Andre Brink - Bela je sezona suše

Jedan od najboljih svetskih pisaca u maestralnom književnom manifestu protiv ljudske gluposti i nepravde.
Bela je sezona suše
Uvelo lišće ne može da se održi, njihov kratak život prolazi
I ono slomljenog srca polako pada na zemlju
Bez kapi krvi.
Bela je sezona suše, brate,
Jedino drveće poznaje bol dok i dalje stoji uspravno
I čvrsto kao čelik, sasušenih grana sličnih žicama,
Uistinu, bela je sezona suše
Ali sezone dolaze i prolaze. Ben Du Toit je čovek „bez posebnih sposobnosti", koji sticajem okolnosti dolazi u situaciju da se identifikuje sa jednim crncem koji traži istinu o svome sinu. Njegova je bitka uzaludna, jer premda je promenio sebe, nije promenio svet u kome živi, ali ga napušta sa moralnom satisfakcijom da je uspeo dokazati .

Bela je sezona suše
Uvelo lišće ne može da se održi, njegov kratak život prolazi I ono slomljenog srca polako pada na zemlju
Bez kapi krvi.
Bela je sezona suše, brate,
Jedino drveće poznaje bol dok i dalje stoji uspravno I čvrsto kao čelik, sasušenih grana sličnih žicama, Uistinu, bela je sezona suše
Ali sezone dolaze i prolaze.
MONGAN VOLI SEROTE

PROLOG
Verovao sam da je taj čovek običan, dobrodušan i bezazlen, bez neke posebne vrednosti. Osoba za koju bi drugovi sa univerziteta, prilikom slučajnog susreta posle mnogo godina, rekli, pokušavajući da se prisete: „Ben du Toit?“ Usledila bi poduža pauza, a zatim mlaki odgovor: „Ah, pa da, naravno. Simpatičan momak. Šta je bilo s njim?“ Ni u snu mi ne bi palo na pamet da mu se ovako nešto moglo desiti.
Možda zbog toga i moram da pišem o njemu. Bio sam prilično ubeđen, barem tih godina, da ga dobro poznajem. Zato sam i bio zbunjen kada sam iznenada otkrio potpunog stranca. Možda to zvuči melodramatično? Nakon što pola života posvetiš pisanju romantičnih priča, ne možeš se tek tako lišiti te navike. „Nežne ljubavne priče o silovanju i ubistvu.“ Međutim, sada sam se uozbiljio. sve ono što sam uvek mislio ili osećao prema njemu dovedeno je u pitanje.
Vest je objavljena na veoma banalan način – na četvrtoj strani u trećem stupcu večernjih novina. Profesor iz Johanesburga stradao u saobraćajnom udesu, pregazio ga vozač koji je pobegao. Gospodin Ben du Toit (53), prošle noći oko 23 časa krenuo na poštu da preda pismo... Za sobom ostavlja suprugu Suzan, dve ćerke i maloletnog sina.
Dovoljno da čovek slegne ramenima i odmahne glavom. Međutim, njegova dokumenta su se već nalazila kod mene. Jutros je stiglo i pismo, nedelju dana nakon sahrane. I evo me sada, sa ostacima drugog čoveka razbacanim po stolu. Dnevnici, beleške, škrabotine bez neke veze, stari plaćeni i neplaćeni računi, fotografije; sve bez nekog reda, zajedno strpano i upućeno na moju adresu. Tokom studentskih dana, isto tako me je stalno zasipao materijalima za priče koje sam objavljivao u časopisima. Za svaku objavljenu priču uzimao je proviziju od deset posto. Imao je nos za takve stvari, iako ništa nije pokušao sam napisati. Nedostatak interesa? Ili, kao što je te noći Suzan primetila, nedostatak ambicije? Ili možda ništa nismo shvatili?
Još mi je teže da objasnim ako to posmatram s njegovog gledišta. Zbog čega je mene morao da odabere da napišem njegovu priču? Ako to nije bio znak njegovog beznađa? Sigurno da nije bilo dovoljno reći da smo na univerzitetu bili cimeri. Imao sam prijatelje s kojima sam bio mnogo prisniji nego što sam ikada bio s njim. Što se njega tiče, često je izgledalo da nije osećao potrebu za intimnijim druženjem. Bio je dovoljan sam sebi. Nakon što smo diplomirali, nekoliko godina je prošlo dok se nismo ponovo sreli. Postao je profesor. Ja sam se zaposlio na radiju i televiziji, i onda pristupio jednom časopisu u Kejptaunu. Povremeno bismo razmenili pisma, ali retko. Jednom prilikom sam proveo petnaest dana s njim i Suzan u Johanesburgu. Otkad sam se ovamo preselio, viđali smo se sve manje i manje. Nismo se udaljili svesno. Jednostavno, nismo imali šta više da delimo niti o čemu da raspravljamo. Sve do toga dana, jedva dve sedmice pre njegove smrti, kada me je sasvim neočekivano nazvao na poslu telefonom i izjavio da mora sa mnom da
„porazgovara“.

Premda sam njegovu priču prihvatio kao slučaj koji ima veze s mojom profesijom, ipak se uvek teško suzdržim kada neko odluči da ispriča priču svoga života samo zato što sam nekim slučajem pisac popularnih romana. Mladi nametljivci, posle nekoliko piva, s rukom preko moga ramena, poveravaju mi se suznih očiju: „Pobogu, stari druže, treba nešto da napišeš i o ljudima kao što sam ja.“ Sredovečne gospođe vas obasipaju svojom bledom ružičastom strašću ili tugom, uverene da ćete imati više razumevanja od njihovih muževa. Devojke vas na nekoj zabavi steraju u ćošak i razoružaju posebnom mešavinom bestidnosti i ranjivosti. Nešto kasnije, kad ponovo navuku gaćice ili podignu patentni zatvarač na pantalonama, usledi nezaobilazno pitanje: „Verujem da ćeš sada i mene ubaciti u svoju sledeću knjigu?“ Iskorišćavam li ja njih, ili oni mene? Nisam im ja interesantan već moje „ime“. Za njega se hvataju u nadi da će prisvojiti pravo na malo večnosti. Međutim, sve to čoveka zamori i sa tim se više ne može nositi. To i objašnjava sumornu stranu u karijeri pisca srednjih godina. To je samo deo velike apatije koja me poslednjih meseci drži paralizovanim. Imao sam sušnih trenutaka u prošlosti, ali sam se uvek uspevao izvući pisanjem. Ništa se ne može uporediti s ovim suvim predelom. Imam više tema o kojima mogu pisati nego što mi je potrebno. Nisam razočarao Ženski mesečni klub zbog manjka ideja. Međutim, nakon dvadeset romana u istom duhu, nešto se u meni prelomilo. Prošla mi je pedeseta. Nisam više besmrtan. Nema više potrebe da me oplakuje nekoliko hiljada domaćica i daktilografkinja; neka s mirom počiva moja šovinistička duša. Šta drugo? Matorog konja ne možeš naučiti da pleše.
Da li sam zbog toga popustio pred Benom i neurednom dokumentacijom koja oslikava njegov život? Zato što me je uhvatio u momentu kada sam bio ranjiv?
Znao sam da nešto nije u redu, čim mi je telefonirao. Bio je, naime, petak, i trebalo je da bude u školi.

„Možemo li da se nađemo u gradu?“, upitao je nestrpljivo, pre no što sam se pribrao zbog njegovog iznenadnog poziva. „Prilično je hitno. Zovem sa železničke stanice.“
„Negde si krenuo?“
„Ne, nipošto.“ Još je bio uznemiren. „Imaš li vremena?“
„Naravno. Što ne dođeš u moju kancelariju?“
„Nezgodno je. Ne mogu da ti objasnim preko telefona. Možemo li se naći za jedan sat u Bakerovoj knjižari?“
„Ako si baš toliko zapeo. Ali...“
„Vidimo se.“
„Doviđenja, Bene.“ Naglo je spustio slušalicu.
Na momenat sam ostao zbunjen. Pomalo i besan što moram da vozim od zgrade u Okland parku, u kojoj se nalazila redakcija, pa sve do centra grada. Nije lako da se nađe mesto za parkiranje, naročito petkom. Ipak, bio sam radoznao, posle toliko vremena koliko se nismo videli. Uostalom, časopis je otišao u štampu pre dva dana, i nije bilo nekog posla u uredništvu. U prvom trenutku sam ga jedva prepoznao, toliko je bio ostario i omršavio. Doduše, nikad nije ni bio deblji, ali tog jutra je ličio na strašilo, naročito u tom sivom kaputu koji je na njemu visio kao da je bio preveliki za njega.
„Bene! Pobogu!...“

„Drago mi je da si došao.“
„Zar danas ne radiš?“
„Ne.“
„Ali, školski raspust je prošao?“
„Jeste. Zar je to važno? Krenimo.“
„Kuda?“
„Bilo kuda.“ Osvrnuo se oko sebe. Lice mu je bilo bledo i izduženo. Nagnuo se napred da bi savladao suv i hladan vetar, uzeo me pod ruku i onda smo krenuli.
„Bežiš li to od policije?“, upitao sam ga onako usput.
Bio sam zatečen njegovom reakcijom: „Zaboga, čoveče, nije sada vreme za šalu!“ Onda je dodao, kao da me iskušava: „Samo reci ako sa mnom ne želiš da pričaš.“
Zaustavio sam se. „Bene, šta se to dešava s tobom?“
„Nemoj tu stajati.“ Nastavio je da hoda ne čekajući na mene, a ja sam ga sustigao tek kada se zaustavio na ivici trotoara, pred semaforom.
„Što ne bismo otišli negde na kafu?“, predložio sam.
„Ne. Radije ne bih.“ Još jednom je pogledao nestrpljivo i zaplašeno preko ramena i nastavio da prelazi ulicu pre nego što se upalilo zeleno svetlo.
„Kuda idemo?“, upitao sam.
„Nikuda. Samo iza tog bloka kuća. Hoću da me saslušaš. Moraš da mi pomogneš.“
„Ali, Bene, šta se to dešava?“
„Nema smisla da te opterećujem. Samo želim da znam mogu li kod tebe da ostavim neke stvari na čuvanje?“
„Ukradena roba?“, zapitao sam u šali.
„Ne budi smešan! Nema tu ničeg što je protiv zakona, ne moraš da se bojiš. To je samo...“ Još neko vreme je žurio napred bez reči, a onda se ponovo osvrnuo. „Ne bih voleo da oni nađu te stvari kod mene.“
„Ko su to ‘oni’?“
Zaustavio se, još uvek uznemiren. „Čuj, voleo bih da ti ispričam sve što se desilo poslednjih meseci. Ali, zaista nemam vremena. Hoćeš li da mi pomogneš?“
„Šta to moram da čuvam?“
„Dokumenta i još neke stvari. Sve sam zapisao. Nekako na brzinu i verovatno bez mnogo smisla. Ali, sve se tu nalazi. Naravno, možeš da pročitaš. Ako obećaš da ćeš to zadržati za sebe.“
„Ali...“
„Hajdemo.“
Nakon što je zabrinuto bacio pogled preko ramena, ponovo je krenuo. „Moram biti siguran da će to neko čuvati. I da za to zna. Možda se ništa neće desiti. Onda ću jednog dana da se vratim po te stvari. Ali, ukoliko mi se nešto desi...“ Trgnuo je ramenima kao da želi sprečiti kaput da sklizne s njega. „Ostavljam ti da sam odlučiš.“ Prvi put se nasmejao, ako se to kratko, hrapavo oglašavanje moglo nazvati smehom. „sećaš li se dana na univerzitetu, uvek sam ti dostavljao teme za tvoje članke. Uvek si spominjao da ćeš jednog dana napisati veliki roman. Da li se sećaš? Sada ti predajem svu moju dokumentaciju. Ako budeš hteo, možeš se njome poslužiti za neki roman. Pod uslovom

da se na tome ne završi. Da li si razumeo?“
„Nisam, bojim se da te uopšte nisam razumeo. Treba li da napišem tvoju biografiju?“
„Voleo bih da sačuvaš moje beleške i dnevnike. Iskoristi ih ukoliko ti trebaju.“
„Kako ću znati da li mi trebaju ili ne?“
„Znaćeš, ne brini.“ Bledi osmeh iskrivio je njegova zgrčena usta. Zaustavio se još jednom, uz neprirodan blesak svojih sivih očiju. „Sve su mi oduzeli. Skoro sve. Nije mnogo ostalo. Ali, ovo neće dobiti u ruke. Čuješ li me? Kad bi mi ovo oduzeli, ništa više ne bi imalo smisla.“
Prepustili smo se gomili.
„To im je cilj“, nastavio je malo kasnije. „Žele izbrisati svaki moj trag, kao da nikad nisam postojao. A ja im to neću dozvoliti.“
„Bene, šta si to uradio?“
„Ništa, veruj mi. Ama baš ništa, i ne mogu više da izdržim. Verovatno to znaju. Čuvaj moja dokumenta. To je sve što tražim od tebe.“
„Ali, ako je sve tako bezazleno...“
„Hoćeš li se sada i ti okrenuti protiv mene?“
Bilo je nečeg paranoičnog u njegovom držanju, kao da je izgubio kontakt sa svetom, kao da u tom momentu nismo bili na ulici. Nije bio svestan mog prisustva. U stvari, kao da je i sam bio stranac, čija je tek mala i površna sličnost sa Benom du Toitom koga sam nekad poznavao samo čista slučajnost.
„Naravno, čuvaću tvoje stvari“, rekao sam kao neko ko teši neko dete ili želi da mu udovolji. „Zašto ne bi večeras doneo tvoje stvari kod mene? Mogli bismo mirno uz čašu vina da popričamo?“
Još više se uznemirio. „Ne, ne, ne mogu. Moja briga je da to dođe do tvojih ruku. Ne smeš imati problema.“
„Onda neka tako bude“, uzdahnuo sam s rezignacijom. Koliko sam već takvih plačljivih priča čuo u životu? „Sve ću da pregledam i javiću se.“
„Nemoj da se javljaš. Čuvaj stvari kao što sam ti rekao. Ukoliko se nešto desi...“
„Bene, ništa se neće desiti“, bio sam uporan i već pomalo ljut. „Ti si pod velikim pritiskom. Moraš se dobro odmoriti.“
Dve sedmice kasnije, bio je mrtav.
U međuvremenu, stigao je veliki paket s pečatom iz Pretorije. Posle našeg sastanka tog jutra, poželeo sam bolje da upoznam taj slučaj pun tajnovitosti. Isto tako, nisam se mogao osloboditi gorkog ukusa, ako ne i mučnine. Ne samo zbog neuredne dokumentacije koju sam primio već i zato što sam se našao u situaciji da se s njom upoznam. Imao sam već dovoljno neugodnosti mešanjem u životne priče potpuno nepoznatih ljudi, ali barem sam ostao objektivan, nepristrasan i gotovo nezainteresovan posmatrač. Drugačije je kad nekoga poznaješ. To postaje previše lično i dovodi te u nezgodni položaj. Bio sam spreman da odgovorim kao i mnogima do sada: „Žao mi je, stari druže, ali iz svega ovoga ne mogu izvući vrednu priču.“ Međutim, pošto je on bio u pitanju, bilo bi mi mnogo teže. Tim teže zbog njegovog nervnog stanja. Ipak, ubeđivao me je da od mene ne želi ništa drugo nego čuvanje dokumenata.

Te noći sam ostao kod kuće, pokušavajući da napravim red u dokumentaciji koju sam odložio na tepih. Crni notesi, školske sveske, komadići hartije ili listovi iskidani iz časopisa, otkucane stranice, pisma, isečci iz novina. Ne držeći se nekog reda, počeo sam polako da čitam. Neka imena su se stalno ponavljala. Dva su mi se činila nekako poznata
– Džonatan Ngubene i Gordon Ngubene – ali tek kada sam došao do novinskih isečaka, oživelo mi je pamćenje. Međutim, nije bilo jasno kakve veze ima Ben s njima. To me je donekle zbunilo. Moji romani su ispunjeni ljubavlju i avanturama. Radnja se uglavnom dešavala u starom Kejpu1, ili u dalekim mestima punim romantike. Politika nije moja oblast. Ukoliko je Ben odlučio da se umeša u tako nešto, ja nisam želeo da se u to uvalim.
Dok sam zlovoljno slagao gomilu dokumenata u zgužvanu kutiju u kojoj su stigli, primetio sam par fotografija koje su ispale iz velike smeđe koverte koju još nisam pregledao. Jedna je bila sasvim mala, veličine koja se traži za pasoš. Devojka. Duga crna kosa vezana trakom, velike tamne oči, mali nos, poveća usta. U poređenju s heroinama koje se pojavljuju u mojim romanima, nije bila lepa. Međutim, bilo je nešto u njoj što je ostavilo utisak na mene. Bio je to način kojim je gledala u kameru. Prodoran pogled koji te ne ostavlja ravnodušnim, koji nije spreman na kompromis, koji te izaziva na dvoboj sve dok prvi ne trepne očima. Žestina koja se topi pod blagošću, ženstvenošću malog oblog lica: Gledaj me ako li se sviđa, nećeš ništa da pronađeš što već sama nisam otkrila ili čemu se nisam prilagodila. Istražila sam svoje dubine: izvoli, pokušaj ako želiš. Uslov je samo da ne polažeš pravo na mene. – Nešto slično sam našao na toj fotografiji, kao i obično kad upoznaješ neku ‘ličnost’. U isto vreme uznemirilo me je to lice, koje mi se učinilo poznatim. Da sam na njega naleteo u nekom drugom kontekstu, pre bih ga prepoznao, ali kako da ga očekujem među Benovim dokumentama? Tek sledećeg dana, prevrćući isečke i beleške, prepoznao sam isto lice na nekim fotografijama iz novina. Naravno: Melani Bruver. Osoba oko koje se digla velika buka u medijima.
Druga fotografija bio je snimak veličine osam pula deset centimetara, na požutelom papiru. Prvo mi se pričinilo da se radi o .pornografskoj slici, do koje se tako lako može doći iz inostranstva. Nije me baš zainteresovala. Ako je to bilo Benovo lično zadovoljstvo, nije me se ticalo. Uostalom, to nije nikome smetalo. Snimak nije bio baš jasan. Kao da je svetlost bila slaba.
Mutna pozadina sa zidnim tapetama, nahtkasna, krevet sa zgužvanim čaršavima; muškarac i devojka u intimnom zagrljaju, očigledno spremni da vode ljubav. Upravo sam nameravao da vratim sliku u smeđu kovertu, kad me je nešto podstaklo da je bolje pogledam.
Devojka crne kose mogla se prepoznati uprkos lošem snimku. Bila je to opet Melani Bruver. Čovek s njom, srednjih godina, bio je Ben.
Ben kojeg sam poznavao na univerzitetu bio je drugačiji. Povučen, nesklon skrivanju, prilično plahe prirode, u miru sa svetom i sobom, nevinog izgleda. Ne može se reći da je bio stidljiv, nije izbegavao studentske skupove, međutim, nije nikad bio kolovođa. Nikad ga nisam video u pijanom stanju. Izbegavao je druženja s ‘momcima’. Marljivi student, možda najviše zato što su njegove studije zavisile od dotacija i pozajmica, i što nije smeo da razočara svoje roditelje. Sećam se da sam ga jednom video s knjigom iz istorije u ruci

na utakmici ragbija između ekipa sa univerziteta. Tokom utakmice pridružio se pevanju i veselju, međutim, u poluvremenu, mirno je nastavio učenje, nesvestan buke oko sebe. Čak i u prostoriji punoj studenata koji uz piće glasno pričaju, bio je sposoban da nastavi s učenjem ukoliko se rešio da prouči lekciju do kraja. Nije se baš bavio sportom, ali u tenisu je ponekad znao da iznenadi brzinom i spretnošću. Kad bi se birala ekipa, uverljivo je gubio meč. Izgledalo je da je to ispalo namerno, da bi izbegao službene utakmice, jer je u prijateljskim susretima često pobeđivao standardne igrače ekipe; nekoliko puta, kad je bio rezerva i bio prisiljen nekoga da zameni, sve bi nas iznenadio. U takvoj prilici, kad je bilo važno za njegovu ekipu, vraćao je i najteže udarce. Ali sledeće godine, kad bi došlo vreme biranja nove ekipe, Ben du Toit bi s veseljem brzo izgubio.
Njegova glavna razonoda bila je da igra šah, zabava koja je karakteristična za samotnjake. Bilo bi preterano reći da je igrao sjajno, ali bio je uporan i pedantan, uglavnom bi dobio partiju iscrpljujući protivnika, i to baš ustrajnošću kojom bi postepeno razvijao strategiju igre. Retko bi bio viđen u javnom sektoru gde su se raspravljala studentska pitanja, osim na velikim skupovima, gde bi znao da pokaže neočekivani smisao u debati. Nije baš voleo da se ističe – uvek je odbijao da bude na čelu studentskog udruženja, ali kad bi se digao nešto da kaže, bilo bi to s ubeđenjem i iskrenošću, što bi pobudilo opštu pažnju. Poslednjih godina studija, mnogi studenti, uključujući i devojke, prišli bi mu zbog ličnih problema. Sećam se kako sam mislio sa zavišću: prijatelju moj, nisi svestan kakve ti se mogućnosti pružaju kod svih tih komada. Mi ostali stručnjaci u zavodenju devojaka, koji smo se hvalili svojom sposobnošću, nikakve šanse nismo imali pored tvog laganog osmeha koji kao da se izvinjava – a ti to nisi shvatio. Umesto da se mašiš, li bi sedeo nespretno kao mladi pas i tako propustio svaku pravu priliku. U stvari, ti ne bi ni primetio da su to bile „prilike“.
Koliko me sećanje služi, samo sam jednom primetio u njemu nešto drugo, što je inače bilo skriveno njegovim mirnim ponašanjem. Desilo se na trećoj godini, na času iz istorije, kad je naš redovni profesor otišao na jednogodišnji odmor i kad ga je privremeno zamenio drugi predavač. Nismo mogli da podnesemo njegovo ponašanje ispod nivoa jednog učitelja, i ubrzo je disciplina postala problem. Tog određenog dana uhvatio me je kada sam lansirao raketu od hartije, i crven od besa, smesta mi naredio da napustim predavanje. Na tome bi i ostalo da Ben nije rešio da se probudi iz uobičajene letargije i protestuje što sam jedino ja kažnjen, iako su i ostali u razredu bili isto tako krivi.
Kako predavač nije bio spreman da popusti, Ben je pripremio peticiju i preko vikenda skupljao potpise svih studenata u razredu, preteći bojkotom nastave ukoliko se ne ponudi izvinjenje. Kad je predavač dobio i pročitao ultimatum, prebledeo je i iscepao ga po kratkom postupku. Ben je na to izvršio svoju pretnju. U današnje vreme demonstracija i studentskih akcija, njegov čin bi ispao smešan, ali u ono doba, usred ratnih godina, to je izazvalo senzaciju.
Pre kraja sedmice starešina odeljenja je pozvao Bena i privremenog predavača. Ono što se desilo na sastanku do nas je procurilo mnogo kasnije, preko nekog od akademskog osoblja, pošto je Ben o tome dao samo kratku izjavu.
Profesor, dobrodušni momak poodmakle dobi, koga su svi voleli i poštovali, rekao je

da mu je žao zbog nesrećnog događaja i dao do znanja da je spreman da sve proglasi nesporazumom, pod uslovom da se Ben izvini zbog svog neobuzdanog ponašanja. Ben je pristojno izrazio razumevanje za profesorovu dobru volju, ali je i dalje tražio da se predavač izvini, pošto je, prema njegovom mišljenju, uvredio celi razred svojim nedoličnim stavom i neprofesionalnim metodama u nastavi.
Predavač je na to ponovo izgubio nerve i digao glas na sve studente, posebno na Bena, koji je mirno odgovorio da je ova provala besa tipično ponašanje zbog kojeg studenti protestuju. Pošto se situacija iskomplikovala do kraja, predavač je ponudio ostavku i napustio školu. Profesor je kaznio razred uvođenjem jednog testa (Ben je na kraju dobio treću ili četvrtu najbolju ocenu), a sa svoje strane, uprava škole je rešila svoj deo problema privremenim udaljavanjem Bena iz škole do kraja semestra.
Njega je to verovatno mnogo teže pogodilo nego nekoga od nas, jer njegovi roditelji su bili siromašni, a dotacije koje je dobijao zavisile su od prisustva u kampusu. Zbog stanovanja u gradu morao je da pronađe novac za kiriju. Svi smo se osećali krivim zbog ovog ishoda, ali je prevladao opšti stav kako je on sam tome uzrok. U svakom slučaju, nije se čulo da se žalio. Koliko mi je poznato, nikad se više nije upuštao u slične poduhvate. Bez većeg napora ponovo je utonuo ispod mirne površine letargičnog življenja.
Večernje novosti donele su kratku vest o sahrani. Planirao sam da odem, ali tako nije ispalo. Tog jutra sam morao da odem do centra grada da bih ručao s jednom prijateljicom koja je bila u prolazu. Nameravao sam da iskoristim odlazak na pogreb kao izgovor da je se rešim posle izvesnog vremena. Bila je to gospođa koja voli kolače s kremom, u šeširu s jorgovanom, i koja piše o krvi, suzama i neudatim ženama i za naš časopis pruža garanciju desetina hiljada čitalaca. To objašnjava zašto nisam bio baš raspoložen dok sam peške prelazio parkiralište kod Centra Karlton sa više od petnaest minuta zakašnjenja. Kako su me obuzele misli, nisam obraćao pažnju oko sebe, ali blizu Vrhovnog suda postao sam svestan da se nešto neobično dešava, i zaustavio sam se da pogledam. Šta se to događa? Malo vremena mi je trebalo dok nisam shvatio: tišina. Oko mene nije bilo uobičajene buke u vreme ručka. Ljudi su posvuda mirovali. Saobraćaj se zaustavio. Kao da je srce grada bilo u grču, kao da je nevidljiva ruka pritisla grudi da priguši njegovo kucanje, a ono što je preostalo od buke više je ličilo na mukle otkucaje srca, potmuli tutanj, jedva čujan za uvo, tako da se neprimetno uvlačio u telo kroz krv i kosti. Kao podzemna tutnjava, ali drugačija od one u rudnicima, koja se može osetiti svakog dana u Johanesburgu.
Posle izvesnog vremena postali smo svesni i nekog kretanja. Od železničke stanice lagano se ulicom približavao ljudski zid, gurajući pred sobom tišinu: tmurna kolona crnih ljudi, koja se ne može zadržati. Bez vike, bez buke. Ali prednji redovi su marširali uzdignutih i stisnutih pesnica, kao grane koje vire iz vodene bujice.
Kao da su privučeni ogromnim magnetom, sa ulica gde smo stajali drugi brojni ljudi crne kože krenuli su u susret masi koja se približavala. Mi beli – iznenada ostavljeni sami u prostoru strogih betonskih zgrada – počeli smo da uzmičemo tražeći zaklon iza zidova i stubova. Niko nije ni reči izustio, niti napravio nagli pokret. Sve se odvijalo usporeno kao neka reprodukcija snimka na televiziji.

Tek docnije sam saznao da je toga dana trebalo da bude donesena presuda na jednom od brojnih sudenja teroristima proteklih meseci; ova masa ljudi dolazila je iz Soveta2, da bi prisustvovala donošenju presude.
Međutim, nikad nisu stigli. Dok smo još tu stajali, začulo se zavijanje sirena i sa svih strana su se pojavila policijska i blindirana kola. Iznenadna buka nas je probudila iz stanja hipnoze. Za tren oka buka je kao plimni talas preplavila centar grada. Ja sam se već bio udaljio od tog prizora.
Ovaj događaj mi je barem pružio dobar razlog da objasnim svoj kasni dolazak u Centar Karlton. Pored toga, još sam nameravao da uzmem sahranu kao izgovor da bih ranije napustio gospođu s jorgovanom. Međutim, kad je došao taj trenutak, više mi se nije išlo. Nisam mogao da se suočim s tim.
U jednoj knjižari u ulici Komišner nabavio sam pismo za izražavanje saučešća, potpisao i bacio u sanduče u ulici Jepe dok sam se vraćao prema kolima. Onda sam krenuo pravo kući – u redakciji nisu ni očekivali da ću se vratiti – i kao pod nekom prisilom opet sam se uhvatio Benove dokumentacije.
Do današnjeg dana Suzan nije poslala zahvalnicu. Doduše, na koverti nisam stavio adresu, i nije znala gde me može naći. Možda je tako bolje za sve nas.
Bilo je ljudi koji su smatrali da Suzan nije prava žena za Bena, ali ja se s time ne bih složio. Neko je uvek trebalo da ga gura napred da ne bi zaglibio u kolotečinu, da mu ukaže na cilj i pruži snagu i motiv da ga dostigne. Da nije bilo Suzan, možda bi završio u nekom malom od boga napuštenom selu u divljini, miran i zadovoljan, predajući generacijama dece malo istorije i geografije i provodeći slobodno vreme u ‘podizanju’ dece siromašnih roditelja. Kao što se kasnije pokazalo, barem je uspeo da nađe mesto u jednoj od najboljih škola na afrikans jeziku u gradu. Ostaje otvoreno pitanje da li bi bio srećniji u nekoj drugoj sredini ili pod drugim okolnostima. Ko sam ja da donosim sud o tome šta može da usreći nekog čoveka? Ipak, čvrsto sam bio ubeđen da je Suzan znala kako da se nosi s njim: kako da mu da slobodu kad se zanese nekom suludom idejom, kako da ga bodri kad se prihvati nečeg konstruktivnog.
Po svoj prilici, ona je to nasledila od svog oca, koji je od advokata u malom gradu uspeo da postane član parlamenta. Koliko mi je poznato, majka joj je bila sentimentalna žena bez škole, koja je pokorno sledila svoga supruga i gospodara svuda gde ih je vodila njegova ambicija. Naravno, sama činjenica što nije mogao da ide dalje od poslanika samo je mogla učvrstiti Suzaninu odlučnost. Uhvaćena između oca velikih ambicija, ali bez dovoljno talenta da bi se uspeo na sam vrh, i muža s dovoljno talenta, ali bez ambicije, rano je shvatila ko mora da donosi odluke. Uz sav napor da sredim i rasvetlim malobrojne uspomene na Bena, lakše mi je bilo u ovoj fazi da raspredam o Suzan.
Jednom kada sam proveo dve sedmice s njima, nešto se desilo između nas – magnetsko polje, napon, strujni udar. Bilo je to pre nego što sam prešao iz Kejptauna na sever zemlje, dvanaestak godina nakon njihovog venčanja. Svakako, viđao sam je nekoliko puta ranije, ali nikad dovoljno dugo da bih je bolje upoznao. Ako sam pomenuo
„magnetsko polje“, nisam aludirao ni na šta nedostojno. Zajedničko poreklo nas je oboje

formiralo, tako da nismo mogli sebi dozvoliti da se upustimo u nešto nepromišljeno. Isto tako sam ubeđen da smo oboje, premda iz drugačijih motiva, poštovali činjenicu da se Ben nalazi između nas. Međutim, ne možemo da poreknemo da pokatkad odjednom ‘prepoznamo’ u nekom strancu saveznika, druga, nekoga ko nam nešto znači. Ne dešava se to svesno ili namerno. Radi se o intuiciji, instinktivnoj reakciji. Nazovimo to nemim pozivom u pomoć. To se desilo kad sam upoznao Suzan. Ukoliko to već nije mašta pisca koja je u meni progovorila. Zaista ne znam: nisam na ovaj način navikao da pravim inventuru i više mi leži fikcija nego sirova i bestidna istina.
Već u samom početku pokazala se kao prava domaćica, zaštićena neprobojnim zidom pristojnosti, korektnosti i prijateljstva. Pošto baš nije bila osoba koja bi se slagala s poslugom, sve poslove u kući obavljala je sama, i njena temeljitost i dobar ukus mogli su se primetiti i u najmanjem detalju: otvoreni čaršavi na krevetu pre spavanja, posuda s ledom pored vrča s vodom, prekrasni cvetni aranžman na poslužavniku kad jutrom donese doručak u sobu. Šminka na njenom licu bila je besprekorna, čak i u rano jutro, tek nagoveštaj vlažnih usana, senilo na kapcima i crnilo na trepavicama diskretno su isticali njene prodorne plave oči, dok je kovrdžava plava kosa, vešto očešljana, ostavljala utisak prirodnog izgleda. Poslednjih dana mog boravka postala je ležernija. Kasno uveče, pre odlaska u krevet, Ben je imao naviku da se povuče u svoj radni prostor koji je uredio u donjem delu dvorišta, iza kuće u kojoj živi posluga. Možda je to vreme koristio za pripremu nastave za sutrašnji dan, ali meni se činilo da je pravi razlog bio da ostane nakratko sam u tišini; potpunost, samozadovoljstvo, smirenje u okruženju knjiga i njemu dragih predmeta koje je godinama skupljao. Kad bi se on povukao, Suzan bi donela u sobu poslednju šolju kafe i slobodno sela sa strane kreveta da malo popriča sa mnom.
Neki sastanak je bio zakazan za petak u školi, međutim, za vreme ručka Suzan je usput izjavila kako nije raspoložena da prisustvuje nečemu što će joj „dosađivati“ i da bi radije ostala kod kuće. „Na kraju“, dodala je, „imamo obaveza i oko našega gosta.“
„Ubeđen sam da neće imati ništa protiv toga da jedno veče ostane sam.“ Ben je pogledao u mom smeru. „On nije neki stranac kome treba stalno ugađati.“
„Drage volje ću ostati“, rekao sam.
„Bilo da si ovde ili ne, ja ne bih otišla“, bila je uporna, iskazujući namernim prizvukom u glasu svoju čvrstu volju.
I tako je Ben otišao sam, ali nakon što je izvršio večernji ritual slanja dece u krevet: dve plavokose devojčice, varijacija lepote svoje majke – Suzet, koja je imala deset godina, i Linda, pet godina, ako me sećanje ne vara.
Uprkos mom ubeđivanju da sam zadovoljan jednostavnom večerom, uvek bi pripremila obilni obrok, a sto uvek postavila kao što je navikla, sve u kristalu, sa svećama i srebrninom. Za stolom smo ostali nekoliko časova. U čaše sam dosipao, a kada smo ispraznili prvu flašu vina, uzeo sam novu iz. ormana; posle toga došlo je na red žestoko piće. Jednom ili dvaput, kad sam se mašio za flašu, pokrila je rukom svoju čašu; malo posle toga više joj nije smetalo. Nesumnjivo, popila je malo previše. Jedna tanka naramenica njene haljine skliznula je s preplanulog ramena, ali nije se potrudila da je vrati na mesto. S vremena na vreme bi prstima jedne ruke provukla kroz kosu i dok je

veče odmicalo, postajala je sve opuštenija, nežnija i mekša. U takvim momentima svaka se sitnica primeti. Senzualnost ruža koji su njene usne ostavile na salveti od damasta. Odsjaj sveće na prstenu ruke u pokretu. Izvijena linija vrata i nago rame. Kapljice znoja na donjoj usni, koja je nabubrila. Razgovor koji se vodi nepovezano, slučajnim sledom reči.
Ne mogu se baš setiti o čemu smo razgovarali – ipak, desilo se to pre sedamnaest godina – ali mogu se setiti atmosfere i ambijenta. Bilo je već kasno. Obrazi su joj se zarumeneli od vina.
„Veruj mi, zavidim ti“, izustio sam u prijateljskom tonu. „Uvek kad se nađem u porodičnoj sredini kao što je vaša, počnem da sumnjam u svoj život neženje.“
„Sve srećne porodice su slične.3“ Mala cinična bora zaigrala je na njenoj usni. „Ali i svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način.“
„Šta time želiš da kažeš?“, upitao sam začudeno.
„Da li je to rekao Tolstoj?“
„Ah, pa, naravno.“
„Nisi baš siguran.“
„U stvari... gluposti koje pišem ne dovode me baš često u vezu s Tolstojem.“ Slegla je ramenom. Tanka bela naramenica i dalje je bila spuštena.
„Zar je to važno?“, zapitala je u naglom izlivu strasti. „Bile to gluposti ili ne, ti pišeš.
Na izvestan način ti daješ oblik onome što se dešava. Jesam li to ja u stanju?“ Evo nas opet, pomislio sam. Priča mog života.
„Na šta se žališ?“,upitao sam otvoreno. „Imaš muža, dvoje prekrasne dece, mnogo talenta...“
Polako je i duboko udahnula.
„Bože!“
Nisam skidao pogled s njenog lica.
Ne skrećući pogled, dugo je sedela nepomično. A onda zapita sa žarom koji se mogao osetiti u njenom dubokom glasu: „Zar je to sve što imaš da kažeš? Zar je to sve čemu se mogu nadati?“ Nakon male pauze: „Kroz godinu dana biće mi trideset i pet. Da li shvataš?“
„Još si mlada. U najboljoj deceniji u životu jedne žene.“
„Ako se držimo Biblije, sada sam na pola puta. Šta mogu da pokažem? Bože moj! Svake godine sebi govorimo: ‘Jednoga dana... Jednoga dana...’ Slušaš ljude kako pričaju o ‘životu’. I sama počneš da pričaš. Čekaš da se dogodi. A onda? Onda ti iznenada sine: Ovo je ‘taj dan’ koji si čekala. ‘Taj dan’ je svaki bogovetni dan. I nikad neće biti drugačije.“ Ponovo je poduže zaćutala, duboko dišući. Malo je gutnula iz čaše, a onda rekla, kao da je htela da me šokira: „Znaš, veoma dobro mogu da razumem zašto neke žene postaju teroristi. Ili kurve. Jedino zato da bi osetile da su žive, da to osete žestoko i burno, nimalo ne mareći da li je to u redu ili nije.“
„Suzan, zar je toliko loše?“
Nije gledala u mene, kao da nije meni govorila, a možda i nije. „Kad sam bila mala, uvek su me držali na uzdi. Govorili su da sam divljakuša i da se moram obuzdati. ‘Devojke to ne rade. Devojkama to ne priliči. Šta će o tebi ljudi misliti?’ Verovala sam da

će biti drugačije kada odrastem. Onda sam upoznala Bena. Oboje smo predavali u Lidenburgu. Ničeg posebnog nije bilo u njemu. Ali, vidiš, svaki put kad bi sedeo potpuno miran, dok ostali nisu prestajali da govore, pokušavala sam da zamislim o čemu to razmišlja. Zbog toga mi se činio drugačiji, poseban. Način kojim bi se odnosio prema deci, način na koji bi se blago osmehnuo dok su se ostali prepirali u zbornici... Nikad nije pokušao da mi nametne svoje mišljenje, kao drugi. Počela sam da razmišljam, ovo je čovek kojeg sam čekala. Izgledao je kao čovek koji razume ljude, koji razume žene. On će mi dopustiti da živim kako sam uvek htela. Sve mi se čini da sam bila nepravedna prema njemu. Pokušavala sam da ga zamislim onakvim kakvog sam želela. A onda...“ Zaćutala je.
„Onda, šta?“
„Da li ti smeta ako zapalim?“, upitala je odjednom. To me je iznenadilo, jer je više puta vrlo zamerila Benu kad bi za stolom izvadio lulu.
„Samo izvoli“, rekao sam. „Treba li?...“
„Nije potrebno.“ Ustala je, otišla do kamina, zapalila cigaretu i vratila se prema meni. Kad je ponovo sela na svoje mesto, odjednom je nastavila: „Ženi nije lako priznati da se udala za gubitnika.“
„Suzan, čini mi se da to nije pošteno prema Benu.“
Bez reči me je pogledala, malo srknula iz čaše i ponovo nalila do vrha.
Na kraju je zapitala: „Ko ono reče da ljudi koji se boje samoće ne bi nikad smeli da se žene?“
„Verovatno neko ko se i sam opekao.“ Namerno sam pokušao da budem duhovit, ali ona nije na to obraćala pažnju.
„Prošlo je dvanaest godina, i još ga nisam upoznala“, nastavila je. Trag gorčine opet se pojavio na njenim usnama. „Ni on mene.“ Malo kasnije: „Što je najgore, čini mi se da ni sebe još ne poznajem. Izgubila sam vezu sa sobom.“
Besno je ugasila napola upaljenu cigaretu i ponovo se digla kao da nešto traži; onda je uzela drugu cigaretu iz kutije na kaminu. Ovoga puta sam ustao i zapalio joj cigaretu. Ruke su joj drhtale kad sam ih nakratko dodirnuo. Okrenula se prema klaviru, digla poklopac i bez pritiskanja prešla prstima preko klavijature; iznenada je digla pogled prema meni:
„Bilo bi drugačije da sam znala dobro da sviram. Ali, ja sam amater. Malo muzike, malo čitanja pozorišnih komada na radiju, sve nevažne stvari. Treba li da se pomirim sa time da će moje ćerke nešto postići umesto mene?“
„Suzan, da li si svesna svoje lepote?“
Okrenula se, nalaktila na klavir grudima isturenim prema meni u blago provokativnom položaju. Još uvek nije vratila naramenicu na mesto.
„Vrlina bi trebalo da nadživi lepotu“, rekla je sa žestinom koja me je iznenadila. Onda je nastavila, nakon što je duboko udahnula dim: „Kao što si rekao, sve što posedujem to je srećna porodica. Vreme je ispunjeno. Ni trenutka za sebe.“
„Ben ti zaista mnogo pomaže. Primetio sam to. Posebno oko dece.“
„Da, to je istina.“ Vratila se za sto i ponovo smo seli. „Zašto“, iznenada je zapitala,
„zašto čovek sebi dozvoljava da se svede na domaću životinju? Zar ne misliš da bih i ja

htela nešto da učinim, napravim, stvorim?“
„Suzan, imaš krasnu decu. Ne potcenjuj ono što si stvorila.“
„Svaka prokleta krava muzara može doneti mlade...“ Nagnula se napred. Još jednom sam bio svestan njenih grudi. „Da li si znao“, upitala je, „jednom sam pobacila?“
„Nisam znao“, rekao sam.
„Bile su prošle dve godine od rođenja Suzete. Verovali smo da nakon toga više neću moći da rodim. Morala sam da dokažem sebi da sam ipak normalna. I tako sam dobila Lindu. Bio je to pakao. Svih devet meseci. Pomirila sam se sa sudbinom da ću celog života ostati osakaćena.“
„Nisi nikad lepše izgledala.“
„Otkud znaš? Nisi me ni poznavao tada.“
„Ubeđen sam u to.“
„Kroz pet godina imaću četrdeset. Da li ti je jasno šta to znači? Zašto smo osuđeni na jedno telo?“ Ovog puta dugo je ćutala, te sam pomislio da je naš razgovor završen. Nastavili smo da pijemo u tišini. Kad je ponovo progovorila, više se nije suzdržavala.
„Uvek me je pratio taj osećaj, otkad sam počela da se razvijam.“ Pogledala me je ravno u oči. „Verovala sam neko vreme, kad mi je bilo petnaest ili šesnaest godina, da moram da kažnjavam svoje telo kao opatica u srednjem veku. Da se oslobodim opakih bludnih misli. Nosila sam konopac sa čvorovima oko struka i donji veš od grubog platna. Čak sam počela i da se lagano bičujem. Nadala sam se da ću se osloboditi svog tela.“
„Da li si uspela?“
Kratko se nasmejala. „Barem više ne nosim konopac.“
„Šta je s pojasom nevinosti?“
Još jednom taj prodoran pogled netremice usmeren na tebe, ali odgovora nije bilo. Da li je to bio inat ili poziv, potvrda ili odbrana? Između nas sto sa svećama čija svetlost ništa ne skriva. „A šta je s Benom?“, rekao sam namerno.
„Šta bi bilo s Benom?“
„On te voli. Potrebna si mu.“
„Ben je dovoljan sam sebi.“
Još jedan kratak izliv strasti: „Ja sam ga dovela tamo gde se sada nalazi. Da nije bilo mene, pitam se šta bi se s njim desilo. Verovatno bi ostao u Krugersdorpu, deleći milostinju sirotinji. Trebalo je da postane misionar. Ja pokrećem porodicu.“
„Možda se odviše trudiš?“
„Šta misliš da bi se desilo da dignem ruke? Udala sam se za njega zato što sam mu verovala. I kako bi mogao...“ Prekinula je, a onda mirnije nastavila: „Nisam sigurna da li mu uopšte trebam. Ili bilo ko. U stvari, šta ja znam o svom suprugu? Kad bi samo znao...“
„Šta?“
Pri svetlu sveće njene oči su postale tamnije. Jednom rukom nesvesno se poigravala golim ramenom, koje je ostalo bez naramenice. Onda, gledajući pravo u mene, vratila je naramenicu na mesto i odgurnula stolicu: „Idem da skuvam još malo kafe.“
„Ne za mene.“
Dugo je nije bilo. Kada se vratila, ponašala se formalno i rezervisano. Promenili smo mesto, seli u dve naslonjače i pili kafu bez reči. Dok smo tako sedeli, vratio se Ben. Sipala

je i njemu kafu, ali ga nije pitala kako je proveo veče. Malo kasnije otišao je prema toaletu. Ona je vratila šoljice na poslužavnik, a onda se na momenat zaustavila i pogledala me:
„Molim te oprosti što sam izgubila kontrolu nad sobom.“
„Ali, Suzan...“
„Zaboravi šta sam rekla. Popila sam previše vina. Obično nisam takva. Na želim da misliš kako imam nešto protiv Bena. On je dobar suprug i dobar otac. Možda ga ne zaslužujem.“ Otišla je u kuhinju. Sledećeg dana ničim nije pokazala da se nečeg seća iz našeg razgovora. Kao da je jednim potezom ruke sve bilo poništeno, izbrisano.
Ben je nastavio da živi mirno i skromno. Ustajao bi u zoru da bi trčao oko kuća u komšiluku, nakon toga se tuširao hladnom vodom, u pola osam išao bi pravo u školu, vratio se natrag na ručak, pripremao bi se i ocenjivao zadatke par sati, a onda ponovo išao u školu, da bi decu trenirao tenis ili neki drugi sport. Vratio bi se kući u pet, povukao u garažu, gde bi se malo posvetio svom hobiju, drvodeljstvu, sve dok ne dođe vreme za kupanje dece. Nedeljom su svi išli u crkvu: Suzan u besprekornom kostimu, devojčice u suknjicama na volane i belim šeširićima, s plavom kosom toliko zategnutom da bi im oči poprimile kosi izgled; Ben u crnom odelu – bio je đakon4. Uredan i šablonski život u kojem je za sve bilo prostora i vremena. Ne želim reći da je doslovce isprogramirao svoje vreme, ali mu je ta rutina davala osećanje sigurnosti koje mu je bilo neophodno potrebno. Nasmejao se mojoj, kako ju je nazvao, „nemirnoj“ prirodi – zato što sam došao u Johanesburg da ispitam mogućnosti koje mi se pružaju da bih se preselio na sever zemlje,
gde se može očekivati brže napredovanje i uspeh – i moju je ambiciju primio s rezervom.
„Sigurno bi i ti voleo da napreduješ?“, upitao sam ga otvoreno jednog popodneva, kad sam mu se pridružio u garaži, gde je bio zaokupljen radom na lutkinoj kućici za decu.
„Zavisi šta misliš pod ‘napredovati’?“, odgovorio je blagim glasom, držeći komad drveta ispred oka da bi proverio da li je ravan. „Obično sam na oprezu kad imam posla s kalkulantskim umovima koji sve posmatraju u pravoj liniji od A do B i C.“
„Zar ne bi voleo da jednog dana postaneš direktor ili školski inspektor?“
„Ne. Ne volim administrativne poslove.“
„Nećeš mi reći da jedino želiš da radiš ono što baš sada radiš?“
„A zašto da ne?“
„Kad smo bili na faksu, uvek si imao sasvim određene snove o ‘srećnom društvu’, o ‘novom dobu’. Šta se s tim desilo?“ Nastavio je uz osmeh da obrađuje drvo. „Vrlo brzo uvidiš da nema smisla menjati svet.“
„I ti si srećan što si se iz toga isključio?“
Pogledao me je ozbiljno svojim sivim očima. „Nisam baš siguran da je u pitanju neko isključivanje. Verovatno neki ljudi više od ostalih vrednuju privatni život. Umesto da pokušavaš da osvojiš svet na juriš, ubeđen sam da se više može postići ako mirno u svom ćošku radiš ono što znaš.“
„Onda si ti srećan čovek?“
„Sreća je opasna reč.“ Nekoliko minuta je usmerio svu pažnju na ono što je radio, a onda je dodao: „Možda to i nije istina. Kako da objasnim? Čini mi se da u svakom čoveku ima nešto za šta je ‘predodređen’ i što samo on može postići. Moraš otkriti šta se nalazi u tebi samom. Neko to pronađe rano u životu, a neko se izludi tražeći. Drugi se opet

naviknu da budu strpljivi i pripremaju se da prepoznaju taj dan. Kao i glumac koji čeka svoj red da izađe na scenu. Zvuči li to možda ‘neuverljivo’?“
„Jesi li ti jedan od njih?“
Počeo je dletom da obrađuje prvi spoj. „Ja samo odbrojavam vreme.“ Sklonio je kosu s očiju. „Važno je biti pripremljen kada taj momenat dođe. Jer, ukoliko ga propustiš, onda je gotovo, da li se slažeš?“
„U međuvremenu, ti praviš lutkine kućice?“
Nasmejao se. „Postoji barem neko zadovoljstvo kada nešto stvoriš svojim rukama, kada vidiš kako običan komad drveta dobije oblik. I kada vidiš dečja lica kada si završio“
– zvučalo je to kao opravdanje – „i shvatiš, vredelo je truda.“
„Zaista si privržen svojoj deci, zar ne Bene?“
„Privržen zvuči nekako preblago, previše sladunjavo.“ Očigledno je moje pitanje shvatio ozbiljnije nego što sam očekivao. „Vidiš, dok si dete, živiš često nepromišljeno. Tek docnije, kada dobiješ svoju decu, posmatraš sebe kroz njih. Postaje ti po prvi put jasno šta se desilo i zašto se desilo.“ Onda mi je priznao ono što je do tada od mene skrivao:
„Zato bih voleo da imam sina, razumeš, iako to izgleda sebično od mene. Izgleda mi kao da se ne mogu sa sobom suočiti kakav sam nekad bio sve dok to ne proživim kroz život svoga sina. Međutim, to ne dolazi u obzir.“
„Zbog Suzane?“
Kratki uzdah. „Znaš, preživela je teške momente s Lindom, i to od nje ne mogu još jednom da očekujem.“
Bilo je okrutno s moje strane da nastavim s pitanjima, ali ipak sam to učinio. Zašto? Zato što sam njegovo zadovoljstvo, njegovu mirnoću, shvatio kao kritiku mog vlastitog nemira, kao izazov mom načinu življenja? Ili zato što sam odbijao da prihvatim da neko može biti tako flegmatičan i u miru sa samim sobom? Bez obzira šta je bilo, namerno sam ga zapitao, provokativnim tonom: „Da li je to ono što piše u mojim romanima – ‘i tako su srećno živeli i imali mnogo dece’?“
„Ni u kojem slučaju.“ Nije pokušao da izbegne odgovor: „Nemamo razloga da budemo nesrećni ako nešto nemamo, da li se slažeš?“ Uzeo je komad brusnog papira i počeo da čisti drvo. Onda se nasmejao, kao da se opravdava: „Ja znam da je Suzan nešto drugo planirala sa mnom. Ona još uvek sanja svoje snove.“
„Ti si odustao?“
„Naravno da i ja još uvek sanjam. Ali, moja je prednost što sam pred surovom javnošću vrlo rano naučio da pravim ustupke.“
„Šta to znači?“
„Ne sećaš se? Verovatno sam ti to nekad pričao.“
Prisetio sam se toga, a on je dopunio ono što sam zaboravio. Radilo se o njegovom ocu, koji je trebalo da preuzme porodičnu farmu svoje žene u Fri Stejtu5. S prilično uspeha. Onda je naišla Velika suša, trideset i treće godine, kada je Ben imao devet. Trebalo je voditi ovce na ispašu sve do Zapadnog Grikalanda, gde je prema nekim glasinama ostalo još nekoliko pašnjaka. Bila je to fatalna greška. Kad ih je u zabačenom okrugu Danijelskejl sustigla suša, nije više bilo izlaza.
„U to vreme i ja sam posedovao nešto svojih ovaca“, rekao je Ben. „Nije ih bilo mnogo.

Ali svake godine otac je izdvajao nekoliko jaganjaca za mene. Te godine došla je na svet i moja prva jagnjad.“ Dugo nije progovorio ni reči. A onda je naglo s ljutnjom zapitao: „Da li si ikada prerezao vrat tek rođenom jaganjcu? Malo belo stvorenje koje se koprca u tvojim rukama. Mali, tanki vratić. Jedan potez nožem. I tako sa svim jaganjcima koji su došli na svet, jer nije bilo nikakve hrane, a ovce nisu imale mleka. Na kraju je nestalo čak i grmlje. Trnovite grane akacija su pocrnele. Zemlja se pretvorila u kamen. Iz dana u dan sunce je postepeno spržilo sve što je još ostalo. Čak je i ovce trebalo zaklati. Kad bismo pogledali uvis, ugledali bismo lešinare. Bog bi znao odakle su došli, ali bili su tu. Gde god krenuli, oni su nas sledili. Noću smo ih sanjali. Jednom kad doživiš sušu, nikad je nećeš zaboraviti. Dobro je što su majka i sestra ostale na farmi. Ne znam da li bi izdržale. Otac i ja smo bili sami.“ Njegov glas je postao agresivniji. „Kad smo krenuli prema Danijelskejlu imali smo dve hiljade ovaca. Godinu dana kasnije, kada smo se vratili, ostalo je pedeset.“
„I tako si odustao od toga?“
„Da, to je bio kraj. Tata je morao da proda farmu. Neću nikad zaboraviti dan kad je to rekao majci. Rano ujutro izašao je iz kuće bez reči. Videli smo ga kako luta sušnim poljima, činilo se satima. Onda se vratio. Majka ga je čekala u hodniku dok je ulazio sa suncem za leđima. A na tremu – kako se čovek seća tih gluposti? – na tremu je stajala naša stara služavka Lizi, s noćnom posudom u rukama. Pošla je da je isprazni iza kuće. Kad je čula kako tata saopštava majci da moramo napustiti farmu, ispustila je posudu iz ruku. Premrla je od straha, jer je majka tih dana bila strašno razdražljiva, ali toga jutra nije je ni prekorila.“
„A nakon toga?“ Kad je zastao, ohrabrio sam Bena da nastavi. Podigao je glavu jedan tren, kao da je zaboravio o čemu smo pričali. Onda je sve sažeo u nekoliko rečenica:
„Napustili smo farmu i tata se zaposlio na železnici. Kasnije je postao šef stanice. Nama deci, sestri Luizi i meni, to se svidelo. Ona duga putovanja vozom za Božić. Međutim, tata je klonuo duhom. Ni majka mu nije baš pomogla. Neprestano je cmizdrila i žalila se, kukala iz godine u godinu, i na kraju umrla. Ni tata nije više mogao bez nje. Tako je i on umro.“
Okrenuo mi je leđa i nastavio s radom. Više nije ništa ostalo za razgovor.
Jedino što mi se još zadržalo u sećanju od te posete je poslednje veče. Ostao sam da čuvam decu kod kuće: Suzan je imala probu nekog komada na radiju SABC6, a Ben je otišao na neki sastanak. Kad se vratio, otišli smo u radnu sobu da odigramo partiju šaha, koja se produžila više nego što smo očekivali. I tako, bilo je već kasno kad sam ga prepustio njegovom zadovoljstvu da provede malo vremena u samoći i tišini. Sipila je slaba kiša dok sam prelazio dvorište do kuhinjskih vrata. Sićušni insekti zujali su u pokisloj travi. Zemlja je mirisala svežinom.
Kad sam ušao u svoju sobu, na poslužavniku me je već spokojno čekala kafa na noćnom ormariću i neizbežno cveće u maloj vazi. Bio sam razočaran, jer sam bio navikao na noćno čavrljanje sa Suzan. Verovatno sam se predugo zadržao s Benom.
Bio sam već u krevetu kad se ipak pojavila. Skoro nečujno kucanje na vratima. Kad sam se javio, ne znajući još uvck da li sam dobro čuo, ona je ušla u sobu. Kao što je to uvek činila, ostavila je za sobom otvorena vrata. Nosila je na sebi laganu letnju haljinu. Mekana i kovrdžava kosa padala joj je preko ramena. Miris žene koja tek što je izašla iz vruće

kade. Scena iz jednog od mojih bestselera.
Dok sam pijuckao kafu, sela je na uobičajeno mesto na dnu kreveta. Ne sećam se o čemu smo pričali, ali sam bio potpuno svestan njenog prisustva i kako sedi u mojoj blizini.
Kad sam ispio kafu, digla se da uzme šoljicu i nagnula se iznad mene. Namerno ili tek slučajno, otvorio se prednji deo njene haljine i na tren iza providnog materijala otkrio njene grudi, ranjive i bele na prigušenoj svetlosti, i svetlosmeđe kolutove njenih bradavica.
Ispružio sam ruku i prstima uhvatio zglob njene ruke.
Trenutno se ukočila, pogledala me pravo u oči, dok sam je još uvek držao. Ono što sam primetio u njenim očima bio je strah. Od mene? Od sebe? Izraz koji bih bez teškoće opisao u nekom sentimentalnom odlomku, ali za koji sam tada teško mogao pronaći reči, kada zaista treba objasniti šta se stvarno dešava. „Obnažena teskoba“?
Pustio sam joj ruku, nervozno i kratko me poljubila u čelo, izašla iz sobe i zatvorila vrata.
Pravi šok se desio mnogo kasnije. Nakon tačno devet meseci, kad je na svet donela njihovog sina Johana.
U opštem smislu, ta poseta od dve nedelje u sklopu naša tri života bila je samo epizoda bez nekog značaja. Ali sada, kada moram nešto da napišem o Benu, ima malo toga na šta se mogu osloniti i ne preostaje mi ništa drugo nego da potanko istražim taj događaj. Nisam siguran jesam li nešto pronašao, ali morao sam da pokušam. Nije mi ništa drugo preostalo osim neuredne dokumentacije koju mi je poslao. Isečci iz novina, pisma, fotokopije, intimni dnevnici, nabacane beleške. Fotografija iz pasoša devojke sa slatkim izazovnim licem. Još jedna fotografija. Imena. Gordon Ngubene. Džonatan Ngubene. Kapetan Stolc. Stanli Makaja. Melani Bruver. I mogućnosti na koje me je često pogrešno navodila moja mašta. U sve to moram zaroniti kao i on tog prvog sudbonosnog dana. Osim što on nije znao, niti mogao saznati, šta ga očekuje, dok mene sprečava ono što već znam. Ono što za njega još nije bilo završeno, za mene je dovršeno; što je za njega bio život, za mene je priča; što je bilo iz prve ruke, sada postaje iz druge ruke. Moram pokušati da oživim zbrkane događaje koji se iz tajnovitih beležaka tek mogu naslutiti; ono što je nečitko ili nedostaje, moram zamisliti. Ono što se samo naslućuje, moram proširiti: On kaže – on misli – on se seća – on pretpostavlja. Koristeći izbor verovatnosti, uspomena i nabacanih događaja koje je ostavio za sobom, moram prokrčiti put kroz nemilosrdne prepreke nedaća i konfuzije, pokušavajući da barem naoko zadržim uverljivost i verodostojnost. Ovo je teret koji moram preuzeti, rizik kojem se moram prepustiti, izazov koji moram prihvatiti. Da pokušam da uporedim hladnokrvnog i ćutljivog čoveka kojeg sam poznavao s paranoičnim beguncem koga sam sreo tog dana.
Na neki način to dugujem njemu i Suzan. Napiši istinu o meni i onome za šta sam se zalagao! Isto tako moram da ga se uhvatim i pokušam da napustim svoje jalovo polje pisanja.
Možda sam i poverovao da se te noći namerno bacio pod auto koji je prolazio, samo da bi samoubistvo dobilo pristojni privid nesrećnog slučaja. Ali, nešto se nije slagalo. Nisam

mogao dokučiti šta je to, a bio sam svestan da nešto nije u redu. Kad je stiglo to poslednje pismo, čitave dve nedelje nakon pogreba, ravnoteža je ponovo bila uspostavljena. Nisam više imao izbora. Da prebacim krivicu na njega nije bilo koristi, jer, bio je mrtav.

PRVI DEO

1
Sve je počelo smrću Gordona Ngubenea. Međutim, prema Benovim beleškama koje je kasnije napravio, kao i na osnovu novinskih isečaka, očigledno je sve počelo znatno ranije. Barem nakon smrti Gordonovog sina Džonatana, za vreme najžešćih nereda u Sovetu. A možda i još dve godine ranije, kad je Ben počeo da daje prilog za Džonatonovo školovanje, u njegovoj petnaestoj godini.
Gordon je bio crni čistač u školi u kojoj je Ben starijim razredima predavao istoriju i geografiju. U kasnijim dnevnicima Ben ga često pominje kao „Gordon N.“ ili samo
„Gordon“. S vremena na vreme pedantno bi zapisao: „Gordonu – 5,00 randa“, ili: „Primio od Gordona (povrat) – 5,00 randa“, itd. Tu i tamo bi mu davao dodatna objašnjenja o onome što je napisao na školskoj tabli. Drugom prilikom bi od njega zatražio da mu završi neki privatni poslić. Jednog dana nestao je novac iz učionice i nekoliko profesora je optužilo Gordona, ali Ben ga je uzeo u zaštitu i preduzeo istragu, koja je otkrila odgovornost grupe učenika iz završnog razreda. Od tog dana Gordon je odlučio da pere Benov auto jednom u nedelji. Kada Suzan, nakon teškog porođaja, nije mogla obavljati poslove, Gordonova žena Emili pomagala joj je u kući.
Kad su se bolje upoznali, Ben je otkrio nešto više o Gordonovoj prošlosti. Još kao dete stigao je s roditeljima iz Transkeja7, nakon što se njegov otac zaposlio u rudniku Siti Dip Majn8. Pošto je rano pokazao interesovanje za čitanje i pisanje, poslali su ga u školu, što nije bilo jeftino ni lako za njegovog oca. Gordon je dobro napredovao sve dok nije završio drugi razred osnovne škole. Onda je njegov otac poginuo u jednom odronu u rudniku i Gordon je bio primoran da napusti školu i počne da radi kao kućni sluga, da bi pomogao majci, koja je bedno zarađivala. Neko vreme služio je u Hotonu kod bogate jevrejske porodice, a kasnije je u gradu našao bolje plaćeni posao kao kurir u jednoj advokatskoj firmi, a zatim kao pomoćnik u jednoj knjižari. Uspevao je nekako i dalje da čita, tako da mu je poslovođa knjižare, zadovoljan zbog njegovog zanimanja, pomogao da nastavi s učenjem. Tako je na kraju završio četvrti razred.
U toj fazi života Gordon se vratio u Transkej. Pošto nije bilo posla kod kuće, to iskustvo se pokazalo puno traume. Jedino je pomagao ujaku njegove majke na farmi: sadio kukuruz, lovio zečeve zbog mesa po feldu9 s mršavim psetom, ili samo sedeo na suncu na pragu kolibe. Grad je bio napustio zato što više nije mogao da podnese gradski život, ali na farmi je bilo mnogo teže. Nakon toliko godina odsustva, osetio je u krvi neko nezadovoljstvo i nemir. Novac koji je poneo sa sobom potrošio je na lobolu – miraz za ženu. Ni godinu dana nakon dolaska u Transkej, vratio se ponovo u Johanesburg, u Gutini, jedino mesto koje je poznavao. Tražeći posao neko vreme, obreo se u Benovoj

školi.
Deca su mu se rodila jedno za drugim: najpre u Aleksandri, a onda u Moroku, i zatim u Orlandu10. Najstarije dete, njegov miljenik, zvao se Džonatan. Od samog početka Gordon je odlučio da vaspita sina kao što je zahtevala tradicija njegovog plemena. Kad je Džonatan imao četrnaest godina, otac ga je poslao u Transkej da bude obrezan i prođe sve obrede inicijacije.
Godinu dana kasnije, Džonatan ili Sipo – Gordon je govorio da je to njegovo „pravo“ ime – vratio se, ne više kao kvedini11 već kao čovek. Gordon se uvek sećao toga dana. Otada su on i njegov sin bili saveznici, dva muškarca u kući. Ne može se reći da nije bilo nesuglasica, jer Džonatan je ipak mislio svojom glavom. Međutim, u jednom su se slagali: Džonatan će pohađati školu što je moguće duže. Kad je završio šesti razred, bilo je skupo da nastavi srednju školu. Obratili su se za pomoć Benu.
Ben se raspitao o Džonatanu u školi i u crkvi u koju je odlazila njegova porodica. Kad se uverio kako se svi slažu oko dečakove inteligencije, upornosti i budućnosti, ponudio se da plaća Džonatanu sve školske troškove i knjige sve dok bude pokazivao dobre rezultate. Mladić je zaista ostavio utisak na njega: bio je mršavko, sramežljiv, uvek čisto odeven, u košulji beloj kao zubi. Da bi uzvratio za tu novčanu pomoć, Gordon je pazio da svakog vikenda Džonatan pomogne Benu u bašti.
Na kraju školske godine, kad je Džonatan pokazao ocene s prosekom od preko šezdeset i pet posto, svima se pojavio osmeh na licu. Ben je njegov uspeh nagradio starim odelom koje je pripadalo njegovom sinu Johanu (dva dečaka su bila otprilike iste građe), skoro novim parom cipela i sa dva randa u gotovini.
Međutim, na drugoj godini, Džonatan se počeo menjati. Iako je i dalje pokazivao dobre rezultate, kao da je gubio interesovanje i često je izostajao iz škole, nije se više pojavljivao u bašti da bi odradio svoj deo posla, postao je prkosan i osoran, a nekoliko puta je bio napadno drzak prema Benu. Više je vremena provodio na ulici nego u školi, tako je zaključio Gordon. To nije moglo dobro da se završi.
Uskoro se njegov strah ostvario. Jednog dana došlo je do gužve u pivnici. Grupu starijih ljudi napala je banda tsotsija12 – huligana – a kad je vlasnik pokušao da ih izbaci napolje, podivljali su i sve porazbijali oko sebe. Dojurila su dva policijska automobila i svi mladići koje su mogli da uhvate odvedeni su, a među njima je bio i Džonatan.
Dečak je uporno ponavljao da nema veze s neredom i da se tu sasvim slučajno našao kad je došlo do tuče. Međutim, svedoci su potvrdili da su ga videli s bandom. Proces je trajao veoma kratko. Zbog nesporazuma, Gordon nije bio prisutan. Rekli su mu da će suđenje biti posle podne, ali kad je stigao u sudnicu, sve je već bilo gotovo. Pokušao je da protestuje protiv presude (šest udaraca bičem), ali presuda je u međuvremenu već bila izvršena.
Sledećeg dana doveo je dečaka do Benove kuće. Džonatan je jedva hodao.
„Skini pantalone i pokaži baasu13, naredio je Gordon. Džonatan je pokušao da se odupre, ali Gordon je brzo odvezao kaiš i s tela svoga sina spustio pantalone uprljane krvlju, otkrivajući na zadnjici šest tragova biča koji su ličili na posekotine od noža.
„Ne žalim se ja zbog toga, baase“, rekao je Gordon. „Da je kriv, i ja bih ga tukao.

