Londonski mostovi - Džejms Paterson

First topic message reminder :



Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

Devedeseto poglavlje




OPET KOD KUĆE, opet kod kuće.
Sutradan nisam otišao na posao niti su deca išla u školu. Izgleda da nam je to svima bilo potrebno, čak i Nani Mami, koja nas je podstakla da neopravdano izostanemo. Nekoliko puta sam pozvao Džemilu i, kao i uvek, prijalo mi je da razgovaram s njom, mada mi se činilo da među nama nije sve kako treba.
Tog dana izbegavanja obaveza odveo sam decu na izlet u Sent Majkls u Merilendu, koji je smešten u zalivu Česapik. Ispostavilo se da je to seoce prava živa slika starinske primorske ljupkosti: puna marina, nekoliko kafana sa stolicama na ljuljanje pod tremom, čak i svetionik. A tu je i Pomorski muzej, gde smo gledali prave brodograditelje kako restauriraju jedrenjak. Izgledalo je kao da smo se vratili u devetnaesti vek, što uopšte nije bilo loše.
Nakon što smo ručali u restoranu Krabina klešta, ukrcali smo se na jedrenjak. Nana Mama je godinama tu dovodila đake, ali je ovog puta ostala kod kuće, izgovarajući se kako ima mnogo posla. Nadao sam se da se oseća dobro. Setio sam se kako je podučavala đake na izletima, pa sam preuzeo njenu ulogu.
„Dženi i Dejmone, ovo je među poslednjim plovilima na jedra u radnom stanju u Severnoj Americi. Možete li to da poverujete? Ti brodovi nemaju dizalice, samo koloture i čekrke i snagu ljudskih mišica. Ribari se zovu veslači“, ispričao sam im, baš kao što je nekad Nana pričala svojim razredima.
Zatim smo se otisnuli s Meri Merčant na dvoiposatno krstarenje.
Kapetan i njegov pomoćnik pokazali su nam kako se diže jedro pomoću kolotura i čekrka, pa smo ubrzo uhvatili vetar uz glasan šum i ritmičko udaranje talasa o korito. Bilo je to divno popodne. Piljili smo u jarbol od osamnaest metara iz jednog komada dopremljenog čak iz Oregona. Mirisali smo slani vazduh, laneno ulje, ostatke ljuštura ostriga. Uživao sam u bliskosti s dvoje starije dece, u njihovim očima punim poverenja i ljubavi. Uglavnom.
Plovili smo pored borika, polja gde su nakupci brali kukuruz i soju i velikih imanja s belim stubovima ispred kuća, koja su nekad bila plantaže. Uživeo sam se u to prošlo vreme i prijao mi je predah. Samo sam nekoliko puta odlutao u mislima do policijskog posla, ali sam se brzo vraćao.
Napola sam slušao kapetana kako objašnjava da „samo brodovi pod jedrom" mogu da idu u lov na ostrige - osim dvaput nedeljno kad je dozvoljen ulaz u zaliv i motornim šajkama. Pomislio sam kako je verovatno mudra taktika za očuvanje prirodnog bogatstva navesti ribare da se pomuče da dođu do ostriga, inače bi zaliha moglo i da nestane.
Zaista divan dan. Kad se brod nagnuo na desni bok, motka jedra isturila, a glavno i prednje jedro ispunili vetrom uz glasan prasak, Dženi, Dejmon i ja smo zažmurili u sunce na zalasku. Tad smo shvatili, bar donekle, kako to ima veze s načinom života kakav treba voditi, možda i zbog čega ovakve trenutke treba ceniti i pamtiti.

„Najbolji dan u mom životu", rekla mi je Dženi. „Čak i ne preterujem mnogo.“
„I meni je“, odvratio sam. „A ja uopšte ne preterujem."

Devedeset prvo poglavlje




KAD SMO te večeri stigli kući, spazio sam pred njom parkiran oguljen beo kombi. Prepoznao sam jarkozeleni logotip na vratima: PROJEKAT KUĆNE ZDRAVSTVENE NEGE. Šta je sad? Zašto je doktorka Kouls tu?
Iznenada sam se uplašio da se Nani nešto dogodilo dok smo bili na izletu. Njeno krhko zdravlje mi je sve češće na pameti, kao i činjenica da je duboko u devetoj deceniji, mada nikad ne priznaje koliko zaista ima godina, da ne kažem kako laže godine. Požurio sam iz kola i pošao nekoliko koraka ispred dece uz stepenice.
„Ovde sam s Kajlom", doviknula je Nana čim sam otvorio vrata, a Dejmon i Dženi se provukli pored mene. „Alekse, samo se opuštamo. Ne uzrujavaj se. Polako.“
„Ko se uzrujava?“, pitao sam usporivši, pa lagano ušao u dnevnu sobu i video ih kako „se opuštaju" na kauču.
„Ti, gospodine Zabrinuti. Video si kombi Nege i odmah pomislio na bolest“, rekla je Nana.
Ona i Kajla su se veselo smejale, pa sam i ja morao da se nasmejem - sebi. Slabašno sam negodovao. „Nije tačno.“
„Zašto si onda ustrčao uz stepenice kao da ti pantalone gore? Ma nema veze, Alekse", rekla je Nana i dalje se smejući.
Zatim je mahnula rukom kao da rasteruje neželjene negativne vibracije u sobi.
„Hodi. Sedi pored nas na minut-dva. Imaš li toliko vremena? Pričaj mi. Kakav je Sent Majkls? Je li se mnogo promenio?“
„Pa ne verujem da se mnogo menjao poslednjih sto godina.“
„To je dobro“, obradovala se Nana. „Hvala bogu na sitnim darovima.“
Prišao sam i poljubio Kajlu u obraz. Pomogla je Nani kad joj je bilo loše, pa je sad redovno navraćala. U stvari, Kajlu poznajem od detinjstva. Jedna je od retkih iz kraja koja se izvukla, obrazovala i vratila da uzvrati svojima. Projekat kućne zdravstvene nege omogućava da lekari idu u kućne posete bolesnima u jugoistočnoj četvrti. Upravo je Kajla to pokrenula i održava ga uz neverovatan trud, a sama je uglavnom i prikupila fondove.
„Dobro izgledaš“, jednostavno mi je izletelo.
„Da, Alekse, malo sam oslabila“, rekla je i izvila obrvu. „Od ovog trčkaranja po kraju. Trudim se da održim kilažu, ali kilogrami sami spadaju, bestraga im glava.“
Zaista sam primetio. Kajla je visoka skoro metar i osamdeset, ali je dotad nisam video tako vitku i čvrstu, čak ni kad je bila dete. Oduvek je imala slatko, lepuškasto lice, a takvu i prirodu.
„U svakom slučaju to je narodu dobar uzor“, nastavila je. „Mnogo ljudi u kraju ima višak kilograma. Previše ih je debelih, čak i dece. Misle da im je to u genima.“
Nasmejala se. „Osim toga, moram priznati, pomaže mi u društvenom životu, u pogledu na svet, u svemu. U svemu“

„Meni ti uvek lepo izgledaš", pohvalio sam je opet.
Kajla je zakolutala očima gledajući Nanu. „Tako lako laže. Zaista mu ide.“ Opet su se zasmejale.
„U svakom slučaju, hvala na komplimentu, Alekse. Tako ću to shvatiti. Ne smatram čak ni da je snishodljiv. Ma znaš šta hoću da kažem.“
Pomislio sam da je bolje da promenim temu.
„Znači Nani je dobro i živeće sto godina?“
„To očekujem“, odgovorila je Kajla.
No Nana se namrštila. „Zašto tako brzo želiš da me se rešiš? Šta sam uradila da to zaslužim?“ Nasmejao sam se.
„Možda zato što si gnjavatorka. Toga si svesna, zar ne?“
„Naravno da jesam“, kazala je Nana. „To mi je posao. Svrha mog postojanja je da te mučim. Zar to nisi dosad shvatio?"
Kako je to rekla, konačno sam osetio da sam stvarno stigao kući, da sam se vratio iz ratova. Poveo sam Kajlu i Nanu u staklenu baštu i odsvirao im Amerikanca u Parizu. Donedavno sam to i bio, ali više nisam.
Oko jedanaest sati otpratio sam Kajlu do kombija. Zastali smo i još malo pričali na prednjem tremu.
„Hvala ti što je obilaziš“, rekao sam.
„Ne moraš mi zahvaljivati. Radim to zato što tako hoću. Slučajno volim tvoju babu. Mnogo je volim. Ona mi je kula svetilja, mentor. Godinama je već tako.“
Tad se Kajla sasvim brzo nagla i poljubila me. Poljubac je trajao nekoliko sekundi, a kad se odmakla, nasmejala se.
„Podugo već želim da uradim to.“
„I?“, upitao sam, nemalo iznenađen.
„Uradila sam to, Alekse. Zanimljivo je.“
„Zanimljivo?“
„Moram da idem. Žurim.“
Smejući se, Kajla je otrčala do kombija. Zanimljivo.

Devedeset drugo poglavlje




POSLE I TE KAKO nužnog odmora otišao sam na posao i saznao da sam i dalje na slučaju iznuđivanja/terorizma, što je izgleda podrazumevalo jurnjavu za onim ko je odgovoran, onim ko je uzeo novac. Rečeno mi je da sam odabran jer sam neumoljiv.
Donekle mi je bilo milo što nije gotovo. Još sam se često čuo s vezama u tom slučaju: Martinom Lodžom iz Engleske, Sendi Grinberg iz Interpola, Etjenom Martoom iz Pariza, ali i policijom i obaveštajnom službom u Tel Avivu i Frankfurtu. Svi su imali moguće tragove, ali ništa vruće, pa čak ni nešto što bih smatrao mlakim.
Vuk, možda Al Kaida ili neki drugi pametni, ubilački gadovi bili su na slobodi, s približno dve milijarde dolara u blagajni. Osim ostalog, uništena su tri gradska bloka u Parizu. Pušteni su politički zatvorenici. Mora da postoji neki propust, nešto pomoću čega ćemo ih naći ili bar otkriti ko su.
Drugog dana po povratku, analitičarka Moni Doneli i ja smo dobili dopis koji me je dovoljno zainteresovao da se odvezem čak do Lenksingtona u Virdžiniji. Stigao sam pred savremenu dvospratnicu u sporednoj ulici po imenu Red hok lejn. Pred njom je bio parkiran dodž durango. Na obližnjoj ograđenoj livadi pasla su dva konja.
Džo Kahil me je dočekao na vratima kuće. Bivši agent CIA se široko osmehivao, baš kao i pri ranijim susretima u vezi sa Vukom. Džo mi je još telefonom rekao kako se raduje što će, kako god ume, pomagati u istrazi. Sad me je pozvao da uđem u dnevnu sobu, gde su me već čekali kafa i kupovni kolač. Soba je gledala na nepregledne pašnjake, jezerce i planinski venac Blu ridž u daljini.
„Može se reći da mi nedostaje posao", kazao je Džo. „Bar ponekad. Ne može se stalno loviti i pecati. Pecaš li ti, Alekse? Ideš li u lov?“
„Vodio sam decu nekoliko puta na pecanje. A i lovim, o da. Upravo sad se nadam da ukebam vuka. Doduše, potrebna mi je tvoja pomoć, Džo. Hteo bih da pročešljam stara lovišta. Nešto se pojavilo.“

