Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Strana 2 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:04 am

First topic message reminder :



Devojka iz Bruklina je novi roman Gijoma Musoa kojim je opet očarao ceo svet.
Dobro prepoznatljiv način pisanja, dobar zaplet, napetost koja ne jenjava tokom celog romana.
Ana ljubavi svog života predočava tajnu koju je krila. Na tabletu mu je pokazala sliku i rekla da je ona to učinila. Pitala se da li on može da je voli i posle tog saznanja. Međutim, odmah je nestala i on je i dalje traži....

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:09 am




4.

„Uvek sam se plašila ovog trenutka. Znala sam da će doći, ali sam mislila da se neće baš ovako dogoditi.“
Klotilda Blondel sedela je iza staklenog poslužavnika koji je bio postavljen na dva hromirana nogara. Njena kancelarija, s pogledom koji se pružao na čitavo dvorište, bila je dizajnirana u savremenom duhu, što se kosilo sa sekularnim duhom Svete Cecilije. Očekivao sam nameštaj iz osamnaestog veka, s bibliotekom polica punih Plejadinih edicija i starih ukoričenih Biblija. Nasuprot mojih očekivanja, našao sam se u ogoljenoj prostoriji belih zidova. Na stolu laptop, pametni telefon u kožnoj futroli, ram za slike od belog drveta i mala putena statua, reprodukcija Brankuzija.
„Gospođo Blondel, od kada poznajete Anu?“
Direktorka me pogleda pravo u oči, ali mi, umesto da mi odgovori, uputi neku vrstu upozorenja:
„Ana je ludo zaljubljena u vas. Prvi put da je izgubila glavu zbog nekoga. I zbog vas se nadam da zaslužujete tu ljubav.“
Ponovio sam pitanje, ali je opet izbegla da odgovori.
„Kada me je Ana pitala za mišljenje, posavetovala sam je da vam prizna istinu, ali se plašila vaše reakcije. Plašila se da vas ne izgubi...“
Tišina. Potom je prošaputala, kao da govori sebi:
„Sabato je bio u pravu: Istina je savršena u matematici i herniji, ali ne i u životu.“
Promeškoljio sam se u fotelji. Klotilda je očigledno znala mnogo toga. Da bih pridobio njeno poverenje, odlučio sam da joj ništa ne sakrijem i da joj ispričam šta sam sve pronašao kod Ane: 400.000 evra i dve lažne lične karte na ime Magali Lamber i Polin Pažes.
Saslušala me je ne pokazujući iznenađenje, kao da sam je podsetio na zaboravljenu uspomenu koja je opet isplivala na površinu, dovlačeći za sobom miris nemira.
„Polin Pažes. Pod tim imenom mi se Ana predstavila kada sam je prvi put upoznala.“
Opet nastade tišina. Ona ščepa torbicu koja je bila na tabureu pored nje i izvadi paklicu dugih i tankih cigareta. Pripali cigaretu lakiranim upaljačem.
„Bilo je to 22. decembra 2007. Subota po podne. Sećam se tačnog datuma, jer je to bio dan kada smo proslavljali Božić u školi. Jedan od retkih bitnih trenutaka za našu ustanovu: svake godine okupljali smo učenike i njihove roditelje da bismo zajedno proslavili Hristovo rođenje.“
Sada joj je glas postajao teži i hrapaviji. Pušački glas.
„Toga dana je padao sneg“, nastavi duvajući kolutove dima koji su imali aromu mente. „Sećaću se čitavog života te curice, lepe kao san, koja se pojavila niotkuda, utegnuta u sivkastu kabanicu.“
„Šta vam je rekla?“
„S blagim akcentom, koji se trudila da sakrije, ispričala mi je svoju priču. Priču koja je većim delom delovala ubedljivo. Navodno je bila ćerka francuskih kooperanata, koji su radili van otadžbine, u Maliju. Rekla je da je obrazovanje većim delom stekla u francuskoj školi u Bamaku, ali da je želja njenih roditelja da maturu završi u Parizu. Zbog toga su želeli da je upišu u Svetu Ceciliju. U prilog tome pružila mi je kovertu koja je sadržala troškove školovanja, tačnije oko osam hiljada evra.“
„Čitava njena priča je lažna?“
„U potpunosti. Pozvala sam francusku školu u Bamaku, da bih dobila potvrdu o zahtevu za premeštaj u drugu školu, neku vrstu potvrde o brisanju s njihovog spiska, koja je neophodna za upis novog đaka kod nas. Tamo nikada nisu čuli za nju.“
Bio sam u potpunoj magli. Što sam više napredovao u istrazi, to mi je više bilo nejasno ko je zapravo Ana.
Klotilda Blondel ugasi cigaretu.
„Sutradan sam otišla na adresu koju mi je Ana ostavila: sobičak koji je iznajmila u Univerzitetskoj. Provela sam dan s njom i shvatila da je ona tip ljudi koje samo jednom srećemo u životu. Jedno samostalno biće, pola žena, a pola dete, u potrazi za novim početkom, ali odlučna da uspe. Nije slučajno došla u Svetu Ceciliju: imala je jasan profesionalni plan, da postane lekar, natprosečnu inteligenciju i veliki kapacitet za rad, koji je imao potrebu za uobličavanjem da bi se razvio na pravi način.“
„I šta ste odlučili?“
Neko zakuca na vrata kancelarije: pomoćnik direktora, koji se borio sa sređivanjem rasporeda časova. Klotilda ga zamoli da pričeka. Kada je ovaj zatvorio vrata, ona me upita:
„Rafaele, da li ste čitali Jevanđelje po Mateju? Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze. Moja hrišćanska dužnost je da pomognem Ani. U tom trenutku, pomoći Ani značilo je sakriti je.“
„Od koga?“
„Od svih i ni od koga. Upravo je u tome problem.“
„Šta to konkretno znači?“
„To konkretno znači da sam prihvatila da školujem Anu a da je ne ubeležim u školski registar, da bi mogla kod nas da završi prvu godinu.“
„I niste joj postavljali dodatna pitanja?“
„Nisam imala potrebu da joj postavljam dodatna pitanja. Sama sam otkrila njenu tajnu.“
„I šta je to bilo?“
Zaustavio sam dah. Konačno sam se dotakao istine. Ali Klotilda Blondel srušila je sve moje iluzije:
„Nije na meni da vam otkrijem Aninu tajnu. Zaklela sam joj se da neću otkriti njenu prošlost. To je obećanje koje nikada neću izneveriti.“
„Možete li nešto više da mi kažete?“
„Beskorisno je da insistirate. Na tu temu od mene ništa više nećete čuti. Verujte mi, ako jednoga dana treba da čujete tu priču, to treba ona da vam ispriča, a ne neko drugi.“
Razmišljao sam o onome što mi je rekla. Nešto se nije uklapalo.
„Pre nego što sam počeo da živim od pisanja romana, bio sam profesor neko vreme. Poznajem školski sistem: u prvoj godini ne mogu se prevremeno polagati maturski ispiti ukoliko učenik nije nigde evidentiran.“
Ona odmahnu glavom.
„U pravu ste, Ana te ispite nije polagala prve godine.“
„Ali to je značilo da ste problem sakrile pod tepih i da je sve ostalo da se razreši na završnoj godini, zar ne?“
„Da, ali ovoga puta smo našli način da se čitava stvar zataška. Ana je morala da položi maturski ispit, pošto je htela da nastavi sa školovanjem.“
Klotilda zapali još jednu cigaretu i povuče još nekoliko drhtavih dimova pre nego što je nastavila s pričom:
„Tokom leta koje je prethodilo početku završne školske godine, bila sam očajna. Od ove priče mi se smučilo. Anu sam od tada smatrala članom porodice. Obećala sam da ću joj pomoći, ali sam bila suočena s problemom koji se činio nerešivim i približavala nam se katastrofa.“
Ona obori pogled. Lice joj se zgrčilo, odajući utisak da kroz sve bolne trenutke opet prolazi.
„Ali uvek postoji rešenje i ono se vrlo često nalazi pred našim očima, kao i ovog puta.“
Da bi reči potkrepila dokazima, podigla je ram sa slikom, koji je bio na njenom stolu. Uzeo sam u ruku predmet koji mi je pružila i gledao fotografiju a da ništa nisam shvatao.
„Ko je ovo?“, upitah je.
„To je moja nećaka. Prava Ana Beker.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:10 am




