Londonski mostovi - Džejms Paterson

First topic message reminder :



Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

Trideseto poglavlje




OVO JE UPEČATLJIVO, pomislila je kapetan Niki Vilijams. A nije mislila na sasatanak na sletištu. Čitav plan je zaprepašćujuć. Odvažan.
Regionalni Manasas je mali, običan aerodrom koji se prostire na preko trista hektara s dve paralelne piste. Tu je još i glavna zgrada i kontrolni toranj Ministarstva avijacije, ali je odlično mesto za misiju.
Neko je zaista sve podrobno prostudirao. Ovo će ići glatko.
Nekoliko minuta pošto je Vilijamsova stigla, ugledala je kako sleće helikopter. Odmah je pomislila na dve stvari: otkud tim ljudima MD-530, i da je odličan za njen zadatak.
Ovo će zaista ići glatko. Čak možda i neće biti tako opasno.
Požurila je do helikoptera noseći vinčesterku u preklopnoj futroli za odela. Pilot je trebalo da joj da važne kockice mozaika. Izgleda da je on taj koji zna čitav plan.
„Spreman sam. Letimo na severoistok, preko puta 28. Za oko pola minuta sleteću u park Rok Krik“, rekao joj je.
„Park Rok Krik? Ne razumem”, odvratila je Niki. „Zašto bi sletao a taman što smo poleteli?"
„Slećemo u park samo da bi se ti namestila na skiju. Odatle ćeš pucati. Ne smeta ti?“
„Savršeno", rekla je. „Sad shvatam."
Plan je bio smeo, ali joj je zvučao razumno. Sve je zvučalo razumno. Čak su odabrali i oblačan dan sa sasvim blagim vetrom. MD-530 je brz i pokretljiv. A dovoljno je stabilan da s njega puca. Dok je bila u vojsci, ispalila je hiljade okvira s helikoptera po najrazličitijem vremenu, pa se usavršila.
„Spremna?“, doviknuo je pilot kad je sela. „Sletećemo u Vašington i odleteti iz njega za manje od devet minuta."
Niki je podigla palčeve, pa je MD-530 brzo uzleteo, krenuo na severoistok i ubrzo bio nad Potomakom. Nije se peo na veću visinu od devet do dvanaest metara nad zemljom niti je prelazio brzinu od osamdeset čvorova.
Helikopter se u parku Rok Krik zadržao manje od četrdeset sekundi.
Kapetan Niki Vilijams je sela na desnu skiju pozadi, odmah ispod pilota. Zatim mu je dala znak da uzleti.
„Hajde. Idemo da obavimo to.“
Ne samo da je ovo mudro, većje i strava, pomislila je kad je helikopter poleteo i krenuo ka cilju.
Stižemo i vraćamo se na bezbedno za manje od devet minuta. On neće ni znati šta ga je snašlo.

Trideset prvo poglavlje




PRE PODNEVA vratio sam se za radni sto, sav napet i jadan. Zaronio sam u računarsku bazu podataka Nacionalnog centra informacija o kriminalu. Popio sam oko tri i po litra crne kafe - što je najgore što sam mogao da uradim. Prokleti Lasica: znao je da smo otkrili da se vozi invalidskim kolicima. Samo kako? Znači imaju nekog među nama. Neko ga je upozorio.
Oko jedan sam još sedeo za stolom kad se zgradom razlegla prodorna sirena za uzbunjivanje i zaparala mi uši.
Istovremeno sam na pejdžer dobio upozorenje o teroristima. Čuli su se povici po hodniku.
„Pogledaj kroz prozor! Brzo idi do prozora!"
„Zaboga! Šta sad tamo rade?“, viknuo je neko drugi.
Pogledao sam kroz prozor i zapanjio se kad sam ugledao dvojicu u maskirnoj uniformi kako trče po ružičastim granitnim pločama unutrašnjeg dvorišta. Samo što su protrčali pored bronzanog kipa Vernost, hrabrost, poštenje.
Prva misao mi je bila da su to ljudi-bombe. Kako bi inače naneli štetu zgradi ili naudili nekom u njoj?
Agent Čarli Kilvert iz susedne kancelarije provirio je kod mene. „Vidiš li ti to, Alekse? Možeš li da poveruješ?"
„Vidim, ali mi je neverovatno."
Nisam mogao da odvojim pogled od onoga što se dešavalo u dvorištu. Za samo nekoliko sekundi tamo su se pojavili agenti pod punim naoružanjem.
Prvo su došla samo trojica, a onda još bar šestorica. Iznenada su prilazom zgradi pojurili i stražari iz kućice pred njom.
Svi su držali uperene puške u onu dvojicu. Oni su sad stali, izgledalo je kao da se predaju.
Međutim, agenti im nisu prilazili. Možda su, kao i ja, mislili da su to ljudi-bombe, ali verovatnije je da su se ponašali po proceduri.
Sumnjiva lica su držala oružje visoko nad glavom, zatim su polako i pažljivo legli potrbuške. Šta je sad to?
Tad sam spazio helikopter kako se pomalja iza ugla Huverove zgrade. Primetio sam mu samo vrh kabine i propeler.
Zloslutno lebdenje helikoptera nateralo je agente iz dvorišta da u njega upere oružje. Ipak se ovuda nije smelo leteti. Agenti su urlali i pretili puškama.
Letelica se tad oštro odvojila od zgrade. Nestala je iz vidokruga.
Nekoliko sekundi zatim Čarli Kilvert mi se opet pojavio na vratima: „Pucali su na nekog gore!“ Gotovo sam ga oborio kad sam jurnuo na vrata.

Trideset drugo poglavlje




HELIKOPTER SE BRZO KRETAO kad je stigao u Vašington. Pilot je kao zaklon koristio poslovne i stambene zgrade, klizio je između njih kao u nekoj ludoj igri žmurke.
Niki Vilijams je shvatila da će tom taktikom izbeći radare a i potpuno zbuniti slučajne posmatrače. Osim toga, sve se odvijalo neverovatno brzo. Niko neće uspeti da reaguje, a ionako vojni mlaznjak ne bi leteo tako blizu zgradama.
Ugledala je metu. Bog te tvoj! Na zemlji je izazvana pometnja kao što je isplanirano i mnogo njih je izašlo na prozore mete, to jest sedišta FBI-ja. Ovo je nešto! Uživala je! U vojsci je prisustvovala nekim prvoklasnim akcijama, ali to joj nije bilo dovoljno, a i trebalo je uvek poštovati hiljade kojekakvih pravila.
Sad postoji samo jedno pravilo: pucaj u tipa i ubij ga, pa beži glavom bez obzira dok niko ništa ne uspe da preduzme.
Pilot je imao koordinate ciljanog prozora na kom su se zaista pojavila dva muškarca u tamnim odelima i gledala šta se događa u dvorištu - što je bila namerna diverzija. Kapetan Niki Vilijams je znala kako joj izgleda meta, a kad on bude primetio nju i pušku - na samo trideset metara razdaljine - njega će stići smrt, a ona će već leteti dalje odatle.
Jedan muškarac na prozoru kao da je nešto viknuo i pokušao da odgurne drugog. Prava junačina. Svejedno - Vilijamsova je povukla oroz. Sasvim lako.
Zatim u beg!
Pilot helikoptera se služio istom letačkom tehnikom pa se uputio pravo na sletište u Virdžiniji. Trebalo mu je samo tri i po minuta od zgrade FBI-ja do sletišta. Niki je i dalje osećala vrtoglavicu od pucanja i ubistva, a pogotovo od pozamašnog honorara koji će dobiti. Dvostruka tarifa i, sam bog zna, zaista ju je zaslužila.
Helikopter je lako sleteo, pa je skočila sa skije. Ovlaš je salutirala pilotu, a on je pružio desnu ruku - i pucao dvaput u nju. U grlo i u čelo. Nije bio oduševljen time, ali je ipak to učinio. Dobio je takva naređenja, a znao je kako mora da ih poštuje. Navodno je snajperistkinja ispričala nekom za misiju. Pilot nije znao ništa više.
To je bila njegova kockica mozaika.

Trideset treće poglavlje




MI NISMO ZNALI ni toliko.
Ona dvojica uhvaćenih u dvorištu uvedeni su u zgradu FBI-ja i zatvoreni na drugom spratu. Ko li su oni?
Po Birou je kružila ozbiljna priča da je Ron Berns pogođen, da mi je šef i prijatelj mrtav.
Od izvora se čulo da je uspešno izveden snajperski napad i da je Bernsova kancelarija meta. Iz glave mi nije izbijalo ubistvo Stejsi Polak s početka godine. Vuk nije uopšte preuzeo odgovornost za ubistvo šefice SIOC-a,1 ali znali smo da ga je on naložio. Berns je obećao da će je osvetiti, mada to nije uradio. Barem koliko je meni bilo poznato.
Otprilike pola sata nakon snajperskog napada, pozvali su me da siđem na drugi sprat. To mi se dopalo: morao sam nešto da radim da ne pošizim u kancelariji.
„Ima li novosti o pucnjavi gore?“, pitao sam agenta koji me je pozvao.
„Ništa ne znam. I mi smo samo načuli ponešto. Niko niti poriče, nit potvrđuje priče. Razgovarao sam s Tonijem Vudsom iz direktorove kancelarije, a on neće ništa da kaže. Alekse, svi ćute. Žao mi je.“
„Svejedno se nešto dogodilo? Neko je pogođen?“
„Da. Tamo je neko pogođen."
S mučninom od svega što se događalo poslednjih nekoliko dana požurio sam na drugi sprat, gde me je stražar poveo do niza pritvorskih ćelija za koje nisam ni znao da postoje. Agent koji me je dočekao objasnio mi je kako je hteo da ja vodim ispitivanje bez smernica, pa da dam procenu zatvorenika.
Ušao sam u sobicu za ispitivanje i tamo zatekao dvojicu uplašenih crnaca u maskirnim odelima. Teroristi? Čisto sumnjam. Izgledali si kao tridesetogodišnjaci, možda četrdesetogodišnjaci, teško je bilo odrediti. Bili su zarasli i s predugom kosom, u prljavoj, izgužvanoj odeći, a čitavu sobu su okužili smradom znoja i nečeg još goreg.
„Već smo rekli šta smo imali“, požalio se jedan gorko i iskrivio naborano lice čim sam ušao.
„Kol’ko puta treba da vam pričamo?" Seo sampreko putanjih.
„Ovo je istraga ubistva", rekao sam. Nisam znao jesu li im to već rekli, ali svakako sam želeo odatle da počnem.
Onaj što je dotad ćutao pokrio je lice šakama i zaječao, pa se zaljuljao.
„O ne, o ne, Gospode, ne“, stenjao je.
„Spusti šake s lica i slušaj me!“, povikao sam.
Obojica su se zagledala u mene i ućutala. Bar su hteli da slušaju.
„Hoću da čujem vašu priču. Sve što znate, svaku sitnicu. Ne zanima me jeste li je već pričali. Čujete li me? Razumete li? Nije me briga koliko puta ste je već rekli. Vas dvojica ste sada

osumnjičeni za ubistvo. Zato hoću da čujem vašu priču. Počnite. Ja sam vam pojas za spasavanje, jedini koji imate. Pričajte!“
I pričali su. Obojica. Trabunjali su, ponekad nepovezano, ali pričali su. Nešto više od dva sata kasnije izašao sam iz sobe za ispitivanje s osećanjem da sam čuo celu priču, barem njihovu verziju u crticama.
Ron Frejzijer i Leonard Piket su beskućnici koji žive blizu stanice Junion. Obojica su vojni veterani. Unajmljeni su na ulici da trče po zgradi FBI-ja kao ludaci, kakvi su verovatno i bili. Maskirna odeća je bila njihova, ista ona koju, po njihovim rečima, nose svakodnevno u parku i prošnji po ulicama Vašingtona.
Posle toga sam otišao u drugu sobu za ispitivanje da o svemu obavestim dva starija agenta odozgo. Bili su napeti kao i ja. Zanimalo me je šta su saznali o Ronu Bernsu.
„Ne verujem da ova dvojica išta znaju“, rekao sam im. „Možda im je prišao Džefri Šefer. Onaj ko ih je unajmio govorio je s engleskim izgovorom. Fizički opis odgovara Šeferu. U svakom slučaju, taj im je dao dvesta dolara. Dvesta dolara za ono što su uradili.“
Pogledao sam starije agente.
„Na vas je red. Recite mi šta se dogodilo gore. Ko je pogođen? Ron Berns?“ Milard, jedan od njih, duboko je udahnuo pa progovorio:
„Alekse, o ovome nećeš nikome pričati. Sve dok ti mi ne kažemo da možeš. Je li ti jasno?“ Svečano sam klimnuo glavom. „Je li direktor mrtav?“
„Mrtav je Tomas Vir. Njega su ustrelili“, kazao je agent Milard.
Odjednom sam osetio da mi klecaju kolena i da mi se vrti u glavi. Neko je ubio direktora CIA.

