Ljubav traje tri godine - Frederik Begbede

First topic message reminder :



Ljubav je unapred izgubljena bitka.

U početku, sve je lepo, čak i vi sami. Ne sećate se da ste ikad bili tako zaljubljeni. Svaki dan donosi svoj lagani tovar čudâ. Niko na planeti Zemlji nikada nije spoznao takvo zadovoljstvo. Sreća je tu, I jednostavna je; ta sreća ima lice. Kosmos se osmehuje. Godinu dana vaš život biće niz sunčanih jutara, i vama je sunčano jutro čak i kad je snežno popodne. Pišete knjige o tome. A onda se uzmete, što pre – zašto čovek da razmišlja kad je srećan? Od mozganja postaješ tužan; treba se prepustiti životu.

Druge godine stvari počinju da se menjaju. Postali ste nežni. Ponosite se saučesništvom koje se ukorenilo u svakodnevicu vašeg para. Ljudi na ulici misle od vaše žene da vam je sestra: to vam laska, ali i utiče na vas. Ljubav vodite sve ređe, i mislite da to nije razlog za zabrinutost. Ubeđeni ste da je svakim danom vaša ljubav sve čvršća, dok se zapravo iz dana u dan kraj vašeg sveta neumoljivo bliži. Branite ustanovu braka pred svojim drugarima neženjama koji više ne mogu da vas prepoznaju. A i vi sami, jeste li sigurni da sami sebe prepoznajete dok recitujete lekciju koju ste naučili napamet, uzdržavajući se pri tom da ne pogledate za mlađanim gospođicama za kojima se cela ulica okreće?

Treća je godina, i vi se više i ne uzdržavate da gledate za mlađanim gospođicama za kojima se svi okreću. Sa ženom više I ne razgovarate. Sate i sate provodite s njom u restoranu slušajući šta pričaju oni za susednim stolom. Izlazite sve češće zajedno: to vam dođe kao opravdanje da se više ne tucate. Uskoro dolazi i onaj čas kad svoju ženu ne možete više da podnesete, ni jednu jedinu sekundu, jer zaljubili ste se u drugu. Samo u jednome se niste prevarili: život je, zaista, taj koji ima poslednju reč.

29.
Na depresivnom režimu



Biti sam - postalo je to kao neka bolest koje se treba stideti. Zašto svi beže od samoće? Zato što ona zahteva od nas da mislimo. Da je danas ovde, ne bi Dekart napisao: „Mislim, dakle postojim.“ Rekao bi: „Sam sam, dakle mislim.“ Niko ne želi samoću, jer ona ostavlja i previše vremena za razmišljanje. A što više mislimo, to smo pametniji, a samim tim i tužniji.
Ja mislim da ništa ne postoji. Ne verujem više ni u šta. I ne služim ničemu. Od mog života nema ama baš nikakve koristi. Šta ima večeras na kablovskoj ?
Samo jedno valja u svemu tome: od nesreće se mršavi. Niko ne pominje taj režim mršavljenja, koji je zaista bez premca po efikasnosti. Depresijom do vitke linije. Imate nekoliko kilograma viška? Razvedite se, zaljubite se u nekoga ko vas ne voli, živite sami i neumorno pretresajte svoj zlosrećni udes od jutra do sutra. Neće mnogo proći, a suvišni kilogrami će se istopiti kao sneg na suncu. Ponovo ćete biti tanani, pa ćete s takvim telom moći kasnije i neki ćar da izvučete - ukoliko preživite.
Baš šteta što sam zaljubljen, mogao sam, inače, i ja malo da se ovajdim od činjenice da sam, eto, ponovo bez žene. Dok sam studirao, obožavao sam da budem sam. Sve žene su mi bile lepe. „Nema ružnih žena, postoje samo premale čašice za votku“, imao sam običaj da govorim u to vreme. Nisu to bile samo sentencije jednog još žutokljunog alkoholičara - stvarno sam tako mislio. „Sve žene imaju to nešto, dovoljno je ono kad je gledaš kako ćuti, a sva se zamislila, pa onaj uzdah što joj se otme iz grudi, gležanj što zaigra, neposlušan uvojak kose. Čak i najgori gabor krije u sebi neko blago. Pa i Mirni Mati, ako bolje zagledamo, izvodi stvari koje drugi ne mogu!“10 A onda bih prasnuo u onaj zvonki smeh kojem pribegavam kad propraćam sopstvene štosove, onaj koji prethodi trenutku kad spoznam pravu samoću.
Kad popijem, mrmljam sebi u bradu, kao klošar. Idem da izdrkam u kabini za video-projekcije u Ulici Sen Deni broj 88. Biram između 124 pomo filma. Neki tip dudla crncu s kitom od 30 cm. Menjaj. Vezanoj devojci sipaju vruć vosak na jezik dok prima elektrošokove u obrijanu piću. Menjaj. Farbana plavuša, silikonka, guta spermu. Menjaj. Tip s kapom na glavi buši bradavice nekoj Holanđanki koja urla: ,,Yes, Master!“. Menjaj. Mladoj neiskusnoj amaterki trpaju jedan dildo u anus, drugi u vaginu. Menjaj. Trostruko svršavanje po licima dveju lezbijki s pirsingom na grudima i klitorisu. Menjaj. Neka tamo u poodmakloj trudnoći. Menjaj. Dvostruki fistfaking. Menjaj. Tip piša u usta vezane Tajlanđanke. Menjaj. Sranje, nemam više novčića od deset franaka, a još nisam svršio, ne ide mi, mnogo sam pijan. Ulazim u seks-šop, razgalamio sam se, mašem rukama. Kupujem bocu popersa11. Voleo bih da me prime u društvo oni pijanci iz Ulice Sen Deni koji idu tako, teturaju se, i viču kako su, svojevremeno, najlepše žene sveta klečale pred njima. Oni, međutim, neće da me puste u svoje bratstvo: radije bi mi razbili njušku, tek da me nauče šta znači patiti iz pravih razloga. I zato se, sav nikakav, vraćam kući, lica mokrog od popersa koji sam nasumice sunuo, a smrdim li smrdim, od glave do pete; ko zna koliko godina se nisam tako napio, i mori me ona užasna potreba da se ispovraćam i iserem u isti mah, pa kako je nemoguće oboje obaviti odjednom, mora čovek da se opredeli. Ja sam odabrao da se prvo ratosiljam proliva, pa sam seo na šolju, i kužni
mlaz je šiknuo po majolici šireći nesnosan vonj, ali najednom je i potreba da se izbljujem postala previše jaka, okrenuo sam se da ispovraćam kiselu žuč, i morao sam da nabijem labrnju u šolju, četvoronoške, golog dupeta, njušio sam sredstvo za dezinfekciju, a onda mi se opet prisralo, ali neodoljivo, tako da sam na kraju ispalio projektil u vidu jednog litra gnusnog tečnog sranja koje je ispljuskalo vrata od kupatila, a ja sam završio cmizdreći i dozivajući majku.

30.
Prepiska (II)



Treće pismo mi je bilo dobro. Hvala Pošti: telefon, faks ili internet nikada neće prevazići romantičnu lepotu dobre stare opasnosti koju sobom nosi jedna epistolarna veza.


„Draga Alisa,


Čekaću te svake večeri u sedam sati na klupi na Trgu Dofin. Došla ti ili ne došla, ja ću biti tamo, svake večeri, počev od večeras.


Mark“


Čekao sam te u petak, padala je kiša. Čekao sam te u utorak, padala je kiša. U sredu nije padalo, i ti si došla. (Kao u pesmi Iva Diteja, rekao bi čovek.)
- Došla si?
- Jesam.
- Što nisi došla u ponedeljak i utorak?
- Padala je kiša...
- Ne znam šta me sprečava da ti... dam jedan kišobran. Nasmejala si se. Avetinja sakrivena iza frizure što nagoveštava tajna zadovoljstva. Manga12 svetlog lica sa usnama koje mi se osmehuju ne odmeravajući sva moguća „za“ i „protiv“. Uzeo sam te za ruku kao da uzimam neki skupoceni predmet. A onda je nastupila prikladna a neugodna tišina, koju sam poželeo da prekinem:
- Alisa, mislim da je ovo ozbiljno...
Ali ti si me prekinula:
- Ćut’...
Onda si podigla glavu da me poljubiš u usta. Ovo nije moguće, da ne sanjam ja to možda? Šta je još tako ljupko u životu moglo da mi se desi?
Hteo sam ponovo nešto da kažem:
- Alisa, imamo još vremena da prekinemo ovo, ali brzo, jer posle će biti prekasno, i ja ću te voleti previše, a ti me ne poznaješ, postajem mnogo težak u takvim situacijama...
Ovoga puta me je, međutim, u pola rečenice prekinuo tvoj jezik, i sve violine iz najlepših ljubavnih filmova priključile su se, uz otužnu škripu, simfoniji koja mi je odjekivala u glavi.
A vi, ako mislite da sam smešan, znači da sam vas ugnjavio.

31.
Razvedeni ljubavnik



Ovih dana izbegavam Trg Dofin, izuzev u slučajevima kad sam dovoljno razbijen da mogu da se suočim s tim mestom, kao večeras na primer, kad ponovo, evo, sedim na našoj klupi, iz pukog mazohizma. Turistički brodići osvetljavaju Pon Nef. I nas dvoje smo se ljubakali na Pon Nefu, na svega nekoliko metara od njega, zapravo. Hladno mi je bilo, čekao sam te. Šest meseci je bilo prošlo od našeg prvog poljupca tu, na ovom mestu, ali ja te i dalje čekam. Nikada mi ranije na pamet ne bi palo da ću pasti ovako nisko. Mora da sam zbog nečega kažnjen, da, zbog nečega ispaštam, to je jasno, inače ne vidim zbog čega bih morao da prolazim kroz sva ta iskušenja. Budim se jecajući, suzice ronim kad idem na spavanje, a u međuvremenu sažaljevam samoga sebe. Voleo bih da sam Laklo, a pravi sam pravcati Mise. Ljubav se ne da shvatiti. Kad je vidimo kod drugih, ne možemo da je razumemo, a još manje nam je shvatljiva kad se dešava nama lično. U svojoj dvadesetoj još sam i bio nekako u stanju da zauzdavam osećanja, ali danas više ni o čemu ne odlučujem. A najviše me muči što i sam vidim u kojoj je meri ljubav prema Alisi odmenila ljubav koju sam osećao prema Ani, kao da su te dve priče neki spojeni sudovi. Užasava me svest o tome da sam se, zapravo, tako malo kolebao. Nije bilo onog vodviljskog zapleta, nije bilo dvoumljenja između „zakonite“ i ljubavnice, nego je, naprosto, jedna žena zauzela mesto one druge, lagano, bez skandala, kao da je na vrhovima prstiju ušetala u moj mozak. Zar je moguće voleti nekoga a da niko zbog toga ne strada? Sigurno sad plaćam zbog zlodela koje sam počinio... Da, čudno je to, evo me ovde, na Trgu Dofin, a ipak - o tebi, Ana, bivša moja ženo, razmišljam sada...


* * *



Možda ćemo se, Ana, možda, jednoga dana, daleko negde u budućnosti, daleko, daleko, opet sresti na nekom svetlom mestu; i biće mnogo sveta oko nas, i drveća će biti, i zračak sunca, šta ja znam, i ptica koje će pevati kao onog dana kad smo se venčavali, i usred te vreve mi ćemo se prepoznati i s čežnjom se prisetiti vremena prošlog, kad smo imali po dvadeset godina, vremena prvih nada, i prvih velikih razočaranja, vremena kad smo sanjali, kad smo grlili nebo, pre nego što nam je to nebo palo na glavu, jer to vreme, Ana, to vreme nam pripada, i niko nikada neće moći da nam ga oduzme.

32.
Ne znam



Tajni sastanci su česta pojava na Trgu Dofin. Mnogo njih ide na večeru kod Pola ili u Delfino. Bezbrojni su popodnevni sati ukradeni u hotelu Anri IV. Otuda nas i recepcioner poznaje več toliko dobro da može da nas poštedi onog saučesničkog osmejka i kobnog pitanja: „Nemate prtljaga, damo i gospodine?“, jer nas dvoje smo sobu rezervisali za mesec dana unapred. Sobu 32. Mirisala bi na ljubav kad smo izlazili.