5.

Mark Karadek je jurio.
Od kada je izašao iz Pariza, pajkan je prevaljivao kilometre ne razmišljajući o saobraćajnim propisima. Želeo je, morao je da proveri de visu3 informacije koje mu je dala Matilda Fransan iz Zdravstvenog.
Zatrubio je šleperu koji je pokušavao da prestigne kamion i u poslednjem trenutku uspeo da siđe s auto-puta. Zbog betonske zavojnice, kojom se spuštao s auto-puta, stekao je utisak da njegov auto roni u prazninu. U ušima mu je bubnjalo. Od sendviča koji je pojeo pripala mu je muka. Tokom nekoliko sekundi osetio je da je potpuno izgubljen nasred auto-puta, potom se postepeno vraćao sebi, držeći se uputstava koje mu je davala navigacija.
Prvo je prošao kroz kružni tok na ulasku u Šatne Malabri, a potom nastavio uskim putem koji je vodio ka Verijerskoj šumi. Mark se potpuno opustio tek kada je priroda nadvladala beton. Spustio je prozorska stakla tek kada je bio okružen kestenovima, leskama i javorima. Kada je prešao poslednji peskoviti deo puta, zgrada izroni ispred njega.
Mark je parkirao rendž rover na zaravnjenom šljunkovitom parkingu i zalupio vrata. S rukama na leđima, stajao je nekoliko trenutaka da osmotri zgradu koja je bila zbunjujuća mešavina starog kamena i savremenijih materijala: stakla, metala, prozračnog betona. Nekadašnji starački dom, star dvesta godina, bio je modernizovan (unakažen, pomisli Karadek) ugradnjom solarnih ploča i dekoracijom jednog zida rastinjem.
Pandur se uputi ulaznim vratima. Hol je bio skoro pust, nikoga nije bilo na recepciji. Prelistao je prospekt koji je zatekao pred sobom i pogledao plan građevine.
Dom za medicinsku negu Sent Barb primao je pedesetak pacijenata s višestrukim hendikepom ili autizmom. Dom je bio predviđen za ljude koji usled neke nesreće nisu više bili samostalni ih je njihovo zdravstveno stanje iziskivalo stalnu negu.
„Mogu li vam pomoći?“
Karadek se okrenu u pravcu iz koga je dolazio glas koji mu se obratio: mlada ženica u beloj bluzi, koja je u tom trenutku ubacivala kovanice u automat.
„Policija. Mark Karadek, kapetan u OSR-u“, predstavi se on idući joj u susret.
„Malika Ferčiči, jedna od medikopsiholoških sestara u ovom domu.“
Arapkinja pritisnu dugme na automatu ne bi li dobila koka-kolu, ali se mašina pokvarila.
„I dalje u kvaru! Pa ovaj aparat mi je do sada pojeo polovinu plate!“
Mark udari pesnicom u aparat i poče da ga trese. Svega nekoliko sekundi nakon početka ove terapije, aparat ozdravi i limenka ispade.
„Bar ćete ovu moći da popijete“, reče on pružajući joj limenku kokakole žiro.
„Dugujem vam uslugu.“
„To je odlično, jer sam upravo želeo da vas zamolim za jednu. Ovde sam da bih proverio podatke o jednoj korisnici vaših usluga.“
Malika otvori limenku i otpi gutljaj.
Dok je pila, pajkan je odmeravao njen tamni ten i njene safirne oči.
„Rado bih vam pomogla, ali dobro znate da nemam prava to da radim. Obratite se direktoru, koji...“
„Čekajte, pa nema razloga da pokrećemo čitavu administrativnu mašineriju zbog jedne rutinske kontrole.1'
Malika ga podrugljivo pogleda.
„Naravno, tako možete fino da izbegnete čitavu proceduru!“
Malika otpi još jedan gutljaj.
„Znam ja te vaše pandurske fore. Moj ćale je kolega iz službe, kako vi pajkani to kažete.“
„U kom je sektoru?“
„Odred za narkose.“
Karadek se zamisli za trenutak.
„Pa vi ste ćerka Selima Ferčičija?“
Ona potvrdi glavom.
„Poznajete ga?“
„Po čuvenju.“
Malika pogleda na sat.
„Moram da se vratim na posao. Drago mi je da sam vas upoznala, kapetane.“
Držeći limenku u ruci, ona produži osvetljenim hodnikom, ali Karadek krenu za njom.
„Pacijentkinja koju tražim zove se Ana Beker. Možete li da me odvedete donje?“
Prošli su usko otvoreno unutrašnje dvorište, prenatrpano gusto zbijenim biljem, živom ogradom od bambusa, kaktusa i minijaturnih palmi.
„Ukoliko imate nameru da je ispitujete, odmah ću vam reći da ste se precenili.“
Stigli su do osunčanog vrta s pogledom na šumu. Pacijenti i negovatelji završavali su obrok u hladu javora i breza.