Trideset četvrto poglavlje




NASTAO JE opšti metež.
Kad se pročulo da je ubijen Tomas Vir, objavljeno je na svim televizijskim kanalima, a po Huverovoj zgradi razmileli su se novinari. Naravno, niko nije mogao da im kaže ono što smo smatrali da se zaista dogodilo, a svaki izveštač je osećao da smo im uskratili neka obaveštenja.
Posle podne smo saznali da je u šumama severne Virdžinije pronađeno telo žene. Smatrali smo da bi ona mogla biti snajperistkinja koja je ubila Toma Vira. Uz telo je nađena i vinčesterka, skoro sasvim sigurno oružje kojim je počinjeno ubistvo.
U pet sati nas je opet pozvao Vuk.
U kriznom štabu je zazvonio telefon. Ron Berns je digao slušalicu.
Nikad dotad nisam video direktora tako smrknutog i tako ranjivog. Tomas Vir mu je bio prijatelj, leti su s porodicama išli na odmor u Nantaket.
Vuk je odmah počeo:
„Direktore, baš ste srećan čovek. Oni meci bili su namenjeni vama. Ne pravim često greške, ali znam i da su one neizbežne u ovako složenoj vojnoj operaciji. Prihvatam da se greške javljaju u svakom ratu. To je prosta životna činjenica.“
Berns je ćutao. Lice mu je bilo bezizražajno, niko nije mogao odgonetnuti šta misli. Vuk je nastavio:
„Znam kako se osećate, kako je svima vama. Gospodin Vir je bio porodičan čovek, zar ne? U osnovi pošten čovek? Sad se, eto, ljutite na mene. Hoćete da me zatučete kao besnog psa. Ali stavite se u moj položaj. Rekao sam vam pravila, a vi ste rešili da radite po svome.
Kao što sad vidite, to po vašem vodi u propast i smrt. Uvek će voditi u propast i smrt. To je neizbežno. A ulog je veći od jednog života. Zato krenimo dalje. Sat otkucava.
Znate, danas je teško naći ljude koji slušaju. U današnje vreme svi su tako puni sebe. Recimo kapetan Vilijams, naša snajperistkinja. Rečeno joj je da nikome ne govori o poslu za koji je unajmljena. No onaje rekla mužu. Sad je mrtva. Znam da ste našli telo. Evo novosti za vas: i muž joj je mrtav. Naći ćete mu leš u njihovoj kući. Živeli su u Dentonu u Merilendu. Treba li vam adresa? Mogu vam je dati.“
Berns je progovorio:
„Već smo našli telo njenog muža. Zbog čega zovete? Šta hoćete od nas?“
„Zar to nije očigledno, gospodine direktore? Hoću da znate kako ozbiljno mislim ono što govorim. Očekujem povinovanje i dobiću ga. Ovako ili onako, biće po mome. Uvek je tako.
E, pošto smo to završili, hajde da vas uputim u krvave podatke - u brojke. Koja je naša cena da
odemo. Nadam se da neko ima papir i olovku.“
„Kažite“, rekao je Berns.
„U redu, evo onda.

Njujork šeststo pedeset miliona američkih dolara. London šest stotina miliona. Dolara. Vašington četiristo pedeset miliona. Frankfurt četiristopedeset miliona. Sve ukupno dve milijarde sto pedeset miliona američkih dolara. Uz to želim da pustite pedeset sedam političkih zatvorenika. U narednih sat vremena dobićete imena. Ako to nešto znači, svi zatvorenici su s Bliskog istoka. Sami smislite zašto. Zanimljiva zagonetka, zar ne mislite?
Imate četiri dana da predate novac i zatvorenike. Zar nije dovoljno vremena? I više nego pošteno.
Reći ćemo vam kako i gde. Imate četiri dana... od... sad.
I znajte da sam savršeno ozbiljan. Shvatam da tražim mnogo novca i da ćete smatrati da ga je ’nemoguće’ sakupiti. Barem to očekujem da čujem. Nemojte se ni truditi da se pravdate i kukate."
Kratko je ućutao.
„Gospodine Bernse, u tome je stvar, jebi ga. Isporučite novac. Isporučite zatvorenike. Nemojte opet da zabrljate. A da, ima još nešto. Ja ne praštam i ne zaboravljam. Svakako ćete umreti dok sve ne bude gotovo, direktore Bernse. Zato se osvrćite. Jednog od narednih dana naći ću vam se iza leđa. I bum! A zasad: četiri dana!“
Prekinuo je vezu.
Ron Berns se upiljio preda se i progovorio kroz stisnute zube:
„To si tačno rekao: bum! Jednog od ovih dana ću ja naći tebe.“
Zatim je polako pogledom prešao po sobi i zaustavio ga na meni. „Alekse, prionimo na posao.“

Trideset peto poglavije




BERNS JE NASTAVIO: „Voleo bih da nam doktor Kros kaže svoje utiske o ovom ruskom manijaku. On zna sve o njemu. Za one od vas koji ne znate Aleksa Krosa, došao nam je iz vašingtonske policije. Verujte mi da je policija na gubitku. Ovaj čovek je uklonio Kajla Krejga.“
„I čovek koji je jednom ili dvaput pustio da mu utekne Džefri Šefer“, progovorio sam sa svog mesta. „Moji dosadašnji utisci? Pa neću se zadržavati na onom očiglednom. Ima snažnu potrebu da upravlja svime i ima moć. Mogu vam reći samo ovo: želi da uradi nešto krupno, da svi vide. Kreativan je i opsesivan planer. Pravi je tip vođe, što znači da organizuje, dobro deli zadatke, ne zazire od teških odluka.
Pre svega je okrutan. Voli da povređuje ljude. Voli da gleda kako neko povređuje ljude. Daje nam dovoljno vremena da razmislimo o svemu što može da se dogodi. Delimično stoga što zna da mu nećemo, da ne možemo, lako da platimo. Ali i zato što nam je zaposeo misli. Zna kako će nam biti teško da ga uhvatimo. Zar Bin Laden nije i dalje na slobodi?
Reći ću vam šta me neće zaposesti - pokušaj direktorovog ubistva. Ne vidim kako se to uklapa u njegov šablon. Barem ne na početku igre. A posebno mi se ne dopada to što je promašio, što nije uspeo.“
Ove reči su zazvučale pogrešno, pa sam pogledao Bernsa, ali mi je on odmahnuo rukom. „Misliš li da je promašio? Da nije Tom Vir bio prava meta?“
„Pretpostavljam... da je Vir bio meta. Ne verujem da je Vuk pogrešio. Ne bi pogrešio tako krupno. Mislim da laže.“
„Imaš li predstavu zbog čega? Ima li iko?“ Berns se obazreo po sobi. Niko nije progovorio, pa sam nastavio.
„Ako je Tomas Vir zaista bio meta, to je najbolji trag koji imam. Zašto bi on bio pretnja Vuku? Šta je mogao da zna? Ne bi me iznenadilo da su se Vir i Vuk znali odnekud, čak ni ako Vir toga nije bio svestan. Vir je značajan. Samo, gde bi Tomas Vir naišao na ovog Rusa? To pitanje treba sebi da postavimo.“
„A onda da na njega brzo odgovorimo“, dodao je Berns. „Krenimo. Svi - doslovno svi - u Birou!“

Trideset šesto poglavlje




ČOVEK KOJI JE poslednjih nekoliko puta razgovarao u Vukovo ime dobio je uputstva i dovoljno je znao da ih se tačno pridržava. Trebalo je da bude viđen u Vašingtonu. To je njegova kockica mozaika.
Vuk treba da bude viđen, što će uzburkati situaciju. Zar nije tako?
Uskoro će biti otkriveno da su telefonski pozivi koje je uputio u štab FBI-ja i na druga mesta potekli iz hotela Četiri godišnja doba na Aveniji Pensilvanija. To je deo plana, a dosad je izvođenje plana teklo gotovo bez greške.
Zato je mirno sišao u hotelsko predvorje i uverio se da su ga videli na recepciji, kao i dvojica vratara. Išlo mu je na ruku i to što je visok, plav, što ima bradu i nosi dugačak kašmirski kaput. Sve po planu koji mu je predočen.
Zatim je krenuo u opuštenu šetnju po Ulici M., gde je čitao jelovnike pred restoranima i razgledao najnovije modne detalje u izlogu Džordžtauna.
Bilo mu je čak smešno što vidi policijska patrolna kola i vozila FBI-ja kako iz različitih pravaca jure ka hotelu.
Na kraju je ušao u beli ševroletov kombi koji ga je čekao na uglu ulica M. i Tomas Džeferson. Kombi je brzo pošao u pravcu aerodroma. Uz vozača je bio još jedan putnik. Sedeo je pozadi,
pored čoveka koji je telefonirao iz Četiri godišnja doba.
„Sve je dobro prošlo?“, pitao je vozač kad su odmakli nekoliko kilometara od Ulice M. i gužve koja se tamo napravila.
Bradonja je odgovorio:
„Naravno da jeste. Imaće precizan opis. Nešto od čega će početi, tanku nadu, kako god to budu nazvali. Sve je prošlo savršeno. Uradio sam kako mi je rečeno.“
„Odlično“, rekao je drugi čovek. Zatim je izvukao beretu i ubio plavog muškarca hicem u desnu slepoočnicu. Ovaj je bio mrtav i pre nego što je čuo pucanj.
Sad su policija i FBI imali fizički opis Vuka - ali niko živ nije odgovarao tom opisu.

Trideset sedmo poglavlje




BILO JE TOG POPODNEVA još mahinacija ili bar zabune. Prema obaveštenju naših ljudi iz telekomunikacija, Vuk nas je zvao iz vašingtonskog hotela Četiri godišnja doba i tamo je primećen. Opis koji smo dobili već je poslat širom sveta. Moguće da je zabrljao, ali nisam u to mogao da poverujem. Ranije je uvek zvao mobilnim telefonom, ali je ovog puta koristio hotelski. Zbog čega?
Iznenadio sam se kad sam stigao kući nešto posle pola deset uveče. Doktorka Kajla Kouls je sedela s Nanom u dnevnoj sobi. Skupile su se na kauču i kovale sam bog zna kakve zavere. Pomalo sam se zabrinuo što je Nanina lekarka tako kasno kod nas.
„Je li sve u redu?“, upitao sam. „Šta se događa?“
„Kajla je bila u susedstvu. Samo je svratila", odgovorila je Nana. „Je l’ tako, doktorka Kouls?
Koliko znam nema nikakvih problema. Samo što si ti propustio večeru.“
„U stvari", počela je Kajla, „Nana je opet imala blagu nesvesticu, pa sam svratila za svalđ slučaj.“
„Molim te, Kajla, ne preuveličavaj. Nećemo se zanositi“, izgrdila ju je Nana kao i obično.
„Sasvim mi je dobro. Nesvestice su mi postale deo života.“
Kajla je klimnula glavom i ljubazno se nasmešila. Zatim je glasno uzdahnula i zavalila se na kauč.
„Žao mi je. Recite mu vi, Nano.“
„Osećala sam blagu nesvesticu nekoliko dana prošle nedelje. Kao što znaš, Alekse. Ništa naročito. Da nam je ovde i dalje mali Aleks, da se staram o njemu, onda bih se možda više brinula.“
„Ja sam svejedno zabrinut“, kazao sam. Kajla se nasmešila i odmahnula glavom.
„Kao što je Nana rekla, bila sam u susedstvu i samo sam svratila, Alekse. Ovo je privatna poseta.
Izmerila sam joj pritisak. Sve je u redu. Volela bih da uradi analize krvi.“
„Dobro, izvadiću krv“, pristala je Nana. „Hajde sad da pričamo o vremenu.“ Zavrteo sam glavom. Obema.
„I dalje previše radiš?“, pitao sam Kajlu.
„Ko me pita!“, odvratila je, pa se vedro osmehnula. Bila je puna duha i uvek je širila radost po prostoriji. „Nažalost, ima mnogo posla. Da i ne počinjem o broju ljudi u glavnom gradu ove bogate nacije, koji ne mogu da priušte posetu lekaru ni da satima čekaju u Svetom Antoniju i nekoliko drugih bolnica koje mogu da ti navedem u gradu.“
Oduvek mi se dopadala Kajla, a da budem iskren, možda me je pomalo i plašila. Otkud to?, pitao sam se dok smo pričali. Primetio sam da je oslabila uz sve to trčkaranje i rad po našem kraju i drugim mestima. Istini za volju, izgledala je bolje nego ikad. Skoro sam se postideo što sam to primetio. „Šta stojiš tu i bleneš?“, upitala je Nana. „Sedi s nama.“
„Moram da idem“, rekla je Kajla i ustala s kauča. „Kasno je, čak i za mene.“
„Nemoj da ja sad kvariin društvo“, negodovao sam. Najednom nisain želeo da ode. Hteo sam da

pričam o nečem što nema veze s Vukom i terorističkim napadima kojima preti.
„Alekse, ne kvariš društvo. To nikako. Samo što idem u još dve posete.“ Pogledao sam na sat.
„Još dve posete u ovo doba? Ti si baš posebna. Au. Znaš li da si luda?“, cerio sam se.
„Možda i jesam", odgovorila je i slegnula ramenima. „Moguće da je tako.“ Onda je poljubila Nanu, očigledno iskreno. „Čuvajte se. Dajte krv na analizu. Ne zaboravite.“
„Pamćenje me dobro služi.“
Kad je Kajla otišla, Nana mi je rekla:
„Kajla Kouls je zaista posebna, Alekse. I znaš šta? Mislim da između ostalog dolazi ovamo da vidi tebe. To je blesava teorija, ali verujem u nju.“
To je i meni palo na pamet.
„A zašto onda odlazi čim ja stignem?“
Nana se namrštila i izvila obrvu. „Možda zato što je nikad ne zoveš da ostane. Možda zato što samo bleneš u nju. Što to radiš? Znaš, ona bi mogla da bude prava za tebe. Ne raspravljaj se sa mnom. Plašiš je se, a to bi moglo da bude dobro.“
Porazmislio sam o tome i nisam znao šta da kažem. Dan mi je bio naporan, pa mi mozak nije radio punom snagom.
„Znači, tebi je dobro?“, pitao sam Nanu. „Sigurno se dobro osećaš?"
„Alekse, imam osamdeset tri godine. Manje-više. Kako je to dobro?“ Zatim me je poljubila u obraz i pošla u krevet.
„Ni ti ne postaješ mlađi“, okrenula se i procvrkutala preko ramena.
Ova ti je dobra, Nano.

