Londonski mostovi - Džejms Paterson

First topic message reminder :



Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

Šezdeseto poglavlje




VELIKA KUĆA NA PLAŽI kod Montoka na Long Ajlendu nije pripadala Vuku. Uzeo ju je pod zakup, za četrdeset hiljada nedeljno. Van sezone. Znao je Vuk da mu deru kožu, ali nije ga bilo mnogo briga. Barem ne danas.
Ipak je to bila gajba da ti pamet stane, u džordžijanskom stilu, trospratno zdanje nad morem, s neverovatno velikim bazenom koji je sama kuća zaklanjala od vetra, s pošljunčanim prilazom za automobile, sad načičkanim limuzinama oko kojih su se okupili njihovi mišićavi vozači.
Sve je to plaćeno, razmišljao je s ne malo gorčine, mojim novcem, mojim znojem, mojom pameću!
Čekala ga je grupa saradnika, pripadnika Crvene mafije. Okupili su se u salonu-biblioteci, odakle je pucao pogled na pustu plažu i Atlantik.
Kad je kročio u sobu, svi do jednog su se ponašali kao da su mu najdraži i najbliži prijatelji. Rukovali su se s njim, tapšali ga po širokim leđima i ramenima, mrmljali slatke male laži kako im je drago što ga vide. Mala grupa onih koji znaju kako izgledam. Najuži krug. Oni kojima verujem.
Ručak im je poslužen još pre nego što je došao, pa je sve osoblje udaljeno iz kuće. Auto je parkirao iza kuće i ušao na zadnja vrata. Osim njih, niko ga nije video. Niko osim devetorice okupljene u ovoj sobi.
Stao je pred njih i pripalio cigaru. U znak pobede.
„Tražili su da im produžim rok. Možete li da verujete?“, izgovorio je sladostrasno izbacujući dim.
Devet Rusa za stolom jednodušno je prasnulo u smeh. Nisu ništa manje od Vuka prezirali današnje svetske vlade i šefove država. Svi političari su rođeni slabići, a i ako se među njih i provukao poneko malo jači, ubrzo je pukao u samom procesu rukovođenja. Oduvek je tako.
„Udri po njima!“, uzviknuo je jedan. Vuk se osmehnuo.
„Da znaš da bi trebalo. Ali imaju pravo. Ako odmah grunemo, gubimo i mi. Nego, da im se javim. Očekuju odgovor. Ovo je zanimljivo, jelda? Mi to vodimo pregovore sa Sjedinjenim Državama, Britanijom i Nemačkom. Kao neka svetska sila.“
Podigao je kažiprst, čekajući da se uspostavi veza.
„Očekuju moj poziv...“
„Jeste li svi na vezi?“, rekao je u slušalicu. Svi su tu.
„Nema više ćaskanja, vreme za to je prošlo. Evo šta sam odlučio: imate još dva dana, tačno do sedam sati u ovoj časovnoj zoni. Samo, ima još nešto... Cena je upravo udvostručena!“
Prekinuo je vezu. Osvrnuo se na svoje ljude.
„Šta je bilo? Odobravate li? Znate li koliko sam vam para upravo obezbedio?“

Svi su zapljeskali i veselo zagrajali.
Vuk je s njima proveo to popodne. Progutao je sve laskanje i ulagivanje, sva potraživanja koja su nevešto pokušavali da uviju u formu mudrih saveta. No, na kraju je morao da ih ostavi da se bez njega provode u kući na obali mora. Čekao ga je neki posao u Njujorku.
„Dame samo što nisu stigle", obećao je. „Manekenke i kraljice lepote iz Njujorka. Priča se da su to najbolje pičke na svetu. Lepo se zabavljajte!“
Na račun mog znoja, moje genijalnosti.
Ubrzo se opet našao za volanom lotusa i uputio prema magistralnom drumu Long Ajlenda. Još neko vreme stiskao je gumenu lopticu, pa ju je konačno spustio. Izvukao je mobilni telefon i ukucao nekoliko brojeva. Šifra je odaslata. Kolo se zatvorilo. Upaljač je aktiviran.
Mada je već bio odmakao, čuo je kad je kuća eksplodirala. Nisu mu više trebali. Niko mu više nije trebao.
Zamočit! Bombe su polomile i poslednju kost u njihovim beznačajnim, beskorisnim telima. Naplata, osveta.
Ništa lepše od toga.

Šezdeset prvo poglavlje




U LONDONU SMO DOBILI vest da je rok produžen za četrdeset osam sati. To nam je donelo znatno olakšanje, makar bilo i kratkotrajno. Ni sat nije prošao kad je do nas stiglo obaveštenje o eksploziji na Long Ajlendu. Pobijeno je nekoliko šefova Crvene mafije. Šta je to moglo da znači? Je li to Vuk ponovo udario? Po svojima?
Posle dugih i iscrpljujućih sastanaka u Skotland jardu, nisam imao nikakvog pametnog posla. Oko deset uveče našao sam se s prijateljicom iz Interpola u restoranu Cimetni klub. Na mestu na kom je sad restoran, u Ulici Grejt Smit, nekad se nalazila Stara vestminsterska biblioteka.
Sad sam već bio više nego iznuren i ovo punjenje baterija mi je dobro došlo. Osim toga, uvek sam voleo da se družim sa Sendi Grinberg, koja je bila verovatno najpametnija policajka s kojim sam imao prilike da sarađujem. Možda ona ima neki predlog u vezi s Vukom. Ili s Lasicom. U svakom slučaju, niko nije bolje od nje poznavao evropsko podzemlje.
Osim za najbliže prijatelje, među koje imam sreću da pripadam, Sendi je u stvari Sondra. Visoka je, privlačna, moderna, pomalo otkačena, ali visprena i vanredno duhovita.
Snažno me je zagrlila i poljubila u oba obraza.
„Zar samo pod ovakvim okolnostima dobijam priliku da te vidim, Alekse? Samo kad se desi neka strahota na međunarodnom nivou? Gde je tu ljubav?“
„Možeš i ti neki put da dođeš kod mene u Vašington“, odvratio sam kad smo se razdvojili.
„Izgledaš fenomenalno, uzgred budi rečeno."
„Nije ti promaklo. Pođi za mnom, naš sto je pozadi. Užasno si mi nedostajao! Tako mi je drago što te vidim. I ti odlično izgledaš, uprkos svemu što se dešava. Kako ti to uspeva?"
Večera se sastojala iz mešavine indijske i evropske kuhinje, što je u Sjedinjenim Državama nemoguće naći, bar ne u Vašingtonu i njegovoj okolini. Više od sata smo pričali o slučaju. Tek uz kafu smo se razvedrili i prešli na lični teren. Primetio sam joj zlatni pečatni prsten i isprepletenu burmu na malom prstu.
„Divni su“, rekao sam joj.
„Od Ketrin“, odgovorila je sa smeškom. Sendi je već desetak godina živela s Ketrin. Bio je to jedan od najsrećnijih parova koje sam poznavao. Treba se učiti od njih, ali ko će sve da skapira? Ja sigurno ne. Ne umem da vladam ni svojim životom.
„Rekla bih da se ti još nisi oženio.“
„Sve ti primećuješ.“ Iskrivila je usta:
„Detektivka, šta da ti kažem. To mi je posao. Sad mi sve ispričaj.“
„Nema tu mnogo da se priča“ - sam sam sebe iznenadio izborom reči. „Viđam nekoga ko mi se mnogo dopada...“
Sendi je upala:

„Ma idi, tebi se svako mnogo dopada. Takav si ti, Alekse. Tebi se i Kajl Kreg dopadao. Uspeo si ti i u tom grozomornom psihopati nešto dobro da nađeš.“
„Uopšteno uzev, možda si u pravu. Ali njega sam uspeo da prebolim. A kod pukovnika Džefrija Šefera ništa dobro ne nalazim. A ni kod Rusa koji je sebi nadenuo ime Vuk.“
„U pravu sam, dragi moj dečko. Ko je, dakle, ta vanserijska ženica koja ti se mnogo dopada i ko će kome tu srce slomiti? Jer, nečije će srce na kraju biti slomljeno, u to ni najmanje ne sumnjam. Dokle ćeš više mučiti sebe?“
Usne su mi se iskrivile, nisam mogao to da izbegnem.
„I ona je detektivka. U stvari, ima zvanje inspektorke. Živi u San Francisku."
„Kako je to samo zgodno. Ma to je prosto savršeno, Alekse. Koliko je to, nekih tri hiljade kilometara od Vašingtona? Koliko često se sastajete? Jednom u dva meseca?“
Opet me je nasmejala.
„Vidim da ti je jezik i dalje podjednako oštar.“
„Vežba, dragi moj, stalna vežba. Znači, još nisi naišao na onu pravu. Tuga. Stvarno šteta. Imam neke drugarice. U stvari, bolje da se ne petljam. Ali moram da te pitam nešto lično. Misliš li da si uistinu prežalio Mariju?“
Ono čime se Sendi, kao istražitelj, izdvajala od drugih, bilo je to što razmišlja drukčije od svih. Istražuje i one oblasti u koje malo ko zalazi. Moja žena Marija ubijena je pre više od deset godina, hicem iz vozila u prolazu. Nisam rešio to ubistvo i možda zaista nisam ni prežalio Mariju. Može biti i da neću naći mira dok god ne rešim njeno ubistvo.
Slučaj je još otvoren. Ta misao me već godinama razdire i svaki put kad mi prođe kroz glavu osetim bol.
„Potpuno sam zacopan u Džemilu Hjuz“, rekao sam. „To je sve što sad znam. Uživamo jedno u drugom. Zašto bi to bilo loše?“
Nasmešila se.
„Čula sam te od prve, Alekse. Mnogo ti se dopada. Ali nisam čula da si ludo zaljubljen, a ne bih rekla ni da si od onih kojima je zacopanost dovoljna. Je I’ tako? Naravno da je tako. Znam šta govorim.“
„Ja volim tebe“, kazao sam. Nasmejala se.
„E pa, onda je i to sređeno. Noćas ćeš spavati kod mene.“
„Dobro. Neka bude.“
Oboje smo se smejali, ali smo se pola sata kasnije ipak rastali pred mojim hotelom.
„Imaš li neku ideju?“, pitao sam je dok sam izlazio iz taksija.
„Radim na tome“, odgovorila mi je i ja sam tada znao da na nju mogu da raćunam, a trebala mi je sva pomoć koju sam mogao da nađem u Evropi.

Šezdeset drugo poglavlje




HENRI SIMOR je živeo nedaleko od Lasičinog skrovišta na Edžver roudu, u kraju između Marbl arča i Padingtona, poznatom i kao Mali Liban. Pukovnik Šefer je tog jutra hodao prema stanu nekadašnjeg pripadnika SAS-a i pitao se šta se to dogodilo s ovim gradom, s njegovim gradom, kao i s celom njegovom glupom zemljom, uostalom. Kakvi žalosni prizori.
Ulice su bile pune bliskoistočnih kafea, restorana i bakalnica. Vazduh je već u osam ujutro otežao od mirisa etničke hrane - tabulea, čorbe od sočiva, bastije... Pred prodavnicom novina dva starca su pušila nargile. Majku mu! Koji se to đavo u mojoj zemlji događa?
Henri Simor je stanovao iznad prodavnice muške odeće. Lasica se popeo pravo na treći sprat.
Zakucao je samo jednom. Simor mu je otvorio vrata.
Međutim, čim je video Simora, Šefer se zabrinuo. Otkad ga je poslednji put video, a to je bilo pre samo nekoliko meseci, čovek je izgubio sigurno petnaest do dvadeset kilograma. S glave mu je skoro potpuno nestalo guste, crne kovrdžave kose. Ostalo mu je samo nekoliko zapuštenih, osedelih, ofucanih i iskidanih čuperaka.
Stvarno je Šeferu bilo teško da ovu spodobu dovede u vezu sa svojim drugarom iz vojske, jednim od najboljih stručnjaka za rušenje koje je u životu video. Ratovali su rame uz rame u Pustinjskoj oluji, a zatim i kao plaćenici u Sijera Leoneu. U Pustinjskoj oluji bili su članovi Dvadeset drugog letećeg odreda SAS-a. Njihovoj jedinici bio je glavni zadatak da zađe u neprijateljsku pozadinu i tamo napravi ršum. Od Šefera i Simora niko u tome nije bio bolji.
Jadni Henri više nije izgledao kao neko ko je u stanju da napravi „r“ od ršuma, ali izgled je ponekad umeo da zavara. Nadao se Džefri Šefer.
„Dalde, jesi li spreman za zadatak, za važnu akciju?“ Henri Simor se nasmešio i otkrio da mu nedostaju dva prednja zuba.
„Samoubilačku, nadam se.“
„Kad malo bolje razmislim, to ti uopšte nije loša ideja.“ Lasica se smestio naspram Henrija i poverio mu plan. Pošto je sve saslušao, Henri je oduševljeno zapljeskao.
„Oduvek želim da dignem ovaj grad u vazduh“, rekao je. „Obratio si se pravom čoveku.“
„Znao sam to.“