Između dva orgazma, nisam mogao da se uzdržim a da je ne zapitkujem.


- Majku mu, Alisa, volim te beskrajno. Kud mi ovo idemo?
- Ne znam.
- Misliš da ćeš ostaviti Antoana?
- Ne znam.
- Je l’ bi htela da živimo zajedno?
- Ne znam.
- Draže bi ti bilo da ostanemo ljubavnici?
- Ne znam.
- Ali na šta će ovo da izađe, bogamu?
- Ne znam.
- Zašto sve vreme govoriš „ne znam“?
- Ne znam.


* * *



Bio sam i preterano racionalan. To „ne znam“ često ću slušati u narednom periodu, i osećao sam već i sam da mi je zapravo u interesu da se na te reči naviknem.
A opet, događalo mi se da izgubim hladnokrvnost:
- Ostavi ga! ostavi ga!
- Prekini! prekini to da tražiš od mene!
- Razvedi se kao što sam se ja razveo, do moga!
- Nema šanse. Previše te se plašim, rekla sam ti to sto puta. Naša ljubav je lepa jer je nemoguća, i ti to vrlo dobro znaš. Onog dana kad ti budem stoprocentno na raspolaganju nećeš više biti zaljubljen u mene.
- nije tačno! nije tačno! nema blage veze!
A opet, u dubini duše, strahovao sam da je ona, ipak, u pravu. I gluvi i osobe oštećenog sluha komuniciraju bolje nego nas dvoje.

33.
Nemoguća dekristalizacija



Trebalo bi, u svakom slučaju, da vam ispričam kako sam umro. Sečate se filma Buntovnik bez razloga sa Džejmsom Dinom? U tom filmu jedna banda mladih kretena zabavlja se tako što tera kola pravo ka provaliji. To nazivaju „chicken run“ („trka kukavica“). Fora je da se zakoči što je kasnije moguće. Onaj koji zakoči posled-nji - glavni je dasa u grupi. Recimo da je veličina njegovog stojka srazmerna vremenu koje će proteći pre nego što nagazi kočnicu. To, očigledno, ne drži vodu, budući da se jedan od tih idiota survava niz liticu i ostaje dole u ševroletu koji se u međuvremenu preobrazio u ekološki podoban materijal za reciklažu. I tako, eto, i Alisa i ja, što duže odmičemo u ovoj našoj avanturi, to više uviđamo da smo i sami nalik tim buntovnicima bez razloga. Ubrzavamo, provalija je sve bliže, a mi - gas do daske. Tada, međutim, još nisam znao da sam ja taj kreten koji će prekasno prikočiti.
Kad vodiš dvostruki život, osnovno pravilo je da se - ne zaljubiš. Viđate se tajno, iz zadovoljstva, zarad bekstva od svakodnevice, uzbuđenja radi. Osećate se kao heroji, i pritom se jeftino provlačite. Ali da se u sve to upletu osećanja - to nikako! Ne treba mešati babe i žabe. Na kraju, tako pobrkaš zadovoljstvo s ljubavlju. I rizikuješ da te sve to skupo košta.
Ako smo Alisa i ja i upali u tu zamku, za to postoji jednostavan razlog: voditi ljubav je stvarno mnogo prijatnije kad si zaljubljen. Ženi se, kad je zaljubljena, čini da predigra duže traje, dok muškarci imaju utisak da brže prelaze na stvar. Zbog toga smo mi pogubili glave. Oboje smo bili skloni luksuzu. Igrali smo tu romantičnu komediju isključivo zato da bismo žešće uživali. I na kraju smo poverovali u to. U ljubavi efikasnije metode nema: šteta samo što ne funkcioniše u oba smera. Kad se jednom tako kristalizuješ, prekasno je, nema nazad. Mi smo prvo mislili da je sve to igra, a igra je i bila, s tim što smo se igrali vatrom. I tako smo se našli nad bezdanom, kao oni likovi iz crtanih filmova, oni što pogledaju prvo u gledaoca, pa u ponor pod svojim nogama, pa opet u gledaoca, pre nego što će se konačno strmoglaviti. That’s all, folks!
Sećam se kako sam, pošto smo se Ana i ja rastali, odlazio na neke zabave, i gde god se pojavim, nailazio sam na ljude koji su me, onako pritvorno, zapitkivali gde je Ana, šta ima novo kod Ane, zbog čega Ana nije došla, i kako je uopšte Ana u poslednje vreme? Davao sam razne odgovore:
- Ostala je do kasno na poslu.
- A, je l’ stvarno? Ana nije ovde? Baš sam je tražio, zakazao sam ovde sastanak s rođenom ženom.
- Među nama govoreći, pametno je uradila što nije došla večeras ovamo, jer ovo je obično sranje. Bolje bi i meni bilo da sam je poslušao, ima Ana to šesto čulo da na vreme provali kad je nešto bezveze, o, izvini, molim te, pa ovde si ti domaćin...
- Ana? Upravo se razvodimo! Ha-ha! Šalim se.
- Ovih dana stvarno dugo ostaje na poslu.
- Sve je u najboljem redu: dobio sam izlaz do ponoći.
- Otišla na seminar s nekim fudbalskim timom iz Konga.
- Ana? Koja Ana? Maronije? Kakva podudarnost, preziva se
isto kô ja!
- Ana je u bolnici... Užasna nesreća... Između dva bolna krika od kojih se krv ledi u žilama zamolila me da ostanem kraj nje, ali ja nipošto nisam hteo da propustim ovu simpatičnu večerinku. Strava je ova lososova ikra, a, šta kažete?
- Opet, kad sve to sagledamo iz drugog ugla, ako bude nastavila ovoliko da radi, ja ću uskoro biti pun love.
- Brak je zakazao kao institucija.
- Gde je Alisa? Poznajete Alisu? Niste videli Alisu? Mislite da će Alisa doći?
S druge strane, kad god bih i gde god čuo reč „Alisa“, bilo je to kao da me neko probo nožem.
- Dragi prijatelji, da li biste bili toliko ljubazni da to ime ne izgovarate više u mom prisustvu, moliću lepo?
Hvala unapred,
Ja.
Raj, to su drugi, ali ne treba ni to zloupotrebljavati. Sve češće su do mene dopirala razna govorkanja o Ani i meni. Nisam, naravno, obraćao ni najmanju pažnju na glasine koje se tiču isključivo mene: takvi abrovi su se prenosili i ranije, mnogo pre nego što će postati istina. Nikada me ta mondenska ljubomora i površnost raznoraznih noćnih ptica nije namamila na tanak led, ali sada, kad se na udaru našla Ana, od svega toga mi je, maltene, pripalo muka. Ja sam uveče i izlazio zato da bih produžio život. Jer nisam mogao da se pomirim s tim da život treba da stane u osam sati uveče. Želeo sam da ranolegaocima ukradem te sate života. Ali ovoga puta dara je prevršila meru. Nikada više neću izlaziti. Uvideo sam da, zapravo, mrzim sve te ljude koji se hrane mojom nesrećom. I ja sam, uostalom, bio isti kao oni, običan lešinar. Ali dosta s tim; ja ni u čemu, jednostavno, nisam više video ništa smešno. Želja mi je bila da ovoga puta iskoristim priliku koja mi se ukazala, i da je iskoristim što je pre moguće. Raskinuo sam saradnju sa časopisima za koje sam pisao džetseterske hronike.


Zbogom, lažni moji prijatelji iz pariškog noćnog života, nećete mi nedostajati. Samo vi terajte dalje bez mene, trulite lagano, ništa vam ne zameram, naprotiv, žalim vas. Eto, to je ta velika drama našeg društva: čak ni bogatima više niko ne zavidi. Debeli su, ružni i prosti, žene im rade liftinge, oni završavaju u zatvoru, deca im se drogiraju, pravi su geaci, poziraju za Galu. Današnji bogataši su zaboravili da je novac sredstvo, ne cilj. Ne znaju više šta će sa sobom. U najmanju ruku, kad je čovek siromašan, može sebi da kaže: e, da imam love, sve bi došlo u red. Ali kad si već bogat, ne možeš sebi da kažeš da će sve doći u red ako kupiš novu kuću dole na jugu, ili nova sportska kola, ili par gilja od dvanaest soma franaka, ili još jednog dečka da ti se nađe pri ruci. Kad si bogat, za tebe više nema opravdanja. Zato svi milijarderi i jesu na prozaku: jer ih niko više ne gleda sa zanosom, pa ni oni sami sebe, u ogledalu.


Pisati o noćnim dešavanjima značilo je ući u jedan začarani krug u kojem sam i ja dugo tamnovao. Trpao sam sve i svašta u sebe da bih mogao da prepričavam kako sam, gde i kada poslednji put sve i svašta natrpao u sebe. S tim je gotovo, suočimo se sada s dnevnim svetlom. Da vidimo, kakve bi to novinske članke mogao da piše jedan nezaposleni parazit? Zamislite grofa Drakulu usred bela dana: čime bi se taj bavio? Šta dobiješ kad recikliraš krvopiju?


I tako sam postao književni kritičar.

34.
Teorija o večnom vraćanju



Saopštavam roditeljima da sam raskinuo s Anom, a oni (razvedeni, inače, od 1972. godine) pokušavaju da me urazume. Jesi li siguran?“, „Zar ne biste mogli da se pomirite?“, „Razmisli dobro...“. Psihoanaliza je imala nezanemarljiv uticaj tih šezdesetih godina; otuda, bez sumnje, i potiče čvrsto uverenje mojih roditelja da su za ovo što se meni dešava krivi oni. Mnogo se, pritom, više sekiraju njih dvoje nego ja sâm. Imajući to u vidu, Alisu uopšte i ne pominjem. Ići ćemo jedno po jedno, ne moram baš sve odjednom da im sručim na glavu. Staloženo im objašnjavam da ljubav traje tri godine. Oni iskazuju neslaganje, svako na svoj način, ali nisu u tome naročito ubedljivi. Ni njihova nije trajala mnogo duže. A ja sam zapanjen, jer lepo osećam kako oni, kroz moju priču, sada ponovo proživljavaju ono što se desilo njima. Nikako mi ne ide u glavu da su se moji roditelji toliko nadali, da su toliko mislili i, naposletku, poverovali da ću biti drugačiji od njih.


Na Zemlji smo zato da bismo ponovo prošli kroz sve ono kroz šta su prošli naši roditelji, po istom redu, kao što su i oni prema nama grešili na isti način na koji su njihovi roditelji grešili prema njima, i tako dalje. Ali nije to ništa strašno. Gore od svega je to što i mi sami iste te svinjarije neprestano ponavljamo. Ili je barem tako u mom slučaju.


Na svake tri godine ja se spotaknem o isti kamen. Iz dana u dan proživljavam jedan neprekidan déjà vu. Moj život je jedna teška baljezgarija. Trebalo bi da me isprogramiraju, da budem kao CD plejer, pa onda uzmeš lepo i pritisneš dugme „repeat“. (Mnogo volim da se poredim s mašinama, jer mašine je lako popraviti.) Nije to, međutim, komika ponavljanja, već jedan pravi pravcati košmar: zamislite tobogan smrti u zabavnom parku s groznim sunovratima i vrtoglavim padovima. Jednom se provozate, i dosta vam je za ceo život. Ustanete konačno, osetite čvrsto tlo pod nogama, i uzviknete: „Opa bato! Kad se sad nisam triput zaredom ispovraćo, neću nikad!“ A kod mene nije tako, nego sedaj opet, gini iz početka. Pretplaćen sam na tobogan smrti. Svemirska planina - to mi je dom.