Trideset osmo poglavlje




TE VEČERI nisu svi odmah otišli u krevet. Za neke je noć tek počela.
Lasica nije umeo dobro da savladava takozvane osnovne želje i fizičke potrebe. To ga je ponekad plašilo zato što je to očigledna slabost i ranjivost, ali je i ono što ga pokreće. Opasnost, nalet adrenalina. Zapravo od toga se osećao življe nego od bilo čega u životu. Kad bi krenuo da ubije, osećao se tako dobro, tako moćno da je to zasenjivalo sve ostalo, i u tome bi se potpuno izgubio.
Poznavao je Vašington iz vremena kad je radio u Britanskoj ambasadi i znao je siromašnije krajeve zato što je ranije tamo najčešće lovio.
Ove večeri opet je bio u lovu. I opet je osećao da je živ, da mu život ima svrhu.
Vozio je crni merkuri kugar po južnom Kapitolu. Sipila je sveža kišica, pa je vrlo malo profuknjača šetalo ulicama. No jedna mu je već zapala za oko.
Napravio je nekoliko krugova po kraju i upadljivo je zagledao, izigravajući moguću mušteriju. Konačno je usporio uz tu sitnu crnkinju što je nudila robu blizu popularnog noćnog kluba Nacija.
Nosila je srebrni korset i mini-suknju i obuću s platformom.
Što je najbolje u svemu, dobio je instrukcije da te noći lovi po Vašingtonu. Radio je to po Vukovom naređenju. Samo je obavljao posao.
Mlada crnkinja je izazovno isturila grudi kad se on nagnuo preko suvozačkog sedišta da joj se obrati. Verovatno je mislila kako joj one naglašene mlade bradavice pomažu da drži konce u svojim rukama. Ovaj susret će biti zanimljiv, pomislio je. Nosio je periku i potamneo lice i šake. Po glavi mu se stalno motao glupi stari refren rok pesme Volim baš tako.
„Jesu li prirodne?“, pitao je devojku kad se nagnula prema njemu.
„Koliko znam jesu. Možda bi trebalo sam da proveriš? Hoćeš da opipaš? Znaš, to možemo udesiti. Privatno razgledanje, samo za tebe, dušo.“
Šefer se ljubazno osmehnuo igrajuću ulogu u uličnom udvaranju. Ako je devojka i primetila da je obojio lice, nije to odala. Ovu ništa ne remeti. E pa, to ćemo još videti.
„Uskoči“, rekao je. „Voleo bih da te proverim. Od grudi do pete.“
„To je stotka“, kazala je i odjednom se odmakla od auta. „To ti je u redu? Jer ako nije...“ Šefer se i dalje smeškao.
„Ako su prirodne, stotka je u redu. Nije problem.“
Devojka je otvorila vrata i uskočila u auto. Bila je prejako namirisana.
„Uveri se sam, srce. Omanje su, ali su taaako lepe. I tvoje su.“ Šefer se zasmejao.
„Znaš, vrlo mi se dopadaš. Pamti samo šta si rekla. Držaću te za reč.“ Moje su.

Trideset deveto poglavlje




BIO SAM OPET na poslu u ponoć i imao utisak da sam se vratio u odeljenje krvnih delikata. Došao sam u poznat kraj, u Aveniju Nju Džersi u jugoistočnoj četvrti, u kojoj su uglavnom kuće u nizu, obložene belim daskama. Mnoge od njih su napuštene. Na mestu zločina već se okupila gomila, među njima i članovi ulične bande i deca na biciklima koja još ne spavaju.
Čovek s rastafarijanskom kapom napunjenom dredovima vikao je na policiju preko policijske žute trake.
„Hej, čuješ li mjuzu?“ Zapinjao je i šištao dok je govorio. „Dopada ti se? To je mjuza mog naroda.“
Sampson me je dočekao pred oronulom kućom, pa smo zajedno ušli.
„Baš kao u stara loša vremena“, kazao je vrteći glavom. „Zato si došao, lovče na zmajeve?
Čezneš za prošlim vremenom? Vratio bi se u vašingtonsku policiju?“ Klimnuo sam glavom i pokazao mu oko nas.
„Aha. Ovo mi baš nedostaje. Ružna mesta zločina usred noći.“ „Naravno da ti nedostaje. I meni
bi.“
Zgrada gde je telo nađeno imala je spreda zakovane prozore, ali nam nije bilo teško da uđemo.
Ulaznih vrata nije bilo.
„Ovo je Aleks Kros“, rekao je Sampson patroldžiji koji je stajao uz vrata. „Čuo si za njega? Ovo je onaj Aleks Kros, brate.“
„Doktore Krose“, rekao je čovek i odmakao se da prođemo.
„Otišao", primetio je Džon, „ali nije zaboravljen.“
Kad smo ušli, osetio sam kako je prizor žalosno poznat i vredan prezira. Po hodnicima je razbacano đubre, a smrad trule hrane i mokraće bio je nepodnošljiv. Možda zato što neko vreme nisam zalazio u te prazne rupe, zapravo, već više od godinu dana.
Rečeno nam je da je telo na poslednjem, trećem spratu, pa smo Sampson i ja krenuli stepenicama.
„Smetlište“, promrsio je on.
„Znam. Sećam se dobro kako to ide.“
„Bar ne moramo da idemo u smrdljivi podrum. Nego, šta reče, zašto si ovde? Nisam čuo taj deo.“
„Nedostajalo mi je da se družim s tobom. Više me niko ne zove Šećer.“
„A-ha. Vi efbiajevci nemate nadimke? Pa zašto si ovde, Šećeru?"
Popeli smo se na treći sprat. Tamo je na sve strane bilo uniformisanih policajaca. Opet sve već viđeno. Navukao sam plastične rukavice, kao i Sampson. Zaista mi je nedostajao rad s njim a, nažalost, ovo je pokrenulo sećanja, kako lepa tako i ružna.
Zastali smo pred drugim vratima zdesna upravo kad je na njih izašao mlad crnac patroldžija. Na ustima je držao šaku uvijenu belom maramicom. Verovatno samo što se nije ispovraćao. Uvek je tako.

„Nadam se da se nije izbljuvao po našem mestu zločina“, kazao je Sampson. „Glupi gušteri." Tad smo ušli.
„Čoveče“, promrmljao sam. U krvnim deliktima stalno viđate ovako nešto, ne zaboravaljate nijednu pojedinost, osećaj, miris ni ukus koji vam to ostavi u ustima.
„On je nas pozvao“, rekao sam Sampsonu. „Zato sam ovde.“
„Ko to on?"
„Reci ti meni.“
Prišli smo telu što je ležalo na golom patosu. Mlada devojka, verovatno još tinejdžerka. Sitna, lepuškasta. Potpuno naga, osim cipele koja joj je visila s prstiju leve noge. Na desnoj nozi zlatni lančić. Ruke su joj vezane iza leđa nečim nalik plastičnom kablu. U usta joj je ugurana crna plastična kesa.
Viđao sam ovakva ubistva, upravo kao ovo. Viđao ih je i Sampson.
„Prostitutka“, uzdahnuo je Sampson. „Patroldžija ju je viđao po južnom Kapitolu. Imala je osamnaet-devetnaest godina, možda i manje. A ko je to on?“
Učinilo mi se da su devojci grudi isečene. Lice joj je takođe nagrđeno. Kroz glavu mi je prošao spisak devijantnog ponašanja, nečeg o čemu dugo nisam razmišljao: izrazita agresivnost (tako je), sadizam (tako je), seksualizacija (tako je), isplaniran napad (tako je). Sve se podudaralo.
„Džone, to je Šefer. Lasica. Vratio se u Vašington. Samo, to i nije nagore. Kamo sreće da jeste.“

Četrdeseto poglavlje




ZNALI SMO BAR koji još radi, pa smo otišli na pivo posle one klanice u Aveniji Nju Džersi. Zvanično nismo bili dežurni, ali smo i Džon i ja ostavili uključen biper. U birtiji su bila samo još dva tipa i pili su, pa smo uglavnom celo mesto imali za sebe.
Ionako mi je bilo svejedno. Radovao sam se što sam sa Džonom. Trebalo je da razgovaram s njim. Zaista je trebalo o nečemu da porazgovaramo.
„Siguran si da je Šefer?“, pitao me je čim smo dobili pivo i grickalice. Ispričao sam mu za snimak iz Sanrajz Velija. Nisam pominjao ostale pretnje ni otkupninu. Nisam mogao, pa mi je to veoma smetalo. Nikad nisam lagao Sampsona, a sad sam se osećao kao da lažem.
„On je. U to nema sumnje.“
„To je gadno“, kazao je Džon. „Zašto bi se Lasica vratio u Vašington? Samo što nije uhvaćen ovde prošli put.“
„Možda upravo zato. To je uzbudljivo, izazovno.“
„Da, a možda mu mi nedostajemo. Ovog puta ga neću promašiti. Sručiću mu metak između očiju.“ Srknuo sam pivo.
„Zar ne bi trebalo da ideš kući, kod Bili?“
„Ovo je radna noć. Bili ne smeta moj posao. Ionako joj je sestra kod nas u gostima. Sad već obe spavaju.“
„Kako ti je sve u svemu? U braku? Sa Bilinom sestrom u kući?“
„Volim Trinu, pa je sve uredu. Čudno je što sam se navikao na nešto što nisam mogao ni da zamislim. Srećan sam. Možda prvi put. Čoveče, na sedmom nebu sam.“
Iscerio sam mu se.
„Zar ljubav nije sjajna?“
„Jeste, bogami. Moraš i ti probati.”
„Spreman sam“, rekao sam smešeći se.
„Misliš? Nisam siguran. Jesi li zaista spreman?“
„Čuj, Džone, moram o nečem da razgovaram s tobom.“
„To sam već shvatio. Ono bombardovanje, pa ubistvo Tomasa Vira. Šeferov povratak u grad.“ Sampson mi se zagledo u oči. „Šta je?“
„Ovo je poverljivo, Džone. Zapretili su Vašingtonu. Vrlo je ozbiljno. Upozoreni smo na napad.
Tražili su ogroman novac da to ne urade.“
„Novac koji se ne može dati?“, pitao je. „Sjedinjene Države ne pregovaraju s teroristima."
„Ne znam za to. Nisam siguran zna li iko, osim možda samog predsednika. No sad znaš koliko i

ja.“


„I treba da se prema tome i ponašam.“
„Da, treba. Samo što ne možeš ni sa kim da pričaš o tome. Ni sa kim, čak ni s Bili.“

Sampson je klimnuo glavom.
„Shvatam. Hvala ti.“

Četrdeset prvo poglavlje




NA POVRATKU KUĆI kasno te noći pomalo sam se nervirao zbog onoga što sam rekao Sampsonu, pekla me je savest zbog toga, ali smatrao sam da nemam izbora. Džon mi je porodica, jednostavno tako. Osim toga, možda sam sagoreo jer smo radili po osamnaest do dvadeset sati dnevno. Možda me je sustigao stres. Iza kulisa se mnogo toga planiralo, ali niko s kim sam razgovarao nije znao kako stojimo sa zahtevima za novac. Svi su bili napetih nerava, pa i ja. Već je prošlo dvanaest sati od početka odbrojavanja do krajnjeg roka.
U glavi su me pekla i druga pitanja. Je li Šefer ubio i osakatio devojku koju smo našli na Aveniji Nju Džersi? Skoro sam bio siguran da jeste, a Sampson se složio sa mnom. Ali zašto bi sad izvršio tako užasno ubistvo? Čemu taj rizik? Sumnjao sam da je slučajna podudarnost što je telo mlade žene bačeno na oko tri kilometra od moje kuće.
Bilo je kasno i želeo sam da razmišljam o nečem drugom, o bilo čemu drugom, ali nisam mogao da se oslobodim ovog slučaja. Vozio sam štari porše brže nego što je bilo potrebno po gotovo praznim ulicama. Znao sam da treba da se usredsredim na vožnju, ali mi nije polazilo za rukom.
Skrenuo sam na prilaz kući i sedeo u kolima još nekoliko minuta. Trudio sam se da razbistrim glavu pre nego što uđem. Šta sve treba da uradim. Trebalo je da pozovem Džemilu - kod nje je tek jedanaest. Imao sam utisak da će mi glava pući. A setio sam se kad sam to prethodni put osetio: kad je Lasica u naletu ubijao po Vašingtonu. Jedino što je sad mnogo gore.
Konačno sam se odvukao u kuću, prošao pored starog klavira u staklenoj bašti. Pomislio sam da sednem i zasviram. Neki bluz? Nešto s Brodveja? U dva ujutro? Naravno, što da ne? Ionako nisam mogao da zaspim.
Zazvonio je telefon pa sam potrčao da se javim. Aman, ko je sad to?
Zgrabio sam slušalicu kuhinjskog zidnog telefona blizu frižidera.
„Halo. Ovde Kros.“ Ništa.
Zatim je veza prekinuta.
Nekoliko sekundi kasnije opet je zazvonio. Odmah sam se javio. Opet se veza prekinula.
Pa još jednom sve isto.
Spustio sam telefon i stavio ga na pult u Naninu rukavicu za rernu, da mu prigušim zvuk. Začuo sam nešto iza sebe.
Brzo sam se okrenuo.
Nana je stajala na vratima u punoj visini. Oči su joj bile kao žeravice.
„Šta je bilo, Alekse? Zašto si još budan?“, pitala je. „Ovo nije u redu. Ko zove usred noći?“ Seo sam za sto pa sam joj uz čaj ispričao sve što sam smeo.

