Andre Brink - Bela je sezona suše

First topic message reminder :



Jedan od najboljih svetskih pisaca u maestralnom književnom manifestu protiv ljudske gluposti i nepravde.
Bela je sezona suše
Uvelo lišće ne može da se održi, njihov kratak život prolazi
I ono slomljenog srca polako pada na zemlju
Bez kapi krvi.
Bela je sezona suše, brate,
Jedino drveće poznaje bol dok i dalje stoji uspravno
I čvrsto kao čelik, sasušenih grana sličnih žicama,
Uistinu, bela je sezona suše
Ali sezone dolaze i prolaze. Ben Du Toit je čovek „bez posebnih sposobnosti", koji sticajem okolnosti dolazi u situaciju da se identifikuje sa jednim crncem koji traži istinu o svome sinu. Njegova je bitka uzaludna, jer premda je promenio sebe, nije promenio svet u kome živi, ali ga napušta sa moralnom satisfakcijom da je uspeo dokazati .

12

Sedmi mart. Početak, kraj, tačka s koje nema povratka. Šta od svega toga? Bez ikakve sumnje, to je presudno. Jesam li se odvojio od svega što se desilo, ili sam za to prikovan? Danima se vrtim u krugu, nesposoban da pišem, a očajnički toga željan. Plašim li se konačnosti onoga što napišem? Plašim li se sebe? Ne mogu to više da izbegavam. Inače se nikad neću izvući.
Subota, 4. mart. Na samom dnu usamljenosti. Ni traga od Stanlija nakon vesti o Džonsonu Serokeu. Jasno mi je, mora da se pazi više nego ikad, pa ipak. Ni reči od Suzan. Johan je otišao s prijateljima na neku farmu. Nije ovo život za dečaka. (Kako me je dirnulo kad je rekao: „Tata, jesi li siguran da će sve biti u redu? Ako me trebaš, ostaću kod kuće.“) Prošlo je više od nedelju dana da nisam posetio Fila Bruvera u bolnici. Melani je celog dana u poslu. Ako si primoran da duže vreme praviš sam sebi društvo, to može da postane opasno. Iskušenje koje može postati mazohizam.
Gde i kome da se obratim? Ko mi još nije okrenuo leđa? Mladi Fivijers? Veseli Karelse? Sve dok i oni ne plate svoju cenu. Verovatno bi me primio velečasni Buster. Ne bih mogao da podnesem razgovor o stanju moje duše. U stvari, moja duša i nema više važnosti.
Pokušao sam da se prihvatim posla. Naterao sam sebe da još jednom pregledam beleške, tako što sam proces selekcije pretvorio u igru pasijansa. Onda sam ponovo sve složio u orman za alat i krenuo da se provozam kolima.
Međutim, stara kuća sa zaobljenom verandom bila je u mraku i bez ikoga. Prošetao sam oko kuće. Zdelice za mačke nalazile su se iza kuće. Zavese nisu bile navučene, ali unutra je bilo mračno. Koja je njena soba? Zar je to važno! Tek toliko da znam da bih iz toga izvukao neku utehu. Kao nezreli mladić. Zbog toga stariji ljudi treba da se klone ljubavi. To ih čini smešnima.
Dugo sam sedeo na prednjem stepeništu i pušio. Ništa se nije desilo. Ustao sam i gotovo s olakšanjem krenuo prema kapiji. Osetio sam se „spaseno“. Blagi bože, od čega? Sudbine gore od smrti? Bene du Toite, trebalo bi da pregledaš glavu.
Ipak, bio sam mnogo mirniji. Pomirio sam se sa sudbinom da se moram vratiti kući i svojoj samoći.
Ali, pre nego što sam stigao do kapije – stvarno bi trebalo da im je popravim ovih dana, gvozdene šipke su već počele da otpadaju – njen mali auto se pojavio i krenuo prema zadnjem dvorištu. Bilo mi je skoro žao. Mogao sam to lako da izbegnem. (Kako sam mogao govoriti o „izbegavanju“? U tom momentu, zasigurno nisam ništa mogao da očekujem, da se nadam ili da predosećam šta će se dogoditi. Pa ipak, čini se kako mora da postoji istančam predosećaj onoga što nadolazi.)
„Bene?!“ Trgnula se kad sam se pojavio iza ugla. „Ma, jesi li to ti? Preplašio si me.“
„Ovde sam već duže vreme. Upravo sam se spremao da odem.“
„Bila sam kod oca u bolnici.“
„Kako mu je?“
„Nema promene.“
Otključala je kuhinjska vrata i bez oklevanja krenula mračnim hodnikom prema dnevnoj sobi. Spotakao sam se preko jedne mačke. Mutna žućkasta svetlost kao da nije osvetljavala samo tu sobu. Nosila je haljinu s visokim okovratnikom. „Idem da skuvam

malo kafe.“
„Mogu li da pomognem?“
„Ne. Samo se raskomoti.“
Bez nje, soba je izgubila smisao. Iz kuhinje je dopiralo zveckanje šoljica i šištanje lonca za kafu. Onda se vratila. Prihvatio sam poslužavnik. Sedeli smo i pili bez reči. Je li i njoj bilo neugodno? Zbog čega? Osećao sam se kao stranac koji je došao u formalnu posetu.
Kad je ispila čaj, stavila je ploču da tiho svira.
„Još kafe?“
„Ne, hvala.“
Mačke su tiho prele. Uz muziku, soba je postala prikladnija, gostoljubivija. Police s knjigama bile su štit od spoljnog sveta. „Ima li naznake kad će se tvoj otac vratiti kući?“
„Nema. Lekari su umereno zadovoljni, ali ne žele da reskiraju. On gubi strpljenje.“
Razgovor o njemu doneo je olakšanje. To nam je omogućilo da za sebe zadržimo ono što smo imali da kažemo o sebi.
O onoj večeri kad sam bio ovde prvi put. O večeri u planinama. Ponovo muk.
„Nadam se da ti ne smetam u radu?“
„Ne smetaš“, rekla je. „Trenutno, nema ničega od važnosti. A sledećeg petka idem ponovo na put.“
„Kuda ćeš ovog puta?“
„U Keniju.“ Nasmešila se. „Opet se moram poslužiti britanskim pasošem.“
„Ne plašiš se da će te uhvatiti jednog dana?“
„Valjda ću se nekako snaći.“
„Zar te ne zamara to stalno uključivanje u razna događanja, umesto da se smiriš na jednom mestu?“
„Ponekad. Međutim, to mi pomaže da ostanem budna.“ Nisam mogao a da ne kažem:
„Barem svojim radom možeš da pokažeš više nego što mogu ja poslednjih meseci.“
„Kako možeš da porediš rezultate?“ Oči su joj izražavale toplinu i saosečajnost. „U mnogo čemu smo slični. Oboje imamo više sposobnosti da nešto doživimo nego da razumemo.“
„Možda je tako i bolje. Ponekad mi se čim, kad nešto shvatam, da će me to izludeti.“
Bilo je kasno. Topla noć s miomirisom rane jeseni. Kako je veče odmicalo, sve manje smo razgovarali, ali sve se lakše razumeli. Vratila se stara intimnost u udobnoj prostoriji koja je zadržala miris duvana njenog oca, pomešan s mirisom ustajalih knjiga, mačaka i ofucanih tepiha.
Verovatno je prošla ponoć kad sam nevoljno ustao. „Vreme je da krenem.“
„Imaš li ‘obaveza’?“, rekla je s laganim prizvukom ironije. „Nemam. Nema nikoga kod kuće.“
Što joj ranije nisam rekao o Suzan? Možda da bih se zaštitio? Nisam siguran. U svakom slučaju, nemam više razloga da to zadržavam u sebi. Ispričao sam joj. Nije bilo komentara, ali nešto se promenilo u njenim očima. Zamislila se, ozbiljno me pogledala, digla se iz fotelje i stala ispred mene.
Cipele je odbacila još ranije, postala je manja, vitka devojka mladenačkog izgleda, a opet odrasla i smirena, bez iluzija, s dubokim saosećanjem koje mladost ne poznaje ili ga

potcenjuje. „Zašto onda ne bi ostao ovde?“
Oklevao sam, pokušavajući da dokučim pravi smisao. Kao da pogađa moje misli, mirno je dodala: „Pripremiću ti krevet u gostinjskoj sobi. Tako ne moraš da se vraćaš kući u ovo bezbožno doba.“
„Rado ću ostati. Zaista mi se ne vraća u praznu kuću.“
„Oboje se moramo privići na praznu kuću.“
Krenula je ispred mene, nečujno, malim stopalama. Nismo više progovorili. Pomogao sam da razmesti krevet u gostinjskoj sobi; divan stari krevet, izrezbaren u drvetu. Privremeno smo isključili misli.
Kad smo završili, bacio sam pogled prema njoj s druge strane kreveta. Bio sam svestan grča na svom licu.
„Ja ću takođe na spavanje“, rekla je i krenula prema vratima.
„Melani.“
Okrenula se bez reči.
„Ostani ovde sa mnom.“
Na trenutak sam mislio da će pristati. Grlo mi se osušilo. Hteo sam da joj pružim ruku i da je dodirnem, ali se široki krevet nalazio između nas.
Ona je rekla: „Ne, ne bih smela.“
Znao sam, imala je pravo. Postali smo bliski. Bilo šta se moglo dogoditi. Pretpostavimo da se i dogodi. Šta nakon toga? Šta bi bilo s nama? Kako bismo se s tim nosili u ovom ludom svetu?
Ovako je bilo bolje, ali i tužnije. Nije prišla da mi poljupcem zaželi laku noć. S malim, ali bolnim osmehom na licu krenula je prema vratima. Je li tamo zastala? Je li opet očekivala moj poziv? To sam žarko želeo. Predlažući da ostane, otišao sam predaleko. Nisam više mogao da reskiram.
Njena stopala su bila nečujna, te nisam čuo kako je otišla. Tu i tamo, s vremena na vreme, daske bi zaškripale u velikoj mračnoj kući, ali to je moglo da bude i zbog starosti, i nije odavalo mesto gde se nalazi. Dugo sam ostao pored kreveta, s pokrivačem koji je razotkrio jastuke. Napravio sam inventuru svega u sobi, kao da je to bilo od životne važnosti. Zid je bio obložen papirom starinskog dezena. Nahtkasna, ispunjena knjigama. Mala polica s knjigama do zida. Toaletni sto s velikim ovalnim ogledalom. Široki orman za odeću u viktorijanskom stilu, iznad njega naslagani koferi.
Nekoliko minuta kasnije, otišao sam do prozora. Zavese nisu bile navučene; jedno krilo prozora je bilo otvoreno. Pogledao sam na baštu iza kuće. Trava, drveće. Mirisna toplina dana još se zadržala u noćnoj tišini. Cvrčci i žabe.
Začudio sam se koliko očaj može da bude ispunjen mirom. Jer njeno odbijanje i odlazak konačno su nešto zapečatili. Nešto gde je bilo još nade, ma koliko to izgledalo preterano ili drsko, polako i mirno se zatvorilo ispred mene kao vrata koja su automatski škljocnula pre nego što sam mogao da uđem.
Onda se vratila. Kad sam okrenuo glavu, stajala je pored mene, toliko blizu da sam je mogao dodirnuti. Bila je gola. Gledao sam u nju bez reči. Očigledno se stidela; po svemu sudeći, plašila se hoću li to shvatiti kao provokaciju. Međutim, nije pokušala da se okrene i ode. Verovatno je znala da moramo da zurimo jedno u drugo. Postao sam ogledalo o

kojem je ranije pričala. „Gledaš sebe golu. Lice, telo koje celi život posmatraš u ogledalu. Samo, nikad ga zapravo nisi videla. Nikad ga nisi pogledala. A onda, iznenada...“
Svi prethodni trenuci kao da su se stopili u ovaj. Hronologija i ishod bili su nebitni.
Oslobodili smo se vremena kao što skidamo odeću pre vođenja ljubavi.
Njeno nežno telo bilo je podatno. Njeno prisustvo potpuno i neodoljivo. Sada ispadam sam sebi smešan dok pokušavam da to prikažem rečima. Kako to zvuči bedno i uvredljivo, kad se svodi na opis. Što drugo da uradim? Ćutnja bi značila negiranje.
Kosu je pustila da slobodno pada i prekrije ramena. Njene majušne grudi, tek nabubrele, uzdignutih bradavica. Glatki trbuh s predivnim čvorom u udubljenju. Ispod, u međunožju, trostrani grm crnih dlaka.
Ali, nije važno nabrajanje ni imenovanje. Ono što je bilo važno, to je da se u svojoj golotinji ona nudila meni. Nedokučivi dar sebe same. Inače, šta drugo možemo da ponudimo?
Setio sam se reči izgovorenih uoči ovih događaja: „Jednom u životu, samo jednom, moramo u nešto verovati da bismo zbog toga sve reskirali.“
Nismo se pokrili čaršavom. Ni svetlo nije htela da se ugasi. Kao dvoje dece koja se prvi put igraju zajedno, želeli smo sve da vidimo, sve da dodirnemo, sve da otkinemo. Nešto sasvim novo, kao rađanje. Blagi pokreti njenih udova. Miris njene kose. Moje čitavo lice prekriveno njome, usta ispunjena njome. Njene grudi dodiruju moj obraz. Njene bradavice se krute između mojih usana. Njene spretne ruke. Njeno polni organ koji se širi, duboko otvara na moj dodir, vlažnom i tajanstvenom toplinom. Naša dva tela prepliću se na rubu ponora. Čudnovato i nedokučivo ljudsko telo. Njen glas u mom uvu. Njeno ubrzano disanje. Njeni zubi zadiru u moje rame. Izbočen, čupav Venerin breg. Mesnata šaka popušta pod mojim pritiskom i u sebe me usisava.
Međutim, nije sve u tome. Nipošto. Ono čega sam bio svestan, što mi se sada vraća u mislima, to je ono što sam mogao da osetim, vidim, dodirnem, čujem i okusim. Ali, ni to nije važno. Ni ti udovi koje mogu pojedinačno opisati, pokušavajući s naporom da dokučim šta se u stvari desilo. Nešto drugo, nešto sasvim drugačije. Tela, pročišćena u zanosu, u svetlu i tami. Sve dok nismo ostali bez daha, i ponovo se smirili. Iscrpljen, ležao sam do nje i slušao kako diše u dubokom ritmu, poluotvorenih usta, sedefni sjaj zuba iza vlažnih usana, spljoštene i natekle male grudi sa smežuranim i mlohavim bradavicama, na trbuhu sluzavi trag puža naše ljubavi, savijeno koleno, opuštene noge, u tamnom grmu otvorena i izrovana brazda, vlažne usmine još nabrekle od nevidljive krvi. Čudesno telo u potpunoj iskrenosti, živo, iako usnulo od iscrpljenosti i ispunjenja. Nisam mogao da skinem pogled s nje, pokušavajući u jednoj noći da utažim žed koja me je godinama morila. Morao sam se njom nahraniti, tako da zasitim svih pet čula i da više ništa od mene ne ostane. Krajnji cilj ispunjenja bio je probiti se kroz čula i zaroniti s onu stranu tame, u takvu ljubav u kojoj bi naša strast bila tek slavlje i spomen. „Gle, kako si lepa, ljubavi moja.“
Kad je opala žestina moje ljubavi, osetio sam novo spokojstvo. Oslonjen na lakat, posmatrao sam je bez reči i sa strahopoštovanjem dodirivao njeno telo, nežno milovao, još uvek ne verujući svojim očima, svojim rukama i svom jeziku. Nije mi se spavalo. Bilo je ludo i pomisliti na san dok sam pored sebe mogao da gledam, diram to telo i ponovo se