Najzad sam shvatio značenje one Kamijeve rečenice: „O Sizifu treba razmišljati kao o srečnom čoveku.“ Hteo je da kaže da celoga života ponavljamo jedne te iste gluposti, ali da sreća možda upravo i jeste u tome. Trebalo bi da se zakačim nekako za tu misao i da je ne puštam. Da zavolim sopstvenu nesreću, jer s njom bar ne moram da brinem da će mi nedostajati akcija.
Sanjam. Guram stenu po Bulevaru Sen Žermen. Parkiram je, kad ono - dva mesta zauzela. Prilazi saobraćajac, traži daje pomerim, jer će u protivnom morati da sačini zapisnik. Primoran sam da je pomerim, kad najednom - stena mi se otela i krenula niz Ulicu Sen Benoa, a ide sve brže i brže. Nemam više nikakvu vlast nad njom; trebalo bi, pritom, napomenuti da je taj granitni blok težak šest tona. Kad je stigla na ugao Ulice Žakob, pada na krov nekog sportskog automobilčića. Joj! Hauba, vrata i macan koji je kolca vozio potpuno su smrskani. Moram da popunim zapisnik, a tu je i macanova udovica, jebozovna, sva u suzama. Ugrizem je za rame. Na liniju gde piše „broj registarskih tablica“ unosim: „S.I.Z.I.F.“ (polovno vozilo). Penjem se Bonapartinom ulicom, guram stenu, krv i znoj, centimetar po centimetar, da bih je najzad ostavio na parkiralištu Sen Žermen de Pre. A sutra - Jovo nanovo. I sad bi još trebalo o meni razmišljati kao o srećnom čoveku.

35.
Blaga je noć



Otkako sam odlučio da raskrstim s noćnim životom, izlazim svako veče; treba se sa svima oprostiti kako dolikuje. Za početak, moram sebi da utuvim u glavu da sam sam. Samac omniseksualac mojih godina, u gradu Parizu, leta 1995 - pa teže je takvog naći nego klasičnog klošara u hotelu Palas. Ljudi oko mene nisu svesni da ja, zapravo, umirem od tuge jer sam oduvek bio prilično mršav, čak i u fazama kad mi je dobro išlo. Šetkam se tako, malo ovamo, malo onamo, prebacio očaj preko ramena kao vojnik pušku. Večeras mi je, eto, još jednom, Alisa saopštila da ne može više da laže muža i da će da me ostavi. Daje mi korpu u petak uveče, da je ne bi grizla savest preko vikenda, a onda me zove u ponedeljak posle podne. A ja uzmem lepo, telefoniram Žan-Žoržu, pa ga pitam da li da donesem neko vino, da popijemo uz večeru, ili možda nešto za desert.
Odlučio sam da prevarim Alisu s njenom najboljom drugaricom. Juliju nisam morao da molim da mi pravi društvo: samo sam joj rekao da mi je mnogo, mnogo loše, a odranije sam primetio da nijedna žena ne može da odoli kad joj tip njene najbolje drugarice kaže da mu je mnogo, mnogo loše. To valjda u njima budi osećanje dužnosti, razvija se sindrom požrtvovane bolničarke, milosrdne sestre koja dremucka u svakoj ženi.
Julija je izrazito seksi, to joj je glavni problem. Neprekidno se žali: nikako da se neki dečko zaljubi u nju. Tačno je da je kod muških primetna ta neugodna sklonost da je prvo povale, odmah, gde stignu, i da odmah pređu na detaljno ispipavanje dojki, pa i šire. Oni nju, jednostavno, ne poštuju mnogo, ali za to je sama kriva - nema tog zakona koji je primorava da nosi majice kupljene na dečjem odeljenju koje joj ne dosežu ni do pupka, proburaženog, inače, zlatnim prstenom.
- Znaš, ako im ne daš odmah, zaljubiće se oni. Takvi su ti muški, kao karfiol. Najbolji su u turšiji, kad ih ukiseliš.
- Je l’ ti to meni savetuješ da im radim ono što Alisa radi
tebi?
Pa i nije tako blentava, ta Julija.
- Ovaj... kad malo bolje razmislim, ne. Budi fina prema momcima, što se ne bi sažalila na njih, ranjiva su to bića.
Žan-Žorž je sve lepo organizovao. U atmosferi koja odiše skladom, spokojne duše vode ugodne razgovore. Svaka agresivnost strogo je zabranjena u njegovom domu, iako tu često navraćaju poznati umetnici. Ima među njima glumaca, sineasta, modnih kreatora, slikara, pa čak i onih umetnika koji još ni sami ne znaju da su umetnici. Primetio sam nešto: što su ljudi darovitiji, to su finiji. To načelo je apsolutno. Julija i ja smo seli na kauč i počeli da jedemo sendvičiće.
-Je l’ dugo poznaješ ovog Žan-Žorža? - pita me ona.
- Otkad znam za sebe. Ne treba podleći prividu: večeras mi se Žan-Žorž gotovo neće ni obratiti, a ipak, on mi je najbolji drug i, sve u svemu, jedna od retkih osoba moga pola čije društvo mogu da podnesem. Mi smo ti kao dva pedera koji ne spavaju zajedno.
- Dobro onda - promrmori ona uspravljajući se, a dok to čini, onim dvema kuglama od mesa unosi mi se u lice - hoćeš li mi konačno ispričati šta se to dešava?
- Ostavila me Alisa, i žena me ostavila, a baka mi je umrla. Nisam bio svestan da čovek može da bude tako sam.
Jadikujući nad svojom sudbinom, lagano napredujem prema njoj. Zavođenje na ovakvim sedeljkama uglavnom se i svodi na to - na skraćivanje rastojanja. Treba osvajati teritoriju, centimetar po centimetar, a da to ne upada previše u oči. Ukoliko ugledate devojku koja vam se dopada, treba prvo da joj priđete (na neka dva metra). Ako vam se i tada, s te razdaljine, još dopada, a vi lepo zapodenete s njom razgovor (s jednog metra). Ako je zasmejete svojim glupostima, pozovite je na ples ili na pićence (sa 50 centimetara). Sednete onda pored nje (na 30 centimetara). Kad ugledate sjaj u njenim očima, treba joj pažljivo zabaciti uvojak za uho (15 centimetara razdaljine). Ukoliko vas pusti da joj dirate kosu, pričajte joj iz malo veće blizine (sa osam centimetara). Ukoliko počne ubrzano da diše, priljubite svoje usne uz njene (nula centimetara). Krajnji cilj cele ove strategije očigledno je u tome da se prevali rastojanje koje u tom času i prestaje da bude rastojanje, a sve radi prodiranja stranog tela u unutrašnjost te osobe (do dubine od 12 centimetara, koliko iznosi prosek na nacionalnom nivou).
- Tužan sam kao oblak - pričam ja dalje, smanjujući razdaljinu od tačke posle koje više ništa neće biti kao pre. - Ne, bogme, još tužniji od oblaka, jer niko nikad nigde nije ostavio neki oblak, niti oblaci umiru.
- Mmmm, teško je to... Jes’ ti to već malo flipnuo, je li?
Počinjem da se pitam šta li je Alisa našla u ovoj zanosnoj idi-
otkinji. Mora da je do mene stigla pogrešna informacija. Ne, ovo ne može biti Alisina najbolja drugarica. Započetu numeru, međutim, hoću da izvedem do kraja.
- Kad malo bolje pogledam... ne može čovek i da bude pisac i da bude srećan... Što sam zaslužio, to sam i dobio.
- Jelda? A što to? li pišeš knjige? A ja mislila da organizuješ proslave.
- Ovaj... Da, tačno je to, ali i objavio sam, bogami, ovih godina nekoliko tekstova, idi mi - dođi mi, tu i tamo - kažem ja zagledajući nokte. - Putovanje na kraj nije bitno čega... da nisi možda čula?
- Paaa...
- E, dobro, to je moje. Napisao sam i Nepodnošljivu uzaludnost postojanja, a upravo radim na Patnjama mladog Maronijea...
- Kada organizuješ sledeću proslavu? Poslaćeš mi pozivnicu, važi?
Ima devojaka s tim kravljim pogledom, i kad ih pogledate u oči, najednom imate utisak da se vozite na zaprežnim kolima. Ali moram da se napnem: ako s ovom budem izašao, Alisa ima da crkne od muke; izdržaću, pa šta košta da košta.
- Julija, znaš, ono najbolje kod razvoda jeste to što možeš komotno da opereš ruke a da ti ne ostane sapuna.
- Je li? A gde da ostane?
- Pa ono, na burmi.
- A-ha... Jeste... Vickast si ti.
- Imaš li trenutno nekog verenika?
- Nemam. U stvari, imam, nekoliko njih. Ali ništa ozbiljno.
- Da, isti slučaj.
- Ali nije tako, ti si zaljubljen u Alisu.
- Jesam, tačno, ali tu su stvari već malo komplikovanije. Mislim da je moj problem u tome što umem da se zaljubim, ali nikako mi posle ne polazi za rukom da zaljubljen i ostanem.


Upravo u tom trenutku, primičem se na milimetarsko ra-stojanje od njenih „obrubljenih“ usta. Pitam se da nije slučajno ubacila malo kolagena u gornju usnu. Taman se spremam da konačno dobijem odgovor na to pitanje, kad ona okrene lice u stranu. Izduvo sam ga.
Dosta je bilo. Toliko od mene. Ustajem i ostavljam je samu na kauču. Jadnica jedna, sad mi je jasno zbog čega se tipovi prema njoj odnose kao prema žiletu za jednokratnu upotrebu. Bilo kako bilo, čak i da tebi na oči, Alisa, zaskočim ovu cicu, ti se zbog toga nećeš ni najmanje nasekirati (naprotiv: to će te uzbuditi). Volim samo tebe, i bio bi već jednom red da to i ti sebi priznaš, makar ništa u svom životu ne želela da menjaš. U tvom gradu postoji jedan tip koji te voli i koji pati, svidelo se to tebi ili ne. Ponavljaću ti to u nedogled, jer to je najbolji način da te umilostivim. Biću tvoj strpljivi ljubavnik, tiha vatra na kojoj se pečeš, iskušenje koje čeka. Zovi me Tantal.
Nekoliko sati kasnije, dok sam prelistavao staro džepno izdanje romana Blaga je noć13 na kockastom podu u kuhinji, Julija je flertovala s jednim ocem i njegovim sinom, zapodenuvši tako jednu dobru porodičnu čarku. Opet sam zverski lokao tog vikenda. Tri dana smo ostali kod Žan-Žorža. Živeli smo na čipsu i for rouzis viskiju. Slušali smo samo jednu ploču: Rubber Soul od Bitlsa. U jednom trenutku učinilo mi se da Julija sedi za klavirom i komponuje nešto. Što se mene tiče, ja sam ustajao otprilike na svaka tri sata, ali samo da bih nastavio gde sam stao, to jest da pijem, jer lepo je rečeno: najbolji način da ne žališ za nečim jeste da to - zaboraviš.

36.
Honorarisanje



Čekam, to mi je. Čekanje me umiruje. Tatarsku pustinju svog života punim čim stignem. Tako, na primer, do mene stiže glas da neko traži „potpis“ za ženski parfem koji uskoro treba da bude lansiran na tržište: Hipnoza Dejvida Koperfilda, Las Vegas. Plaća se pedeset hiljada novih franaka (pola od toga ako ideja ne prođe). Treba, dakle, pronaći rečenicu kratku, provokativnu, upečatljivu, koja u isti mah saopštava kupcu da neće zažaliti i u pozitivnom svetlu otkriva „reason why“. Da stvari budu jasnije, treba to uobličiti tako da ispadne kako će ovaj parfem omogućiti ženama (lovini) da zavedu muškarce (koji su lovina lovine), ali ne samo na jednu noć: ne, biće to strast večna, strast koja traje, i to zahvaljujući umeću onoga ko parfem proizvodi. Posle nedelju dana razmišljanja, prilažem spisak predloga:


Umesto da se udate, ne idite nikud bez Koperfildove Hipnoze.
Koperfildoua Hipnoza. To nije parfem, to je čarolija.
Koperfildova Hipnoza. Priča o ljubavi: čas vidiš, čas ne vidiš.
Hipnoza - život kao golub iz šešira.
Hipnoza Dejvida Koperfilda. Ovaj parfem je samo trik.
Hipnoza: bočica od koje čete sue zaboraviti.
Hipnoza Dejvida Koperfilda. Posle se ničega nećete sećati.
Nisam dobro prošao na sastanku. Niko nije bio zadovoljan, ni ja sam. Saslušao sam šta su imali da mi kažu, pa istog popodneva otišao iz Pariza u Švajcarsku, u Verbije - to vam je jedan zimski sportski centar u kantonu Vale. Odande sam, posle tronedeljnog rada, faksom poslao slogan koji vam je odranije poznat i koji je, u roku od godinu dana, uzdigao predmetni proizvod u sam vrh svetske top liste miomirisa koji se prodaju po supermarketima:


Hipnoza Dejvida Koperfilda. bez nje, ljubav traje tri godine.