Četrdeset drugo poglavlje




SUTRADAN su mi za partnera odredili Moni Doneli, na moju i njenu radost. Dobili smo zadatak da prikupimo podatke o pukovniku Šeferu i plaćenicima koji su učestvovali u napadima. Trebalo je što brže to da obavimo.
Moni je, kao i uvek, već znala mnogo o tome, pa je sve vreme pričala dok je izvlačila nove podatke za slučaj. Kad ona krene, teško ju je, gotovo nemoguće zaustaviti. Ta žena je neumorna kad sipa činjenice krećući se ka istini.
„Plaćenike zovu ’psi rata’. To su uglavnom bivši vojnici posebnih jedinica - Delte, Vojnih rendžera, Foka, SAS-a, u slučaju da su Britanci. Većina su sasvim u okrilju zakona, Alekse, mada deluju u pravnoj nedođiji. Hoću da kažem kako ne podležu vojnom kodu ponašanja Sjedinjenih Država pa čak ni našim zakonima. Praktično su podložni zakonima zemalja u kojima služe, ali neke od tih vrelih tačaka imaju bezvezan pravni sistem, ako ga uopšte i imaju.“
„Znači prepušteni su manje-više sebi. To odgovara Šeferu. Većina plaćenika sad radi za privatne kompanije?"
Moni je klimnula glavom.
„Da, rade, skakavče. Za privatne vojne kompanije PMC. Zarađuju i po dvadeset hiljada dolara mesečno. Verovatno u proseku tri-četiri hiljade. Neke od takvih većih kompanija imaju svoju artiljeriju, tenkove. Čak i borbene mlaznjake ako možeš to da poveruješ.“ „Mogu. U poslednje vreme mogu u sve da poverujem. Čak verujem i u zlog vuka.“
Moni je skrenula pogled s ekrana i pogledala me. Osetio sam da se sprema da mi predoči neku od svojih čuvenih statistika.
„Alekse, Ministarstvo odbrane trenutno ima preko tri hiljade ugovora s privatnim vojnim kompanijama na teritoriji države. Ugovori se procenjuju na preko trista milijardi dolara. Možeš li to da poveruješ?“
Zazviždao sam.
„U poređenju s tim, Vukovi zahtevi izgledaju sasvim skromno, zar ne?“
„Plati mu“, rekla je, „a onda ćemo ga uhvatiti.“
„Ne odlučujem ja. Ali ne kažem da se ne slažem. To bi mogao da nam bude plan.“ Moni se vratila računaru.
„Evo ti jedna poslastica o Lasici. Radio je sa jedinicom po imenu Mejnfors internešenel. Slušaj ovo - kancelarije u Londonu, Vašingtonu i Frankfurtu.“
To mi je privuklo pažnju.
„Tri ciljana grada. Šta još imaš o Mejnforsu?“
„Čekaj da vidim. Među klijentima su im finansijske institucije, nafta, naravno, drago kamenje.“
„Dijamanti?“
„Dijamanti su plaćeniku najbolji prijatelji. Šefer je u plaćenicima služio pod imenom Timoti Hit.

Radio je u Gvineji na ’oslobađanju’ rudnika koji su preuzeli ’narodnjaci’. Hit, odnosno Šefer uhapšen je u Gvineji i optužen za pokušaj podmićivanja nekog od tamošnjih vlasti. Kad je uhapšen, kod njega je nađeno milion funti u gotovini.“
„Kako se odande izvukao?“
„Piše da je pobegao. Hmmm. Nema pojedinosti. Nema ni nastavka. Čudno."
„U tome je Lasica oduvek dobar. Da se izmigolji iz nemoguće situacije. To mu uvek uspe. Možda ga je zato Vuk želeo u ovom poslu.“
„Ne“, rekla je Moni pa se okrenula i pogledala me u oči. „Vuk ga je želeo zato što ti se ovaj uvukao pod kožu. I zato što si ti blizak s direktorom FBI-ja.“

Četrdeset treće poglavlje




TOG DANA U dva sata posle podne krenuo sam na Kubu u vojnu bazu Gvantanamo bej ili Gitmo, kako je zovu. Taj zadatak sam dobio od direktora, ali i od predsednika Sjedinjenih Država. U poslednje vreme naša baza Gvantanamo bej mnogo se pominje u vestima zbog više od sedamsto „pritvorenika" koji su zatvoreni na osnovu povezanosti s ratom protiv terorizma. Zanimljivo mesto, najblaže rečeno. Svakako istorijsko.
Kad sam sleteo, otpratili su me do kampa Delta, mesta gde se nalazi većina odeljenja sa ćelijama. Svud oko zatvora nalaze se čuvarske kule i bodljikava žica. Sudeći po glasinama koje sam čuo putujući tamo, jedna američka korporacija dobija preko sto miliona dolara godišnje za usluge koje pruža u Gvantanamo beju.
Čovek zbog kog sam došao potiče iz Saudijske Arabije. Drže ga na psihijatrijskom odeljenju, koje je u zasebnoj zgradi. Nisu mi rekli njegovo ime. Niti su mi bogzna šta rekli o njemu, osim da ima važna obaveštenja o Vuku.
Sreo sam se s njim u „tihoj sobi“, izolovanoj ćeliji bez prozora, s madracima na zidovima. U nju su donete dve stolice radi ovog razgovora.
„Drugima sam rekao sve što znam“, rekao mi je na veoma tečnom engleskom. „Mislio sam da smo se dogovorili za moje oslobađanje. Obećali su mi upravo pre dva dana. Ovde svi lažu. A ko si ti?"
„Poslali su me iz Vašingtona da čujem tvoju priču. Ispričaj mi sve još jednom. To ti može samo pomoći. Neće ti naškoditi.“
Zatvorenik umorno klimnu glavom.
„Ne, više mi ništa ne može naškoditi. Istina je. Znaš, ovde sam dve stotine dvadeset sedam dana. Ništa loše nisam uradio. Ama baš ništa. Predavao sam u gimnaziji u Njuarku u Nju Džersiju. Nikad ni za šta nisam optužen. Šta misliš o tome?“
„Mislim da sad možeš da izađeš odavde. Samo mi reci šta znaš o Rusu kog zovu Vuk.“
„A zašto da pričam s tobom? Izgleda da mi je to promaklo. Ko ti ono beše?“ Slegnuo sam ramenima. Rekli su mi da ne otkrivam zatvoreniku ko sam.
„Možeš samo da dobiješ, a ništa nećeš izgubiti. Želiš da izađeš odavde, a ja mogu da ti pomognem da to postigneš.“
„A hoćeš li mi pomoći, gospodine?“
„Pomoći ću ako budem mogao.“
I tako mi je ispričao. U stvari, pričao je preko sat i po. Život mu je zanimljiv. Radio je u obezbeđenju kraljevske porodice u Saudijskoj Arabiji, ponekad je s njima putovao u Sjedinjene Države. Dopalo mu se ono što je ovde video pa je rešio da ostane, ali je kod kuće još imao prijatelje koji su radili u obezbeđenju.
„Oni su mi pričali o Rusu koji se približio disidentskim članovima kraljevske porodice, kojih ima mnogo. Taj Rus je tražio sredstva da finansira veliku operaciju koja bi ozbiljno naudila Sjedinjenim

Državama, kao i nekim zapadnoevropskim zemljama. Pričalo se o scenariju sudnjeg dana, mada ne znam ništa posebno.“
„Znaš li ime tog Rusa? Odakle je? Iz koje zemlje i kog grada?“
„To je vrlo zanimljivo“, odgovorio je zatvorenik. „Stekao sam utisak da je taj Rus zapravo Ruskinja. Imam poverenja u svoj izvor. Tajno ime, ili već šta je to, svakako je Vuk.
„I šta sad?“, pitao je kad je ispričao šta je imao. „Hoćeš li mi pomoći?“
„Ne, sad ćeš ponoviti priču“, rekoh. „Od početka.“
„Biće ista. Zato što je istinita.“
Krenuo sam kasno te večeri iz Gitma za Vašington. Iako je bilo kasno, morao sam da podnesem izveštaj o razgovoru sa zatvorenikom. Našao sam se s direktorom Bernsom i Tonijem Vudsom u direktorovoj maloj sali za konferencije. Berns je hteo da čuje šta ću reći o Saudijčevoj pouzdanosti. Jesmo li saznali nešto korisno o Vuku? Je li vodio pregovore po Bliskom istoku?
„Mislim da bi zatvorenika trebalo pustiti“, kazao sam mu.
„Znači, veruješ mu?“ Zavrteo sam glavom.
„Mislim da mu je informacija poturena iz nekog razloga. Ne znam je li tačna. Ne zna ni on.
Smatram da treba ili da ga osudimo ili pustimo na slobodu.“
„Alekse, je li Vuk bio u Saudijskoj Arabiji? Je li moguće da je Vuk zensko?“ Ponovio sam:
„Mislim da nam je ispričao ono što je njemu rečeno. Pustimo nastavnika da se vrati u Njuark.“ Berns je tad prasnuo:
„Čuo sam te i prvi put.“ Zatim je duboko uzdahnuo.
„Danas sam bio s predsednikom i njegovim savetnicima. Ne vide kako ćemo se nagoditi s tim skotovima. Smatraju da nećemo.“ Berns je piljio u mene. „Nekako moramo uhvatiti Vuka. I to u naredna dva dana.“

Četrdeset četvrto poglavlje




IZUZETNO JE NEPRIJATNO čekati da se dogodi neka katastrofa, a da ne možete nikako da je sprečite. Sutradan sam ustao u pet ujutro i doručkovao s Nanom.
„Treba da se dogovorimo šta ćete ti i deca“, rekao sam dok sam sedeo za kuhinjskim stolom uz kafu i parče tosta sa cimetom. „Jesi li se dovoljno probudila za to?“
„Alekse, sasvim sam budna. A ti? Jesi li spreman da se raspravljaš sa mnom?“
Klimnuo sam glavom i ugrizao se za jezik. Nana je imala nešto da mi kaže, a od mene se očekivalo da saslušam. Naučio sam da, koliko god godina imali, nekako zauvek ostanete dete u očima roditelja i baba i deda. S Nanom Mamom to je svakako bilo tako.
„Hajde, slušam te“, rekao sam.
„Bolje bi ti bilo. Neću da odem iz Vašingtona iz dva razloga“, počela je Nana. „Pratiš li me zasad? Dobro. Pre svega, ovde živim već osamdeset tri godine. Ovde sam rođena kao Redžina Houp i ovde nameravam da umrem. Znam da je to pomalo blesavo, ali tako je. Volim Vašington, volim naš kraj, a naročito volim ovu staru kuću gde mi se toliko toga izdešavalo. Ako ona nestane, nestaću i ja s njom. Žalosno je, zaista jeste, ali situacija u Vašingtonu je deo života. Takav je sad svet, Alekse.“
Morao sam da se nasmešim babi.
„Znaš, upravo si govorila starim učiteljskim glasom. Shvataš li to?“
„Možda i jesam, pa šta? Tema je ozbiljna. Nisam spavala skoro celu noć. Ležala sam u mraku i razmišljala o ovome što hoću da ti kažem. Elem, šta ti imaš da kažeš na ovu temu? Zeliš da odemo, zar ne?“
„Nano, kad bi deca stradala, nikad to sebi ne bih oprostio.“
„Ne bih ni ja“, rekla je. „To se podrazumeva.“ Uporno me je gledala čvrstim pogledom.
Gospode, kako je snažna.
Nana mi se zagledala duboko u oči, a ja sam se ponadao da razmišlja i premišlja.
„Ovde živim, Alekse. Moram ostati. Ako misliš da tako treba, neka deca na neko vreme odu kod tetka Tije. Nego... nećeš ništa više da jedeš? Samo tu kriščicu tosta? Napraviću ti čestit doručak. Sigurno je pred tobom težak, užasan dan.“

Četrdeset peto poglavlje




VUK JE BIO na Bliskom istoku, tako da su barem neke glasine o njemu izgleda istinite.
Sastanak koji je sam nazvao „prikupljanje fondića" odigrao se u gradu šatora u pustinji, oko sto deset kilometara severozapadno od Rijada u Saudijskoj Arabiji. Prisutni su bili podeljeni na one iz arapskog i iz azijskog sveta. A Vuk je sebe zvao „svetskim putnikom, građaninom nijedne određene zemlje“.
No je li to zaista Vuk? Da nije samo predstavnik? Dvojnik? Niko nije pouzdano znao. Zar ne bi trebalo da je Vuk žensko? To su najnovije glasine.
Ovaj muškarac je visok, duge tamnosmeđe kose i brade, pa su ostali učesnici morali da pomisle kako je njemu teško da se preruši i verovatno mu je lako ući u trag, ali to ipak nije slučaj. Samo je podsticalo glas o tajanstvenom čoveku i, sasvim moguće, pravom mračnom geniju.
Takav ishod je imalo i njegovo ponašanje tokom otprilike pola sata pre početka sastanka. Dok su neki srkali viski, a neki čaj od nane i prijateljski ćaskali, Vuk je stajao po strani, nije pričao ni sa kim, čak je nestrpljivo odbio pokretom ruke nekolicinu koja je pokušala da mu priđe. Činilo se kao da je iznad svega toga.
Vreme je bilo lepo, pa je odlučeno da se sastanak održi na otvorenom. Učesnici su izašli ispod šatora i posedali u grupama podeljenim prema zemljama iz kojih potiču.
Poslovni sastanak je tad počeo i Vuk je zauzeo središnje mesto. Obratio se skupu na engleskom.
Znao je da ga i ostali govore ili bar dovoljno razumeju.
„Došao sam da vas izvestim kako se zasad sve lepo odvija, sasvim prema planu. Trebalo bi svi da se radujemo i budemo zahvalni."
„Kako da to znamo sem preko tvoje reči?“, pitao je jedan učesnik. Vuk je znao da je on mudžahedin, borac, islamski ratnik. Iskreno mu se osmehnuo.
„Kao što si rekao, imate moju reč. Možda u ovoj zemlji nije slučaj, ali veći deo sveta ima televiziju, novine i radio da potvrde kako smo izazvali nevolje Amerikancima, Englezima i Nemcima. Zapravo, CNN se može i ovde gledati - u šatoru - ako želite potvrdu mojih reči.“
Vuk je skrenuo tamne oči s mudžahedina, koji je sad bio crven u licu i postiđen, a očigledno i ljut.
„Plan uspeva, ali sad je trenutak za novu donaciju kako bi sve naše bitne kockice bile u pokretu. Poći ću oko stola, a vi mi možete dati znak slažete li se. Da biste zaradili, treba i da potrošite. Možda je to zapadnjačko geslo, ali je istinito."
Vuk je išao od jednog do drugog i kako bi kome prišao, ovaj bi mu klimnuo glavom ili podigao ruku - osim onog Arapina bundžije, koji je sedeo s uvredljivo prekrštenim rukama i rekao:
„Potrebno je da čujem više. Tvoja reč nije dovoljna."
„U redu“, kazao je Vuk. „Primio sam tvoju poruku, a sad imam i ja jednu za tebe, ratniče."
U deliću sekunde Vuk je podigao ruku i razlegao se prasak pištolja. Bradati Saudijac se srušio sa stolice, na mestu mrtav i beživotnog pogleda uprtog u nebo.