Međutim, on tvrdi da je nevin, a oni mu nisu verovali.“
„Zar na sudu nisu dozvolili da iznese svoje mišljenje?“
„Šta on zna o sudu? Pre nego što je shvatio šta se dešava, sve je bilo gotovo.“
„Gordone, ne verujem da je sada moguće da se nešto učini“, rekao je Ben nimalo srećan. „Ja mogu da nađem advokata i da uložim žalbu, ali od toga neće zaceliti rane na Džonatanovoj zadnjici.“
„To mi je jasno.“ Dok je Džonatan besno zakopčavao pantalone, Gordon ga je posmatrao. Malo kasnije podigao je oči i rekao izvinjavajući se: „Baase, zadnjica će posle kratkog vremena zaceliti. Ne brinem se ja zbog toga. Ali tragovi ostaju ovde.“ Stavio je ruku na prsa, jedva suzdržavajući bol. „I ne verujem da će ikada zaceliti.“
Ispalo je da je imao pravo. Džonatana škola više nije zanimala. Prema Gordonovoj priči, postao je besan na Bure i odbio da uči afrikans. Počeo je da da izgovara reči kao što su Crna moć14 i Afrički nacionalni kongres15, što je njegovog oca uplašilo i zabrinulo. Na kraju godine Džonatan nije dobio prolazne ocene.
To ga nimalo nije pogodilo. Gordon je rekao da ga danima nije bilo kod kuće, a odbijao je da odgovori gde je bio. Ben više nije bio spreman da uzalud troši novac za školu. Gordon ga je uporno molio.
„Baase, ako sada prestanete, gotovo je sa Džonatanom. Zaraziće i ostalu moju decu.
Jer, teška je to bolest, koja se može izlečiti samo školom.“
Ben je preko volje pristao. Na njegovo iznenađenje, naredna godina je započela bolje nego prethodna. Džonatan je kod kuće i dalje bio povučen, ponekad bi promenio raspoloženje i dobio napade gneva, međutim, nastavio je da pohađa školu. Sve do maja, tačnije šesnaestog u tom mesecu, one srede kad je došlo do eksplozije u Sovetu. Na školskim igralištima skupila su se deca kao rojevi pčela spremnih da napuste košnice. Povorke. Policija. Pucnjava. Odvode se mrtvi i ranjeni. Od tog dana Džonatan se jedva pojavljivao kod kuće. Bolesna od straha i brige, Emili nije puštala decu van kuće, slušala je eksplozije, sirene, tutnjavu oklopnih kola. Noću su gorele prodavnice piva, pivnice, administrativne zgrade, škole. Na ulicama su dogorevali ostaci autobusa.
Desilo se to u julu, za vreme jedne od demonstracija, koje su postale svakodnevni ritual: deca i mladi ljudi okupili su se radi marša na Johanesburg, policija je sa svih strana nahrupila u oklopnim kolima, došlo je do rafalne paljbe iz automatskog oružja i bacanja kamenja, cigli i flaša. Jedna policijska kola su se prevrnula i zapalila. Pucnjava, galama, psi. Bez daha od uzbuđenja neka deca su dotrčala kroz oblake prašine i dima do kuće Ngubenijevih. Došli su da jave da su videli Džonatana u gomili ljudi koju je okružila i napala policija. Nisu znali šra se posle toga zbilo.
Do kasno uveče nije se pojavio.
Gordon je otišao do prijatelja, crnog taksiste Stanlija Makaje, koji je znao sve što se dešava u crnačkim naseljima, i zamolio da preko svojih prijatelja uđe Džonatanu u trag. Stanli je imao veze s obe strane plota, među crnim policajcima kao i u najmračnijim delovima podzemlja. Ako vam nešto treba u Sovetu, rekao bi Gordon, čovek koji vam može pomoći, to je Stanli Makaja.
Osim ovog puta, bar se tako činilo, jer Stanli Makaja nije našao odgovor. Toga dana policija je pohapsila toliko ljudi da je trebalo više od sedmice pre nego što se moglo doći

do spiska ljudi koje su pohvatali.
Rano ujutro sledećeg dana Gordon i Emili su krenuli prema bolnici Baragvanat velikim belim Stanlijevim „dodžom“, njegovim etembalani16. Mnogi ljudi su došli iz istog razloga, trebalo je čekati do tri posle podne, kad ih je bolničar, odeven u belo, odveo u hladnu zelenu prostoriju, gde je u zidu otvorio metalne fioke. Većinom, tela dece. Neka su bila u poderanoj i prašnjavoj odeći, neka sasvim naga, neka unakažena, druga netaknuta i naoko bez ozleda, kao da su usnula, sve dok se ne primeti čista rupa od metka na slepoočnici ili prsima, a oko nje tanka korica zgrušane krvi. Neka su tela nosila ceduljicu sa naškrabanim imenom vezanu za vrat, zapešće, lakat ili nožni palac; većina je bila bez imena. Ali, među njima nije bilo Džonatana.
Nazad u policiju. Tih dana telefoni su bili zauzeti u Sovetu, nije bilo autobusa, a neko vreme ni vozova. Morali su još jednom zvati Stanlija Makaju da ih odveze do policije na Trgu Džona Forstera, bez obzira koliko to bilo opasno. Čekanje celog dana nije urodilo plodom. Ljudi koji su bili na dužnosti radili su pod pritiskom i razumljivo je što su bili osorni i otresiti prilikom traženja informacija o pritvorenima.
Kad su prošla dva dana bez vesti o Džonatanu, Gordon se obratio Benu za pomoć. (Niko se nije iznenadio što ga poslednjih dana nije bilo u školi. Među crnim radnicima toliki je strah zavladao da se samo mali broj usudio da dođe na posao.)
Ben je sve učinio da bi ga ohrabrio: „Najverovatnije se negde sklonio kod prijatelja. Da se nešto ozbiljnije desilo, sasvim sam siguran da bi saznao do sada.“
Gordona nije mogao ubediti. „Baase, trebalo bi da vi porazgovarate s njima, kad ja pitam, oni me oteraju. Ali, ako vi pitate, dobićete odgovor.“
Ben je mislio da bi bilo pametno da se stupi u vezu s advokatom čije se ime često pominjalo poslednjih dana, kada su desetine mladih ljudi dovodili pred sud zbog nereda.
Sekretarica se javila na telefon. Gospodin Levinson, odgovorila je sa žaljenjem, veoma je zauzet. Da li bi Ben prihvatio sastanak kroz tri dana? Ben je bio uporan i odgovorio da je slučaj veoma hitan. Sve može objasniti advokatu za nepunih pet minuta.
Levison je bio ljutit, ali pristao je da uzme neke podatke. Nekoliko časova kasnije, sekretarica je telefonirala Benu i izjavila da policija nije u stanju da pruži nikakve informacije, ali će se slučaj ispitati. Tri dana kasnije, kad se Ben pojavio u Levinsonovoj kancelariji, još uvek su radili na slučaju.
„Pa to je smešno!“, protestovao je. „Morali bi da znaju imena ljudi koje su pritvorili.“ Levinson je slegnuo ramenima. „Gospodine Kuci, vi ih ne poznajete kao ja.“
„Du Toit.“
„Ah, da.“ Gurnuo je srebrnu kutiju sa cigaretama preko velikog stola zatrpanog spisima. „Pušite li?“
„Ne. Hvala.“
Ben je nestrpljivo čekao da advokat zapali cigaretu i ispusti dim sa očiglednim zadovoljstvom. Bio je to visoki čovek atletske grade, preplanule kože, crne nauljene, glatko začešljane kose, dugih zalizaka, uredno podrezanih brkova, slika i prilika Klerka Gebla. Velike negovane ruke, dva masivna prstena; dugmad za manžetne od tigrovog oka. Bio je odeven neformalno, ali široka mašna jarkocrvene boje i uštirkana košulja na pruge bile su pravo merilo za njegovo proračunato i nehajno ponašanje. Bilo je teško

razgovarati zbog stalnog prekidanja: telefonskih poziva, savršeno podešenog glasa sekretarice preko interfona ili mnogobrojnih pomoćnika – mladih plavokosih, žustrih, kompetentnih, s držanjem učesnika na izboru za lepotu – koji su ulazili i izlazili sa snopovima spisa, listajući dokumenta ili prenoseći šapatom poverljive poruke. Na kraju, Ben je uspeo da nagovori Levinsona da svoje telefonske pozive pismeno potvrdi policiji, zahtevajući određenu informaciju.
„Sada budite bez brige“ – velikodušno je napravio pokret rukom kao direktor neke fudbalske ekipe, koji daje prognozu punu optimizma za narednu subotu – „gadno ćemo ih potprašiti. Što se tiče računa, da li imamo vašu adresu? Pretpostavljam, za troškove treba se obratiti vama. Ukoliko“ – proverio je svoje beleške – „ukoliko ovaj momak Ngubene možda sam ne plaća?“
„Ne, za to ću se ja pobrinuti.“
„U redu, gospodine Kuci, ostaćemo na vezi.“
„Du Toit.“
„Svakako.“ Čvrsto, kao nekom zavereniku, stisnuo je Benovu ruku i zatresao kao ptica koja hrani svoje mladunče. „Vidimo se uskoro. Doviđenja.“
Nedelju dana kasnije, nakon još jednog poziva, stiglo je pismo sa Trga Džona Forstera: njihov zahtev, navodi se u pismu, prosleđen je glavnom inspektoru policije. Pošto je još jedna nedelja prošla bez odgovora, Levinson je direktno uputio pismo glavnom inspektoru. Ovog puta odgovor je brzo stigao. Upućeni su da se obrate službeniku na Trgu Džona Forstera koji je odgovoran za dotični predmet.
Na sledeće pismo nije bilo odgovora. Levinson je sa dozom zajedljivosti telefonirao policiji, i od službenika, koji je dao svoje ime, dobio kratki odgovor da nemaju saznanja o nekom Džonatanu Ngubeneu.
Ni tada Gordona nije napustila nada. Toliko je mladih ljudi pobeglo iz zemlje, tražeći azil u Svazilendu ili Bocvani, da se moglo očekivati da je i Džonatan među njima. To bi odgovaralo njegovom ponašanju poslednjih meseci. Treba samo biti strpljiv, uskoro će se pojaviti i pismo. Za to vreme ostaje briga za još četvoro dece.
I dalje je vladala neizvesnost, potištenost i sumnja. Nisu se mnogo iznenadili kada se, mesec dana od Džonatanovog nestanka, ta bolničarka pojavila u njihovoj kući.
Pokušavala je da ih pronađe skoro nedelju dana, izjavila je. Radila je u Opštoj bolnici, na odeljenju za crne pacijente. Desetak dana ranije smestili su u zasebnu sobu mladića od sedamnaest ili osamnaest godina. Njegovo stanje izgledalo je ozbiljno. Čitava glava je bila u zavojima, trbuh naduven. Čulo se kako stenje ili viče. Međutim, niko od običnog osoblja nije smeo da mu priđe, a na vratima je postavljen policajac. Jednom je čula da se pominje ime „Ngubene“. A onda je čula od Stanlija – da, poznaje ga, ko ga ne poznaje? – da Gordon i Emili traže svog sina. Zato je i došla.
Te noći nisu sklopili oka. Sledećeg jutra otišli su u bolnicu, gde im je glavna sestra nestrpljivo rekla da na njenom odeljenju nema osobe po imenu Ngubene, niti je policija nekoga čuvala. „Hoćete li me sada ostaviti na miru, moje vreme je dragoceno?“ Ponovo kod Bena. Ponovo kod Dana Levinsona. Upravitelj bolnice: „To nema nikakvog smisla. Valjda bih znao da se u mojoj bolnici pojavio takav slučaj? Vi momci stalno pravite probleme.“

Dva dana kasnije, mlada bolničarka ih je ponovo posetila. Upravo su joj dali otkaz u bolnici, kazala je. Zašto, nije mogla dobiti odgovor. Samo nekoliko dana ranije bila je pohvaljena zbog profesionalnog rada, a sada, iznenada, više im nije bila potrebna. Međutim, potvrdila je da se crni mladić tamo više ne nalazi. Prethodne noći otišla je krišom iza bolnice, uzverala se koristeći vodovodne cevi, provirila kroz otvor koji služi za provetravanje, ali krevet je bio prazan.
Dva nova pisma koja je Dan Levinson uputio policiji nisu izmamila ni potvrdu prijema.
Možda, bio je uporan brižni Gordon, možda su to ipak bile glasine. Možda će ipak stići pismo iz Mbananea u Svazilendu ili iz Gaborona u Bocvani.
Ipak je na kraju Stanli Makaja bio taj koji je prvi pronašao pravi trag. Povezao se sa čistačem na Trgu Džona Forstera, ispričao je, koji mu je potvrdio da su Džonatana tamo držali u jednoj ćeliji u podrumu. Toliko je bio spreman reći. Ne, Džonatana nije video svojim očima. Ali znao je da je tamo bio Džonatan. Ili, tačnije, da je bio do prethodnog jutra. Jer, kasnije istog dana, dobio je naređenje da počisti ćeliju i opere krv sa betonskog poda.
„Nema više koristi od pisanja pisama ili telefoniranja“, rekao je Ben, bled od gneva, Levinsonu. „Ovog puta morate nešto učiniti. Čak i ako se radi o sudskom nalogu.“
„Samo vi to prepustite meni, gospodine Kuci.“
„Du Toit.“
„Očekivao sam ovakav razvoj događaja“, rekao je advokat, naizgled zadovoljan. „Sad ćemo im zabiberiti. Sve će da se zatrese. Šta mislite da objavimo nešto u novinama?“
„To bi samo zakomplikovalo situaciju.“
„U redu, kako hoćete.“
Međutim, pre nego što je Levinson pripremio plan akcije, dobio je poruku telefonom od Specijalnog odeljenja, koja se odnosila na njegovog klijenta Gordona Ngubenea. Budite ljubazni i prenesite čoveku da je prošle noći njegov sin preminuo prirodnom smrću.

2
Gordon i Emili su još jednom odenuli najbolje što su imali za posetu Trgu Džona Forstera – u to vreme vozovi su se vratili u saobraćaj – da bi se raspitali za mrtvo telo: gde se nalazilo i gde su ga mogli preuzeti radi sahrane. Očekivali su da je to sve pitanje puke formalnosti, ali njihovo traženje završilo je u slepoj ulici. Šetali su ih od kancelarije do kancelarije, od Specijalnog odeljenja17 do Odeljenja za kriminal, rekli da pričekaju, i na kraju da se ponovo vrate.
Iako ga je tradicionalno vaspitanje naučilo ponašanju, Gordon ovog puta nije bio spreman da posluša. Odlučio je da ne mrdne s mesta dok ne dobije odgovor na svoja pitanja. Kasno posle podne primio ih je stariji službenik, koji je pokazao razumevanje. Izvinio se zbog zakašnjenja, ali postoje neke formalnosti koje treba da se ispune. Autopsija takođe. Ali, sve će biti gotovo do ponedeljka.

Pošto su sledećeg ponedeljka ostali praznih ruku, otišli su nakon toga do Bena i skupa s njim do advokata.
Visoki čovek koji je ličio na Klerka Gebla, kao i pre toga, dominirao je svojom pojavom i napadnim samopouzdanjem iza ogromnog stola prekrivenog spisima, telefonima, dokumentacijom, praznim šoljicama kafe i ukrasnim pepeljarama. Zubi su mu se caklili na preplanulom licu.
„Ovo već prelazi svaku meru“, uzviknuo je. Želeći da demonstrira svoju efikasnost, on je na već razrađen i impresivan način pozvao Upravu policije i zatražio odgovornu osobu. Službenik je obećao da će se raspitati.
„Vreme je da se prihvatite posla“, rekao je Dan Levinson agresivno, namignuvši prema prisutnima koji su ga pažljivo slušali.
„Dajem vam tačno jedan čas. Neću da prihvatim glupi odgovor, je l’ jasno?“ Okrenuo je ručni zglob i pogledao na veliki zlatni časovnik. „Ako mi se ne javite do pola četiri, zvaću Pretoriju i dnevne novine u zemlji.“ Tresnuo je slušalicom i ponovo uputio kratki osmeh prema njima. „Davno je trebalo da se obratite dnevnoj štampi.“
„Gospodine Levinsone, mi tražimo Džonatana Ngubenea“, odvratio je ljutito Ben.
„Ne publicitet.“
Na veliko Benovo iznenađenje, Specijalno odeljenje se zaista javilo u pola četiri. Levinson nije mnogo govorio, očigledno je bio zapanjen onim što je čuo od službenika na drugoj strani telefona. Kad je razgovor bio završen, ostao je da sedi sa slušalicom u ruci, gledajući u nju kao da nešto očekuje.
„Da čovek ne poveruje!“
„Šta su rekli?“
Levinson je pogledao u njih, trljajući rukom lice. „Džonatan uopšte nije bio u pritvoru. Prema njima, poginuo je onog dana kad su bile demonstracije, i pošto niko nije došao po telo, pokopan je pre mesec dana.“
„Ali, zašto su nam prošle nedelje rekli?...“
Levinson je slegnuo ramenima, gledajući u njih mrko kao da ih želi okriviti zbog preokreta u celom slučaju.
„A bolničarka?“, rekao je Gordon. „A čistač s Trga Džona Forstera? Oboje su pominjali Džonatana.“
„Slušajte.“ Levinson je sastavio i pritisnuo vrhove svojih prstiju. „Uputiću službeni dopis sa zahtevom da se dostave kopije izveštaja lekara. To će upaliti.“
Nedelju dana kasnije, policija je u odgovoru završila celu priču kratko izjavljujući da žali što izveštaj lekara nije dostupan.
Bilo je lako zamisliti taj prizor. Benovo dvorište u sumrak. Johan se zaigrao sa prijateljima, prskajući se vodom u bazenu kod komšija. Suzan priprema večeru u kuhinji. Ješće ranije, jer se sprema na neki sastanak. Ben je na zadnjim vratima. Gordon stoji ispred njega i pritiska stari šešir na mršavim grudima. Nosi sivo iznošeno odelo koje mu je prošlog Božića Ben poklonio i belu košulju bez okovratnika.
„To je sve što imam da kažem, baase. Bilo bi u redu da sam ja u pitanju. Da je u pitanju Emili, bilo bi u redu. Mi nismo mladi. Ali, on je moje dete, baase. Džonatan je moje dete.

Moje i vaše vreme prolazi, baase. Ali, vreme za našu decu tek dolazi. Ako počnu ubijati našu decu, zašto smo živeli? “
Ben je bio potišten. Imao je glavobolju. Nije uspevao da pronađe pravi odgovor.
„Šta da se radi, Gordone? Ni ti ni ja ne možemo ništa da učinimo.“
„Baase, onog dana kada je Džonatan bio izbičevan, rekli ste isto tako da se ništa ne može učiniti. Njegovu zadnjicu nismo mogli da izlečimo. Međutim, da smo toga dana nešto učinili, da nas je neko čuo šta mislimo, možda njegovo srce ne bi zahvatila bolest, ludilo ili pomisao na ubistvo. Ne želim to reći sa sigurnošću, baase. Kažem, možda. Kako bismo znali?“
„Gordone, jasno mi je, strašno je to što se desilo. Međutim, imaš još dece zbog koje treba živeti. Ja ću ti pomoći ako i njih želiš da pošalješ u školu.“
„Baase, kako je umro Džonatan?“
„Ne znamo.“
„Moramo saznati, baase. Kako da pronađem mir ako ne znam kako je umro i gde je pokopan?“
„Čemu to služi, Gordone?“
„Ničemu, baase. Ali, čovek mora da zna šta se dešava s njegovom decom.“ Dugo je ćutao. Nije plakao, pa ipak su suze tekle niz njegove usahle obraze u izlizani okovratnik sive jakne. „Čovek mora da zna, inače je slep.“
„Molim te, Gordone, čuvaj se. Nemoj ništa da činiš nepromišljeno. Misli na svoju porodicu.“
Deca nisu prestala da luduju u komšiluku iza visokog belog zida, i on je i dalje ponavljao kao da su mu reči zastale u grlu: „Da se radi o meni, bilo bi u redu. Ali, to je moje dete i ja moram da znam. Bog mi je danas svedok: ne mogu se zaustaviti dok ne saznam šta mu se desilo i gde su ga sahranili. Njegovo telo pripada meni. To je telo moga sina.“
Kad su se deca vratila iz komšiluka sa šarenim peškirima oko glatkih ramena preplanule boje, Ben je još uvek stajao na zadnjim vratima. Kad je prepoznao Gordona, Johan ga je veselo pozdravio. Izgledalo je da ga crni čovek nije ni primetio.

3
Gordon je napustio mesto u školi da bi sve svoje vreme posvetio istrazi kojom je postao opsednut. Naravno, Ben je to saznao mnogo docnije. Kad je bilo prekasno.
Jedan od prvih koraka bio je kako da pronađe što više očevidaca u gomili ljudi koja se skupila onog dana kad je došlo do pucnjave. Problem je nastao kad se malo ljudi moglo prisetiti šta se dešavalo tog haotičnog dana. Nekoliko mladih i starijih ljudi potvrdili su da su videli Džonatana među decom u povorci. Ali, nisu bili sigurni šta se desilo nakon pucnjave.
Gordon se nije dao obeshrabriti. Prvi pomak nastao je kad su jednog dečaka koji je bio ranjen tog sudbonosnog dana, pustili iz bolnice. Oslepeo je od sačme ispaljene među oči, ali se prisetio momenta kad je Džonatan s nekolicinom drugih ljudi uguran u policijska

kola.
Gordon je pronalazio svedoke, jednog po jednog: neki su primetili da je policija uhvatila i odvela Džonatana; drugi su zajedno sa Džonatanom odvedeni do Trga Džona Forstera. Međutim, nakon toga nastala je razlika u opisu događaja. Neki od pritvorenih proveli su samo jednu noć u zatvoru, druge su prebacili u Moder Bi, Pretoriju i Krugersdorp. Ostale su priveli na sud. U toj gomili ljudi nije bilo lako slediti Džonatanov trag. Izvan svake sumnje jedino je potvrđena činjenica da Džonatan nije ubijen za vreme demonstracija.
Kao što mrav strpljivo gradi svoj mravinjak, tako je i Gordon s ljubavlju i mržnjom skupljao dokaze. Nije znao da objasni šta treba da se uradi kada prikupi sve potrebno. Kasnije je Emili objašnjavala da ga je stalno zapitkivala, ali on nije znao, ili nije hteo da odgovori. Skupljanje dokaza postalo je samo sebi svrha.
Onda je u decembru Specijalno odeljenje, u očekivanju suđenja, pustilo na slobodu veću grupu pritvorenika. Među njima se nalazio i Velington Petla, mladić koji je dugo vreme proveo sa Džonatanom u pritvoru. Čak i kad su ih razdvojili, i dalje su ih zajedno dovodili na ispitivanje. Velington je ispričao da je Specijalno odeljenje pokušavalo od njih da iznudi priznanje da su bili na čelu demonstracija, da su bili povezani s agentima ANC- a i da su primali novac iz inostranstva.
U početku Velington nije bio baš spreman da razgovara s Gordonom. Emili je smatrala da se ponaša pomalo unezvereno. Za vreme razgovora stalno je gledao oko sebe, kao da se plašio da će ga neko iznenada napasti. Izgledao je kao izgladnela životinja koja je predugo bila zatvorena u kavezu. Ali, postepeno je postajao normalniji i manje zastrašen. Na kraju je dozvolio da Gordon zapiše sve što je ispričao, a posebno ovo što sledi:
a) Drugog dana pritvora odneli su im svu odeću i nakon toga stalno su bili goli.
b) Jednog poslepodneva, u takvom stanju odveli su ih negde izvan grada, gde su se morali provlačiti ispod bodljikave žice dok su ih crni policajci terali vitlajući pendrecima i bičevima.
c) Jednom prilikom njega i Džonatana neprekidno su i naizmenično ispitivale ekipe ljudi više od dvadeset sati. Za to vreme prisilili su ih da stoje na betonskim blokovima ni pola metra jedan od drugoga, dok su im za genitalije obesili pola cigle.
d) Više puta su ih naterali da kleče, zatim bi ih vezali gumama od bicikla, koje bi polako naduvali dok njih dvojica ne bi izgubili svest.
e) Jednog dana, dok su ga ispitivali, začuo je kako neki ljudi u susednoj prostoriji neprestano viču na Džonatana, začuo se i zvuk udaraca i Džonatanov jauk i plač. Krajem dana začulo se veliko komešanje, kao da neko baca stolove i stolice na patos. Džonatanov plač se pretvorio u muklo stenjanje, zatim je nastala tišina, i neko je više puta glasno uzviknuo: „Džonatane! Džonatane!“ Narednog dana neko mu je rekao da je Džonatan odveden u bolnicu, a nakon toga nije više čuo za njega.
Dugo je Gordon molio i nagovarao Velingtona Petlu dok ga nije ubedio da sve što je rekao potvrdi pod zakletvom u prisustvu crnog advokata. Istovremeno, primio je isto tako od Stanlija Makaje izjavu koju je bolničarka potpisala pod zakletvom. Međutim, čistač koji je otkrio krv na podu Džonatanove ćelije bio je odviše uplašen da bi to potvrdio napismeno.

To je bio tek početak. Gordon je bio ubeđen da će jednog dana doznati celu istinu o tome šta se desilo sa Džonatanom od onog dana kad je bio uhapšen, pa sve do srede ujutro, kad su mu saopštili vest o njegovoj prirodnoj smrti. Posle toga moguće je ući u trag gde mu je sin zakopan. Zašto? Možda je planirao da ukrade telo i sahrani ga kako treba u Umzi vabalele, Gradu mrtvih, na groblju Dornkop u Sovetu.
Tako daleko nije stigao. Onog dana kad je uspeo da dobije potpisane izjave od Velingtona Petle i bolničarke, Specijalno odeljenje je odvelo Gordona u zatvor. Zajedno s njim, i izjavama se izgubio svaki trag.

4
Ben je bio jedina osoba od koje je Emili mogla da zatraži pomoć. Stanli Makaja ju je dovezao u svom velikom belom „dodžu“. Toga dana, dok je Ben imao razrednu nastavu prva četiri časa, ona je strpljivo čekala na verandi ispred malog biroa njegove sekretarice. Prošlo je tek dve nedelje otkako je škola bila ponovo otvorena nakon novogodišnjih praznika. Kad je zvono zazvonilo, najavljujući prekid za ispijanje čaja, sekretarica je nervozno s oklevanjem došla da kaže Benu da ga neko čeka. Dok su u zbornici ostali profesori ispijali čaj, Ben je izašao napolje da vidi Emili.
„Šta je, Emili? Šta te je ovamo dovelo?“
„Moj baase, radi se o Gordonu.“
Čim je to izrekla, njemu je bilo jasno. Ali neka perverzna želja uhvatila ga je da čuje pre nego što u to poveruje.
„Šta mu je? Nešto mu se desilo?“
„Ljudi iz Specijalnog odeljenja došli su po njega.“ „Kada?“
„Prošle noći. Ne znam u koliko sati. Bila sam suviše uplašena da pogledam u budilnik.“ Igrajući se nesvesno crnim resama svog šala, gledala je bespomoćno u njega, gojazna žena čije telo je izgubilo oblik a lice ostarilo pre vremena, ali uspravna, bez suze u očima.
Ben je nepomično stajao. Ništa nije mogao da uradi da bi je ohrabrio ili smirio.
„Spavali smo“, nastavila je posle malo vremena, igrajući se i dalje resama. „Udarali su na vrata tako jako da smo se ukočili od straha. Pre nego što je Gordon imao vremena da otvori, razbili su vrata. Odjednom, kuća se ispunila policajcima.“
„Šta su kazali?“
„Rekli su, kafire18, jesi li ti Gordon Ngubene? Buka je probudila decu i najmlađe dete je zaplakalo. To se ne sme raditi pred decom, baase“, rekla je prigušenim glasom. „Kad su otišli, moj sin Ričard je pobesneo. Nakon Džonatanove smrti, on je moje najstarije dete. Rekla sam mu da umukne, ali me nije poslušao. Bio je odviše besan. Baase, dete koje vidi kako mu odvode oca, ne može to zaboraviti.“
Ben je nemo slušao, nije mogao da odgovori. „Celu kuću su prevrnuli, baase“, nastavila je Emili. „Sto, stolice, krevete. Podigli su tepih, rasparali madrac, izbacili fioke iz ormana. Pregledali su Bibliju. Svuda su zavirili, ama baš svuda. Onda su počeli da tuku Gordona, da ga guraju naokolo i pitaju gde je sakrio stvari. Ali, baase, šta to može da

sakrije, pitam ja vas! Onda su ga izgurali napolje i rekli: ‘Ideš s nama, kafire!’“
„To je sve što su rekli?“
„To je bilo sve, baase. Izašla sam napolje zajedno s njima i svojim najmlađim detetom u rukama. Kad smo došli do policijskih kola, jedan čovek mi reče: ‘Ja, bolje da se s njim oprostiš. Više ga nećeš videti!’ Bio je to visoki, mršavi čovek sede kose. Dobro sam upamtila njegovo lice. Sa ožiljkom, ovde na licu.“ Dodirnula je svoje lice. „I tako su odveli Gordona. Komšije su mi pomogle da pospremim kuću. Pokušala sam ponovo da uspavam decu. Ali, šta će sada biti s njim?“
Ben je s nevericom zavrteo glavom. „Emili, mora da je to neka greška“, rekao je.
„Poznajem Gordona kao i ti. Pustiće ga. I to vrlo skoro, u to sam ubeđen.“
„Ali, u pitanju su oni dokumenti.“
„Koji dokumenti?“
Ben je tada prvi put saznao za Gordonovo istraživanje prethodnih meseci i za izjave pod zakletvom o Džonatanovoj smrti. Još uvek nije bio spreman da to uzme za ozbiljno. U pitanju je neka greška administracije, greška bez namere i ništa drugo. Veoma brzo će se oni uveriti u Gordonovo poštenje. Pokušao je da ubedi Emili koliko je to bilo moguće. Nemo ga je slušala, bez reči, ali nikako ubeđena.
Oglasilo se školsko zvono, odmor je bio završen.
Ben ju je otpratio iza zgrade, gde je u kolima čekao Stanli Makaja. Kad ih je ugledao da prilaze, Stanli je izašao iz automobila. Ben se tako prvi put susreo s njim. Bio je to krupan čovek, visok skoro dva metra, ogromnog trbuha, bikovskog vrata sa nekoliko podbradaka, slika i prilika Dinganea, poglavice plemena Zulu iz devetnaestog veka, ili kako se obično prikazuje njegov lik. Zagasitocrne boje, belih dlanova. Ben je to primetio kad mu je Stanli pružio ruku i rekao:
„Kako je? Emili, da li je ovo tvoj Bur19? Tvoj lani20?“
„Ovo je Stanli Makaja“, rekla je Emili Benu. „Čovek koji nam stalno priskače u pomoć.“
„Onda, stari moj, šta ti na to kažeš?“, rekao je Stanli s osmehom na širokom, veselom licu, koje je odavalo neko tajno, neuništivo zadovoljstvo.
Ben je ponovio sve što je već rekao Emili. Ne treba brinuti više nego što treba, radi se o gruboj greški, ničemu drugom. Za nekoliko dana Gordon će se ponovo naći u krugu svoje porodice. U to je potpuno ubeđen.
Stanli na to nije obraćao pažnju. „Stari, šta to pričaš?“, ponovio je. „I to se moralo desiti baš Gordonu. Ni mrava ne bi zgazio i pogledaj šta su mu učinili. Bio je pravi porodični čovek, to je prava sramota. Stalno je govorio...“
„Zašto o njemu govorite u prošlosti?“, ljutito će Ben. „Kažem vam, za par dana će se vratiti.“
Osmeh se još više raširio po njegovom licu. „Lani, kad Specijalno odeljenje pokupi nekoga od naših ljudi, o njemu govorimo u prošlom vremenu. Tako ti je to.“
Još jednom je mahnuo rukom i otišao.
Kad se Ben vratio, upravnik škole ga je čekao ispred zgrade. „Gospodine Du Toite, zar sad nemate čas sa maturantima?“
„Jeste. Izvinite, gospodine. Morao sam da porazgovaram s nekim ljudima.“

Upravnik je takođe bio krupan čovek, ali deblji od Stanlija Makaje, nekako više ugojen. Sitna mreža crvenih i plavih vena prekrivala je njegov nos i bradu. Proređena kosa. Ako je bio prisiljen da pogleda nekoga u oči, maleni bi mišić zaigrao na njegovom licu. „Ko je to bio?“
„Emili Ngubene. Gordonova žena. Sećate se Gordona, radio je kod nas?“ Ben se uspeo crvenim stepenicama da bi se našao na istom nivou s upravnikom. „Odvela ga je Specijalna policija.“
Lice gospodina Klutea se zacrvenelo. „Nije li to još jedan dokaz? Danas im ne možeš više verovati. Dobro je što smo ga se rešili na vreme.“
„Gospodine Klute, vi dobro poznajete Gordona, kao i ja. Radi se o nekoj greški.“
„Što manje posla s tim ljudima, to bolje. Nije poželjno da se ime naše škole spominje u kontekstu s tim slučajem, da li se slažete?“
„Ali, gospodine!“ Ben je pogledao zaprepašćeno. „Uveravam vas, to je greška.“
„Ne greši Specijalna policija tek tako. Ako se nekoga dočepaju, budite ubeđeni da je to s razlogom.“ Teško je disao. „Nadajmo se da vas neću morati ponovo da ukorim za ovakvo ponašanje. Vaš razred vas čeka.“
Te noći, sam, među četiri zida tesne radne sobe, nije upalio veliko svetlo. Zadovoljio se malim bleštavim krugom koji je na radni sto bacala mala lampa za čitanje. Ranije te večeri iznenada se pojavila oluja nad gradom. Grmljavina je već prestala. Slomljeni mesec pojavio se između oblaka koji su se razilazili. Čulo se kako voda neravnomerno kaplje iz oluka. Međutim, u sobi se još uvek osećala sparina pred oluju, šćućurila se u pomrčini skoro kao neka tamna fizička pojava.
Ben je na momenat usmerio pažnju na ocenjivanje školskih zadataka devetih razreda. Njegov sako je visio preko naslona stolice, plava košulja je bila otkopčana, dok je desni rukav bio pričvršćen lastišem. Crvena olovka je upravo ležala na poslednjem zadatku, dok je zurio u police s knjigama na suprotnom zidu. Ravnodušne knjige, s naslovima koje je jedva mogao nazreti, jer je bilo odviše mračno za čitanje. Zavesa od gaze, koja je zaklanjala metalni okvir otvorenog prozora, neznatno se pomerila i skoro neprimetno dodirnula standardni uređaj protiv provalnika.
U ovoj tišini, u ograničenom krugu bele svetlosti, sve što se desilo izgledalo je nestvarno i nemoguće. Široko Stanlijevo lice, sjajno od znoja, potmula tutnjava njegovog glasa i smeha, mirne oči koje se nisu pomerile ni kad bi se pojavio široki osmeh oko usana. Njegova prisnost, podrugljivi i potcenjivački ton: Da li je ovo taj tvoj Bur? Ovaj lani? Emili na tremu ispred zgrade od crvenih opeka. S plavom maramom, u dugačkoj, starinskoj haljini od satena i s crnim šalom sa resama. Život u gradu, gde je provela sve svoje godine, nije je promenio. Još uvek je pripadala brdima Transkeja. Hoće li njeno najstarije dete mirnije spavati ove noći? Ili će napolju s prijateljima razbijati prozore, paliti škole, dizati u vazduh automobile? Sve zbog onoga što se desilo njegovom ocu. Gordon, mršavko, s dubokim borama oko usta, svetlucavim tamnim očima, stidljivog osmeha. Da, baase. Sa šeširom u rukama, koji stiska na svojim grudima. Neću imati mira dok ne saznam šta mu se desilo i gde su ga pokopali. Njegovo telo pripada meni. A onda prošle noći. Upravo ste počeli o njemu govoriti u prošlom vremenu.
Suzan je ušla s poslužavnikom, tako nečujno da je postao svestan njenog prisustva tek

kad ga je položila na sto. Upravo se okupala i njeno telo je dalo naslutiti raskoš golotinje i tople vode. Kućna haljina na cvetiće, labavo vezana. Očešljana, rasuta kosa plave boje, koja skriva prosede vlasi.
„Da li si ispravio sve zadatke?“
„Ne mogu večeras da se koncentrišem.“
„Ideš li na spavanje?“
„Još samo malo.“
„Šta je s tobom, Bene?“
„Sva ta priča s Gordonom.“
„Zašto to toliko uzimaš srcu? Sam si rekao da je u pitanju neka greška.“
„Ne znam. Verovatno se radi samo o umoru. U ovo doba noći stvari ne izgledaju iste.“
„Kad dobro prospavaš noć, bolje ćeš se osećati.“
„Rekao sam, još malo.“
„Bene, ti ništa nemaš s tim. Sve će se srediti, ti to znaš.“
Nije pogledao u nju. Zurio je u crvenu olovku koja je nepomično ležala, preteći na još neocenjenom zadatku.
„Stalno čitamo o takvim stvarima“, rekao je odsutno. „Svašta se čuje. Međutim, to pripada nekom drugom svetu. Nikad ne očekuješ da će se to desiti nekome koga dobro poznaješ.“
„Nisi Gordona baš dobro poznavao. On je bio samo čistač u tvojoj školi.“
„Znam. Ali, možeš li da ne razmišljaš o tome? Gde se sada nalazi, dok mi ovde razgovaramo? Gde li spava? Ili, da li uopšte spava? Možda baš sada u nekoj prostoriji, pod svetlom gole sijalice, stoji na ciglama s tegom obešenim za genitalije.“
„Nema koristi da budeš nepristojan.“
„Izvinjavam se.“ Uzdahnuo je.
„Mašta ti se otela kontroli. Bolje bi ti bilo da odeš sa mnom u krevet.“
Brzo je podigao glavu, osetivši nešto u njenom glasu. Postao je svestan topline njenog tela nakon kupanja, njenog mirisa. Ispod poluotvorene haljine, suptilno obećanje njenih grudi i trbuha. Nije često to davala na znanje na tako otvoren način.
„Odmah dolazim.“
Zastala je na tren. Onda je privukla haljinu uz telo i vezala pojasom.
„Pazi da ti se kafa ne ohladi.“
„Dobro. Hvala ti, Suzan.“
Kad je otišla, ponovo je začuo lagano kapanje iz oluka. Slabi i prisni, mokri zvukovi kiše koja odlazi nekud drugde.
Rekao je sebi – sutra idem do Trga Džona Forstera. Lično ću s njima razgovarati. To dugujem Gordonu na neki način. Nije to mnogo. Samo kratki razgovor koji će izgladiti nesporazum. Može li šta drugo biti nego greška, koja je za žaljenje i koja se može ispraviti?

5

Na drugom kraju ulice Komišner, kojom kad idete, ostavljate centar iza sebe, tamo gde grad postaje krezub i zapušten, gde se sa zidova bez vrata i prozora ljušte jedva čitljive reklame za tigrovu mast i kinesku hranu, iza praznih terena i razbijenih flaša, uzdiže se zgrada koja odudara od takvog mesta: visoka, izgrađena u strogoj i ravnoj liniji, od betona i stakla, plavkaste boje, masivna, pa ipak dovoljno šuplja i prozirna da omogući nestvarni pogled na automobile koji se kreću preko nadvožnjaka po magistrali M1.
Policajci se šetkaju s upadljivom ležernošću. Čempresi i aloje. Atmosfera kao u bolnici. Hladni hodnici; otvorena vrata otkrivaju ljude koji pišu za radnim stolovima u malim biroima; zatvorena vrata, goli zidovi. Iza zgrade, na parkiralištu u prizemlju, ogoleli lift bez dugmadi ili kontrolnih uređaja penje se na već određen sprat čim zakoračite u njega. Televizijske kamere slede svaki vaš pokret. Na spratu, kavez od stakla, neprobojan za metke, i dežmekasti čovek u uniformi koji vas sumnjičavo motri dok upisujete tražene podatke.
„Samo momenat.“
Momenat se odužio. Nakon toga vas zove i vi ga sledite kroz čelična vrata, koja se zveckanjem zatvaraju i koja pažljivo zaključava za sobom i tako samo jednim pokretom kida sve veze sa spoljnim svetom.
„Pukovniče Fildžune. Doveo sam gospodina.“
Čovek srednje dobi, koji je sedeo za stolom usred kancelarije, gurnuo je stolicu da bi se digao i pozdravio. „Izvolite ući, gospodine Du Toite. Kako ste?“ Prijatno rumeno lice, kratko podšišana kosa.
„Upoznajte se s poručnikom Fenterom.“ Mladolik čovek, dobro graden, crne kovrdžave kose, koji se nalazio pokraj prozora i prevrtao stranice nekog časopisa, pozdravlja vas uz mladenački osmeh. Safari odelo. Duge dlakave noge, preplanule od sunca. Češalj viri iz duge svetloplave čarape.
Pukovnik Fildžun pokazuje osobu pokraj vrata. „Kapetan Stolc.“ Čovek je kimnuo glavom, bez osmeha. Visok, mršav, kockasta sportska jakna, zelena maslinasta košulja sa odgovarajućom mašnom, sive pantalone od flanela. On se nije morao pretvarati da čita magazin, kao njegov kolega. Naslonio se na zid i poigravao jednom pomorandžom, koju je bacao uvis i ponovo hvatao. Svaki put kad bi se našla u njegovoj ruci, na tren bi zastao i nakratko je stisnuo sa uživanjem, ne skidajući pogled s vašeg lica. Na stolu se može primetiti uokvirena fotografija žene ugodnog, nepravilnog lica i dva plavokosa dečaka bez prednjih zuba.
„Izgleda da imate problema.“
„U stvari nemam, pukovniče. Samo sam želeo da vas vidim i saznam... porazgovaram o Gordonu koga ste uhapsili. Gordonu Ngubeneu.“
Pukovnik je bacio pogled na komad papira koji se nalazio pred njim, pokušavajući da ga pažljivo izravna dlanom ruke. „Dakle, o tome se radi. U redu, ako vam možemo pomoći.“
„Palo mi je na pamet da ja vama možda mogu pomoći. Hoću da kažem, ukoliko je došlo do nekog nesporazuma.“
„Šta vas navodi na pomisao da je došlo do nesporazuma?“
„Veoma dobro poznajem Gordona, pa vam mogu jamčiti... Vidite, on prosto nije tip

čoveka koji će prekršiti zakon. Radi se o poštenom i ispravnom čoveku. To je čovek koji ide u crkvu.“
„Gospodine Du Toite, iznenadili biste se kad biste znali sa koliko smo poštenih i ispravnih ljudi imali posla, a idu u crkvu.“ Pukovnik se udobno zavalio, balansirajući na stražnjim nogama stolice. „Ipak, uvažavam što ste spremni da nam pomognete. Budite ubeđeni, ukoliko bude sarađivao, uskoro će se vratiti svojoj porodici.“
„Hvala vam, pukovniče.“ Prihvatate to bez drugih pitanja, da biste pokazali da vam je lakše, iako vam se nekako čini da treba i dalje istrajati, jer ste ubeđeni da se nalazite pred čovekom s kojim možete biti otvoreni. Kao i vi, i on je porodični čovek, upoznao je lepe i ružne stvari u životu, a možda je i koju godinu stariji od vas. Ne bi bilo iznenađenje za vas kad biste ga nedeljom videli u crkvi među starešinama. „Pukovniče, šta vi u stvari želite da saznate? Priznajem, zaista sam bio zatečen njegovim hapšenjem.“
„Rutinski isledni postupak, gospodine Du Toite. Ubeđeni smo u vaše razumevanje, moramo zaviriti ispod svakog kamena pokušavajući da očistimo crnačka naselja.“
„Svakako. Ipak, kad biste mi samo rekli...“
„Verujte mi, nimalo prijatan zadatak. Ni prst ne možemo podići a da štampa žestoko ne protestuje. Pogotovo štampa na engleskom jeziku. Lako je kritikovati kad si izvan zemlje, zar ne? S druge strane, kad bi komunisti preuzeli vlast, prvi bi digli galamu. Voleo bih, kad bih mogao, da vam ispričam neke stvari koje smo otkrili otkad su počeli nemiri. Možete li zamisliti šta bi se desilo sa ovom zemljom da ne ispitamo svaki trag koji otkrijemo? To nam je dužnost, obaveza pred celim našim narodom, gospodine Du Toite. Vi radite svoj posao, a mi ćemo naš.“
„Uvažavam što ste rekli, pukovniče.“ U takvoj situaciji, uhvati vas čudno osećanje kao da ste optuženi vi sami; postajete svesni da svaka vaša reč ima zlokobni prizvuk.
„Međutim, ponekad imate potrebu da se razuverite – a zbog toga sam i došao – jer u vašem traganju za kriminalcima i nevini ljudi mogu da nastradaju.“
U sobi je zavladala tišina. Na prozoru su bile ugrađene šipke. To vas je pogodilo u solarni pleksus. Odjednom ste postali svesni da simpatični momak u safari odelu nije okrenuo nijednu stranicu otkad ste došli. I dok vas vrat svrbi, počinjete da se pitate šta li radi iza vaših leđa onaj čovek u kockastoj jakni. Ne možete se suzdržati a da se ne okrenete. On je još uvek pored vrata, oslanja se na okvir, baca i mehanički hvata pomorandžu u laganom ritmu. Oči su mu hladne i otvorene, kao da nije skrenuo pogled ni za sekundu. Čudne oči, tamne boje na bledom licu. Tanka bela linija pružala se preko lica. Odjednom vam je bilo jasno. Treba dobro zapamtiti njegovo ime. Kapetan Stolc. Nije on tu slučajno. Igra svoju ulogu i vi ćete ga ponovo videti. Vi to znate.
„Gospodine Du Toite“, reče pukovnik Fildžun s mesta gde je sedeo. „Kad ste već ovde, dozvolite da vam postavim nekoliko pitanja o Gordonu Ngubeneu.“
„Samo izvolite.“
„Koliko dugo ga poznajete?“
„Hm, godinama, otprilike petnaest, šesnaest godina. Sve to vreme...“
„Kakav je posao imao u vašoj školi?“
„Čistio je školu. Međutim, pošto je znao da čita i piše, pomagao je u arhivi i na drugim mestima. Mogli ste se potpuno osloniti na njega. Sećam se da mu je odeljenje jednom ili

dvaput greškom isplatilo veću platu. Smesta je vratio razliku.“
Pukovnik je otvono dosije, uzeo žutu hemijsku olovku, ali osim što je nešto naškrabao na praznom papiru, nije ništa zapisao. „Jeste li se ikada sreli s drugim članovima porodice?“
„Ponekad je njegova žena dolazila kod nas. I njegov stariji sin.“
Zbog čega ti se iznenada steže čeljust dok izgovaraš te reči? Odakle osećaj da otkrivaš informacije koje opterećuju, a skrivaš druge činjenice? Svestan si da te mršavko iza tvojih leđa uporno posmatra grozničavih očiju, dok i dalje baca pomorandžu uvis, hvata je i lagano stiska, i opet ponavlja isto.
„Mislite na Džonatana?“
„Da.“ Nisi mogao da ne dodaš sa malo zluradosti: „Na onoga koji je nedavno umro.“
„Šta znate o Gordonovim aktivnostima nakon Džonatanove smrti?“
„Ništa. Više ga nisam vidao. Napustio je posao u školi.“
„Ipak ste ubeđeni da ga poznajete i da možete garantovati za njega?“
„Da. Nakon toliko godina.“
„Da li je ikad s vama razgovarao o Džonatanovoj smrti?“ Šta da odgovorim? Šta očekuje da kažeš? Zastao si na tren i kratko odgovorio: „Ne. Nikada.“
„Jeste li baš sigurni, gospodine Du Toite? Hoću da kažem, ako ste ga tako dobro poznavali...“
„Ne sećam se. Rekao sam da je bio veliki vernik.“ Zašto sam upotrebio prošlo vreme, isto kao i Stanli? „Ubeđen sam da bi se na kraju pomirio s tim.“
„Hoćete da kažete da se nije pomirio u početku? Gospodine Du Toite, kako se ponašao? Ljutito, buntovnički?“
„Pukovniče, kad bi vaše dete umrlo iznenada“ – glavom je pokazao sliku na stolu – „i kad niko ne bi bio spreman da vam kaže kako se to desilo, zar ne biste izgubili glavu?“
Iznenada je promenio pristup. „Gospodine Du Toite, šta vas je prvo privuklo Gordonu?“
„Ništa posebno, siguran sam.“ Da li opet nešto skrivaš, a da toga nisi svestan? „Tu i tamo bismo izmenili poneku reč. Kad bi ostao bez novca, pozajmio bih mu neki rand.“
„Plaćali ste školarinu za Džonatana?“
„Da. Bio je učenik koji obećava. Mislio sam da je bolje da pohađa školu nego da bude skitnica.“
„Na kraju, od toga nije bilo koristi, da li se slažete?“
„Po svoj prilici, nije.“
Bilo je nečeg veoma iskrenog i poverljivog u načinu ponašanja tog službenika, dok je izgovarao tresući glavom: „To je ono što ne mogu da shvatim. Pogledajte šta sve ova vlada čini za njih – a oni jedino vraćaju paljenjem i razaranjem svega čega se dočepaju. Na kraju će patiti zbog svega toga.“
Obeshrabreni i klonuli duhom, slegli ste ramenima. „Nikad se tako ne bi ponašalo dete bele rase“, bio je nepokolebljiv. „Da li se slažete, gospodine Du Toite?“
„Ne znam. Verujem da sve zavisi.“ Još jedan nastup gorčine, jači ovoga puta.
„Pukovniče, da li biste u ovoj zemlji radije bili dete bele ili crne rase?“
Nije li se nešto pokrenulo iza vaših leđa? Niste se mogli suzdržati da još jednom ne

okrenete glavu i bacite pogled na kapetana Stolca, koji vas je i dalje posmatrao. Stajao je nepomično, nije okom ne trepnuo, samo je lagano s pažnjom nastavio da žonglira pomorandžom. Kad ste opet okrenuli glavu, primetili ste prijatan osmeh na mišićavom licu mladog čoveka koji je u krilu držao časopis Scope.
„Pretpostavljam da bi to bilo sve“, rekao je pukovnik Fildžun i odložio olovku na list papira ispunjenog škrabotinama. „Mnogo vam zahvaljujem na vašoj saradnji, gospodine Du Toite.“
Ustajete nezadovoljan i posramljen, ali ipak s nadom. „Jesam li dobro shvatio, Gordon će uskoro biti na slobodi?“
„Čim se uverimo u njegovu nevinost.“ Digao se na noge i sa smeškom pružio ruku.
„Verujte, gospodine Du Toite, mi znamo šta radimo – to je i za vaše dobro. Želimo biti sigurni da vi i vaša porodica možete mirno spavati noću.“
Ispratio vas je do vrata. Poručnik Fenter podiže ruku u znak srdačnog pozdrava; kapetan Stolc je kimnuo glavom bez osmeha na licu.
„Pukovniče, mogu li da zatražim jednu uslugu od vas?“
„Svakako.“
„Gordonova žena i deca su zbog njega veoma zabrinuti. Dok je još ovde, mnogo bi im lakše bilo kad bi dobili dozvolu da mu donesu hranu i čistu odeću.“
„Sigurno je dobro hranjen. Ali, ukoliko mu povremeno žele doneti novu odeću...“ Podigao je široka ramena. „Videćemo šta se može učiniti.“
„Hvala vam, pukovniče. Računam na vas.“
„Znate li kako ćete izaći?“
„Mislim da znam. Hvala. Doviđenja.“

6
Benova preokupacija Gordonom počela je donekle da utiče na članove njegove porodice, u početku skoro neprimetno.
Poslednjih godina su dve plavokose devojčice narasle i napustile dom. Suzet, „majčina mezimica“ – šarmantna devojka koja je bez napora uspela u muzici i baletu i stotinu drugih aktivnosti prema izboru njene majke – u to vreme je imala verovatno dvadeset i pet ili dvadeset šest godina, i bila je udata za mladog arhitektu iz Pretorije, pred kojim se nalazila budućnost i koji je s vladom provincije Transvala počeo da ugovara poslove oko nekih najznačajnijih projekata. Nakon što je završila filozofski fakultet u Pretoriji i dobila diplomu iz trgovine, provela je dve godine radeći u jednoj ženskoj reklamnoj agenciji, a onda prihvatila mesto glavne urednice u novom, dobro opremljenom ilustrovanom časopisu za unutrašnju dekoraciju. Posao je zahtevao česta poslovna putovanja, uglavnom izvan zemlje, što joj nije ostavljalo mnogo vremena da se brine o potrebama muškog deteta koje je donela na svet između drugih aktivnosti. To je smetalo Benu i mučilo ga, i baš otprilike u vreme kada se Suzet vratila s još jednog putovanja u SAD i Brazil, Ben joj je dosta otvoreno izložio celu situaciju. Kao i do tada, ona nije tome pridavala nikakve važnosti.

„Tata, ne brini. Kris isto tako učestvuje na toliko konferencija i konsultacija i jedva primeti jesam li kod kuće. S druge strane, na dete pazimo i udovoljava se svim njegovim potrebama.“
„Ali, Suzet, udajom si preuzela i neke odgovornosti.“
Nasmejala se posprdno i provukla mu prste kroz kosu. „Tata, ti si zaista staromodan.“
„Ne potcenjuj svoga oca“, rekla je Suzan u tom trenu, ulazeći s čajem na poslužavniku. „U poslednje vreme počeo se zanimati za područje izvan grada.“
„Šta bi to trebalo da znači?“, bila je radoznala Suzet. „Postao je zagovornik političkih pritvorenika.“ Suzanin glas je bio hladan i neumoljiv: bez namere sarkastičan, ali s blagom oštrinom, koju je postigla višegodišnjim iskustvom.
„E pa sad, Suzan, baš preteruješ!“, reagovao je oštrije nego što se moglo očekivati.
„Samo brinem zbog Gordona. Ti dobro znaš zašto.“ Pre nego što je završio, Suzet je prasnula u smeh.
„Nećeš valjda kazati da si se pod stare dane pretvorio u Džejmsa Bonda ili Sveca?“
„Suzet, to nije nimalo smešno.“
„Ja tako ne mislim.“ Još jednom je sračunato prošla prstima kroz njegovu kosu. „Tata, ta ti uloga ne odgovara. Mani se toga. Budi i dalje draga stara dobričina koju smo svi zavoleli.“ S Lindom se lakše izlazilo na kraj. Ona je uvek bila „njegovo“ dete, još od vremena kad je morao da brine o njoj zbog Suzanine teške bolesti. Izrasla je u lepu devojku – imala je dvadeset i jednu godinu – ali ne toliko lepu kao njena sestra. Zatvorene naravi, i nakon puberteta, kad je preživela tešku bolest, duboko religiozna. Prijatna osoba bez nekih komplikacija, devojka koja se lako prilagođava. Praznikom ili vikendom, došavši kući s fakulteta, često bi se priključila Benu u jutarnjem trčanju ili poslepodnevnoj šetnji. Na drugoj godini studija upoznala je Pitera Elsa, koji je bio mnogo stariji od nje i studirao teologiju; neposredno nakon toga promenila je studije, napustila ideju da postane nastavnica i okrenula se socijalnom radu, da bi bila u stanju da jednoga dana pomaže Piteru. Ben se nije nikad suprotstavljao ljubaznom, donekle bezličnom mladom čoveku. U njegovom prisustvu Ben je bio suzdržan prema Lindi, kao da se bojao da će je izgubiti. Piter je odlučio da se posveti misionarskom radu. Nakon završetka studija, dve godine kasnije, aktivirao se među pripadnicima naroda Ndebele, nedaleko od Pretorije. Njegov ideal je bio da širi reč jevanđelja po Africi i Dalekom istoku, da spasava duše u svetu koji se ubrzo približava svom kraju. Ne može se reći da je Ben mrzeo njegov idealizam, ali je smatrao da je donekle preteran, jer se bojao same pomisli da će zbog toga njegova kćer neizostavno morati da pati i da se odriče.
Suprotno od Suzet, ona je delila očevu brigu za Gordona. To ne znači da su o tome ozbiljno razgovarali – ona je najviše vremena provodila u Pretoriji i samo je ponekad dolazila vikendom, s verenikom ili bez njega – ali njeno razumevanje ga je ohrabrilo. Ona je pre svega bila praktična osoba. Za nju je bilo važno da Emili i njena deca ne oskudevaju materijalno dok se Gordon ne vrati. Ona je sve sredila što se tiče hrane, odeće i plaćanja kirije. Bila je ubeđena, još više od Bena, da će ubrzo sve doći na svoje mesto.
„Na kraju krajeva, mi znamo da nije ništa učinio što nije dozvoljeno“, rekla je prvog vikenda nakon hapšenja, dok su šetali prema jezeru u zoološkom vrtu. „I policija će to ubrzo otkriti.“

„Znam.“ Bio je zlovoljan, iako mu to nije bila namera. „Međutim, nekad se nesreća pojavi kad je najmanje očekuješ.“
„I oni su ljudi kao i mi, tata. Svako može da pogreši.“
„Da, slažem se.“
„Videćeš, za koji dan će pustiti Gordona. Onda ćemo mu naći dobro zaposlenje.“
Piter je bio nešto drugačijeg mišljenja: „Kad ga puste, najpre ga moramo odvesti do reformisane holandske crkve21. Sekte su žarišta svake vrste zla, koje jadne vernike upućuju na pogrešan put. Da više znaju, ne bi tako lako zapali u nevolje.“
„Iskreno sam ubeđen da crkva nema nikakve veze s njihovim problemima“, rekao je Ben odlučno i nastavio da sisa ugašenu lulu.
Tu je bio i Johan, sin kojeg je Ben uvek priželjkivao i koji se neočekivano rodio, kad su već prestali da razmišljaju o novoj deci. Dok je Ben bio spreman da razmazi dečaka, Suzan je uvek bila stroga prema njemu, čak i bez nekog razloga. „Ne budi mekušac.“ „Dečaci ne plaču.“ „Nepopravljiv si, baš kao i tvoj otac.“ „Hajde, moraš biti jak.“ Bio je živahan dečak koji puca od zdravlja. Obećava u igri šaha. Pravi atleta. Pun nestrpljenja. Kao mladi konj, spreman da krene u trk, ali još ne znajući kuda.
Ben i Johan su se tog petka vozili kući nakon treninga. Johan je bubnjao prstima po pretincu ispred sebe, prateći ritam neke melodije koja se vrtela u njegovoj glavi.
„Nikad nisi bolje trčao onih hiljadu metara“, rekao je Ben razdragano. „Bio si dobrih dvadeset metara ispred onog Kuna. A nedavno te je pobedio.“
„Ali prošle srede sam imao bolje vreme. Za jednu sekundu i sedam desetinki. Zašto tada nisi došao da me vidiš?“
„Imao sam posla u gradu.“
„Kakvog posla?“
„Išao sam u Specijalnu policiju.“
„Zaista?“ Pogledao je Bena. „Zbog čega?“
„Da se raspitam za Gordona.“
Johan je pokazao zanimanje. „Jesu li šta rekli za Džonatana?“
„Nisu. Ne čini mi se dobro.“
Johan je zaćutao na tren. „Do vraga“, iznenada je uzviknuo. „Čudno je kad pomisliš.
Eto, radio je u našoj bašti. Bio mi je drag. Sećaš se, napravio mi je auto od žice?“
„Sada su ščepali i Gordona.“
„Da li si uspeo da ih ubediš?“
„Nisam siguran. Barem je pukovnik imao mnogo razumevanja. Obećao je da će ga pustiti čim to bude moguće.“
„Jesi li video Gordona?“
„Naravno da nisam. Pritvorenike ne možeš videti. Kada te jednom dočepaju...“ Zaustavio se na raskrsnici, ćutke čekajući da se promeni svetlo. Progovorio je opet kad su nastavili put: „Ipak su dozvolili da njegova porodica ponekad donese odeću za promenu.“ Nakon malo vremena dodao je: „Ako nemaš ništa protiv, voleo bih da ništa ne kažeš majci o ovoj poseti. Možda joj se to ne bi svidelo.“
Johan se okrenuo prema njemu i nasmešio se zaverenički: „Neću, budi siguran.“

7
Baš ta dozvola da se donese odeća, otkrila je nove pojedinosti o Gordonovom slučaju. Desetak dana nakon što je Ben upoznao Gordonovu porodicu s obećanjem pukovnika
Fildžuna, jedan čovek doneo je Emili nove vesti, i ona je smesta obavestila Bena. Čovek je izjavio da je bio pritvoren nekoliko dana na Trgu Džona Forstera. Bio je osumnjičen zbog oružanog napada i pušten iz pritvora nakon što su utvrdili da se radi o pogrešnoj osobi. Međutim, dok je bio pritvoren, rekao je, nakratko je video Gordona i bio šokiran njegovim izgledom. Jedva je mogao hodati i govoriti, lice je izgubilo boju i bilo nateklo, nije čuo na jedno uvo, dok je jedna ruka bila u povezu. Može li Ben nešto da učini?
Nazvao je bez oklevanja Specijalno odeljenje i zatražio da lično razgovara s pukovnikom Fildžunom. Glas oficira je bio srdačan, ali je postajao sve oštriji kad mu je Ben u više navrata ponovio šta je čuo. Na kraju je ponovo bio srdačan: „Za boga miloga, gospodine Du Toite! Valjda ne verujete ozbiljno u tu glupu priču? Slušajte me dobro, nema nikakve mogućnosti da neko ko je optužen za običnu kriminalnu radnju dođe u dodir s političkim pritvorenicima. Budite sigurni, Gordon Ngubene je odličnog zdravlja.“ Mala, ali značajna promena u glasu: „Gospodine Du Toite, zaista cenimo što se zanimate za ovaj slučaj, ali nam nimalo ne olakšavate posao. Imamo i previše problema, i malo poverenja i dobre volje bi nam dobro došlo.“
„Pukovniče, vaše ubeđivanje me smiruje. Zbog toga sam vas i nazvao. Sada mogu saopštiti porodici da se ne brine.“
„Mi znamo šta radimo.“ Na momenat je poprimio skoro očinski ton: „U vašem je interesu, gospodine Du Toite, ne verujte svakoj glasini.“
Ben bi se smirio da je to mogao primiti zdravo za gotovo. Ali, stalno mu se vraćala slika kapetana Stolca kako stoji negde u pozadini dok pukovnik Fildžun govori, bez ikakvog izraza, s tankim ožiljkom koji se ističe na bledom licu. I premda je sve uradio da smiri Emili, osećao je u sebi neki nemir, što ga je činilo nesrećnim.
Ni nedelju dana nije prošlo, i kriza je dosegla vrhunac, i to kada je Emili sa dvoje dece još jednom odnela Gordonu odeću da bi se presvukao. Kad su se vratili kući, spremali su staru odeću za pranje i na pantalonama primetili tragove krvi. Kad su malo bolje pogledali, otkrili su u zadnjem džepu tri polomljena zuba.
S pantalonama zamotanim u zgužvani primerak The Worlda22 Emili se dovezla do Bena Makajinim taksijem. Stvorila se situacija koju je bilo teško kontrolisati, ne samo zato što je Emili bila na rubu histerije već i zbog gostiju koje su Du Toitovi pozvali na večeru, Suzaninih prijatelja, jednog bračnog para s južnoafričkog radija, zatim mladog sveštenika koji je nedavno pristigao, nekoliko Benovih kolega, kao i direktora škole. Upravo su seli za sto kad se začulo kucanje na vratima.
„Tebe traže“, najavila je Suzan suvo kad se vratila za sto i dodala šapatom: „Za boga miloga, pokušaj ih se rešiti što pre. Ne mogu da čekam s glavnim jelom.“
Stanli nije bio razgovorljiv kao prošli put. Zapravo se ponašao skoro napadno, kao da je Ben kriv za ono što se desilo; osetio se teški zadah pića.
Šta je bilo moguće uraditi u ovo doba dana, i to preko vikenda? Jedino što mu je palo

na pamet – Ben je telefonirao advokatovoj kući. Međutim, posle dva pokušaja, tek je treće prezime iz imenika bilo pravo. Sve to vreme Ben je bio svestan Suzaninog pogleda u tišini punoj napetosti. Razgovor za stolom je bio zamro, jer su gosti pokušavali da shvate što se dešava. Definitivno, petak veče nije bilo najbolje vreme za poslovne razgovore s Danom Levinsonom. Koga vraga to nije moglo čekati do ponedeljka, zagrmeo je. Ali, kad je to Ben saopštio Emili, koja je stajala pred vratima, ona je ostala nepopustljiva. Uporno je tvrdila da će do ponedeljka Gordon biti mrtav.
„A onaj crni advokat“, upitao je Ben Stanlija, „koji je pomogao Gordonu sa izjavom?“
„Neće moći“, nasmejao se oporo Stanli. „Pre tri dana Džulijus Nkakula je dobio sudsku zabranu rada, stari moj. Nokaut u prvoj rundi.“
Ben se vratio telefonu smrknutog lica, pokušavajući da izbegne poglede gostiju dok je ponovo birao broj. Dan Levinson je ovog puta eksplodirao: „Pobogu, nisam ja neki jebeni dežurni lekar. Šta ljudi očekuju od mene?“
„Nisu oni krivi“, rekao je Ben jadnim glasom. Nelagodno se osećao zbog gostiju. „Oni su na to prisiljeni. Zar ne vidite, gospodine Lavinsone, radi se o životu ili smrti.“
„Onda dobro. Ali, Isuse Hriste...“
„Gospodine Levinsone, ja vas potpuno razumem da ne želite da vas uznemiravaju preko vikenda. Ako im možete preporučiti drugog advokata...“
„Zašto? Zar mi ne veruju? Pokažite mi još jednog advokata koji bi učinio ono što sam ja učinio prošlih meseci pokušavajući da raščistim sav onaj nered u Sovetu. I sada hoće da me odbace? I to mi je hvala?“
Prošlo je malo vremena pre nego što je Ben uspeo da nešto kaže; na kraju su se dogovorili da će se naći sledećeg jutra u njegovoj kancelariji. Tražio je da se pojave svi koji mogu biti od neke pomoći: Stanli, Emili, čovek koji im je rekao da je video Gordona i svaki drugi potencijalni svedok.
Stanli nije očekivao pozitivni odgovor. Čekao je Bena s ogromnim šakama na bokovima da čuje šta je uradio, dok je za to vreme Emili tiho plakala na stepeništu, glave naslonjene na stub. Razni insekti i leptirići lepršali su po verandi. „To znači da će nam pomoći?“, rekao je Stanli. „Uspeli ste da ga nagovorite?“ U znak zahvalnosti, gromko se nasmejao: „Možda ste lani“ – njegov jezik je blagozvučno izgovorio tu podrugljivu reč kojom se služe tsotsiji – „ali, bar ste pravi.“ Teatralno se udario šakom po grudima. „Evo ruke!“ Pružio je Benu ruku.
Ben je malo zastao, a onda prihvatio ruku. Stanli ju je neko vreme snažno stiskao; teško je bilo zaključiti jesu li ga na to navela osećanja ili višak alkohola. Ispustio je Benovu ruku isto tako brzo kao što je i pružio i okrenuo se prema Emili da joj pomogne da ustane.
„Krenimo, tetka Emili. Sutra će opet biti sve u redu.“
Ben je ostao na kućnom pragu sve dok se veliki automobil nije udaljio uz jaku buku na kraju ulice. Psi su jurili i lajali za kolima. Teškog srca vratio se u trpezariju.
Suzan ga je pogledala i rekla krajnje suzdržano: „Tvoje jelo je u rerni. Pretpostavljam da nisi očekivao da ćemo te čekati.“
„Naravno. Prijatelji, oprostite mi.“ Seo je na čelo stola. „Uostalom, nisam baš gladan.“ Kao da se ništa nije desilo, ispio je malo vina iz čaše, svestan da ga svi ćutke posmatraju u nekom očekivanju.