uveravam u njegovu stvarnost. Morao sam da bdijem i ostanem budan, koristeći svaki trenutak ove kratkotrajne nežnosti, sve dok je samo naša, ma koliko nesigurna i neverovatna.
Je li to sreća? Bila je to jedna od najtužnijih noći mog života. Vanvremenska tuga ušunjala se u samo središte ovog novog sveta i polako potonula u teskobu i bol. Evo je tu, usnula, meni mnogo bliže nego što je ikad neko bio, izložena i nadohvat ruke, puna poverenja, dostupna meni da je volim, gledam, diram, istražujem, prodrem u nju. Pa opet, u tom spokojnom i dubokom snu udaljenija od svake zvezde, nedohvatljiva, zauvek odvojena. Upoznao sam njene oči, unutrašnjost njenih usta, njene bradavice, usnule i budne, svaki deo tog vitkog tela, svaki prst; ako sam poželeo, mogao sam da ispitam svaku skrivenu dlačicu. Pa ipak, ništa to ne znači, potpuno ništa. Naša tela su se spajala, obrtala, privijala i podelila grčeve zadovoljstva i bola. Ali, nakon što smo se zbližili, ponovo smo se odvojili, i ovako u snu, kad bi se osmehnula, zacvilela ili mirno disala, bila je daleko kao da se nikad nismo sreli. Želeo sam da zaplačem. Ali, bol je bio toliko intenzivan da ga ni suze ne bi stišale.
Verovatno sam usnuo pokraj nje tek pred zoru. Kad sam se probudio, već je bio dan i ptice su pevale u drveću. Na nahtkasni je još gorela lampa, mutna i beskorisna žuta mrlja u sunčanom jutru. Probudile su me njene ruke koje su se kretale po mom telu, kao i moje kad sam prošle noći milovao njeno telo dok je spavala i bila tako daleko od mene. Nismo se nigde žurili. Nedelja je i niko nas nije trebao, niti od nas nešto tražio. Pustila me da se vratim iz sna i još jednom pokrijem svojim telom njeno i ponovo prodrem u skrivenu toplinu toga tela. Taj osećaj je ličio na ronjenje u mlakoj vodi, kao da se osim mog penisa čitavo moje telo uvuklo u nju, stopilo s njom; sve dok se nakon eksplozije nije probudila svest, kucajući muklo i bolno, i dok nisam ponovo spoznao da osećam i da sam živ, da sam izložen i uplašen.
Znam i te kako dobro – a znao sam i tada, pod suvišnim svetlom lampe koje hrabro nije uzmicalo pred nemilosrdnim sjajem dana – da se volimo, ali ne možemo jedno drugo da spasemo. I da smo ljubavlju naših tela uvučeni u istoriju. Više nismo izvan nje, umešani smo u sve što se mesecima i godinama može da odredi, izračuna, izmanevriše, šokira, uništi. Na kraju sam otišao, ispunjen tugom većom nego ikad do sada.
Tri nedelje kasnije, Suzan se vratila iz Kejptauna. Nije to bila Suzan koju je poznavao, već žena mnogo opuštenija, spremnija, odlučnija za novi početak. Dva dana nakon što se vratila, u četvrtak 30. marta, Ben je na povratku iz škole (Johan je još bio sa kadetima), u poštanskom sandučetu našao veliku smeđu kovertu upućenu na Suzan. Pokupio ju je sa svojom poštom i odneo kući.
U koverti nije bilo pismo, samo jedna fotografija veličine osam sa deset santimetara na sjajnom papiru. Snimak nije bio najjasniji, kao da je nedostajalo svetla. U ne sasvim izoštrenoj pozadini, sa zidnim tapetom, nahtkasnom i krevetom sa zgužvanom posteljinom, mogao se nazreti muškarac sa devojkom, oboje nagi, zagrljeni, spremni da vode ljubav.
Suzan se upravo spremala da s gnušanjem iskida fotografiju, kad je nešto navede da bolje pogleda. Devojku crne kose nije poznavala. Muškarca srednjih godina koji je bio s njom, odmah je prepoznala. Muškarac je bio Ben.

ČETVRTI DEO

1
Kad je otvorio vrata, našao je kapetana Stolca kako stoji na pragu kuće. Iz meseca u mesec čekao je da se vrate, verujući da je to samo pitanje vremena, pogotovo kad je stigla fotografija. Iz njegovih beležaka koje je ostavio za sobom, moglo se zaključiti da je tog popodneva doživeo šok. Bio je to 3. mart, dan pre nego što je Melani trebalo da se vrati iz Kenije. Policajac je bio sam. Već to je nešto značilo.
„Možemo li da porazgovaramo?“
Ben bi više voleo da ga ne pusti u kuću, ali, pošto je bio zatečen, reakcija je izostala. Mehanički je stao u stranu i tako dopustio mršavom čoveku u večitoj sportskoj jakni da uđe unutra. Možda je na neki nerazumljivi način bilo za njega olakšanje što se konačno nalazi oči u oči s protivnikom od krvi i mesa, osobom koju poznaje i s kojom može da se nosi i razgovara, pa makar i u slepoj mržnji.
U početku razgovora Stolc je bio ljubazniji nego ranije, raspitivao se za Benovo zdravlje, o njegovoj ženi, poslu u školi.
Na kraju, Ben ga je prekinuo i oštro zapitao: „Kapetane, sigurno niste došli ovamo da se raspitujete o mojoj porodici?“
Blesak zadovoljstva u Stolcovim tamnim očima. „Zašto ne?“
„Nikad nisam primetio da vas zanimaju moje privatne stvari.“
„Gospodine Du Toite, došao sam danas“ – prebacio je opušteno nogu preko noge –
„jer mi nešto govori da ćemo sigurno postići sporazum.“
„Zaista?“
„Prema vašem mišljenju, je li ova stvar otišla malo predaleko?“
„To treba da odlučite vi i vaši ljudi.“
„Recite pošteno: jesu li vas dokazi koje ste prikupili za Gordona Ngubenea doveli i malo bliže istini za kojom tragate?“
„Mislim da jesu.“
Kratka pauza. „Zaista sam se nadao da ćemo imati ljudski razgovor.“
„Kapetane, ne verujem da je to moguće. Da je ikad bilo. Ne između vas i mene.“
„Šteta.“ Stolc se pomerio u stolici. „Zaista prava šteta. Smem li da pušim?“ Ben je dozvolio pokretom ruke.
„Stvari se baš ne odvijaju po vašoj želji?“, rekao je Stolc kad je zapalio cigaretu.
„To vi mislite, a ne ja.“
„Recimo ovako: desile su se neke stvari koje bi vam mogle doneti mnogo brige ako izađu na videlo.“
Ben je osetio napetost, koža oko usana mu se zategla. Upitao je, ne skidajući pogled sa Stolca: „Po čemu to zaključujete?“

„Slušajte“, rekao je Stolc, „neka to ostane samo između nas: svi smo mi od krvi i mesa, svi imamo neke mane. Ukoliko se neko odluči, recimo, da proveri je li trava zelenija s druge strane ograde, to je njegova stvar. Naravno, pod uslovom da se o tome ne govori. Jer, ne bi bilo ugodno ako se za to sazna, da li se slažete? Pogotovo ako se radi o javnoj osobi. Profesoru, na primer.“
U beskrajnoj tišini koja je usledila, sedeli su i motrili jedan na drugoga.
„Što ne kažete otvoreno?“, konačno upita Ben. Iako nije nameravao, izvadio je lulu da zaposli ruke.
„Gospodine Du Toite, ovo što ću vam reći strogo je poverljivo...“ Očekivao je reakciju, ali Ben je samo slegnuo ramenom. „Verovatno znate da kruže fotografije koje vas mogu dovesti u nepriliku“, rekao je Stolc. „Dogodilo se da sam i ja naleteo na jednu od njih.“
„To me ne čudi, kapetane. Uostalom, zar nisu snimljene po vašem nalogu?“
Stolc se nasmejao, iako mu nije bilo baš prijatno. „Ne mislite to ozbiljno, gospodine Du Toite? Kao da nemamo pametnijeg posla.“
„I ja sam bio iznenađen. Kad samo pomislim na sve te ljude, na sav taj novac i vreme koje trošite na nekoga kao što sam ja. Zar nemate većih i ozbiljnijih problema koje treba rešavati?“
„Drago mi je da tako razmišljate. Zato sam danas i došao. U prijateljsku posetu.“ Blago je naglasio ove reči dok je sedeo i pažljivo pratio tanku liniju dima kako mu se izvija iz usta. „Naime, pokazali su mi tu fotografiju i pomislih kako mi je dužnost da vas upozorim.“
„Zašto?“
„Zato što mi nije drago kad se zlo nanosi običnim, poštenim ljudima kao što ste vi, i to na tako gnusan način.“
I protiv svoje volje, Ben se suvo nasmeja. „Pretpostavljam da ono što želite da kažete jeste sledeće: ako budem spreman na saradnju, ako vas više ne budem dovodio u nepriliku ili opasnost, fotografije će negde biti sklonjene... Je li tako?“
„Ne bih baš upotrebio te reči. Recimo da mogu iskoristiti svoj uticaj i sprečiti da se protiv vas ne preduzme nešto nepromišljeno.“
„U zamenu bi trebalo da držim jezik za zubima?“
„Na kraju, nije li krajnje vreme da mrtve ostavimo na miru? Kakvog li smisla ima da se dalje gubi vreme i energija na način kojim se služite poslednjih meseci?“
„Ako odbijem?“
Ispustio je dim sasvim polako. „Ne pokušavam da utičem na vas, gospodine Du Toite.
Ali, dobro promislite.“
Ben je ustao. „Niko me neće ucenjivati. Pa ni vi.“
Stolc se nije pomakao sa stolice. „Nemojte nagliti. Nudim vam priliku.“
„Mislite, poslednju priliku?“
„Nikad se ne zna.“
„Kapetane, nisam još otkrio punu istinu koju tražim“, rekao je tiho Ben. „Ali, već vidim kakva će biti. Neću dopustiti da se neko ili nešto postavi između mene i istine.“
Stolc je namerno polako gasio cigaretu u pepeljari. „To je vaš konačni odgovor?“
„Valjda niste očekivali nešto drugo?“

„Možda jesam.“ Stolc ga pogleda u oči. „Jeste li doista svesni čemu se izlažete? Ti ljudi
– bez obzira na koga se odnosi – baš mogu da vam zagorčaju život.“
„Onda će ti ljudi morati da žive s vlastitom savešću. Ubeđen sam da ćete im preneti poruku, kapetane.“
Lice policajca se nakratko zarumenelo, što je još više istaklo tanku liniju ožiljka.
„Dobro, dakle, to je to. Zbogom.“
Ne gledajući u Stolcovu ispruženu ruku, Ben je prošao pored njega i otvorio vrata radne sobe. Niko više nije prozborio ni reči.
Ben je s čuđenjem otkrio da u sebi nije osetio ni traga besa protiv tog čoveka. Na trenutak se skoro sažalio nad njim. Kao i ja, i ti si zatočenik. Jedina razlika je da ti to ne znaš.
Kad je sledećeg dana otišao na aerodrom da bi sačekao Melani, nije bilo ni traga od nje. Raspitao se kod jedne stjuardese, ona je pritisla dugmad na računaru i potvrdila da se Melanino ime nalazi na listi putnika. Međutim, kad je otišla da proveri kod jednog službenika u uniformi, on mu je prišao i izjavio da je stjuardesa pogrešila. Nije bilo te osobe na letu iz Najrobija.
Iste večeri Ben je posetio profesora Bruvera u bolnici. On je primio vest sa začuđujućom mirnoćom. Nema razloga za brigu, rekao je. Melani često menja odluku u poslednjem trenutku. Možda je pronašla nešto novo. Vratiće se ona za par dana. Smatrao je smešnom Benovu zabrinutost.
Sledećeg dana stigao je telegram iz Londona: „Molim, ne brinite. Telefoniraću.
Poljubac, Melani.“
Bila je skoro ponoć kad je telefon zazvonio. Vrlo slaba veza, glas je dalek i nerazgovetan.
Ben je pogledao preko ramena da bi se uverio jesu li Suzanina vrata zatvorena.
„Šta se desilo? Melani, gde se nalaziš?“
„U Londonu.“
„Ali, kako si dospela tamo?“
„Jesi li me čekao na aerodromu?“
„Naravno. Šta se desilo?“
„Nisu mi dozvolili da uđem u zemlju.“
Trenutno je bio suviše pod šokom da bi nešto rekao. Onda je zapitao: „Hoćeš da kažeš
– i ti si bila na aerodromu?“ Nasmejala se u daljini, prigušeno i nervozno. „Naravno da sam bila.“
Iznenada mu je sinulo: „Pasoš?“
„Tako je. Nepoželjni useljenik. Hitna deportacija.“
„Ali, ti nisi useljenik. Ti si Južnoafrikanka, kao i ja.“
„Više nisam. Državljanstvo se može izgubiti, zar to nisi znao?“
„Ne verujem u to.“ Kad je iznenada shvatio da se neće više nikad vratiti, sve su mu se misli blokirale na neki blesavi način.
„Hoćeš li, molim te, da objasniš tati? Reci mu to polako. S obzirom na njegovo stanje, ne bih volela da se uznemiri.“
„Melani, ima li šta...“

„Nema, za sada.“ Čudna, umorna rezignacija u glasu. Kao da se već pomirila. Možda se plašila da pokaže šta oseća. Pogotovo telefonom. „Samo, Bene, pripazi na tatu. Molim te.“
„Ne brini.“
„Što se tiče ostalog, dogovorićemo se kasnije. Možda. Nisam još imala vremena da razmislim.“
„Kako da s tobom stupim u vezu?“
„Preko novina. Javiću se. Nešto ćemo da smislimo. Za sada, sve je konfuzno.“
„Ali, bože moj, Melani!...“
„Bene, nemoj sada da govoriš.“ Golemi prostor između nas. Okeani, kontinenti. „Biće sve u redu.“ Na trenutak, veza je skoro bila u prekidu.
„Melani, jesi li još tu?“
„Jesam, tu sam. Slušaj...“
„Reci mi, za boga miloga...“
„Bene, umorna sam. Nisam spavala trideset i šest sati. Ne mogu sada ničega da se setim.“
„Mogu li sutra negde da te nazovem?“
„Pisaću ti.“
„Molim te!“
„Pazi na sebe. I reci tati...“ Kratko, kruto, skoro ljutito. Ili je samo takva veza?
„Melani, jesi li baš sigurna...“
Telefon je u njegovoj ruci ostao bez glasa.
Deset minuta kasnije, opet je zazvonio. Ovog puta muk na drugoj strani žice. Onda se začulo kikotanje muške osobe pre nego što je slušalica spuštena.