„Treba li iko drugi da čuje više? Je li vama moja reč dovoljna?", pitao je Vuk. „Prelazimo li na sledeću važnu fazu našeg rata protiv Zapada?"
Niko nije progovorio ni reči.
„Dobro. Znači, prelazimo na sledeću fazu. Baš je uzbudljivo, zar ne? Verujte mi da pobeđujemo.
Alah akbar “ Bog je veliki. A i ja sam.

Četrdeset šesto poglavlje




BIO SAM RELATIVNO miran u šest i petnaest ujutro, dok sam se vozio na posao Avenijom nezavisnosti, s kafom u ruci i raspevanom Džil Skot na radiju. Odjednom mi je zazvonio mobilni telefon i znao sam da je mir narušen.
Kurt Kroford je bio na vezi i zvučao je uzbuđeno, nije mi dao ni reč da progovorim.
„Alekse, Džefri Šefer je upravo viđen na nadzornom snimku u Njujorku. Bio je u stanu na koji motrimo i pre nego što je sve ovo počelo. Mislimo da smo pronašli ćeliju koja se možda sprema za napad na Menhetn. Alekse, oni pripadaju Al Kaidi. Šta to sad pa znači? Hoćemo da odmah odeš u Njujork. Čeka te sedište, zato na konja, pa u Endruz
Dohvatio sam plastični držač za čašu s kafom sa suvozačkog sedišta i tresnuo njome u krov. Setio sam se dana u vašingtonskoj policiji.
Uputio sam se k vazduhoplovnoj bazi Endruz, pa sam za manje od pola sata bio u crnom helikopteru bel na putu za heliodrom u centru Menhetna, na Ist Riveru. Dok smo preletali grad, zamišljao sam Njujork u panici. Moramo se suočiti sa stvarnim problemom: fizički je nemoguće evakuisati sve iz ciljanih gradova. Jednostavno su preveliki. Osim toga, upozoreni smo da će nas, pokušamo li evakuaciju, odmah napasti, kako je Vuk obećao. Zasad ni reč od Vukovih pretnji nije procurila u medije, ali napadi u Nevadi, Engleskoj i Nemačkoj unervozili su čitav svet.
Čim sam stigao na heliodrom na Ist Riveru, prebacili su me u kancelariju FBI-ja u donjem Menhetnu. Rano tog jutra tamo su počeli napeti sastanci na visokom nivou, kad je neko ko je gledao nadzorne snimke prepoznao Šefera. Otkud on sad u Njujorku? I to s Al Kaidom? Iznenada su glasine o Vukovim putovanjima na Bliski istok imale smisla. Ali šta se to događa?
U zgradi Federal Plaza brzo i podrobno su me obavestili o terorističkoj ćeliji čije je sedište u zgradici od opeke blizu tunela Holand. Nije jasno je li Šefer i dalje tamo. Prethodne večeri je ušao u devet i niko nije video da je izašao.
„Ostali su očigledno članovi Al Džihada", rekla mi je Andžela Bel, analitičarka podataka pridružena njujorškoj ekipi protiv terorizma. Rekla je kako su u toj propaloj trospratnici i poslovne prostorije korejskog uvozno-izvoznog preduzeća i prevodilačka firma za španski jezik. Teroristička ćelija se prikazuje kao dobrotvorna kompanija pod nazivom Pomoć avganistanskoj deci.
Na osnovu izveštaja prismotre koju smo imali, bilo je nekoliko naznaka da se tu planiraju i odatle obavljaju aktivnosti po Njujorku. U jednom magacinu u Long Ajlend Sitiju pojavili su se hemikalije i instrumenti za njihovo mešanje. Taj magacin iznajmljuje stanovnik zgrade kod tunela Holand. Kamionet člana te ćelije ojačan je čvrstim oprugama da bi nosio veći teret. Moguće bombu? Kakvu bombu?
Tog prepodneva isplanirani su istovremeni upadi u skladište na Long Ajlendu i u stan blizu tunela Holand.
Oko četiri posle podne konačno su me odvezli do Trajbeke da se pridružim timu za upad.

Četrdeset sedmo poglavlje




UPOZORENI SMO da ne radimo to. No kako bismo poslušali? Štaviše, kako bi iko očekivao da ćemo poslušati kad je toliko života u opasnosti? Možda bismo mogli da tvrdimo kako je racija upućena samo na Al Kaidu i da nema ništa s Vukom. A možda i nije imala.
Stan u kom su bili teroristi i gde je možda još Džefri Šefer, bilo je sasvim lako nadzirati. Pročelje zgrade od crvene opeke imalo je samo jedan ulaz. Zadnji požarni izlazi vodili su do uske uličice, gde smo već postavili bežične kamere zatvorenog kola. S jedne strane nalazila se štamparija udžbenika, s druge malo parkiralište.
Je li Lasica i dalje unutra?
Jedinica HRT-a2 i tim specijalaca Njujorške policije zauzeli su gornji sprat pogona za pakovanje mesa, udaljenog nekoliko blokova od tunela. Tamo smo se okupili da utanačimo napad i da pričekamo da nam jave hoćemo li uopšte napadati.
HRT je želeo da se okuša, pa su navaljivali da napadnemo između dva i tri ujutro. Ne znam šta bih učinio da se ja pitam. Pred nama je ćelija poznatih terorista a moguće i Šefer. Ipak smo upozoreni na posledice. Moguće da je i zamka, nekakvo iskušavanje.
Nešto pre ponoći proneo se glas da je HRT-ov nadzor otkrio nešto drugo. Oko jedan ujutro pozvali su me u knjigovodstvenu sobicu koja nam je bila štab. Došlo je do trenutka kad ćemo ili krenuti ili se povući.
Majkl Ejnsli iz njujorške kancelarije bio je stariji agent zadužen za ovaj slučaj. Bio je visok, mršav kao hrt, privlačan muškarac s ogromnim terenskim iskustvom, ali sam stekao jak utisak da bi se lagodnije osećao na teniskom terenu nego usred opasne gužve kakva je pred nama.
„Evo šta smo dosad prikupili u prismotri", rekao je Ejnsli okupljenima. „HRT-ov snajperista je snimio nekoliko fotografija, a i sami smo slikali. Mislimo da je sve dosta dobro. Pogledajte i sami.“
Slike su prebačene na laptop, pa nam ih je pustio. Beše to niz snimaka širokog i uskog ugla šest prozora istočnog zida zgrade.
„Brinuli smo da ovi prozori nisu pokriveni", istakao je Ejnsli. „Ti govnari se smatraju pametnim i opreznim, je li tako? Bilo kako bilo, u zgradi smo identifikovali pet muškaraca i dve žene. Žao mi je što se ni na jednoj nadzornoj traci ne pojavljuje pukovnik Šefer. Barem ne zasad.
„Nemamo ništa o tome gde on izlazi iz zgrade, samo kako ulazi u nju. Koristimo termičke snimke da vidimo da nismo propustili njega ili još koga.“ Vašingtonska policija nije sebi mogla da priušti infracrveno termičko snimanje, ali upoznao sam se s njegovim funkcionisanjem otkad sam došao u Biro. Ono hvata toplotne razlike, vruće tačke, što omogućava nadzor kroz zidove.
Ejnsli je pokazao na snimak u gro-planu koji se pojavio na ekranu laptopa.
„Ovde postaje zanimljivo", rekao je i ukočio snimak na kom dva muškarca sede za stočićem u kuhinji.
„Levo je Karim al Lilijas. On je na četrnaestom mestu spiska Domovinske bezbednosti. Sigurno

pripada Al Kaidi. Osumnjičen je za učešće u bombaškim napadima na naše ambasade u Dar es Salamu i Najrobiju devedest osme. Ne znamo kad je stigao ni zbog čega, ali je ovo sasvim sigurno on.
„Čovek pored njega je Ahmed el Masri, veliki broj osam na tom spisku. Zverka. Uz to je inženjer.
Ni jednog ni drugog gada nema na ranijim nadzornim snimcima.
Mora da su se nedavno uvukli u grad. Zbog čega? U uobičajenim okolnostima već bismo bili u toj kuhinji s njima, kuvali nanu za sve i spremali se za dugačak razgovor.
Ovog trenutka se iste slike mogu videti u centru grada i u Vašingtonu. Uskoro bi trebalo da nam jave šta ćemo, ovako ili onako.“
Ejnsli je pogledao po sobi i konačno se nasmešio.
„Tek da se zna, preporučio sam da uletimo, skuvamo čaj i popričamo.“ Sobicom se razlegao pljesak. Na tren je bilo gotovo zabavno.

Četrdeset osmo poglavlje




ONI BEZOČNIJI i drčniji rnomci iz Tima za spasavanje talaca, što znači gotovo svaki od njih, ovako opasnu operaciju su zvali „pet minuta panike i uzbuđenja - njihove panike, našeg uzbudenja“. Meni lično, uzbudenje bi donelo hvatanje Džefrija Šefera.
HRT i specijalci očajnički su želeli da ulete u zgradu, pa su bili spremni. Dvadeset četiri do zuba naoružana izuzetna ratnika trupkala su po pogonu za pakovanje mesa. Bili su puni energije i izuzetno samouvereni da će posao obaviti kako treba i vrlo brzo. Posmatrajući ih, čoveku je bilo teško da u to ne poveruje, a još teže da ne zatraži da krene s njima u raciju.
Nevolja je bila u tome što, uspeju li, svi možemo izgubiti. Upozoreni smo i dobili smo dramatičnu pouku šta će se dogoditi ako ne poslušamo Vukova naređenja. S druge strane, ljudi koje nadziremo možda su njegov napadački tim na Njujork. I šta smo uradili?
Bila mi je poznata svaka pojedinost ovog posla. U zauzimanju zgrade učestvovaće strateški raspoređene sve snage, među njima HRT i njujorški specijalci. Bilo je šest napadačkih grupa i šest snajperskih, što su u HRT-u smatrali viškom. Nisu želeli pomoć specijalaca. Timovi HRT-ovih snajperista zvali su se Rendgen, Viski, Jenki i Zulu. U svakom je bilo po sedmorica. Specijalci će pomagati samo spreda i pozadi.
Zanimljivo mi je bilo svakako to što je HRT superiorniji napadački tim, što je suprotno od onoga što sam mislio dok sam radio u vašingtonskoj policiji. HRT-ovi snajperisti su prerušeni u opremu
„gradska koža“, što je podrazumevalo crni muslin, konopce, tamne pe-ve-ce cevčice i slično. Svaki snajperista je imao određenu metu, pa su svi prozori i vrata na zgradi bili pokriveni.
I dalje se nije znalo: ulazimo li?
Je li Šefer još tamo? Je li Lasica ovog trenutka u zgradi?
U pola tri ujutro pridružio sam se snajperskom dvojcu u zgradi od mrkog kamena preko puta ciljane zgrade. Sve je postalo napeto i čupavo.
Snajperisti su se ulogorili u prostoriji tri sa tri. Napravili su šator od crnog muslina na oko metar od prozora. Prozor su držali zatvoren, pa mi je jedan od njih dvojice objasnio:
„Kad dobijemo znak da krećemo, razbićemo okno bakarnom cevi. Izgleda sirovo, ali niko ništa bolje nije smislio.“
U tesnoj, toploj sobici nismo mnogo razgovarali, ali narednih pola sata posmatrao sam ciljanu zgradu snajperskim durbinom na rezervnoj pušci. Sad mi je već srce dosta brzo tuklo. Durbinom sam tražio Šefera. Šta ako ga ugledam? Kako da ostanem ovde?
Sekundi su prolazili a mogao sam da ih brojim otkucajima srca. Čitav tim je predstavljao „oči i uši“ komandi, a samo smo čekali naređenje odozgo.
Kreći. Ne idi.
Konačno sam razbio tišinu u sobici.

„Idem na ulicu. Moram da budem dole.“

Četrdeset deveto poglavlje




OVO JE VEĆ BOLJE.
Bio sam sa HRT-ovim timom odmah iza ugla, u blizini terorističkog skrovišta. Po pravilima ne bi trebalo da budem tamo - zato zvanično i nisam bio - ali sam pozvao Neda Mahonija, pa mi je on to omogućio.
Bilo je tri ujutro. Minuti su polako prolazili, a nikakve novosti ni razjašnjenja nisu stizali ni iz komande u Njujorku, ni iz sedišta FBI-ja u Huverovoj zgradi u Vašingtonu. Šta li misle? Kako iko može da donese nemoguću odluku kao što je ova?
Krenuti? Ne ići?
Poslušati Vuka?
Ne poslušati ga i snositi posledice?
Došlo je pola četiri pa i prošlo. Zatim četiri sata. Još ni reči odozgo iz sedišta.
Bio sam u crnom letačkom kombinezonu s pancirom i dali su mi MP-5. HRT-ovi momci znali su za moj lični odnos prema Šeferu.
Stariji agent, vođa operacije, seo je pored mene na pločnik.
„Dobro si? Sve je u redu?“
„Bio sam u vašingtonskim krvnim deliktima. Bio sam na raznim mestima, vrućim tačkama.“
„Znam da jesi. Ako je Šefer unutra, uhvatićemo ga. Možda ćeš ga ti uhvatiti.“ Da, možda ću na kraju ipak ucmekati gada.
A onda smo, na opšte zaprepašćenje, dobili naređenje da krenemo. Zeleno svetlo! Pet minuta panike i uzbuđenja.
Prvo sam čuo kako snajperisti razbijaju staklo na prozorima preko puta.
Zatim smo potrčali prema zgradi u kojoj je sklonište. Svi su bili pripremljeni za rat, u crnim letačkim kombinezonima i naoružani do zuba.
Dva helikoptera sa po osam putnika iznenada su se pojavila i primakla krovu zgrade od opeke.
Lebdeli su nad njim, a specijalci za napad spustiše se konopcima.
Četvoročlani tim peo se uz bok zgrade, što je samo po sebi neviđen prizor.
U glavi mi je sevnuo još jedan HRT-ov „ratni“ poklič -brzina, iznenađenje i silovito delovanje.
Upravo tako se sve dešavalo.
Čuo sam kako eksplozivna punjenja razvaljuju vrata, tri-četiri različita praska u razmaku od nekoliko sekundi. U ovom napadu neće biti pregovaranja.
Ušli smo. Bilo je baš dobro - ja sam ušao.
Po mračnim hodnicima odjekivali su pucnji. Odnekud iznad mene razleže se pucnjava mašinke. Stigao sam do drugog sprata. Muškarac čupave, guste kose izašao je na vrata. Držao je pušku.
„Ruke uvis!“, dreknuo sam. „Ruke uvis! Visoko.“

Razumeo je engleski - digao je ruke i ispustio pušku.
„Gde je pukovnik Šefer? Gde je Šefer?“, urlao sam.
Ovaj je samo mrdao napred-nazad glavom, sav ošamućen i zbunjen.
Ostavio sam zarobljenika dvojici iz HRT-a, pa požurio na treći sprat. Sad sam strašno želeo da uhvatim Lasicu. Je li tu negde?
Iznenada je velikom dnevnom sobom naspram stepeništa u trku promakla žena u crnom.
„Stoj!“, zaurlao sam na nju. „Ti - stoj!“
No nije stala - proletela je pravo kroz otvoren prozor. Ćuo sam njen krik, a onda tajac. Bilo je mučno gledati.
Konačno sam začuo:
„Sve je obezbeđeno. Zgrada je obezbeđena! Svi spratovi su obezbeđeni!“ Samo se ništa nije čulo o Džefriju Šeferu, ništa o Lasici.

