo.
„I dobro, pročitao sam negde da su cigarete sa niskom vrednošću katrana jednako loše po zdravlje jer te teraju da dublje udišeš kako bi došao do nikotipa, tako da zapravo u pluća unosiš više toksina.”
„Onda mogu da se vratim na ’marlboro lajts’.”
Vratili su se istim putem, ponovo se našli na stazi, prešli preko puta i levo skrenuli kod znaka za imanje Istern Murs.
„Da li se tamo nalazi onaj kromleh iz bronzanog doba?”
„Mislim da da.”
„Šta to znači?”
Ima pravo. Ali isto tako nema smisla pretvarati se da si neko drugi, zar ne? Bila mu je trideset i jedna, imao je svoje stavove, znao je neke stvari.
„Kromleh će se pojaviti s leve strane. Ali mislim da ne bi trebalo ovoga puta da odemo tamo.”
„Ovoga puta?”
„Nalazi se u papratištu.”
„Misliš, ne može lepo da se vidi.”
„Ne, nisam na to mislio. Dobro, bolje se vidi u neko drugo doba godine. Ali ono što sam hteo da kažem jeste da između avgusta i oktobra nije pametno ići u papratište. Ili niz vetar u odnosu na njega, kad smo već kod toga.”
„Reći ćeš mi zbog čega, zar ne?”
„Kad već pitaš. Ako se šetaš kroz papratište deset minuta, izlažeš se mogućnosti da udahneš do pedeset hiljada spora. Suviše su krupne da bi otišle u pluća, tako da odlaze u stomak. Ispitivanja su pokazala da su kancerogene po životinje.”
„Sva sreća pa krave bar uz to još i ne puše.”
„Tu su i krpelji koji prenose lajmsku bolest, koja...”
„Pa?”
„Pa ako baš moraš da se šetaš kroz papratište upaši pantalone u čarape, spusti rukave i nosi masku za lice.”
„Masku za lice?”
„Respro ih proizvodi.” E pa, pitala je, i sad će dobiti prokleti odgovor. „Zove se Respro banditska marama.”
Kad se uverila da je završio, rekla je: „Hvala ti. A sad mi pozajmi maramicu.”
Upasala je pantalone, spustila rukave, vezala njegovu maramicu kao banditsku maramu preko lica i otrupkala u papratište. Čekao ju je na mestu koje se nalazilo uz vetar. Još nešto što se moglo uraditi jeste da se nabavi sredstvo protiv insekata i da se stavi na pantalone i čarape. Ubija krpelje čim dođe u kontakt s njima. Mada to nije probao. Još.
Kad se vratila, u tišini su pošli duž stenovitog ruba koju su zvali ili Frogatski rub ili Kurbarski rub, ili i jednim i drugim imenom, trenutno mu je to bilo svejedno. Tlo je tu bilo neravno; ledina je dosezala desno sve do mesta gde se tlo strmo spuštalo, kako se činilo, nekoliko stotina metara. Uvek bi ga to iznenadilo: bez ikakvog osećaja da ste se toliko popeli, nađete se odjednom užasno visoko, kilometrima iznad suncem obasjane doline sa svojim sićušnim seocima. Niste morali biti nikakav paraglajderista da bi vam se pružio takav pogled. U okolini je bilo kamenoloma iz kojih je poticao veliki deo žrvanja u zemlji. No to joj nije rekao.
Obožavao je ovo mesto. Kad je prvi put tu došao, posmatrao je dolinu, nikog nigde kilometrima, i odjednom mu se pod nogama pojavilo lice sa kacigom, i neki bradati alpinista se niotkuda penjao na ledinu. Život je pun iznenađenja, zar ne? Alpinisti, speleolozi, paraglajderisti. Ljudi su mislili, ako si u vazduhu, slobodan si kao ptica. E pa nisi. I tamo postoje pravila, kao i svugde. Lin je, po njegovom mišljenju, stajala suviše blizu ivice.
Džef ne reče ništa. Ništa nije ni osećao. Bio je zbunjen, razume se, no to će proći. Ponovo je krenuo, ne mareći da li ide za njim ili ne. Još osam stotina metara ovog oštrog uspona, a zatim strmi spust natrag do Kalvera. Poče da razmišlja o poslu koji ga je čekao naredne nedelje kad ju je čuo da vrišti.
Potrčao je natrag, ranac mu je lupao o leđa, voda u flaši glasno pljuskala.
„Isuse, jesi li dobro? Šta je, stopalo? Trebalo je da te upozorim na zečje rupe.”
No samo ga je bezizražajno gledala. U šoku, verovatno.
„Jesi li povređena?”
„Ne.”
„Jesi li uganula članak?”
„Ne.”
Pogledao je u njene čizme: paprat se uplela u rupice za pertle, a jutrošnji sjaj sa njih beše iščezao. „Izvini - ne razumem.”
„Šta?”
„Zašto si vrisnula.”
„Jer mi je došlo.”
Ah, ponovo je promašio oznake uz put. „A... zašto ti je došlo?”
„Jer mi je došlo.”
Ne, mora da je nije dobro čuo, ili nije razumeo, ili tako nešto. „Čuj, izvini, možda sam te suviše požurivao...”
„Dobro sam, rekla sam ti.”
„Jesi li vrisnula zato što...”
„Rekla sam ti, došlo mi je.”
Udaljili su se od stenovitog ruba od peščanika a zatim se spustiše, u tišini, do mesta na kojem su ostavili kola. Dok je odvezivao pertle na čizmama, ona zapali cigaretu. E pa, stvarno mu je bilo žao, ali ima da istera stvar do kraja.
„Ima li to nekakve veze sa mnom?”
„Ne, ima veze sa mnom. Ja sam vrisnula, ne ti.”
„Da li ti se opet vrišti? Sada?”
„Kako to misliš?”
„Mislim, da ti se ponovo vrišti, sada, kakav bi to bio osećaj?”
„Džef, osećaj bi bio kao da mi se ponovo vrišti, sada.”
„I, šta misliš, kad ćeš ponovo vrištati?”
Na to nije odgovorila, što nijedno od njih nije iznenadilo. Zgazila je ’silk kat’ đonom čizme i stala da odvezuje pertle, čupkajući s njih delove paprati i bacajući ih na asfalt.
„Četiri sata, uključujući i ručak u Tetrebu”, zapisao je u svoj dnevnik pešačenja. „Vreme lepo.” Dopisao je crveno slovo L u poslednju kolonu, ispod neprekidnog vertikalnog niza slova L. Te noći, u krevetu, spavao je dijagonalno, i baš prava sreća, pomislio je. Narednog je jutra za doručkom listao Pešačenje po prirodi i ispunio prijavni formular za planinarsko društvo. Pisalo je da može da se plati čekom ili direktnom uplatom. Neko je vreme o tome razmišljao, a zatim se odluči za direktnu uplatu.

Kod Fila i Džoane 4: Jedan od pet





Bio je pozni oktobar, no Fil je nameračio da zapali vatru od cepanica drveta jabuke koje su doneli sa sela. Dimnjak koji se retko koristio nije vukao kako valja, te bi se s vremena na vreme aromatični dim vraćao u prostoriju. Ponovo smo razgovarali o bankarskim bonusima i daljim nevoljama predsednika Obame, kao i o činjenici da gradonačelnik Londona, kako se činilo, nije uklonio sa ulica duple autobuse, tako da smo gotovo sa olakšanjem prešli na temu Džoanine nove radne površine od javorovine.
„Stvarno, lepo izgleda i izuzetno je otporna.”
„Kao i svi mi ostali.”
„Moraš li mnogo da je laštiš?”
„Postoji formula: jednom dnevno nedelju dana, jednom nedeljno mesec dana, jednom mesečno godinu dana, a zatim kad god ti bude do toga.”
„Zvuči kao formula za seks u braku.”
„Dik, đavole jedan.”
„Nije ni čudo što si se ti toliko puta ženio, prijatelju moj.”
„Kad smo već kod toga...”
„Zar ne mislite da je to nekoliko najzlokobnijih reči u engleskom jeziku - ’Kad smo već kod toga’?”
„... hoćemo li podneti izveštaj o domaćem zadatku koji smo dobili prošli put?”
„O domaćem zadatku?”
„Da li smo se ili ne pretvorili u dvogrbu zver kad smo se vratili kućama.”
„Zar je trebalo? Ne sećam se.”
„Oh, dajte da preskočimo ovo.”
„Da, šta kažete na to da stavimo moratorijum na razgovore o seksu, makar na jedno veče?”
„Tek ako prvo odgovorite na pitanje koje sledi. Šta mislite, da li ljudi - sa izuzetkom ovde okupljenih - više lažu u vezi sa seksom nego u vezi bilo s čim drugim?”
„Zar bi trebalo da je tako?”
„Postoje dobri posredni dokazi, rekao bih.”
„Kao i, čini mi se, naučni dokazi.”
„Hoćeš da kažeš da su ljudi u anketama priznavali da su u prethodnim anketama lagali u vezi sa seksom?”
„Naposletku, nema nikog drugog ko bi to mogao da potvrdi.”
„Osim ako to ne radiš u leniji.”
„U leniji?”
„Zar vi u Americi to nemate, Lari? Par koji to radi u kolima na parkingu ili na nekom javnom mestu, tako da drugi mogu da im se prikradu i posmatraju ih. To je stari engleski običaj, poput moreške.” 10
„Pa možda u Zapadnoj Virdžiniji...”
„Dobro, sad je dosta, momci.”
„Poenta je, kako bismo uopšte znali da li govore istinu?”
„Kako uopšte znamo da je bilo šta istina?”
„Je li to duboko filozofsko pitanje?”
„Pre će biti plitko praktično. U principu. Kako da tačno znamo? Sećam se da je neki intelektualac na radiju govorio o početku Drugog svetskog rata, i došao je do zaključka da se zasigurno može reći samo ’Nešto se dogodilo’. To je na mene ostavilo snažan utisak.”
„Oh, ma daj. Ako ovako nastavimo, uskoro ćemo doći do onog ’Da li je stradalo šest miliona ljudi’. Ili do onog, snimci iskrcavanja na Mesec su fotomontaža zbog one navodno nemoguće senke. Ili do onog, 11. septembar je isplanirala Bušova administracija.”
„E pa samo fašisti u pitanje dovode ono prvo, a samo ludaci veruju u ono drugo.”
„A napade 11. septembra nije mogla isplanirati Bušova administracija jer nisu omanuli.”
„Lari postaje jedan od nas - šala, i to cinična. Čestitam.”
„Kad si u Rimu..”
„Ne, ono o čemu ja govorim jeste zašto mi, kao ne-fašisti i ne-ludaci, verujemo u to u šta verujemo.”
„Verujemo u šta?”
„U sve od ’dva plus dva su četiri’ do Bog je na nebesima i sve na ovom svetu je kako valja.”
„Ali ne verujemo da je sve na svetu kako valja, niti da je Bog na nebesima. Naprotiv.”
„Dobro, zašto onda verujemo u suprotno?”
„Ili zato što smo do toga došli sami za sebe ili zato što nam stručnjaci kažu da je tako.”
„Ali zašto verujemo stručnjacima kojima verujemo?”
„Zato što imamo poverenja u njih.”
„Ali zašto imamo poverenja u njih?”
„E pa ja više verujem Galileju nego papi, tako da verujem da se Zemlja okreće oko Sunca.”
„Ali ne verujemo mi samom Galileju, iz prostog razloga što niko od nas nije pročitao njegove dokaze. Pretpostavljam da je u tome stvar. Dakle, osobe kojima verujemo ili ono čemu verujemo jesu stručnjaci drugog stepena.”
„Koji verovatno znaju još više od samog Galileja.”
„Evo paradoksa. Svako od nas čita novine, i većina nas veruje u najveći deo onoga što u novinama piše. No istovremeno svaka anketa kaže da su novinari u principu opisani kao nepouzdani. Odmah na dnu liste, uz trgovce nekretninama.”
„Novine koje čitaju drugi ljudi su nepouzdane. Naše su pouzdane.”
„Neki genije je jednom napisao da je svaka rečenica koja počinje sa ’Jedan od petoro nas veruje ili misli to-i-to’ automatski sumnjiva. Dok je rečenica kojoj se najmanje može verovati ona koja počinje sa ’Možda čak jedna osoba od pet...’”
„Ko je bio taj genije?”
„Neki novinar.”
„Znate ono za kamere za nadzor? Kako ih u Britaniji navodno ima više po glavi stanovnika nego bilo gde u svetu? Svi to znamo, zar ne? Dakle, u novinama je objavljen demanti koji je napisao novinar što je rekao da je sve to paranoja, a zatim je to i dokazao, ili barem pokušao da dokaže. Ali meni to nije uspeo da dokaže jer je to jedan od onih novinara sa kojima se ionako nikada ne slažem. Stoga sam odbio da verujem da bi u vezi s tim mogao biti u pravu. A zatim sam se zapitao da li mu možda ne verujem zato što želim da živim u zemlji sa najvećim brojem kamera za nadzor. I potom nisam mogao da dokučim da li je to zato što se zbog toga osećam bezbednije, ili zato što nekako prilično uživam da budem paranoičan.”
„Dakle, gde se nalazi granica ili tačka u kojoj razumni ljudi prestaju da podrazumevaju da je nešto istina i počinju da sumnjaju?”
„Zar ne postoji akumuliranje dokaza koje vodi ka sumnji?”
„Kao na primer, muž je uvek prvi koji posumnja, a poslednji koji sazna.”
„Ili žena.”
„Mutatis mutandis.”
„In propria persona.”
„To je još jedna stvar karakteristična za Britance. Odnosno, takve Britance kao što ste vi. Govorite latinski.”
„Zar govorimo?”
„Pretpostavljam da govorimo. Homo homini lupus.”
„Et tu, Brute.”
„A ako misliš da se pravimo važni zbog svog obrazovanja, nije tako. Pre će biti da je to očaj. Mi smo verovatno poslednja generacija koja ume da se služi tim frazama. U ukrštenim rečima u Tajmsu više nema pozivanja na klasične izvore. Nema ni citata iz Šekspira. Kad nas više ne bude, niko više neće govoriti stvari poput ’Quis custodiet ipsos custodes’.”
„A to će biti prava šteta, zar ne?”
„Ne mogu da odredim da li si ironičan ili ne.”
„Ne mogu ni ja.”
„Ko je bio onaj britanski general u nekom indijskom ratu koji je osvojio oblast Sind i svom štabu poslao telegram u kojem je stajala jedna jedina reč? Pisalo je samo ’Peccavi’... Ah, vidim da me belo gledate. Na latinskom, ’Zgrešio sam’.”
„Meni je, lično, drago što je to vreme prošlo.”
„Tebi bi verovatno više odgovaralo ’misija obavljena’ ili kako se to već kaže.”
„Ne, samo mrzim imperijalističke šale o ubijanju ljudi.”
„Izvinjavam se na svom latinskom.”
„Dobro. Da se brzo vratimo na Galileja. To da se Zemlja okreće oko Sunca je nešto što je bilo dokazano u onoj meri u kojoj išta može da se dokaže. No šta ćemo, na primer, sa promenom klime?”
„Pa u to svi verujemo, zar ne?”
„Sećate li se kad je Regan rekao da drveće daje emisiju ugljenika, pa su ljudi na stabla sekvoja vešali natpise na kojima je stajalo ’Izvinjavam se’ i ’Za sve sam ja kriv’?”
„Ili ’Peccavi’.”
„Upravo tako.”
„Ali Regan je bio u stanju u sve da poveruje, zar ne? Kao, na primer, da je oslobodio neki koncentracioni logor u ratu, no zapravo je samo ostao u Holivudu i snimao patriotske filmove.”
„Pazite, u odnosu na Buša Regan je još i bio dobar - gotovo prva klasa.”
„Neko je rekao za Regana da je bio jednostavan, ali ne i priprost.”
„To nije loše.”
„Jeste, loše je. To je sofizam, sredstvo šarlatana. Da vam ja kažem: jednostavan znači priprost.”
„Dakle, svi verujemo u promenu klime?”
„Da.”
„Naravno.”
„Ali da li, na primer, verujemo da naučnici imaju dovoljno vremena da pronađu rešenje, ili da smo stigli do prelomne tačke i da će za dve, pet ili deset godina biti prekasno, ili da smo već prošli tu prelomnu tačku i da sad lepo idemo do đavola?”
„U ono srednje, zar ne? Zato se svi trudimo da smanjimo ugljenični otisak, i bolje izolujemo svoje kuće, i recikliramo.”
„Ima li recikliranje veze sa globalnim zagrevanjem?”
„Zar to uopšte moraš da pitaš?”
„Pitam samo zato što recikliramo već dvadesetak godina, a u to vreme niko još nije pričao o globalnom zagrevanju.”
„Ponekad mi se čini, dok se vozimo kroz centralni London u večernje sate i gledamo sve te zgrade s kancelarijama koje blešte, da je pomalo prokleto besmisleno brinuti o tome što smo ostavili televizor ili kompjuter u stend-baju.”
„I male stvari nešto znače.”
„Ali velike stvari mnogo više znače.”

„Jeste li videli onu užasnu statistiku, pre neki mesec - da su nešto kao sedamdeset posto putnika na letovima u Indiji bili oni koji lete prvi put i to jeftinim avio-kompanijama?”
„I imaju na to svako pravo. I mi smo tako. I dalje to radimo, većina nas, zar ne?”
„Želiš li da kažeš da, zbog nekakvog osećaja poštene igre, moramo da dozvolimo da svi ostali prljaju, zagađuju i emituju ugljenik kao i mi što smo, pa da tek onda imamo moralno pravo da im predložimo da s tim prestanu?”
„Ne želim to da kažem. Samo kažem da se od njih ne može očekivati da dopuste nama, od svih ljudi, da im delimo lekcije.”
„Znate li šta je po meni nešto najodvratnije, u moralnom smislu, što se dogodilo u poslednjih dvadesetak godina. Trgovina emisijom ugljenika. Nije li to ogavna ideja?”
„A sad svi zajedno...”
„’Licemerje je ono što ja ne mogu da podnesem’.”
„Prokletnici, svi do jednog. Ali posebno ti, Dik.”
„Jedna me stvar naročito nervira. Čovek lepo razvrsta sve što je za recikliranje i sve stavi u odvojene kutije, a onda oni dođu s kamionima i utovare to navrat-nanos i ponovo sve pomešaju.”
„Ali ako smatramo da se nalazimo na prekretnici, šta mislimo, kakve su šanse da se svet s tim složi?”
„Možda čak jedan prema pet?”
„Sopstveni interes. To je ono što pokreće stvari. Ljudi će shvatiti da je to u njihovom interesu. Kao i u interesu budućih pokolenja.”
„Buduća pokolenja ne glasaju za današnje političare.”
„Šta su buduća pokolenja ikada učinila za mene, kao što neko reče.”
„Ali političari znaju da najveći broj glasača mari za buduća pokolenja. A većina političara su roditelji.”
„Mislim da jedan problem leži u tome što, čak i ako prihvatimo da je sopstveni interes koristan princip kojim se rukovodimo, postoji razlika između onoga što jeste tvoj istinski interes i onoga što ti misliš da jeste.”
„Kao i razlika između kratkoročnog i dugoročnog sopstvenog interesa.”
„Nije li to bio Kejns?”
„Koje?”
„Taj koji je rekao to o budućim pokolenjima.”
„Obično je to on ili Oliver Vendel Holms ili sudija Lerned Hend ili Nubar Gulbenkijan.”
„Ja ne znam o kome ili o čemu vi to govorite.”
„Jeste li čuli da francuski proizvođači šampanjca razmišljaju o tome da se presele u Englesku jer će tamo uskoro biti pretoplo za njihovo grožđe?”
„E u rimsko su doba...”
„Postojali vinogradi duž Hadrijanovog zida. Uvek nam to govoriš, gospodine Vinopijo.”
„Stvarno? E pa to i valja ponavljati, jer to možda dokazuje da je sve ovo samo jedan veliki prirodni ciklus koji se opet ponavlja.”
„Veliko prirodno recikliranje.”
„Osim što mi znamo da nije. Jeste li videli onu kartu globalnog zagrevanja u novinama pre neki dan? Rekli su da će porast od četiri stepena biti krajnje poguban - nestašica vode u najvećem delu Afrike, cikloni, epidemije, podizanje nivoa mora, Holandija i jugoistočna Engleska pod vodom.”
„Zar ne možemo da se pouzdamo u Holanđane da će oni nešto srediti? I pre su to radili.”
„O kojem vremenskom okviru zapravo govorimo?”
„Ako se ne složimo sada, do 2060. bi moglo doći do porasta od četiri stepena.”
„Ah.”
„Znate - pretpostavljam da ćete me zbog ovoga prebiti - ali ponekad je gotovo glamurozno biti pripadnik poslednje generacije.”
„Kakve poslednje generacije?”
„Poslednje koja se služi latinskim izrekama. Sunt lacrimae rerum.”
„Ako pogledamo čoveka i njegov istorijski put, savršeno je moguće da se iz ovoga nećemo izvući. Dakle - poslednja generacija koja je bila istinski bezbrižna, istinski bez briga.”
„Ne znam kako možeš to da kažeš. Šta je sa 11. septembrom i terorizmom i sidom i...”
„Svinjskim gripom.”
„Da, ali sve je to lokalnog tipa, i dugoročno gledano nebitno.”
„Dugoročno gledano, svi ćemo mi umreti - e to jeste bio Kejns.”
„A šta je sa prljavim bombama i nuklearnim ratom na Bliskom istoku?”
„Lokalno, lokalno. Ono o čemu sam ja govorio jeste osećaj da je sve izmaklo kontroli, da je za sve prekasno, da ništa u vezi s tim sad ne možemo učiniti...”
„Davno smo prešli prekretnicu...”
„... i baš kao što su, u prošlosti, ljudi gledali u budućnost i predviđali uspon civilizacije, otkrivanje novih kontinenata, razotkrivanje tajni univerzuma, mi sada gledamo u prizor velikog preokreta i neizbežnog, spektakularnog pada, kad će homo ponovo postati homini lupus. Kao i na početku, tako je i na kraju.”
„Svega mi, stvarno si u apokaliptičnom raspoloženju.”
„No rekli ste ’glamurozno’. Šta je glamurozno u tome što će svet nestati u plamenu?”
„To je zato što ste vi, što smo mi, imali ovaj svet pre nego što će se to desiti, ili pre nego što smo shvatili da će se to desiti. Mi smo poput one generacije koja je poznavala svet pre 1914. godine, samo na hiljaditi stepen. Od sada pa nadalje, samo je u pitanju - kako se ono kaže? - kontrolisani pad.”
„Dakle vi ne reciklirate?”
„Razume se da recikliramo. Ja sam dobar dečko, kao i svako drugi. Ali sasvim razumem Nerona. Bolje da sviramo na violini dok Rim gori.”
„Verujemo li da je to radio? Nije li to poput onih čuvenih izreka koje niko nikad nije izrekao?”
„Zar jeste? Nije li bilo svedoka koji su potvrdili da je Neron svirao? Svetonije, čini mi se?”
„Res ipsa loquitur.”
„Toni, sad je dosta.”
„Nisam znao da su u starom Rimu imali violine.”
„Džoana, napokon jedno smisleno zapažanje.”
„Nije li Stradivarijus staro rimsko ime? Tako zvuči.”
„Nije ni neverovatno koliko toga ne znamo?”
„Ili koliko toga znamo no u koliko malo toga verujemo.”
„Ko je ono rekao da ima čvrsto mišljenje kojeg se labavo pridržava?”
„Predajem se.”
„Ni ja ne znam, upravo sam se toga setio.”
„Znate, naša opština je upravo počela da zapošljava njuškala za recikliranje. Možete li to da zamislite?”
„Ne dok nam ne kažeš šta oni rade.”
„Zaviruju vam u kante za recikliranje i proveravaju da li dovoljno nečega reciklirate...”
„Stvarno vam ulaze u vaše dvorište? Ja bih ih tužio za neovlašćen ulaz u posed.”
„... i onda ako, na primer, otkriju da niste odvojili dovoljno konzervi, u poštansko sanduče vam ubace letak u kojem se objašnjava kako da se popravite.”
„Neverovatna drskost. Zašto ne potroše taj novac tako što će zaposliti još medicinskih sestara ili tako nešto?”
„Do toga će doći u Apokaliptičnoj Britaniji. Njuškala koja vam razvaljuju vrata da vide da li ste televizor ostavili na stend-baju.”
„U našem smeću ne bi pronašli mnogo konzervi jer mi jedva da ih kupujemo. Većina ih ima suviše soli i konzervansa i sličnog.”
„Ah, ali kad se njuškala okome na vas ima da kupujete konzerve i bacate njihov sadržaj kako biste postigli kvotu za recikliranje.”
„Zar ne bi mogli njuškala da zamene dodatnim kamerama za nadzor?”
„Nismo li skrenuli sa teme?”
„Šta je tu novo?”
„Stradivari.”
„Molim?”
„Stradivarijus je instrument. Stradivari je proizvođač.”
„Ja nemam ništa protiv. Apsolutno ništa.”
„Kad sam ja bio mali, mrzeo sam to što svetom upravljaju starci jer očigledno nisu bili u toku sa događajima, jer su bili ogrezli u prošlost. Sada su svi političari toliko prokleto mladi da nisu u toku na drugačiji način, i ne mrzim to koliko se toga plašim, jer oni jednostavno ne mogu dovoljno dobro da razumeju ovaj svet.”
„Kad sam ja bio mali, voleo sam kratke knjige. Sad kad sam stariji, i kad mi je preostalo manje vremena, otkrio sam da više volim dugačke knjige. Može li neko to da mi objasni?”
„Životinjsko samozavaravanje. Jedan deo tebe se pretvara da je preostalo više vremena nego što zapravo jeste.”
„Kad sam ja bio mali i kad sam počeo da slušam klasičnu muziku, više sam voleo brze stavove, dok su mi spori bili dosadni. Jedva sam čekao da se završe. Sada je suprotno. Više volim spore stavove.”
„To je verovatno povezano sa time što se protok krvi usporava.”
„Da li se protok krvi usporava? Baš me zanima.”
„Ako i ne, trebalo bi.”
„Još jedna stvar koju ne znamo.”
„Ako se i ne usporava, to je metafora i, kao takva, istinita.”
„Kad bi bar globalno zagrevanje bilo metafora.”
„Sporiji stavovi su dirljiviji. O tome se radi. U onima drugima ima buke, uzbuđenja, početka, zaključka. Spori stavovi su čista emocija. Elegični, s osećajem da vreme prolazi, osećajem neizbežnog gubitka - to su spori stavovi.”
„Zna li Fil o čemu govori?”
„Uvek znam o čemu govorim u ovo doba noći.”
„Ali zašto bismo sada bili dirnutiji? Jesu li nam emocije dublje?”
„U ono su vas vreme brzi stavovi uzbuđivali i uveseljavali.”
„Hoćeš li da kažeš da raspon emocija ostaje isti, no u različito doba teče u različitim smerovima?”
„Možda upravo to hoću da kažem.”
„Ali mora biti da su nam emocije bile najjače kad smo bili mladi - kad smo se zaljubljivali, ženili i udavali, dobijali decu.”
„Ali sada su nam možda emocije dugotrajnije.”
„Ili su nam najjače emocije sada druge vrste - gubitak, žaljenje, osećaj okončanja.”
„Ne budi tako sumoran. Čekaj da dobiješ unučiće. Iznenadiće te.”
„’Samo zadovoljstvo, bez odgovornosti’?”
„Ne opet to.”
„U zagradi je.”
„I osećaj produžetka života koji nisam baš imala kad sam dobila svoju decu.”
„To je zato što te unuci još nisu razočarali.”
„Oh, nemoj tako.”

„U redu, ništa nisam rekao.”
„Dakle, smatramo li da još ima neke nade za ovu planetu? Imajući na umu globalno zagrevanje, nemogućnost određivanja sopstvenog interesa i političare koji su mladi poput policajaca?”
„Ljudski je rod i ranije uspevao da se izvuče.”
„A mladi su veći idealisti nego mi što smo bili. Ili bar nego mi što smo sada.”
„A Galilej je i dalje u prednosti u odnosu na papu. To je neka vrsta metafore.”
„A ja i dalje nemam rak dupeta. To je neka vrsta činjenice.”
„Dik, nešto što će konačno prevagnuti. Svet sada jeste pozitivno mesto za život.”
„Svima će nam biti samo malo toplije.”
„A kome će uopšte nedostajati Holandija? Pod uslovom da sve Rembrante premeste na neko više mesto.”
„I svi ćemo biti daleko siromašniji jer su bankari pokrali naš novac.”
„I svi ćemo morati da postanemo vegetarijanci jer proizvodnja mesa doprinosi globalnom zagrevanju.”
„I nećemo moći toliko da putujemo, osim peške i na konju.”
„’Cipelcug’ - ljudi će opet početi to da govore.”
„Znate, uvek sam zavideo onom vremenu kad su čak i ljudi koji su to sebi mogli da priušte putovali u inostranstvo samo jednom u životu. Da ne pominjem sirotog hodočasnika s priveskom u obliku školjke koji je čitavog života bio na jednom jedinom hodočašću.”
„Zaboravljaš da smo svi za ovim stolom na Galilejevoj strani.”
„Onda možete na hodočašće da vidite njegov teleskop u Firenci ili gde ga već čuvaju. Osim ako ga papa nije spalio.”
„I ponovo ćemo više uzgajati sopstvenu hranu, što će biti zdravije.”
„I popravljati stvari kao ranije.”
„I sami sebe zabavljati, i voditi prave razgovore za porodičnom trpezom, i ukazivati istinsko poštovanje baki koja u ćošku plete čarape za novorođenče i priča nam priče o starim vremenima.”
„Nećemo ići baš toliko daleko.”
„Dobro, pod uslovom da i dalje možemo da gledamo televiziju i da su nuklearne porodice stvar izbora.”
„A šta je sa trampom umesto upotrebe novca?”
„Tu bismo barem zavrnuli bankare.”
„Ne računaj na to. Brzo bi oni pronašli način da opet postanu nezamenljivi. Postojaće berza na kojoj će se trgovati padavinama ili sunčanim satima ili čime već.”
„Već postoji, prijatelju moj.”
„Sećate se kako su govorili: ’Sirotinja je uvek uz nas’?”
„Pa?”
„E pa trebalo je da bude ’Bogati su uvek uz nas’, ’Bankari su uvek uz nas’.”
„Upravo sam shvatila zašto se to zove nuklearna porodica.”
„Zato što je podložna cepanju i uvek spremna da eksplodira i ozrači ljude.”
„Ali ja sam to htela da kažem.”
„Prekasno.”
„Hmm, taj miris drveta jabuke...”
„Da vas pitam: bez kojeg bismo od naših pet čula najlakše mogli?”
„Prekasno je za igre pogađanja.”
„Odgovorićemo na to sledeći put.”
„Kad smo već kod toga...”
„Divna hrana.”
„To je bilo najbolje.”
„I niko nije pomenuo reč na slovo p.”
„Niti nam dao seksualni domaći zadatak.”
„Dajte da nazdravim umesto toga.”
„Ne nazdravljamo za ovim stolom. Kućno pravilo.”
„U redu je, neću nazdraviti nikome ko je ovde. Nazdravljam: svetu godine 2060. Neka uživaju koliko i mi.”
„Za svet godine 2060.”
„Za svet.”
„Neka uživaju.”
„Šta mislite, da li će ljudi 2060. godine i dalje lagati u vezi sa seksom?”
„Možda čak jedan čovek od pet hoće.”
„Inače, bio je to A. Dž. P. Tejlor.”
„Ko?”
„Taj koji je rekao da ima čvrsto mišljenje kojeg se labavo pridržava.”
„E pa nazdravljam ćutke i njemu.”
Usledilo je uobičajeno komešanje, oblačenje kaputa, grljenje i ljubljenje, a zatim smo u grupi izašli napolje i zaputili se ka stajalištu mini-kombija i podzemnoj.
„Svideo mi se miris te vatre”, rekla je Su.
„A nismo morali ni da jedemo ništa iz usta mrtve krave”, rekao je Toni.
„Neobično mi je kad pomislim da ćemo do 2060. svi pomreti”, reče Dik.
„Oh, kad bar ne bi tako govorio”, rekla je Kerol.
„Neko mora da kaže ono što drugi ne govore”, reče Dejvid.
„Vidimo se narode”, rekao je Lari. „Ja ću ovuda.”
„Vidimo se”, uglavnom smo odgovorili.