Šezdeset treće poglavlje




U PREPUNOJ SALI za konferencije govorio je dr Stenli S. Bergen iz Skotland jarda. Bilo je tu nas nekoliko stotina policajaca i raznih državnih službenika. Dr Bergen jedva da je bio viši od sto pedeset centimetara, a mora da je težio blizu sto kilograma. Sa svojih šezdesetak godina, ipak je bio oličenje autoriteta.
Govorio je iz glave, ne koristeći nikakve beleške, a svi smo ga netremice slušali. Svima u sali bilo je više nego jasno da je minut posle dvanaest.
„Sada je kritično da primenimo sve planove za slučaj nepredviđenih događaja“, govorio je.
„Odgovornost je na londonskim službama za spasavanje. U njih imam puno poverenje, a i vi svi treba da ga imate.
Evo kako ćemo reagovati u Londonu. Ako dobijemo bilo kakvo upozorenje da nam preti neposredna opasnost, zahtevaćemo da nam se sve televizijske i radijske frekvencije stave na raspolaganje. Koristićemo i uzbunjivanje putem tekstualnih poruka preko mobilnih telefona i pejdžera, ali i druga, manje efikasna sredstva, kao što su megafoni, pokretni štabovi za obaveštenje i tako dalje.
Dovoljno je reći da će stanovnici na vreme od nas saznati sve ono što mi budemo saznali u vezi s predstojećim napadom. Na televiziji će to objaviti bilo načelnik Gradske policije, bilo sam ministar unutrašnjih poslova.
Za slučaj da dođe do eksplozije bombe ili do hemijskog napada, policija i vatrogasci će se smesta stvoriti u napadnutoj oblasti. Onog trenutka kad nam bude jasno šta se zapravo dogodilo, pogođeni kraj ćemo izolovati kako god znamo i umemo. Vatrogasna brigada i policajci će na licu mesta odrediti tri zone: vruću, toplu i hladnu.
Zadržaćemo preživele u vrućoj zoni sve dok ih ne dekontaminiramo, ako to uopšte bude izvodljivo.
Vatrogasna služba i služba hitne pomoći nalaziće se u toploj zoni. Tu će biti i jedinice za dekontaminaciju.
U hladnoj zoni će se voditi istraga, tu će biti komandna i kontrolna vozila, i tu će se snabdevati sanitetskim materijalom."
Prekinuo je izlaganje i pogledom prešao preko svih nas. Na licu mu se izražavala zabrinutost, ali je pokazivao i saosećanje s rodnim gradom i njegovim stanovništvom.
„Neki od vas su primetili da nijednom nisam upotrebio reč evakuacija. To je zato što evakuacija Londona ne dolazi u obzir. Istog trenutka kad bismo počeli da je sprovodimo, onaj odvratni gad Vuk bi nas napao. Kao što je, uostalom, i obećao."
Tada su nam podelili mape i drugi neophodan materijal. Činilo mi se da raspoloženje među prisutnima ne može biti gore.
Dok sam još sedeo i pregledao beleške, pojavio se Martin Lodž.

„Javio se Vuk“, šapnuo mi je na uvo. „Obrati pažnju na ovo: kaže da mu se dopada naš plan.
Složio se s tim da bi bilo beznadežno pokušavati evakuaciju Londona.“ Odjednom je zgradom odjeknula užasna eksplozija.

Šezdeset četvrto poglavlje




KAD SAM SE KONAČNO probio do mesta eksplozije, zapanjili su me metež i zbrka. Širom sveta znana tabla s natpisom Skotland jard rasprštala se u paramparčad. Gomila ruševina i rupa iz koje je kuljao dim bilo je sve što je ostalo od glavnog ulaza s Brodveja. Na trotoaru su se videli ostaci crnog kombija zariveni u asfalt.
Već je bila doneta odluka da se zgrada ne napušta, da držimo položaj. Mislio sam da je to pametno. Ako ništa drugo, pokazivaćemo hrabrost. Vrativši se u krizni štab, zatekao sam već šestoro žena i muškaraca kako u polumraku gledaju sadržaj video-trake. Među njima je bio i Martin Lodž.
Seo sam pozadi i gledao. U krilu su mi se tresle ruke.
Na snimku se video Brodvej toga jutra. Uobičajena scena s naoružanim policajcem ispred ogromnog, zastrašujućeg zdanja. Onda se pojavi crni kombi, izleti manijačkom brzinom iz Ulice Kakston, u suprotnom smeru, i ustremi se na glavni ulaz u zgradu. Pod pravim uglom preleti Brodvej i zakuca se u betonsku sigurnosnu prepreku pred ulazom. Gotovo istog časa pojavi se plamen eksplozije. Na filmu je ona prošla bez zvuka, a cela zgrada se osvetlila.
Neko je progovorio u prednjem delu prostorije. Bio je to Martin Lodž.
„Neprijatelj je klasični terorista. Očigledno ima samo jedno na umu. Hoće da nam stavi do znanja koliko smo ranjivi. Mislim da smo tu poruku svi već shvatili, zar ne? Zanimljivo je da niko nije poginuo. Osim samog vozača kombija. Možda Vuk ipak ima srca.“
Iz pozadine se začuo glas:
„Nema on srce. Ima samo plan.“ Taj glas, koji skoro ni sam nisam poznao, bio je moj.

Šezdeset peto poglavlje




OSTATAK TOG DANA proveo sam radeći u Skotland jardu. Tamo sam i odspavao, na poljskom krevetu.
Probudio sam se u tri ujutro i bacio se opet na posao. Drugi rok ističe u ponoć. Niko ne može ni da zamisli šta bi se sve tad moglo dogoditi.
U sedam sati istog jutra našao sam se u pretrpanom neobeleženom policijskom kombiju u kom se nalazio naš štab, na putu prema imanju u Feltamu, što je nedaleko od Hitroua. Vozio sam se s Martinom Lodžom i s još trojicom njegovih detektiva iz Gradskog. Malo ranije nam je odobreno da na ovaj zadatak idemo naoružani. Tako je bilo bolje.
Za vreme vožnje Lodž nam je objašnjavao situaciju:
„Naši ljudi, zajedno s pripadnicima Specijalnog odeljenja, nalaze se na aerodromu i po celoj okolini. Sarađujemo i s aerodromskom policijom. Jedan od naših opazio je sumnjivo lice s ručnim bacačem na krovu nečije kuće. Sad su tamo naši osmatrači. Nećemo krenuti u napad iz jasnih razloga o kojima je juče bilo reči. Van svake sumnje je da taj osmatra okolinu.“
Jedan od detektiva je upitao:
„Imamo li predstavu o tome ko je u toj kući, gospodine? Jesmo li išta od toga proverili?“
„Kuća se izdaje. Pripada nekom preduzimaču. On je Pakistanac, ako to ima značaja. Još ne znamo ko su stanari. Kuća je na nekoliko stotina metara od aerodromske piste. Treba li još nešto da dodam?“
Gledao sam Lodža kako sedi sa čvrsto prekrštenim rukama na grudima.
„Jako gadna stvar“, rekao je on. „U najmanju ruku je tako, jelda, Alekse?“
„Već odavno to osećam. Otkad sam prvi put saznao za Vuka. On voli da ljudima nanosi zlo.“
„Imaš li predstavu ko je on u stvari, Alekse? Kako je postao takav?“
„Stalno menja identitet. On... ili ona? Dvaput smo mu bili za petama. Možda će nam se sad posrećiti.“
„Što pre, to bolje.“
Nekoliko minuta kasnije stigli smo na odredište u Feltamu. Lodž i ja smo se obratili pripadnicima S019, britanskim specijalcima, čiji je zadatak bio da izvrše prepad. Policijski osmatrači su, u nekoliko obližnjih zgrada, dežurali pred monitorima. Šest kamera je iz različitih uglova pokrivalo krov.
„Kao da smo u bioskopu. Nikako ne možemo da utičemo na radnju filma“, rekao je Lodž posle nekoliko minuta pregledanja snimaka. Našli smo se u nezamislivom škripcu. Nije trebalo tu da budemo. Bili smo na to upozoreni. Ali kako bismo mogli da odemo odatle?
Lodž je imao spisak svih dolazaka na Hitrou tog jutra. U sledećih sat vremena treba da sleti više od trideset aviona. Na redu je bio onaj iz Ajndhovena, potom tri iz Edinburga, dva iz Aberdina, a za njima let Britiš ervejza iz Njujorka.
Najozbiljnije je bila razmatrana mogućnost da se zatvore oba aerodroma, i Hitrou i Getvik, ali

nikakva odluka nije doneta. Džambo-džet iz Njujorka trebalo je da se pojavi za tačno devetnaest minuta.
Jedan od policajaca je uperio prstom.
„Neko je na krovu! Eno ga! Eno ga tamo!“
Dva monitora prikazivala su krov s dve suprotne strane. Na njemu se pojavio čovek u tamnoj odeći. Potom se sa stepenica pomolio i drugi, koji je u ruci držao omanji bacač raketa zemlja-vazduh.
„Jebem ti život!“, prosiktao je neko. Napetost je brzo rasla. Nije mimoišla ni mene.
„Smesta preusmerite sve letove! Više nemamo izbora!“, urlao je Lodž. „Da li naši snajperisti pokrivaju ona dva zlotvora?"
Javljeno nam je da S019 drži krov na nišanu. Sve vreme smo gledali kako se ona dvojica nameštaju. Nije bilo sumnje da se spremaju da obore neki avion. A mi smo samo mogli da posmatramo strašnu scenu, nemoćni da je sprečimo.
„Skotine proklete", grdio je Lodž. „Nećete imati na šta da pucate, govnari. Kako vam se to dopada?“
„Meni izgledaju kao da su s Bliskog istoka“, progovorio je jedan od detektiva. „Nimalo mi ne liče na Ruse.“
„Nemamo dozvolu da pucamo“, objavio je čovek sa slušalicama. „Moramo još da čekamo.“
„Šta se, koji moj, događa?“, zakuka Lodž piskutavim glasom. „Moramo da ih sredimo! Hajde više!“
Iznenada su se začuli pucnji! Čuli smo ih sa monitora. Pao je onaj što je na ramenu držao bacač. Nije se podizao. Nije se više ni pokretao. Potom je i drugi čovek pogođen. Dva čista pogotka, pravo u glavu.
„Šta kog...?“, povikao je neko u kombiju u kome smo sedeli. Tad smo svi počeli da vičemo i da psujemo.
„Ko je naredio da se puca? Šta se to dešava?“, vrištao je Lodž.
Najzad je stiglo obaveštenje u koje nismo mogli da poverujemo. Niko od naših nije pucao. Neko drugije ustrelio onu dvojicu na krovu.
Ludilo. Totalno ludilo.

Šezdeset šesto poglavlje




SVE JE BILO kao mahnita vožnja, kakvu niko nije mogao ni da zamisli, kakvu nikad niko nije zamislio. Najnoviji krajnji rok isticao je za nekoliko sati i niko u grupi nije znao šta se dogada. Možda je premijer nešto znao? Možda predsednik? Nemački kancelar?
Svaki novi sat nam se rugao. Kad su preostali samo minuti, već je bolelo. Ništa nismo mogli da uradimo, samo da se molimo da je otkup plaćen. Sve vreme sam mislio kako smo kao vojnici u Iraku
- posmatrači apsurda.
U Londonu sam u nekom trenutku kasno posle podne kratko prošetao u blizini Vestminsterske opatije. U tom delu grada vidljivo je toliko slavne istorije. Ulice nisu bile puste, ali je saobraćaj bio redak oko Parlament skvera, s malo turista i pešaka. Ljudi u Londonu nisu znali šta se događa, ali su osećali da, šta god da je, nije dobro.
Pozvao sam na kuću u Vašingtonu nekoliko puta. Niko se nije javljao. Je li se Nana preselila? Razgovarao sam s decom koja su kod tetka Tije u Merilendu. Niko nije znao gde je Nana Mama. Samo mi je trebala još jedna briga.
Zaista nije bilo druge do da čekamo, a to izaziva nemoć i razara nerve. I dalje niko nije imao pojma šta se dešava. Ne samo u Londonu već i u Njujorku, Vašingtonu i Frankfurtu. Nikakve objave nije bilo, ali se šuškalo da neće biti plaćena otkupnina. Vlade ipak nisu bile voljne da pregovaraju, zar ne? Nisu mogle da popuste teroristima, barem ne bez borbe. Je li to sad na redu? Borba?
Opet je prošao krajnji rok, a ja sam imao utisak da igramo ruski rulet.
Te večeri nije došlo do napada na London, ni na Njujork, Vašington ni na Frankfurt. Vuk nas nije odmah kaznio. Pustio nas je da se krčkamo.
Razgovarao sam s decom a onda konačno i s Nanom. U Vašingtonu se dotad ništa nije dogodilo. Nana je otišla s Kajlom u šetnju po kraju, tako mi je rekla. Tamo je sve u redu. Šetnju po parku, je li tako, Nano?
Konačno, u pet ujutro, većina nas u Londonu se razišla da se malo odmorimo, ako uspemo i da odspavamo.
Dremao sam nekoliko sati, dok mi telefon nije zazvonio. Javio se Martin Lodž.
„Šta se dogodilo?", pitao sam i uspravio se na hotelskom krevetu. „Šta je uradio?“