„Obećavam vam da neću pokušavati da je ispitujem, samo želim da znam da li...“
Malika pokaza kažiprstom ka šumi.
„To je ona, tamo u fotelji. Ana Beker.“
Karadek stavi dlan iznad očiju, da ga svetlost ne bi zaslepila. Smeštena u električnu stolicu, mlada devojka od dvadesetak godina gledala je u nebo, sa slušalicama na ušima.
Utegnuta u rolku, imala je šestougaoni oblik lica, koje je dodatno širila plavocrvenkasta kosa pričvršćena šnalicama za devojčice. Iza naočara u boji, oči su joj bile nepomične, izgubljene u daljini.
Malika nastavi:
„To joj je omiljena aktivnost: slušanje audio-knjiga.“
„Da bi pobegla?“
„Da bi proputovala, da bi učila, da bi maštala. Potrebna joj je najmanje jedna dnevno. Hoćete li da me uhapsite ako vam kažem da joj skidam knjige s neta?“
„Od čega tačno boluje?“
Pajkan izvadi blokče da opet iščita svoje beleške.
„Rekli su mi da je u pitanju neka Fridrajhova bolest, je li tako?“
„Fridrajhova ataksija“, ispravi ga Malika. „To je jedna vrsta neurodegenerativne bolesti. Redak genetski poremećaj.“
„Poznajete li Anu dugo?“
„Da, jer sam radila na zameni u kliničko-edukativnom centru u Palatinskoj ulici, gde je ona bila smeštena do devetnaeste godine.“
Sa nelagodom, Karadek potraži paklicu cigareta u džepu jakne.
„Sa koliko godina su joj dijagnostikovali bolest?“
„Veoma rano. Rekla bih, kada je imala osam ili devet godina.“
„Kako se ta bolest manifestuje?“
„Problemi s ravnotežom, kičmeni stub se krivi, stopala se deformišu, koordinacija udova se pogoršava.“
„A kako se razvijala kod Ane?“
„Dajte mi jednu pljugu.“
Mark joj pruži cigaretu i približi joj se da je pripali. Osetio je sveži miris njenog tela: limun, đurđevak i bosiljak. Zeleni talas, privlačan i uzbudljiv.
Ona prinese cigaretu ustima i povuče dim pre nego što je nastavila:
„Ana je vrlo rano prestala da hoda. Potom, oko trinaeste, bolest se skoro zaustavila. Ono što bi trebalo da znate jeste da Fridrajhova ataksija ne napada intelektualne sposobnosti. Ana je izuzetna mlada žena. Nije studirala na klasičan način, ali je doskoro provodila dane ispred kompjutera prateći MOOK4 o informatičkom razvoju.“
„Ali je bolest opet počela da napreduje“, nastavi Karadek.
Malika potvrdno klimnu glavom.
„Bojimo se da u jednom od stadijuma razvoja bolesti mogu nastupiti i kardiovaskularne i respiratorne komplikacije, kao što su kardiomiopatije koje iscrpljuju srce.“
Karadek progunđa nešto i bučno uzdahnu. Oseti kako bes u njemu raste. Život je prava kučka. Kada deli karte, nekima daje vrlo tešku podelu za igru. Nepravda mu je raspirivala bes u srcu. Nije je osetio na svojoj koži, ali je od ovog jutra postao osetljiviji. Reagovao je i na sitnicu. Tako je bilo svaki put kada bi vodio neku istragu. Osećanja, želja i nasilje vodili su bitku duboko u njemu. Bio je kao vulkan pred erupciju.
Malika oseti njegovu teskobu.
„Iako ne postoji prava terapija, trudimo se da pacijentima omogućimo najbolje moguće uslove života. Kineziterapija, okupaciona terapija, ortofonija i psihoterapija vrlo su korisne. To je čitav smisao mog posla.“
Mark je ostao bez reči, nepomičan, ostavljajući cigaretu da sama dogori među prstima. Kako je jedna takva zamena identiteta moguća? Svakako, što se tiče sigurnosti podataka, bio je toliko upućen da zna da je sistem zdravstvenog osiguranja prava crna rupa (pronevere od po nekoliko desetina miliona evra, životno osiguranje koji nije imalo nikakvu verodostojnost...), ali nikada nije čuo za jednu tako dobro razrađenu spletku.
„Ovoga puta stvarno moram da idem“, reče mu Malika.
„Ostavljam vam moj broj telefona, za svaki slučaj.“
Dok joj je pisao broj telefona, Mark joj postavi poslednje pitanje:
„Ima li Ana dosta poseta?“
„Uglavnom njena tetka Klotilda Blondel, koja dolazi da je vidi na svaka dva dana, i jedna mlada žena, meleskinja, prava kosa, uvek fino skockana.“
Karadek joj pokaza ekran mobilnog telefona.
„Da, to je ona“, potvrdi Malika. „Znate li kako se zove?“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:10 am