Suzan: „Onda, jesi li rešio njihove probleme? Ili je to tajna?“ Pre nego što je odgovorio, obratila se gostima uz gorki osmeh: „U poslednje vreme Ben je uspostavio čitavu seriju novih prioriteta. Nadam se da ćete mu oprostiti.“
Odgovorio je pomalo ljutito: „Zar vas nisam molio da mi oprostite?“ Dok je spuštao čašu, nekoliko kapi se prelilo preko ruba i uprljalo čaršav. Uhvatio je Suzanin pogled pun prekora, ali nije obraćao pažnju. „Nedavno je umro jedan mladi čovek. Najmanje što mogu da učinim to je da sprečim još jednu smrt.“
„Vaša supruga nam je objasnila“, rekao je Fivijers (profesor afrikansa za šeste i sedme razrede), gorljivi mladi čovek koji je nedavno diplomirao na univerzitetu. „Krajnje je vreme da se nešto preduzme. Ne možemo uvek stajati po strani. Čitav se sistem ruši oko nas, a niko ni prstom da makne.“
„Šta se može protiv čitavog sistema?“, dobrodušno je upitao jedan Suzanin prijatelj sa radija.
„Ben se još uvek zamišlja u ulozi nekog starog viteza“, rekla je Suzan uz osmeh. „To je pre uloga Don Kihota nego Lanselota.“
„Ne pričaj gluposti“, uzvratio je ljutito. „Nije to slučaj gde se čovek bori protiv sistema. Briga mene za sistem. Ja samo preduzimam neke praktične mere.“
„Kakve mere?“, zapitao je direktor Klute, s hroničnim izrazom mrzovoljnog i nezadovoljnog čoveka. Bez neke ceremonije, odgurnuo je stolicu i digao se da bi napunio čašu iz flaše koja se nalazila na ormariću za piće. Dok su ostali pili vino, on se držao brendija i vode. Vratio se na svoje mesto, gubeći pomalo dah.
„Dogovorio sam sutra sastanak s advokatom“, rekao je kratko Ben. „Pokušaćemo da pobijemo sudsku zabranu Vrhovnog suda.“
„Zar se tu malo previše ne dramatizuju stvari?“, upitao je prijateljskim tonom mladi sveštenik, velečasni Bester.
„Nimalo, kad biste znali šta se desilo.“ Ben im je sve nevoljko ispričao u kratkim crtama. O pantalonama, krvi, polomljenim zubima.
„Još uvek smo za stolom“, rekla je Suzan prekorno.
„Pa eto, pitali ste me.“
„Ako se takve stvari dopuštaju, kako sistem može da preživi?“, zapitao je Fivijers, očito potresen. Ne pitajući za dopuštenje, zapalio je cigaretu, što Suzani nije bilo po volji.
„Pobogu, možete li zamisliti...“
„Ne govorim o sistemu“, ponovio je Ben, bolje se kontrolišući. „Znam, živimo pod vanrednim okolnostima i to moramo uzeti u obzir. Isto tako, spreman sam da prihvatim da Specijalna policija često zna više od nas. To ne smatram spornim. Ja se jedino brinem za dvoje ljudi koje slučajno lično poznajem. Ne mogu reći koliko dobro poznajem Džonatana. Možda je i bio upleten u neke stvari koje su van zakona. Ako je to istina, onda bih voleo da saznam šta se desilo i zbog čega. Što se tiče Gordona, za njega mogu jamčiti. I mnogi od vas ga dovoljno poznaju.“ Pogledao je pravo u direktora. „Ako hapse ljude kao što je Gordon, onda očigledno nešto nije u redu. I to pokušavam da sprečim.“
„Ali pod uslovom da ne mešate školu u to“, izustio je Klute mrzovoljno. „Mi profesori ne smemo se baviti politikom.“ Fivijers ga napade kao mladi ratoborni pas: „A šta kažete za partijski sastanak koji se održao pre tri nedelje u školskoj dvorani? Zar to nije

politika?“
„To se desilo van radnog vremena“, rekao je Klute, ispivši dobar gutljaj iz čaše boje ćilibara. „To nema nikakve veze sa školom.“
„Lično ste predstavili ministra.“
„Gospodine Fivijerse!“ Klute se naduo i nagnuo napred na velike mekane ruke. „Uz sve dužno poštovanje, vi ste tek novajlija u politici. A ono što o školskim problemima...“
„Samo sam želeo da razjasnim neke stvari.“
Dok su sedeli zureći jedan u drugoga, Suzan je vešto promenila temu: „Volela bih da znam ko će sve ovo da plati? Nećeš ti? Nadam se?“
„Nije stvar u tome“, rekao je Ben umorno. „Zašto ne bih platio ako moram?“
„Možda bi velečasni mogao da organizuje skupljanje priloga“, našalio se jedan od prisutnih s radija. Počeli su da se smeju. I tako je opasnost izbegnuta. Nekoliko minuta kasnije, atmosferu su još više popravili ukusni Suzanini kolači. Kad se razgovor ponovo usmerio na Gordona, napetost je već popustila i raspoloženje je bilo kao što treba da bude.
„Kad se sve uzme u obzir, možda bi bilo najbolje da se ovaj slučaj pojavi na sudu“, rekao je mladi sveštenik. „Preterana tajnost ne čini dobro nikome. Ubeđen sam da bi to dobro primila i Specijalna policija. Želim da kažem, da bi im se tu pružila prilika da iznesu svoje mišljenje, da li se slažete? Čak i kad se sve iznese i uradi što treba, kod svakog slučaja postoje dve verzije.“
„Nema se u šta sumnjati u ovom slučaju“, odgovorio je Fivijers.
„Ko smo mi da sudimo?“, upitao je Klute, nagnuvši se unazad u stolici, očigledno zadovoljan. Bela salveta pokrivala je njegov trbuh s tragovima svih jela koja su bila poslužena za večerom. „Sećate se šta Biblija kaže za prvi kamen? Da li je tako, velečasni, velečasni?“
„Istina“, složio se velečasni Bester. „Ali ne zaboravite: ni Isus se nije uzdržavao da kazni zelenaše.“
„Zato što je znao da u sebi ne nosi zlobu“, podsetio ga je Klute i lagano podrignuo, zaklanjajući usta rukom.
Zureći odsutno ispred sebe, Ben opet napuni čašu.
„A gosti?“, podseti ga Suzan.
„Oprostite. Odlutao sam u mislima.“
„Kad bismo samo znali o čemu mislite?“, rekao je Klute sa smeškom.
„Samo Bog zna šta je u našim srcima“, rekao je mladi sveštenik.
„Biće“, rekao je producent s radija, koji se nije javljao, „šta će biti.“
„Zbog toga i protestujem“, rekao je Fivijers ljutito. „Sve Bogu olako ostavljamo. Ukoliko nešto sami ne učinimo, doći će do strašne eksplozije.“ Podigao je čašu. „Živeli, um23 Bene“, rekao je, „dobro ih potprašite.“
Odjednom svi podigoše čaše, sijajući od dobre volje i zadovoljstva, pokazujući jedinstvo koje se ni minut ranije nije moglo zamisliti. Zadovoljna, s pouzdanjem koje se vratilo, Suzan je gostima ukazala na malo udobnija sedišta u dnevnoj sobi i poslužila ih kafom i likerom. Samo sat kasnije, kada su svi otišli i svetla se ugasila u drugom delu kuće, a njih dvoje ostali sami u spavaćoj sobi, Suzan je iskazala duboko nezadovoljstvo u

ogledalu, dok je pažljivo sklanjala šminku s lica.
„Skoro ti je uspelo da upropastiš celo veče“, rekla je. „Ja se nadam da si toga svestan.“
„Oprosti, Suzan“, rekao je sedeći na krevetu i skidajući cipele. „Ipak, sve je ispalo u redu.“
Nije se udostojila da mu odgovori. Nagnula se napred da bi lice pokrila kremom. Njena spavaćica je labavo visila na ramenu i u ogledalu je mogao da primeti mekane i kao kruške izdužene grudi. Osetio je kako se u njemu protiv volje pokreće tupi nagon želje. Ali, dobro je znao da večeras neće moći da joj pristupi.
„Bene, šta nameravaš da uradiš?“, upitala je neočekivano. Bilo je jasno, odlučila je da ide do kraja. Odbacila je komad vate u korpu pokraj toaletnog stočića i posegla za drugim. „U stvari, šta nameravaš? Reci mi. Moram da znam.“
„Ništa.“ Počeo je da zakopčava gornji deo pidžame na pruge. „Već sam ti rekao: samo pokušavam da im pomognem. Nakon toga, neka zakon čini svoje.“
„Da li si svestan u šta se upuštaš?“
„Ah, prestam da mi prigovaraš!“ Odvezao je pantalone i pustio da padnu na pod. Začuo se zveket kopče na pojasu. Smotao je pantalone i obesio ih preko naslona stolice, a onda navukao donji deo pidžame i vezao je vrpcom.
„Da li je trebalo to učiniti na ovaj način? Zašto nisi prethodno razgovarao sa Specijalnom policijom? Ubeđena sam da bi sve brzo sredili.“
„Već sam bio kod njih.“
Spustila je ruku, pogledala ga u ogledalu. „Nisi mi ništa rekao.“ Slegnuo je ramenima i uputio se prema kupatilu.
„Zašto mi nisi rekao?“, viknula je za njim.
„Šta bi se time promenilo?“
„Ja sam ti žena.“
„Nisam hteo da te uznemiravam.“ Počeo je da pere zube. Prišla je i naslonila se na vrata. Sa žestinom na koju nije navikao u njenom glasu, izustila je: „Bene, pazi za boga miloga, nemoj da uništiš sve što smo stvarali godinama.“
„Za ime boga, šta želiš time da kažeš?“
„Živimo dobro. Možda nemamo sve što bismo imali da si imao više ambicije, ali ipak smo nešto stvorili na ovom svetu.“
„Govoriš kao da očekuješ da ću završiti u zatvoru ili nešto tome slično.“
„Bene, ne želim da učiniš nešto nepromišljeno.“
„Neću, obećavam. Ali kako mogu dopustiti da ljudi koje godinama poznajem...“
„Znam.“ Uzdahnula je. „Samo pazi. Molim te. Evo, u braku smo skoro trideset godina, i ponekad mi se čini kao da te u stvari ne poznajem. Ima nešto u tebi na šta nisam spremna.“
„Ne brini ti za mene.“ Prišao joj je i odjednom uhvatio njeno lice i kratko je poljubio u čelo.
Vratila se i sela za ogledalo. Istežući vrat, počela je da masira kožu koja se malo naborala.
„Starimo“, reče iznenada.
„Znam.“ Legao je u krevet i navukao pokrivač preko nogu. „Sve više o tome

razmišljam u poslednje vreme. Užasno je kada ostariš a da nisi ni živeo.“
„Zar je toliko loše?“
„Možda i nije.“ Ležeći s rukama ispod glave, posmatrao je njena leđa. „Verovatno smo večeras umorni. Za koji dan opet će sve biti u redu.“
Kada se svetlo ugasilo, bez obzira na umor, nije mogao da zaspi. Navirala su mnoga sećanja. Prljavi smotuljak iz novina koji su mu doneli. Pantalone sa tragovima krvi. Polomljeni zubi. Od toga nije mogao da zaspi. Promenio je položaj, ali slike su se vraćale svaki put kad bi zatvorio oči. Začuo je neko šuškanje u udaljenom delu kuće, podigao glavu i oslušnuo. Vrata frižidera. Johan uzima nešto da pojede ili popije. Bilo je nečeg zastrašujućeg i umirujućeg u saznanju da se sin nalazi u blizini. Legao je ponovo. Suzan se okrenula u krevetu i uzdahnula. Nije znao da li spava ili je budna. Tamna i nečujna noć ga je okruživala; nije joj bilo kraja, niti granice. Noć sa bezbrojnim prostorima, neki tamni, neki polumračni, neki blešte od svetla u kojem ljudi stoje na ciglama raširenih nogu, s tegovima obešenim o genitalije.
Malo je trebalo pa da zahtev za sudsku zabranu bude odbačen, zato što je čovek koji je navodno video Gordona na Trgu Džona Forstera odbio da potpiše izjavu pod zakletvom iz straha od onoga što bi mu se moglo desiti ako ga prepoznaju. Međutim, zahvaljujući dokaznom materijalu, okrvavljenim pantalonama i zubima, Dan Levinson je uspeo da upotpuni svoj predmet nepobitnim činjenicama, koje su sudiji bile dostavljene ove subote posle podne. Izdat je privremeni nalog, koji ne dopušta Specijalnoj policiji da maltretira Gordona ili se loše odnosi prema njemu. Od ministra policije se očekuje da do sledećeg četvrtka, najkasnije, dostavi dokaze koji se protive zahtevu. I sam vrhovni sudija Rejnolds dao je jasno do znanja da ovaj slučaj uzima veoma ozbiljno. Međutim, sledeće nedelje, tokom jedne rasprave, situacija se iz temelja promenila. Specijalno odeljenje je podnelo tri iskaza: pukovnika Fildžuna, koji kategorički demantuje maltretiranje pritvorenika, jednog sudije, koji je primetio prilikom nedavne posete da se Gordon nalazi u normalnom i zdravom stanju i da se nije žalio na loše ponašanje, i policijskog lekara, koji potvrđuje da ga je prošle nedelje pozvala policija da pregleda Gordona, koji se žalio na zubobolju; tom prilikom izvadio mu je tri zuba i ništa loše nije primetio kod pritvorenika. Advokat koga je Dan Levinson izabrao da vodi porodičm zahtev uložio je snažan protest protiv tajnosti koja okružuje celi slučaj i ukazao na pogubne posledice koje mogu dati povoda raznim glasinama. Ali, sudija je, razumljivo, morao da odbije tvrdnje koje se temelje na nagađanju i naklapanju. Nije imao drugog izbora nego da odbije zahtev za zabranu. Bez obzira što mnogi aspekti ovog slučaja nisu zadovoljili, izjavio je, dostavljeno mu je dovoljno dokaza iz kojih može utvrditi da nije bilo fizičkog maltretiranja
pritvorenika. Sudija više nije bio nadležan po tom predmetu.
Emili se više nije javljala Benu.
Jedne večeri, dve nedelje kasnije, bio je sam kod kuće – Suzan je otišla da snimi neki pozorišni komad na radiju, a Johan je učestvovao na nekom atletskom takmičenju u Pretoriji – kad je na radiju saopšteno da je izvesni Gordon Ngubene, pritvoren na osnovu zakona protiv terorizma, tog jutra nađen mrtav u svojoj ćeliji. Prema predstavniku Specijalne policije, očigledno je dotični izvršio samoubistvo koristeći se pokidanim komadićima ćebeta.

DRUGI DEO

1
Bilo je to prvi put da se uputio prema crnačkim naseljima u Sovetu. Sofasonke Siti, tako ga je nazivao Stanli, koji je sedeo pored njega. Oči su mu bile zaklonjene naočarima za sunce, opušak cigarete mu je visio iz usta, a kockasta kapa bila je nakrivljena na jednu stranu glave. Na sebi je imao košulju na pruge sa šarenom mašnom, tamne pantalone i bele cipele. Vozili su se u njegovom belom „dodžu“. Na haubi je poigravao plastični leptir ljubičaste boje, volan je bio ukrašen čvrsto omotanom crvenom i žutom trakom, a na njemu ugrađen menjač od stakla ili providne plastike, ispod koje se nazirala raskošna naga plavuša. Na retrovizoru je visio par sićušnih rukavica za boks. Sedišta su bila pokrivena ovčjom kožom kao otrov zelene boje. Radio je bučno svirao divlju muziku, koju je povremeno prekidao nerazumljiv komentar spikera na bantu jeziku.
Čika-Čarlijeva gostionica pored puta označavala je kraj grada. Ogolela ravnica kasnog leta, bledožute i sivosmeđe boje, pružala se ravnodušno u nedogled pod bezbojnim nebom. Tmurni, mutni oblak nadneo se nad naseljima: čitavog dana nije bilo vetra da rastera dim koje su prethodne noći ispustile stotine peći na ćumur.
„Stanli, koliko dugo voziš ova kola?“, upitao je Ben bez razmišljanja, samo da bi prekinuo tišinu, svestan mrzovolje svoga prijatelja, koji se nije saglasio sa ovim izletom.
„Ova kola?“ Stanli se pomerio na velikoj stražnjici sa izrazom zadovoljnog vlasnika.
„Tri godine. Pre toga sam imao bubezi24. Bio je to ‘ford’. Ali, etembalani su bolja kola.“ Obujmio je volan pokretom punim strasti, kao da grli ženu.
„Sviđa ti se da voziš auto?“
„To mi je zanat.“
Danas je bilo teško iz njega izvući nešto više. Kao da je svojim ponašanjem hteo dati na znanje: nagovorio si me da te tamo vozim, ali to ne znači da se s time slažem.
„Taksiraš li dugo?“, strpljivo je Ben nastavio razgovor.
„Mnogo godina, lani“, opet je šaleći se upotrebio ovu posprdnu reč. „Odviše dugo.“
Odjednom se otvorio. „Žena mi stalno zvoca da prestanem pre nego što me neko pasa gonijem25“ – levom rukom je napravio potez nožem, da bi na taj način objasnio izraze iz žargona tsotsija, kojima je voleo da se služi. „Dodž“ je nakratko skrenuo u stranu.
„Zašto? Zar je tako opasno voziti taksi?“
Stanli se gromko nasmejao. „Reci mi, lani, šta nije opasno.“ Odsjaj svetla zatitra na njegovim crnim naočarima. „Ne, stari moj, stvar je u tome što ovo nije običan taksi. Ovaj taksi radi na crno.“
„Zašto ga nisi prijavio?“
„Veruj mi, ovako je bolje. Nijednog trena nije dosadno. Ako želiš da budeš na dijeti,

ako želiš malo kuzaka26 i u zadnjem džepu i ne smeta ti malo avanture – onda je to pravi život, stari moj. Vazdan si na licu mesta.“ Okrenuo je glavu i pogledao Bena kroz okrugle tamne naočare. „A ti, lani, šta ti znaš o životu?“
Podrugljivi i agresivni ton tog krupnog čoveka nije Bena ostavio hladnokrvnim: Stanli je i dalje bio odbojan prema njemu. Da li je to bila neka vrsta provere? Zbog čega? U koju svrhu? Razdvajala ih je popodnevna svetlost koja nije baš podsticala maštu, što nije bio slučaj na poslednjem sastanku, koji je održan po mraku: jedne noći, koja je, ako se sada u mislima vratiš unazad, izgledala nestvarno.
Prvo, bilo je veče, i vesti na radiju. Čudno osećanje da si potpuno sam u kući. Suzan i Johan su negde otišli, nema nikog osim tebe. Te večeri nešto je radio u radnoj sobi. Bilo je skoro deset sati kad je otišao do kuhinje da nešto pojede. Uključio je čajnik i namazao puterom komad hleba. U kuhinjskom ormanu našao je samo konzervu sardina. Kad je bilo vreme za vesti, uključio je tranzistor, više zbog društva nego iz neke znatiželje. Naslonio se na orman koji je izradio Suzani pre nekoliko godina, pijuckao čaj i počeo viljuškom da jede sardine iz konzerve. Malo muzike. Onda su počele vesti: „Pritvorenik na osnovu zakona protiv terorizma, izvesni Gordon Ngubene...“ Kad su se vesti završile, još dugo je ostao na istom mestu s polupraznom konzervom u ruci. Osećao se glupo, kao da je bio uhvaćen u nedostojnom činu, odložio je konzervu i počeo da hoda po kući bez nekog cilja, od jedne do druge prostorije, paleći ili gaseći svetlo. Nije bio svestan šta traži. Niz praznih soba postao je sam sebi cilj, kao da se kreće po samom sebi, po ćelijama svoga mozga, prolazima i skrivenim mestima vlastitih arterija, žlezda i utrobe. U ovoj sobi spavale su Suzet i Linda kad su živele u ovoj kući, dve lepe plavokose devojčice koje bi uveče kupao i spremao na spavanje. Igrao se s njima kornjače, skrivao po kući, pričao im bajke, smejao se njihovim šalama, za vratom osećao njihov topli dah poverenja i vlažne poljupce na licu. Postepeno su se odnosi hladili, udaljavale su se, sve dok nisu otišle daleko, svaka svojim putem. Johanova soba u neredu, ispunjena čudnim mirisom: zidovi prekriveni plakatima trkačkih kola, pop-pevača i glumica; police i ormani ispunjeni modelima aviona, ostacima mašina, tranzistora, kamenja, ptičjih skeleta, knjiga, stripova, časopisa Scope, raznih trofeja, prljavih maramica i čarapa, štapova za kriket, teniskih reketa, maski za ronjenje i bogzna čega još. Divljina, u kojoj se osećao kao uljez. Glavna spavaća soba, njegova i Suzanina. Dva kreveta razdvojena malim noćnim ormarićima iste veličine, na mestu gde se nekad nalazio bračni krevet; fotografije dece; ormani za garderobu pored kreveta, njegovog, njenog; na toaletnom stočiću uredno poređani Suzanini kozmetički preparati, savršeni red, koji je jedino remetio prsluk, nonšalantno obešen preko naslona stolice. Dnevna soba, trpezarija, kuhinja, kupatilo. Osećao se kao posetilac iz daleke zemlje, koji stiže u grad čije je stanovnike poharala kuga. Sačuvani su svi znakovi života, ali nijedno živo stvorenje nije preživelo katastrofu. Ostao je sam u nekom neshvatljivom prostranstvu. Tek kasnije, kad se vratio u svoj radni prostor – taj prostor je izgledao kao da pripada nekom drugom, a ne njemu, strancu, prostor u kome nije gospodar nego uljez – njegov um je ponovo proradio.
Sutra, razmišljao je, Emili će doći da traži savet ili pomoć. Nešto ću morati da uradim. Međutim, osećao se umrtvljen, nemajući blage veze odakle da krene. Stoga je osetio olakšanje kad se nije pojavila sledećeg dana. Istovremeno se osetio isključeno, kao da mu

je nešto značajno uskraćeno – premda je znao da za to nema logike. Šta je mogao da uradi? Šta je mogao da traži? Na kraju krajeva, šta je uopšte znao o Gordonovom privatnom životu? Sve ove godine to mu je bilo strano, i nije ga se nimalo ticalo. Zašto bi se sada zbog toga uznemiravao?
Telefonirao je Danu Levinsonu, ali, naravno, advokat nije mogao ništa da učini dok ne dobije nalog od porodice. Kad je spustio slušalicu, Ben nije mogao a da se ne oseti glupo. Suvišno, pored svega.
Telefonirao je i u Specijalno odeljenje, ali kad je čuo glas na drugoj strani, spustio je slušalicu bez reči. Prepirao se sa Suzan kad mu je prebacila da ima grubu narav. S Johanom se raspravljao jer je zaboravio da napiše domaći zadatak. Nemir ga nije napuštao.
Onda ga je te noći posetio Stanli Makaja. Kad je pokucao, zbog straha da otvori prednja vrata, Suzan ga je uputila iza kuće, gde se nalazila radna soba, a onda je otišla do kuhinje i kucnula na prozor. To je bio njen običaj da Bena pozove na telefon ili da privuče njegovu pažnju. Kad je Ben podigao glavu, Stanli je već stajao na pragu – bila je topla noć, vrata su bila otvorena i nečujan, što se ne bi očekivalo od tog krupnog čoveka. Ben se trgao, trebalo mu je malo vremena da prepozna posetioca. Stanli je nosio naočare, čak i po mraku. Ali, kad je ušao unutra, podigao ih je do čela, kao pilot. Suzan je još uvek lupkala spolja po prozoru. „Bene, da li je sve u redu?“ Ljutito je otišao do vrata da je smiri. On i Stanli su stajali jedan trenutak, uznemireni i zabrinuti, gledajući jedan drugoga.
„Da li je Emili došla s tobom?“, zapitao je na kraju.
„Ne, ona me je poslala.“
„Kako je?“
Stanli je slegnuo ramenima, krupnim kao u bika.
„Strašno je to što se desilo“, rekao je Ben, osećajući se nelagodno.
„Pa, znali smo da će se to desiti, zar nije tako?“
Stanlijeva ravnodušnost šokirala je Bena. „Kako to možeš da kažeš? Sve vreme sam se nadao...“
„Ti si belac.“ Kao da je time sve rečeno. „Lako je vama da se nadate, vi ste na to navikli.“
„To sigurno nema veze s tim koje si boje kože!“
„Nemoj baš biti tako siguran.“ Njegov siloviti smeh na tren je ispunio malu prostoriju.
„Kada će biti sahrana?“, upitao je Ben, namerno menjajući temu.
„Neće pre nedelje. Još čekamo telo. Sutra ili prekosutra, rekli su.“
„Da li mogu nekako da pomognem? Voleo bih da pomognem oko sahrane. Bilo kako.“
„Sve je sređeno.“
„A troškovi? Danas je sahrana skupa.“
„Imao je polisu osiguranja, a i mnogo braće.“
„Nisam znao ni za jednog.“
„Ja sam njegov brat, stari moj. Mi smo svi njegova braća.“ Opet se njegov bučni glas neočekivano pretvorio u smeh od kojeg su se tresli zidovi.
„Kada su Emili saopštili vest?“, upitao je Ben, pokušavajući da zaustavi Stanlijevu

riku.
„Nisu se ni pojavili.“ Stanli se okrenuo i pljunuo kroz otvorena vrata.
„Što si to rekao? Zar nisu poslali poruku?“
„Saznala je preko radija, kao i svi ostali.“
„Šta?!“
„Advokat je telefonirao sledećeg dana da bi nešto saznao. Policajci su rekli da se izvinjavaju, ali nisu znali kako da dođu do nje.“
U teškoj tišini koja je nastala, primetili su da još stoje. Ben je mlako napravio pokret prema jednoj od dve fotelje koje je prebacio u sobu kad je Suzan nabavila novi nameštaj za dnevm boravak. „Sedi, molim te.“
Stanli je smesta spustio svoje teško telo u fotelju sa cvetovima.
Neko vreme nisu progovorili ni reči. Onda se Ben ponovo podigao i uzeo lulu sa stola.
„Žao mi je, nema cigareta“, izvinio se. „U redu je. Ja ih imam.“
Malo kasnije, Ben je zapitao: „Zašto te je Emili poslala? Očekuje li nešto da uradim?“
„Ni zbog čega posebno.“ Stanli je stavio nogu preko noge. Jedna nogavica se podigla i otkrila crvenu čarapu iznad bele cipele. „Imao sam nekog posla u ovom pravcu, a ona mi je rekla da svratim i da ti samo kažem da ne treba da brineš.“
„Bože dragi, zašto je morala da misli na mene?“
„Ne pitaj mene.“ Osmehnuo se i iz usta ispustio nekoliko krugova dima.
„Stanli, kako si se upoznao s Gordonom i njegovom porodicom? Koliko dugo ste bili prijatelji? Kako to da se uvek nađeš pri ruci kad im zatreba pomoć?“
Smeh. „Posedujem automobil. Zar to ne znaš?“
„Kakve to veze ima s automobilom?“
„I te kako ima veze, lani.“ Opet ta reč, koja te pogađa pravo među oči kao vatrena kuglica od gline lansirana prutom. Stanli se malo udobnije smestio u fotelju. „Ako imaš taksi kao ja, onda si uvek gde treba, stari moj. Stalno. Na primer, tu ti je neki čovek koga su totsi pasa, ti ga pokupiš i odvedeš kući ili u bolnicu Baragvanda. Onda ti je tu neko koga je dokrajčila ačiši27: uradiš isto. Pa čovek koji je u pivnici previše popio piva, jer se rastavio od žene. Drugi traže pata-pata28“ – objasnio je gurajući palac kroz dva prsta, znak koji svatko prepoznaje – „ti im nađeš skarapafat29. Kurvu. Da li ti je sada jasno? Uvek si na licu mesta, stari moj. Pokupiš ih, slušaš njihove jadne priče, ti si njihova banka kad im treba magageba30“ – protrljao je zajedno dva prsta – „uvek, kažem ti. Imaš taksi, prvi saznaješ kad gates31 kreću u akciju, i to javljaš svojim drugarima. Svakog crnog policajca poznaješ, znaš njegovu cenu. Znaš gde se može prespavati ili sakriti. Poznaješ krčme. Čoveku treba stinka, pravo dolazi kod tebe.“
„Stinka?“
Stanli ga je pogledao veselo i pomalo posprdno, a onda se ponovo nasmejao.
„Legitimacija, stari moj. Dombuk32. Propusnica.“
„Gordona si odavno poznavao?“
„Odavno. Kad je Džonatan bio još ovoliki.“ Podigao je ruku pola metra iznad patosa.
Sve što je ostalo nedorečeno, poput senke se kretalo iza njegovog zvonkog smeha.
„Jesi li ti Ksoza33?“

„Pobogu, za koga me smatraš?“ Rika se ponovila. „Ja sam Zulu, lani. Nisi to znao? Otac me je doveo iz Zululanda još kad sam bio mali.“ Iznenada se poverljivo nagnuo prema Benu i ugasio cigaretu. „Slušaj me, lani, jednog dana vratiću decu kući. Grad nije mesto za decu.“
„I ja bih voleo da sam odveo decu odavde još su bila mala“, ushićeno će Ben. „Njihov život bi bio drugačiji.“
„Zašto?“, upitao je Stanli. „Zar ovo nije tvoje mesto? Grad je tvoj. Ti si ga stvorio.“
Ben je odmahnuo glavom. Dugo je sedeo i bez reči zurio u dim koji se dizao iz njegove lule. „Ne, ovo nije moje mesto. Tamo gde sam ja odrastao“, kratko se osmehnuo, „znaš, bilo mi je četrnaest godina kad sam prvi put obuo cipele. Zbog crkve. Da si samo video moje tabane, debele i tvrde od hodanja po ravnici dok sam čuvao ovce.“
„I ja sam čuvao stoku kad sam bio mali.“ Stanli se osmehnuo, otkrivajući svoje bele zube. „Često smo se tukli kirijem34 dole blizu vode.“
„Mi smo se gađali glinenim kuglicama koje bismo lansirali pomoću pruta.“
„I od gline oblikovali volove. I pekli kornjače.“
„I krali jaja iz ptičjih gnezda, i hvatali zmije.“
Obojica su se gromko nasmejali, ne znajući zbog čega. Nešto se promenilo, što je bilo nezamislivo nekoliko minuta ranije. „Eto, nekako obojica preživesmo u gradu.“
„Ti si verovatno prošao bolje od mene.“
„Šališ se?“
„Zaista tako mislim“, rekao je Ben. „Ti misliš da je meni bilo lako?“
Zaustavio ga je Stanlijev podrugljivi osmeh. Prikrivajući naglo osećanje nelagodnosti, Ben je rekao: „Jesi li za kafu?“
„Idemo zajedno.“
„Ne, pusti. Pričekaj me ovde.“ (Razmišljao je: Suzan...) „Odmah se vraćam.“ Izašao je bez zadržavanja. Trava je bila mekana i elastična pod njegovim nogama. Tog popodneva bila je pokošena i teški miris zelenila osećao se na noćnom povetarcu. S olakšanjem je čuo da se Suzan nalazi u kupatilu, na sigurnom, izvan puta.
Kad je voda u čajniku prokuvala, nakratko se dvoumio. Treba li Stanli da pije iz nove šolje, koju Suzan koristi za goste, ili iz jedne stare? Prvi put u životu ugošćava crnog posetioca. Nezadovoljan sobom zbog nedoumice, nečujno je otvorio i zatvorio orman. Na kraju je izabrao dve stare i različite šolje s tanjirićima, koje su bile van upotrebe, usuo dve kašićice instant-kafe i prelio vrućom vodom. Na poslužavnik je dodao još mleko i šećer i odmah napustio kuhinju skoro sa osećanjem krivice.
Stanli je stajao ispred police s knjigama, leđima okrenut prema vratima.
„Znači, proučavaš istoriju?“
„Da, na neki način.“ Odložio je poslužavnik na kraj stola. „Posluži se.“
„Fala.“ Onda, kao da namerno želi da provocira, dodao je uz osmeh: „I čemu te je naučila tvoja istorija?“
Ben je slegnuo ramenima.
„Jebeš sve.“ Vraćajući se na svoje mesto, Stanli je odgovorio umesto njega: „Znaš li zašto? Zato što vi laniji uvek mislite kako se istorija stvarala baš ovde i nigde drugde. Što ne dođeš sa mnom jednog dana, pokazaću ti kako izgleda istorija. Gologuza istorija, koja

smrdi na život. Dođi kod mene u Sofasonke Siti.“
„Hoću, Stanli“, rekao je Ben ozbiljno. „Moram da vidim Gordona pre sahrane.“
„To ne dolazi u obzir.“
„Nemoj se sada izvlačiti. Upravo si rekao da moram doći. A ja moram videti Gordona.“
„Neće biti baš lepo za gledanje, pogotovo posle autopsije i svega ostalog.
„Molim te, Stanli.“
U jednom trenu krupni čovek ga je netremice pogledao, onda se nagnuo, uzeo jednu šolju i dodao četiri kašićice šećera. „Hvala“, rekao je, izbegavajući odgovor, i počeo da meša kafu. „Znaš, tvoja žena nije htela ni vrata da mi otvori.“
„Već je kasno, a nije te nikad videla. Moraš razumeti...“
„Ne izvinjavaj se, stari.“ Stanli se nasmejao i prosuo malo kafe na tanjirić. „Misliš da bi moja žena otvorila vrata u ovo doba noći?“ Srknuo je malo kafe, kao da pokušava da oseti toplinu šolje na usnama. „Naravno, osim ako su to gates. Panduri.“
„Tebe sigurno policija ne uznemirava?“
„A zašto ne?“ Opet se namejao. „Veruj mi, nikad nije dosadno. Znam kako s njima treba. To ne znači da me ostavljaju na miru. U bilo koje doba noći, stari moj. Nekad iz čistog zadovoljstva. Ne jadam se. U stvari“ – široki osmeh – „u stvari, svaki put kad ih vidim, osetim u trbuhu neko olakšanje. Pravu zahvalnost, stari. Hoću reći, samo zato što imaju obzira. Ja, moja žena i deca, niko od nas nije u zatvoru.“ Malo je zaćutao, gledajući pažljivo prema otvorenim vratima, kao da je nešto primetio u pomrčini. Na kraju je pogledao u Bena. „Mnogo godina ranije, kad sam još bio klinac, bila su opasna vremena. Možeš li zamisliti kako ti je, majka udovica, otac mrtav, sestra ti se druži sa ravuravu, gangsterima, a tvoj brat...“ – popio je veliki gutljaj. – „Taj moj bra35 bio je pravi tsotsi, stari moj. Moram ti reći, bio je moj heroj. Želeo sam da radim sve što su radili Sorti i njegova banda. Onda su ga se dočepali. Čak. Iznenada.“
„Zbog čega?“
„Svega što ti padne na pamet. Zbog svega, levo, desno, u sredini. Pljačka, oružani napad. Silovanje. Čak i ubistvo. Bio je ruri guluva36, upravo tako, lani.“
Ben je okrenuo glavu i pogledao u mrak; ali, ono što je tamo ugledao, bilo je drugačije
od onog što je Stanli zamislio.
„I onda?“
„Konopac, a šta drugo?“
„Misliš?...“
„Da. Oko vrata.“
„Žao mi je.“
Stanli se grohotom nasmejao. „Do vraga, zbog čega?“ Sa čela je skinuo naočare da bi obrisao suze koje su mu navrle od smeha. „Što se ti sekiraš?“
Ben se sagnuo i vratio šolju na poslužavnik.
„Slušaj dalje. Otišao sam da ga posetim“, Stanli je odjednom nastavio priču, „nedelju dana pre nego što su ga obesili. Toliko da se oprostim i zaželim srećan put i ostalo. Lepo smo se napričali. Stari moj, čudno je to bilo, jer Sortiju baš nije bilo do priče. Ali, svega smo se dotakli toga dana. Više nego u proteklih dvadeset godina. Još se toga sećam. Balio

je i cmizdrio. Zbog života u zatvoru. Straha od smrti. Taj čvrsti bra, koji se nikad nikoga nije bojao. Kazao mi je kako osuđeni na smrt pevaju pre vešanja. Neprestano, cele prethodne nedelje, danju i noći. Čak i ujutro, na dan vešanja. Ukenjali su se u gaće, ali i dalje pevaju.“ Odjednom se Stanli zbunio zbog vlastite iskrenosti. „Ag37, jebi ga“, rekao je. „Što je bilo, bilo je, stari moj. Onda sam otišao kući i rekao majci o čemu sam razgovarao sa Sortijem. Stajala je tamo u mbavuli38, u toj jebenoj kolibici u kojoj smo tada živeli, punoj dima, i kašljala kuvajući kašu od pšeničnog brašna. Još je vidim dok ovde sedim, kao i kantu s petrolejem pokrivenu novinama, primus, vedro na patosu i sliku poglavice našeg plemena na zidu. Kutije i koferi ispod kreveta podignutog na komadima cigle. Rekla je: „Da li je sve u redu sa Sortijem?“ A ja sam odgovorio: „U redu je. Dobro mu je.“ Kako sam mogao reći da će biti pogubljen sledeće nedelje?“
Nakon toga nisu progovorili nekoliko minuta.
„Još kafe?“, rekao je Ben na kraju.
„Ne, hvala. Moram da idem.“ Stanli je ustao.
„Hoćeš li mi javiti kada stigne Gordonovo telo?“
„Ako hoćeš.“
„Tada ćeš me odvesti u Soveto?“
„Stari moj, rekao sam ti da nema koristi. Svuda su neredi, jesi li to zaboravio? Ne izazivaj vraga. Ti si van toga. Zašto i dalje ne ostaneš?“
„Kako ne razumeš, moram da idem?“
„Upozorio sam te, lani.“
„Sve će biti u redu. S tobom.“
Stanli ga je dugo posmatrao. Onda je iznenada rekao: „Dobro. U redu.“
To je bilo dva dana ranije. Sada su bili na putu. Odmah nakon što su prošli stare rudnike, nedaleko od elektrane, Stanli je skrenuo s glavnog puta i počeo se probijati kroz lavirint prašnjavih staza koje su vijugale po pustopoljini između izlokanih gomila jalovine izvađene iz rudnika. („Obratite pažnju na policijska kola. Stalno održavaju kontrolu.“)
Kad su stigli do prvih redova istovetnih zgrada od opeke, zahvatilo ga je osećanje potpune otuđenosti. Nije to samo drugi grad, to je druga zemlja, druga dimenzija, sasvim drugačiji svet. Deca se igraju na prašnjavim ulicama. Automobili i olupine u dvorištima prepunim kiča. Berberi koji obavljaju svoj posao na ćošku ulice. Otvoreni prostori bez ikakvog traga vegetacije, dim koji se uzdiže iz gomila đubreta i rojevi dece koja igraju fudbal. Na mnogim mestima stravični kosturi izgorelih leševa i zgrada. Grupice dece koja trče ispred belog „dodža“, smejući se i mašući rukama, kao da olupine i zgarišta ne postoje i nikad se nije ništa desilo. Grupe policajaca u borbenoj opremi, koji se nalaze u kontroli oko trgovačkih centara, pivnica i škola.
„Stanli, kuda idemo?“
„Uskoro ćemo stići.“
Držao se asfaltnog puta punog rupa, koji je vodio do niskog golog brda, preko izrovanog kanala ispunjenog zarđalim konzervama, kartonskim kutijama i drugim smećem bez imena, i zaustavio se pored duge niske zgrade obojene u belo, koja je ličila na neku šupu, na kojoj je pisalo:


Odavde do večnosti POGREBNO PREDUZEĆE
Jedan starac se kretao po verandi na rukama i kolenima, u prljavoj odeći, držeći sredstvo za čišćenje i četke. Kad su se kola zaustavila i izašla dvojica ljudi, grupa dece koja se igrala u dugom, uskom koritu pored zgrade, prljavom od blata i vode, ukočila se kao prašnjave drvene skulpture. Ispod stepenica ležali su polomljeni ostaci dvaju bicikala, prekriveni rđom, bez točkova.
Stanli se starcu na verandi obratio na zulu jeziku, a ovaj je pokazao vrata s mrežom, ne prekidajući svoj posao. Pre nego što su stigli do vrata, ona su se otvorila i pojavio se crni čovečuljak mršavih udova, sličan bogomoljci; besprekorno odeven u belu košulju s crnom mašnom, crne pantalone i crne cipele bez pertli i čarapa.
„Moje saučešće, gospodine“, prošaptao je mehanički, ne dižući glavu.
Nakon što je kratko porazgovarao sa Stanlijem, pozvani su unutra. Među tim hladnim, strogim, belim zidovima, sunce koje su ostavili napolju bilo je tek uspomena. Na patosu nije bilo ničega osim dva stalka u sredini sobe, očigledno namenjenih za mrtvačke sanduke.
„Nisam još gotov“, rekao je pogrebnik promuklo šapćući. „Ali, ako biste bili ljubazni...“
Odveo ih je u dvorište, neugodni povratak na belo zaslepljujuće sunce. Došli su do šupe ispunjene hrpama mrtvačkih sanduka – većinom od grubo obrađene jelovine, samo daske pričvršćene ekserima. Drugi su bili sjajniji i skuplji, s blistavim ručkama, jedva prekriveni sa malo platna.
„Ovamo, uđite unutra.“
Mali čovek je otvorio metalna vrata na nemalterisanom zidu od opeke. Ošinuo ih je hladni vazduh, kao da su po licu udareni nevidljivom krpom. Kad su se za njima zatvorila vrata, odjednom su se našli u mraku. Jedna gola sijalica žute boje bacala je mutno svetlo s plafona, tanke žice bleštale su belim svetlom. Motor frižidera tiho je radio. Deca i sunce ostali su izvan kuće, daleki i neuverljivi.
Na svakoj strani vrata nalazile su se police, na kojima su bila složena mrtva tela. Sve skupa sedam, izbrojao je Ben, kao da je bilo važno brojno stanje u skladištu. Stomak mu se okrenuo, ali nije odvratio pogled. Na jednoj strani tri, na drugoj četiri. Usta i nozdrve pune vate, tamne od krvi. Sva tela su bila gola, osim dva, koja su bila omotana smeđom hartijom: rodbina ih je već prepoznala, objasnio je Stanli.
Ostale još niko nije prepoznao. Stara žena mršavog lica, samo lobanja prekrivena kožom; od grudi su ostali samo izduženi nabori kože, velike bradavice ljuskave kao glava kornjače. Mladić s otvorenom ranom na jednoj strani glave, praznom očnom dupljom, tako da se mogla videti crvena unutrašnjost lobanje. Na samom vrhu, na levoj strani, mirno kao da spava, ležala je mlada devojka slatkog lica. Povinuta ruka delom je zaklanjala nejake grudi, ali od struka nadole telo je bilo zdrobljeno i ostala je samo gomila smrvljemh kostiju i crna zgrušana krv. Žena velike debljine, sa sekirom duboko usađenom u lobanji. Krhki starac s belim čupercima vunaste kose na glavi, bakarnim prstenjem u ušima i licem sa izrazom iznenađenja, kao da je teret tela iznad njega postao pretežak.

Jedan sanduk se nalazio na podu. Izdvajao se svojim izgledom, sa mesinganim okovima, obložen belim satenom. U njemu je ležao Gordon, apsurdan u crnom nedeljnom odelu, ruku prekrštenih na prsima kao kandže grabljivice, posivelog lica koje se jedva prepoznaje, leva strana izobličena i tamnoljubičaste boje. Grubo ušiveni šavovi na lobanji posle autopsije nazirali su se ispod brade, što visoki kruti ovratnik nije mogao da sakrije.
Eto, sada se uverio. Vlastitim očima je video. Međutim, nije još mogao da shvati. Dok je stajao i gledao dole u sanduk, morao je sebe naterati da prihvati činjenicu da je to zaista Gordon: ta mala okrugla glava, ovo jadno telo u otmenom odelu.
Tražio je neku vezu, ali ništa nije našao. Nelagodno se osećao, sagnuo se skoro ljutito pored sanduka da bi dodirnuo telo, uznemiren zbog prisustva pogrebnika i Stanlija.
Sunce ih je zaslepilo kad su ponovo izašli na vazduh. Stanli je zahvalio starcu bogomoljki, obišli su uzanu belu zgradu i došli do mesta gde su se deca još uvek igrala u blatu. I to mesto s mrtvim telima će sada postati iracionalna i neuverljiva uspomena. Istovremeno, od toga se nije moglo pobeći. Progoniće ga kao zla savest na ovom žestokom sunčanom svetlu, gde se život i dalje odvija uspešno, bučno i bestidno. Ovo nije mesto za smrt, s ljutnjom je pomislio. Nema nikakvog smisla da te nadjača jednog takvog letnjeg dana, kada je sve oko tebe tako sjajno i plodonosno.
Kad su seli u kola i zalupili vratima, Stanli ga je pogledao bez reči. Kola su krenula, držeći se ponovo zamršenog puta između istovetnih kuća. Činilo im se kao da stalno prolaze pored istih građevina. Zidovi od opeke bili su išarani parolama. Reklame na panoima bile su oguljene. Dečaci su se igrali loptom. Berberi. Porušene i spaljene kuće. Kokoške. Gomile smeća.
Emilina kuća ličila je na ostale kuće u naselju Zapadni Orlando – cement i talasasti lim, mala bašta s ljudskom upornošću podignuta pored prašnjavog puta. Unutra, u kućici, goli zidovi prekriveni starim kalendarima i crkvenim slikama, bez plafona da sakrije limeni krov, sto i stolice, dve lampe na gas, šivaća mašina, tranzistor. Bila je s grupom prijatelja, koji su se tiho sklonili da propuste Bena i Stanlija kad su se pojavili. Deca su se igrala na patosu, jedno gologuzo.
Podigla je glavu. Možda nije prepoznala Bena zbog sunčevog svetla koje je prodiralo unutra; možda ga jednostavno nije očekivala.
„Joj, moj baase“, rekla je na kraju.
„Išao sam da ga vidim kod pogrebnika, Emili“, rekao je stojeći ukočeno i nespretno, ne znajući šta da radi s rukama.
„To je dobro.“ Spustila je glavu prema kolenima; crna marama joj je skrivala lice. Kad je podigla glavu, lice joj je i dalje bilo bez izraza. „Zašto su ga ubili?“, upitala je. „Ništa nije učinio. Baase, vi poznajete Gordona.“
Ben se okrenuo prema Stanliju kao da traži pomoć, ali krupni čovek stajao je na vratima i razgovarao s jednom ženom.
„Kažu da se obesio“, nastavila je Emili tihim, monotonim glasom, lišenim svake emocije. „Jutros kad su doneli njegovo telo, počela sam da ga perem. Baase, celog sam ga oprala, jer je to bio moj muž. Ali, u jedno sam sigurna, tako ne izgleda čovek koji se obesio.“ Zastala je. „Bio je sav polomljen, baase. Ličio je na čoveka kojeg je pregazio

kamion.“
Dok je nemo zurio u nju, i druge žene su progovorile: „Neka gospodara ne povrede Emiline reči, jer rana je u njoj još sveža. Šta da kažemo mi nakon celog dana provedenog s njom? Mi još imamo sreće. Mog muža su isto tako pokupili prošle godine, ali držali su ga samo tridesetak dana. Policija je bila ljubazna prema nama.“
Još jedna žena s telom i grudima majke zemlje: „Gospodine, imala sam sedam sinova, ali petorica više nisu kod mene. Uzeli su ih jednog za drugim. Jednog su ubili tsotsi. Drugog su ubili nožem na fudbalskoj utakmici. Treći je radio kao kondukter na železnici, pao je iz vagona i točkovi su ga pregazili. Četvrti je izgubio život u rudniku. Petoga je odvela policija. Ali, ostala su mi još dva sina. I tako kažem ja Emili, moraš biti srećna zbog dece koja su još danas s nama.“
Došlo je do komešanja, jedan dečak je uleteo u kućicu. Tek kad je bio unutra, primetio je nepoznate ljude i naglo se zaustavio.
„Roberte, pozdravi baasa“, naredila je Emili bez promene tona u glasu. „Došao je zbog tvog oca.“ Nakratko se okrenula prema Benu: „Ovo je Robert, moj najstariji. Prvo je to bio Džonatan, a sada je Robert.“
Robert je ustuknuo, lica ispunjenog mržnjom.
„Roberte, pozdravi baasa.“
„Neću da pozdravim jebenog Bura!“, planuo je dečak i naglo se okrenuo, spreman da besno izleti na svetlost dana.
„Roberte, želim da ti pomognem“, jedva je promucao Ben. „Idi do vraga! Najpre si ga ubio, a sada želiš pomoći.“ Zastao je njišući se kao zmija spremna da napadne, pun beznadnog i melodramatičnog besa šesnaestogodišnjaka.
„Ali ja nemam nikakve veze s njegovom smrću.“
„Šta to menja?“
U tom momentu, stari sveštenik, koji je u pozadini ćutao sve dok Robert nije planuo, probio se između žena, prišao dečaku i nežno ga uhvatio za mršavu ruku. Sa snagom koja iznenađuje, ovaj se otrgao, probio put između žena koje su došle na bdenje i nestao na ulici. U tišini koja je nakon šoka zavladala u kući, jedino se moglo čuti zujanje ose na prozorskom staklu.
„Morena’“, rekao je stari sveštenik, kliknuvši jezikom, „ne ljutite se na dečaka. Naša deca ne razumeju. Kad vide šta se ovde dešava, ponašaju se kao ose kojima je spaljeno gnezdo. Ali nama starijima je drago što ste došli. Mi vas shvatamo.“
Benu je zvonilo u ušima. Čudnog li iskustva. Njegova čula su svom oštrinom bila otvorena prema onome što se zbiva, a u isto vreme mu se činilo kao da se tu ne nalazi. Potpuni stranac na tom mestu, uljez u njihovom bolu, koji pored svega želi podeliti, zbunjeno je bacio pogled prema ženi na sredini sobe.
„Emili“, izustio je, iznenađen vlastitim glasom u toj tišini – jedino je i dalje zujala osa, odvojena prozorom od spoljnog sveta – „morate mi se javiti ako vam nešto zatreba. Molim vas, morate mi obećati.“
Zurila je u njega kao da ga nije čula.
„Morena39, ljubazni ste prema nama“, rekao je sveštenik. Automatski, bez razmišljanja, Ben je zavukao ruku u džep i izvukao novčanicu od deset randa. Stavio ju je

na sto pokraj nje. Sve prisutne žene su ga gledale kao da namerno nisu obraćale pažnju na zelenu novčanicu na kariranom plastičnom stolnjaku. Kad se oprostio, još jednom se osvrnuo na vratima, skoro preklinjući. One su i dalje stajale nepomično, kao porodični portret.
Pošto je dugo bio na užarenom suncu, veliki „dodž“ se pretvorio u pećnicu, ali Ben to nije primetio. Kad je izlazio napolje, nije ni registrovao grupu dečaka koja je vikala prema njemu uzdignutih pesnica. Zalupio je vratima i seo zureći netremice kroz staklo ispred sebe na bezbrojne redove kuća koje su drhtale i svetlucale na žegi.
„Onda, lani?“, rekao je Stanli glasno. Ben je stisnuo zube.
„Idemo li sada kući?“, upitao je Stanli. Pitanje je više zvučalo kao optužba.
Nije bio u stanju da objasni svoju reakciju, i s primesom panike na pomisao da se sve može završiti naglo i bez nekog smisla, Ben predloži: „Slažeš li se da sednemo negde na miru?“
Spolja, Stanlijeva kuća se ničim nije razlikovala od ostalih u ulici. Možda zato što namerno nije hteo da privuče pažnju. Iznutra, bolje je bila opremljena od Emiline, možda s više ukusa, ali ništa posebno. Na patosu, linoleum svetle boje, nameštaj nabavljen kod Luisa, kičasti orman s tanjirima i ukrasnim predmetima, na bifeu veliki poslužavnik išaran pticama, na gramofonu prazni omot ploče Arete Frenklin.
„Viski? “
„Nisam baš za jaka pića.“
„Baš ti to treba, stari.“ Smejući se, Stanli ode do kuhinje, odakle se čulo kako s nekim razgovara. Vratio se sa dve čaše. „Izvini“, rekao je, „nema leda. Opet se pokvario prokleti frižider na petrolej. Nazdravlje.“
Od prvog gutljaja Ben se malo stresao; s drugim je već bilo lakše.
„Koliko dugo živiš ovde?“, upitao je osećajući se nelagodno.
Stanli se usiljeno nasmejao. „To me pitaš samo da bi mi nešto rekao. Zašto bi te to, do vraga, zanimalo?“
„Želeo bih znati.“
„Hoćeš da kažeš, pokaži mi tvoju, ja ću tebi svoju?“ „Prošle noći, kad si bio kod mene, dobro smo se slagali“, rekao je Ben ohrabren viskijem. „Zašto se danas stalno suzdržavaš? Zašto se sa mnom igraš mačke i miša?“
„Rekao sam ti, nije bilo potrebe da se ide.“
„Ali, to sam želeo. Morao sam.“ Pogledao je pravo u Stanlija. „A sada sam ovde.“
„Misliš li da se time nešto promenilo?“
„Naravno da se promenilo. Ne znam koliko, ali znam da je važno. Bilo je potrebno.“
„Ono što si video nije ti se baš svidelo, je li tako?“
„Nisam bio zato da bi mi se svidelo. Morao sam da vidim Gordona.“
„I onda?“ Stanli je sedeo i gledao u njega kao velika besna orlušina.
„Morao sam da vidim vlastitim očima. Sada znam.“
„Šta znaš? Da nije izvršio samoubistvo?“
„Da, i to.“ Ben je podigao čašu sa više pouzdanja nego pre. „Šta imaš od toga, lani?“

Iza njegovog dubokog, agresivnog glasa vrebalo je nešto novo, neko nestrpljenje.
„Ovakve stvari se dešavaju svaki dan, stari moj. Zbog čega bi se ti brinuo za Gordona?“
„Zato što sam ga poznavao. I zato što...“ Nije znao kako da objasni, ali ni želeo da izbegne odgovor. Spustio je glas i pogledao Stanlija u oči. „Ne verujem da sam to pre znao. Ako sam i znao, nije me se direktno ticalo. Bilo je to – recimo, kao tamna strana Meseca. Ako si i znao da postoji, nije bilo potrebe da na to misliš.“ U jednom trenu, pokušao je da se osmehne. „Sada su na tu stranu ljudi sleteli.“
„Jesi li ti siguran da ne možeš živeti kao pre?“
„To je baš ono u šta se želim uveriti. Zar ti nije jasno?“ Dugo ga je Stanli ćutke posmatrao, kao da je hteo bez reči da postavi mnogo važnija pitanja nego do sada. Ben mu je uzvratio pogled. Gledali su se kao dvoje dece koja se igraju ko će prvi da odvrati oči. Podigli su čaše zajedno. Bez reči.
Na kraju ga je Ben upitao: „Da li je neko u ime porodice bio prisutan na autopsiji?“
„Naravno. Pobrinuo sam se da to bude privatni lekar. Suliman Hasim. Godinama ga poznajem, otkad je završio medicinu na Vitsu 40 .“
Dodao je suvo: „Nije to nikakva garancija. Buri dobro znaju svoj posao.“
„Stanli, tako se ne bismo izvukli na sudu“, bio je uporan. „Naši sudovi su uvek imali reputaciju nepristrasnosti.“
Stanli se nasmejao.
„Videćeš!“, rekao je Ben.
„Videću šta ću videti.“ Stanli se digao s praznom čašom. „Šta to znači?“
„Ništa.“ Stanli je izašao. Javio se iz kuhinje: „Zapamti šta sam ti rekao!“ Vratio se sa čašom u jednoj i flašom u drugoj ruci. „Mogu li da dolijem?“
„Ne za mene, hvala.“
„Čoveče, budi drugar!“ Ne čekajući, napunio je Benovu čašu do vrha.
„Emili je potrebna pomoć“, rekao je Ben.
„Ne brini, paziću na nju.“ Stanli je dobro gutnuo i usput dodao: „Naravno, moraće da napusti kuću.“
„Zašto?“
„To ti je tako, stari. Ona je udovica.“
„Ali, kuda će sada?“
„Nešto ću već ja smisliti.“ Vragolasto se nasmejao. „Obučeni smo za takve stvari, stari.“
Ben ga je netremice posmatrao, a onda polako zavrteo glavom. „Stanli, voleo bih da znam šta se vrti u tvojoj glavi.“
„Ne traži preduboko.“ Smejao se tako glasno da se sve treslo.
„Kako ti preživljavaš?“, upitao je Ben. „Kako uspevaš da ostaneš po strani?“
„Jednostavno, moraš znati kako.“ Obrisao je usta gornjim delom ruke, posmatrajući Bena kao da pokušava da mu nešto kaže. Iz kuhinje su dopirali mukli, nerazumljivi glasovi; napolju su deca vrištala, jedan pas je lajao; u jednom momentu neka kola brzo su projurila.
„Toga dana, odveli su moga brata“, odjednom je Stanli progovorio, „ja sam odlučio da krenem ispravnim putem. Nisam hteo da završim kao on. Tako sam postao baštovan u

Bojsensu. Nisu bili loši ljudi, a imao sam i svoju sobu u dvorištu. Duže vreme bilo je sve u redu. Onda sam našao devojku; radila je kao dadilja nekoliko ulica dalje. Zvala se Noni, a oni su je zvali Ani. Draga devojka. Počeo sam da provodim noći s njom. Ali, jednog dana neko je pokucao na vrata. Njen gazda. Napao nas je s bičem u ruci. Pre nego što smo se obukli, pretukao nas je na mrtvo ime. Izašao sam napolje na rukama i nogama, sav krvav kao na dan rođenja.“ Sećanje na taj događaj toliko ga je razveselio da je pukao od smeha.
„Bilo kako bilo, iste noći sam napustio svoju sobu, pre nego što je uspeo da me pronađe.“ Stanli je ponovo napunio čašu. „Lani, te noći sam shvatio neke stvari što pre toga nisam znao. Ja nisam bio svoj gospodar. Moj život je pripadao belom gazdi. On mi je davao uputstva oko posla, on je odlučivao gde ću stanovati, šta smem da činim, a šta ne smem, jednostavno, sve. Taj čovek je skoro prebio sve kosti u meni. Ali, to me nije uznemirilo. Bilo je nešto drugo. A to je saznanje da nikad neću biti čovek sam za sebe. Pre svega moram biti slobodan. I šta sam uradio? Krenuo sam od samog početka. Našao sam posao na pijaci. Zatim sam otkupio određena mesta u crnačkim naseljima gde sam mogao da prodajem robu preko vikenda, sve dok nisam otvorio vlastitu radnju u Diepklofu. Ali, nije tu bilo zarade. Da bih imao dovoljno kapitala, morao sam da pozajmim od lanija, glavešina u I-Goliju41. Ponovo sam se vratio na početak. Moje knjige proveravali su svakog meseca i uzimali deo dobiti. Zove li se to sloboda? Na kraju smo se nas nekolicina udružili da bismo kupili jedan auto. Godinu dana kasnije, kupio sam za sebe auto. Nikad više se nisam osvrnuo iza sebe.“
„Sada si sam sebi gazda?“
Stanli je bacio pogled na svoje cipele i rasejano rukom izbrisao prašinu s vrha.
„Tačno.“ Podigao je glavu. „Ali, nemojmo se zavaravati, dragi moj. Onoliko sam slobodan koliko mi dopuštaju bele gazde. Jasno? Kao beli dan. Naučio sam to da prihvatam s merom opreza. Čovek se navikne da ne očekuje ono što je nemoguće, s tim se pomiriš. Šta će biti s mojom decom? Otvoreno te pitam. A šta s Gordonovom? Šta s onom ruljom koja je pretila otvorenih šaka? Oni više ne mogu da izdrže, čoveče. Oni ne znaju ono što smo mi stari odavno naučili. Ili možda znaju. Možda su bolji od nas, ko zna? Sve mi se čini da se nešto veliko i krvavo pokrenulo, i niko ne zna šta će se desiti.“
„To je ono što sam morao da vidim svojim očima.“
„Moramo da krenemo“, rekao je Stanli, ispio čašu i spustio je na sto. „Pre nego što ljudi počnu da se vraćaju s posla i krenu prema naseljima. Nakon toga ne mogu ništa da garantujem.“ Uprkos otresitim rečima, držao se manje odbojno nego pre, a kad su izašli napolje, nakratko je stavio ruku na Benovo rame u gestu prijateljstva i tako povratio poverenje iz prve noći.
Vozili su se kroz lavirint građevinskih objekata koji su ličili na kuće, i u toj tišini, nakon događaja tog poslepodneva i ravnodušne svetlosti, zadržala se uspomena na Gordona koji je ostao da leži u sanduku, onako sitan i osakaćen, u hladnoj i goloj prostoriji, s posivelim kandžama prekrštenim na uzanim grudima. Sve ostalo je izgledalo zamenljivo, prenosivo, nebitno: ali, to je i dalje postojalo. A uz to, bolna svest da se nešto sporo ali neizbežno pokrenulo.
Kad su stigli do glogove živice s bobicama narandžaste boje, Stanli je rekao: „Ne mogu više ovako da dolazim. Bićeš obeležen.“

„Od koga? Kako to obeležen?“
„Nije važno.“ Izvadio je iz džepa praznu kutiju cigareta, našao hemijsku olovku u pretincu sa strane i naškrabao broj na poleđini kutije. „Ako ti ikada zatrebam. Ako me ne nađeš, ostavi poruku. Ne pominji ime, samo reci da je to bio lani na telefonu, u redu? Ili napiši par reči.“ Dopisao je adresu, a onda se nasmejao. „Doviđenja, stari moj. Ne brini. Ti si pravi.“
Ben je izašao. Kola su odjurila. Obišao je kuću i otvorio kapiju od kovanog gvožđa sa poštanskim sandučetom na vrhu. I odjednom, sve mu je ovo izgledalo strano: ne ono što je video ovog dugog i neobičnog popodneva nego ovo. Njegova bašta s prskalicom na travnjaku. Njegova kuća s belim zidovima, krovom od crepa narandžaste boje, prozorima i zaobljenom verandom. Sa ženom koja se pojavila na vratima. Kao da to nije nikad pre video u životu.

2
Pogreb. Ben je nameravao da se pridruži, ali ga je Stanli odmah odvratio. Može biti nereda, rekao je. Tako je i bilo. Gordona je malo ljudi poznavalo, ali njegova smrt je izazvala burnu reakciju, iako kratkog daha, koja se nije mogla zamisliti za njegovog života. Pogotovo što je usledila nakon Džonatanove smrti. Izgleda da je čitava zajednica iskoristila njegov pogreb kao priliku za izražavanje svih tenzija, konfuzije i strasti koje su se nagomilale prethodnih meseci: velika i neopisiva katarza. Stigla su pisma i telegrami od ljudi koji samo nekoliko nedelja ranije nisu ni čuli za ime Gordona Ngubenea. Emili, koja je želela da sahrani svoje mrtve dalje od oka javnosti, bila je primorana da se nađe usred javnog spektakla. Njena fotografija na kojoj sedi za kuhinjskim stolom i gleda u prazno pokraj sveće, dobila je na kraju i međunarodnu nagradu.
The World je i dalje davao istaknuto mesto ovom slučaju. Ubrzo je i ime dr Sulimana Hasima, koji je na obdukciji zastupao porodicu, postalo isto tako poznato kao i ime samoga Gordona. Premda je dr Hasim, po nalogu Specijalnog odeljenja, odbio da dâ intervju celoj štampi, alarmantne pojedinosti su se probile do The Worlda i The Daily Maila, da bi se uskoro pojavile kao ključne činjenice bez obzira na kategorične i sarkastične demantije ministra. Svima su upućeni hitni apeli da se osigura mirna sahrana. Istovremeno je dato istaknuto mesto vestima o pojačanim snagama policije koje su upućene u Soveto sa celog Rifa42 . U nedelju su naselja ličila na vojni logor po kojem su se kretala borna kola, tenkovi i grupe policajaca za suzbijanje nereda s automatskim puškama, dok su helikopteri kontrolisali čitavu situaciju iz vazduha.
Autobusi puni ljudi počeli su da stižu od ranog jutra. Sve se odvijalo u miru. Ljudi su bili napeti, ali nije bilo „incidenata“ – osim sa autobusom iz Mamelodija, koji je policija zaustavila izvan Pretorije. Svim putnicima je bilo naloženo da napuste autobus, protrče između dva reda policajaca koji su ih mlatili palicama, bičevima i kundacima pušaka. Cela operacija je protekla mirno i po propisu: čisto, nepatvoreno nasilje, bez izgovora ili razloga, koje se odvijalo određenim tokom, jednostavno, sistematski, temeljito, skladno. Nakon toga, autobusu je bilo dopušteno da nastavi put prema Sovetu.

Pogrebni obred je trajao satima. Molitve, crkvene pesme, govori. Bez obzira na očiglednu napetost, sve je bilo neobično mirno, ali nakon službe, u kasno poslepodne, kad su se povorke ljudi uputile s groblja prema kući pokojnika na ritualno pranje ruku, kordon policije je pokušao da preseče put većini prisutnih. Nekolicina mladih ljudi iz povorke počela je da baca kamenje. Policijska kola su bila pogođena. Odjednom je nastala ludnica. Sirene. Suzavac. Plotuni. Eskadroni policije su navalili palicama. Psi. I tako u nedogled. Čim se jedno naselje smirilo pod oblakom suzavca, neredi bi buknuli na drugoj strani. Nastavilo se duboko u noć, koja je na spektakularan način bila obasjana objektima koji su goreli – direkcijom za Bantu poslove, prodavnicama pića, školom u Mofolu – i eksplozijom automobila. Neredi su izbijali cele noći na pojedinačnim mestima, ali pred zoru sve je opet, prema sredstvima javnog informisanja, bilo „pod kontrolom“. Nepoznati broj ranjenih odveden je u bolnice i previjališta svuda po Johanesburgu; ostali su jednostavno nestali u lavirintu kućica. Službeni broj mrtvih iznosio je četiri, što je iznenađujuće malo ako se uzme u obzir koliko su trajali neredi.
Robert, najstariji Emilin sin, nestao je tokom noći. Prošla je cela sedmica pre nego što se javio pismom iz Bocvane. S preostalom decom, koja su se okupila oko nje, Emili se, umorna i iscrpljena, povukla u malu kuhinju, u kojoj se na zidu nalazila Gordonova fotografija okružena uvelim cvećem. Na groblju Durknap, brdo venaca pokrivalo je humku pod kojom je ležao nepoznati mali čovek zbog kojeg se sve desilo na tako neobjašnjiv način.
Sledećeg dana izašla je vest da je dr Suliman Hasim stavljen u pritvor na osnovu uredbe zakona o unutrašnjoj bezbednosti.

3
Slika koja dolazi pred oči je slika vode. Kap vode koju inercija zadržava do poslednjeg momenta, premda nabubrela vlastitom težinom pre konačnog pada; ili nategnuta površina koja ne dopušta vodi da se prelije preko ruba čaše, iako je već nabrekla preko ruba – kao da se, dok oseća svoj neminovni pad, i dalje bori protiv sile teže i još se drži nesigurne stabilnosti, pokušavajući da što više produži to stanje. Do promene stanja ne dolazi se lako, ni prirodnim putem; treba savladati unutrašnje prepreke.
Benova izdržljivost došla je na teški ispit nakon što je dr Hasim pritvoren. On je i dalje pokušavao da sačuva razum. Prva reakcija bila je da telefomra Stanliju.
Taksista nije bio kod kuće, ali je žena koja se javila na telefon obećala da će preneti poruku. Kako se zovete? Samo mu recite, nazvao je lani, odgovorio je kako ga je uputio Stanli.
Telefonirao je u utorak posle podne, dok je Ben radio u garaži, gde je sada pronašao sklonište u kojem se duže nego ranije zadržavao uz dleto, testeru, čekić i bušilicu. „Lani?“ Stanli nije pomenuo ime, ali je Ben odmah prepoznao njegov duboki glas. „Imaš li problema?“
„Ne, naravno da nemam. Voleo bih da porazgovaram s tobom. Imaš li vremena?“
„Nameravao sam večeras da svratim u tvoje predgrađe. Neka bude u 20 časova, slažeš

li se? Pokupiću te kod garaže gde smo prošli put skrenuli prema mojoj kući. Doviđenja.“
Na svu sreću, mogao je da ode bez objašnjavanja, jer je Suzan morala da bude na nekom sastanku, a Johan u školi zbog obaveza. Kad je Ben stigao do garaže u predviđeno vreme, beli auto ga je već čekao, neupadljivo parkiran iza niza benzinskih pumpi u mraku. Prodoran miris benzina još uvek je ostao zarobljen pod krovom usled vreline dana. Mala svetla tačka na prozoru sa strane vozača odala je Stanlija, koji je mirno pušio.
„Kako je, lani? Šta te muči?“
Ben je seo pored njega, ostavivši otvorena vrata. „Da li si čuo za dr Hasima?“
Stanli je upalio motor i nasmejao se. „Naravno. Zatvori vrata.“ Kad su prošli nekoliko ulica, rekao je veselo: „Kazao sam ti, Buri znaju svoj posao.“
„Šta sada?“
„Ako oni mogu da vode nepoštenu igru, možemo i mi.“
„Zato sam hteo da te vidim“, rekao je Ben užurbano. „Ne bih želeo da sve pokvariš u ovoj fazi.“
„Ja da pokvarim?! O čemu ti to pričaš, čoveče? Da li je Gordon mrtav ili nije?“
„Znam, Stanli. Ali, otišlo je predaleko.“
Nasmejao se bezobzirno. „Ne zavaravaj se. Tek je počelo.“
„Stanli.“ Kad je spustio ruku na šaku ovog krupnog čoveka koja je držala volan, činilo se kao da ga moli za vlastiti život, kao da ga želi fizički obuzdati. „To je sada izvan naše moći. Pustimo da zakon radi svoj posao. Onaj ko je kriv, neka plati.“
Stanli se podrugljivo nasmejao. „Oni svi igraju istu igru, lani.“
Ben ga nije slušao. „Ima jedna stvar koju možemo učiniti“, rekao je. „To moramo da učinimo. Treba pronaći najboljeg advokata u Johanesburgu da predstavlja porodicu.“
„Kakva korist od toga?“
„Hteo bih da sutra zajedno odemo do Dana Levinsona. Bez obzira na trošak, on mora što pre da izda uputstva nekom advokatu koji im neće dozvoliti da se tek tako izvuku.“
„Novac ne predstavlja problem.“
„Odakle ti?“
„To nije tvoja briga.“
„Hoćeš li sutra da pođeš sa mnom?“
Stanli je ljutito uzdahnuo. „Dovraga, čoveče, u redu. Ali, kažem ti, nema koristi.“
Odvezli su se nazad do benzinske stanice i zaustavili na istom tamnom prostoru iza pumpi, gde su u nozdrvama sa novom žestinom osetili miris benzina.
„Stanli, dajmo priliku sudu, to je sve što tražim od tebe.“
Njegov smeh je bio oštar i gorak. „Dobro. Vidimo se sutra u kancelariji našeg finog prijatelja liberala. Videćemo da li je moguće pronaći advokata koji će nam vratiti Gordona i Džonatana.“
„Nisam to rekao.“
„Znam, lani.“ Njegov glas odavao je smirenost. „Ti još veruješ u čuda. Ja, ne.“

4

Istražni postupak na sudu o smrti Gordona Ngubenea pao je u vreme školskog raspusta (21. aprila – 9. maja) i zbog toga Ben nije mogao da prisustvuje svakoj sednici suda. Interesovanje javnosti, koje je pobudila sahrana dva meseca ranije, već je bilo splasnulo. Galerije otvorene za građane bile su ispunjene crnim gledaocima – neki su bili prilično bučni i stvarali su nered povicima „Amandla“43 – Sloboda!, sa uzdignutim šakama – ali, osim neizbežne grupice novinara, bilo je prisutno tek nekoliko belih ljudi: par studenata i profesora sa Vitsa, predstavnika „Crne ešarpe“ i progresivne partije za reforme, holandski delegat Međunarodne komisije, pravnik koji se zadesio u Južnoj Africi zbog konsultacija i još poneko.
Institut za odnose među rasama naknadno je objavio koristan i nepristrasan prikaz sudskog procesa. Ubrzo je bio zabranjen, ali je u Benovim dokumentima postojala kopija.
GORDON NGUBENE (54), nekvalifikovani radnik iz Zapadnog Orlanda u Sovetu, bez posla u vreme hapšenja, pritvoren je na Trgu Džona Forstera 18. januara ove godine prema uredbi člana 6 Zakona o terorizmu. Na osnovu nekih informacija, njegova porodica je uputila hitan zahtev Vrhovnom sudu, kojim traži da se Specijalna policija spreči u zlostavljanju gospodina Ngubenea prilikom saslušavanja, što je suprotno zakonu. Međutim, zahtev je odbačen 10. februara u nedostatku dokaza. Radio SABC je 25. februara objavio vest o smrti gospodina Ngubenea u pritvoru, što je sledećeg dana i policija potvrdila, iako njegova rodbina nikad nije službeno obaveštena. Dana 26. februara izvršena je obdukcija na telu gospodina Ngubenea od strane službenog patologa dr R J. Jansena, uz asistenciju dr Sulimana Hasima, koji je zastupao porodicu pokojnika. Gospodin Ngubene je sahranjen u nedelju 6. marta, a sledećeg dana dr Hasim je pritvoren prema uredbi Zakona o unutrašnjoj bezbednosti, što je onemogućilo predstavnike porodice da se s njim konsultuju.
U očekivanju oslobađanja dr Hasima, istraga o smrti gospodina Ngubenea, u početku zakazana za 13. april, odložena je sine die44 . Ubrzo nakon toga istražni sudija je dobio informaciju da nema nade u skoro oslobađanje dr Hasima iz pritvora. S obzirom na činjenicu da je i on potpisao izveštaj o autopsiji koji je sastavio dr Jansen, zakazan je novi termin istražnog postupka 2. maja u Istražnom sudu u Johanesburgu.
Prema nalazu lekara, koji je dostavljen sudu, dr Jansen je izvršio obdukciju na golom telu crnog muškarca srednjih godina, koji je identifikovan 26. februara kao Gordon Vujsile Ngubene.
Težina: 51,75 kg, visina: 1,77 m. Autopsija ukazuje na modrice na donjim udovima, skrotumu, licu i leđima. Sukrvica iz desne nozdrve. Jezik viri između zuba.
U nalazu se navode sledeće ozlede na telu:
1. Ligatura oko vrata između štitne hrskavice i brade, a ispod toga veća ligatura širine 4 cm, vidljivija sa strane. Nema znakova udaraca ili krvarenja u dubini vratnog tkiva. Dušnik stisnut. Jezična kost neoštećena.
2. Oteklina ispod jabučne kosti, s oštećenjem unutrašnjeg tkiva i loma same kosti.
3 Tri male okrugle ogrebotine širine 3 mm unutar levog uva i slično, veća ogebotina u desnom uhu.
4. Hematom u predelu slabina.
5. Jedno desno rebro slomljeno na spoju s hrskavicom.