Šezdeset sedmo poglavlje




„NIŠTA SE NIJE DOGODILO, Alekse. Smiri se. Tu sam, u predvorju hotela. Ništa se nije dogodilo. Možda je blefirao. Nadajmo se da jeste. Obuci se i dođi kod mene na doručak. Hoću da upoznaš moju porodicu. Žena hoće da te upozna. Alekse, potreban ti je predah. Svima je potreban."
Nisam mogao da ga odbijem. Posle svega što smo prošli poslednjih dana. Pola sata kasnije bio sam u Martinovom volvu na putu za Batersi, odmah naspram Vestminstera, s druge strane reke. Usput je Martin pokušao da me pripremi za doručak i svoju porodicu. Obojica smo imali bipere, ali nismo hteli bar sat-dva da pričamo o Vuku ni njegovim pretnjama.
„Žena mi je Čehinja. Zove se Klara Černohoska, rođena je u Pragu, ali je sad prava Britanka. Sluša radio Verdžin i XFM i sve programe s gostima na BBC radiju. Ipak je jutros rešila da spremi češki doručak. Hoće da se pokaže pred tobom. Dopašće ti se to. Nadam se. Ne, ubeđen sam da će ti se dopasti, Alekse.“
I ja sam bio ubeđen da hoće. Martin se smeškao dok je vozio i pričao o porodici.
„Najstariji moj porod je Hana. Pogodi ko u porodici bira imena? Da ti pomognem: deca se zovu Hana, Danijela i Jozef. Mada, to su samo imena, zar ne? Hana je opsednuta Trini i Suzanom iz TV emisije Šta ne treba obući. Alekse, ima četrnaest godina. Srednja, Deni, igra hokej u parku Batersi - a luda je i za baletom. Džo luduje za fudbalom, skejtbordom i plejstejšnom. To bi bilo to. Jesam li ti pomenuo da ćemo imati češki doručak?“
Nekoliko minuta kasnije stigli smo u Batersi. Lodžovi su živeli u viktorijanskoj kući od crvene opeke s krovom od škriljca, vrlo lepoj, urednoj i sasvim primerenoj tom kraju. Bašta im je bila živopisna i dobro održavana, što pokazuje kako neko vodi računa o onome što mu je važno.
Cela porodica je čekala u trpezariji uz postavljen sto. Zvanično sam se upoznao sa svima, pa i sa mačkom Tiger, zbog čega sam se odmah osećao skoro kao kod kuće, ali sam istovremeno osetio bol jer mi je nedostajala moja porodica.
Martinova žena Klara je objašnjavala šta je šta dok je ređala hranu na pokrajni stočić.
„Alekse, ovo su koláče, pecivo sa krem-sirom u sredini. Rohliky - kifle. Turka, što je turska kafa. Párek, dve vrste kobasica, vrlo ukusne i specijalitet kuće.“ Pogledala je najstariju kćerku Hanu, lepu mešavinu majke i oca, visoku, vitku i lepuškstog lica, ali s Martinovim kukastim nosom. „Hana?“
Hana mi se široko osmehnula.
„Kakva jaja želite, gospodine? Možete dobiti vejce na mékko ili míchaná vejce. Ako volite može i smažená vejce. Omeleta?"
Slegnuo sam ramenima i rekao:
„Míchaná vejce.“
„Odličan izbor“, rekla je Klara. „Savršen izgovor. Gost nam je rođeni jezičar."
„Dobro, nego, šta je to?“, upitao sam. „Šta sam naručio?" Hana se zakikotala. „Samo kajganu.
Odlično ide s rohlíky i párek“

„Da, uz kifle i kobasice", rekao sam a devojčice su zapljeskale mom znanju.
Tako je bilo narednih sat i nešto, sasvim prijatno. Klara se raspitivala o životu u Americi i pričala o američkim romanima u kojima uživa. Pomenula je i Mali bog Vernon, knjigu koja je osvojila najnoviju Bukerovu nagradu i objasnila kako je „vrlo smešna i dočarava ludilo vaše zemlje, nalik onome kako je Ginter Gras prikazao Nemačku u Limenom dobošu. Alekse, treba da je pročitaš.“
„Ja je proživljavam", kazao sam Klari.
Tek pred kraj doručka deca su priznala da su imena jela otprilike sve što znaju od češkog. Zatim su pokupila ostatke hrane i skupljala sudove.
„O, znam i ty vejcejsou hnusny‘, kazao je osmogodišnji Jozef zvani Džo.
„Bojim se i da pitam šta to znači.“
„Znači da su jaja grozna“, rekao je Džo i zasmejao se oduševljeno kako to umeju dečaci na svoje šale.

Šezdeset osmo poglavlje




KAD SAM OTIŠAO od Martina i Klare, nisam imao šta da radim do da mislim i brinem se zbog Vuka i toga gde bi mogao da udari ako namerava da nas kazni. U hotelu sam još nekoliko sati spavao, pa sam rešio da se prošetam, a pretpostavio sam da će to biti duga šetnja, kakva mi je potrebna.
Dogodilo se nešto čudno. Dok sam šetao Brodvejom imao sam osećaj da me neko prati. Verovao sam da nisam paranoičan. Potrudio sam se da vidim ko me prati, ali taj je bio izuzetno dobar ili ja nisam bio vešt u špijunskim igrama. Možda da sam u Vašingtonu, a ne u Londonu. Tu je bilo teško da primetim ko ili šta nije na mestu - osim mene samog.
Svratio sam u Skotland jard, ali od Vuka nije stiglo ni reči. Zasad nije bilo ni represalija. Ni u jednom ciljanom gradu. Zatišje pred buru?
Oko sat kasnije, pošto sam se popeo uz Vajthol, pored Ulice Dauning broj deset, do Trafalgar skvera i nazad, osećao sam se mnogo bolje. Vratio sam se u hotel gde me je opet skolilo ono jezivo osećanje - kao da me neko gleda i prati. Ko? Zapravo nikog nisam video.
U hotelskoj sobi pozvao sam decu kod tetka Tije. Zatim sam pričao s Nanom, koja je bila sama u Petoj ulici.
„Neobično mirno“, našalila se. „Ipak bih volela da je kuća opet puna. Svi mi nedostajete."
„I vi meni, Nano.“
Opet sam zaspao u odelu i nisam se budio dok nije zazvonio telefon. Nisam navukao zastore, a napolju je bilo mračno. Pogledao sam na sat - gospode - četiri ujutro. Izgleda da sam konačno nadoknadio nešto izgubljenog sna.
„Aleks Kros“, rekao sam u slušalicu.
„Alekse, ovde Martin. Krenuo sam od kuće. Hoće da odemo do Parlamenta i nađemo se s njim na šetalištu pred Ulazom za javnost. Da te pokupim?"
„Ne. Brže ću stići peške. Naći ćemo se tamo.“ Kod Parlamenta u ovo doba? To nije zvučalo dobro.
Možda pet minuta kasnije bio sam napolju i žurio Ulicom Viktorija prema Vestminsterskoj opatiji. Bio sam ubeđen da će Vuk nešto izvesti i da će to vraški boleti. Znači li to da će uskoro sva četiri grada biti pogođena? Ne bi me iznenadilo. Više me ništa ne iznenađuje.
„Zdravo, Alekse. Zamisli da se baš ovde vidimo.“
Iz senke je izronio muškarac. Nisam ni primetio da stoji tamo. Utonuo sam u misli, možda se još i nisam razbudio, bio sam pomalo odsutan.
Stao je na svetlo i tad sam mu primetio pištolj. Uperio mi ga je u srce.
„Sad bi već trebalo da sam van zemlje, ali morao sam još jedno da obavim. Da te ubijem. Želeo sam da budeš svestan šta ti se sprema. Baš ovako. Sanjao sam ovaj trenutak. Možda si i ti.“
Beše to Džefri Šefer. Pun sebe i umišljen, a očigledno i u prednosti. Možda zato nisam ni pomislio šta da uradim, pa nisam ni oklevao. Naleteo sam na njega očekujući zaglušujući prasak.

Prasak je zaista usledio, samo što me metak nije pogodio ili sam ja tako mislio. Pretpostavio sam da je odleteo u stranu. Nije ni važno. Pritegao sam Šefera uza zgradu iza njega. U očima sam mu video iznenađenje i bol, a to je za mene bio potreban motiv. Osim toga, u gušanju mu je odleteo pištolj.
Snažno sam ga udario krošeom negde po sredini, moguće ispod pojasa, možda u prepone. Nadao sam se da je tako. Zastenjao je, pa sam znao da sam ga povredio. Ali želeo sam da ga povredim više, i za to sam imao najrazličitije razloge. Još jednom sam ga zviznuo u stomak i osetio kako omekšava pod mojom pesnicom. Onda sam se okomio skotu na glavu. Jako sam ga udario desnicom u slepoočnicu. Zatim levicom u vilicu. Gadno sam ga pogodio, ali nije se srušio.
„To je sve što umeš, Krose? Evo i tebi nešto“, iskezio se.
Imao je skakavac pa sam ustuknuo - ali tad sam se dosetio da je ranjen i da mi je ovo najbolja prilika. Udario sam Šefera ovog puta u nos. Slomio sam ga! Opet nije pao, već je gadno zamahnuo nožem. Posekao mi je ruku što me je navelo da shvatim kako sam lud i srećan što me nije teže povredio ili ubio.
Ukazala mi se prilika da se dokopam svog pištolja, pa sam ga izvukao iz futrole na pojasu pozadi.
Šefer se zaleteo u mene inisam siguran da je video pištolj. Možda nije očekivao da sam naoružan u Londonu.
„Ne!“, dreknuo sam. Samo to sam imao vremena da izgovorim.
Opalio sam mu u grudi iz neposredne blizine. Pao je unazad i udario u zid, pa polako skliznuo na zemlju.
Na licu mu se video šok, jer je možda konačno shvatio da je ipak smrtan. „Jebi se, Krose“, promrmljao je. „Skote.“
Sagnuo sam se nad njim. „Ko je Vuk? Gde je?“
„Crkni“, procedio je i učinio to umesto mene.

Šezdeset deveto poglavlje




Londonski most se ruši, Ruši, ruši, ruši3
Nekoliko minuta pošto je Lasica umro na londonskoj ulici, njegov stari drug iz vojske Henri
Simor vozio je kroz noć beli kombi star jedanaest godina - a razmišljao je kako se ne plaši smrti. Uopšte se ne plaši. Čak ju je prizivao.
Nešto posle pola pet ujutro saobraćaj na Vestminsterskom mostu već je bio gust. Simor je parkirao najbliže što je mogao središtu mosta, pa se popeo na njega i oslonio ruke na ogradu i zagledao se ka zapadu. Voleo je pogled na Big Ben i Parlament s tog veličanstvenog starog mosta. Oduvek ga je voleo, od detinjstva, kad je dolazio u London na izlet iz Mančestera, gde je odrastao.
Tog jutra je sve primećivao. Na drugoj strani Temze video je Londonsko oko, koje je svim srcem prezirao. Temza je bila tamna, kao i nebo pred zoru. U vazduhu je osećao so i ribu. Kolone turističkih autobusa boje šljive stajale su dokono blizu mosta i čekale da se prvi putnici pojave za samo sat.
To se pak neće dogoditi. Ovog dana neće. Ako je do Henrija.
Za pogled s Vestminsterskog mosta Vordsvort je napisao (bar je mislio da je to Vordsvort): „Svet nema ništa lepše da prikaže.“ Sejmor se sećao te pesme iako nije baš voleo pesnike niti ono što imaju da kažu.
Napišite pesmu o ovom sranju. Neka neko napiše pesmu
o meni. O mostu i meni, sirotom Henriju Simoru i svim ovim sirotim skotovima što su ovde odjutros.
Otišao je po kombi.
U pet i trideset četiri most kao da se upalio u sredini. Zapravo to je eksplodirao Simorov kombi. Komad asfalta pod njim podigao se i rascepio. Nosači mosta su se srušili, trostruki kandelabri poleteli u vazduh kao iščupano cveće koje nosi najjači vetar što se može zamisliti. Na tren se sve umirilo, smrtno utišalo dok je Simorov duh čilio. Tad su se Londonom prolomile policijske sirene.
A Vuk je pozvao Skotland jard i javio da je on odgovoran za to.
„Za razliku od vas, ja svoja obećanja ispunjavam“, rekao je. „Pokušao sam da sagradim mostove među nama, ali vi ih stalno rušite. Razumete li? Razumete li konačno šta vam govorim? Londonski most je nestao, a to je tek početak. Tako je dobro da ne treba da se završi - želim da traje i traje."
Naplata.

Četvrti deo

PARIZ, MESTO ZLOČINA










Sedamdeseto poglavlje




PISTA ZA TESTIRANJE mu je bila poznata, nalazila se šezdeset kilometara južno od Pariza. Vuk je došao tamo da vozi prototip trkačkog auta, a imao je i društvo za vožnju.
Pored njega je išao bivši kagebeovac koji mu je već godinama vodio poslove u Francuskoj i Španiji. Zvao se Ilja Frolov i viđao je Vuka uživo. Jedan je od retkih još živih koji mu znaju lik, što ga je tog dana donekle ispunjavalo strahom, mada je sebe smatrao za retkog Vukovog prijatelja.
„Kakva lepota!“, uzviknuo je Vuk kad su prošli pored crvenog prototipa fabkara s poršeovim motorom. Upravo taj model učestvovao je u trkama serije roleks.
„Baš voliš svoje automobile“, rekao je Ilja. „Oduvek si ih voleo."
„Odrastajući van Moskve, nisam ni pomišljao da ću imati auto, ikakav auto. Sad ih imam toliko da im ni broja ne znam. Hoću da se provozaš sa mnom. Ulazi, prijatelju.“
Ilja je zavrteo glavom i negodujući digao ruke.
„Ne ja. Ne volim buku, brzinu, ništa od toga.“
„Insistiram", kazao je Vuk. Podigao je prvo suvozačka vrata. „Hajde, neće ti biti ništa. Ilja, tu vožnju nikad nećeš zaboraviti.“
Ilja se na silu nasmešio pa zakašljao.
„Toga se i plašim."
„Kad se provozamo, hoću da razgovaramo o sledećim potezima. Vrlo smo blizu da dobijemo novac. Iz dana u dan su sve slabiji, a imam i plan. Ilja, obogatićeš se.“
Vuk je seo za volan s desne strane. Pomerio je prekidač, upravljačka tabla je zasvetlela a auto zaurla i zatrese se. Vuk je gledao Ilju kako bledi pa se veselo zasmejao. Na svoj naopak način voleo je Ilju Frolova.
„Sedimo odmah iznad motora. Uskoro će ovde postati vruće. Možda i preko pedeset stepeni. Zato smo obukli ’hladne kombinezone’. Postaće i bučnije. Stavi kacigu, Ilja. Poslednji put te upozoravam."
Zatim su krenuli!
Vuk je živeo za ovo - za opojnost, za sirovu snagu najboljih trkačkih automobila na svetu. Pri toj brzini morao je da se usredsredi na vožnju - ništa drugo nije bilo važno, ničeg drugog nije bilo dok je kružio probnom pistom. U vožnji je sve bilo vezano za moć: buka, jer nije bilo materijala za ublažavanje zvuka u kabini; vibracije - što je tvrđe vešanje, auto brže menja pravac; gravitaciono ubrzanje usled koga je dolazilo čak do šeststo funti pritiska u nekim krivinama.
Gospode, kakva veličanstvena mašina - savršena - ko god ju je konstruisao pravi je genije.
Ima nas ipak još na svetu, pomislio je. Treba to da znam.
Konačno je usporio pa brzo vozilo skrenuo sa piste. Izašao je, skinuo kacigu, zatresao kosom i zaurlao u nebo.
„Bilo je tako dobro! Bože, kakav doživljaj. Bolji od seksa! Isprobao sam i žene i automobile -

više volim trkačke automobile!“
Pogledao je Ilju i video da je i dalje bled i da se malo trese. Siroti Ilja.
„Izvini, prijatelju", rekao je nežno. „Bojim se da nemaš muda za sledeću vožnju. Osim toga, znaš
šta se dogodilo u Parizu.“
Pucao je i ubio prijatelja na probnoj pisti. Zatim je prosto otišao i ne osvrnuvši se. Mrtvi ga nisu zanimali.