2
Izgledalo je kao da njeno pismo neće nikad stići. Napetost zbog čekanja, svakodnevno razočaranje pred poštanskim sandučetom, iscedilo mu je snagu, kao i sve što se prethodno desilo. Je li neko zaustavio pismo? Ta mogućnost ga je još mučnije ubedila u jalovost njegovog gneva nego kad je saznao za fotografiju. Ma koliko žestokim pritiscima bio izložen, svi su bili u vezi s njegovim nastojanjem da reši Gordonov slučaj. Sada je i Melani u to uvučena, i tako su dirnuli ono najintimnije u njegovom životu.
Beskonačne noći bez sna. Tapkao je u mislima na onu neverovatnu noć, toliko udaljenu da se ponekad pitao nije li to samo varka. Ono što ga je održavalo u životu bilo je oživljavanje uspomena na ranjive, jedva nabrekie grudi. Duge, tamne bradavice sa zlatnim oreolama. Na ukus njene kose u ustima. Njen živahan jezik. Njen uzbuđen glas. Njen polni organ koji se spremno otvara pod mekanim crnim pokrivačem. Fizička strana tih uspomena ga je uznemiravala. Zar nije bilo više od toga? Možda je njihova ljubav bila samo iluzija, grozničav san u pustinji?
Na drugoj strani javljale su se bolne fantazije: možda je namerno odlučila da ne piše, jer želi da se od njega udalji. Ili je iskoristila mogućnost da pobegne od njega, pošto je

postao smetnja. Najgore od svega: možda su je od samog početka ubacili sa uputstvom da se s njim igra mačke i miša ne bi li iz njega izvukla ono što zna i s kim sarađuje. To se već graničilo s ludilom! Ništa nije postalo strašnije nego da tako preživljava svaki dan uz sve veći napor.
Možda je sve postalo deo jedne velike samoobmane. Možda je on sam izmislio ovo mučenje. Možda se u njegov mozak uvukla neka bolest: tumor, kancerozna izraslina, zloslutna grupacija ćelija zbog kojih je izgubio dodir sa stvarnim svetom. Šta je bilo
„stvarno“, a šta paranoja? Ako je to istina, može li lud čovek da bude svestan svog ludila? Kad bi to bila prava pustinja, a on stvarni begunac, u begu od stvarnog neprijatelja, koji se kreće helikopterima, džipovima ili peške. Kad bi to bila stvarna pustinja u kojoj se umire od žeđi ili usled izlaganja suncu, u kojoj se postaje slep zbog nepodnošljivog odraza, u kojoj se osušiš ili pobeliš kao gola kost na suncu: barem bi znao šta se dešava; mogao bi da predvidi kraj, da se pomiri s Bogom i svetom i pripremi za ono što ga čeka. Ali sada – sada nema ničega. Sem slepe inercije, koju ne možeš kontrolisati i koja te nosi sobom, a da nisi siguran da li te nosi. Ne možeš je primetiti, kao ni kretanje zemlje pod
tvojim nogama.
Svakodnevni događaji i male nedaće jedva su mogle da posluže kao orijentir, i postale su deo tog opšteg slepog kretanja. Pozivi telefonom. Auto koji ga sledi u gradu. Čak i slučajevi mnogo ozbiljniji: primitivno sklepana bomba, koju je jedne večeri neko ubacio kroz prozor radne sobe dok je bio u bolnici kod Fila Bruvera (hvala bogu da je Suzan otišla kod Suzet na nekoliko dana, a Johan uspeo da ugasi vatru pre veće štete). Pucnji ispaljeni kroz šoferšajbnu njegovog auta kad se jedne noći vraćao kući posle besciljnog lutanja ulicama grada. Je li to bila samo sreća da nije pogođen, ili su ga namerno promašili?
Ranije su za njega uskršnji praznici bili olakšanje, jer se nije morao brinuti zbog dosadnih zaduženja koja je zahtevala školska rutina. Međutim, ubrzo je zažalio zbog toga, jer mu je baš ta rutina davala sigurnost koja mu je daleko više odgovarala od vrtoglavog i nepredvidljivog ciklusa koji se ponavljao iz dana u dan. Mutni jesenji dani postali su sve više vetroviti. Lišće je opadalo, a drveće postajalo sve više ogolelo i suvo. Sok koji im je davao snagu postao je nevidljiv i nestvaran. Sagorela je sva blagost, sva nežnost, sva ženstvenost, sva plemenita ljudskost i samilost. Sve je bilo suvo i bezbojno. Negostoljubiva jesen.
Sve to vreme, neprestano, bez prekida, navraćali su ljudi i tražili pomoć. Toliko ga je to izludelo. Šta je on stvarno mogao da učini? Širok raspon zahteva: od bolnih i ozbiljnih, do lažnih i banalnih. – Mladi crnac iz Fri Stejta, ilegalac koji traži posao, jer njegova porodica gladuje na farmi: četiri randa i vreća kukuruznog brašna mesečno. Već je dva puta pokušao da pobegne, ali bi ga njegov gazda vratio i izubijao na mrtvo ime; treći put je uspeo, i sada mu baas mora pomoći. – Žena čiju su nadnicu ukrali u prodavnici. – Čovek koji je proveo osam meseci u zatvoru jer je nepromišljeno rekao gazdinoj kćerki:
„Ti si zgodna devojka.“
Sve mu je to postalo dosadno. Dalje više nije mogao. Njihova zajednička agonija ga je preplavila. Baas nam mora pomoći. Nema ko drugi. Ponekad bi gubio strpljenje. „Za boga miloga, prestanite da me gnjavite. Dan Levinson je pobegao iz zemlje. Melani je otišla.

Jedva više da vidim i Stanlija. Nemam vas gde poslati. Ostavite me na miru. Ništa više ne mogu da učinim za vas.“
Stanli se ipak pojavio kasno jedne večeri, kad je Ben bio u radnoj sobi, jer nije smogao snage da se u krevetu suoči s još jednom besanom noći.
„Hej! Lani. Izgledaš mi kao riba na suvom.“
„Stanli. Šta te je dovelo ovamo?“
„Samo sam navratio.“ Njegova krupna muževna pojava puna života ispunila je malu prostoriju. Kao već toliko puta u prošlosti, delovao je kao generator, ispunjavajući tajnom neobuzdanom energijom sve beživotne predmete oko sebe: tepih, sto, svetiljku, knjige, sve.
„Imam za tebe još jedan predmet za tvoju slagalicu. Nije mnogo, ali nema veze.“
„Šta je to?“
„Vozač policijskog kombija koji je odveo Džonatana u bolnicu.“ Ben je uzdahnuo. „Misliš da će to biti od neke koristi?“
„Mislio sam da želiš sve.“
„Znam, ali umoran sam.“
„Tebi treba jedna avantura. Što ne nađeš neku devojku? Dobro se izjebi. Veruj ti meni.“
„Nije vreme za šalu, Stanli!“
„Oprosti, drugar. Mislio sam da bi ti to pomoglo.“
Sedeli su i gledali jedan drugoga. Obojica su čekali da drugi nešto kaže. Ben je na kraju uzdahnuo. „Dobro, daj mi ime vozača.“
Nakon što je uzeo podatke, bezvoljno je odgurnuo papir i digao glavu.
„Stanli, da li veruješ da ćemo na kraju da pobedimo?“, upitao je umorno.
„Naravno da nećemo.“ Stanlija je iznenadila i sama pomisao. „Ali, stari, nije stvar u tome.“
„Onda, u čemu?“
„Lani, ne možemo da pobedimo, ali ne možemo ni da izgubimo. Važno je da opstanemo.“
„Voleo bih da budem siguran kao i ti.“
„Lani, ja imam decu. Davno sam ti rekao. Nije važno šta će biti sa mnom. Kad bih se sada povukao, to bi i njima odgovaralo.“
Njegov glomazni torzo, naslonjen na ruke, nagnuo se preko stola.
„Moram nešto da radim, stari. Pa makar me moji sunarodnici ispljuvali ako saznaju da sam večeras bio kod tebe.“
„Zašto?“, trgnuo se Ben.
„Zato što sam dovoljno staromodan da sedim ovde i kujem planove s belim čovekom. Nemoj da se zavaravaš, lani, moj narod je opasno raspoložen. Moja deca isto tako. Oni ne govore istim jezikom kao ti i ja.“ Digao se na noge. „Neće biti lako da opet dođem. Posvuda ima doušnika. Ovo su zla vremena, lani.“
„Zar me sada i ti napuštaš?“
„Neću da te ostavim, lani. Ali, moramo da budemo oprezni.“ Pružio je ruku. „Vidimo se.“

„Kuda ćeš sada?“
„Samo na kratak put.“
„Onda se brzo vraćaš?“
„Svakako.“ Nasmejao se i uhvatio Benovu šaku obema rukama. „Opet ćemo zasigurno da budemo zajedno. Znaš šta? Doći će dan kad više neću morati da noću izbegavam pse tvojih komšija. Izaći ćemo zajedno napolje usred belog dana, drugar. Niz ulice, levo, desno, svuda. Veruj mi, ruku podruku. Na kraj sveta, lani. Niko nas neće zaustaviti: Hej! Gde je dombuk?“
Još uvek je odzvanjao njegov glasan, bučan smeh. Odjednom je nestao, i tišina je zavladala u sobi. To je bio poslednji put da su se sreli.

Suzan je pored njega vodila svoj život, suzdržano i na odstojanju. Malo su razgovarali, razmenili bi za stolom tek nekoliko neophodnih reči, i ništa više. Kad bi i zapodenuo razgovor postavljanjem nekog pitanja ili nuđenjem objašnjenja, ona bi ostala da sedi spuštene glave, gledajući u nokte na onaj odsutan način kojim žena daje na znanje da si joj dosadan.
U stvari, jedino je još razgovarao s Lindom, i to povremeno, telefonom. Često se događalo da bi usred razgovora postao odsutan, zaboravljajući šta je želeo da kaže.
Razgovarao je, naravno, i s Filom Bruverom, mada je Melani predstavljala prepreku za njih. Stari čovek ju je stalno spominjao, ali Ben je teško pronalazio odgovor. Premda je starac bio njen otac – a možda baš zbog toga – ona je bila odviše bolna i intimna tema za razgovor.
Njene novine su na istaknutom mestu prenele vest o oduzimanju južnoafričkog pasoša, uz naznaku da je to verovatno povezano sa „istragom o Gordonu Ngubeneu, koji je godinu dana ranije umro u pritvoru, a koju je ona lično vodila“. Bilo je čudno što njene novine nisu više pratile taj slučaj. Nedeljno izdanje se nekoliko puta vraćalo na Gordonovu priču, uglavnom zahvaljujući upornosti dvoje mlađih novinara koji su zadržali kontakt s Benom, ali čak je i tu nestalo zamaha. Čitaoci su u nekoliko pisama zatražili da prekinu da pominju taj „dosadni slučaj“.
„Ne možete da ih okrivite“, rekao je profesor Bruver. „U ljudi je kratka pamet, to znate. Imaju dobre namere. U svetu koji je doživeo Hitlera, Bijafru, Vijetnam i Bangladeš, život pojedinca ne vredi mnogo. Samo količina može da pokrene ljudska osećanja. Što više, to bolje.“
Toga dana Ben je vratio kući starog čoveka. Lekari nisu bili sasvim zadovoljni njegovim oporavkom, a ni on nije bio toliko bolestan da bi i dalje ostao u bolnici. Osim toga, postao je nervozniji i nemirniji otkad je Melani otišla. Jedino su povratak kući i rad u bašti mogli da ga smire. Ben se potrudio i našao bolničarku koja ga je stalno čuvala – na veliku starčevu žalost. Kad je tu brigu skinuo s vrata, više nije dolazio, sve dok ga, nekoliko dana pre početka školske nastave, Bruver nije nazvao i zamolio da dođe do njega.
Stiglo mu je pismo od Melani. Desilo se tako neočekivano da je s nevericom samo buljio u kovertu bez marke.
„Našao sam ga u mom pismu“, objasnio je starac, osmehnuvši se zadovoljno. „Poslala

ga je po mom starom prijatelju, a on ga je jutros doneo meni. Nemojte se žuriti, neću da vam smetam.“ Nije to bilo dugo pismo, iznenađujući pisano u razboritom tonu. Skoro grozničavo ga je ispitivao, tražeći dublji značaj, neku skrivenu aluziju u suvoparnom opisu kako su je zadržali carinski organi na aerodromu Jan Smuts, priveli u zaseban biro i potom ispratili do aviona Britiš ervejza koji se iste večeri vraćao za London. Kratak navod bez emocija, kojim iskazuje brigu za njega i njenog oca. Ubeđuje ih da se nemaju oko čega brinuti; ona je dobro i već je službeno prebačena u dopisništvo njenog lista u Flit Stritu. A onda na kraju:
„Ovo što sledi, samo je za tebe. Molim te, nemoj da tata dozna. Počela sam da pišem članak o Gordonu, jer mi je palo na pamet da bi bilo dobro da ovde objavim celu priču. Međutim, pre nego što sam završila, neočekivano se pojavio jedan posetilac. Otmen gospodin, pravi Englez, ali s akcentom koji ga odaje (ukoliko mi se to nije pričinilo: čovek počne da sumnja u vlastitu sposobnost rasuđivanja). Vrlo ljubazno mi je rekao da veruje kako neću biti toliko nepromišljena da objavim u Engleskoj bilo šta o Gordonu. ‘Šta može da me zaustavi?’, upitala sam. ‘Prosta uviđavnost’, rekao je. ‘Sigurno vam ne bi bilo drago da se nešto desi vašem ocu?’
„I tako sam se našla u procepu. Ali, Bene, ne smemo da izgubimo glavu. Neka te ovo što se meni dogodilo ne zaustavi u onome što moraš da uradiš. Beznađe je gubitak vremena. Tati je potrebna tvoja pomoć. Moraš da nastaviš. Moraš, zbog Gordona i Džonatana. Ali i zbog sebe samoga. Zbog mene. Molim te. Što se mene tiče, treba da znaš da ne žalim nijednog trenutka zbog onoga što se dogodilo između nas.“
Dugo je sedeo i gledao pismo u svom krilu pre nego što ga je savio i vratio u kovertu.
„Zadovoljni?“, upitao je stari čovek. Oči su mu se sjale od radosti.
Brzo je doneo odluku. Nije to bila odluka koju je doneo pri svesti: jednostavno, prihvati ono što je postalo neizbežno. „Profesore, moram nešto da vam kažem.“
„Vi i Melani se volite?“
„Kako znate?“
„Bene, nisam slep.“
„To je više od ljubavi. Hoću da znate. Jedne noći, pre nego što je otputovala za Keniju...“
„Zašto mi pričate o tome?“
„Zbog toga su joj oduzeli državljanstvo. Ne da bi je zbog nečeg kaznili već da bi se mene domogli. Snimili su nas i pokušali sa ucenom. Kad to nisam prihvatio, kaznili su nju. Znali su da će to meni naškoditi.“
Stari čovek mirno je sedeo pognute glave preko puta njega. „Ne želim da me više primate u svoju kuću, jer ja sam odgovoran za ono što joj se desilo.“
„Bene, već duže vreme prate njene korake.“
„Ali, ja sam bio poslednja kap koja je prelila čašu.“
„Zar je važan izgovor kojim su se poslužili?“
„Kako da vas opet pogledam u oči?“
„Sebe kriviti može da bude jalova razonoda.“
„Kako da izbegnem krivicu?“
„Bene, sebi smo dužni da se uzdignemo iznad toga. Ubeđen sam da to dugujemo i