Linije braka





„Tvin oter” je bio tek napola pun kad su poleteli iz Glazgova: nekoliko ostrvljana koji se vraćaju sa kopna, plus nekoliko vikendaša koji su poranili, u gojzericama i sa ruksacima. Gotovo ceo sat su leteli tik iznad promenljivog krajolika oblaka. Zatim se spustiše i iskrzani rubovi ostrva pojaviše se ispod njih.
Oduvek je voleo ovaj trenutak. Vrh rta, dugačka Atlantska plaža, veliki beli bungalov iznad kojeg su ritualno preletali, zatim polako okretanje iznad malog neravnog ostrva Orosej, i konačno približavanje ravnom, blistavom prostranstvu Velike plaže. Za letnjih meseci mogli ste računati na to da će neki bučan kopneni glas, možda u želji da ostavi utisak na svoju devojku, povikati da nadjača buku propelera: „Jedina komercijalna pista na plaži na svetu!” No kako su godine prolazile ni to mu više nije smetalo. Bio je to deo dolaženja ovamo.
Sleteli su pravo na peščanu plažu i kapljice poleteše uvis između podupirača krila dok su jurili kroz plitke barice. Zatim se avion okrenu i bočno pristade uz malu aerodromsku zgradu; minut kasnije već su se spuštali niz rasklimane metalne stepenice do plaže. Traktor sa ravnom prikolicom stajao je u blizini da odvuče njihov prtljag tih desetak metara do komada vlažnog betona koji je služio kao traka za, podizanje prtljaga. Oni, njihov: bio je svestan da umesto toga mora početi da se navikava na zamenicu u jednini. Od sada pa nadalje, to će biti gramatika njegovog života.
Kalum ga je čekao, gledajući nekud preko njegovog ramena, proučavajući ostale putnike. Ista ona sitna sedokosa figura u zelenoj vetrovki koja ih je dočekivala svake godine. Budući da je to bio Kalum, ništa nije pitao; čekao je. Poznavali su se, nekakvom vrstom bliske formalnosti, već dvadesetak godina. Sada je ta redovnost, to ponavljanje, i sve što je ono sadržavalo, bilo prekinuto.
Dok se kombi vukao putem koji je imao samo jednu traku, i pristojno čekao na proširenjima, ispričao je Kalumu priču od čijeg se ponavljanja već bio umorio. Iznenadni umor, napadi vrtoglavice, laboratorijske analize krvi, skeneri, bolnice, još bolnica, dom za nemoćne. Brzina kojom je sve to išlo, proces, nemilosrdni sled događaja. Ispričao je sve to bez suza, neutralnim glasom, kao da se moglo dogoditi nekome drugom. Bio je to za sada jedini način koji je znao.
Ispred mračne kamene kućice Kalum je povukao ručnu kočnicu. „Pokoj joj duši”, tiho je rekao i postarao se za prtljag.


Kad su prvi put došli na ostrvo, nisu još bili venčani. Nosila je burmu kao ustupak... čemu? Njihovoj zamišljenoj verziji ostrvskog morala? Osećali su se zbog toga istovremeno superiorno i licemerno. Zidovi njihove sobe u Kalumovom i Florinom pansionu bili su okrečeni u belo, kiša se sušila na prozoru, a pogled se pružao preko obalskog pojasa plodne zemlje do oštrog uspona Ben Martaina. Prve su noći otkrili krevet čiji su spojevi cvileli pri svakoj aktivnosti dinamičnijoj od minimuma potrebnog da se staloženo začnu deca. Bili su komično sputani. Ostrvski seks, tako su ga zvali, tiho se kikoćući zagnjureni jedno u drugo.
Kupio je nov dvogled posebno za taj izlet. U unutrašnjosti ostrva bilo je ševa i gorskih juričica, običnih belki i pastirica. Na obali, žalara zujavaca i trepteljki. No morske ptice je voleo najviše, kormorane i blune, morske vrance i burnjake. Mnoge je spokojne sate proveo mokre stražnjice, sedeći na stenama, izoštravajući pomoću palca i srednjeg prsta njihova kovitlava poniranja i njihovu nezavisnost u letu. Burnjaci su mu bili omiljeni. Ptice koje su čitav svoj život provodile na moru, dolazeći na kopno samo da se gnjezde. Zatim bi polagale jedno jedino jaje, odgajale mladunče i ponovo odlazile na more, klizeći tik iznad talasa, uzdižući se uvis na vazdušnim strujama, slobodne da budu ono što jesu.
Njoj je cveće bilo milije od ptica. Babina svila, mali šuškavac, grahorica, barska perunika. Postojalo je nešto, sećao se, što se zvalo prunela ili samoizlečenje. To je bilo najdalje što mu je znanje, kao i sećanje, sezalo. Nikada nije ubrala ni jedan jedini cvet, ni tamo niti bilo gde drugde. Odrezati cvet značilo je ubrzati njegovu smrt, imala je običaj da kaže. Mrzela je i sam pogled na vazu. U bolnici bi drugi pacijenti, kad vide prazna metalna kolica u dnu njenog kreveta, pomislili da su je prijatelji zanemarili i pokušali bi da joj poklone višak svojih buketa. To se dešavalo sve dok se nije preselila u sopstvenu sobu, i tada je taj problem nestao.
Te prve godine, Kalum im je pokazao ostrvo. Jednog popodneva, na plaži gde je voleo da traga za školjkama britvama, odvratio je pogled s njih i rekao, gotovo kao da se obraća moru: „Znate, moji su se baba i deda venčali putem zvanične izjave. To je bilo sve što ti je u ono vreme bilo potrebno. Odobrenje i izjava. Venčavali su se kad mesec raste i kad je plima - za sreću. A nakon venčanja usledio bi grubi madrac na podu neke pomoćne zgrade. Za prvu noć. Ideja je bila da brak valja započeti u stanju poniznosti.”
„Oh, to je divno, Kalum”, rekla je. No on je smatrao da je to prekor - njihovim engleskim običajima, njihovoj uobraženosti, njihovoj prećutnoj laži.


Druge godine su se vratili na ostrvo nekoliko nedelja nakon što su se venčali. Želeli su to da saopšte svima koje su sreli; no ovo je bilo jedino mesto na kojem to nisu mogli da učine. Možda je to bilo dobro za njih - da budu ludi od sreće i primorani da o tome ćute. Možda je to bio njihov način da brak započnu u stanju poniznosti.
No ipak je osećao da su Kalum i Flora pogodili. Sigurno nije bilo teško, uz tu njihovu novu odeću i blesave osmehe. Prve im je noći Kalum dao viski iz boce bez etikete. Imao je mnogo takvih boca. Mnogo se više viskija pilo nego prodavalo na ovom ostrvu, u to nije bilo sumnje.
Flora je iz fioke izvadila stari džemper koji je pripadao njenom dedi. Položila ga je na kuhinjski sto i poravnala ga dlanovima. U staro vreme, objasnila je, žene sa ovih ostrva svojim bi pletivom pričale priče. Mustra ovog džempera govorila je da je njen deda došao sa Eriskeja, dok su detalji na njemu, ukrasi, govorili o ribarenju i veri, o moru i pesku. A ovaj niz cik-cak linija preko ramena - ovo ovde, vidite - predstavljalo je uspone i padove u braku. Bile su to, doslovce, linije braka.
Cik-cak. Poput svakog sveže venčanog para, razmenili su poglede koji su govorili o lukavoj ubeđenosti, sigurni da za njih neće biti padova - ili bar ne takvih kao kod njihovih roditelja, ili kod prijatelja koji su već pravili uobičajene glupe, predvidljive greške. Oni će biti drugačiji; oni će biti drugačiji od svakoga ko je ikada ranije stupio u brak.
„Ispričaj im za dugmiće, Flora”, rekao je Kalum.
Mustra džempera govorila je s kojeg je ostrva njegov vlasnik; dugmići na vratu govorili su kojoj je tačno porodici pripadao. Mora da je to bilo kao da šetaš okolo odeven u sopstveni poštanski broj, pomislio je.
Dan ili dva kasnije, rekao je Kalumu: „Voleo bih da svi i dalje nose te džempere”. Budući da sam nije imao nikakav osećaj za tradiciju, sviđalo mu se kad bi drugi ljudi taj osećaj pokazivali.
„Bili su veoma korisni”, odgovorio je Kalum. „Bilo je mnogo utopljenika koje ste mogli prepoznati samo po džemperu. A zatim i po dugmićima. Ko je čovek bio.”
„Na to nisam ni pomislio.”
„Pa nema ni razloga. Da to znate. Da na to pomislite.”
Bilo je trenutaka kad bi pomislio da je ovo bilo najudaljenije mesto na koje je ikada došao. Ostrvljani su govorili istim jezikom kao i on, no to je bila tek nekakva čudna geografska podudarnost.


Ovog su se puta Kalum i Flora prema njemu odnosili onako kako je znao da će se odnositi: taktično i skromno, što je nekoć, glupo, engleski, smatrao za pokornost. Nisu mu se nametali, niti pravili predstavu od svog saučešća. Osetio bi dodir na ramenu, pred njim bi se našao tanjir, čuo bi primedbu na račun vremena.
Svakog jutra Flora bi mu dala sendvič umotan u nemasni papir, komad sira i jabuku. Krenuo bi preko obalskog pojasa plodne zemlje, a zatim uz Ben Martain. Naterao bi sebe da se popne na vrh, odakle je mogao da vidi ostrvo i njegove iskrzane rubove, gde je mogao da se oseća kao da je sam. Zatim bi se, s dvogledom u ruci, zaputio ka liticama i morskim pticama. Kalum mu je jednom rekao da su na nekim ostrvima, pre mnogo generacija, od burnjaka pravili ulje za svoje fenjere. Čudno kako je tu pojedinost oduvek krio od nje, više od dvadeset godina. Tokom ostatka godine toga se uopšte ne bi ni setio. Zatim bi došli na ostrvo i on bi rekao sebi, ne smem joj reći šta su radili s burnjacima.


Onog leta kad ga umalo nije napustila (ili on umalo nije napustio nju? - s ove razdaljine, bilo je teško reći) otišao je da iskopava školjke sa Kalumom. Ostavila ih je da se bave svojim sportom, odabravši umesto toga da se šeta vlažnom, krivudavom linijom plaže s koje more tek što se povuklo. Tu gde kamenčići jedva da su bili krupniji od zrnaca peska volela je da traga za komadićima obojenog stakla - sićušnim krhotinama razbijene boce, koje su voda i vreme učinili glatkim. Godinama je gledao taj povijeni hod, radoznalo saginjanje, podizanje, odbacivanje, pohranjivanje na savijeni levi dlan.
Kalum mu je objasnio kako se traga za malim udubljenjem u pesku, kako se u njega sipa malo soli, a zatim čeka da se školjka britva podigne nekoliko centimetara iz svog skrovišta. Na levoj je ruci nosio kuhinjsku rukavicu da se zaštiti od oštrine školjke koja se podiže. Moralo se povući brzo, rekao je, zgrabiti školjku pre nego što ponovo iščezne.
Uprkos Kalumovoj umešnosti, uglavnom se ništa nije pomeralo, te su prešli na naredno udubljenje u pesku. Krajičkom oka video ju je kako luta dalje plažom, leđima Okrenuta njemu, sama sebi dovoljna, zadovoljna onim što radi, ni za trenutak ne pomislivši na njega.
Kad je dodavao Kalumu još soli, i kad je ugledao kuhinjsku rukavicu u položaju za vrebanje, ču sebe kako kaže, kao muškarac muškarcu: „Pomalo je to nalik braku, zar ne?”
Kalum se blago namršti. „Kako to?”
„Oh, čekate da nešto iskoči iz peska. Zatim se ispostavi ili da tu nema ničega, ili je to nešto što vam raseče ruku ako ne pazite vraški dobro.”
Bilo je glupo reći tako nešto. Glupo jer zapravo nije tako mislio, još gluplje jer je bilo uobraženo. Ćutanje mu je reklo da je Kalum takav razgovor smatrao uvredljivim - prema njemu, prema Flori, prema ostrvljanima uopšteno.


Svakog je dana šetao i svakog ga je dana kvasila blaga kiša. Pojeo bi natopljeni sendvič i posmatrao kako burnjaci lete tik iznad mora. Odšetao bi do Grejan Heda i pogledao naniže na ravne stene na kojima su voleli da se okupljaju galebovi. Jedne su godine posmatrali nekog psa koji je doplivao čak sa plaže, rasterao galebove a zatim paradirao stenom poput njenog novog vlasnika. Ove godine psa nije bilo.
Na vrtoglavo visokom boku Grejana nalazio se deo neočekivanog terena za golf na kojem, iz godine u godinu, nikada nisu videli ni jednog jedinog igrača. Bila je tu mala kružna livada okružena drvenom tarabom kako krave ne bi dolazile na nju. Jednom je, nedaleko odatle, na njih nenadano jurnulo krdo bikova, strašno je preplašivši. On je ostao na mestu, mahnito mlatarao rukama, nagonski uzvikivao imena političara koje je najviše prezirao i nekako se nije iznenadio kad ih je to umirilo. Ove godine, bikova nigde nije bilo i nedostajali su mu. Pretpostavljao je da mora da su odavno završili na klanju.
Setio se da im je jedan farmer sa Vaterseja pričao o lenjim lejama. Isečeš komad zemlje s travom, položiš krompir na zemlju, vratiš onaj komad ali naopako okrenut - i to je to. Ostalo prepustiš vremenu, kiši i sunčevoj toploti. Lenje leje - video ju je kako mu se smeje, kako mu čita misli, rekavši kasnije kako bi to bilo njegovo poimanje baštovanstva, zar ne? Sećao se da su joj oči sijale poput vlažnog staklenog nakita kojim je punila dlan.


Poslednjeg jutra Kalum ga je kombijem dovezao do Velike plaže. Političari su obećavali novu pistu kako bi moderni avioni mogli da sleću. Pričalo se o razvoju turizma i obnavljanju ostrva, pomešano sa upozorenjima o trenutnom trošku subvencija. Kalum ništa od toga nije želeo, a nije ni on. Znao je da će mu biti potrebno da ostrvo ostane što je moguće više isto i nepromenjeno. Ako mlaznjaci počnu da sleću na pistu, neće se vratiti.
Predao je prtljag na prijemnom pultu i izašli su napolje. Naginjući se preko niskog zida, Kalum zapali cigaretu. Gledali su u daljinu, preko vlažnog neravnog peska na plaži. Oblak je bio nisko, vetrokaz nepomičan.
„Ovo je za tebe”, rekao je Kalum i pružio mu nekoliko razglednica. Mora da ih je upravo kupio u kafeu. Slike ostrva, plaže, pojasa obradive zemlje; jedna slika aviona koji je upravo čekao da ga odatle odvede.
„Ali...”
„Trebaće ti uspomena.”
Nekoliko minuta kasnije, „tvin oter” je poleteo ravno preko Oroseja i otvorenog mora. Nije bilo oproštajnog pogleda na ostrvo pre nego što je taj svet ispod njih iščezao. U oblaku koji ih je obujmio, pomislio je na dugmiće i linije braka; na školjke britve i ostrvski seks; na bikove koji su mu nedostajali i na burnjake od kojih su pravili ulje; a zatim, konačno, potekoše suze. Kalum je znao da se neće vratiti. No suze nisu tekle zbog toga, niti zbog njega, čak ni zbog nje, zbog njihovih uspomena. Bile su to suze zbog njegove sopstvene gluposti. I zbog njegove uobraženosti.
Mislio je da može da vrati prošlost i da počne da se oprašta. Mislio je da se tuga može ublažiti, bar ubrzati, malo požuriti, time što će se vratiti na mesto na kojem su bili srećni. Ali nije on upravljao tugom. Tuga je upravljala njime. I u mesecima i godinama pred njim, očekivao je da će ga tuga naučiti i mnogo čemu drugom. Ovo je bilo tek prvo.

DEO DRUGI


Portretista

Gospodin Tatl je bio sklon prepiranju od samog početka: u vezi sa honorarom - dvanaest dolara - veličinom platna i prizorom koji će se videti kroz prozor. Na sreću, oko poze i kostima brzo su se složili. U vezi s tim Vodsvort je sa zadovoljstvom ugađao carinskom inkasantu; sa zadovoljstvom je pristao i da mu, onoliko koliko je to bilo u njegovoj moći, podari izgled gospodina. Naposletku, to mu je bio posao. Bio je portretista ali i zanatlija, i plaćali su ga kao zanatliju da stvori ono što je mušteriji bilo po volji. Za trideset će se godina malo ko sećati kako je carinski inkasant izgledao; jedini trag njegovog fizičkog postojanja, nakon što se susretne sa svojim Tvorcem, biće ovaj portret. Vodsvortovo je iskustvo pokazalo da je mušterijama važnije bilo da ih prikaže kao trezvene, bogobojažljive ljude nego da dobiju istinsku sličnost. Ovo nije bilo nešto što bi ga uznemiravalo.
Krajičkom oka Vodsvort je postao svestan da je mušterija nešto rekla, no nije odvratio pogled sa vrha kista. Umesto toga je pokazao na uvezanu beležnicu u koju su toliki portretisani zapisali svoja mišljenja, izrazili svoje pohvale i pokude, svoju mudrost i svoju ludost. Mogao je i da nasumice otvori knjigu na bilo kojoj stranici i zamoli mušteriju da upre prstom u opasku koju je zapisao neki njegov prethodnik deset ili dvadeset godina ranije. Mišljenje ovog carinskog inkasanta do sada je bilo predvidljivo poput njegove dugmadi na prsluku, premda manje zanimljivo. Na sreću, Vodsvorta su plaćali da prikaže prsluke a ne mišljenja. Razume se, bilo je daleko složenije od toga: prikazati prsluk, pa još i periku, pa još i kratke čakšire značilo je prikazati mišljenje; uistinu, čitav sklop mišljenja. Prsluk i čakšire otkrivali su telo koje se krilo ispod, kao što su perika i šešir otkrivali mozak koji se krio ispod; premda je, u nekim slučajevima, pretpostavka da se ispod svega krije makar nekakav mozak zapravo bila čisto slikarsko preterivanje.
Sa zadovoljstvom bi otišao iz ovog grada, spakovao svoje kistove i platna, svoje boje i paletu u male čeze, osedlao svoju kobilu i pošao stazom kroz šumu koja bi ga za tri dana dovela do kuće. Tamo bi se odmarao, i razmišljao, a možda i odlučio drugačije da živi, bez ove neprekidne muke putujućeg života. Torbarskog života; prosjačkog života. Kao i uvek, došao je u ovaj grad, uzeo smeštaj koji je plaćao na noć i dao oglas u novine, ističući svoju umešnost, svoju cenu i činjenicu da stoji na raspolaganju. „Ukoliko ne bude zainteresovanih u roku od šest dana”, stajalo je na kraju oglasa, „gospodin Vodsvort će napustiti grad.” Uradio je portret male kćeri trgovca konfekcijom a zatim i đakona Zebedaje Harisa, koji mu je ukazao hrišćansko gostoprimstvo u sopstvenom domu i preporučio ga carinskom inkasantu.
Gospodin Tatl mu nije ponudio smeštaj; no portretista je sam odlučio da spava u štali gde mu je društvo pravila njegova kobila, dok se hranio u kuhinji. A onda je došlo do onog incidenta treće večeri njegovog boravka, protiv kojeg nije uspeo - ili nije umeo - da se pobuni. To mu je remetilo san. To ga je i povredilo, ako ćemo iskreno. Trebalo je da carinskog inkasanta otpiše kao klipana i siledžiju - dovoljno ih je naslikao u svom veku - i da čitavu tu stvar zaboravi. Možda bi zaista trebalo da razmisli o povlačenju, da pusti da mu se kobila udeblja i da živi od useva i stoke koje uspe da uzgoji. Uvek je mogao da oslikava prozore i vrata umesto da slika ljude; to ne bi smatrao uvredom.
Kasno prvog jutra Vodsvort je morao da upozna carinskog inkasanta sa beležnicom. Taj je prijan, kao i mnogi drugi, zamišljao da je dovoljno tek jače zinuti da bi se ostvarila komunikacija. Vodsvort je posmatrao kako pero leti preko stranice, a zatim kažiprst nestrpljivo tapka po njoj. „Ako je Bog milostiv”, napisao je čovek, „možda ćete na nebesima moći da čujete”. U znak odgovora šturo se osmehnuo i brzo klimnuo glavom, što se moglo tumačiti kao iznenađenost i zahvalnost. Mnogo je puta već pročitao tu misao. Često je to bio istinski izraz hrišćanskog osećanja i saosećajnog nadanja; povremeno je, kao sada, ona predstavljala jedva prikrivenu ozlojeđenost što su na svetu postojali ljudi sa tako neprijatnim deformitetima. Gospodin Tati je bio od onih gospodara koji su voleli da su im sluge neme, gluve i slepe - osim kad njemu lično to nije odgovaralo. Razume se, gospodari i sluge postali su građani i unajmljena posluga čim je došlo do proglašenja pravednije države. No to nije značilo da su gospodari i sluge izumrli; kao što nisu izumrle ni osnovne sklonosti čoveka.
Vodsvort nije smatrao da nehrišćanski procenjuje i osuđuje carinskog inkasanta. Njegovo je mišljenje formirano još pri prvom susretu, a potvrđeno je te treće večeri. Događaj je bio tim okrutniji što je u njega bilo umešano dete, mali baštovan koji jedva da je dostigao doba u kom je bio u stanju išta da razume. Portretista je oduvek voleo decu: zbog njih samih, zbog činjenice da se nisu obazirala na njegov deformitet, na čemu je bio zahvalan, ali i zato što ih on nije imao. Nikada se nije ženio. Možda za to još nije bilo kasno, premda bi morao da bude siguran da je nevesta zašla u godine kad više ne može da rađa decu. Nije mogao svoju nakaznost da prenese na druge. Bilo je onih koji su pokušali da mu objasne da su njegovi strahovi neosnovani, budući da njegov nedostatak nije došao s rođenjem već nakon pegave groznice koju je preležao kad mu je bilo pet godina. Osim toga, nastavljali su, nije li se on snašao na ovom svetu i neće li njegov sin, kakav god da bude, moći jednako da uspe? To bi možda još i moglo biti, no šta ako bude kćer? Pomisao na devojčicu koja živi kao izopštenik nikako nije mogao da podnese. Istina, mogla bi ostati kod kuće i živeli bi shvatajući jedno drugo. No šta bi bilo s takvim detetom pošto on umre?
Ne, otići će lepo kući i slikati svoju kobilu. To mu je oduvek bila namera, a možda će je sada konačno i sprovesti u delo. Ona mu je bila družbenica već dvanaest godina, bez problema ga razumela, nimalo se ne obazirući na zvuke koje bi izustio kad bi se našli sami u šumi. Njegov je plan bio sledeći: da je naslika, na platnu iste veličine poput onog na kojem je slikao gospodina Tatla, premda okrenutom tako da bude pravougaono; i nakon što završi, prebaciće plahtu preko slike i otkriti je tek nakon što kobila skonča. Bilo je nadmeno porediti svakodnevnu realnost jednog božjeg stvorenja sa ljudskim simulakrumom stvorenim neveštom rukom - pa čak i ako je to bila sama svrha u koju su ga njegove mušterije upošljavale.
Nije se zanosio mišlju da će biti lako naslikati kobilu. Ona neće imati strpljenja, niti taštine, da mu pozira, jednog kopita ponosno podignutog. No s druge strane, njegova kobila neće biti ni toliko tašta da mu priđe s leđa i posmatra platno dok još na njemu radi. Carinski inkasant je sada upravo to radio, naginjući mu se preko ramena, zavirujući i upirući prstom. Nešto on tu nije odobravao. Vodsvort podiže pogled sa nepomičnog lica na pomično. Iako se neodređeno sećao kako se govori i kako se čuje, i iako je znao slova, nikada nije ovladao sposobnošću čitanja reči s usana. Vodsvort podiže najtanji od svojih kistova sa reljefnih ukrasa na dugmadima prsluka i, dok je carinski inkasant umakao pero, prenese pogled na beležnicu. „Više dostojanstva”, napisao je on, a zatim podvuče reči.
Vodsvort je smatrao da je već i previše dostojanstva udahnuo gospodinu Tatlu. Povećao mu je visinu, smanjio stomak, zanemario dlakave bradavice na vratu tog prijana, i uopšte se trudio da nabusitost prikaže kao radinost, naprasitost kao posedovanje moralnih vrednosti. A sada je hteo još! Bio je to nehrišćanski zahtev, i bilo bi nehrišćanski s Vodsvortove strane kad bi na to pristao. U božjim očima portretista tom čoveku ne bi učinio nikakvu uslugu ako bi dopustio da bude sav naduven od dostojanstva koje je zahtevao.