Pedeseto poglavlje




OKO ZGRADE su se sjatili timovi HRT-a i njujorških specijalaca. Sva vrata su izvaljena iz šarki, a nekoliko prozora je smrskano. Toliko o protokolu „kucni i najavi se“, ali izgleda da je plan bio delotvoran. Jedino što nismo našli Šefera. Gde li je taj gad? Ovako mi je umakao već nekoliko puta.
Žena koja je skočila s prozora gornjeg sprata bila je mrtva, što se i moglo očekivati kad se neko naglavačke baci tri sprata iznad pločnika. Čestitao sam nekolicini članova HRT-a dok sam silazio. Čestitali su i oni meni.
Na stepeništu sam se sreo s Majklom Ejnslijem.
„Vašington želi da učestvuješ u ispitivanju", rekao mi je, nimalo zadovoljno. „Ima ih šestoro.
Kako hoćeš to da izvedeš?"
„Šefer?“, upitao sam. „Zna li se nešto o njemu?"
„Kažu da nije ovde. Nismo sigurni. Još ga tražimo.“
Nisam mogao da sakrijem razočaranje, ali sam oćutao. Ušao sam u radionicu koja je služila kao stan. Vreće za spavanje i nekoliko umrljanih madraca pobacani su po golom patosu. Pet muškaraca i jedna žena sedeli su zbijeni sa lisicama na rukama, kao ratni zarobljenici, što su valjda i bili.
Prvo sam zurio u njih bez reči.
Zatim sam pokazao na onog što mi se činio najmlađi: sitnog, mršavog, s naočarima sa žičanim ramom i, naravno, neurednom bradom. „Njega“, rekao sam i uputio se iz sobe. „Hoću njega. Dovedite mi ga smesta!“
Pošto su mladića izveli iz prostorije u manju spavaću sobu pored nje, ponovo sam pogledao po onoj sobi.
Pokazao sam na drugog mlađeg muškarca s dugom kovrdžavom kosom i gustom bradom. „Onog“, rekao sam pa su njega izveli. Bez ikakvog objašnjavanja.
Tad su me upoznali s FBI-jevim prevodiocem, čovekom po imenu Vasid, koji je govorio arapski, farsi, paštu. Zajedno smo ušli u susednu spavaću sobu.
Dok smo ulazili, prevodilac mi je rekao:
„Verovatno je Saudijac, moguće da su svi.“ Odakle god da je, sitni mršavi mladić izgledao je izuzetno nervozno. Ponekad je islamskim teroristima mnogo pristupačnija misao da umru nego da ih đavo zarobi i ispituje. U tome je bila moja prednost: Ja sam đavo.
Naveo sam prevodioca da proćaska s osumnjičenim teroristom o njegovom rodnom mestu i teškom privikavanju na život u Njujorku, u đavoljoj jazbini. Zamolio sam ga da ubaci kako sam prilično dobar čovek i jedan od malo agenata FBI-ja koji nije urođeno zao. „Reci mu da čitam Kuran. Divna knjiga.“
U međuvremenu sam seo i pokušao da imitiram ponašanje teroriste, da ga oponašam, a da to ne bude sasvim očigledno. Sedeo je na ivici stolice. Seo sam i ja. Kad bih uspeo da budem prvi Amerikanac u kog ima poverenja, čak i najmanje, mogao bi nešto da izbrblja.

U početku nije išlo kako treba, ali je odgovorio na nekoliko pitanja o svom rodnom gradu. Uporno je tvrdio kako je u Ameriku došao sa studentskom vizom, ali znao sam da nema ni pasoš. Nije znao ni gde se nalaze njujorški fakulteti, pa čak ni Njujorški univerzitet.
Na kraju sam ustao i gnevno izmarširao iz sobe. Otišao sam do drugog osumnjičenog i ponovio isto s njim.
Zatim sam se vratio mršavom mladiću. Doneo sam gomilu izveštaja i bacio ih na pod. Čuo se glasan tresak, i on je odista poskočio.
„Reci mu da me je lagao!“, zaurlao sam na prevodioca. „Reci da sam mu verovao. Reci da FBI i CIA nisu puni budala, uprkos onome što su mu pričali u njegovoj zemlji. Samo mu pričaj. Još bolje viči na njega. Ne dozvoli mu da progovori dok nema šta da nam kaže. Reci mu da će umreti pa ćemo mu pronaći celu porodicu u Saudijskoj Arabiji!“
Sledeća dva-tri sata sve vreme sam išao od jedne do druge sobe. Prilično sam dobro čitao ljude zahvaljujući godinama rada u psihoterapiji, a posebno sam bio dobar kad su uznemireni. Izabrao sam i trećeg teroristu, onu ženu, pa i nju dodao u igru. Službenici CIA su ispitivali zarobljenike svaki put kad ja izađem iz sobe. Nisu bili mučeni, ali su bili pod stalnom vatrom.
Na FBI-jevoj obuci u Kvantiku učili smo o principima ispitivanja kao RPM: racionalizacija, projekcija i minimalizacija. Zaista sam racionalizovao kao lud: „Ahmede, ti si dobar čovek. Vera ti je istinska. Kamo sreće da je moja tako snažna.“ Projektovao sam krivicu: „Nisi ti kriv. Ti si mlad. Vlada Sjedinjenih Država ume da bude zla. Ponekad i sam mislim kako treba da budemo kažnjeni.“ Minimalizovao sam posledice: „Zasad nisi počinio nikakav zločin ovde u Americi. Naši slabi zakoni i sudski sistem mogu da te zaštite.“ Zatim sam prelazio na stvar: „Pričaj mi o Englezu. Znamo da se zove Džefri Šefer. Imamo video-trake, fotografije, audio-trake. Znamo da je bio ovde. Gde je sada? Njega u stvari hoćemo.“
Držao sam se toga i ponavljao priču.
„Šta je Englez hteo da uradite? On je krivac, nisi ti ni tvoji prijatelji. Već nam je to poznato.
Samo nam ispuni još neke praznine. Moći ćeš da se vratiš kući.“ Zatim sam ista pitanja ponavljao za Vuka.
Ništa nije uspelo ni s jednim teroristom, čak ni s onim najmlađim. Bili su žilavi, disciplinovaniji i iskusniji nego što su izgledali, pametni i očigledno vrlo motivisani.
A što i ne bi bili? Verovali su u nešto. Možda i iz toga treba izvući pouku.

Pedeset prvo poglavlje




TERORISTA kog sam sledećeg odabrao bio je postariji, lep, zdravog izgleda, s debelim brkovima i belim, skoro savršenim zubima. Govorio je engleski i ispričao mi, donekle ponosno, da je studirao na Berkliju i u Oksfordu.
„Biohemiju i elektrotehniku. Iznenađuje li vas to?“ Zvao se Ahmed el Masri i bio je osmi na spisku Domovinske bezbednosti.
Sasvim voljno je pričao o Džefriju Seferu.
„Da, Englez je došao ovamo. Naravno, imate pravo. Video i audio trake obično ne lažu. Najavio je da ima nešto važno da razgovara s nama.“
„Jeste li razgovarali?“ El Masri se namrštio.
„Nismo. Smatrali smo ga za vašeg agenta.“
„Pa zašto je onda dolazio? Zašto ste pristali da se vidite s njim?“ El Masri je mrdnuo ramenima na to pitanje.
„Iz znatiželje. Rekao je da ima pristup taktičkim nuklearnim eksplozivnim napravama.“ Trgao sam se a srce mi je najednom brže zakucalo. Nuklearne naprave u Njujorku?
„Je li imao kod sebe to oružje?“
„Pristali smo da razgovaramo s njim. Verovali smo da misli na atomske bombe spakovane u kofer. Atomke u koferu. Teško ih je nabaviti, ali ne i nemoguće. Kao što možda znate, Sovjetski Savez ih je proizvodio u vreme Hladnog rata. Niko ne zna koliko ih je proizvedeno, ni šta je bilo s njima. Priča se da ruska mafija poslednjih godina pokušava da ih rasproda. Ja zapravo ne znam. Ovamo sam došao da predajem kao profesor. Da tražim posao.“
Stresao sam se. Za razliku od konvencionalnih bojevih glava, atomke u koferu mogu da se aktiviraju na zemlji. Veličine su povećeg kofera, a lako ih može aktivirati i pešadinac.
Osim toga, mogu se sakriti bilo gde, čak i pešice nositi po Njujorku, Vašingtonu, Londonu, Frankfurtu.
„Pa je li imao pristup atomkama u koferu?“, pitao sam El Masrija. Slegnuo je ramenima.
„Mi smo studenti i nastavnici. Zašto bismo uopšte razmišljali o atomskom oružju?“ Shvatio sam šta se trudio da uradi - pogađao se za sebe i svoje ljude.
„Zašto se jedna vaša studentkinja ubila skočivši kroz prozor?“
El Masri je zažmurio od bola. „Otkad je u Njujorku, plašila se. Bila je siroče, roditelje su joj ubili Amerikanci u nepravednom ratu.“
Polako sam zaklimao glavom jer sam razumeo i saosećao s onim što mi je pričao.
„U redu, ovde niste počinili nikakav zločin. Već nedeljama motrimo na vas. Ali ima li pukovnik Šefer pristup atomskom oružju?“, pitao sam ponovo. „Na ovo pitanje mi treba odgovor. To je važno i

za vas i za vaše ljude. Razumete li me?“
„Mislim da razumem. Hoćete li da kažete da ćete nas deportovati ako sarađujemo? Poslati nas kući? S obzirom na to da nismo počinili nikakav zločin?“, pitao je El Masri. Trudio se da učvrsti dogovor.
Odmah sam mu odgovorio:
„Neki od vas su u prošlosti izvršili ozbiljne zločine. Ubistva. Ostali će biti ispitani, pa poslati kući.“
Klimnuo je glavom.
„U redu. Nisam stekao utisak da gospodin Šefer ima taktičko nuklearno oružje. Kažete da motrite na nas. Možda je i on to znao? Ima li to smisla? Da vam je smestio? Ne pretvaram se da razumem ovo, ali to mi je palo na pamet dok pričam s vama.“
Nažalost, ono što je rekao ima smisla. Plašio sam se da se upravo to dogodilo. Zamka, provera.
Zasad je to bio Vukov šablon.
„Kako je Šefer izašao odavde, a da ga kamera nije snimila?“, upitao sam.
„Podrum ove zgrade povezan je s onom zgradom na južnoj strani. Pukovnik Šefer je to znao.
Izgleda da zna mnogo o nama.“
Kad sam izašao iz zgrade, bilo je već devet sati ujutro. Bio sam iscrpljen, tako da sam mogao da legnem i zaspim nasred ulice. Osumnjičene će uskoro prebaciti, a čitava oblast je zatvorena, čak i tunel Holand, usled straha da bi mogao biti prva meta, da bi iznenada mogao biti dignut u vazduh.
Je li sve iskušavanje, zamka?