6. Ogrebotine i znakovi napuknuća na oba ručna zgloba.
7. Vidljiva oteklina na donjem delu skrotuma. Uzeti uzorak ima osušeni izgled sličan pergamentu i na koži ukazuje na tragove bakra.
8. Horizontalna napuknuća i ogrebotine na obe lopatice, na prsima i trbuhu.
9. Desni lakat slomljen nekih 6 cm ispod pregiba.
10. Jaki izliv krvi u mozak s malim krvarenjem, moždana tečnost sa tragovima krvi. Umerena kongestija pluća ispunjenih vodom.
11. Niz drugih modrica i ogrebotina, a najviše na kolenima, člancima, stomaku, leđima i rukama.
Dr Jansen smatra da je uzrok smrti primena sile na vrat, što upućuje na vešanje. Prilikom unakrsnog ispitivanja, složio se da je pritisak mogao biti izvršen i na drugi način, ali se ogradio da nije nadležan da nagađa o takvim mogućnostima. Međutim, priznao je da su neke ozlede starije od drugih – neke čak četrnaest do dvadeset dana, druge tri do četiri dana, a neke još novijeg datuma. Potvrdio je asistenciju dr Hasima pri autopsiji i, koliko mu je poznato, da se mišljenje dr Hasima uglavnom poklapa s njegovim. Na pitanje advokata Jana de Filijersa, zastupnika porodice, dr Jansen nije znao zbog čega se i dr Hasim potrudio da napiše poseban nalaz ako je već potpisao glavni nalaz.
Nakon toga pozvao je nekoliko svedoka iz Specijalnog odeljenja. Kapetan F. Stolc je posvedočio da je na osnovu određene informacije u utorak, 18. januara, oko četiri časa ujutro otišao do kuće pokojnika u pratnji poručnika B. Fentera, poručnika M. Bote i nekoliko crnih policajaca iz obaveštajne službe. Gospodin Ngubene se odupro hapšenju i morali su da primene silu da bi ga savladali. Gospodin Ngubene je kasnije bio saslušavan nekoliko puta. Policija je imala razloga da veruje kako je pokojnik bio umešan u subverzivne aktivnosti, a u kući je pronađeno nekoliko dokumenata koji ga terete. S obzirom na činjenicu da se radi o državnoj bezbednosti, ova dokumenta nije moguće izneti na sudu.
Prema kapetanu Stolcu, pokojnik je odbio saradnju, iako su se prema njemu uvek ponašali pristojno i korektno. U odgovoru na pitanje advokata Luva, koji je zastupao policiju, kapetan Stolc je podvukao da gospodin Ngubene nije nikad bio mučen u njegovom prisustvu i kako je u pritvoru uvek bio dobrog zdravlja, osim povremenih pritužbi na bolove u glavi. Dana 3. februara pritužio se da ga bole zubi, i sledećeg jutra ga je pregledao dr Bernard Hercog, okružni zubar za policiju. Koliko mu je poznato, dr Hercog je izvadio tri zuba i prepisao neke tablete, ali se uverio da nije bilo nekih ozbiljnijih problema s pokojnikom. Nakon toga policija je nastavila saslušavanje na uobičajen način. Upitan šta znači „uobičajen način“, kapetan Stolc je izjavio da bi obično izveli pokojnika iz ćelije oko osam časova ujutro, došli do kancelarije kapetana, gde bi ostao do četiri ili pet posle podne, a katkad i kraće. Dok je bio u pritvoru, članovi istražne ekipe kupovali su hranu gospodinu Ngubeneu „iz vlastitog džepa“. Dodao je da je pokojniku bilo dopušteno da u svako vreme „stoji ili sedi po svojoj želji“.
Ujutro 24. februara pokojnik je iznenada pokazao znakove agresivnosti, tako što je pokušao da iskoči kroz otvoreni prozor u kancelariji kapetana Stolca. Ponašao se kao
„ludak“ i trebalo je šest članova Specijalnog odeljenja da bi ga savladali. Zbog mera predostrožnosti vezan je za stolicu tako da su mu noge bile okovane. U takvom stanju

ponašao se sasvim smireno i tokom jutra odlučio je da da izjavu u celosti o svojim subverzivnim aktivnostima. Po nalogu kapetana Stolca, poručnik Fenter je napisao izjavu na tri stranice, nakon čega se gospodin Ngubene požalio na umor. Tada je odveden u ćeliju. Sledećeg jutra, 25. februara, poručnik Krog je izvestio kapetana Stolca da je gospodin Ngubene nađen mrtav u svojoj ćeliji. Beleška nađena kraj njegovog tela prikazana je na sudu. Na njoj je stajalo: „Trg Džona Forstera, 25. februara. Poštovani kapetane, možete da nastavite da saslušavate moje mrtvo telo, možda ćete od njega dobiti ono što tražite. Više volim da umrem nego da odam svoje prijatelje. Amandla! Vaš prijatelj, Gordon Ngubene.“
Na unakrsno pitanje advokata De Filijersa, zastupnika porodice, kapetan Stolc je ponovio da se s pokojnikom uvek dobro postupalo. Na pitanje kako objašnjava ozlede pronađene na telu, izjavio je da nema pojma, a pritvorenici se katkad namerno ozleđuju na različite načine. Možda je do nekih povreda došlo 24. februara, kad je počeo da se odupire. Advokat De Filijers je želeo da zna smatra li se preteranim to što je trebalo šest policajaca da savlada slabašnog čoveka koji je u vreme smrti težio jedva 50 kg, na šta je kapetan Stolc ponovio da se pokojnik ponašao „kao ludak“. Na pitanje zbog čega nije bilo šipki na prozoru, koje bi sprečile iskakanje pritvorenika, kapetan je odgovorio da su šipke bile privremeno uklonjene prethodnog dana zbog popravke prozorskog okvira.
Kad je prešao na belešku koja je navodno nađena na telu, advokat De Filijers je smatrao čudnim što nosi datum 25. februara, jer mrtvo telo otkriveno u 6 časova ujutro već je pokazivalo znakove mrtvačke ukočenosti.
Kapetan Stolc: „Možda mu se u glavi sve pomešalo.“ Advokat De Filijers: „Nakon mučenja?“
Kapetan Stolc: „Nije bilo mučenja.“
Advokat De Filijers: „Ni trećeg, odnosno četvrtog februara, kada se žalio na bol u zubima, ili bolove u glavi?“
Kapetan se požalio istražnom sudiji na advokata koji pokušava da baci neopravdanu sumnju na Specijalno odeljenje. Istražni sudija, gospodin P. Kloper, zatražio je od branioca da se uzdrži od insinuacija, ali mu je dopustio da nastavi unakrsno ispitivanje. Svedok se držao onoga što je već rekao, osim što je bio spreman da da iskaz o navodnoj umešanosti pokojnika sa pokretom ANC i „aktivnostima koje ugrožavaju bezbednost u državi“. Upitan za deo pismene izjave uzete 24. februara, kapetan Stolc je rekao da dokument sadrži materijal koji se ne može obelodaniti na sudu, jer bi to smetalo policiji bezbednosti u istrazi od velike važnosti.
Advokat De Filijers: „Istakao bih da su jedine ‘subverzivne aktivnosti’ u koje je pokojnik bio umešan, bila njegova nastojanja da ustanovi šta se desilo s njegovim sinom Džonatanom Ngubeneom, koji je navodno ubijen u neredima u julu prošle godine, premda se pojavilo nekoliko svedoka spremnih da potvrde da je Džonatan u stvari umro u pritvoru u septembru, tri meseca docnije.“
Gospodin Luv, advokat koji je zastupao policiju, uložio je prigovor na tu tvrdnju, jer se to ne može dokazati i nema veze sa istragom koja se vodi.
Advokat De Filijers: „Časni sude, ovaj svedok namerno ocrnjuje pokojnika bezumnim optužbama o ‘subverzivnim aktivnostima’. Moja je pravna dužnost da prikažem drugu

stranu ovog slučaja, pogotovo ako to može da pomogne moju tvrdnju da se pred nama nalazi nevin čovek, koji je izgubio život u rukama policije bezbednosti pod okolnostima koje samo možemo da nazovemo krajnje upitnim. Ako je interes policije da sačuva svoju reputaciju, onda sigurno neće imati prigovora na stvarne činjenice koje se iznose na sudu?“
Istražni sudija je na ovom mestu odložio sednicu za sledeći dan. U nastavku je izjavio da se radi o običnoj istrazi o smrti određene osobe, a ne o sveobuhvatnoj sudskoj istrazi; stoga ne može dopustiti advokatu De Filijersu da iznosi dokaze ili tvrdnje o smrti Džonatana Ngubenea.
Advokat De Filijers: „Časni sude, u tom slučaju nemam drugih pitanja za kapetana Stolca.“
Tokom drugog dana saslušanja Specijalna policija je pozvala nekoliko svedoka da potvrde iskaz kapetana Stolca. Međutim, kod unakrsnog ispitivanja, pojavile su se razlike u mišljenju u vezi s uklanjanjem šipki s prozora i razlogom tog uklanjanja, a isto tako i u vezi s pravim razlogom za nasilno obuzdavanje pokojnika 24. februara. Osim toga, poručnik Fenter je prilikom unakrsnog ispitivanja priznao da je tog 3. februara u istoj kancelariji došlo do sličnog gurkanja s pokojnikom, i to dan pre nego što je vojni zubar pozvan da pregleda gospodina Ngubenea. Na pitanje je li neko drugi posetio pokojnika pre smrti, poručnik Fenter je izjavio da je 12. februara istražni sudija bio u rutinskoj poseti u pratnji kapetana Stolca i njega lično, ali se tom prilikom pokojnik nije ni na šta žalio.
Advokat De Filijers: „Da li ste se iznenadili što se nije žalio?“ Poručnik Fenter: „Časni sude, ne razumem pitanje.“
Gospodin Kloper: „Gospodine De Filijerse, već sam od vas tražio da se suzdržite od insinuacija ove vrste.“
Advokat De Filijers: „Kako želite, časni sude. Poručniče, možete li da mi kažete je li i kapetan Stolc bio prisutan 4. februara, prilikom pregleda pokojnika od strane zubara?“
Poručnik Fenter: „Nisam bio tamo, ali pretpostavljam da je kapetan bio prisutan.“
Nakon toga su poručnik Krog i dva policajca koji su 25. februara otkrili telo bili pozvani da daju iskaz. Navodno, jedno ćebe u ćeliji pokojnika bilo je isečeno u trake žiletom za brijanje (priloženo sudu), trake ispletene u konopac čiji je jedan kraj bio privezan za šipku na prozoru ćelije, a drugi oko vrata gospodina Ngubenea. Svedoci se nisu složili kako je ćebe bilo vezano za šipku i u kojem položaju se nalazilo telo kad su ga pronašli. (Poručnik Krog: „Kako se meni čini, noge su mu visile 20 cm od poda“; poručnik Velman: „Visio je dosta visoko, glava mu je skoro dodirivala šipke, tako da su noge bile najmanje pola metra od poda“; policajac Lambreht: „Koliko se sećam, prsti su mu skoro dodirivali pod.“) Svi su se složili u izjavi da pokojnika nisu videli živog nakon što je bio zaključan u ćeliju u pet i trideset prethodnog poslepodneva. Prema poručniku Krogu, svaku ćeliju treba obilaziti svakog sata zbog provere, nažalost, ovo nije bilo učinjeno te noći. „Imali smo mnogo posla i verovatno je došlo do nekog nesporazuma oko redosleda obilaska.“
Advokat De Filijers: „Šta kažete na pretpostavku da vam je kapetan Stolc ili neki drugi pretpostavljeni naložio da se te noći držite podalje od ćelije?“
Poručnik Krog: „Odlučno odbijam takvu pretpostavku, časni sude.“

Kad je istraga nastavljena 4. maja, advokat Luv, zastupnik policije, podneo je sudu četiri izjave pritvorenika koji iznose tvrdnju da su videli Gordona Ngubenea između 18. i
24. februara, da je uvek bio dobrog zdravlja i da su iste starešine koje su saslušavale gospodina Ngubenea, i s njima dobro postupali. Međutim, prilikom unakrsnog ispitivanja, jedan od pritvorenika, Arčibald Čabalala, izjavio je da nikad nije video Gordona Ngubenea u pritvoru i potvrdio pred sudom da je potpisao izjavu pod prinudom. „Kapetan Stolc me je udarao gumenim crevom i pretio da će me ubiti ukoliko ne potpišem.“ Tada je podigao košulju i pokazao sudu leđa pokrivena modricama. Kad je kapetan Stolc bio nanovo pozvan u pregradu za svedoke, izjavio je da se pre nekoliko dana Čabalala okliznuo i pao niz stepenice. Uporno je tvrdio da je originalnu izjavu potpisao svojom voljom. Nakon što je nastavljeno unakrsno ispitivanje, kapetanu Stolcu je dozvoljeno da vrati gospodina Čabalalu u zatvor na Trgu Džona Forstera.
Nakon ovog svedočenja, advokat Luv, zastupnik policije, izjavio je da ostala trojica pritvorenika, čije su izjave dostavljene sudu, nije moguće privesti na unakrsno ispitivanje, jer bi to ugrozilo državnu bezbednost. Uprkos odlučnom protivljenju advokata De Filijersa, istražni sudija je presudio da će sud ipak prihvatiti njihove izjave kao dokazni materijal.
Dr Bernard Hercog, okružni vojni lekar iz Johanseburga, izjavio je da ga je 4. februara ujutro pozvao kapetan Stolc da pregleda jednog pritvorenika, koji mu je predstavljen kao Gordon Ngubene. Kod njega nije našao ništa nenormalno. Gospodin Ngubene se žalio na zubobolju i pošto su tri kutnjaka pokazivala znakove kvarenja, on ih je izvadio i dao gospodinu Ngubeneu aspirin protiv bolova.
Sledeći put video je pokojnika rano ujutro 25. februara, kad su ga pozvali na Trg Džona Forstera, video je mrtvog gospodina Ngubenea kako leži na podu ćelije, odeven u sive pantalone, belu košulju i smeđu majicu. Poručnik Krog ga je izvestio da je lično otkrio telo pola časa ranije kako visi na šipkama prozora njegove ćelije, nakon čega je spustio njegovo telo na pod. Prema poručniku, ćebe je bilo tako čvrsto vezano da su ga morali prerezati žiletom nađenim u ćeliji. Telo se već dobro ukočilo, I on je zaključio da je smrt nastupila dvanaest sati ranije.
Advokat De Filijers je odlučio da se upusti u unakrsno ispitivanje na agresivan način, objašnjavajući naširoko činjenicu zašto 4. februara dr Hercog nije smatrao za potrebno da temeljitije pregleda pokojnika. (Dr Hercog: „Zbog čega bi trebalo? Žalio se samo na bol u zubima.“) Nije se mogao setiti je li kapetan Stolc ili neko drugi bio prisutan za vreme pregleda. Na optužbu advokata De Filijersa da je „zastrašen“ od Specijalne policije ili da čak s njima promišljeno sarađuje u „odvratnoj“ igri skrivača, dr Hercog je odlučno prigovorio i obratio se sudu tražeči zaštitu. Što se tiče pregleda mrtvog tela, odbio je da da definitivnu procenu vremena smrti, ističući da do ukočenosti mrtvaca može doći usled većeg broja spoljnih okolnosti. Nije mogao da objasni činjenicu zašto je telo bilo golo kad je sudski patolog dr Jansen 26. februara izvršio autopsiju. Na zahtev advokata De Filijersa ponovo je pozvan kapetan Stolc u pregradu za svedoke, ali nije mogao da odgovori šta se desilo s odećom koju je pokojnik nosio u momentu nastupanja smrti, niti zbog čega odeća nije bila poslata na pregled državnoj laboratoriji. Međutim, u ime Specijalne policije ponudio je porodici pokojnika nadoknadu za gubitak odeće.

Zasedanje je nakratko bilo odloženo da bi se pronašao službenik koji radi u mrtvačnici policije, ali on se nije mogao setiti je li telo bilo odeveno ili golo kad je stiglo u mrtvačnicu.
Poslednji svedok, kojeg je pozvao advokat Luv, bio je policijski grafolog, koji je ustanovio da je rukopis beleške koja je pronađena na telu bio Gordona Ngubenea. Ovo je odlučno osporio stručnjak kojeg je pozvao advokat De Filijers, tako što je naveo niz protivrečnosti između rukopisa na belešci i nekih dokumenta gospodina Ngubenea. Gospođa Emili Ngubene, supruga pokojnika, takođe je demantovala da je to rukopis njenog muža. U nastavku svog iskaza, ona je izjavila da je 18. januara, prilikom hapšenja, gospodin Ngubene „bio mučen i zlostavljan“. Deset dana kasnije, pritvorenik kojeg su pustili iz zatvora na Trgu Džona Forstera, izvestio ju je o surovom zlostavljanju njenog supruga. Kad je 4. februara suprugu odnela odeću za presvlačenje, otkrila je u zadnjem džepu pantalona koje su joj vratili krv i tri slomljena zuba (prikazano na sudu). Izjavila je da je dr Suliman Hasim, porodični lekar koji je prisustvovao autopsiji, u jednom razgovoru izrazio ozbiljnu sumnju u smrt uzrokovanu trakama od ćebeta, kao što je ranije navedeno. Međutim, pre nego što je nastavila svoje izlaganje, advokat Luv je odlučio da uloži prigovor na njen iskaz, koji se svodi na prepričavanje, što je istražni sudija prihvatio. Advokat Luv je isto tako s uspehom pobio iskaz stručnjaka koji je tvrdio da drugi potpis na nalazu sudskog patologa nije potpis dr Hasima. Dokazi o mučenju ili napastvovanju u par navrata, koje je advokat De Filijers dostavio sudu protiv kapetana Stolca, odbačeni su kao bez osnova.
Nakon što je izneo nove dokaze, uglavnom tehničke prirode, advokat De Filijers je izazvao komešanje u sudnici kad je pozvao kao svedoka Grejs Ngosi (18), mladu devojku, koja je dala iskaz kad je bila pritvorena na Trgu Džona Forstera. Bila je uhapšena još 14. spetembra prošle godine, kazala je, i nakon dužeg saslušavanja od strane nekoliko pripadnika Specijalne policije (među njima su bili kapetan Stolc i poručnik Fenter), ponovo je odvedena 3. marta ujutro u kancelariju kapetana Stolca. Izneli su nekoliko optužbi protiv nje, a kad je to porekla, svaki put su je izbičevali. Kad je pala na pod, udarali su je nogama u lice i stomak. Kad je ispljuvala krv, naložili su joj da poliže patos. Tada je kapetan Stolc na njenu glavu bacio veliki peškir i počeo zatezati krajeve oko vrata. Pokazala je u sudnici kako je to izveo. Pokušavala je da se otrgne, ali je izgubila svest. Gospođica Nkosi je izjavila da su to ponovili nekoliko puta. Poslednji put je čula kapetana Stolca kako kaže: „Hajde, mejd45 , progovori. Ili želiš da umreš kao Gordon Ngubene?“ Onda je ponovo izgubila svest. Osvestila se u svojoj ćeliji, iz zatvora je puštena 20. marta, a postupak protiv nje nije pokrenut.
Premda ju je advokat Luv u više navrata pokušavao ubediti da je sve izmislila ili da je prečula ime „Gordon Ngubene“ dok je još bila u omamljenom stanju, gospođica Nkosi je ustrajala s tvrdnjom da govori istinu.
Nakon što su dva advokata izrekla završnu reč, sud je odložio zasedanje do poslepodne, pre donošenja presude. Gospodinu Kloperu nije trebalo ni pet minuta da pročita zaključak. Iako nije moguće dati objašnjenje za sve ozlede na telu, rekao je, nema dovoljno dokaza da se zaključi izvan svake sumnje da su pripadnici Specijalne policije krivi za zlostavljanja ili druge nepravilnosti. Neki znakovi ukazuju da je pokojnik u više

navrata bio agresivan, i zato su ga morali smiriti nasilnim putem. Postoji dovoljno dokaza za zaključak da je uzrok smrti trauma nastala stiskanjem vrata, što upućuje na vešanje. Otuda on izvodi zaključak da je Gordon Ngubene izvršio samoubistvo vešanjem 25. februara ujutro, a iz priloženih dokaza njegova smrt se ne može pripisati nikakvom činu ili propustu koji bi upućivao na krivični prestup bilo koje osobe.
Zbog formalnosti, dokument istražnog postupka će se proslediti državnom pravobraniocu, ali je ovaj 6. juna objavio da se neće preduzeti novi koraci protiv jedne ili više osoba zbog nedostatka prima facie46 .

5
Drugog ili trećeg dana istrage, nakon što je zasedanje prekinuto za taj dan, čekala ga je na stepenicama ulaza u zgradu suda omanja devojka tamne kose, velikih crnih očiju, koju je ranije primetio među novinarima. Kad ju je ugledao u sudnici, pomislio je da je premlada za jedan tako odgovoran posao; budući okružena mnogo starijim, grubljim i ciničnijim reporterima, iznenadila ga je njena mladost, otvorenost, iskrenost, svežina. Kad se odjednom našla pred njim i kad je pogledao dole u malo okruglo lice, iznenadio se koliko je starija nego što je mislio. Sigurno je bila mnogo bliža tridesetim nego dvadesetim godinama. Nežne bore ispod očiju, a dublje i izražajnije na svakoj strani usta, koje ukazuju na odlučnost ili patnju. Dovoljno mlada da bude njegova ćerka, ali odrasla, iskusna osoba bez iluzija; potvrda postojane ženstvenosti pred čijom snagom se ne može ostati hladnokrvan.
Kad je Ben izašao iz sudnice, bio je nezadovoljan, besan, izgubljen u mislima. Ne samo zbog onoga što se desilo na suđenju već i zbog nečeg drugog. Na svakom zasedanju u sudnici navikao je na prisustvo čitavog kontingenta Specijalne policije, koji se izmenjivao u posmatranju posetilaca, izdvajajući svakoga pogledom i prisiljavajući ih da se osećaju krivim iako za to nije postojao nikakav razlog. Tog popodneva i pukovnik Fildžun je bio prisutan po prvi put. Kad su oči prosedog, dobrodušnog i očinskog oficira u jednom momentu otkrile Bena u mnoštvu ljudi, njegov izraz lica, koji je pokazao nešto kao iznenađenje, ili neslaganje, ili tek prepoznavanje, uznemirio je Bena. Pri izlasku je jedva prepoznao devojku, i tek što ju je uočio kako mu stoji na putu, ona mu se obrati nešto dubljim glasom nego što je očekivao.
„Gospodin Du Toite?“
Pogledao ju je iznenađeno, kao da je očekivao da ga je zamenila s nekim drugim.
„Da?“
„Moje ime je Melani Bruver.“ Pričekao je, kao da očekuje napad.
„Koliko sam shvatila, vi ste ga poznavali?“, rekla je.
„Koga?“
„Gordona Ngubenea.“
„Vi ste novinarka“, rekao je.
„Da, radim za The Mail, ali ništa ne tražim za novine.“

„Radije ne bih govorio o tome“, rekao je Ben odlučno, tonom kojim bi se obratio Lindi ili Suzeti.
Njena reakcija ga je iznenadila. „Mogu da shvatim“, rekla je. „Ipak, šteta. Volela bih da znam nešto više o njemu. Mora da je bio posebna vrsta čoveka.“
„Zbog čega to mislite?“
„Zbog načina na koji je pokušao da otkrije istinu o smrti svog sina.“
„Isto bi učinio svaki roditelj.“
„Zbog čega se ograđujete?“
„Ne ograđujem se. Bio je sasvim obična osoba. Kao što sam ja, ili neko drugi. Zar ne vidite? U tome i jeste cela stvar.“ Odjednom se osmehnula, njena usta su pokazala punoću i plemenitost. „To je i pobudilo moje zanimanje“, rekla je. „U današnje doba nema mnogo običnih ljudi oko nas.“
„Šta želite time da kažete?“ Pogledao ju je s trunkom nepoverenja, iako ga je osvojio njen osmeh.
„To kako je malo ljudi spremno da budu samo ljudska bića – da preuzmu odgovornost za to. Da li se slažete?“
„Ne mogu stvarno da sudim o tome.“ Na neki čudan način osetio se kao krivac. Na kraju krajeva, šta je uradio? Čekao, oklevao, organizovao nekoliko susreta. I to je sve. Ili mu se ona ruga?
„Kako ste za ovo saznali?“, upitao je oprezno. „Da sam poznavao Gordona?“
„Rekao mi je Stanli.“
„Znači, poznajete i Stanlija?“
„Ko ga ne poznaje?“
„Nije vam mogao reći baš nešto lepo o meni“, rekao je osećajući nelagodu.
„Gospodine Du Toite, Stanli vam je vrlo naklonjen.“ Pogledala ga je u oči. „Rekli ste da o tome ne želite da govorite. Neću da vas zadržavam. Zbogom.“
Gledao je za njom dok je silazila širokim stepenicama. Dole se okrenula i kratko mahnula rukom. Mala figura u zelenom. Podigao je ruku, više da je zadrži nego da je pozdravi, ali već se bila izgubila. Dok je silazio stepenicama prema već poluopusteloj ulici, slika njenih velikih iskrenih očiju oživela mu je u glavi, obuzelo ga je osećanje gubitka: kao da je ostao bez nečega što je na trenutak izgledalo moguće, iako to nije sebi znao da objasni.
Nije ga ostavila na miru do kraja dana, niti noći. Zbog onoga što je rekla o Stanliju, zbog onoga što je rekla o Gordonu ili o njemu. Njeno uzano lice s tamnim očima i podatnim ustima.
Dva dana kasnije, za vreme ručka, dok je pio čaj s dvopekom u malom i prepunom grčkom restoranu u blizini suda, iznenada se pojavila pokraj malog četvrtastog stola sa prljavim stolnjakom i rekla:
„Da li vam smetam ako sednem? Nigde nema mesta.“
Ben je skočio, udario o rub stola i prolio malo čaja u tanjirić. „Naprotiv.“ Izvukao je stolicu preko puta svoje.
„Neću vam dosađivati ako niste za razgovor“, rekla je. Oči su ga podrugljivo gledale.
„U stanju sam da ćutim.“

„Nemam ništa protiv razgovora“, rekao je sa žarom. „Danas je dobro prošlo na sudu.“
„Mislite?“
„Jeste li i vi bili?“ Nije mogao da suzdrži uzbuđenje. „Cabalala se okrenuo protiv njih i ostalo. Sve što su izjavili na sudu počinje da se ruši. De Filijers će ih samleti.“
Blagonaklono se nasmejala. „Zaista mislite da će to uticati na ishod?“
„Naravno. To je jasno kao sunce, De Filijers će ih zadaviti njihovim vlastitim lažima.“
„Volela bih da u to poverujem.“
Konobar je doneo prljavi jelovnik u pocepanoj košuljici od plastike. Izabrala je šta će da naruči.
„Zbog ćega sumnjate?“, upitao je Ben kad je konobar otišao. Nalaktila se na sto i stavila bradu na sklopljene ruke. „Šta ćete da uradite ako ne ispadne dobro?“
„Nisam na to ni pomislio.“
„Plašite se?“
„Čega?“
„Ničeg posebno. Samo vas pitam je li vas strah.“
„Žao mi je, ali ništa ne razumem.“
Njene oči, koje su ga uporno posmatrale, nisu skidale pogled s njega.
„Gospodine Du Toite, i previše dobro razumete, i svakako želite da uspete.“
„Zar to svi ne želimo?“
„Da, želimo. Ali vi to želite iz drugog razloga. Zato što ste se umešali.“
„Znači, vi na kraju krajeva ipak spremate priču za novine?“, rekao je polako, vrlo razočaran.
„Ne.“ I dalje ga je mirno posmatrala, bez ijednog pokreta. „Na to sam vam odgovorila pre dva dana. Želim to da znam zbog sebe same. Moram.“
„Morate?“
„Zato što se i ja svaki put umešam. Jasno, ja sam novinarka, od mene se očekuje da budem objektivna, a ne da stvari utiču na mene. Ali, ne bih mogla da mirno živim kad ne bi bilo više od toga. To je – eto, pitamo se ponekad koji su naši vlastiti razlozi. Zato sam pomislila da biste mi vi mogli pomoći.“
„Vi me ne poznajete, Melani.“
„Ne poznajem. Ali sam spremna da preuzmem rizik.“
„Zar je to stvarno rizik?“
„Zar vi tako ne mislite?“ U njenom ozbiljnom glasu bilo je nečeg veselog, što osvaja.
„Kad se jedna osoba neočekivano nađe blizu druge – nije li to najopasnije što se nekom može desiti?“
„Zavisi, verovatno“, rekao je tiho.
„Ne volite kad vam neko direktno odgovori?“, rekla je. „Uvek kad vam postavim pitanje, vi kažete: ‘zavisi’ ili ‘možda’ ili ‘ne razumem šta kažete’. Zbog čega, želela bih da znam. Jer sigurna sam, vi ste drugačiji.“
„Zašto mislite da sam drugačiji?“
„Stanli.“
„Možda je pogrešio?“
„Previše je stvari video u životu da bi pogrešio.“

„Pričajte mi još o njemu“, rekao je Ben, srećan što je našao izlaz.
Melani se nasmejala. „Mnogo mi je pomogao“, rekla je. „Ne odnosi se to samo na priče za novine – i to, s vremena na vreme – ali, pomogao mi je da pronađem ravnotežu, naročito u početku, kad sam tek postala novinarka. Neka vas ne zavara njegovo bezbrižno ponašanje. U njemu ima više od toga.“
„Pretpostavljam da je njegov taksi samo paravan za druge stvari?“
„Naravno. Tako se lakše kreće kuda želi. Verovatno preprodaje travu, ako ne i dijamante.“ Nasmejala se. „On sam je dijamant, da li se slažete? Veliki crni nebrušem dijamant. To sam odavno otkrila: ako vam ikada neko zatreba, čovek kome možete da poverite svoj život, to je Stanli.“
Konobar je stigao sa sendvičem i čajem.
Kad je otišao, vešto je promenila predmet razgovora s Benom: „Zato sam odlučila da pokušam da porazgovaram s vama.“ Nalio je drugu šolju čaja bez šećera i oštro je pogledao. „Znate“, priznao je, „još uvek vas ne mogu dokučiti. Mogu li vam odista verovati, ili ste ipak samo novinarka, bistrija nego što sam mislio.“
„Stavite me na probu“, mirno je rekla.
„Uprkos tome što mislite“, izustio je, „malo toga vam mogu reći o Gordonu.“
Lagano je slegla ramenima, žvaćući sendvič, nekoliko mrvica je ostalo na njenim usnama. Uklonila ih je vrhom jezika, brzim i nemarnim pokretom koji ga je senzualno uzbudio. „Nisam ovde došla zbog toga.“
„Znam da niste.“ Nasmejao se, nije se više suzdržavao, osećao se kao školarac.
„Bila sam potresena kad sam jutros videla Arčibalda Cabalalu u pregradi za svedoke“, rekla je. „Stajao je tamo i pravo u lice im skresao šta su mu radili. Znao je da će ga par minuta kasnije ti isti ljudi odvesti i mučiti.“ Njene tamne oči okrenule su se prema njemu, željne poverenja. „Pa ipak, na neki način, mogu to da razumem. Sve te Cabalale, možda jedino oni to mogu sebi priuštiti. Nemaju više šta da izgube. Osim života. Šta ostaje od života kad se razotkrije na ovaj način? Gore ne može biti. Možda samo bolje. Pod uslovom da ih ima dovoljno. Kako vlasti mogu dobiti rat protiv armije leševa?“
Ništa nije rekao, pošto je osetio da još nije završila.
„Ali, vi“, rekla je malo kasnije. „Vi možete sve da izgubite. Šta će biti s vama?“
„Nemojte tako. Molim vas. U stvari, nisam ništa uradio.“ Lagano je zavrtela glavom, gledajući ga u lice. Duga crna kosa nežno se zalelujala padajući oko njenog uzanog lica.
„Melani, šta u stvari vi hoćete?“
„Vreme je da se vratimo na poslepodnevno zasedanje“, rekla je. „Možete ostati bez mesta.“
Na trenutak je zaustavio pogled na njoj, a onda podigao ruku i pozvao konobara. Iako je protestovala, platio je za oboje. Onda su se bez reči uputili nazad preko ulice prepune ljudi.
Poslednjeg dana istrage, odmah nakon presude, izašao je iz zgrade suda omamljen i umoran i zastao na pločniku. Napolju, mnoštvo ljudi, uglavnom crne boje kože, galami dižući stisnute pesnice i peva pesme slobode, dok za njim izlaze ljudi iz sudnice i prolaze pored njega. Neki se sudaraju s njim. Jedva je toga bio svestan. Sve se završilo tako naglo.

Presuda je bila nemilosrdna. U svojoj glavi još uvek je pokušavao da pronađe smisao.
„Prema tome, zaključujem da je Gordon Ngubene 25. februara ujutro izvršio samoubistvo vešanjem, i na osnovu priloženih dokaza njegova smrt se ne može pripisati nekom činu ili propustu koji bi ukazao na krivični prestup neke druge osobe.“ Iz gomile ljudi odvojile su se dve osobe i uputile prema njemu. Primetio ih je kad su ga dodirnule. Stanli, s crnim naočarima i večnim osmehom na licu, iako je ovog puta to pre bila neka vrsta grimase. Na njegovu ruku oslonila se Emili, slična nekom zamotuljku neodređenog oblika.
Kad su se našli pred njim, usta su joj bila izobličena. Pokušala je nešto da izusti, ali bez uspeha. Tiho ga je zagrlila i zajecala na njegovim prsima. Pod njenom velikom težinom zateturao se i uhvatio obema rukama da bi zadržao ravnotežu. Nekoliko kamera fotoreportera snimalo je na stepeništu. Ona nije prestala da plače sve dok je Stanli nije nežno ali odlučno uzeo k sebi.
Kao ona, i Ben je bio previše potresen da bi izustio ijednu reč. Medutim, Stanli je čvrsto vladao situacijom. Spustio je tešku ruku na njegovo rame i rekao dubokim glasom koji je odzvanjao: „Ne brini, lani. Još uvek smo mi živi, stari moj.“ Onda su se izgubili u gomili.
Momenat kasnije prišla mu je mala figura duge kose i uhvatila ga za ruku.
„Idemo“, rekla je.
Istovremeno, krenula je policija sa psima da rastera gomilu pre nego što se pretvori u demonstracije. U toj gužvi uspeli su da se sklone u bedni grčki restoran, u kome su bili prošli put. U to doba bio je skoro prazan; jedna neonska cev na plafonu je pregorela, dok se druga povremeno palila i gasila. Otišli su do stola iza velike zelene biljke koja je rasla u plastičnoj saksiji i naručili kafu.
Ben nije bio raspoložen za razgovor, i zadubio se u svoje misli. Melani je to prihvatila bez komentara i pila kafu u tišini. Na kraju je upitala:
„Bene, vi ste zaista očekivali drugačiju presudu?“
Zatečen pitanjem, Ben je podigao glavu i klimnuo bez reči. „I šta sada?“
„Zašto me pitate?“, ljutito je upitao.
Nije odgovorila. Pozvala je konobara i naručila još jednu kafu. „Možete li vi to da shvatite?“, upitao je izazovno.
Mirno je odgovorila: „Naravno. Mogu da razumem. Kako su drugačije mogli odlučiti?
Neće valjda da prihvate krivicu? Jedino se na taj načm mogu održati.“
„Ne mogu da verujem“, rekao je tvrdoglavo. „Nije to pozorište: radi se o sudnici.“
„Bene, morate se s time suočiti. Funkcija suda nije da donese odluku o tome ko je kriv, a ko ima pravo. Pre svega, sud je dužan da primeni zakon.“
„Kako to da ste postali cinični?“, upitao je zaprepašćeno. Zavrtela je glavom. „Nisam cinična. Samo pokušavam da budem realna.“ Pogled joj je postao nežniji. „Znate, još uvek se sećam kako je otac glumio Deda Mraza kad sam bila mala. Razmazio me je na svaki mogući način, ali njegova najdraža zabava bila je ta igra za Božić. Kad mi je bilo pet ili šest godina, otkrila sam da je to glupost. Međutim, nisam mu to mogla reći, jer je toliko uživao u tome.“
„Kakve to veze ima s Gordonom?“, upitao je tmurnog glasa. „Svi mi stalno jedan

drugome glumimo Deda Mraza“, rekla je. „Bojimo se da otkrijemo istinu. Ali, uzalud. Pre ili kasnije, mi ćemo je otkriti.“
„A istina znači da moraš da odbaciš ideju pravde?“, rekao je besno.
„Nipošto“. Bila je spremna da ga smiri, kao da je ona starija. „Neću nikad prestati da verujem u pravdu. Radi se o tome da sam u nekim situacijama naučila da je besmisleno očekivati pravdu.“
„Kakav je to sistem ako u njemu nema mesta za pravdu?“ Njene oči mirno su ga gledale s ironijom. „Tačno.“
Polako je zavrteo glavom. „Melani, vi ste još uvek mladi“, rekao je. „Vi još uvek razmišljate da je sve ili ništa.“
„Nije uopšte tako“, prigovorila je. „Kad sam odbacila Deda Mraza, onda sam odbacila i sve što je apsolutno. Nema nade u borbi za pravdu ako ne poznajete i nepravdu. Prvo morate poznavati neprijatelja.“
„Jeste li potpuno sigurni u to ko vam je neprijatelj?“
„Ja se barem ne bojim da mu pogledam u oči.“
Steran u ćošak, nervozno je odgurnuo stolicu i digao se pre nego što je dotakao drugu šolju kafe. „Idem“, rekao je. „Ovde nije mesto za razgovor.“
Izašla je za njim, bez protestovanja; broj automobila na povratku kući već je opao, ulice su izgledale prazne i puste; vrući i smrdljivi vazduh kretao se među zgradama u talasima, tromo i beznadno.
„Nemojte o tome mnogo razbijati glavu“, rekla je Melani kad su izašli na pločnik.
„Pokušajte prvo da odspavate. Svesna sam kalvarije koju ste prošli.“
„Kuda ćete?“, iznenada je upitao, kad ga je uhvatila panika na pomisao da će ga napustiti.
„Uzeću autobus na kraju Markit strita.“ Spremila se da krene.
„Melani“, rekao je, ne znajući šta ga je snašlo. Okrenula se, njena duga kosa je zalepršala.
„Mogu li vas odbaciti do kuće?“
„Ako vam je usput.“
„Gde stanujete?“
„U Vestdinu.“
„Nije daleko.“
Zastali su na momenat, jedno naspram drugoga. Njihova ranjivost bila je izložena na prljavom poslepodnevnom svetlu. U takvim beznačajnim momentima i na tako banalan način, napisao je kasnije, može pasti životna odluka.
„Hvala vam“, rekla je.
Nisu progovorili na putu prema parkiralištu, a ni u kolima, dok su se kretali preko mosta i niz zavoj u Aveniji Jana Smuca, a zatim levo u Empajer roud. Možda se sad pokajao. Radije bi se sam vozio kući, njeno prisustvo mu je smetalo kao svetlo očima bez zaštite.
Kuća se nalazila u predgrađu, na obronku, na velikoj parceli od dva dela, ograđenoj belom drvenom ogradom na kojoj je bilo nekoliko otvora. Neugledna starinska kuća iz dvadesetih ili tridesetih godina, s ovalnom verandom koja je skrivala predvorje u crvenoj

boji, okrugle stubove prekrivene bugenvilijom i zelene prozore s kapcima koji su izgubili oblik i visili na polomljenim šarkama. Međutim, bašta je privlačila pogled: nije to bio travnjak izrađen po planu, niti je postojao potočić i deo obrastao egzotičnim biljkama, već prirodne cvetne leje, propisno održavane, sa žbunjem, drvećem i jednim delom pod bujnom vegetacijom.
Ben je izašao s namerom da joj otvori vrata, ali kad je prišao s druge strane, ona je već bila izašla iz auta. Zastao je potišteno, oklevajući.
„Živite li sami?“, upitao je na kraju, jer nije mogao da je uporedi s kućom.
„Moj otac i ja.“
„Pa“, rekao je, „bolje da krenem.“ Pitao se treba li da joj pruži ruku.
„Hoćete li da uđete?“
„Ne, hvala. Nisam baš za društvo.“
„Tata nije kod kuće.“ Suzila je oči da bi ga bolje videla na poslednjem svetlu dana.
„Otišao je da planinari u Magalisberg.“
„Potpuno sam?“
„Da. Malo sam zabrinuta, jer skoro mu je osamdeseta, a nije baš najboljeg zdravlja. Međutim, ništa ga ne može sprečiti da ode u planine. Obično ga pratim, ali ovog puta sam morala da ostanem zbog istrage.“
„Nije li ovo mesto odviše pusto za stanovanje?“
„Nije, zašto? Mogu da dođem i odem kad mi se sviđa.“ Nakon kratke pauze: „Ovakvo mesto odgovara, tu se možete povući kad za to osetite potrebu.“
„Znam. Ja to isto radim.“ Možda je rekao više nego što je trebao. „Ali, ja sam mnogo stariji od vas.“
„U čemu je razlika? Naše potrebe zavise od nas samih.“
„Da, ali vi ste mladi. Zar nije bolje da se nalazite s ljudima i dobro se zabavljate?“
„Šta podrazumevate pod dobro se zabavljate?“, zapitala je pomalo ironično.
„Ono što mlađi svet misli pod tim izrazom.“
„Kad sam bila mlada, dobro sam se zabavljala na svoj način. I još uvek to radim“, rekla je pomalo cinično. „Znate, neko vreme sam provela i u braku.“
To je u njemu pobudilo zanimanje; jedva je mogao da poveruje: izgledala je tako mlada, tako neoštećena. Kad ju je ponovo pogledao u oči, bio je manje siguran.
„Rekli ste da vam se žuri kući, gospodine Du Toite“, podsetila ga je Melani.
Već ga je počela oslovljavati imenom, i ova neočekivana, pomalo provokativna formalnost, navela ga je da žurno odgovori:
„Ostaću ako mi ponudite kafu. U onom restoranu nisam popio drugu šolju.“
„Ne smatrajte se obaveznim." Ipak, mirno i s očiglednim zadovoljstvom prošla je kroz polomljenu gvozdenu kapiju i uputila se ravnom popločanom stazom prema predvorju. Trebalo joj je malo vremena da pronađe ključ u torbi. Onda je otključala vrata.
„Pođite za mnom.“
Došla je do većeg radnog prostora, koji se sastojao od dve obične sobe između kojih je srušen zid i tako stvoren svod koji su sa svake strane podupirale dve ogromne kljove od slona. Zidovi su većim delom bili prekriveni policama knjiga, neke su bile ugrađene, a neke u divnim starim vitrinama sa staklenim vratima. Bile su tu i obične jelove daske koje

su nesigurno stajale na ciglama. Na podu su ležala dva istrošena persijska ćilima i kože springbaka i oriksa; zavese na velikim prozorima prema balkonu bile su od izbledelog pliša, verovatno nekad boje starog zlata, a sada prljave žutosmeđe boje. U praznom prozoru među policama, reprodukcije Tri devojke na mostu od Munka, Titus od Rembranta, jedna Brakova mrtva priroda, jedan Pikaso iz ranijeg perioda, Čempresi Van Goga. Nekoliko ogromnih fotelja, u kojima su dremale mačke; prekrasan sto orijentalnog stila, sa ugrađenom šahovskom tablom i figurama od slonovače i abonosa; strarinski kratki klavir i kao škrinja veliki radni sto sa stranama na sklapanje. Radni sto, dva stočića i sav slobodan prostor, kao i sam pod, bili su prekrivem gomilom dokumenata i knjiga, nekih otvorenih, a drugih sa iskidanim oznakama za obeležavanje koje su virile među stranama. Na podu su ležali isprepleteni kablovi koji su spajali gramofon i dva velika zvučnika. Čitav prostor je odisao ustajalim mirisom duvana, mačaka, prašine i plesni.
„Raskomotite se“, rekla je Melani. Digla je sa stolice hrpu knjiga, novina i rukom ispisanih dokumenata i pokušala da ubedi jednu od bezbrojnih lenjih i debelih mačaka da ustupi mesto. Otišla je do vitrine s pločama, na kojoj su bila otvorena vrata jer su police bile pretrpane da bi se mogla zatvoriti, i upalila lampu za čitanje koja se nalazila na njoj. Prigušeno, prašnjavo žuto svetlo obasjalo je veličanstveni haos koji je vladao u toj prostoriji. Na neki čudan način, kao da je pripadala tom prostoru, iako se istovremeno činilo da je izvan tog mesta. Pripadala je tom prostoru, jer se sa sigurnošću snalazila u toj konfuziji, a bila izvan mesta zato što je sve bilo staro, ustajalo, polovno i preživelo, a ona mlada i netaknuta.
„Želite li zaista kafu?“, upitala je dok je još stajala pored lampe. Svetlo je obasjalo ramena, jednu stranu lica i pola njene tamne kose. „Možda vam više odgovara nešto jače? “
„Hoćete li vi nešto uzeti?“
„Dobro bi nam došlo posle ovakvog dana.“ Prošla je ispod svoda, izmedu ogromnih kljova. „Brendi?“
„Može.“
„S vodom.“
„Hvala.“
Izašla je. Počeo je da istražuje prostor oko sebe i spotakao se o kablove jednog zvučnika. Mehanički je prelazio rukom preko hrbata knjiga na policama. Nije bilo određenog sistema u slaganju knjiga, kao ni u samom prostoru. Poređane su nasumice jedna do druge. Otkrio je pravne knjige, Homera (na grčkom), Vulgejta, izbor komentara o Bibliji, filozofska dela, antropologiju, putopise u starom povezu, knjige iz istorije umetnosti, o muzici, o pticama Južne Afrike, o botanici, fotografiji, zatim rečnike engleskog, španskog, nemačkog, italijanskog, portugalskog, švedskog i latinskog jezika; jednu kolekciju pozorišnih komada; romane u izdanju Pingvina. Ništa nije izgledalo novijeg datuma. Sve je već bilo korišćeno, pročitano i uprljano prstima. Uglovi na nekim stranama knjiga koje je izvukao da pogleda bili su presavijeni, odlomci podvučeni, margine ispunjene komentarima, sitnim, skoro nečitkim rukopisom.
Zaustavio se pored stočića sa šahovskom tablom, s ljubavlju dodirnuo nekoliko pažijivo izrezbarenih figura, povukao par poteza u klasičnom skladu prema koncepciji

Ruja Lopeza47 i: beli-crni; beli-crni, i po prvi put osetio malo zavisti: igrati sa ovakvom garniturom posle rukovanja s vlastitim uprijanim, istrošenim drvenim figurama; kao i Melani, živeti u stalnom kontaktu s takvim figurama.
Ušla je i zaustavila se iza njega tako tiho da je nije čuo. Trgnuo se kad je rekla: „Ovde ću spustiti.“
Ben se brzo okrenuo. Skinula je cipele i smestila se u fotelju koju je pre toga oslobodila od knjiga; noge je savila ispod sebe i uzela mačku u krilo. Očistio je fotelju preko puta nje i uzeo čašu koju je ostavila na hrpi knjiga. Prišle su mu dve velike sive mačke, umiljavajući se oko njegovih nogu, s podignutim repom, glasno predući.
U teškoj, zamračenoj, ali prijatnoj atmosferi nereda, dugo su sedeli i pili bez reči. Osetio je kako ga napušta umor, kao teški ogrtač koji sa vešalice klizi na pod. Napolju je suton postajao sve mračniji. U polumraku, okupane žutim svetlom lampe, mačke su se nečujno premeštale u tamniji deo prostorije, gde svetlo nije dopiralo.
Privremeno su se gubile surove realnosti dugog dana: sudnica, smrt, laži, mučitelji, Soveto i grad, sve što je bilo tako živo do nepodnošljivosti u onom bednom restoranu. Ne, nije baš sasvim nestalo: kao da je neka ruka lagano dotakla crtež ugljenom i delimično pomutila i razmazala jasne linije.
„Kada se vraća vaš otac?“, upitao je. Slegla je ramenima. „Ne znam. Nikad ne planira vreme. Verovatno kroz nekoliko dana. Otišao je pre nedelju dana.“
„Ova prostorija liči na radnu sobu doktora Fausta.“ Nasmejala se. „To je baš on. Da je verovao u đavola, možda bi mu i dušu prodao.“
„Čime se bavi?“ Bilo je olakšanje pričati o njenom ocu, izbegavanjem razgovora o sebi, o njoj i onome što se desilo.
„Bio je profesor filozofije. U penziji je već godinama. Sada radi šta mu se prohte. Ponekad ode u planine, sakuplja biljke i druge stvari. Obišao je celu zemlju sve do Bocvane i Okavanga.“
„Ne smeta vam što vas ostavlja samu?“
„Zašto?“
„Samo sam pitao.“
„Dobro se slažemo.“ Pod mutnim, zlatnim odsjajem lampe, okruženoj poznatim predmetima, kao da joj je bilo lakše da se oslobodi svoje suzdržanosti. „Vidite, bilo mu je skoro pedeset godina kad se vratio iz rata, i u Londonu se oženio mojom majkom. Bila je mnogo mlađa od njega, ćerka starih prijatelja. Nakon ljubavne priče od tri nedelje – kad ju je upoznao pre rata, bila je još dete i nije na nju obraćao pažnju – venčali su se. Međutim, nije mogla da se privikne na život u Južnoj Africi, i već nakon godinu dana, posle mog rođenja, oni su se razveli. On me je sam podigao.“ Gutnula je malo brendija i osmehnula se svojim poželjnim ustima.
„Sam Bog zna kako je uspeo u tome, jer ne poznajem čoveka s manje smisla za praktično.“ Na momenat je zavladao tajac, jedino su mačke nastavile da predu, ili je fotelja zaškripala kad bi pomerila noge. „Prvo je počeo da studira pravo“, rekla je. „Postao je advokat, toga se zasitio, sve napustio i otišao u Nemačku da studira filozofiju. Bilo je to ranih tridesetih. Proveo je neko vreme u Tibingenu, Berlinu, i godinu dana u Jeni. Bio je toliko utučen zbog onoga što se dešavalo u Trećem Rajhu da se vratio kući trideset i osme.

Kad je izbio rat, otišao je u vojsku da se bori protiv Hitlera, i završio tri godine u nemačkom logoru.“
„Šta je bilo s vama?“
Brzo je podigla glavu i posmatrala ga neko vreme. „O meni nema mnogo da se kaže.“
„Šta vas je navelo da postanete novinarka?“
„Ponekad se i sama pitam.“ Ponovo je umukla, dok su njene velike i tajanstvene oči sjale u zamračenoj sobi. Iznenada je donela odluku. Rekla je: „U redu, kazaću vam. Ne znam zašto, ali ne volim da govorim o sebi.“
Mirno je čekao, svestan sve većeg opuštanja, na otvaranje koje je omogućila sve veća pomrčina napolju i prijatna atmosfera stare kuće. „Odrasla sam pod velikom zaštitom“, rekla je. „Nije bio posesivan – barem to nije pokazivao. Verujem, zbog toga što je video toliko nereda u svetu i želeo da me zaštiti što je bolje mogao. Ne od patnje kao takve već od nepotrebne patnje. Kasnije, na univerzitetu, izabrala sam lepi i sigurni predmet. Uglavnom, literatura. Nadala sam se da ću postati profesorica. Onda sam se udala za čoveka koga sam srela na studijama, jednog od mojih profesora. Obožavao me je, nosio na rukama, kao i moj otac.“
„Ali, zašto?“ Iznenada je poželeo da vidi Lindu.
„Ne znam. Možda je u meni uvek bila neka suprotnost. Ili druga strana? Pazite, rođena sam u znaku Blizanaca.“ Provokativni osmeh. „Pretpostavljam da sam duboko u sebi lenja osoba. Ništa ne bi bilo lakše nego udovoljiti svojim željama, povući se u sebe kao u ovu staru fotelju. Međutim, to je opasno. Je li vam jasno šta pokušavam da kažem? Hoću da kažem, moguće je voditi divan, siguran život i tako prestati živeti, prestati brinuti. Kao da se nalazite u transu, kao da živite u oblacima.“ Poigravala se čašom.
„Onda jednog dana otkrijete da život prolazi pored vas, a vi ste samo parazit, pomalo beličast kao crv, ne baš ljudsko biće, tek neka slatka i nefunkcionalna stvar. Čak ako i pokušavaš da zoveš u pomoć, oni te ne razumeju, ne čuju. Ili misle, to je neka njena nova ludost, i učine sve da ti ugode.“
„I, šta se desilo? Kako ste s tim raskinuli?“
„Ne verujem da je za to potreban neki dramatičan ili spektakularan događaj. Jednostavno, dogodi se. Jednog jutra otvoriš oči i osetiš u sebi neki nemir, nešto te tišti i nije ti jasno šta se dešava. Okupaš se, vratiš se u svoju sobu, i odjednom, dok prolaziš pored ogledala, ugledaš sebe. Zastaneš. Pogledaš se. Sebe nagu. Lice, telo koje gledaš svakog dana u svom životu. Jedino što ga u celini bića nisi nikad videla. Nikad u celosti ugledala. I sada, odjednom, osetiš šok, ugledaš potpunog stranca. Gledaš svoje oči, nos, usta. Pritisneš lice na glatku, hladnu površinu ogledala, dok se ne zamagli, pokušavaš da prodreš unutra, da gledaš pravo u svoje oči. Korakneš unazad i baciš pogled na svoje telo. Dodirneš se rukama, ali ono je i dalje strano, ne možeš da se s time pomiriš. Uhvati te neka luda želja. Želja da istrčiš na ulicu u takvom stanju, bez odeće, i da izgovoriš naglas ljudima na ulici najprostije reči. Ali, naravno, ti potisneš tu želju. I osetiš se još više zarobljenom nego pre toga. Onda shvatiš da si celi život gubila vreme i čekala da se nešto desi, nešto posebno, nešto odista vredno. Sve što se dešava samo je vreme koje odlazi u nepovrat.“
„Znam“, rekao je Ben tiho, više sebi nego njoj. „Mislite da ne poznajem taj osećaj?

Čekaš dugo kao da je život neka investicija u banci, siguran ulog koji će ti jednog dana isplatiti bogatstvo. A onda otvoriš oči i otkriješ kako život nije ništa drugo nego sitniš koji danas držiš u zadnjem džepu.“
Digla se iz fotelje i otišla do prozora iza pretrpanog stola, mala figura naspram mračnog povečerja, nejaka pojava nežnih ramena i skladne zaobljene stražnjice.
„Ako mi je odista neki poseban događaj otvorio oči“, rekla je okrećući se, „to je bilo nešto sasvim beznačajno. Jednog dana naša kućna pomoćnica se razbolela dok je pospremala kuću i ja sam je tog poslepodneva odvela njenoj kući u naselju Aleksandra. Radila je godinama za nas, prvo dok smo tata i ja bili zajedno, a onda kod Brajena i mene, kad sam se udala. Dobro smo se slagale. Pristojno smo je plaćali. Ali, vidite, toga dana sam prvi put stupila nogom u njenu kuću. To me je potreslo. Kućica od cigle, sa dve sobe. Bez plafona, bez struje, patos od betona. U trpezariji, sto pokriven mušemom i dve klimave stolice, koliko se sećam, i mali kuhinjski orman, a u drugoj sobi krevet za jednu osobu i nekoliko kanti za petrolej. To je bilo sve. Tu je živela s mužem i troje najmlađe dece i dve sestre njenog muža. Izmenjivali su se u krevetu, ostali su spavali na patosu. Ni traga od dušeka. Bila je zima, deca su kašljala.“ Reči su joj iznenada zastale u grlu.
„Razumete li? Nije u pitanju bilo siromaštvo: zna se šta je siromaštvo, o tome čitamo u novinama, nismo slepi, imamo čak i socijalnu svest. Ja sam mislila da poznajem Doroti; pomogla je tati u mom vaspitanju; živela je sa mnom u istoj kući svakog dana otkad sam živa. Verujte, po prvi put sam osetila da otkrivam da postoje drugi životi. Najgore od svega bilo je osećanje da o svom životu znam isto tako malo kao i o njihovom.“ Naglo je prišla stolu i uzela njegovu praznu čašu. „Doneću vam još.“
„Dovoljno sam popio“, rekao je. Brzo je nestala u pratnji nekoliko nečujnih mačaka.
„Niste se valjda rastali zbog toga?“, upitao je kad se vratila. Leđima okrenuta, stavila je ploču na gramofon da svira sasvim tiho jednu od poslednjih Betovenovih sonata; jedva čujna muzika razlila se prenatrpanom prostorijom.
„Kako da bolje objasnim zbog čega sam donela tu odluku?“, rekla je i ponovo se sklupčala u fotelji. „Nije se desilo samo to. Naravno da nije. Sve više sam osećala klaustrofobiju. Postala sam svadljiva, nerazumna, živčana. Jadnom Brajenu nije bilo jasno šta se dešava. Ni tati isto tako. Za godinu dana potpuno sam se odvojila od njega, nisam mogla da se suočim s njim, nisam znala šta da kažem. Nakon razvoda preselila sam se u svoj stan.“
„Vratili ste se ocu“, podsetio ju je.
„Da. Nisam se vratila da mi ugađa i da me mazi. Sada sam ja bila potrebna njemu.“
„A onda ste postali novinarka?“
„Mislila sam da će me to naterati ili mi pomoći da se otvorim, da će me sprečiti da se vratim staroj euforiji. To će me naterati da progledam i primetim šta se događa oko mene.“
„Nije li to bilo malo prenaglo?“
„Morala sam tako nešto da učinim. Poznavala sam sebe suviše dobro. Malo je trebalo pa da se opet prepustim ugodnom životu i luksuzu da se drugi brinu o meni. Ali, nisam smela da dopustim da se to ponovi. Jeste li razumeli?“
„Je li vam uspelo?“, zapitao je Ben. Drugi brendi pojačao je efekat prvog, i on se

prepustio nekom blaženstvu.
„Bilo bi mi drago da vam mogu dati pravi odgovor.“ Njene oči su ga željno tražile, u nadi da će u njemu pronaći oslonac ili neki mig. Nastavila je malo kasnije: „Prvo sam krenula na duži put. Uglavnom sam lutala naokolo. I to po Africi.“
„Kako ste uspeli s pasošem Južne Afrike?“
„Da vas podsetim, moja majka je Engleskinja, Tako sam i ja dobila britanski pasoš. To je još uvek praktično ako vas uredništvo pošalje napolje kao reportera.“
„Jeste li se iz svega toga vratili nepovređeni?“
Kratak, skoro gorak osmeh. „Ne sasvim. Uostalom, zar sam to mogla da očekujem? Na kraju krajeva, to je jedan od razloga zašto sam prekinula.“
„Šta se desilo?“
Slegla je ramenima, suzdržavajući se. „Zaista mi nije jasno zbog čega vas tešim svojim melodramskim pričama?“
„Sada vi izbegavate odgovor.“
Pogledala ga je pravo u oči, odmeravajući i razmišljajući. Onda se ponovo digla, kao da se plašila da će joj neko prigovoriti ukoliko se ne pokrene, i počela vršljati po sobi, vraćajući neke knjige na mesto.
„Bila sam u Mozambiku 1974. godine“, na kraju je progovorila. „U to vreme FRELIMO48 i je baš počeo da gubi kontrolu po preuzimanju vlasti.“ Na momenat se činilo kao da će se predomisliti, a onda je nastavila, okrenuta leđima: „Jedne noći, kad sam se vraćala u hotel, zaustavila me je grupa pijanih vojnika. Pokazala sam novinarsku legitimaciju, ali su mi je bacili u lice.“
„I onda?“
„Šta mislite?“, upitala je. „Odvukli su me na jedno pusto mesto i silovali, svi odreda, i tamo ostavili.“ Odjednom se nasmejala: „Znate šta je bilo najgore u svemu tome? Kad sam se vratila u hotel, dugo nakon ponoći, dotuklo me je što nije bilo vode.“
Napravio je očajan, ljutit pokret. „Zar to niste prijavili policiji, ili učinili nešto?“
„Kome?“
„Sledećeg dana ste odmah uzeli avion?“
„Naravno da nisam“, rekla je. „Morala sam da završim svoj zadatak.“
„To je ludost.“
Slegla je ramenima, skoro ju je razveselilo što se ljuti. „Dve godme kasnije zatekla sam se u Angoli“, rekla je mirno.
„Nemojte reći da su vas ponovo silovali?“
„Ah, ne. Našla sam se u zatvoru s grupom drugih novinara. Zaključali su nas u jednu učionicu dok nisu proverili naše isprave. Pet dana dana su nas tu držali, pedeset, šezdeset ljudi u jednoj prostoriji. Za toliki broj ljudi nije bilo mesta za ležanje ili spavanje. Samo bismo se naslonili jedan na drugoga.“ Opet se nakratko nasmejala. „Najveći problem nije bio u vrućini, nedostatku vazduha ili raznoj gamadi, već u nevoljama sa stomakom. Najveći proliv u mom životu. Ništa tu nisam mogla. Vratila sam se u farmerkama u kojima su me držali u zatvoru.“
Ne pitajući, nalila je njegovu i svoju čašu iz flaše brendija koju je donela sa sobom.
„Ubrzo nakon toga uredništvo me je poslalo u Zair“, nastavila je. „Kad je počela

pobuna, nije bilo tako loše, osim jedne večeri kad smo bili na malom rečnom brodu i nenadano se našli u unakrsnoj vatri. Morali smo da pustimo da nas voda nosi niz reku, držeći se onog što je ostalo od čamca, u nadi da nas neće sve poubijati. Čovek koji je bio sa mnom dobio je metak u prsa, ali se izvukao. Srećom, uhvatio nas je mrak, pa nas nisu mogli videti. “
Nakon duge pauze, upitao je zbunjeno: „Zar vas to nije sasvim dotuklo? To što se desilo u Mozambiku – jeste li pomislili da više nećete biti ista osoba?“
„Možda nisam htela da budem ista osoba.“
„Ali, neko kao vi – kako ste već vaspitani – devojka, žena?“
„Menja li to išta na stvari? Možda sam sve lako izdržala baš zbog toga.“
„Na koji način?“
„Da bih izašla iz sebe, oslobodila se onog što me sputava i naučila da budem manje zahtevna.“
Ispraznio je čašu jednim gutljajem i zatresao glavom. „Zbog čega se čudite?“, upitala je. „Kad ste počeli da se bavite Gordonom, sve ono do čega ste došli prirodnim putem, ja sam morala da saznam od samog početka. Morala sam sebe da prisiljavam na svakom metru puta da bih postigla cilj. Ponekad me obuzme strah da to još nisam postigla. Možda je ostvarenje cilja samo deo velike iluzije.“
„Kako možete da kažete da se kod mene sve odvijalo prirodnim putem?“, protestovao

je.


„Zar nije?“
A onda je i kod njega iznenada počelo opuštanje, slično velikom jatu golubova

puštenih iz kaveza. Ne pokušavajući da to zaustavi ili drži pod kontrolom, ohrabren njenim vlastitim ispovedanjem, kao i ugodnom atmosferom ove prostorije u tiho predvečerje, koja je to omogućila, i on je pustio da iz njega poteče sve ono što je ovih godina bilo u njemu zatvoreno. O detinjstvu na farmi u provinciji Fri Stejtu i strahovitoj suši u kojoj su sve izgubili; o nomadskom životu dok je njegov otac radio na železnici, i jednogodišnjem putovanju na more; o godinama na fakultetu i besmislenoj pobuni koju je vodio protiv predavača zato što je izbacio njegovog prijatelja iz razreda; o Lidenbergu, gde je sreo Suzan; o kratkom zadovoljstvu kad je radio među siromašnima u Krugersdorpu, sve dok Suzan nije tražila promenu, jer je život u takvom mestu bio nedoličan u krugu ljudi koji su daleko ispod njegovog ranga. Pričao je o svojoj deci, tvrdoglavoj i uspešnoj Suzet, nežnoj i miloj Lindi, razdražljivom, agresivnom i nestrpljivom Johanu. Pričao joj je o Gordonu, o Džonatanu, koji je preko vikenda radio kod njega u bašti i koji je postajao sve zlovoljniji i neposlušniji pošto se družio sa prijateljima sumnjive vrednosti, i koji je na kraju nestao za vreme demonstracija; o upornosti njegovog oca da ispita šta se desilo, o njegovoj smrti; o Danu Levinsonu, Stanliju, njegovoj poseti zatvoru na Trgu Džona Forstera; o kapetanu Stolcu, sa ožiljkom na bledoj jagodičnoj kosti, i o tome kako se naslonio na vrata, bacao u vazduh i hvatao narandžu, a zatim je stiskao sa senzualnim zadovoljstvom kad bi mu se ponovo našla u ruci; o svemu čega se setio, bilo to važno ili od sporednog značaja, sve do današnjeg dana. Nakon toga, nastala je tišina. Napolju je zavladala noć. S vremena na vreme neki zvuk
– auto u prolazu, udaljena sirena hitne pomoći ili policijska kola, lavež psa, glasovi na

ulici – prigušen starim zavesama od pliša i gomilom knjiga naslaganim uza zid. Betovenova muzika davno je prestala. Jedino bi se pokrenula neka mačka, skoro neprimetno, kao senka, i to kad bi se uskomešala, tražeći novo mesto za spavanje, zevajući i ližući krzno malim ljubičastim jezikom.
Mnogo kasnije, Melani je ustala i uzela njegovu čašu.
„Hoćete li još?“ Zatresao je glavom.
Na trenutak je zastala blizu njega, toliko blizu da je mogao da oseti lagani miris parfema. Onda se okrenula i napustila sobu sa čašama u ruci. Kretala se vrlo tiho, dok joj se haljina lelujala oko bosih nogu. Nečujni sklad njenih pokreta bio je za njega toliko senzualan da je osetio kako mu se lice žari, a grlo steže. Svestan je da su sami u toj polumračnoj kući, uz tihi odsjaj svetlosti, bogatstvo knjiga i neprimetnih senki mačaka. Izvan zidova ove prostorije s grotesknim slonovskim kljovama, postoji podsvesni nagoveštaj drugih prostora, drugih sumraka i tmina, dostupnih praznina, kreveta, nežnosti, tišine. Iznad svega je bio svestan ove mlade žene, Melani, koja se nevidljivo kreće negde u toj tmini, koja mu je bliska i koja opušteno gazi bosih nogu, dostižna, dodirljiva i neodoljiva svojom otvorenom ženstvenošću u kojoj nema sustezanja.
Skoro užasnut, digao se na noge. Kad se vratila, rekao je: „Nisam ni primetio da je ovako kasno... Moram da idem.“
Okrenula se bez reči i ispratila ga do vrata. Na tremu je bilo sasvim mračno, kameni pod je još zadržao toplinu dana. Nije upalila svetlo.
„Zašto ste me pozvali u kuću?“, iznenada je upitao. „Zašto ste me odveli od sudnice?“
„Bili ste previše usamljeni“, rekla je bez traga sentimentalnosti u glasu, tek konstatacija.
„Doviđenja, Melani.“
„Morate mi se javiti ukoliko odlučite da ćete nešto uraditi“, rekla je.
„Uraditi, šta?“
„Prvo razmislite. Nemojte žuriti. Ali, ukoliko se odlučite da ćete pratiti Gordonov slučaj i ukoliko vam zbog bilo čega budem potrebna...“, pogledala ga je u mraku. „Rado ću vam pomoći.“
„Još uvek sam zbunjen.“
„Znam. Ali, tu sam ako me zatrebate.“
Nije odgovorio. Lice mu je gorelo na mlakom dašku večernjeg povetarca. Ostala je na pragu, dok je on krenuo prema autu. Osetio je u sebi nerazumnu, smešnu želju da se okrene i uđe s njom u kuću, zatvori vrata, isključi svet. Ali, znao je, to je bilo nemoguće. Vratila bi ga nazad u taj svet kome se sama predala. Ne usuđujući se ni da mahne rukom, požurio je kroz zarđalu kapiju i ušao u automobil. Upalio je motor, krenuo nekoliko metara uzbrdo, okrenuo kola u obližnjoj aleji, vratio ih nizbrdo i prošao pored njene kuće. Nije proverio je li još tamo stajala. Ali, znao je, morala je biti tamo negde u mraku.
„Gde si bio? Zašto dolaziš tako kasno?“, upitala je Suzan, ljutito i s prekorom, kad je izašao iz garaže. „Već sam pomislila da ti se nešto desilo. Upravo sam htela da zovem policiju.“
„Zašto bi mi se nešto desilo?“, upitao je razdražljivo.

„Znaš li koliko je sati?“
„Suzan, nisam mogao da se odmah vratim kući.“ Hteo je da je izbegne, ali ona je i dalje stajala pored kuhinjskih vrata, sa svetlom u pozadini.
„Ovog popodneva sud je doneo presudu.“
„Znam. Čula sam na vestima.“
„Onda ti mora biti jasno.“
Iznenada ga je pogledala sa sumnjom i gnušanjem: „Smrdiš na alkohol.“
„Oprosti.“ Nije ni pokušao da objašnjava.
Srdita, propustila ga je da prođe. Međutim, kad je došao u kuhinju, malo je smekšala:
„Znala sam da ćeš biti umoran. Spremila sam malo bobotije49 .“ Pogledao ju je sa zahvalnošću, osećajući se krivim. „Nije trebalo.“
„Johan je morao rano da jede. Otišao je u šahovski klub. Ali, ostavila sam za nas dvoje.“
„Hvala, Suzan.“
Kad se vratio iz kupatila, mokre kose i usta koja su još bridela od zubne paste, ona ga je čekala u trpezariji. Izvadila je srebrno posuđe, otvorila flašu „šato libertasa“50 i upalila par sveća.
„Zbog čega sve ovo?“, upitao je.
„Bene, znala sam da će te ovaj slučaj uznemiriti. A smatrala sam da smo nas dvoje zaslužili da zajedno večeramo u miru.“ Seo je. Mahinalno mu je pružila ruku zbog večernje molitve, onda je žustro i efikasno izvadila mleveno meso, pirinač i povrće. Osetio je potrebu da kaže: Suzan, zaista nisam gladan. Ali, nije se usudio; zbog nje se pretvarao da uživa u hrani, uprkos umoru koji ga je pritisnuo kao neka grudva u želucu.
Govorila je živahno, sa žarom, razumno, pokušavajući da mu ugodi i da ga smiri, ali rezultat je bio suprotan. Linda je telefonirala i pozdravila ga; nažalost, ona i Piter neće moći da navrate ovog vikenda, jer je zauzet predavanjem veronauke. Suzanina majka je zvala iz Kejptauna. Otac namerava da kroz nekoliko nedelja dođe na otvaranje neke administrativne zgrade u parku Fanderbejl i pokušaće da ostane koji dan. Ben se prepustio njenim rečima, suviše umoran da bi se odbramo.
Ona je to primetila, zastala usred rečenice i srdito ga pogledala. „Bene, ti ne slušaš?“
Trgnuo se i podigao glavu. „Molim?“ Onda je uzdahnuo. „Oprosti mi, Suzan. Večeras zaista nisam pri sebi.“
„Drago mi je što je sada gotovo“, rekla je iznenada saosećajno i uhvatila ga za ruku.
„Bila sam zabrinuta zbog tebe u poslednje vreme. Ovakve stvari ne smeš da previše primiš k srcu. U svakom slučaju, sada će biti bolje.“
„Bolje?“, rekao je iznenađeno. „Mislio sam da si čula za presudu na radiju u vestima?
Nakon svega što je izašlo na videlo u istražnom postupku.“
„Bene, sudija je imao u rukama sve činjenice“, rekla je blago.
„I ja sam ih čuo!“, rekao je ljutito. „I mogu ti reći...“
„Ti si za to laik, kao i svi mi“, rekla je strpljivo. „Šta mi znamo o zakonima?“
„Što o tome zna sudija?“, upitao je. „Ni on nije pravnik. On je samo državni službenik.“
„On mora da zna šta radi, jer ima višegodišnje iskustvo.“ Još uvek sa osmehom:

„Hajde, molim te, Bene, slučaj je završen i sada je gotovo. Ništa se tu više ne može učiniti.“
„Ubili su Gordona“, rekao je. „Prvo su ubili Džonatana, onda njega. Kako se mogu tako izvući?“
„Da su bili krivi, sud bi to potvrdio. Bene, kao i ti, i ja sam bila šokirana kad sam čula za Gordonovu smrt. Ali, nema koristi i dalje razmišljati o tome.“ Još jače je stisnula njegovu ruku. „Sve je gotovo, sve je prošlo. Opet si kod kuće. Sada možeš da se smiriš“. Uz osmeh – pokušavajući da ohrabn njega ili sebe? – bila je uporna: „Završi sa jelom i idemo u krevet. Kad se dobro naspavaš, bićeš onaj stari.“
Nije odgovorio. Slušao je odsutno, kao da nije shvatio što govori; kao da čuje drugi jezik.