Slikao je novorođenčad, decu, muškarce i žene, pa čak i leševe. Tri puta je skoro svoju kobilu u grob oterao goneći je da brže ide kad su od njega zatražili da izvede vaskrsnuće - da nekog koga je upravo upoznao kao mrtvog prikaže kao živog. Ako je to mogao, pa moći će i da prikaže brzinu kojom je njegova kobila repom mlatila da otera muve, ili nestrpljivo izvijala vrat dok je on pripremao male čeze sa slikarskim priborom, ili ćuljila uši dok je ispuštao zvuke obraćajući se šumi.
Jednom je pokušao da se posluži znakovima i zvucima kako bi ga ostali smrtnici razumeli. Istina, nekoliko je jednostavnih postupaka bilo lako podražavati: mogao je, na primer, da pokaže kakav bi položaj mušterija mogla da zauzme. No ostali bi pokreti često za posledicu imali ponižavajuću igru pogađanja; s druge strane, zvuci koje je umeo da proizvede nikako nisu uspevali da prenesu ono što je želeo, niti da ga prikažu kao još jedno ljudsko biće, još jedno božje delo, premda drugačije načinjeno. Ženama je od zvukova koje je ispuštao bilo neprijatno, deca su se za njih dobroćudno zanimala, muškarci su ih smatrali dokazom njegove imbecilnosti. Pokušao je da u tom smislu napreduje no nije uspevao, te se morao povući u nemuštost koju su očekivali i koja im je možda i bila draža. Tada je i kupio svoju beležnicu u povezu od teleće kože, u kojoj su se ponavljale sve ljudske izjave i mišljenja. „Mislite li, gospodine, da u raju može da se slika?” „Mislite li, gospodine, da u raju može da se čuje?”
No njegovo je poznavanje ljudi, takvo kakvo je bilo, u manjoj meri poticalo od onoga što bi oni zapisivali, a u većoj od njegovog nemog posmatranja. Muškarci su - kao i žene - zamišljali da mogu da promene svoj glas i ono što govore, a da se to ne primeti na njihovim licima. U tome su se grdno varali. Njegovo je lice, dok je posmatrao taj ljudski karneval, bilo bezizražajno poput njegovog jezika; no oko mu je govorilo više nego što bi oni mogli i da pretpostave. Ranije je u svojoj beležnici nosio zbirku rukom ispisanih kartica sa korisnim odgovorima, neophodnim sugestijama i uljudnim izmenama onoga što bi mu bilo predloženo. Imao je čak i jednu naročitu karticu za slučaj kad bi se sagovornik prema njemu postavio nadmenije nego što je smatrao za pristojno. Na njoj je pisalo: „Gospodine, čak i kad su vratnice uma zatvorene, razumevanje ne prestaje da postoji.” Ovo bi ponekad prihvatali kao prosto prekorevanje, dok bi ga ponekad smatrali drskošću bednog zanatlije koji spava po štalama. Vodsvort je prestao da se služi ovom karticom, ne zbog bilo koje od ove dve reakcije, već zato što je time priznavao da suviše toga zna. Stanovnici sveta govora imali su sve prednosti: bili su njegovi poslodavci, imali su autoritet, kretali su se u društvu, prirodno su razmenjivali misli i stavove. Premda mu se, na osnovu svega ovoga, nije baš činilo da je umeće govora samo po sebi utemeljitelj vrline. On je imao svega dve prednosti: umeo je da na platnu predstavi one koji su govorili i umeo je u tišini da zapaža ono što su mislili. Bilo bi budalasto odreći se ove druge prednosti.
Kao onda sa klavirom, na primer. Vodsvort je prvo upitao, pokazujući na svoju listu honorara, da li carinski inkasant želi portret čitave porodice, par portreta njega i njegove supruge, ili zajednički portret, uz možda minijature dece. Gospodin Tatl, i ne pogledavši u svoju suprugu, pokaza na svoj grudni koš i napisa na papiru sa cenama: „Samo ja.” Zatim baci pogled na svoju ženu, prinese jednu ruku bradi i dodade: „Kraj klavira.” Vodsvort je već bio zapazio izvrsni instrument od ružinog drveta i pokretom upitao sme li da mu priđe. Zatim je pokazao nekoliko poza: od toga da se ležerno sedi kraj dirki sa kojih je podignut poklopac uz postavljene note omiljene pesme, do toga da se ceremonijalnije stoji kraj instrumenta. Tatl stade na Vodsvortovo mesto, zauze pozu, iskorači jednom nogom a zatim, nakon što je razmislio, spusti poklopac na dirke. Iz toga je Vodsvort zaključio da je klavir svirala samo gospođa Tatl; nadalje, da je Tatlova želja da se na slici vidi klavir bio njegov način da je posredno uključi u portret. Posredan, a takođe i manje skup.
Portretista je carinskom inkasantu pokazao nekoliko minijaturnih portreta dece, u nadi da će ovaj promeniti mišljenje, no Tatl samo odmahnu glavom. Vodsvort je bio razočaran, delom zbog novca, no više zbog toga što se njegova radost slikanja dece povećavala dok se radost koju mu je pričinjavalo slikanje njihovih roditelja smanjivala. Istina, deca su bila dinamičnija od odraslih, nepostojanijih crta lica. No deca su ga i gledala u oči, a kad je čovek gluv, on čuje svojim očima. Deca su izdržavala njegov pogled i on je tako uspevao da uhvati njihovu prirodu. Odrasli bi često skrenuli pogled, bilo iz skromnosti ili iz želje da nešto sakriju; dok bi drugi, poput carinskog inkasanta, izazivački zurili u njega, uz lažnu iskrenost, kao da žele da kažu. Naravno da moje oči prikrivaju neke stvari, no tebi nedostaje oštrina uma da to shvatiš. Takve su mušterije Vodsvortovu naklonost deci tumačili kao dokaz njegove manjkavosti u poimanju stvari, kao u dece. S druge strane, Vodsvort je u dečjoj sklonosti ka njemu nalazio dokaz da ona vide jednako jasno kao i on.
Kad je tek počeo da se bavi ovim poslom, svoje je kistove i boje nosio na leđima i pešačio šumskim stazama poput torbara. Bio je prepušten samome sebi, zavisio je od preporuka i oglašavanja. No bio je vredan i, budući druželjubive prirode, zahvalan što mu njegova umešnost omogućava pristup životima drugih. Stupio bi u neko domaćinstvo i bilo da ga smeste u štalu, u odaje za poslugu ili, veoma retko, i samo u najhrišćanskijim domovima, da se prema njemu odnose kao prema gostu, imao bi tih nekoliko dana svrhu i priznanje. To ne znači da su se prema njemu ophodili išta manje nadmeno nego prema ostalim zanatlijama; no barem su ga smatrali normalnim ljudskim bićem, odnosno bićem koje je zavređivalo nadmenost. Bio je srećan, možda po prvi put u svom životu.
A onda je, bez ikakve pomoći osim sopstvene moći zapažanja, počeo da shvata da poseduje više nego puku svrhu; posedovao je sopstvenu snagu. Nije to bilo nešto što bi njegovi poslodavci priznavali; no njihove su mu oči to potvrđivale. Polako je shvatio istinu svog zanata: da je mušterija bila gospodar, osim onda kad je on, Džejms Vodsvort, bio gospodar svoje mušterije. Za početak, bio je gospodar svoje mušterije onda kad bi mu oko otkrilo ono što bi mušterija želela od njega da sakrije. Muževljev prezir. Ženino nezadovoljstvo. Đakonovo licemerje. Patnju deteta. Samozadovoljstvo muža što može da troši ženin novac. Činjenicu da je muž bacio oko na služavku. Krupne stvari u malim kraljevstvima.
Osim toga, shvatio je da, kad se probudi u štali i sa odeće očetka konjsku dlaku, a zatim ode do kuće i uzme kist načinjen od dlake druge životinje, postaje više od onoga za šta ga smatraju. Oni što mu poziraju i što ga plaćaju nisu znali šta zaista kupuju svojim novcem. Znali su šta su se dogovorili - znali su veličinu platna, pozu i ukrasne elemente (činija jagoda, ptica na razapetom užetu, klavir, pogled što se pruža s prozora) - i zbog tog su se dogovora osećali kao gospodari. No upravo je to bio trenutak u kojem je uloga gospodara prelazila na osobu s druge strane platna. Do tada su se u svom životu posmatrali u zidnim i ručnim ogledalima, na poleđini kašike i, nejasno, na površini neuzburkane bistre vode. Čak se govorilo i da zaljubljeni mogu da vide sopstveni odraz u očima onog drugog; no portretista u tome nije imao iskustva. Sve su takve predstave, međutim, zavisile od osobe ispred ogledala, kašike, površine vode, očiju. Kad bi Vodsvort svojim mušterijama dao njihov portret, to bi obično bilo prvi put da vide sebe onako kako ih vidi neko drugi. Ponekad bi, kad pred njih stavi sliku, portretista primetio kako mušteriju podilazi nekakva iznenadna jeza, kao da misli: dakle ovako ja zaista izgledam? Bio je to trenutak neobjašnjive ozbiljnosti: tako će ga, kao na toj slici, pamtiti kad ga više ne bude. A postojalo je čak i nešto ozbiljnije. Vodsvort nije mislio da umišlja kad mu je oko govorilo da je sledeća mušterijina misao često bila: i da li me možda i Svevišnji ovako vidi?
Oni koji nisu bili dovoljno ponizni da bi ih ophrvale takve sumnje vladali su se kao carinski inkasant sada: zahtevali bi dorade ili popravke, govorili portretisti da su mu ruka i oko omanuli. Da li bi bili toliko tašti i samome Bogu da se žale? „Više dostojanstva, više dostojanstva.” Uputstvo posebno ogavno ukoliko se na umu ima ponašanje gospodina Tatla u kuhinji dve večeri ranije.
Vodsvort je jeo svoju večeru, zadovoljan poslom koji je tog dana obavio. Upravo je bio završio sa slikanjem klavira. Uzana nožica instrumenta, paralelno postavljena u odnosu na Tatlovu nešto krupniju nogu, završavala se zlatnom kandžom s čijim se prikazivanjem Vodsvort poprilično mučio. No sada je mogao da se okrepi, da se protegne kraj vatre, da prezalogaji, kao i da posmatra društvo posluge. Njih je bilo više nego što je očekivao. Carinski inkasant bi mogao zarađivati nekih petnaest dolara nedeljno, što je bilo dovoljno da se unajmi jedna sluškinja. No Tatl je imao i kuvaricu i dečaka koji je radio u vrtu. Budući da carinski inkasant nije delovao kao čovek koji bi nemilice trošio sopstveni novac, Vodsvort zaključi da je takvu luksuznu poslugu zasigurno obezbeđivao novac gospođe Tatl.
Kad su se navikli na njegov deformitet, posluga se prema njemu odnosila ležerno, kao da ih je njegova gluvoća činila ravnima. Bila je to jednakost na koju je Vodsvort sa zadovoljstvom pristao. Mladi baštovan, vilenjak sa očima ugasle žeravice, dao se na to da ga zabavi svojim trikovima. Kao da je mislio da portretisti, uskraćenom za reči, samim tim nedostaje i zabave. To nije bilo tačno, no on je povlađivao ovakvom povlađivanju koje je i sam dobijao, te bi se smešio kad bi dečak prevrnuo kolica, kad bi se s leđa prikrao kuvarici kad bi se ova sagnula do rerne ili kad bi se s njim igrao igre pogađanja, skrivajući u šakama žireve.
Portretista beše pojeo svoju supu i sad se grejao ispred vatre - u pogledu koje gospodin Tatl u ostalim delovima kuće nije bio naročito velikodušan - kad mu na pamet pade jedna misao. Izvukao je oprljeno parče uglja sa ruba pepela, dotakao malog baštovana po ramenu da mu da znak da ostane gde jeste, a zatim iz džepa izvuče blok za crtanje. Kuvarica i sluškinja su pokušale da prate šta on radi, ali on im rukom dade znak da se drže podalje, kao da želi da kaže da ovaj naročiti trik, trik koji je izvodio u znak zahvalnosti za trikove koje je izvodio dečak, neće uspeti ako ga neko bude posmatrao. Bila je to gruba skica - no dovoljno je ličila na original. Istrgnuo je list hartije iz bloka i pružio ga dečaku. Dete ga pogleda zapanjeno i zahvalno, položi crtež na sto, uze Vodsvorta za ruku i poljubi je. Trebalo bi uvek decu da crtam, pomisli portretista, gledajući dečaka u oči. Gotovo da nije bio svestan gromoglasnog smeha koji se razlegao kad su dve žene pogledale crtež, a zatim muka koji zavlada kad je carinski inkasant, privučen iznenadnom bukom, ušao u kuhinju.
Portretista je gledao Tatla koji je stajao, jedne noge ispred druge, kao na svom portretu, otvarajući i zatvarajući usta na način koji nije išao u prilog dostojanstvenosti. Gledao je kako kuvarica i devojka zauzimaju smerniji i pristojniji stav. Gledao je kako dečak, odgovarajući na pogled svog gazde, uzima crtež i pruža mu ga, skromno, ponosno. Gledao je kako Tatl mirno uzima list hartije, proučava ga, baca pogled na dečaka, zatim na Vodsvorta, klima glavom, namerno cepa crtež na četiri dela, spušta ga u vatru, čeka da ga zahvati plamen, još nešto govori jednom četvrtinom profila okrenut portretisti, a zatim izlazi napolje. Gledao je kako dečak plače.


Portret je bio završen: i klavir od ružinog drveta i carinski inkasant zablistali su. Malo belo carinsko zdanje videlo se kroz prozor tik uz lakat gospodina Tatla - mada tu zapravo nije bilo nikakvog prozora, niti bi se, čak i da ga je bilo, kroz njega moglo videti nekakvo carinsko zdanje. No ipak su svi razumeli ovaj skromni odmak od realnosti. I možda je inkasant, sam za sebe, zapravo samo tražio sličan odmak od realnosti kad je zahtevao više dostojanstvenosti. I dalje se naginjao nad Vodsvortom, pokazujući na prikaz sopstvenog lica, grudnog koša, nogu. Ni najmanje nije bilo važno što portretista nije mogao čuti šta mu ovaj govori. Tačno je znao šta je hteo da kaže, ali i koliko to zapravo ništa ne znači. Uistinu, bila je prednost ne čuti, jer bi pojedinosti bez sumnje ljutnju koju je osećao podigle na još viši nivo.
Posegnuo je za beležnicom. „Gospodine”, napisao je, „pogodili smo se za pet dana mog rada. Moram da pođem sutra ujutro, u zoru. Dogovorili smo se da ćete mi platiti večeras. Platite mi, dajte mi tri sveće, i do sutra ujutro ću uneti izmene koje želite.”
Za njega je bila retkost da se prema mušteriji odnosi sa tako malo poštovanja. Biće to rđavo za njegovu reputaciju u unutrašnjosti; no više nije mario. Ponudio je pero gospodinu Tatlu, koji se nije udostojio ni da ga uzme. Umesto toga je samo izašao iz prostorije. Dok ga je čekao, portretista je proučavao svoje delo. Bilo je dobro urađeno: proporcija je bila zadovoljavajuća, boje harmonične, a sličnost sa originalom u granicama iskrenosti. Carinski bi inkasant trebalo da bude zadovoljan, buduća pokolenja zadivljena, a njegov Tvorac - uz pretpostavku da mu je zagarantovan raj - ne suviše kritičan.
Tatl se vrati i pruži mu šest dolara - polovinu dogovorene sume - i dve sveće. Njihova će vrednost, bez sumnje, biti odbijena od druge polovine honorara kad mu ovaj bude isplaćen. Ako bude isplaćen. Vodsvort stade da proučava portret, koji je za njega sada bio realni ekvivalent njegovog modela od krvi i mesa, a zatim donese nekoliko odluka.
Večeru je, kao i obično, pojeo u kuhinji. Njegovo je društvo prethodne večeri bilo potišteno. Nije verovao da njega krive za incident sa malim baštovanom; u najgorem su slučaju mislili da je njegovo prisustvo dovelo do toga da se zaborave, zbog čega su bili prekoreni. Tako je barem Vodsvort gledao na stvari i nije smatrao da bi mu njihovo značenje bilo išta jasnije da je mogao da čuje govor ili da čita sa usana; možda bi čak važilo suprotno. Ako je bilo suditi po njegovoj beležnici ljudskih misli i zapažanja, suma znanja sveta o sebi samom, kad se izgovori i zapiše, nije se svodila na bog zna šta.
Ovog je puta pažljivije odabrao komad uglja i svojim mu džepnim nožićem obradio vrh da dobije nešto najbliže oštrini. Zatim, dok je dečak sedeo naspram njega, nepomičan pre iz straha nego iz osećaja dužnosti onog koji pozira, portretista ponovo poče da ga crta. Kad je završio, istrgnuo je list hartije i, dok ga je dečak posmatrao, pokretima mu pokazao da ga sakrije ispod košulje, a zatim mu ga pruži preko stola. Dečak istog trenutka učini kako mu je pokazano, i nasmeja se po prvi put te večeri. Portretista zatim nacrta kuvaricu i služavku, pre svakog zadatka zašiljivši parče uglja. Svaka je uzela svoj list hartije i sakrila ga a da ga prethodno nije ni pogledala. Zatim je ustao, rukovao se sa njima, zagrlio dečaka baštovana i vratio se svom noćnom zadatku.
Više dostojanstva, ponavljao je sam sebi dok je palio sveće i uzimao kist. E pa dobro, dostojanstven je čovek čija pojava govori o životu posvećenom razmišljanju; čije čelo to nagoveštava. Da, tu se moglo nešto popraviti. Izmerio je razmak između obrva i kose i u sredini, u liniji sa desnim okom, naslika čeone bore: ispupčenje, mali brežuljak, gotovo kao da je tu nešto počelo da raste. Zatim isto ponovi i iznad levog oka. Da, sad je bilo bolje. No dostojanstvo se takođe moglo odrediti po izgledu čovekove brade. Mada ništa nije naročito manjkalo kad je Tatlova donja vilica u pitanju. No možda bi tek vidljivi začetak brade pomogao - nekoliko dodira kistom svuda po donjoj vilici. Ništa što bi izazvalo neposrednu kritiku, a kamoli uvredu; tek nagoveštaj.
A možda je bio potreban još jedan nagoveštaj. Prelazio je pogledom po inkasantovoj krupnoj, dostojanstvenoj nozi, niz cevanicu u čarapama, sve do cipele sa kopčom. Zatim je pogledom prešao po paralelnoj nožici klavira, sve od spuštenog poklopca na dirkama do zlatne kandže koja ga je toliko usporila. Možda je tu nevolju mogao izbeći? Inkasant nije naglasio da bi klavir trebalo verno prikazati. Ako je već primenio mali odmak od stvarnosti u slučaju prozora i carinskog zdanja, zašto ga ne primeniti i na klavir? Tim pre što je prizor kandže kraj carinika mogao nagovestiti gramzivu i lakomu prirodu, što ne bi želela nijedna mušterija, bilo za to dokaza ili ne. Vodsvort stoga izbrisa mačju šapu i zameni je neutralnijim kopitom, sive boje, s blagim račvanjem.
Navika i razboritost nalagali su mu da utrne sve sveće koje su mu dodeljene, no portretista odluči da ih ostavi da gore. Sada su bile njegove - ili će, barem, uskoro platiti za njih. Oprao je kistove u kuhinji, spakovao svoju kutiju sa bojama, osedlao kobilu i upregao je u male čeze. Delovala je jednako srećno što odatle odlaze koliko i on. Dok su se korakom udaljavali od štale ugledao je prozore obasjane svetlošću sveća. Vinuo se u sedlo, kobila se pokrenu pod njim i on oseti hladan vazduh na licu. U zoru, za jedan sat, njegov će pretposlednji portret proučavati sluškinja koja će doći da ugasi sveće koje neštedimice gore. Nadao se da će u raju zaista moći da se slika, no više od toga se nadao da u raju neće moći da se čuje. Kobila, uskoro model za njegov poslednji portret, sama pronađe put do šumske staze. Nešto kasnije, kad se kuća gospodina Tatla nalazila već daleko za njima, Vodsvort zaurla u tišini šume.

Saučesništvo





Kad bih kao dečak dobio napad štucanja, moja bi majka uzela ključ od stražnjih vrata, povukla mi kragnu unatrag sa vrata i pustila hladni metal da mi klizne niz leđa. U ono sam vreme smatrao da je to uobičajeni medicinski - ili materinski - postupak. Tek kasnije sam se zapitao nije li taj lek delovao samo tako što je odvraćao pažnju, ili je možda postojalo neko naučnije objašnjenje, ili je zaista jedno čulo moglo direktno da utiče na drugo.
Kad mi je bilo dvadeset godina i kad sam bio ludo zaljubljen u udatu ženu koja nije imala nikakvu predstavu o mojoj privrženosti i želji za njom, dobio sam oboljenje kože čijeg se naziva više ne sećam. Telo mi je od ručnih zglobova do gležnjeva na nogama poprimilo grimiznu boju i prvo me je svrbelo toliko da svrab ni kalamin losion nije mogao da umiri; zatim poče da se blago ljuspa, potom sasvim ljušti, sve dok nisam odbacio kožu poput nekakvog reptila u preobražaju. Delići mene padali su mi po košulji i po pantalonama, po posteljini, po tepihu. Jedini delovi tela koji nisu goreli i ljuštili se behu mi lice, ruke, stopala i prepone. Nisam pitao lekara zašto je to bilo tako, a onoj ženi nikada nisam izjavio svoju ljubav.
Kad sam se razveo, moj prijatelj lekar, Ben, naterao me je da mu pokažem šake. Upitao sam ga da li savremena medicina, osim što se ponovo služi pijavicama, namerava da se vrati gledanju u dlan i, ako je tako, neće li se uskoro okrenuti i astrologiji, magnetizmu i teoriji o četiri telesne tečnosti. Odgovorio mi je da na osnovu boje mojih šaka i vrhova prstiju vidi da suviše pijem.
Kada sam se kasnije zapitao nije li me na prevaru naveo da smanjim piće, pitao sam ga da li se šalio ili je tek nagađao. Okrenuo mi je šake dlanovima nagore, s odobravanjem klimnuo glavom i rekao da će sada potražiti slobodne žene medicinske profesije kojima možda ne bih bio suviše odvratan.


Drugi put smo se sreli na zabavi kod Bena, došla je s majkom. Da li ste ikada posmatrali majke i kćerke kada se zajedno nađu na zabavi - i pokušavali da odredite ko tu o kome vodi računa? Kćerka koja je mamu malo povela u izlazak, mama koja posmatra kakvu to vrstu muškaraca njena kćerka privlači? Ili i jedno i drugo istovremeno. Čak i ako izigravaju najbolje prijateljice, često u tom odnosu postoji dodatni tračak formalnosti. Neodobravanje prolazi neizrečeno, ili se u njegovom izražavanju preteruje, uz prevrtanje očima, teatralno durenje i „Ona me ionako nikad ne primećuje”.
Stajali smo tamo, u uskom krugu, uz četvrtu osobu koju je moje sećanje izbrisalo. Stajala je nasuprot meni, a njena majka s moje leve strane. Trudio sam se da budem onakav kakav jesam, što god to bilo, i u isto vreme se trudio da taj ja bude prihvatljiv, ako ne baš sasvim zadovoljavajući. Zadovoljavajući za njenu majku, hoću da kažem; nisam bio dovoljno hrabar da pokušam da udovoljim direktno njoj - bar ne u društvu drugih ljudi. Ne sećam se o čemu smo razgovarali, no činilo se da teče kako valja; možda je zaboravljena četvrta osoba tu pomogla. Ono čega se sećam je sledeće: desna joj je ruka stajala uz telo i, kad me je uhvatila kako gledam u njenom pravcu, neupadljivo je načinila pokret kao da puši cigaretu - znate, kažiprst i srednji prst ispruženi i blago razdvojeni, ostali prsti i palac savijeni da se ne vide. Pomislio sam: lekarka koja puši, to je dobar znak. Dok se razgovor nastavljao, izvadio sam svoju paklicu marlboro lajtsa i ne gledajući u nju - moji su se pokreti takođe odvijali u nivou struka - izvukao jednu jedinu cigaretu, vratio paklicu u džep, uhvatio cigaretu za vrh filtera, proturio je iza leđa njene majke, osetio kako mi nestaje iz ruke. Primetivši da je za trenutak zastala, vratio sam ruku u džep, izvadio šibice, ispružio ih držeći ih za kraj na kojem se pale, osetio kako mi ih uzima iz ruke, posmatrao je kako pali cigaretu, otpahuje dim, sklapa šibice i vraća mi ih iza majčinih leđa. Uzeo sam ih, oprezno, uhvativši ih isto onako kao što sam ih i pružio.
Trebalo bi da dodam da je njenoj majci bilo savršeno očigledno šta radimo. No ništa nije rekla, nije uzdahnula, uzdržano me pogledala, niti me prekorila što poturam drogu. Odmah mi se zbog toga svidela, pod pretpostavkom da je odobravala to saučesništvo između mene i njene kćeri. Mogla je, pretpostavljam, namerno čekati sa neodobravanjem, iz strateških razloga. Nisam mario, ili bolje, nije mi palo na pamet da marim; draže mi je bilo da pretpostavim da odobrava. To, međutim, nije ono što sam hteo da vam kažem. Nije poenta u njenoj majci. Poenta je u ta tri trenutka u kojima je jedan predmet prešao iz jedne skupine prstiju u drugu.
To je najviše što sam joj se približio te večeri, kao i nekoliko narednih nedelja.


Jeste li ikad igrali onu igru u kojoj sedite u krugu i žmurite, ili imate povez preko očiju, i morate da pogodite koji je predmet u pitanju samo na osnovu opipavanja? A zatim ga predajete sledećoj osobi i ona mora da pogodi? Ili, zadržite svoj odgovor za sebe sve dok svi ne završe sa pogađanjem, a zatim svi u isto vreme kažete šta mislite?
Ben tvrdi da su jednom, kad je on igrao tu igru, dodavali jedni drugima mocarela sir i da je troje ljudi reklo da je u pitanju implantat za grudi. Možda su samo studenti medicine takvi; no ima nečeg u žmurenju što vas čini ranjivijim, ili vašu maštu tera da postane gotska - naročito ako je predmet koji se dodaje ukrug mekan i sunđerast. Kad sam ja igrao tu igru, tajanstveni predmet koji je imao najviše uspeha, onaj koji je garantovano uspevao nekoga da izbezumi, bio je oljušteni plod ličija.
Pre nekoliko godina otišao sam da gledam postavku Kralja Lira - pre deset, petnaest godina? - koju su izvodili pred golim zidom od cigala, uz brutalističku scenografiju. Ne sećam se ko je bio reditelj, niti ko je bio u glavnoj ulozi; mada se sećam čina oslepljivanja Glostera. Obično se to izvodi tako što je erl vezan i presamićen unatrag preko stolice. Kornvol govori slugama svojim: „Stolicu drž’te, momci!”, a zatim Glosteru: „Ja ću ti zgaziti oči.” Jedno oko mu oslepe, a Regana hladno komentariše: „I drugo; da se jedna strana drugoj ne podsmeva.” Potom, trenutak kasnije, ono čuveno „Napolje, gadno pihtijasto oko!”, i Glostera povuku da se ispravi, a pozorišna mu krv teče niz lice.
U postavci koju sam ja gledao oslepljivanje je obavijeno van pozornice. Sećam se kako Glosterove noge mlataraju iz jednog od bočnih izlaza na pozornicu, premda je to možda izum kasnijeg datuma. No sećam se njegove vriske i toga što mi je delovala strašnije zbog toga što se odvijala van scene: možda te ono što ne možeš da vidiš plaši daleko više od onoga što možeš. A zatim, pošto su mu izvadili jedno oko, ubacili su ga na pozornicu. U svom sećanju - u svojim mislima - vidim ga kako se kotrlja niz nagib, blago sijajući. Još vriske, i drugo je oko bačeno iz bočnog prolaza.
Bili su to - pretpostavljate - oljušteni plodovi ličija. A zatim se dogodilo sledeće: Kornvol, krakat i grub, izleće natrag na pozornicu, pronalazi ličije koji se kotrljaju i po drugi put gazi Glosterove oči.


Još jedna igra, iz vremena kad sam bio dečak sa napadima štucanja u osnovnoj školi. Za vreme jutarnjeg odmora trkali smo se autićima na betonskom igralištu. Autići su bili desetak centimetara dugački; od livenog metala, i imali su prave gume koje ste mogli skinuti sa vozila ako ste želeli da simulirate zaustavljanje u pitstopu. Bili su obojeni bleštavim bojama kakve su imali trkački automobili onog vremena: grimizni maserati, zeleni vanvol, plavi... možda nekakav francuski auto.
Igra je bila jednostavna: autić koji bi najdalje stigao bio je pobednik. Pritisnuli biste palcem sredinu dugačke haube, prste podigli blago savijene u pesnicu, a zatim, na znak, brzo prebacili pritisak tako da više ne ide naniže već napred, i tako poslali svoj autić u daljinu. Postojala je određena tehnika za postizanje maksimalne snage pogona; opasnost je bila u tome što bi se zglob srednjeg prsta, koji ste držali delić centimetra iznad tla igrališta, zagrebao o asfalt, poderavši vam kožu i koštavši vas trke. Na mestu rane nastala bi krasta i morali biste da pazite kako držite ruku, te biste sada zglob trećeg prsta stavljali u zonu opasnosti. No tako nikad ne biste dobili istu brzinu, te ste se vraćali uobičajenoj tehnici sa srednjim prstom, često otkidajući tek formiranu krastu.


Roditelji vas nikad ne upozoravaju na prave stvari, zar ne? Ili možda mogu da vas upozore samo na neposredne, lokalne opasnosti. Povezuju zavojem zglob vašeg srednjeg prsta na desnoj ruci i upozoravaju vas da pazite da se ne inficira. Objašnjavaju vam za zubara i kako će bol nakon toga nestati. Uče vas ponašanju u saobraćaju - ili bar onom njegovom aspektu koji se odnosi na mlađe pešake. Moj brat i ja smo se jednom spremali da pređemo put kad je otac progovorio strogim glasom i naložio nam: „Zastanite na ivičnjaku.” Bili smo u onim godinama kad se osnovno poznavanje jezika ukršta sa izvesnom šaljivošću koju izazivaju mogućnosti njegove upotrebe. Pogledali smo se, uglas povikali „Šape na ivičnjak”, 11 čučnuli dole i položili ispružene šake na ivicu puta. Naš je otac mislio da je to veoma budalasto; bez sumnje je već u sebi računao koliko će nas dugo ta pošalica držati.
Priroda nas je upozoravala, upozoravali su nas roditelji. Znali smo šta znači guljenje prstiju i saobraćaj. Naučili smo da se pazimo odignutog tepiha na stepenicama jer se baka jednom umalo nije skotrljala kad jedna od mesinganih šipki što pridržavaju tepih, nakon što je uklonjena radi godišnjeg glancanja, nije bila vraćena i pričvršćena kako valja. Naučili smo da se pazimo tankog leda i promrzlina od mraza, zlih dečaka koji stavljaju kamenčiće a ponekad i žilete u grudve - mada događaji nikada nisu opravdali nijedno od tih upozorenja. Naučili smo da se pazimo koprive i čička, i trave koja, iako deluje kao tako bezopasna stvar, može jako da vas ožari, poput šmirgl-papira. Upozorili su nas na noževe i makaze i opasnost odvezane pertle. Upozorili su nas na strane muškarce koji bi mogli pokušati da nas namame u kola ili kamione; mada su nam bile potrebne godine da shvatimo da ’stran’ nije značilo ’čudan, grbav, zabalavljen, gušav’ - ili kako god da smo definisali ono što je nama bilo strano - već prosto ’onaj koga ne poznajemo’. Upozorili su nas na loše dečake i, kasnije, na rđave devojčice. Nastavnik biologije kojem je bilo strašno neprijatno upozorio nas je na polne bolesti, pogrešno nas informišući da se one dobijaju od ’neopreznog seksualnog odnosa’. Upozorili su nas na proždrljivost i lenjost i mogućnost da izneverimo svoju školu, na požudu i pohlepu i mogućnost da izneverimo svoju porodicu, na zavist i gnev i mogućnost da izneverimo svoju zemlju.
Nikada nas nisu upozorili na slomljeno srce.


Upotrebio sam nedavno reč ’saučesništvo’. Sviđa mi se ta reč. Neizgovoreno razumevanje između dvoje ljudi, neka vrsta prisustva, ako želite. Prvi nagoveštaj toga da li odgovarate jedno drugome, pre uznemirujućeg i napornog zadatka otkrivanja da li ’imate ista interesovanja’ ili isti metabolizam ili da li se podudarate u seksualnom smislu, ili da li oboje želite decu, ili kako god već da svesno obrazlažete nesvesne odluke. Kasnije, kad se osvrnemo unatrag, slavićemo i veličati prvi sastanak, prvi poljubac, prvi zajednički odmor, no ono što je zaista važno jeste ono što se dogodilo pre te javne priče: onaj trenutak, pre titraj nego misao, koji glasi „Da, možda ona”, i „Da, možda on”.
Pokušao sam ovo da objasnim Benu, nekoliko dana posle njegove zabave. Ben rešava ukrštene reči, zaljubljenik je u rečnike i prava cepidlaka. Rekao mi je da ’saučesništvo’ označava zajedničku umešanost u zločin ili greh ili neko zlodelo. Označava nameru da se uradi nešto rđavo.
Radije ću se držati tog izraza onako kako ga ja shvatam. Za mene on označava nameru da se uradi nešto dobro. Ona i ja smo slobodne odrasle osobe, sposobne da donesemo sopstvene odluke. A niko ne namerava da uradi nešto rđavo u tom trenutku, zar ne?


Otišli smo zajedno u bioskop. Još nisam imao jasnu predstavu o njenoj naravi i navikama. Da li je tačna ili ne, opuštena ili plahovita, tolerantna ili stroga, vesela ili depresivna, uravnotežena ili luda. Možda će ovo zvučati grubo; osim toga, razumevanje drugog ljudskog bića teško da se može svesti na štrihliranje odgovora koji ostaju jednoznačni odgovori. Savršeno je moguće biti veseo i depresivan, opušten i plahovit. Ono što želim da kažem jeste da sam i dalje pokušavao da odredim uobičajeno stanje njenog karaktera.
Bilo je hladno decembarsko poslepodne; stigli smo do bioskopa svako svojim kolima, budući da je ona bila dežurna i da su je mogli pozvati da se vrati u bolnicu. Sedeo sam tamo i gledao film, no jednako sam bio svestan njenih reakcija: osmeha, ćutanja, suza, uzmicanja pred nasiljem - sve bi to bilo poput nečujnog oglašavanja alarma mog interesovanja. Grejanje u bioskopu bilo je slabo i dok smo tako sedeli, lakat uz lakat na naslonu stolice, zatekoh sebe kako razmišljam o onome što nas deli. Rukav košulje, džemper, jakna, kabanica, mornarski sako, džemper - i šta onda? Ništa do tela? Dakle, šest slojeva između nas, ili možda sedam ako je ispod džempera nosila nešto s rukavima.
Film se završio; mobilni joj nije zavibrirao; sviđalo mi se kako se smejala. Kad smo izašli napolje, već je bio pao mrak. Prešli smo pola puta do kola kad se zaustavila i podigla levu ruku, okrenuvši dlan prema meni.
„Vidi”, rekla je.
Nisam znao šta bi to trebalo da gledam: dokaz alkoholizma, njenu liniju života? Prišao sam bliže i primetio, uz povremenu pomoć farova u prolazu, da su joj vrhovi prva tri prsta poprimili svetložućkastu boju.
„Dvadeset metara bez rukavica”, rekla je. „To je sasvim dovoljno.” Rekla mi je naziv tog sindroma. Bila je to stvar loše cirkulacije, stvar hladnoće zbog koje se krv skuplja u bitnijim delovima tela a povlači iz ekstremiteta.
Izvadila je rukavice: tamnosmeđe, sećam se. Navukla ih je pomalo nespretno, a zatim ukrstila prste da bi navukla vunu do korena svakog prsta. Nastavili smo da koračamo i da razgovaramo o filmu; zaustavili bismo se, smešili se, opet se zaustavili, rastali se; moja su kola bila parkirana deset metara iza njenih. Dok sam se spremao da ih otključam, osvrnuo sam se. I dalje je stajala na trotoaru, oborenog pogleda. Sačekao sam nekoliko trenutaka, shvatio da nešto nije u redu i vratio se do nje.
„Ključevi od kola”, rekla je, ne pogledavši me. Nije bilo baš dobro osvetljeno a ona je preturala po tašni, tražeći ih prstima koliko i pogledom. Zatim dodade, neočekivano nasilno, „Hajde, budalo jedna...”
Za trenutak sam pomislio da se obraća meni. Zatim sam shvatio da je ljuta jedino na samu sebe, da ju je sramota, i da ju je još više sramota što sam tu njenu nesposobnost da pronađe ključeve - a verovatno i njen gnev - video baš ja. No nisam imao nameru da joj to uzimam za zlo. Dok sam stajao tako i posmatrao je kako se muči, dogodile su se dve stvari: osetio sam nešto što bih opisao kao nežnost da nije bilo toliko snažno; i osetio sam kako mi se kita iznenada diže.