Devedeset treće poglavlje




„ZNAČI, HOĆEŠ opet da pričamo o njemu. O tome kako smo izvukli Vuka iz Rusije? Šta se dogodilo kad je stigao u Ameriku? Kako je posle toga nestao? Alekse, tužna je to priča, ali je poznata i potkrepljena dokumentima. Video si arhivu. Skoro mi je uništio karijeru."
„Džo, ne razumem kako to da niko ne zna ko je on. Kako izgleda. Kako se zaista zove. Tu priču slušam već skoro godinu dana, ali ne shvatam kako je to moguće. Kako to da radimo s Engleskom na isporučenju važnog tipa iz KGB-a, a ne znamo ko je. U Parizu se nešto gadno dogodilo - samo niko ne zna šta. Kako je to moguće? Šta mi izmiče? Šta je svima dosad izmaklo?“
Kahil je digao krupne, radničke šake.
„Slušaj, očigledno nemam ni ja sve kockice koje nedostaju. Kako sam razumeo, u Rusiji je radio tajno. Pretpostavljam da je bio mlad, oprezan agent, što znači da je sad tek četrdesetogodišnjak. Ali u nekim izveštajima sam pročitao da ima pedeset i nešto, čak šezdeset godina. Čuo sam i da je žensko. Mislim da sam širi te glasine. Gotovo sam ubeđen da to radi.“
„Džo, ti i tvoj partner ste bili njegovi nadzornici kad je došao ovamo."
„Šef nam je bio Tom Vir, ali tad još nije postao direktor. U timu su bila još trojica - Medok, Bojkin i Grebner. Možda treba s njima da razgovaraš.“
Ustao je iz fotelje, prišao francuskom prozoru što je vodio u popločano dvorište i otvorio ga. U sobu je pokuljao svež povetarac.
„Alekse, uopšte se nisam sreo s njim. Nije ni moj partner Korki Henkok, pa ni ostali iz tima, ni Džej ni Sem ni Klark. Tako je uređeno od početka. On se tako pogodio kad je izašao iz Rusije. Za to je trebalo da nam preda stare kagebeovce, da navede tamošnja i ovdašnja imena. Ali niko nije uspeo da ga vidi. Veruj mi, dao nam je imena i obaveštenja koja su pomogla da se sruši zlo carstvo.“
Klimnuo sam glavom.
„Tako je, ispunjava obećanja. Međutim, sad je na slobodi i raspleo je vlastitu zločinačku mrežu - i više od toga.“
Kahil je odgrizao parče kolača, pa progovorio punih usta:
„Izgleda da je upravo to uradio. Naravno, nismo ni slutili da će otići na tu stranu. Nisu ni Britanci. Možda je Tom Vir znao. Nemam pojma."
Nedostajalo mi je vazduha. Ustao sam i prišao francuskom prozoru. Dva konja su stajala uz belu drvenu ogradu u hladu hrastova. Okrenuo sam se prema Kahilu.
„U redu, znači ne možeš da mi pomogneš oko Vuka. U čemu možeš da mi pomogneš, Džo?“ Namrštio se zbunjenog izraza lica.
„Izvini, Alekse, ali ne u mnogo čemu. ja sam stari konj-tegljač, više nisam ni za šta. Jelda je dobar ovaj kolač?“
Zavrteo sam glavom.
„Uopšte nije, Džo. Veruj mi, ti kupovni nikad nisu dobri.“ Kahil se snuždio, pa se iscerio, ali oči

su mu ostale ozbiljne. „Pretpostavljam da ćemo sad biti iskreni. Zašto si uopšte došao? O čemu je reč? Reci čika Džou. Šta se događa? Nisam baš u toku. Igraš daleko iznad mene.“
Vratio sam se u sobu.
„Džo, sve je u vezi sa Vukom. Vidiš, smatram da bi ti i tvoj partner mogli mnogo da nam pomognete - čak i ako ga niste upoznali, mada ni u to nisam ubeđen."
Kahil je na kraju digao ruke razočarano.
„Alekse, ovo je malo nenormalno, znaš. Čini mi se da se vrtimo ukrug. Suviše sam star i namćorast za ovo sranje.“
„Da, svima je ovih nekoliko nedelja teško palo. Mnogo toga nenormalnog se dešava. Ne znaš ni deo svega.“ Bilo mi je dosta „čika“ Džoovog tupljenja. Pokazao sam mu jednu fotografiju.
„Pogledaj dobro. Ovo je žena koja je ubila direktora CIA Vira u Huverovoj zgradi.“ Kahil je zavrteo glavom.
„Dobro, pa šta?“
„Zove se Niki Vilijams i bivše je vojno lice. Jedno vreme je radila kao plaćenik. Bila je snajperistkinja, i to dobra. U životu je sarađivala s mnogima. Znam šta ćeš reći, Džo - pa šta?“
„Da. Pa šta?“
„Jednom davno radila je za tebe i tvog partnera Henkoka. Džo, vaša agencija nam prosleđuje dokumenta. To je nova era saradnje. Evo novog obrta - mislim da si je ti unajmio da ubije Vira.
Možda si to uradio preko Džefrija Šefera, ali umešan si. Mislim da radiš za Vuka. Možda si oduvek radio - možda je i to deo njegove pogodbe.“
„Lud si i nisi nimalo u pravu!“ Kahil je ustao i otresao mrvice s pantalona. „Znaš šta, mislim da je bolje sad da odeš. Mnogo mi je žao što sam te uopšte pozvao u svoju kuću. Ovaj naš razgovorčić je završen.“
„Ne, Džo, zapravo tek počinje.“

Devedeset četvrto poglavlje




OBAVIO SAM RAZGOVOR mobilnim telefonom. Nekoliko minuta kasnije agenti iz Langlija i Kvantika sjatili su se na imanje i uhapsili Džoa Kahila. Vezali su ga lisicama i izvukli iz lepe, mirne kuće u prirodi.
Sad smo imali trag, možda sasvim dobar.
Kahil je prebačen u sigurnu kuću CIA negde u planinama Alegeni. Kuća i okolina su izgledale sasvim obično: seoska kuća na sprat okružena vinogradom i voćnjakom, s gustom vrežom glicinije nad ulaznim vratima. Međutim, za čika Džoa to neće biti sigurna kuća.
Bivšeg agenta su vezali, zapušili mu usta, pa ga nekoliko sati ostavili samog u sobičku. Da razmisli o budućnosti - i o prošlosti.
Stigao je i Agencijin lekar: visok, trbušast čovek, na izmaku četvrte decenije, trom i nadmen. Zvao se Džej O’Konel. Ispričao nam je kako je odobreno da se na Kahilu upotrebi eksperimentalni serum istine. Objasnio je da se varijante tog seruma trenutno koriste po zatvorima na zatočenim teroristima.
„To je barbiturat, kao natrijum amital i brevital", rekao je. „Ispitanik najednom oseti omamljenost, čula mu oslabe. Posle toga ne može najbolje da se brani od provokativnih pitanja. Bar se nadamo da ne može. Ispitanici mogu različito reagovati. Videćemo s ovim čovekom. Stariji je, pa verujem da ćemo ga srediti.“
„Šta najgore može da se očekuje?“, pitao sam O’Konela. „Moglo bi da dođe do srčanog zastoja.
Ma kakvi, šalim se. Ovaj, zapravo, ne šalim se.“
Rano ujutro Džoa Kahila su prebacili iz sobice u veću podrumsku prostoriju bez prozora. Skinuli su mu poveze s očiju i usta, ali mu nisu odvezali ruke. Postavili smo ga na stolicu ravnog naslona.
Tretpao je dok nije shvatio gde je i s kim u sobi.
„Tehnika dezorijentacije. To vam kod mene neće upaliti“, rekao je. „Ovo je zaista tupavo.
Glupost. Čisto sranje."
„Da i mi tako mislimo“, kazao je doktor O’Konel. Obratio se agentu Leriju Ledavu: „Zavrni mu rukave. Eto. Ovo će te bocnuti. Zatim zapeći. A onda ćeš nam sve istresti.“

Devedeset peto poglavlje




NAREDNA TRI I PO sata Kahil je zaplitao jezikom i ponašao se kao neko ko je popio šest ili više pića i bio spreman da pije još.
„Znam šta radite“, kazao je čika Džo i zapretio prstom nama trojici.
„I mi znamo šta ti radiš“, rekao je agent Ledav. „A i šta si uradio.“
„Ništa nisam uradio. Nevin sam dok se ne dokaže suprotno. Uostalom, ako već mnogo znate, što uopšte pričamo?“
„Džo, gde je Vuk?“, pitao sam ga. „U kojoj je zemlji? Reci nešto.“
„Ne znam“, kazao je Kahil pa se nasmejao kao da je rekao nešto duhovito. „Svih ovih godina nisam znao. Ne znam i dalje.“
„Ali upoznao si se s njim“, nastavio sam.
„Nikad ga nisam video. Ni jedan jedini put, čak ni u početku. Vrlo je mudar, pametan. Možda paranoičan. Samo ništa ne propušta. Možda su ga videli oni iz Interpola kad je prebacivan. Tom Vir? Možda Britanci. Neko vreme je proveo kod njih dok ga mi nismo preuzeli.“ Već smo proverili u Londonu, ali oni nisu imali ništa značajno o prebegu. I ništa nismo našli o grešci u Parizu.
„Koliko dugo si radio s njim?“, pitao sam. Kahil kao da je odgovor tražio na tavanici.
„Misliš radio za njega?"
„Da. Koliko dugo?“
„Dugo. Rano sam se prodao. Gospode, poodavno." Kahil se opet zasmejao. „Mnogi su to uradili - u CIA, FBI, DEA.11 To on tvrdi. Ja mu verujem."
„Naredio ti je da organizuješ ubistvo Tomasa Vira. To si nam već rekao“, slagao sam.
„U redu. Ako sam rekao, rekao sam. Šta god ti kažeš.“
„Zašto je želeo da Tomas Vir bude ubijen?“, nastavio sam. „Zašto baš Vir? Šta se dogodilo među njima?“
„Ne ide to tako. Jednostavno dobiješ svoj zadatak. Nikad ne znaš čitav plan. Ali bilo je nečeg između njega i Vira - zla krv.
Bilo kako bilo, meni se nije obratio. Uvek mom partneru. Uvek Henkoku. On je izvukao Vuka iz Rusije. Korki, Nemci, Britanci. Već sam vam to rekao, zar ne?“ Namignuo nam je. „Ovo je dobro. Serum istine. Popijte sok od grožđa, momci.“12 Pogledao je O’Konela. „I ti, doktore Mengele. Popij glupi sok i istina će te osloboditi."

Devedeset šesto poglavlje




JESMO LI izvukli istinu od Džoa Kahila? Ima li nečeg u njegovom trtljanju pod dejstvom leka?
Korki Henkok? Nemci, Britanci? Tomas Vir?
Neko bi morao da zna nešto o Vuku. Gde je. Ko je. Šta dalje smera.
Zato sam opet krenuo na put u potrazi za Vukom. Kahilov partner se nakon preranog penzionisanja preselio u središnje Stenovite planine u Ajdahu. Živeo je na periferiji Hejlija u dolini Vud river, nekoliko desetina kilometara južno od San Velija. Nije loše za nekadašnjeg špijuna.
Dok smo se vozili s aerodroma u Hejliju, prošli smo kroz „veliku pustinju", kako je taj kraj nazvao Biroov vozač. Henkok je izgleda, kao i Džo Kahil, bio lovac i ribolovac. Rezervat Silver krik, čuven po lovištu gde se peca i vraća ulov, bio je u blizini.
„Nećemo uhapsiti Henkoka. Držaćemo ga na oku. Pokušaćemo da shvatimo šta namerava. Trenutno je u lovu u planini. Proći ćemo pored njegove kuće. Da je vidite“, kazao je mesni stariji agent, mladi Turčin po imenu Ned Rast.
„Uzgred, Henkok je sjajan strelac. Mislio sam da bi trebalo to da vam pomenem."
Vozili smo se u brda, gde je nekoliko većih kuća izgleda bilo na placevima od po dva do četiri hektara. Pred nekima su se prostirali uredni travnjaci, koji su izgledali neprirodno zeleni u odnosu na pepeljasta brda, naravno prirodna.
„Nedavno je ovde bilo snežnih lavina", rekao je Rast vozeći. Bio je pun obaveštenja. „Možda ćete videti divlje konje. Ili Brusa Vilisa, Demi, Eštona i decu. A eno i Henkokove kuće pred nama. Obložena je rečnim šljunkom. To je ovde popularno. Velika je to kuća za penzionisanog agenta bez porodice.“
„Verovatno je napunio džepove", primetio sam.
Kuća je zaista bila velika i lepa, s pogledom na tri strane. Uz nju je bio ambar veći od kuće, a nedaleko od njega paslo je nekoliko konja. Korkija Henkoka nije bilo. U lovu je.
E pa i mi smo u lovu.
Sledećih nekoliko dana u Hejliju se ništa značajno nije dogodilo. O svemu me je izveštavao Vilijam Koh, stariji agent zadužen za ovaj slučaj. CIA je poslala i jednog glavešinu iz Vašingtona - Bridžit Runi. Henkok se vratio iz lova, pa smo mu pratili svaki korak. Statični nadzor obavljala je grupa poslata iz Kvantika. Bio je tu i pokretni tim, zadužen da prati Henkoka kad izađe iz kuće. Veoma ozbiljno smo ga shvatili. Ipak je Vuk negde slobodan s blizu dve milijarde dolara. U gotovom. Možda smo ipak konačno našli način da mu uđemo u trag preko agenta CIA koji ga je doveo iz
Rusije. Možda je sve to povezano s onim što se dogodilo između Vuka i Tomasa Vira.
S greškom u Parizu.