Sedamdeset prvo poglavlje




TOG POPODNEVA Vuk je posetio farmu pedesetak kilometara jugoistočno od probne piste. Stigao je prvi i smestio se u kuhinji, u kojoj je vladao mrak kao u pećini. Arturu Nikitinu je naredio da dođe sam, a ovaj je tako i učinio. I Nikitin je bivši kagebeovac i oduvek je odan vojnik. Radio je za Ilju Frolova, uglavnom kao diler oružja.
Vuk je čuo da Artur prilazi zadnjim stepenicama.
„Bez svetala", doviknuo je. „Samo uđi.“
Artur je otvorio vrata i ušao. Bio je visok i imao gustu sedu bradu, pravi krupni ruski medved i fizički sličan Vuku.
„Eto stolice. Sedi, molim te. Moj si gost“, rekao je Vuk. Nikitin je poslušao. Nije pokazivao strah. U stvari, uopšte se nije plašio smrti.
„U prošlosti si uvek dobro radio za mene. Ovo će nam biti poslednji zajednički posao. Zaradićeš toliko da ćeš moći da izađeš iz ovoga, da radiš šta poželiš. Zvuči li ti to dobro?“
„Zvuči vrlo dobro. Šta god kažeš, uradiću. U tome je tajna mog uspeha."
„Za mene je Pariz poseban", nastavio je Vuk. „U pređašnjem životu, tu sam proveo dve godine. A sad sam opet došao. Arture, ovo nije slučajno. Potrebna mi je tvoja pomoć. I više od toga, potrebna mi je tvoja odanost. Mogu li da se oslonim na tebe?“
„Naravno. Bez ikakve sumnje. Ovde sam, je li tako?“
„Nameravam da napravim veliku rupu u Parizu, da izazovem mnogo nevolje, pa da se bezočno obogatim. Mogu li i dalje da se oslonim na tebe?“
Nikitin se smeškao.
„Apsolutno. Ionako ne volim Francuze. Ko ih pa voli? Biće mi zadovoljstvo. Naročito mi se dopada onaj deo gde se ’bezočno obogatiš!“
Vuk je pronašao čoveka za posao. Sad mu je predočio njegovu kockicu mozaika.

Sedamdeset drugo poglavlje




DVA DANA posle bombaškog napada na Vestminsterski most otputovao sam u Vašington. Za vreme dugog leta naterao sam se da napravim mnogo beležaka o tome šta bi Vuk mogao sledeće da uradi. Šta bi bilo moguće da uradi? Bi li opet napao i podmetao bombe u gradovima dok ne dobije novac? I kakav značaj za njega imaju mostovi?
Samo mi se jedno činilo očigledno: Vuk neće nestati i ostaviti sve kao što je bilo. Neće otići.
Pre nego što mi je avion sleteo, dobio sam poruku iz kancelarije Rona Bernsa. Čim stignem u Vašington, treba da odem u sedište Biroa.
Ipak nisam otišao u Huverovu zgradu, već sam se uputio kući. Kao pisar Bartlbi,4 s uvažavanjem sam odbio zahtev svog poslodavca. U tome se nisam premišljao. Vuk će biti tu i ujutro.
Deca su došla u grad s tetka Tijom. Nana je takođe bila u Petoj ulici. Veče smo proveli zajedno u našoj kući, u kući u kojoj se Nana rodila. Sutradan ujutro deca će se vratiti s tetka Tijom u Merilend. Nana će ostati u Petoj ulici, kao i ja. Možda smo nas dvoje sličniji nego što sam bio spreman da priznam.
Oko jedanaest sati neko nam se pojavio na vratima. Svirao sam klavir u staklenoj bašti, na samo nekoliko koraka od vrata. Otvorio sam i ugledao Rona Bernsa kako stoji s dvojicom agenata. Naložio je ljudima da ga čekaju kod kola. Zatim se pozvao unutra.
„Moram da razgovaram s tobom. Sve se promenilo“, rekao je prolazeći pored mene.
Tako sam sedeo s direktorom FBI-ja u našoj maloj staklenoj bašti. Nisam mu ništa odsvirao, samo sam slušao šta ima da mi kaže.
Prvo je imao nešto o Tomasu Viru.
„Uopšte ne sumnjamo da je Tom imao neke veze s Vukom u vreme kad je ovaj stigao iz Rusije. Možda je znao ko je Rus. Radimo na tome, Alekse, a radi i CIA. Samo što, naravno, ova zagonetka ne može lako da se odgonetne."
„Znači, svi sarađuju sa svima“, rekao sam i namrštio se. „Baš lepo.“ Berns se zagledao u mene.
„Znam da ti je ovo teško. Znam da posao nije ono što si očekivao. Želiš da budeš u žiži zbivanja, a želiš i da budeš s porodicom.“
Nisam mogao to da poreknem, ništa od onoga što je Berns rekao. „Nastavi, direktore. Slušam te.“
„Alekse, nešto se dogodilo u Francuskoj. Ima veze s Tomom Virom i Vukom. To se dogodilo davno. Načinjena je greška, i to velika.“
„Kakva greška?“, pitao sam. Hoćemo li se konačno primaći nekom odgovoru. „Prestani da se igraš sa mnom. Pitaš li se zbog čega se premišljam u vezi s poslom?“
„Veruj mi, ne znamo šta se tada dogodilo. Primičemo se odgovoru. Mnogo toga se desilo u poslednjih nekoliko sati. Vuk nas je ponovo zvao, Alekse."
Teško sam uzdahnuo, ali sam slušao zato što sam obećao da ću slušati.

„Već si rekao kako želi da nas povredi, da nam slomi kičmu ako uspe. Kaže da može. Rekao je kako se pravila menjaju i kako ih on menja. Jedino on zna odgovore na ovu zagonetku. Ti jedini imaš nekih saznanja o njemu.“
Morao sam da ga prekinem.
„Rone, šta hoćeš da kažeš? Reci mi. Ili sam u ovome - u potpunosti - ili sam van toga.“
„Dao nam je devedeset šest sati. Zatim je obećao scenario sudnjeg dana.
Promenio je neke ciljane gradove. I dalje su to Vašington i London, ali sad su i Tel Aviv i Pariz. Neće da objasni čemu promena. Traži četiri milijarde dolara i oslobađanje političkih zatvorenika. Ama baš ništa neće da nam objasni."
„To je sve?“, pitao sam. „Četiri grada osuđena na propast? Nekoliko milijardi otkupa?
Oslobađanje nekoliko ubica?“ Berns je zavrteo glavom.
„Ne, to nije sve. Ovogputa je sve dao u štampu. Po svetu će zavladati panika. Posebno u četiri grada: u Londonu, Parizu, Tel Avivu i ovde, u Vašingtonu. Obratio se javnosti."

Sedamdeset treće poglavlje




U NEDELJU UJUTRO posle doručka s Nanom, otputovao sam u Pariz. Ron Berns je hteo da budem u Francuskoj. Bez pogovora.
Iscrpljen i verovatno depresivan, prespavao sam veći deo puta. Zatim sam pročitao mnogo zapisa iz CIA o agentu KGB-a koji je pre jedanaest godina živeo u Parizu i možda radio s Tomasom Virom. Taj agent je navodno Vuk. Zaista se nešto dogodilo.
„Greška“. Izgleda velika greška.
Nisam bio siguran na kakav ću prijem naići kod Francuza, pogotovo u svetlu nedavnih događaja koji su povezali naše dve zemlje, ali kad sam stigao, sve je uglavnom išlo glatko. U stvari, činilo mi se da komandni centar u Parizu radi bolje nego slični centri koje sam video u Londonu i Vašingtonu. Odmah mi je postalo jasno i otkud to.
Pariz je imao jednostavniju infrastrukturu, mnogo manju organizaciju. Jedan zvaničnik mi je rekao:
„Ovde je lako doći do podataka jer je fajl koji ti treba ili u susednoj kancelariji ili u onoj odmah na kraju hodnika.“
Ukratko su me obavestili o novostima, a zatim ubacili na sastanak na viskom nivou. Vojni general me je pogledao i obratio mi se na engleskom:
„Doktore Krose, da budem iskren, nismo odbacili mogućnost da je ovo nasilje deo džihada, to jest islamski teroristički napad. Molim vas da mi verujete, dovoljno su pametni da snuju nešto tako suludo kao što je ovo. Dovoljno su podmukli da smisle i Vuka. To objašnjava zahtev da se oslobode taoci, zar ne?“
Ništa nisam rekao. Kako sam i mogao? Da Al Kaida stoji iza svega ovog dosad? Iza Vuka? Zar su Francuzi u to verovali? Zato sam tu?
„Kao što znate, naše zemlje ne dele isti pogled na vezu između mreže islamskog terora i trenutne situacije na Bliskom istoku. Verujemo kako džihad nije rat protiv zapadnjačkih vrednosti. To je složena reakcija protiv vođa muslimanskih nacija koje se nisu prilagodile radikalnom islamu."
„A opet su četiri glavne mete radikalnog islama Sjedinjene Države, Izrael, Francuska i Engleska“, progovorio sam sa mesta.
„A trenutne mete takozvanog Vuka? Vašington, Tel Aviv, Pariz i London.“
„Molim vas da sagledate to u široj perspektivi. Osim toga, treba da znate da su bivši oficiri KGB-a umešani i vrlo uticajni u Iraku kod Sadama Huseina. Kao što rekoh, šira perspektiva.“
Klimnuo sam glavom.
„To i radim. Samo moram da vam kažem da iza ove pretnje nisam naslutio dokaze o islamskim teroristima. I ranije sam imao posla s Vukom. Verujte mi, on ne poštuje islamske vrednosti. Nije religiozan.“

Sedamdeset četvrto poglavlje




TOG DANA sam večerao sam u Parizu. Zapravo, prošetao sam se da iz prve ruke sagledam situaciju. Na sve strane je bilo francuskih vojnika s teškim naoružanjem. Po ulicama je bilo tenkova i džipova. Nije bilo mnogo prolaznika. Oni koji su zbog nečeg morali da izađu, išli su zabrinutih lica.
Jeo sam u jednom od retkih otvorenih restorana, u Olivadu na Aveniji Segir. Osoblje i gosti su bili izuzetno opušteni, upravo kako mi je odgovaralo zbog razlike u vremenu od puta i opšte pometnje, da i ne pominjem opsadno stanje u Parizu.
Posle večere još malo sam šetao i razmišljao o Vuku, ali i o Tomasu Viru. Vuk je, dakle, namerno ubio Vira. Takođe je i Pariz odredio za cilj s nekim razlogom. Kojim? Zašto je opsednut mostovima? Ima li nekog traga za to? Jesu li oni za njega simbol nečega? Kakva je to simbolika?
Bilo je žalosno i čudno hodati Parizom i znati da bi svakog časa mogao da se dogodi smrtonosni napad. Otišao sam tamo ne bih li ga nekako sprečio - ali da budem iskren, niko nije znao odakle da krenemo, niko nije otkrio ni jedan jedini trag o Vukovom identitetu ni o prebivalištu, pa čak ni o zemlji u kojoj je. Vuk je pre jedanaest godina živeo tu. Nešto loše se dogodilo. Šta?
Taj deo Pariza je veličanstven, sa širokim avenijama i pločnicima koji su isticali lepo održavane kamene zgrade. Duž avenija su titrali farovi retkih automobila. Odlaze li ljudi iz Pariza? A onda - kad budemo najmanje očekivali - bum! Oprostite se od života.
Zastrašujuće je bilo upravo to što je izgledalo da je nesreća neizbežna. I to ovog puta neće stradati samo neki most.
Eto kako nas je saterao u klopku. Upravljao je svime - a mi smo to morali nekako da okrenemo.
Kad sam se vratio u hotel, pozvao sam decu. U Merilendu je bilo šest po podne, tetka Tija verovatno sprema večeru, a deca se žale da su prezauzeti da bi joj pomogli. Dženi se javila.
„Bonsoir, monsieur Kros.“5 Je li postala vidovita?
Odmah me je obasula gomilom pitanja koja je već pripremila. U međuvremenu je Dejmon podigao drugu slušalicu. Nastavili su zajedno da me rešetaju pitanjima. Mislim da su se trudili da ublaže napetost koju smo svi osećali.
Jesam li obišao Bogorodičinu crkvu? Jesam li sreo zvonara (haha)? Jesam li video čuvene gargojle, od onih što su upamtili da su jeli jedni druge?
„Danas nisam imao vremena da se penjem na kule i razgledam izmišljena bića. Radim ovde.“ Uspeo sam da ubacim i ja poneku rečenicu.
„Znamo, tata. Samo se trudimo da budemo veseli. Nedostaješ nam“, prošaputala je Dženi.
„Nedostaješ nam, tata“, rekao je i Dejmon.
„Je t’ aime“, dodala je Dženi.
Nekoliko minuta kasnije ostao sam sam u udaljenoj hotelskoj sobi, u gradu pod smrtnom pretnjom.
Je t’ aime aussi6