Setio sam se kad mi je zubar prvi put dao injekciju; izašao je iz sobe dok anestetik ne počne da deluje, žustro se vratio, gurnuo mi prst u usta, prešao njime po korenu zuba u koji će staviti plombu i upitao da li išta osećam. Setio sam se obamrlosti koja vas obuzme kad suviše dugo sedite prekrštenih nogu. Setio sam se priča o lekarima koji zabadaju igle pacijentu u nogu a da pacijent uopšte ne reaguje.
Pitanje na koje sam želeo odgovor bilo je sledeće. Da sam bio smeliji, da sam podigao desnu ruku naspram njene leve, da sam nežno spustio svoj dlan na njen, prst na prst, u vidu nekakvog ljubavničkog pozdrava dlanom o dlan, i da sam zatim pritisnuo vrhovima svoja prva tri prsta njene prste, da li bi išta osetila? Kakav je osećaj kad tu nema nikakvog osećaja - i za nju, i za mene? Ona vidi moje prste na svojima, no ništa ne oseća; ja vidim svoje prste na njenima, i osećam ih, pri tom znam da ona ništa ne oseća?
I razume se da sam postavljao sebi to pitanje u širem, daleko potresnijem smislu.


Pomislio sam kako jedna osoba nosi rukavice, a druga ne; pomislio sam na osećaj dodira kože sa vunom, vune sa kožom.
Pokušao sam da zamislim sve rukavice koje bi mogla nositi, kako sada, tako i u budućnosti - ako bi uopšte bilo budućnosti u kojoj bih ja bio prisutan.
Video sam jedan par smeđih vunenih rukavica. Odlučio sam, s obzirom na njeno medicinsko stanje, da je snabdem s nekoliko dodatnih pari različitih boja. A zatim, za hladnije dane i noći, nekim toplijim, od prevrnute kože: crnim, zamišljao sam (da joj se slažu uz kosu), sa krupnim belim prošivom duž prstiju i kremkastom postavom od zečje dlake. A zatim možda i jednim parom onih rukavica nalik šapama, samo sa palcem i širokom vrećom za ostale prste.
Na poslu verovatno nosi hirurške rukavice, tanke, od lateksa, koje predstavljaju najmanju barijeru između lekara i pacijenta - no ipak, svaka, makar i najmanja barijera uništava onaj osnovni osećaj dodira tela o telo. Hirurzi nose uske rukavice, ostalo medicinsko osoblje malo šire, poput onih kakve se viđaju u mesarama kad naručujete šunku i gledate kako se šnite ljušte sa oštrice koja se okreće.
Pitao sam se da li se bavi baštovanstvom, kao i da li će se ikada time baviti. Mogla bi nositi gumene rukavice pri laganijem radu sa već obrađenom zemljom, pri razvrstavanju korenja, sadnica i osetljivog lišća. No bio bi joj potreban i par jednih jačih - zamislio sam žute pamučne sa sivom kožom na dlanovima i prstima - za teži rad: orezivanje, prevrtanje zemlje, čupanje ladoleža i korenja koprive.
Pitao sam se da li bi joj koristile rukavice bez prstiju. Lično nikada nisam shvatao kakve je njihova svrha. Ko ih još nosi, osim ruskih vozača saonica i tvrdica u ekranizacijama Dikensovih dela? I ako se ima na umu šta joj se dešava sa vrhovima prstiju, eto još jednog razloga da ih ne nosi.
Pitao sam se da li joj je otežana i cirkulacija krvi do stopala, u kom slučaju dolazimo do čarapica za spavanje. Kakve bi one bile? Velike i vunene - možda sportske čarape nekog bivšeg dečka, koje bi joj se srozavale oko gležnjeva kad ustane? Ili uske i ženstvene? U nekom sam novinskom dodatku video gizdave čarapice za spavanje sa odvojenim prstima. Pitao sam se da li bi mi delovale neutralno, smešno ili nekako erotično.
Šta još? Da li skija, i ima li par pufnastih rukavica koje joj se slažu sa pufnastom jaknom? Oh, i razume se, rukavice za pranje: sve ih žene imaju. I to uvek u istim, izrazito neuverljivim bojama - žutoj, ružičastoj, svedozelenoj, svetloplavoj. Čovek je morao biti nekakav perverznjak da bi mu rukavice za pranje bile erotične. Koliko god egzotične da su - purpurnocrvene, ultramarinplave, boje tikovine, štraftaste, karirane - na mene nikakav utisak ne mogu da ostave.
Niko ne kaže: „Opipaj ovo parče parmezana”, zar ne? Osim možda proizvođača parmezana.
Ponekad, kad sam sam u liftu, blago prevučem prstima po dugmićima. Ne dovoljno da bih promenio sprat na koji idem, već tek da osetim ispupčene tačkice Brajeve azbuke. I da se zapitam kako li je to.
Kad sam prvi put video nekog da nosi navlaku za palac, nisam mogao da verujem da se ispod nalazi pravi palac.
Nanesite makar i najmanju povredu najmanje bitnom prstu i to utiče na čitavu ruku. Čak i najjednostavniji postupci - navlačenje čarape, zakopčavanje dugmeta, promena brzine - postaju puni značenja, sami sebe svesni. Ruka ne može da uđe u rukavicu, mora se na nju paziti kad se ruke peru, ne sme se na nju leći dok se spava, i tako dalje.
Zamislite, onda, da pokušavate da vodite ljubav sa slomljenom rukom.
Dobio sam iznenadnu, snažnu želju da joj se ništa loše nikada ne dogodi.
Jednom sam video nekog čoveka u vozu. Bilo mi je jedanaest ili dvanaest, bio sam sam u svom kupeu. Došao je niz hodnik, pogledao unutra, video da je zauzeto i nastavio dalje. Primetio sam da se ruka koja mu je visila uz telo završavala kukom. U to sam vreme pomislio samo na pirate i opasnost; kasnije, na sve što ne može da radi; još kasnije, na fantomski bol amputiranog dela tela.
Naši prsti moraju da delaju zajedno; isto važi i za naša čula. Ona deluju svako za sebe, ali i kao pračula za druga čula. Opipavamo voće da bismo ocenili njegovu zrelost; pritiskamo prstima but mesa da bismo proverili koliko je pečeno. Naša čula rade zajedno za opšte dobro: ona su u saučesništvu, kao što ja to volim da kažem.


Kosa joj je te večeri bila podignuta i držalo ju je par češljića od kornjačevine i zlatna šnala. Nije bila toliko crna koliko njene oči, no bila je crnja od platnenog sakoa koji joj je bio pomalo izbledeo i pokazivao trag gužvanja. Bili smo u kineskom restoranu i konobari su se prema njoj odnosili kako valja. Možda joj je kosa delovala pomalo kineski; ili su možda znali da je važnije da udovolje njoj nego meni - da je udovoljiti njoj bilo isto što i udovoljiti meni. Zamolila me je da ja naručim i moja je narudžbina bila konzervativna. Morske alge, prolećne rolnice, grašak u sojinom umaku, hrskavo pečena pačetina, dinstani patlidžan, običan bareni pirinač. Boca traminca i obična voda.
Čula su mi te večeri bila osetljivija nego obično. Dok sam išao za njom na putu od kola, zapazio sam njen blago cvetni miris; no uskoro su ga ugušili mirisi restorana u trenutku dok je hrpa blistavih rebaraca prolazila kraj našeg stola. A kad nam je stigla hrana, bilo je to poznato prijateljsko nadmetanje ukusa i teksture. Papirnatost iseckanog lišća koje su zvali morske alge; hrskavost graška u vrelini sopstvenog umaka; glatkoća sosa od šljiva uz reskost vlašca i čvrstih komadića pačetine, sve to umotano u palačinku nalik pergamentu.
Muzika u pozadini nudila je nešto blaži kontrast tekstura: od neopterećujuće kineske do nenametljive zapadnjačke. Uglavnom ništa vredno pomena, osim kad je počela da zavija neka previše poznata pesma iz filma. Predložio sam da, ako usledi „Larina pesma” iz Doktora Živaga, oboje pohitamo glavom bez obzira i na sudu se pozovemo na prinudu. Upitala je da li je prinuda zaista prihvatljiva odbrana u sudu. Krenuo sam možda suviše nadugačko i naširoko o tome, a zatim smo razgovarali o onome u čemu su nam se polja profesionalnog interesovanja preklapala: o ulozi prava u medicini i medicine u pravu. To nas je dovelo do pušenja, i pitanja u kom bismo tačno trenutku poželeli da zapalimo da to sad nije bilo zabranjeno. Nakon glavnog jela a pre pudinga, složili smo se. Oboje smo za sebe rekli da ne pušimo previše, i svako je delimično verovao onom drugom. Zatim smo malo, ali oprezno, razgovarali o svom detinjstvu. Pitao sam koliko je imala godina kad je prvi put primetila da joj vrhovi prstiju požute na hladnoći, i da li je posedovala mnogo pari rukavica, što ju je iz nekog razloga nateralo u smeh. Možda sam nabasao na jednu od istina u vezi s njenom garderobom. Gotovo da sam je zamolio da opiše omiljene rukavice, no pomislih da bi to mogla pogrešno protumačiti.
I dok se večera nastavljala, došao sam do zaključka da će sve biti u redu - premda sam pod tim ’sve’ mislio na to veče; dalje od toga nisam video. Mora da je i ona osećala isto jer, kad je konobar upitao da li želimo puding, nije pogledala na sat izvinjavajući se, već reče da bi taman imala mesta za još nešto pod uslovom da nije lepljivo i teško, te odabra ličije. A ja sam odlučio da joj ne ispričam za onu igru od pre mnogo godina, niti za onu postavku Kralja Lira. I tada sam se odjednom usudio da pomislim na budućnost, i pomislih da ću joj možda to sve ispričati ako se nekad opet vratimo ovamo. Takođe sam se nadao da nikada nije igrala tu igru sa Benom, i da joj nikada nisu dali mocarelu.
Baš dok sam razmišljao o tome, iz zvučnika se začu „Larina pesma”. Pogledali smo se i prsnuli u smeh, a ona načini pokret kao da će odgurnuti stolicu i ustati. Možda je u mojim očima videla strah jer se ponovo nasmejala a zatim, nastavljajući igru, bacila salvetu na sto. U tom joj je pokretu ruka prešla polovinu stola. No nije ustala, niti odgurnula stolicu, samo je nastavila da se osmehuje, leve ruke položene povrh salvete, podignutih prstiju.
I tada sam je dotakao.

Harmonija





Dobro su večerali u broju 261 ulice Landštrase i sada su nestrpljivo prelazili u salon za muziku. Bliski prijatelji gospodina M. ponekad su imali tu sreću da za njih sviraju Gluk, Hajdn ili Mocart, čudo od deteta; no mogli su biti jednako zadovoljni i kad njihov domaćin lično sedne za svoje violončelo i da znak nekom od njih da mu se pridruži. Ovog puta, međutim, poklopac na dirkama klavikorda bio je spušten, a od violončela nije bilo ni traga. Umesto toga, dočekala ih je pravougaona kutija od ružinog drveta postavljena na nožicama u obliku dve istovetne lire; na jednom se kraju nalazio točak, a ispod papučica. M. savi unatrag zakrivljeni poklopac ove naprave i otkri tridesetak staklenih kugli, napola potopljenih u korito s vodom, koje je povezivala centralna osovina. Seo je na sredinu i izvukao po jednu uzanu fioku s obe svoje strane. U jednoj se nalazila plitka posuda s vodom, a u drugoj tanjir sa finom kredom.
„Ako bih mogao nešto da predložim”, reče M. prelazeći pogledom preko svojih gostiju. „Oni među vama koji još nisu čuli instrument gospođice Dejvis mogli bi probati da slušaju zatvorenih očiju.” M. je bio visok, dobro građen čovek u plavom fraku sa pljosnatom mesinganom dugmadi; crte lica, snažne i široke vilice, bile su crte lica jedrog Švabe, i da svojim držanjem i glasom nije nepogrešivo otkrivao svoju plemićku pripadnost, mogli bi ga smatrati za uspešnog seljaka. Njegov je način govora, međutim, učtiv koliko i ubedljiv, nagnao neke koji ga već behu čuli kako svira da i oni zažmure.
M. umoči vrhove prstiju u vodu, otrese ih da ih osuši i uroni ih u kredu. Dok je desnom nogom pritiskao papučicu, osovina poče da se okreće na svojim svetlucavim mesinganim šarkama. Dotaknu prstima posude koje su se okretale i začu se visoki, razigrani zvuk. Znalo se da je instrument stajao pedeset zlatnih dukata i skeptici u publici isprva su se pitali zašto je njihov domaćin toliko platio samo da bi proizvodio zvuke mačke u teranju. No kad su se privikli na zvuk, njihovo mišljenje poče da se menja. Jasna melodija postade uočljiva: možda nešto što je sam M. komponovao, možda prijateljsko odavanje počasti Gluku, možda čak i krađa od njega. Nikada ranije nisu čuli takvu muziku i činjenica da nisu mogli da vide posredstvom koje je tehnike ona stizala do njih samo je još više isticala njenu neobičnost. Nije im bilo unapred rečeno šta da očekuju te su se pitali, vođeni samo sopstvenim zaključivanjem i osećanjima, nisu li takvi nezemaljski zvuci upravo to - nezemaljski.
Kad je M. na nekoliko trenutaka zastao i malim se sunđerom dao na brisanje hemisferičnih čaša, jedan od gostiju, ne otvarajući oči, primeti: „Ovo je muzika sfera.”
M. se nasmeši. „Muzika iziskuje harmoniju”, odgovorio je, „baš kao što ljudsko telo iziskuje harmoniju.” Bio je to, a istovremeno i nije, odgovor; umesto da ih vodi, više je voleo drugima da prepusti da, pod njegovim vođstvom, pronađu svoj put. Muzika sfera čula bi se kad bi se sve planete zajedno kretale preko nebesa. Muzika Zemlje čula bi se kad bi svi instrumenti orkestra svirali zajedno. Muzika ljudskog tela čula bi se kad je i telo u stanju harmonije, organi u miru, krv slobodno teče a nervi poravnati duž svojih istinskih, predviđenih putanja.


Susret između M. i Marije Terezije fon E odigrao se u carskom gradu B. negde između zime 177- i leta naredne godine. Takvo sitno uskraćivanje detalja predstavljalo bi uobičajeni književni manirizam onog vremena; no time se istovremeno priznaje i nepotpunost našeg znanja. Svakog filozofa koji tvrdi da je njegovo polje istraživanja potpuno i da konačna, harmonična sinteza istine može biti ponuđena čitaocu, odbacili bi kao šarlatana; isto tako, mudro bi bilo - i mudro i jeste - da ni oni filozofi ljudskog srca koji se bave pripovedanjem ne iznose takve tvrdnje.
Znamo, na primer, da su se M. i Marija Terezija fon E. ranije već sreli, desetak godina pre toga; ne možemo, međutim, znati da li se ili ne ona tog događaja uopšte sećala. Znamo da je bila kći Rozalije Marije fon E., koja je bila kći Tomasa Kajetana Levasorija dela Mote, učitelja plesa na carskom dvoru, i da se Rozalija Marija udala za carskog sekretara i dvorskog savetnika Jozefa Antona fon E,, u katedrali Svetog Stefana, 9. novembra 175-. Ne možemo reći šta je mešanje tako različitih krvi sa sobom donelo, i da li je ono na neki način uzrok nesreće koja je zadesila Mariju Tereziju.
Opet, znamo da je krštena 15. maja 175-. godine i da je naučila kako se drže ruke na dirkama klavičembala gotovo čim je naučila kako se korača. Zdravlje deteta bilo je uobičajeno, sudeći prema navodima njenog oca, sve do onog jutra 9. decembra 176- kad se probudila slepa; tada su joj bile tri i po godine. Smatralo se da je u pitanju savršeni primer amauroze: što znači da je sa samim organom sve bilo u redu, ipak, gubitak vida bio je potpun. Stručnjaci pozvani da je pregledaju uzrok su pripisali posledicama dejstva nekakve supstance ili nekakvom strahu koji je devojčica pretrpela tokom noći. Ni roditelji ni sluge, međutim, nisu mogli da potvrde da se tako nešto dogodilo.
Budući da je dete bilo i voljeno i visokog roda, nije bilo zanemareno. Podsticali su njenu darovitost za muziku, te je zadobila pažnju i patronat carice lično. Potpora od dve stotine zlatnih dukata dodeljena je roditeljima Marije Terezije fon E., uz posebnu svotu za njeno obrazovanje. Učila je da svira klavičembalo i pijanoforte sa Koželuhom, pevanju ju je podučavao Rigini. Kad joj je bilo četrnaest naručila je koncert za orgulje od Salijerija; sa šesnaest je već bila ukras kako salona tako i koncertnih društava.
Za neke koji su zurili u kćer carskog sekretara dok je ova svirala, njeno je slepilo povećavalo njenu privlačnost. Devojčini roditelji, međutim, nisu želeli da se prema njoj odnose kao prema društvenom ekvivalentu novog vašarskog čuda. Od samog su početka bez prestanka tragali za lekom. Profesor Šterk, dvorski lekar i dekan Medicinskog fakulteta, redovno ju je pregledao, dok je profesor Bart, čuven po svojim operacijama katarakte, takođe bio pitan za mišljenje. Isprobali su čitav niz lekova, ali kako nijedan od njih nije uspevao da odagna njeno stanje devojka postade sklona nervozi i melanholiji, te postade podložna napadima od kojih bi joj se očne jabučice iskolačile. Možda se i moglo predvideti da će sticanje muzike i medicine dovesti do drugog susreta između M. i Marije Terezije.


M. je rođen 173-. godine u Iznangu na Bodenskom jezeru. Bio je sin lovočuvara episkopalca i studirao je bogosloviju u Dilingenu i Ingolštatu, a zatim doktorirao filozofiju. Došao je u B. i postao doktor prava pre nego što je svoju pažnju usmerio na medicinu. Ovakva intelektualna previranja, međutim, nisu bila znak nepostojanosti, još manje diletantske prirode. Ne, M. je težio, poput doktora Fausta, da savlada sve oblike ljudskog znanja i, kao i mnogima pre njega, krajnji cilj - ili san - bio mu je da pronađe univerzalni ključ, ono što će omogućiti konačno shvatanje prirode veze između neba i zemlje, duha i tela, svih stvari međusobno.
U leto 177-, izvesni istaknuti stranac i njegova supruga bili su u poseti carskom gradu. Gospođa se razbole i njen suprug - kao da je u pitanju uobičajena medicinska procedura - naloži Maksimilijanu Helu, astronomu (i pripadniku jezuita) da pripremi magnet koji bi se primenio na obolelo mesto. Hel, prijatelj M.-ov, obaveštavao ga je o toku lečenja te, kad je rečeno da je gospođina boljka izlečena, M. pohita ka njenom uzglavlju da se obavesti o postupku. Nedugo potom započeo je sa sopstvenim eksperimentima. Dao je da se načine brojni magneti različitih veličina: neki za primenu na stomaku, drugi na srcu, treći na grlu. Na sopstveno zaprepašćenje, a na zahvalnost pacijenata, M. je otkrio da su se u izvesnim slučajevima mogla postići izlečenja koja prevazilaze umešnost lekara; posebno su u tom smislu bili zapaženi slučajevi Fraulein Esterlin i matematičara profesora Bauera.
Da je M. bio kakav vašarski nadrilekar, a njegovi pacijenti naivni seljaci što se tiskaju u kakvom skrajnutom šatoru, nestrpljivi da se reše sopstvene ušteđevine koliko i bolova, društvo ne bi obraćalo nikakvu pažnju. No M. je bio čovek od nauke, širokog polja interesovanja i nipošto upadljive neskromnosti, koji nije iznosio tvrdnje koje ne može da potkrepi.
„Ovo deluje”, izjavio je profesor Bauer kad poče lakše da dolazi do daha i kad je bio u stanju da podigne ruke iznad nivoa grudi. „Ali kako deluje?”
„Ne razumem to još”, odgovorio je M. „Kad su u prošlosti primenjivali magnete, objašnjavalo se da oni privlače na sebe bolest baš kao što privlače opiljke gvožđa. No danas ne možemo da podržimo takvo objašnjenje. Ne živimo više u doba Paracelzusa. Razum upravlja našim razmišljanjem i razum moramo primeniti, tim pre kad imamo posla sa pojavama što se kriju ispod površine stvari.”
„Samo nemojte predložiti da me secirate kako biste došli do otkrića”, odgovorio je profesor Bauer.
Tih prvih meseci lečenje magnetima bilo je pitanje naučne radoznalosti koliko i medicinske prakse. M. je eksperimentisao s položajem magneta i brojem u kojem se primenjuju na pacijenta. I sarp je često nosio magnet u kožnoj vrećici oko vrata kako bi povećao sopstveni uticaj, i služio se štapom, ili štapićem, kako bi ukazao na smer poravnanja koje želi da postigne kod nerava, krvi, organa. Magnetisao bi posude sa vodom i pacijenti bi u tekućinu uranjali šake, stopala, ponekad i čitavo telo. Magnetisao je šolje i čaše iz kojih su pili. Magnetisao im je odeću, posteljinu, ogledala. Magnetisao je muzičke instrumente kako bi, kad se na njima svira, proizvodili dvostruku harmoniju. Magnetisao je mačke, pse i drveće. Konstruisao je baquet, kadu od hrastovine u kojoj su se nalazila dva niza boca ispunjenih magnetisanom vodom. Čelične šipke koje su izlazile kroz otvore na poklopcu postavljale su se na obolele delove tela. Pacijentima su se ponekad davale instrukcije da se uhvate za ruke i stanu ukrug oko kade, budući da je M. smatrao da se snaga magnetnog toka može uvećati pri istovremenom prolasku kroz nekoliko tela.


„Razume se da se sećam gnadige Fraulein iz vremena kad sam bio student medicine, kad mi je ponekad bilo dopušteno da pratim profesora Šterka.” Sada je M. bio član Fakulteta, a devojka je bila gotovo žena: punačka, s ustima povijenim nadole i nosem povijenim nagore. „I premda se sećam opisa njenog ondašnjeg stanja, ipak bih želeo da postavim pitanja na koja ste, plašim se, već mnogo puta odgovorili.”
„Slobodno.”
„Ne postoji nikakva mogućnost da je Fraulein bila slepa od rođenja?”
M. primeti kako je majka nestrpljivo zaustila da odgovori, ali se obuzdala.
„Nikakva”, odgovorio je njen suprug. „Videla je jasno koliko i njena braća i sestre.”
„I nije ni od čega bolovala pre nego što je oslepela?”
„Ne, oduvek je bila zdrava.”
„A da li je pretrpela bilo kakav šok u vreme tog nesrećnog događaja, ili neposredno pre njega?”
„Ne. Odnosno, koliko smo mi ili bilo ko drugi primetili.”
„A nakon toga?”
Ovog puta je odgovorila majka. „U životu smo je uvek štitili od šoka onoliko koliko smo mi to bili u stanju. Sama bih sebi oči iskopala samo ako bih mislila da bi to Mariji Tereziji vratilo njen vid.”
M. je posmatrao devojku, koja nije reagovala. Verovatno je već ranije slušala o ovom bezizglednom rešenju.
„Dakle, njeno je stanje nepromenjeno?”
„Njeno slepilo je nepromenjeno” - opet njen otac - „no ima trenutaka kad joj se oči grčevito i bez prestanka trzaju. A očne su joj jabučice, kao što vidite, izbačene, kao da pokušavaju da pobegnu iz očnih duplji.”
„Vi ste svesni takvih trenutaka, Fraulein?”
„Razume se. Imam osećaj kao da voda polako nadire da bi mi ispunila glavu, kao da ću se onesvestiti.”
„I počela je da pati od tegoba s jetrom i slezinom posle toga. Poremetila im se funkcija.”
M. klimnu glavom. Morao bi prisustvovati takvom napadu kako bi odredio njegove uzroke i posmatrao njegovo odvijanje. Pitao se kako to najbolje da postigne.
„Mogu li postaviti doktoru jedno pitanje?” Marija Terezija blago podiže glavu ka roditeljima.
„Razume se, dete moje.”
„Da li vaš postupak nanosi bol?”
„Ja ga lično ne nanosim. Premda se često dešava da pacijenti moraju biti dovedeni do izvesnog... vrhunca pre nego što se harmonija uspostavi.”
„Mislila sam, da li vaši magneti izazivaju električne šokove?”
„Ne, to mogu sa sigurnošću da vam tvrdim.”
„Ali ako ne nanosite bol, kako onda možete da lečite? Svako zna da se zub ne može izvaditi bez bola, da se udovi ne mogu vratiti na mesto bez bola, da se ludilo ne može izlečiti bez bola. Lekar nanosi bol, to čitav svet zna. To i ja znam.”
Otkako je bila dete, najbolji su se lekari služili najcenjenijim metodama. Primenjivali su vezikulaciju, kauterizaciju, kao i pijavice. Dva joj je meseca glava bila spakovana u gips s namerom da se izazove gnojenje i tako otrov izvuče iz očiju. Davali su joj bezbroj sredstava za čišćenje i diuretika. U poslednje se vreme pribeglo struji, te su joj oči u periodu od dvanaest meseci bile izložene električnim šokovima čiji je broj dostigao neke tri hiljade, ponekad čak po stotinu u jednom tretmanu.
„Sasvim ste sigurni da mi magnetizam neće naneti bol?”
„Sasvim siguran.”
„Pa kako me onda uopšte može izlečiti?”
M. je bio srećan što je dokučio postojanje mozga iza očiju što ne vide. Pasivni pacijent koji samo čeka da se njime pozabavi svemoćni lekar bio je zamorna pojava; draži su mu bili pacijenti poput ove mlade žene koja je pokazala snagu skrivenu ispod lepih manira.
„Da kažemo to ovako. Otkako ste oslepeli, pretrpeli ste mnogo bola od ruke najboljih lekara u gradu?”
„Da.”
„Ipak, niste izlečeni?”
„Ne.”
„Možda onda bol nije jedina kapija koja vodi ka izlečenju.”


Tokom dve godine koliko se bavio lečenjem magnetima, M. je neprekidno razmišljao o tome kako bi i zašto magneti mogli imati efekta. Deceniju ranije, u svojoj doktorskoj disertaciji Deplanetarum influxu, izneo je tezu da planete utiču na ponašanje ljudi i na ljudsko telo posredstvom medijuma sačinjenog od nekakvog nevidljivog gasa, ili tekućine, u koji su uronjena sva tela, i koji je, u nedostatku boljeg izraza, nazvao gravitas universalis. S vremena na vreme bi čovek mogao primetiti sveopštu vezu i osetiti se sposobnim da pojmi opštu harmoniju koja je ležala ispod svih lokalnih neusaglašenosti. U konkretnom slučaju, magnetno gvožđe je na Zemlju stiglo u obliku meteora koji je pao sa nebesa. Kad se našlo ovde pokazalo je svoje jedinstveno svojstvo, svoju moć ispravljanja stvari. Ne bi li se moglo pretpostaviti, stoga, da je magnetizam velika univerzalna sila koja omogućava i održava zvezdanu harmoniju? I, ako je tako, nije li onda razumno očekivati da u ovom sublunarnom svetu ta sila ima moć da umiri izvesne telesne disharmonije?
Bilo je očigledno, razume se, da magnetizam nije mogao izlečiti svaki telesni nedostatak. Najuspešnijim se pokazao u slučajevima stomačnih bolova, gušavosti, nesanice, problemima s uhom, jetrom i menstruainim poremećajima, kod grčeva, pa čak i paralize. Nije mogao izlečiti slomljenu kost, imbecilnost ili sifilis. No u slučajevima živčanih tegoba često je mogao dovesti do neverovatnih poboljšanja. Opet, nije mogao delovati kod pacijenta ogrezlog u skepticizam i nevericu, ili kod onih čiji su pesimizam i melanholija podrivali mogućnost povratka zdravlju. Mora postojati spremnost da se prihvate i pozdrave posledice ovog postupka.
U tom je smislu M. želeo da stvori, u svojoj ordinaciji u ulici Landštrase 261, atmosferu koja bi išla u prilog takvom prihvatanju. Teške zavese navučene su da zaštite od sunca i spoljašnje buke, njegovom je osoblju zabranjeno da čini iznenadne pokrete, vladao je mir obasjan svetlošću sveća. Blaga muzika dopirala je iz susedne prostorije - ponekad bi M. lično svirao na staklenoj harmonici gospođice Dejvis, podsećajući kako tela tako i umove na sveopštu harmoniju vaseljene koju je on, u ovom malom delu sveta, želeo da povrati.
M. je svoj tretman započeo 20. januara 177-. Spoljašnji je pregled potvrdio da su oči Marije Terezije pokazivale znake ozbiljne nakaznosti: nalazile su se sasvim izvan svog uobičajenog mesta, bile su izuzetno otečene i iskolačene. Psihički, činilo se da se devojka nalazi na vrhuncu, u trenutku u kojem bi prolazne faze histerije mogle dovesti do hronične poremećenosti. Imajući na umu da je pretrpela četrnaest godina razočaranja i četrnaest godina neprekidnog slepila, nije to bila neshvatljiva reakcija mladog tela i uma. M. stoga započe time što je ponovo istakao koliko se njegov postupak razlikuje od ostalih; kako tu nije reč o tome da se nekakvom spoljašnjom silom ponovo uvede red, već pre o međusobnoj saradnji lekara i pacijenta s ciljem da se ponovo uspostavi prirodno stanje tela. M. je govorio uopšteno; njegovo je iskustvo pokazalo da nije bilo od koristi da pacijent neprekidno bude svestan onoga što može da očekuje. Nije govorio o krizi koju je želeo da izazove, niti je predviđao opseg lečenja koje je zamislio. Čak je i devojčinim roditeljima izneo samo svoj skromni cilj da se ublaži preterana ispupčenost oka.
Pažljivo je objasnio svoje početne postupke kako je oni ne bi iznenadili. Zatim se pozabavio tačkama osetljivosti na glavi Marije Terezije. Šake joj je, blago zaobljene, postavio oko ušiju; gladio ju je po glavi od korena vrata do čela; palčeve je položio na njene obraze, tik ispod očiju, i kružnim pokretima prelazio oko obolelih ispupčenja. Zatim je nežno spustio svoj štap, ili štapić, na svaku obrvu. Uporedo s tim tihim je glasom podsticao Mariju Tereziju da objavi svaku promenu ili pokret koji bi u sebi osetila. Potom joj je na svaku slepoočnicu postavio magnet. Istog je trenutka osetio kako joj se obrazi zažariše, što je i devojka potvrdila; takođe je primetio crvenilo kože i podrhtavanje ruku i nogu. Ona je potom opisala kako joj se u korenu vrata skuplja nekakva sila koja joj vuče glavu unatrag i naviše. Dok su se ti pokreti odvijali, M. je primetio da joj je podrhtavanje očiju izraženije, povremeno grčevito. A zatim joj se, kad je ova kratkotrajna kriza prošla, crvenilo povuče iz obraza, glava vrati u uobičajeni položaj, podrhtavanje prestade i njemu se učini da su joj oči bolje postavljene, a takođe i manje otečene.
Ponavljao je ovaj postupak svakog dana u isto vreme, i svakog bi dana kratkotrajna kriza vodila ka očiglednom poboljšanju, sve dok joj se na kraju četvrtog dana oči nisu vratile u prvobitni položaj tako da se nikakva ispupčenost više nije primećivala. Činilo se da joj je levo oko manje od desnog, no kako su se tretmani nastavljali njihova veličina poče da se ujednačava. Devojčini su roditelji bili oduševljeni: M. je ispunio svoje obećanje i na njihovoj se kćeri više nisu videli znaci nakaznosti koja bi mogla preplašiti one koji su je gledali kako svira. M. se, međutim, već usredsredio na unutrašnje stanje pacijenta, za koje je ocenio da se približava nužnoj krizi. Nastavio je sa svakodnevnim ponavljanjem svoje procedure, a devojka je izveštavala o prisustvu oštrih bolova u potiljačnom delu koji su joj sevali kroz čitavu glavu. Bol je potom sledio putanju optičkog nerva, dovodeći do stalnog osećaja peckanja dok je išao duž mrežnjače, umnožavajući se. Ove je simptome pratilo nervozno trzanje glave.
Mnogo već godina Marija Terezija nije imala nikakav osećaj mirisa, a nos joj nije proizvodio sluz. Sada je, odjednom, došlo do vidljivog oticanja nosnih kanala i silovitog nadiranja zelene, viskozne tvari. Nedugo potom, na dalju sramotu pacijentkinje, došlo je ponovo do nadiranja unutrašnjeg sadržaja, ovog puta u obliku obilne dijareje. Bolovi koje je osećala u očima nastavili su se, i izveštavala ga je o napadima vtoglavice. M. je prepoznao da se nalazi na vrhuncu svoje osetljivosti. Kriza nikada nije bila neutralna pojava: mogla je biti dobroćudna ili zloćudna - ne po svojoj prirodi već po svojim posledicama, koje bi vodile ili do napretka ili do nazadovanja. Predložio je, stoga, devojčinim roditeljima da se ona privremeno nastani u Landštrase 261. O njoj bi se starala M.-ova supruga, premda je, ako je neophodno, devojka sa sobom mogla povesti sopstvenu služavku. U njegovom su se domaćinstvu već nalazile dve mlade pacijentkinje, te pitanja pristojnosti nisu morala biti postavljena. Oko ovog novog plana brzo su se složili.