Devedeset sedmo poglavlje




NIŠTA SE NEĆE dogoditi te noći. Pa ni sledeće. Ni one posle nje.
U petak sam dobio dozvolu da odem do Sijetla i obiđem sina. Pozvao sam Kristinu, a ona mi je rekla da je to u redu i da će Aleks biti srećan da me vidi - kao i ona. U poslednje vreme joj više nisam naslućivao nervozu u glasu. Ponekad bih se čak i prisetio kako nam je bilo. Doduše, nisam bio siguran da je to dobro.
Stigao sam kod nje kasno pre podne i opet se iznenadio kako joj je kuća topla i lepa. I kuća i dvorište ličili su na Kristinu: ugodni i svetli, s belom drvenom ogradicom i istom takvom ogradom na kamenom stepeništu pred ulaznim vratima. U bašti ruzmarin, majčina dušica i nana. Sve tako njeno.
Kristina mi je otvorila vrata s Aleksom u naručju. Koliko god sam se trudio da se u to ne upuštam, ipak sam pomislio kako bi sve bilo drugačije samo da nisam radio kao policajac krvnih delikata i da nas moj detektivski poziv nije nasilno razdvojio.
Iznenadio sam se što je kod kuće, a ona mora da mi je to pročitala u pogledu.
„Alekse, neću te ujesti, obećavam. Dovela sam Aleksa iz predškolskog", rekla je. Tad mi je predala dečaka i više ni na šta nisam mislio.
„Zdravo, tata“, rekao je on i stidljivo se nasmejao, kao što obično u početku radi. Osmehnuo sam mu se. Jedna poznanica iz Vašingtona me zove „svetac“, ali to ne kaže kao kompliment. Nisam ni blizu sveca, ali naučio sam da iz svega izvučem ono najbolje. Izgleda da ona nije.
„Kako si porastao“, kazao sam iznenađeno, verovatno i ponosno i oduševljeno. „Koliko već imaš godina? Šest? Osam? Dvanaest?“, ispitivao sam.
„Imam dve, skoro tri“, rekao je i nasmejao se mojoj šali. Oduvek me je kapirao, bar mi se tako činilo.
„Alekse, čitavog jutra je pričao kako će te videti. Stalno je ponavljao: ’Danas je tatin dan’“, rekla mi je Kristina. „Lepo se provedite.“ Onda je učinila nešto što me je iznenadilo: nagnula se i poljubila me u obraz. To me je prilično uzdrmalo. Umem ja da se pazim, čak i da paranoišem, ali nisam imun. Prvo Kajla Kouls, a sad Kristina. Možda sam im izgledao kao neko kome je potrebno malo nežnosti i ljubavi. Verovatno je to.
E pa Aleks i ja smo se lepo proveli. Ponašao sam se kao da nam je Sijetl rodni grad. Prvo smo se odvezli do Frimonta, gde sam pre nekoliko godina posetio prijatelja detektiva u penziji. Frimont je pun starih zgrada, prodavnica kvalitetne odeće i nameštaja. Imao je dušu, ako ta vredna crta može da se nađe u arhitekturi i stilu. Mnogi smatraju da može, ali ja nisam siguran.
Kad smo stigli tamo, podelili smo zemičku s maslacem i džemom od kupina iz pekare Tačstoun. Nastavili smo da šetamo i izbliza proučili raketu visoku šesnaest i po metara, pričvršćenu za prodavnicu. Zatim sam Aleksu kupio šarenog zmaja pa smo ga odneli na probni let u park Gasovoda, iz kog su se videli jezero junion i centar Sijetla. U tom gradu ima mnogo parkova. To mi se naročito dopada. Pomislio sam da bih verovatno mogao tu da živim, a onda sam se zapitao zbog čega uopšte o

tome razmišljam. Zato što me je Kristina cmoknula u obraz? Zar sam tako gladan ljubavi? Žalosno.
Istraživali smo još malo i obišli park kipova s frimontskim trolom što pod rukom drži folksvagen bubu, ogromnu skulpturu koja me je podsećala na pevača Džoa Kokera. Na kraju smo ručali - naravno organsku hranu - salatu od pečenog povrća i kikiriki-puter sa sulcom na hlebu od žitarica i mahunarki. Kad si u Rimu...
„Ovde se sasvim lepo živi, ha, druškane?“, pitao sam ga dok smo žvakali. „Ovo je najbolje, mališa."
Aleks junior je klimnuo glavom, ali se tad zagledao u mene razrogačenim, nevinim očima i pitao:
„Kad ćeš doći kući, tata?“
O bože. Kad ću doći kući?

Devedeset osmo poglavlje




KRISTINA ME JE zamolila da dovedem Aleksa pre šest, pa sam učinio kako sam joj obećao. Tako sam odgovoran, tako sam Aleks, da me ponekad to dovodi do ludila. Čekala nas je na tremu u svetloplavoj haljini i cipelama s visokom potpeticom, a ponašala se kako se samo poželeti može. Toplo se osmehnula kad nas je ugledala i priljubila Aleksa uz svoje duge noge kad joj je pritrčao i cijuknuo:
„Mamice!“
„Izgleda da ste se lepo proveli", rekla je i pošašoljila momčinu po glavi. „Baš lepo. Znala sam da hoćete. Alekse, tata sad mora da ide svojoj kući. U Vašington. Ti i ja idemo kod Tea na večeru.“
Detetu su se oči ispunile suzama.
„Neću da tata ide“, negodovao je.
„Znam, ali mora, dušo. Tata mora na posao. Zagrli ga. Opet će nam doći u posetu.“
„Doći ću. Naravno da ću doći“, kazao sam misleći se ko li je taj Teo. „Stalno ću dolaziti da se vidim s tobom.“
Aleks mi se zatrčao u zagrljaj, pa sam uživao što mi je blizu i nisam želeo da ga pustim. Voleo sam njegov miris, dodir, srdašce koje sam osećao kako kuca. Ipak nisam hteo da oseti kako me zbog rastanka već boli duša.
„Vrlo brzo ću se vratiti“, rekao sam. „Čim budem mogao. Nemoj suviše da porasteš dok te ne gledam.“
A Aleks je šaputao:
„Molim te, ne idi, tata. Molim te, ne idi.“ Ponavljao je to sve dok nisam ušao u iznajmljen auto i odvezao se. Mahao sam sinu i gledao kako se sve više smanjuje, dok ga više nisam video jer sam skrenuo na uglu. I dalje sam osećao Aleksovo telašce kako se pripija uz mene. I dalje ga osećam.

Devedeset deveto poglavlje




NEŠTO PRE OSAM te večeri sedeo sam sam za slabo osvetljenim šankom u restoranu Tuna na uglu Devetnaeste i Ulice Merser u Sijetlu. Zadubio sam se u misli o najmlađem detetu - u stvari o svoj deci - kad je u restoran ušla Džemila.
Bila je u dugačkom crnom kožnom mantilu, tamnoj bluzi i crnoj suknji. Blistavo se osmehnula kad me je ugledala za šankom, možda zato što sam i ja njoj izgledao lepo. Možda. Kod Džemile je neobično što je lepa, ali nije svesna toga ili bar ne veruje da jeste. Pomenuo sam joj da dolazim u Sijetl i ona je rekla da će doleteti da večera sa mnom.
U početku nisam bio siguran da je to pametno, ali sam pogrešio, sasvim sam pogrešio. Bio sam presrećan što je vidim, posebno pošto sam se rastao s Aleksom.
„Dobro izgledaš, Šećeru", šapnula mi je naslonivši mi se na obraz. „Samo, dragi, deluješ pomalo pretučeno. Previše radiš. Satireš se.“
„Sad se osećam mnogo bolje“, rekao sam joj. „Ti izgledaš dobro za oboje."
„Stvarno? Hvala ti što to kažeš. Veruj mi, potrebno mi je to da čujem.“
Ispostavilo se da je Tuna vrlo demokratski restoran, za njega nisu potrebne rezervacije, pa smo brzo dobili lep sto uza zid. Naručili smo piće i hranu, ali smo se sve vreme držali za ruke i pričali o svemu što nam se događalo.
„To s malim Aleksom", rekao sam Džemili za večerom, „najveća mi je muka. Protivi se samom mom biću, svemu što sam naučio od Nane. Nepodnošljivo mi je što ga ostavljam ovde.“
Džemila se ljutito namrštila.
„Odnosi li se ona lepo prema njemu?“
„O, da, da, Kristina je dobra majka. Mene ubija razdvojenost. Volim dečačića i nedostaje mi svakog dana kad nisam s njim. Nedostaje mi njegovo pričanje, hodanje, razmišljanje, šašavi vicevi, slušanje mojih šašavih viceva. Džem, mi smo drugari."
„Stoga bežiš u posao“, kazala je gledajući me pravo u oči. Klimnuo sam glavom.
„Stoga bežim. Ali to je sasvim druga priča. Hej, hajdemo odavde.“
„Šta imaš na umu, agente Krose?“
„Ništa nezakonito, inspektorka Hjuz.“
„Hmmm. Stvarno? Baš šteta.“

Stoto poglavlje




ČULI STE DA SE KAŽE iznajmi sobu? E pa ja sam već iznajmio sobu u hotelu Fermont olimpik u Ulici Juniversiti, naspram Trga Ranijer. Nisam mogao da dočekam da stignem tamo. Ni Džemila nije. Kad smo ušli u upečatljivo predvorje, ona je tiho zazviždala. Zagledala se u reljefnu tavanicu koja mora da je bila visoka dvanaest metara. U velikoj, preterano ukrašenoj prostoriji vladala je tišina iako je bilo tek nešto posle deset kad smo stigli.
„Uređeno u stilu italijanske renesanse, veliki kandelabri, pet zvezdica, pet dijamanata. Potpuno sam zadivljena“, rekla je Džem sa širokim osmehom. Kao i uvek, uzbudilo me je njeno oduševljenje.
„Znaš, tu i tamo jednostavno moraš da se počastiš.“
„Ovo je zaista čast, Alekse", rekla je i kratko me poljubila. „Zaista sam srećna što smo ovde. Mnogo mi se dopada.“ Nadalje je bilo sve bolje od boljeg. Soba nam je bila na desetom spratu i ispunjavala sve potrebne uslove - bila je svetla, prostrana, luksuzna i imala velik krevet. Čak smo imali i pogled na zaliv Eliot i Bejnbridž Ajlend u daljini.
Odande je upravo jedan trajekt napuštao pristanište. Pogled i prizor nisu mogli biti bolji i da sam sve sam planirao do pojedinosti, što možda i jesam uradio.
Kad pomenuh onaj veliki krevet u Fermont olimpiku. Na njemu je bio prekrivač ili jorgan na zlatnozelene pruge. Uvek se zbunim oko ta dva dela posteljine. Nismo se ni potrudili da zbacimo prekrivač/jorgan. Samo smo pali preko njega smejuči se i pričajući, srećni što smo zajedno i svesni koliko smo nedostajali jedno drugom.
„Da ti bude još ugodnije“, šapnula mi je i izvukla mi košulju iz pantalona. „Kako ti se čini? Je li bolje?“
„A ja ću tebi učiniti isto. Pošteno“, rekao sam. „Milo za drago.“
„Da, volim to tvoje drago.“
Otkopčao sam Džemilinu bluzu, dok je ona meni otkopčavala košulju. Nismo žurili. Nismo hteli da zbrzavamo. Zamisao je i bila da što duže traje, da obratim pažnju na svaku sitnicu, svako dugme, da osetim tkaninu i naježenost od iščekivanja po Džemilinoj koži, a i po mojoj, teško disanje, golicanje po telu, elektricitet, varnice, sve lepo što nas čeka te noći.
„Vežbao si“, prošaputala je pomalo zadihano. To mi se dopalo. Nasmejao sam se.
„Zapravo uvežbao sam umetnost iščekivanja.“
„A ovo dugme?“, pitala je.
„Divno je, zar ne?“
„A ono sledeće?“
„Ne znam koliko još mogu da podnesem, Džemila. Ne šalim se.“
„Videćemo. Moraćemo da vidimo. Ni ja se ne šalim.“
Kad smo sve otkopčali, polako smo jedno drugom skinuli košulju i bluzu. Istovremeno smo se

ljubili, golicali, češkali, ćuškali nosom, i sve to sasvim polako. Prepoznao sam da miriše na „kaleš“. Znala je da volim taj parfem. Volela je da je lako češkam po čitavom telu, pa sam to i radio. Počeo sam od ramena i leđa, prešao ruke, prelepo lice, duge noge, stopala, pa se vratio uz noge.
„Toplo... toplije“, uzdahnula je i grleno se zasmejala. Tad smo ustali s kreveta i stali jedno naspram drugog njišući se i dodirujući. Na kraju sam joj skinuo prsluče i spustio joj šake na grudi.
„Kao što rekoh, nisam sigurna koliko ću još izdržati.“
Ni ja nisam bio siguran. Ukrutio sam se tako da me je bolelo. Kleknuo sam na istočnjački tepih. Poljubio sam Džemilu dole. Bila je snažna i samouverena, pa sam možda stoga voleo tako da klečim pred njom. Zadivljen? Pun uvažavanja? Tako nešto.
Konačno sam ustao.
„U redu?“, šapnuo sam.
„U redu. Kako ti kažeš. Tvoj sam rob. Tvoja gospodarica? I jedno i drugo pomalo?“
Ušao sam u nju još stojeći, plešući u mestu, ali zatim smo se nagnuli i pali na krevet. Izgubio sam se u tom času, u Džemili, a tu sam upravo i hteo da budem. Ona je tiho uzdisala i ječala, što sam voleo.
„Čeznuo sam da budem s tobom. Za tvojim osmehom, zvukom glasa, za svim.“
„I ja za tobom“, rekla je i nasmejala se. „A naročito za ovim tvojim drago.“
Nekoliko minuta kasnije, možda pet, možda deset, zazvonio je telefon na noćnom stočiću.
Prvi put u životu učinio sam ono što treba - gurnuo sam prokletinju na pod, pa ga pokrio jastukom.
Ako je i Vuk, neka se javi ujutro.