37.
Cinik u ružinoj vodici



Sedeo sam tamo gde i svake večeri, u dnu istog kafea, i tražio rešenje. Uzalud sam samoga sebe ubeđivao da sam mrtav; bio sam, svejedno, i dalje živ. Često mi se dešavalo da omanem u nastojanju da umrem: da me zgaze kola (dosledno sam ih, međutim, izbegavao), da padnem s neke zgrade (redovno sam se u padu hvatao za grane), da zakačim virus (ali džaba kad sam uvek stavljao kurton). Baš šteta. Ništa mi, inače, ne bi falilo da umrem. Pre nego što sam sišao u pakao, plašio sam se smrti. Danas bih je dočekao kao izbavljenje. Nikako, štaviše, ne mogu da shvatim zbog čega su ljudi toliko tužni što moraju da umru. Smrt za nas čuva mnogo više iznenađenja nego život. Ja, evo, s nestrpljenjem čekam dan svoje smrti. Radosno ću napustiti ovaj svet i konačno saznati šta ima tamo. Ljudi koji se plaše smrti nisu radoznali.


Moj problem je u tome što si ti rešenje za sve moje probleme. Upravo najciničniji ljudi, najcrnji pesimisti, upravo se oni najžešće i zaljubljuju, jer je to za njih dobro. Moj cinizam je dao sve od sebe da što pre bude opovrgnut. Oni koji kritikuju ljubav neizostavno su upravo oni kojima ljubav najviše treba: u dubini duše svakog Valmona čuči jedan nepopravljivi romantičar koji samo čeka kad će da izvadi mandolinu i zasvira.


I evo ga, to je to, idemo sve iz početka, klopka se zatvara, počinje muljanje. Opet žudim za velikom kućom sa sunčanim dvorištem, ili bar da se popnem uveče na krov i zapevam na kiši; opet žudim da naberem buket ljubičica, opet žudim da budem negde sam s njom, daleko od grada, da vodimo ljubav, još, i još, sve dok ne polipšemo od sreće, dok se ne rasplačemo od uživanja, dok ne počnemo jedno drugo da tešimo što nam je toliko lepo kad smo zajedno, uz rashlađenu dinju i pršut iz Parme, Firence, Milana, ako se nađe vremena za sve...

38.
Prepiska (III).



Četvrto pismo Alisi:


„Dragi noju,


Neprestano mislim na tebe. Mislim na tebe ujutro, dok pešačim po zimi. Namerno hodam polako, da bih što duže mislio na tebe. Mislim na tebe uveče, kad mi nedostaješ na svim tim proslavama, gde se opijam da bih mislio na bilo šta samo da ne mislim na tebe, ali ne vredi, sve tera kontra. Mislim na tebe i kad si mi pred očima, i kad nisi. Toliko bih voleo da sam u stanju da radim bilo šta drugo sem da mislim na tebe, ali ne ide mi. Ako znaš neku caku kako da te zaboravim, javi.
Upravo sam proveo najgori vikend u životu. Nikada mi niko nije ovoliko nedostajao. Bez tebe, moj život liči na jednu čekaonicu. Šta ima strašnije od bolničke čekaonice: gore neonsko svetio, dole linoleum? Zar je humano ovo što ja sada podnosim? Sem toga, u toj čekaonici ja sam sasvim sam, nema drugih teških ranjenika iz čijih rana kulja krv koja može makar na tren da me umiri, da vidim da nisam jedini, kao što nema ni časopisa na niskom stočiću da mi nakratko odvuku pažnju, a ni onih likova što dele brojeve za čekanje, čisto da se ponadam da će tom tavorenju konačno doći kraj. Mnogo me boli stomak, a nema nikog da me zbrine. To znači biti zaljubljen: trpeti bol u stomaku, bol za koji postoji samo jedan lek - ti.
Alisa. Nisam znao da će to ime zauzeti ovakvo mesto u mom životu. Slušao sam ljude kako pričaju o nesreći, i nisam znao da
se ona zove - Alisa. Alisa, volim te. Te reči već je nemoguće razdvojiti. Ne zoveš se više Alisa, nego ’Alisavolimte'.
Tvoj Mark, u teškom bedaku.“


Kao što sam mogao i da predvidim, Alisa me je nazvala narednog ponedeljka. Priznala mi je da je luda za mnom, i obećala mi da se više nikada nećemo rastajati. Lagano sam skidao odeću s nje u stanu koji nam je ustupila jedna drugarica. Ništa vam nisam rekao kad vam kažem da je naš ponovni susret bio veoma ugodan. To popodnevno uživanje moglo bi onima u Sevru da posluži kao etalon za „seksualnu nasladu izrazito visokog nivoa između dva ljudska bića komplementarnih polova“. A potom, uprkos onome što mi je obećala, Alisa je, iscrpljena, otišla oko devet uveče, a ja sam ostao opet sam, skupljajući snagu da se suočim s dugim satima koji dolaze.

39.
I dalje tonem



Tek da ne kažete da vas nisam na vreme upozorio: nije izvesno da će ova priča imati takozvani hepiend. Ove poslednje nedelje ulaze u red najtužnijih i, u isti mah, najveličanstvenijih koje pamtim, i ništa, ali baš ništa mi ne daje za pravo da mislim kako ova i ovakva situacija neće potrajati. Uzalud svi moji pokušaji da nahuškam sudbinu na ovo ili ono; nije sudbina testo pa da je ja mesim.
Smak sveta odigrao se prošle nedelje. Alisa me je pozvala telefonom da mi kaže kako odlazi s Antoanom na odmor, da pokušaju da spasu što se spasti može. Ovoga puta je, znači, gotovo, ali stvarno. Razgovor smo završili čak se i ne oprostivši jedno od drugoga. Hirošima - to je moja ljubav. Pogledajte kakve razvaline strast za sobom ume da ostavi; dođe čovek maltene dotle da citira Margaret Diraš.
Posmatram muvu koja se pribija uz prozor moje sobe, i mislim se nešto: ista je kao ja. Između nje i realnosti isprečilo se nešto od stakla. U mom slučaju - čaša.
Dvostruki život je privilegija šizofrenih. Alisi su zapali i jare i pare: zabranjena strast sa mnom i taj njen mali udobni život s mužem. Zašto voditi samo jedan život kad možeš da ih vodiš više? Alisa menja frajere kao da menja programe na kablovskoj (nadam se, ako ništa drugo, da sam ja Eurosport).
Gotovo je. g. o. t. o. v. o. j. e. Ni ja sam prosto ne mogu da poverujem da sam s takvom lakoćom ispisao tih osam slova, premda ni pod razno nisam spreman s tim da se pomirim. Ponekad upadam u megalomanske krize: ako me ona više neće, ubeđujem
tako sebe, onda ni ja ne volim više nju! Nije mi dorasla? Meni? Tim gore po tu glupaču! Ovi napadi oholosti, međutim, ne traju dugo, jer kod mene nagon za samoodržanjem nije dovoljno razvijen.
Molim vas da mi ne zamerite, pisci su ljudi skloni kukumavčenju, i ja se iskreno nadam da vas ne gnjavim previše svojim jadom. Pisati, to znači - jadati se. Nema bogzna kakve razlike između jednog romana i jedne, recimo, reklamacije PTT-u. Da umem drugačije, ne bih ostao zatvoren između četiri zida i čukao po mašini. Ali ja izbora nemam: nikada mi i ne bi pošlo za rukom da progovorim o bilo čemu drugom.
Gledajte samo u šta sam se pretvorio... Pišem istu onu, dobro poznatu knjigu... Ljubavne igrarije... Ostaviš ženu zbog druge, a druge nema pa nema... Šta je to sa mnom? Šta bi s mojim raspusnim noćima? Utapam se u sentimentalne jade... Baš senžermen-depreovski... Reko bi neko: na ti ga Rani francuski film... Pričajmo o problemima ljudi koji nemaju probleme... Ali ovo je prvi put da sam osetio ovako snažnu potrebu, telesnu potrebu da pišem... Ranije, kad su mi pričali o tom „neizdrživom porivu“, ja sam se pravio da, kao, razumem, ali pojma u stvari nisam imao o čemu je reč... Čak i to samoocmjivanje te štiti... (Hvala, Drije, hvala, Nurisije...)14 Nemam o čemu drugom da pričam... Ovo je i moralo da izbije na površinu jednog dana... Dok ne napišeš roman o tome kako si se razveo, kao da ništa nisi napisao... Možda je budalasto uzdignuti svoj lični slučaj na nivo opšteg... Neka sam i banalan, to znači da sam univerzalan... Originalnost treba izbegavati, nego se radije vezivati za večne teme... Ono, da se smoriš do bola... Učim se iskrenosti... Osećam da na dnu ove provalije u koju padam postoji neka, kao, reka koja teče, i teče, i da ću, ako uspem da doprem do njenog izvora, i iz njega voda pokulja jače nego ikad, možda učiniti uslugu onoj „srećnoj nekolicini“ koja je već čamila u takvim bezdanima. Voleo bih da ih opomenem, sve da im objasnim, da u takve nevolje više ne bi zapadali. To sam, dakle, poslanje sebi namenio, i to mi pomaže da stvari jasnije sagledam. Ali nije nemoguće da je ta reka koju pomenuh ponornica koja nikada neće izbiti na površinu...