Drugog dana boravka Marije Terezije u njegovom domu, i dalje u prisustvu njenog oca, M. je, nakon što joj je dodirivao lice i lobanju kao i pre, pacijentkinju poseo pred ogledalo. Uzeo je svoj štap i uperio ga u njen odraz. Zatim se, kako je pomerao štap, devojčina glava blago okrenula, kao da prati kretanje štapa u ogledalu. Videvši da se Herr fon P. sprema da da oduška svojoj zapanjenosti, M. ga pokretom ruke ućutka.
„Svesni ste da pomerate glavu?”
„Jesam.”
„Postoji li razlog zbog kojeg pomerate glavu?”
„Čini mi se kao da nešto pratim.”
„Da li pratite nekakav zvuk?”
„Ne, nije to zvuk.”
„Da li pratite nekakav miris?”
„I dalje nemam čulo mirisa. Jednostavno... nešto pratim. To je sve što mogu da kažem.”
„To je dovoljno.”
M. uveri Herr fon P. da će vrata njegovog doma za njega i njegovu suprugu uvek biti otvorena, no izvesti ga i da očekuje da će narednih dana napredak biti spor. Istina je bila da je smatrao da će pre izlečiti devojku ukoliko bude mogao da je leči bez prisustva oca koji mu se činio previše zaštitnički nastrojenim, kao i majke koja mu se, možda zbog svoje italijanske krvi, činila sklonom histeriji. I dalje je postojala mala verovatnoća da je slepilo Marije Terezije izazvala atrofija optičkog nerva, u kom slučaju nije bilo ničega što bi magnetizam ili bilo koji drugi postupak za nju mogli da urade. No M. je u to sumnjao. Grčenja kojima je prisustvovao, kao i simptomi o kojima ga je izveštavala, govorili su u prilog poremećaju nervnog sistema usled nekog izrazito jakog šoka. U nedostatku svedoka iz tog perioda, kao i u nedostatku pacijentovog sećanja, bilo je nemoguće utvrditi kakav je šok mogao biti posredi. Time se M. nije nepotrebno mučio: lečio je posledicu, a ne uzrok. Zapravo je mogla biti sreća što se Fraulein nije sećala istinske prirode odsudnog događaja.
U prethodne je dve godine M.-u postajalo sve jasnije da je u približavanju pacijenta nužnom trenutku krize dodir ljudske ruke od suštinske, životne važnosti. Isprva je svrha njegovog dodirivanja pacijenta u trenutku magnetisanja bila umirujuća, ili u najboljem slučaju saosećajna. Ukoliko bi se, na primer, magneti postavljali s obe strane uha, činilo se sasvim prirodnim gladiti to uho na način koji potvrđuje ravnotežu koja se želi postići. No M. nije mogao a da ne primeti da bi se, kad se steknu svi povoljni uslovi za izlečenje, uz krug pacijenata okupljen oko baqueta pod blagom svetlošću sveća, često dešavalo da kad on, kao muzičar, skloni prste sa rotirajuće staklene harmonike a zatim ih, kao lekar, položi na oboleli deo pacijentovog tela, pacijent istog trenutka bude doveden do tačke krize. M. se s vremena na vreme pitao koliko se tu radi o efektu magnetizma, a koliko o efektu samog magnetizera. Marija Terezija o takvim njegovim razmišljanjima ništa nije znala, kao što se od nje nije ni tražilo da se pridruži ostalim pacijentima oko hrastove kade.
„Vaš tretman nanosi bol.”
„Ne. Ono zbog čega osećate bol jeste to što počinjete da vidite. Kad pogledate u ogledalo vidite štap koji ja držim i okrećete glavu kako biste ga pratili. I sami kažete da se neko obličje kreće.”
„Ali vi mene lečite. A ja osećam bol.”
„Bol je znak povoljne reakcije na krizu. Bol pokazuje da vaš optički nerv i mrežnjača, toliko dugo van upotrebe, sada ponovo postaju aktivni.”
„Drugi su mi lekari govorili da je bol koji mi nanose neophodan i blagotvoran. Vi ste takođe i doktor filozofije?”
„Jesam.”
„Filozofi sve umeju da objasne.”
M. se nije uvredio; zapravo, godio mu je takav stav.
Devojka je sada toliko reagovala na svetlost da joj je morao povezati oči trostrukim zavojem, koji se nikada nije skidao, osim u trenucima kad ju je lečio. Počeo je tako što joj je prikazivao, sa izvesne daljine, predmete iste vrste koji su bili ili crni ili beli. Crne je predmete mogla da vidi bez ikakve muke, no na prikaz belih predmeta trzala se i izveštavala da je bol do kojeg su u njenim očima ovi predmeti dovodili bio poput osećaja meke četke kojom se prelazi preko mrežnjače; takođe su joj izazivali i osećaj vrtoglavice. M. je stoga uklonio sve bele predmete.
Zatim ju je upoznao sa ostalim bojama. Marija Terezija je bila u stanju da ih razaznaje, premda nije umela da objasni kako ih vidi - izuzev crne boje, koja je bila, kako je rekla, boja njenog pređašnjeg slepila. Kad su bojama pridodati nazivi, često ne bi uspevala da primeni ispravan naziv kad bi sledeći put videla određenu boju. Nije bila ni u stanju da proceni razdaljinu na kojoj su se predmeti nalazili u odnosu na nju, zamišljajući da su joj svi nadohvat ruke; stoga bi pružala ruke kako bi uzela predmete koji su bili šest metara dalje. Često se dešavalo, tih prvih dana, da bi otisak koji bi predmet ostavio na njenoj mrežnjači trajao čak čitav minut. Stoga bi morala rukama da pokrije oči sve dok predmet ne bi iščileo, jer bi se inače stapao sa narednim predmetom koji bi pred nju bio stavljen. Nadalje, kako se očnim mišićima dugo nije služila, nije umela da preusmerava pogled, da traga za predmetima, da se fokusira na njih i da određuje njihov položaj.
Ushićenje koje su osećali i M. i devojčini roditelji kad je počela da primećuje svetlost i oblike, međutim, sama pacijentkinja nije delila. Ono što je upravo dobila u životu nije bila, kako je očekivala, panorama sveta koji je toliko dugo od nje bio skriven, koji su joj toliko dugo drugi opisivali; još je manje bila u stanju da razume taj svet. Umesto toga, još je veće nerazumevanje dodato onom nerazumevanju koje je već postojalo - što su okularni bolovi i osećaj vrtoglavice još više pogoršavali. Melanholija koja je bila naličje njene prirodne veselosti u ovo je vreme dosegla svoj vrhunac.
Shvatajući to, M. odluči da uspori s lečenjem; takođe, odlučio je i da joj časove dokolice i odmora učini što prijatnijim. Podsticao je druženje i bliskost sa druge dve mlade žene koje su živele u njegovom domaćinstvu: s Fraulein Osin, osamnaestogodišnjom kćerkom vojnog oficira, koja je bolovala od gnojne tuberkuloze i melanholije; i devetnaestogodišnjom Cvelferinom, koja je oslepela kad su joj bile dve godine, koju je M. pronašao u nekom sirotištu i lečio o sopstvenom trošku. Svaka je imala nešto zajedničko sa jednom od druge dve devojke: Marija Terezija i Fraulein Osin bile su iz dobrih porodica i dobijale su carsku potporu; Marija Terezija i Cvelferina su bile slepe; Cvelferina i Fraulein Osin su podlegale povremenim napadima povraćanja krvi.
Takvo je društvo bilo korisno za odvraćanje misli; no M. je verovao da je Mariji Tereziji bilo potrebno i nekoliko sati na dan posvećenih spokojnoj, poznatoj rutini. Stoga je počeo da sedi s njom, da razgovara o temama koje je se nisu neposredno ticale i da joj čita iz knjiga koje je imao u sopstvenoj biblioteci. Ponekad bi zajedno svirali, ona sa povezanim očima na klavikordu, on na violončelu.
Ovo je vreme iskoristio i da bolje upozna devojku, da proceni njenu iskrenost, njeno pamćenje, kao i njenu narav. Primetio je da nikada nije bila tvrdoglava, čak ni kad bi bila uzbuđena; nije pokazivala niti očevu aroganciju niti majčinu svojeglavost.
Upitao bi je: „Šta biste želeli da radite posle podne?”
I ona bi odgovorila: „Šta predlažete?”
Ili bi je upitao: „Šta biste voleli da svirate?”
I onda bi odgovorila: „Šta biste vi voleli da sviram?”
Kad su završili s takvim učtivostima, otkrio je da je imala jasne stavove do kojih je došla služeći se razumom. No zaključio je i da je Marija Terezija navikla da radi kako joj kažu - roditelji, učitelji, lekari - što je prevazilazilo uobičajenu dečju poslušnost. Svirala je divno, imala je dobro pamćenje, i njemu se činilo da se tek kad bi se našla za klavikordom, obuzeta komadom koji je znala, osećala istinski slobodnom, i da je tada dopuštala sebi da bude razigrana, izražajna, zamišljena. Dok je posmatrao njen profil, povezane oči, njenu čvrstu, uspravljenu figuru, sinu mu da njegov poduhvat nije bio sasvim lišen opasnosti. Da li je bilo moguće da su njena darovitost i zadovoljstvo koje joj je ona očigledno pružala bili vezani uz njeno slepilo na način koji on nije mogao sasvim da pojmi? A onda, dok je pratio njene ruke koje su se kretale izvežbano i lako, ponekad snažno i odskočno, katkad lako poput paprati na povetarcu, poče da se pita kako bi mogla reagovati kad prvi put ugleda dirke. Da li bi je bele dirke mogle sasvim pomesti, a crne je podsećati samo na slepilo?
Njihov se svakodnevni rad nastavio. Do sada je pred Mariju Tereziju iznošen tek puki niz statičnih predmeta: ono što je želeo bilo je da je navikne na oblik, boju, položaj, razdaljinu. Sada je odlučio da uvede i pojam kretanja, a zajedno s njim i realnost ljudskog lica. Premda se bila sasvim navikla na njegov glas, do sada se uvek držao izvan njenog vidokruga. Nežno joj je odvezao zavoje, zatraživši od nje da odmah pokrije oči rukama. Zatim ju je obišao kako bi stao pred nju, zaustavivši se na razdaljini od gotovo metar. Rekao joj je da skloni ruke i poče polako da okreće glavu s jedne strane na drugu.
Nasmejala se. A zatim je ruke koje je sklonila s očiju stavila na usta. Uzbuđenje koje je M. osećao kao lekar prevazilazilo je taštinu koju je kao muškarac osećao što je kod nje izazvao takvu reakciju. Zatim je sklonila ruke s usta, stavila ih preko očiju, a posle nekoliko sekundi ih sklonila i ponovo ga pogledala. I ponovo se nasmejala.
„Šta je to?” upitala je, upirući prstom.
„Ovo?”
„Da, to.” Kikotala se sebi u bradu na način koji bi, u drugim okolnostima, smatrao nepristojnim.
„To je nos.”
„Smešan je.”
„Vi ste jedina osoba koja je bila dovoljno okrutna da iznese takvo zapažanje”, reče on, pretvarajući se da je uvređen. „Drugi su ga smatrali prihvatljivim, čak i pristalim.”
„Jesu li svi... nosevi... takvi?”
„Postoje izvesne razlike, ali vas, ljupka moja Fraulein, moram upozoriti da ovaj, što se noseva tiče, ni po čemu ne odstupa od uobičajenih.”
„Onda ću imati mnogo povoda za smeh. Moram ispričati Cvelferini za noseve.”
Odlučio se na dodatni eksperiment. Marija Terezija je oduvek uživala u prisustvu i pažnji kućnog psa, jedne velike, prijateljski nastrojene zveri nepoznate vrste. M. sada priđe vratima preko kojih je bila navučena zavesa, odškrinu ih i zazvižda.
Dvadeset sekundi kasnije Marija Terezija je govorila: „Oh, pas je mnogo prijatniji prizor nego čovek.”
„U tom mišljenju, nažalost, niste usamljeni.”
Usledio je period u kojem joj je vid koji se popravljao pružao povoda za veću radost, dok su je njena trapavost i nespretnost u ovom novootkrivenom svetu vukli u melanholiju. Jedne ju je večeri M. izveo u vrt u kojem je pao mrak i naložio joj da zabaci glavu unatrag. Te je večeri na nebu bleštalo. M. za trenutak pomisli: ponovo crno i belo, premda na sreću znatno više crnog nego belog. No reakcija Marije Terezije odagna mu svaku zabrinutost. Stajala je zapanjena, glave zabačene unatrag, otvorenih usta, okrećući se s vremena na vreme, upirući prstom, ne progovorivši ni reč. Nije se obazirala na njegovu ponudu da joj pokaže sazvežđa; nije želela da reči remete njenu zadivljenost i začuđenost, te je nastavila da zuri sve dok je nije zaboleo vrat. Od te večeri pa nadalje, svaka se vizuelna pojava od bilo kakvog značaja istog trenutka poredila sa zvezdanim nebom - na njenu štetu.


Premda je svakog jutra M. nastavljao sa svojim tretmanima na istovetan način, sada je to činio uz nekakvu usiljenu usredsređenost. U sebi se dvoumio između dva načina razmišljanja i dva aspekta svog intelektualnog sklopa. Doktor filozofije je smatrao da je onaj univerzalni element koji se nalazi u osnovi svega sada bez ikakve sumnje ogoljen posredstvom magnetizma. Doktor medicine je smatrao da je za pacijentkinjin napredak manje bio zaslužan magnetizam a više snaga dodira, i da je čak i samo polaganje ruku bilo isključivo simbolično, kao i primena magneta i primena štapa. Ono što se zapravo događalo bila je neka vrsta saradnje ili saučesništva između lekara i pacijenta, tako da su njegovo prisustvo i autoritet dozvoljavali pacijentkinji da sama sebe izleči. Ovo drugo objašnjenje nije pomenuo nikome, a ponajmanje pacijentkinji.
Roditelji Marije Terezije bili su onoliko zapanjeni daljim poboljšanjem njenog stanja koliko je ona bila zapanjena zvezdanim nebom. Kad je vest počela da se širi, prijatelji i dobronamernici počeše da se pojavljuju u Landštrase 261 da vide čudo. Pred kućom su se često zadržavali prolaznici, u nadi da će makar na tren ugledati čuvenu pacijentkinju; svakog su dana stizala pisma u kojima se tražila nazočnost njenog lekara uz bolesnička uzglavlja širom grada. Isprva je M. sa zadovoljstvom dozvoljavao Mariji Tereziji da demonstrira svoju sposobnost razlikovanja boja i oblika, iako ih i dalje nije besprekorno povezivala sa njihovim imenima. No takve su je predstave osetno umarale i strogo je ograničio broj posetilaca. Ovakva iznenadna odluka dovela je do porasta broja glasina o čudotvorstvu kao i broja sumnji koje su gajile izvesne njegove kolege sa Medicinskog fakulteta. Čitav je slučaj i u redovima crkve počeo da izaziva nelagodnost, budući da je vladalo opšte mišljenje da M. samo treba da dotakne oboleli deo tela pacijenta pa da bolest bude izlečena. Pomisao da bi bilo ko drugi, izuzev Isusa Hrista, mogao postići isceljenje samim polaganjem ruku za veliki je deo sveštenstva bilo svetogrđe.
Ovih je glasina M. bio svestan, no uzdao se u podršku profesora Šterka, koji je došao u Landstrasse 261 i zvanično se uverio u delovanje novog leka. Kakve je veze onda imalo to što drugi članovi fakulteta krišom govore protiv njega, pa se čak služe i klevetama da je novootkrivena sposobnost njegove pacijentkinje da imenuje boje i predmete zapravo posledica stroge obuke? Konzervativaca, glupaka i zavidljivaca bilo je u svakoj profesiji. Na duže staze, jednom kad njegove metode budu shvaćene, a broj izlečenih se poveća, svi će razumni ljudi morati da mu veruju.
Jednog dana, kad je Marija Terezija bila u najpribranijem raspoloženju, M. pozva njene roditelje da ga tog poslepodneva posete. Zatim je predložio svojoj pacijentkinji da se prihvati svog instrumenta, bez njegove pratnje i bez poveza na očima. Ona oduševljeno i poletno prihvati, i njih se četvoro zaputiše u salon za muziku. Za gospodina fon P i njegovu suprugu donete su stolice, dok se M. smestio na manju stolicu blizu klavikorda kako bi što bolje mogao da motri na ruke, oči i psihičko stanje Marije Terezije. Ona nekoliko puta duboko uzdahnu a zatim, posle jedva podnošljive stanke, do njihovih ušiju dopreše prvi tonovi jedne Hajdnove sonate.
Bila je to prava propast. Mogli biste pomisliti da je devojka početnik, a sonata komad koji nikada ranije nije svirala. Rad ruku bio je nevičan, ritam pogrešan; sva ljupkost, duh i nežnost iščileše iz muzike. Kad prvi stav bi nevešto okončan, nastade tišina tokom koje M. oseti kako se roditelji zgledaju. Zatim se, iznenada, ponovo začu ista muzika, ovog puta samopouzdano, živahno, savršeno. Pogledao je roditelje, no ovi nisu skidali oka sa kćeri. Okrenuvši se ka klavikordu, M. shvati uzrok ovakve iznenadne blistavosti: devojka je čvrsto žmurila, glave podignute visoko iznad dirki instrumenta.
Kad je stigla do kraja stava, Marija Terezija otvori oči, obori pogled i opet se vrati na početak. Rezultat je, opet, bio poguban, i ovog je puta M. pomislio da je otkrio razlog: kao hipnotisana je zurila u svoje ruke. I činilo se da upravo sam čin posmatranja uništava njenu veštinu. Opčinjena sopstvenim prstima i njihovim kretanjem po dirkama, nije bila u stanju da ih sasvim kontroliše. Posmatrala je njihovu neposlušnost sve do kraja stava, a zatim se podiže i potrča ka vratima.
Zavlada još jedna tišina.
Naposletku M. reče: „To se moglo očekivati.”
Herr fon P., crven od jarosti, odgovori: „To je propast.”
„Biće potrebno vreme. Svakog će dana pomalo napredovati.”
„To je propast. Ako se ovo pročuje, biće to kraj njene karijere.”
M. nesmotreno upita: „Da li biste više voleli da vam kćer vidi, ili da svira?”
Herr fon P., sada sasvim razgnevljen, već je bio na nogama, zajedno sa svojom suprugom. „Ne sećam se da ste nam takav izbor, gospodine, ponudili kad smo je doveli kod vas.”
Kad su otišli, M. zateče devojku u žalosnom stanju. Pokušao je da je ohrabri, govoreći joj da nije nikakvo čudo što joj je pogled na sopstvene prste ometao izvođenje.
„Ako nije nikakvo čudo, zašto me niste na to upozorili?”
Podsetio ju je da joj se vid popravlja gotovo iz dana u dan, te je bilo neizbežno i da joj se izvedba popravi čim se navikne na prisustvo prstiju na dirkama.
„Zato sam i odsvirala taj komad treći put. I bilo je još gore nego prvi put.”
M. joj nije protivrečio. Iz sopstvenog je iskustva znao kako, kad je umetnost u pitanju, nervi igraju ključnu ulogu. Ako svirate loše, raspoloženje vam opada; ako vam je raspoloženje opalo, svirate još gore - i tako, što dalje, to gore. Umesto toga M. joj predoči opšte poboljšanje stanja do kojeg je došlo. Što je takođe nije zadovoljilo.
„U mojoj tami, muzika mi je bila jedina uteha. Biti izveden na svetlost a zatim izgubiti sposobnost sviranja - bila bi to surova pravda.”
„To se neće dogoditi. Ta mogućnost ne postoji. Morate mi verovati da se tako nešto neće dogoditi.”
Pogledao ju je i video kako se mršti, a potom mrštenja nestade. Naposletku je odgovorila: „Ako izuzmemo pitanje bola, uvek ste zavređivali poverenje. Ono što ste rekli da bi se moglo dogoditi, dogodilo se. Stoga, da, verujem vam.”


Narednih je dana M. postao svestan da je njegovo ranije oglušivanje o mišljenje spoljašnjeg sveta bilo naivno. Izvestan broj članova Medicinskog fakulteta izneo je predlog da se podrška praksi lečenja magnetima pruži samo ukoliko M. uspe da ponovi svoje rezultate na novom pacijentu, pod punim uvidom i u prisustvu šest članova fakultetske komisije - što su bili uslovi koji će, znao je M., uništiti njegovu efikasnost. Pakosni jezici su se već pitali da li će u budućnosti svi lekari nositi čarobni štapić. Još gore od toga, neki su u pitanje dovodili i moralnu ispravnost čitavog postupka. Da li je statusu i ugledu profesije išlo naruku ako jedan njen pripadnik prima mlade žene u svoje domaćinstvo, drži ih skrivene iza navučenih zastora, a zatim ih dodiruje okružen staklenkama namagnetisane vode, uz pištavo zavijanje staklene harmonike?
Dvadeset i devetog aprila 177-, u njegovu radnu sobu uveli su Frau fon P. Bilo je jasno da je uznemirena; odbila je ponuđenu stolicu.
„Došla sam da odvedem svoju kćer od vas.”
„Da li vam je stavila na znanje da želi da okonča svoju terapiju?”
„Njene želje... Ova je primedba, gospodine, prava drskost. Njene su želje podređene željama njenih roditelja.”
M. je mirno pogleda. „U tom slučaju, idem po nju.”
„Ne. Pozvonite i pozovite služavku. Ne želim da je podučite kako da mi odgovori.”
„U redu.” Pozvonio je; doveli su Mariju Tereziju; uznemireno je gledala u majku, pa u njega.
„Vaša majka želi da okončate terapiju i vratite se kući.”
„Kakvo je vaše mišljenje?”
„Moje je mišljenje da, ukoliko je to ono što vi želite, ja tome ne mogu da se protivim.”
„Nisam to pitala. Pitala sam vas za vaše lekarsko mišljenje.”
M. baci pogled na majku. „Moje... lekarsko mišljenje jeste da je vaše stanje i dalje nestabilno. Smatram da je vrlo moguće postići potpuno izlečenje. Isto tako, vrlo je moguće da svaki napredak do kojeg smo došli, ako se izgubi, nikad više ne može da se povrati.”
„To je sasvim jasno. U tom slučaju, biram da ostanem. Želim da ostanem.”
Majka istog trenutka poče sa paradom lupanja nogama i urlanja, na kakvu M. u carskom gradu nikada ranije nije naišao. Bio je to izliv koji je nadaleko prevazilazio uobičajeno davanje oduška italijanskoj krvi Frau fon P. i možda bi se mogao smatrati komičnim da njena nervoza nije kod njene kćeri izazvala napad uznemirenosti.
„Gospođo, moram vas zamoliti da se savladate”, tiho je rekao.
No to majku još više razgnevi i, suočena sa dva izvora ljutnje ispred sebe, nastavi da kćeri spočitava drskost, tvrdoglavost i nezahvalnost. Kad je M. pokušao da je uhvati za nadlakticu, Frau fon R se okomi na Mariju Tereziju, zgrabi je i gurnu pravo u zid. Nadjačavajući vrisku žene, M. pozva svoju poslugu koja uspe da zaustavi goropadnicu baš kad se ova spremala da se ostrvi na doktora. Iznenada se još jedan glas pridruži opštoj zbrci.
„Oslobodite moju kćer! Opirite mi se i umrećete!”
Vrata se silovito otvoriše i pojavi se Herr fon P. lično, isukanog mača. Jurnuvši u radnu sobu, zapretio je da će raskomadati svakog ko mu se suprotstavi.
„Onda ćete, gospodine, morati da me raskomadate”, čvrsto je odgovorio M. Herr fon P. se zaustavi, ne znajući da li da napadne lekara i izbavi svoju kćer, ili da uteši suprugu. Budući da nije bio u stanju da odluči, zadovoljio se ponavljanjem pretnji. Kćerka je plakala, majka vrištala, lekar pokušavao racionalno da razgovara, otac na sav glas pretio pokoljem i smrću. M. ostade dovoljno pribran da primeti kako bi mladi Mocart rado ovom operskom kvartertu dopisao muziku.
Naposletku, otac se umiri, a potom i razoruža. Otišao je s kletvom na usnama, zaboravivši, kako se činilo, na svoju suprugu, koja je nekoliko trenutaka gledala prvo u M. pa u svoju kćerku pa opet u M. pre nego što je i sama otišla. Istog trenutka M. se dade na zadatak da umiri Mariju Tereziju, što je činio i ostatak dana. Dok se time bavio, došao je do zaključka da je njegova prvobitna pretpostavka potvrđena: slepilo Marije Terezije sasvim je sigurno bilo histerična reakcija na jednako histerično ponašanje jednog ili oba roditelja. Pomisao da se osetljivo, umetnički talentovano dete instinktivno ogradilo od spoljašnjeg sveta usled takvog emotivnog napada činila se razumnom, čak i neizbežnom. A pomahnitali roditelji, koji su zapravo i bili krivi za stanje u kojem se devojka nalazila, sada su stvar činili još gorom.
Šta je moglo izazvati ovakav iznenadni destruktivni napad? Sasvim sigurno, više od pukog nepoštovanja roditeljske volje. M. stoga pokuša da sagleda situaciju iz njihovog ugla. Dete oslepi, sve znane metode lečenja omaše, sve dok novi lekar, više od deset godina kasnije, ne uspe da joj povrati vid pomoću nove terapije. Izgledi su povoljni i roditelji su napokon nagrađeni za svu svoju ljubav, mudrost i medicinsku hrabrost. No onda devojka zasvira i njihov se svet okrene naglavce. Pre su se starali o slepom virtuozu; sada ju je njen vid učinio osrednjom. Ako nastavi tako da svira, karijera joj je okončana. No čak i ako pretpostavimo da povrati svoju pređašnju veštinu, nedostajaće joj originalnost koju joj je davalo slepilo. Biće tek jedna pijanistkinja među mnogima. I neće više biti razloga da joj carica daje novčanu potporu. Dve stotine zlatnih dukata mnogo su značili u njihovom životu. I kako će sad, bez toga, naručivati dela vodećih kompozitora?
M. je shvatao takvu dilemu, no to nije smela biti njegova glavna briga. On je bio lekar, a ne muzički impresario. U svakom slučaju, bio je ubeđen da će se Mariji Tereziji, čim se navikne da gleda svoje ruke na dirkama, čim vid više ne bude menjao način na koji svira, ne samo vratiti veština već će se ona razviti i poboljšati. Jer kako bi slepilo uopšte moglo biti prednost? Nadalje, devojka je otvoreno odabrala da se suprotstavi svojim roditeljima i nastavi sa lečenjem. Kako da je izneveri? Braniće njeno pravo da živi pod njegovim krovom čak i ako to bude značilo batinanje njegove posluge.
No nisu samo razgnevljeni roditelji pretili njegovom domaćinstvu. Mišljenja su se i na sudu i u društvu okrenula protiv lekara koji je zatvorio mladu ženu i sada odbija da je vrati njenim roditeljima. To što je i devojka odbila da se vrati roditeljima nije mu pomoglo: u očima nekih to je bila samo potvrda teze da je on čarobnjak, opčinitelj čije hipnotičke moći ne mogu da leče ali mogu da zarobe. Moralna krivnja i medicinska krivica ispreplele su se i dovele do skandala. Takva se atmosfera insinuacija stvorila u carskom gradu da je profesor Šterk bio prinuđen da dela. Povlačeći podršku koju je prethodno dao M.-ovim postupcima, pisao mu je sada, drugog maja 177-, i od njega zahtevao da prekine sa svojom ’obmanom’ i vrati devojku roditeljima.
M. ponovo odbi. Marija Terezija fon E, odgovorio je, boluje od potresa i sumanutih pomisli. Poslali su dvorskog lekara da je pregleda, a ovaj izvesti Šterka da po njegovom mišljenju pacijent nije u stanju da bude vraćen. Izvojevavši ovo odlaganje, M. se narednih nedelja u potpunosti posvetio njenom slučaju. Uz pomoć reči, magnetizma, dodira svojih ruku i njene vere u njega, uspeo je da za devet dana njenu nervoznu histeriju dovede pod kontrolu. Još bolje od toga postade očigledno da je njen vid sada oštriji nego ikada ranije, što je dovelo do zaključka da su putanje oka i mozga ojačane. Još je nije pitao želi li da svira; nije joj to ni predložio.
M. je znao da neće biti moguće zadržati Mariju Tereziju fon E sve do njenog potpunog izlečenja, no nije želeo da je preda roditeljima sve dok ne očvrsne dovoljno da može da se brani od sveta. Nakon pet nedelja opsadnog stanja, postignut je dogovor: M. će vratiti devojku njenim roditeljima na staranje, a oni će njemu dopustiti da je leči kako god i kad god to bude neophodno. Kad je ovaj mirovni sporazum stupio na snagu, Marija Terezija je predata roditeljima osmog juna 177-.
To je bilo poslednji put da ju je M. video. Istog trenutka roditelji pogaziše svoju reč i staviše kćer u strogi pritvor, zabranivši joj svaki kontakt sa M. Ne znamo šta je rečeno ili učinjeno u tom domaćinstvu, no znamo samo posledice koje su se mogle očekivati: Mariji Tereziji fon P. se slepilo istog trenutka vrati, te preostalih četrdeset i sedam godina svog života iz njega nije izašla.
Nemamo nikakvih podataka o bolu Marije Terezije, o njenoj psihičkoj patnji i njenim razmišljanjima. No svet neprekidne tame bar joj je bio poznat. Možemo pretpostaviti da je izgubila svaku nadu u izlečenje, kao i o izbavljenju od roditelja; možemo biti sigurni da je nastavila sa svojom karijerom, prvo kao pijanistkinja i pevačica, potom kao kompozitor, a naposletku kao učiteljica. Naučila je da se služi tablom za komponovanje koju je za nju izumeo njen sekretar i libretist, Johan Ridinger; posedovala je i ručnu štamparsku presu za potrebe korespondencije. Njena se slava širila Evropom; napamet je znala šezdeset koncerata i izvodila ih je u Pragu, Londonu i Berlinu.
Što se tiče M.-a, njega su iz carskog grada B. prognali Medicinski fakultet i Komisija za zaštitu morala, što je kombinacija zahvaljujući kojoj je tamo ostao upamćen kao šarlatan i zavodnik. Povukao se prvo u Švajcarsku, da bi se potom nastanio u Parizu. Godine 178-, sedam godina otkako su se poslednji put videli, Marija Terezija fon P. je došla da nastupa u francuskoj prestonici. U palati Tileri, pred Lujem XVI i Marijom Antoanetom, izvela je koncert koji je za nju napisao Mocart. Ona i M. nisu se sreli; ne možemo reći ni da li bi ijedno od njih dvoje želelo takav susret. Marija Terezija je nastavila da živi u mraku, korisno, slavljeno, sve dok 182- nije preminula.
M. je umro devet godina pre nje, kad mu je bila osamdeset i jedna, neokrnjene intelektualne snage i zaljubljenosti u muziku. Dok je ležao na samrti u Mersburgu, na obali jezera Bodenskog jezera, poslao je po svog mladog prijatelja F., bogoslova, da mu svira na staklenoj harmonici koju je svuda sa sobom nosio otkako je napustio Landštrasse 261. Prema jednom navodu, samrtne muke mu je ublažilo to što je poslednji put slušao muziku sfera. Prema drugom, mladog je bogoslova nešto zadržalo i M. je umro pre nego što je F. stigao da svoje u kredu umočene prste prisloni na staklo što se okreće.