Sto prvo poglavlje




SUTRADAN UJUTRO uputio sam se u Ajdaho. Do aerodroma sam išao taksijem sa Džemilom, a onda smo se ukrcali svako u svoj avion i krenuli u različitim pravcima.
„Velika greška. Pogrešan korak", rekla mi je na rastanku. „Trebalo bi prosto da poletiš sa mnom u San Francisko. Potreban ti je produžen odmor.“ I sam sam to znao.
Samo što to nije moguće. Korki Henkok nam je dosad najveći trag, a obruč oko njega se stezao. Nigde u državi Ajdaho Henkok nije mogao da mrdne a da nije nadziran ili bar prisluškivan. Snimani su mu kuća, okućnica, čak i ambar. Pratila su ga četiri pokretna tima, a još četiri bila su u pripravnosti. Otkad sam otišao, dodato je i vazdušno nadgledanje.
Vrativši se u Ajdaho, prisustvovao sam sastanku s preko dvadeset agenata upoznatih sa svim pojedinostima. Sastanak je održan u maloj bioskopskoj sali u San Veliju. Uveče se tu davao film Dvadeset jedan gram sa Šonom Penom i Naomi Vots, ali danju nije.
Visok i vitak, upečatljiv na svoj način, stariji agent Vilijam Koh stao je pred nas u pamučnoj košulji, farmerkama i izguljenim kaubojskim čizmama. Do kraja je igrao ulogu lokalca, ali nam je jasno stavio do znanja kako nije budala. Isto je važilo i za njegov pandan iz CIA Bridžet Runi, samouverenu, tamnokosu ženu koja je bila mudrija od pčelice.
„Svima ću ovo pojednostaviti. Henkok ili zna da smo ovde ili je po prirodi neverovatno oprezan”, rekao je Koh. „Otkad smo ovde, ni sa kim nije razgovarao. Išao je na internet - na Ibej zbog štapova za pecanje, na nekoliko pornografskih sajtova i sajt Fantazi bejzbol lige. Ima devojku po imenu Koral Li, koja živi tu blizu, u Kečamu. Amerikanka azijskog porekla. Koral je zgodna. Korki nije. Pretpostavili smo da na nju troši mnogo novca i pokazalo se da je to tačno. Samo ove godine potrošio je nešto manje od dvesta hiljada na putovanja, nakit, slatki mali kabriolet leksus, koji devojke tako vole.“
Koh je zastao pa pogledao po prostoriji.
„To je uglavnom sve. Osim što znamo da je Henkok povezan s Vukom i da je lepo plaćen za usluge koje pruža. Stoga tačno u dvanaest ulazimo da sami pogledamo po kući. Tako sam umoran“, zaključio je raspevanim glasom agent Koh. „Umoran od čekanja.“
Svi u sobi su se smeškali, pa čak i oni koji nisu shvatili vezu s pesmom grupe Kinks. Neko me je potapšao po ramenu, kao da imam nešto s odlukom koja mora da je stigla iz Vašingtona.
„Nisam ja.“ Okrenuo sam se i slegnuo ramenima agentu koji mi je čestitao. „Ovde sam običan vojnik.“
Tim koji se spremao da uđe u Henkokovu kuću sačinjavali su većinom agenti FBI-ja, ali je bilo i onih iz CIA, a predvodila ih je Runijeva. CIA je u Ajdahu bila u znak uvažavanja, delimično zato što su dve agencije otpočele novu saradnju, ali uglavnom zato što je Henkok neposredno umešan u ubistvo Tomasa Vira, jednog od njih. Mada sam sumnjao da oni žele više od mene da uhvate Henkoka. Želeo sam Vuka i uhvatiću ga nekako i negde. Tako sam bar morao da razmišljam.

Sto drugo poglavlje




KOH I RUNIJEVA, kao glavni, konačno su nam dali znak da krenemo. U dogovoreno vreme stuštili smo se u Henkokovu kuću. Na sve strane bilo je jakni i vetrovki s natpisom FBI. Verovatno smo prepali ponekog jelena i zeca, mada nismo ispalili ni jedan jedini metak.
Henkok je bio u krevetu s devojkom. Imao je šezdeset četiri godine, a Koral navodno dvadeset šest. Imala je blistavu crnu kosu, lepo telo, mnogo prstenja i koječega. Spavala je naga, poleđuške. Henkok je bar bio toliko uviđavan da spava u majici s natpisom Juta Džez i u fetalnoj pozi.
Razvikao se na nas, što je zapravo bilo ironično i smešno.
„Kakvo je ovo sranje? Izlazite mi iz kuće!“
Samo je zaboravio da napravi iznenađen izraz lica, a možda i nije bio dobar glumac. Ovako ili onako, imao sam utisak da je znao da stižemo. Otkud to? Zato što nas je primetio proteklih dana ili ga je upozorio neko iz saradničkih agencija? Je li Vuk znao da smo se okomili na Henkoka?
Za vreme prvih nekoliko sati ispitivanja isprobali smo i na Henkoku serum doktora O’Konela. Na njega nije delovao tako dobro kao na Džoa Kahila. Oraspoložio se, ali je samo zadovoljno sedeo. Nije nam mnogo rekao, čak nije potvrdio ni ono što je Kahil već priznao.
U međuvremenu, pretraženi su kuća, ambar i dvadeset četiri hektara imanja. Henkok je imao kabriolet aston martin - i Vuk je voleo brza kola - ali osim toga ništa ni približno sumnjivo nije nađeno. Nije nađeno puna tri dana koliko je skoro stotinu agenata pročešljavalo svaki pedalj imanja. Istovremeno je šest računarskih stručnjaka - među njima i pozajmljeni iz Intela i IBM-a - pokušavalo da provali u Henkokova dva računara. Na kraju su zaključili kako su mu stručnjaci instalirali dodatnu zaštitu za ono što je u njima.
Nisam imao šta da radim do da čekam. Pročitao sam sve časopise i novine iz Henkokove kuće, pa i nekoliko starih izdanja Ajdaho mauntin ekspresa. Dugo sam šetao i trudio se da smislim neko životno rešenje koje bi mi imalo smisla. Uistinu mi nije bilo dobro, ali mi je svež planinski vazduh prijao plućima.
Kad su uspeli da uđu u računare, opet nismo dobili mnogo. Bar u početku nije bilo direktne veze s Vukom, ni s nekim drugim ko nam je sumnjiv.
Sutradan, jedan haker iz naše kancelarije u Ostinu u Teksasu otkrio je pak fajl u šifrovanom fajlu. U njemu je bila redovna prepiska s nekom ciriškom bankom. Zapravo s nekoliko banaka u Švajcarskoj.
Najednom više nismo podozrevali, već smo znali da Henkok ima mnogo novca. Preko šest miliona. Barem toliko. A to je bilo najbolje što smo saznali u poslednje vreme.
Tako smo se uputili za Cirih, na dan-dva. Nisam očekivao da ću tamo naći Vuka. Doduše, nikad se ne zna. Dotad nisam bio u Švajcarskoj. Dženi me je molila da donesem čokoladu, pun kofer slatkiša, pa sam obećao da ću to uraditi. Pun kofer švajcarske čokolade, dušo. Bar to mogu da učinim da se iskupim što propuštam veći deo tvoje desete godine.

Sto treće poglavlje




DA SAM JA VUK, ovde bih voleo da živim. Cirih je prelep i neverovatno čist grad na jezeru - Zürichsee - s lepim mirisnim drvećem, širokim, krivudavim pločnicima uz vodu i svežim planinskim vazduhom koji je trebalo udisati punim plućima. Kad sam stigao, spremala se oluja i vazduh je mirisao na mesing. Većina zgrada je imala svetle prozorske kapke, boje peska i bele, a na nekoliko su bile istaknute švajcarske zastave što su se vijorile pod jakim vetrom s jezera.
Dok sam vozio u grad, primetio sam na sve strane trolejbuse s teškim kablovima nad njima. Baš starinski. Bilo je i nekoliko krava od fiberglasa u prirodnoj veličini, s iscrtanim prizorima s Alpa, što me je podsetilo na omiljenu igračku Mu malog Aleksa. Šta ću s njim? Šta mogu da uradim?
Ciriška banka je zgrada iz šezdesetih godina dvadesetog veka, s pročeljem od stakla i čelika, podignuta sasvim blizu jezera. Pred njom me je čekala Sendi Grinberg. Bila je u sivom kostimu, a preko ramena je prebacila crnu tašnu. Izgledala je kao da radi u banci, a ne u Interpolu.
„Alekse, jesi li već bio u Cirihu?“, pitala me je pošto me je zagrlila i poljubila u oba obraza.
„Nisam. Kad sam imao deset-jedanaest godina imao sam onaj švajcarski višenamenski nožić.“
„Ovde moramo da jedemo. Obećaj mi to. Hajde sad da uđemo. Čekaju nas, a u Cirihu to ne vole. Posebno bankari.“ Unutrašnjost Ciriške banke izgledala je skupoceno, sve je bilo uglačano, svuda lamperija, a čisto kao operaciona sala. Šalteri su bili od prirodnog kamena i opet s lamperijom. Radnici na šalterima izgledali su poslovno i profesionalno, a među sobom su šaputali. Nije bilo mnogo oznaka same banke, ali po zidovima je visilo mnogo savremenih umetničkih dela. Mislim da sam shvatio: umetnost zapravo jeste brend banke.
„Cirih je oduvek raj za avangardne intelektualce i kulturne ljude", rekla je Sendi, samo ne
šapatom. „Ovde je rođen dadaizam. Ovde su živeli Vagner, Štraus, Jung.“
„U Cirihu je Džejms Džojs napisao Uliksa“, dodao sam i namignuo joj. Zasmejala se.
„Zaboravila sam da si u potaji intelektualac.“ Otpratili su nas do kancelarije predsednika banke, koja je izgledala ozbiljno. Bila je i vrlo uredna. Na radnom stolu stajao je samo jedan predmet, sve ostalo je sklonjeno.
Sendi je predala koverat gospodinu Delmaru Pomeroju.
„Potpisan nalog“, rekla je. „Broj računa 616479Q.“
„Sve je odmah udešeno“, rekao nam je gospodin Pomeroj.
I ništa više. Onda nas je njegov službenik odveo da pogledamo transakcije preko računa broj 616479Q. Toliko o diskreciji i sigurnosti švajcarskih banaka. Sve je odmah udešeno.

Sto četvrto poglavlje




SAD MI JE TO već ličilo na delotvornu, sređenu policijsku istragu, mada sam znao da nije. Sendi, još dva agenta Interpola i ja proveravali smo sve Henkokove transakcije u sobici bez prozora negde u podrumu Ciriške banke. Račun bivšeg agenta CIA narastao je od dvesta hiljada američkih dolara do nešto preko šest miliona. Opa, bato.
Poslednje i najveće uplate od tri i po miliona stigle su u četiri rate te godine.
Uplate su stigle s računa na ime J. Jikomirov. Trebalo nam je nekoliko sati da uđemo u trag svim zapisima. Bilo je više od sto stranica, unazad sve do devedeset prve godine, kada je Vuk doveden iz Rusije. Je li to slučajnost? Više nisam verovao u slučajnosti.
Pažljivo smo proučili isplate s Jikomirovljevog računa. Među njima je bilo plaćanja kompaniji koja izdaje privatne avione, karata za redovne letove Britiš ervejzom i Er Fransom, hotelskih računa: Klaridža, na Bel Eru u Los Anđelesu, Šeri-Neterlanda u Njujorku, Četiri godišnja doba u Čikagu i Mauiju. Bilo je transfera u Ameriku, Južnu Afriku, Australiju, Pariz, Tel Aviv. Vukov trag?
Bio je tu i jedan unos koji mi je posebno privukao pažnju - nabavka četiri skupa sportska automobila iz Francuske, od Rivijera motorsa, predstavništva u Nici. Kupljeni su lotus, posebno izrađen jaguar i dva aston-martina.
„Vuk se smatra za ljubitelja sportskih automobila", rekao sam Sendi. „Možda tu ima nečeg.
Možda smo bliže nego što slutimo. Šta misliš?“ Klimnula je glavom da se slaže.
„Da, mislim da bi trebalo da obiđemo Rivijera motors u Nici. Nica je lepa. Ali prvo čemo ručati u Cirihu. Obećala sam ti.“
„Ne, rekao bih da sam ja tebi obećao. Posle one bezvezne šale o švajcarskom vojničkom nožu.“
Ionako sam bio gladan, pa mi se to činilo pametno. Sendi je odabrala Feltliner keler, njen omiljen restoran, a mislila je da ću i ja biti zadovoljan.
Kad smo ušli, objasnila mi je kako Feltliner keler postoji od 1551, što je dugo za svaki posao. Stoga smo na jedan i po sat zaboravili naš posao. Jeli smo supu od ječma, zuppe engadinese, paprikaš, veltliner topf, i pili vrlo lepo vino. Sve je bilo kako treba: blistavobeli stolnjaci i salvete, ruže u srebrnim vazama, kristalni slanik i posuda za biber.
„Ovo ti je dobra ideja“, rekao sam Sendi pred kraj jela. „Lep predah u radu.“
„Alekse, to se zove ručak. Moraćeš češće da ga upražnjavaš. Trebalo bi da dođeš u Evropu s
prijateljicom Džemilom. Previše radiš.“
„Vidi se, jelda?“
„Ne, zapravo izgledaš dobro kao i uvek. Držiš se bolje od Denzela u poslednjim filmovima. Nekako si se očuvao. Ne znam kako, ali očuvao si se. Samo vidim da si iznutra sav stegnut. Pojedi, odmori se, a onda idemo u Nicu da proverimo sportska kola. Biće to kao odmor. Možda ćemo i uhvatiti ubicu. Popij vino, Alekse.“

„Dobro, a na kraju moram da kupim čokoladu za Dženi. Pun kofer. I to sam obećao.“
„Zar nisi obećao da ćeš uhvatiti Vuka?“
„Da, i to.“