Melani.“ Uzeo je lulu, koju su mu lekari izričito zabranili, i počeo da vadi pepeo. „Vidite, zaprepašćen sam što se moram pitati kakav je ovo svet, kakvo društvo u kojem država može da proganja i pokušava da slomi čoveka služeći se takvim stvarima. Kako je nastao takav sistem? Gde je sve počelo? Ko mu dopušta da radi šta hoće?“
„Zar nije dovoljno da znamo da se to događa?“
„Šta će biti s nama ako prestanemo da postavljamo pitanja?“
„Kuda vode ta pitanja?“
„Nije važno kuda. Važno je dalje pitati.“ Duboko dišući, nemirniji nego inače, palio je šibicu za šibicom da bi zapalio lulu. „Bolje je da nastavimo s pitanjima sve dok ne prestane naša odgovornost za sve ovo.“
„Kako možemo mi da budemo odgovorni za ono što se desilo?“, rekao je Ben. „Mi se protiv toga bunimo.“
„Možda nismo učinili ništa posebno.“ Udahnuo je dim zadovoljno i počeo da se polako opušta. „Možda je u pitanju ono što nismo učinili. Što smo propustili kad je još bilo vremena da se zaustavi raspad. Kad smo se pravili da ne vidimo, samo zato što su ‘naši momci’ bili izvršioci zločina.“
Dugo su sedeli bez reči.
„Znači, ne krivite me za ono što se dogodilo Melani?“
„Niste više deca.“ Ljutito je prešao rukom preko lica. U sumraku Ben nije mogao da primeti suze. „Možete li da verujete?“, rekao je starac. „Posle toliko vremena duvan postaje prejak za mene.“

Ponedeljak, 24. april. Jutros, kratki telefonski poziv od Klutea. Želeo je da me hitno vidi. Iznenadila me je njegova žurba. Zašto nije mogao da pričeka sutrašnji dan, kad počinje škola? Ipak, kad se to dogodilo, ostao sam miran. Ili sam samo bio ošamućen od udarca. U stvari, osetio sam olakšanje što mi je još jedan teret skinut s leđa. Čovek se začudi koliko skromni mogu biti naši zahtevi. Kako prihvatamo vlastitu beznačajnost. Zdravo i trezveno iskustvo.
Smeđa koverta na radnom stolu. Nije bila otvorena. Nije bilo potrebno. Video sam Suzaninu.
„Gospodine Du Toite, nadam se da ne moram kazati koliko sam bio šokiran. Svih ovih meseci imao sam puno poverenje naime, bio sam spreman da vas podržim. Ali, u sadašnjim okolnostima...“ Teško je disao, kao meh u maloj tatinoj kovačnici na farmi, pre mnogo godina, u zimska jutra bela od inja, dok su napolju bile ovce, a pas ležao pored vatre uz blesak varnica. Njegov glas je nastavio neumoljivo: „... Naša prva odgovornost – slažete li se sa mnom? – škola i učenici povereni našoj brizi. Ubeđen sam da ćete shvatiti kako nisam imao drugog izbora po ovom pitanju. Razgovarao sam sa Ministarstvom. Naravno, službena istraga će se sprovesti. Ali, za to vreme...“
„Nema potrebe, gospodine Klute. Ako hoćete, mogu da napišem ostavku dok sam ovde.“
„Nadao sam se da ćete to učiniti. To će olakšati stvar za sve zainteresovane.“
Je li zaista bilo potrebno da se razgovara sa ostalim osobljem? Ima li smisla gajiti nadu da ću biti pošteđen najgoreg poniženja? Kad sam se vratio iz Kluteove kancelarije, u

zbornici su se nalazila četvorica, petorica nastavnika.
Karelse je bio u velikoj formi: „Skidam ti kapu. Trebalo bi da osnuješ farmu pastuva.“
Fivijers je začudo bio mrzovoljan, do zadnjeg časa me je izbegavao. Onda je došao napolje za mnom, kao da je odjednom promenio mišljenje: „Gospodine Du Toite“ – ne više um Bene – „nadam se da mi nećete zameriti što ću reći, ali osećam se strašno iznevereno. Uvek sam bio na vašoj strani, od prvog dana. Zaista sam mislio da se borite za pravednu stvar, i to na osnovnim principima. Ali, ono što ste učinili...“
Nisam hteo da o tome razgovaram sa Suzan. Ne danas, još je prerano. Ali večeras, za večerom hvala bogu, bili smo samo nas dvoje – kad je pomenula šta ću sutra da nosim, više nisam mogao da odlažem.
„Sutra ne idem u školu.“ Pogledala me je zaprepašćeno.
„Dao sam otkaz jutros.“
„Jesi li sišao s pameti?“
„Klute je bio spreman da ponudi časni izbor.“
„Hoćeš da kažeš...“
„On je isto tako dobio poštom fotografiju.“
Nisam mogao da skinem oči s nje: kao neko ko je prisiljen da posmatra nesrećni slučaj pred sobom. Osećaš mučninu, a ipak te to fascinira, ne možeš da skineš pogled. Kao da si pod hipnozom.
„Znači, sada to svi znaju.“ Bila je to samo izjava, nikako pitanje. „Sve vreme sam sebe ubeđivala da ćemo nas dvoje to rešiti. Sam Bog zna koliko je to već samo od sebe strašno. Ali, barem se zadržalo među nama.“
To je bilo sve što je izjavila. Nakon večere, otišla je u svoju sobu ne raspremivši sto. Ja sam otišao u radnu sobu. Ponoć je već bila prošla. Pre pola sata prišla mi je mirno. Kako samo vlada sobom.
„Bene, donela sam odluku. Ako se slažeš, prenoćiću u ovoj kući. Ali, sutra ujutro ću se pokupiti.“
„Nemoj.“
Zašto sam to rekao? Je li bilo drugog izbora? Zbog čega mi je odjednom bilo važno da ostane? Bilo je to nedostojno s moje strane. Nisam hteo da je zadržim zbog nje same, već zbog sebe. Taj užasan strah. Ne još i to. Ne potpuna samoća.
S naporom se nasmešila. „Bene, zaista si ponekad detinjast.“
Hteo sam da se dignem, da joj priđem, ali sam se plašio da će me noge izdati. Ostao sam na svom mestu. Otišla je i ne okrenuvši se.

3
Naravno, vest se proširila čitavom porodicom, jedan šok za drugim.
Nakon žestoke rasprave sa Suzan, Johan je ostao s Benom u kući. Je li mu rekla pravu istinu teško je bilo zaključiti; u svakom slučaju, dečak je potpuno izgubio živce.
„Od samog početka, svi ste bili protiv tate. Međutim, on je moj otac, i ostajem s njim.

Što se mene tiče, neka sve ide do đavola!“
S druge strane, Bena je duboko uznemirila Lindina reakcija. Toliko je bila nepromišljena da je sa sobom dovela Pitera na jedan neugodni, žučni i konačni razgovor. Izjavila je Benu kako je svima otežao život, i još uvek je to prihvatala, verujući u njegovo poštenje i dobre namere. Možda se nije slagala s metodom ili smerom kojim se uputio, ali nikad nije sumnjala u njegov motiv. On je njen otac, ona ga voli i poštuje. Bila je voljna da ga brani od svakoga. Ali ovo što se sada desilo, prelazi svaku meru. To je prljava i gnusna stvar. A tek kad pomisli da to svi znaju! Kako može očekivati da podigne glavu i nekoga pogleda u lice? Šta je ostalo od vrednosti koje im je propovedao? Kao u božjem hramu. A sada, ovo. Kako se može nadati da će povratiti njeno poštovanje? Njena hrišćanska dužnost je da oprosti, to stoji. Ali, ona nikad neće biti u stanju da zaboravi. Nikad. Noću je ležala budna sve dok je plač ne uspava. Kakav užas. Ostao je samo jedan način da zadrži samopoštovanje, da se s njim oprosti, ovde i to odmah.
Piter je ubeđivao Bena da će se i dalje moliti za njega. Nakon toga vratili su se polovnim „folksvagenom“ u Pretoriju.
Suzet je reagovala na potpuno drugačiji način, što je Bena sasvim iznenadilo. Samo dan nakon Suzaninog odlaska, došla je u novom, blistavom sportskom autu. U nastupu panike, Ben je prvo hteo da se skloni što pre. U ovom času njen antagonizam mu je najmanje trebao. Međutim, čim ju je ugledao, smesta je otkrio nešto različito od neprijateljskog stava na koji je navikao. Visoka doterana plavuša prišla je bez agresivne samouverenosti koja mu je toliko puta zasmetala. Grizući usne, nervozno je podigla glavu i bacila pogled na njega, poljubila ga naglo i malo nespretno u obraz i počela nešto da traži u torbici od zmijske kože, kao krivac koji čeka presudu. Napeta, uznemirena, neodređena.
„Jesi li sam kod kuće?“
Oprezno je pogledao u nju. „Mislio sam da znaš?“
„Htela sam da kažem...“ Opet ga je kradom pogledala, ponašajući se kao neko ko se brani. „Da li ti šta treba?“
„Dobro mi je.“
Digla se nervozno. „Hoćeš li da pripremim čaj?“
„Nema potebe.“
„Žedna sam. Sigurno će i tebi dobro doći.“
„Suzet.“ Dosta mu je bilo ove igre. „Ako si došla da sa mnom razgovaraš o onome što se desilo...“
„Jesam.“ Njene hladne oči su pogledale u njega, ali brižno, bez optužbe.
„Misliš da se ovih dana već nisam toga naslušao? I to sa svih strana?“
„Tata, nisam došla da ti prigovaram.“
„Onda zbog čega?“ Pogledao ju je pravo u oči.
„Hoću da znaš da te razumem.“
Nije mogao a da ne pomisli s gorčinom: jadan ja kad me ti razumeš. Nisi nikad pokazala poštovanje prema nepovredivosti bračnog života. Ipak, nije ništa rekao, čekajući nastavak.
Bilo joj je teško. Primetio je kako se bori sa sobom. „Tata, htela sam da kažem – pa, ne

mogu da krivim mamu što je otišla. Znam da joj nije bilo lako. Poslednjih meseci borila sam se sama sa sobom, danju i noću. Sada mi je jasno“ – još jednom je zastala i pogledala ga kao da očekuje da će je osuditi – „prvi put sam shvatila šta si sve ti morao da prođeš. Prošle godine i ranije. Onda sam rekla sebi – ne mogu da se složim sa svim, i nisam sigurna jesam li te uvek razumela, ali poštujem te onakvog kakav jesi. Samo se nadam da nisam predugo čekala da bih ti to kazala.“
Pognuo je glavu. Rekao je muklim glasom punim sreće: „Idemo da pripremimo čaj.“
Toga jutra nisu se vratili toj temi, radije su ograničili razgovor na bezazleno ćaskanje o unuku, njenom poslu u časopisu, Johanovim studijama, o vremenu. Kada se vraćala sledećih dana, lakše je razgovarao o onome što mu više odgovara, pa i o Gordonu, o tome što se desilo i šta se još uvek dešava. Iako se tome protivio – uprkos detinjastoj želji koja je u njemu tinjala – pokrenula je razgovor o Melani. Malo pomalo, njene posete su postale rutina. Svaka dva-tri dana došla bi ujutro autom, počistila, skuvala čaj i porazgovarala s njim. Neka nova Suzet, koju nije mogao da prepozna, premda je promenu prihvatio sa zahvalnošću koja se graničila sa sentimentalnošću.
Bilo je dana kad mu je njeno prisustvo smetalo. Postao je ljubomoran na svoju samoću, na časove provedene u praznoj kući, na tišinu oko sebe, ali kad bi otišla, otkrio bi koliko mu nedostaje. Možda ne toliko zbog nje same koliko zbog prilike da s nekim popriča ili bude u društvu. To je bilo drugačije od slepe odanosti njegovog sina. – Veza s Johanom se ograničila na neodređene primedbe za stolom, na izlaske u kafanu ili restoran, na posetu utakmici ragbija. Uglavnom su igrali šah, što je otvaralo mogućnost komunikacije bez potrebe za razgovorom. Međutim, Ben je postao rastresen i oslanjao se na standardna otvaranja bez mašte, i tako propuštao priliku da prati igru, te je često plaćao danak sredinom partije, ako već ne bi izgubio na kraju susreta zbog nedostatka koncentracije. Ono što je nudila Suzet bilo je razumevanje i saosećajnost rečite, zrele žene, koja je podržala njegovo pouzdanje baš kad je počelo da se ruši. Mladi Bester ga je takođe posetio, ali samo jednom. Ponudio se da čita iz Biblije, ali Ben je to odbio.
„Ume Bene, zar ne vidite da nema koristi da se bodete s rogatima? Zar ne bi bilo bolje da okončamo celu stvar?“
„To nije moguće sve dok Gordon i Džonatan ne budu osvećeni i počivali mirno u svom grobu.“
„Osveta pripada Bogu, a ne nama.“ Mladi čovek mu se obratio krajnje ozbiljno. „U vama ima gorčine koja me čini vrlo nesrećmm. Primećujem neku krutost koja ranije nije postojala.“
„Koliko ste vi mene uopšte poznavali, pastore?“, upitao je, gledajući kroz dim sve dok mu oči nisu zasuzile. Obojica su pušili, a prethodne noći nije spavao.
„Zar to nije otišlo predaleko, um Bene?“, zapitao je pastor. „Toliko razaranja i pustošenja se već dogodilo u vašem životu.“ Kao da se zagledao u bojno polje vlastitog života. „Pastore, to sve ne bi imalo smisla ako nisam spreman da platim punu cenu.“
„Zar niste svesni arogancije, te strašne drskosti koja vas tera da nastavite bez obzira na sve, i uz još veću patnju? Zar ne vidite da to liči na perverziju onih katolika u srednjem veku koji su padali u ekstazu bičujući se? U tome nema poniznosti, ume Bene. Samo golog ponosa.“