Pedeset drugo poglavlje




USLEDILO JE još čudnih obrta tog dana.
Pred zgradom se okupila svetina i, dok sam se probijao do auta, neko mi je doviknuo:
„Doktore Krose!“
Doktore Krose? Ko me to zove?
Klinac u žućkasto-crvenoj vetrovci mi je mahao da skrene pažnju.
„Doktore Krose, ovamo! Doktore Alekse Krose! Čoveče, treba da razgovaram s vama.“
Prišao sam momku koji verovatno nije imao više od devetnaest godina. Nagnuo sam se prema njemu.
„Otkud mi znaš ime?“ Zavrteo je glavom i ustuknuo.
„Upozoreni ste, čoveče“, rekao je. „Vuk vas je upozorio!"
Samo što je to izgovorio, bacio sam se na njega, dohvatio ga za kosu, za jaknu. Oborio sam ga na zemlju i stegao mu kragnu. Celom težinom sam se svalio na njega.
Koprcajući se, sav crven u licu, zavrištao je:
„Hej! Hej! Plaćeno mi je da prenesem poruku. Odjebi, bre. Tip mi je dao stotku. Čoveče, samo prenosim poruku. Onaj Englez mi je rekao da si ti doktor Aleks Kros.“
Mladić što samo prenosi poruku pogledao me je u oči.
„Meni ne ličiš na doktora.“

Pedeset treće poglavlje




VUK JE BIO u Njujorku. Ni za šta na svetu nije mogao da propusti veliki kraj roka. Biće to tako dobro, tako slatko.
Sad su se pregovori već usijali. Predsednik Sjedinjenih Država, britanski premijer i nemački kancelar nisu, naravno, hteli da se pogode, nisu hteli da se sazna kako su strašni slabići. Čovek ne može da pregovara s teroristima, je li tako? Kakav bi to presedan bio? Treba da ih još jače pritisne, da ih ubedljivije pritegne kako bi se slomili.
Ume on to. Biće presrećan da to učini, da muči te budale. Sve je tako predvidivo - barem njemu.
Pošao je u dugačku šetnju menhetenskim Ist Sajdom. U zdravu šetnju. Osećao je da drži sve konce igre. Kako bi i mogle svetske vlade da se mere s njim? On je u prednosti. Ne ometaju ga ni politika, ni mediji, birokratija, zakoni ni moral. Ko može bolje?
Vratio se u prelep stan na vrhu zgrade što gleda na Ist River, samo jedan od stanova koje je posedovao po čitavom svetu. Lako stežući crnu gumenu loptu, mašio se telefona i pozvao starijeg agenta iz njujorške kancelarije FBI-ja, agenta s vrha, ženu.
Ona mu je ispričala sve što u Birou znaju i šta čine da ga nađu, što je u suštini sve beznačajno.
Veća je verovatnoća da slučajno nalete na Bin Ladena nego na njega.
Vuk se prodrao u slušalicu:
„Plaćam li teja za ova sranja? Da mi pričaš ono što već znam? Trebalo bi da te ubijem.“ Međutim onda se Rus zasmejao.
„Samo se gadno šalim, draga moja. Lepe vesti mi prenosiš. A imam i ja vesti za tebe: uskoro će u Njujorku doći do incidenta. Kloni se mostova. Oni su vrlo opasni. Znam to iz prve ruke.“

Pedeset četvrto poglavlje




BIL KAPISTRAN je bio čovek s vizijom, ali i s lošom i opasnom naravi - najblaže rečeno, imao je ozbiljne nevolje sa savladavanjem gneva. Uskoro će biti i čovek sa dvesta pedeset somića na računu u banci na Kajmanima. Trebalo je samo da obavi svoj posao, i to neće biti teško. Mogu ja to, no problemo.
Kapistran je imao dvadeset devet godina, bio je vitak i žilav, a poticao je iz Ralija u Severnoj Karolini. Tamo je na državnom univerzitetu godinu dana igrao lakros, pa je otišao u marince. Posle trogodišnje službe regrutovan je u plaćenike za neku kompaniju iz okoline Vašingtona. Pre dve nedelje prišao mu je tip kog je poznavao iz Vašingtona, Džefri Šefer, a on je pristao da obavi najveći posao u karijeri. Posao od dvesta pedeset hiljada dolara.
Trenutno je bio na poslu.
U sedam ujutro odvezao se crnim Fordovim kombijem na istok Pedeset sedmom ulicom na Menhetnu, pa skrenuo ka severu Petom avenijom. Na kraju je parkirao blizu mosta u Pedeset devetoj ulici, koji zovu Kvinsboro.
S dvojicom odevenih u bele molerske kombinezone, s kojima se dovezao, pokupio je opremu iz kombija. Samo ne boju, zaštitni najlon i aluminijumske merdevine, već eksploziv. Mešavinu C4 i nitrata koju treba postaviti u najniže nosače mosta na strateškoj tački blizu menhetenske strane Ist Rivera.
Kapistran je već poznavao svaki pedalj Kvinsboroa. Zagledao se u taj devedeset pet godina star, čvrst most i video otvorenu, elastičnu konstrukciju s konzolnim nosačima, jedini od četiri mosta na Ist Riveru koji nije viseći. Što je značilo da je potreban poseban tip bombe, upravo onaj koji je doneo u kombiju.
Ovo je nešto sasvim drugačije, razmišljao je dok je s kolegama cimao opremu do mosta. Njujork. Ist Sajd. Svi oni napirlitani kurtoni od poslovnjaka, one plave princezice, hodaju tu kao da je svet njihov. Kad zanemari nervozu, gotovo je uživao, pa je shvatio i da zvižduće pesmu koja mu je bila smešna. Pesmu o mostu u Pedeset devetoj ulici (Feelin’ Groovy) Sajmona i Garfankla - koje je smatrao tipičnim njujorškim šupčinama. Obojicu - Frćkavog i Kepeca.
Poslednjih nekoliko dana Kapistran je do nekog doba radio s dvojicom simpatičnih studenata tehnike na Univerzitetu Stouni Bruk na Long Ajlendu. Jedan od tih genijalaca bio je iz Irana, drugi iz Avganistana. Njima je to bilo još kako ironično: studenti na fakultetu u Njujorku pomažu da se u vazduh digne njujorški most. Zar ovo nije zemlja slobodnih, jebote? Svoj tim su nazvali Projekat Menhetn. Još jedna njihova šala.
Prvo su razmišljali o ANFO-u, bombi koja bi svakako napravila krater na putu, ali možda ne bi srušila veliki most kakav je Kvinsboro. Genijalci su objasnili Kapistranu da može proveriti šta je ANFO u stanju da postigne ako samo baci petardu na nekoj gradskoj ulici. A može to i da zamisli. Eksplozija bi se odlikovala „slabim silama koje uvek teže putu manjeg otpora“. Drugim rečima,

bomba bi napravila gadnu rupicu u asfaltu, ali prava razorna moć bi se širila vazduhom, uvis i u stranu.
Nedovoljno dobro za ovo danas. Preblago. Nije čak ni blizu onome što je potrebno.
Onda su ovi vraški pametni studenti smislili mnogo bolji način da dignu most u vazduh. Naučili su Kapistrana kako i gde da pričvrsti nekoliko manjih punjenja na različitim tačkama temelja. Slično tome, kompanije za rušenje obaraju stare zgrade, a ovde će to raditi kao sat.
Budući da nije želeo da ga uhvate, Kapistran je razmišljao da pošalje ronioce u Ist River da na nosače postave punjenja. Sam je nekoliko puta prilazio mostu. Iznenadio se kad je shvatio da takoreći nema nikakvog obezbeđenja.
Upravo tako je bilo i rano tog jutra. On i njegova dva saradnika prišli su donjim nosačima mosta i niko ih nije presreo.
Iz daljine je stari most sa isprepletanim gvožđem obojenim u srebrno i ukrasnim vršcima izgledao prilično tanano. Izbliza se otkrivala prava snaga konstrukcije: stameni stubovi nosači, zakivci veličine dlana.
Iako je zvučalo sumanuto, uspeće - njegova kockica će se uklopiti na mesto.
Ponekad se pitao zbog čega je postao ogorčen na sve, tako kiseo i gnevan. Pre nekoliko godina, s marincima je bio u spasilačkoj ekipi koja je spasavala oborene pilote kao što je Skot O’Grejdi u Bosni. E pa taj više nije bio ratni heroj. Postao je kapitalista koji radi u sistemu, zar ne? A to je istinitija tvrdnja nego što bi većina ljudi poverovala.
Dok je hodao po potpornoj konstrukciji, Kapistran je pevušio, pa naglas zapevao: „Groovy.
Feeling very groovy.“

Pedeset peto poglavlje




SAD SE DOGAĐALO nešto najčudnije.
Prošao je krajnji rok, a ništa se nije dogodilo.
Nismo dobili poruku od Vuka, nisu odmah usledili napadi. Nije bilo ničega. Tajac. Bilo je sablasno i neverovatno strašno.
Jedino je Vuk znao šta se događa - a možda i Vuk i predsednik i još nekolicina svetskih voda.
Šuškalo se da su predsednik, potpredsednik i kabinet preseljeni iz Vašingtona.
Ovo se neće tek tako završiti, zar ne? Svakako neće prestati novinski članci. Post, Njujork tajms, USA tudej, CNN, sve radio i televizijske mreže - dočepali su se poneke verzije pretnji velikim gradovima. Niko nije znao koji su to gradovi ni ko preti. Međutim, posle godina žutih i narandžastih upozorenja Domovinske bezbednosti kao da niko te pretnje i glasine nije shvatao ozbiljno.
Neizvesnost, rat nerava mora da su deo Vukovog plana. Vikend Dana sećanja proveo sam u Vašingtonu. Spavao sam kad su me pozvali da odmah dođem u Huverovu zgradu.
Pogledao sam budilnik, žmirnuo da izoštrim vid, shvatio da je tri ujutro. Šta je sad? Jesu li usledile represalije? Šta je da je, ništa mi nisu rekli telefonom.
„Odmah stižem“, rekao sam i ustao psujući sebi u bradu. Tuširao sam se po minut-dva prvo vrelom, pa ledenom vodom, obrisao se, navukao odeću i seo u auto, pa se vozio Vašingtonom u strašnoj izmaglici. Jedino sam znao da će Vuk pozvati za pola sata.
U pola četiri ujutro, posle radnog vikenda s neispunjenim rokom koji nam visi nad glavom - on nije samo upravljao već se ponašao sadistički.
Kad sam stigao u krizni štab na petom spratu, tu je već bilo najmanje njih desetak. Pozdravili smo se kao stari prijatelji na nečijoj sahrani. Sledećih nekoliko minuta u salu za konferencije stalno su ulazili agenti mutnih očiju, kao da se niko još nije sasvim razbudio. Nepravilan red se obrazovao pred stočićem gde su konačno doneli dva bokala kafe. Svi su izgledali nervozno i napeto.
„Nema danskog peciva?", začudio se jedan agent. „Šta je s ljubavlju?" Ali niko se nije ni osmehnuo na njegovu šalu.
Direktor Berns je stigao nekoliko minuta posle pola četiri. Bio je u crnom odelu i s kravatom, što je dosta zvanično, a posebno u ovo doba noći. Imao sam osećaj da ni on ne zna šta se događa. Igru je vodio Vuk, a ne neko od nas.
„A za mene ste mislili da sam gadan šef‘, rekao je posle nekoliko minuta tišine. Konačno se začuo uzdržan smeh. „Hvala vam što ste došli“, dodao je Berns.
Vuk se javio u tri i četrdeset tri. Glas mu je opet bio filtriran, ali su se čuli tipična samouverenost i prezir.
„Verovatno se pitate zašto sam zakazao sastanak usred noći“, počeo je. „Zato što mi se može.
Kako vam se to dopada? Zato što mi se može.
Ukoliko dosad niste primetili, ne sviđate mi se mnogo. Zapravo, uopšte mi se ne sviđate. Za to

imam razloga, i to valjanih. Mrzim sve što predstavlja Ameriku. Stoga je ovo delimično možda i iz osvete? Možda ste mi negde u prošlosti učinili nešto nažao? Možda ste naudili mojoj porodici. To je samo deo zagonetke. Osveta mi je slatki dodatak.
No vratimo se u sadašnjost. Ispravite me ako grešim, ali mislim da sam naložio da ne istražujete gde se nalazim.
A šta ste vi uradili? Pohvatali ste šestoro jadničaka na Menhetnu zato što ste posumnjali da rade za mene. Čak se jedna devojka toliko izbezumila da je skočila s prozora na trećem spratu. Video sam je kako pada! Pretpostavljam da mislite - kako već umete - da će, uhapsite li mi tamo operativce, Njujork biti bezbedan.
O, pardon, umalo da zaboravim na sitnicu: propušten krajnji rok.
Jeste li mislili da sam to zaboravio? E pa nisam zaboravio krajnji rok. Pa ni uvredu što ste ga propustili. Sad gledajte šta mogu da uradim.“

Pedeset šesto poglavlje




U POLA ČETIRI ujutro, prema primljenim uputstvima, Lasica je zauzeo položaj na klupi parka na rečnom keju, na uglu Saton plejsa i Pedeset sedme ulice. Brinulo ga je mnogo toga u vezi s ovim poslom, ali dve misli su držale sve teškoće pod kakvom-takvom kontrolom. Kao prvo, sleduje mu velika zarada i kao drugo, opet mu je zapalo da se nađe usred značajnih zbivanja. Bože, uvek mi se zalomi da budem u samom centru dešavanja.
Odsutno je zurio u tamne, brze struje Ist Rivera. Crveni remorker obeležen natpisom BRAĆA MEKALISTER sprovodio je veliki teretni brod. Grad koji nikad ne spava, je li? U barovima u Prvoj i Drugoj aveniji tek su se spremali da objave točenje poslednje ture. Malopre je prošao ispred centra za lečenje životinja koji je još bio otvoren za hitnu pomoć kućnim ljubimcima. Hitna pomoć za kućne Ijubimce? Kakav grad, čoveče! Ušta se to Amerika pretvara?
Mnogi Njujorčani će se uskoro probuditi, ali će im biti izuzetno teško ponovo da zaspe. Iskusiće plač i škrgut zuba. Vuk će se za to postarati kroz samo minut-dva.
Šefer je na satu pratio odbrojavanje sekundi do tri i četrdeset tri, ali je takođe osmatrao reku i most Kvinsboro.
Automobili, taksiji i priličan broj kamiona tutnjali su preko mosta, čak i u ovo doba. Sigurno je jedno stotinak vozila upravo prelazilo reku, ako ne i više od toga. Siroti dripci.
U tri i četrdeset tri Šefer je pritisnuo taster na mobilnom telefonu.
To je poslalo jednostavni mali impuls do antene na strani mosta ka Menhetnu. Kolo je počelo da se zatvara...
Upaljač se aktivirao...
U svega nekoliko mikrosekundi poruka iz pakla obrušila se na narod Njujorka, ali i na ostatak sveta.
Simbolična poruka.
Još jedan poziv na buđenje.
Teška eksplozija raznela je stubove i grede mosta u Pedeset devetoj ulici. Spone su uništene momentano, šokantno, nepovratno. Stara čelična konstrukcija raspala se kao ljuska kikirikija. Ogromni zakivci iskočili su i poispadali u reku. Asfalt je razdrobljen. Prenapregnuti beton se pocepao kao hartija.
Gornji kolovoz se prelomio na dva dela, potom su ogromni delovi pali kao bombe na donju platformu, koja je i sama napukla i sva oljuštena visila nad vodom.
Vozila su upadala u vodu. Kamion koji je bio pun jutarnjeg izdanja novina iz štamparije u Kvinsu preturio se s izuvijanog kolovoza unazad, napravio piruetu i sručio se u Ist River. Za njim je, poput olovnih tegova, popadalo još automobila i kamiona. Iz električnih kablova koji su visili celom dužinom mosta vrcale su varnice. Desetine vozila su nastavile da padaju s mosta u reku i da nestaju ispod površine vode.