Sto peto poglavlje




SLEDEĆA STANICA: predstavništvo luksuznih automobila u Nici. Osećao sam se kao u filmu Alfreda Hičkoka.
Vlasnik Rivijera motorsa, concessionnaire exclusif jaguara, aston-martina i lotusa, izgleda da je i sam voleo dramatičnost, bar kad je reč o raspoređivanju automobila. Izložio je dugu kolonu svetlucavih crnih kola u salonu. Automobili su se dobro videli s ulice kroz veličanstvene isturene izloge. Blistava crna vozila bila su u upadljivoj suprotnosti s besprekorno belim podom.
„Šta misliš?“, upitala me je Sendi dok smo izlazili iz iznajmljenog pežoa, koji smo parkirali naspram salona.
„Mislim da mi treba nov auto. A znam da Vuk voli razmetljiva sportska kola.“
Ušli smo i došli do pulta u prednjem delu. Za pultom je stajala elegantna domaćica, preplanula i s ispeglanim konjskim repom obojenim u plavo. Odmerila je mene i Sendi: oboje preko metar i osamdeset. Abonos i slonovača. Ko bi to mogao biti?
„Došli smo kod gospodina Garnijea“, rekla je Sendi ženi na francuskom.
„Imate li zakazano, gospođo?"
„Imamo. Mi smo jedno iz Interpola a drugo iz FBI-ja. Gospodin Garnije nas očekuje. Ovde smo zbog nečeg važnog."
Dok smo čekali, razgledao sam salon. Skupi automobili su poređani kao riblja kost, a među njima su stajale velike saksije s biljkama. U radionici do salona radili su mehaničari u istim Jaguarovim zelenim kombinezonima služeći se besprekornim alatom.
Posle nekoliko minuta pojavio se upravnik predstavništva. Bio je u modernom sivom odelu, ne previše razmetljivom, a ipak očigledno skupom i dobro skrojenom.
„Došli ste zbog dva aston-martina, jaguara i lotusa?“, pitao nas je.
„Tako nekako, gospodine", rekla je Sendi. „Hajdemo u vašu kancelariju. Ne bismo da naudimo poslu ovde u salonu.“
Upravnik se osmehnuo.
„Verujte mi, gospođo, posao nam je sasvim bezbedan."
„To ćemo još videti“, kazao sam mu na francuskom. „Možda bolje da kažem: hajde da se potrudimo da tako i ostane. Ovo je istraga ubistva.“

Sto šesto poglavlje




ODJEDNOM JE UPRAVNIK postao izuzetno ljubazan i sklon saradnji. Dotične četiri limuzine kupio je izvesni M. Aglajonbi, koji je izgleda posedovao kuću u blizini, na prelepom poluostrvu Kap-Fera, istočno od Nice. Gospodin Garnije nam je rekao da je to odmah „pored Bas korniša - glavnog priobalnog puta za Monako. Ne može vam promaći, a neće vam promaći ni Aglajonbijevo imanje."
„Drž’te lopova" rekla je Sendi dok smo, dva sata kasnije, jurili prema Kap-Ferau. Izgubili smo neko vreme tražeći podršku.
„Zapravo, one najpoznatije scene u Hičkokovom filmu snimane su tamo gore“, nastavila je, pokazujući paralelni put koji krivuda po liticama. Bio je na oko sto metara višoj koti od one na kojoj smo se mi nalazili. Drugim rečima, veoma visoko, i izgledao je veoma opasno.
„Pritom, mi pokušavamo da uhvatimo masovnog ubicu bez imalo savesti", nadovezao sam se, „a ne okretnog i simpatičnog kradljivca kakvog je igrao Keri Grant.“
„Što jest, jest. Ne daj mi da se rasplinem, Alekse. Ovde to sve lako odvrati pažnju.“ Znao sam da je ona uvek usredsređena. Zato smo se tako lepo i slagali.
Aglajonbijevo imanje je zapadno od Kap-Feraa, u mestu Vilfranš-sir-Mer. Dok smo se vozili putem D125, povremeno bi nam se ukazao neki delić vile ili bašte, skrivenih iza visokih okrečenih ili kamenih zidova. Za nama se kretalo nekoliko automobila i putničkih kombija. Nema sumnje da su i oni uživali u prizorima: blistavoplavi rols-rojs kabriolet izlazi s jednog od imanja, a za volanom je plavuša s naočarima za sunce i maramom, na terasi hotela Grand u Kap-Ferau sunčaju se turisti s tamnim naočarima, bazen ukopan u stenu pored plaže Pikin de San.
„Alekse, misliš li da je ovo zaludan posao?“, pitala je Sendi.
„Posao je posao, bio zaludan ili ne. Nekad pogodimo, nekad promašimo, lovimo i kljucamo. U ovom slučaju imam dobar predosećaj. Biće nešto od ovoga. Gospodin Aglajonbi je svakako povezan.“
Bio sam pun nade. Užasno mnogo novca našli smo na računu Korkija Henkoka. Veći deo je bio nedavno uplaćen. Ali koliko je Aglajonbi stvarno znao o Vuku? Koliko je iko znao o Vuku?
Kad smo ugledali imanje koje smo tražili, Sendi je polako prošla pored njega. „Imamo te,
pseto“, prosiktala je. „Aglajonbi? Vuk? Zašto da ne!“
„Ko god ovde živi mora da je pun ko tri broda. Čoveče, ima li taj mere?“
„Za nekoga ko ima milijardu dolara, ovo je sasvim odmereno, Alekse. Ne radi se tu o kući. U pitanju su kuće. Na Rivijeri, u Londonu, u Parizu, u Aspenu...“
„Kako ti kažeš. Ja nikad nisam imao milijardu dolara. Ni vilu na Azurnoj obali.“
Gledali smo suncem okupanu palatu u mediteranskom stilu, žućkaste boje, s detaljima na fasadi obojenim u belo, s bleštavim stepeništima i tremovima, s prozorskim kapcima koje je posluga zatvorila da bi unutrašnjost zaštitila od toplote. Ili možda oni unutra nisu hteli da ih neko vidi? Četiri sprata, više od trideset soba. Ušuškano kao versajski dvorac.

No, nas je zasad zanimalo samo da malo zavirimo. Kao što smo i planirali, našli smo hotelčić malo dalje uz obalu. Nadležni u lokalnoj policiji odlučili su da upotrebe imanje koje se s južne strane graniči s Aglajonbijevim. Bilo je slobodno, a imalo je i mnogobrojno osoblje. Trebalo je od sutra ujutro i mi svi da se prerušimo u baštovane i sobarice.
Sendi i ja smo pomno slušali dok su nam iznosili taj plan. Zgledali smo se i zavrteli glavom. Neće moći ove noći. ja sam progovorio:
„Mi upadamo večeras. Uz vašu pomoć ili bez nje.“

Sto sedmo poglavlje




NAŠU ODLUKU DA odmah dejstvujemo podržali su s oduševljenjem u Interpolu, pa čak i u francuskoj policiji u Parizu. Ovi drugi su bili u stalnom kontaktu s Vašingtonom, a za Vukom su žudeli koliko i sav ostali svet, ako ne i malo više. Za promenu, tog popodneva i te večeri stvari su se odvijale veoma brzo. Odlučeno je da i Sendi i ja učestvujemo u akciji.
Napad je pripremljen tako kao da je Vuk sigurno unutra. Sedam parova snajperista raspoređeno je oko celog imanja, sa sve četiri strane. Severna strana je označena kao bela, istočna kao crvena, južna kao crna i zapadna kao zelena. Pokrili smo sve ulaze i sve prozore, a svaki snajperista je zadužen za određene mete. Oni su bili najbliži imanju. Bili su nam oči i uši.
Ništa nije ukazivalo na to da su nas možda oni unutra primetili.
Dok su se snajperisti još raspoređivali, svi ostali, to jest Interpol, FBI i francuska vojska i policija, navlačili su bojnu opremu: crne letačke kombinezone i neprobojne prsluke. Od oružja smo pakovali pištolje i automatske puške MP-5.
Na oko kilometar odatle čekala su tri helikoptera koja će nam dati podršku iz vazduha. Čekali smo na zeleno svetlo. Ipak, mi koji smo malo premazaniji od ostalih, strahovali smo od otkazivanja u poslednjem trenutku iz nepoznatih političkih razloga ili zato što se neko gore uplašio, što se nešto nepredviđeno isprečilo.
Ležao sam potrbuške pored Sendi Grinberg. Nalazili smo se na manje od sto metara udaljenosti od glavne kuće. Već nas je pomalo hvatala nervoza. Bar mene. Vuk bi mogao biti u ovoj kući. Možda je on Aglajonbi.
Unutra su gorela neka svetla, ali smo od ponoći retko viđali ikoga pored prozora. Obezbeđenje oko kuće bilo je slabo, sastojalo se od samo nekoliko stražara.
„Strašno je tiho“, rekla je Sendi. „To mi se nekako ne sviđa, Alekse. Obezbeđenje je tanko.“
„Sad će dva.“
„Iznenađen si što ćemo napasti?“ Nasmešio sam se.
„Hoćemo li? Ne, nisam iznenađen. Ne zaboravi da Francuzi žele da uhvate Vuka. Možda i više nego mi.“
Uto smo dobili znak da krenemo! Sendi i ja smo bili u drugom napadačkom timu, pa smo uleteli u kuću četrdeset pet sekundi posle prvog. Upali smo sa zadnje, crne strane. U kuhinju, da budem precizan.
Neko je upalio svetlo. Stražar je ležao na podu, s rukama u lisicama vezanim iza glave. Svud naokolo je bio mermer uglačan do visokog sjaja, a u sredini prostorije četiri štednjaka. Spazio sam veliku staklenu činiju na stolu, punu nečega što mi je ličilo na tamne noseve.
Smokve, konačno sam razabrao, smejući se u sebi.
Odatle smo Sendi i ja potrčali dugačkim hodnikom. U kući još nije ispaljen nijedan hitac. Doduše

čuli su se razni drugi zvuci.
Našli smo se u svečanom salonu kakav nemaju ni mnoga diplomatska predstavništva. Nad nama su visili veliki lusteri, pod nama je bio uglačan mermerni pod, a na zidovima je visilo šest teških, tamnih, ozbiljnih slika francuskih i holandskih majstora.
Vuka ni od korova. Ni traga ni glasa.
„Je l’ se ovde provode ili potpisuju državne ugovore?“, pitala me je Sendi. „I zašto nam niko ne pruža otpor? Šta se dešava? Jel’ on uopšte ovde?“
Peli smo se zavojitim stepeništem i videli kako francuski vojnici izvode neke muškarce i žene iz soba. Većina ih je bila u donjem rublju, a bilo ih je i sasvim nagih. Niko nije izgledao preterano seksi, ali su svi bili vrlo iznenađeni.
Niko mi nije ličio na Vuka, mada i nisam mogao znati kako on to treba da izgleda. Je li iko znao? Ispitivanja su počela odmah i na licu mesta, tu u hodniku. Gde je Vuk? Ko je Aglajonbi?
Cela kuća je ponovo pretražena. Zatim još jednom...
Nekoliko gostiju nam je reklo da Marsel Aglajonbi nije u kući. Otputovao je u Njujork, poslom. Jedna od njegovih kćerki je tu. To je i bila njena zabava, njeni gosti, njeni prijatelji. Doduše, za neke od njih moglo bi se reći da su dvaput stariji od nje. Njen otac je ugledni bankar, klela se ona. Nema govora da je kriminalac. Nema govora da je on Vuk.
Znači li to da je Vuk u stvari bankar? Kud bi nas tek to odvelo?
Teška srca sam sebi priznao, ali nisam imao kud: Vuk je opet pobedio.

Sto osmo poglavlje




JOŠ JEDNOM SMO pomno pretražili celu kuću i, uprkos kćerkinim pretnjama, počeli da je rastavljamo na sastavne delove.
Mene je, moram priznati, kuća oborila s nogu, sa svim antikvitetima i umetničkim delima. Sendi se činilo da je Aglajonbi pokušavao da se nadmeće s obližnjom Fjorentinom, za koju se govorilo da je najlepša kuća na svetu. Bankar u svakom slučaju nije štedeo, a očigledno mu ništa i nije bilo skupo. Na svakom koraku nalazili su se rukom rađeni komadi nameštaja u stilu Luja XVI, pa lusteri u stilu Luja XV. Bilo je tu i starih turskih ćilima, kineskih paravana i pregrada, tapiserija. Skoro na svakom zidu primeri klasičnog i modernog slikarstva, uključujući dela Goje, Fragonara, Pitera Brojgela. Sve je ovo finansirao Vuk? Zašto i ne bi, kad je raspolagao s dve milijarde za bacanje.
„Osumnjičene“ smo okupili u sobi za bilijar, koja je, osim tri bilijarska stola, imala bezmalo isto onoliko plišanog nameštaja kao i salon. Odisala je istom onom ozbiljnom otmenošću. Da li je iko od prisutnih išta znao o Vuku?
Nisam stekao taj utisak. Pre će biti da su neki od njih bili dobri poznanici Paris i Niki Hilton.
„Želi li neko da govori u ime svih prisutnih?“, obratio im se komandir francuske policije.
Niko se nije dobrovoljno javio. Niko nije odgovorio ni na jedno pitanje. Ili stvarno ništa nisu znali ili im je bilo naređeno da ćute.
„Onda, dobro. Moramo da ih razdvojimo. Odmah počinjemo s ispitivanjem. Neko će već progovoriti", upozorio je komandir.
Pošto ja nisam učestvovao u saslušanjima, krenuo sam da pronjuškam okolo. Uputio sam se prema moru. Da li su nas opet odvukli na pogrešnu stranu? Vuk i njegove igre. Od samog početka uporno koristi strategiju obmane i od nje i dalje ne odustaje. A i zašto bi?
Na samoj obali, stotinak metara od glavne kuće, naišao sam na velik, bolje reći dugačak drveni hangar za čamce. Zanimalo me je čemu služi. Neko ga je, izgleda, preuredio u garažu u kojoj može da drži zbirku od preko trideset skupih sportskih automobila i luksuznih limuzina. Možda sam najzad bio na pragu nekakvog otkrića. To bi dokazalo da je ipak Vuk koristio ovo imanje. Ili je u pitanju još jedna lukavo smišljena obmana?
Stajao sam između hangara i mora, kad se sam pakao otvorio.