5
Mala Indijanka i kauboji


Svet (...) je beskrajna borba dvaju sećanja: prvog i onog drugog koje mu je suprotno.
Haruki Murakami


1.

Taksi me je ostavio na uglu Bulevara Edgara Kinea i Odeske ulice. Bacih pogled na sat. Uskoro će podne. Za deset minuta ovde će protutnjati reke radnika zaposlenih u ovom kvartu, a mesta na suncu biće retka. Ali još uvek sam mogao da ugrabim neko dobro mesto. Pronašao sam jedno u kafeu na trgu, u bašti kod Kolumbine i arlekina.
Poručio sam flašu vode i marinadu od deverike. Ovde sam često dolazio da pojedem nešto s nogu ili da bih pisao, tako da me je većina konobara poznavala. Leto se širilo po svim stolovima i svim trotoarima: naočare za sunce, kratki rukavi i lagane suknje. Nekoliko stabala na omanjem trgu nisu mogla da se bore s jakim suncem koje je pržilo asfalt. Da smo na jugu, već bismo raširili suncobrane, ali u Parizu, iz straha da se lepo vreme ne završi brzo, spremni smo i sunčanicu da dobijemo.
Sklopio sam oči i sačekao da na mene dođe red, da sunce preplavi i moje lice. Kao da bi taj udar svetlosti i toplote mogao da sredi moje misli.
Dugo sam razgovarao sa Karadekom preko telefona. Razmenili smo prikupljene podatke i dogovorili se da se nađemo ovde, da bismo videli šta ćemo dalje. Dok sam čekao da on dođe, izvadio sam laptop. Da bih sredio misli, morao sam da ih pribeležim, da zapišem datume, da stavim na papir pretpostavke.
Više nije bilo ni najmanje sumnje da žena koju volim nije ona kojom se predstavljala. Krenuvši dvema različitim stazama, Marki ja smo uspeh da razotkrijemo Anin život a Ana se nije zvala Ana sve do 2007. godine. Bacih se na obradu teksta i odlučih da rezimiram suštinu naših otkrića:
Kraj oktobra 2007: devojka od svega 16 godina (došla je iz SAD?) dolazi u Pariz sa 400.000 evra u kešu. Pokušava da se sakrije, pronalazi utočište u sobičku koji sumnjivom vlasniku plaća u gotovini. Vidno je potresena nečim što je skoro preživela, ali i dovoljno promućurna da nabavi lažne isprave. Isprva lošeg kvaliteta, a potom bolje izrade.
U decembru odlazi u katoličku školu Sveta Cecilija, gde uspeva da se školuje i položi maturu preuzimajući identitet Ane Beker, nećake Klotilde Blondel, direktorke škole.
Ova zamena identiteta bila je majstorski poduhvat: prikovana za invalidska kolica, živeći u domu za hendikepirane, prava Ana Beker ne putuje, ne vozi, ne studira.
Zatim 2008. godine odlazi u policijsku upravu sa izjavom da je izgubila dokumenta ili da ih joj je neko ukrao, i lažna Ana Beker dobija novi pasoš i novu ličnu kartu. Ana dolazi u posed pravih isprava sa svojom fotografijom i živi punim plućima zahvaljujući identitetu koji nije njen. lako poseduje svoj lični broj osiguranika, ona je oprezna i savesno poštuje određena pravila: uvek sama plaća lekarske preglede i lekove, da se Zdravstveno ne bi mnogo bavilo njome.
Podigao sam pogled s ekrana dok mi je konobar donosio hranu. Otpio sam gutljaj vode i uzeo zalogaj marinade. Dve žene imale su zajednički identitet: ovo lukavstvo, koje je smislila Klotilda Blondel, bilo je smelo, ali dovoljno stabilno da traje već deset godina. Naša istraga nije bila uzaludna, pa ipak, u ovoj fazi, ona je samo otkrila nova pitanja bez odgovora. U letu sam ih beležio:


Ko je zaista „Ana“?
Gde je živela po dolasku u Pariz?
Odakle joj 400.000 evra koje smo pronašli kod nje?
Ko su tri ugljenisana tela s fotografije? Zašto „Ana“ sebe krivi za njihovu smrt?
Zašto je nestala odmah nakon što mi je otkrila istinu?
Gde se sada nalazi?