„Ko mene sada bičuje, pastore?“
„Kako ne shvatate? Pokušavam da vam pomognem. Nije prekasno.“
„Kako mi želite pomoći? Šta želite da učinite?“ Misli su mu odlutale. Teško mu je bilo da se koncentriše.
„Za početak, možemo da sprečimo razvod.“ Odmahnuo je glavom.
„Posle svih godina koje ste zajedno proživeli? Odbijam da verujem kako jedna veza može tek tako da se završi.“
„Pastore, Suzan i ja nemamo ništa više da kažemo jedno drugom. Sve je gotovo. Ona je iznurena. Ni za šta je ne krivim.“
„Uvek je moguće da se preispita svoje srce.“
Slušao je napeto, s nepoverenjem, i čekao da to izusti.
„Ta druga žena, ume Bene.“
„Neću je uvlačiti u ovo!“, rekao je, odjednom gubeći kontrolu. „Vi ništa o njoj ne znate.“
„Ali, ukoliko želimo da nešto postignemo ovim razgovorom...“ Glas mu je drhtao od preterane ljubaznosti.
„Vi hoćete da nešto postignete što mene više ne zanima“, rekao je stegnutoga glasa.
„Moj život pripada meni.“
„Svi mi pripadamo Bogu.“
„Ako je to istina, onda je gadno uneredio moj život“, rekao je. Malo kasnije se smirio.
„Ne bih ga okrivio zbog toga. Radije ću sam preuzeti tu odgovornost.“
„Sećate li se one noći kad ste došli kod mene, upravo nakon sudske istrage? Da ste me tada poslušali?“
„Da sam vas tada poslušao, ne bih večeras sačuvao svoju savest. Sam Bog zna, možda sam izgubio sve ostalo. Ali, još uvek imam svoju savest.“
„Toliko toga spada pod ‘savest’“, rekao je mirno velečasni Bester. „Možda je i to stvar ponosa. To je kad božji posao uzmeš u svoje ruke i pokušaš sam da nešto učiniš.“
„Velečasni, možda je ona na tolikoj ceni zbog česte zloupotrebe. Niko te sa strane neće razumeti. Ja ne znam ništa o vašoj savesti, kao ni vi o mojoj. Često sam se pitao nije li baš to pravo značenje vere. Znati pred Bogom da nema drugog izbora već raditi ono što činiš. I za to preuzeti odgovornost.“ Kroz još gušći dim zurio je u mladog čoveka bez reči. Na kraju je rekao, dok mu je lula podrhtavala u ruci: „Ja sam spreman. Jesam li u pravu ili nisam, to ne znam. Ali, spreman sam.“

4
Peti maj. Da Fil Bruver nije opet završio u bolnici, da li bih imao hrabrosti da to učinim? Kakva sada korist od toga?
Glavna sestra juče je pozvala telefonom. Navodno, profesor je saznao od Ministarstva unutrašnjih poslova da mu neće produžiti pasoš da bi posetio Melani u Londonu. Upravo posle ručka desio se drugi napad. Nije bio posebno težak, ali su ga ipak zadržali na

intenzivnoj nezi i nisu dozvoljavali posete. „Osim rodbine.“
Razgovarao sam s Johanom. Njegova želja da „pomogne“ postaje smetnja. U stvari, šta on razume? O čemu s njim da razgovaram? Kako da mu objasnim ovo osećanje koje me muči i preti da me uništi? Ne mogu više ni da jedem ni da spavam. Imam napade klaustrofobije. Kao bumbar u flaši.
Pokušao sam da stupim u vezu sa Stanlijem, premda sam znao da to nije mudro. Naravno, ne iz kuće, ni javne govornice nekoliko ulica dalje, već iz sasvim drugog dela grada. Paranoičan! Nije bilo odgovora. Tokom večeri pokušao sam još tri puta. Na kraju sam dobio neku ženu, koja je odgovorila da je napolju „poslom“. Obećala je da će mu preneti da ga je lani tražio telefonom. Ni ovog jutra još ništa. U jedanaest časova nisam više izdržao. Samo da čujem ljudski glas. Makar i pastora! Međutim, kod kuće se nalazilla samo njegova žena. Žena-dete, plave kose i zbunjena – zato što je dobila suviše dece za tako kratko vreme? – ali, sa izvesnim šarmom anemične osobe. Ponudila mi je čaj. Bio sam izgažen od njene dece. A onda sam pobegao.
Bavio sam se mišlju da odem do Pretorije kod Suzet. Ali, nisam se mogao odlučiti. Njeno razumevanje i briga za mene bili su u ovom trenu jedina uteha, iako sam se i u njenom prisustvu osećao nelagodno. Nisam se mogao nositi s promenom koja se u njoj dogodila, bez obzira koliko sam to pozdravio. Odustao sam od pokušaja da shvatim nju ili nekog drugog. Zamaralo me.
Onda sam odlučio da odem do Soveta.
Krajnja ludost? Nije me bilo briga. Morao sam. Nadao sam se da ću tamo naći Stanlija. Nekoga koga poznajem. Možda je to smešno, ali sam verovao da ću tamo pre naći nekoga nego u komšiluku.
Prvo sam vozio ukrug. Zaustavio sam se tu i tamo da se uverim prati li me neko. Postoji izvesno zadovoljstvo u igri policajaca i lopova. Stavlja na ispit tvoju domišljatost, drži te budnim, pomaže tvojoj koncentraciji, pomaže da preživiš. Da izdržiš. Da sačuvaš glavu.
Usporio sam i stigao do električne centrale. Bio sam tu već dvaput sa Stanlijem, jednom po mraku. Pravi lavirint staza i puteljaka. Pokušao sam da se držim pravog smera. Preko železničkih šina i između kuća. Onda sam se izgubio.Vozikao sam se tamo- amo, izgubio smer u gustom oblaku dima koji je zaklanjao sunce. Dvaput sam se zaustavio i raspitivao za pravac. Prvi put, grupa dece na mestu se ukočila kad me je ugledala. Blenuli su bez reči i gledali na stranu ne odgovarajući na moje pitanje. Onda sam naišao na berberina pred otvorenim vratima, s mušterijom koja je sedela na stolici od savijenog drveta na prašnjavoj cesti i s prljavim platnom prebačenim preko ramena. On mi je objasnio kuda da vozim.
Nekoliko dece stajalo je na uglu ulice kad sam se zaustavio ispred Stanlijeve kuće. Upitao sam je li Stanli kod kuće, oni su se pretvarali da ne čuju. Možda je to za mene bilo upozorenje, ali sam samo hteo da pronađem Stanlija.
Pokucao sam. Sve je bilo mirno. Ponovo sam pokucao. Konačno je otvorila neka žena. Mlada, zgodna, s afro-frizurom. Na trenutak me je gledala nepoverljivo, a onda pokušala da zatvori vrata, ali ja sam to sprečio.
„Došao sam da vidim Stanlija.“

„Nije ovde.“
„Ja sam Ben du Toit. Često je dolazio kod mene.“
Hladno me je posmatrala, još uvek odbojno, ali kao da je moje ime nešto pokrenulo u njoj.
„Juče sam zvao nekoliko puta. Ostavio sam poruku da mi se javi.“
„Nije ovde“, rekla je zlovoljno.
Bespomoćno sam se okrenuo oko sebe. Deca su još uvek stajala na uglu, s rukama u džepovima, zureći u mene.
„Morate sada da odete“, rekla je. „Biće nevolje.“
„Kakve nevolje?“
„Za vas. Za Stanlija. Za nas.“
„Jeste li vi njegova žena?“
Prečula je moje pitanje i rekla: „Oni ga traže.“
„Ko?“
„Oni.“
„Da li on to zna?“, upitao sam zabrinuto. Neće valjda i Stanli. Ostao je jedino on. On mora da preživi.
„Otišao je“, rekla je odrešito. „Verovatno u Svazilend. Neće se skoro vratiti. On zna da ga čekaju.“
„Šta će biti s vama?“, upitao sam. „A njegova deca? Treba li vam šta?“
Široki osmeh, kao da je moje pitanje smešno. „Ništa nam ne treba. Pobrinuo se za nas.“ Onda, još jednom ozbiljno: „Morate da odete sada. Ne smete da uđete u kuću. Saznaće.“
Okrenuo sam se, zastao, i opet pogledao: „Ukoliko se vrati, vi ćete da mu kažete?“
Kratki pokret glavom, ali nisam shvatio je li to bila potvrda ili odbijanje. Zatvorila je vrata.
Izgubljen i odbijen, ostao sam napolju pred vratima. Šta sada? Kuda da odem? Natrag kući, kao da se ništa nije desilo? A šta nakon toga?
Zbunjen, izgubljen u mislima, nisam ni primetio da su se približili. Kad sam digao glavu, stajali su zbijeno između mene i automobila. Primetio sam kako se i drugi lagano približavaju iz pozadine. Bilo mi je sumnjivo njihovo sporo kretanje. Kao da nije bilo potrebe da se žure, kao da su bili sigurni u ishod.
Napravio sam nekoliko koraka prema kolima, a onda se zaustavio, oklevajući. Još uvek su blenuli u mene, nemi kao od kamena, a njihova mlada crna lica bila su bezizražajna.
„Stanli nije kod kuće“, rekao sam, osećajući se glupo i pokušavajući da uspostavim eventualni kontakt. Grlo mi je bilo suvo.
Nisu se pomakli. Iz pozadine, drugi su se približavali sve više. Kako su uopšte saznali da sam tu?
„Ja sam Stanlijev prijatelj“, rekao sam. Nije bilo odgovora.
Pokušao sam da sakrijem strah, napravio još jedan korak, i izvadio ključeve od auta. Sve je počelo vrlo brzo, u velikom metežu pokreta i buke. Neko je istrgnuo ključeve iz

moje ruke. Kad sam se sagnuo da ih pokupim sa zemlje, udarac otpozadi oborio me je u prašinu, ali sam ključeve zadržao u rukama. Gomila telesa sručila se na mene. Pokušao sam da se izvučem četvoronoške, ali dok sam uzmicao prema vratima, opet su me zgrabili. Udarac u trbuh. Savio sam se napred. Udarac kolenom među bubrege. Bio sam trenutno ošamućen od bola. Ali, znao sam, ako ostanem tu, biće gotovo sa mnom. Još uvek ne mogu da objasnim kako sam to učinio, ali u opštem metežu uspeo sam da dođem do druge strane kola i otvorim vrata do sedišta vozača. Bogu hvala, druga vrata su bila zaključana. Kad sam se sručio u sedište,vrata su opet nasilno otvorili. Udario sam nogom naslepo. Vratima sam zakačio nečiju ruku. Primetio sam crnu gomilu kako se približava iz pozadine i okrenuo ključ rukama koje su drhtale.
Setio sam se kako je Melani u sličnoj gužvi pozdravila znakom Crne moći i tako prošla neozleđena. Ja nisam bio tako prisutan duhom kao ona.
Spustio sam malo prozor i viknuo prema njima: „Zar ne razumete? Ja sam na vašoj strani!“ Glas je bio histeričan.
Onda je prvi kamen pogodio kola. Mnogo ruku zgrabilo je stražnji deo kola. Počeli su da ljuljaju, pokušavajući da podignu kola u vazduh. Novo kamenje pogodilo je kola sa strane. Ostao mi je jedini izlaz: krenio sam punom brzinom unazad, poremetio njihovu ravnotežu i oborio ih na zemlju. Onda sam krenuo napred tako da su gume zaškripale i podigle oblak prašine i peska.
Nekolicina me je čekala na prvom uglu. Prozor s moje strane razbila je cigla, koja mi je za malo promašila glavu. Na trenutak sam izgubio kontrolu, nastavio da krivudam po putu, rasteravši decu i kokoške, koje sam promašio pravim čudom.
Trajalo je to minut-dva, ali kao da nije bilo kraja. Onda sam se stvorio u drugom naselju. Deca su se igrala istrošenim gumama i obručima bicikala. Žene su se dovikivale s jednog ugla ulice na drugi. Polomljena kola razbacana po pustari. Gomile smeća, grupe ljudi koji čeprkaju i nešto kopaju. Jedino ovog puta nije bilo mirno, ništa kao svaki dan. Atmosfera je bila neprijateljska, odbojna, preteća. Nisam znao kome da se obratim, a u isto vreme, previše sam se plašio da se zaustavim. Produžio sam tako da vozim bez razmišljanja i cilja, reskirajući da slomim osovinu na kolima preko udarnih rupa ili jaraka na cesti. Često sam izbegavao pešake za koji santimetar, i ostavljao ih iza sebe u oblaku prašine da psuju i tresu šakama u mom pravcu. Gore-dole ulicama, iz naselja u naselje.
Nakon dužeg vremena, skupio sam snagu i zaustavio se usred izgorele pustopoljine. Ostao sam u kolima i pokušao da se smirim dišući duboko. Udovi su me boleli. Glava mi je pucala od bola. Odeća poderana i puna prašine. Ruke pune ogrebotina. Celo telo treslo se u groznici. Čekao sam dok nisam došao sebi, zatim ponovo upalio motor i otišao do jednog trgovačkog centra, gde sam se raspitao za pravac. Ispalo je da sam se u tom trenutku nalazio na suprotnoj strani Soveta, u bizini groblja gde je Gordon ležao pokopan.
Tek onda mi je sinulo da na neki čudan način čovek živi u krugovima i stalno prolazi pored istih međaša iz proših vremena, koji se raspadaju. Jedan krug je sada zatvoren. Na ovom mestu u Stanlijevom Sofasonke Sitiju, u metežu kao što je onaj koji sam upravo preživeo, Džonatan je bio uhapšen. Za mene je to bio početak svega. Odjednom, sve se nekako složilo. Bilo mi je suđeno da se jednog dana vratim na to mesto.

Na povratku kući okupao sam se i promenio odeću. Progutao sam nekoliko tableta. Legao u krevet. Nisam mogao da zaspim. S vemena na vreme, počeo bih da se tresem bez ikakve kontrole.
Nikad nisam bio tako blizu smrti.
Dugo sam ležao, pokušavajući da ne mislim ni na šta. Nisam ni mogao suvislo da razmišljam. Jedino sam bio svestan užasne i slepe gorčine. Zašto sam ja izabran? Zar nisu shvatili? Zar je sve ono što sam prošao zbog njih bilo sasvim uzalud? Zar im to nije ništa značilo? Šta se desilo s logikom, značenjem, smislom?
Sad sam mnogo mirniji. Pomaže kad ovako čovek sebe ukroti, uhvati se pisanja da bi to video na hartiji i tako pokuša da prosudi i potraži u svemu tome neki smisao.
Profesor Bruver: Bene, postoje samo dve vrste ludila kojih se treba čuvati. Jedno je uverenje da možemo sve da učinimo. Drugo je uverenje da ne možemo ništa da učinimo.
Želeo sam da pomognem. Dobro. To sam iskreno želeo. Hteo sam to da učinim na svoj način. Ja sam belac, a oni su crnci. Verovao sam da je još uvek moguće da prevaziđemo predstavu o boji kože. Mislio sam da je dovoljno da se ispruži ruka i dodirne preko ponora druga ruka. U stvari, malo toga sam shvatio: kao da će moje dobre namere sve da reše. Odviše drsko od mene. U običnom, normalnom svetu, možda bih i uspeo. Ali ne u ovom poremećenom vremenu podele. Mogu sve učiniti za Gordona, kao i za druge ljude koji su došli da traže pomoć, mogu se staviti na njihovo mesto, mogu sebi da predočim njihovu patnju. Ali, ne mogu nikad da umesto njih živim njihov život. Šta drugo može da proizađe nego neuspeh?
Sviđalo se to meni ili ne, morao da proklinjem svoju sudbinu ili ne – a to bi samo potvrdilo moju nemoć – ja sam belac. Pošto sam belac, rođen sam s privilegijama. Ako se i borim protiv sistema koji nas je doveo u ovo stanje, ja ostajem belac, a okolnosti kojih se gnušam i dalje mi pomažu. Ako sam prezren, izopšten, proganjan i na kraju uništen, ništa me ne može pretvoriti u crnca. I tako su oni, koji to jesu, i dalje nepoverljivi prema meni. U njihovim očima, sav moj napor da se identifikujem s Gordonom je besraman. Svaki moj pokret, svako delo koje izvršim u nastojanju da im pomognem, još više im otežava da definišu vlastite potrebe i da sami otkriju svoj integritet i potvrde svoje dostojanstvo. Kako možemo da se nadamo da ćemo prevazići pojam grabežljivca i žrtve, onoga koji pomaže i onoga koji prima pomoć, belca i crnca, i tako dobiti iskupljenje?
S druge strane: šta sam drugo mogao da radim nego što sam radio? Ne mogu da biram niti posredujem. To bi bilo negiranje i ruganje, ne samo onome što verujem, već i nadanju da milosrđe može da preživi među ljudima. Da nisam učinio što sam učinio, negirao bih svaku mogućnost da se taj ponor može premostiti.
Ako stupim u akciju, mogu samo da izgubim. Ako ne stupim u akciju, to je druga vrsta poraza, isto tako presudna, i možda još gora.
Jer onda mi ni savest neće ostati.
Kraj izgleda neminovan: neuspeh, poraz, gubitak. Ostao mi je jedini izbor, jesam li spreman da sačuvam malo časti, malo poštenja, malo ljudskosti, ili ništa od toga. Po svemu sudeći, žrtva ne može da se izbegne, bez obzira kako gledali na to. Barem sam mogao da biram između potpunog i uzaludnog žrtvovanja, ili da mi se na kraju otvori neka mogućnost, ma koliko neznatna ili neizvesna, za bolju i plemenitiju budućnost naše