Sedamdeset peto poglavlje




SAT JE OTKUCAVAO... glasno. A možda je to samo meni srce kuckalo, samo što ne pukne.
Rano sledećeg jutra dodeljen mi je partner. Zvao se Etjen Marto, detektiv u Francuskoj nacionalnoj policiji. Marto je bio sitan i žilav čovek, spreman za saradnju i, kako je izgledalo, sposoban. Međutim, imao sam osećaj da je pre bio tu kako bi me nadgledao, a ne radio sa mnom. To je bilo tako zbrkano i kontraproduktivno da je počelo da me izluđuje.
Kasno posle podne razgovarao sam s kancelarijom Rona Bernsa o povratku kući. Zahtev mi je odbijen. Odbio ga je Toni Vuds! Toni se nije ni potrudio da ga prenese direktoru. Podsetio me je na to da su se Tomas Vir i Vuk verovatno sreli u Parizu.
„Nisam zaboravio, Toni“, kazao sam i prekinuo vezu.
Zatim sam listao zapise i podatke koje je prikupila Nacionalna policija. Tražio sam veze s Tomasom Virom pa možda i sa CIA. Zaboga, čak sam, zarad šire perspektive, proučavao i islamske teroriste!
Detektiv Marto je donekle pomagao, ali je sve teklo sporo jer su njemu bile potrebne česte pauze za cigarete i kafu. Tako nikud ne bismo stigli, pa sam opet pomislio kako je sva pomoć koju dobijem ovde uzaludna. Uz to je počela gadno da me boli glava.
Oko šest sati smo se okupili u kriznom štabu. Prokleti sat je otkucavao! Najzad sam čuo da će Vuk opet zvati. Raspoloženje u sobi bilo je puno varnica, otvoreno negativno: svi smo znali da manipuliše nama i da nas vređa. Bio sam ubeđen da je isto i u Vašingtonu, Londonu i Tel Avivu.
Iznenada smo mu začuli glas sa zvučnika. Višestruko filtriran. Poznat. Nepristojan.
„Žao mi je što ste čekali“, rekao je tonom punim prezira iako se nije smejao. Poželeo sam da zaurlam na tog gada.
„A opet, ja čekam, zar ne? Znam, znam, to je stoga što je presedan neprihvatljiv svakoj vladi. To je gubitak obraza. Shvatam. Jasno mi je.
E sad vi treba nešto da shvatite. Ovo je poslednji krajnji rok. Čak ću i popustiti. Ako ćete se osećati bolje, krenite da me tražite. Otvoreno vodite istrage. Uhvatite me ako možete.
Samo znajte jedno i utuvite sebi to, skotovi. Ovog puta novac treba da bude isplaćen na vreme. Sav novac. Morate pustiti ratne zarobljenike. Sve. Krajnji rok više neću pomerati i verujte da je zaista krajnji. Ako ga prekoračite, čak i za nekoliko minuta, biće desetine hiljada ubijenih u svakom od četiri grada. Dobro ste me čuli - rekao sam ubijenih. Verujte da ću pritisnuti dugme. Ubijaću tako kako svet još nije video. Posebno u Parizu. Au revoir, mes amis.“7

Sedamdeset šesto poglavlje




ISTE TE VEČERI Marto i ja smo pomislili kako smo naleteli na nešto korisno, pa čak i značajno. Tad smo već svaki trag smatrali za presudan.
Francuska nacionalna policija presrela je nekoliko poruka prenetih telefonom poznatom dileru oružja koji je radio u okolini Marseja. Diler se specijalizovao za oružje Crvene armije, na crnoj berzi koja je operisala po čitavoj Evropi, posebno po Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. U prošlosti je prodavao ispod žita radikalnim islamskim grupama.
Marto i ja smo više puta pročitali prepis telefonskog razgovora dilera i sumnjivog teroriste povezanog s Al Kaidom. Razgovor je bio šifrovan, ali je francuska policija uspela da ga skoro sasvim dešifruje:

DILER: Rodače, kako ti ide posao u poslednje vreme? [Jesi li spreman da odradiš posao?] Hoćemo li se videti uskoro? [Možeš li da putuješ?]
TERORISTA: Znaš da imam ženu i mnogo dece. S njima je ponekad nezgodno. [Ima veliki tim.]
DILER: Zaboga, već sam ti govorio da povedeš ženu i decu sa sobom. Trebalo bi odmah da dođeš. [Smesta povedi ceo tim.]
TERORISTA: Mnogo smo umorni. [Posmatraju nas.]
DILER: Svi su umorni, ali uživaćeš ovde. [Bićeš bezbedan.] Garantujem to.
TERORISTA: Onda dobro. Počeću da pakujem porodicu.
DILER: Spremio sam ti zbirku poštanskih maraka. [Verovatno neko posebno taktičko oružje.]

„Na šta misli kad kaže zbirka maraka?“, upitao sam. „Čini mi se da je to ključna rečenica.“
„Nisu sigurni, Alekse. Veruju da je to oružje. Kakvo - ko bi to znao? Nešto je ozbiljno.“
„Hoće li zaustaviti teroristički tim ili će ga pustiti u Francusku i pratiti ih?“
„Mislim da nameravaju da ih puste u nadi da će ih odvesti do drugih. Onih gore. Sve se odvija vrlo brzo i nekako zbrda-zdola.“
„Izgleda suviše zbrda-zdola“, dodao sam.
„Mi radimo drugačije. Molim te da to poštuješ, da razumeš ako možeš.“ Klimnuo sam glavom.
„Etjene, ne verujem da će ovde biti kontakta s nekima odozgo. Vuk tako ne radi. Svaki igrač ima svoju ulogu, ali nema pojma kakav je čitav plan.“
Detektiv me je pogledao u oči.
„Preneću to dalje.“ Međutim, sumnjao sam da će to učiniti. Nešto mi je palo na pamet i nimalo mi nije prijalo. Ovde sam sasvim sam, je li tako? Ja sam gadni Amerikanac.

Sedamdeset sedmo poglavlje




KONAČNO SAM SE VRATIO u dva ujutro u Rele. Ustao sam opet u pola sedam. Nema odmora za pravednike a ni za prezrene. Vuk zapravo i nije hteo da se odmaramo. Želeo je da smo napeti, uplašeni i podložni greškama.
Otišao sam peške do Prefekture ophrvan mislima o iščašenom umu koji stoji iza svega ovoga. Zašto je iščašen? Pre nego što je došao u Ameriku i postao moćna sila Crvene mafije, Vuk je navodno bio agent KGB-a. Boravio je neko vreme u Engleskoj a i ovde, u Francuskoj. Bio je dovoljno pametan da nam nije odao identitet, čak ni ime, te uopšte nismo znali njegovu istoriju.
Kovao je krupne planove, ali zašto bi se svrstao u istu ravan s islamističkim terorističkim grupama? Osim ako nije od početka upleten s Al Kaidom? Je li to uopšte moguće? Ako jeste, vraški me je plašilo jer je prosto nezamislivo i nemoguće, sasvim neprirodno. No u današnjem svetu se toliko toga neprirodnog već događa.
Neki blesak mi je privukao pažnju!
Iznenada sam shvatio da se srebrno-crni motocikl ustremio na mene na pločniku! Presekao sam se i odskočio na kolovoz. Raširio sam ruke kako bih uhvatio ravnotežu i bio u stanju da brzo krenem levo ili desno, u zavisnosti od toga kuda će motocikl.
Tad sam primetio da nijedan pešak sem mene nije uzbuđen. Na kraju sam se nasmejao. Setio sam se da mi je Etjen rekao kako su veliki motocikli popularni u Parizu, a vozači se ponašaju kao da su na mopedima ili skuterima, te ponekad obilaze kolone vozila penjući se na pločnik.
Motociklista u plavom sakou i svetlim pantalonama bio je pariski biznismen, a ne ubica. Projurio je i klimnuo glavom. Izgleda da me nervi izdaju. Što je i razumljivo. Ko bi ostao pribran pod ovakvim pritiskom?
U petnaest do devet ušao sam u prostoriju punu zvaničnika francuske policije i vojske, u Ministarstvu unutrašnjih poslova, smeštenom u zgradi L’ Hotel Bovo.
Preostalo nam je samo trideset tri sata do propasti. U toj prostoriji neobično su pomešani nameštaj iz osamnaestog veka skupocenog izgleda i uistinu skupa savremena tehnologija. Na ekranima po zidovima videli su se prizori različitih, uglavnom praznih ulica Londona, Pariza, Vašingtona i Tel Aviva. Po njima je bilo samo vojnika i policijaca naoružanih do zuba.
U ratu smo, pomislio sam, s običnim ludakom.
Rekli su mi da toj grupi mogu da se obratim na engleskom, ali da bi najbolje bilo da govorim polako i jasno izgovaram reči. Pretpostavio sam kako se plaše da bih govorio uličnim žargonom i da me niko ne bi razumeo.
„Ja sam doktor Aleks Kros. Po zanimanju sam forenzički psiholog“, počeo sam. „Bio sam detektiv krvnih delikata u Vašingtonu pre nego što sam postao agent FBI-ja. Pre manje od godinu dana radio sam na slučaju u kom sam se susreo sa Crvenom mafijom, a posebno s bivšim kagebeovcem, koga znamo kao Vuka. Danas o njemu hoću da govorim.“ Ostatak sam mogao da ispričam i u snu.

Dvadeset minuta sam govorio o tom Rusu. Ali kad sam završio i kad su usledila pitanja prisutnih, bilo mi je jasno da su Francuzi, premda voljni da saslušaju šta imam da kažem, uporno verovali da su pravi izvor pretnje ciljanim gradovima islamski teroristi. Smatrali su da je Vuk u sklopu Al Kaide ili radi s njima.
Trudio sam se da zadržim širinu shvatanja, ali ako je njihova teorija tačna, meni će se pomutiti razum. Jednostavno to nisam mogao da svarim. Vuk je Crvena mafija.
Oko jedanaest sati vratio sam se u pregrađen deo prostorije koji mi je predstavljao kancelariju i otkrio da sam dobio novog partnera.

Sedamdeset osmo poglavlje




NOV PARTNER? Sada?
Sve se prebrzo odvijalo, u magnovenju i često sasvim neshvatljivo. Pomislio sam da su iz FBI-ja zvali nekoga i potegli veze. Neko je morao to uraditi. Novi partner je bila agent de police, izvesna Mod Bular, koja me je odmah obavestila da ćemo raditi onako „kako radi francuska policija", šta god to značilo.
Fizički je bila vrlo slična Etjenu Martou: vitka, kukastog nosa i oštrih crta lica - ali s blistavom crvenom kosom. Izuzetno se potrudila da mi kaže kako je bila u Njujorku i Los Anđelesu i da joj se ni jedan ni drugi grad nisu naročito dopali.
„Bliži nam se krajnji rok“, rekao sam.
„Znam koji je rok, doktore Krose. Svi znaju. Ali što je brzo, to je i kuso.“
Ono što je nazvala „naše nadziranje Crvene mafije“ počelo je pored parka Monso u osmom arondismanu. Za razliku od Sjedinjenih Država, gde su se Rusi grupisali u radničkim četvrtima, kao što je Brajton Bič u Njujorku, ovde je mafija obitavala u skupljim gajbama.
„Možda zato što Pariz bolje poznaju i duže su ovde radili“, natuknula je Bularova. „Mislim da je to posredi. Dugo već znam ruske zlikovce. Uzgred, oni ne veruju u vašeg Vuka. Raspitala sam se, verujte mi.“
Narednih sat i nešto smo upravo to radili: pričali o Vuku s ruskim zlikovcima koje Bularova poznaje. Barem je vreme bilo prelepo i nebo bistro, što mi je bilo neizdrživo. Šta radim tu?
U pola dva Bularova je veselo predložila: „Hajdemo na ručak. Kod Rusa, naravno. Znam dobro mesto.“
Odvela me je u restoran koji je nazvala najstarijim ruskim restoranom u Parizu, u Dari. Prva sala je bila obložena borovom lamperijom, kao da smo u dači nekog bogatog Moskovljanina.
Bio sam ljut, ali sam se trudio da to ne pokažem. Jednostavno nismo imali vremena da sedimo u restoranu.
Svejedno, jeli smo. Dolazilo mi je da zadavim i nju i uslužne konobare i svakog ko mi padne šaka. Ubeđen sam da ona to uopšte nije primetila. Izem ti detektiva!
Kad smo završili, primetio sam da nas s obližnjeg stola posmatraju neka dvojica, a možda su i odmeravali Bularovu i njenu blistavu riđu kosu.
Rekao sam joj to, a ona je slegnula ramenima u stilu „takvi su muškarci u Parizu - svinje“.
„Da vidimo hoće li nas pratiti“, rekla je kad smo ustali i pošli iz restorana. „Mada sumnjam. Ne poznajem ih, a ovde znam svakog. Doduše, ne znam vašeg Vuka.“
„Kreću za nama“, obavestio sam je.
„Nema veze, ovo je javni izlaz.“
Kratka Ulica Dari ulivala se u Ulicu Fobur Sent-Onore, za koju mi je objasnila da je odlična za razgledanje izloga sve do trga Vendom. Prepešačili smo samo blok zgrada kad se uz nas zaustavila

bela linkoln limuzina.
Zadnja vrata otvorio je čovek tamne brade i pogledao nas.
„Molim vas uđite u auto. Nemojte praviti scene“, rekao je na engleskom s ruskim izgovorom.
„Smesta ulazite. Ne šalim se.“
„Ne“, odvratila je Bularova. „Nećemo ući. Vi izađite da razgovaramo. Uostalom ko ste vi? Šta
mislite da ste?“
Bradati je izvukao pištolj i ispalio dva hica. Nisam mogao da dođem k sebi od neverice da se tako nešto događa na ulici usred Pariza.
Mod Bular je ležala na pločniku i bio sam ubeđen da je mrtva. Iz grozne, nazubljene rane blizu sredine čela curila je krv. Riđa kosa joj se rasula na sve strane. Oči su joj bile iskolačene u plavo nebo. Dok je padala, spala joj je cipela i ležala nasred ulice.
„Ulazite u auto, doktore Krose. Neću vam ponavljati. Dojadila mi je ova učtivost“, rekao je Rus uperivši mi pištolj u lice. „Ulazite ili ću i vas gađati u glavu. I to s užitkom.“