Sto deveto poglavlje




IMAO JE samo kockicu mozaika, svoj deo posla u ovoj misiji užasa, no više od toga mu nije ni trebalo. Bari Nafis je znao da je na imanje u Vilfranš-sir-Meru izvršen prepad, što je značilo da će u roku od jedan sat mnogi ljudi zbog toga morati da poginu. Među njima i neki njegovi prijatelji, ali i jedna devojka s kojom je spavao, manekenka iz Hamburga. Sasvim slatka da mu zapadne za oko, ali i dragocena da mu priraste za srce.
Francuska vojska i policija već su osvojile vilu. Red je bio na Barija da obavi svoj deo posla.
Nije znao zašto mora to da uradi, ali je znao da mora.
Kad je skrenuo na put D125 učinilo mu se da će zakasniti. Ipak se držao naređenja. Neko je očigledno dobro predvideo redosled događaja.
Kako je samo Vuk sve ovo unapred znao? Taj ima oči i na potiljku. Ima ih svuda i na svakom mestu! Te hulje ne možeš da se ne plašiš.
To je sve što je Bari znao i ništa drugo ga nije ni zanimalo. Bio je dobro plaćen, i to unapred. Zašto bi lupao glavu razmišljajući je li ovo imalo smisla iako je bilo sramotno i nepotrebno pobiti i osakatiti toliko njih.
Pola časa ranije primio je radio-signal iz glavne kuće. Taj zvuk ga je probudio iz dubokog sna u hotelskoj sobi.
Skočio je iz kreveta, obukao se i pohitao prema unapred pripremljenom položaju na jednom imanju severno. Trudio se da ne razmišlja o svojim prijateljima i o ljubavnici. Ona će možda nekako preživeti.
Nema veze. Ne pada mu na pamet da se Vuku zamera zbog jedne ženske. Protrčao je kroz šumarak i sakrio se u gustom žbunju. Nosio je ručnu opremu za protivvazdušnu odbranu. Teško je bilo zamisliti nezgrapnije oružje od ovoga. Samo cev bacača duga je preko metar i po, teška oko sedamnaest kilograma. S druge strane, oružje je bilo savršeno kalibrirano i opremljeno postoljem, kao i zgodnim obaračem, kakav se koristi na običnoj pušci. Izbacivalo je projektil tipa „zolja FIM- 92A“.
Osim njega, tu su bila još dva operativca. Svaki je ispunjavao svoj deo posla, svoj deo slagalice.
Trojica profesionalnih ubica na istom zadatku. Možda su i onu drugu dvojicu opsedale slične mučne misli u vezi s ovim zadatkom.
Policija se našla u zamci.
U strašnoj zamci, smrtonosnoj za svakoga ko se u tom času zatekao u kući. I policajci su ubice. Kakva zbrka.
Kad se najzad našao na svom položaju, na nepunih pedeset metara od glavne kuće, Bari je namestio bacač na desno rame, prebacio desnu šaku preko obarača, dok je levom rukom usmerio cev oružja. Držao je bacač kao da je obična puška, iako to oružje ni izbliza nije bilo obično.
Kroz nišan je s lakoćom pronašao metu. Teško je i mogao promašiti kuću. Čekao je da u slušalicama čuje poslednje naređenje.

Bože, kako mu je ovo teško palo! Pred oči mu je izašla njegova zanosna lepotica iz Hamburga. Zvala sa Džeri. Tako slatka, s tako savršenim telom. Čekao je i nadao se da naređenja neće ni biti. Zbog Džeri. Zbog svih onih unutra.
Ali naređenje je stiglo! Elektronskim putem, lišeno svega ličnog, kao sahrana nekog nepoznatog.
Pištanje u ušima.
Dva kratka, jedno dugo.
Duboko je udahnuo, zatim polako izbacio vazduh. Najzad je, nevoljno, stisnuo obarač. Osetio je slab trzaj. Zapravo slabiji nego kod puške.
Lansirni uređaj se aktivirao. Prvostepeni raketni motor izbacio je projektil na manje od deset metara, kad se uključio drugostepeni reaktivni pogon.
Pogledom je pratio trag koji su u vazduhu ostavljala isparenja raketnog goriva. Zolja je letela prema svojoj meti. Čuo je zujanje rakete koja ubrzava do dve i po hiljade kilometara na sat.
Drž’ se, Džeri.
Zolja je pogodila širu stranu vile. Bio je to manje-više savršen pogodak. Već je stavljao drugu raketu u bacač.

Sto deseto poglavlje




ČULO SE GLASNO ŠIŠTANJE, pa plamene, paklene eksplozije kud god sam pogledao. Na sve strane metež. I smrt.
Francuski policajci i vojno osoblje bezglavo su trčali da nađu zaklon. Nekakva raketa je pogodila krov vile sa severne strane, razbacala uvis crepove, drvenu građu i opeku dimnjaka. Zatim je doleteo i drugi projektil. Treći je usledio kroz samo nekoliko sekundi.
Potrčao sam prema kući, kad sam nenadano doživeo novo iznenađenje.
Na hangaru su se naglo otvorila bočna vrata i na njih je na pošljunčenu stazu, koja vodi na put, izleteo tamnoplavi mercedes. Uskočio sam u policijski auto parkiran na travnjaku i dao se u poteru.
Nije bilo vremena da bilo kome objašnjavam svoje postupke. Čak ni Sendi. Samo sam se pitao kako će policijski auto moći da se nosi s nabudženim mercedesom. Verovatno ne baš najbolje. U stvari, uopšte neće moći.
Zalepio sam se za moćni CL55 od izlaza iz Kap-Feraa, sve do Bas korniša. Malo je nedostajalo da poginem, pa i da ubijem nekoga na krivudavom putu, ali nisam izgubio onog ko je jurio ispred mene.
Ko li je u tom automobilu? I zašto beži? Može li biti Vuk?
Prema Monaku je saobraćaj odmicao, ali je bio gust. Svetla šlepera ispred nas ukazivala su na to da je neki mučenik sleteo s vijugavog puta. U tome sam video svoju jedinu šansu. Benc je morao da uspori. Ali on je tu iznenada polukružno okrenuo i jurnuo prema zapadu.
Brzo je promicao pored niza saobraćajnih znakova i reklamnih tabli za restorane. I ja sam radio isto.
Uleteo sam u krivinu i preda mnom je pukla sva ona neponovljiva lepota i veličanstvenost zaliva Vilfranš, obasjanog velikim punim mesecom. Nad uvalom se uzdizao gradić, a voda, onako načičkana brodićima i jahtama, ličila je na basnoslovnu kadicu za kupanje nekog bogataškog deteta. Mercedes se zaleteo niz klizavo, strmo brdo, brzinom koja je dostizala blizu sto sedamdeset kilometara na sat. Prisetio sam se da sam negde pročitao kako taj model ima preko pet stotina konjskih snaga. Sasvim je tako i delovao.
Stigli smo do starog pristaništa u Nici, a ja sam uspeo da malo smanjim rastojanje među nama. Iznenadilo me je što su uske ulice bile prepune sveta, naročito ispred ulaza u barove i noćne klubove, kojih je, bogu hvala, bilo na svakom koraku.
Mercedes je s teškom mukom obišao grupu pijanaca ispred kluba Etoal filant.
Odmah za njim, ne skidajući ruku sa sirene, i ja sam projurio kroz istu tu gomilu. Pešaci su me psovali i pretili mi pesnicama.
On je naglo skrenuo desno, na onaj viši put N7, Moajen korniš.
Pratio sam ga kako sam znao i umeo, mada sam verovao da će mi sad svakako uteći. Ali ko će mi to uteći? Ko je u tom plavom mercedesu?

Taj put je neverovatno strm i krivudav. Opet smo se kretali prema Monaku, ali ovde je bilo malo drugih vozila, pa mercedesu ništa nije smetalo da ide sve brže. Vozač je vrlo dobro znao da je preko preče, naokolo bliže. Pritom se kretao brzinom koju policijski auto nikako nije mogao da dostigne.
Posle dva pređena kilometra bio sam skoro ubeđen da ću ga izgubiti. Vratili smo se u Vilfranš, ali sada s gornje strane grada. Pogled na Kap-Fera i Bolije bio je toliko uzbudljiv da čak ni pri ovoj brzini nisam mogao da mu odolim, a osećao sam se kao da vozim kroz neko remek-delo svetskog slikarstva.
Nisam smeo da dozvolim da mi pobegne, pa sam nagario policijski auto do sto šezdeset na sat.
Koliko ću još dugo moći da ga pratim?
Naišli smo na tunel, sve se zamračilo do potpune tame. Na izlazu se ukazao predivan srednjovekovni gradić visoko u brdima.
Na tabli je pisalo ime mesta: Ez. Ne bih sad usporio da mi poklone Evropsku zajednicu!
Na izlazu iz naselja put je postao još opasniji. Izgledalo je kao da je Moajen korniš bio jedva prilepljen za ivicu stene. Dole ispod nas boja mora počela je da prelazi iz plave u boju opala, pa u srebrnastosivu.
Osetio sam miris pomorandže i limuna. Čudo jedno kako su mi se izoštrila čula. Strah ume to da izazove.
Mercedes mi je, međutim, izmicao, pa sam učinio jedino što mi je preostalo. Umesto da pred sledećom krivinom usporim, dodao sam gas.

Sto jedanaesto poglavlje




S PEDALOM ZA GAS prilepljenom uz pod, počeo sam da smanjujem rastojanje. Hoćeš li da se ubiješ?,
zapitao sam se.
Odjednom je mercedes proklizao skroz do suprotne trake puta. Zakačio je stenu, samo ju je malo okrznuo, ali je pri ovoj brzini to bilo kobno. Zakrivudao je levo-desno, od ivice do ivice druma, pa se još jednom odbio od stene. Tad je odjednom poleteo uvis!
Zatim je slobodno padao u more.
Zakočio sam, stao ukraj puta i iskočio iz auta. Video sam ga kako dvaput udara o ivicu litice, zatim se prevrće sve do donjeg puta duboko dole. Odavde nikako nisam mogao da mu priđem. Nije bilo moguće spustiti se niz liticu.
Nisam video da se iko pokrenuo u olupini. Ko god bio unutra, sad je mrtav. Ali ko je to?
Vratio sam se u policijski auto koji sam rekvirirao na imanju. Trebalo mi je skoro deset minuta da stignem do donjeg puta, do mesta nesreće. Lokalna policija i hitna pomoć već su bile na licu mesta. Skupilo se tu i nešto radoznalih ranoranilaca.
Dok sam izlazio iz auta, shvatio sam da telo još nije izneto iz slupanog mercedesa. Medicinsko osoblje se uvlačilo u vozilo i radilo mahnito. Sve vreme su nešto govorili vozaču. Ali ko je vozač?
Jedan je viknuo:
„Još je živ! Muškarac. Preživeo je!“
Potrčao sam prema mestu udesa da bih video tog vozača. Ko je to? Može li da govori? Hitro sam pogledao ka gornjem putu i zapitao se kako je iko mogao da preživi takav pad. Smatralo se da je Vuk izuzetno žilav. Ovako žilav?
Mahnuo sam legitimacijom, pa su me policajci oko vozila pustili da priđem.
Najzad sam ga video. Znao sam ko je to zaglavljen za volanom. Samo, nisam mogao da poverujem. Jednostavno nisam mogao da poverujem rođenim očima.
Srce mi je glasno lupalo, potpuno je podivljalo. Isto je bilo i s razumom, s ono malo razuma što je preostalo. Prišao sam prevrnutom autu iz koga se dimilo. Kleknuo sam na tvrdi kamenjar i proturio glavu unutra.
„To sam ja, Aleks“, rekao sam.
Vozač me je pogledao i s naporom pokušao da se pribere. Telo mu je bilo zarobljeno u zgužvanom vozilu. Metal ga je potpuno zgnječio, od ramena naniže. Odvratan prizor.
Međutim, Martin Lodž je još bio živ i nije se dao. Imao sam utisak da želi nešto da mi kaže, pa sam mu se primakao.
„Ja sam Aleks“, ponovio sam. Okrenuo sam glavu tako da mi je uvo bilo blizu njegovih usta. Morao sam da saznam Vukov pravi identitet. Imao sam toliko toga da ga pitam.
Martin je prošaptao:
„Sve je bilo uzalud. Tvoja potera je bila besmislena. Ja nisam Vuk. Nikad ga nisam ni video.“

Tad je umro. Odgovore nećemo dobiti ni ja ni svi ostali koji su im se nadali.