Automatski, nisam mogao a da ne pokušam još jednom da je pozovem na mobilni. Nije se desilo čudo ista govorna poruka koju sam odslušao već pedeset puta od sinoć.
Tada mi nešto pade na pamet.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:11 am





2.

Pre šest godina, kada sam bio u Njujorku da bih prikupio materijal za svoje spise, izgubio sam mobilni u taksiju. Vraćao sam se u hotel nakon večere u restoranu i odmah sam shvatio da sam napravio glupost. Dok sam shvatio i pozvao firmu taksija kojim sam se vozio, bilo je već kasno: jedna od stranaka koju je vozač povezao posle mene pronašla je moj mobilni i izostavila da to prijavi vozaču. Sasvim slučajno, poslao sam sebi SMS sa telefona moje tadašnje predstavnice za medije. Sat nakon toga primio sam poziv od osobe koja mi se obratila na lošem engleskom, predlažući mi nagodbu: ja njemu sto dolara, ona meni telefon. Popustio sam pred lakšim načinom da dođem do telefona i prihvatio predlog. Dogovorili smo se da se nađemo na Tajms skveru, ali taman što sam stigao na dogovoreno mesto, ucenjivač me je obavestio da se cena promenila. Sada je tražio petsto dolara, a za primopredaju dao adresu u Kvinsu. Tada sam odreagovao kao što je odmah na početku trebalo da uradim: ispričao sam šta mi se dogodilo policajcima na koje sam naleteo. Za nekoliko minuta locirah su moj telefon zahvaljujući programu za geolokalizaciju, uhapsili mog lopova i vratili mi telefon.
Zašto ne uraditi isto sa Aninim telefonom?
Zato što je verovatno isključen ili se baterija ispraznila...
Ipak pokušaj.
Kompjuter ispred mene i dalje je bio uključen. Pitao sam konobara da mi da lozinku za vaj-faj, kako bih se povezao na mrežu kafića, a potom otišao na klauđ kompjuting proizvođača. Prva etapa nije predstavljala teškoću: potrebno je samo uneti njen identifikacioni kod, drugim rečima, imejl-adresu. Uneo sam Anin mejl, ali sam se zaustavio kod drugog koraka: lozinka.
Nisam gubio vreme pokušavajući da nasumično pogodim lozinku. To se dešava samo u filmovima i serijama. Kliknuo sam na link „Zaboravljena lozinka“, koji je otvorio novu stranicu pretraživača s dva sigurnosna pitanja, koja je Ana podesila prilikom kreiranja svog naloga.


+ Koji je bio model vašeg prvog automobila?
+ Koji je prvi film koji ste odgledali u bioskopu?


Prvo pitanje bilo je lako. Ana je čitavog života imala samo jedan auto: sjajni kestenjasti polovni mini, koji je kupila pre dve godine. Iako ga nije često vozila, obožavala je taj mali kabriolet. Svaki put kada je o njemu govorila, nije ga oslovljavala sa „mini“ ili sa „kabriolet“, već „mini kuper“. Dakle, taj odgovor uneo sam u odgovarajuće polje. Bio sam siguran u svoj odgovor.
Vreme je za drugo pitanje.
Nismo se uvek slagali kada je reč o filmu. Ja sam voleo Tarantina, braću Koen, Brajana de Palmu, stare trilere i niskobudžetne klasike. Ona je više volela intelektualne, poput onih sa Telerame: Mihaela Hanekea, braću Darden, Abdelatifa Kešiša, Fatiha Akina, Kšištofa Kišlovskog.
Nisam nimalo napredovao: retka su deca koja upoznaju čudesni kinematografski svet s filmovima poput Bele trake ili Veronikinog dvostrukog života.
Polako sam razmišljao. Sa koliko godina roditelji počinju da vode decu u bioskop? Sećam se jasno mog prvog puta: leto 1980, Bambi, u bioskopu Olimpija, Antipska ulica u Kanu. Imao sam šest godina i pravio sam se da mi je prašina pala u oko da bih prikrio da sam plakao zbog smrti Bambijeve majke. Onaj Volt Dizni stvarno je pravo đubre od coveka.
„Ana“ danas ima dvadeset pet godina. Dakle, ako je svoj prvi film u bioskopu gledala sa šest godina, onda je to bilo 1997. Pogledao sam listu najgledanijih filmova te godine i jedan se apsolutno izdvajao: Titanik. Planetarni uspeh. Veliki broj devojčica te godine dosađivao je roditeljima da ih vode da gledaju čuvenog Lea. Ubeđen da sam pogodio, ukucao sam naslov filma brzinom svetlosti, potvrdio odgovor i...


Odgovori koje ste uneli ne odgovaraju onima koji su u našoj bazi podataka.
Molimo vas da proverite vaše lične podatke i pokušate opet.