Karkason





Leta 1839. jedan čovek prinosi oku teleskop i pogledom ispituje brazilski obalski grad Lagunu. Čovek je vođa strane gerilske vojske čiji je skorašnji uspeh doveo do predaje carske flote. Osilbodilac se nalazi na njenom zarobljenom admiralskom brodu, škuni sa sošnim jedriljem i sa sedam topova po imenu Itaparika, sada usidrenoj u laguni po kojoj je grad dobio ime. Kroz teleskop se pruža pogled na brdovitu četvrt zvanu Bara, u kojoj se nalazi nekoliko jednostavnih ali slikovitih kuća. Pred jednom od njih sedi žena. Kad ju je ugledao, čovek je, kako će kasnije reći, „istog trenutka izdao naređenje da se spusti čamac, jer sam želeo da odem na obalu”.
Aniti Riberas bilo je osamnaest godina, bila je mešovitog portugalskog i indijanskog porekla, imala je crnu kosu, razvijene grudi, „krepko držanje i odlučno lice”. Ime vođe bilo joj je poznato jer je on pomogao u oslobođenju njenog rodnog grada. No njegova je potraga kako za mladom ženom tako i za njenom kućom bila uzaludna, sve dok nije naišao na trgovca kojeg je poznavao i koji ga pozva na kafu. I tamo, kao da ga čeka, bila je ona. „Oboje ostadosmo zaneseni i nemi, zureći jedno u drugo poput dvoje ljudi koji se ne sreću prvi put i koji na licu onog drugog tragaju za nečim što će im pomoći da se sete zaboravljene prošlosti.” Tako je on to rekao, mnogo godina kasnije, u svojoj autobiografiji, gde pominje još jedan razlog za zaneseno ćutanje: on je vrlo slabo znao portugalski, ona italijanski nimalo. Stoga on svoj pozdrav naposletku izgovori na maternjem jeziku: „Tu devi esser mia.” Moraš biti moja. Njegove su reči prevazišle problem neposrednog razumevanja: „Načinio sam sponu, izgovorio objavu koju je samo smrt mogla poništiti.”
Ima li romantičnijeg susreta od ovog? I kako je Garibaldi bio jedan od poslednjih romantičnih junaka evropske istorije, hajde da ne sitničarimo oko detalja u vezi sa okolnostima. Na primer, mora da je sasvim pristojno govorio portugalski jer se već godinama borio u Brazilu; na primer, Anita, uprkos svojoj mladosti, nije bila nekakva stidljiva devica nego žena već nekoliko godina udata za lokalnog obućara. Zaboravimo takođe na suprugovo srce i porodičnu čast, kao i na pitanje da li je došlo do nasilja ili je došlo do razmene novca kada se, nekoliko noći kasnije, Garibaldi iskrcao na obalu i odveo Anitu sa sobom. Umesto toga, hajde da se samo saglasimo da je to bilo ono što su obe strane snažno poželele istog trenutka kad su se ugledale, i da na onim mestima i u onim vremenima gde je pravda približna posedovanje obično i znači pravo na nešto.
Venčali su se u Montevideu tri godine kasnije, kad su čuli glasine da bi obućar mogao biti mrtav. Prema istoričaru Dž. M. Treveljanu, „medeni mesec su proveli u kopneno-pomorskom ratu duž obale i u laguni, boreći se na malom prostoru sa neznatnim izgledima na uspeh”. Jednako vešta na konju koliko i Garibaidi, i jednako neustrašiva, bila mu je sadrug u ratu i braku deset godina; njegovim je trupama bila zaštitni znak, inspiracija, bolničarka. Rođenje četvoro dece nije umanjilo njenu odanost republikanskim ciljevima, prvo u Brazilu, potom u Urugvaju i, naposletku, u Evropi. Bila je uz Garibaldija za vreme odbrane Rimske republike i, nakon njegovog poraza, za vreme povlačenja preko Papske države sve do Jadranske obale. Za vreme tog se bega smrtno razbolela. Premda nagovaran da dalje beži sam, Garibaldi je ostao uz svoju ženu; zajedno su izbegli austrijskoj vojsci u močvarama oko Ravene. Poslednjih dana svog života Anita se odlučno pridržavala „nedogmatske religije svog supruga”, što je činjenica koja je Treveljana nagnala na neverovatno romantičnu izjavu: „Dok je umirala na Garibaldijevim grudima, nije joj bio potreban sveštenik.”
Pre nekoliko godina, na knjižarskoj konferenciji u Glazgovu, zatekao sam se u razgovoru s dve žene iz Australije, jednom spisateljicom i jednom kuvaricom. Pre će biti da sam ih samo slušao, jer su razgovarale o uticaju različite hrane na ukus muškarčeve sperme. „Cimet”, rekla je znalački spisateljica. „Ne, ne sam za sebe”, odgovorila je kuvarica. „Potrebne su vam i jagode, kupine i cimet, to je najbolje.” Dodala je da uvek pogodi ko jede meso. „Verujte mi, znam. Jednom sam probala na slepo.” Oklevajući da pružim svoj doprinos razgovoru, pomenuo sam špargle. „Da”, odgovorila je kuvarica. „Osete se u urinu ali se osete i u ejakulatu.” Da nisam taj razgovor nedugo potom zapisao, pomislio bih da sam zapamtio deo nekakvog seksi sna.


Moj prijatelj psihijatar tvrdi da postoji direktna veza između zanimanja za hranu i zanimanja za seks. Pohotni gurman gotovo da je već kliše, dok je odbojnost prema hrani često praćena erotskom ravnodušnošću. Što se tiče onog normalnog, srednjeg dela spektra: znam ljude koji, zbog krugova u kojima se kreću, preterano naglašavaju svoje zanimanje za hranu; često su to isti oni ljudi koji će (opet, zbog vršnjačkog pritiska) možda reći kako im je interesovanje za seks veće nego što zapravo jeste. Kontraprimeri mi takođe padaju na pamet: parovi čija je glad za hranom, kuvanjem i ishranom po restoranima postepeno potisnula njihovu glad za seksom i za koje je krevet, nakon obroka, mesto odmora, a ne akcije. No u celini, rekao bih da ima nečega u ovoj teoriji.


Očekivanje iskustva upravlja samim iskustvom i izopačuje ga. Možda se ja nimalo ne razumem u kušanje sperme, no razumem se u kušanje vina. Ako neko stavi čašu vina pred vas, nemoguće joj je prići bez predubeđenja. Za početak, možda vam se vino i neće svideti. No ako uzmemo da vam se svidelo, mnogi podsvesni faktori počinju da deluju čak i pre nego što ste otpili makar jedan gutljaj. Koje je boje vino, kako miriše, u kakvoj je čaši, koliko košta, ko ga plaća, gde se nalazite, kako ste raspoloženi, da li ste ili ne već ranije probali to vino. Nemoguće je isključiti takvo prethodno znanje. Jedini način da se ovo zaobiđe drastičan je. Ako vam je na očima povez, i neko vam stavi štipaljku na nos, i prinese vam čašu s vinom, onda, čak i da ste najveći stručnjak na svetu, nećete moći da kažete ni najosnovniju stvar o njemu. Čak ni da li je crno ili belo.


Od svih naših čula, to je ono koje ima najširu primenu, od kratkotrajnog utiska koji ostaje na jeziku do učene estetske reakcije na sliku. To je i ono čulo koje o nama najviše govori. Možemo biti bolji ili lošiji ljudi, srećni ili nesrećni, uspešni ili neuspešni, no ono što zaista jesmo, unutar ovih širih kategorija, kako sebe određujemo, za razliku od toga kako smo genetski određeni, jeste ono što zovemo „ukusom”. Sama reč, međutim - možda zbog svoje široke upotrebe - može lako da zavara. „Ukus” može da označava staloženo razmišljanje, dok nas njegove izvedenice - ukusan, ukusnost, bezukusan, bezukusnost - vode u svet neznatnih razlika, snobizma, društvenih vrednosti i udobnog nameštaja. Istinski ukus, stvarni ukus, daleko je više stvar instinkta, nešto do čega se dolazi bez razmišljanja. On kaže, ja, ovde, sada, ovo, ti. On kaže, spustite čamac i odveslajte me do obale. Dauel, pripovedač romana Dobri vojnik Forda Medoksa Forda, za Nensi Raford kaže: „Jednostavno sam želeo njome da se oženim, kao što neki ljudi žele da odu u Karkason.” Zaljubljivanje je najsnažniji izraz ukusa nama znan.
No ipak naš jezik kao da nije u stanju da ovaj trenutak predstavi naročito dobro. Nemamo ekvivalent onome „coup de foudre”, udaru groma i grmljavini ljubavi. Govorimo da postoji „elektricitet” između dvoje zaljubljenih - no to je domaćinski a ne kosmički prizor, koji kao da nalaže da bi zaljubljeni par trebalo da je praktičan i nosi cipele sa gumenim đonovima. Govorimo o „ljubavi na prvi pogled” i ona se zaista i dešava, pa čak i u Engleskoj, međutim, to ovaj izraz predstavlja kao sasvim pristojnu rabotu. Kažemo da su im se pogledi ukrstili u nakrcanoj prostoriji. Opet, koliko to društveno zvuči. U nakrcanoj prostoriji. U nakrcanoj luci.


Anita Riberas, zapravo, nije umrla „na Garibaldijevim grudima”, već u mnogo običnijim okolnostima, manje podobnim za litografiju. Umrla je dok su je oslobodilac i troje njegovih sledbenika premeštali iz taljiga u neku seljačku kuću, a svaki je od njih držao po jedan kraj madraca na kojem je ležala. Ipak, trebalo bi da slavimo onaj trenutak sa teleskopom i sve do čega je on doveo. Jer to je trenutak - trenutak strastvenog ukusa - za kojim tragamo. Malo nas je koji na raspolaganju imamo teleskope i luke, i ako premotamo sećanje unatrag mogli bismo otkriti da čak i najdublje i najduže ljubavne veze retko počinju s potpunim prepoznavanjem, s onim „moraš biti moja” što se izgovara na stranom jeziku. Sam taj trenutak može biti prerušen u nešto drugo: divljenje, sažaljenje, kancelarijsko prijateljstvo, zajedničku opasnost, zajednički osećaj za pravdu. Možda je to suviše zastrašujući trenutak da bi mu se tada gledalo ravno u lice; možda je, stoga, engleski jezik u pravu što izbegava galsku bombastičnost. Jednom sam upitao čoveka koji je bio dugo i srećno oženjen gde je sreo svoju ženu. „Na kancelarijskoj zabavi”, odgovorio je. I koji je bio njegov prvi utisak o njoj? „Pomislio sam da je baš fina”, odgovorio je.
Dakle, kako da znamo da možemo da se oslonimo na taj trenutak strastvenog ukusa, kako god on bio kamufliran? Ne možemo da znamo, čak i ako osećamo da moramo, da je to jedino u šta možemo da se pouzdamo. Jedna mi je prijateljica jednom rekla: „Da me odvedeš u krcatu prostoriju u kojoj se nalazi jedan muškarac sa natpisom ’ludak’ istetoviranim posred čela, ja bih naletela pravo na njega.” Druga prijateljica, po drugi put u braku, poverila mi se: „Razmišljala sam da okončam ovaj brak, no biranje mi toliko loše ide od ruke da ne bih imala poverenja u sebe da ću naredni put bolje odabrati, a to bi bilo zaista ponižavajuće.” Ko ili šta može da nam pomogne u trenutku u kojem sve odzvanja? Čemu verujemo: pogledu na ženska stopala u gojzericama, novini koju predstavlja strani naglasak, gubitku krvi u vrhovima prstiju praćenom očajničkom samokritikom? Jednom sam otišao u posetu mladom bračnom paru u čijoj je novoj kući vladao zapanjujući manjak nameštaja. „Problem je u tome”, objasnila je žena, „što on uopšte nema ukusa, a ja imam samo loš ukus”. Pretpostavljam da optužiti sebe za loš ukus upućuje na latentno prisustvo neke vrste dobrog ukusa. No kad su naši ljubavni izbori u pitanju, malo je onih među nama koji znaju da li će završiti u toj kući bez nameštaja.


Kad sam prvi put postao deo para, počeo sam s većim ličnim interesovanjem da pratim napredak i sudbinu drugih parova. Bio sam u ranim tridesetim i neki od mojih vršnjaka koji su se upoznali deceniju ranije već su počeli da se razilaze. Shvatio sam da su dva para čija je veza, kako se činilo, odolevala vremenu, u kojoj su se partneri i dalje radosno zanimali jedno za drugo, bili - svih četvoro - homoseksualci šezdesetih godina. Možda je to bila samo statistička čudnovatost; no ja sam se pitao postoji li tome razlog. Da li je to bilo zato što su izbegli dugotrajnu muku roditeljstva koja često uništi heteroseksualne veze? Moguće. Da li je to bilo nešto svojstveno njihovoj homoseksualnosti? Verovatno ne, sudeći po homoseksualnim parovima moje generacije. Jedna stvar koja je ova dva para izdvajala od ostalih jeste to što je mnogo godina, u mnogim zemljama, njihova veza bila nezakonita. Možda je veza stvorena u tim okolnostima dublja: stavljam svoju bezbednost u tvoje ruke, svakog dana našeg zajedničkog života. Možda postoji književno poređenje: knjige napisane pod tiranskim režimima često su cenjenije od knjiga napisanih u društvima u kojima je sve dozvoljeno. Što ne znači da bi pisac stoga trebalo da priželjkuje tiraniju, niti ljubavnik nezakonitost.
„Jednostavno sam želeo da se njome oženim kao što neki ljudi žele da odu u Karkason.” Prvi se par, T. i H., sreo tridesetih godina dvadesetog veka. T. je bio iz engleske više srednje klase, zgodan, talentovan i skroman. H. je poticao iz jevrejske porodice u Beču, koja je bila toliko siromašna da ga je majka, kad je bio mali (i kad mu je otac bio u I svetskom ratu) dala u sirotište na nekoliko godina. Kasnije je, kao mladić, upoznao kćerku engleskog tekstilnog magnata, koja mu je pomogla da pobegne iz Austrije pre Drugog svetskog rata. U Engleskoj je H. radio za porodičnu kompaniju i verio se s kćerkom. Zatim je H. upoznao T. pod okolnostima koje T., prilično smemo, nije želeo da navede, no koje su im od samog početka promenile život. „Razume se”, rekao mi je T. nakon što je H. umro, „sve je to za mene bilo sasvim novo - nikada ni sa kim nisam bio u krevetu.”
A šta je bilo, mogli biste pitati, sa napuštenom verenicom? No to je srećna priča: T. mi je rekao da je ona imala „prilično dobar osećaj” za sve što se dešavalo; da se naposletku zaljubila u nekog drugog, i da su njih četvoro postali bliski prijatelji za čitav život. H. je postao uspešni modni kreator za poznati lanac prodavnica i posle njegove smrti - zahvaljujući liberalnoj prirodi njegovog poslodavca - T., koji je decenijama činio mnoge nezakonite radnje sa svojim „prijateljem iz Austrije”, otkri da mu sleduje udovička penzija. Kad mi je sve to ispričao, nedugo pre no što će i sam umreti, dve su stvari na mene ostavile utisak. Prva je bila koliko je hladno ispričao sopstvenu priču; sva njegova najsnažnija osećanja bila su rezervisana za nedaće i nepravde koje su se desile u H-ovom životu pre no što su se njih dvojica sreli. Druga je bila rečenica kojom je opisao pojavu H-a u svom životu. T. je rekao da je bio veoma zbunjen, „no siguran u jednu stvar: namerio sam da se venčam s njim”.
Drugi par, D. i D., bili su iz Južne Afrike. D1 je bio sav zvaničan, stidljiv, izrazito kulturan; D2 upadljiviji, očiglednije homoseksualac, sav vickast i pun insinuacija. Živeli su u Kejptaunu, imali kuću na Santoriniju i mnogo putovali. Isplanirali su zajednički život do najsitnijih detalja: sećam ih se u Parizu kako objašnjavaju da, čim stignu u Evropu, uvek kupuju veliki panetone koji jedu za doručak u svojoj hotelskoj sobi. (Prvi zadatak svakog para, uvek mi se činilo, jeste da reši problem doručka; ako u tome mogu prijateljski da se usaglase, mogu i u vezi sa ostalim poteškoćama.) Jednom je prilikom D2 sam došao u London. Kasno uveče, nakon što smo prešli na piće i počeli da razgovaramo o provansalskoj Francuskoj, iznenada mi se poverio: „Najbolji seksić svog života doživeo sam u Karkasonu”. Nije to rečenica koju ćete lako zaboraviti, naročito ako se na umu ima da mi je opisao kako se spremala oluja, i kako se u, što kažu Francuzi, le moment supreme začula neverovatna grmljavina iznad njih - istinski coup de foudre. Nije rekao da je u to vreme već bio sa D1 i zbog toga sam pretpostavio da nije. Nakon njegove smrti stavio sam njegove reči u roman, premda sam se ponešto dvoumio oko vremenskih uslova u pozadini, što je pokrenulo čest književni problem: vrai naspram vraisemblable. Neverovatne stvari u životu su u književnosti često klišei. Nekoliko godina kasnije razgovarao sam telefonom sa D1 kad je pomenuo tu rečenicu i upitao me odakle mi. Zabrinut da nisam nešto izdao, priznao sam da mi je izvor bio D2. „Ah”, reče D1 s iznenadnom toplinom u glasu, „tako smo se božanstveno proveli u Karkasonu.” Osetio sam olakšanje; osim toga, i neku vrstu zamenske nostalgije koju je izazvala činjenica da su bili zajedno.


Za nekog sunčeva svetlost pada na teleskop tamo u laguni; za druge ne. Mi biramo, budemo odabrani, odabir bude promenjen. Rekao sam onoj svojoj prijateljici koja uvek bira ludake da bi možda trebalo da potraži nekog finog ludaka. Odgovorila mi je: „Ali kako da ga prepoznam?” Poput većine ljudi, verovala je u ono što joj ljubavnici govore sve dok ne bi postojao dobar razlog da im ne veruje. Nekoliko je godina izlazila sa ludakom koji je uvek od kuće išao pravo u kancelariju; tek pred kraj veze otkrila je da mu je prvi sastanak svakog dana bio sastanak s psihijatrom. Rekao sam: „Jednostavno nisi imala sreće”. Odgovorila mi je: „Ne želim da to bude stvar sreće. Ako je u pitanju sreća, onda ja tu ništa ne mogu da uradim”. Ljudi kažu da naposletku dobijete ono što zaslužujete, no to se može shvatiti na dva načina. Ljudi kažu da u savremenim gradovima ima previše sjajnih žena i suviše užasnih muškaraca. Grad Karkason deluje postojano i trajno, no ono čemu se divimo uglavnom je rekonstrukcija zdanja iz devetnaestog veka. Zaboravite rizik onoga „da li će trajati”, i zaboravite pitanje da li je dugotrajnost uopšte vrlina, nagrada, prilagodljivost ili još jedan primer sreće. Koliko zapravo delamo, a koliko smo zapravo predmet delanja u tom trenutku strastvenog izražavanja ukusa?


Ne bi trebalo da zaboravimo da je Garibaldi imao i drugu suprugu (kao i treću - mada nju možemo zanemariti). Nakon deset godina njegovog braka sa Anitom Riberas usledilo je deset godina udovištva. Zatim se, u leto 1859, tokom svog pohoda u Alpima, borio u blizini Varezea kad mu je kroz austrijske redove poruku donela sedamnaestogodišnja devojka koja se sama vozila u dvokolicama. Bila je to Đuzepina Rajmondi, nezakonita kći grofa Rajmondija. Garibaldi je istog trenutka ostao kao pokošen, napisao joj strastveno pismo, kleknuo na koleno i izjavio ljubav. Priznao je da postoje otežavajuće okolnosti po bilo kakvu zajednicu među njima: bio je gotovo tri puta stariji od nje, već je imao još jedno dete s nekom seljankom, i plašio se da Đuzepinino aristokratsko poreklo ne bi dobro uticalo na njegov politički ugled. No ubedio je sebe (a i nju), i to toliko da je 3. decembra 1859, kako je neki istoričar nakon Treveljana to sročio, „Ona zanemarila sve svoje sumnje i stupila u njegovu sobu. Delo je počinjeno!” Poput Anite, i ona je očigledno bila neustrašiva i smela; venčali su se 24. januara 1860. - ovog puta uz svu dogmu katoličke crkve.
Tenison je Garibaldija sreo na ostrvu Vajt četiri godine kasnije. Pesnik se oslobodiocu veoma divio, no takođe je i primetio da je posedovao onu „božanstvenu glupost junaka”. Ovaj drugi brak - ili, pre, Garibaldijeve zablude o njemu - trajale su (u zavisnosti od toga kojem autoritetu verujete) ili nekoliko sati ili nekoliko dana, koliko je mladoženji trebalo da primi pismo s pojedinostima o pređašnjem životu svoje nove supruge. Đuzepina je, kako se ispostavilo, počela da uzima ljubavnike kad joj je bilo jedanaest; za Garibaldija se udala isključivo na nagovaranje svog oca; noć pre venčanja provela je sa svojim najnovijim ljubavnikom, s kojim je ostala u drugom stanju; i požurila je da stupi u seksualne odnose sa svojim budućim suprugom kako bi mu 1. januara mogla poslati pismo u kojem će ustvrditi da nosi njegovo dete.
Garibaldi je zahtevao ne samo neodložnu rastavu već i poništenje braka. Duboko neromantično rezonovanje romantičnog junaka bilo je da, budući da je sa Đuzepinom spavao samo pre venčanja a ne i posle njega, brak tehnički nije bio konzumiran. No takvo razmišljanje nije ostavilo utisak na predstavnike zakona; Garibaldijeva žalba višim instancama, uključujući i kralja, takođe nije urodila plodom. Oslobodilac je narednih dvadeset godina bio vezan za Đuzepinu.
Naposletku, zakon uspevaju da poraze samo pravnici; umesto romantičnog teleskopa, zakonski mikroskop. Oslobađajući argument, kad su ga konačno pronašli, bio je sledeći: budući da je Garibaldijev brak bio sklopljen na teritoriji koja je nominalno bila pod austrijskom vlašću, zakon koji se na njega odnosi bi se, stoga, mogao tumačiti kao austrijski građanski zakon, po kojem je poništenje tada (a možda i uvek) bilo moguće. I tako je junaka-ljubavnika spasila ista ona nacija protiv čije se vlasti u to vreme borio. Cenjeni advokat koji je predložio ovo genijalno rešenje je, još 1860. godine, radio na legislativnom ujedinjenju Italije; sada je izdejstvovao bračno razjedinjenje ujedinitelja nacije. Odajmo počast njegovom imenu: Paskvale Stanislao Mančini.

Puls





Moji su roditelji, pre oko tri godine, išli seoskom stazicom u Italiji. Često zamišljam kako ih posmatram, uvek s leđa. Moja bi majka, prosede kose skupljene u punđu, nosila široku dezeniranu bluzu, široke pantalone i sandale s otvorenim prstima; otac je u košulji kratkih rukava, kaki pantalonama i uglancanim smeđim cipelama. Košulja mu je ispeglana kako valja, s džepovima na dva dugmeta i manžetnama, ako je to prava reč, na rukavima. Otac ima mnoštvo takvih košulja; one ga čine čovekom na godišnjem odmoru. Istovremeno, ne odaju ni najmanji nagoveštaj sportske prirode; u najboljem bi slučaju delovale prikladno na livadi za boćanje.
Njih se dvoje možda drže za ruke - bilo je to nešto što su radili sasvim prirodno i nesvesno, bilo da sam iza njih i da ih posmatram ili ne. Koračaju tom stazom negde u Umbriji jer slede grubom kredom napisano vino novello. I idu peške, jer su dobro pogledali koliko su duboki tragovi kola u tvrdoj glinovitoj zemlji i odlučili da ne rizikuju svoj iznajmljeni auto. Ja bih rekao da je u tome suština iznajmljivanja automobila, međutim, moji su roditelji po mnogo čemu bili oprezan par.
Staza vodi između vinograda. Kad savije nalevo, na vidiku se pojavljuje rđom prekriven ambar nalik hangaru. Ispred njega se nalazi betonska konstrukcija nalik ogromnom sanduku za kompost: oko metar i osamdeset visoka i skoro tri metra široka, bez krova i bez prednje strane. Kad se nađu na oko trideset metara udaljenosti, majka se okreće ka ocu i pravi grimasu. Možda čak i kaže „Bljak”, ili nešto slično. Otac se mršti i ništa ne odgovara. Bilo je to prvi put da se to dogodilo; ili, da budemo precizniji, prvi put da je on to primetio.


Živimo u nekadašnjem tržnom gradu, pedesetak kilometara severozapadno od Londona. Mama radi u bolničkoj administraciji; tata je čitav svoj život proveo kao advokat u lokalnoj advokatskoj kancelariji. Kaže da će ga posao nadživeti, ali da takvi advokati kakav je on - ne samo tehničar koji se razume u dokumenta već neko ko daje sve vrste saveta - u budućnosti neće postojati. Lekar, sveštenik, advokat, možda i učitelj - u stara su vremena to bili ljudi kojima se svako obraćao, ne samo zbog njihove profesionalne stručnosti. Danas ljudi, kaže moj otac, sami obavljaju prenos vlasništva, sami pišu svoje testamente, unapred se dogovaraju o uslovima razvoda i sami sebe pitaju za savet. Ako žele drugo mišljenje, draža im je draga Saveta od pravozastupnika, ili Internet od oboje. Moj otac sve ovo podnosi stoički, čak i onda kad ljudi zamišljaju da su u stanju sami sebe da zastupaju u sudu. On se samo nasmeši i ponovi staru pravničku izreku: čovek koji sam sebe zastupa u sudu ima budalu za klijenta.
Tata me je savetovao da ne pođem njegovim stopama i ne postanem pravnik, tako da sam završio učiteljski fakultet i sada predajem na koledžu u gradu udaljenom dvadesetak kilometara. No nisam video nijedan razlog da napustim grad u kojem sam odrastao. Odlazim u lokalnu teretanu i petkom trčim sa ekipom koju predvodi moj drug Džejk; tako sam upoznao Dženis. U mestu poput ovog ona bi se uvek isticala jer je posedovala tu nekakvu londonsku crtu. Mislim da se nadala da ću želeti da se preselim u veliki grad i da je bila razočarana kad nisam. Ne, ne mislim to; znam to.
Mama... ko ume da opiše sopstvenu majku? To vam je kao kad novinar upita neku kraljevsku ličnost kakav je osećaj biti kraljevska ličnost, a oni se nasmeju i kažu da ne znaju kakav je osećaj ne biti. Ne znam kako bi mojoj majci bilo da nije moja majka; jer da ona to nije, onda ni ja ne bih mogao biti ja, ne bih bio ja, zar ne?
Kako su mi rekli, porođaj je bio težak. Možda je to razlog što imaju samo mene; mada ih to nikad nisam pitao. U našoj se porodici ne priča o ginekologiji. Niti o religiji, jer se njome ne bavimo. Malo se bavimo politikom no retko o tome raspravljamo, jer smatramo da su sve stranke podjednako loše. Tata je možda malo više desno orijentisan od mame, no u osnovi verujemo da se treba oslanjati na samog sebe, pomagati drugima i ne očekivati da se država stara o nama od kolevke pa do groba. Plaćamo porez i penziono osiguranje i imamo životno osiguranje; služimo se uslugama nacionalne zdravstvene službe i dajemo dobrovoljne priloge kad možemo. Sasvim smo obični, razumni ljudi iz srednje klase.
A da nije mame, ne bismo bili ništa od toga. Tata je, kad sam bio mali, imao malih problema sa alkoholom, no mama ga je dovela u red i preobrazila ga u osobu koja pije samo u društvu. Mene su u školi obeležili kao „nemirnog”, ali mama me je dovela u red pomoću strpljenja i ljubavi, istovremeno mi jasno stavljajući na znanje gde je granica koju ne smem da prekoračim. Pretpostavljam da je i prema tati postupila isto. Ona nas organizuje. I dalje joj se u govoru primećuju tragovi lankaširskog naglaska, no u našoj porodici nema onih bezvezarija tipa sever-jug, čak ni u šali. Takođe mi se čini da je sve drugačije kad je u porodici samo jedno dete, jer nema prirodnog svrstavanja u ekipe „roditelji - deca”. Tu ste samo vas troje, i mada su me mogli malo više maziti, od malih sam nogu naučio da živim u svetu odraslih, jer je to bio jedini način. Možda grešim u vezi s ovim. Ako biste upitali Dženis šta misli, da li sam sasvim odrastao, mogu misliti šta bi odgovorila.