Sedamdeset deveto poglavlje




„SAD ĆEMO SE IGRATI pokaži i objasni", kazao mi je bradati Rus kad sam seo u limuzinu. „Je l' tako kažu u američkim školama? Zar vi nemate dvoje dece školskog uzrasta? Znači, pokazaću vam šta je važno i objasniti šta to znači. Vašoj koleginici sam rekao da uđe u auto, a ona nije htela. Zvala se Mod Bular, zar ne? Mod Bular je izigravala žestoku pandurku. Sad je mrtva pandurka, što i nije tako žestoko.“
Auto je jurio dalje od mesta zločina gde je na ulici ostala da leži francuska detektivka. Nešto dalje od tog mesta promenili smo vozilo i prešli u znatno neupadljiviji sivi pežo. Ako to išta znači, upamtio sam brojeve obe registracije.
„Sad ćemo se provozati po prirodi“, rekao je Rus, koji kao da se dosad lepo zabavljao.
„Ko ste vi? Šta hoćete od mene?“, pitao sam ga. Bio je visok, možda metar i devedeset pet, i mišićav. Što je mnogo ličilo na opis Vuka koji sam ranije čuo. Držao mi je beretu uperenu u slepoočnicu. Ruka mu je bila mirna, a videlo se da mu korišćenje oružja nije strano.
„Uopšte nije bitno ko sam. Zar vi ne tražite Vuka? Vodim vas da ga upoznate." Mrko me je pogledao, pa mi pružio platnenu vreću.
„Stavite ovo na glavu. Radite tačno šta vam kažem. Upamtite: pokaži i objasni.“
„Upamtiću.“ Stavio sam vreću. Nikad neću zaboraviti hladnokrvno ubistvo detektivke Bular. Vuk i njegovi ljudi lako ubijaju, zar ne? Šta to znači za ona četiri ugrožena grada? Hoće li ovako lako poubijati hiljade ljudi? Nameravaju li da prikažu snagu i vlast? Da se osvete za neki tajanstveni zločin iz prošlosti?
Ne znam koliko smo se vozili u pežou, ali svakako više od sata: prvo polako kroz grad, zatim još oko sat vremena po auto-putu.
Zatim smo opet usporili, verovatno prešli na zemljani put. Kičma mi je pucala od poskakivanja po neravninama.
„Doktore Krose, sad možete skinuti vreću“, progovorio je crnobradi. „Skoro smo stigli. Ovde i nema baš bogzna šta da se vidi.“
Skinuo sam vreću i video da smo negde u prirodi i da se vozimo neasfaltiranim putem oko koga se vije visoka trava. Nisam uspeo da vidim nikakav orijentir ni znak.
„On je ovde?“, pitao sam. Nisam bio siguran da me zaista vode Vuku. I zašto bi to radili?
„Trenutno, doktore Krose. A onda će opet otići. Kao što znate, mnogo se kreće. Kao duh, kao prikaza. Uskoro ćete videti o čemu vam govorim."
Pežo se zaustavio pred omanjom seoskom kamenom kućom. Dvojica naoružanih ljudi odmah izađoše pred nas. Obojica su uperila mašinke u mene.
„Uđite“, rekao je jedan. Imao je sedu bradu, ali je bio krupan i mišićav skoro kao onaj što me je dopratio dotle.
Očigledno je bio nadređen crnobradom, koji je dotad bio glavni. „Ulazite!“, ponovio mi je.

„Brzo! Zar ne čujete, doktore Krose?“
„Prava je životinja“, nastavio je belobradi. „Nije trebalo da ubije onu ženu. Doktore Krose, ja sam Vuk. Drago mi je što se konačno upoznajemo.“

Osamdeseto poglavlje




„NE POKUŠAVAJTE da se junačite jer ću vas ubiti i onda potražiti drugog glasnika", rekao je kad smo ušli u kuću.
„Sad sam glasnik? Čega?“, pitao sam.
Rus je odmahnuo na to pitanje kao da mu oko lica leti dosadna muva.
„Vreme izmiče. Zar niste o tome razmišljali dok ste bili s francuskom detektivkom? Francuzi su vas samo skrajnuli. Je li i vama to palo na pamet?"
„Pomislio sam to“, rekoh. U međuvremenu mi je bilo teško da poverujem da je to Vuk. Nisam u to poverovao. No ko je onda on? Zašto su me odveli tamo?
„Naravno da jeste. Niste vi glupi.“
Ušli smo u mračnu sobicu s praznim kamenim kaminom. Soba je bila zakrčena teškim drvenim nameštajem, starim časopisima, požutelim novinama. Šalone na prozorima bile su zatvorene. U sobi nije bilo vazduha. Jedino svetlo je širila podna lampa.
„Zašto sam ovde? Zašto mi se sad pokazujete?“, pitao sam ga konačno.
„Sedite“, rekao mi je Rus.
„U redu. Glasnik sam“, kazao sam i seo u fotelju. Klimnuo je glavom.
„Da. Glasnik. Važno je da svako shvati ozbiljnost situacije. Ovo vam je zaista poslednja prilika.“
„Shvatili smo.“
Skoro i pre nego što sam ućutao, nagnuo se prema meni i udario me u vilicu.
Fotelja mi se prevrnula, a ja sam poleteo i tresnuo glavom o kameni pod. Mora da sam se obeznanio na nekoliko sekundi.
Zatim su me cimnuli neki muškarci. U glavi mi se vrtelo a u ustima sam osetio krv.
„Hoću da budem sasvim jasan“, nastavio je Rus. Izgledalo je kao da je onaj udarac bio nužna stanka u govoru. „Jeste, vi ste glasnik. A niko od vas budala ne shvata koliko je sve ozbiljno. Upravo kao što niko ne shvata, zaista ne shvata da će umreti i šta to znači, sve dok se ne dogodi... Ona glupača danas u Parizu? Mislite li da je shvatila pre nego što joj je metak razneo mozak? Doktore Krose, ovog puta novac mora biti predat. Čitava suma. U sva četiri grada. Zatvorenici moraju biti pušteni.“
„Čemu ti zatvorenici?“, upitao sam.
Opet me je udario, samo ovog puta nisam pao. Zatim se okrenuo i izašao iz sobe.
„Zato što ja tako hoću!“
Brzo se vratio s teškim crnim koferom. Spustio ga je na pod preda mnom.
„Ovo je tamna strana meseca“, rekao je. Otvorio je kofer da vidim šta je u njemu.
„Zove se taktička eksplozivna nuklearna naprava. Prostije rečeno ’atomka u koferu’. Izaziva stravičnu eksploziju. Za razliku od konvencionalnih bojevih glava, ona se aktivira u nivou zemlje.

Lako ju je sakriti, lako preneti. Nema zbrke, nema frke. Naravno videli ste slike Hirošime. Ko ih nije video?“
„Kakve veze ima Hirošima?“
„Ovaj kofer može da napravi sličnu pošast. Razoran je. Mi u starom Sovjetskom Savezu proizvodili smo te bombe na gomile.
Zanima li vas gde su neke od njih trenutno? E pa po jedna ili više njih su u Vašingtonu, Tel Avivu, Parizu, Londonu. Kao što vidite, dobili smo novog člana u ekskluzivnoj ’nuklearnoj zajednici’. Mi smo novi članovi.“
Osetio sam jezu. Je li zaista atomska bomba u tom koferu?
„Tu poruku hoćete da prenesem?“
„Ostali reaktori su na svom mestu. A da bih pokazao dobru volju, daću vam da ponesete ovaj
reaktor. Neka ga tehničari dobro pregledaju. Samo im recite da gledaju brzo.
Sad možda, samo možda razumete. Odlazite odavde. Za mene ste vi običan komarac, ali ste bar komarac. Ponesite ovo atomsko oružje sa sobom. Smatrajte ga poklonom. Nemojte posle da bude da vas nisam upozorio šta će se dogoditi. Sad odlazite. Požurite, doktore Krose.“

Osamdeset prvo poglavlje




NADALJE JE SVE bilo u nekakvoj izmaglici. Vreća od tamne tkanine verovatno je bila tu tek radi razmetanja jer mi pri povratku u Pariz nisu stavili vreću na glavu. I vožnja mi se činila mnogo kraćom.
Uporno sam pitao kidnapere kuda me vode s koferom-bombom, ali ni jedan ni drugi mi nisu odgovarali. Ni reči. U vožnji su razgovarali isključivo na ruskom.
Za mene ste običan komarac... Ponesite atomsko oružje sa sobom...
Odmah pošto smo ušli u Pariz, pežo se zaustavio na prometnom parkiralištu nekog tržnog centra. U lice su mi uperili pištolj, pa me lisicama vezali za kofer. „Čemu ovo?“, pitao sam, ali nisu mi odgovorili.
Nešto kasnije, pežo se opet zaustavio na Trgu Igora Stravinskog, koji je obično bučan, ali je tad bio uglavnom prazan.
„Izlazi!“, rekli su mi - prve reči na engleskom koje sam čuo za gotovo čitav sat.
Polako i pažljivo sam izašao iz kola s onom bombom. Osećao sam laku vrtoglavicu. Pežo je brzo otišao uz riku motora.
Činilo mi se da je vazduh nekako tečan, da je pun čestica, pravih atoma. Stajao sam nepomično blizu ogromnog trga pred Nacionalnim umetničkim i kulturnim centrom Žorž Pompidu, lisicama vezan za crni kofer težak najmanje dvadeset pet kilograma, verovatno i više.
Navodno je u njemu atomska bomba, pandan onima koje je Hari Truman naložio da se bace nad Japanom. Telo mi je već oblio hladan znoj, a imao sam utisak da gledam sebe u snu. Zar će se sve ovako okončati? Svakako bi moglo. Više nema nagađanja, a naročito ne o mom životu. Hoću li uskoro biti raznet? Ako i ne budem, hoću li trpeti posledice radijacije?
Spazio sam dva policajca blizu prodavnice ploča Viržin pa sam se uputio k njima. Objasnio sam im ko sam a onda ih zamolio da pozovu directeur de la securite publique8 Nisam im kazao šta je u crnom koferu, ali sam to odmah saopštio direktoru kad se javio. „Je li pretnja istinska, doktore Krose?“, zanimalo ga je. „Je li bomba aktivirana?“
„Ne znam. Otkud bih znao? Molim vas da reagujete na ovo kao da jeste. Ja je tako shvatam.“
Šalji odred za demontažu eksplozivnih naprava. Smesta! Sjaši s tog telefona!
Za nekoliko minuta evakuisana je čitava oblast oko Bobura, ostali su samo desetak patroldžija, vojna policija i nekoliko stručnjaka za demontažu. Barem sam se nadao da su stručni, da su najbolji u Francuskoj.
Rekli su mi da sednem na pločnik, što sam i učinio. Naravno, odmah uz crni kofer. Radio sam sve što su mi govorili jer drugog izbora i nisam imao. Bilo mi je muka, mada mi je pomalo laknulo što sam seo. Barem mi je prolazila ona vrtoglavica.
Prvo su priveli psa obučenog da nanjuši bombu, pa je njušio mene i kofer. Ta lepa, mlada kuja nemačkog ovčara, chien explo, prišla je i vrlo oprezno gledala kofer, kao da je suparnik, neprijatelj.