40.
Razgovor u hotelu



Žan-Žorž me nikada nije video ovakvog. Očajnički pokušava da unese malo vedrine u razgovor, kao ono kad davljeniku pružaš ruku. Sedimo u baru jednog velikog hotela, ali ja više ne znam tačno ni kog, jer svuda smo već zalazili. Pitam ja Žan--Žorža:
- Kaži ti meni, je l’ veruješ da ljubav traje tri godine?
On me posmatra sažaljivo.
- Tri godine? Ali to je previše! Kakav bi to užas bio! Tri dana, valjda, to ti je i više nego dovoljno! Ko li je to tebi, luče moje, usadio u glavu takvu besmislicu?
- Pa izgleda da je to, znaš ono, hormonski, biohemijski, šta već... Posle tri godine toga nema više, i mi tu ništa ne možemo. Tužno, a? Šta kažeš?
- Nije, kućo moja. Ljubav traje tačno onoliko koliko treba da traje, i meni je svejedno koliko je to. Ali ako ti već želiš da potraje duže, mislim da bi onda morao da naučiš da se dosađuješ. Trebalo bi, znači, pronaći neku osobu s kojom možeš udvoje da se smaraš do mile volje. Jer večna strast ne postoji, pa daj onda bar neku podnošljivu gnjavažu.
- Da, možda si u pravu... I šta misliš, prestaću i ja jednog dana da se zanosim raznim prividima?
- Hoćeš, pile moje. Samo sagledaš problem s druge strane, to je to. Što više žudimo za strašću, to je dublje naše razočaranje kad strast prođe. A trebalo bi, u stvari, tragati za dosadom, tako ćeš uvek moći samo prijatno da se iznenađuješ. Strast ne bi smela da se „institucionalizuje“, naprotiv - dosada je ta na koju bi trebalo da gledamo kao na nešto normalno. A strast mu onda dođe kao šlag na tortu. Kad se plašiš dosade, znaš...
- Znam, to već znači da mrzim sebe... Stoput si mi to već rekao... Uhhhh. Kad vidim sve te parove, bivše ljubavnike a sadašnje prijatelje, kako se gnušaju jedno drugog, kako se dosađuju, kako varaju jedno drugo, kako se dure po ceo dan, a ipak ostaju zajedno samo zato da bi im brak potrajao - nije mi ni najmanje žao što sam se razveo... Ako ništa drugo, ja ću bar sačuvati lepu predstavu o sopstvenoj prošlosti.
- Dangubice moja draga, ne pričam ja tebi o Ani, nego o Alisi. Ti samo fantaziraš, a tu ženu, u stvari, uopšte i ne poznaješ. Eto, od toga ti boluješ: voliš ženu koju ne poznaješ. Misliš da bi mogao da je podneseš kad bi morao da živiš s njom? Nemoj biti tako siguran: ono što vas dvoje drži u stalnom uzbuđenju upravo je to što ne možete da budete zajedno. Ja bih, da sam na tvom mestu, ponovo pozvao Anu.
- Šta reče, Žan-Žorže?
- Šta to, bekrijo moj ?
- Nemoj da bulazniš. ’Oćemo još jednu turu?
- Okej, ako ćeš ti da se isprsiš.
- Žan-Žorže, pitao bih te nešto.
- Samo reci.
- Jesi li ti u životu patio zbog ljubavi?
- Nisam, znaš to i sam. Nikada se u životu nisam zaljubio. To je moja velika nesreća.
- Ponekad ti zavidim. Ja nikada nisam OSTAO zaljubljen, a to je još gore.
Videvši ga da ćuti, zažalio sam što sam mu uopšte postavljao to pitanje. Neka senka nazire se u pogledu koji je Žan-Žorž skrenuo u stranu. Glas mu je sad ozbiljniji:
- Nemoj više da menjaš uloge, mangupčiću moj. Ja tebi zavidim, i ti si toga i te kako svestan. Ja patim otkad sam rođen. U ovom trenutku ti trpiš bol koji bih ja mnogo voleo da osetim. Ajde da menjamo temu, ako nemaš ništa protiv.
I eto, moj jad je zarazan. Nisam više samo ja potišten, sad nas je dvojica, a već smo bogme dobro zabrazdili.
- Šta misliš, jesam li ja, u stvari, jedna baraba?
- Ma, nisi, nisi. Još si ti šegrt, običan amater, princeskrofnice moja. Imaš ti još mnogo da učiš. U suprotnom...
- U suprotnom - šta?
- U suprotnom, bićeš obična pederčina, i ima da ti ga surduknem u onu rupicu.
Uto me taj gad ščepa obema rukama, i zajedno padamo na zemlju, rušeći sto, čaše i stolice, a sve vreme urlamo od smeha, dok šanker mahnito pretura naokolo tražeći telefonski imenik ne bi li našao broj hitne psihijatrijske službe pri Bolnici sv. Ane.

41.
Nagađanja



A onda se dogodilo nešto strašno: počeo sam da spavam u čarapama. Trebalo je odmah nešto preduzeti, jer uskoro ču, ako tako nastavim, početi da pijem sopstvenu mokraću. Prevrtao sam se po krevetu mozgajući o onome što mi je rekao Žan-Žorž. A šta ako je on u pravu? Trebalo bi da pozovem Anu. Na kraju krajeva, pošto me Alisa neće, možda sam i pogrešio što sam se razveo. Međutim, nije još sve bilo izgubljeno: mnogi ljudi se ponovo zaljube u svoje bračne partnere, tako reći sutradan posle razvoda. Evo primera: Adelina i Džoni. Ne, loš primer. Hmmm... Liz Tejlor i Ričard Barton. Ni oni nisu mnogo bolji.
Mogao bih da vratim Anu. Trebalo bi da vratim Anu. Sve se može izgladiti. Nismo još sve mogućnosti ni isprobali. A isprobaćemo ih. Da poštedimo jedno drugo suvišnih reči, mi smo se rastali a da ništa jedno drugom nismo ni rekli. Bićemo mi opet zajedno, i neće mnogo vremena proteći, a zajedno ćemo se smejati prisećajući se ovih dana. Viđali smo, uostalom, već takve slučajeve.


Ne, kad razmislim malo bolje, nismo već viđali takve slučajeve. Nekada su brakovi odolevali prolaznim hirovima. Danas su sami brakovi - prolazni hirovi. Društvo u kojem smo rođeni počiva na egoizmu. Sociolozi to nazivaju individualizmom, iako postoji jedna jednostavnija reč: mi živimo u društvu samoće. Nema više porodice, nema više sela, nema više boga. Naši stari su nas oslobodili svake vrste tlačenja, i umesto toga su uključili televizor. Prepušteni smo sebi samima, nesposobni da se zainteresujemo za bilo šta drugo do naše sopstvene guzice.
A ipak, ja sam skovao plan. Nadam se da neću morati da idem u takvu krajnost, ali to što je Alisa s mužem otišla na odmor svakako zaslužuje nuklearni odgovor. Ovoga puta dostojanstvo ima da završi u kanti za đubre. Evo mog plana: da pozovem Anu. Podižem slušalicu sa osmehom za koji bih voleo da je makijavelistički, a koji je, u stvari, samo bojažljiv.

42.
Dirljiva varka



- Koliko ono beše ima kako se nismo videli? - upitao sam Anu povlačeći ka sebi sto u restoranu da bi ona mogla da sedne na klupicu prekoputa. Nekada smo u toj gostionici voleli da sednemo jedno do drugoga, ali nekada je nekada, a večeras ćemo, evo, sedeti jedno naspram drugoga.
Posmatra me ljubopitljivo pre nego što će odgovoriti:
- Četiri meseca, jednu nedelju, tri dana, osam sati i (ovo poslednje reći će pošto pogleda na ručni časovnik) šesnaest minuta.
- I četrdeset tri sekunde, četrdeset četiri, četrdeset pet...
Za početak razgovaramo o svim onim stvarima koje nam omogućavaju da izbegnemo suštinu: o tome kako njoj ide na poslu, o tome kako meni ide posao, pa o našim prijateljima, pa o zajedničkim uspomenama. Kao da svega toga što se među nama desilo zapravo nikada nije ni bilo. Ali Ana i te kako dobro vidi da sam ja nesrećan, pa je sad i sama nesrećna, budući svesna da mojoj nesreći nije uzrok ona. Kod deserta, kad joj je već proradio živac, krene Ana malo grublje na mene.
- Dobro, nisi ti mene sigurno zvao na večeru da bismo pričali o starim prijateljima. Šta si hteo da mi kažeš?
- Pa dobro... Ima nekih stvari, tvojih stvari, kod kuće, pa sam se pitao da li bi možda želela da dođeš po njih, da uzmeš to... I sem toga, mogli bismo na račun toga, eventualno, da provedemo vikend zajedno i da vidimo da li bismo...
- A? Jes’ ti pao s kruške? Mi smo razvedeni, matori! Vidim ja vrlo dobro da nisi u mene zaljubljen, a sem toga, majku mu, nisam ja igračka pa da me cimaš čas ovamo, čas onamo!
- Tiše malo! Što tako glasno...
Obraćam se sad onima što sede za susednim stolom.
- Nas dvoje smo se razveli, i ja sam joj upravo predložio da dođe da zajedno provedemo vikend, ali ona je odbila. Eto, to je to, sad znate sve. A je l’ biste mogli sad da prestanete da nas prisluškujete? Ili je možda vaš život s tom fuksom s kojom sedite tu - obraćam se sad konkretno tipu - toliko usran da osećate potrebu da zavirite malo u tuđ život?
Tip ustaje, ustajem i ja, žene nas razdvajaju - rečju, ima u ovoj knjizi i akcije, jelda. Plaćam, zatim, račun, i Ana i ja odlazimo iz restorana. Napolju noć, još crnja nego što je bila. Prošetamo se malo zajedno, šalimo se nešto. Zamolim je da mi oprosti. Ona mi kaže da nema problema. Naš raskid je, čini mi se, podnela bolje od mene.
- Mark, prekasno je sad. Stigli smo do one tačke odakle nema povratka. Volim drugoga, a i ti voliš drugu: nemamo mi više šta da tražimo jedno s drugim.
- Znam, znam, smešno je ono bilo s moje strane... Pitao sam se, eto, da li bismo, ipak, mogli da pokušamo iz početka... Sigurna si da ne želiš da te otpratim?
- Ne moraš, hvala, uzeću ovaj taksi... Mark, daću ti jedan mali savet u vezi s tvojim budućim odnosima sa ženama. Moraš naučiti da se staviš na njihovo mesto.
A onda, najednom, u trenutku kad se rastajemo, uzbuđenje raste. Zadržavamo suze, ali one se slivaju s unutrašnje strane, ispod naših lica. Nikada više neću slušati njen detinji smeh. Moj naslednik hoće, ukoliko mu pođe za rukom da je nasmeje. Ana mi je postala tuđa. Rastajemo se, svako kreće svojim putem, svako na svoju stranu. Ona seda u taksi, ja lagano zatvaram vrata, ona mi se osmehuje kroz staklo, i kola odlaze... U nekom lepom filmu ja bih sad potrčao za taksijem, ne mareći za kišu, a onda bismo jedno drugome pali u zagrljaj na sledećem crvenom semaforu. Ili bi, opet, ona bila ta koja se u poslednji čas predomislila, potpuno neočekivano, pa zamolila taksistu da stane, kao Odri Hepbem, tj. Holi Golajtli, na kraju filma Doručak kod Tifanija. Ali ovo naše nije film. Ovo je život, gde taksi samo ode.


Prvo napustiš roditeljski dom, a onda, kome i to zapadne, napustiš i dom u kojem si živeo s prvom ženom, i uvek te prati taj isti bol, bol i osečanje da si, jednom zasvagda, ostao siroče.

43.
Neugledna epizoda



Bračni parovi večeravaju, ljubavnici ručavaju. Ukoliko usred bela dana primetite par u nekoj kafanici, pokušajte, čik, da ih slikate, i ima da vas ispsuju na pasja kola. Probajte isto to s nekim drugim parom, u večernjim satima: oboje će vam se nasmejati, poziraće dok seva blic.
Čim se vratila s bračnog putovanja, Alisa me je nazvala. Pošto sam se bogzna kako stavio na njeno mesto, zamišljajući šta li se sve događa u njenoj glavi, hladno sam joj predložio da izađemo negde na ručak.
- Poneću projektor za dijapozitive - rekao sam.
Njoj to uopšte nije bilo smešno, a nije ni trebalo da bude, jer meni i nije bio cilj da je nasmejem. Elem, čim je stigla u restoran, počinje ona da mi se zaklinje da je na odmoru bilo grozno, tvrdi da nijednom nisu vodili ljubav, ali ja je prekidam:
- Sve je u najboljem redu. Ovaj vikend provešću s Anom.
Znamo svi da je to obična laž, svi sem Alise, naravno, koja
izgleda kao da ju je gliser u punoj brzini tresnuo u facu tek što je izronila.
- O...
- Nego - opet ću ja, u fazonu „da nastavimo gde smo stali“ -kako si se provela na putu?
Alisa me ošamari, i istog časa brižne u plač. Baš sam se u poslednje vreme nagledao tih melodrama za restoranskim stolovima. Ovoga puta mi se i posrećilo: za susednim stolom nema nikoga. A i nije mi se posrećilo: Alisa ustaje i odlazi. Opšti nivo živosti u restoranu dramatično opada. Džaba mi osveta da se njome naslađujem - „ostajem sam, srca ispunjenog milostinjom“ (Pol Moran15) - i opet se bacam na piće, o hektolitrima je reč, i pijem, pijem, dok više ne mogu ne samo da stojim nego ni da sedim. Opet sam, dakle, izašao na ručak, a ništa nisam jeo. Osveta je specijalitet koji se ne jede.
Nije, u svemu, čudno to što je naš život u stvari jedan pozorišni komad, već što u tom komadu igra tako malo likova.