6
U nedelju ujutro naslovnu stranu novina na engleskom jeziku krasila je slika Emili u Benovom zagrljaju, s velikim naslovom „Tuga na licu“ i kratkim opisom u kome se iznose činjenice iz istražnog postupka (s reportažom na drugoj strani), gde se navodi kako
„gospođu Emili Ngubene, ženu čoveka koji je umro u pritvoru, teši prijatelj porodice, gospodin Ben du Toit“.
Nije mu bilo drago, ali ga nije bilo ni briga. Takvo izlaganje javnosti u novinama može da zasmeta; ali, ta žena je bila izvan sebe i očigledno nije znala šta radi. Međutim, to je Suzanu uznemirilo. Čak toliko da tog jutra nije htela da ide u crkvu.
„Kako mogu da sedim pod pogledom svih u crkvi? Šta će svet da misli o tebi? “
„Suzan, molim te. Slažem se da nije u redu nekoga izložiti na taj način, ali na kraju, zar je to važno? Šta sam mogao da učinim?“
„Da si od početka ostao po strani, ne bi sada navukao na nas takvu sramotu. Da li shvataš kakvih problema može da ima moj otac?“
„Suzan, od muve praviš slona.“
Međutim, tog dana telefon je počeo da zvoni. Dvoje prijatelja zadirkivali su Suzan, želeći da znaju je li to Ben našao „novu simpatiju“; jedno ili dvoje drugih – uključujući i mladog Fivijersa – želeli su da prenesu svoje razumevanje i podršku. Ostali, skoro bez razlike, pokazali su negativan stav, a neki otvoreno neprijateljski. Posebno strog u svom komentaru bio je upravnik škole: „Da li je Ben svestan da je službenik Odeljenja za prosvetu i da se bavljenje politikom od strane profesora gleda prekim okom?“
„Ali, gospodine Klute, kakve to blage veze ima s politikom? Žena je izgubila muža.
Bila je skrhana bolom.“
„Crna žena, Du Toite“, rekao je hladno Klute. Izgubio je živce: „Ne vidim u čemu je razlika.“
„Jeste li postali slepi?“ Klute je ostao bez daha kao da je dobio napad. „Onda kažete, to nije politika? A šta kažete o Zakonu protiv nemorala51 koji postoji u ovoj zemlji?“
Jedan Benov kolega, Harcenberg, inače starešina u verskoj zajednici, telefonirao mu je
posle jutarnje službe. „Nisam se iznenadio što te jutros nije bilo u crkvi“, rekao je,

očigledno pokušavajući da se našali na nespretan način. „Pretpostavljam da se stidiš da se pokažeš u javnosti?“
Najviše ga je pogodio Suzetin poziv za vreme ručka: „Zaboga, tata, uvek sam znala da si naivan, ali ovo je previše. Grliti žene na javnom mestu?“
„Suzet“, odvratio je ljutito, „kad bi imala bar malo smisla da proceniš...“
„Ko mi to priča o smislu za procenu?“, oštro ga je prekinula. „Da li si ikad pomislio na posledice koje ovo može imati po tvoju decu?“
„Uvek sam pokazivao više pažnje prema svojoj deci nego ti prema svojoj, Suzet.“ Zvučalo je mnogo zlobnije nego što je nameravao, ali bilo mu je svega dosta.
„Nisi valjda tako razgovarao sa Suzet?“, upitala je Suzan kad se vratio za sto.
„Jesam. Očekivao sam od nje više zdravog razuma.“
„Nisi pomislio da nešto nije u redu ako je čitav svet u raskoraku s tobom?“, upitala je jetko.
„Što ne ostaviš tatu na miru?“, uzviknuo je Johan neočekivano. „Za boga miloga, šta je loše učinio? A da se njemu nešto desilo – zar ti ne bi bila uznemirena?“
„Sigurno se ne bih bacila u zagrljaj momku koji radi u vrtu!“, odgovorila je hladno.
„Sad zaista preteruješ“, ukorio ju je Ben.
„Pitam se ko je započeo.“
Telefon je ponovo zazvonio. Ovog puta bila je to njegova sestra Helena, udata za industrijalca. Iako je to za nju bilo uglavnom zabavno, ipak ni ona nije mogla da zadrži otrov: „Ko bi to rekao! Sve ove godine mi prebacuješ da trčim za publicitetom svaki put kad me neki fotograf prepozna na prijemu ili nekom drugom mestu – a sada, pogledaj sebe!“
„To nije smešno, Helena.“
„Ja mislim da je to vrlo zabavno. Jedino što postoji i lakši način da objaviš svoju sliku u novinama.“
Čak mu je i Linda donekle prigovorila kad je pozvala predveče: „Tata, ti jesi dobronameran, ali sigurno da je bolje kloniti se novina ako želiš iskreno da pomogneš ljudima.“
„Kao da čujem Pitera“, rekao je, nemoćan da prikrije tugu. Čitav dan je čekao njen poziv, ubeđen da će ga bar ona razumeti.
Linda je zastala na momenat. Onda je priznala: „Tako je, to je Piter primetio, ali ja se s njim slažem.“
„Linda, zaista misliš da sam namerno pozvao fotografe?“
„Ne, naravno da nisi!“ Mogao je da zamisli kako crveni od srama. „Tata, izvini, nije mi namera da d još više zagorčam život. Ali, ovaj dan je bio prilično naporan za mene.“
„Zbog čega?“ Odmah je sva njegova briga bila usmerena prema njoj.
„Pa, znaš, svi ostali studenti... nisu me baš smirili. Ako i pokušaš da raspravljaš sa njima, nema koristi.“
Nedostajao je samo jedan poziv. Nije ga ni očekivao; niti je to bilo moguće. Celog tog teškog dana ona mu je bila najbliža, prisutna isto tako u mislima kao što je bila dve noći ranije u senci ili prigušenoj svetlosti stare kuće u Vestdinu.
Nakon što je završio razgovor s Lindom, isključio je telefon i uputio se u šetnju. Ulice

su bile puste, a tiho je veče bilo melem za njegove nemirne misli.
Kad se vratio, Suzan je već bila u spavaćoj sobi. Sedela je u spavaćici pred ogledalom, lica izmučenog i bledog bez šminke.
„Ideš već na spavanje?“, upitao je, nemoćan da skrije osećaj krivice.
„Zar nije bilo dosta za jedan dan?“
„Molim te, pokušaj da razumeš“, rekao je malodušno. Pružio je ruke prema njoj, a onda ih spustio.
„Umorna sam od pokušavanja.“
„Zašto si tako nesrećna?“
Brzo je okrenula glavu, skoro uplašena, a onda se ponovo pribrala. „Bene, nikad me nisi mogao usrećiti“, rekla je mirno. „Stoga te molim, nemoj sebi da laskaš ako smatraš da me možeš usrećiti.“
Pogledao ju je u čudu. Odvratila je lice od njega, pritisnula rukama glavu, ramena su joj se tresla.
Prišao joj je i nespretno je dodirnuo.
Ukočila se. „Molim te, pusti me na miru“, rekla je smireno. „Dobro mi je.“
„Možemo li da razgovaramo?“
Zatresla je glavom, ustala, otišla prema kupatilu ne osvrćući se i zatvorila vrata za sobom. Nekoliko minuta kasnije otišao je bez nekog cilja u radnu sobu, gde je pokušao da se opusti kao toliko puta ranije, otvorio knjigu o šahu i na izbledeloj i istrošenoj tabli povukao par poteza jedne klasične partije iz prošlosti. Međutim, večeras mu to nije pričinjavalo zadovoljstvo. Osećao se kao uljez i amater u nadmetanju dva majstora koji odavno nisu među živima. Nezadovoljan, odustao je i vratio garnituru u fioku. Nakon toga svesno je naterao sebe da sabere misli i sredi zbrku u svojoj glavi, počeo da pravi beleške i sastavlja kratki i tajni popis svega što se desilo od samog početka. Kad je pred sobom imao ispis, objektivno i uredno složen, sličan strukturi žilica na jednom listu, osećao se mnogo bolje. Bilo mu je lakše da utvrdi činjenice, da presudi, proceni. Na kraju, sve se svelo na jedno pitanje, koje je Melani ranije postavila:
Šta sada?
Jer nije sve bilo završeno niti urađeno, kao što je Suzan primetila. Nakon što je ovo osvanulo u novinama, još manje nego pre toga. Možda je tek počelo. Kada bi samo bio siguran.
Kao teran nekim nagonom, ustao je u jedanaest sati, otišao do garaže, podigao vrata i ušao u kola. Kad je stigao pred pastorovu kuću i primetio da su svi prozori osim jednoga zamračeni, skoro se predomislio. Namerno je svladao otpor u sebi i zakucao na vrata.
Prošlo je prilično vremena pre nego što je pastor, velečasni Bester, u crvenom ogrtaču i papučama, otvorio vrata.
„Ume Bene? Bože moj, što vas je dovelo u ovo doba noći?“
Pogledao je u nestrpljivo duguljasto lice pred sobom. „Velečasni, večeras vam dolazim kao Nikodim52 . Moramo da razgovaramo.“
Činilo se u jednom momentu da velečasni okleva, a onda je stao u stranu da ga
propusti da uđe. „Naravno. Molim vas, uđite.“ Iz njegovih usta se začuo uzdah.
Prošli su kroz kuću do radne sobe s golim zidovima i podom prekrivenim parketom.

„Hoćete li kafu?“
„Ne, hvala.“ Izvadio je lulu. „Nadam se da vam neće smetati ako pušim?“
„Naprotiv, samo izvolite.“
Sada kad je došao, nije bio siguran kako da pokrene temu, odakle da počne. Konačno, pastor je bio taj koji je priskočio u pomoć, s profesionalnim tonom u glasu:
„Pretpostavljam da ste došli da razgovarate zbog onoga što je izašlo u novinama?“
„Da. Sećate li se, bili ste kod mene kad je Emili došla da traži pomoć?“
„Istina. Tako je.“
„Prema tome, znate da ovo traje već neko vreme.“
„U čemu je problem, ume Bene?“
Ben je izvadio lulu iz usta. „Velečasni, od samog početka bilo je strašno“, rekao je.
„Ono što mi je davalo pouzdanja, to je bilo uverenje da će predmet doći do suda i da će sve izaći na videlo. Bio sam siguran u pravednu presudu. To sam stalno govorio i drugim ljudima, jer su bili manje skloni da veruju u ishod ove istrage.“
„I onda?“
„Zašto pitate, velečasni? I sami znate šta se desilo.“
„Sud je sve ispitao do kraja.“
„Zar niste čitali novine, velečasni?“, upitao je. „Jeste li srećni što je izašlo na videlo?“
„Zaista nisam“, rekao je velečasni. „Pre nekoliko dana rekao sam ženi da nam je Gospod naneo veliku sramotu. Ali, slučaj je sada zaključen, i pravda je zadovoljena.“
„Vi to nazivate pravdom?“
„Kako inače?“
„Ja sam bio tamo!“, rekao je besno. „Čuo sam svaku izgovorenu reč. Kao što je rekao advokat De Filijers...“
„Ali, ume Bene, znate kako advokati znaju da preteraju sa svojim argumentima, to je deo njihovog posla.“
„Zar je posao jednog sudije da se pravi kao da ne postoje činjenice koje izlaze na videlo?“
„Ume Bene, da li su to stvarno bile činjenice? Kako biti siguran? Na ovom svetu, na obe strane ima tako malo dobre volje.“
„Poznavao sam Gordona. Ono što su rekli za njega – da je učestvovao u zaveri protiv vlasti – to je notorna laž.“
„Ume Bene, niko osim Boga ne vidi šta se stvarno nalazi u našoj duši. Nije li to arogantno da se pravite da ste u stanju da govorite u nečije ime?“
„Velečasni, zar nemate poverenja u svoju braću? Volite li vašeg bližnjega?“
„Čekajte malo“, rekao je pastor Bester strpljivo, naviknut da sa tvrdoglavim ljudima izađe na kraj. „Zar nema razloga da budemo ponosni na našu sudsku vlast, umesto da je neprestano kritikujemo? Pretpostavimo da se ovo dešava u Rusiji: šta bi se tamo desilo? Ili u nekoj afričkoj državi? Budite ubeđeni, ovaj slučaj ne bi ni došao do suda.“
„Kakve koristi od suda ako šačica ljudi ima svu moć da odluči šta će reći i ko će reći na tom sudu? Jedini čovek kome su dozvolili da govori u svoje ime, mladi Arčibald Cabalala, zar nije porekao sve što su ga naterali da navede u svojoj izjavi? A devojka, koja je govorili o mučenju...“

„Zar ne shvatate da je najstarija varka na svetu okriviti policiju ako želite da spasite svoju kožu?“
„Da li je Arčibald Cabalala spasao svoju kožu? Za njega je bilo bolje da se drži izjave koju su mu diktirali. Mogao je da napusti sudnicu kao slobodan čovek umesto da ga odvedu nazad u ćeliju isti ljudi koje je optužio za mučenje.“
„Poslušajte, ume Bene“, rekao je mladi čovek, pomalo ljutito, „niko ne poriče da nema nepravde i zla u našem društvu, kao i u svakom drugom. Međutim, ako počneš da sumnjaš u svoje organe vlasti, onda deluješ protiv hrišćanskog duha. Tim organima je dodeljena božja moć i nije na nama da sumnjamo u njihove odluke. Vrati cezaru što je njegovo53 .“
„Šta da se radi ako cezar svojata ono što je božje? Ako počne da odlučuje o pravu na život i smrt. Moram li ja da mu pomažem?“
„Ume Bene, nema tog zla koje se ne može izlečiti molitvom. Zar ne bi trebalo da se vi i ja spustimo na kolena i molimo za naše organe vlasti i svakog čoveka kome je dato ovlašćenje?“
„Velečasni, odviše je lako skinuti svoju odgovornost i preneti je na Boga.“
„Nisam baš siguran da to nije bogohuljenje, ume Bene. Zar nemate više poverenja u Njega?“
„Velečasni, nije stvar u tome da li imam poverenja u Njega ili ne. Može On i bez mene. Pitanje je da li On očekuje od mene da nešto uradim. Sa moje dve ruke.“
„Šta to, na primer?“
„Zbog toga sam i došao,velečasni. Šta mogu da uradim? Šta treba da uradim?“
„Sumnjam da možemo nešto da učinimo, vi ili ja.“
„Čak i onda kad svojim očima vidimo nepravdu? Očekujete li da okrenem glavu na drugu stranu?“
„Ne. Svako se mora brinuti za red u svom delu sveta. I da je čist u duši. Za sve ostalo se moramo prepustiti Njegovom sudu, jer svesrdna molitva poštenog čoveka više vredi od svega.“ Zahuktao se. „Ako svako uzme zakon u svoje ruke, neće biti kraja nevoljama. Bog je stvorio na ovom svetu red, a ne haos. Od nas očekuje pokornost. Setite se šta je Samuilo rekao Saulu: više vredi pokornost od žrtve.“
„Velečasni, nalazim se pred problemom koji se ne može rešiti jednim citatom“, rekao je Ben glasom koji se gušio. „Pomozite.“
„Pomolimo se“, rekao je mladi čovek i digao se na noge. Ben ga je nakratko pogledao, srdito, ne shvatajući; onda se prepustio. Klekli su. Međutim, nije mogao da zatvori oči. Dok se pastor molio, on je zurio u zid; iako je pokušavao da sluša, nije razumeo reči, bile su suviše predvidljive. Osećao je potrebu za nečim drugim, nečim što je drugačije.
Kad su se na kraju digli na noge, velečasni Bester je rekao, skoro veselo: „Može li sada malo kafe?“
„Ne, velečasni, radije bih pošao kući.“
„Nadam se, ume Bene, da vam je cela stvar jasnija.“
„Ne“, rekao je. „Nije.“
Mladi čovek ga je zgranuto pogledao. Benu je skoro bilo žao. „Šta onda hoćete?“, upitao je pastor.

„Hoću pravdu. Da li je to previše?“
„Šta mi znamo o pravdi ako činimo nešto izvan božje volje?“
„Šta mi znamo o božjoj volji?“, postavio je pitanje.
„Ume Bene, ume Bene.“ Mladi čovek ga je gledao preklinjući. „Za ime boga, nemojte da učinite ništa nepromišljeno. I bez toga je situacija dovoljno loša.“
„Nepromišljeno?“, zapitao je. „Ne znam je li to nepromišljeno. Ništa više ne znam.“
„Molim vas, ume Bene, razmislite. Imajte na umu sve ono što stavljate na kocku.“
„Ono što imam na umu, velečasni, to je da jednom u životu, bar jednom, čovek mora da u nešto veruje dovoljno da na sebe preuzme rizik.“
„Na ovom svetu čovek može sve da postigne, ali i da izgubi svoju dušu.“
Kroz dim koji je ispuštala njegova lula u maloj zagušljivoj sobi, pogledao je u pastora sa žarom u očima. „Ono što znam“, rekao je, „ni moja duša mnogo ne vredi ako dozvolim da se vrši nepravda.“
Pošli su hodnikom prema ulaznim vratima.
„Šta nameravate, ume Bene?“, upitao je velečasni Bester kad su se našli na tremu, na svežem vazduhu.
„Želeo bih da vam mogu odgovoriti. Želeo bih i sam da znam. Jedno znam, a to je da nešto moram da uradim. Možda će mi Bog pomoći.“
Sišao je niz stepenice, polako, spuštenih ramena. Okrenuo se prema mladom čoveku koji je ostao na vratima, i rekao: „Molite se za mene, velečasni. Osećam da će ono što će se desiti biti na uskoj granici izmedu raja i pakla.“
Brzo je zakoračio u noć.

7
Mršava devojka izbeljene kose ostavila ga je da čeka tri sata u ordinaciji okružnog lekara. Naljutila se kad je čula da nije zakazao sastanak. Što je bilo još gore, odbio je da kaže o čemu želi da razgovara s dr Hercogom i nije bio nimalo zainteresovan da vidi nekog drugog lekaraa koji je bio na dužnosti.
„Dr Hercog je napolju, na savetovanju. Moguće je da će se dugo zadržati.“
„Pričekaću.“
„Možda ga ne bude celi dan.“
„Ipak ću pričekati.“
„Čak ako i dođe, možda vas neće primiti, jer ponedeljkom ima toliko posla.“
„Reskiraću.“
Nije ni primetio da je besna. Bez posebnog zanimanja, strpljivo je listao stare brojeve magazina Time, Punch i Scope, zatim brošure za buduće majke i prospekte o planiranju porodice, prvoj pomoći i zaštiti imuniteta. S vremena na vreme bi ustao i bacio pogled kroz prozor u prazan zid zgrade preko puta, ali nije pokazivao nestrpljenje. Ponašao se kao mačka koja spremno čeka pored rupe na miša, a da joj nije nimalo dosadno.
Dr Hercog se pojavio nešto pre podne i trideset minuta, i bez pogleda na pacijente koji su čekali, izmenio je šapćući sa sekretaricom nekoliko reči. Onda je ušao kroz vrata na

kojima je belim slovima na crnoj pozadini pisalo njegovo ime. Devojka je brzo ušla za njim. Kroz otvorena vrata moglo se čuti kako tiho razgovaraju. Dr Hercog je na momenat provirio glavom kroz vrata i bacio pogled na Bena. Vrata su se zatvorila i devojka se vratila s pobedonosnim izrazom na licu.
„Doktoru Hercogu je žao, ali vas danas ne može primiti. Ako želite da se dogovorite za sredu...“
„Ne treba mi duže od nekoliko minuta.“
Ne obazirući se na njeno ljutito protestovanje, prošao je mimo nje, prišao vratima, zakucao i ušao ne čekajući odgovor.
Doktor Hercog je namršteno digao glavu s malog radnog stola zatrpanog kartonima i drugim papirima. „Zar vam gospođica Gusen nije objasnila da nemam vremena?“, upitao je, očigledno loše volje.
„Stvar je hitna“, rekao je Ben i pružio ruku. „Ja sam Du Toit.“
Ne ustajući, doktor Hercog je nevoljko prihvatio ruku. „Kako da vam pomognem? Danas sam zaista zatrpan poslom.“nKrupan čovek, koji podseća na mesara. Čupava, siva kosa oko golog temena. Obrve sivocrvene boje koje štrče; rošavo lice puno ljubičastih vena; čuperci dlaka u ušima i nozdrvama. Ruke, koje su ležale na papirima, bile su kosmate sve do lakata koji su virili iz kratkih belih rukava gornjeg dela safari odela.
„Radi se o Gordonu Ngubeneu“, rekao je Ben i seo, ne čekajući dozvolu, na ravnu stolicu ispred stola.
Zdepasti čovek ispred njega nije se ni pomakao. Ni njegovo lice nije se bitno promenilo. Jedino se mu se zaledio izraz, kao što se po staroj priči ukoči lice kad sat otkucava šest časova. Iza njegovih očiju spustile su se nevidljive roletne.
„Šta želite da znate o Gordonu Ngubeneu?“
„Želeo bih da čujem sve što znate o njemu“, rekao je Ben mirno.
„Što ne tražite kopiju sudskog postupka od državnog pravobranioca?“, predložio je Hercog i to propratio širokim i skoro velikodušnim pokretom ruke. „Tamo se sve nalazi.“
„Prisustvovao sam istražnom postupku od početka do kraja“, rekao je Ben. „Znam tačno šta je rečeno na suđenju.“
„Onda znate koliko i ja.“
„Oprostite što ću reći“, rekao je Ben, „ali to baš nije moj utisak.“
„Mogu li znati koji je vaš interes u ovom slučaju?“ Pitanje je bilo prilično jasno, ali je prizvuk u glasu skrivao pretnju.
„Poznavao sam Gordona. Obećao sam sebi da se neću smiriti dok istina ne izađe na videlo.“
„Gospodine Du Toite, zato se i vodila istraga.“
„Ubeđen sam da obojica znamo da istraga nije odgovorila ni na jedno pitanje.“
„Gospodine Du Toite, niste li stupili na prilično opasan teren?“ Hercog je ispružio ruku i uzeo cigaru iz otvorene kutije na stolu, namerno ne nudeći Bena. Ne skidajući pogled s posetioca, razvio je omot i zapalio cigaru malim kičastim upaljačem u obliku gole devojke iz čije vagine izlazi plamen.
„Opasan, za koga?“, upitao je Ben.
Lekar je slegnuo ramenima, ispuštajući dim.

„Zar vam ne bi bilo drago da se sazna cela istina?“, uporno će Ben.
„Što se mene tiče, slučaj je zaključen.“ Hercog je počeo da posprema dokumenta. „Već sam vam rekao, pretrpan sam poslom. Ako nemate ništa protiv...“
„Zbog čega vas je pozvala Specijalna policija onog petka ujutro, četvrtog februara?
Ako se zaista žalio da ga bole zubi, zar nisu trebali da pozovu zubnog lekara?“
„Navikao sam da pružam pritvorenicima svu lekarsku pomoć.“
„Zato što Stolc dobro s vama sarađuje?“
„Zato što sam ja okružni lekar.“
„Jeste li poveli sa sobom pomoćnika?“
„Gospodine Du Toite.“ Krupni čovek je stavio ruke na naslon fotelje, kao da će se dići na noge. „Nisam spreman da o tome raspravljam sa osobom koju uopšte ne poznajem.“
„Samo sam pitao“, rekao je Ben. „Mislio sam, pomoćnik je neophodan kad se vade zubi. Da bi dodavao instrumente i ostalo.“
„Kapetan Stolc mi je pružio svu pomoć koja mi je trebala.“
„Znači, bio je s vama kad ste pregledali Gordona. U sudnici ste rekli da se ne sećate.“
„Sada je toga dosta!“, rekao je Hercog i besno se podigao uz pomoć ruku. „Već sam vas zamolio da odete. Ako to odmah ne učinite, neću imati drugog izbora nego da vas izbacim napolje.“
„Ne odlazim pre nego što saznam ono zbog čega sam došao.“
Iznenadujućom brzinom za krupnog čoveka, Hercog je obišao sto i zaustavio se tačno ispred Bena. „Napolje!“
„Oprostite, doktore Hercog“, rekao je Ben suzdržavajući se, „ali vi me ne možete naterati da ćutim kao što je Specijalna policija uspela s Gordonom.“
U jednom trenu je očekivao da će ga Hercog udariti. Međutim, lekar se nije pomakao, gubio je dah, a oči su mu sevale ispod gustih obrva. Onda se vratio u svoju fotelju, još uvek pun besa, i ponovo uzeo cigaru, duboko udahnuvši dim.
„Gospodine Du Toite, poslušajte me“, rekao je na kraju, očigledno pokušavajući da pokaže bezbrižnost. „Zašto se toliko trudite zbog jednog prokletog crnca?“
„Zato što slučajno poznajem Gordona. I zato što većina ljudi od svega toga lako okreće leđa.“
Lekar se nasmejao sa skoro dobroćudnim cinizmom, otkrivajući zlatne plombe na većem broju zuba. „Vi liberali, s vašim uzvišenim idealima. Slušajte, kad biste, iz dana u dan, radili s ljudima, kao ja, sasvim drugačiju pesmu biste vi pevali.“
„Doktore Hercog, ja nisam liberal. Ja sam samo običan čovek kome je svega dosta.“
Još jednom se dobroćudno osmehnuo. „Shvatam šta želite da kažete. Nemojte misliti da vas krivim. Hoću da kažem, cenim vaše osećanje, poznajete tog čoveka i ostalo. Ali, poslušajte me, ne vredi da se mešate u ovakve stvari. Kad sam bio mlađi i ja sam se često uzbuđivao oko raznih stvari. Ali, čovek se ubrzo opameti.“
„Sarađivati je manje opasno?“
„Šta očekujete od nekoga na mom mestu, gospodine Du Toite? Isuse Hriste, promislite sami.“
„U stvari, vi se njih plašite?“
„Nikoga se ja ne bojim!“ Ponovo je izbila sva prethodna agresivnost. „Ali, kažem vam,

nisam ni ja neka budala.“
„Zašto ste Gordonu prepisali tablete ako ste zaključili da mu nije ništa?“
„Rekao je da ga boli glava.“
„Doktore Hercog, recite mi kao čovek čoveku. Kad ste ga videli tog dana, da li ste bili zabrinuti zbog njegovog stanja?“
„Naravno da nisam.“
„Pa ipak je umro dve sedmice kasnije?“
Doktor Hercog je ispustio dim, ne trudeći se da odgovori.
„Da li ste zaista sigurni da ga niste ponovo videli tokom te dve sedmice?“
„U sudnici su me isto pitali, i odgovorio sam, ne.“
„Ali sada nismo u sudnici.“
Lekar je udahnuo vazduh, a onda ponovo izdahnuo. Teški miris cigare se proširio.
„Ponovo ste ga videli, je li istina?“
„I šta bi se time promenilo?“
„Znači, istina je?“
„Ništa nisam rekao.“
„Šta ako pronađem svedoke koji su sledili svaki vaš korak za vreme tih četrnaest dana? Pretpostavimo da ste spremni da svedočite da ste se vratili na Trg Džona Forstera pre Gordonove smrti?“
„Gde biste našli svedoke?“
„Postavio sam vam pitanje.“
Doktor Hercog se nagnuo napred i kroz dim se pažljivo zagledao u Benovo lice. Onda se kratko nasmejao. „Hajde, hajde“, rekao je. „Blefiranjem nećete ništa postići.“
„Šta je Gordon imao na sebi kad ste ga videli tog jutra?“
„Zar od mene možete očekivati da se sećam takvih stvari? Da li vi znate koliko pacijenata viđam svakog dana?“
„Kad ste pregledali njegovo telo u ćeliji, setili ste se šta je imao na sebi.“
„Odmah nakon toga sam sastavio izveštaj, eto zašto.“
„Ali, zacelo se sećate je li prvi put nosio istu odeću? Hoću da kažem, jedno i drugo sećanje je obično moguće povezati.“
Iznenada se podrugljivo nasmejao. „Gospodine Du Toite, vi ste amater. Molim vas, posao me čeka.“
„Da li vi shvatate, u vašim je rukama moć otkrivanja i prikrivanja istine?“
Doktor Hercog se digao na noge i prišao vratima. „Gospodine Du Toite“, rekao je okrenuvši se prema njemu, „šta biste vi uradili na mom mestu?“
„Ja pitam vas šta ste vi uradili, doktore.“
„Manite se ćoravog posla“, ljubazno će doktor Hercog, otvarajući vrata. Uhvatio je pogled sekretarice. „Gospođice Gusen, molim vas, recite gospodinu Hjuzu da sam spreman da ga primim.“
Nerado i potišteno, digao se Ben i krenuo prema vratima.
„Doktore, da li ste sigurni da je to sve što imate da mi kažete?“
„Uveravam vas, nema ničeg drugog.“ Zlatni zubi su zasjali. „Nemojte misliti da vam zameram što ste me pitali. Dobro je znati da još uvek ima ljudi kao što ste vi, i ja vam

želim svaku sreću.“ Sada je govorio opušteno, uljudno, pun blagonaklonosti i razumevanja, rečit kao i svaki govornik nakon večere. „Jedino“ – osmehnuo se, ali oči se nisu promenile – „to je užasan gubitak vremena.“

8
Onog trena kad je otvorio vrata i ugledao na tremu grupu od sedmorice ljudi, pre nego što je i prepoznao neka lica znao je o čemu se radi. To se desilo prvog dana u novom semestru. Upravo se vratio iz škole.
Stolc je pokazao komad papira. „Nalog za pretres“, izjavio je sasvim nepotrebno. Na njegovom obrazu bledi ožiljak. „Došli smo da pretražimo vašu kuću. Nadam se da ćete sarađivati.“ Bila je to izjava, ne pitanje.
„Uđite unutra. Nemam šta da krijem.“ Nije bio šokiran, niti preplašen – kad ih je ugledao pred ulaznim vratima, odjednom mu se učinilo da je to neizbežno i logično – jedino ga je zahvatilo osećanje da on nema nikakve veze s tim što se dešava, kao da gleda neki loš komad, kao da su poruke koje mozak šalje blokirane negde na putu prema udovima.
Stolc se okrenuo prema ljudima koji su s njim došli. Predstavio ih je. Većina imena Benu nije ništa značila, izuzev jednog ili dva, s kojima se već upoznao. Poručnika Fentera, mladića kovrdžave kose sa osmehom na licu, upoznao je na Trgu Džona Forstera. Sećao se iz istrage dežmekastog i crnomanjastog Foslua i Koha, atletske građe, širokih ramena i mrkog pogleda. Ličili su na grupu igrača ragbija koja čeka polazak autobusa, svi okupani i obrijani, u sportskim jaknama ili safari odelima. Svi su pucali od zdravlja, mladi ljudi koji služe kao primer, verovatno očevi maloletne dece. Mogao si ih zamisliti kako subotom ujutro, sa decom i ženama, idu da kupuju u trgovački centar.
„Da li dopuštate da uđemo?“, upitao je Stolc sa oštrijim prizvukom u glasu.
„Naravno.“ Ben se sklonio u stranu i oni su jedan za drugim ušli u hodnik.
„Da li ste nas očekivali?“, upitao je Stolc.
To je pitanje odjednom probudilo Bena iz letargije. Čak je uspeo da se osmehne.
„Ne bih baš rekao da sam sedeo čekajući vas, kapetane“, rekao je. „Ali, vaša poseta nije potpuno neočekivana.“
„Zaista?“
Protiv svoje volje, rekao je: „Pa, pojavili ste se i pred Gordonovom kućom čim je počeo da se raspituje za svog sina.“
„Znači li to da ste i vi počeli da se raspitujete?“
Uprkos tolikom broju ljudi, u hodniku je u jednom momentu zavladala grobna tišina.
„Pretpostavljam, sama poseta sve objašnjava“, rekao je otvoreno.
„Da li vam je to rekao doktor Hercog?“ Stolcove oči su ostale bezizražajne. Ben je slegnuo ramenima.
Suzan se pojavila iz trpezarije i prekinula njihovo kratko nadmudrivanje. „Bene? Šta se ovo dešava?“
„Specijalna policija“, rekao je neodređeno. A Stolcu: „Moja žena.“

„Kako ste gospođo Du Toit?“ Još jednom je formalno predstavio svakoga pojedinačno.
„Oprostite zbog neprijatnosti“, rekao je na kraju. „Ali, moramo da pretražimo kuću“. Okrenuo se prema Benu: „Gospodine Du Toite, gde je vaša radna soba?“
„U zadnjem delu. Pokazaću vam put.“ Ljudi su stali leđima uza zid da bi ga propustili.
Bleda i ukočenog pogleda, Suzan ih je posmatrala ne verujući. „Oprostite, ali ne razumem“, rekla je.
„Budite ljubazni i pođite s nama, gospođo“, rekao je Stolc i dodao sa osmehom: „Za svaki slučaj, da ne umaknete i nekoga ne upozorite.“
„Mi nismo kriminalci, kapetane!“, odgovorila je uvređeno.
„Izvinite, ali nikad čovek nije dovoljno oprezan“, rekao je. „Stoga, budite ljubazni.“ U kuhinji je postavio pitanje: „Ima li još koga od vaše porodice?“
„Moj sin“, rekao je Ben. „Ali, još je u školi.“
„A od posluge?“
„Sama pospremam kuću“, hladno je odgovorila Suzan.
„Onda, da krenemo?“
Radna soba je bila premalena za toliki broj ljudi, pa je ispalo da smetaju jedan drugome. Nakon što je Suzan odlučno odbila da sedne, Ben se smestio u fotelju pored vrata da ne bi stajao na putu, dok je ona ostala na vratima, napeta i bez reči. Jedan od ljudi je ostao napolju na straži, sa cigaretom u ruci, okrenut prema vratima. Ostala šestorica su se sistematski prihvatili da pretražuju sobu, marljivo i dosledno kao gomila skakavaca. Stolc i jedan pomoćnik izvukli su fioke iz stola i na podu ih složili jednu preko druge. Zatim su počeli da ih pregledaju. Fenter je čučnuo ispod niskog ormana koji je Ben izradio za svoju dokumentaciju: pitanja za školske ispite, formulare, izveštaje o uspehu učenika, ocene, beleške, rasporede časova, izveštaje inspektora. Koh i jedan kolega izvadili su sve što se nalazilo u drugom ormanu za odlaganje raznih porodičnih dokumenata, koji se nalazio u ćošku, i pregledali sva lična dokumenta: fakture, priznanice, poreske prijave, dokumenta osiguranja, izvode iz banke, uverenja, korespondenciju, porodične albume i dnevnike, koje već godinama vodi. Još za vreme studentskih dana počeo je svakodnevno da vodi dnevnik. Prvo u Lidenbergu, kao mladi nastavnik, a kasnije u Krugersdorpu, stekao je naviku da zapiše sve što ga je zanimalo ili privuklo njegovu pažnju – smešne greške iz pismenih zadataka učenika, izraze njegove dece, izvode iz razgovora koji mogu biti od koristi jednog dana; isto tako komentare ili razmišljanja o svojim školskim predmetima, ili tekućim poslovima, o knjigama koje je pročitao – veći deo svega što je napisao bilo je bez ikakve važnosti i nerazumljivo za druge ljude. Poslednjih godina ponekad bi zapisao neke stvari koje su bile intimnije prirode, o Suzan i sebi, o Lindi, Suzeti i Johanu, o prijateljima. Sva su ta dokumenta Koh i njegov kolega pedantno pregledali, dok je preostali policajac razgledao nameštaj, očigledno tražeći neko tajno skrovište – ispod jastuka na foteljama (Ben je zbog toga morao da ustane), iza polica, u kutiji za šah, pa čak i u posudici gde su držali brušene poludragulje iz Jugozapadne Afrike; na kraju je podigao ćilim i pogledao ispod njega.
„Kad biste samo rekli šta tražite“, primetio je Ben posle nekog vremena, „uštedeli biste mnogo vremena i truda. Ništa ja ne krijem.“
Stolc je podigao glavu – pregledao je treću fioku stola – i lakonski odgovorio: „Bez

brige, gospodine Du Toite. Ako nam nešto bude zanimljivo, mi ćemo to pronaći.“
„Samo sam hteo da vam olakšam posao.“
„To je naša dužnost.“
„Vrlo ste temeljni.“
Preko hrpe fioka potražile su ga crne oči. „Gospodine Du Toite, kad biste samo znali šta naš poziv zahteva da radimo, razumeli biste zbog čega moramo biti temeljni.“
„Da, mogu da zamislim.“ Skoro da ga je to zabavljalo. Međutim, Stolc je na to odgovorio ozbiljno, skoro ljutito: „Nisam baš siguran. To je problem s ljudima, kada počnu da kritikuju. Ne shvataju da tako utiru put neprijatelju. Nećete komuniste uhvatiti na spavanju, verujte mi na reč. Na tome rade bez prestanka, danju i noću.“
„Nisam vas ni za šta optužio, kapetane“.
Mala pauza, pre nego što je Stolc nastavio: „Hteo sam samo da me shvatite. Ne uživamo baš uvek u onome što činimo.“
„Možda postoji drugi način kako to da se uradi, kapetane“, rekao je mirno.
„Mogu da shvatim da vas je ovaj pretres uznemirio“, rekao je Stolc, „ali, verujte mi...“
„Nisam mislio na ovu posetu“, rekao je Ben.
Odjednom je u sobi zaustavljena premetačina: šuštanje – kao da se mnoštvo svilenih buba hrani u velikoj kutiji – je prestalo Napolju, iz daljine, dopro je zvuk zvonceta na nekoj bicikli. „Na šta ste onda mislili?“, zapitao je Stolc.
Svi su očekivali odgovor. Odlučio je da prihvati izazov. „Mislio sam na Gordona Ngubenea“, rekao je. „I na Džonatana. I na mnoge druge kao što su oni.“
„Jesam li vas dobro razumeo?“, upitao je Stolc vrlo mirno. Ožiljak na njegovom licu kao da je još više pobledeo. „Da li vi nas optužujete...“
„Sve što sam rekao jeste da postoji i drugi način kako da se uradi vaš posao.“
„Želite da kažete...“
„Kapetane, ostavljam to vašoj savesti.“
Oficir ga je ćutke posmatrao preko nagomilanih stvari u maloj sobi. I ostali su gledali u njega. Soba ispunjena očima, ali oni nisu bili bitni. On i Stolc su bili odvojeni od ostalih. Baš u tom momentu je iznenada shvatio, vrlo jednostavno i sa sigurnošću: nisu bili bitni
„oni“, neki neodređeni skup ljudi, niti nešto apstraktno kao što je sistem: bitan je bio ovaj čovek. Ovaj mršavi, bledoliki čovek, koji sada stoji preko puta njega, iza njegovog vlastitog stola, sa svim uspomenama i ostacima celog njegovog života izloženim oko njih. Ti si taj. Sada to znam. Nemoj misliti da ćeš me tek tako ućutkati. Ja nisam Gordon Ngubene.
Time se završio njihov razgovor. Nisu nastavili premetačinu, kao da su izgubili interesovanje. Možda to i nisu nameravali ozbiljno. Bilo je to samo pokazivanje mišića, ništa drugo.
Kad su vratili fioke na mesto, u orman za dokumentaciju, Fenter je na stolu pronašao hartiju s Hercegovim imenom i niz kratkih beleški koje se odnose na taj susret. Hartiju su zaplenili kao i ostala dokumenta, korespondenciju, koja se nalazila na stolu, i Benove dnevnike. Dobio je potvrdu ispisanu rukom, dok su kopiju zadržali za sebe.
Nakon što su se ponovo vratili u kuću, zapitali su gde je spavaća soba. Suzan je pokušala da se umeša, ovo je ipak privatna stvar, očigledno je u pitanju ponižavanje. Stolc

se izvinio, ali s pretresom se nastavilo. Ipak, napravili su izuzetak i dozvolili Suzan da ostane u dnevnoj sobi u društvu mladog Fentera, dok je Ben ostalima pokazao put do spavaće sobe. Hteli su da znaju koji je njegov krevet i orman, na brzinu su pregledali njegovu garderobu, zavirili pod jastuk. Jedan se popeo na stolicu i proverio iznad ormana, drugi je prelistao stranice Biblije i dve knjige koje su se nalazile na noćnom ormariću. Potom su se vratili u dnevnu sobu.
„Jeste li za kafu?“, upitala je Suzan usiljenim glasom. „Ne, hvala vam, gospođo Du Toit. Imamo još posla.“
Ben se javio s ulaznih vrata: „Verovatno vam moram zahvaliti na uljudnom ponašanju.“
Stolc je odgovorio bez osmeha: „Mislim da se nas dvojica razumemo, gospodine Du Toite. Ako bude razloga da posumnjamo da nešto krijete, mi ćemo se vratiti. Morate znati da imamo vremena na pretek. Ako to želimo, možemo celu kuću prevrnuti naopačke.“
Iza te formalnosti u glasu i ponašanju, Benu se pred očima stvorila slika, ili mu se bar pričinilo, čoveka u zaključanoj prostoriji, koji pri svetlu sijalice metodično obavlja svoj posao, noću i danju ako je to potrebno: do samog kraja ako treba.
Kad su otišli, zastao je minut iza zatvorenih vrata, još svestan razmaka koji je osetio između sebe i ostalog sveta. Osetio je neki spokoj, možda čak zadovoljstvo.
Iza sebe je čuo kako se zatvaraju vrata spavaće sobe. Ključ se okrenuo. Kao da je to bilo potrebno! Njegovo stanje duha nije bilo takvo da se suoči sa Suzan.
Misli i osećanja još su uvek bili pod blokadom. Nije mogao – nije želeo ni da se pita što se desilo. Sve su reakcije bile mehaničke.
Prošao je kroz kuću prema garaži i prihvatio se obrade komada drveta – bez nekog cilja, tek da nešto radi. Postepeno je njegov rad dobijao sve više smisla, postao određeniji, premda ne i praćen nekom namerom. Počeo je na kutiji za alat da izrađuje dvostruko dno, tako vešto da se nije moglo primetiti. Ubuduće, ako nešto bude želeo da skloni od njihovih radoznalih očiju, ovo je mesto gde to može da sakrije. Za sada je dovoljan fizički rad sam po sebi. Nije to neki čin samozaštite već protivudarac, nešto pozitivno i presudno, novi početak.

9
Sreda, 11. maj. Čudan san. Juče je bila Specijalna policija. Teško je to preneti na papir, ali moram. Ispisati punim rečenicama dobro je za zdravlje kao i duboko disanje. Pokušaću. Granica je pređena. To je sada toliko jasno da ću ubuduće moći da podelim svoj život na ono što je bilo pre i ono što će doći kasnije. Kao i kod priče o potopu. Ili o jabuci zbog koje je počinjen greh, ta pogubna spoznaja. Može se o tome i ranije razmišljati, ali kad se dogodi, nisi spreman. Konačnost, verovatno kao i smrt, moguće je spoznati samo iskustvom. Čak i kad se to dešavalo, nisam bio svestan kao sada. Možda suviše zbunjen. Ali sada je danas.
Sve je do kraja čudno. Deca koja ti zažele dobro jutro, čija lica vidiš, a ne prepoznaješ i ne znaš zbog čega ti se javljaju, zvono koje te zove iz razreda u razred i kome se

pokoravaš a da ne znaš zašto. Kad otvoriš usta, nemaš predstavu šta će uslediti. Dešava se samo od sebe. Ne prepoznaješ vlastite reči, tvoj glas dolazi iz daleka. Svaka zgrada, svaka prostorija, stolovi i klupe, tabla, komadići krede, sve je čudno. Ni na šta se ne možeš osloniti kako treba. Moraš da pretpostaviš da si ranije uspevao da pronađeš put kroz sve to, da si na neki način tome „pripadao“, ali sada je to neshvatljivo. U tebi je neka spoznaja koju ni s kim ne možeš da podeliš. Ništa drugo nego obična „tajna“ („da ne poveruješ: juče su mi pretražili kuću“). Nešto bitno drugačije. Kao da sada živiš u drugom vremenu i drugom prostoru. Još uvek uočavaš druge ljude, čuješ zvukove, ali to je sve slučajnost koja vara. Ti se nalaziš na drugoj strani. Kako to da objasnim rečima s „ove strane“?
Treći odmor. Lutam po školskoj bašti. Da li je to jesen u vazduhu? Lišće pada, čista anatomija drveća. Nema prikrivanja, nema nejasnoće. Ali čudnije nego ikada. S vremena na vreme dopire neki glas iz razreda, rečenica izgovorena bez ikakve veze. Na drugoj strani neko vežba, ponavija uvek iste note. Temeljno kao drveće, jednako užasavajuće i besmisleno.
Hor peva u školskoj dvorani. Nacionalnu himnu. Zbog posete upravnika, koji dolazi kroz nekoliko sedmica. Muzika odzvanja u delovima. Prva grupa, druga grupa; dečaci, devojčice, zatim svi zajedno. „Živeti ili umreti, po tvojoj volji, o Južna Afriko, ljubljena zemljo.“ Molim još jednom. „Živeti ili umreti, po tvojoj volji.“ Ne, nije još kako treba. Idemo. „Živeti ili umreti, po tvojoj volji.“ To je bolje. Sad sve iz početka. „Odzvanja iz našeg plavog neba.“ Otvorite usta. Živeti lli umreti po tvojoj volji, živeti ili umreti po tvojoj volji. Svi ćemo mi umreti. Svi vi, slatka deco, nevini glasovi koji pevaju, devojčice rumenih obraza, koje kradom gledaju dečake u nadi da je mast za bubuljice koju su jutros stavile prekrila nedostatke na licu; dečaci koji jedan drugoga bockaju lenjirom u rebra ili znojnim rukama šalju tajne poruke. Živeti ili umreti, o Južna Afriko, ljubljena zemljo!
Kroz nekoliko minuta svi ćemo se vratiti u učionice i nastaviti s radom kao da se ništa nije desilo. Ja ću vas podučavati o ovoj zemlji, o glavnim vetrovima i kišnim područjima, morskim strujama, planinskim lancima i rekama, glavnim proizvodima zemlje, o naporu da se dovede kiša i kontrolišu opustošeni delovi u vreme sušne sezone. Učićemo o poreklu, o tri mala broda kojima su došli prvi beli ljudi, o prvoj razmeni robe sa Harijevim Hotentotima, o prvom vinu, o prvim naseljima slobodnih građana na obali Lizbeka u 1657. godini. O dolasku Hugenota. O dinastiji guvernera Fan der Stela, o izboru pred kojim su se našli: Simon je planirao da zadrži sve belce u Kejpu, dozvoljavajući razvoj prirodnih klasnih razlika između ljudi, a njegov sin Vilem Adrijan je izabrao ekspanziju, hrabreći farmere koji su uzgajali stoku da istražuju unutrašnjost zemlje i da se naseljavaju među lokalnim stanovništvom. O rasnim sukobima, prepirkama, pograničnom ratovanju. O 1836. godini, kad su burski emigranti masovno krenuli u egzodus, tražeći slobodu i nezavisnost u drugom kraju zemlje. O masakru, o pripajanju upravo osvojenih zemalja; o privremenoj pobedi burske republike. Nakon toga, o otkriću dijamanata u Kimberliju i zlata u Vitvatersrandu; o navali stranaca i pobedi britanskih imperijalističkih interesa. O ratu između Britanaca i Bura, koncentracionim logorima, o lordu Milneru, o anglizaciji u školama. O 1910. godini, kad je došlo do ujedinjenja i novog početka, o „Južnoj Africi, iznad svega“. O Burima, koji su se pobunili protiv odluke svoje vlade da se 1914. godine podrži Britanija. O izgladnelim farmerima koji su nahrupili u

gradove. O pobuni u rudnicima 1922. godine, o Burima i boljševicima protiv imperijalista. O službenom priznanju afrikansa. O prevodu Biblije 1933. godine. O vladi koalicije. O ratu. O pokretu Afrikanera Oseva-Brandvag54 , koji je prešao u ilegalu. O neuništivom snu o republici. I na kraju o sadašnjoj nacionalnoj vladi. I kao što sami vidite, dečaci i devojčice, prešli smo dugi put. Setite se reči mladog Biboa55 za vreme pobune protiv Fander Stela 1706. godine: „Ne odlazim. Ja sam Afrikaner, čak i da me landrost56 ubije ili strpa u zatvor, ja odbijam da ćutim.“ Cela naša istorija, deco, može se objasniti kao neprestano stremljenje ka slobodi, protiv diktata osvajača koji su jedan za drugim pristizali iz Evrope. Slobodi, koja je izraz uslova ove nove zemlje, ovog kontinenta. Mi Afrikaneri bili smo prvi borci za slobodu u Africi, i drugima smo pokazali put. Sada, kada smo konačno došli na vlast u svojoj zemlji, naša želja je da i drugi narodi oko nas dobiju isto pravo na samoopredeljenje. Moraju da dobiju područja koja su odvojena. To se zove mirna koegzistencija. Višestruki razvoj. Time izražavamo vlastito osećanje za čast, ponos i nesebičnost. Na kraju krajeva, drugog izbora nemamo. Izvan ove nepregledne zemlje, nemamo kuda otići. Ovo je naša sudbina. „Živeti ili umreti, o Južna Afriko, naša zemljo!“ Ne, žao mi je, nije još kako treba. Pokušajmo ponovo.
Ova nepregledna zemlja. Putovanja železnicom mog detinjstva. Poslednja etapa na koloseku naše stanice: sedam i po sati da bismo prešli trideset i pet milja. Zadržavanje na svakoj stanici, utovar i istovar kanti s mlekom, uzimanje ćumura i vode, stajanje negde bogu iza leđa, usred beskrajne ravnice, dok se talasi topline ljuljaju na horizontu. Naziv stanice ispisan na beloj tabli, toliko metara nadmorske visine, toliko milja do Kimberlija, toliko do Kejptauna. Potpuno bez smisla, tim više što je sve pomno zapisano. Koga baš briga kako se zove ova stanica i koliko je milja udaljena od sledeće?
Od najranijeg doba prihvatamo ili verujemo u ono što nam kažu da postoje neke stvari iz određenog razloga. Na primer: osnova društva je red, razum, pravda. Kad nešto pođe naopako, možemo da se oslonimo na urođenu pristojnost, zdravi razum ili osećaj za legalnost kod ljudi da bi se ispravila greška ili dobilo zadovoljenje. A onda, bez najave, desi se ono što je rekla Melani i što sam odbio da verujem: otkrijete da ono što ste prihvatili kao polaznu pretpostavku i osnovno stanje – a drugog izbora niste imali već ste prihvatili da bi uopšte preživeli – jednostavno ne postoji. Tamo gde ste očekivali nešto trajno, na kraju je ispalo ništa. Iza table s nazivom stanice, visinom i daljinom, pored zgrade od pocinkovanog lima, kanti s mlekom i poređanih praznih vedara u slučaju požara, skrivala se praznina. Ništa.
Sve što ste prihvatali s toliko sigurnosti kao gotovu činjenicu a da se niste ni potrudili da se o tome raspitate, sada se pokazalo kao iluzija. Sve što je bilo izvesno, sada se pokazalo kao laž. Ako pokušate da proveravate, šta će se desiti? Morate li pre toga naučiti potpuno novi jezik?
„Humanost.“ Obično koristim ovu reč kao sinonim za samilost, milosrđe, plemenitost, integritet. „On je humana osoba.“ Moramo li sada da tražimo potpuno nove sinonime: okrutnost, izrabljivanje, bezobzirnost, ili nešto drugo?
Mrak se spušta.
Ipak, postoji Melani. Svetlo u tami. (Ali zašto? Da li uopšte smem da mislim na to?) Jednom kad osetiš problem, jednom kad ti se ukazao, nema koristi da se pretvaraš da

je drugačije. Imala je pravo. Melani. Melani. Jedino je važno pitanje ono što je postavila. Šta sada?
Počelo je. Čisti, elementarni pokret: nešto se desilo – reagovao sam – nešto mi se suprotstavilo. Krupna, nezgrapna i stvar bez oblika se pokrenula. Da li je to razlog moje zbunjenosti? Budimo razumni i objektivni: jesam li ja sasvim bespomoćan i nebitan u tom silnom i zamršenom kretanju? Da li je besmislena već sama ideja da pojedinac pokušava da posreduje?
Možda postavljam pogrešna pitanja? Ima li smisla biti „razuman" ili tražiti
„praktične“ argumente? Zacelo, kad bih razmišljao o tome šta mogu da „postignem“ u praktičnom smislu, ne bi trebalo da se nadam ni da ću započeti. Znači, mora da je nešto drugo. Ali, šta je to? Možda treba činiti ono što moraš, jer to si ti, jer tu si prisutan.
Ja sam Ben du Toit. Ovde sam. Danas nema nikoga tu osim mene. Znači, verovatno jedino ja mogu nešto da učinim: ne zato što je to „važno“ ili „delotvorno“ već samo zato što jedino ja to mogu da učinim. Moram to da uradim, jer ja sam Ben du Toit, jer niko drugi na svetu nije Ben du Toit.
Stoga nema potrebe za pitanjem: Šta će biti sa mnom? Ili: Kako mogu da radim protiv svoga naroda?
Možda je to deo samog izbora: to što sam uvek smatrao „svoj vlastiti narod“ kao gotovu činjenicu i sada moram ponovo da razmišljam od samog početka. Ranije to za mene nije predstavljalo neki problem. „Moj vlastiti narod“ je uvek bio oko mene i sa mnom. Na farmi, gde smo teško živeli, i na kojoj sam odrastao, nedeljom u crkvi, na licitacijama, u školi; na stanicama, u vozu i gradu; u sirotinjskom delu Krugersdorpa, u mom predgrađu. Ljudi koji govore mojim jezikom, veruju u mog Boga, dele moju istoriju. Istoriju, koju Gije naziva „istorija evropske civilizacije u Južnoj Africi“. Moj narod, koji je preživeo tri veka, i koji je preuzeo kontrolu u zemlji – i kome sada preti istrebljenje.
„Moj narod“. A onda, tu su i „ostali“. Vlasnik prodavnice – Jevrejin, apotekar – Englez, oni kojima je prirodno boravište u gradu. I crni ljudi. Dečaci koji su sa mnom čuvali ovce, sa mnom krali kajsije i plašili ljude, koji su živeli u kolibama, s duhovima izrađenim od bundeve, koji su sa mnom bili kažnjavani, iako su bili drugačiji. Mi smo živeli u kući, oni u kolibama od blata, s kamenjem na krovu. Odeću koju smo mi odbacili, oni bi preuzeli i nosili. Morali su da kucaju na kuhinjska vrata iza kuće. Postavljali su naš sto, odgajali našu decu, praznili naše nokšire, oslovljavali nas baas i misis57 . Pazili smo na njih, cenili njihove usluge, podučavali ih jevanđelju, pomagali, jer smo bili svesni da teško žive. Ali, sve je ostalo na „njima“ i „nama“. Bila je to dobra i ugodna podela; bilo je pravilno da se ljudi ne mešaju, da je svakome namenjen deo zemlje na kojem se moglo raditi i živeti, okružen svojima. Ako nije bilo izričito navedeno u Bibliji, onda nam je to zacelo sveznajući Otac dao na znanje šarenom kreacijom, a nije bio red da se mi mešamo u njegov rad ili da pokušavamo da usavršimo njegov postupak stvarajući nemoguće hibride. Tako je bilo oduvek.
Kad odjednom, to više nije pogodno, tako više ne ide. Nešto se nepovratno promenilo. Klečao sam pored sanduka mog prijatelja. Razgovarao sam s njegovom ženom, koja je u kuhinji tugovala za svojim suprugom, kao što bi i moja majka tugovala. Video sam oca koji traži sina, kao što bih i ja tražio svoga. A uzrok tog tugovanja i tog traženja su bili

„moji ljudi“.
Ko su danas „moji ljudi“? Kome dugujem lojalnost? Mora da postoji neko, nešto. Ili sam potpuno sam na ravnoj goleti, pored naziva stanice koja ne postoji?
Celog dana me pratila jedna uspomena, stvarnija od masivnih školskih zgrada, a to je na davno leto kad smo ja i tata ostali sami sa ovcama. Suša nam je sve oduzela i ostavila nas, spržene suncem, same s belim kosturima.
Šta se desilo pre te suše, nije mi ostalo u sećanju, niti je bilo od značaja: tada sam prvi put otkrio sebe i svet. Izgledalo mi je kao da se nalazim pred još jednom belom sezonom suše, možda gorom od one koju sam doživeo kao dete.
Šta sada?

TREĆI DEO

1
U pomrčini, to je bio drugi grad. Sunce je već bilo zašlo kad su stigli do krčme čika- Čarlija; kad su skrenuli s glavnog puta u blizini masivnih dimnjaka električne centrale, crveni odsjaj na nebu postao je zagasit od dima i prašine, kao da je zamazan farbom. U vazduhu se naslućuje zima. Mreža uzanih, izlokanih staza i puteljaka po goleti, onda prelaz preko pruge i oštro skretanje udesno ulicama koje su vodile do bezbrojnih redova niskih, zbijenih kućeraka. Na kraju, svuda oko njih bilo je isto tako upečatljivo kao i prethodnog puta, ali nekako drugačije. Kao da je pomrčina ublažila žestinu suočavanja, skrivajući detalje koji vređaju i smetaju očima, poništavajući prljavštinu. Još uvek je sve bilo na svom mestu, već svojim prisustvom zapanjujuće, neobično, čak preteće. Sama noć je bila smirujuća. Nije bilo očiju koje u nas upadljivo zure. Svetla na prozorima bezbrojnih kuća na malenom trgu – mrtvački bleda zbog plinskih svetiljki i toplija usled žute boje voštanih i petrolejskih sveća – stvarala su nostalgičnu intimnost voza u prolazu. Mesto je još uvek bilo puno života svedenog na zvuk, ali ne na zvuk koji čujemo ušima već onaj koji dopire iz podzemlja i mraka, koji neposredno deluje na kosti i krv. Stotine hiljada odvojenih života kojih smo bili svesni prethodnog puta – dece koja igraju fudbal, berbera, žena na ćošku ulice, mladića sa stisnutom šakom – sve se zajedno stopilo u jedan sveprisutni organizam, koji se pokreće uz mrmorenje i koji može da vas proguta ogromnim grlom, potiskujući nadole peristatičkim pokretima dok vas ne svari i ne izluči u pomrčini.
„Šta to gledaš?“
„Pokušavam da zapamtim put.“
„Ostavi se toga, ti si stranac.“ Nije bio neljubazan, naprotiv, rekao je to sa simpatijom.
„Na kraju krajeva, zar nisam tu da ti pokažem put?“
„Znam. Ali, pretpostavimo da jednog dana dođem sam?“ Stanli se nasmejao i naglo skrenuo ustranu da izbegne psa lutalicu. „Bolje ti je da ne pokušavaš“, rekao je.
„Ne mogu da budem kamen oko tvog vrata, Stanli.“
„Do vraga, u ovom smo zajedno, druže moj.“
To ga je dirnulo više od svega što mu je do tada Stanli rekao. Znači, ipak je Melani imala pravo. Na neki neodređeni način bio je „prihvaćen“.
Prethodne večeri, nakon što mu je dan prošao u nevezanim mislima, telefonirao je Stanliju iz javne govornice koju je pronašao tri ulice dalje, da Suzan ne bi saznala. Dogovorili su se da će se naći posle podne izmedu četiri i pola pet, ali Stanli je zakasnio. Bilo je skoro pola šest kada se veliki „dodž“ zaustavio pred garažom gde su se već jednom sreli. Ni reči izvinjenja. Čak je bio iznenađen kad je shvatio da se Ben ljuti.
Danas nije nosio crne naočari. Virile su iz malog gornjeg džepa smeđe jakne. Košulja

na pruge, mašna sva u cveću, krupna dugmad za manžetne.
Krenuli su naglo, gume su zaškripale, motor je zagrmeo, baštovan u plavom radničkom kombinezonu, koji je preko puta garaže obrađivao travnjak, posmatrao ih je iznenađeno, s osmehom na licu.
„Odlučio sam da porazgovaram s Emili“, objasnio je Ben kad su malo odmakli.
„Naravno, i s tobom.“
Stanli je čekao, zadovoljno zviždeći neku melodiju.
„Pre dva dana Specijalna policija je izvršila premetačinu u mojoj kući.“ Krupni čovek ga je naglo pogledao. „Šališ se?“
„Da, to su učinili.“
Nije bio siguran kako će reagovati. Nije to bio gromoglasm smeh iz dubine Stanlijevog stomaka, jer bi ga to nateralo da naglo skrene i eventualno udari u pločnik.
„Šta je tu smešno?“
„Znači, upali su ti u kuću?“ Stanli je ponovo počeo da se smeje. Jednom rukom udario je Bena po ramenu: „Evo ti ruka, čoveče.“ Trebalo mu je nekoliko minuta da se smiri. Kad je Stanli obrisao suze s očiju, zapitao je: „Šta misliš, zbog čega su to učinili? “
„Voleo bih da znam. Verujem da im je doktor Hercog dojavio. Onaj iz sudnice. Bio sam kod njega da saznam šta stvarno zna o Gordonu.“
„Da li je šta rekao?“
„Iz njega se ništa ne može izvući. Ali sam siguran da više zna nego što je spreman da kaže. Ili se plaši policije, ili radi za njih. “
„Šta si očekivao?“ Stanli se ponovo nasmejao. „I tako ti je poslao policiju? Da li su šta uzeli?“
„Stare dnevnike. Nekoliko pisama. Ništa posebno. Ničega i nije bilo. Hteli su verovatno da me zaplaše.“
„Nemoj da budeš baš siguran.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Zbog svega što ti znaš, oni veruju da nešto ozbiljno nameravaš.“
„Nisu oni baš toliko glupi.“
„Lani“ – zadovoljno se nasmejao – „nemoj nikad sasvim da potceniš ono što radi Specijalna policija. Mogu biti brzi kao munja i u svemu imati prste, ali ako samo posumnjaju da spremaš zaveru u tajnosti, veruj mi, nećeš ih se nikad otarasiti. Gori su od pijavica. Kad je u pitanju upornost, niko ne može nadvladati gatese. Dugo ih poznajem, druže moj. Ako odluče da pronađu bombu, možeš da im zabiješ nos u govna, ipak su u stanju zakleti se da je to bomba.“
Uprkos sebi, Ben je osetio da je stisnuo zube. Odbio je da poveruje. „Stanli, rekao sam ti. Hteli su samo da me zaplaše.“
„Onda, zašto se nisi uplašio?“
„Baš zato što su pokušali svom silom. Ako žele da me uplaše, hoću da znam zbog čega. Ima tu nečega, i mi ćemo to da saznamo. Bez tebe ne mogu ništa. Ukoliko želiš da mi pomogneš, otkrićemo šta žele da zataškaju. Znam da neće biti lako, i u početku ne možemo mnogo da očekujemo. Ali, nas dvojica možemo da sarađujemo, Stanli. Bar toliko dugujemo Gordonu.“

„Lani, da li si baš siguran? Jer, nema vremena za zabavu.“
„Sećaš li se kad sam rekao da moramo paziti pre nego što odemo predaleko? Tada si se smejao. Rekao si, tek je krenulo. Imao si pravo. To mi je sada jasno. Sada idem do kraja. Ako mi pomogneš.“
„Kako to misliš do kraja, lani?“ Stanli se sasvim uozbiljio. „Saznaću jedino ako nastavim.“
„Misliš da će ti dozvoliti?“
Ben je duboko uzdahnuo i rekao: „Stanli, nema koristi od gledanja predaleko. Treba da idemo postepeno, kako se situacija bude razvijala.“
Jedina reakcija krupnog čoveka za volanom bio je uzdah olakšanja. Dugo su se vozili bez reči kroz prašinu i dim, sve dok se Stanli nije zaustavio u nekoj sporednoj ulici ili na praznom terenu. Crna rupa u pomrčini. Kad je Ben stavio ruku na vrata, Stanli ga je zadržao:
„Pričekaj me. To je podalje. Prvo ću da proverim.“
„Zar se nisi najavio Emili?“
„Jesam. Ali ne želim da ljudi znaju.“ Kad je primetio Benov upitni pogled, rekao je:
„Kraj je prepun doušnika, lani. Već si dovoljno u problemima. Vidimo se.“ Zalupio je vratima i nestao u mraku.
Ben je otvorio prozor nekoliko santimetara. Unutra je prodro teški miris dima. Postao je svestan bestelesne buke, koja je postajala sve jača. Ponovo, još više nego ranije, osetio je kao da se nalazi u telu ogromne životinje, sa crevima koja krče, mračnog srca koje tuče, mišića koji se grče i opuštaju, žlezda koje izlučuju sluz. Jedino kad se Stanli ne nalazi pored njega, to poprima zlokobniji, zlobniji izgled, kao neka bezoblična masa. Ono što ga je teralo da ostane na mestu, ukrućenih mišića i gorkog ukusa u ustima, nije bio strah od bande tsotsija, ili policijske patrole, ili pomisli na iznenadni napad iz mraka, već nešto nejasno i neizmerno kao sama noć. Nije ni znao gde se nalazi, i kad se Stanli ne bi vratio iz nekog razloga, ne bi znao kuda da ode s tog mesta. Nije imao mapu ni kompas, bez osećaja orijentacije u mraku, nije mogao da se osloni na sećanje, intuiciju, na neke činjenice ili nešto konkretno. Sedeo je nepokretno, pun teskobe. Osetio je kako hladni znoj bocka njegovo lice u dodiru sa vazduhom.
U potpunoj pomrčini Soveto mu se pričinio stvarnijim nego kad ga je video usred dana. Samo zato što Stanli nije bio s njim. Nikad nije tako snažno osetio potpuno razdvajanje dva sveta, kao i činjenicu da se samo preko njih dvojice ti svetovi mogu nakratko i privremeno dodirnuti, i da je to moguće samo preko Gordona. Opet Gordon. Sve se vraća na njega.
Zarobljen žestinom svojih misli, Ben je ostao da sedi u kolima. Ostao bi tako satima da se Stanli nije iznenada pojavio pored njega.
„Da li si ugledao duha?“, zapitao je Stanli nasmejanog lica na slaboj svetlosti u autu.
„Možda i jesam.“ Osetio je vrtoglavicu zbog iznenadnog olakšanja.
„Sad mi je jasno šta je to Crna opasnost koje se ljudi toliko boje“, našalio se. Negde u obližnjoj uličici začuo se ženski vrisak, dugi, oštri krici koji paraju noć.
„Šta je to?“, zapitao je Ben kad je iskočio iz auta.
„Odakle da znam? Ubistvo. Silovanje. Može biti bilo šta.“

„Možemo li šta preduzeti?“
„Želiš li da umreš, lani?“
Krici su se pretvorili u muklo životinjsko oglašavanje, koje se stopilo sa ostalim zvucima noći.
„Ali, Stanli...“
„Pođimo. Čeka te tetka Emili.“
Poslušao je njegov suvi ton u glasu i krenuo za njim. Dok su se kretali, uhvatio je sebe kako i dalje napeto osluškuje da li će se žena opet oglasiti. Nastavili su da se kreću, držeči se rasvetnih stubova postavljenih daleko jedan od drugoga, a na njihovim vrhovima nalazili su se reflektori čije je belo svetlo stvaralo atmosferu koncentracionog logora. S vremena na vreme Ben bi se spotakao o neki predmet – konzervu, odbačeni odbojnik ili nešto drugo ostavljeno u mračnoj ulici. Stanli je s lakočom pronalazio put, kao velika crna mačka u noći. Prošli su kroz malu rasklimatanu kapiju i popeli se dve stepenice do vrata. Stanli je pokucao. Izgledalo je da je to dogovoreni znak. To ga je podsetilo na dečačku strast za viteškim romanima. Emili je smesta otvorila, kao da je imala ključ u ruci. Onako zamašna i neodređenog oblika, odevena u dugu staromodnu haljinu, stala je na stranu da bi ih propustila. Unutra je gorela samo jedna svetiljka na gas i uglovi malog predsoblja ostali su u polumraku. Preko puta, uza zid, spavala su deca pod sivim pokrivačem, maleni zamotuljci zbijeni jedno uz drugo kao vekne hleba ostavljene da uskisnu. Iz tranzistora koji se nalazio na malom kuhinjskom ormanu čula se tiha muzika. Ništa se nije promenilo, od slika iz kalendara i štampanog teksta na zidu, do šivaće mašine na izribanom stolu i starog šporeta u uglu. Vaza puna veštačkog cveća. Zavese sa cvetnim motivima bile su navučene. Vazduh u prostoriji je bio zagušljiv od dima, još više zbog ustajalog mirisa ljudskih tela. Za stolom je sedeo omanji čovek sede kose, u iznošenom crnom odelu, sličan isušenom gušteru, s dva svetla oka crne boje koja su žmigala na naboranom licu.
„Ovo je otac Masonvane iz naše crkve“, rekla je Emili, kao da se izvinjava zbog njegovog prisustva.
Čovečuljak se nasmešio, pokazujući desni bez zuba. „Već smo se sreli“, rekao je.
„Prošli put kad je morena bio ovde.“
„Baas treba da sedne“, rekla je Emili. „Uzmite ovu stolicu, druga je rasklimana.“ Ben je ukočeno seo malo dalje od stola.
„Dobro“, reče Stanli s vrata. „Idem ja. Razgovarajte na miru. Doviđenja.“ Ben se u panici upola podigao. „Zašto ne ostaneš?“
„Čeka me jedna mušterija“, rekao je Stanli. „Ne brini. Vraćam se.“ Pre nego što je Ben mogao da protestuje, on izađe, još jednom iznenađujuće tiho za krupnog čoveka. Ostalo je njih troje. Svetiljka na gas je treperila na stolu.
„Staviću vodu za čaj“, rekla je Emili, „ali, trebaće malo vremena.“ Ostala je pored šporeta, jer joj je bilo neprijatno da sedne blizu Bena.
„Nisam hteo da vas uznemirim“, rekao je gledajući u sveštenika.
„Otac Masonvane mi je od velike pomoći“, odgovorila je. Mali čovek se samo tajnovito smeškao.
„Emili, došao sam da s vama porazgovaram.“

„U redu. To je dobro, baase.“
„Pošto nas je sud izneverio, moramo sami da skupimo sve dokaze. Stanli će mi pomoći. Moramo sve da pronađemo o Džonatanu i Gordonu i da tako s njih skinemo svaku ljagu.“
Posle svake rečenice bi zastao, očekujući njenu reakciju, ali ona se nije oglasila. Ni sveštenik nije progovorio. U jednom trenutku, jedno dete koje je spavalo na patosu zakašlja se, drugo je nakratko nešto promrmljalo.
„Ne možemo da ih vratimo u život“, rekao je Ben. „Ali moramo da budemo sigurni da se ovako nešto neće više nikad ponoviti.“
„Dobro kažete, morena“, rekao je stari sveštenik naposletku. Izražavao se polako i pravilno, kao da razmišlja o svakoj reči. „Međutim, bolje je oprostiti. Ako zadržimo bol, onda će mržnja i gorčina ostati u nama.“
„Vazduh treba da se pročisti da bismo mogli da dišemo.“
„Vazduh se jedino može pročistiti ako zaboravimo jučerašnju oluju.“
„Ne“, iznenada će Emili. „Nije tako. Baas ima pravo. Ne zbog toga što mi je želja da nastavim da tragam za istinom, jer to nije dobro. To što je Džonatan umro, što je Gordon umro“ – na trenutak je zastala, jer se prvo morala da se savlada – „teško podnosim, ali mogu da oprostim. Otac Masonvane me je mnogo naučio.“ Podigla je glavu, svetlo je obasjalo njeno okruglo lice. „Ali, bacili su ljagu na Gordonovo ime. Optužili su ga za ono što nikad ne bi učinio. Moramo oprati njegovo ime, inače se nikad neće smiriti u grobu.“
„Sestro Emili“, rekao je sveštenik i odmahnuo glavom, „tako se ne sme razmišljati.“ Njegov suvi glas postao je ozbiljniji. „Oni koji su to učinili su jadni grešnici koji ne znaju šta rade. S njima moramo biti strpljivi. Moramo da naučimo kako ih voleti, inače će se sve srušiti.“
„Ubili su Gordona“, rekao je Ben skrušeno. „To je bio čovek koji ni mrava ne bi zgazio.
A ubili su i Džonatana, koji je bio tek dete. Kako možete reći da nisu znali šta čine?“ Sveštenik je zatresao glavom. „Kažem vam da ne znaju“, ponovio je. „Ne verujete?
Znam da je to užasno, ali je istina. Ne znaju. Čak i kad pucaju u našu decu, ne znaju šta rade. Smatraju, to nije važno, smatraju da to nisu ljudi, smatraju da se to ne računa. Moramo da im pomognemo. To je jedini način. Treba im naša pomoć. Ne mržnja nego ljubav, morena.“
„Lako je vama da govorite“, rekao je Ben. „Vi ste svešteno lice.“
Starac se osmehnuo, pokazujući gole ljubičaste desni. „Kada su odveli moje sinove u zatvor, morena, i ja sam gledao sa strane“, rekao je. „Svaki put kad idem u grad, moram da pokažem propusnicu. Neki se prema meni odnose s poštovanjem. Ali, postoje drugi, mlađi od mojih sinova, koji bace propusnicu nakon što je pogledaju. Nekad sam ih i ja mrzeo, kad mi je srce bilo puno gorčine kao badem. Ali, prevladao sam to, morena, sada to bolje znam. Sada ih žalim, molim se za njih i tražim od Gospoda pomoć da ih mogu zavoleti...“
„Bacili su ljagu na Gordonovo ime“, mirno je ponovila Emili, zureći pred sebe, kao da nije čula šta je rekao.
„Zar te nije strah, sestro Emili?“, prekorno će sveštenik.
Zatresla je glavom. „Nije. Na kraju, dosta nam je straha“, rekla je.