Razočaranje. Izgoreo sam od želje da što pre saznam gde je i sada su mi ostala samo dva pokušaja pre nego što mi sistem blokira pristup.
Bez žurbe, analizirao sam situaciju. Ana i ja nismo isto godište. Bez sumnje je išla u bioskop pre nego ja u šestoj, ali s koliko godina?
Gugl. Počeo sam da kuckam. „Sa koliko godina odvesti decu prvi put u bioskop?“ Desetine stranica izašle su u pretrazi. Uglavnom forumi posvećeni porodici i ženski časopisi. Pregledao sam prvih nekoliko stranica. Polako sam stigao do prosečne vrednosti ponuđenih odgovora; s dve godine bilo je prerano, ali sa tri-četiri vredi pokušati.
Povratak na Vikipediju. Godine 1994. Ana ima tri godine i roditelji je vode da gleda... Kralja lavova, najgledaniji crtani film te godine.
Novi pokušaj... i novi neuspeh.
Sranje! Horizont se zamračio. Nemam više prava na grešku. Živeo sam u iluziji. Činilo se da je igra laka, ali bilo je previše mogućnosti, previše kriterijuma koje je trebalo uzeti u obzir. Nikada neću doći do njene lozinke.
Poslednji pokušaj. Godine 1995. Ana ima četiri godine. Sklopio sam oči i pokušao da zamislim sebe u tom uzrastu. Mala devojčica pojavi mi se u mislima. Tamne puti, lepih crta, smaragdnog pogleda koji je skoro proziran, stidljivog osmeha. Prvi put ide u bioskop. I roditelji je vode da gleda... Opet sam bacio pogled na Vikipediju. Te godine najprodavanija je bila Priča o igračkama. Ukucao sam odgovor i kursor doveo do pozicije da potvrdi odgovor. Pre nego što sam potvrdio, sklopio sam oči poslednji put. Devojčica je još bila tu. Crne kike, džins tregerice, šarena košuljica, besprekorne cipelice. Presrećna je. Zato što je roditelji vode da gleda Priču o igračkama? To mi nije išlo uz Anu koju sam poznavao. Idem natrag i premotavam film u glavi. Božić 1995. Ana ima skoro pet godina. Roditelji je prvi put vode u bioskop i ona je ta koja bira film. . Zato što je već prepametna i nezavisna. Ona zna šta želi. Lep crtani u kome može da se poistoveti sa glavnom junakinjom i da usput nešto nauči. Ponovo sam pogledao listu sa uspešnim filmovima, prateći unutrašnji glas devojčice koju sam zamislio. Pokahontas. Devojka iz plemena Pohatan, kojoj su Diznijevi crtači pozajmili crte Naomi Kembel. Prožela me je jeza. Pre nego što sam potvrdio odgovor, bio sam ubeđen da sam pogodio. Uneo sam deset magičnih slova i nova stranica pretraživača mi se otvorila, omogućivši mi da ponovo podesim lozinku. Yes! Ovoga puta bila je dobra. Pokrenuo sam aplikaciju za lociranje telefona i nakon nekoliko sekundi bela tačka zatreperila je na mom ekranu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:12 am




3.

Ruke su mi drhtale. Srce mi se sledilo. Bio sam u pravu što sam insistirao. Poruka obaveštenja ukazivala je da je Anin telefon van mreže, ali da je sistem sačuvao kretanje tokom poslednja dvadeset četiri sata pre poslednje lokacije na kojoj je uhvaćen signal uređaja.
Mrske prednosti globalne mreže za nadgledanje...
Koncentrisao sam se na kružić koji je treperio usred predgrađa Sena Sen Deni. Na prvi pogled, industrijska zona između Stena i Olne su Boe.
Napisao sam SMS Karadeku (Jesi li još daleko?) na koji mi je odmah odgovorio (Bulevar Sen Žermena, zašto?).
Dolazi što pre možeš, imam ozbiljan trag.
Čekajući ga, napravio sam kopiju sadržine ekrana i zapisao adresu koja se prikazala, Avenija Platoa, Sten, II de Frans. Zatim sam prešao u opciju satelitskog pregleda i uveličao koliko sam mogao. Iz ptičje perspektive, zgrada koja me je zanimala izgledala je kao džinovski blok posađen nasred čistine.
Posle nekoliko klikova uspeo sam da preciznije odredim mesto: bila je to firma koja se bavi čuvanjem nameštaja. Zagrizao sam usnu. Magacin usred predgrađa: to nije ukazivalo ni na šta dobro.
Udaljeni ali dugi stisak na sirenu automobila, koji je više podsećao na krik slona nego na zvučnu signalizaciju, presekao je mir u bašti.
Podigao sam pogled, ostavio dve novčanice na sto, prikupio svoje stvari, uskočio u stari Karadekov rendž rover, koji je se otisnuo Delambrovom ulicom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:12 am






6
U sedlu s Kingom


Život nekada napravi zaokret od 180 stepeni, a kada se to desi, bude u punoj brzini.
Stiven King


1.