44.
Prepiska (IV)



Nedelju dana kasnije


Poslednje pismo Alisi:


„Ljubavi moja,


Ovaj vikend s Anom nije urodio plodom. Ne govorimo više. Kao i ti, i ja sam želeo da konačno vidim na čemu sam, da budem siguran da sam pametno odabrao. Izvini što sam ti ovo priredio. Želeo sam, takođe, da i ti osetiš koliko sam ja patio dok si ti bila na odmoru. Glupo je to, znam. Jer ti nikada nećeš znati kakav si mi bol nanela.
Alisa, mi smo stvoreni jedno za drugo. To je zastrašujuće. S tobom je sve lepo, čak i ja. Ali ja se bojim tvog straha. Nepodnošljiva mi je sama pomisao na to da nisam jedini čovek u tvom životu. Mrska mi je tvoja prošlost, ona ometa moju budućnost.
Voleo bih da sav ovaj bol nečemu i posluži. Zašto nemaš poverenja u mene? Zato što sam lud? Taj prigovor ne drži vodu, iz prostog razloga što si luda i ti. Misliš da se mi volimo jedino zato što je komplikovano voleti se? U tom slučaju, bolje bi bilo da se rastanemo. Ako mi je nesreća već suđena, draže mi je da budem nesrećan sam nego nesrećan s tobom.
Naša ljubav je neuništiva, i prosto je neshvatljivo kako i ti to ne uviđaš. Ja sam tvoja budućnost. Ja sam tu, postojim, i ti ne
možeš nastaviti da živiš kao da ja ne postojim, kao da nisam tu. Žao mi je. Što kažu Neznanci: „To ti je sudbina.“16
Nemamo pravo da bežimo od sopstvene sreće. Većini ljudi nikad se i ne ukaže prilika kakva se ukazala nama. Kad se dopadnu jedno drugome, oni se, jednostavno, ne zaljube. Ako se već zaljube, ne slažu se dobro u krevetu. Ako se, opet, dobro slažu u krevetu - nemaju o čemu da pričaju. Mi imamo sve, izuzme li se to da, u stvari, nemamo ništa pošto nismo zajedno.
Ono što ti i ja radimo - neoprostivo je. Nemojmo se više mučiti. Zločin je ne prepustiti se sreći, odmah, kad već možemo. Sami prema sebi ponašamo se kao prava čudovišta. Hoćemo li još dugo ovako? Za čije babe zdravlje? Gnusan je onaj koji nizašta, ali baš nizašta, toliku patnju nanosi i sebi i drugima. Niko nam neće zameriti što smo iskoristili šansu.
Ovo će zaista biti poslednje pismo koje ti šaljem. Ne mogu više da se igram mačke i miša. Poražen sam, slomljen, klečim pred tobom i čekam da se smiluješ i zadaš mi smrtonosni udarac, da prekineš ove muke. Kad bol pređe određeni prag, čovek gubi svako dostojanstvo. Ne pišem ja tebi da bih tražio da mi dođeš; ne, pišem da bih ti skrenuo pažnju na to da ću uvek biti tu. Samo mrdni prstom, i eto nas, podižemo uzgajalište nojeva. Ne mrdneš li prstom, ja ću opet biti tu negde, svejedno gde tačno, na istoj planeti na kojoj i ti, uglavnom, i čekaću te. Volim te do ludila, jedino tebe želim, samo na tebe mislim, pripadam ti i dušom i telom.
Tvoj Mark, u suzama.“

45.
I onda



I onda se latim tako olovke da joj kažem da je volim, da ima najdužu kosu na svetu, i da će moj život u toj kosi da se izgubi, a ako ti misliš da je to smešno, jadan ti, jer njene oči gledaće samo mene, i ona je samo moja, a ja sam samo njen, i kad ona plače plačem i ja, ona sam ja, ja sam ona, i sve što radim i sve što ću ikada uraditi radim i uradiću za nju, dok znam za sebe sve što je moje biće njeno, i dok sam živ neće jutro svanuti a da se ja ne probudim za nju, i samo za nju, da joj ugodim, da me voli, i ruke da joj ljubim, ramena da joj ljubim, grudi, a onda sam tek shvatio da čovek, kad je zaljubljen, piše rečenice kojima jednostavno nema kraja, nemaš više vremena da stavljaš tačke, treba nastaviti s tim pisanjem, i pisati, pisati, trčati dalje, dalje, brže od srca, a rečenica neće da stane, i ljubav ne zna za interpunkciju, a suze, suze strasti, liju li liju, kad voliš, uvek završiš pišući neke stvari kojima se kraj ne nazire, kad voliš, neizbežno se poistovetiš s Alberom Koenom,17evo Alise, došla je, ostavila Antoana, napustila ga je, konačno, najzad, i mi smo, gle, poleteli, i mentalno i telesno, u prvi avion za Rim smo seli, naravno, kuda bismo drugde, u hotel Anglter, na Pjacu Navona, na fontanu Di Trevi, jedno drugom na večnu ljubav da se zavetujemo, na vespu da sednemo i balade pevamo s vetrom u kosi, kad smo od onih što iznajmljuju motore tražili kacige, ljudima je iz cuga sve bilo jasno, odmah su nam rekli: neka, neće vam trebati, toplo je, i pretopio, ljubav, ljubav se vodi do u beskraj, nema joj kraja, tri, četiri, pet puta dnevno, kita
me boli, ’oće da otpadne, nikada nisam toliko svršavao, taman se istreseš, a ono ajde iz početka, ali nismo više sami, vidi, nebo se rumeni, sviće, ništa od mene bez tebe, dišem, konačno, dišem, hodamo po kaldrmi, zemlju ne dodirujemo, niko to ne vidi, istina, ali mi vidimo, jer mi smo na nekim vazdušnim jastucima, smejemo se, bez ikakvog povoda, smejemo se Rimljanima koji misle da smo obična dva maloumnika, ili članovi neke sekte, sekte Onih-što-levitiraju-sa-osmehom-na-licu, i sve je sad najednom tako lako, koračamo, leva-desna, i to je sreća, to je ljubav, to je život, paradajz s mocarelom u maslinovom ulju, testenina s parmezanom, jedemo, jedemo, ali nikako porciju da pojedemo, previše smo zaokupljeni jedno drugim, u oči se gledamo, ruke jedno drugom milujemo, deset dana, rekô bih, oka nismo sklopili, ma kakvi deset dana, deset meseci, deset godina, vekova deset, sunčana je plaža fregenska, polaroidom se slikamo, ista slika kao ona koju je Ana našla u torbi u Riju, dovoljno je disati, dovoljno je tebe gledati, ovo što danas imamo imaćemo dok nas ima, odsad pa za vjeki vjekov, nevero-vatno je to, čudo jedno kako nas ova radost življenja, u stvari, guši, jelda, guši baš, nikada ovako nešto nisam doživeo, je l’ i ti osećaš isto što osećam ja, a nikada ti nećeš moći da voliš mene koliko ja volim tebe, ne, nećeš, jer ja tebe volim više, ne, bogami, ja tebe volim više, više, ali dobro, to smo mi, ti i ja, i tako je čarobno kad načisto poblesaviš, kad se zatrčiš ka moru, da, za mene si stvorena, kako recima da izrazim nešto tako lepo, tako je to, tako kako jeste, kao da smo iz najcrnjeg mraka izašli na bleštavu svetlost, kao da smo uzeli ekstazi, i dižemo se, dižemo, i dejstvo ne jenjava, kao ono kad te zaboli stomak pa prođe, kao ono kad izroniš pa udahneš vazduh, kao kad nađeš odgovor na sva pitanja, kad dani prolaze kao minuti, a mi zaboravljamo, zaboravljamo sve, i iz sekunde u sekundu rađamo se ponovo, i ni o čemu ružnom ne razmišljamo, u večnoj smo sadašnjosti, sadašnjosti koja je i čulna, i putena, i divna, nepobediva jedna sadašnjost, ništa zlo ne može nas zadesiti, svesni smo da će sila ove ljubavi spasti svet, o, kako
smo srećni, užasavajuće srećni, penješ se gore, u sobu, sačekaj me u hodniku, dolazim odmah, ti u lift, ja gore pešaka, sve po čet’ri stepenice preskačem, ti stigla liftom, ja ti otvaram vrata, oooo, suze su nam u očima, i to samo zato što smo tri, ali tri minuta proveli jedno bez drugoga, i ti onda zagrizeš breskvu, a breskva, baš ono, zrela pa prezrela, i sok ti kaplje na preplanule butine, o, jebem li ti sve, žudim za tobom, žudim neprestano, i još bih, i još, vidi samo ovu moju spermu što ti pršti po licu, o, Mark, o Alisa, svršavam, ali baaaaaaaaš svršavam, straaaaaaava je, nijedan kulturno-istorijski spomenik u ovom gradu nismo posetili, kažem ja, a ona se smeje, smeje se kao luda, šta sam to rekô pa da se toliko smeješ, nervozan ti je taj smeh, o, kako sam svršio, kako sam samo svršio, obožavam te, ljubavi moja, i koji je danas dan?

II
TRI GODINE KASNIJE
NA FORMENTERI




1.
Dan D -7



Casa Le Moult. Eto mene na Formenteri, došao da završim ovaj roman. To će mi, ujedno, biti i poslednji: njime trilogiju privodim kraju. (U prvom sam se zaljubio; u drugom sam se oženio; u trećem se razvodim i ponovo zaljubljujem. Krug je zatvoren.) Džaba se, znači, pokušavalo s inovacijama u domenu forme (strane reči, anglicizmi, bizarni obrti, reklamni slogani i si.), kao i s traženjem novih ambijenata i tema (noćni klubovi, seks, droga, rokenrol...) - ne treba čoveku mnogo da shvati kako mu je, u stvari, jedina želja da napiše jedan ljubavni roman sačinjen od sasvim jednostavnih rečenica - ono što je, rečju, najteže napisati.
Slušam more. Usporavam, najzad. Brzina ti ne da da budeš to što jesi. Ovde se dani vide, njihovo trajanje čitljivo je s neba. U mom pariskom životu neba nema. Smisliti neki slogan, faksom poslati članak, javljati se na telefon, a onda brzo, brže, trčati sa sastanka na sastanak, za ručak pojesti nešto s nogu, samo brzo, brzo, mopedom juriti kao lud, samo da se ne zakasni na koktel... Stvarno sam već bio zaslužio malo da prikočim, jer taj život više nije imao nikakvog smisla. I da se usredsredim. Da radim stvari jednu po jednu. Da uživam u lepoti tišine. Da se prepustim sporosti. Da osluškujem miris boja. Da radim sve te stvari koje bi svet želeo da nam uskrati.


Sve bi trebalo iz početka. U ovom društvu sve treba preurediti. Danas je takva situacija da oni koji imaju novca - nemaju vremena. A oni koji imaju vremena - nemaju novca. Pobeći od posla jednako je teško kao i pobeći od nezaposlenosti. Neradnik je državni neprijatelj broj jedan. Ljudi su sputani novcem; žrtvuju slobodu da bi poplaćali račune. Preko preče, naokolo bliže: glavni cilj u veku koji dolazi biće kako srušiti diktaturu preduzetnika.
Formentera, to ostrvce... Ibicin satelit u sazvežđu Baleara. Formentera, to vam je Korzika bez bombi, Ibica bez noćnih klubova, ostrvo Mustik bez Mika Džegera, ili Kapri bez Ervea Vilara, ili Baskija bez kiše.