Neki ljudi su izlazili iz kola i skakali u reku, u sigurnu smrt. Šefer je čuo njihove očajne krike dok su padali u vodu.
U svim stambenim zgradama Njujorka svetla su počela da se pale, za njima televizori i kompjuteri. Tako su Njujorčani dobijali prva obaveštenja o užasnoj nesreći kakva je do pre samo nekoliko godina bila potpuno nezamisliva.
Pošto je uspešno okončao posao za tu noć, Džefri Šefer je najzad ustao sa klupe s namerom da se naspava. Ako uopšte uspe da zaspi. jedno je sa sigurnošću znao: ovo je tek početak. Pred njim je put za London.
Londonski most, razmišljao je. Svi mostovi sveta popadaće, srušiće se. Savremeno društvo će se od toga i samo raspasti. Onaj odurni Vuk može biti lud, ali je prosto genijalan u zlu. Smrdljivi genijalni ludak!

Treći deo

VUK SE ŠUNJA










Pedeset sedmo poglavlje




VUK JE USPORIO svoj snažni crni lotus na oko sto sedamdeset kilometara na sat dok je razgovarao preko mobilnog telefona, jednog od šest, koliko ih je ukupno imao u kolima. Uputio se prema Montoku, na samom špicu Long Ajlenda, ali je usput morao da obavi važan posao, mada je već bilo jedan sat posle ponoći. Na vezi su bili američki predsednik, nemački kancelar i britanski predsednik vlade. Vrh vrhova. Šta može biti jače od toga?
„Ovaj poziv ne može da se ulovi, zato ne traćite vreme pokušavajući. Moji tehničari su bolji od vaših“, obavestio ih je. „Elem, šta imate na umu? Pre osam časova vam je istekao rok. I?“
„Treba nam još vremena“, u ime grupe progovorio je britanski premijer. Svaka mu čast. Da li je on pravi vođa među njima trojicom? Tome se Vuk nije nadao. Imao je utisak da je on sledbenik.
„Nemate pojma...“, počeo je američki predsednik, ali ga je Vuk presekao, sa smeškom upućenim samom sebi, oduševljen što može da nipodaštava jednog moćnog svetskog lidera.
„Stanite. Neću više da slušam laži!“, urlao je u telefon.
„Morate čuti ono što imamo da vam kažemo“, umešao se nemački kancelar. „Dajte nam priliku..
Vuk je na tom mestu prekinuo razgovor. Pripalio je pobedničku cigaru, s uživanjem povukao nekoliko dimova, a zatim spustio cigaru u pepeljaru. Opet je uspostavio vezu, ovog puta preko drugog telefona.
Svi su još bili tu, u iščekivanju njegovog poziva. Nije on, zapravo, potcenjivao nijednog od ovih moćnika, nimalo, ali šta su drugo mogli da rade nego da čekaju da ih zove?
„Hoćete li da napadnem sva četiri grada? Moram li to da učinim kako bih vas uverio koliko sam ozbiljan? Uradiću to u trenu. Odmah ću to uraditi, jednostavno ću narediti. Samo mi nemojte govoriti da vam treba još vremena. Ne treba vam! Pa zaboga, politički zatvorenici služe kaznu u zemljama koje su vaši pioni!
„Pravi problem je u tome što vi ne smete da se pokažete u pravom svetlu. Ostatak sveta ne sme da vas prepozna kao nemoćne slabiće. Ali vi to jeste! Kako je samo do toga došlo? Ko je ljude kao što ste vi postavio na položaj s tolikom odgovornošću? Ko li je samo vas izabrao? Novac i politički zatvorenici. Zbogom.“
Premijer je progovorio pre nego što je Vuk uspeo da opet prekine vezu:
„Sve ste pogrešno razumeli! Vi treba da napravite izbor, a ne mi. Prihvatamo mi da ste u boljem položaju od nas. Razume se. Ali ne možemo tako brzo da sve ovo upakujemo. To je fizički nemoguće, mislim da vam je to jasno. Naravno da ne želimo da s vama sklapamo sporazum, ali ćemo to uraditi. Nemamo izbora. Samo nam treba više vremena da se to obavi. I biće obavljeno. To vam obećavamo.“ Vuk je slegnuo ramenima. Engleski premijer ga je potpuno iznenadio. Bio je kratak i jasan, a imao je i muda.
„Razmisliću o tome“, rekao je Vuk i prekinuo vezu. Podigao je cigaru i naslađivao se sledećom

mišlju: on je sad najmoćnija osoba na svetu. A, za razliku od ove trojice, bio je pravi čovek za tu ulogu.

Pedeset osmo poglavlje




U ŠEST I PET UJUTRO, iz biznis klase aviona Britiš ervejza iz Njujorka izašao je čovek koji se predstavljao kao Randolf Voler. Pasoš i ostala dokumenta potvrđivala su ovaj identitet. Lepo je vratiti se kući, mislio je Voler, kome je pravo ime bilo Džefri Šefer. A biće još lepše ako uspem da London zbrišem s mape.
Gospodin koji je izgledao kao da ima nekih sedamdesetak godina nije imao nikakvih teškoća pri prolasku carine. Već je razmišljao o sledećem koraku, o poseti svojoj deci. To je njegova kockica. Vrlo neobično. No, uveliko je već prestao da preispituje Vukova naređenja. Osim toga, želeo je da vidi svoje naslednike. Tatica je predugo bio na putu.
Imao je novu ulogu, još jedan zadatak, još jednu kockicu u mozaiku. Podmladak je stanovao sa sestrom njegove pokojne supruge u omanjoj kući pokraj Hajd parka. Prisećao se kuće dok joj se približavao u iznajmljenom jaguaru serije S. Žena mu je ostala u krajnje neprijatnom sećanju. Lusi Ris-Kazins je bila lomna, plitkoumna osoba. Ubio ju je u robnoj kući Sejfvej u Čelsiju, pred bliznakinjama. Taj čin istinskog milosrđa načinio je siročad od njegovih kćeri, Triše i Erike, koje sad valjda imaju šest ili sedam godina, kao i od sina Roberta, kome mora da je jedno petnaest. Šefer je verovao da im je mnogo bolje bez majke koja je sve vreme zbog nečeg cmizdrila i slinila.
Nenajavljen, zakucao je na ulazna vrata pa je, uvidevši da su otključana, prosto upao.
Tu je zatekao Džudi, mlađu sestru svoje žene, kako s bliznakinjama sedi na podu i igra monopol.
Bio je ubeđen da su sve tri u toj igri bile predodređene za poraz. U ovoj grupi nije bilo pobednika.
„Tata je došao kući!“, uzviknuo je uz blistav i sasvim užasan osmeh. Uperio je beretu u grudi mile tetka Džudi.
„Da nisi zucnula, Džudi! Ni zuc! Nemoj mi pružiti izgovor da povučem oroz. Lako bih to učinio, i s naročitim zadovoljstvom. Da, vidiš, i tebe sasvim iskreno mrzim. Izgledaš kao debela verzija svoje ljubljene sestre. Zdravo, dečice! Pozdravite tatu. Došao je izdaleka da vas vidi. Čak iz Amerike.“ Njegove bliznakinje, njegove slatke kćerčice, briznule su u plač. Kako bi ponovo uspostavio red, Šefer je uradio jedino što je umeo - uperio je pištolj pravo u Džudino zabezeknuto, suzama umazano lice i primakao joj se. „Uradi nešto da prestanu da stenju i krešte. Smesta! Pokaži mi da zaslužuješ da im budeš staratelj.“
Tetka se sagnula do poda i privila devojčice na grudi, što nije prekinulo njihov plač, ali ga je barem prigušilo.
„Slušaj me sad, Džudi“, rekao je Šefer kad joj se primakao otpozadi i pritisnuo cev berete u potiljak. „Koliko god to želeo, nisam došao ovamo da te jebem, pa da te ubijem. Zapravo, imam jednu poruku koju treba da preneseš državnom sekretarijatu. Na jedan smešan, izvrnut način, tvoj život, u stvari, sad ima neku svrhu. Možeš li da poveruješ? Ja ne mogu.“
Tetka Džudi je izgledala zbunjeno, što je Šefer smatrao njenim uobičajenim stanjem.
„Kako ću ja to?“, promucala je.

„Prosto pozovi smrdljivu policiju! A sad umukni i slušaj. Policiji ćeš kazati da sam ti došao u posetu i rekao da niko više nije bezbedan. Ni policajci ni njihove porodice. Možemo im doći u kuću, baš kao što sam ja tebi danas došao.“
Da bi bio siguran da je shvatila, još dvaput joj je ponovio istu poruku. Tad je opet obratio pažnju na Trišu i Eriku, koje su ga inače zanimale taman koliko i besmislene porcelanske lutke iznad kamina. Mrzeo je te glupe kitnjaste trice, koje su nekad pripadale njegovoj ženi i koje je ona povazdan mazila i pazila kao da su žive.
„Kako je Robert?“, pitao je bliznakinje. Nisu reagovale.
Šta je sad ovo? Devojčice su već prisvojile onaj beznadežno izgubljeni izraz svoje majke i večito ucveljene tetke. Nisu progovarale.
„Robert vam je brat!“, urlao je Šefer, na šta su devojčice ponovo glasno zaplakale. „Kako je on?
Kako je moj sin? Kažite mi nešto o svom bratu! Da mu nije nikla i druga glava? Kažite nešto!“
„Dobro je“, Triša je najzad procedila, blentavo se osmehujući.
„Da, dobro je“, ponovila je Erika za sestrom.
„Dobro je, je l’? E pa, onda je sve u redu“, izgovorio je Šefer s dubokim prezirom za ova dva klona svoje majke.
Primetio je da mu Robert u stvari nedostaje. Bio mu je pokatkad zanimljiv taj blago uvrnuti momčić.
„Dobro, sad poljubite tatu“, zatražio je na kraju. „Ipak sam vam ja otac, sirote male upišanice", morao je da začini. „Za slučaj da ste zaboravile.“
Devojčice nisu htele da ga poljube, a on nije imao odobrenje da ih ubije, pa se okrenuo da napusti tu odvratnu kuću. Dok je izlazio, rukom je pomeo porcelanske lutkice s kamina. S treskom su se porazbijale o pod.
„U znak sećanja na mater vam vašu!“, doviknuo im je preko ramena.

Pedeset deveto poglavlje




VOJNICI KOJI SLUŽE u Iraku najviše se žale na to da je sve što ih okružuje besmisleno i nerazumljivo. U današnje vreme, to se sve više može primeniti na svaki rat. Pružila mi se prilika da to osetim i na svojoj koži.
Krajnji rok je već istekao i živeli smo u pozajmljenom vremenu. Tako se meni činilo. Imao sam utisak da već nekoliko dana nisam mogao da dođem do daha, a već sam leteo za London, s dvojicom kolega iz Odeljenja za međunarodni terorizam.
Džefri Šefer je u Engleskoj. Da stvar bude još luđa, hteo je da znamo da je tamo. Neko je to hteo.
Avion je sleteo na Hitrou malo pre šest sati ujutro. Otišao sam pravo u hotel kod stanice Viktorija i spavao do deset. Posle tog kratkog predaha, pošao sam u Novi Skotland jard, odmah iza ugla, na Brodveju. Divno je bilo biti tako blizu Bakingamske palate, Vestminsterske opatije i Parlamenta.
Čim sam stigao, odveli su me u kancelariju šefa detektiva Gradske policije, Martina Lodža. Ovaj mi je, sasvim skromno, rekao kako se stara da Antiterorističko odeljenje kojim on rukovodi, takozvani S013, radi kao sat. Dok smo išli na jutarnji sastanak ukratko mi je opisao samoga sebe:
„Kao ti, i ja sam se probijao kroz činove. Jedanaest godina u Gradskoj, posle kraćeg staža na kontinentu. Prethodno sam završio obuku u Hendonu, pa sam jedno vreme bio pozornik. Prebačen sam u SOl3 zato što znam jezike.“ Zastao je, pa sam odmah ja progovorio: „Poznat mi je tvoj antiteroristički odred. Čuo sam da je najbolji u Evropi. Dugogodišnje iskustvo s IRA.“
Lodž se škrto nasmešio, smeškom prekaljenog ratnika:
„Nekad se najbolje uči na sopstvenim greškama. Bilo kako bilo, Alekse, stigli smo. Veoma im je stalo da te upoznaju. Ali, budi spreman na neviđenu kenjačinu. Biće tu i MI5 i MI6. Oko svega se preganjaju. Ne obaziri se na to. Na kraju uvek nekako uspemo da se iskobeljamo. Uglavnom.“
Klimnuo sam glavom:
„Baš kao FBI i CIA tamo kod nas. Sve sam to već video.“
Ispostavilo se da je bio u pravu. Borba za prevlast bila je u punom jeku, čak i usred ovakve krize, što je još kako ometalo posao. U sobi je bilo nekoliko specijalaca, muškaraca i žena, zatim šef Kabineta predsednika vlade, kao i uobičajena gomila iz londonskih hitnih službi.
Kako sam seo, tako sam u sebi zacvileo. Opet to glupo sastančenje. Samo mi je to još falilo.
Došlo mi je da povičem: Prekoračili smo rok! Počeće da miniraju!