„Ovog popodneva si oplakivala svog muža, a sada si spremna tek tako da obrišeš suze.“
„Isplakala sam se, oče Masonvane“, rekla je. „Sada mi je Gospod poslao baasa.“
„Moraš da razmisliš o tome.“
Emili je gledala pored njega u polutamu gde su spavala deca. „Oče, uvek ste mi govorili da imam poverenja u Gospoda. Rekli ste mi da je uvek u stanju da napravi čudo. Večeras mi je poslao baasa, belog čoveka. Zar to nije čudo?“ Malo docnije, ponovila je mirno i odlučno: „Bačena je ljaga na Gordonovo ime. Tu ljagu moramo da uklonimo.“
„Ako je tako, onda moram da idem“, uzdahnuo je starac i ustao. „Večeras su vam mravi u srcu, sestro Emili.“ S osmehom, kao da se izvinjava, izmigoljio se iz kuće.
Ben je ostao sam u kući s Emili i decom koja su spavala. Na trenutak su zastali, gledajući se s nelagodom, on uspravan i mršav na stolici s ravnim naslonom, ona krupna i podbula, pored peći. Oboje su osedli olakšanje kad su čuli kako voda ključa u čajniku, što joj je dalo mogućnost da se nečim zaposli. Sipala je čaj u belu šolju sa pozlaćenim rubom koji je izbledeo, i zatresla glavom kad ju je pogledao. Za slučaj potrebe, ostala je pored stolice na kojoj je sedeo sveštenik, dok je Ben mešao čaj. Jedno dete je lagano zahrkalo u snu.
„Šta da radim, baase?“, zapitala je.
„Treba pokupiti što više informacija. Vi i Stanli morate da sarađujete. Pokušajte da pronađete bilo koga ko nešto može da kaže o Džonatanu i Gordonu. Javite mi. Čak i ako je naizgled nevažno. Ili pošaljite Stanlija, vi ste na licu mesta, imate oči i uši za ovaj kraj. Sve ću iskoristiti što mi donesete.“
„Baase, imam nešto za vas.“
„Šta je to?“
Čekala je da ispije čaj pre nego što je izjavila: „Ne znam da li smem da vam to dam.“
„Dajte da vidim.“
„To je sve što mi je ostalo od Gordona.“
„Ma šta da je, paziću na to, obećavam.“
Iznenada se uzvrpoljila. Prvo je otišla da zaključa vrata, malo zastala, okrenuta leđima, a onda stavila ruku ispod haljine da bi nešto izvukla. Oklevajući, vratila se prema njemu i stavila to na sto, još toplo od njenog tela. Mali zgužvani komadić papira.
Kad je ga je otvorio, otkrio je da su to u stvari dva komadića. Prvi je bio na linije, kao da je istrgnut iz školske sveske, dok je drugi bio komadić toaletnog papira. Oba su bila ispisana mekanom olovkom, skoro nevidljivo od čestog diranja i gužvanja. Rukopis nesiguran, skoro formalan.
Prvi papirić je bilo lakše pročitati:
„Draga moja ženo, ne brini za mene, nedostaješ mi, kao i deca. Moraš da paziš na njih i neka strahuju od Gospoda. Gladan sam, i ne mogu da razumem šta traže od mene. Mnogo se galami, ali ću se verovatno vratiti kući za koji dan. Stalno mislim na tebe. Srdačan pozdrav.
Tvoj suprug“


Komadić toaletnog papira je bilo teže odgonetnuti:
„Draga moja ženo. Živim i dalje u ovim uslovima [sledi nekoliko nerazumljivih reči] teže je i mnogo patim. Moraš pokušati da mi pomogneš, jer oni ne žele [nečitljivo] mene. Moraš da paziš na decu, a ako nemaš novca, traži od crkve ili mog [nečitljivo] gospodara, koji je ljubazan prema nama. Ne znam da li ću se živ vratiti kući. Oni su vrlo [nečitljivo], ali Bog će pomoći i mnogo mi nedostaješ. Pokušaj da mi pomogneš, jer...“
Usred rečenice naglo je prekinuto, sa dosta praznog prostora ispod teksta. Kraj papirića nije bio otkinut.
„Nema imena na papiru, Emili“, rekao je Ben.
„Baase, poznajem ja Gordonov rukopis.“
„Kako ste došli do ovoga?“
Izvadila je maramicu, pažljivo je raširila i obrisala nos. Onda ju je vratila na mesto.
„Emili, ko vam je ovo doneo?“
„Ne mogu da vam kažem.“ Izbegavala je njegov pogled. „Moram da znam ako nešto želimo da postignemo.“
„Poznajem tog čoveka, baase. Ne smem da mu stvorim probleme na radnom mestu.“ Postao je oprezniji: „Da li radi za policiju?“
Okrenula se i bez neke potrebe bolje pokrila decu pokrivačem. „Emili, morate da s njim porazgovarate. Recite mu da ću da čuvam njegovu tajnu. Ali, moram da znam.“
„Ne može da izađe napolje.“
„Onda mi samo recite njegovo ime.“
Malo je zastala, a onda skoro ljutito izrekla: „Džonson Seroke.“ Odmah nakon toga ponovo se uznemirila, i još jednom naglasila: „Baase, nema koristi. On ne sme da govori.“
„Da li možete da ga pošaljete kod mene?“
Zatresla je glavom. Ispružila je ruku i zatražila: „Bilo bi bolje da mi to vratite.“
Ben je rukom pokrio dva komadića papira na stolu. „Emili, to će nam poslužiti da operemo ljagu s Gordonovog imena. To je jedini način.“
Dugo je oklevala, a onda povukla ruku.
„Kada ste dobili ova pisamca?“, upitao je.
„Prvo je stiglo nešto ranije. Dva-tri dana nakon što su ga odveli. Drugo...“, čelo joj se nabralo dok je razmišljala igrajući se okrajkom konca koji je visio na haljini – „drugo je došlo docnije, malo pre nego što smo dobili krvave pantalone sa zubima, baase.“
„A zatim?“
Zatresla je glavom. „Ne, to je bilo poslednje.“
„Ali, Emili, zašto mi to ranije niste rekli?“
„Da su doznali za ova pisma, još bi gore s njim postupali.“
„Ali, mogli ste mi reći nakon njegove smrti, pre nego što smo otišli na sud.“
„Onda bi mi oduzeli pisma. Bojala sam se, baase.“

„Moglo je biti drugačije.“
„Ne bi bilo“, odmah je rekla. „Da sam ih pokazala na sudu, pozvali bi tog čoveka, a on bi izjavio da to nije Gordonov rukopis.“ Disala je ubrzano. „Baase, morate da ih vratite.“
„Emili, obećavam, paziću na njih. Ništa im se neće desiti. S novim dokazima, ova pisma bi nam mogla biti od koristi.“ Naglo se nagnuo prema njoj, podupirući se rukama o sto. „Emili, morate da porazgovarate s Džonsonom Serokeom. Jednom vam je pomogao, doneo vam je ova pisma. Možda bi bio spreman da opet pomogne. Emili, to je zbog Gordona i Džonatana.“
„Nije hteo sa mnom da razgovara. Samo mi je uručio pisma.“ „Obećajte da ćete s njim porazgovarati.“
„Razgovaraću s njim, ali me neće poslušati. Ovi ljudi se veoma plaše, baase.“
„Ako ćute zbog straha, sve će biti još gore. Nećemo nikad sprati ljagu sa Gordonovog imena.“
Ponavljao je to bez srama, jer je znao da će je jedino tako pridobiti.
Kad su počeli da razgovaraju o Gordonu, sve više su se opuštali. Razgovarali su i o Džonatanu, ali više o Gordonu. O svemu čega su se sećali, o malim stvarima koje je rekao ili učinio. Kad je malo došla sebi, opet je sipala čaj, a onda su dozivali uspomene na Gordona, Džonatana i drugog sina, koji je prebegao u Bocvanu.
„Nemojte se previše za njega brinuti“, rekao je Ben. „U njegovim godinama dečaci su često teški. Moja žena ima stalno problema s našim sinom.“
Atmosfera je postala prijatna: dvoje roditelja pričaju o svojoj deci. Napetost je popustila. Osetio je da se lakše sporazumeva s Emili. U isto vreme, Gordon se pojavio u drugačijoj perspektivi, kao da je podešen fokus nekog unutrašnjeg sočiva. Osetio je da se više uključio, na neposredniji način.
Trgnuo se kad je začuo kucanje na vratima. Emili je smesta zaključila: „To je Stanli“, i pošla da otvori vrata.
Odjednom je čitav prostor bio ispunjen njegovom bučnom pojavom, kao da se vazduh ispunio elektricitetom, kao da se svuda naokolo neke skrivene sile spremaju da pokrenu nešto izv.mredno. Samo su deca i dalje spavala.
„Onda, tetka Emili, kako je? Da li ste se lepo ispričali?“ Ne čekajući odgovor, pružio je Benu kutiju „laki strajka“: „Hoćeš li da pripališ?“
„Neću, hvala“, rekao je Ben i instinktivno posegnuo za svojom lulom, ali nije je izvadio iz džepa.
„Čaja?“, upitala je Emili.
„Hvala, tetka, to je za mene malo prejako. Ima li viskija?“
„Dobro znaš da u kući ne držim akohol“, rekla je.
„Onda brišemo odavde“, rekao je Benu. „Možemo da napunimo rezervoar u krčmi.“
„Stanli, sutra ujutro se moram pojaviti u učionici.“ Podigao je rukav i otkrio veliki zlatni sat: „Pogledaj jampas58, stari druže, još je rano.“
„Ne pijem preko nedelje“, uljudno će Ben.
„Tako znači. Stara puritanska krv još uvek teče.“ Od njegovog smeha zatreslo se posude u ormanu. „Onda, u redu. Krenimo. Neko želi da te vidi kod mene.“ Mahnuo je s vrata. „Čuvajte se, tetka Emili.“

Odjednom su se našli napolju, ponovo u noći koja je išla svojim putem. Dok je bio u kući, kao da je sat proveden unutra bio tek kratki interludij između dva mračna čina. Vozali su se ulicama prepunim rupa, preko železničke pruge i prostranstvom turobne ravnice. U jednom trenutku Ben je ugledao crvene plamenove kako kroz oblake dima palacaju iz centrale na gas. Nekoliko minuta kasnije, Stanli se zaustavio iza kuće i krenuo prema kuhinjskim vratima.
Ben je prepoznao unutrašnjost kuće: šareni linoleum, staklena vitrina, ukrasni tanjiri, rajske ptice na poslužavniku, kanape i fotelje s višebojnim jastucima.
Prednja vrata su bila pritvorena. „Gde je sad nestao?“, promrmljao je Stanli i izašao napolje. Vratio se minut kasnije, držeći čoveka koji je pokušavao, ne baš uspešno, da zatvori patent na pantalonama. Otprilike četrdesetih godina, u kariranoj košulji i zelenim pantalonama s velikom ukrasnom šnalom na kaišu. Dvobojne cipele bile su poprskane kapljicama.
„Svemogući bože!“, rekao je Stanli ne baš srdito. „Nemoj to više da radiš. I to još na jebenim vratima moje kuće!“
„Bešika samo što mi nije prsnula.“
„Piješ previše.“
„Šta sam drugo mogao da uradim?“, prigovorio mu je stranac, gledajući zbunjeno, dok je pokušavao da obriše lice velikom šarenom maramicom. „Ubija me, čoveče, to dugo sedenje na guzici. Daj još jedno piće.“
„Zaboravi na to. Upoznaj se sa gospodinom Du Toitom. Bene, ovo je Džulijus Nkakula. Advokat koji je za Gordona uzeo prvi iskaz od Džonatana.“
Stranac ga agresivno pogleda.
„Ne brini se za njegovo stanje“, rekao je Stanli sa smeškom. „Mozak mu radi jedino kad se napije. U glavi je sve u redu.“ Smestio je Džulijusa na stolicu, na kojoj se izvalio ispruživši noge po linoleumu. Poluzatvorenih očiju gledao je u Bena bez reči, dok je Stanli sipao viski za svu trojicu.
„Šta će on ovde?“, upitao je Džulijus Nkakala nakon što je jednim gutljajem ispio pola čaše, ne skidajući oči s Bena.
„Doveo sam ga zbog Gordona“, rekao je Stanli nemarno i na kanape spustio svoje teško telo sa smešno tankim nogama.
„Gordon je mrtav. On je jedan od nas. Kakve veze ima ovaj mugu59 s njim?“
Ben se naljutio. Hteo je da izađe napolje, ali ga je pokretom ruke zadržao Stanli, koga je ovo zabavljalo.
„Kad ga ovako gledaš, ne bi verovao, ali, lani, ova ništarija je bio jedan od najboljih advokata u crnačkim naseljima. Prošle godine, kad su nakon nereda sve te klince izveli pred sud, dano noćno je radio da bi ih spasao. Na stotine slučajeva, mogu ti reći. Onda su mu zabranili rad, upravo kad je sredio izjavu za Gordona. Morao je da prestane da obavlja praksu, i sve što mu je danas preostalo, to je da se napije pićem koji mu drugi nude.“
Na Džulijusa Nkakulu to nije ostavilo nikakav utisak. Stanli se naglo okrenuo prema njemu. „Saslušaj Bena“, rekao je, „on želi da nastavi rad na Gordonovom slučaju.“
„On je belac“, besno odvrati Džulijus i nastavi da posmatra Bena, dok mu se jedna cipela pomerala u nekom ritmu.

„Specijalna policija je zbog Gordona upala u njegovu kuću.“
„Još uvek je belac.“
„Može da ima uspeha tamo gde mi ne možemo.“
„I šta onda?“
„Mi možemo tamo gde on ne može. Združimo snage: šta kažeš na to?“
„Rekao sam, on je belac, i ja mu ne verujem.“
Ben je sve vreme savladavao bes, ali dalje nije mogao. „Pretpostavljam da sada očekujete da kažem: ‘On je crnac, ja ne verujem njemu?’“, uzviknuo je i čašom udario o sto. „Zar nije već vreme da pređemo preko tih glupih predrasuda?“ Okrenuo se prema Stanliju: „Zaista mi nije jasno šta očekuješ od njega. Zar ne vidiš da su mu slomili duh?“
Na njegovo iznenađenje, pojavio se osmeh na mršavom licu Džulijusa Nkakule. Ispio je čašu naiskap, malo progrgotao viski u grlu, i rukom obrisao usta. „Ponovite to“, rekao je skoro sa razumevanjem. „Da vidimo ko će mene da slomije.“
„Zašto nam onda ne pomognete?“, rekao je Ben. „Radi Gordona.“
„Ah, vi beli liberali!“, rekao je Džulijus. „Stanli, napuni mi čašu.“
Iskonski gnev, koji nije mogao sakriti, buknuo je iz Bena kao i prilikom posete okružnom lekaru. „Nisam ja nikakav jebeni liberal“, rekao je besno. „Ja sam Afrikaner.“
Stanli je viskijem napunio Džulijusovu i svoju čašu: obojica su gledali u Bena bez reči. Stanli je upitao: „Džulijuse, šta kažeš?“
Uz osmeh, Džulijus je promrmljao s odobravanjem: „On je u redu.“ Onda je pronašao udobniji položaj u stolici i podupro se laktovima sedeći na rubu sedišta. „Šta nameravate da učinite?“, upitao je.
„Najvažnije od svega, moramo otkriti sve ono što pokušavaju da sakriju, sve dok ne sakupimo dovoljno dokaza da se ponovo otvori postupak. Ne smemo stati sve dok se ne uverimo da imamo ono što nam treba. Tako će oni koji su krivi biti kažnjeni, a svet će saznati šta se dogodilo.“
„Vi se zaista nadate!“, rekao je Džulijus.
„Hoćete li da nam pomognete ili nećete?“
Džulijus se lenjo osmehne: „Odakle da krenemo?“, upitao je. „Od izjave koju ste dobili o Džonatanu.“
„To neće moći. Ta dokumenta su oduzeta kad su odveli Gordona.“
„Kopije niste napravili?“
„I moju kuću su pretražili, čoveče.“
„Moramo pronaći te ljude i ponovo od njih dobiti izjave.“
„Ona bolničarka je toliko isprepadana da se više neće latiti olovke. Čovek po imenu Petla prebegao je u Bocvanu.“
„Dobro“, veselo će Stanli, „onda je jasno šta treba uraditi. Uđi im u trag i nagovori ih da daju nove izjave.“
„Ja sam pod zabranom suda.“
„Nisu ti zabranili da sediš na guzici.“ Stanli se digao na noge. „Razmisli dok lanija ne otpratim do kuće pre nego što njegova gospođa digne galamu.“
„Upravo mi pade na pamet“, rekao je Džulijus, još uvek nagnut na stolici, „juče me je posetio Džoni Fulani.“

„Ko je taj Džoni Fulani?“, upitao je Ben.
„Jedan od pritvorenika čiju su izjavu pročitali tokom istražnog postupka. Da li se sećate? Kada se Arčibald Cabalala okrenuo protiv njih, odlučili su da pozovu ostalu trojicu. Zbog državnc bezbednosti. Sada su Džonija Fulanija pustili na slobodu.“ „Šta je izjavio?“
„A šta ste očekivali? Jebali su ga dok nije potpisao.“
„Dobro. Onda, uzmite od njega izjavu.“
„Već sam je dobio.“
Ben se osmehnuo. „Odlično. Hoće li biti teško da pošaljele kopiju po Stanliju?
Skloniću je na sigurno mesto.“
„Šta ako vam ponovo provale u kuću?“
„Bez brige, mislio sam na to“, rekao je Ben. „Našao sam mesto koje niko neće otkriti.“ Džulijus se polako ispravio, ustao sa stolice i Benu pružio ruku.
„Džulijuse, drž’ se dalje od mog viskija!“, rekao je Stanli, pokušavajući da ga zastraši.
Dok su se vraćali kući starim rasklimatanim „dodžom“, Ben ga zapita: „Zbog čega si tražio da se sretnem s Džulijusom?“
„Zato što nam treba.“
„Taj posao bi bolje uradio bilo koji advokat.“
Stanli se osmehnu. „Znam. Kad su Džulijusu zabranili rad, to je za njega bio udarac. To ga je slomilo. Sada smo ga nečim zabavili dok ponovo ne stane na noge.“ Bezbrižno i zadovoljno se nasmejao. „Lani, sve mi se čini da ćemo ti i ja dugo biti zajedno. Usput ćemo sakupljati ljude sve dok ne stignemo na drugu stranu. Toliko će nas biti da neće moći da nas izbroje. Ogromna većina.“ Bubnjajući prstima u ritmu po krovu nastavio je da peva sve dok nisu došli do kuće.

2
Nedelja, 15. maj. Vratimo se Melani. Smatram da je to neizbežno. Ona mi je potrebna zbog istrage, a i sama je izjavila da će pomoći. Istovremeno osećam neku nervozu. Ne može se o njoj razmišljati kao o osobi koja ti samo pomaže. Šta da radim?
Bio bih nepravedan prema njoj kad bih joj dao na znanje da predstavija pretnju za mene, pretnju za čoveka srednjih godina i njegove vrednosti srednje klase, koji je profesor, starešina u crkvi i „član uvaženog društva“. Šta se to zbiva sa mnom?
S druge strane – da li sad postajem racionalan – ona mi pruža utehu. Vraća mi samopouzdanje. Daje mi ohrabrenje. Onda, šta? Prvi put se to dogodilo slučajno, bez neke namere, bezazleno. Da li je bolje da ostane na tome? Ne dovesti u opasnost to jedinstveno iskustvo. Postoje trenuci koje, zbog nas samih, ne bi trebalo ponavljati. Odjednom se stvorio neki okvir, stvorila su se očekivanja, mogućnosti, nade. Ali, ne treba mudrovati. Prekasno je. Zaista sam se vratio...
Zbog čega bi trebalo da se osećam neprijatno? Možda zbog okolnosti. Ovog vikenda. I sada veruju da sam se povukao u radnu sobu i da se pripremam za sutrašnja predavanja.
„Nedeljom!“, protestovala je Suzan.

Postala je nemoguća od onog četvrtka kad sam se vratio sa Stanlijem. „Zaudaraš na crnačku kolibu.“ „Opet si pio.“ „U kakve si se rupe zavlačio?“ Kao u Krugersdorpu pre mnogo godina, kad sam odlazio da posetim roditelje svojih učenika. To nije mogla da podnese. Sada je još gore. Soveto. Pa ipak, moram biti pravedan prema njoj. Verovatno je to za nju bio šok. Mislila je da je s tim gotovo. Bila je zabrinuta i uznemirena. Ne samo zbog sebe same. Poseta Specijalne policije slomila je njen duh. Bila je već dvaput kod lekara. Živci, migrena, sedativi. Moram imati više obzira. Kad bi se samo potrudila i pokušala da shvati.
Iznenada se preko vikenda pojavila Suzet sa svojom porodicom. Do subote ujutro stvari su još bile donekle pod kontrolom. Poveo sam u šetnju malog Henija, Suzetinog sina. Gazio je po lokvama, brčkao se u blatu kao prasence i nije prestao da govori. „Znaš li, deda, i vetar može da se prehladi. Čuo sam ga noću kako šmrče.“
Tada je Suzet digla veliku galamu, jer sam mu dozvolio da se uprlja blatom. Imam
„štetan uticaj“ na njega, učim ga lošem vladanju. Ja se takođe nisam mogao savladati. Rekao sam joj da baš ona ima štetan uticaj na maloga, da stalno putuje, da se skita naokolo i ostavlja samo to jadno dete. To ju je dovelo do besa. „Ko si ti da mi kažeš da nisam nikad kod kuće? Mama mi kaže da te jedva vidi.“
„Suzet, ti ne znaš šta pričaš.“
„Pokušavaš da porekneš? A šta kažeš na pijančenje u crnačkim naseljima? Trebalo bi da se stidiš.“
„Ako mi se obraćaš takvim tonom, onda ne želim s tobom da pričam o onome što ja radim.“
Bila je izvan sebe. Lepa žena, prava slika svoje majke, naročito kad je ljutita. „Onda moraš da znaš zašto smo došli ovog vikenda“, rekla je. „Otvoreno razgovarajmo. Ovako ne može dalje. Kris upravo vodi pregovore sa Provincijskim većem o novom projektu. Želiš li da se pregovori prekinu? Ti znaš da su te stvari zarazne.“
„Govoriš o tome kao da je u pitanju neka bolest.“
„Baš tako. Pitam se šta to nije u redu s tobom. Niko se do sada u našoj kući nije družio sa crnim svetom.“
Po običaju, Kris je bio umereniji. On je barem bio spreman da sasluša. Činilo mi se da je bio svestan činjenice da se Gordonov slučaj ne može tek tako napustiti, ali se nije slagao s mojim pristupom. „Poštujem vaše razloge, tata. Međutim, Nacionalna partija tek sprema naciju na veće promene. Ukoliko ovaj slučaj izazove senzaciju, a to je neizbežno, sve će se ponovo zaustaviti. Celi svet se sprema da nam skoči zavrat i zato im ne smemo davati povoda. Mi Afrikaneri upravo prolazimo kroz teška vremena i moramo da se držimo zajedno.“
„Misliš da treba da zbijemo redove pred svakim zlom, kao što ekipa ragbija štiti svog čoveka koji je na terenu izgubio gaće?“ Kris se nasmejao. Nije još izgubio smisao za šalu. Odmah je odgovorio: „Tata, mi to moramo srediti između sebe. Ne smemo to izneti pred oči javnosti.“
„Koliko dugo to već traje, Krise? Ništa nije urađeno kako valja.“
„Rezultati se ne mogu očekivati tako brzo.“
„Žao mi je, Krise. Po mom mišljenju, taj mlin sporo melje.“

„Ako ne pripazite, sami ćete pasti pod žrvanj.“
Mi bismo se nekako i saglasili, da se u tom trenutku Suzet nije vratila i umešala u razgovor. Znam da je imao dobre namere. Međutim, zbog sve veće napetosti koja vlada u kući još od četvrtka uveče, ja više nisam mogao da izdržim. Posle ručka otišao sam da se malo prošetam autom.
Nisam ni tada nameravao da se uputim prema Vestdenu. Vozikao sam se naokolo da bih se smirio. Mirne ulice subotnjeg popodneva. Prvi put mi je to upalo u oči. Muškarci i žene u belom na teniskim terenima. Zelene staze za kuglanje. Uniformisane crne dadilje guraju kolica po travnjaku. Muškarci golih prsa peru svoja kola. Žene s viklerima zalivaju cveće. Grupice crnih ljudi leže ili sede na uglu ulice, pričaju i smeju se. Lenjo zatišje sunčanog dana pre nego što zahladi.
Vratio sam se na put i krenuo uzbrdo, prema staroj kući sa savijenom verandom iznad crvenog trema. Prošao sam pored nje, došao do kraja uzbrdice, okrenuo i uputio se nazad. Zaustavio sam se par milja dalje, i promislio. Zašto ne? U tome nema ničega lošeg. U stvari, bilo je potrebno, ako ne i neophodno, da porazgovaramo o mogućoj budućoj saradnji.
Na prvi pogled sam pomislio da je to crni baštovan koji čuči pored leje cveća i čupa korov. Pantalone od somota uprljane od zemlje, crna beretka s perom od biserke, sivo- žuta košulja, lula u ustima, par blatnjavih cipela – bez čarapa i pertli – kakve još nisam video. To je bio njen otac, stari profesor Fil Bruver.
„Ne, žao mi je“, progunđao je kad sam mu se obratio, „Melani nije kod kuće.“
Njegova čupava seda griva nije mesecima bila očešljana. Kozja bradica požutela od nikotina. Lice preplanulo, a koža uštavljena kao stara iznošena cipela; dva tamnosmeđa oka sevaju, upola skrivena ispod neurednih obrva.
„Onda nema smisla da se više zadržavam“, rekao sam.
„Kako se zovete?“, upitao je, još uvek nagnut nad lejom. „Du Toit. Ben du Toit.
Nedavno sam upoznao Melani.“
„Da, pomenula vas je. Mogli ste malo da pričekate? Možda neće dugo, otišla je do redakcije da nešto završi. Naravno, s njom se nikad ne zna, da li se slažete? Mogli ste mi malo pomoći oko ovog korova? Malo sam se zadržao u Magalisbergu i cela bašta je u neredu. Melani ne razlikuje biljku od korova.“
„Koje su to biljke?“, upitao sam tek da nešto kažem. Pogledao me je podrugljivo, s prekorom. „Kuda ide ovaj svet? Zar ne vidite da je to lekovito bilje?“ Pokazao je prstom:
„Majčina dušica, majoran, koromač, kadulja. Ruzmarin je malo dalje.“ Podigao se i protegnuo leđa. „Međutim, nemaju baš pravi ukus.“
„Čini se da dobro napreduju.“
„Nije to dovoljno.“ Počeo je da čisti lulu. „Nešto nije u redu sa ovom zemljom. Dušicu treba tražiti u planinama južne Francuske. Ili Grčke. Mikene. Vidite, to vam je kao vinova loza. Zavisi od toga da li je obronak prema severu ili jugu, koliko je strmo, da li se zemlja ljuska i toliko drugih stvari. Sledeći put ću doneti vrećicu zemlje sa Zevsove planine. Možda će božja moć tog starca postići cilj.“ Osmehnuo se i otkrio neravne požutele zube, većinom okrnjene. „Kako postajem stariji, otkrivam jednu stvar, a to je: što se više baviš filozofijom ili opskurnim stvarima, to se više vraćaš zemlji. Svi ćemo se vratiti starim

bogovima. S tim se problemom susreću oni koji trče za apstraktnim. Započelo je sa Platonom. Vidite, prosto je neverovatno koliko ga ljudi nisu razumeli. Ipak, meni Sokrat uvek odgovara. Svi živimo opčinjeni apstraktnim. Hitler, aparthejd, veliki američki san i toliko toga.“
„A šta je sa Isusom?“, namerno sam postavio pitanje. „Nije shvaćen“, rekao je. „Et verbum caro facta est60 . Jurimo za verbum, a zaboravljamo na telo. ‘Naša su tela progovorila od samog početka.’ Ti su metafizičari to zaista držali u šaci. Čovek se mora držati zemlje, ne samo rukama već i nogama, ili još bolje, sa sve četiri.“
Beležim nasumice sve ono čega mogu da se setim iz monologa koji je vodio dok se kretao naokolo po bašti, uklanjao korov i zalivao vodom, sakupljao lišće, vadio crve, uspravljao biljke i uklanjao uvelo lišće. Neka neskrivena toplina prožimala je sve što je rekao. „U ono vreme kad se naš narod vraški namučio da stekne uporište na ovoj zemlji, dobro se živelo. Kad smo stekli kontrolu, rodila se ideja da se moramo prihvatiti izrade planova i sistema za budućnost. I pogledajte sad taj nered. Svuda sistem i nigde nema Boga. Pre ili kasnije ljudi počnu misliti da je njihov način kojim žive apsolutan, da se ne može menjati, da je temeljan i preduslov za sve. Tridesetih godina ja sam to video vlastitim očima u Nemačkoj. Cela nacija se rukovodila jednom idejom kao gadarenske
svinje61. Seig heil, seig heil62. Od toga nisam mogao da spavam noću. Nemačku sam napustio trideset i osme, jer više nisam mogao da izdržim. Sada primećujem da se malo pomalo isto događa i u mojoj zemlji. Užas koji se može predvideti. Bolest velike apstrakcije. Moramo se vratiti fizičkoj strani, to jest telu, kostima, zemlji. Istina nije pala s neba u obliku reči: ona se naokolo šeta gologuza. Ako se moramo izraziti rečima, onda su to reči nekog prokletog mucavca kao što je Mojsije. Svi mi zaplićemo jezikom i mucamo svoju istinu.“
Jedan čudan detalj: nažalost, ne baš ugodan, ali i to je Fil Bruver, kao što su njegovi žuti zubi, blatnjave cipele i suvi smeh. Mislim na njegovo prdenje. Kao da je mogao da funkcioniše samo ako svaku ideju, svaki preokret u razgovoru, svaku potrebu da nešto naglasi, proprati jednim prdežom. Ma koliko to bilo neumesno, u tome je pokazao virtuoznost kao svaki muzičar na trombonu. To je izgledalo ovako:
„Naša vlada manipuliše izbornim telom kao da je u pitanju neki jebeni magarac. Šargarepa napred, udarac pozadi. Šargarepa, to je aparthejd, dogma, velika apstrakcija. Udarac pozadi nije ništa drugo nego strah. Crna opasnost, crvena opasnost ili nazovite kako hoćete.“ Gromki prdež. „Strah može da bude divni saveznik.“
„Sećam se, bilo je davno, kada sam jednog dana krenuo prema Okavangu da skupljam biljke. Čitava kolona nosača kretala se za mnom. Nakon sedmicu-dve, olenjili su se i počeli sve više da zaostajau za mnom. Kada sam u divljini, ne podnosim jednu stvar, a to je lenjost. Iznenada nas je počeo slediti jedan lav. Bila je sušna godina i većina divljači se već povukla, ali ovaj ostareli mužjak je bio zaostao. Nanjušio nas je. To se i nije moglo izbeći, jer nakon par sedmica u divljini čovek smrdi do neba. Ukratko, dok nas je lav sledio tih nekoliko dana, nije bilo bojazni da će neko zaostati ili pobeći. Nosači su čak trčali da bi održali korak. Baš je bio od koristi, taj lav.“ Prdež.
Kad više nije bilo posla u bašti, ušli smo u kuću. U kuhinju. U neredu, kao i radna soba. Dva šporeta, jedan električni, drugi starinski, ružni šporet na ćumur. Primetio je

kako sam se zagledao u njega.
„Melani me je nagovorila da kupim to belo čudovište“, rekao je. „Kaže da je korisniji. Međutim, kad se meni kuva, ja se držim starog šporeta. Ne baš svaki dan, već kad me uhvati želja.“ Prdež. „Hoćete li čaja63?“ Ne čekajući odgovor, uzeo je plavi čajnik od emajla sa šporeta na ćumur, sipao malo čaja od ruiboisa u starinske šolje od Delfta, odlomljenog ruba, bez tanjirića, a onda u svaki dodao kašičicu meda. „I sam Bog koristi med. Jedini pravi eliksir života. Jedini čovek koji je umro mlad nakon što je pojeo med, bio je Samson. Ali, sam je pogrešio. Chercher la femme.“ Prdež. „Jadnik, mogao je da postane dobar i pobožan čovek da nije bilo te male filistinske drolje.“ Seli smo za kuhinjski sto sa stolnjakom na kocke od voštanog platna, pijuckajući slatki, mirisni čaj.
„To ne znači da imam aspiracije da postanem svetac“, nastavio je uz osmeh. „Za to sam prestar, nažalost. Spremam se za dugi, mirni san pod zemljom. Znate, ima jedna stvar koja bi mi pričinila najveće zadovoljstvo. Polako se pretvoriti u đubrivo, postati humus, da bi se udebljali crvi i nahranile biljke i da bih tako održao u funkciji životni ciklus. To je jedini oblik večnosti kojem mogu težiti.“ Prdež. „Povratak Plutonu i njegovim šipcima.“
„Čini se da ste vrlo srećan čovek?“
„Zašto ne bih bio? U životu sam prošao kroz raj i pakao, od svega pomalo. Ostala mi je još Melani, a to je više nego što jedan stari grešnik može poželeti.“ Prdež. „Dovoljno sam živeo da se mogu pomiriti sa sobom. Ali ne i sa svetom, ako nemate ništa protiv.“ Opet se suvo nasmejao. „Nikad toliko pretučen da bih svetu dao povoda da se veseli. Ali, sa sobom sam sklopio mir. Budi veran sam sebi, bla, bla, bla, iako je to samo tirada stare budale Polonija64. Čak i budali Bog može da usadi osnovnu istinu.“ Onda je počeo da priča o Melani, iako se nije moglo naslutiti da će promeniti temu. „Ugledala je svetlo dana čistim slučajem“, rekao je. „Posle rata sam verovatno bio toliko besan na Hitlera zbog tri godine provedene u jednom koncentracionom logoru, da sam se namerno zaljubio u prvu Jevrejku na koju sam naleteo. Lepa devojka, moram da priznam. Međutim, previše sam hteo, jer time što sam se njome oženio, pokušao sam da spasavam svet. Grdno sam pogrešio. Nikad ne pokušavaj da spasavaš svet. Sasvim je dovoljno da brineš za svoju dušu i još pokoju. I tako, kad je moja žena otišla, ostali smo sami ja i Melani. Sirota žena, našla se među Afrikanerima, koje nije mogla da podnese, i šta je drugo mogla nego da pobegne? Kad samo pomislim da sam joj prebacivao što me je ostavila samog sa detetom od godine dana! Čovek je sklon da potceni čudne načine kojima Bog iskazuje svoju milost.“ Ni ovoga puta se nije mogao suzdržati a da ne proprati ovaj zaključak zvonkim, suvim prdežom.
Njegova priča objašnjava semitske crte njenog lica, njenu crnu kosu i oči.
„Rekla mi je da ste se sreli u sudnici dok se vodio istražni postupak povodom Ngubeneove smrti“, izjavio je. Pošto je o svemu pričao, činilo mi se kao da sad usmerava napad na poseban način. Jedino ukoliko nisam pogrešno procenio da je u pitanju neki napad.
„Tačno. Da nije bilo nje...“
Tiho se nasmejao pun razumevanja i provukao prljavu ruku kroz svoju neurednu belu grivu. „Pogledajte, svaka seda vlas na mojoj glavi nastala je zbog nje. Ni za jednom ne žalim. Imate li vi ćerku?“

„Dve.“
„Hm.“ Njegove pronicljive, vesele oči su me ispitivale. „Nemate baš izgled istrošenog i izmučenog čoveka.“
„Ne vidi se to uvek spolja“, rekao sam u šali.
„Onda, koji je sledeći potez?“, upitao me je tako naglo da sam tek posle nekog vremena shvatio da se vratio na istražni postupak.
Ispričao sam šta se do sada dogodilo. O doktoru Hercogu i komadićima papira koje je dobila Emili. O tajanstvenom Džonsonu Serokeu od koga je dobila te beleške, o advokatu, Stanlijevom prijatelju. Nakon prepirke kod kuće, osetio sam olakšanje što govorim slobodno i bez uvijanja.
„Niste odabrali laki put“, bio je njegov komentar.
„Drugog izbora nisam imao.“
„Vraga niste, naravno da ste imali. Uvek postoji neki izbor. Nemojte se zavaravati. Samo sebi zahvalite što ste sami napravili taj izbor. Moram priznati, nije to baš originalna misao. Kami. Ali, možeš učiniti i gore nego da ga poslušaš. Hoću da kažem: otvorite oči. Sećam se...“ Pomislio sam, sad će da prdne, i nije me izneverio. Srećom, istovremeno je zapalio šibicu da bi udahnuo novi život u svoju ugaslu lulu. „Sećam se jedne šetnje u šumi Cicikama unazad nekoliko godina. Stigao sam do ušća reke Storms u more i uputio se da pređem rasklimatani viseći most. Tog dana je duvao olujni vetar, odista zastrašujuće ako se na to niste navikli. Ispred mene se kretao bračni par iz turističkog kampa, divni, pristojni ljudi srednjih godina. Muž se kretao prvi, a žena mu je bila za petama. Smrtno uplašena. Zaklanjala je oči rukama sa strane, kao konj s naočnjacima, da joj pogled ne bi pao na most koji se njihao i zapenušanu vodu. Kretali su se jednim od najlepših pejzaža na ovom svetu, a sve što je mogla da vidi bilo je nekoliko santimetara leđa njenog muža. Zato ponavljam: otvorite dobro oči. Držite se mosta, ali pobogu brate, nemoj da propustiš prizor koji ti se pruža.“
Dok su njegove reči nepredvidljivo tekle kao dijareja, i baš kad smo ispijali drugu ili treću šolju čaja, ona se odjednom pojavi ispred nas. Nisam je čuo kako dolazi. Ni šuma. Kad sam podigao glavu, jednostavno, bila je tu. Malena, nežna, ličila je na nedoraslu devojku, sa grudima koje su tek počele bujati pod majicom, crne kose vezane trakom. Bez šminke, osim malo oko očiju. Napetost i umor su ostavili tragove na njenom licu. Na čelu, blizu očiju, oko usta. Kao i prvi put, zatekao me je izgled osobe koja je u životu videla više nego što je to bilo dobro za nju. To, ipak, nije pomutilo njen pogled. Ili je moj kriterijum odista staromodan?
„Zdravo, tata.“ Poljubila ga je i bezuspešno pokušala da sredi njegovu čupavu kosu.
„Zdravo, Bene. Da li ste dugo čekali?“
„Imali smo dovoljno vremena za razgovor“, rekao je profesor Bruver. „Hoćeš li malo domaćeg čaja?“
„Uzeću nešto primerenije civilizaciji.“ Dok je pripremala kafu, bacila je pogled preko ramena: „Ako ste me dugo čekali, to nije bilo namerno.“
„Kako ste mogli znati da sam ovde?“
„Nije baš neočekivano.“ Uzela je iz ormana šolju za kafu. „Izgleda da ste imali mnogo posla ove sedmice.“

Zar je samo prošla sedmica dana otkako smo prvi put proveli to kasno popodne i veče u društvu mačaka, kad je sedela podvijenih nogu na onoj fotelji?
„Kako znate da sam imao mnogo posla?“, upitao sam iznenađeno.
„Juče sam srela Stanlija.“ Stavila je šolju na sto i sela s nama. „Bene, zašto me niste pozvali nakon premetačine u vašoj kući? Verovatno je to za vas bilo užasno iskustvo.“
„Čovek uči kako da preživi.“ Hteo sam da to izgovorim bezbrižno, ali kad sam progovorio, ispalo je drugačije; osetio sam neko oslobađanje.
„Drago mi je. Zaista mi je drago.“
Srknula je vruću kafu. Trag pene zadržao se na usnama. Stari čovek se zadržao još neko vreme, pridružio se razgovoru, ali nije dominirao kao ranije, možda je to odložio za neko drugo vreme. Stavio je na glavu crnu beretku i izašao bez ceremonije. Mnogo kasnije – verovatno je prošetao oko kuće, jer ga više nismo videli – do nas je dopro zvuk klavira iz prednje sobe. Prilično jednoličan zvuk, verovatno klavir nije godinama bio štimovan, ali sviranje se odvijalo bez napora, bilo je pod kontrolom. Bah, čini mi se. Jedan od komada koji teku bez predaha, kao i razgovor starog čoveka, pun zamršenih varijacija, ali ipak odsviran čisto i precizno, bez obzira na kompleksnost. Ona i ja smo ostali da sedimo za stolom.
„Stanli mi je pričao o vašoj nameri da nastavite s radom na Gordonovom slučaju.“
„Moram da nastavim.“
„Drago mi je. To sam i očekivala.“
„Hoćete li da mi pomognete?“
Osmehnula se: „Hoću, zar to nisam rekla?“ Posmatrala me je trenutak, kao da želi da se uveri mislim li ozbiljno. „Već sam započela preko mojih veza. Nadala sam se da ću imati nešto kad navratite. Međutim, strašno su nepoverljivi. Moraš biti vrlo obazriv.“ Zabacila je kosu unazad. „Možda imam nešto. Zato sam i došla kasno večeras. Tata je mislio da sam išla u redakciju, međutim bila sam u Sovetu.“
„Ali, Melani, to je opasno!“
„Znam ja šta treba. U tome sam sigurna. Prepoznaju me kad vide moj mali mini.“ Kratko se nasmejala. „Premda, moram da priznam, danas je bilo dosta napeto.“
Srce mi se steglo zbog njene nonšalantnosti. „Šta se desilo?“
„Kad sam se vraćala, probušila mi se guma nasred ravnice između Džabalanija i Džabavua.“
„I onda?“
„A šta drugo, promenila sam gumu. Međutim, u blizini, grupa mladih dečaka igrala je fudbal. Odjednom, kad sam podigla glavu, primetila sam da sam okružena. Jedni su se smejali, a drugi podigli šake uzvikujući slobodarske parole i uvrede. Moram priznati, u jednom momentu sam pomislila da sam odsvirala svoje.“
Gledao sam je bez reči.
Bezbrižno se nasmejala. „Ne brinite. Sledila sam njihov primer, podigla stisnutu šaku i uzviknula ‘Amandla!’ Odjednom, kao Izrailjima kad su prelazili Crveno more, otvorio se prolaz, i ja sam prošla ne pokvasivši noge.“
„Moglo je isto tako da ispadne i drugačije!“
„Šta sam drugo mogla? Znate, sedela sam za volanom i razmišljala: Zahvali Bogu što si

žena, a ne muškarac. Muškarca bi ubili. Verovatno, najgore što može da mi se desi jeste silovanje.“
„I to je dovoljno strašno!“
„Bene, mislim da znam šta govorim“, rekla je tiho, gledajući me onim velikim crnim očima. „Nakon onog susreta s vojnicima u Maputu, počele su noćne more. Trajalo je to mesecima.“ Na trenutak je prekrstila ruke preko malih grudi, kao da želi da se zaštiti od te uspomene. „Onda sam shvatila da tu nema kraja, i naterala sebe da tako mislim. U redu, za bilo koga to je teško. U pitanju nije sam bol – čak ni nasilan prodor u tvoje telo – koliko prodiranje u tvoju intimu, u ono što samo tebi pripada. Na kraju, i to se može izdržati. Pomisliš: Da li se to zaista desilo meni, ili samo mom telu? Znate, ne treba uvek sebe celog izlagati opasnostima. Isto je i sa ljudima koji su bili u zatvoru; razgovarala sam sa mnogo zatvorenika. Neki se nikad ne mogu iz toga izvući. Neki se oslobode, jer nikad i nisu bili pravi zatvorenici, u zatvoru su bila samo njihova tela. Niko nije dirnuo u njihove misli, njihov duh. Ni mučenjem se to ne može postići.“
„Ali, Melani, radi se o vama?“
„Jedino kad u potpunosti cenite svoje telo, možete da prihvatite koliko je ono bez značaja.“
„Prava ćerka svoga oca!“, morao sam da priznam. Osvrnula se oko sebe, otišla do kuhinjskog ormana gde je odložila ključeve i torbicu i zatim zapalila cigaretu. Kad se vratila, sklonila je prazne šolje i sela na ugao stola, toliko blizu da sam je mogao dodirnuti.
Rekao sam, više da se zaštitim od njene blizine koja me je uznemirila nego zbog nečeg drugog: „Da vam pomognem da operete šolje?“
„To može da čeka.“
„Izgleda da se još uvek ponašam kao moja majka“, rekao sam nespretno. „Ne bi nas pustila na miru dok sve u kući nije bilo čisto i na svom mestu. Uveče, pre odlaska u krevet, obišla bi celu kuću i proverila je li sve u redu, jer u slučaju da umre u snu, ništa ne sme ostati neuredno. To je mog oca dovodilo do ludila.“
„Da li vas to tera da razjasnite Gordonov slučaj?“, našalila se.
„Možda.“ Osetio sam na trenutak neko olakšanje: „To ne znači da nameravam da umrem u snu.“
„Nadam se da nećete. Nisam stigla ni da vas upoznam.“ Naravno, to je bila šala, ništa drugo. A možda i nije?
U svakom slučaju, njena aluzija na Gordona navela me je na pitanje koje sam nameravao da postavim:
„Melani, zbog čega ste išli u Soveto? Na čemu to radite?“
Prebacila je kosu preko ramena svojstvenim pokretom ruke. „Dobro, možda je to slepa ulica. Ipak, može me dovesti do nečega. Radi se o jednom čuvaru zatvora na Trgu Džona Forstera. Pomogao mi je već nekoliko puta u prošlosti, a ne sumnjaju u njega. On zna nešto o Gordonu. Samo, treba mnogo strpljenja, vrlo je plašljiv. Pre svega hoće da se uveri da se prašina slegla.“
„Zašto mislite da zna nešto o Gordonu?“
„Dostavio mi je jednu informaciju. Definitivno je siguran da su na prozorima Stolcove

kancelarije postojale šipke onog dana kad je došlo do gužve.“ Na trenutak sam se zbunio. „Kakve to veze ima?“
„Ne sećate se? Tvrdili su da je Gordon pokušao da iskoči kroz prozor i da su ga morali smiriti. Ako su na prozoru bile šipke, onda nije ni mogao da pobegne.“
„To baš nisu neke činjenice.“
„Jasno mi je. Ali, to je početak. Da li se sećate kako ih je advokat De Filijers zbunio kad je postavio pitanje za šipke? Izmislili su glupu priču o privremenom uklanjanju šipki i tako dalje. Ovaj mali dokaz je još jedan klin u trupac. To baca sumnju na gužvu do koje je došlo u kancelariji.“
„Jeste li sigurni da je crni čuvar spreman da pomogne?“
„Sigurna sam, on dovoljno zna.“
Dok ovo pišem, iznenada me je obuzelo uzbuđenje, skoro dečački zanos. Znao sam, napredujemo. Tu je još i ono što nam je rekao Džulijus Nkakula. Kao i nove izjave do kojih će doći. Onda, pisane poruke koje ima Emili, a tu je i Džonson Seroke, s kojim je u vezi. A sada vesti od čuvara. Malo, ali dragoceno. Sve dolazi u mrvicama, presporo. Ali, napredujemo. Jednog dana sve će će se otkriti i nama i javnosti. Sve o Gordonu i Džonatanu. Onda ćemo na kraju shvatiti da je vredelo truda. U to sam bio siguran kao i onda kad sam prvi put s njom razgovarao, bez obzira što je mirna i pokušava razborito da drži sve u nekoj perspektivi.
„Bene, nemojte se previše uzbuđivati“, rekla je. „Nemojte zaboraviti, ovo je igra u kojoj učestvuju dve strane.“
„Šta hoćete time da kažete?“
„Oni neće ostati po strani i nama dozvoliti da skupljamo informacije koje nam idu u prilog.“
„Šta mogu da učine?“
„Bene, nema toga što ne mogu.“ Uprkos sebi, osetio sam grč u stomaku.
Nastavila je: „Zapamtite, vi ste Afrikaner, jedan od njih. U njihovim očima, to je skoro najveća vrsta izdaje.“
„A vi?“
„Nemojte zaboraviti da je moja majka bila strankinja. Ja radim za novine koje izlaze na engleskom jeziku. Već su me davno otpisali. Od mene ne očekuju istu vrstu lojalnosti koju traže od vas.“
Klavir je prestao da svira. Zavladala je skoro stravična tišina. Skrušeno sam prigovorio:
„Da li vi to pokušavate da me obeshrabrite? I to niko drugi, nego baš vi.“
„Ne, Bene. Samo hoću da se uverim da se ne zavaravate nekim iluzijama.“
„Da li znate šta nas očekuje i kakve su posledice za ono što činite?“
„Naravno da ne znam.“ Vedro se nasmejala. „To je kao reka u koju sam upala kad sam bila u Zairu. Moraš verovati da ćeš doplivati do druge obale. Nisam ni sigurna koliko je važno u koga ili u šta treba verovati. Bitno je samo iskustvo.“ Iskrenost se videla u njenim očima. „Bene, ja ću da vam pomognem.“
Te reči su mi povratile samopouzdanje. Nije bio u pitanju zanos, kao pre, to je bilo odviše lako, površno. Bilo je to nešto dublje, čvršće. Kao i ona, nazovimo to verom.

Nešto kasnije, uputili smo se hodnikom prema prostoriji koja je ličila na starinarnicu, u kojoj smo bili prošli put. Njen otac nije tamo bio.Verovatno je otišao da se prošeta, rekla je i dopunila prekorom: „Ne predaje se. Ne veruje u starost.“
„Moram da idem.“
„Zašto ne ostanete?“
„Imate sigurno drugog posla.“
„Večeras izlazim, ali još je rano. Neću da krenem pre osam.“
Zašto mi je to teško palo? Naravno, žena kao što je ona izlazi subotom uveče; neće valjda sve svoje slobodno vreme da provede u staroj kući sa ocem. Sumnjam da se tako nešto može nazvati, jednostavno i otvoreno, ljubomorom. Zbog čega bih bio ljubomoran? Ja ne polažem pravo na nju. To je pre bila spoznaja o postojanju toliko pejzaža u njenom životu koji su za mene bili potpuno nepristupačni. Koliko god mi se otvoreno poveravala o svom životu, koliko god je spremno odgovarala na moja pitanja, bila je to tek uzana staza, kojom sam vrludao po njenoj divljini. Treba li se zbog toga uznemiriti? Ima li nade za promenu?
Ja, takođe, imam svoj život, nezavisno od nje. Ženu, kuću, decu, posao, odgovornosti.
Da, voleo bih da ostanem. Kao i prošli put, voleo bih da sedim s njom dok se ne spusti mrak, kad se čovek lakše oslobađa tereta, kad njena blizina više ne unosi nemir u mene i sve se svodi na suton i šum mačaka koje predu. Ali, morao sam da odem.
Treba biti razuman. Ono što nas vezuje, to je zajednička privrženost zadatku koji smo preuzeli. Želimo da iznesemo istinu i da omogućimo da se izvrši pravda. Osim onoga što delimo u Gordonovom slučaju, nijedno od nas nema prava na drugo. Svaki deo života koji prelazi uske okvire isključivo je moj; isto to važi i za nju. Šta bih drugo želeo da znam?
„Drago mi je što ste svratili, Bene.“
„Opet ću da dođem.“
„Naravno.“
Zastao sam u nadi da će se sagnuti i lagano me poljubiti punim ustima, kao svog oca.
Nije bila spremna da reskira, kao ni ja.
„Doviđenja.“
Doviđenja, Melani. Njeno ime odzvanjalo je u vazduhu, krv mi je navrla u uši. Bože moj, pa nisam više dete.

3
Sve više mu je smetalo da održava dnevni raspored; istovremeno, to mu je davalo osećaj mira i sigurnosti, a dani su se nizali uredno i predvidljivo jedan za drugim. Ustajao je u pola sedam da bi trčao, obično sa Johanom. Pripremio bi i nosio doručak Suzani u krevet. Pravac škola, i nazad kući u dva sata. Ručak, nakratko u krevet, a onda ponovo u školu radi sportskih i drugih vanškolskih aktivnosti. Kasno posle podne u garaži bi posvetio nekoliko sati stolariji, prošetao sam, večerao i povukao se u radnu sobu. Programirao bi raspored školske nastave zbog rotacija učionica i predmeta. Osmi, deveti,

deseti razred; osmi, deveti, deseti. Istorija, geografija. Sve su to bile precizne i jednostavne činjenice, neoborive u crnoj i beloj boji, ništa što već nije bilo propisano nastavnim planom i programom. Godinama se borio protiv sistema, uporno zahtevajući da njegovi učenici, posebno maturanti, čitaju više nego što se to od njih traži. Obučavao ih je kako da postavljaju pitanja, kako da traže svoja prava. Međutim, sada se lakše mirio s onim što se tražilo, jer je imao više slobode da razmišlja o drugim stvarima. Nije više osećao potrebu da se opterećuje poslom. Desilo se to samo od sebe, nošeno vlastitim zamahom; ništa se više nije zahtevalo sem da prisustvuješ i izvršavaš zadatke.
Između predavanja ostalo bi nešto vremena za ocenjivanje i čitanje, za odmor u zbornici i razgovor s kolegama. Mladi nastavnik Fivijers ga je gorljivo podržavao. Ben se nikad nije previše otkrivao, sem što bi potvrdio da još uvek „radi na tome“. Voleo je više da izbegava direktna pitanja, osećajući zadovoljstvo zbog zanimanja koje je pokazivao mladi čovek, ali isto tako bio je zbunjen njegovim entuzijazmom. Fivijers je ličio na štene koje maše repom na svaku njegovu ideju.
Nekoliko kolega mlađeg kadra zauzelo je suprotan stav. Počeli su da ga izbegavaju nakon slike u novinama. Većina kolega se zadovoljila malim komentarom, neiskrenom primedbom ili šalom. Samo je jednom, Karelseu, nastavniku gimnastike, sve to bilo toliko smešno da se svakog dana vraćao toj temi, glasno se smejući svojim neslanim dosetkama.
„Trebalo bi vas nominovati za člana žirija za izbor mis Južne Afrike.“ „Slušajte, ume Bene, da li vas je posetilo Odeljenje za sprečavanje poroka?“ Nije bilo kraja. Ali, nije tu bilo zloće ni licemerstva, a kad bi se nasmejao, bio je to iskren smeh, otvoren kao patent na pantalonama.
Nije mu smetala ni šala ni izbegavanje kolega, niti njihovo ozbiljno interesovanje. Ono što se dešavalo u školi nije imalo baš mnogo veze s njegovim životom. Centar njegovog zanimanja nalazio se na drugoj strani. Jedino bi živnuo kada bi učenici, koji su ga godinama smatrali ocem ispovednikom, dolazili po savet. Bili su to mlađi učenici koje su terorisali stariji. Isto tako, učenici koji su se mučili s nekim predmetima. Neki su imali ličnih problema: Kako da nagovorim devojku da izađe sa mnom? Da li možete da razgovarate s mojim ocem? Ne dozvoljava mi da odem na logorovanje ovog vikenda. Koliko dugo treba hodati s devojkom pre nego što počiniš greh? Kako da postanem arhitekta?
Dolaze li ređe u poslednje vreme, ili mu se to pričinjava? Jednom, kad se vratio u razred nakon odmora, na tabli je iglom bila pričvršćena kopija zlokobne fotografije. Međutim, kad je skinuo fotografiju, pitajući usput da li je neko želi za uspomenu, svi su se spontano i velikodušno nasmejali. Ako je i bilo nečeg skrivenog, to još nije bilo ozbiljno.
Sem vremena provedenog u školi, postojao je i drugi život, u kojem je njegova kuća postala samo slučajnost, a Suzan tek jedna prepreka u bujici koja je sve više rasla, držeći se neminovno svog smera.
Jednog dana u školi se pojavio neki crni mladić. Kad mu je sekretar to javio, Ben se uzbudio. Glasnik od Stanlija? Novo otkriće? Ispostavilo se da je Henri Mapuna došao sasvim drugim poslom. Zbog potpuno lične stvari. Rekao je da je načuo da Ben pomaže ljudima u nevolji. A nešto se desilo njegovoj sestri.
Kako se bližio kraj odmora, Ben mu je rekao da svrati njegovoj kući istog

poslepodneva. Kad se vratio kući oko 14 sati, zatekao je Henrija da ga čeka.
Suzan: „Došao je jedan tvoj obožavalac.“
Prijatan mladić, mršave spoljašnosti, inteligentan i pristojan, koji zna šta hoće. Za tako hladan dan nije bio baš dobro odeven. Košulja, kratke pantalone, bose noge.
„Pričaj mi o tvojoj sestri“, rekao je Ben.
Mlada devojka – zvala se Pejšens – poslednje tri godine radila je kod bogatih Engleza u Louer Hotonu. Uglavnom su bili ljubazni i puni obzira, ali ubrzo je otkrila da svaki put kad žena nije kod kuće, muž pronađe izgovor da se nađe u njenoj blizini. Ništa ozbiljno se nije desilo: osmeh, možda neka prikrivena primedba, ništa drugo. Međutim, pre dva meseca, žena je morala da ide u bolnicu. I dok je Pejšens pospremala spavaću sobu, pojavio se njen poslodavac i započeo razgovor. Kad je odbila njegov pokušaj da je zagrli, jednim udarcem ju je oborio na patos, zaključao vrata i silovao je. Nakon toga, odjednom ga je obuzelo kajanje, i on joj je ponudio dvadeset randa da ćuti. Nalazila se u takvom stanju da je jedino želela da pobegne kući. Tek je sledećeg dana pristala da ode sa Henrijem u policiju, gde je pokazala dvadeset randa i podnela tužbu sudu. Zatim je otišla lekaru.
Njen poslodavac je bio pritvoren i zakazano je suđenje. Dve sedmice pre suđenja, on je otišao do porodice Mapuna i ponudio zamašan iznos da bi odustali od tužbe. Ali, Pejšens se oglušila na njegovo bedno moljakanje. Bila je verena i pred udajom, ali kad je verenik saznao što se desilo, raskinuo je veridbu. Preostalo joj je jedino zadovoljstvo da pravda pobedi.
Sve je izgledalo kao obična formalnost. Međutim, na suđenju je poslodavac ispričao sasvim drugu priču, prema kojoj su žena i on od samog početka imali problema sa Pejšens. Brojni obožavaoci stalno su joj dosađivali za vreme radnog vremena.
Rekli su da su je jednom zatekli s ljubavnikom u njihovoj spavaćoj sobi. Kad je njegova žena bila u bolnici, situacija se još više pogoršala. Pejšens ga je sledila po kući i nudila mu se. Na kraju je bio primoran da joj da otkaz i plati dvadeset randa koji su priloženi sudu. U nastupu histerije počela je da kida odeću i da se zaklinje da će se osvetiti i da će ga optužiti za silovanje. Njegova žena je pod zakletvom podržala njegovu izjavu o tome kako se Pejšens ponašala. Drugih svedoka nije bilo. Čoveka su oslobodili krivice, a okružni sudija je oštro ukorio Pejšens.
Henri je došao da traži pomoć i novčanu naknadu čim je njegova porodica saznala da je Ben spreman da pomogne ljudima koji su u nevolji.
Ben je bio zbunjen, ne samo zbog celog slučaja već zbog činjenice da se Henri obratio njemu za pomoć. Bio je već dovoljno zaokupljen Gordonom i Džonatanom, a sve što je učinio izgledalo mu je nedovoljno. A sad još i ovo.
Mogao je da pribegne samo jednom izlazu. Dok je Henri čekao iza kuće, telefonirao je Danu Levinsonu i zamolio ga da preuzme slučaj. Naravno, spreman je da plati troškove.
Čim je Henri otišao, pokušao je da dođe do Melani u redakciji, ali je linija bila zauzeta. To je bio dovoljno dobar razlog da ode kolima do grada. Ovog puta upoznao je sasvim drugu Melani, u pretrpanoj kancelariji koju je delila sa dve osobe; telefoni, teleksi, tone papira, ljudi koji ulaze i izlaze. Hladna, odrešita i vrlo sposobna Melani, neposredna u komunikaciji i u stanju da se nosi s galamom oko sebe. Tek kad su se našli sami u hodniku

pored automata za kafu, prepoznao je njen osmeh pun topline.
„To što ste preneli taj slučaj na Levinsona, najbolje je što ste mogli da učinite“, ubeđivala ga je. „Međutim, što se tiče troškova, moramo nekako da se dogovorimo. Ne možete sve da plaćate iz svog džepa.“
„Jedan slučaj više neće mnogo izmeniti.“
Zabacila je kosu unazad, pokretom koji je dobro poznavao, i upitala: „Zar mislite da je Henri Mapuna poslednja osoba koja će tražiti pomoć? Bene, sada znaju za vas.“
„Odakle znaju?“
Samo se osmehnula i rekla: „Razgovaraću s urednikom o troškovima. Bez brige. To će biti naša tajna.“

24. maj. Stanli, predveče. Jedva je i pokucao na vrata. Kad sam podigao glavu od stola, stajao je tu, zaklanjajući vrata.
„Kako je, lani?“
„Stanli! Ima li šta novo?“
„Pa, zavisi. Reću ti sledeće sedmice.“ Pogledao sam ga upitno.
„Idem na jedno putovanje, lani. U Bocvanu. Imam tamo nekog posla. Rekao sam sebi, navratiću i reći ću ti da se ne sekiraš.“
„O kakvom se to poslu radi?“
Glasno se nasmejao. „Ostavi to meni. Imaš ti svojih briga. Doviđenja.“
„Gde si sad krenuo? Ni seo nisi.“
„Nemam vremena. Rekao sam ti, došao sam da te pozdravim.“
Nije želeo da ga ispratim. Kao što se pojavio, tako je i nestao. Na kratko vreme moja mala soba je bila ispunjena životom. A sada, odmah posle toga, teško bih i poverovao da se to desilo.
Nalazio sam se pred gomilom pitanja bez odgovora, mnogo više nego onog dana kad sam bio kod Melani. Pojavio se u mom životu kao što je upao večeras u ovu sobu, i ponovo nestao. Možda će jednog dana isto tako otići iz mog života? U stvari, odakle se pojavio? Kuda će večeras? Sve što znam o njemu to je ono što je voljan da kaže. Ni više, nim manje. Okružen je tajanstvenim svetom o kome skoro ništa ne znam.
Poverenje, rekla je Melani. Skok u mrak.
Moram da ga prihvatim onakvog kakav je. To je sve što mogu da kažem.

Članak je bio toliko mali da ga je Ben jedva primetio u večernjim novinama:
„Doktor Suliman Hasim, pritvoren pre tri meseca u saglasnosti sa Zakonom o unutrašnjoj bezbednosti, jutros je pušten na slobodu od strane Specijalnog odeljenja, ali je odmah nakon toga dobio nalog o zabrani kretanja izvan okruga Johanesburg, koji se nalazi pod jurisdikcijom suda.
„Doktor Hasim je bio imenovan da zastupa porodicu Ngubene prilikom autopsije tela gospodina Gordona Ngubenea, koji je preminuo u zatvoru prošlog februara. Tada je bio u pritvoru i nije mogao svedočiti u istrazi koja je usledila.“
Ben je morao da se strpi dok se nije završila školska nastava sledećeg dana. Tada je

imao ugovoren sastanak kod Dana Levinsona zbog dogovora u vezi sa slučajem Henrija Mapune. Advokat mu je dao adresu doktora Hasima. Iz kancelarije prvo je otišao kući na ručak, a onda je nameravao da se vrati u školu da bi pomogao treneru ekipe ragbija ispod petnaest godina. Baš kad se spremao da izađe iz kuće, zazvonio je telefon. Linda. Njen običaj je bio da zove tokom sedmice u nezgodno vreme, samo da malo popriča.
„Kako je danas Božić Bata?“
„U poslu, kao i obično.“
„Šta je sada u planu? Ima li to veze s novom debelom knjigom o Velikoj seobi65 koju sam prošle sedmice videla na tvom stolu?“
„Nema, tu siroticu još nije dotakla ljudska ruka. Imam toliko drugog posla.“
„Kakvog posla?“
„Eto, upravo sam krenuo na trening ragbija. Nakon toga moram da se vidim s jednom osobom.“ Jedino je Lindi mogao reći što mu je na duši. „Sećaš li se lekara koji je trebalo da svedoči u istrazi o Gordonu? Onog što je bio pritvoren? Upravo su ga pustili, i želeo bih da saznam ima li šta novo da mi kaže.“
„Tata, pripazi, molim te.“
„Hoću. Treba da znaš. Napredujemo. Jednoga dana sve će Gordonove ubice biti postavljene uza zid.“
„Da li si pronašao novi dom za Emili? Prošli put si mi rekao da će morati da napusti dom u kome sada živi, zato što je udovica.“
„Tako je. Sledeće sedmice ću o tome porazgovarati sa tvojim dedom kad dođe u grad.“ Razgovarali su još malo, a onda je spustila slušalicu. Medutim, nakon ovog razgovora, izgubio je volju za treningom. Bilo je stvari hitnije prirode kojima se trebalo pozabaviti. Strogi raspored vremena kojeg se godinama držao počeo je da mu ide na živce. Naglo, skoro s nestrpljenjem, otišao je do mladog Fivijersa, koji je stanovao u blizini, i zamolio da ga zameni na treningu. Vrlo važno ako se Klute naljuti zbog te zamene. Ne gubeći vreme, krenuo je kolima prema jugu, izvan grada, na adresu koju je dobio od Levinsona, u
naselju Lenazija, u kojem prebivaju Azijati.
Kako je to neobično. Preko dvadeset godina živi u Johanesburgu, a tek poslednjih meseci je stupio nogom u druga naselja. Nije bilo ni potrebe; nije mu ni padalo na pamet. Sada je to postala nova rutina.
Devojčica u zgužvanoj beloj suknjici otvorila je vrata. Dve male pletenice s trakom vezanom u čvor, velike crne oči na majušnom vedrom licu. Da, rekla je, otac je kod kuće, hoćete li ući? Brzo je nestala, i minut kasnije vratila se s ocem, i zastala na vratima posmatrajući ih brižno.
Doktor Hasim je bio visoki čovek mršave spoljašnosti, u bež pantalonama i džemperu sa polo-izrezom. Izražajne ruke. Imao je svetlo lice orijentalnih crta i crnu ravnu kosu koja je padala preko čela.
„Nadam se da vam ne smetam, doktore“, rekao je Ben nelagodno, nakon što se predstavio. „Video sam u novinama da su vas pustili.“
Kratki trzaj obrve. To je bila jedina reakcija.
„Ja sam prijatelj Gordona Ngubenea.“
Malo prebrzo, ali vrlo pristojno, doktor Hasim je podigao ruke: „Istraga je završena,

gospodine Du Toite.“
„Da, službeno. Ali nisam siguran da je izašlo na videlo sve što je trebalo.“
Lekar je i dalje ostao na nogama, namerno izbegavajući da ponudi Benu stolicu.
„Znam, doktore, to je za vas mučno, ali moram znati šta se desilo Gordonu.“
„Žao mi je, ne mogu vam pomoći.“
„Bili ste prisutni prilikom autopsije.“ Lekar je neodređeno slegnuo ramenima.
„Emili mi je rekla da prema vašem mišljenju Gordona nije zadavilo ćebe na kome je visio.“
„Zaista, gospodine Du Toite...“ Hitro je otišao do prozora, sklonio zavesu i pogledao napolje sa izrazom čoveka koga progone. „Tek sam se juče vratio kući. Bio sam u pritvoru tri meseca. Ne smem se kretati po svojoj volji.“ Bespomoćno, kao čovek steran u ćošak, pogledao je u devojčicu, koja je stajala na vratima na jednoj nozi. „Fatima, hajde malo da se igraš.“
Umesto da ga posluša, ona potrča ocu, zgrabi ga za nogu tankim ručicama, pogleda u Bena kradom i napravi grimasu.
„Zar ne vidite, doktore? Kad bi svako za sebe zadržao što zna, nikad se ne bi otkrila istina.“
„Zaista mi je žao.“ Po svemu sudeći, doktor Hasim je doneo konačnu odluku. „Bilo bi bolje da se niste zadržali. Molim vas, zaboravite da ste ovde ikad bili.“
„Pobrinuću se da budete zaštićeni.“
Hasim se nasmešio prvi put, ali je ostao miran. „Kako me možete zaštititi? Ko je taj koji me može zaštititi?“ Odsutno je pritisnuo dečje lice o svoje koleno. „Kako da znam da vas nisu poslali kod mene?“
Ben je obeshrabreno pogledao oko sebe. „Upitajte Emili!“, predložio je iznemoglim glasom.
Mladi lekar se okrenuo prema vratima dok se devojčica kao pijavica još uvek držala za njegovu nogu. „Nemam šta da vam kažem, gospodine Du Toite.“
Ben se potišteno okrenuo. Zaustavio se na vratima prema hodniku: „Samo jednu stvar mi recite, doktore“, rekao je. „Zađto ste potpisali nalaz službenog patologa ako ste istovremeno dostavili svoj nalaz?“
Doktor Hasim nije bio spreman na ovakvo pitanje. Kratko je uzdahnuo. „Odakle vam to da sam potpisao nalaz doktora Jansena? Ja to nisam uradio.“
„Tako sam i mislio. Ali, nalaz dostavljen sudu nosio je oba potpisa.“
„Nemoguće.“
Ben ga je pogledao.
Doktor Hasim je podigao devojčicu i posadio je na svoj bok. Prišao je Benu: „Da li vi to meni blefirate? “
„Ne blefiram, to je istina.“ Dopunio je uzbuđeno: „Doktore Hasime, moram saznati šta se desilo Gordonu. Vi mi možete pomoći, ja to znam.“
„Sedite“, naglo je rekao lekar. Kratko je zagrlio dete, a onda je nagovorio da ode da se igra. Neko vreme sedeli su bez reči u tihoj dnevnoj sobi. Zidni časovnik je nesmetano otkucavao vreme. „Šta ste napisali u nalazu?“, upitao je Ben.