Put se nije završavao.
Prvo Palata invalida, potom prelazak preko Sene, zatim smo se peli uz Jelisejska polja i Majo. Potom periferijski bulevar, pa auto-put, pa Stad de Frans i nacionalni put koji je vijugao između La Kurneva, Sen Denija i Stena.
Iako je bilo sunčano, predgrađe je izgledalo tužno, kao da se boja neba izmenila, postepeno se krijući, razlivajući se da bi potpuno izgubila svoj sjaj i prilagodila se socijalnim stanovima s državnim povlasticama i zgradama bez duše, duž ulica čija imena su složno pevala odu minulom komunizmu: Romen Rolan, Anri Barbis, Pol Elijar, Žan Fera...
Karadek je bio ogorčen na saobraćaj. Iako je bila puna linija, odlučio je da pretekne mala trgovačka kola koja su milela.
Nije trebalo to da uradi: veliki crni četvorotočkaš u punoj brzini išao nam je u susret, razjapljenih i razjapljenih besnih čeljusti, iz kojih je kuljao sivi dim. Umalo da se ta grdosija zakuca u nas. Bivši pandur naglo je skrenuo u poslednjem trenutku, uz salvu psovki.
Sad je Mark bio ubeđen da mora pronaći Anu. Gledao sam kako treperi od besa, iznerviran i nestrpljiv, i jednako kao i ja začuđen neočekivanim ishodima naše istrage. Iskoristili smo put da bismo upotpunili našu razmenu informacija. Ma koliko da su bile plodonosne, naše istrage uspele su tek da skiciraju portret neuhvatljive mlade žene, za koju ni on ni ja nismo mogli sa sigurnošću odrediti da li je žrtva ih krivac.
„Ni pajkani ne bi bolje uradili“, potvrdi on, čestitajući mi na lociranju telefona. Osećao sam da veruje da smo na dobrom tragu. Brzo je vozio, pogleda prikovanog za put, kajući se što nije imao, „kao u stara dobra vremena“, sirenu i rotaciona svetla na raspolaganju.
Ekran navigacije ljuštio je kilometre koji su nas odvajali od cilja. Čela priljubljenog uz staklo, gledao sam ploče od betona, montažne kuće, oguljene fasade, javne zgrade koje niču iz zemlje, ali već umorne i ispisane grafitima. Nakon razvoda roditelja napustio sam Ažurnu obalu da bih otišao s majkom u pariška predgrađa, i proveo pubertet u istom tipu okruženja koje je odisalo beznađem. Svaki put kada bih tu kročio, imao sam taj grozni utisak da zapravo nikada odatle nisam ni otišao.
Zeleno. Žuto pa crveno. Karadek se pravio da ne vidi crveno svetlo semafora i priključio se kružnom toku ne bi li izašao na šlepu ulicu, na čijem kraju se nalazi ogromna kcfcka od armiranog betona, na četiri sprata. Zgrada Bokspopulija, „vašeg specijaliste za čuvanje nameštaja“.
Pajkan je parkirao rover na skoro pustom parkingu, dugoj asfaltnoj traci koja se protezala duž polja prekrivenog papratima oprženih suncem.
„Šta je plan?“, upitah ga izlazeći iz auta.
„Plan je ovo“, odgovori on, pružajući ruku ka pregradi iz koje izvadi glok 19 sa ramom od polimera.
Karadek nije vratio svoje službeno oružje, a ni svoju značku. Iz dubine duše mrzeo sam vatreno oružje, i čak i u ovom trenutku nisam bio spreman da se odreknem mojih principa.
„Ozbiljno, Mark?“
On zalupi vrata i napravi nekoliko koraka po užarenom asfaltu.
„Veruj mom iskustvu, u ovakvim situacijama, najbolji plan je da nemaš plan.“
On opasa poluautomatski pištolj i uputi se odlučnim korakom ka bunkeru.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:13 am




2.