Kad je prišla na pet metara, ukočila se. Iz grudi joj se izvilo duboko režanje. Dlaka na vratu joj se digla. Sranje. Zaboga, pomislio sam.
Kuja je sve vreme režala dok se nije uverila u radioaktivni sadržaj kofera, pa se vratila vodičima. Vrlo mudar pas. Ostao sam opet sam. U životu se nisam toliko plašio, čak ni približno. Pomisao da ću biti raznet, da ću ispariti, nije prijatna. Teško je pomiriti se s tim.
Posle, kako mi se učinilo, čitave večnosti, mada su u pitanju bili minuti, dva tehničara za demontažu bombi u skafanderima pažljivo su pošla k meni. Video sam da jedan nosi makaze za metal. Bog ga čuvao! Kako je to bio nadrealan trenutak.
Onaj sa makazama kleknu pored mene.
„U redu je, sve je u redu“, šapnuo je. Zatim je pažljivo presekao lisice.
„Možete da idete. Polako ustanite“, nastavio je. Oprezno sam ustao, trljajući zglob, ali sam se uporno odmicao od kofera. Ona dvojica nalik vanzemaljcima i ja smo brzo odmakli od „vruće zone“ do kombija tima za demontažu bombi. Doduše i kombiji su bili u „vrućoj zoni“. Ako atomska bomba eksplodira, bar dva kvadratna kilometra Pariza će istog trena postati para.
Iz jednog kombija posmatrao sam tehničare kako se trude da deaktiviraju bombu, ako je to moguće. Nije mi ni palo na pamet da odem odatle, a sledećih nekoliko minuta mi je bilo najduže u životu. U kombiju niko nije progovorio, svi smo zadržavali dah. Pomisao na ovakvu iznenadnu smrt bila je gotovo nepojmljiva.
Od francuskih tehničara dobili smo vest:
„Kofer je otvoren.“ A ni minut zatim: „Fizioni materijal je tu. Stvaran je. Nažalost, izgleda da je u redu.“
Bomba je prava. Nije lažna pretnja. Vuk održava obećanja, zar ne? Sadistički gad je zaista onakav kakvim se predstavlja.
Tad sam video da jedan tehničar pobedonosno zamahuje pesnicom iznad glave. Kombijem se razleglo klicanje. Nisam baš odmah shvatio šta se dogodilo, ali izgleda da je nešto pozitivno. Niko mi ništa nije objašnjavao.
„Šta se dogodilo?", upitao sam konačno na francuskom. jedan tehničar se okrenuo prema meni.
„Nema okidača! Nije mogla da eksplodira. Hvala bogu, nisu hteli da eksplodira. Samo su hteli da nas žive isprepadaju."
„Uspelo im je“, rekao sam. „Života mi.“

Osamdeset drugo poglavlje




SLEDEĆIH NEKOLIKO sati otkriveno je da kofer-bomba ima sve neophodno za atomsku eksploziju, osim jednog jedinog dela, pulsnog neutronskog emitera, to jest okidača. Svi teški elementi su tu. Te večeri nisam mogao da jedem, nisam mogao ništa da progutam, nisam uspevao da se usredsredim. Uradili su mi analize, ali ja nisam mogao da iz glave izbacim pomisao na trovanje radijacijom.
Nisam mogao da izbacim ni Mod Bular: njeno lice, boju glasa, naš čudni ručak, njenu tvrdoglavost i naivnost, riđu kosu rasutu po pločniku. Nehajnu brutalnost Vuka i njegovih ljudi.
Stalno mi se vraćala slika Rusa koji me je udario u onoj kućici. Je li to Vuk? Zašto bi mi dozvolio da ga vidim? A opet, zašto i ne bi?
Vratio sam se u Rele i odjednom zažalio što sam tražio sobu okrenutu ulici. Telo mi je bilo potpuno utrnulo, bio sam iscrpljen, ali su mi se misli rojile brzinom svetlosti. Buka koja se čula s ulice činila mi se kao smetnja s kojom tog trenutka nisam mogao da se izborim. Imaju atomsko oružje. Ne blefiraju. Dogodiće se ono. Holokaust.
Oko šest sati po merilendskom vremenu rešio sam da pozovem decu. Pričao sam im o svemu što tog dana nisam video u Parizu - o svemu osim o onome što mi se zaista dogodilo. Zasad ništa nije doprlo do medija, ali to neće potrajati.
Zatim sam pozvao Nanu. Njoj sam ispričao istinu o tome kako sam se osećao dok sam sedeo na pločniku s bombom prikačenom za ruku. Njoj prepričavam sve svoje najteže dane, a ovaj je verovatno najgori od svih.

Osamdeset treće poglavlje




KAD SAM STIGAO u svoju kancelarijicu u Prefekturi, doživeo sam novo iznenađenje. Martin Lodž me je tamo čekao. Bilo je sedam i petnaest, još deset sati i četrdeset pet minuta do propasti.
Rukovao sam se s Martinom i rekao mu da mi je drago što je došao. „Nije preostalo innogo vremena. Zašto si došao?“
„Valjda zbog poslednjeg izveštaja. Treba da izvestim kakva je situacija u Londonu. Kao i u Tel Avivu. Barem s naše tačke gledišta."
„Pa?“
Zavrteo je glavom.
„Ne sluša ti se ista odvratna priča dvaput.“
„Bogami, sluša mi se.“
„Ova priča ne. Dovraga, sve je sjebano, Alekse. Rekao bih da će morati da digne jedan grad u vazduh da bi ovi reagovali. Tako je loše. Najgore je u Tel Avivu. Mislim da je tamo zapravo beznadežno. Oni se ne pogađaju s teroristima. Eto ti, pitao si me.“
Jutarnji sastanak je počeo tačno u osam sažetim izlaganjem tehničara za demontažu o bombi u koferu. Izvestili su kako je bomba autentične izrade, ali bez neutronskog emitera, okidača, a moguće i bez dovoljno radioaktivnog materijala.
Vojni general je pričao o trenutnoj situaciji u Parizu: ljudi su uplašeni i klone se ulica, ali samo mali procenat ih je zapravo pobegao iz grada. Vojska je spremna da krene i objavi ratno stanje u vreme krajnjeg roka, što je u šest posle podne.
Zatim je nastupio Martin. Otišao je napred i progovorio na francuskom.
„Dobro jutro. Zar nije neverovatno šta može da se desi kad se prilagodimo novoj stvarnosti? Ljudi u Londonu su uglavnom sjajni. Ima nešto malo bundžija. S obzirom na to kako je moglo da bude, i nije ih mnogo. Pretpostavljam da su upravo oni koji bi nam stvarali nevolje otišli blagovremeno iz Londona. Što se tiče Tel Aviva, oni su navikli na krizu i život pod pretnjom - recimo samo da se drže veoma dobro.
„To su, u svakom slučaju, pozitivne vesti. Loše su da smo sakupili veći deo novca, ali ne i sav. Tako je u Londonu. A u Tel Avivu? Koliko znamo, oni neće da se dogovaraju. Izraelci se drže povučeno i nismo sigurni šta se tamo smera.
Naravno, pritiskamo ih. To isto radi i Vašington. Znam da se stupilo u vezu s nekim osobama da polože celu sumu. To bi još moglo da se dogodi, ali je neizvesno hoće li njihova vlada uzeti novac. Jednostavno ne žele da izađu u susret zahtevima terorista.
Ostalo je manje od deset sati“, rekao je Martin Lodž. „Otvoreno govoreći, nemamo vremena za mnogo sranja. Neko mora da obuzda one koji se opiru plaćanju otkupa."
Jedan policajac mi je prišao i šapnuo mi:
„Izvinite, doktore Krose. Traže vas.“
„Ko?“, šapunuo sam i ja. Hteo sam da čujem sve što se priča na ovom sastanku.

„Samo dođite. Hitno je. Odmah, molim vas.“

Osamdeset četvrto poglavlje




ZNAO SAM da „hitno“, kakve li ironije, treba smatrati za nešto pozitivno u ovom trenutku odbrojavanja sati. U pola devet tog jutra našao sam se u policijskim kolima u punoj brzini i upaljene sirene što je remetila tišinu na našem putu kroz Pariz.
Gospode, kako su samo ulice bile sumorne onako napuštene. Osim, naravno, vojnika i policajaca.
U putu su mi objasnili koja mi je uloga u ispitivanju što se trenutno odvija.
„Doktore Krose, priveli smo dilera oružja. Verujemo da je pomogao pri nabavljanju bombi.
Možda ste ga videli kad su vas odveli van grada. Rus je i ima sedu bradu.“
Nekoliko minuta kasnije stigli smo pred Brigade Criminelle, mračnu zgradu iz devetnaestog veka u mirnom kraju uz Senu. Zapravo to je ozloglašena La Crim iz bezbroj francuskih filmova i policijskih priča, kao što je ona o inspektoru Megreu, koje smo Nana i ja zajedno čitali kad sam bio dete. Život oponaša književnost, ili kako se već kaže.
Kad sam ušao u zgradu, odveli su me klimavim stepeništem na gornji, četvrti sprat. Tamo se održavalo ispitivanje.
Uskim hodnikom smo stigli do sobe broj 414. Brigadir koji me je pratio kucnuo je jednom, pa smo ušli.
Odmah sam prepoznao ruskog dilera oružja.
Uhvatili su belobradog, onog koji mi se predstavio kao Vuk.

Osamdeset peto poglavlje




SOBA JE BILA mala i skučena jer se nalazila odmah ispod strehe. Tavanica joj je niska, sva u mrljama od prokišnjavanja i kosa, s krovnim prozorčićem. Pogledao sam na sat - osam i četrdeset pet. Sat otkucava.
Na brzinu su me upoznali s ispitivačkim timom sastavljenim od kapetana Koridona i poručnika Lerua, kao i s ruskim dilerom Arturom Nikitinom. Naravno, Nikitina sam već znao. Nije imao košulju ni obuću, a ruke su mu bile vezane lisicama na leđima. Sve vreme je psovao. Uopšte se nisam dvoumio da je on Rus sede brade iz seoske kuće.
Pri dolasku tamo saznao sam i da je taj gangster poslovao s Al Kaidom i zgrnuo milione. Policija je verovala da ima veze s bombama u koferu, da zna koliko ih je prodato i ko ih je kupio.
„Kukavice!“, vikao je na policajce kad sam ušao u sobu. „Jebite se, glupe kukavice. Ne možete ovako sa mnom. Ništa nisam uradio. Vi Francuzi tvrdite da ste liberalni, ali niste!“
Pogledao me je i pretvarao se da ne zna ko sam. Ta loša gluma me je navela da se osmehnem. Kapetan Koridon mu je rekao:
„Možda ste primetili da ste dovedeni u Prefekturu, a ne u DTS. To je zato što niste označeni kao ’nelegalni trgovac oružjem’. Osumnjičeni ste za ubistvo. Mi smo detektivi krvnih delikata. Verujte mi da u ovoj sobi nema liberala, osim ako to niste vi.“
Nikitin je iskolačio smeđe oči od besa, ali ja sam primetio i da je zbunjen, posebno zato što sam i ja tu.
„Čisto sranje! Neverovatno. Ništa nisam uradio. Ja sam poslovan čovek! Francuski državljanin.
Hoću advokata!“
Koridon me je pogledao.
„Pokušajte vi.“
Prišao sam i snažnim aperkatom pogodio Rusa u vilicu. Glava mu je poletela unazad.
„Ovo je tek početak vraćanja milog za drago“, rekao sam mu. „Niko ne zna da si ovde! Sigurno će ti se suditi kao teroristi i bićeš pogubljen. Posle sutrašnjeg dana za to niko neće mariti. Posle tvojih bombi koje unište Pariz i pobiju na hiljade ljudi.“
Rus je zaurlao:
„Opet vam kažem da ništa nisam uradio! Ne možete mi ništa. Kakvo oružje? Kakve bombe? Ko sam ja, Sadam Husein? Ne možete ovako sa mnom.“
„Možemo i hoćemo da te pogubimo", povikao je kapetan Koridon ne prilazeći. „Gotov si, Nikitine, čim izađeš iz ove sobe. Treba i s drugim šljamom da popričamo. Ko nam prvi pomogne, pomoći ćemo mi njemu.“
„Vodite ga odavde!“, dodao je. „Gubimo vreme s gadom!" Brigadir je dohvatio Nikitina za kosu i pojas pantalona. Bacio ga je na drugi kraj sobe. Rus je tresnuo glavom o zid, ali je brzo ustao. Sad mu se u razrogačenim očima video strah. Možda je shvatio da su se pravila ispitivanja promenila.