„Nismo se razlikovali u mišljenju“, rekao je doktor Hasim. „Uostalom, zajedno smo pregledali telo. Međutim, postojale su razlike u tumačenju.“
„Na primer?“
„Pa, ja sam mislio da bi tragovi na vratu bili vidljivi s prednje strane ako se Gordon zaista obesio.“ Dodirnuo je svoj grkljan dugim, tankim prstima. „Ali, u ovom slučaju modrice su se videle sa strane.“ Još jedan pokret rukom. Digao se i uzeo cigarete s police iznad kamina. Malo je zastao i pogledao kroz prozor pre nego što se vratio na svoje mesto. Pružio je kutiju prema Benu.
„Ne, hvala. Više volim lulu, ako dozvolite.“
„Svakako.“
Na trenutak se činilo kao da doktor Hasim neće više ništa da kaže; možda se kajao zbog onoga što je rekao. Međutim, on je nastavio:
„Nešto drugo me je zaista zbunilo. Možda to i nije važno.“
„Šta je to bilo ? “
Sedeći na samom rubu stolice, Hasim se nagnuo napred: „Zbog nekog nesporazuma, ja sam stigao u mrtvačnicu ranije. Naokolo ni žive duše, osim jednog mladog bolničara. Kad sam mu rekao zbog čega sam došao, pustio me je unutra. Telo je ležalo na stolu. Odeveno u sive pantalone i crveni džemper.“
Ben se trgao od iznenađenja, ali lekar ga je zaustavio.
„Bilo je tu još nečega“, rekao je. „Džemper je bio prekriven sitnim belim nitima. Znate, kao da su od peškira. To me je nateralo da razmišljam.“
„I onda?“, upitao je Ben uzbuđeno.
„Nisam imao vremena da detaljnije ispitujem. U stvari, nisam se ni sagnuo nad telom, a policajac me je pozvao. Rekao mi je da ni u kom slučaju ne smem da budem u mrtvačnici pre nego što dođe doktor Jensen. Odveo me je do kancelarije, gde smo popili čaj. Pola časa kasnije, doveli su doktora Jensena, i nas dvojica smo otišli u mrtvačnicu. Ovog puta telo je bilo bez odeće. Postavio sam pitanje gde je odeća, ali niko mi nije odgovorio. Nakon toga, u hodniku sam naišao na bolničara i upitao ga šta se desilo sa odećom. Rekao mi je da je dobio uputstvo da ‘pripremi telo’, ali ništa nije znao o odeći.“
„Da li ste to naveli u nalazu?“
„Naravno. To mi se činilo vrlo čudno.“ Ponovo je postao nervozan. Digao se. „To je sve što sam imao da kažem, gospodine Du Toite. Ne znam ništa više.“
Ovog puta Ben je bez reči dozvolio da ga isprati do ulaznih vrata.
„Možda se opet vratim“, rekao je, „ukoliko nešto više saznam o ovome.“
Doktor Hasim se osmehnuo, ali nije rekao ni da ni ne. Ben se uputio prema kući, vozeći kroz prašnjavo popodne.

27. maj. Kad sam ga ugledao otvarajući vrata, nisam se mogao suzdržati a da se ne šokiram. Stolc. U pratnji policajca srednjih godina. Ime sam prečuo. Vrlo pristojan. Ali, više se plašim pristojnih nego neljubaznih ljudi.
„Gospodine Du Toite, doneli smo vam nazad vaše stvari. Dnevnici i pisma koje smo zaplenili pre dve sedmice. Hoćete li da potpišete, molim vas?“
Kad me je zapitao može li da uđe, pristao sam, verovatno jer mi je laknulo. Suzan je

bila, hvala bogu, na nekom sastanku. Johan je bio u svojoj sobi, ali muzika je bila suviše glasna da bi nas mogao čuti.
Čim su zaseli u radnoj sobi, on pomenu u šali da mu je grlo suvo. Ponudio sam kafu. Kad sam se vratio s poslužavnikom, primetio sam da je knjiga o Velikoj seobi promenila mesto. Sinulo mi je u glavi: naravno! Pretražili su sobu dok sam bio odsutan.
Začudo, to me je nekako smirilo. Razmišljao sam: u redu, tu sam ja, tu ste vi. A sada krenimo. Možete slobodno pretražiti kuću. Ne znate za duplo dno u mom ormanu za alat. Niko živ ne zna. Nikad više neću ostaviti nešto da leži naokolo.
Razgovor nije bio baš ugodan. Raspitivali su se o školi, o Johanovom uspehu, ragbiju itd. Pričao mi je o svom sinu. Mlađem od Johana. Oko dvanaest godina. Hoće li njegov sin biti ponosan na svog oca? (Da li je moj ponosan na mene?)
Zatim: „Nadam se, gospodine Du Toite, da niste ljuti zbog prošlog puta?“ Šta sam mogao da kažem?
Tog jutra su u Sovetu otkrili jednu kuću punu oružja i eksploziva, rekao je. Dovoljno da se digne u vazduh ceo kvart u centru grada. „Ljudi ne shvataju da smo već usred rata. Oni očekuju da će armije umarširati, avioni leteti nad glavom, tenkove i slične stvari. Ne znaju koliko su pametni ovi komunisti.
Verujte mi, gospodine Du Toite: da se zaustavimo samo nedelju dana, ova zemlja bi otišla do vraga.“
„U redu, kapetane, ja vam verujem. O tome neću raspravljati. Ali kakve veze ima s time Gordon? Da niste počeli da gazite ljude kao što je on, da li biste morali da vodite taj rat?“ Izraz u njegovim očima nije bio nimalo prijatan. Moram se naučiti da držim jezik za zubima. Ovih dana neki prkos izlazi iz mene. Ali, suzdržavao sam se toliko godina!
Upravo su krenuli iz kuće kad Stolc nabaci onim njegovim lenjim glasom: „Slušajte, ako želite da pomognete ljudima kao što je Henri Mapuna, mi nemamo ništa protiv. Možda se previše zanosite, ako smem da kažem, ali o tome vi odlučujete.“ Na trenutak je pogledao u mene bez reči. „Ali, moram da budem iskren, ne sviđaju nam se primedbe kao ona koju ste izrekli nedavno o stavljanju pred zid svih Gordonovih ubica. Igrate se vatrom, gospodine Du Toite.“
Onda mi je pružio ruku, bezbrižno kao pre toga. Onaj ožiljak na njegovom licu. Od koga ga je dobio? (I šta se desilo čoveku posle toga?)
Kad su otišli, ostao sam na mestu, napola paralizovan. Kako je saznao za Henrija?
Kako je saznao za moju primedbu?
Možda mu je neko dojavio iz Levinsonove kancelarije? Moram da se pripazim. Ali, primedba o Gordonu, to sam rekao Lindi. Sve upućuje na jedno. Telefon.
Srećom da onog dana nisam dobio Melani na telefon. Za nju ne smeju znati.

4
Trideseti maj. Uvek sam se dobro „slagao“ sa Suzaninim roditeljima, bez posebne srdačnosti ni sa jedne strane. Nisu bili najsrećniji što se udala „ispod svog nivoa“. Njen deda je stekao veliko imanje u istočnom Transvalu. Njen otac je bio cenjeni advokat u

Lidenburgu. Lojalni podanik stranke na vlasti. Za vreme rata protivio se vladi Smutsa. Čak je neko vreme prešao u ilegalu. Nije uspeo 1948. godine za vreme izbora, ali je 1953. godine postao poslanik u parlamentu. Živeo je bez većih problema.
Dugo je pretio da će se povući (sledećeg novembra navršiće 75 godina), ali verovatno samo zato jer se nadao da će ga moliti da ostane i bude nagrađen mestom glavnog koordinatora stranke, zaduženog za disciplinu i organizaciju ili nešto slično tome. Jedino je bio nezadovoljan što nije primio „priznanje“ za sve što je učinio za Boga i otadžbinu. Preduzimljiv čovek s velikom budućnošću iza sebe.
Imao sam više simpatija za njenu majku. U svoje vreme bila je lepa žena. Međutim, njen duh je rano slomljen i uvenuo pod sjajem njenog muža; tek puka senica, koja se vukla po skupovima članova stranke, na otvaranju parlamenta ili svečanom otvaranju raznih institucija za ljude starije dobi, za slepe, invalide, mentalno retardirane, ili prilikom otvaranja tunela ili rudnika. S večnim šeširom na glavi. Kao Kraljica majka.
Prema opštem priznanju, imao je držanje koje uliva poštovanje. Godine su doprinele i dostojanstvu. Zlatni lanac sa satom preko trbuščića. Sedi brci i negovana kozja bradica. Srebrna kosa. Crno odelo, čak i u poseti farmi divljači. Pomalo rumenog lica zbog sve veće sklonosti prema viskiju. Dobroćudnost pod kojom se krije čelična volja. Nemilosrdni i neumoljivi osećaj za dobro i zlo. Lako se može dokučiti odakle potiču Suzanini kompleksi. Pravičnost koja je skoro na granici sadizma, zbog koje je znao da odredi telesnu kaznu ćerkama kad su imale osamnaest ili devetnaest godina, i to za manje prekršaje, kao što je bio dolazak kući posle deset časova. Savršeno držanje reda u celom domaćinstvu, koji se čak odnosio i na aktivnosti roditelja u spavaćoj sobi svake subote uveče. Dovoljno da ojadi svoju ženu za celi život. Kao što rani mraz uništi raspupano drvo, koje nije nikad čestito ni donelo ploda.
Kod nas su u poseti još od subote ujutro. Danas odlaze. Otvaranje novog industrijskog kompleksa u Fanderbejlparku. Juče poslepodne dame su se povukle na vrlo upadljiv način i prepustile u salonu mene i tasta nelagodnoj situaciji. Ponovo je napunio čašu. Ja sam sedeo i poigravao se lulom.
„Bene, hteo sam s tobom malo da popričam.“ Skupio je snagu povećim gutljajem viskija. „Prvo sam mislio da te ostavim na miru, ali Suzan smatra da bi bilo dobro da otvoreno porazgovaramo.“
„O čemu?“, zapitao sam, sluteći kakva je mogla da bude njena uloga.
„Dakle, radi se o onoj fotografiji iz novina.“ Gledao sam ga bez reči.
„Vidiš, kako da objasnim?“, još jedan gutljaj. „Slažem se, svako ima pravo na svoje mišljenje. Ali moraš znati, to može da izazove smetnje čoveku mog položaja.“
„Verovao sam da ćete uvek imati razumevanja za sirotinju“, rekao sam.
„Bene, to nije smešno. Žalostan je to dan kad se tvoja porodica nađe između tebe i tvoje obaveze prema otadžbini.“
„Vi mi prebacujete što pokušavam da pomognem tim ljudima?“
„Ne, nipošto. Cenim tvoju brigu za njih. I ja sam to radio celog života, žrtvovao sam se za svoje bližnje, bilo crne ili bele kože. Ali, Bene, nijedan član naše porodice nije ranije bio viđen na javnom mestu s jednom tamnoputom ženom.“

Još jednom je napunio svoju čašu. Pošto sam prepoznao simptome, pokušao sam da ga prekinem pre nego što se zagreje i održi kićeni govor.
„Drago mi je, oče, što ste to spomenuli. Baš bih voleo da o tome porazgovaramo.“
„Da, to mi je rekla Suzan.“
„Prvo dolazi pitanje gde će da stanuje Ermli Ngubene. Pošto je njen muž mrtav, ona više nema pravo na svoju kuću.“ Kao da mu je laknulo što je stvar postala jednostavna.
„Bene“ – raširio je ruke i tom prilikom prolio malo viskija – „obećavam, zauzeću se za to.“ Izvadio je mali crni notes.
„Samo mi daj sve podatke. Čim se vratim sledeće sedmice u Kejptaun...“ Kratko i prijatno. Odlučio sam da nastavim i iskoristim njegovu velikodušnost.
„Tu još postoji problem i samog Gordona Ngubenea.“
Ukočio se. „Kakav problem? Mislio sam da je taj slučaj završen.“
„Voleo bih da je tako, oče. Međutim, istraga nije otkrila ni pola istine.“
„Oh, stvarno?“, uznemireno je promenio položaj.
Ukratko sam ga upoznao ne samo s pitanjima koja su postavljena tokom istrage već i sa nekoliko činjenica koje sam otkrio, bez obzira koliko one izgledale beznačajne.
„Nema tu ničega što se može braniti pred sudom“, rekao je bez okolišanja. Izvadio je džepni sat, pažljivo ga proučio, kao da računa za koliko vremena ću skratiti njegov počinak posle ručka.
„I te kako sam toga svestan“, rekao sam. „Zato sam i želeo da o tome popričamo. Konačni, nepobitan dokaz još nemamo. Ali imamo dovoljno da bismo ukazali da je nešto ozbiljno zataškano.“
„Brzopleto zaključuješ, Bene.“
„Znam šta govorim!“, izletelo mi je u oštnjem tonu nego što sam nameravao. Počeo je, a onda progutao još malo viskija.
„U redu, slušam“, rekao je sa uzdahom. „Možda mogu da se poslužim svojim uticajem. Ali, pre svega, moraš da me ubediš.“
„Ako je istina da nemaju šta da kriju“, rekao sam, „zašto se Specijalna policija posebno trudi da me zaplaši?“
Kad je čuo moje reči, smesta se otreznio. Nestala je njegova nespokojnost. „Što si rekao o Specijalnoj policiji?“
Ispričao sam mu o upadu u moju kuću, prisluškivanju telefonskih razgovora i kako me je Stolc strogo upozorio.
„Bene“, rekao je sasvim formalno. „Ti me izvini, ali radije se ne bih mešao u takve stvari.“ Digao se s kauča i uputio prema vratima.
„Znači, i vi ih se bojite? “
„Ne budi glup! Zašto bih se ja nekog bojao?“ Bacio je pogled na mene. „Ali, reći ću ti jedno: ako se Specijalna policija umešala, postoje ozbiljni razlozi. Stoga više volim da nemam s tim posla.“
Uspeo sam da ga uhvatim na vratima. „Da li to znači da ste spremni da sedite po strani i dozvolite nepravdu?“
„Nepravda?“ Pocrveneo je u licu. „Gde je tu nepravda? Ja to ne vidim.“
„Šta se dogodilo Gordonu Ngubeneu? Kako je Gordon završio? Zašto sve čine da bi

zataškali stvari?“
„Bene, Bene, kako se možeš staviti na stranu neprijatelja svog naroda? Onih koji u svakom događaju traže povoda za napad na slobodno izabranu vladu? Pobogu, čoveče, više sam očekivao od čoveka tvojih godina. Nikad do sada nisi bio usijana glava.“
„Da li je to dovoljan razlog da me sada saslušate?“
„Hajde, izvoli!“ Ponovo se smirio. „Zar ne poznaješ svoj narod? Uvek smo se držali božjih zapovedi. Zar nismo hrišćani? Slušaj, ne mogu da kažem da nema izuzetaka među nama. Ali, smešno je uopšteno govoriti o ‘nepravdi’ i tome slično.“ „Znači, niste spremni da pomognete?“
„Bene, rekao sam ti.“ Uzvrpoljio se zbunjeno. „Da si mi došao s nečim konkretnim, u šta se ne može posumnjati, ja bih bio prvi koji bi se toga prihvatio. Ali, sva sila sumnjivih okolnosti, insinuacija i gorčine neće te daleko odvesti.“ Ljutito je šmrknuo kroz nos.
„Nepravda! Ako već govorimo o nepravdi, onda pogledaj koliko je patio naš narod. Koliko nas je bačeno u zatvor četrdesetih godina. Zato što nam je ova zemlja bila važnija od rata koji su vodili Englezi – isti Englezi koji su nas ugnjetavali.“
„Zar nismo nakon toga dobili slobodno izabranu vladu? Na čijem čelu je bio Afrikaner?“
„Smutsa nazivaš Afrikanerom?“
„Sada izbegavate temu“, podsetio sam ga.
„Ti si započeo razgovor o nepravdi. Ti, koji predaješ istoriju u školi. Čoveče, moraš da se stidiš samog sebe. I to sada kad smo konačno došli na vlast u svojoj zemlji.“
„Sada možemo da im vratimo što su nama radili?“
„O čemu to govoriš, Bene?“
„Oče, šta biste vi radili u ovoj zemlji da ste crni čovek?“
„Zaista me čudiš“, rekao je s prezirom. „Zar ne vidiš šta vlada radi za crni narod? Ovih dana veliki deo tog naroda biće slobodan i nezavisan u vlastitoj zemlji. I onda se usuduješ da govoriš o nepravdi!“ Očinski mi je stavio drhtavu ruku na rame i spretno me gurnuo u stranu, kliznuo pored mene u hodnik i uputio se prema spavaćoj sobi. „Bene, još jednom dobro razmisli“, javio se iz hodnika. „Pred očima sveta, mladiću, nemamo se čega stideti.“
Sada mi je jasno da je beznadežno od njega očekivati ikakvu pomoć. Ne zato što je zloban ili ograničen; niti zato što ni u jednom trenutku nije bio u stanju da pomisli da sam možda u pravu. Njegova dobroćudnost, njegovo tvrdo hrišćansko ubeđenje, njegova čvrsta vera u pravičnost svog naroda: sve je to večeras mnogo veća prepreka za mene od neprijatelja koji mi se otvoreno suprotstavlja.

5
Zima dolazi u prekidima.
Ništa nije bilo od žalbe koju je Henri Mapuna uložio zbog silovanja svoje sestre od strane njenog poslodavca. Pošto je čovek već proglašen nevinim i oslobođen suda, nije više bilo moguće ponoviti proces. Dan Levinson je predložio drugu varijantu: ako je

devojka spremna da izjavi da je pristala na polni odnos, onda je moguće obnoviti tužbu na osnovu zakona o nemoralu; te da se može podići građanska parnica za naknadu štete. Porodica je smesta odbacila takvu mogućnost, jer bi to nanelo sramotu Henrijevoj sestri. Naknada je bila od sporedne važnosti. Ono što su tražili bilo je da se spere ljaga s njenog imena i da krivac bude priveden pravdi. Rezultat se mogao predvideti. Međutim, Bena je šokirala ostarela majka, kad je ponovo zatražila pomoć. Dve noći ranije, Henri je uzeo zakon u svoje ruke, otišao do kuće bivšeg poslodavca njegove sestre u Louer Hotonu i razbio mu lobanju. Sada se nalazi u pritvoru, optužen za ubistvo.
Otišao je ponovo do Dana Levinsona, koji je sedeo besprekorno odeven iza velikog stola. Iz njega je zračila muževna snaga, kao što se može primetiti na reklami dezodoransa za sportiste. Opet su paradirale vitke plavuše s dokumentima i šoljama kafe. Bio je to samo jedan od mnogih slučajeva za koji je Ben morao da pronađe vremena.
Ostvarilo se ono što je Melani prorekla: tokom zimskih meseci pred njegovim vratima pojaviće se sve više nepoznatih ljudi, tražeći pomoć. Ljudi koji traže posao u gradu, ili koji imaju problema s propusnicama i službenim pečatom. (Te magične reči: dozvoljava se boravak u zabranjenoj zoni Johanesburga prema propisima paragrafa 10(1) (B) zakona br. 25 iz 1945. godine...) Takve slučajeve bi predao Stanliju, a one za koje se nije mogao lično založiti, slao bi nekom posredniku u dotičnom naselju. Pojavili bi se i ljudi izbačeni iz svojih domova zato što su kasnili s plaćanjem najamnine ili su bili bez dozvole za boravak u toj zoni. Ili ljudi sudski gonjeni zato što su doveli svoju porodicu iz udaljenog Bantustana. Ili stara udovica, čijeg su šesnaestogodišnjeg sina optužili za terorizam. Policajci su ga uhvatili kad je krenuo da kupi mleko, verujući da je jedan od dečaka koji su sat ranije zapalili školu u Sovetu. Ili bezbroj drugih, čije je očeve ili braću pokupila policija pre nekoliko dana, sedmica ili meseci, i još uvek se nalaze negde zatočeni. Zatim ljudi koji su oslobođeni zbog manjka dokaza o krivici i sad dolaze s pričama o zlostavljanju l mučenju. Dvoje ljudi, belac i mulatkinja, došli su da pitaju Bena da li može nešto učiniti za njihovo venčanje. Ili starac, dostojan poštovanja, koji se žalio na čoveka zato što je odbio da platiti lobolu prema plemenskim običajima, nakon što mu je dozvolio da se oženi njegovom kćerkom. Neki slučajevi su bili šokantni, drugi apsurdni. Sem ljudi koji su zaista tražili pomoć, nizala se povorka ljudi koji su dolazili na sreću ili samo prosjačili.
U početku bi se pojavili jedan za drugim i to u intervalima od sedmice ili dve. Kasnije bi jedva prošao dan a da neko ne traži pomoć. Dolazili bi po dvoje, troje, četvoro. Često bi se Ben nerado vraćao kući posle škole, u strahu od novih zahteva koji su ga neizbežno čekali. Suzan je pretila da će nabaviti psa, kako bi izašla na kraj s gomilom ljudi u zadnjem dvorištu.
Veliki broj odgovornosti koje su mu se nametnule – kao i nemoć da se povuče nakon što je već nekolicini pružio pomoć – pretili su da ga fizički iscrpe. Pojavili su se simptomi čira. Počeo je da zapušta školske dužnosti. Postao je osoran prema učenicima, i oni su sve ređe tražili pomoć ili dolazili na razgovor za vreme odmora. Da je imao više vremena i manje briga, izašao bi na kraj. Međutim, otkako se Stolc opet pojavio, stalno ga je progonio osećaj da ga neko prati i da se bori protiv nevidljivih prepreka, koje mu smetaju kud god krenuo.

Često bi se to desilo tako neprimetno da je teško mogao da zaključiti gde je početak ili prekretnica. U nekom trenutku, ma koliko to vešto izveli, uvek bi se desilo prvi put: prvi put su ga prisluškivali preko telefona, prvi put je neko pregledao njegovu poštu, prvi put ga je neko sledio kolima do grada, prvi put su nekoga postavili da prati ko mu dolazi u posetu, prvi put je telefon zazvonio usred noći, a kad bi podigao slušalicu, s druge strane se čulo teško disanje ili prigušen kikot, prvi put mu je jedan prijatelj saopštio: „Slušaj, Bene, prošle noći su me posetili i postavljali pitanja o tebi...“
U međuvremenu, bilo je i vedrijih dana. Stanli se vratio iz Bocvane s novom izjavom koju je potpisao Velington Petla: pošto je taj mladić napustio zemlju, bio je sada spreman da kaže punu istinu kako je uhvaćen Džonatan i kako su s njima postupali u zatvoru. Stanli je ušao u trag dvojici Velingtonovih prijatelja, koji su drage volje potvrdili pismenim putem ono što su ranije izjavili. Vesti o drugom Gordonovom sinu bile su manje ohrabrujuće. Stanli ga je pronašao u momentu kada se spremao da ode u vojni kamp u Mozambiku. Čvrsto je odlučio da se neće vratiti bez oružja u ruci.
Ipak, malodušnost koju je osetio zbog vesti o Robertu ubrzo je nestala kad mu je Stanli saopštio ostale novosti. Prvi put mu se činilo da se našao na rubu pravog otkrića: otkrio je starog čistača koji je radio u policijskoj mrtvačnici. On je izjavio da mu je onog jutra pre autopsije kapetan Stolc uručio zamotuljak odeće i naredio da ga spali.
Advokat Džulijus Nkakula je u Sovetu uporno i bez mnogo buke obilazio stare mušterije i uzimao izjave o Džonatanu i Gordonu. Čak je i bolničarku koja je dobila nervnu krizu nakon priče o Džonatanovom boravku u bolnici, uspeo da privoli da potpiše novu izjavu. Stanli je sve ove podatke predao Benu, koji ih je stavio na tajno mesto u ormanu za alat.
Bilo je i neuspeha. Samo dva dana nakon što je potpisala novu izjavu, bolničarku je pritvorila Specijalna policija. I sam Džulijus Nkakula svršio je u zatvoru krajem avgusta, kad je prekršio zabranu i posetio sestru u naselju Mamelodi. To je značilo boravak u zatvoru od godinu dana, što je Stanli prihvatio s rezignacijom koja me je iznenadila.
„Nemoj se brinuti, stari Džulijus neće izustiti ni reči. Ionako je u poslednje vreme previše pio. Godina dana u ćorki dobro će ga otrezniti.“
„Godinu dana u zatvoru samo zato što je bio kod sestre?“
„Lani, reskirao je. Džulijus je poslednji čovek koji će se na to žaliti.“
„Nije li možda pravi razlog što su ga zatvorili taj što su saznali da nam pomaže?“
„Pa šta onda?“ – Ako je postojao neki izraz koji bi u par reči mogao da opiše pravog Stanlija Makaju, to je način kako izgovara „pa šta onda?“ – „Lani, nisi valjda dobio kompleks krivice? Samo liberali mogu da sebi priušte takav luksuz. Zaboravi na to.“ Ben je posrnuo od udarca među lopatice. „Stari moj, vratiće se Džulijus, sasvim svež nakon boravka u frižideru.“
„Kako da dignemo ruke od čoveka s kojim smo radili?“
„Ko kaže da smo digli ruke od njega?Najbolji način da ga se sećamo jeste da nastavimo da se borimo. Zar sve ovo ne radimo za Emili?“
Jednog popodneva i Emili se pojavila kod Bena. Bio je iscrpljen od velikog broja posetilaca koji su došli toga dana. Osim toga, bila je i nedelja. Suzan je otišla na nekoliko dana do Pretorije u posetu Suzeti i Krisu, što je činila sve češće u poslednje vreme. Johan

je bio napolju s prijateljima. Ovog puta Ben nije prečuo kucanje na vratima. Kad se kucanje ponovilo, nije bilo drugog izbora, i s mukom se uputio niz hodnik prema vratima, gde je ugledao Emili. Iza nje, u seni stuba, stajao je crnac u prugastom odelu. Tridesetak godina, prijatnog lica, ali vrlo napet. Nije prestao da se nervozno okreće iza sebe, kao da je svakog trenutka očekivao da se pojave neprijatelji.
„Ovo je Džonson Seroke, baase“, rekla je Emili blagim glasom. „Čovek o kome sam vam pričala, i koji mi je predao pisamca.“
Kad su došli u radnu sobu s navučenim zavesama, Ben ga je zapitao: „Da li zaista radite za Specijalnu policiju?“
„Nisam imao drugog izbora“, rekao je čovek neprijateljskim tonom.
„Pa ipak ste dali Emili pisma?“
„Šta biste vi učinili ako vas neko zamoli, a nalazi se u nevolji?“ Džonson Seroke je sedeo na rubu stolice. Izvlačio je prste na levoj ruci i lomio članke.
„Baase, ako neko sazna, Džonson će imati problema“, rekla je Emili.
„Džonsone, šta znate o Gordonu?“ upitao je Ben.
„Malo sam ga viđao.“ Izgovarao je reči u slogovima, promišljeno.
„Ali, razgovarali ste s njim nekoliko puta?“
„Predao mi je pisma.“
„Kad ste ga videli poslednji put?“
„Pre njegove smrti.“
„Jeste li bili na licu mesta kad su ga ispitivali? “
„Nisam.“ Završio je sa svih pet prstiju, a onda to ponovio. „Bio sam tri kancelarije dalje. Ali, vidio sam kad su ga nosili niz hodnik.“
„Kad je to bilo?“
„U četvrtak, dvadeset četvrtog februara.“
„Sećate li se sata?“
„Bilo je kasno po podne.“
„Kako je izgledao?“
„Nisam video. Glava mu je visila od iscrpljenosti.“ Ben je upitao s naporom: „Da li je bio mrtav?“
„Nije. Nešto je mrmljao.“
„Da li je rekao šta razumljivo?“
„Nije.“
„Šta ste vi uradili?“
„Šta sam mogao? Bio sam u kancelariji. Pretvarao sam se da imam posla. Odveli su ga prema ćeliji.“
„Da li su kasnije pričali o tome?“
Džonson Seroke je skočio na noge, prišao stolu i naslonio se napred, raširenih ruku. Njegove beonjače su bile žućkaste, prošarane tankim crvenim venama. „Ako ikome kažete da sam bio ovde, ja ću to poreći. Jasno?“
„Razumeo sam. Obećavam da neću.“ Gledao je u čoveka nagnutog nad stolom, u panici i zakrvavljenih očiju. „Niko neće znati da ste posetili ovu kuću.“
„Uradio sam to samo zato što me je Emili zamolila.“

„Rekla sam mu, baas je dobar prema nama“, rekla je zbunjeno krupna žena.
„Gordona više niste videli?“ Ben je bio uporan.
„Bio sam tamo kad su njegovo telo odneli u mrtvačnicu.“
„Kada?“
„Sledećeg dana.“
„Džonsone, da li ste sigurni da ne znate šta se desilo prethodne noći?“
„Kako bih znao? Držim se podalje kad se takve stvari dešavaju.“
„Zašto ostajete u policiji?“, upitao je Ben bez okolišanja. „Vama tamo nije mesto.“
„Kako da odem? Ja volim svoju porodicu.“
Nakon što su otišli, nervozni čovek i žena krupnih dimenzija, Ben je u kratkim crtama zapisao što je čuo.
Sledećeg jutra, kad se razdanilo, dok je bio u školi, a Suzan u gradu, neko je provalio u radnu sobu. Koliko su mogli da provere, ništa nije bilo ukradeno, ali su knjige bile van polica, sadržaj fioka razasut po patosu, jastuci na foteljama rasporeni oštrim predmetom.
„To je delo ovih ništarija koje svakodnevno opsedaju kuću“, rekla je ogočeno Suzan.
„Ukoliko ne prestaneš s time, desiće se nešto gadno. A ti ćeš biti kriv. Bene, kako možeš da budeš tako slep! Zar ne vidiš šta piše na zidu?“
Nije odgovorio. Čekao je dok nije uzela sredstvo za smirivanje i malo prilegla, a onda je požurio do garaže. Orman s alatom niko nije dirao.

6. septembar. Prošle noći Melani je otišla u Rodeziju preko Malavija. Barem, to je bila službena verzija. U stvari, otišla je u Lusaku. Za to putovanje trebao joj je britanski pasoš. Upozorio sam je da ne izaziva vraga. Nije se na to obazirala: „To je jedino što je moja majka učinila za mene. Koristim se njom kad mi to odgovara.“
Prošlog meseca prošao je rok važnosti njenog južnoafričkog pasoša, i bojala se da neće biti produžen. Na kraju, sve se dobro završilo. Dobila ga je prošlog petka. Pokazala mi je uz osmeh novu fotografiju u pasošu. Misli da je odvratna, meni se svidela. Ostavila mi je jednu za uspomenu, kao školarcu, da mi pravi društvo kad je odsutna. Samo deset dana, pokušala je da me smiri. Međutim, nastala je neka čudna praznina, kao da me je ostavila bez ikakve zaštite.
Preko vikenda, stigla je nova informacija od njene veze u policiji. Ispada da je bio odgovoran što nosi večeru pritvorenicima. Trećeg februara dobio je uputstvo da ubuduće samo beli čuvari mogu ići do Gordonove ćelije. Tog dana je imao „glavobolju“ i
„zubobolju“. Sledećeg jutra došao je doktor Hercog.
Nešto još važnije. Kada su dvadeset i četvrtog februara uveče čuvari sišli do ćelija, primetio je poveći broj ljudi ispred vrata Gordonove ćelije. Jedan crni kolega mu je rekao:
„Čovek se razboleo, lekar je kod njega.“
Tako se obistinila moja sumnja. Hercog zna mnogo više nego što je spreman da kaže.
Ali, kako da to izvučem iz njega?
Danas sam se osećao usamljeno i otišao sam do Fila Bruvera. Kad sam stigao, svirao je klavir. Ponovo je ličio na čoveka koji je spavao odeven. Zaudarao je na vino, duvan i prdenje. Bio je oduševljen kad me je ugledao. Bilo je hladno toga dana. Igrali smo šah ispred kamina. Zapalio je lulu dugim grančicama koje je za tu svrhu držao u metalnom

loncu.
„Kako je detektiv?“, upitao je, a oči su mu žmirkale ispod gustih obrva.
„Napredujemo, profesore, malo pomalo. Verovatno vam je Melani ispričala šta je čula od čuvara?“
„Hm. Hoćete li da zaigramo jednu?“
Interesantno je koliko dugo smo igrali bez reči, a da se nismo osećali usamljeno. Okruženi hiljadama knjiga. Mačke su spavale na tepihu pored vatre. Ispunjenje svega u tom trenutku. Jedino mi je ta reč došla na pamet da bih opisao taj osećaj. Sve je u tom trenutku bilo ispunjeno, potpuno drugačije od moje slagalice, u koju treba ugraditi toliko delova.
Nikad nisam do te mere bio svestan toga. Ali, kad sam to izrekao, odmah sam prepoznao, uvek je bilo prisutno, kao postava na jakni koju nosim svaki dan:
„Profesore, znate li šta me plaši?“ Mirno me je posmatrao kroz dim svoje lule, očekujući moje reči. „Sakupljamo podatke, jedan po jedan. Pokatkad sve zastane, ali ipak napredujemo, korak po korak. Jednoga dana slika će biti gotova, biće jasno šta se desilo, do najmanjeg detalja, a ja još uvek ništa neću znati o njegovom životu.“
„Ne tražite li vi previše?“, rekao je. „U stvari, šta možemo da saznamo o drugima? Pa čak i o nekom s kim živimo i koga volimo. Vidite, često sam o tome razmišljao...“ Glasni prdež me je skoro u to ubedio. „Moja žena, naš brak. Dobro, bio sam mnogo stariji od nje, i kad promislite, verovatno je taj brak od samog početka bio osuđen na propast. Međutim, u to vreme sam ipak bio ubeđen da se poznajemo. Bio sam potpuno siguran. Sve dok nije pokupila stvari i nestala. Onda sam prvi put shvatio da sam s jednom osobom praktički živeo dvadeset i četiri časa na dan, a da ništa o njoj nisam znao. Isto se to odnosi i na momke s kojima sam bio u nemačkom logoru: sve smo delili i zaista se zbližili. Onda bi se nešto desilo, sasvim beznačajno i ja bih otkrio da smo potpuni stranci, svaki od nas beznadno sam na ovom svetu. Bene, uvek si sam. Sve vreme.“
„Možda stoga što sve uzimamo zdravo za gotovo“, rekao sam, nimalo ubeđen u ono što govorim. „Što se tiče Gordona, na njegovom slučaju radim danonoćno. Nije to neki pasivni odnos, aktivno sam za njega vezan u svakom trenutku svog života. Kad sve bude rečeno i učinjeno, šta od svega preostaje? Podaci, podaci, detalji. Šta mi oni govore o njemu, tom čoveku, tom Gordonu Ngubeneu, koji sigurno postoji iza tih podataka? Šta s tom gomilom ljudi koja traži pomoć od mene? Šta ja znam o njima? Razgovaramo, dodirujemo se, a opet ostajemo stranci iz dva različita sveta. Kao putnici u dva voza koji se mimoilaze. Neko ti je doviknuo, ti mu odgovoriš, ali to je samo zvuk glasa, nemaš pojma šta je rekao.“
„Barem si čuo njegov glas.“
„To baš i nije neka uteha.“
„Ko će znati?“ Pomaknuo je jednog lovca. „Većina ljudi navikla je na vozove u prolazu i ne podignu čak ni glavu kad začuju povik.“
„Ponekad im zavidim.“
Oči mu zlobno zasjaše. „To je pitanje izbora“, rekao je. „Zar ne možete da prestanete da postavljate pitanja ako vam se prohte? Samo treba da prihvatite činjenicu da se takve stvari dešavaju.“

„Da li smo slobodni da biramo, ili smo birani?“
„Mislite da postoji razlika? Da li su Adam i Eva izabrali da zagrizu jabuku? Ili je vrag birao umesto njih? Ili je od samog početka tako hteo Bog? Možda je to smislio na ovaj način: ako to drvo bude ličilo na drugo drveće, možda nikad neće da ga primete; međutim, ako stavi zabranu na to drvo, bio je potpuno siguran da će probati voće baš sa tog drveta. Verovatno je zato sedmog dana Bog spavao mirno i zadovoljno.“
„Barem su znali šta rade?“
„Zar vi ne znate?“
„Jednom sam to verovao. Bio sam siguran da ću tome prići otvorenih očiju. Međutim, nisam očekivao takav mrak oko sebe.“ Nije odmah odgovorio, već kao da se nečega upravo setio, odgurnu stolicu, pope se na sobne merdevine i počne da traži neku knjigu na najvišoj polici. Dobaci odozgo preko ramena: „Znate o tome više od mene, to je vaš predmet. Da li se slažete da pravo značenje razdoblja kao što je Periklovo ili Medičijevih leži na činjenici da celo društvo, u stvari cela civilizacija, ide istom brzinom u istom smeru?“ To je propratio uobičajenim smirujućim smehom. „U takvom razdoblju skoro da i ne treba da donosiš vlastite odluke: tvoje društvo to čini umesto tebe i ti si u potpunom skladu s tom činjenicom. S druge strane, postoje razdoblja kao naše, kad istorija još nije pronašla čvrsti kurs. I tako svako za sebe. Moramo da pronađemo svaki svoju definiciju. Sloboda svakog čoveka je pretnja slobodi drugih. Kakav rezultat dobijamo? Terorizam. Ne mislim samo na aktivnost obučenog teroriste već i na aktivnosti organizovane države, čije institucije dovode u opasnost osnove ljudskog roda.“ Nastavio je da traži. „Aha, evo je.“ Kad je sišao dole, pruži mi knjigu koju je pronašao. Merlo-Ponti. Nažalost, na francuskom jeziku, koji ne poznajem. Kao da se razočarao, ali obećao sam da ću da potražim engleski prevod.

Sve vreme bio je svestan da ga svakodnevno neko prati. Subotom ujutro, dok kupuje u radnji, odjednom u gomili ljudi prepozna kockastu sportsku jaknu: poručnik Fenter, prijateljskog, dečačkog lica i kovrdžave kose: ili Foslu, plećati čovek preplanulog lica: ili Koh, visoki, atletski građen čovek snažnih ruku. Desilo bi se to u trenu, često prekratko da bi bio siguran da su to oni. Možda je to bilo samo u mašti. Došao je do faze kad su mu se svugde priviđali, čak i u crkvi.
Pisma u sandučetu, koverte otvorene nožem kao da onaj koji ih je otvorio nije smatrao da ih opet treba zalepiti – osim ako je neko to namerno učinio da se zna da drugi čitaju njegova pisma. U njima nije bilo ništa posebno: ko bi njemu slao pisma koja dovode u opasnost bezbednost države? To mu je smetalo, kao i onog dana kad su u njegovoj radnoj sobi zabadali nos u kutiju sa šahovskim figurama ili u posudu s brušenim poludragim kamenjem. Nikakvog poštovanja prema onome što mu pripada; ništa za njih nije bilo
„sveto“ ili „privatno“. „Kao da živiš u akvarijumu“, jednom je zapisao na stranici otrgnutoj iz beležnice, „svaki tvoj pokret pomno prate oči, koje kroz staklo i vodu vide tebe, pa čak i micanje škrga dok dišeš.“
Ili, malo dalje (14. septembra): „Kad shvatiš da te ovako prate, i sam sebe naučiš da gledaš drugim očima. Naučiš da drugačije prosuđuješ, da otkriješ koje su potrebe od važnosti, a koje možeš odbaciti. Možda treba da sam zahvalan na tome! To te uči kako da

se pročistiš, kako da se oslobodiš svega što je nepotrebno i da se manje oslanjaš na vlastitu snagu ili sud, a više na milosrđe. Sve što ti preostaje je božje milosrđe. U bilo kome trenutku dana ili noći mogu da te zaskoče, izložen si čak i u snu. Već sama činjenica da svakog dana, svakog časa možeš da kažeš: ‘Ovaj dan, ovaj čas mi je opet poklonjen’ – donosi iskustvo koje te upućuje da poštuješ Gospoda na novi način. Oseća li se tako gubavac dok gubi udove jedan za drugim? Ili onaj koji boluje od raka u fazi metastaze? Ili je to sezona suše? Ali, neizmerno dragocena na svoj način.“
Nije uvek reagovao na pozitivan način. Većina beležaka tih meseci odnosila se na depresiju, zabrinutost, sumnju, neizvesnost. Na zategnute odnose sa Suzan, na telefonske svađe sa Suzetom. Na nesuglasice s kolegama.
Mogao je da se privikne na epizode zastrašivanja, koje su se redovno ponavljale, pa i da se s njima saživi sve dok mu ne bi dosadile. Međutim, dešavale su se i druge stvari. Jednog jutra, na ulaznim vratima ugledao je nacrtane srp i čekić. Drugog dana, kad je prišao kolima da se iz škole vrati kući, otkrio je da su mu probušene sve četiri gume. Telefon je često zvonio u dva ili tri sata noću. Suzanini živci su počeli da popuštaju, dolazilo je do provale histerije ili napada plača, nakon čega bi oboje zahvatilo očajanje.
Benu je najviše smetalo kad bi ga u razredu dočekale parole ispisane na tabli velikim slovima. Reči bez smisla, koje bi u razredu izazvale prigušeni kikot. I kolege su nekako saznale za to. Jednom mu je Kus Klute ispred celog kolegijuma postavio zajedljivo pitanje: „Kako jedan profesor može očekivati da ga učenici poštuju ako se on sam ne ponaša dostojno?“

18. septembar. Na povratku kući zatekao sam pred školom Johana, razbarušene kose. Košulja mu je bila pocepana, modrica na oku, usne natečene. U početku je odbio išta da kaže. Na kraju sam uspeo da iz njega izvučem. Radi se o dvojici iz starijih razreda. Nedeljama ga izazivaju, nazivajući njegovog oca „ljubiteljem crnaca“. Jutros mu je bilo dosta. Dobili su batine, ali bilo ih je više. Najgore od svega: dok su se tukli, jedan profesor je prošao pored njih i pravio se da ništa ne vidi.
Nije bio obeshrabren. „Tata, ako sutra opet započnu, prebiću ih na mrtvo ime.“
„Šta to koristi, Johane?“
„Neću dozvoliti da te vređaju.“
„Mene to ne pogađa.“
Johan je govorio s teškoćom zbog natečenih usana, ali nije zaćutao, jer je bio besan.
„Pokušao sam da ih urazumim, ali nisu hteli da čuju. Ni pojma nemaju šta ti pokušavaš da učiniš.“
„Da li si ti siguran da znaš?“, postavio sam mu pitanje, premda mi je to bilo teško.
Okrenuo je glavu, ali me je mogao pogledati samo zdravim okom. „Da, znam“, rekao je sa žestinom. „Jedino ako to prestaneš da radiš imaću razloga da te se stidim.“
Zbunio se onim što je izlanuo. Možda nije trebalo da postavljam pitanje. Nisam mu se zahvalio, da ga ne dovedem u još neugodniji položaj. Dok smo se vozili prema kući, gledali smo pravo ispred sebe. U tom divnom trenutku punom uzbuđenja, na kraju sam shvatio da je vredelo truda. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog reči koje sam čuo od svog sina.

Kad smo se zaustavili iza kuće, ponovo me je pogledao i namignuo zdravim okom:
„Bolje je da ništa mami ne kažemo. Ne verujem da bi joj bilo drago.“

Kad se vratio u biro Dana Levinsona radi konsultacije oko jednog čoveka koji je zatražio pomoć, Ben je doživeo šok sasvim druge prirode. Kao i uvek, Levinson je bio neljubazan i pun posla, međutim, Bena su uznemirili njegovi posetioci koji su se tu našli, De Filijers, zastupnik Gordonove porodice, i Louv, zastupnik policije.
„Vi se poznajete?“, zapitao je Levinson.
„Naravno.“ Ben se srdačno pozdravio sa De Filijersom, dok je Louva pogledao namrštena lica. Na njegovo iznenađenje, ovaj je bio vrlo ljubazan. Tri advokata su proveli petnaestak minuta u šali i razgovoru, a onda su dva posetioca otišla.
„Nikad ne bih očekivao da ću u vašem birou sresti Louva“, rekao je Ben s nelagodom.
„Zbog čega? Mi se poznajemo godinama.“
„Ali, nakon istrage o Gordonu?...“
Levinson se nasmejao i potapšao Bena po ramenu. „Pobogu, čoveče, svi smo mi profesionalci. Valjda ne očekujete da ćemo mešati posao sa stvarnim životom? Ali, ostavimo se toga, šta je danas? Usput, jeste li primili moju poslednju fakturu?“

6
Prvih dana oktobra Specijalna policija je pozvala četvoricu, petoricu Benovih kolega da bi se raspitala o njemu. Koliko dugo ga znaju, koje su mu političke orijentacije, kojim se aktivnostima bavi, šta ga interesuje, koje su njegove veze s Gordonom Ngubeneom? Da li su znali da „redovno posećuje“ Soveto, idu li kod njega u posetu, i ukoliko idu, da li su u kući primetili ljude crne boje kože i sl.
Mladi Fivijers je prvi upozorio Bena o ovom razgovoru. „Um Bene, odmah sam im odgovorio da gube vreme. Rekao sam dosta toga što su već znah.“
„Zahvaljujem, Fivijerse. Ali...“
Mladi čovek je bio previše uzbuđen, i nije čekao da Ben završi. „Onda su počeli da postavljaju pitanja lične prirode. Da li sarađujem s vama? Što znam o stranci ANC, i tako dalje. Na kraju su mi dali očinski savet: ‘Gospodine Fivijerse, vi ste iz dobre porodice Afrikanera. Primetili smo da sve uzimate k srcu. Svakako, nalazimo se u slobodnoj zemiji, i svako ima pravo na svoje mišljenje. Ali, jedno morate znati, komunisti traže ljude kao što ste vi. Niste svesni koliko im idete naruku. Pre nego što to shvatite, oni će vas iskoristiti za svoje planove.’“
„Žao mi je, Fivijerse“, rekao je Ben. „Nije mi bila namera da budete umešani u ovu priču.“
„Zbog čega biste žalili? Ako misle da me mogu zastrašiti, doživeće iznenadenje“, dodao je sa zadovoljnim osmehom. „Baš je dobro što su mene pozvali na razgovor. Drugi će možda reći ružne stvari o vama. Znam kakvi su.“
Naravno, uskoro se pročulo da Fivijers nije jedini pozvan. Ben se već navikao da čuje od prijatelja kako se o njemu tajno raspituju. Međutim, ovaj plan, smišljen s namerom,

kao i sama činjenica da su u to uvukli i njegove kolege, bio je udarac za njega. Posumnjao je da li su smislili ovaj potez samo da bi sve doprlo do njegovih ušiju. Nije ga brinulo da će išta značajno izaći na videlo. Pogodilo ga je to što to nije mogao da spreči, što nije mogao da vrati protivudarcem.
Ostali profesori koji su bili na razgovoru nisu to tako lako uzeli kao Fivijers. Veseli Karelse, kao i sve ostalo u svom bezbrižnom životu, to je doživeo kao jednu veliku lakrdiju. Otvoreno je o tome pričao u zbornici i iz te epizode je crpeo materijal kojim se nedeljama koristio zbijajući glupe šale bez zle namere. „Kako nam se jutros oseća terorista?“ – „Hej, um Bene, možete li da mi pozajmite jednu bombu? Nameravam da dignem u vazduh sedmi razred.“ – „Kakvo je danas vreme u Moskvi?“
Nekoliko kolega je počelo da ga još više izbegava. Ne gledajući u njega, Fereira iz engleskog jezika aludirao je na „neke ljude koji će dobiti po prstima“.
Za vreme čaja, Kus Ivlute je načeo temu na svoj poznati agresivni način:
„Svih ovih godina otkad predajem, Specijalna policija nije nikad imala potrebe da se raspituje za nekog kolegu. Ako mi verujete, oćekivao sam da će do toga doći. Ipak, nikad mi ne bi palo na pamet da će se to stvarno desiti.“
„Sve sam spreman da rešim s vama“, rekao je Ben jedva suzdržavajući bes. „Nemam čega da se stidim.“
„Gospodine Du Toite, sve je moguće izokrenuti da bi se ostavio dobar utisak. Sve što mogu da kažem u ovoj fazi to je da naše odeljenje ima stroga pravila o tom pitanju. To vi dobro znate kao i ja.“
„Ako mi dopustite, sve ću objasniti za pola časa u vašoj kancelariji.“
„Ima li čega što vaše kolege ne smeju da čuju?“
Ben je duboko udahnuo da bi se suzdržao. „Spreman sam da odgovorim na sve što želite. Bilo gde. Ako ste zaista zabrinuti za mene.“
„Bilo bi bolje da to rešite sa svojom savešću“, rekao je Klute. „I to pre nego što postanete problem za ovu školu.“
Ne želeći da kaže nešto nepromišljeno, Ben se vratio u učionicu. Bogu hvala, imao je slobodan čas. Dugo je sedeo mirno, s lulom u ustima, i gledao u prazne redove klupa. Postepeno se stišavao njegov bes. Vratila mu se moć rasuđivanja. A time, i svest o tome šta mu je činiti. To je bilo tako jednostavno da nije mogao da dođe sebi kako se ranije nije toga setio.
Rano posle podne otišao je do Trga Džona Forstera. U prizemnoj garaži ušao je u automatski lift. Na listiću koji mu je čuvar pružio, napisao je ime pukovnika Fildžuna. Deset minuta kasnije, našao se ispred istog stola kao i nekoliko meseci ranije. Ovog puta Fildžun je bio sam, ali je Ben bio svestan pogleda ljudi koji bi se tiho pojavili na vratima iza njegovih leđa i opet nestajali u hodnicima. Pitao se gde li je Stolc u toj velikoj plavoj zgradi. I pored svega, bio je svestan njegove blizine, pogleda njegovih crnih očiju i tanke linije ožiljka na jagodici. Negde iza te svesti, kao da ga je neko iznenada udario u pleksus, pojavilo se sećanje na Gordonovo lice i njegovo krhko telo sa kapom pritisnutom na prsima. „Bilo bi sve u redu da sam ja u pitanju. Ali, on je moje dete i ja moram da znam. Bog mi je danas svedok. Ne mogu da se zaustavim pre nego što saznam šta mu se desilo i gde je pokopan. Njegovo telo pripada meni. Radi se o telu moga sina.“

Preko puta njega, preplanulo i ljubazno lice srednjih godina. Seda kosa, kratko podšišana. Naslonio se unazad, balansirajući na zadnjim nogama stolice.
„Šta mogu da učinim za vas, gospodine Du Toite? Zaista mi je čast.“
„Pukovniče, mislim da je krajnje vreme da iskreno porazgovaramo.“
„To mi je drago da čujem. O čemu želite da razgovaramo?“
„Verujem da dobro znate.“
„Budite određeniji.“ Mali mišić je zaigrao na njegovom licu. „Nisam siguran kako funkcionišete u poslu, ali ste verovatno upoznati sa činjenicom da vaši ljudi već mesecima protiv mene vode kampanju zastrašivanja.“
„Vi preterujete, gospodine Du Toite.“
„Pretpostavljam da vam je poznato da su vaši ljudi izvršili premetačinu u mojoj kući?“
„Obična rutina. Nadam se da su bili pristojni?“
„Naravno da su bili. Ali, stvar nije u tome. Šta kažete na druge stvari? O tome da su se raspitivali o meni kod mojih kolega?“
„Zašto ste se uznemirili zbog toga? Siguran sam da nemate šta da krijete.“
„Ne radi se o tome, pukovniče. Radi se... pa, sami znate kakvi su ljudi. Počnu da pričaju. Sve vrste glasina se šire. Porodica mora da snosi posledice.“
Tiho se nasmejao. „Gospodine Du Toite, nisam lekar, ali mi se čini da vam je potreban dobar odmor.“ Dodao je malo tiše: „I da se malo odmaknete od svega toga.“
„Ima toga još“, Ben je uporno odbijao predaju. „Moj telefon, moja pošta.“
„Što je s telefonom i poštom?“
„Nemojte mi reći, pukovniče, da niste upoznati?“
„O čemu se radi?“
Ben je osetio kako mu bilo kuca u slepoočnici. „Kad se pojavim u učionici, zateknem uvrede ispisane na tabli, a na ulaznim vratima moje kuće nacrtan srp i čekić. Gume mog auta izrezali su na komadiće. Anonimni telefonski pozivi noću.“
Pukovnik je seo u normalni položaj. Nagnuo se napred. „Da li ste o tome obavestili policiju?“
„Kakve koristi? “
„Zar to nije njihov posao?“
„Samo želim da znam zašto me ne pustite na miru.“
„Čekajte. Čekajte malo, gospodme Du Toite. Valjda ne krivite mene za sve to?“
Nije imao drugog izbora nego da nastavi: „Pukovniče, zašto je za vaše ljude toliko važno da se istraga o Gordonu Ngubeneu zaustavi?“
„Zar ste se vi toga prihvatili?“
Izgledalo je da nikad neće dobiti povoljnu priliku. A sebe je ubeđivao da se s ovim čovekom, za razliku od drugih, može biti iskren, i isto tako dobiti iskren odgovor. Mislio je da govore istim jezikom. Na trenutak se zagledao u uokvirenu fotografiju dva plavokosa dečaka, koja je stajala sa strane na stolu između njih dvojice.
„Pukovniče“, rekao je neočekivano bez razmišljanja, „zar vas to ponekad ne progoni?
Zar se ne probudite noću zbog onoga što se desilo Gordonu?“
„Svi dokazi do kojih se došlo dati su na uvid sudu, koji je sve detaljno ispitao i doneo svoje mišljenje.“

„Što je bilo s dokazima koji su sudu uskraćeni?“
„Gospodine Du Toite, ukoliko ste došli do informacija koje bi bile od koristi, nema razloga da o njima ne porazgovaramo.“ Ben je pogledao tog čoveka koji je uspravno sedeo u stolici s visokim naslonom.
Pukovnik se nagnuo prema njemu, glas mu se smirio: „Ukoliko postoje činjenice koje namerno skrivate pred nama, gospodine Du Toite – ako nam date razloga da poverujemo da ste umešani u aktivnosti koje mogu biti opasne za vas i nas – onda može da bude problema.“
„Da li je to pretnja, pukovniče?“, upitao je stisnutih zuba. Pukovnik Fildžun se nasmejao. „Nazovimo to upozorenjem“, rekao je. „Prijateljskim upozorenjem. Znate, ponekad čovek učini nešto u najboljoj nameri, ali ukoliko ode predaleko, ne razmišlja o posledicama.“
„Vi mislite da su me iskoristili komunisti?“, Teško je mogao da sakrije sarkazam.
„Zbog čega ste to pomenuli?“
„To su vaši ljudi rekli jednom od mojih kolega.“
Fildžun je nešto napisao na papiru s linijama, koji se nalazio ispred njega na stolu. Šta je napisao, Ben nije mogao da odgonetne sa mesta gde je sedeo, ali mu se lice steglo više nego zbog nečeg drugog tokom razgovora.
„Znači, pukovniče, nemate šta da mi kažete?“
„Očekivao sam da ću nešto čuti od vas, gospodine Du Toite.“
„Onda neću više da vam oduzimam vreme.“
Ben se podigao na noge. Kad je stigao do vrata, pukovnik je tiho izustio iza njegovih leđa: „Ubeđen sam, gospodine Du Toite, da ćemo se ponovo videti.“

Te noći, dok su svi spavali, osim Johana koji je učio u svojoj sobi, sa ulice su ispaljena tri metka prema Benovoj dnevnoj sobi. Ekran televizora se razleteo u komadiće, ali, srećom, nije bilo veće štete. Prijavio je to policiji, ali krivac nije nikad pronađen. Pozvao je lekara zbog Suzan.

7
Ustručavao se da ode do redakcije nekih novina, iako je o tome porazgovarao sa Melani.
„Bene, ja mislim da nemate drugog izbora“, rekla je. „Izvesno vreme smo držali to za sebe. Vi, Stanli i ja. Ali, povratka više nema. Ako celu stvar zadržite za sebe, mogu da vas ućutkaju. Vaša bezbednost leži u tome da upoznate javnost. Ukoliko zaista želite da učinite nešto za Gordona, morate se poslužiti medijskim sredstvima.“
„Koliko će proći pre nego što počnu da me iskorišćavaju?“
„Krajnji izbor je na vama.“
„Vaš list bi sigurno voleo da ima ekskluzivnost!“, rekao je iznenada, u nastupu agresivnosti.
„Ne, Bene“, rekla je mirno. „Možda ne govorim kao prava novinarka, ali nemam želju

da to objavim u mom listu. Odite do nekih novina koje izlaze na afrikansu. Jedino tamo takva vest može da ima težinu. Vi znate šta mislim o štampi na engleskom jeziku.“
Čak i tada je pokušavao da dobije na vremenu. Smesta je dogovorio sastanak sa Džordžom Alersom, direktorom kompanije, koji se oženio njegovom sestrom Helen.
Biro veličine sale za ples nalazio se na poslednjem spratu ultramoderne zgrade s pogledom na pola grada. Masivne fotelje, niski stočić prekriven staklom, radni sto od mahagonija, obložen telećom kožom. Dugački sto za sastanke upravnog odbora, s lažnim antiknim stolicama; flaše za vodu od brušenog stakla i notesi u kožnom okviru ispred svakog sedišta. Cveće u saksijama od keramike. Čitavim prostorom dominirala je dostojanstvena pojava Džordža Alersa. Bio je to čovek dugačkih udova, atletske građe, visine preko dva metra, u plavom odelu i plavoj košulji, i s mašnom koja je odavala prefinjen ukus. Na glavi nije bilo kose, osim duge rese koja je padala preko ušiju. Rumeno lice. Cigara i pečatni prsten.
U iznošenom smeđem odelu Ben se osećao kao siromašni rođak koji je došao da moli za uslugu. Taj osećaj su još više otežali gradski maniri samog Džordža.
„Evo nam Bena, nismo se godinama videli. Uzmi stolicu. Cigara?“
„Ne, hvala, Džordže.“
„Kako je Suzan?“
„Dobro je. Došao sam poslovno.“
„Stvarno? Jesi li nasledio bogatstvo ili nešto drugo?“
Kad je sve objasnio, Džordžovo veselo raspoloženje vidljivo se promemlo. „Bene, ti dobro znaš da bih voleo da ti pomognem. Užasna priča. Ali, šta ja tu mogu da učinim?“
„Mislio sam kako veliki poslovni ljudi verovatno imaju veze u vladi. Pa sam se pitao...“
„Zar tvoj tast nije poslanik u parlamentu?“
„On me je već odbio. Meni treba osoba koja ima direktnu vezu prema vrhu.“
„Bene, nemoj se nadati. Mnogo grešiš ako smatraš da posiovni ljudi u ovoj zemlji imaju otvorena vrata kod vladinih organa. Možda u nekoj industrijskoj zemlji, kao što su Sjedinjene Američke Države. Ovde, ne. Od politike do poslova put vodi u jednom smeru. Ne i obratno.“ S uživanjem je ispustio oblak dima. „Pretpostavimo da i dodem do ministra samo razgovaramo šta bi se desilo? Čovek mog položaja zavisi od dobijanja dozvola, koncesija, dobre volje.“ U pravom trenutku stresao je pepeo sa cigare u pepeljaru... „Ako se umešam u tako nešto, sve je za mene propalo.“ Malo bolje se namestio u fotelji. „Nego, reci mi, kada ćete ti i Suzan doći do nas? Imamo toliko toga da pričamo.“

6. oktobar. Andreas Lourens, jedan od najprijatnijih ljudi koje sam upoznao. Melani me je savetovala da odem do njega, jer se njegove novine otvoreno zalažu za progresivne metode, a prati ih glas razuma i pravednosti. Nije baš popularan kod vladinih institucija, ali je skrenuo pažnju na sebe. Iako sam to već znao, ipak me je taj čovek prijatno iznenadio. Očigledno do grla u poslu, jer se nedeljno izdanje spremalo za štampanje, odmah je našao vremena za mene. Zajedno smo proveli više od jednog časa u prenatrpanom birou, gde se zaista radilo, a ne odmaralo. Posvuda pikavci. Gomile

izrezaka iz novina i papirića iskucanih ili rukom ispisanih, koji vise pričvršćeni metalnim štipaljkama na ploči iza njegovih leđa.
Kad sam mu rekao na čemu radim i pružio kratak pregled koji sam pripremio prethodne noći, odmah se živo zainteresovao. Bore između očiju; izbliza mi se činio mnogo stariji nego što sam očekivao. Bolesna boja kože. Znojno čelo. Kandidat za srčani udar?
Baš kad sam se počeo nadati, iznenada je zatresao glavom, rukom prešao preko kose, podigao glavu i pogledao me prodornim, ali umornim očima: „Gospodine Du Toite... Ne mogu reći da me je previše uzbudilo. Znate li koliko sam ovakvih informacija dobio poslednjih meseci? Ponekad mi se čini da je cela ova zemlja pomahnitala.“
„Gospodine Lourense, u vašim rukama je moć da se tome stane na kraj. Vi dopirete do hiljada čitalaca.“
„Znate li koliko smo čitalaca izgubili u poslednje vreme? Broj primeraka našeg lista...“ Pružio je ruku prema pretrpanoj korpici na kraju stola, ali je odustao umornim pokretom.
„Dopustite da vam objasnim na ovaj način“, rekao je. „Znam tačno koliko ima nepravde oko nas. Ali, ako odlučimo da snažno udarimo u pogrešno vreme, postići ćemo suprotni efekat od onog koji želimo. Naši čitaoci već optužuju štampu na afrikansu da se okreće protiv njih.“
„Znači, vi biste radije odustali?“
„Gospodine Du Toite.“ Njegova ruka je pokrila moje papire. „Ako sutra objavim vašu priču, mogu slobodno sledećeg dana da zatvorim redakciju.“
„Ne mogu da verujem.“
„Zar ne vidite šta se dešava u zemlji?“, upitao je umorno. „Početak gradskog terorizma. Rusija i Kuba su na našim granicama. Čak su i Sjedinjene Američke Države spremne da nas udare nožem u leđa.“
„I tako se moramo naučiti da živimo s tom sramotom u našoj sredini samo zato što je ona deo nas?“
„Ne da bismo živeli tako da se pravimo da ne postoji, već da učimo kako da je razumemo u očekivanju boljih vremena. Tada ćemo je ispraviti iznutra, korak po korak.“
„U međuvremenu, mnogi kao Gordon Ngubene nastaviće da umiru jedan za drugim?“
„Nemojte me pogrešno shvatiti, gospodine Du Toite. Ali, morate razumeti“ – koliko sam puta čuo ove reči? – „morate razumeti, bilo bi kobno srljati baš sada. Kako da objasnim, pokušajte da budete objektivni. Koja bi to druga stranka mogla da nas vodi do mirnog rešenja u budućnosti? Ja se slažem, nije sve kako treba u Nacionalnoj stranci66. Ali, to je jedini put kojim nešto možemo da postignemo. Ne smemo sebi dozvoliti da neprijatelju damo još više razloga.“
Još je toga rekao u istom stilu. Ubeđen sam, sa najiskrenijom namerom. Sve više dolazim do spoznaje da je moj stvarni problem blagonaklonost, hrišćanstvo, razumevanje, poštenje. Ne otvoreno neprijateljstvo. Protiv toga se može izraditi strategija. Ali, šta uraditi s ovom gustom i žitkom kašom dobronamernih ljudi, koji vas zavlače „zbog vašeg dobra“ i koji vas pokušavaju „zaštititi od vas samih“.
„Molim vas, gospodine Du Toite“, rekao je na kraju. „Učinite mi uslugu: nemojte

odneti svoj slučaj novinama na engleskom jeziku. To bi zasigurno zasmetalo vašoj stvari, i time biste uništili sebe. To bi bio poljubac pred smrt. Uveravam vas, to je za vaše dobro. Imate moju reč: lično ću vam se obratiti kada klima bude povoljnija.“

Nije otišao do Melanine redakcije. Ona se sama tome protivila, jer je postojala mogućnost da ih je u prošlosti neko video zajedno. Lako bi se stvorio zaključak. Ona je na svaki način želela da ga zaštiti.
Nedeljne novine jedva su čekale da objave priču. Na naslovnoj strani. Bili su vrlo predusretljivi, uz obećanje da neće otkriti izvor informacija. Članak će potpisati jedan stariji novinar, na osnovu „privatne istrage samog lista“.
Članak je zaista pobudio veliku pažnju te nedelje. Sve posledice nije bilo moguće predvideti. Nekoliko dana kasnije, Odeljenje za pravdu podiglo je protiv novina optužnicu zbog klevete. Poverenik policije zahtevao je zabranu, da bi se otkrio izvor informacija. Novinar, Ričard Harison, dobio je poziv za sud. Nakon što je odbio da otkrije izvor, osuđen je na godinu dana zatvora.
Ni Ben nije izbegao momentalne posledice. Očigledno, niko njemu blizak nije mogao a da malo ne posumnja u njegovu vezu s tom pričom. Već u ponedeljak ujutro našao je izrezak iz članka nalepljen na školskoj tabli. Suzet je telefonirala. Dvojica crkvenih starešina došli su u posetu i dali mu na znanje da se mora povući iz, crkvenog odbora. Kad je to učinio par dana kasnije, velečasni Bester samo se prividno protivio.
Direktor škole otišao je tako daleko da ga je u sredu pozvao u svoj kabinet. Po svemu sudeći, ovog puta stvar je bila suviše važna da se o njoj raspravlja u zbornici. Na njegovom stolu ležala je naslovnica nedeljnih novina. Bez ikakvog uvoda, Klute je zapitao:
„Pretpostavljam da ste s ovim upoznati?“
„Da, pročitao sam.“
„Nisam vas pitao jeste li pročitali, gospodine Du Toite. Hteo bih da znam imate li kakve veze s ovim člankom?“
„Kako ste to mogli da zaključite?“
Gospodin Klute nije bio raspoložen da čeka na odgovor. „Prema mojim informacijama, vi ste ta osoba koja je ovu priču prenela engleskim novinama.“
„Mogu li da znam odakle vam ta informacija?“
„Pitam se koliko su vam platili?“, dahtao je kao da mu smeta astma.
„Trideset srebrnjaka, gospodine Du Toite?“
„To je odvratno što ste rekli.“
„Kad samo pomislim da jedan Afrikaner može da proda svoju dušu na takav način!“ Klute je nastavio, nije se mogao suzdržati. „Za malo novca i jeftine reklame.“
„Gospodine Klute, nije mi jasno o kojoj reklami to govorite. Moje ime se u članku nigde ne spominje. Šta se tiče novca, to je kleveta.“
„Optužujete me za klevetanje?“ Ben je pomislio u jednom trenutku da će direktora udariti kap. Nekoliko minuta Klute je brisao znojno lice širokom belom maramicom. Na kraju je rekao prigušenim glasom: „Ovo shvatite kao poslednju opomenu, gospodine Du Toite. Škola u svom osoblju ne može da dopusti političke agitatore.“


Istog popodneva pronašao je paketić u svom sandučetu. Razgledao ga je sa svih strana, jer nije ništa naručio, a nikakvog rođendana u porodici nije bilo u bliskoj budućnosti. Pečat nije mogao da odgonetne, jer se nije jasno video. Marka je bila iz strane zemlje. Kad je ga počeo otvarati, na svu sreću je primetio komad žice kako viri iz papira. Odmah mu je bilo jasno. Odneo je paketić u policijsku stanicu. Sledećeg dana su potvrdili da se radilo o bombi. Nikad nisu nikoga uhvatili zbog toga.