Belo sunce. Vožnja vespom. Vrućina i prašina. Sparušeno cveće. Tirkizno more. Miris borovine. Poj zrikavaca. Plašljivi gušteri. I ovce s onim „meee".
- Šta tu ima „me“ - kažem im ja.
Crveno sunce. Gambas a la plancha18. Vamos a la playa. Zvezde na nebu. Džin s limunom. Tražio sam mir, i ovde sam ga, evo, našao, ovde, gde je pretopio da bi čovek pisao duge rečenice. Biti u komi nije jedino mesto za odmor. More je puno vode. Nebo se neprestano pomera. Zvezde padaju. Udisati vazduh - to bi trebalo da bude stalan posao, s punim radnim vremenom.
Ovde je, u stvari, reč o liku koji se osamljuje na jednom ostrvu da bi završio knjigu koju piše. Tip, inače, živi kao totalna budala, i čudno je i njemu što je prepušten samome sebi tu, u prirodi, bez televizije, bez telefona. U Parizu je stalno pod pritiskom, fr-ka-panika, a ovde - danju miruje, uveče se šeta, sâm, sve vreme. Bamabut19 u Firenci, Bajron u Veneciji, panda iz zoološkog vrta u Vansenu - to bi, otprilike, bili uzori. Jedina osoba kojoj se ovaj naš pisac javlja, kojoj kaže „dobar dan“ jeste konobarica u San Franse-sku. Tip, uzgred, nosi crnu košulju, bele farmerke, mokasine. Pije anisovac i džin s limunom. Jede čips i tortilje. Samo jednu jedinu ploču sluša: „Krojcerovu sonatu“ u izvođenju Artura Rubinštajna. Juče su ga videli kako aplaudira kad su Francuzi dali gol na utakmici Francuska - Španija, što jeste neukusno, ali je svakako i hrabro, naročito kad ste jedini Francuz u kafani koja se nalazi u Španiji, i to u jednom lučkom mestu. Da lično naletite na tog tipa, bez sumnje biste pomislili: „Ma šta traži ova budaletina pariska u Fondi Pepe sada, van sezone?“ Mene to, da kažem, žalosti pomalo, s obzirom na činjenicu da sam taj tip o kojem je reč, u stvari, ja. Pa imajte onda malo obzira, moliću. Ja sam pustinjak koji se raduje blagom lahoru.


Kroz nedelju dana biče tačno tri godine kako živim s Alisom.


2.
Dan D -6



Dobro, u redu, kad je Alisa napustila Antoana, a onda se nas dvoje preselili u Ulicu Mazarin (u toj ulici umro je Antoan Blonden20), događalo mi se - neću to od vas kriti - da me uhvati teskoba. Sreća je mnogo strašnija od nesreće. To što sam uspeo da dobijem nešto što sam želeo najviše na svetu ispunilo me srećom, bez sumnje, ali me u isti mah bacilo u sumnju. Hoću li ponavljati stare greške? Nisam li ja, u stvari, samo jedan romantičar-cikličar, koji se sve vreme vrti u krug? Sada kad je Alisa tu, sa mnom - želim li je ja iskreno? Da ne postanem preterano nežan? A šta ako jednog dana počnem s njom da se dosađujem? Kad ću već jednom prestati samog sebe ovako da maltretiram, majku mu majčinu?
Antoan je hteo da ubije mene, i nju da ubije, i samoubistvo da izvrši. Naš zajednički život utemeljen je, tako, na ruševinama dvaju razvoda, kao da su dve ljudske žrtve morale da budu pojedene kako bi bila izgrađena jedna nova ljubav. Šumpeter je to nazivao „stvaralačkim razaranjem“, ali Šumpeter je bio ekonomista, a među ekonomistima su osećajni ljudi prava retkost. Uništili smo dva braka da bismo ostali zajedno, kao mehur koji usisava žrtve da bi rastao. Sreća je nešto u toj meri čudovišno da će, ukoliko je vi i ne tražite, ona sama od vas zahtevati da zbog nje izvršite makar nekoliko ubistava.


Na Formenteru je došao i Žan-Žorž, da mi pravi društvo. Zajedno prekrajamo ovaj svet, a onda uranjamo u more, da vidimo šta rade ribe. On piše pozorišni komad, pa stoga i pije, isto koliko i ja.


Pesma koju treba čitati u stanju pijanstva:


Fermentiraćeš
Na Formenteri.


Susrećemo stare parove, razvaljene hipike koji su ostali zajedno, ovde, još od šezdesetih. Kako li im je pošlo za rukom da izdrže tako dugo? Suze mi naviru na oči. Kupujem im travu. A onda Žan-Žorž i ja pijuckamo po birtijama, igramo bilijar. Priča mi o svojim ljubavima. Upravo je, kaže, upoznao ženu svog života, i srećan je, prvi put.
- Voleti: mi, u stvari, samo za to i živimo - kaže.
- A da pravimo decu?
- Ne dolazi u obzir! Da budemo lično odgovorni za dolazak nekoga na ovaj i ovakav svet? Zlikovce! Egoisto! Narcisu jedan!
- Ja ženama umem da napravim nešto bolje od deteta: knjigu - kažem podižući kažiprst.
Šacujemo konobaricu. Slatka je da je pojedeš, nosi bolero, zagasita koža tu i tamo maljava, krupne crne oči, krivonoga, divljakuša prava, kao neka skvo.
- Liči na Alisu - primetim ja. - Ne bih počinio neverstvo da spavam s njom.
Alisa je ostala u Parizu, dolazi ovamo kroz nedelju dana.


Još šest dana i biće tačno tri godine kako živim s njom.


3.
Dan D -5.



Konobarica u haljini bez leđa zove se Matilda. Doooobra je. Žan-Žorž joj je otpevao pesmu Harija Belafontea: Matilda she take me money and run Venezuela.
Mislim da bih mogao da se zaljubim u nju, samo da mi Alisa ne nedostaje toliko. Pozvali smo je na ples u baru hotela Ses Rokes. Pljeskala je onim tamnim rukama, njihala bokovima, kosa joj se razletela na sve strane. Nije se brijala ispod pazuha. Žan-Žorž ju je upitao:
- Oprostite, gospođice, tražimo mesto gde bismo mogli da prenoćimo. Da nema, slučajno, mesta kod vas, por favor?
Nosila je tanak zlatni lanac oko struka, i još jedan oko gležnja. Matilda nam, nažalost, nije uzela novac i zbrisala u Venecuelu. Sa zadovoljstvom je motala džointe s nama, sve dok nismo pospali pod otvorenim nebom. Prsti su joj bili dugi i vesti. Predano je oblizivala cigaret-papir. Svi troje smo, čini mi se, bili prilično uznemireni, čak i ona.


Po povratku u Casa Le Moult, Matilda me je, totalno odvaljena, uhvatila za kitu obema rukama. Pica joj je bila ogromna, ali mišićava, i mirisala je na more. Kosa joj je bazdela na vutru. Toliko je vrištala da joj je Žan-Žorž zapušio usta da je ućutka; onda smo menjali mesta, pre nego što ćemo istovremeno ejakulirati po njenim krupnim, jedrim dojkama. Tek što sam svršio, probudio sam se sav u znoju, mrtav žedan. Pravi pustinjak ne bi trebalo da preteruje s tim egzotičnim biljkama.


Kroz pet dana biće tri godine kako živim s Alisom.


4.
Dan D -4



Kad je sam, čovek se vraća u preistoriju; posle nekoliko dana prestaje da se brije, ne kupa se više, počne da grokće. Da bi se ljudsko biće uvelo u civilizaciju potrebno je bilo nekoliko miliona godina, dok je za povratak na nivo neandertalca dovoljno i manje od nedelju dana. Sve više i više ličim na majmuna. Češem jaja, jedem sline, krećem se u kratkim skokovima. U vreme ručka, bacam se na hranu i proždirem je prstima, tako da mi se u ustima mešaju kobasice i žvake, čips sa sirom i mlečna čokolada, koka-kola i vino. Posle podrigujem, prdim i hrčem. To vam je, eto, jedan mladi avangardni francuski pisac.
Alisa me je iznenadila. S leđa mije poklopila oči na pijaci na Moli, tri dana pre nego što je, po dogovoru, trebalo da dođe.
- Čik pogodi ko sam?
- No sé. Matilda?21
- Bitango jedna!
Alisa!
I padosmo jedno drugom u zagrljaj.
- E, ovo ti je već jedno iznenađenje da se dugo, dugo pamti!
Jesam li baš morao da izgovorim ove reči?
- Priznaj da se nisi nadao, a? Nego, ko ti je ta Matilda?
- Ma, ništa... Meštanka koju je Žan-Žorž sinoć kresnuo.
Ako radost i nije bila prava, dovoljno je, u svakom slučaju,
na pravu ličila: grickali smo serano na plaži, voda je bila topla, Alisa preplanula, pa joj oči izgledaju zelene. Popodne provodimo odmarajući se. Ližem joj morsku so sa leđa. Ne spavamo. Vodimo ljubav, a Alisa mi nabraja momke koji su je, tamo u Parizu, preklinjali da me ostavi. Ja joj, zauzvrat, do najsitnijih pojedinosti prepričavam erotski san od prethodne noći. Zašto sve žene koje volim imaju hladna stopala?
Žan-Žorž i Matilda nam dolaze na večeru. Izgledaju baš zaljubljeno. U razgovoru su otkrili da su oboje ove godine ostali bez očeva.
- Ali meni je to teže palo, jer sam ja žensko - kaže Matilda.
- Gnušam se devojčica koje se zaljubljuju u očeve, naročito ako su im očevi umrli - na to će Žan-Žorž.
- Devojke koje nikad nisu bile zaljubljene u očeve ili su frigidne, ili lezbijke - napominjem ja.
Alisa i Matilda plešu, liče na sestre, i ceo taj prizor pomalo je incestuozan. A onda se i nas dvojica prilepimo. Dobro je, mada bi moglo da se izopači, i onda se razdvajamo, ne bez žaljenja, ali onda svako hvata svoju na miru, u sobi.


Pre nego što ću pasti u san, konačno izvodim jedan revolucionarni gest: skidam sat s ruke. Da bi ljubav trajala večno, dovoljno je živeti izvan vremena. Savremeni svet, to je ono što nam ubija ljubav. A da dođemo ovamo da živimo? Ovde je sve jeftino. Ja ću faksom slati papire u Pariz, traži ću od raznih izdavača da mi plaćaju na rate, s vremena na vreme poslaću DHL-om neku reklamnu kampanju...
I smaraćemo se dok ne polipšemo.


Opet me obuzima teskoba, bogamu. Opasnost je na pomolu, osećam. Muka mi je više od sebe samoga. O, kako bih voleo da mi neko kaže šta je to meni, u stvari, potrebno. Istina je da, s vremena na vreme, naša strast počinje da liči na nežnost. Neće valjda opet ista priča? Treba nekako razbuditi endorfine. Volim Alisu, a opet, plašim se da nam ne postane dosadno. Ponekad tako glumatamo, pravimo se ludi. Ona mi kaže:
- Dobro... Idem ja sad u kupovinu... Vraćam se brzo...
Ja joj na to kažem:
- A posle ćemo da idemo da se prošetamo...
- Da beremo ružmarin...
- Da ručamo na plaži...
- Da kupimo novine...
- Da ne radimo ništa...
- Ili da se ubijemo...
- Jedini mogući lep način da se umre na Formenteri jeste da padneš s bicikla, kao pevačica Niko.22
Uveravam sebe: pošto se šalimo na tu temu, to znači da situacija, ipak, nije tako ozbiljna.


Napetost raste. Kroz četiri dana navršiće se tri godine kako živim s Alisom.

5.
Dan D -3



Alisa i ja ne vodimo više ljubav onoliko često, ali smo zato u tome sve bolji i bolji. Ne propuštam nijedan kvadratni centimetar koji toliko volim. Ona mi zatvara oči. Ranije je svršavala jednom iz dva puta, sad svršava svaki put. Pušta me da pišem svako popodne. Dok ja radim, ona se sunča na plaži. Oko šest predveče, vraća se kući, i ja joj pripremim morešku, ’ladnu ko zmija. Onda je dobro sa svih strana ispregledam, da vidim koliko je pocrnela. Izmasiram joj grejpfrute. Onda mi ga ona popuši, a ja je karam s leđa. Onda mi ona čita preko ramena i traži od mene da izbacim to „karam". Pristajem, pa napišem „uzimam“, a kad ona ode negde, pritisnem „undo“ na svom makintošu. To vam je cena literarnog stvaralaštva, istorija književnosti i nije ništa drugo nego jedan nepregledan niz izdaja. Nadam se samo da će mi Alisa oprostiti.
Neću da pročitam Blaga je noć do kraja; imam neko, kao zloslutno predosećanje; čini mi se, naime, da stvari ne stoje baš najbolje između Dika Dajvera i Nikol. Slušam „Krojcerovu sonatu“ i razmišljam o Tolstojevom romanu istog naslova. Priča o prevarenom muškarcu koji ubija svoju ženu. Tolstoj je taj par stvorio nadahnut Betovenovom violinom i klavirom. Slušam ih kako se stapaju, pa razilaze, pa uzleću, ostavljaju jedno drugo, a onda se mire, pa se naljute, da bi se na kraju sjedinili u krešendu. To je muzika života udvoje. Ni violina ni klavir ne mogu da sviraju sami...
Ako naša priča ne potraje dugo, meni će jednom zanavek biti svega preko glave. Nikada više nekoj drugoj neću moći toliko da pružim. Zar da skončam trpajući skupe kurve i drkajući na video-kasete?
Uspeće ovo, mora da uspe.
Moramo da preguramo tu granicu od tri godine. Menjam mišljenje na svakih nekoliko sekundi.
Možda ne bi trebalo da živimo zajedno. Život udvoje previše je naporan.
Za mene tabui ne postoje; uopšte me ne šokira varijanta da s nekim trampim ženu. Na kraju krajeva, ja sam spreman na to da budem rogonja, tim pre ako sve sam organizujem. Slobodan brak, to je pravo rešenje: kontrolisana preljuba.
Ne. Znam: trebalo bi da napravimo dete, što pre!