Sve se promenilo.
„Poslednja prilika da progovoriš“, rekao sam mu. „Ne zaboravi da za nas nisi ništa više od
komarca.“
„Nikom u Francuskoj nisam ništa prodao! Prodajem u Angoli, za dijamante!", povikao je Nikitin.
„Nit me je briga, nit ti verujem“, dreknuo je kapetan Koridon iz sveg glasa. „Gonite ga odavde.“
„Znam nešto!“, reče Nikitin iznenada. „O koferima s bombom! Ima ih četiri. Iza njih stoji Al Kaida. Al Kaida je sve smislila! Oni povlače konce. Traže ratne zarobljenike - sve.“
Okrenuo sam se Francuzima i zavrteo glavom.
„Vuk nam ga je predao. A neće biti zadovoljan njegovim ’izvođenjem’. Ubiće ga umesto nas. Ne verujem mu ni reči.“
Nikitin nas je pogledao, pa pljunuo.
„Al Kaida! Jebite se ako vam se to ne dopada ili ako mi ne verujete.“ Upiljio sam se u njega.
„Dokaži to što govoriš. Uveri nas. Ubedi me jer ti ništa ne verujem.“
„U redu“, kazao je Nikitin. „Mogu to. Sve ću vas ubediti.“

Osamdeset šesto poglavlje




ČIM SAM SE VRATIO u Prefekturu, Martin Lodž mi je prišao. „Hajdemo!“ Povukao me je za sobom.
„Šta? Kuda?“ Pogledao sam na sat - a to sam, čini mi se, radio već svakih nekoliko minuta. Bilo je deset i dvadeset pet.
„Za nekoliko minuta će se izvesti upad. Skrovište koje ti je Rus odao pravo je.“
Požurili smo uz stepenice do kriznog štaba policijskog sedišta. Dočekao nas je moj stari drugar Etjen Marto, pa nas poveo do niza monitora nameštenih da prate raciju. Za promenu, sve se odvijalo neverovatnom brzinom. Možda i prebrzo, ali nismo imali drugog izbora.
Marto je kazao:
„Alekse, sve je sređeno. Dogovoreno je s elektrodistribucijom i gasnom kompanijom. Čim se isključi strujna mreža u tom kraju, oni upadaju."
Klimnuo sam glavom na to i posmatrao ekrane pred nama. Bilo mi je čudno što ne učestvujem u akciji. A onda je počelo! Iz vedra neba su se stvorili francuski vojnici, desetine njih. Nosili su jakne RAID: recherche, asistance, intervention et dissuasion9 Nosili su jurišne puške.
Stuštili su se k omanjoj varoškoj kući sasvim bezopasnog izgleda. Provalili su ulazna vrata. Sve je trajalo samo nekoliko sekundi.
Jedan UBL, francuska verzija hamera, pojavio se i oborio drvenu kapiju sa zadnje strane. Iz njega su poiskakali vojnici.
„Uskoro ćemo sve videti", rekao sam Martinu. „RAID je dobar u svom poslu, jelda?"
„Da, vešti su u uništavanju i ubijanju."
Dvojica francuskih policajaca bili su ozvučeni i imali kamere, pa smo uspeli da vidimo gotovo čitavu raciju, onako kako se odvijala. Otvorila su se vrata, iznutra je neko zapucao, zatim se prolomila uzvratna paljba.
Neko je prodorno kriknuo, začulo se kako telo pada na patos.
Dva revolveraša su istrčala u usko predsoblje. Obojica su bila u rublju. Oboreni su i pre nego što su shvatili šta se dešava.
Polunaga žena s pištoljem u ruci - pogođena u grlo.
„Nemojte ih sve pobiti“, promrmljao sam u ekran.
Helikopter kugar je sleteo i iz njega je istrčalo još komandosa. U kući su se vojnici sjatili u spavaću sobu i bacili na čoveka na poljskom krevetu. Hvalim te bože, uhvatili su ga živog.
Ostali teroristi su se predavali visoko dignutih ruku.
Zatim se čulo još uzastopne kratke pucnjave, ovog puta mimo kamere.
Jedan zarobljenik je poteran hodnikom s pištoljem uperenim u glavu. Stariji muškarac. Vuk? Je li moguće da su ga uhvatili? Policajac s pištoljem se smešio kao da je osvojio nešto veliko. Prepad je svakako bio brz i delotvoran. Barem četvoricu terorista uhvatili su žive.
Nadalje smo nestrpljivo čekali novosti. Kamere na mestu prepada su pogašene. Čekali smo još

malo.
Na kraju, oko tri posle podne, vojni pukovnik je stao pred nas u kriznom štabu. Sve stolice su bile zauzete, nije bilo više mesta ni da se stoji, a napetost je gotovo bila nepodnošljiva.
Pukovnik je počeo:
„Identifikovali smo zarobljenike, bar one žive. Jedan je iz Irana, jedan je Saudijac, jedan Marokanac i dva Egipćanina. Ćelija Al Kaide. Znamo ih. Ne verujemo da smo uhvatili Vuka. Ne verujemo ni da su ovi teroristi povezani s pretnjom Parizu. Žao mi je što vam ovako kasno donosim loše vesti. Dali smo sve od sebe. On je ipak korak ispred nas. Žao mi je.“

Osamdeset sedmo poglavlje




UŽASNI „POSLEDNJI" krajnji rok sad se sasvim primakao, a niko nije dobio nikakva obaveštenja šta će se dalje dogoditi. Kao da više nismo imali nijednu mogućnost da sprečimo Vuka.
U petnaest do šest bio sam među još nekoliko nervoznih muškaraca i žena koji su izlazili iz tamnih renoa, pa žurili prema visokoj kapiji od kovanog gvožđa pred zgradom Ministarstva unutrašnjih poslova. Tu smo imali sastanak sa DGSE-om, što je francuski pandan našoj CIA. Ta kapija je ogromna. Izgledali smo sitni i beznačajni dok smo ulazili kroz nju, kao molioci koji ulaze u katedralu. Ja sam se osećao sitan i beznačajan, ali i prepušten milosti više sile, ne samo božje.
S kapije se ulazi u veličanstveno dvorište, prostor prekriven kaldrmom, što me je navelo da pomislim na kočije koje su se nekad kotrljale istim tim putem. Je li svet otad napredovao? Tog dana mi se činilo da nije.
S drugim policijskim zvaničnicima, ministrima i direktorima ušao sam u velelepno predvorje popločano ružičastim i belim mermernim pločama. Uz stepenište su bili poređani naoružani stražari. Gotovo niko nije progovarao dok smo se peli. Čuo se samo tup bat koraka, katkad nervozan kašalj. Postojala je mogućnost da u roku od sata Pariz, London, Vašington i Tel Aviv budu napadnuti bombama i da hiljade ljudi strada. Povređenih bi moglo da bude i mnogo više. Moguće i stotinu hiljada, pa i više.
Radi li ovo ruski gangster? Onaj s tajanstvenim vezama sa Al Kaidom? Jesmo li sad u njegovoj milosti? Kako je to neverovatno čudno.
Sastanak je održan u Salle des fetes10 a ja sam se opet zapitao šta radim tamo. Bio sam američki predstavnik u Parizu zato što me je FBI želeo tamo, zato što je postojala mogućnost da učinim nešto kao iskusan psiholog i detektiv krvnih delikata, zato što je možda jednom davno u Parizu Vuk doživeo neku tragediju. Još nismo otkrili šta je to.
U glavnoj sali stolovi su poređani u obliku potkovice i pokriveni običnom belom tkaninom. Na štafelajima su stajale plastificirane mape Evrope, Bliskog istoka i Sjedinjenih Država. Ciljane oblasti su zaokružene debelom crvenom linijom. Grubo, ali delotvorno.
Uključeno je desetak, pa i više televizijskih ekrana. Takođe i najsavremeniji telekonferencijski sistem. Bilo je mnogo više sivih i plavih odela nego obično, više važnih ljudi i očiglednih moćnika. Ne znam zašto, ali primetio sam nekoliko pari titanijumskih naočara bez okvira. Ah, ti Francuzi i moda.
Prizori uživo iz Londona, Vašingtona, Pariza i Tel Aviva bili su na ekranima na zidovima. Ti gradovi su bili tihi. Vojska i policija su bile unutra. Pored mene je seo Etjen Marto. Martin Lodž se već vratio u London.
„Šta misliš, kakve su nam realne šanse u Parizu, Alekse?“, pitao me je Etjen.
„Ne znam šta se događa. Niko ne zna. Možda smo danas zaustavili glavnu terorističku ćeliju. Po mom mišljenju, sve je vodilo do današnjeg krajnjeg roka. Mislim da je Vuk znao kako je teško sve to

izvesti. Nešto mu se dogodilo ovde, u Parizu. Još ne znamo šta. Šta da ti kažem, Etjene? Nemamo više vremena. Sjebani smo.“
Odjednom se Etjen uspravio na stolici. „Gospode bože, pa to je predsednik Debone.“

Osamdeset osmo poglavlje




ARAMIS DEBONE, predsednik Francuske, pedesetogodišnjak, bio je vrlo lepo i zvanično obučen za ovu priliku. Bio je to nabijen čovek, zalizane sede kose i tankih brkova. Nosio je naočare s metalnim okvirom. Izgledao je prilično spokojno i razborito dok je hitrim korakom išao u prednji deo sale. Kad je progovorio, ni muva se nije čula.
„Kao što znate, i sam sam se godinama borio u rovovima i prvim redovima snaga reda i zakona. Zato sam hteo da me čujete. Hteo sam i da budem s vama ovih poslednjih minuta pred isticanje krajnjeg roka.
Imam novosti. Novac je prikupljen. U Parizu, Londonu, Vašingtonu. I u Tel Avivu, zahvaljujući mnogim prijateljima Izraela širom sveta. Čitava suma biće prebačena za tri i po minuta, otprilike pet minuta pre isteka roka.
Želim da zahvalim svima prisutnim, kao i onima koje predstavljate, za nebrojene sate i uložen trud, za lične žrtve koje niko ne bi trebalo da traži, za junačke napore, neverovatnu hrabrost mnogih. Učinili smo sve što smo mogli i, što je najvažnije, preživećemo krizu. Na kraju ćemo pohvatati te neljudske gadove, sve do jednog! Uhvatićemo Vuka, najneljudskijeg od svih.“
Iza predsednika je na zidu visio zlatni sat u stilu ampir. Svi smo ga napeto gledali. Kako i da ga ne gledamo?
U pet do šest po pariskom vremenu predsednik Debone je rekao: „Novac se upravo prebacuje. Za samo nekoliko sekundi... u redu. Obavljeno je. Sad bi trebalo da je gotovo. Biće sve u redu. Čestitam svima. Hvala vam.“
Začuo se glasan uzdah olakšanja u prostranoj sali. Svi su se smešili, rukovali, poneki su se grlili. Zatim smo čekali, što nam je postalo gotovo uslovljen refleks.
Čekali smo bilo kakav znak od Vuka.
Čekali smo najnovije vesti iz ostalih ciljanih gradova: Vašingtona, Londona i Tel Aviva.
Poslednjih šezdeset sekundi pre krajnjeg roka bilo je neverovatno napeto i dramatično, iako je isporučen otkup. Ništa nisam mogao, osim da gledam sekundaru na satu. Konačno sam se pomolio za porodicu, za ljude u sva četiri grada, za svet u kom živimo.
Onda je otkucalo šest u Parizu, pet u Londonu, dvanaest u Vašingtonu i sedam u Tel Avivu. Krajnji rok je prošao. I šta to znači? Jesmo li zaista bezbedni?
Nije bilo značajnih promena ni na jednom ekranu, nije bilo prekida, eksplozija u prenosu uživo.
Nije bilo ničeg.
A nije bilo ni poziva od Vuka. Prošlo je još dva minuta.
Pa deset.
A onda je strašna eksplozija zatresla salu - i svet.

Peti deo

IZBAVI NAS OT LUKAVAGO










Osamdeset deveto poglavlje




BOMBA ILI BOMBE, ne atomska, ali ipak dovoljno snažna da izazove veliku štetu, eksplodirala je u prvom arondismanu, blizu Luvra. Čitav kraj, lavirint prolaza i slepih ulica, gotovo je sravnjen sa zemljom. Skoro hiljadu ljudi poginulo je odmah ili u roku od nekoliko sekundi. Čule su se i osetile strašne višestruke eksplozije po čitavom Parizu.
Luvr je od udara pretrpeo manju štetu, ali oblast između Ulica Marengo, Oratoar i Belo gotovo je potpuno uništena. Kao i obližnji manji most preko Sene.
Most. Još jedan most. Ovog puta u Parizu.
Ni reči objašnjenja od Vuka. Nije preuzeo odgovornost za ovaj neopravdani i grozni čin, mada je nije ni porekao.
Nije morao da objašnjava svoje poteze, zar ne? Sebe je smatrao za boga.
Postoje isto tako izuzetno nadmeni ljudi koji rade u našoj vladi u Vašingtonu, a veruju da tačno mogu predvideti šta će se dogoditi u budućnosti zato što znaju, ili misle da znaju, šta se dogodilo u prošlosti. Pretpostavljam da ih ima i u Parizu, Londonu, Tel Avivu i svugde u svetu: svi ti, u osnovi inteligentni ljudi, možda i dobronamerni, izjavljuju „To ne može da se dogodi“ ili „Evo kako se to događa u stvarnom svetu“. Kao da zaista znaju. Ali ne znaju. Niko ne zna.
Sada se ništa ne zna. Svašta može da se desi, a pre ili kasnije će se verovatno i desiti. Kao vrsta, izgleda da ne postajemo pametniji, već sve luđi. Ili u njamanju ruku sve opasniji. Neverovatno, nepodnošljivo opasniji.
A možda sam samo bio tako raspoložen dok sam leteo iz Pariza. Tamo se ipak dogodila strašna, strašna tragedija. Vuk je pobedio, ako bi to što je učinio moglo da se nazove pobedom, a čak nije postojalo ni ravnopravno nadmetanje.
Moćni ruski gangster koristio je terorističku taktiku, bar se tako činilo. Bio je bolji od nas - organizovaniji, lukaviji i daleko okrutniji kad hoće nešto da postigne. Čak nisam mogao ni da se prisetim kad smo poslednji put pobedili u borbi protiv Vuka i njegovih snaga. Bio je pametniji. Samo sam molio boga da je sve sad gotovo. Je li to moguće? Ili je to bilo samo zatišje pred novu buru? Nisam mogao ni da razmišljam o toj mogućnosti.
Kući sam stigao nešto pre tri posle podne u četvrtak. Deca su se vratila. Nana nije ni odlazila iz Pete ulice. Kad sam došao, rešio sam da spremim večeru i nisam dozvolio da me odgovori. To mi je bilo potrebno: da spremim lep obrok, da razgovaram s Nanom i decom o svemu što smo želeli da pričamo, da se mnogo grlimo. Da i ne pomislim na ono što se dogodilo u Parizu, na Vuka iii na nekakav policijski posao.
Tako sam spremio svoju verziju večere u francuskom stilu, pa čak razgovarao na francuskom s Dejmonom i Dženi dok sam kuvao. Dženi je postavila na sto Nanin srebrni escajg, prave salvete i čipkani stolnjak, koje smo koristili samo u posebnim prilikama. A jelo? Langoustines roties

brunoises depapaye poivrons et oignons doux - račići s papajom, papričicama i crnim lukom. Glavno jelo je bio pileči paprikaš u sosu od slatkog crnog vina. Pili smo vino, divni minervoa, i zdušno navalili na jelo.
A kao poslasticu - čokoladni kolač i sladoled. Ipak sam se vratio u Ameriku. Vratio sam se kući, hvala bogu.