dece. Moje vlastite, Gordonove, Stanlijeve.
Oni će nastaviti da žive. Mi, očevi, smo izgubili.
Kako se usuđujem da kažem: „On je moj prijatelj.“, s više opreza: „Čini mi se da ga poznajem“? U najboljem slučaju, mi ličimo na dva stranca koji su se sreli na vetrovitoj pustopoljini, zajedno seli da popušimo lulu pre nego što nastavimo svaki svojim putem. I ništa više.
Sami. Sami do samog svršetka. Ja. Stanli. Melani. Svako od nas. Ali, kojima je udeljena milost da se stretnu i dodirnu u prolazu. Zar to nije najlepša i najdivnija stvar kojoj se možemo nadati na ovom svetu?
Kako je čudna i neobična ova tišina. Čak i ovaj zimski pejzaž je bez ljudskosti, nad njim kruže lešinari, lep na svoj način. Još mnogo nam preostaje da naučimo o suptilnosti beskrajne božje milosti.
U početku je bio metež. Onda je došlo do smiraja i nastala je tišina. To je tišina zbrke i nerazumevanja, ne prava tišina, već nesposobnost da se dobro čuje, nemirna tišina. Jedino kad se osmelimo da zađemo dublje u patnju, tako mi se čini, možemo naučiti da je prihvatimo kao neophodnu za postizanje istinske spokojne tišine. To još nisam postigao. Ali verujem, vrlo sam blizu. I ta me nada održava.

5
Ben bi sigurno posumnjao, da nije bio premoren do granice izdržljivosti. Da je na vreme znao, možda bi preduzeo neke mere opreza. Ali, nema svrhe da nagađamo. Na kraju, ona je bila njegovo dete. Zar se od njega moglo očekivati da traži skriveni motiv u njenom razumevanju koje je tako neočekivano prema njemu pokazala?
On i Johan su u nedelju otišli u Pretoriju, i ručali kod Suzete. Nije bio baš spreman da krene na ovaj put, ali ona je toliko bila ustrajna na telefonu da nije mogao odbiti. Osim toga, osećao je veliku potrebu da s nekim porazgovara.
Stakla na vratima automobila nije još promenio, i bio je zabrinut da ga ne zaustavi saobraćajna policija, ali srećom sve je prošlo u redu.
„Zaboga, šta je to s autom?“, upitala je Suzet, van sebe kad je primetila. „Izgleda kao da si bio u ratu.“
„Tako nešto.“ Umorno se osmehnuo. „Srećom, izvukao sam se nepovređen.“
„Šta je to bilo?“
„Grupa dečaka pokraj puta, pre nekoliko dana.“ Nije bio voljan da uđe u pojedinosti.
Nakon obilatog ručka koji je pripremio Suzetin kuvar, Ben se osećao bolje. Odlična hrana, vino, unutrašnja dekoracija izrađena s ukusom, baš kao sa stranica njenog modnog časopisa, zatim prilika da se poigra s unukom pre nego što ga je odvela dadilja, sve je to pridonelo novom i prijatnom osećanju opuštenosti i topline. Suzet ga je izvela napolje, ispružili su se na ležaljkama, osećajući na sebi prijatnu toplinu kasne jeseni, pored bazena, gde ih je posluga poslužila kafom. U međuvremenu, Kris je odveo Johana u radnu sobu da mu nešto pokaže. Benu je sinulo, tek kasnije, da je sve namešteno s nekom namerom.
Ponovo se vratila na ono što se desilo s autom. „Molim te, tata, zaista moraš da paziš.

Samo pomisli šta ti se moglo desiti! U današnje vreme, nikad se ne zna.“
„Da bi me se rešili treba im više od dva kamena“, rekao je u šali, bez želje da se uključi u raspravu.
„Zašto nisi promenio staklo? Ne možeš da se tako voziš naokolo.“
„Nije ništa motoru. U svakom slučaju, ove sedmice ću to srediti. Nisam stigao.“
„Čime si tako zauzet?“
„Mnogim stvarima.“
Verovatno je mislila da se želi izvući, pa zapita toplim glasom, punim razumevanja:
„Je li novac u pitanju?“
„Ne, nikako.“
„Moraš da mi obećaš da ćeš se javiti ukoliko u bilo čemu Kris i ja možemo da pomognemo.“
„Hoću“. Pogledao je u nju i blago se osmehnuo: „Slušaj, još uvek ne mogu da dođem sebi koliko smo gnjavili jedno drugo – a sada, poslednjih nedelja...“
„Ponekad nešto treba da te potrese da bi progledao. Tata, ima toliko toga što bih volela da nadoknadim.“
Sunce joj se nalazilo iza leđa. Vitka, elegantna plavuša; svaka dlaka na svom mestu, ni traga nabora na skupoj, strogo jednostavnoj haljini, koja nesumnjivo dolazi iz Pariza ili Njujorka. Čvrste linije jagodica, brada koja prkosi. Slika i prilika Suzan iz ranijih godina.
„Tata, možeš li da podneseš samoću u kući? Kad je Johan u školi...“
„Pa, mogu.“ Promenio je položaj nogu, izbegavajući njen pogled. „Čovek se navikne. Ima vremena za razmišljanje. A tu su i svi moji papiri i dokumenti koje moram dovesti u red.“
„O Gordonu?“
„Da, i to.“
„Strašan si.“ Nije bilo ničeg zlobnog u njenom glasu; više je zvučalo kao divljenje.
„Kako samo i dalje uspevaš, pored svega što se dešava?“ Rekao je nelagodno: „Čovek radi koliko može.“
„Većina ljudi bi već davno digla ruke.“ Namerno je sačekala. „Ali tata, vredi li to truda?“
„To je sve što mi je preostalo.“
„Brinem se za tebe, tata. Ta bomba, pre nekoliko dana. Šta bi se desilo da Johan nije bio kod kuće i ugasio vatru? Sva bi kuća izgorela.“
„Ne znači. Radna soba je podalje.“
„Ali, pomisli da su svi tvoji dokumenti izgoreli? Sve što si skupljao o Gordonu?“
Osmehnuo se i odložio šolju na stočić pored ležaljke; sada se već sasvim opustio na tom lenjom majskom suncu. „Ne brini. Nikad to neće pronaći.“
„Gde zaboga čuvaš tu dokumentaciju?“, rekla je naoko nemarno.
„Napravio sam duplo dno na kutiji za alat. Još odavno. Nikome neće pasti na pamet da potraži na tom mestu.“
„Još kafe?“
„Ne, hvala ti.“
S nekom čudnom energijom, nalila je sebi još malo. Nežno ju je pogledao, uživajući u

pažnji koju mu je ukazivala, prepuštajući se njenom razumevanju, milovanju jesenjeg sunca i mutnom rumenilu crnog vina.
Tek kasnije tog popodneva, dok su se vraćali, iznenada ga uhvati panika. Šta ako je Suzet imala nešto na umu kad ga je brižljivo ispitivala svojom sračunatom lakoćom?
Ljutito je odbacio tu pomisao. Kvako tako možeš da pomisliš o svom detetu? Kakvog smisla ima ovaj svet ako više ne možeš imati poverenja u vlastitu porodicu?
Pitao se treba li da o tome porazgovara sa Johanom. Ali, vetar je pravio takvu buku kroz prozore bez stakla da je razgovor bio isključen. Nije ni primetio da vozi sve brže i brže.
„Pazi na policajce koji proveravaju brzinu!“, uzviknu Johan.
„Vozim normalnom brzinom“, progunđa i malo digne nogu sa pedale. Ali, bio je nestrpljiv, u mračmm mislima, duboko uznemiren.
Premda je sebe mrzeo zbog svoje sumnjičavosti, zbog takvog razmišljanja, znao je da se neće smiriti pre nego što odagna taj strah. Te večeri, kad je Johan bio u crkvi, odvrnuo je vratanca na drvenoj oblozi i svu dokumentaciju preneo na novo tajno mesto. Kad je sve bilo gotovo, pažljivo je pričvrstio poklopac.
Sledeće noći te nedelje provaljena je garaža tako vešto i profesionalno da ni Ben ni Johan nisu čuli ni najmanji šum. Tek sledećeg jutra, kad je prilazio autu, Ben je otkrio šta se desilo. Orman u kojem je držao alat bio je do kraja razvaljen, a sve što se unutra nalazilo bilo je razasuto po patosu.

EPILOG
Malo je još preostalo pre nego što se vratim na početak ove priče o Benu. Besmisieni krug, ili spirala koja se polako okreće prema unutra? Pomalo olako sam se uhvatio života drugog čoveka, ne bih li izbegao vlastite probleme ili ih se oslobodio. Ubrzo sam otkrio da kompromis nije moguć. Trebalo je da od svega dignem ruke, ili da se potpuno uključim. Pa ipak, nakon svega što sam napisao, šta sam otkrio od te enigme koja me je toliko izmučila? Bena: moga prijatelja, stranca. Dok se spremam da završim ovu priču, uznemirila me je činjenica da me više neće pustiti na miru. Ne mogu da ga shvatim, niti da ga se rešim. Nisam se oslobodio krivice što sam pokušao.
Ostao sam sa osećanjem beznađa. U nastojanju da mu odam priznanje, možda sam postigao suprotno. Pripadamo različitim dimenzijama: jedan čovek je živeo, drugi pisao; jedan je gledao pred sobom, drugi iza sebe; on je bio tamo, a ja ovde.
Nije ni čudo što je ostao van mog dohvata. Kao da hodam u mraku sa svetiljkom i vidim nejasne predmete kako se pojavljuju i nestaju na uzanoj traci svetlosti, ali od kojih se ne može stvoriti slika tog prostora. Još uvek je to divljina. Ali bilo je tako, ili ovako ili nikako drugačije.

Nakon što je otkrio provalu u garaži, Ben je smesta otišao u grad i pozvao me telefonom iz kabine na železničkoj stanici.
Sat kasnije našli smo se ispred Bakerove knjižare. Čudno, mršavo stvorenje, potpuno drugačije od čoveka kojeg sam poznavao.
Preostalo je još da nagađam ili izvedem zaključak, a tu mogu da padnem pod uticaj paranoje o kojoj je sam pisao; ali, to mora da se ispriča.
Dokumentaciju i beleške poslao je iz Pretorije. Voleo bih da zamislim da je, bar za ovu priliku, sebi dopustio malo ironije, i pre toga nazvao Suzet i rekao: „Molim te, drago moje, učini mi uslugu. Sećaš li se onih beležaka o kojima smo razgovarali – znaš, one dokumentacije u vezi s Gordonom. Pa, palo mi je na pamet, možda nije baš sigurno da ostane kod mene. Slažeš li se da sve donesem i predam tebi na čuvanje?“
Možemo zamisliti kako Suzet nije mogla da savlada uzbuđenje i kako oduševljeno kaže: „Naravno, tata. Ali, zašto bi se ti trudio? Ja ću doći po to.“
„Ne, budi bez brige. Ja ću to doneti.“
Naravno, tako bi izbegao rizik da ga prate. Ako je dokumentacija kod Suzet, nema razloga da ga slede do Pretorije. Nekoliko sati kasnije, miran, bled i zadovoljan, predao je paket na pošti u Pretoriji i otišao do Suzet na Voterkluf Ridž.
Čekala bi ga pred kućom. Njen grozničav pogled bi bio usmeren prema autu. Lice bi joj se postepeno promenilo kad on objasni, onako usput: „Ma znaš, malo sam promislio. Toliko sam ljudi već uvalio u nepriliku, pa ne bi bilo ispravno da i tebe ugrozim. Stoga sam odlučio sve da zapalim. Moram da priznam, skinuo sam teret sa sebe.“

Naravno, ne bi se usudila da pokaže šta oseća. Besprekorna šminka kao maska bi prekrila njen šok i bes.
Nekoliko dana kasnije, paket je stigao na moju kuću. Onda su ga ubili. Mislio sam da je tu kraj priče.
Međutim, celu nedelju dana kasnije, nakon sahrane, stiglo je njegovo poslednje pismo.
Datirano 23. maja, noću, uoči njegove smrti:
„Zaista mi nije bila namera da ti opet dosađujem, ali morao sam. Poslednji put, nadam se. Upravo sam primio još jedan anonimni poziv. Muški glas. Dolaze večeras, ili tako nešto. Toliko sam primio takvih poziva da sam već navikao da o tome ne vodim računa. Ali, sve mi se čini da je ovoga puta ozbiljno. Možda su u pitanju moji živci, ali ne verujem. Molim da mi oprostiš ako sam te nepotrebno uznemirio. Međutim, ako ispadne ozbiljno, hteo sam da te na vreme upozorim. Johan nije večeras ovde. Uostalom, ne bih ga uznemiravao bez potrebe.
Glas koji je nazvao govorio je engleski, ali s akcentom nekoga ko govori afrikans. Nekako mi je poznat, iako se pokušao prikriti. Verovatno je stavio maramicu preko slušalice. To je on. Sasvim sam siguran.
Prošle nedelje provalili su u kuću još dva puta. Znao sam šta traže. Više im se ne čeka. Ako se moja sumnja pokaže ispravnom, vrlo je važno da to znaš.
U ovom trenutku nekako sam spokojan. Uvek sam najviše voleo završni deo igre. Da se nije završilo na ovaj način, pronašli bi drugi. Znao sam da ovako ne može dalje. Moje jedino zadovoljstvo je nada da sa mnom neće sve da se završi. Onda ću jedino moći da kažem, kao i Melani: ‘Nijednog trenutka ne žalim za onim što se desilo.’“

Te noći, oko jedanaest sati, pregazio ga je auto. Novine kažu da je do nesreće došlo kad je na poštu nosio pismo. Ali kako to da novinar zna, osim ako je zaista pismo bilo kod Bena kad se to desilo? Ako je to istina, ko je poslao pismo nakon nesreće? I zašto?
Da li to objašnjava zašto je pismo došlo tek nedelju dana kasnije? Možda razlog leži u poznatoj sporosti pošte u Johanesburgu? S druge strane, ako su s telom našli i pismo, možda su odlučili da ga moram primiti, nakon što su ga pažljivo proučili. U tom slučaju imaju samo jedan motiv: da me drže na oku i da ubuduće i mene prate.
Zbog čega sam onda odlučio da nastavim i sve ovo napišem? Samo zbog sentimentalne odanosti prema prijatelju za koga godinama nisam mario? Ili da nekako platim dug koji me je mučio zbog Suzan? Bolje je da ne čeprkam previše po vlastitim motivima.
Da li sa mom sve opet počinje iz početka? Ako je to istina, koliko daleko treba da idem? Hoće li iko da prekine taj pakleni krug? Možda nije važno? Ili tek treba samo da se nastavi? Ili sam možda podstaknut nekim osećanjem krivice i odgovornosti prema nečemu u šta je Ben verovao: nečemu što smo sposobni da budemo, ali nam se često ne dozvoljava?
Nije mi poznato.
Možda sve ono čemu se možemo nadati, ono na šta ja polažem pravo, nije ništa drugo nego baš ovo: sve napisati. Ispričati ono što znam. Tako da niko više neće biti u stanju da kaže: Ništa o tome nisam znao...