Plašim se sebe. Odbrojavanje se nastavlja, osipaju se ovi Damoklovi dani. Kroz tri dana biće tri godine kako živim s Alisom.


6.
Dan D -2



Pogrešno je težiti statičnom životu. Hoće čovek da vreme stane, da ljubav bude večna, da nikad ništa ne umire, a samo da bi se lepo raskomotio u jednom beskrajnom uljuljkanom detinjstvu. Podižemo oko sebe zidove da bismo se zaštitili, a onda, jednoga dana, ti zidovi postaju tamnica.


Sada, kad živim s Alisom, ne gradim više nikakve pregrade. Svaku sekundu koju mi ona daruje primam kao poklon. I uviđam da čovek može biti nostalgičan čak i za ovim trenutkom, za sadašnjošću. Ponekad proživim neki tako čudesan trenutak da kažem sebi: „Vidi, bogati! Žaliću kasnije za ovim trenutkom: nikada ne smem da zaboravim ovaj trenutak, da bih mogao da ga se setim kad sve pođe po zlu.“ Shvatam sada da u svakom od nas, da bismo ostali zaljubljeni, mora da postoji jedan neuhvatljiv deo. Treba izbegavati plitkost, što ne znači da treba po svaku cenu smišljati kojekakve veštačke, maloumne lomove, već naučiti da se diviš čudu koje svaki dan sobom nosi. Biti velikodušan, i jednostavan. Zaljubljen si onoga dana kad pastu, umesto na svoju, iscediš na četkicu za zube koja pripada nekom drugom.


Ali iznad svega, naučio sam da čovek, da bi bio srećan, mora pre toga da iskusi nesreću. Bez spoznaje bola, sreća nije postojana. Ljubav koja traje tri godine upravo je ona ljubav koja se nije pela uz visoke planine, a ni silazila u dubodoline, već ljubav koja je, takva kakva je, pala s neba. Ljubav traje samo dok svi znaju kolika je njena cena, koliko ona vredi, a bolje je tu cenu platiti unapred, jer u protivnom reskiramo da nam račun stigne a posteriori. Kad nam se dogodi da sreću dočekamo nespremni, to biva zato što se prethodno nismo navikli na nesreću. Odrastali smo zadojeni religijom komfora. A trebalo bi znati i ko si, i koga voliš. Morao bi čovek prvo da ostvari sebe, da bi mogao da uđe u jednu priču koja se tek ostvaruje.


Nadam se da naslov ove knjige, koji je čista laž, neće preterano ogorčiti: ljubav, naravno, ne traje samo tri godine; i srećan sam što sam se i sâm prevario. To što je knjiga objavljena kod Grasea ne znači da je nužno istinita.
Ne znam šta mi prošlost sprema (što reče Saganova), ali idem dalje, zadivljen i užasnut u isti mah, jer drugog izbora i nemam, idem dalje, manje zabrinut nego ranije, ali svakako idem, i idem, uprkos svemu, idem dalje i, kunem vam se, lepo je to.
Vodimo ljubav u prozirnoj vodi jedne puste uvale. Plešemo pod verandama. Očijukamo u nekoj uličici, slabo osvetljenoj, dok pijemo vino Markiz od Kaseresa. I jedemo li jedemo. To je pravi život, najzad. Kad sam je zaprosio, dobio sam od Alise odgovor pun než-nosti, romantike, prefinjenosti, lepote, blagosti i poezije:
- Ne.


Prekosutra će biti tri godine kako živim s njom.


7. Dan D -1



Sunce je neizbežno. Ne vidi se to, možda, ali sati i sati su mi bili potrebni da nađem tu rečenicu. Ptice cvrkuću, po tome i znam da je svanulo. Čak su i ptice zaljubljene. Tog leta su Fjudžis obradili „Killing Me Softly With His Song“ od Roberte Flak, i znam da ću to leto pamtiti po toj pesmi.
- Znaš, Mark, da će nam sutra biti tri godine kako smo zajedno?
- Ćut’! Ni reči! Šta me briga, neću ništa da znam!
- A meni to dođe baš slatko, ne razumem zbog čega si tako neprijatan.
- Nisam ja neprijatan, nego prosto moram da radim.
- Da ti kažem nešto? Ti si jedan nadobudni egoista, toliko samo sebe gledaš da to već postaje ogavno.
- Da bi voleo drugoga, moraš prvo da voliš sebe.
- Tvoj problem je u tome što sebe toliko voliš da tu više nema mesta ni za koga drugoga!
Odvezla se na mom mopedu, ostavljajući za sobom čarobni trag prašine na džombastom putu. Nisam ni pokušao da je sustignem. Vratila se nekoliko sati kasnije, i ja sam je zamolio za oproštaj, ljubeći joj noge. Obećao sam joj da ćemo napraviti roštilj i da ćemo sami, udvoje, obeležiti godišnjicu. Žuto i crveno bilo je cveće u dvorištu. Upitao sam je:
- Kad ćeš me ostaviti?
- Kad nabacim deset kila.
- Eh, sad! Nisam ja kriv ako se ugojiš od sreće!
U istom tom trenutku, u Parizu, umetnik po imenu Bruno Rišar upisuje u svoj Dnevnik rečenicu sledeće sadržine: „Sreća, to je kad nesreća ćuti.“ Kad je to napisô, može na miru da umre.


Sutra će biti tri godine kako živim s Alisom.


8. Dan D



Došao je i poslednji dan leta. Na plažama Formentere oseća se da je, za ovu godinu, bilo dosta. Matilda je otputovala ne ostavivši adresu. Vetar udara o kamene zidiće, bije po stopalima. Nebo je neumoljivo. Tišina zahvata sve veća prostranstva ovde, na Balearima.


Epikur je zagovornik trenutka sadašnjeg, tvrdi da je važna ona ispunjenost koju donosi puko uživanje. A treba li, zaista, užitak pretpostaviti sreći? Umesto da samome sebi postavljaš pitanje koliko će dugo ljubav potrajati, nije li, u stvari, pravi način da ljubav produžiš taj da što bolje iskoristiš svaki trenutak? Bićemo prijatelji. Prijatelji koji se drže za ruke, koji se ljube dok se sunčaju, čija se tela nežno spajaju dok stoje uza zid neke vile i slušaju Ala Grina, ali - uprkos svemu - prijatelji.


Predivan je dan bio, taj, na našu godišnjicu. Izašli smo na plažu, i plivali, spavali, srećni ko mala deca. Prepoznao me šanker, Italijan, iz kafančeta na plaži:
- Zdravo, Mark Maronije, druže moj!
Odgovorio sam mu:
- Mark Maronije je mrtav čovek. Ja sam ga ubio. Počev od ovoga časa, ovo ovde sam ja, i niko drugi, a ja se zovem Frederik Begbede.
On ništa od toga nije čuo zbog preglasne muzike. Alisa i ja smo pojeli dinju i sladoled. Opet sam stavio sat na ruku. Konačno sam postao ja sam, pomiren s planetom i s vremenom.


I, palo je veče. Pošto smo navratili kod Anselma na džin i slušali kako talasići zapljuskuju mostić, vratili smo se kući.
Noć su nam obasjale zvezde i sveće. Alisa je pripremila salatu od avokada i paradajza. Ja sam upalio mirišljavi štapić. Na radiju, koji je krčao, pustili su neku staru ploču s flamenkom. Jagnjeći kotleti cvrčali su na roštilju. Gušteri su se razmileli po pločicama. Zrikavci su zamukli najednom, kao po naredbi. Alisa je sela naspram mene, nasmejana, uzbuđena. Popili smo po dve boce rozea. Tri godine! Odbrojavanje je završeno! Nikako mi još nije ulazilo u glavu da odbrojavanje, u stvari, predstavlja novi početak. Na kraju svakog odbrojavanja neka raketa poleti. Aleluja! Veselje! Divota! A ja onako mučio sebe, kao poslednja budala!
To je fantastično kod života, to, što ide dalje. Dugo smo se grlili, ruka u ruci pod narandžastim mesecom, i osluškivali budućnost.
Pogledao sam na sat: bilo je 23 i 59.


Verbije-Formentera, 1994-1997.

1 Francuski film iz 2002. godine reditelja Benoa Žakoa. (Prim. prev.)
2 Brazilski nacionalni koktel. (Prim. prev.)
3 Šp.: Muleta, crveni plašt kojim matador u koridi mami bika. (Prim. prev.)
4 BiBop i glasovna pošta 3672 Memofon su tehnološki pronalasci Frans telekoma namenjeni isključivo u svrhu podsticanja preljubništva, a sve u cilju da se nađe moralno opravdanje za cinkaroški „Bis“ i bezbrojne poslove koje su dileri droge zaključili zahvaljujući „Tatuu". (Prim. aut.)
5 Milu, verni pas i nerazdvojni pratilac poznatog strip junaka Tintina. (Prim. prev.)
6 Drôles de Dames i Hélène et les Garçons - francuske TV serije. (Prim. prev.)
7 Jean-Paul Toulet (1867-1920), francuski pesnik i novinar. (Prim. prev.)
8 Malo špansko ostrvo nedaleko od ibice, jedini atol u Sredozemnom moru. (Prim. prev.)
9 Francuski nacionalni praznik, pad Bastilje (1789); kotiljon je vrsta plesa. (Prim. prev.)
10 Mise] Mati (1957), francuska zabavljačica i glumica obolela ođ ahondroplazije, usled čega je visoka samo metar i 32 centimetra. (Prim. prev.)
11 Amil-nitrat (najčešće u malim smeđim bocama), ima svojstvo da opušta rektalne mišiće, što olakšava penetraciju prilikom analnog seksa. (Prim. prev.)
12 Pisac poistovećuje svoju junakinju s likom iz mange, jedne vrste japanskog stripa koja se često brka sa erotskim hentaijem. (Prim. prev.)
13 Roman Frensisa Skota Ficdžeralda. (Prim. prev.)
14 Pjer-Ežen Drije la Rošel (1893-1945), francuski pisac, i Fransoa Nurisije (1927). pariski novinar i književnik. (Prim. prev.)
15 Paul Morand (1888-1976), francuski književnik, diplomata i dramaturg. (Prim. prev.)
16 Poznati Francuski humoristički trio Les Inconnus (Neznanci), koji čine Didije Burdon, Bernar Kampan i Paskal Ležitimus. (Prim. prev.)
17 Albert Cohen (1895-1981), književnik. (Prim. prev.)
18 Šp.: Prženi škampi, doslovce „škampi u tiganju”. (Prim. prev.)
19 A. O. Bamabut (Barnabooth), književni junak i drugo „ja“ francuskog pisca Valerija Larboa (1881-1957). (Prim. prev.)
20 Antoan Blonden (1922-1991), francuski pisac. (Prim, prev.)
21 Šp.: Ne znam. Matilda? (Prim. prev.)
22 U vreme kada je ova knjiga nastala, Žan-Edern Alije još nije došao na zamisao da oponaša Niko... (Prim. aut.); Žan-Edern Alije (1935-1997), francuski pisac. (Prim. prev.)