I tako moja majka pravi grimasu a otac se mršti. Nastavljaju dalje sve dok ne bude jasnije šta je u betonkom sanduku: talasasta hrpa purpurno-crvenog gnojiva. Majka kaže - nagađam sada, premda poznajem njen vokabular - nešto kao,
„Prilično se oseti.”
Otac vidi na šta majka misli: gomilu komine. Tako se zove, izgleda, ono što ostane nakon ceđenja grožđa - odbačene kožice, peteljke, zrnca i tako dalje. Moji se roditelji razumeju u to; zanimaju se za hranu i piće na onaj svoj nefanatični način. Zato su se uopšte i našli na toj seoskoj stazi - tragaju za nekoliko boca najnovije berbe koje bi poneli kući. Nisam ravnodušan prema hrani i piću, već samo na njih gledam pragmatičnije. Znam koje su namirnice najzdravije i koje daju najviše energije. A znam i tačno koliko me alkohola opušta i čini da se lepo provedem, a koliko je alkohola previše. Džejk, koji je u boljoj formi od mene ali i veći hedonista, jednom mi je rekao šta govore za martini: „Jedan je savršen. Dva su previše. A tri nije dovoljno.” Osim u mom slučaju: jednom sam naručio martini - i polovina mi je bila sasvim taman.
Dakle, moj otac prilazi toj velikoj gomili otpadaka, zaustavlja se na tri metra i svesno udiše. Tek kad gotovo uroni nos u kominu uspeva nešto da oseti. I tada je to tek bleda verzija oštrog mirisa čijeg su prisustva svesne njegove oči - kao i njegova supruga. Otac reaguje više radoznalo nego uplašeno. Ostatak odmora će posmatrati kako ga sopstveni nos izneverava. Benzinska isparenja dok toči gorivo na pumpi - ništa. Dupli espreso u seoskom kafeu - ništa. Cveće koje se u kaskadama spušta preko oronulog zida - ništa. Centimetar vina koje mu je uslužni konobar sipao u čašu - ništa. Sapun, šampon - ništa. Dezodorans - ništa. To je bila najčudnija stvar od svega, rekao mi je tata: stavljati dezodorans a ne osetiti miris nečega što stavljaš da prikriješ nešto što takođe nisi mogao da osetiš.
Složili su se da nema smisla ništa preduzimati dok se ne vrate kući. Mama je pretpostavljala da će morati da gnjavi tatu da zakaže pregled. Oboma im je bila zajednička nevoljkost da uznemiravaju lekara osim ako nije u pitanju nešto ozbiljno. No svako je od njih mislio da je ono što se dešavalo onome drugome daleko ozbiljnije nego da se dešavalo njemu. Otuda nužnost gnjavljenja i nagovaranja. Naposletku bi čovek lepo nazvao i zakazao pregled u ime druge osobe.
Ovog je puta otac sam zakazao pregled. Pitao sam kako je to odlučio. Zastao je. „Ako baš želiš da znaš, sine, bilo je to onda kad sam shvatio da ne mogu da osetim miris tvoje majke.”
„Misliš, njenog parfema?”
„Ne, ne njenog parfema. Njene kože. Nje... same.”
Dok je to govorio, u očima mu je bio nežan, odsutan pogled. Uopšte mi nije bilo neprijatno. Bio je samo čovek koji se ne stidi onoga što oseća prema svojoj ženi. Postoje roditelji koji prave čitavu predstavu od bračnih emocija pred svojom decom: pogledajte nas, vidite kako smo još mladi, kako smo ludi, nismo li pravi prizor? Moji roditelji uopšte nisu bili takvi. I zbog toga sam im još više zavideo - zbog toga što nisu time morali da se hvale.
Kad trčite u našoj ekipi tu je vođa, Džejk, koji zadaje tempo i stara se da niko suviše ne zaostane. Na čelu su krupni momci koji trče oborene glave, gledaju na sat i pulsometar, i ako uopšte progovore, pričaju o nivou hidriranosti i o tome koliko su kalorija sagoreli. Na začelju se nalaze oni koji nisu dovoljno u formi da bi istovremeno trčali i razgovarali. U sredini se nalazimo svi mi ostali koji volimo i trčanje i ćaskanje. Ali postoji pravilo: nikome nije dozvoljeno da nekoga prisvaja samo za sebe, čak ni ako se zabavljaju. I tako sam jednog petka predveče podesio korak tako da budem kraj Dženis, našeg najnovijeg člana. Opremu za trčanje očigledno nije bila kupila u lokalnoj prodavnici u kojoj smo se svi mi ostali snabdevali; trenerka joj je bila šira i svilenkastija, sa nepotrebnim gajtanima.
„Dakle, šta tebe dovodi u naš grad?”
„Zapravo, ovde sam već dve godine.”
„Dakle, šta te je dovelo u naš grad?”
Nastavila je da trči nekoliko metara. „Momak.” Ah. Zatim još nekoliko metara. „Bivši momak.” Ah, bolje - možda trči da ga zaboravi. Ali nisam hteo da je ispitujem. Osim toga, postoji još jedno pravilo u našoj ekipi: samo lagano ćaskanje dok se trči. Nema britanske spoljne politike, nema ni teških emotivnih tema. Ponekad zbog toga zvučimo kao skupina frizera, no korisno je to pravilo.
„Još samo nekoliko kilometara.”
„Neka bude tako.”
„Jesi li za piće posle?”
Okrenula se i podigla pogled ka meni. „Neka bude tako”, ponovila je i široko se osmehnula.
S njom je bilo lako razgovarati, uglavnom zato što sam ja samo slušao. I takođe više gledao. Bila je vitka, doterana, crne kose, sređenih noktiju, a nos bi joj se blago pomerao u jednu stranu što sam od samog početka smatrao seksepilnim. Dosta se pomerala, gestikulirala, zabacivala kosu, gledala u stranu, ponovo gledala u mene; to sam smatrao uzbudljivim. Rekla mi je da radi u Londonu kao lični asistent šefice odeljenja jednog ženskog časopisa za koji jedva da sam čuo.
„Dobijaš li mnogo besplatnih uzoraka?”
Zastala je i pogledala me; nisam je dovoljno poznavao da bih mogao da znam da li ju je moje pitanje stvarno uvredilo ili se samo pretvarala. „Ne mogu da verujem da je to prva stvar koju pitaš u vezi s mojim poslom.”
Meni se činila sasvim razumnom. „U redu”, odgovorio sam, „pretpostavimo da sam ti već postavio četrnaest prihvatljivih pitanja u vezi s tvojim poslom. Pitanje broj 15: dobijaš li mnogo besplatnih uzoraka?”
Nasmejala se. „Da li ti sve uvek radiš pogrešnim redosledom?”
„Samo ako ću tako nekoga nasmejati”, odgovorio sam.
Moji su roditelji bili punački, prava reklama za punačkost. Vrlo su malo vežbali, a njihov je odgovor na obilat ručak bio da legnu i odremaju. Na moj su program rekreacije gledali kao na mladalačku ekscentričnost: bio je to jedini put da su se prema meni poneli kao da mi je petnaest, a ne trideset. Kako se njima činilo, ozbiljno vežbanje je prikladno samo za ljude poput vojnika, vatrogasaca i policije. Jednom su se, u Londonu, zatekli pred nekom od onih teretana koje vam omogućavaju da vidite deo onoga što se unutra dešava. To bi trebalo da deluje privlačno, no moji su roditelji bili zgroženi.
„Svi izgledaju tako svečano”, rekla je moja majka.
„I većina ih ima slušalice i sluša muziku. Ili gleda u TV ekrane. Kao da ćeš se usredsrediti na postizanje forme samo tako što se uopšte nećeš usredsrediti.”
„Njima su bukvalno upravljale one mašine - upravljale.”
Znao sam da ne vredi da pokušam da uverim roditelje u zadovoljstvo i korist koje vežbanje pruža, od povećanja mentalne oštrine do povišene seksualne spremnosti. Nije da se hvališem, časna reč. To je istina, ima mnogo dokaza. Džejk, koji za godišnje odmore odlazi na pešačenja s nizom devojaka, ispričao mi je za paradoks koji je otkrio. Rekao je da ako pešačiš, recimo, tri ih četiri sata, stekneš dobar apetit, uživaš u finoj večeri i takoreći zaspiš čim legneš u krevet. S druge strane, ako pešačiš sedam ili osam sati, budeš manje gladan, no kad legneš u krevet sasvim neočekivano ti je više do onoga - oboma vam je više do toga. Možda za ovo postoji naučno objašnjenje. Ili čin smanjenja očekivanja gotovo do nule oslobađa libido.
Nemam nameru da spekulišem o seksualnom životu svojih roditelja. Nemam razloga da pretpostavim išta drugo do da je onakav kakav su oni želeli da bude - što je, znam, uvrnut način da se postave stvari. Nisam znao ni da li su i dalje aktivni, da li su se zadovoljili opadanjem želje ili je seks za njih samo neoplakano sećanje. Kao što rekoh, moji su se roditelji držali za ruke kad god bi to poželeli. Plesali su jedno s drugim uz nekakvu usredsređenu dostojanstvenost, namerno staromodno. U svakom slučaju, nisam želeo odgovor na pitanje koje nisam želeo ni da postavim. Jer sam video izraz u očima oca dok je govorio kako ne može da oseti miris svoje žene. Uopšte nije bilo bitno da li i dalje vode ljubav ili ne. Njihova je bliskost i dalje bila živa.


Kad smo Dženis i ja počeli da budemo zajedno, posle trčanja bismo se vraćali pravo kod nje. Rekla bi mi da izujem patike i čarape i da legnem na krevet dok se ona na brzinu ne istušira. Znajući šta sledi, obično bih već imao nabreklinu u boksericama u trenutku kad se ona vrati, obmotana peškirom. Znate kako većina žena zna onaj trik da pričvrsti peškir tik iznad grudi uz nekakvo uvlačenje jednog kraja tako da sve to stoji na mestu? Dženis je znala drugačiji trik: pričvrstila bi peškir tik ispod grudi.
„Vidi šta je na mom krevetu”, rekla bi uz nagoveštaj osmeha. „Kakva je to velika zver na mom krevetu?”
Niko me nikada ranije nije tako nazvao, a osetljiv sam na laskanje koliko i svaki muškarac.
Zatim bi kleknula na krevet i pravila se da me proučava. „Kakvu to veliku znojavu zver imamo ovde.” Uhvatila bi me za kitu preko bokserica i počela da me njuška, po čelu, vratu, pazusima, a zatim bi mi zadigla majicu i stala da me liže po grudima i da udiše moj miris, sve vreme me povlačeći za kitu. Kad je to prvi put uradila, svršio sam na licu mesta. Kasnije sam naučio da se suzdržavam.
I još nešto; nije mirisala samo na tuširanje. Stavila bi miris na grudi i nadvila se nad moje lice.
„Evo tvojih besplatnih uzoraka”, rekla bi.
Zatim bi počela da spušta bradavicu sve dok me ne bi golicala po vrhu nosa, i izazivala bi me terajući me da pogodim naziv parfema. Nikad nisam to uspevao no ipak sam bio na sedmom nebu, te bih obično izmislio neki luckasti naziv. Znate, „šanel broj 69”, tako nešto.
Kad smo već kod toga. Ponekad bi se, nakon što bi mi se poigravala nosom, okrenula nada mnom i peškir bi nestao, a ona bi se spustila do mog lica i delimično mi svukla bokserice. „Šta mi to imamo ovde?” prošaptala bi zaneseno. „Veliku znojavu strašnu zver, eto šta imamo.” A zatim bi mi uzela kitu u usta.


Lekar opšte prakse je pregledao očeve nosnice i rekao da se te stvari često s vremenom same od sebe isprave. Možda je u pitanju samo posledica nekog virusa za koji tata čak nije ni znao da ga je pokupio. Neka prođe još, recimo, šest nedelja. Tata je sačekao još šest nedelja, opet otišao kod lekara i dobio recept za neki sprej za nos. Dvaput špricnuti u svaku nozdrvu, ujutro i uveče. Kad je završio s terapijom ništa se nije promenilo. Lekar mu je ponudio da ga pošalje kod specijaliste. Razume se, tata nije želeo da gnjavi specijalistu.
„Znaš, baš je zanimljivo.”
„Stvarno?” Bio sam kod roditelja i uživao u mirisu nes-kafe sredinom prepodneva. Nisam verovao da može biti „zanimljivo” kad nešto nije u redu s telom. Bolno, neprijatno, strašno, vremenski zahtevno, ali ne i „zanimljivo”. Zato sam toliko vodio računa o sopstvenom telu.
„Ljudi odmah pomisle na očigledne stvari - ruže, umak, pivo. No ja nikad nisam baš bio od onih što mirišu ruže.”
„Ali ako ne osećaš miris, ne osećaš ni ukus, je li tako?”
„Tako kažu - da je ukus zapravo miris. No čini se da u mom slučaju to ne važi. I dalje mi hrana i vino imaju isti ukus.” Zastao je. „Ne, nije baš sasvim tako. Neka bela vina mi deluju kiselije nego ranije. Pitam se zašto.”
„Je li to ono što je zanimljivo?”
„Ne. Obrnuto je. Ne radi se o tome šta ti nedostaje, već o onome što ti ne nedostaje. Pravo je olakšanje ne osetiti miris saobraćaja, na primer. Prođeš kraj autobusa na pijačnom trgu koji tamo stoji s motorom što radi i bljuje naftna isparenja. Ranije bih morao da zadržim dah.”
„Ja bih ga ipak i dalje zadržavao, tata.” Udisati štetna isparenja a da to čak i ne primetiš? Naposletku, nos je postojao s razlogom.
„Ne primećuješ više miris cigareta, to je još jedan plus. Niti njihov miris na nekome - to sam oduvek mrzeo. Telesne mirise, kioske sa hamburgerima, izbljuvotinu od subote uveče na pločniku...”
„Pseći izmet”, dodao sam.
„Baš čudno što si to spomenuo. Od toga mi se uvek povraćalo. No pre neki dan sam ugazio u pseće govno i uopšte mi nije smetalo dok sam ga čistio. Ranije bih morao da izbacim cipelu napolje i ostavim je da odstoji nekoliko dana. Oh, da, i sada mogu da sečem luk za mamu. Više uopšte ne deluje na mene. Nema suza, ničega. I to je plus.”
„To jeste zanimljivo”, rekao sam, delimično to zaista i misleći. Zapravo, bilo je to tipično za mog oca - ta sposobnost da u gotovo svemu pronađe pozitivnu stranu. Rekao bi da je sagledavanje nekog pitanja sa svake tačke gledišta deo njegove pravničke navike. Ja sam smatrao da je nepopravljivi optimista.
„Ali znaš... Nedostaju mi stvari kao što je, na primer, da ujutro izađem napolje i osetim miris vazduha. Sada samo zapažam da li je toplo ili prohladno. I miris sjaja za nameštaj, to mi nedostaje. I kreme za cipele. Nisam do sada o tome razmišljao. Čistiti cipele a da ništa od mirisa ne možeš da osetiš - zamisli samo to!”
Nisam morao, a nisam ni želeo. Sav se ražalostiti nad kutijicama paste za cipele - nadao sam se da nikada neću postati takav.
„I, razume se, tu je tvoja mama.”
Da, moja mama.
I majka i otac su nosili naočare i ponekad bih ih zamišljao kako sede u krevetu i čitaju, zatim spuštaju knjigu ili časopis i gase svetiljke pored kreveta. Kad jedno drugome kažu laku noć? Pre nego što skinu naočare ili posle toga? Pre nego što ugase svetlo ili posle? No sada sam iznenada pomislio: ne bi li trebalo da je miris ključni faktor seksualnog uzbuđenja? Feromoni, te primitivne stvari koje nas pokreću upravo u trenutku kad mislimo da zaista vladamo situacijom. Moj se otac žalio da ne oseti miris moje majke. Možda je mislio - možda je sve ovo vreme mislio - na nešto više od toga.


Džejk je imao običaj da kaže da umem da nanjušim nevolju. Sa ženama, mislio je. Zato sam u tridesetoj i dalje bio neoženjen. Zato si i ti, odgovorio sam. Da ali meni se to sviđa, rekao je. Džejk je krupan, krakat momak kovrdžave kose koji se ženama nabacuje blago i neopterećujuće. Kao da kaže: „Čuj, ovde sam, zabavan sam, nisam za dugu vezu, ali verovatno će ti biti lepo sa mnom i posle ćemo moći da budemo prijatelji.” Kako samo uspeva da tako složenu poruku prenese uz jedva nešto više od širokog osmeha i izvijene obrve, nikad mi neće biti jasno. Možda su to ti feromoni.
Džejkovi su se roditelji rastali kad mu je bilo deset godina. Zato on nema velika očekivanja, kaže. Uživaj u svakom danu, kaže, neka stvari budu lagane. Kao da je pravila svoje ekipe za trčanje primenjivao i na sopstveni život. Deo mene je zadivljen takvim njegovim stavom, no najveći deo mene to ne želi, ili mu ne zavidi na tome.
Kad smo Dženis i ja prvi put raskinuli, Džejk me je odveo u bar i, dok sam pijuckao svoju dozvoljenu dnevnu dozu u vidu jedne čaše, rekao mi je, na saosećajan, okolišni način da je po njegovom mišljenju ona bila neiskrena, manipulator i sasvim verovatno psihopata. Odgovorio sam da je ona živahna, seksepilna ali i komplikovana devojka koju ponekad nisam mogao da pročitam, naročito u datom trenutku. Džejk je upitao, na još zaobilazniji način, da li sam svestan da mu se nabacivala u kuhinji kad je tri nedelje ranije bio na večeri. Rekao sam mu da je samo pogrešno protumačio njen prijateljski stav. E zato je psihopata, odgovorio je.
No Džejk je ljude nazivao psihopatama kad god bi bili jednostavno usredsređeniji od njega, tako da mu to nisam suviše uzeo za zlo, i nekoliko nedelja kasnije Dženis i ja smo se pomirili. U tom prvom naletu obnovljenog seksa, uzbuđenja i iskrenosti gotovo da sam joj ispričao šta mi je Džejk rekao, no predomislio sam se. Umesto toga sam je upitao da li je ikada pomislila da ode s nekim drugim, i ona reče da, na nekih trideset sekundi, tako da sam joj dao bodove za iskrenost i upitao s kim, a ona je rekla ni sa kim koga ja znam, i ja sam to prihvatio, i nedugo potom smo se verili.
Upitao sam majku: „Sviđa ti se Dženis, zar ne?”
„Naravno da mi se sviđa. Samo ako si ti srećan s njom.”
„To zvuči... uslovno.”
„Pa i jeste. Majčina ljubav je bezuslovna. Ljubav svekrve je uslovna. Tako je oduvek bilo.”
„A ako bi me činila nesrećnim?”
Majka nije odgovorila.
„A ako bih ja nju činio nesrećnom?”
Nasmešila se. „Prebacila bih te preko kolena i isprašila.”
Kako se ispostavilo, umalo da ne stignemo do venčanja. Svako od nas ga je jednom odložio, a čak nas je i Džejk zvanično ukorio što razgovaramo o teškim temama tokom trčanja. Kad sam ja odložio venčanje, Dženis je rekla da je to zato što sam se zapravo plašio da se obavežem. Kad ga je ona odložila, bilo je to jer nije bila sigurna da bi trebalo da se uda za nekog ko se plaši da se obaveže. Tako da je to nekako, u oba slučaja, bila moja krivica.


Jedan prijatelj mog oca sa bridža predložio je akupunkturu. Kako se činilo, divno je delovala na njegov išijas.
„Ali ti ne veruješ u te stvari, tata.”
„Verovaću u to ako me izleči”, odgovorio je.
„Ali ti si racionalista, kao i ja.”
„Nemamo mi na Zapadu monopol nad znanjem. I u drugim zemljama znaju neke stvari.”
„Naravno”, složio sam se. Ali osetio sam izvesnu uznemirenost, kao da stvari izmiču kontroli. Potrebno nam je da naši roditelji ostanu nepromenjeni i postojani, zar ne? Tim pre ako smo i sami odrasli.
„Da li se sećaš - ne, sigurno si bio suviše mali - onih fotografija kineskih pacijenata koji su imali operaciju na otvorenom srcu? Sve što su dobili kao anesteziju bila je akupunktura i primerak Male crvene beležnice Mao Ce Tunga.”
„Kakve su šanse da su te fotografije bile potpuno lažne?”
„Zašto bi bile?”
„Kult Mao Ce Tunga. Dokaz superiornosti kineske metode. A ako je delovalo, onda i smanjenje medicinskih troškova.”
„Vidiš, rekao si ako je delovalo.”
„Nisam tako mislio.”
„Suviše si ciničan, sine.”
„Ti nisi dovoljno ciničan, tata.”
Otišao je u... kako god da akupunkturisti zovu svoju ordinaciju ili kliniku, u nekoj kući na drugom kraju grada. Gospođa Rouz je nosila beli mantil, poput medicinske sestre ili zubara; imala je oko četrdeset godina i delovala je razumno, ispričao nam je tata. Saslušala je njegovu priču, uzela podatke o njegovom medicinskom stanju, upitala da li pati od zatvora, a zatim mu objasnila principe kineske akupunkture. Potom je otišla iz prostorije da se on skine u donji veš i legne ispod lista hartije prekrivenog ćebetom.
„Sve je vrlo profesionalno”, izvestio nas je. „Počinje tako što ti izmeri pulseve. U kineskoj ih medicini ima šest, po tri na svakoj strani. No oni na levom ručnom zglobu su važniji jer se odnose na vitalne organe - srce, jetru i bubrege.”
Ništa nisam rekao - samo sam osetio kako moja zabrinutost raste. Pretpostavljam da je otac pročitao kako se osećam.
„Rekao sam gospođi Rouz, ’Bolje da vas upozorim, pomalo sam skeptičan’, a ona je rekla da to nema nikakve veze jer akupunktura deluje bilo da u nju verujete ili ne.”
Osim što verovatno duže traje kod skeptika i tako košta više. Ni to nisam izgovorio. Umesto toga sam pustio tatu da nam ispriča kako mu je gospođa Rouz izmerila leđa i na njima markerom označila mesta, zatim mu poređala gomilice nečega po koži i zapalila, a on je morao da joj kaže kad bi osetio vrelinu, i ona bi ih sklonila s njega. Zatim je usledilo još merenja i obeležavanja markerom, a onda je počela da zabada igle u njega. Sve je bilo vrlo higijenski, a upotrebljene je igle bacala u medicinsku kutiju za iskorišćene igle.
Po isteku sata napustila je prostoriju, on se obukao i platio joj pedeset pet funti. Zatim je otišao u supermarket da kupi večeru. Opisao nam je kako je stajao tamo nekako izgubljen, ne znajući šta zapravo želi - odnosno, želeći sve što bi pogledao. Lutao je okolo, kupovao sve i svašta, vratio se kući iscrpljen i morao da legne da odrema.
„Dakle, vidite, to očigledno deluje.”
„Hoćeš da kažeš da si osetio miris večere?”
„Ne, još je rano - ovo mi je bio tek prvi tretman. Hoću da kažem, očigledno ima nekog efekta. Kako fizičkog tako i mentalnog.”
U sebi sam pomislio: to što se osećaš umorno i kupuješ hranu koja ti nije potrebna, to zvuči kao izlečenje?
„Šta ti misliš, mama?”
„Ja sam sasvim za to da pokuša nešto drugačije ako on tako želi.” Posegnula je preko stola i potapšala ga po ruci, blizu mesta na kojem su se nalazili njegovi tajanstveni novi pulsevi. Nisam morao ni da pitam - mora da su razgovarali o tome ranije i došli do zajedničkog zaključka. I kao što sam sad već vrlo dobro znao, zavadi pa vladaj nikad nije delovalo kod mojih roditelja.
„Ako to deluje, možda ću i ja probati zbog svog kolena”, dodala je.
„Šta ne valja s tvojim kolenom, mama?”
„Oh, nekako sam ga izvrnula. Saplela sam se i tresnula ga o stepenice. Postajem trapava pod stare dane.”
Majci je bilo pedeset i osam godina. Imala je široke kukove i dobro, nisko postavljeno težište, i nikad nije nosila blesave cipele.
„Hoćeš da kažeš da se to i ranije dešavalo?”
„Nije to ništa. Samo godine. Sve nas to stigne.”
Dženis je jednom rekla da s roditeljima zapravo nikad ne znaš. Upitao sam je na šta tačno misli. Odgovorila je da kad konačno budeš u stanju da ih razumeš, obično bude suviše kasno. Nikad ne možeš da otkriješ kakvi su bili pre nego što su se sreli, kad su se sreli, pre nego što si ti začet, nakon toga, kad si bio mali...
„Deca često mnogo toga razumeju”, rekao sam. „Instinktivno.”
„Razumeju ono što im roditelji dopuste da razumeju.”
„Ne slažem se.”
„Dobro. Suština stoji. Kad konačno misliš da si u stanju da shvatiš svoje roditelje, većina važnih stvari u njihovom životu već se dogodila. Oni su to što jesu. Ili, oni su to što su odlučili da budu - pred tobom, kad si ti tu.”
„Ne slažem se.” Nisam mogao da zamislim da se, kad zatvore za mnom vrata, moji roditelji pretvaraju u druge ljude.
„Koliko često o svom ocu misliš kao o lečenom alkoholičaru?”
„Nikada. Ne mislim tako o njemu. Ja sam mu sin, a ne socijalni radnik.”
„Upravo tako. Dakle, želiš da on bude Samo Tata. Niko nije samo tata, samo mama. To ne ide tako. U životu tvoje majke verovatno postoji neka tajna na koju nikada nisi ni posumnjao.”
„U sudu bi te ismejali”, rekao sam.
Pogledala me je. „Mislim da se svim parovima s vremenom dešava da pronađu način da budu jedno s drugim koji je zapravo neiskren. Kao da veza zavisi od samozavaravanja koje jedno drugom omogućavaju. To je njeno pravo stanje.”
„I dalje se ne slažem.” A zapravo sam pomislio: sranje. Samozavaravanje koje jedno drugom omogućavaju - to ne liči na tebe. To je nekakva fraza koju si pokupila iz tog časopisa za koji radiš. Ili od nekog tipa s kojim ti ne bi smetalo da se pojebeš. No rekao sam samo:
„Da li ti to moje roditelje nazivaš licemerima?”
„Govorim uopšteno. Zašto uvek sve shvataš lično?”
„Onda ja ne razumem šta ti želiš da kažeš. A ako razumem, onda ne mogu da zamislim zašto bi uopšte želela da se udaš za mene, ili za bilo koga drugog.”
„Neka bude onda tako.”
To je još jedna stvar. Počeo sam da mrzim što se služi tom rečenicom.

Tata je priznao da nije očekivao da akupunktura toliko boli.
„Da li joj to kažeš?”
„Naravno. Kažem, ’Au’.”
Ako bi gospođa Rouz zabola iglu i ne bi dobila očekivanu reakciju, ponovo bi to uradila, blizu prvobitnog mesta, sve dok ne bi dobila to što je tražila.
„A šta je to?”
„To je neka vrsta magnetne sile, naleta energije. I uvek možeš da znaš kad se to desilo jer tada najviše boli.”
„A onda?”
„A onda to ponovi i na drugim mestima. Na nadlanicama, gležnjevima. To je još bolnije - tamo gde nema mnogo mesa.”
„Razumem.”
„Ali u međuvremenu mora da vidi kako ti se slažu nivoi energije, tako da ti stalno proverava pulseve.”
U tom sam trenutku izgubio živce. „Oh, za boga miloga, tata. Postoji samo jedan puls, znaš to. Po definiciji. To je puls srca, puls krvi.”
Otac nije odgovorio, samo je blago pročistio grlo i pogledao majku. U našoj se porodici ne svađa. Ne želimo da se svađamo, a i ne znamo kako bismo se svađali. Stoga zavlada tišina, a zatim mama započe novu temu.
Dvadeset minuta nakon svog četvrtog tretmana, otac je ušao u „Starbaks” i po prvi put u poslednjih nekoliko meseci osetio miris kafe. Zatim je otišao u „Bodi šop” da kupi neki šampon za mamu i rekao je da je to bilo kao da ga je po glavi tresnuo grm rododendrona. Gotovo da mu je bilo muka. Mirisi su bili toliko jaki, rekao je, da mu se činilo kao da su obojeni bleštavim bojama.
„Dakle, šta kažeš na to?”
„Ne znam šta da kažem, tata, osim - čestitam.” Mislio sam da je posredi verovatno koincidencija ili autosugestija.
„Nećeš se pretvarati da je to koincidencija?”
„Ne, tata, neću.”
Gospođa Rouz je, na njegovo iznenađenje, njegovu priču dočekala neutralno, uz blago klimanje glavom i črčkanje u beležnicu. Zatim mu je iznela plan koji je osmislila. Ako se slaže, imaće tretmane na svake dve nedelje sve do leta - pri čemu je mislila na kinesko leto, a ne na britansko, jer će to, zbog datuma rođenja mog oca, biti vreme u kojem će on najbolje reagovati. Dodala je da mu se energetski nivoi podižu svaki put kad mu izmeri pulseve.
„Osećaš li se živahnije, tata?”
„Ne radi se ovde o tome.”
Dobro, dakle „energetski nivoi” nisu imali nikakve veze sa „nivoima energije” i to što su se oni pojačavali nije pojačavalo njegovo čulo mirisa. U redu.
Ponekad sam se pitao zašto sam tako strog prema ocu. U naredna tri meseca o svojim zapažanjima izveštavao je činjenično i hladno. S vremena na vreme bi osetio miris stvari, no miris bi morao biti snažan da bi se probio do njega: sapun, kafa, izgoreli tost, sredstvo za čišćenje kupatila; dva puta, čaša crnog vina; jednom, na njegovu radost, miris kiše. Kinesko leto je došlo i prošlo; gospoda Rouz je rekla da je za njega akupunktura učinila sve što je mogla. Moj otac je, tipično za njega, krivio sopstveni skepticizam, no gospođa Rouz je ponovila da je stav uma potpuno nebitan. Kako je ona bila ta koja je predložila da se tretmani okončaju, zaključio sam da nije šarlatanka. No možda se tu pre radilo o tome što nisam želeo da o tati mislim kao o osobi koju bi neki šarlatan mogao prevariti.
„Zapravo, više se brinem za tvoju majku.”
„Zašto?”
„Čini mi se, ne znam, nekako usporenom u poslednje vreme. Možda je to samo umor. Nekako je sporija.”
„Šta ona kaže?”
„Oh, kaže da je sve u redu. Ili, čak i ako nije, da su to samo hormoni.”
„Kako to misli?”
„Nadao sam se da ćeš ti to moći da mi kažeš.”
Bila je to još jedna lepa stvar u vezi s mojim roditeljima. Nije bilo onog prisvajanja znanja i moći kao kod nekih drugih roditelja. Svi smo zajedno bili odrasli, na istoj ravni jednakosti.
„Verovatno ne znam ništa više od tebe, tata. Ali kako se meni čini, ’hormoni’ su opšta reč kojom se žene služe kad nešto ne žele da ti kažu. Uvek pomislim: čekaj malo, pa zar nemaju i muškarci hormone? Zašto se mi ne služimo njima kao izgovorima?”
Otac se zasmeja, no video sam da mu to nije odagnalo zabrinutost. I zato sam, kad je sledeći put uveče igrao bridž, svratio do mame. Dok smo sedali u kuhinju, istog sam trenutka znao da nije nasela na moj izgovor da sam „samo u prolazu”.
„Čaj ili kafu?”
„Kafu bez kofeina ili biljni čaj, što god imaš.”
„E pa meni je potrebna dobra doza kofeina.”
Nekako mi nije trebalo više od toga da načnem temu zbog koje sam došao.
„Tata se brine za tebe. I ja se brinem.”
„Tata je od onih što se uvek brinu.”
„Tata te voli. Zato i primećuje sve u vezi s tobom. Da te ne voli, ne bi ih primećivao.”
„Da, pretpostavljam da je tako.” Pogledao sam je, no pogled joj je bio negde drugde. Bilo mi je savršeno jasno da razmišlja o tome kako je voljena. Mogao sam joj zavideti na tome, ali nisam.
„Dakle, reci mi šta nije u redu, i nemoj da mi pominješ hormone.”
Nasmešila se. „Malo sam umorna. Malo trapava. To je sve.”