Sto dvanaesto poglavlje




LODŽOVA PORODICA je sklonjena na sigurno mesto negde u Engleskoj. Svi smo se složili u oceni da bi Vuk, kad bi samo posumnjao da su Lodžovi supruga i deca išta znali o njemu, morao da ih pobije. A možda bi ih pobio i za svaki slučaj ili tek onako, iz čistog hira.
Sledećeg jutra sam odleteo u London, gde sam se sreo s Lodžovim pretpostavljenim, čovekom po imenu Džon Mortenson. On me je, pre svega, obavestio da, po svemu sudeći, niko od preživelih u Kap-Ferau ne zna ništa o Vuku. Nisu znali čak ni ko je bio Martin Lodž.
„Imamo, međutim, nešto novo. Jednu malu nepravilnost“, kazao mi je.
Zavalio sam se u kožnoj naslonjači iz koje se sasvim lepo videla Bakingamska palata.
„Ništa me više ne može iznenaditi, Džone. Kaži mi šta se dešava? Je l’ to nešto u vezi s porodicom Lodž?“
Klimnuo je glavom, uzdahnuo i najzad progovorio:
„Sve kreće od Klare Lodž. Zapravo Klare Černohoske. Moram da počnem od nje. Ispostavilo se da je Martin bio član tima koji je daleke devedeset treće iz Rusije u Sjedinjene Američke Države doveo prebega po imenu Edvard Morozov. Martin je sarađivao s američkom CIA, s Kahilom i s Henkokom, kao i s Tomasom Virom. Samo, Edvard Morozov u stvari nije postojao. Bio je to neidentifikovani prebeg iz KGB-a, čije ime nam nije poznato. Sada mislimo da je to Vuk.“
„Počeo si da mi govoriš nešto o Martinovoj ženi, o Klari. Kakve ona ima veze s tim?“
„E vidiš, pre svega, ona uopšte nije Čehinja. Izašla je iz Rusije s čovekom koji se predstavljao kao Morozov. Radila je kao pomoćnik jednog od rukovodilaca KGB-a, ali i kao naš glavni izvor informacija u Moskvi. Izgleda da su se tokom pomenute akcije ona i Lodž zbližili. Ona je odmah zatim premeštena u Englesku. On joj je sredio promenu identiteta, pre nego što će se njome oženiti. Šta kažeš na to?“
„To znači da ona zna ko je Vuk i kako izgleda. Je li tako?“
„Nemamo mi pojma koliko Klara zna. Odbija da razgovara s nama. Ali možda će hteti da razgovara s tobom?"
Duboko zavaljen, zavrteo sam glavom.
„Zašto sa mnom? Samo jednom smo se videli.“
Mortenson je slegnuo ramenima, a zatim se gotovo nasmešio.
„Ona tvrdi da ti je njen muž verovao. Zamisli samo. Šta to, kog đavola, treba da znači? Zašto bi ti ona verovala ako ste se samo jednom videli?“
Na nesreću, ni ja nisam imao pojma.

Sto trinaesto poglavlje




PREOSTALI ČLANOVI porodice Lodž skrivali su se u gradiću zvanom Šepton Malet, oko dvesta kilometara zapadno od Londona. Blago zatalasane doline, prekrivene zelenilom, bile su savršeno skrovište, bar za prvo vreme.
Stanovali su na preuređenom poljoprivrednom imanju, na kraju slepog puteljka na obodu varoši. Unaokolo je zemljište bilo prilično ravno, pa je bilo lako izdaleka primetiti svakoga ko bi se primicao. Osim toga, bilo je tu i naoružanja. Teškog naoružanja.
Stigao sam oko šest posle podne. Dopala mi se unutrašnjost kuće, s mnogo starinskog nameštaja, ali smo večerali u tesnom podzemnom bunkeru.
Ovog puta Klara nije kuvala. Pitao sam se šta li je mislila o ovoj hrani. Sigurno isto što i ja. Hrana je bila grozna, nalik obrocima u avionu. „Michana vejce nisu ovog puta u jelovniku", pokušao sam da se našalim.
„Sećaš se zajedničkog doručka u Batersiju. Čak ti je i izgovor tačan. To mi se dopada, Alekse. Ne promiču ti pojedinosti. Martin mi je govorio kako si dobar detektiv.“
Kad smo završili s jelom, Hana, Danijela i Jozef su se povukli u dečju sobu da rade domaće zadatke. Klara je ostala sa mnom i popušila cigaretu. Duboko je uvlačila dim, a potom ga dugo duvala.
„Domaći zadaci?“, začudio sam se. „Sada i ovde?“
„Smatram da je važna disciplina i održavanje ustaljenog reda, bez obzira na okolnosti. Ti si, dakle, bio s Martinom? Na samrti. Šta ti je rekao? Kaži mi, molim te.“
Promislio sam pre nego što ću joj odgovoriti. Šta je želela da čuje od mene? Šta treba da joj kažem?
„Rekao mi je da on nije Vuk. Je li to istina, Klara?“
„Još nešto? Šta ti je još rekao?“
Pomislio sam kako treba da joj kažem da je pominjao nju i decu, ali nisam. Nisam hteo da je lažem. Valjda nisam ni mogao.
„Ne, Klara. To je bilo sve. Nismo imali više vremena. Sve je bilo gotovo za nekoliko sekundi.
Nije se dugo mučio. Nisam primetio ni da ga nešto boli. Verovatno zbog šoka.“ Klimnula je glavom.
„Martin je smatrao da tebi mogu da verujem. Rekao mi je da je to zapravo tvoja slaba tačka. Nikad nije govorio o osećanjima, pa čak ni na samrti.“ Zagledao sam se u Klarine duboke, kestenjaste oči. Bile su neočekivano budne.
„Šta ti misliš o tome?“ Nasmejala se:
„Zato sam ga i volela!“
Imala je šta da mi kaže te noći u engleskoj provinciji. Ona i ja smo otpočeli pregovore. Bolje

reći: ja sam slušao njene zahteve.
„Hoću da se meni i deci omogući bezbedan izlaz iz Engleske. Da nam se obezbede novi identiteti, a i da nam se dozvoli da ponesemo deo ušteđevine. Reći ću ti gde želim da živimo, ali ne sad. To ćeš saznati malo kasnije."
„U Pragu?“, pitao sam. Opet sam se malo šalio.
„Ne, nikako u Pragu. Niti u Rusiji. Niti igde u Americi, kad smo već kod toga. Reći ću ti kad za to dođe vreme. Hajde sad da vidimo šta ja vama treba da dam kako bih sebi i deci osigurala bezbedan odlazak iz Engleske."
„To je bar lako. Treba sve da nam daš. Moraš da nam daš Vuka. Možeš li ti to, Klara? Koliko znaš o njemu? Ko je? Gde je? Šta ti je Martin pričao?“
Konačno se nasmešila:
„O, pa on je meni sve pričao. Martin je mene obožavao."

Sto četrnaesto poglavlje




VUK JE VLASTITIM avionom sam sleteo na aerodrom u Teterborou, na krajnjem severu Nju Džersija. Tamo ga je čekao crni rendž rover, kojim se odvezao u Njujork, grad koji je oduvek prezirao. Saobraćajna gužva je, kao i uvek, bila velika, tako da mu je trebalo više vremena da se doveze od periferije do centra grada nego što je trajao let iz Nju Hempšira.
Lekarska ordinacija se nalazila u zgradi od mrkog kamena, na uglu Šezdeset treće ulice i Pete avenije. Vuk je parkirao rendž rover i pohitao unutra.
Tek je prošlo devet ujutro. Nije se potrudio ni da se osvrne da ga možda neko nije video. Smatrao je da ga niko ne prati, a i da je tako, prekasno je da bilo šta uradi. Uostalom, dovoljno je učinio da sve bude pokriveno. Po običaju, imao je plan za svaku moguću situaciju.
Bolničarka na dužnosti ujedno je obavljala posao recepcionerke. Ona i njena šefica, vrhunski hirurg, biće jedine prisutne za vreme operacije. Insistirao je na tome da ih ne bude više od dve, i da ordinacija tog dana bude zatvorena za sve ostale pacijente.
„Imamo nekoliko obrazaca koje po zakonu morate da pregledate i potpišete", rekla mu je bolničarka, usiljeno se osmehujući. Iako nije mogla znati ko je on, jasno joj je bilo da su postojali jaki razlozi za toliku tajanstvenost. Ne treba ni naglašavati da je za ovu smenu bila naročito dobro plaćena.
„Neka, hvala. Ništa neću potpisati", rekao je i samo prošao pored nje, tražeći doktorku Levin.
Zatekao ju je u maloj, dobro osvetljenoj i veoma hladnoj operacionoj sali.
„Ovo me podseća na Sibir. Na gulag u kom sam jednom prezimio.“
Doktorka se okrenula. Bila je donekle privlačna, vitka, dobro očuvana. Izgleda da je imala četrdeset i neku godinu. Ne bi on njoj oprostio, ali nije mu sad bilo do seksa. Možda kasnije.
„Doktorka Levin“, pružio joj je ruku, „spreman sam. Ne želim da ovde provedem ceo dan. Hajde da počnemo. Smesta.“
„To nije moguće“, protestovala je doktorka.
Vuk je podigao ruku da je utiša, a izgledalo je kao da bi mogao i da je udari. Ustuknula je.
„Neće mi trebati opšta anestezija. Kao što rekoh, spreman sam. A spremni ste i vi.“
„Gospodine, vi prosto ne znate šta govorite. Verujte mi. Zahvati za koje smo vas upisali uključuju zatezanje kože lica, vrata i čela. Slede liposukcija, implanti u vilici i obrazima i operacija nosa. Bol će biti nepodnošljiv. Morate mi verovati.“
„Biće to sasvim podnošljivo. Upoznao sam i mnogo veći bol. Jedino što ću dozvoliti to je motrenje vitalnih funkcija. Nećemo više raspravljati o glupoj anesteziji. Počnite pripreme za operaciju. Inače...“
„Šta inače?" brecnula se doktorka. Jogunasta ženica se klatila na štiklama.
„Samo inače" odgovorio je Vuk. „To pokriva dovoljno širok spektar, složićete se. Pokriva bol mnogo veći od onog za koji mislite da ja ne mogu da podnesem. Možete li vi, doktorka Levin? Mogu

li vaša deca, Martin i Ejmi? Može li vaš muž Džerold? Hajde sad, počnite. Imam ja i druge obaveze.“ Uvek ima obaveze.
I nekakav plan.

Sto petnaesto poglavlje




NIJEDNOM NIJE jeknuo. Za vreme operacije nije zucnuo. Ni hirurg ni bolničarka nisu mogle to da shvate. Činilo im se da pacijent ništa ne oseća. Obilno je krvario, kao što se muškarcima često događa, a na licu mu je već iskočila zamašna tamnoljubičasta modrica. Bol koji je upravo podneo tokom jednoipočasovnog rinoplastičkog zahvata ili operacije nosa smatra se za najveći bol, pogotovo u trenutku kada se veliki komadi kosti i hrskavice odstranjuju bez ikakve anestezije.
Na kraju obavljenog i tog poslednjeg dela operacije, doktorka Levin mu je rekla da ne ustaje. On je to ipak učinio.
Vrat mu se ukočio i boleo ga je. Po glavi i grlu bio je premazan antiseptičnim sredstvom. „Nije tako strašno“, kazao je. „Prošao sam i mnogo gore.“
„Bar nedelju dana nemojte izduvavati nos“, nastavila je doktorka, koja kao da je nastojala da, osim svog dostojanstva, sačuva i privid autoriteta.
Vuk je zavukao ruku u džep od pantalona i iz njega izvadio maramicu, ali ju je odmah vratio nazad. „Šalim se. Zar nemate nimalo smisla za humor?“ Namrštio se.
„Nipošto ne smete da vozite, to ne dozvoljavam. Radi sigurnosti drugih.“
„Naravno da neću. Nipošto ne želim da druge dovedem u opasnost. Ostaviću auto ovde na ulici da ga neko ukrade. Nego, da platim, pa da idem. Ovde je postalo dosadno.“ Tek tad, kad je krenuo da dohvati tašnu, Rusu su malo klecnula kolena. Tu se i prvi put pogledao u ogledalu. Video je modro i neverovatno oteklo lice, umotano u zavoje. „Lepo vi to radite", rekao je i nasmejao se.
Otvorio je tašnu i iz nje izvukao beretu s prigušivačem. Pucao je zaprepašćenoj bolničarki u lice, dvaput. Zatim se okrenuo prema doktorki Levin, koja ga je toliko namučila.
„Imate li još neki savet ili zabranu?“, upitao je. „Neku preporuku za kraj?“
„Imam decu. Molim vas, nemojte me ubiti. Znate da imam decu.“
„Biće im bolje bez tebe, gaduro. Kladim se da i oni to misle.“ Njoj je pucao u srce. Milosrdno ubistvo, pomislio je. Naročito posle onog mučenja koje mu je priredila. Osim toga, nije mu se sviđala. Kučka bez smisla za humor.
Najzad je napustio ordinaciju i došao do svog rendž rovera. Razmišljao je o tome da sad više niko ne zna kako izgleda. Niko i nigde.
Zbog toga je počeo da se smeje, skoro se zacenivši. To je bila njegova kockica mozaika.