1976, 1978-1979.

POGOVOR
Ako ste odlučili da pročitate ovu knjigu očekujući lepo ispričanu priču punu avantura koja se dešava u dalekoj, egzotičnoj zemlji negde na dnu afričkog kontinenta, onda ste se svakako prevarili. Zaboravimo na priču o kraju koji vrvi divljim životinjama i primitivnim crnim plemenima. U njoj nećete naići na neustrašivog avanturistu koji u pratnji verne i prekrasne plavuše krči put kroz divljinu u potrazi za skrivenim blagom. Vremena Rudnika cara Solomona davno su prohujala.
Veliki savremeni pisac Južne Afrike, Andre Brink, upoznaje nas u ovom romanu sa surovom stvarnošću svoje zemlje, koja je u međunarodnoj javnosti došla na zao glas zbog okrutnih rasnih zakona koje je bela manjina, tada na vlasti, uvela s namerom da onemogući većinskom crnom narodu udeo u podeli bogatstva ove zemlje. Sa tim zakonima, na snagu je došao sistem poznat pod imenom aparthejd ili razdvajanje, koji jasno određuje okvire u kojima odvojeno moraju da žive beli i crni stanovnici ove zemlje.
Kako je do ovoga došlo?
Sredinom XVII veka, u vreme verskih ratova, grupe protestanata napustile su obale Holandije i Francuske (Hugenoti) u strahu od istrebljenja, i naselili krajnji deo afričkog kontinenta oko Rta dobre nade, pored kojeg su prolazili trgovački brodovi pomorskih sila tog vremena na putu za istočnu afričku obalu i bogate zemlje Azije. To područje postaje strateški važno, jer su se tu zaustavljali brodovi da bi se opskrbili vodom i hranom. Krajem XVIII veka dolaze Englezi, i prisiljavaju naseljene protestante, koji su sebe nazvali Buri lli Afrikaneri (beli Afrikanci), da napuste to područje i krenu u još nepoznatu unutrašnjost zemlje. U potrazi za novim krajem koji će naseliti, sukobljavaju se s crnim plemenima koja su se tuda kretala. Nakon dugogodišnje borbe sa crnim domorocima i Englezima koji su im bili stalno za petama, Afrikaneri, svojom upornošću, solidarnošću i verskom disciplinom, uspevaju sredinom prošlog veka da savladaju sve prepreke, dođu na vlast u celoj zemiji i stave u funkciju aparthejd, da bi zadržali svoje privilegije. Potomci Engleza su im se pridužili, stvarajući tako manje-više kompaktnu belu zajednicu, koja se osetila ugroženom od strane ogromne većine crnih sunarodnika, kojima su se služili kao radnom snagom zaposlenom na farmama, u rudnicima ili raznim industrijskim objektima. Međutim, crni narod je težio ka jednakosti i zahtevao svoja prava. Aparthejd je stvorio distancu između dve rase, koje su se razvijale odvojeno jedna od druge. Zabranjeno je svako mešanje na socijalnom, kulturnom ili seksualnom planu.
Ovaj roman nas uvodi u tu stvarnost u kojoj paranoična bela manjina drži pod kontrolom crne sunarodnike, uništavajući nemilosrdno svaki pokušaj traženja slobode.
Smatrali smo da je ovaj uvod bio potreban da bismo neupućene u kratkim crtama upoznali sa istorijskim činjenicama koje su prethodile događajima u ovom romanu.
Priča je naoko jednostavna. U prvom planu nalazi se crnačka porodica Ngubene u žiži svih zbivanja, koju surov sistem bez milosti gazi. Radnja se pokreće nestankom sina

Gordona Ngubenea, domara u školi u kojoj radi Ben du Toit, kao profesor istorije. Ben du Toit, iako predstavnik bele zajednice, doživljava domarov gubitak sina, koji je nestao za vreme demonstracija crnih učenika, kao otac kome se ista stvar mogla desiti. Svojim zvanjem istoričara koji veruje u istinu koja se zasniva na činjenicama, pokušava da pomogne Gordonu da sazna pravu istinu o nestanku sina, naivno smatrajući da niko ne može stradati ako nije kriv. Njegovo uporno traganje za istinom dovodi ga u sukob sa sredinom, sa dotadašnjim načinom života, i on, doživljavajući transformaciju, postaje izdajnik i „ljubitelj crnaca“. Da bi iskupio svoje bele sunarodnike, Ben ostaje bez posla, prijatelja, svoje porodice, i na kraju žrtvuje samog sebe.
Čitajući ovu knjigu dolazimo do zakijučka da je u ovoj zemlji sve suprotstavljeno prema boji kože: beli i crni stanovnici, dan i noć, nemilosrdna sunčana svetlost i mrkli mrak, crna nemaština i bogatstvo belih. Međutim, „... nije važno ono što vidimo na površini, već su to odnosi koji se stvaraju ispod te površine“, kaže Andre Brink u svojoj knjizi.
Boja kože kao rampa odvaja belu i crnu zajednicu. Brink nam otvara vrata u jedan i drugi svet. Beli svet Afrikanera na dozvoljava da se ničim remeti njihov ritam življenja: posao, porodična okupljanja u raznim prilikama, razvijanje sportskog duha kroz sportska nadmetanja (tenis i posebno ragbi), opuštanja u krugu prijatelja i porodice pored brojnih bazena. Opsednut idejom da crni pojedinci koji traže svoja prava u sebi nose korene komunizma i terorizma, beli svet u svojoj paranoji stvara oko sebe odbrambeni zid. Specijalna policija kao država u državi kontroliše svaki sumnjivi pokret i reaguje bez ikakvog kompromisa. Tako se stvorilo opsadno stanje, koje Brink pomno analizira u nekim esejima. Međutim, ni sam beli svet nije monolitan. Afrikaneri su podozrivi prema potomcima engleskih doseljenika, koji su donekle liberalniji, ali se njihov liberalizam svodi samo na ukazivanje problema, bez insistiranja na rešavanju, i ne predstavlja ozbiljnu opasnost za rigidni sistem. Iz ovog sveta možemo izdvojiti samo nekoliko pozitivnih ličnosti: Fila i Melani Bruver, kao predstavnike engleske zajednice, Bena du Toita i njegovog sina Johana iz zajednice Afrikanera. U romanu je daleko više negativnih likova, koji su potrebni Brinku da bi oslikao svu apsurdnost aparthejda, koji se kao zloćudni tumor širi svim slojevima belog društva, od poslanika u parlamentu, pastora, sudije, lekara, profesora u školi, do novinara i, naravno, policije. Benov glavni oponent je kapetan policije Stolc, simbol sveg zla u romanu. Već svojim prezimenom opravdava svoje nacističko ponašanje, oslikano ožiljkom na njegovom licu, i hladnu mirnoću egzekutora. Ben s njim uzaludno vodi bespoštednu borbu mačke i miša. S druge strane barijere nalazi se ćutljiva crna većina koja živi na rubovima grada Johanesburga, u getima, rezervatima radne snage, koji uglavnom služe kao spavaonice. Naime, svakog ranog jutra crni stanovnici masovno napuštaju vozom svoja naselja i odlaze u grad da služe belog baasa (gospodara) da bi preživeli. Na kraju dana svi se vraćaju u svoja naselja, dok u gradu ostaju samo beli ljudi i po koji crni sluga ili čuvar od poverenja. Niko ne može da se kreće izvan naselja bez posebne propusnice, do koje se teško dolazi. Slobodno vreme muškarci uglavnom provode u krčmama, opijajući se uz treštavu muziku u društvu prostitutki. Njihove žene bave se kućnim poslovima, čuvaju decu koja igraju fudbal na prašnjavim ulicama i tako postaju laka meta lokalnih huligana ili tsotsija, koji

žive od pljačke, dilovanja droge i napastvovanja svojih sunarodnika. Starije generacije ove zajednice strpljivo i pasivno podnose svoje stanje u strahu od represalija, uverene da se ništa ne može promeniti. Mlađe generacije povremeno gube strpljenje i pokušavaju demostracijama da promene svoj položaj, kada im bela zajednica za to pruži povod. Njihova nastojanja su uvek ugušena u krvi, uz veliki broj mrtvih (Šarpvil 1960. i Soveto 1976. godine). Soveto postaje simbol otpora rasnoj segregaciji.
Crni svet je kompleksna sredina mnogobrojnih plemena, svako sa svojom tradicijom, svojim jezikom i svojim običajima. Kao kontrast beloj sredini, Brink u svoju priču uvodi mnogo više pozitivnih ličnosti, da bi usmerio pažnju čitaoca na opravdane zahteve tog sveta koji zaslužuje bolji položaj. Među tim likovima ističe se taksista Stanli, koji se snalazi u svakoj situaciji, koji svakog poznaje i vešto izbegava kandže policije. On predstavlja aktivnu snagu crnog naroda i tako najavljuje velike događaje, koji će uskoro, početkom devedesetih godina, promeniti sliku društva u Južnoj Africi. Ben du Toit je glavni protagonista ovog romana, koji nastoji da poveže dva suprotstavljena sveta. On se kao Orfej spušta u podzemlje i uz pomoć svog vodiča Stanlija upoznaje nepoznati svet crnačkog geta. Tako dolazi u sitaciju da vodi dvostruki život, što ga sve više udaljava od vlastite porodice. Otkrivajući taj novi svet, Ben otkriva i svoju unutrašnjost, dolazi u konflikt sa samim sobom, što kasnije prenosi na svoju sredinu. On se koleba između dužnosti prema porodici i moralne dužnosti pružanja pomoći potlačenim crnim sunarodnicima. Ako je on i doneo odluku, njegovi sunarodnici nisu. Otkrivajući sebe, Ben preispituje svoju ulogu profesora u školi, uviđa da njegov brak srlja prema neuspehu i preuzima odgovornost za sve što čini, razbijajući društvene i seksualne tabue. U njegovom traganju za istinom i mi učestvujemo i poistovećujemo se sa ovim junakom. Ponosni smo na njegovu ustrajnost i hrabrost, boli nas kad trpi neuspeh i strepimo u očekivanju kraja. Institucije državnog režima u početku Bena doživljavaju kao nametnika, nekoga koji je zastranio zbog neznanja. Međutim, kad njegova upornost zaista počine da smeta sistemu, nakon moralnog i fizičkog nasilja, objavljivanjem u javnosti snimaka sa drugom ženom, njegov neprijatelj ga izlaže očima sredine kao supruga koji je izdao svoju ženu i koji je stoga sposoban da okrene leđa i svom narodu, što rade samo komunisti i teroristi koje treba eliminisati. U svojoj donkihotovskoj borbi za istinu dobija jedino pomoć od dva lika. Jedan je Melani Bruver, mlada liberalna novinarka koja dobro poznaje kako sistem funkcioniše. Ona ga podržava i pruža mu utehu u trenucima dileme. Drugi lik je pripadnik crnog sveta, Stenli Makaja, koji uvek uskače kada Benu zatreba pomoć. U jednom trenutku Ben primećuje da svaka osoba s kojom dolazi u kontakt snosi tragične posledice, i kao iskreni vernik oseća odgovornost i postavija sebi važno pitanje koliko njegov napor vredi truda, predosećajući i svoju krajnju sudbinu.
Benova tragedija ogleda se u tome što ga odbacuju oba sveta. Beli svet ga odbacuje, jer u svemu postupa protivno ustaljenom kodeksu življenja. Crni sunarodnici, ma koliko im se Ben pokušava približiti, ne prihvataju ga zato što on nosi teret zločina koji je njegova rasa počinila prema njima. On je ipak belac, kome se, na kraju, ne može verovati. Odbačenog od svih, ovog modernog Hrista napuštaju i apostoli, a posebno Juda, kojeg doživljavamo u njegovoj ćerki Suzet. Stanli, njegov crni brat, da bi spasao glavu, mora bežati preko granice, a i Melani, njegova ljubav, ostaje s druge strane granice jer joj

državne vlasti ne dozvoljavaju povratak u zemlju s jednog putovanja. Ben ostaje izolovan u svojoj samoći. Štafetnu palicu će preuzeti njegov sin, koji do kraja ostaje veran svom ocu, kao i narator romana, Benov školski drug, koji kroz priču preispituje samog sebe i prima u nasledstvo prenošenje istine o Benovoj borbi. Svestan opasnosti koja ga čeka, jer sistem ga neće ostaviti na miru, narator se pita je li uopšte moguće razbiti taj pakleni krug, treba li nastaviti borbu i preuzeti ulogu koju čovek da bi se dokazao nema baš uvek priliku da iskoristi. Pitanje ostaje bez odgovora. Ali, jedno je sigurno, čovek ne treba da zatvori oči, da jednog dana ne bi kazao: „Nisam to znao.“
Kao i njegov junak Ben, Andre Brink doživljava transformaciju. U početku, dok je bio student, nije bio svestan sveta u kome živi. Odrastao u jednoj zatvorenoj sredini opterećenoj opstankom, koja svuda oko sebe vidi neprijatelja, koja živi u prošlosti i u kojoj puritanski moral odražava holandska reformistička crkva, koja u svemu traži doslovno pridržavanje onoga što kaže Biblija, Brink postepeno dolazi do zaključka da svet nije pravičan, i donosi odluku da se perom bori protiv opresivnog režima. Kao i Ben, i on dolazi u sukob s ustaljenim klišeima, ali, za razliku od Bena, ne postaje žrtva, već kao svedok doživljava propast aparthejda, koji je sa svojim saradnicima srušio njegov prijatelj Nelson Mandela nakon uporne dugogodišnje borbe.
Kako shvatiti naslov ovog romana?
Jednom je Ben kao dete tražio sa svojim ocem novu ispašu za njihove ovce. Zatekla ih je velika suša (1933. godine), i on je bio prisiljen da svoje prvorođeno jagnje zakolje da ne pati od gladi, jer njegova majka nije imala dovoljno mleka da ga prehrani. Pod nemilosrdnim, do belila užarenim suncem, sve je oko njih sagorelo od suše i pretvorilo se u pustinju. Ovaj fizički doživljaj suše Ben je zauvek zadržao u pamćenju. Sada, kao odrastao čovek, u klimaksu romana, Ben postaje svestan svog okruženja i posledica terora svojih belih sunarodnika, koji rasnim zakonima okrutno ubijaju nevinu decu druge boje kože. Njemu se u sećanje vraća doživljaj iz detinjstva i on dolazi do zaključka da njegovi sunarodnici novom sušom prete da sve pretvore u pustinju. Ovaj novi doživljaj je moralne prirode. Sezona iz detinjstva imala je klimatski simbol prolaznosti, dok je sezona koju upravo preživljava novi period njegovog života, u istorijskoj epohi koju je obeležio aparthejd. Dakle, koliko priroda može biti okrutna prema živim stvorenjima, još okrutnija može biti ljudska priroda prema svojoj vrsti.
U svetskoj književnosti se često ponavlja jedna tema, a to je borba usamljenog junaka koji stremi ka uzvišenom cilju, često s tragičnim posledicama. Međutim, Ben du Toit nije Žilijen Sorel, negativni junak, koji ne birajući sredstva želi da dospe na vrh, niti je on Don Kihot (inače omiljeni junak Andrea Brinka), koji želi da promeni svet, a nije svestan da živi u pogrešnom dobu.
Ben du Toit je čovek „bez posebnih sposobnosti“, koji sticajem okolnosti dolazi u situaciju da se identifikuje s jednim crncem koji traži istinu o svome sinu. Njegova je bitka uzaludna, jer premda je promenio sebe, nije promenio svet u kome živi, ali ga napušta s moralnom satisfakcijom da je uspeo da dokaže zbog čega je živeo.
Struktura romana je linearna, nema polifonih tonova. Radnja se odvija hronološki sve do klimaksa, s izmenom ritma i refleksijama na prošle i sadašnje događaje (lik Fila Bruvera). Tragični tonovi ove simfonije najavljuju kroz usta naratora tragični kraj.