Nakon nekih osamnaest meseci braka, Dženis me je optužila da nisam direktan. Razume se, pošto je to bila Dženis, nije to tako direktno sročila. Pitala me je zašto uvek radije raspravljam o nebitnim problemima umesto o onima koji su važni. Rekao sam da ne mislim da je tako, no u svakom slučaju, velike su stvari ponekad tako velike da se malo toga o njima može reći, dok je o malim stvarima lakše pričati. A ponekad mislimo ovo je problem, dok je problem zapravo ono, te se zbog toga ovo čini trivijalnim. Pogledala me je poput nekog od mojih drskijih učenika i rekla da je to tipično za mene - tipično opravdavanje moje urođene vrdavosti, mog odbijanja da se suočim s činjenicama i pozabavim stvarima. Rekla je da uvek može da namiriše kad izgovorim laž. Stvarno je tako rekla.
„U redu onda”, odgovorio sam. „Hajde da budemo otvoreni. Hajde da se pozabavimo čime treba. Ti imaš nekog drugog i ja imam neku drugu. Da li je to suočavanje s činjenicama ili ne?”
„Ti misliš da je to suočavanje. Zvuči kao da smo sad jedan-jedan.” A zatim mi je objasnila lažnost moje navodne iskrenosti, kao i razliku između naših neverstava - njeno poteklo iz očajanja, moje iz osvete - i kako je simptomatično to što sam ja mislio da su naše preljube bitna stvar, a ne okolnosti koje su do njih dovele. I tako smo prešli pun krug do prvobitne optužbe.
Šta to tražimo u partneru? Nekoga poput nas, nekoga drugačijeg? Nekoga poput nas no drugačijeg, drugačijeg no nalik nama? Nekoga ko će nas upotpuniti? Oh, znam da se ne može tako uopštavati, no ipak. Smisao je u sledećem: ako tražimo nekoga ko će se poklapati sa nama, uvek mislimo samo na pozitivne osobine koje se poklapaju. A šta je sa negativnim osobinama koje se poklapaju? Mislite li da nas katkad privlače ljudi sa istim manama koje i sami imamo?


Moja majka. Kad sad pomislim na nju, jedna mi rečenica pada na pamet - ona kojom sam se poslužio kad je tata nagvaždao o svojih šest kineskih pulseva. Tata, rekao sam mu, postoji samo jedan puls - puls srca, puls krvi. Fotografije mojih roditelja za koje sam posebno vezan jesu one nastale pre nego što sam ja rođen. I - hvala ti, Dženis - zaista mislim da znam kakvi su u ono vreme bili.
Moji roditelji sede na nekoj šljunkovitoj plaži, njegova ruka oko njenih ramena; on nosi sportsku jaknu sa kožnim zakrpama na laktovima, ona je u haljini na tufne i gleda u fotoaparat s nekakvom strastvenom nadom. Moji roditelji na medenom mesecu u Španiji, sa planinama u pozadini, oboje sa sunčanim naočarima, tako da morate da pogađate kako se osećaju na osnovu njihovog držanja, očigledne međusobne opuštenosti i podatka da je majka gurnula mku u džep očevih pantalona. A zatim fotografija koja mora da im je mnogo značila, uprkos nedostacima: njih dvoje na nekoj zabavi, očigledno više nego pripiti, a oči su im zbog blica fotoaparata poput ružičastih očiju belih miševa. Otac ima apsurdne zulufe, mama sitno ukovrdžanu kosu, velike naušnice-karike i kaftan. Nijedno od njih ne izgleda kao da bi moglo dovoljno odrasti da postane roditelj. Pretpostavljam da je to njihova prva zajednička fotografija, prvi put da su zvanično snimljeni kako dele isti prostor, udišu isti vazduh.
Tu je i fotografija na ormanu na kojoj sam ja sa svojim roditeljima. Imam oko četiri ili pet godina, stojim između njih sa izrazom deteta kojem je rečeno da gleda ptičicu, ili kako god da su to rekli: usredsređen, no u isto vreme ne baš sasvim siguran šta se dešava. Držim u ruci dečju kanticu za zalivanje, premda se ne sećam da su mi poklonili dečji vrtlarski pribor, niti da sam pokazivao ikakvo zanimanje, stvarno ili nametnuto, za baštovanstvo.
Danas kada proučavam tu fotografiju - majka koja me zaštitnički posmatra, otac koji se smeši u fotoaparat, s pićem u jednoj a cigaretom u drugoj ruci - ne mogu a da se ne setim onoga što je Dženis rekla. O tome kako roditelji odluče ko su pre nego što je dete toga svesno, kako izgrade front koji dete nikada neće moći da probije. Bilo namerno ili ne, bilo je nečeg otrovnog u njenim primedbama. „Želiš da on bude Samo Tata. Niko nije samo tata, samo mama.” A zatim: „U životu tvoje majke verovatno postoji neka tajna na koju nikada nisi ni posumnjao.” Šta da radim s tom mišlju? Čak i ako bih je pratio i otkrio da nikuda ne vodi?
Nema ničega nameštenog ili ekscentričnog u vezi s mojom majkom i ničega - zapamti ovo, molim te, Dženis - ničeg neurotičnog i samodramatizujućeg. Ona je postojano prisustvo u prostoriji, bilo da govori ili ne. I ona je osoba kojoj bi se čovek obratio ako nešto pođe po zlu. Jednom je, kad sam bio mali, uspela da se poseče po butini. Nikog drugog nije bilo u kući. Većina bi ljudi pozvala hitnu pomoć, ili bar uznemirila tatu na poslu. No mama je samo izvadila iglu i neki hirurški konac, sastavila ranu i zašila je. Isto bi učinila i za svakog drugog a da i ne trepne. Takva je ona. Ako i postoji neka tajna u njenom životu, verovatno je to da je nekome pomogla i nikome nikada nije rekla za to. Zato zajebite Dženis, to je sve što imam da kažem.
Moji su se roditelji upoznali kad je tata tek postao pravozastupnik. Uvek je govorio da je morao da razjuri nekoliko suparnika. Mama je govorila da nikakvog razjurivanja nije bilo jer joj je sve bilo savršeno jasno od onog dana kad su se upoznali. Da, odgovorio bi tata, ali drugi momci to nisu tako videli. Majka bi ga toplo pogledala, i nikad nisam znao kome od njih dvoje da verujem. A možda je to definicija srećnog braka: obe strane govore istinu, čak i ukoliko se njihove izjave ne slažu.
Razume se, divljenje koje gajim prema njihovom braku delimično je uslovljeno propašću mog sopstvenog. Možda sam zbog njihovog primera pomislio da je sve jednostavnije nego što se ispostavilo. Mislite li da postoje ljudi koji su talentovani za brak, ili se tu samo radi o sreći? Mada pretpostavljam da možete reći da je sreća imati takav talenat. Kad sam pomenuo mami da Dženis i ja imamo problema i da pokušavamo da poradimo na braku, rekla je:
„Nikada nisam razumela šta to znači. Ako voliš svoj posao, onda nemaš osećaj da je to rad. Ako voliš svoj brak, onda nemaš osećaj da je to rad. Pretpostavljam da je moguće da se radi na tome, u osnovi. Samo nemaš takav osećaj”, ponovila je. A zatim, posle stanke: „Nije da sam nešto rekla protiv Dženis.”
„Hajde da ne razgovaramo o Dženis”, rekao sam. Već sam dovoljno razgovarao o Dženis sa samom Dženis. Što god da smo uneli u taj brak, prokleto je sigurno da iz njega ništa nismo izneli, osim dela novca koji nam po zakonu pripada.
Pomislili biste, zar ne, da bi kao dete iz srećnog braka trebalo da i sami imate brak bolji od prosečnog - ili zbog nekakvog genetskog nasleđa ili zato što ste učili iz primera? No čini se da to ne ide tako. Dakle, možda vam je potreban suprotan primer - da biste videli greške kako ih sami ne biste napravili. Osim što to znači da je najbolji način da roditelji svojoj deci osiguraju srećne brakove taj da sami imaju nesrećan brak. Šta je, onda, odgovor? Ne znam. Samo znam da ne krivim svoje roditelje; niti, zapravo, krivim Dženis.
Majka je obećala da će otići kod lekara opšte prakse ako tata ode kod specijaliste zbog svoje anosmije. Otac je, po običaju, bio nerad. Drugima je daleko gore nego njemu, rekao je. I dalje je mogao da oseti ukus hrane, dok je za neke koji pate od anosmije večera bila kao da žvaću karton i plastiku. Bio je na Internetu i čitao o još ekstremnijim slučajevima - na primer, o olfaktornim halucinacijama. Zamislite kad bi sveže mleko odjednom mirisalo kiselo i imalo kiseo ukus, kad bi vam se od čokolade povraćalo, meso bilo poput sunđera natopljenog krvlju.
„Ako iščašiš prst”, odgovorila je moja majka, „nećeš odbiti da ti ga pregledaju samo zato što je neko drugi slomio nogu.”
I tako je postignuta pogodba. Započeli su s čekanjem i birokratijom, i naposletku su im oboma pregledi magnetnom rezonancom bili zakazani za istu nedelju. Kakve su šanse da se to dogodi, pitao sam se.


Nisam siguran da ikada tačno znamo kad nam se brak završio. Sećamo se izvesnih faza, prelaza, svađa; nepodudarnosti koje rastu sve dok se više ne mogu rešiti ili trpeti. Mislim da, u vreme kad me je Dženis napadala - ili, kako bi ona rekla, kad sam prestao da obraćam pažnju na nju i jednostavno nestao - nikada zapravo nisam mislio da je to kraj našeg braka, ili da bi moglo dovesti do toga. Tek kad se, kako se meni činilo, bez ikakvog razloga, okomila na moje roditelje, prvi put sam pomislio: oh, stvarno, sada je prekardašila. Istina je, pili smo. I tačno je, prešao sam granicu koju sam sam sebi nametnuo - i to sam je dobro prešao.
„Jedan od tvojih problema je taj što misliš da tvoji roditelji imaju savršen brak.”
„Zašto je to jedan od mojih problema?”
„Zato što zbog toga misliš da je tvoj brak gori nego što jeste.”
„Oh, znači oni su krivi, zar ne?”
„Ne, oni su u redu, tvoji roditelji.”
„Ali?”
„Rekla sam da su u redu. Samo nisam rekla da im iz dupeta sija sunce.”
„Ti ne misliš da sunce sija iz bilo čijeg dupeta, zar ne?”
„E pa kad ne sija. Ali tvoj mi se tata sviđa, uvek je bio fin prema meni.”
„Što znači?”
„Što znači, majke i njihovi sinovi jedinci. Moram li da ti nacrtam?”
„Mislim da upravo jesi.”
Nekoliko nedelja kasnije, jedne subote posle podne, mama me je nazvala i zvučala pomalo uznemireno. Odvezla se do sajma antikviteta u susednom gradu da kupi tati rođendanski poklon, na putu natrag joj se probušila guma, uspela je da doveze kola do najbliže benzinske pumpe, da bi utom otkrila - što i nije bilo neko iznenađenje - da kasiri neće da ostave svoje kase. Ionako verovatno nisu umeli da zamene gumu. Tata je rekao da će malo odremati i...
„Ne brini, mama, dolazim. Deset, petnaest minuta.” Nisam imao šta drugo da radim. No pre nego što sam stigao da spustim slušalicu, Dženis, koja je pratila razgovor na ovom kraju, povika:
„Zašto ne može da nazove prokleti auto-moto savez ili pomoć na putu?”
Bilo je očigledno da ju je mama čula, kao i da je to Dženis i nameravala.
Spustio sam slušalicu. „Možeš i ti da pođeš”, rekao sam joj. „I da ležiš ispod kola dok ih ja podižem.” Dok sam uzimao ključeve od kola, pomislio sam u sebi: u redu, to je to.


Većina ljudi ne voli da smeta lekaru. No većini ljudi se i ne dopada pomisao da budu bolesni. I većina ljudi ne želi da bude optužena, pa makar i implicitno, da traći lekarevo vreme. Dakle, u teoriji, odlazak kod lekara je situacija u kojoj ste uvek na dobitku: ili iz ordinacije izađete s potvrdom da ste zdravi, ili je u protivnom tačno da niste traćili lekarevo vreme. Moj je otac, pokazao je snimak, imao hroničnih problema sa sinusima, zbog čega su mu prepisani antibiotici uz još spreja za nos; ako to ne bude delovalo, postojala je mogućnost operacije. Mojoj je majci, nakon analize krvi, elektromioneurografije i magnetne rezonance, a zatim procesa eliminacije, dijagnostikovana bolest motornog neurona.
„Pazićeš na oca, zar ne?”
„Naravno, mama”, odgovorio sam, ne znajući misli li kratkoročno ili dugoročno. Pretpostavljam da je i sa tatom vodila sličan razgovor o meni.
Otac je rekao: „Pogledaj Stivena Hokinga. On to ima već četrdeset godina.” Pretpostavljam da je gledao isti vebsajt kao i ja; na kojem je takođe mogao pročitati i da pedeset posto pacijenata obolelih od ove bolesti umre u roku od četrnaest meseci.
Tatu je razjarilo kako su se u bolnici ponašali. Čim im je specijalista objasnio svoje nalaze, mamu i tatu su odveli dole, u nekakvo skladište, gde su im pokazali kolica za nepokretne i stvari koje će postati neophodne kako joj se stanje neizbežno bude pogoršavalo. Tata je rekao da je to bilo kao da su ih odveli u tamnicu za mučenje. Bio je krajnje uznemiren, uglavnom zbog mame, rekao bih. Ona je to primila mirno, rekao je. Ali, s druge strane, ona je u toj bolnici radila petnaest godina i znala je koje se sve prostorije u njoj nalaze.
Bilo mi je teško da s tatom razgovaram o tome što se događalo - i njemu da razgovara sa mnom. Stalno sam mislio: mama umire, ali tata je gubi. Osećao sam da će, ako dovoljno puta ponovim tu rečenicu, ona imati smisla. Ili ću to zaustaviti. Ili nešto. Takođe sam mislio: mama je osoba kojoj se obraćamo kad nešto pođe po zlu; pa kome da se obratimo sad kad je nešto pošlo rđavo s njom? U međuvremenu smo - dok smo čekali odgovore - tata i ja razgovarali o njenim svakodnevnim potrebama: o tome ko će je paziti, kako je raspoložena, šta je rekla, kao i o pitanju lekova (tačnije, o njihovom nedostatku, i o tome da li bi trebalo da pređemo na „riluzol”). Mogli smo o takvim stvarima beskonačno da raspravljamo, što smo i činili. No same nesreće - njene iznenadnosti, toga da li smo mogli da je primetimo ranije, toga koliko je mama prikrivala, izgleda, neizbežnog ishoda - toga smo mogli samo da se dotaknemo s vremena na vreme. Možda smo samo bili suviše iscrpljeni. Bilo nam je potrebno da razgovaramo o uobičajenim engleskim stvarima, kao što su moguće posledice predložene obilaznice na lokalne trgovine. Ili bih pitao tatu za anosmiju i obojica bismo se pretvarali da je to i dalje zanimljiva tema. Antibiotici su isprva delovali, zbog čega su mu se mirisi vraćali u naletima; no uskoro - posle otprilike tri dana - njihovo je delovanje prestalo. Tata, kao tata, nije mi rekao kad se to dogodilo; rekao je da mu se, s obzirom na ono što se dešavalo s mamom, to činilo kao nebitna šala.
Pročitao sam negde da ljudi bliski nekome ko je ozbiljno bolestan često počnu da rešavaju ukrštene reči ili slagalice u vreme koje ne provode u bolnici. Kao prvo, nemaju dovoljno koncentracije za išta ozbiljnije od toga; no postoji još jedan razlog. Svesno ili nesvesno, moraju da se bave nečim gde postoje pravila, zakoni, odgovori, i konačno rešenje; nečim popravljivim. Razume se, bolest ima svoje zakone i pravila, ponekad i odgovore, no kad ste uz bolesničko uzglavlje nemate takav osećaj. A zatim je tu i nemilosrdnost nadanja. Čak i kad nema nade za izlečenje, postoji nada za druge stvari - neke određene, neke ne. Nada znači neizvesnost i opstaje čak i kad vam je rečeno da postoji samo jedan odgovor, jedna izvesnost - ona jedna jedina, neprihvatljiva izvesnost.
Ja nisam rešavao ukrštene reči niti sam slagao slagalice - nemam takav um, niti strpljenje. No postao sam opsesivniji u vezi sa svojim režimom vežbanja. Podizao sam više tegova i povećao vreme koje sam provodio na steperu. Za vreme trčanja petkom, našao bih se na čelu čopora, uz one krupne momke koji ne ćaskaju. To mi je sasvim odgovaralo. Nosio sam pulsometar, proveravao puls, gledao na sat i s vremena na vreme razgovarao o kalorijama koje sam sagoreo. Naposletku sam bio u boljoj formi nego ikada u životu. A ponekad mi se - koliko god to ludo zvučalo - činilo da sam time nešto rešio.

Izdao sam svoj stan i ponovo se uselio kod roditelja. Znao sam da mama ne bi odobrila tu ideju - radi mene, ne radi nje - te sam je prosto doveo pred svršen čin. Tata je uzeo odsustvo s posla; izbacio sam sve vannastavne aktivnosti; pozivali smo kod nas prijatelje, a kasnije medicinske sestre. Po kući su nicale ručke, a zatim i rampe za kolica. Mama se preselila u prizemlje; tata nikada nijednu noć nije proveo odvojeno od nje, izuzev kad je otišla u dom za negu bespomoćnih lica. Sećam se toga kao vremena potpune panike, no takođe i kao vremena ispunjenog doslednom dnevnom logikom. Pratili biste logiku i činilo se da to drži paniku na odstojanju.
Mama je bila neverovatna. Znam da su, statistički, pacijenti sa bolešću motornog neurona manje skloni depresiji u vezi sa svojim stanjem od pacijenata sa drugim degenerativnim bolestima, no ipak. Nije se pretvarala da je hrabrija no što je bila; nije se plašila da plače pred nama; nije se šalila kako bi pokušala nas da oraspoloži. Odnosila se prema onome što joj se događalo trezveno, ne ustuknuvši pred tim, niti dopuštajući da je savlada - ta stvar koja će, jedno po jedno, ugasiti njena čula. Pričala je sebi - i nama - o sopstvenom životu i našim životima. Dženis nikada nije pomenula, niti je rekla da se nada da ću joj naposletku podariti unuke. Ničim nas nije opterećivala, niti nas terala da obećamo stvari za kasnije. Došlo je do faze u kojoj je dramatično oslabila i svaki joj je udah zvučao poput uspinjanja na Everest; tada sam se zapitao misli li na ono mesto u Švajcarskoj gde sve to možete dostojanstveno da okončate. No odbacio sam tu misao: ne bi želela da nas izloži takvoj muci. Bio je to još jedan znak da je - onoliko koliko je to mogla - svoje umiranje držala pod kontrolom. Ona je bila ta koja se postarala da pronađemo bolnicu za nemoćne i rekla nam je da je bolje da se preseli pre nego kasnije jer se nikad ne zna kad će biti slobodnog mesta.
Što je krupnija stvar, tim manje toga ima da se kaže. Ne da se oseća, već da se kaže. Jer postoji samo sama činjenica, kao i vaša osećanja u vezi s tom činjenicom. Ništa drugo. Moj otac, suočen sa svojom anosmijom, uspeo je da pronađe razloge zbog kojih bi takva manjkavost mogla, ukoliko se posmatra iz prave perspektive, postati prednost. No mamina je bolest bila kategorija daleko izvan toga, izvan racionalnosti; bilo je to nešto ogromno, nemo i zanemljujuće. Nije bilo protivargumenta. Nije se tu radilo o tome da se ne mogu pronaći reči. Reči su uvek tu - i uvek su to iste reči, jednostavne reči. Mama umire, ali tata je gubi. Uvek sam to izgovarao sa veznikom „ali” u sredini, nikada sa „i”. Iznenadio sam se kad me je nazvala Dženis.
„Jako mi je žao zbog tvoje majke.”
„Da.”
„Mogu li išta da učinim?”
„Od koga si čula?”
„Od Džejka.”
„Ne viđaš se sa Džejkom, zar ne?”
„Ne viđam se sa Džejkom onako, ako me to pitaš.” No rekla je to živahnim tonom, kao da je uzbuđena što bi još i sada mogla izazvati ljubomoru.
„Ne, ne pitam.”
„Osim što si upravo pitao.”
Ista ona stara Dženis, pomislio sam. „Hvala ti na saučešću”, rekao sam što sam formalnije mogao. „Ne, ništa ne možeš da učiniš, i ne, ne bi volela da je posetiš.”
„Neka onda bude tako.”


Onog leta kad je mama umirala bilo je pretoplo i tata je nosio one svoje košulje kratkih rukava. Prao ih je ručno, a zatim se mučio s parnom peglom. Jedne večeri, kad se jasno videlo da je iscrpljen, dok je pokušavao da namesti kragnu košulje preko uzanog dela daske za peglanje, rekao sam:
„Znaš, mogao bi da ih pošalješ u čistionicu.”
Nije me pogledao, samo je nastavio da nateže vlažnu košulju.
„Sasvim sam svestan”, odgovorio je, „da postoje takva mesta.” Blagi sarkazam iz usta mog oca imao je snagu gneva bilo koga drugog.
„Izvini, tata.”
Tada je zastao i pogledao me. „Veoma je važno”, rekao je, „da ona vidi da sam čist i uredan. Ako počnem da se zapuštam, primetiće i pomisliće da ne mogu da se snađem. A mora da misli da mogu da se snađem. Jer bi je to uznemirilo.”
„Da, tata.” Osetio sam se ukorenim; osetio sam se, konačno, kao dete.
Kasnije je došao i seo sa mnom. Pio sam pivo, on je uzeo jednu opreznu čašicu viskija. Mama je bila u domu za nemoćne već tri dana. Te se večeri činila spokojnom i poslala nas je kući jednim jedinim pogledom.
„Inače”, rekao je, spuštajući čašu na podmetač, „žao mi je što se tvojoj majci nije sviđala Dženis.” Oboje smo primetili prošlo vreme glagola. „Što joj se ne sviđa”, umetnuo je u rečenicu, suviše kasno.
„Nisam to znao.”
„Ah.” Otac zastade. „Izvini. Ovih dana...” Nije morao da nastavi.
„A zašto nije?”
Stisnuo je usne, kao što pretpostavljam da je radio kad bi mu klijent rekao nešto što nije bilo pametno - kao na primer: „Da, ipak sam bio prisutan na mestu zločina”.
„Ma daj, tata. Je li to bilo zbog onog sa mehaničarskom radionicom? Zbog probušene gume.”
„Kakve probušene gume?”
Dakle nije mu to rekla.
„Meni se Dženis uvek sviđala. Bila je... vrcava.”
„Da, tata. Da se vratimo na poentu.”
„Tvoja je majka rekla da misli da je Dženis devojka koja zna kako da navede ljude da se osećaju krivima.”
„Da, u tome je naročito bila dobra.”
„Stalno se žalila tvojoj majci kako je teško živeti s tobom - kao da je želela da natukne da je to krivica tvoje majke.”
„Trebalo bi da je bila zahvalna. Sa mnom bi bilo još teže živeti da nije bilo mamine ljubavi.” Opet, greška zbog umora. „I tvoje i njene ljubavi, hteo sam da kažem.”
Moj mi otac ovu ispravku nije uzeo za zlo. Otpio je gutljaj svog pića.
„Dakle, zbog čega još, tata?”
„Nije li to dovoljno?”
„Samo mi se čini da mi nešto prećutkuješ.”
Otac se nasmeši. „Da, mogao si biti dobar advokat. Dakle, bilo je to pred kraj - pred kraj vašeg... kad Dženis teško da je bila pri sebi.”
„Ispljuni već jednom, pa da se zajedno smejemo tome.”
„Rekla je tvojoj majci da misli da si u neku ruku psihopata.”
Možda sam se nasmešio, no nisam se smejao.


Toliko smo mnogo različitih ljudi videli u bolnici i domu za nemoćne da ne mogu više da se setim ko nam je rekao da su, kad neko umire, kad se ceo sistem gasi, poslednja čula koja još rade čula sluha i mirisa. Moja je majka sada već bila sasvim nepokretna i morali su je okretati na svaka četiri sata. Nedelju dana nije progovorila, oči joj više nisu bile otvorene. Jasno je dala na znanje da, kad joj oslabi refleks gutanja, ne želi da je hrane kroz cevčicu. Umiruće telo može dovoljno dugo da izdrži bez muljevite mase hranljivih sastojaka koju vole da upumpavaju u njega.
Otac mi je ispričao kako je otišao u supermarket i kako je kupio razna pakovanja svežeg začinskog bilja. U bolnici za nemoćne navukao je zavese oko kreveta. Nije želeo da drugi prisustvuju ovom intimnom trenutku. Nije mu bilo neprijatno - moj se otac nikada nije stideo svoje ljubavi prema sopstvenoj ženi - samo je želeo svoju privatnost. Njihovu privatnost.
Zamišljam ih zajedno, moj otac sedi na krevetu, ljubi majku, ne znajući da li može to da oseti, priča joj, ne znajući može li da čuje njegove reči, niti da li bi ih, čak i da ih čuje, mogla razumeti. Nije mogao da zna, a ona nije mogla da mu kaže.
Zamišljam kako se brine zbog zvuka cepanja dok otvara najlon vrećice, da se brine šta bi ona mogla pomisliti da se dešava. Zamišljam kako rešava problem tako što nosi sa sobom makaze kako bi njima otvorio paketiće. Zamišljam ga kako joj objašnjava da joj je doneo začinsko bilje da ga pomiriše. Zamišljam ga kako joj pred nosnicama trlja bosiljak i gužva ga u malu rolnu. Zamišljam ga kako mrvi timijan između palca i kažiprsta, a zatim ruzmarin. Zamišljam ga kako joj govori nazive biljaka i kako veruje da ih ona može osetiti, i kako se nada da će joj doneti zadovoljstvo, kako će je podsetiti na svet i na to koliko je uživala u njemu - možda čak i nekom prilikom na nekom inostranom brežuljku ili u nekom šipražju kad su cipelama gazili po divljem timijanu čiji se miris izvijao za njima. Zamišljam ga kako se nada da joj mirisi neće predstavljati užasno ruganje, podsećajući je na sunce koje više nije mogla da vidi, bašte u kojima više nije mogla da se šeta, aromatičnu hranu u kojoj više nije mogla da uživa.
Nadam se da to poslednje nije zamišljao; nadam se da je bio ubeđen da su joj poslednji dani bili ispunjeni samo najboljim, najradosnijim mislima.


Mesec dana nakon smrti moje majke otac je otišao na poslednji pregled kod specijaliste za uho, grlo i nos.
„Rekao je da može da me operiše, ali ne može da obeća stopu uspeha veću od 60/40. Odgovorio sam mu da ne želim operaciju. Rekao je da preko volje odustaje od mog slučaja, posebno zato što je moja anosmija samo delimična. Misli kako moje čulo mirisa nije izgubljeno i da može da se povrati.”
„Kako?”
„Još onog istog. Antibiotici, sprej za nos. Recept koji se nešto malo razlikuje. Rekao sam mu hvala, ali ne hvala.”
„Dobro.” Ništa više nisam rekao. Bila je to njegova odluka.
„Vidiš, da je tvoja majka...”
„U redu je, tata.”
„Ne, nije u redu. Da je ona...”
Pogledao sam ga, pogledao sam u suze nakupljene iza stakala njegovih naočara, a zatim puštene da poteku niz obraze do vilice. Pustio ih je da teku; bio se navikao na njih; nisu mu smetale. Ni meni nisu smetale.
Ponovo poče. „Da je ona... Onda ne bih...”
„Naravno, tata.”
„Mislim da to pomaže, na neki način.”
„Naravno, tata.”
Podigao je naočare sa udubljenja u tkivu u kojima su počivale i poslednje mu suze kliznuše niz nos. Prešao je nadlanicom preko obraza.
„Znaš li šta mi je taj prokleti specijalista rekao kad sam mu saopštio da ne želim operaciju?”
„Ne, tata.”
„Sedeo je i neko vreme razmišljao, a zatim reče: ’Imate li protivpožarni alarm?’ Rekao sam mu da nemamo. Rekao je: ’Možda biste mogli da prisilite opštinu da vam ga kupi. Od sredstava za invalide.’ Rekao sam da ne znam za to. Zatim je nastavio: ’No pretpostavljam da bih vam ja savetovao da uzmete nešto najbolje, a oni možda ne bi bili spremni da pokriju troškove’.”
„Zvuči kao sasvim nadrealan razgovor.”
„I bio je. Zatim je rekao da ne želi da misli kako ću zaspati i shvatiti da je kuća u plamenu tek kad me probudi vrelina.”
„Jesi li ga odalamio, tata?”
„Nisam, sine. Ustao sam, rukovao se s njim i rekao: ’Pretpostavljam da bi to bilo jedno od mogućih rešenja.’”
Zamišljam svog oca tamo, kako se ne ljuti, kako ustaje, rukuje se, okreće se i odlazi. Zamišljam sve to.

1 U originalu, Tbe Right Plaice - igra reči, u značenju „prava riba-list”, no po sličnosti izgovora takođe i „pravo mesto”. - Prim. prev.
2 Guilt (eng. krivica) i gilt (eng. pozlata, zlatno) isto se izgovaraju, što omogućava ovu igru reči. - Prim. prev.
3 FCUK (French Connection United Kingdom) - britanski proizvođač odevnih i pratećih predmeta. - Prim. prev.
4 ’Crveni barjak’ - himna socijalističkog pokreta u Velikoj Britaniji, Irskoj i Sjedinjenim Američkim Državama, kao i himna britanske Laburističke partije. - Prim. prev.
5 Eng. posh, što se tumači kao akronim izraza „portside out, starboard home” (levim bokom tamo, desnim bokom kući), kao što se objašnjava u nastavku razgovora. - Prim. prev.
6 Igra reči - ’uro’ (kao npr. u reči ’urološki’) na engleskom se izgovara isto kao valuta ’evro’ o kojoj se ovde raspravlja. - Prim. prev.
7 Hibači - mali japanski, uglavnom stoni, roštilj. - Prim. prev.
8 Aluzija na Trimalhionovu gozbu Petronija Arbitra. - Prim. prev.
9 Lik iz Šekspirove drame Vesele žene vindzorske. - Prim. prev.
10 Moreška (eng. morris dance) - oblik srednjovekovne folklorne igre uz muziku. - Prim. prev.
11 Igra reči zasnovana na izgovoru engleskih reči ’zastati’ (pause) i ’šape’ (paws). - Prim. prev.