26. oktobar. Kasno poslepodne pojavio se Stanli, prvi put nakon nekoliko sedmica. Nikad mi nije bilo jasno kako uspeva da neprimetno dođe i ode. Verovatno preko dvorišta komšijine kuće, penjući se preko verande. Na kraju, nije ni važno.
Stanlijeve novosti: Stari čistač, koji mu je pričao o Gordonovoj odeći, nestao je.
Jednostavno, nestao. Prošlo je nedelju dana, a ni znaka.
U svojoj glavi sam bio primoran da napravim bilans celog stanja. U aktivi, mrvice koje smo uspeli prikupiti. Na prvi pogled, lista nije bila baš impresivna. Tu je i pasiva. Ne postaje li cena previsoka? Ne mislim na ono što sam morao da izdržim, na svoju brigu, uznemirenost, svakodnevno proganjanje. Mislim na druge ljude. Posebno na druge, jer su morali da trpe zbog moje uloge.
Čistač: „nestao“.
Doktor Hasim: prognan u Pitersburg. Džulijus Nkakula: u zatvoru.
Bolničarka: u pritvoru.
Ričard Harison: osuđen na zatvorsku kaznu, iako će uložiti žalbu.
I ko još? Ko je sledeći? Jesu li sva naša imena spremna za odstrel kad dođe pogodno vreme?
Hteo sam da „skinem ljagu“ sa Gordonovog imena, kao što se izrazila Emili. Ali, sve što sam do sada uradio to je da sam druge ljude gurnuo u ponor. Da li i Gordona? To me progoni kao noćna mora. Kad se probudim, zapitam se: Kad je bio u pritvoru, da li bi preživeo da se nisam za njega založio? Jesam li ja gubavac koji prenosi zarazu na svakoga ko mi se približi?
Kad malo pogledam šta smo s toliko muke prikupili ovih meseci, zapitam se: Koliko zaista vrede naši dokazi? Mnogima je osnova jedino pretpostavka. Potvrđuju ono što smo pretpostavljali ili sumnjali od samog početka. Ima li tu zaista ičega nepobitnog? Uzmimo na trenutak da sve upućuje na zločin koji je izvršen. Ili, budimo konkretniji: zločin je počinio kapetan Stolc. Ali, nema ničeg konačnog, ničeg neospornog, nema dokaza kojim se može tvrditi da je „izvan svake sumnje“. Na celom svetu samo jedna osoba zna pravu istinu, a to je baš Stolc. Ali, on je nedodirljiv, zaštićen golemim bedemom jednog strašnog sistema.
Neko vreme sam mislio: Dobro, Stolce, sad smo ostali ti i ja. Sada znam ko je neprijatelj. Sada se možemo boriti licem u lice, čovek protiv čoveka.
Koliko sam bio naivan, koliko glup.
Danas shvatam šta je najgore od svega: neprijatelja nije moguće izdvojiti i nazvati imenom. Ono što se diglo protiv mene nije čovek, niti grupa ljudi, već nevidljiva i sveprisutna sila koja kontroliše moju poštu, prisluškuje moj telefon, indoktriniše moje

kolege i huška moje učenike protiv mene, reže gume na mom autu, crta znakove na mojim vratima, ispaljuje metke na moj dom, šalje bombe u pismu, sila koja me prati kud god da krenem, danju ili noću, koja mi smeta, koja me plaši i sa mnom se poigrava prema pravilima koje je sama izmislila i koje menja kad joj se prohte.
Tako ispada da ništa ne mogu da učinim, nikakvu kontru da izvršim, jer ne znam gde me vreba moj nevidljivi neprijatelj i s koje strane će me udariti sledeći put. Ako poželi, može me uništiti bilo kada. Sve zavisi od njegovog hira. Može odlučiti da me samo zaplaši, ili da se zasitio poigravanja i sada će me ostaviti na miru, ili pak odlučiti da je ovo bio samo početak i da će me proganjati sve dok ne učini šta mu je volja. Gde i kada će se dogoditi?
„Ne mogu više“, rekao sam Stanliju. „Ne mogu više ništa da učinim. Umoran sam. Otupeo sam. Želim samo mir, da dođem k sebi i ponovo nađem vremena za porodicu i sebe.“
„Pobogu, čoveče, ako sada odustaneš, to je baš ono što očekuju, zar ne vidiš? Onda im i ne želeći ideš naruku.“
„Kako da znam šta oni hoće? Više ništa ne znam. Ne želim da znam.“
„Do đavola, mislio sam da si hrabriji.“ Osetio sam prezir u njegovom glasu. „Lani, ti patiš od onoga od čega pate celog jebenog života momci kao ja, od dana kada smo se prvi put oglasili na ovom svetu, pa sve do dana kad nas zakopaju u zemlju. A onda mi kažeš: ne mogu više. Ponovi to.“
„Šta da radim? Ti mi reci.“
„Ma šta pričaš? Šta da radiš? Samo nastavi, nemoj stati. To je dovoljno. Ako preživiš – hoćeš da se kladiš – ima ih toliko koji će preživeti s tobom. Ali, ako sada popustiš, stvoriće se zbrka. Moraš, stari. Moraš dokazati.“
„Dokazati, šta i kome?“
„Da li je to važno? Njima. Sebi. Meni. Svakom čoveku koji će umreti prirodnom smrću u njihovim rukama ukoliko ne nastaviš borbu.“ Izvan sebe kao nikad do tada, uhvatio me za ramena svojim velikim rukama i tresao sve dok mi zubi nisu počeli cvokotati. „Da l’ me čuješ, lani? Čuješ li me? Moraš, ti prokieti, jebeni kopilane. Pokušavaš mi reći da sam sve ovo vreme s tobom proćerdao? Kladio sam se, lani, na tebe. Drž’mo se zajedno, ti i ja. U redu? Preživećemo, stari. Ja ti to tvrdim.“

8
Trideset prvi oktobar. Na neki misteriozan način, taj vikend je bio presudan – iako nije imao veze s Gordonom, niti s događajima u kojima sam učestvovao ovih meseci. Da li je to bio razlog? Ono što znam to je da sam odmah pristao čim je Melani to pomenula prošle sedmice, dok sam bio usred duboke depresije.
U prošlosti, u vreme vikenda često bih nekud odlazio, čak i celu sedmicu, kad su praznici. Sam, s grupom učenika ili dobrih prijatelja, ponekad s Johanom. Suzan nikad nije išla s nama. Nije volela veld. Otvoreno je pokazivala prezir prema „seljačkom“ porivu za veldom.

Poslednjih godina prestao sam to da radim. Zašto, ni sam ne znam. Onda se i može shvatiti zašto Suzan nije bila srećna kad sam to pomenuo. („Ovog vikenda spremam se da odem do Magalisburga“, rekao sam što sam mogao ležernije. „S prijateljem Filom Breverom. Nadam se da nemaš ništa protiv.“)
„Verovala sam da si se konačno oslobodio tih detinjarija.“
„Biće dobro za mene ako se maknem odavde nekoliko dana.“
„Da li si razmišijao da bi i ja trebalo da se maknem?“
„Ali nisi nikad pokazivala zanimanje za planinarenjem, pešačenjem Ili kampovanjem.“
„Nisam na to mislila. Mogli smo nas dvoje da odemo negde drugde.“
„Zašto ne provedeš vikend sa Suzetom?“
Pogledala me bez reči. Iznenadio sam se koliko su joj oči ostarile. Bilo je nečeg aljkavog u njenom izgledu posle toliko godina savesnog negovanja.
Nismo o tome više razgovarali. Pre dva dana, u subotu ujutro, dok je Suzan još bila u gradu, došli su po mene autom. Profesor, Melani i ja stisnuli smo se u prednjem delu starog „landrovera“, koji je video i bolje dane. Verna kopija vlasnika, isto tako neuništiv. Melani je otvorila krov. Sunce i vetar. Staklo vetrobrana napuklo kao paukova mreža. Materijal za tapaciranje viri iz sedišta.
Dan je bio beo od vreline kad smo ostavili grad za sobom. Ove godine bilo je malo kiše, i trava nije nikla otkad je prošla zima. Lomila se kao slama. Ispržena crvena zemlja. Tu i tamo, na mestima gde se vrši navodnjavanje, zemlja je delimično bila pokrivena različitim zelenilom. A onda opet pusti veld. Najzad kameniti grebeni prvih bregova. Pejzaž, stariji od čoveka, potpuno spržen od sunca, ogoljen od vetra, sve tajne izložene nebu. Uzane doline, nešto plodnije, između redova bregova, izgledale su skoro izvan vremena, s drvećem, njivama i kućama crvenih krovova. Ovde čovek još nije pustio koren, područje je još ničije. On ovde boravi privremeno i ukoliko zemlja odluči da ga se reši, što je moglo lako da se desi, ne bi za sobom ostavio ni traga. Jedino je trajna ta kamena golet, okamenjene kosti golemog kostura. Pradavna Afrika.
S vremena na vreme prošli bismo pokraj polomljene vetrenjače, rezervoara za vodu od pocinkovanog lima kojega je rđa nagrizla, olupine starog auta, čobanina s poderanom kapom koji tera pred sobom malo stado goveda, sa štapom u ruci na koji je privezana crvena krpa, čoveka na bicikli.
Uspomene mog detinjstva. Helen i ja, s tatom na taljigama ili u malom zelenom
„fordu“, nadmećemo se ko će prvi da kaže šta je ugledao. „Moja kuća.“ „Moje ovce.“
„Moj ambar.“ Svaki put kad bismo prošli pored crnog muškarca, žene ili deteta, rekli bismo „moj sluga“. Kako je to onda izgledalo normalno. Kako su se neprimetno, oko nas i u nama, okamenile naše ustaljene norme. Da li je sve tako počelo, tako bezazleno? – Ti si crne kože, znači, ti si moj sluga. Ja sam bele kože, znači, tvoj gospodar. Proklet budi Kanane, bićeš sluga sluzi tvoje braće.67
Stari „landrover“ se drmusao i tresao na svom putu, naročito kad je Bruver skrenuo s asfalta i nastavio da vozi lavirintom prašnjavih puteljaka koji su vodili još dalje u brda. Bilo je nemoguće razgovarati u toj buci. Nije bilo potrebno, niti preporučljivo. Kao da je naša sudbina da se prepustimo tom procesu odbacivanja sveg suvišnog da bismo se

izložili onome što je bitno. Čak su i misli bile luksuz kojeg se trebalo osloboditi i oduvati ga iz glave. Ono što mi se vraćalo iz detinjstva nisu bile misli nego neposredne i bitne slike, stvari, realnost.
Negde duboko u vrtlogu kamenitih planina zaustavili smo se na farmi čiji vlasnici su bili Bruverovi prijatelji. Duboka i plodna dolina, šumarak jablanova, betonski žleb niz koji se slivala voda iz rezervoara iza kuće izgrađene od tvrdog kamena. Veranda ograđena žičanom mrežom. Veliki kavez pun kanarinaca i papiga. Leje cveća. Kokoške koje čeprkaju po zemlji, krešte i kokodaču u dvorištu. Jedno tele u štali tužno muče u jednakim razmacima. Dvoje divnih starih ljudi, gospodin i gospođa Grejling. Ruke starca uprljane mazivom i zemljom; slomljeni nokti, deo čela svetlije boje iznad uštavljenog lica, gde šešir štiti kožu od sunca. Starica, krupna i bez određenog oblika, kao madrac ispunjen perjem; slamnati šešir širokog oboda na čupavoj kosi, veliki mladež s čuperkom crnih dlaka na bradi, veštačka vilica koja nije po meri i koju bi gurala napred jezikom svaki put kad bi nešto kazala. Čim smo se zaustavili, dogegala se do nas iz pravca radničkih kuća, koje su se nalazile nekoliko stotina metara dalje. Jedno dete ima groznicu, rekla je, i probdela je pored njega celu noć.

Seli smo u hlad na prostranoj verandi, pili čaj i opušteno razgovarali. Ni o čemu posebno. O suši i očekivanju kiše, o radnicima koji postaju sve nemirniji i „bezobrazniji“, o berbi jagoda, o poslednjim vestima na radiju. Bilo je nečeg blagotvornog u tom povratku nebitnim stvarima.
Nisu nam dali da nastavimo put a da ne ručamo. Pečeni jagnjeći but, pirinač i prženi krompir, grašak, pasulj i šargarepa iz bašte, kafa pržena kod kuće. Bilo je pola četiri kada smo natovarili ruksake na leđa i krenuli u planinsku divijinu Fila Bruvera, stazom koja je vodila prema strmom obronku iza kamene kuće.
Kretao se na čelu u teškim gojzericama, sivim čarapama i kratkim pantalonama sivožute boje, koje su lepršale oko mršavih kolena. Preplanuli, žilavi listovi. Nagnuo se napred pod teretom ruksaka, prljavog i izbledelog od nošenja. Beretka s gizdavim perom od biserke. Istrošeni cepin od bukve. Znoj na licu otvrdlom od vremena, brada požutela od nikotina. Za njegovim petama, Melani u staroj očevoj košulji čiji su krajevi bili vezani u čvor na golom trbuhu, u isečenim farmerkama sa resama na nogavicama, vitke preplanule noge u sportskim patikama. Ja sam se kretao blizu nje, malo pozadi.
Planine nisu bile tako visoke u ovom kraju, ali su bile strmije kad se gleda odozdo. Čudno osećanje: ne penješ se već se svet udaljava od tebe, uzmiče i ostavlja te samog na čistom i providnom vazduhu. Tek nagoveštaj povetarca, čija ti svežina grize lice kad oznojen zastaneš. Suvo šuštanje trave. Poneka ptičica ili gušter.
Često smo se zaustavljali da bismo se odmorili ili bacili pogled oko sebe. Stari čovek se umarao brže nego što sam očekivao. To nije izmaklo Melani; verovatno se zabrinula, jer sam načuo da ga pita je li sve uredu. Nije mu se to svidelo.
Kasnije sam primetio da često traži izgovor da bi usporila penjanje, tako što bi zastala i ukazala na sastav stena, oblik nekog panja ili nešto u dolini.
Na jednoj strmini prepunoj kamenja prošli smo pored nekoliko koliba, malog krda koza, golišave crne dece koja su se igrala u proređenom žbunju i usamljenog starca, koji je

čučao na vratima kolibe, pušio lulu sa dugim kamišom i podigao ruku u znak pozdrava.
„Što i mi ne bismo ovde sagradili kolibu?“, zapitao sam bezbrižno, sa dozom nostalgije. „Bašta s povrćem, nekoliko koza, ognjište, krov nad glavom, zid od ilovače da nas zaštiti od vetra i kiše. Mogli bismo spokojno da sedimo i gledamo oblake kako prolaze.“
„Već vidim vas dvojicu kako sedite i pušite lulu, dok ja radim sve ostalo“, rekla je Melani.
„Nema ničeg lošeg u patrijarhalnom sistemu“, odgovorio sam uz osmeh.
„Ne brinite, biće više posla nego što očekujete“, obećala je. „Možete da poučavate decu.“
Bila je to bezazlena primedba, u to sam siguran. Ipak, kad je pomenula decu, zavladala je drugačija tišina, drugačija spoznaja. U tom punom svetlu dana uputila je pogled prema meni, a ja prema njoj. Fine crte lica, krupne tamne oči, širom otvorene, nabubrele usne, kosa koja leprša na vetru, uzana ramena nagnuta pod teretom ruksaka, izbledela sivosmeđa košulja s krajevima u čvoru, koja otkriva goli stomak i pupak zamršeni čvorić smešten čvrsto u njegovoj šupljini. U tom trenutku jedino je bilo važno da se nalazimo tu, bez potrebe za svetom, sami u tom golemom prostranstvu.
Njen otac je, naravno, ugušio u začetku naše budalaste i romantične misli.
„Ne možeš da svetu okreneš leđa“, rekao je. „Živimo u pogrešnom vremenu. Okusili smo neki drugi zabranjeni plod. Nemamo izbora. Moramo da se vratimo.“ Namerno je zastao, a onda skrenuo razgovor i ispričao jednu anegdotu. „Moj stari prijatelj, Flelmut Kreger, Nemac iz jugozapadne Afrike, nalazio se u logoru za vreme rata. Međutim, stari Helmut uvek je bio domišljati obešenjak i jednog dana je pobegao tako što se sakrio u šasiju kamiona koji je dostavljao povrće u logor.“ Ostao je bez daha i seo na jedan kamen.
„Do tada je sve bilo u redu. Ali, kad se vratio u svoju zemlju, saznao je da su svi otišli ili bili zatočeni u logoru. Nije mogao da se pokaže u javnosti iz straha da ponovo ne bude zarobljen. Njegov život je postao jednoličan.“ Uzeo je lulu u ruke.
„Šta se tada zbilo?“
Bruver se vragolasto osmehne. „Šta je mogao da učini? Jednog lepog dana jednostavno se vratio u logor, istim kamionom kojim je i pobegao. Možete da zamislite lice komandanta logora prilikom prozivanja, kad je otkrio jednog zatočenika više.“ Zvonko se nasmejao. „Da li ste razumeli? Na kraju, uvek se morate vratiti u svoj logor. To je naša sudbina. Ruso nije bio u pravu kada je rekao da si u početku slobodan, a kasnije dobiješ lisice. Upravo suprotno. Rađamo se u okovima. Nakon toga, ako primimo dovoljno božje milosti, ili ako smo dovoljno ludi ili hrabri, razbijemo okove. Sve dok ne ugledaš svetlo i ne vratiš se u logor. Vidite, mi još nismo navikli na slobodu, jadna smo ti mi bića.“ Digao se na noge. „Hajdemo. Ne možemo celi dan da grejemo stražnjicu.“
„Vrlo si bled“, rekla je Melani.
„To ti se samo čini.“ Dok je s lica brisao znoj, primetio sam bledilo ispod preplanule boje. Nije obraćao pažnju na nas, zabacio je ruksak na leđa, uzeo štap u ruku i krenuo napred.
Ipak, Melani se pre sumraka pobrinula da pronađemo mesto za logorovanje. Mala čistina zaštićena velikim stenama. Sakupili smo drva. Onda sam ostao sam s njim dok je

Melani tražila travu i grančice koje će služiti kao podloga njenoj vreći za spavanje. Gledao sam kako nestaje iza grebena punog kvrga, kao kičma praistorijske životinje. Kako bih voleo da budem s njom, ali „pristojno ponašanje“ koje sam praktikovao celog života nateralo me je da pravim društvo starom čoveku.
„Što ste se tako zamislili?“, zapitao je, a ja sam postao svestan da me već neko vreme pažljivo posmatra. „Bene, vi ste sada u planinama. Zaboravite na spoljni svet.“
„Kako da ga zaboravim?“ Počeo sam da mu pričam o svom razočaranju i bezizlaznoj situaciji u koju sam upao proteklih nedelja, o nestanku starog čistača, o mojoj poseti Trgu Džona Forstera. „Po svemu sudeći, i dalje tapkam po mraku. Ne daju mi priliku da postavim pitanja, da objasnim ili porazgovaram.“
„Šta ste drugo očekivali?“ Zvonki smeh, na koji sam već navikao. „Zar ne razumete? Razgovor ili dijalog, nazovite to kako hoćete, ne smeju da dozvole. Jer, ukoliko vam dopuste da postavljate pitanja, nateraćete ih da dopuste i mogućnost sumnje. Osnova njihovog životnog smisla je isključivanje te mogućnosti.“
„Zbog čega to mora da bude tako?“
„Radi se o moći. O goloj moći. Moć ih je dovela na to mesto, i ona ih održava. Moć postaje sama sebi dovoljna.“ Počeo je da nosi drva na mesto koje je odredio za vatru.
„Jednom kada imate otvoren račun u Švajcarskoj, farmu u Paragvaju, vilu u Francuskoj i veze u Hamburgu, Bonu ili Tokiju, i kada pokretom ruke možete da odlučite o sudbini drugih ljudi – morate zaista dobro da pokrenete svoju savest da biste radili protiv vlastitog interesa. A savest ne trpi veliku vrućinu, niti hladnoću, to je nežna biljka.“
„Onda je ludost nadati se i najmanjoj promeni.“
Spustio se na noge i ruke kao Bušman68, pokušavajući da zapali vatru. Sunce je zašlo i sumrak se spuštao. Lice mu se zarumenilo od duvanja, ponestalo mu je daha, na trenutak je seo i obrisao čelo.
„Bene, čovek se mora čuvati samo dve vrste ludila“, rekao je mirno. „Jedno je ubeđenje da možemo sve da učinimo. Drugo je ubeđenje da ništa ne možemo.“
Ugledao sam je kako prilazi u sumraku koji se spustio, i moje srce je poskočilo. Kojim nedokučivim putevima se ovako nešto nekome najavljuje? To je kao seme koje posadiš u zemlju, i jednog dana, kao nekim čudom, biljka se pojavi iz zemlje i niko više ne može da ignoriše njeno postojanje. Tako sam i shvatio u tom trenutku, kad sam je ugledao kako se pojavljuje, sićušna iz tog beskrajnog mraka, da sam zaljubljen u nju. Istovremeno sam bio svestan da je nemoguće da idem protiv svega što me je formiralo, svega u šta sam verovao.
Skoro namerno sam počeo da je izbegavam. Ne zato što sam je se plašio, već što sam se plašio samoga sebe. Naravno, nisam joj se mogao sasvim skloniti s puta. Uspevao sam dok smo sve troje pripremali večeru. Ali kasnije više nisam, kad nas je stari čovek ostavio same, zavukavši se u vreću za spavanje. Zabrinuto je sela pored njega. „Tata, je li ti zaista dobro?“ Srdito je odmahnuo glavom. „Malo sam umoran, i to je sve. Ne zaboravi, više nisam tako mlad.“
„Nikad te nisam videla tako umornog.“
„Ah, prekini. Malo mi je muka, verovatno zbog nečega što sam pojeo. Ostavi me na miru, želim da spavam.“

Tako smo nas dvoje ostali sami pored vatre. S vremena na vreme okrenula bi glavu prema njemu. Jednom ili dvaput otišla je da ga pogleda, ali on je spavao. Kad bi vatra oslabila, nabacao bih par cepanica na žeravicu i iskre bi se razletele po mraku. Povremeno bi nas zapuhnuo suvi vetar. Dim se dizao u talasima i nakratko zaklonio zvezde.
„Zašto ste se toliko zabrinuli?“, iznenada sam zapitao. Zagledala se u vatru, a onda polako prebacila džemper preko ramena da bi se zaštitila od hladnog noćnog vazduha koji je vrebao sa strane. „Ah, sigurna sam da će mu ujutro biti bolje.“ Duga pauza. Onda se okrenula i pogledala me: „Nervira me to što se možemo za nekoga toliko vezati. Onda te uhvati strah kad odjednom shvatiš...“ Prkosno je odmahnula glavom, kosa joj se zalepršala oko ramena. „Baš sam glupa. Verovatno to noć deluje na mene. U mraku se slabije branimo.“
„Vi ga zaista volite?“
„Naravno. Uvek je bio uz mene. Kad sam raskinula s Brajenom, jedino me je on razumeo – čak i kad sam se borila naslepo, ne znajući šta se dešava. Ali, nisam se zbog toga vratila kući. Nisam mogla tek tako da zamenim jednu vezu drugom. Jednom, kad se donese odluka, kao što sam ja učinila, treba da nastaviš da živiš sam. To je preduslov. Inače...“ Još jednom je pogledala u pravcu gde je spavao, premda se nije mogao razaznati u mraku. Onda se njen pogled ponovo usmeri na vatru.
„Da li se može preživeti ako si potpuno sam?“, zapitao sam. „Je li moguće biti dovoijan sam sebi? Da li je to pametno?“
„Ni od čega se ne želim odvajati. Naravno, tu ste u pravu. Ali, zavisiti od druge osobe, za sebe izvlačiti sav smisao i sve što je vredno iz druge...“
„Zar to nije ljubav?“
„Kad sam napustila Brajena“, rekla je, „on me je voleo, i ja njega. A nismo uopšte znali šta je ljubav.“ Zaćutala je. Ne možeš izbeći njene oči. „Ako hoćeš da budeš novinar, ako to zaista želiš, moraš da zaboraviš na sigurnost, stalnost, predvidljivost. Danas si ovde, sutra si negde drugde. Gore, dole, po licu Afrike. Tu i tamo upoznaš nekoga ko ti dokaže da si i ti ljudsko biće, da imaš ljudske potrebe, da si gladan. Ali, ne smeš da popustiš. Ne potpuno. Moraš uvek nešto da zadržiš. Možda ćeš s njim da podeliš nekoliko dana, možda jednu noć.“ Ovog puta malo duže je ćutala, a ja sam duboko u sebi osetio mučninu kako tamo leži kao nema zver. „Onda ponovo put pod noge.“
„Šta želite da postignete?“, upitao sam. „Da li je potrebno sebe tako kažnjavati?“
Naglo je stavila ruku na moju. „Bene, mislite li vi da ja ne bih volela da budem obična domaćica, s mužem koga mogu da dočekam na vratima kad se predveče vraća s posla? Naročito kada ti je trideset godina, kad si žena i znaš da vreme leti, ako želiš da imaš decu?“ Besno je odmahnula glavom. „Ali, već sam vam rekla. Ova mi zemlja ne dozvoljava da to sebi priuštim. Nije moguće voditi privatni život ako želiš da živiš sa svojom savešću. Ona razotkriva sve što je intimno i lično. Ispada da je manja šteta kad imaš malo i to izgubiš.“ Moj pogled nije bio usmeren na nju nego na grane koje su gorele, i još dublje, kao da želim da prodrem do crnog zemljinog jezgra. Tada sam izustio reči koje više nisam uspevao da zadržim u sebi: „Melani, ja vas volim.“
Polako je udahnula. Još uvek je nisam pogledao. Ali, bio sam svestan njene blizine, poznavao sam je bolje nego što sam ikad poznavao drugu osobu: njeno lice i kosu, njeno

vitko telo, ramena i ruke s tankim prstima, malim grudima ispod široke košulje, zategnute linije trbuha, svaki njen deo... Još snažnije od njenog tela osećao sam njenu blizinu i čeznuo za njom kao što zemlja čezne za kišom.
Nešto kasnije naslonila je glavu na moje rame. Jedino smo tada bili tako blizu. Verujem da smo mogli da izrazimo svoju potrebu i bliskost na intimniji način. Mogli smo te noći da vodimo ljubav na tvrdoj zemlji, telima združenim u mraku. Ali, bilo me je strah, a po svojoj prilici i nju. Preplašili smo se svega što bi tim činom bilo određeno i ograničeno, svega što je do tog trena izgledalo kao samo jedna mogućnost. Dugovali smo sebi saosećanje što se nismo mogli upustiti u nešto van naše kontrole, što nam nije bilo dopušteno.
Kad smo ustali bilo je prilično kasno. Vatra se skoro ugasila. Mutni crveni odsjaj vatre odražavao se na njenom licu. Okrenula se prema meni, podigla na prste i nakratko pritisla usne na moje. Brzo se okrenula i vratila svojoj vreći, pored starog čoveka koji je disao duboko i neujednačeno.
Nabacao sam još drva na vatru, nakratko otišao u mrak i vratio se svojoj vreći. Nemirno sam spavao nekoliko časova, ponovo se probudio i ostao da ležim s glavom na rukama, gledajući zvezde. Jezoviti zov šakala u daljini. Podigao sam se na lakat i bacio pogled na dva tela u mraku, obasjana vatrom. Starac je bio bliže meni, Melani iza njega. U sećanje su mi navrle njene vesele, teatralne reči: „Kad se neočekivano nađe jedna osoba u neposrednoj blizini druge osobe – nije li to nešto najopasnije što se može dogoditi?“
Nisam više mogao da ležim. Šakali su zamukli. Ali, uzbudila me je njena blizina i gotovo nečujno disanje. Dovukao sam par velikih cepanica do vatre koja se gasila i ponovo je oživeo s nekoliko grančica. Nakon toga seo sam pored vatre, omotao se vrećom za spavanje i zapalio lulu. Jednom ili dvaput čuo sam starog čoveka kako stenje u snu. Od Melani ni glasa. Kao da bdim nad detetom koje spava.
Eto dokle smo stigli. Ali, što to znači „dokle“? Mir, milosrde, trenutak kad se okrećeš samom sebi, ili još veća divljina? Noć oko nas, mračna kao poverenje.
Moje misli su odlutale daleko unazad. Na detinjstvo. Univerzitet. Lidenburg. Krugersdorp. Onda, Johanesburg i Suzan. Naša deca. Odgovornosti. Predvidljiv, prazan ritam mog života. A onda promena smera, toliko neznatna da sam jedva primetio. Džonatan. Gordon. Emili. Stanli. Melani. Iza svakog imena, golemo prostranstvo, kao ova noć. Osećao sam se kao da tapkam na rubu čudnog ponora. Sasvim sam.
Pomislio sam: tu si, spavaš na dva metra od mene, a ja se ne usuđujem da te dotaknem. Pa ipak, zato što si tu, zato što smo oboje sami u istoj noći, mogu da nastavim, mogu i dalje da verujem u mogućnost nečeg što je potpuno i potrebno.
Oštra studen praskozorja. Povetarac se pokrenuo. Zvezde blede i postaju sive. Prvo mutno svetlo izbija na horizontu. Pejzaž se polako otkriva. Obične noćne tajne nam se otkrivaju, zamršene i bestidne na svetlosti dana.
Kad je granulo sunce, počeo sam da pripremam kafu, i pre nego što je bila gotova, stari čovek mi se pridruži kod vatre. Bio je bled i tresao se.
„Šta vam je, profesore?“
„Ne znam. Još uvek me drži taj osećaj mučnine. Ne mogu pravilno da dišem.“ Protrljao je prsa i raširio ruke da bi protegnuo pluća. Onda se bojažljivo osvrnuo.

„Nemojte da kažete Melani. Samo bi se uznemirila, a ja znam da to nije ništa.“
Nije bilo potrebno da joj se kaže. Kad nam se pridružila, nekoliko minuta kasnije, odmah je primetila. Nakon doručka u kojem niko nije uživao, zahtevala je da se vratimo, iako se njen otac ogorčeno opirao. Niko od nas nije pominjao prethodnu noć. Na danjem svetlu bilo je to bespredmetno i apsurdno. Morali smo da ga pridržavamo tokom poslednjeg kilometra. Kad smo stigli do farme Grejlingovih, Melani je sela za volan. Insistirala je da prvo mene odbaci, iako sam bio voljan da odem do njihove kuće da bih pomogao.
Čekao sam celog dana s nestrpljenjem. Telefonirala mi je uveče. Nalazio se u bolnici, u šok-sobi. Srčani udar.
Danas posle podne otišao sam do njihove kuće, ali nisam nikoga našao. Uveče je ponovo telefonirala. Nije više u kritičnom stanju, ali se još uvek slabo oseća. Verovatno će u bolnici ostati nekoliko dana.
„Mogu li da svratim?“, upitao sam.
„Ne, bolje nemojte.“ Trenutni povratak toplini koju smo smireno i tako kratko podelili na planini: „Bolje je ovako.“
Ostavila me je potištenog, sa smešnom idejom koja mi je pala na um: Je li Fil Bruver poslednja žrtva moje gubavosti?
Ne smem da se prepustim novom napadu depresije. Šta god da se dogodi ubuduće, moram pomisliti na tu noć kad smo zajedno bili na planini. To je istina, ma kako to izgledalo nestvarno kad se toga budem setio. Zbog te uspomene moram ustrajati, iako za to nemam logičkog objašnjenja. Stanli je ipak bio u pravu. Moramo da izdržimo. Moramo da preživimo.

9
Krajem novembra Fil Bruver je izašao iz bolnice. Ben ga je vozio kući, dok je Melani sedela pozadi. Stari čovek je mnogo smršao i izgubio boju, ali ništa nije moglo da zatomi njegov nemirni duh.
„Odlučio sam da ne umrem baš sada“, rekao je. „Shvatio sam da još nisam spreman za raj. Moram da obuzdam dosta ružnih navika.“ Uz napor, ali bez one virtuoznosti kojom se služio prethodnih dana, ispustio je prdež da bi naglasio šta misli. „Zamislite šta bi se desilo da sam ispustio dušu na nezgodnom mestu. Možda sveti Petar ne bi bio baš zadovoljan da vidi anđela koji mu je uleteo kroz vrata na mlazni pogon.“
Bez obzira na teskobu koja ga je obuzela zbog Bruverovog zdravlja, Ben je imao pune ruke posla. Broj ljudi koji su dolazili kod njega da traže pomoć nije se smanjio. Dolazili su zbog radnih dozvola, propusnica ili probiema s policijom i gradskim vlastima. Dolazili su i oženjeni, koji su odbijali da žive sa tsotsijima u stanovima za samce, jer su želeli da dovedu u grad svoju porodicu. Bilo je i dece optužene za paljevinu i sabotažu, kao i žena koje su sistematska pretraživanja naselja nakon što je otkriveno skriveno oružje, dovodila do očaja. Jednog dana se pojavio stariji bačni par u iznošenoj nedeljnoj odeći. Mesec dana ranije njihovog petnaestogodišnjeg sina poslali su na ostrvo Roben i upravo su primili

vest da je mrtav. Srčani udar, navode odgovorni u zatvoru. Kako je to moguće, objašnjavaju roditelji, uvek je bio zdrav dečak. Od njih se traži da preuzmu telo i prenesu ga u Kejptaun pre sledeće srede, inače će sahranu obaviti vladini organi. Međutim, nemaju novca. Starac je bolestan i bez posla, nadnica od dvadeset randa, koju prima njegova žena radeći po kućama, nije dovoljna.
Većinu posetilaca uputio bi Stanliju ili Danu Levinsonu, dok je složenije slučajeve dobila Melani. Ben je telefonom pozvao svog tasta i izložio slučaj starog bračnog para koji traži telo svog sina. Tast se odmah prihvatio posla i o državnom trošku organizovao prevoz tela vozom do Johanesburga. Tako je taj slučaj bio zaključen. Pitanje „srčanog udara“ nikad nije bilo istraženo, i osim novina u kojima je radila Melani, nijedne druge nisu prenele tu vest.
Koliko god mu je to teško padalo, angažovanje na novim problemima je pomoglo Benu da se održi na nogama. Dok su ljudi dolazili da traže pomoć, bar je nečim bio zauzet iako je to bilo sporedno ako se uporedi s onim što je bilo zaista važno, a to je uporno traženje novih dokaza vezanih za smrt Gordona i Džonatana. Informacije do kojih su došli poslednjih meseci bile su manje dramatične od prethodnih. Ipak je svoj predmet dopunjavao novim podacima. Pošto očekivanja nisu bila velika, nije se ni planirao određeni cilj, i razvoj događaja je bio usporen. Ben se uzdao da će se vratiti Džonson Seroke, Emilin policajac, jer je bio ubeđen da taj čovek drži ključ važnog preokreta. U međuvremenu se morao zadovoljiti tom sporošću kojom je napredovao korak po korak. Ako baci pogled prema budućnosti, mogao bi se obeshrabriti, ako pogleda unazad, nije mogao da ignoriše da je prevaljen određen put.
U prvoj sedmici decembra kola su neočekivano krenula nizbrdo kada je objavljena vest da je Dan Levinson pobegao iz zemlje, prešavši granicu sa Bocvanom (reskirajući život u skoro bezizlaznoj situaciji, tvrde novinski članci), i nastavio put prema Londonu, gde je dobio politički azil. Tamo se obratio štampi i nizom izjava objasnio da je njegov položaj u Južnoj Africi postao neizdržljiv i njegov život doveden u opasnost. Sa sobom je poneo veći broj predmeta, koji će mu poslužiti da pripremi knjigu u kojoj će konačno prikazati nepravde koje je počinila državna policija. Njegove fotografije su bile u svim novinama, snimljene u noćnim klubovima ili na raskošnim prijemima, uglavnom u društvu starleta i supruga izdavača. Žestoko je negirao izveštaje iz Južne Afrike da je tajno prebacio hiljade randa koje su mu bile poverene, kao i novac crnih klijenata. Nekolicina ljudi koje je Ben uputio kod Levinsona, vratili su se Benu tužeći se zbog preteranih honorara koje im je advokat naplaćivao, iako je već sam Ben platio njihove konsultacije iz vlastitog džepa ili novcem iz fonda Melaninih novina.
Gubitak velikog broja izjava i originalnih dokumenata potresao je Bena. Srećom je zadržao potpisane kopije skoro svih predmeta na skrovitom mestu u ormanu za alat, čime je taj udarac bio ublažen. Ipak, vest ga je uzdrmala kad je prvi put doznao od Stanlija.
„Bože moj“, rekao je. „Kako je mogao da nam to učini? Imao sam poverenja u njega.“ Stanli se tresao od smeha, što se moglo i očekivati. „Hajde, lani, moraš da priznaš,
napravio je od nas budale. Od samog početka bio sam ubeđen da je prokleta varalica. Ali, nisam očekivao da je tako dobar glumac.“ S uživanjem je raširio novine i pročitao naglas

celu reportažu o tome kako je Levinson, pre nego što je prešao granicu s Bocvanom, pešačio mnogo kilometara u olujnoj noći. „Mogu da ti kažem, to je pravi šampion. Na ovaj način sebi je napravio veliku reklamu, koja će godinama trajati. Pogledaj nas dvojicu, spuštenih gaća. Znaš šta, vreme je da se čuje i za nas. Hoćemo li da sledimo njegov primer? Možemo da pronađemo dve zgodne plavuše“ – rukom je pokazao odgovarajuće obline – „i do kraja života živimo srećni. Šta misliš, hej stari?“
„Nije smešno, Stanli.“
Neko vreme Stanli ga je pažljivo posmatrao. Onda je rekao: „Opusti se, lani. Tebi treba jedan pravi stokvel.69“
„Šta ti je to?“, upitao je Ben oprezno.
„Eto, vidiš. Ne znaš ni šta je to. Ovog petka doći ćeš sa mnom i organizavaćemo dobar stokvel sve do nedelje uveče.“ Kad je primetio da ga Ben gleda upitno, Stanli je objasnio, pucajući od smeha: „To ti je zabava, lani. Ne bilo kakva, već zabava gde ne prestaješ da plešeš sve dok ne padneš s nogu. Onda te vratimo svesti pomoću popla70, proguramo malo mesa kroz tvoje grlo, i možeš da nastaviš dalje. Lani, veruj mi, kad dođe nedelja veče – ako izdržiš do tada – obesićemo te nedelju dana na kanap za sušenje veša, i nakon toga bićeš ko nov. Preporođen. To tebi treba.“
Ben se nacerio smireno i zapitao: „To je jedini lek koji nudiš?“ „Bolji je od ricinusovog ulja, lani. Ne smeješ se dovoljno, a to ti baš nedostaje. Ako se ne možeš smejati za svoju dušu, ako ne možeš da kažeš svetu da se jebe, onda je sve propalo.“ Gromki udarac po Benovom ramenu. „Ne želim da te vidim sa jajima u procepu, čoveče. Dug je još put pred nama.“
Ben se suvo nasmejao. „U redu, Stanli“, rekao je. „Ostajem uz tebe.“ Kraća pauza.
Napokon je rekao: „Šta još treba da uradim?“
Njegov zet Kris, Suzetin muž, nije bio spreman da se meša, ali je, zahvaljujući svom uticaju u „užim krugovima“, dogovorio za Bena razgovor s kabinetskim ministrom. Početkom decembra, jednog popodneva, otputovao je u Pretoriju.
Reprezentativna kancelarija obložena drvetom u zgradama Junion. Zatrpan sto. U jednom uglu, ispod mape sveta u bojama, stočič s vodom u vrču i otvorena porodična Biblija. Ministar je bio čovek spreman za šalu, bikovskog vrata, krupnih, zaobljenih ramena, velikih ruku, zalizane kose, s naočarima u čeličnom okviru i dvostrukim staklima. Nekoliko minuta su proveli u ćaskanju. Ministar se raspitivao za posao i porodicu, dao je komentar o profesorskoj profesiji, o mladoj generaciji koja obećava i o zdravom duhu mladih ljudi na granici, koji brane otadžbinu od komunističkog zla. Onda je rekao, bez promene u glasu:
„Verovatno želite da sa mnom o nečemu porazgovarate, gospodine Du Toite?“
Još jednom – koji je to već put i koliko još puta? – Ben je u kratkim crtama izložio svoju priču o Gordonu sve do dana njegove smrti.
„Svaki čovek ima pravo da umre na demokratski način“, rekao je ministar sa smeškom.
Ben ga je pogledao bez reči. „Vi zaista verujete u njegovo samoubistvo?“, upitao je kratko.
„To je uobičajena praksa kod komunista kad žele da izbegnu pitanja.“

„Gospodine ministre, Gordona Ngubenea su ubili.“ Izložio je, što je moguće kraće, rezlultate svoje istrage.
Dok je ministar hladno posmatrao Bena, nestao je svaki trag veselog ponašanja.
„Gospodine Du Toite, nadam se da shvatate koliko su ozbiljne izjave koje navodite protiv ljudi koji vrše nezahvalan, ali preko potreban zadatak, pod vrlo teškim okolnostima?“
„Poznavao sam Gordona“, rekao je napetih živaca. „Običan, pošten čovek, kome nikad ne bi palo na pamet da nekome naudi. A kad su ubili njegovog sina...“
„Kvoliko mi je poznato, sin je poginuo od metka, zajedno s još nekoliko huškača, za vreme nasilnih demonstracija.“
„Džonatan je umro u ćeliji nakon dvomesečnog pritvora. Imam dokaz da su ga videli u bolnici u teškom stanju pre nego što je umro.“
„Jeste li sasvim sigurni da na vas nisu uticali ljudi vrlo sumnjivih namera, gospodine Du Toite?“
Ben je položio ruke na naslon svoje stolice, spreman da ustane. „Da li to znači da niste spremni da ispitate ovaj slučaj?“
„Recite mi“, rekao je ministar, „jeste li vi taj koji je preneo priču štampi na engleskom jeziku?“
Osetio je kako mu gori lice. „Jesam“, rekao je stisnutih usana. „Nisam imao drugog izbora nakon što su me odbile novine na našem jeziku.“
„Mogu da razumem, s dobrim razlogom. Verovatno su shvatili kakvu bi štetu naneli našoj stranci kada bi dozvolili da neko o tome govori na sav glas. Posebno ako se radi o nekome ko jedva zna šta govori.“
„Ja sam računao na interes ove zemlje, a ne stranke“, rekao je Ben.
„Mislite da se to može razdvojiti, gospodine Du Toite?“
Ben se se podigao sa stolice, ali je potom ponovo seo. „Gospodine ministre.“ Do krajnjih granica se suzdržavao, ali glas mu je drhtao. „Da li vam je jasno, ako me danas ostavite praznih ruku, više neće biti nade da se službeno pokrene istraga ovog slučaja?“
„Oh, neću vas pustiti praznih ruku“, rekao je ministar uz osmeh koji mu je jedva otkrio zube. „Od Specijalne policije ću tražiti da povede istragu i da mi podnese izveštaj.“

10
Dvadeset šesti decembar. Juče je bio grozan Božić. Utučen sam otkako se Melani sa ocem spustila na jug nedelju dana ranije. Steran u ćošak u kući punoj rodbine. Linda je isto tako bila zlovoljna i crvenih očiju, jer smo je za vreme praznika zadržali daleko od njenog Pitera. To je bio njen poslednji Božić kod kuće. Sledeće godine će se venčati i mi smo sebično tražili da bude s nama. Suzanini roditelji su stigli nekoliko dana ranije. Ujutro su se pojavili Suzet i Kris iz Pretorije, a iza njih Helena i Džordž, baš pred ručak. Prvi put nakon bogzna koliko godina, cela porodica je bila na okupu.
Međutim, nisam mogao da se oslobodim mrzovolje. Nameravao sam da izvadim iz ormana stari kostim Deda Mraza i uveselim unuka, ali Suzet se nije složila:
„Molim te, tata, nismo više staromodni. Hem zna da je ta priča o Deda Mrazu čista

glupost. Ne želimo da odgajamo decu na lažima.“
Radi Božića, progutao sam svoje nezadovoljstvo. Naime, imao sam pune ruke posla kako da održim pod kontrolom skrivene tenzije u porodici. Helena, utegnuta do aerodinamične linije, obojene kose, u kostimu za mnogo mlađu osobu, koji je kreirao neki Francuz nemogućeg imena – uvek spremna da omalovažava Suzan, dajući joj na znanje koliko žena bednog profesora propušta u životu. Suzet, koja neprestano prigovara Lindi što je zlovoljna zbog nekog mladića kojeg ne možeš da definišeš i kojeg nije prestala da naziva „njegova svetost“. Džordž, sa neizostavnom cigarom u ustima, koji je Krisu stalno išao na živce, jer se pravio da sve zna najbolje. Suzan, napeta i nervozna i koja neprestano prigovara Johanu što joj ne pomaže u kući. Tast, zavidljiv prema mladima ljudima kao što su Džordž i Kris, i povređen što nije dobio priznanje za godine koje je proveo boreći se i pateći zbog svoje stranke. Na neki način svi su prema meni bili neprijateljski nastrojeni zato što sam „izdao porodicu“, praveći od mene dežurnog krivca za svoja nezadovoljstva. Konačno smo se svi stisli oko stola (koji sam produžio manjim, nižim stočićem za čaj s verande). Ostalo nam je tek toliko prostora da bismo mogli da jedemo. Zaista je bio potreban prostor da bi se odalo priznanje Suzaninoj ćurki i jagnjećem butu, kao i prilogu od pirinča sa šafranom i suvim grožđem, zatim graška, slatkog krompira i cimeta, kuvanog voća, pasulja i salate, koju su pripremile Luiza i Suzet (avokado, šargarepa, špargla, krastavac, sve prekriveno želatinom u obliku plastičnog venca za pogreb). Tu su bila i dva cvetna aranžmana pripremljena na japanski način, koja su pretila teritorijainom integritetu nekih tanjira; jedna dekoracija od većeg broja sveća, čiji je plamen terao anđelčiće od mesinga da se uz zveckanje vrte ukrug, i na kraju prilično čudan izbor čaša za vino. (Suzan: „Ben stalno obećava da će nabaviti odgovarajuću garnituru, ali vi ga poznajete.“ Nato će Helen zlatnim glasom: „Sa poslednjeg putovanja u inostranstvo Džordž je doneo pun sanduk kristalnih čaša iz Stokholma. Naravno, morate poznavati
prave ljude.“)
„Oče, molim te, reci molitvu.“
Glave su se krotko pognule, prepuštajući se beskonačnoj tastovoj molitvi. Kako nije uspeo da stigne do vrha u svetu politike, makar je mogao sebi da da oduška i sve saspe u strpljivo uvo Svevišnjeg.
Na nesreću, došlo je do prekida kad se u pola molitve mali Heni istrgao iz kandži crne dadilje i utrčao u kuću, najavivši na sav glas hitan zov prirode. Nakon kratkog zastoja, tast se spretno vratio molitvi i zahvalio Bogu na hrani, koja se hladila dok se istovremeno Suzani dizao krvni pritisak. Kad su formalnosti bile zadovoljene, žabice su zapucketale, svi su stavili papirnate šeširiće na glavu, tanjiri su se napunili do vrha i Džordž je održao prigodnu zdravicu.
Dok smo tako sedeli, omamijeni sparinom leta, odeveni u najboije što smo imali, zavladalo je raspoloženje neke usiljene velikodušnosti. Žvakali smo, nemilosrdno trpajući goleme količine hrane u svoju izmučenu utrobu. Jedino Suzan i ja nismo pali u iskušenje pred tolikim izobiljem. Ona zbog duševnog stanja, a ja zbog gubitka apetita.
Tanjiri su upravo bili sklonjeni i zamenjeni širokim zdelicama punim tradicionalnog pudinga, koji je tašta pripremila nekoliko meseci ranije, kad se začulo glasno kucanje na ulaznim vratima.

Johan je otvorio.
Stanli je iznenada upao u sobu, kao veliki crni bik u belom odelu i belim cipelama, smeđoj košulji i crvenoj mašni i s odgovarajućom maramicom koja je virila iz džepića na prsluku. Na trenutak je zastao, teturajući se nasred sobe. Odmah se moglo primetiti da je popio više nego što treba.
Onda je uzviknuo: „Lani!“ Široko je zamahnuo i pri tom s velikog stola oborio cvetni aranžman i pozdravio oponašajući američki akcent: „Zdravo, narode!“
Za stolom je zavladala grobna tišina. Nije se čula ni kašičica kad dodirne zdelicu od porcelana.
Digao sam se kao mesečar i prišao Stanliju, prelazeći preko Suzaninog novog, čupavog tepiha. Sve su oči bile uprte u mene.
„Stanli! Šta ćeš ti ovde?“
„Zar nije Božić? Došao sam da ga proslavim. Svima čestitke.“ Napravio je još jedan pokret rukom kao da grli celu porodicu.
„Stanli, treba li ti nešto?“ Pokušao sam da govorim tihim glasom, tako da me samo on može čuti. „Hoćemo li do radne sobe?“
„Jebeš radnu sobu, stari!“, odjeknulo je celom prostorijom.
Osvrnuo sam se oko sebe i opet ga pogledao. „Dobro, sedi ovde ako ti više odgovara...“
„Svakako.“ Doteturao se do najbliže slobodne stolice, spustio svoje masivno telo, a onda opet skočio na noge lakoćom pijanog čoveka i stavio ruku oko mog ramena:
„Pridružimo se srećnoj porodici. Koga sve ovde ima?“
„Stanli, previše si popio.“
„Naravno. A zašto ne? Zar nije doba dobre volje? Mir na zemlji i ostalo sranje.“ Crna figura smrknutog lica ustala je od stola.
„Ko je ova crnčuga?“, upitao je tast.
Trenutak potpune tišine. Onda se Stanli grohotom nasmeja. Tast nam priđe crvenog lica i ja sam morao da stanem između njih.
„Šta ne kažeš tom Buru ko je ova crnčuga?“, upitao je Stanli brišući suze od smeha.
„Bene?“, rekao je tast.
„Objasni mu, lani, da smo mi stari drugari.“ Još jednom je Stanli stavio ruku oko mog ramena, i ja sam se zateturao pod njenom težinom. „Zar nismo? Hej?“
„Naravno da jesmo, Stanli“, rekao sam smirujući ga. „Oče, porazgovaraćemo kasnije.
Sve ću objasniti.“
U mrtvoj tišini, tast se osvrnu. „Majko“, rekao je. „Idemo. Izgleda da ovde više nismo dobrodošli.“
Odjednom je nastala opšta strka. Suzan je pokušavala da zadrži oca, dok joj je Helen prigovarala. Džordž je lagano zadržavao ženu, ali je Suzet viknula na njega. Johan se okrenuo prema svojoj sestri. Linda je udarila u plač i utekla u hodnik jecajući. Svi su nahrupili prema vratima.
Odjednom je sve oko nas opustelo. Jedino su još anđelčići zveckali iznad sveća koje su skoro dogorele. Na tanjirima su ležali ostaci taštinog božićnog pudinga. Nasred sobe Stanli je teturao tamo-amo, tresući se od napada smeha.

„Gospode bože, lani!“ Ostao je skoro bez daha. „Jesi li kad u svom životu video ovakvu ludnicu?“
„Stanli, možda je tebi ovo smešno. Meni nije. Zar ne shvataš šta si uradio?“
„Ja? Samo sam došao da čestitam, rekao sam ti.“ Još jedna navala smeha.
Iz susedne, gostinske sobe, čulo se taštino jecanje i glas njenog muža, u početku smirujući, a onda sve glasniji kako je rasla njegova zlovolja.
„Bože!“, rekao je Stanli kad je došao malo sebi. „Ipak, srećan Božić.“ Ispružio je ruku. Nisam baš bio voljan da mu pružim ruku, ali sam to učinio da mu ugodim.
„Ko je bio onaj stari prdonja u crnom odelu, sa trbušinom, koji liči na pogrebnika?“
„Moj tast.“ Namerno sam dodao: „Poslanik.“
„Ti me zezaš?“ Zavrteo sam glavom. Ponovo se počeo smejati. „Bože, to su prave veze.
A ja sam sve zajebao. Oprosti, stari.“ Nije ličio na nekoga ko se kaje.
„Da li bi nešto pojeo?“
„Jesi li sačuvao ostatke za mene?“
To me je zaista razljutilo. „Saberi se malo, Stanli! Reci zašto si došao, inače nosi se do đavola.“
Njegov smeh se pretvorio u širok osmeh. „Pravilno“, rekao je. „Tako i treba. Pokaži crnčugi gde mu je mesto.“
„Šta ti je danas? Ne mogu da te razumem.“
„Nemoj da se zavaravaš, lani. Kog ti đavola uopšte razumeš?“
„Jesi li došao ovde zbog nečega, ili da bi se drao na mene?“
„Šta misliš, zbog čega bih došao?“
Premda sam znao koliko je to smešno – Stanli je bio dvaput veći od mene – zgrabio sam ga za ramena i počeo da ga tresem. „Hoćeš li da govoriš?“, upitao sam. „Šta ti je?“
„Pusti me.“ Stanli me odgurnu tako da sam posrnuo. Stajao je raširenih nogu, teturajući se na Suzaninom tepihu. „Stidi se“, rekao sam. „Umesto da Emili praviš društvo na današnji dan, ti praviš probleme drugim ljudima. Znaš da si joj potreban.“
Iznenada je prestao da se njiše, gledajući me zakrvavljenim očima, teško dišući.
„Šta ti znaš o Emili?“, nasmejao se podrugljivo.
„Stanli. Molim te.“ Sada sam ga preklinjao. „Samo želim da kažem...“
„Emili je mrtva.“
Anđelčići su se i dalje vrteli i zveckali. Jedini zvuk koji je dopirao do mene i jedino što se kretalo u kući.
„Šta si rekao?“
„Jesi li gluv? “
„Šta je? Za boga miloga, Stanli, kaži mi.“
„Ne. Ti želiš da slaviš.“ Zapevao je: „O, priđite, vi verni...“ Ali, usred pesme se zaustavio, gledajući u mene kao da je zaboravio gde se nalazi. „Zar nisi čuo za Roberta?“, upitao je.
„Ma kog Roberta?“
„Njenog sina. Onog koji je pobegao posle Gordonove smrti.“
„Šta je bilo s njim?“
„Juče su ga ubili zajedno s dvojicom prijatelja kad su prelazili granicu sa

Mozambikom. Nosili su oružje i druge stvari. Neočekivano su naleteli na vojnu patrolu.“
„I onda?“ Osetio sam oko sebe veliku prazninu, koja odzvanja oko mene.
„Jutros sam to čuo na vestima, morao sam da odem do Emili i da joj kažem. Mirno je to primila. Nije se uznemirila, nije plakala, ništa. Onda mi je rekla da je ostavim. Kako sam mogao da znam? Izgledala je u redu. I onda...“ Iznenada mu se glas slomio.
„Stanli, šta se desilo? Ne plači. O, bože, Stanli, molim te.“
„Otišla je do železničke stanice. U Orlandu. Pešice. Kažu da je verovatno tamo sedela više od jednog sata, jer Božić je, malo vozova. Mrtva, na licu mesta.“
Na trenutak se činilo kao da će opet prsnuti u smeh; ali, ovog puta se zaplakao. Noge su mi se ukopale u debeli tepih dok sam pokušavao da zadržim teško telo naslonjeno na mene, koje se treslo od plača.
Tako sam stajao pridržavajući ga rukama, kad su se tast i tašta pojavili iz gostinske sobe, noseći prtljag, a za njima Suzan, izašli kroz ulazna vrata i krenuli prema kolima koja su bila parkirana pored kuće.
Prošle noći je rekla: „Jednom sam te pitala znaš li ti šta radiš, u šta se upuštaš.“
Rekao sam: „Sve što znam, to je da se više ne mogu zaustaviti. Ako ne verujem u ono što radim, poludeću.“
„Tebi izgleda nije važno koliko ćeš ljudi tom prilikom da nateraš na ludilo.“
„Pokušaj da me razumeš.“ Bilo je teško da se pronađu reči. „Suzan, znam da si ljuta.
Ali, nemoj da preteruješ.“
„Preterujem? Nakon onoga što se dogodilo?“
„Stanli nije bio pri sebi. Emili je mrtva. Zar ne shvataš?“
Duboko je uzdahnula i nastavila da polako kremom maže obraze. „Zar do sada nije dovoljno ljudi umrlo?“, rekla je na kraju. „Zar nikad nećeš da naučiš lekciju?“
Sedeo sam i bespomoćno posmatrao odraz njenog lica u ogledalu. „Znači, ti smatraš da sam ja kriv za njihovu smrt?“
„Nisam tako mislila. Ali, ništa se nije promenilo nakon onoga što si učinio. Nemaš se čemu nadati. Kad će ti to biti jasno?“
„Nikad.“
„Koju cenu ćeš da platiš?“
Na trenutak sam s bolom zatvorio umorne oči. „Moram, Suzan.“
„Ubeđena sam da više nisi pri sebi“, rekla je glasno, naglašavajući svaku reč. „Izgubio si ravnotežu i osećaj za perspektivu. Slep si za sve ostalo oko sebe.“
Odmahnuo sam glavom.
„Moram li da kažem zašto?“, nastavila je. Nisam pokušao da odgovorim.
„Zato što ti je jedino važan Ben du Toit. Već duže vreme to nema veze s Gordonom, Džonatanom ili nekin drugim. Ne želiš da odustaneš, i to je sve. Počeo si da se boriš, i sada ne prihvataš poraz, iako ne znaš protiv koga se boriš, niti zbog čega.“
„Suzan, ti to ne razumeš.“
„Dobro, znam da ne razumem. Ne želim više ni da pokušavam. Moram jedino da pazim da i mene ne povučeš sa sobom.“
„Šta to govoriš?“

„Bene, više ništa ne mogu da učinim za tebe. Niti za naš brak. Sam Bog zna koliko mi je to nekad značilo. Došlo je vreme da se za sebe pobrinem. Da sačuvam ono što je ostalo nakon današnjeg dana, kad si uništio i ono malo što je ostalo od mog dostojanstva.“
„Znači, odlaziš?“
„Nije bitno da li odlazim ili ostajem“, rekla je. „Ako budem morala da odem, ja ću otići. Za sada mogu i da ostanem. Ali, nema više ničega između nas, i to želim da znaš.“
To posve belo lice u ogledalu. Postojalo je vreme, pre više godina, kad smo se voleli.
Ali, ni čežnje nema, jer sam zaboravio kako je to bilo.

11
Povratak u školu dao je nov zamah događajima. Novi talas anonimnih poziva telefonom, još jedan vandalski napad na njegov auto, po čitavom pročelju kuće sprejem ispisane parole, nepristojne reči na školskoj tabli, šum koraka noću oko kuće. Na kraju je pristao da nabavi psa čuvara, ali nakon dve nedelje, pas je otrovan. Suzanino zdravlje se pogoršalo; prešlo je u depresiju. Njen lekar ga je pozvao da ozbiljno porazgovaraju o njenom stanju. Čak i kad se nije dešavalo ništa posebno, nagrizalo ga je osećanje da ga progoni neka nevidljiva i bezoblična masa. Prvi put u životu imao je poteškoće da zaspi, satima je ležao budan i zurio u mrak, stalno se pitajući: kad će opet udariti i na koji način?
Jutrom se dizao iscrpljen, iz škole se vraćao iscrpljen, a onda opet ležao otvorenih očiju.
Škola mu je nametnula izvesnu dozu disciplme, koja mu je činila dobro, ali istovremeno, sve teže se borio i svladavao nemir i razdražljivost, koja bi nekim danima prešla u moru. Kolege su ga osuđivale, Klute prećutno, svojim neprijateljskim stavom, Karelse jeftinim vicevima. Čak i strastvena odanost mladog Fivijersa ponekad mu je teže padala od prezira drugih ljudi.
A onda, tu je bio Stanli, koji bi kao i pre toga dolazio i odlazio. Ben nije nikako mogao da dokuči kako uspeva da ga niko ne primeti, ili sledi njegov trag. Po nekoj logici, trebalo je da ga se dočepaju ili da ga ućutkaju mesecima ranije. Ali, Stanli je bio, tako bi Ben zaključio, umetnik u preživljavanju. Za volanom svog taksija, svog etembalamija, koji mu je više značio od žene ili rodbine, on se i dalje kretao u tajnosti, a da mu nije pala ni dlaka s glave. Ben je jedino primetio da je na božićni dan izgubio kontrolu. Nikad više. U najtežim trenucima, iznenada bi uleteo u Benov život, izronio iz noći i opet u njoj nestao. Međutim, složena tajna njegovog života ostala je poznata samo njemu.
Povremeno bi krenuo na „izlet“ u Bocvanu, Lesoto ili Svazilend. Verovatno je u pitanju bilo krijumčarenje. (Ali čega? Hašiša, novca, oružja ili ljudi?)
Poslednjeg dana januara Fil Bruver je morao da se vrati u bolnicu. Nije usledio drugi udar, ali njegovo stanje se toliko pogoršalo da su lekari zaključili da mora biti pod stalnom kontrolom. Melani je morala da se vrati iz Kejptauna i da napusti projekat na kojem je radila. Nekoliko puta su zajedno posetili starog čoveka, ali bilo je teško prihvatiti da njegov nekad neuništiv duh odustaje od borbe.
„Nikad se nisam plašila smrti“, rekla je Benu. „Mogu da prihvatim sve što mi se

događa, a bila sam toliko blizu smrti da nisam primetila neku razliku.“ Njene velike tamne oči okrenule su se prema njemu: „Ali, plašim se zbog njega. Plašim se da ga izgubim.“
„Nisi se nikad pre bojala samoće?“
Zamišljeno je odmahnula glavom. „Ne radi se o tome. Radi se o vezanosti. O ideji kontinuiteta. O vrsti ravnoteže koja te smiruje. Bolje reći, sve se oko tebe može promeniti, ti se možeš promeniti, ali dokle god znaš da nešto postoji što se ne menja, kao što je reka koja teče prema moru, drži te neki osećaj sigurnosti ili pouzdanja, nazovi to kako ti se sviđa. Zbog toga ponekad osetim snažnu potrebu za detetom.“ Namerno se podrugijivo nasmejala. „Kao što vidiš. Uvek se držimo naše male nade u večnost. Čak i ako smo odustali od Deda Mraza.“

12. februar. A sada da se vratimo Suzani. Poslednjih dana sam kod nje nešto primetio. Mislio sam, to je samo jedna faza neurotičnog stanja, uprkos sedativima koje je uzimala u sve večim dozama. Ovog puta ispalo je drugačije, gore. Njen ugovor sa SABC-om na kraju je poništen. Uverljivi argumenti o „svežoj krvi“ i „smanjenom proračunu“ i sl. Međutim, producent s kojim je radila rekao joj je istinu dok su pili čaj. Sve više im je smetalo što je ona moja supruga. Nikad nisu bili sigurni u kom trenutku moje ime može biti povezano s nekim skandalom. Nije znao kako je do toga došlo. Njegovi nadležni samo su mu rekli da su dobili „informaciju“.
Prošle noći sve je izašlo na videlo. Kad sam ušao u spavaću sobu, ona je sedela i čekala me. Dan nakon Božića prešla je u sobu koja je nekad pripadala devojkama, tako da sam bio zatečen ovom promenom. Sedela je na dnu kreveta u spavaćici, bez ogrtača. Nervozan osmeh, sva u grču.
„Nisi još otišla na spavanje?“, zapitao sam. Odmahnula je glavom. „Čekala sam te.“
„Imao sam još nekog posla.“
„Nije važno.“
Kakvim se trivijalnostima i budalaštinama čovek može prepustiti!
„Mislio sam da ćeš ići večeras u pozorište?“, rekao sam.
„Odustala sam. Nije mi se išio.“
„Izlazak bi ti dobro činio.“
„Previše sam umorna.“
„Poslednjih dana si stalno umorna.“
„Zar te to čudi?“
„Ja sam kriv. To pokušavaš da kažeš?“
Odjednom sam primetio neku paniku: „Oprosti, Bene, molim te. Nisam ovde došla da ti prigovaram. Jednostavno – ovako dalje ne ide.“
„I neće. Nešto će se zasigurno desiti. Treba samo da se pričeka.“
„Stalno govoriš da će se ‘nešto desiti’. Zar ne vidiš da je sve gore? Svakim danom gore i sve gore.“
„Nije tako.“
Onda mi je rekla za SABC.

„Jedino sam se još toga držala, Bene.“ Počela je da plače, iako sam video da pokušava da se savlada. Na trenutak sam bespomoćno gledao u nju. Ako se ovako nešto dešava sporo, iz dana u dan, može se desiti da i ne primetiš razliku. Međutim, prošle noći, ni sam ne znam zašto, iznenada mi je pogled pao na našu sliku s venčanja, koja je visila iznad toaletnog stočića. Trgao sam se na pomisao da se radi o istoj ženi. Ta nasmejana, samouverena, jaka, zdrava žena plave kose, i ova umorna, stara žena u spavaćici koja više priliči mlađoj osobi, patetična bela čipka koja otkriva gole ruke, obešena koža na rukama, naborani vrat, sivi pramenovi kose koji se više ne mogu sakriti, lice izobličeno od plača. Ista žena. Moja žena. Moja krivica?
Trenutak kasnije seo sam pored nje i pridržao je tako da se dobro isplače. Obešene sise. Nije ni pokušavala da ih prikrije: ona, koja se uvek stidela svog tela, čak i kad je bila mlada i lepa. Sada, kad je ostarila, nije joj smetalo da vidim. Da li iz nemara ili očaja?
Kako je to moguće da se i u agoniji i gnušanju probudi žudnja? Ili sam pokušao da joj se osvetim? Sve te godine zakidanja; strast koju sam u njoj otkrio tek u nekoliko retkih i nezaboravnih noći našeg zajedničkog života, da bi kasnije skoro napadno bilo potisnuto. Greh, krivica, zlo. Uvek u poslu, uvek zauzeta, u žurbi, u postizanju nekog cilja, u težnji za uspehom, u mahnitom naporu da telu uskrati prirodne potrebe. A sada, odjednom, pribijena uz mene, nadohvat ruke, izložena, dostupna. Uzeo sam je ne razmišljajući, i u našoj očajnoj borbi, dok je i dalje plakala i ridala, ostavila je na mom ramenu tragove svojih noktiju. Ovog puta ja sam bio taj koji je od srama okrenuo leđa.
Dugo sam ostao u tom položaju.
Kad je konačno progovorila, glas joj je bio pod punom kontrolom.
„Nije nam išlo, zar ne?“
„Oprosti, ne znam šta mi bi.“
„Ne mislim na ovo noćas. Mislila sam na sve ove godine.“ Nisam odgovorio. Nije mi bilo do raspravljanja.
„Možda nismo bili dovoljno uporni. Možda te nikad nisam razumela kako treba.
Nismo razumeli jedno drugo?“
„Suzan, podigli smo troje dece. Uvek smo se lepo slagali.“
„Možda to i jeste najgore. Dobro se slagati u paklu.“
„Umorna si i ne razmišljaš kako treba.“
„Ipak mi se čini da prvi put razmišljam kako treba.“
„Šta ćeš da uradiš?“
Osvrnuo sam se. Sedela je uspravno, s pokrivačem navučenim preko ramena, kao da je želela da se zaštiti od hladnoće uprkos toploj noći.
„Otići ću kod roditelja neko vreme. Toliko da povratim ravnotežu. Da ti pružim priliku. Da dobro razmislimo na miru. Nema koristi ako smo oboje toliko blizu da ne možemo slobodno da dišemo.“
Šta da uradim? Kimnuo sam glavom. „Verovatno ti je potreban odmor.“
„Znači, slažeš se?“, digla se.
„To je tvoja zamisao.“
„Ali, slažeš se da treba da odem?“
„Da, nadiši se svežeg vazduha. Pruži nam priliku, kao što si rekla.“

Otišla je do vrata. Ja sam i dalje sedeo na krevetu. Okrenula se: „I ne pokušavaš da me zadržiš“, rekla je. U njenom glasu bilo je manje strasti nego u njenom neiskorišćenom telu trenutak ranije.
Najgore od svega, nisam imao šta da kažem. Prvi put sam shvatio koliko mi je bila strana. Ako je ona bila za mene stranac, i to žena s kojom sam proveo toliko godina, kako sam uopšte mogao očekivati da razumem nešto drugo?

25. februar. Sve ređe zapisujem šta se dešava. Sve manje imam šta da kažem. Danas je već godina dana. Čini mi se kao da je juče bilo to veče kada sam sedeo u kuhinji i jeo sardine iz konzerve. „Čovek pritvoren na osnovu zakona protiv terorizma, izvesni Gordon Ngubene, jutros pronađen mrtav u svojoj ćeliji. Prema predstavniku Specijalne policije“ itd...
Šta sam postigao u godinu dana? Kad se sve uzme zajedno, samo Bog to zna, nije učinjeno skoro ništa. Pokušavam da istrajem. Pokušavam sebe da ubedim da napredujem. Koliko je to samo iluzija? Znam li ja nešto u šta mogu da budem potpuno siguran? U trenucima slabosti se pribojavam da Suzan ima pravo. Gubim li ja razum?
Jesam li ja lud, ili taj svet oko mene? Gde ludilo tog sveta počinje? Ako se radi o ludilu, zašto se dozvoljava? Ko je taj koji dozvoljava?
Stanli mi je dojavio pre dva dana da su Džonsona Serokea ubila nepoznata lica. Taj čovek koji je radio za Specijalno odeljenje, Emilin poznanik, bio je moja poslednja nada. A sada i on. Kasno noću, prema Stanlijevoj priči. Neko je zakucao na vrata. Kad je otvorio, pet metaka iz neposredne blizine. U lice, grudni koš, stomak. Članci na naslovnim stranama u nekoliko jučerašnjih glasila. Iz intervjua s policijom: „Ti glasovi koji se obično čuju kad neko umre u pritvoru, sada se začudo ne čuju, kad u službi svoje zemlje umre pripadnik Specijalne policije. Oni koji nikad nemaju dobru reč za policiju i njene stalne napore u održavanju stabilnosti i prosperiteta u ovoj zemlji, treba da razmisle o ovom čoveku koji se žrtvovao na oltaru opstanka naše nacije pred bezumnim licem terorizma...“
Ali, ja znam zašto je umro Džonson Seroke. Ne treba mnogo mašte.
Za koliko će se još povećati lista onih koji moraju da plate cenu mog nastojanja da sperem ljagu sa Gordonovog imena?
Ili je to još jedan od simptoma mog ludila? Da samo mislim najgore o svojim protivnicima? Da na monstruozni način, u ovoj zamršenoj situaciji, jednostavno sve koji su na „drugoj strani“ svrstavam u kriminalce, od kojih jedino zlo može da se očekuje? Da ono u šta se tek sumnja pretvaram u činjenice s namerom da se izlože u najgorem svetlu? Ako je to istina, onda sam postao ono što su oni u svakom pogledu. Dostojnog li protivnika!
Ali, ako više ne verujem da je istina na mojoj strani, ako više ne verujem da je nužno nastaviti istragu, šta će biti sa mnom?