Sto šesnaesto poglavlje




„ENO GA, mora da je to on.“
„Smeje se! Šta li mu je tako smešno? Pogledaj ga samo. Da ne poveruješ.“
„Izgleda kao da su ga skalpirali, a onda mu odrali kožu“, rekao je Ned Mahoni kad se na ulici pojavio čovek sa zavojima i u sivom mantilu. „Izgleda kao neki progonjeni duh.“
„Nemoj da ga potcenjuješ“, podsetio sam ga, „a ne zaboravi da on i jeste progonjeni duh.“
Posmatrali smo Vuka, odnosno čoveka za koga smo verovali da je Vuk, kako izlazi iz klinike za plastičnu hirurgiju na istočnoj strani Menhetna. Samo što smo stigli tamo, ni šezdeset sekundi ranije. Malo je nedostajalo da nam opet izmakne.
„Ne brini, Alekse, ne potcenjujem ga. Zato i imamo šest timova koji ga upravo vrebaju. Da smo malo ranije stigli, uhvatili bismo ga dok je još bio u ordinaciji.“
Klimnuo sam glavom.
„Sad smo tu. U Engleskoj su se pregovori otegli. Klara Lodž je s decom negde u Severnoj Africi.
Obavila je svoj deo posla.“
„Znači, otkad je napustio Rusiju, Vuk ima odašiljač ugrađen ispod lopatice? To ti je ispričala?"
„Ovde smo, zar ne? Ako je verovati Klari, Martin Lodž je sve vreme znao gde je on. To ga je održalo u životu.“
„Jesmo li spremni? Hoćemo li da ga ščepamo?"
„Spremni smo. Spreman sam.“ Ne da sam bio spreman, nego nisam mogao da dočekam da se bacim na tog gada. Samo da mu vidim izraz lica...
Mahoni je govorio u mikrofon prikačen za slušalice:
„Sad ga opkolite. Imajte na umu da je izuzetno opasan.“
To si dobro rekao, Nede!

Sto sedamnaesto poglavlje




CRNI RENDŽ ROVER zaustavljen je na uglu Pete avenije i Pedeset devete ulice. Tamni automobili opkolili su ga s obe strane, dok je treći blokirao raskrsnicu. Iz njih su poiskakali agenti. Imali smo ga!
Odjednom je otvorena vatra iz belog hamera koji je bio ispred rendž rovera. Vrata na hameru su se širom otvorila. Izletela su tri čoveka s automatskim puškama i pripucala.
„Majku mu, odakle su se ovi stvorili?“, vikao je Mahoni u mikrofon. „Svi dole!“
Mi smo već izašli iz kola i trčali prema mestu gde se pucalo. Ned je pripucao i oborio jednog od Vukovih telohranitelja. Ja sam pogodio drugog, a treći je otvorio vatru na nas.
Za to vreme Vuk je izašao iz rendž rovera i potrčao Petom avenijom probijajući se između automobila. Stanje u kome mu je bilo lice stvaralo je utisak kao da je već bio pogođen ili kao da se gadno opekao u nekakvom požaru. Ljudi su polegali po trotoarima zbog metaka što su leteli sa svih strana. Neki su besomučno vrištali. Koliko daleko je Vuk u tom stanju mogao da stigne? S obzirom na to da je ovo Njujork, možda je i mogao daleko!
Niotkuda se pojavilo još naoružanih ljudi. Još njegovih telohranitelja. Podrške mu nije nedostajalo. Ima li dovoljno naših?
A onda je Vuk uleteo u radnju na Petoj aveniji. Mahoni i ja smo krenuli za njim. Nisam čak ni primetio koja je to prodavnica. Apskejl, Glici, Fift avenju, zaboga!
Vuk je tad uradio nešto nezamislivo. Mada me više nije iznenađivalo ništa što je radio. Zamahnuo je desnom rukom i bacio uvis neki taman predmet. Video sam kako pada.
Povikao sam:
„Ručna bomba! Svi dole! Lezi dole! Ručna bomba!“
Snažna eksplozija polomila je dva teška stakla na izlozima prodavnice. Bilo je povređenih među kupcima. Podigao se gust taman dim. Svi u prodavnici su vrištali, uključujući prodavce za svim tezgama.
Nisam gubio Vuka iz vida, bio sam usredsređen na njega. Šta god da učini, kolika god bila opasnost, ovog puta mu ne smemo dozvoliti da se izvuče. To bi nas preskupo koštalo. Već je ubio hiljade ljudi.
Mahoni je potrčao jednim prolazom između polica s robom, a ja drugim. Izgledalo je da se Vuk uputio prema izlazu koji vodi na bočnu ulicu. Nisam više znao gde smo. U Pedeset petoj ulici? U Pedeset šestoj?
„Ne damo mu da izađe!“, doviknuo mi je Ned.
„Ta ti je na mestu!“
Približavali smo se i video sam Vukovo lice. Sa svim tim zavojima, modricama i otocima izgledao je još grozomornije nego što sam ga zamišljao. Utoliko gore što je bio očajan, spreman na sve. Ali tome smo se i nadali.
Tad je zaurlao:

„Pobiću sve u radnji!“
Ni Mahoni ni ja nismo odgovorili. Samo smo mu uporno prilazili. Ipak nismo sumnjali u njegove reči.
Zgrabio je malu plavokosu devojčicu od žene koja je ličila na dadilju.
„Ubiću je. Ubiću devojčicu. Gotova je! Ubićuje!“ Mi smo mu prilazili.
Privio je detence na grudi. Krv mu je s lica kapala po njoj. Devojčica je vrištala, divlje mu se vrpoljila u rukama.
„Ubiću...“
Ned i ja smo gotovo istovremeno opalili. Dva hica. Vuk se zateturao unazad i ispustio devojčicu.
Pala je na pod i uz dreku otrčala na sigurno.
Isto je učinio i Vuk. Kroz najbliža vrata na ulicu.
„Mora da nosi zaštitni prsluk.“
„Gađaćemo ga u glavu“, rekao sam.

Sto osamnaesto poglavlje




JURILI SMO GA Pedeset petom ulicom na istok, zajedno s dvojicom naših agenata, i s još dvojicom brzonogih njujorških pozornika. Ako je iko od Vukovih telohranitelja i preživeo krvavi obračun na Petoj aveniji, posle gužve u prodavnici više nije mogao znati gde mu je šef. Nijednog nije bilo na vidiku.
Pa ipak, Vuk se i dalje ponašao kao da tačno zna kuda ide. Kako je to moguće? Nije valjda sve ovo predvideo? To nikako nije mogao. Sad ćemo ga, valjda, uhvatiti, zar ne? Nisam smeo da mislim ništa drugo, da mislim kako će sve ovo biti uzalud.
Držali smo ga na oku. Bio je tik ispred nas.
Iznenada je skrenuo u zgradu od crvene opeke, visoku osam do deset spratova. Da li tu nekog poznaje? Još pojačanja? Klopka? Šta li je?
Zgrada ima čuvara. Bolje reći: imala je. Uniformisani vratar je ležao potrbuške u lokvi krvi na uglačanom mermernom podu. Pogođen u glavu. Mrtav.
Sva tri lifta su bila zauzeta. Crvene svetleće brojke objavljivale su: osam, četiri, tri - svi su se kretali uvis.
„Odavde, vala, neće izaći. Gotovo je“, rekao je Mahoni.
„To ne možemo znati, Nede.“
„Pa neće valjda da poleti, jebote!“
„To ne, ali ko zna šta sve još može, đavo ga odneo. Nije bez razloga ovamo ušao.“
Mahoni je rasporedio agente da čekaju liftove, a potom da provere sve spratove, od dna do vrha zgrade, s dve strane. Pojačanja iz Njujorške policije samo što nisu pistigla.
Uskoro će ovde biti na desetine pandura. Zatim stotine. Vuk je u zgradi!
Mahoni i ja smo nastavili poteru stepeništem.
„Kud smo pošli? Dokle?“
„Do krova! To mu je jedini preostali izlaz.“
„Ti stvarno misliš da ima neki plan. Kako bre, Alekse?“ Odmahnuo sam glavom. Nisam imao pojma. Gubio je krv, mora da je gubio i snagu. Možda je već zapao u delirijum. A možda je sve ovo unapred planirao. Bestraga mu glava! Do sada je uvek imao neki plan.
Popeli smo se uz stepenice, sve do vrha. Došli smo do najvišeg, devetog sprata. Vuka nismo našli. Brzo smo proverili sve kancelarije. Niko ga nije video. Da jesu, svakako bi ga upamtili.
„Tamo pozadi su vam stepenice koje vode na krov“, rekao nam je neko u advokatskoj kancelariji.
Ned Mahoni i ja smo se popeli uz još jedno stepenište, a kad smo izašli, zaslepilo nas je dnevno svetlo. Vuka nismo videli. Ugledali smo jednospratnu konstrukciju, kao nekakav šeširić na vrhu stare zgrade. Kula sa cisternom za vodu? Kućepaziteljeve prostorije?
Pokušali smo da uđemo, ali su vrata bila zaključana.
„Mora da je tu negde, ako nije skočio", kazao je Ned. Tad smo ga ugledali kako se pojavljuje sa

suprotne strane kule.
„Nisam skočio, gospodine Mahoni. Čini mi se da sam vam rekao da se ne mešate u ovaj slučaj.
Mislio sam da sam bio dovoljno jasan. Smesta spustite pištolje.“ Zakoračio sam prema njemu.
„Ja sam ga doveo ovamo."
„Naravno da ste vi. Neumoljivi, nepopustljivi, neumorni doktor Kros. Sve to vas čini tako predvidivim i upotrebljivim."
Odjednom se jedan njujorški pozornik pojavio kroz ista vrata na koja smo i nas dvojica izašli.
Ugledao je Vuka i pripucao.
Pogodio ga je u grudi, ali ga nije zaustavio. Rus je zaurlao kao medved i navalio na policajca, mašući podignutim rukama. Sasvim sigurno je nosio zaštitni prsluk.
Uhvatio je iznenađenog pozornika i podigao ga uvis. Ned i ja ništa nismo stigli da učinimo. Bacio je čoveka s krova.
Zatim je potrčao prema suprotnoj strani krova. Izgledalo je da je potpuno van sebe. Šta to radi?
Odjednom mi se razjasnilo. Susedna zgrada na južnoj strani bila je dovoljno blizu. Zaleteo se da skoči na nju. Uto sam spazio helikopter koji se približavao sa zapada. Njegov helikopter? Da li mu je to bio plan? To ne sme da se dogodi.
Potrčao sam za njim. Mahoni takođe.
„Stani! Stani odmah!“
Uzmicao je pred nama sumanuto trčeći levo-desno. Pucali smo, ali su ga prvi hici promašili. Tad se Vuk propeo u vazduh, mlatarajući rukama. Lako će se dočepati onog drugog krova.
„Nećeš vala, đubre!“, povikao je Ned. „Ne!“
Stao sam i pažljivo nanišanio. Potegao sam obarač četiri puta.

Sto devetnaesto poglavlje




VUK NIJE PRESTAJAO da mlati rukama i nogama, od čega se sticao utisak kao da trči kroz vazduh, ali je ipak počeo da gubi visinu. Ispružio je ruke ka ivici susedne zgrade. Prstima je dohvatio krov.
Mahoni i ja smo dotrčali do ivice. Može li se Vuk izvući iz ovoga? Dosad je nekako uvek uspevao. Ovog puta neće moći. Znam da sam ga pogodio u vrat. Do sad se već gušio u sopstvenoj krvi.
„Padni, pizda ti materina!", urlao je Ned.
„Neće uspeti", kazao sam mu.
I nije. Rus je padao bez ikakvog otpora, bez borbe, bez glasa. Nikakav zvuk nije ispustio. Mahoni se drao za njim:
„Hej, Vuče! Vučino! Letiš pravo u pakao!“
Padao je kao na nekakvom usporenom snimku. A onda je tresnuo na površinu prolaza između zgrada. Strašno je tresnuo. Gledao sam dole u njegovo unakaženo telo, lice umotano u zavoje, i prvi put posle mnogo vremena osetio sam zadovoljstvo. Bio sam ispunjen i ceo. Sredili smo ga. Zaslužio je tako da umre, kao buba zdrobljen na pločniku.
Tad je Ned Mahoni počeo da tapše, da ciči i da skakuće u mestu kao potpuni ludak. Nisam mu se pridružio, mada sam znao kako se oseća. Onaj dole je dobio ono što je zaslužio. Mrtav, leži kao klada u sporednom prolazu.
„Nije ni kriknuo“, rekao sam najzad. „Uskratio nam je i to zadovoljstvo.“ Mahoni je slegnuo širokim ramenima.
„Za to me baš zabole. Evo nas ovde gore, a eno njega tamo dole, među kesama za đubre. Možda, na kraju krajeva, ima pravde. A možda i nema“, nasmejao se, podigao ruku i snažno me zagrlio.
„Pobedili smo. Jebem ti! Ipak smo pobedili, Nedi.“