Hronika najavljene smrti. Kompozicija romana je kao i u grčkoj antičkoj tragediji. Narator u predgovoru zamenjuje hor, kao i u pogovoru na kraju knjige. Između se nalaze četiri dela, koja predstavljaju ciklus ljudskog života s očekivanim krajem. Andre Brink uvodi naratora da bi njegova priča bila verodostojnija. Narator hronološki opisuje događaje, postavljajući se kao svedok cele priče.
Brinkov stil nije nametljiv. On dozvoljava priči da se razvija, nikad ne interveniše svojim razmišljanjem, ne donosi zaključak u naše ime i nama ostavlja tu privilegiju.
Ovaj roman ima istorijsku važnost za Južnu Afriku. Brinkovom zaslugom upozorena je svetska javnost na neljudska zbivanja u toj zemlji. Roman je počeo da piše pre nego što je umro Stiv Biko (1976. godine), crnački borac za slobodu, koga je u zatvoru ubila Specijalna policija. Brink je doživeo takav šok da je nastavio da piše tek 1978, i završio 1979. godine. Umetnici kao Andre Brink doprineli su da demokratske zemlje dođu svesti i svim sredstvima izvrše pritisak na belu manjinu, koja je konačno sela za sto sa svojim crnim sunarodnicima i postigla dogovor o stvaranju države u kojoj svi njeni narodi imaju jednaka prava i jednake mogućnosti.
Roman je na engleskom jeziku objavljen 1979. godine, i odmah je postigao svetska priznanja. U Velikoj Britaniji je dobio nagradu „Martin Luter King“ i bio nominovan za nagradu „Buker“ (za najprestižniji roman objavljen na engleskom jeziku). U Francuskoj je dobio nagradu „Medisis“ kao najbolji strani roman objavljen u toj zemlji, a 1989. godine po njemu je snimljen film, sa slavnim glumcima (M. Brando, S. Sarandon, K. Klajn).
Rastko Garić

BELEŠKA O PISCU
Andre Brink je jedan od tri najpoznatija savremena pisca Južne Afrike (ostalo dvoje su nobelovci Nadin Gordimer i Dž. M. Kuci). Rođen je 1935. godine, u malom mestu provincije Orindž Fri Stejt, u porodici Afrikanera, protestantskih doseljenika, koji su u XVII veku napustili Holandiju i Francusku i naselili se u južnom delu Afrike. Nakon što je završio studije engleskog i afrikansa (jezik Afrikanera holandskog porekla), otišao je u Francusku, gde je na Sorboni studirao komparativnu književnost (1959-1961). Po povratku u otadžbinu, postaje profesor književnosti na holandskom i afrikansu, na univerzitetu Roudz u Grejhemstaunu. Ponovo se vraća u Francusku (1967-1968), gde donosi odluku o političkom angažovanju u književnosti. Na univerzitetu Roudz doktorira 1975. godine. Prelazi u Kejptaun, gde od 1991. godine predaje kao profesor engleskog jezika i književnosti. Sada je u penziji i živi u Kejptaunu.
Andre Brink je počeo da piše vrlo rano. Pesme, novele, pozorišne komade, knjige za decu pisao je na maternjem afrikans jeziku. Preveo je više dela svetske književnosti (Šekspir, Servantes, Kami, itd.) Njegov rani period, koji se oslanja na tradiciju, retko se navodi u njegovom stvaralačkom opusu.
Početkom šezdesetih godina prošlog veka postaje jedan od osnivača pokreta Sestigers (pisci šezdesetih), novog pravca u književnosti svoje zemlje, koji krši dotadašnje tabue u religiji, seksuainim, društvenim i političkim odnosima, i dolazi u sukob s krutim okvirima određenim institucijama državne holandske reformističke crkve i totalitarnim sistemom koji se zasniva na rasnim zakonima aparthejda. Ovaj pokret uključuje književnost u borbu za bolje društvene odnose u zemlji.
Rasna segregacija belih sunarodnika postaje Brinku nesnosna. Kao mnogi njegovi prijatelji intelektualci, i on napušta zemlju s namerom da nastavi život u slobodnom svetu. Međutim, veliki studentski nemiri u širom Evrope, koje je doživeo 1968. godine u Parizu, probudili su u njemu političku svest i on donosi odluku da se odrekne egzila i vrati u otadžbinu, da bi imao udela u borbi za ravnopravnost rasa. „Ja nisam Evropejac, ja sam Afrikanac“, opravdava Brink svoju odluku. Premda odgojen u konzervativnom puritanskom duhu, Andre Brink pronalazi u sebi snagu da se preobrazi u aktivnog borca protiv aparthejda, reskirajući tako da bude proglašen izdajnikom i „ljubiteljem crnaca“.
Njegov roman Gledajući u tamu (1973), koji otvoreno opisuje seksualne odnose crnog čoveka i bele žene, šokirao je južnoafričku javnost, i knjiga biva zabranjena. Pošto afrikans poznaju samo stanovnici Južne Afrike, Andre Brink sam prevodi ovaj roman na engleski jezik, da bi se njegov glas čuo na međunarodnoj sceni. Otada sve svoje romane pisac sam prevodi, a poslednjih godina piše direktno na engleskom. Njegovi romani su prevedeni na preko 30 svetskih jezika. Na svim slovenskim jezicima prevedeno je barem jedno Brinkovo delo. Roman Bela sezona suše je prvo delo prevedeno na srpski jezik.

Nagrade i priznanja:

Premio Mondello (Italija)
CNA Literary Award (glavna nagrada za književnost u J. Africi: 1965, 1978, 1982) Najuži izbor za Bukerovu nagradu (1976. i 1978)
Prix Medicis Etranger (1980)
Martin Luther Iving Memorial Prize (Engleska, 1980) Alan Paton for fiction (2003)
Commonwealth Writers Prize (2003. i 2005.)

Andre Brink je bio tri puta nominovan za Nobelovu nagradu. Godine 1987. dodeljena mu je francuska Legija časti za književnost.

1 Kejp (Cape) – skraćeni naziv za grad Kejptaun i područje oko njega.
2 Soveto (Soweto) – Najveće crnačko naselje jugozapadno od Johanesburga. Godine 1976. u Sovetu su se pobunili učenici protiv uvodenja afrikans jezika u školama, smatrajući ga jezikom aparthejda i zahtevajući engleski. Policija je brutalno zaustavila nerede, što je izazvalo međunarodnu reakciju.

3 Ovim citatom počinje roman L. N. Tolstoja Ana Karenjina.
4 Đakon – kod protestanata vernik zadužen za neke poslove u crkvi.
5 Fri Stejt (The Free State) – „Slobodna država“, provincija koja se nalazi u centru Južne Afrike.
6 South African Broadcast Corporation – Južnoafrička radio-mreža.
7 Transkej – (Transkei) – provincija na jugoistoku Južne Afrike, bivši Bantustan.
8 Siti Dip Majn – (City Deep Mine) – duboki gradski rudnik u Johansburgu.
9 Feld (veld) – velika travnata prostranstva s retkim žbunjem ili drvećem (prerija u S. Americi ili pampa u J. Americi).

10 Aleksandra, Orlondo, Moroko – crnačka naselja oko Johanesburga.
11 Kvedini (kivedini) – dečak, u lokalnom žargonu.
12 Tsotsi – mladi huligani u crnačkim naseljima.
13 Baas (baas) – gospodar, gazda; izraz kojim crni narod oslovljava belce.
14 Crna moć (The Black Power) – izraz pozajmljen od lstoimenog pokreta crnih ekstremista u SAD.
15 Afrički nacionalni kongres (African National Congress), ili ANC – najveći pokret za oslobođenje crnog naroda u Južnoj Africi, predvoden Nelsonom Mandelom.

16 Etembalani – skupi automobil, lokalni žargon.
17 Specijalno odeljenje (Special Branch) – odeljenje formirano od policajaca u civilu koji su brinuli za bezbednost u zemlji.
18 Kafir – pogrdni izraz za crne ljude; reč je arapskog porekla, a znači „nevernik“ 19 Bur (Boer) – Bur ili Afrikaner, potomak holandskih ili francuskih doseljenika. 20 Lani (lanie) – belac u crnačkom žargonu.

21 Reformisana holandska crkva – državna religija Afrikanera, koja dominira privatnim, socijalnim i političkim životom u Južnoj Africi.

22 The World – novine koje izlaze u Johanesburgu.
23 Um (oom) — teča, čika, izraz od milja za starije osobe na afrikansu.
24 Bubezi – obična, neudobna kola, u lokalnom žargonu.
25 Pasa – ubosti; goni (gonnnie) – nož.
26 Kuzak – gotovina, u žargonu (isto tako: magageba).
27 Ačiši (atshishi) – južnoafrička marihuana, u žargonu. 28 Pata-pata (phata-phata) – ples telo uz telo, u žargonu. 29 Skarapafet – prostitutka, u žargonu.
30 Magageba – gotovina, u žargonu.
31 Gattes, policajci, u žargonu.
32 Dombuk (domboek) - doslovno značenje „glupa knjiga“, inače propusnica bez koje se crne osobe nisu mogle kretati pre 1986. godine. Isto „stinka“

33 Ksoza (Xhosa) i Zulu, dva najveća crna naroda u Južnoj Africi.
34 Kiri (kierie) – drvena motka na čijem kraju se nalazi kugla, lokalni žargon.
35 Bra – brat, u žargonu.
36 Ruri guluva (roerie guluva) – gangsteri višeg ranga, u žargonu.
37 Ag! – Oh, pa, na afrikansu.
38 Mbavula (mbawula) – koliba, u žargonu.
39 Morena – gospodin, izraz poštovanja.
40 Vits (Wits) – skraćenica za Witswatersrand, univerzitet u Johanesburgu.
41 I-Goli – crnački naziv za Johanesburg.
42 Rif – skraćenica za Gold Reef (zlatna žila), bogato nalazište u blizini Johanesburga.

43 Amandla! – Vlast narodu!, demokratija, sloboda.
44 Sine die – odlaganje na neodređeno vreme, do daljnjega.
45 Mejd – pogrdan naziv za crnu ženu.
46 Prima facie – na prvi pogled.
47 Ruj Lopez – klasičan naziv za otvaranje u šahu.
48 FRELIMO – pokret za oslobođenje Mozambika, koji je 1975. godine oslobodio zemlju portugalskog kolonijalizma.

49 Bobotie – nacionalno jelo Afrikanera od mlevenog mesa sa raznim začinima, pokriveno jajima.
50 Chatean Libertas – vino poreklom iz vinarskog kraja kod Stelenboša.
51 Zakon o nemoralu (Immorality laws) – zakon donesen 1985. godine, koji zabranjuje polne odnose i brak između belih i crnih ljudi.

52 Nikodim – farisej koji je tražio savet od Hrista. Kasnije učestvovao u njegovoj sahrani.
53 Vrati cezaru cezarovo – poznata Hristova izreka (Jevanđelje po Jovanu)
54 Oseva-Brandvag (Ossewa-Brandwag) – kulturni pokret Afrikanera, koji se u Drugom svetskom ratu stavio na stranu nacista u Nemačkoj.

55 Hendrik Bibo (Bibault) – prvi Južnoafrikanac koji je sebe nazvao Afrikanerom za vreme otpora protiv engleskog guvernera u Kejptaunu.

56 Landrost – guverner; okružni sudija.
57 Baas, misis (baas, miesies) – gospodin, gazda; gospođa, gazdarica (afrikans).
58 Jampas – vreme, sat, u lokalnom žargonu.
59 Mugu – belac, u žargonu.
60 Et verbum caro facto est – I reč je postala telo. Božja reč utelovljena u Hristu.
61 Gadarenci – Prolazeći zemljom Gadarenaca Hrist je oslobodio dva opsednuta čoveka tako što je poslao dva demona na krdo svinja, koje su skočile u more i utopile se (Jevandelje po Mateji).

62 Seig heil – Pobeda i pozdrav, nemački nacistički pozdrav.

63 Čaj – misli se na ruibois (rooibois, na afrikansu), čaj od listića crvenog grmlja koje raste samo na ohroncima planina iznad Kejptauna.

64 Polonije – otac Laerta i Ofelije u Šekspirovom Hamletu.
65 Velika seoba (The Great Trek) – Kad su Englezi okupirali područje oko Kejptauna, Buri su odlučili da napuste to područje i krenu u unutrašnjost zemlje, u potragu za novim domom (1834- 1838).

66 Nacionalna stranka (National Party), osnovana 1913, 1948. godine uvela u zemlju sistem aparthejda (razdvajanje rasa).

67 U Bibliji (Knjiga Postanka) Ham nije pokrio svoga oca Noja kad se ovaj napio i zaspao. To su uradila njegova braća. Noje proklinje Hama i njegovog sina Kanana. Rasistička politika u Južnoj Africi nalazi u Bibliji opravdanje za ponašanje prema crnom narodu, smatrajući da je Kanan njihov predak.

68 Bušman – prastanovnik Južne Afrike. Bušmam, kao i Hotentoti, živeli su u središtu Južne Afrike kada su belci stigli u to područje.

69 Stokvel – ritual, kada više crnačkih porodica prirede zabavu krajem nedelje.
70 Popla – domorodačko pivo.