Balet prenosnih kolica i paleta. Uporni miris nagorelog kartona. Koreografija teretnih liftova i kontejnera na točkovima. Predsoblje je vodilo ka prostoru za pakovanje, u čijem produžetku se nalazio prostor za odlaganje, prenatrpan vozilima.
Karadek zakuca na stakleni pregradni zid kancelarije podno betonskog zida koji povezuje spratove.
„Policija!“, zagrme on, pokazujući svoju trikolornu značku.
„Za divno čudo! A pozvao sam vas tek pre deset minuta!“, reče brbljiv čovečuljak za metalnim stolom.
Mark se okrenu ka meni. Njegov pogled je značio: „Ništa ne razumem, ali prepusti meni da rešim stvar.“
„Patrik Ajaš“, predstavi se idući nam u susret. „Ja sam glavni odgovorni.“
Ajaš je imao tvrdi alžirski naglasak. Dežmekasta figura, kockasto i razdragano hce, oivičeno gustom kosom. Njegova pomodna košulja bila je razdrljena i video se zlatan lanac. Da sam ga uzeo za jednog od likova romana, bio bi prava karikatura.
Prepustio sam Marku da vodi igru:
„Objasnite nam šta se dogodilo.“
Ajaš nas rukom pozva da ga pratimo, krećući se uskim hodnikom predviđenim za osoblje, koji vodi ka liftovima. Pomerio se da nas pusti da prođemo, pritisnuo dugme za poslednji sprat i rekao:
„Ovo prvi put u životu vidim!“
Dok se kabina lifta lagano pokretala, kroz staklo sam posmatrao redove drvenih kutija i olovnih kontejnera, koji su se pružah unedogled.
„Buka nas je sve uzbunila“, nastavi on. „Reklo bi se da je bio pravi karambol: niz prejakih udaraca, uz prasak lima koji puca, kao da nam se auto-put obrušio na glavu!“
Vrata lifta se otvoriše na popločanom spratu.
„Ovo je sprat s ličnim ostavama“, pojasni nam Ajaš, vodeći nas kroz prostor. „Klijenti mogu ovde iznajmiti ostavu veličine velike garaže i mogu da joj pristupe kada god požele.“
Rukovodilac je hodao brzo kohko je i pričao. Njegovi donovi zaškripaše po plastificiranim podnim oblogama i skoro da nam je bilo teško da ga pratimo. Hodnici su se smenjivali. Svi su bili isti. Nenadmašan užas parkinga koji se proteže unedogled.
„Eto, to je ovde“, konačno nam pokaza veliku kutiju, čija su obijena vrata izgledala kao da su izbušena.
Neki sedokosi crnac čuvao je stražu ispred ulaza. Bela majica, jakna kaki boje, kačket Kangol.
„Ovo je Pap“, predstavi ga Ajaš.
Idući ispred Karadeka, približio sam se da procenim štetu.
Skoro da ništa nije ostalo od dvokrilnih vrata.
Iskočila su iz šarki. Čak ni duple šipke za ojačanje nisu mogle da ublaže silinu udarca. Površina od pocinkovanog gvožđa bila je pokidana, savijena i iščupana. Pokidani lanci sa dva katanca visili su uprazno obešeni na metalnim kukama.
„Ovde kao da je neki tenk prošao?“
„Nećete verovati, ali lepo ste to rekli!“, uzviknu Pap. „Jedan terenac uleteo je u magacin ima dvadeset minuta. Popeo se dovde ulaznom rampom i udarao u vrata dok nisu popustila. Kao pravi opsadni ovan.“
„Video-nadzor je sve zabeležio“, uveravao nas je Ajaš. „Pokazaću vam snimke.“
Opkoračio sam usek na vratima da bih ušao u ostavu, dvadeset kvadratnih metara koje je osvetljavala veštačka svetlost. Potpuno prazna. Osim ogromnih metalnih polica prikovanih za pod i dve boce spreja na podu. Jedna je bila bela. Druga crna. Podsećale su na dva termosa na koji je neko nakalemio okidač. A obmotani oko gvozdenog podupirača: užad, ostaci izolir-trake, skoro pokidane plastične vezice.
Neko je ovde bio otet.
Ana je ovde bila oteta.
„Osećaš li ovaj miris?“, upita me Mark.
Potvrdno sam klimnuo glavom. To je svakako bilo prvo što sam primetio. Jak miris s promenljivim isparenjima lebdeo je u prostoriji. Miris je bilo teško odrediti: između sveže pržene kafe i zemlje nakon kiše.
Pandur se sagnuo da pogleda dva spreja.
„Znaš li šta je ovo?“
„Predstavljam ti ebanovinu i slonovaču“, reče mi on zabrinutim glasom.
„Crno i belo. Kao naslov pesme Pola Makartnija i Stivija Vondera.“
On mi potvrdi glavom.
„To je ručno pravljeni sprej od deterdženta koji koriste u bolnicama. Delotvorna mešavina koja potpuno uklanja tragove DNK prisutne na mestu zločina. Imamo posla s profesionalcem. Oprema koju koristi pravi fantom.“
„Zašto ta dva spreja?“
Pokaza na crnu bombu.
„Ebanovina sadrži moćni deterdžent koji uništava 99% tragova DNK.“
Potom pokaza na beli sprej.
„A što se tiče slonovače, to je neka vrsta maskirnog proizvoda, koji može da izmeni strukturu ostataka DNK. Ukratko, imate ispred vas magični recept koji svakoj stručnoj policiji u prevodu kaže: odjebi!“
Izašao sam iz ostave i prišao Ajašu.
„Ko iznajmljuje ovaj depo?“
Rukovodilac raširenih ruku pokaza svoju zbunjenost.
„Skoro niko. Prazan je poslednjih osam meseci!“
„Šta je još bilo u garaži?“ upita Karadek kad nam se približio.
„Ništa“, odgovori Pap sav izveštačen.
Pandur uzdahnu duboko. U isto vreme je izgledao i iznervirano i umorno. Približio se Patriku Ajašu i otvorio usta kao da hoće da mu pripreti, ali umesto toga mu je stavio ruku na rame. Za nekoliko trenutaka Karadekova pesnica je sa ključne kosti Alžirca prešla duž njegovog vrata. Palac mu je zabio u grkljan, dok je kažiprst zarivao u kičmenu moždinu. Pridavljen čeljustima Markovog stiska, Ajaš se prestravio. Nisam se mešao, izbezumljen ovim iznenadnim nasilničkim ponašanjem. Karadek je blefirao dok su ova dva tipa vidno govorila istinu. Bar sam ja tako mislio dok Ajaš nije podigao ruku u znak predaje. Pandur popusti zahvat, da bi mu dozvolio da povrati dah. Potom, u jadnom pokušaju da sačuva sopstveno dostojanstvo, Ajaš reče:
„Uveravam vas da su bile samo dve stvari, odneo sam ih u sobu sa sigurnosnim kompjuterom.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:13 am




3.

Po Ajašovim rečima „soba sa sigurnosnim kompjuterom“, a zapravo je to bila mala prostorija s desetak ekrana, na kojima su se smenjivale crnobele slike sistema za video-nadzor.
Sedeći za stolom, rukovodilac otvori jednu od fioka.
„Pronašli smo ih ispod polica“, reče i stavi na sto svoja dva trofeja.
Prvi je bio Anin telefon. Prepoznao sam ga bez oklevanja, zahvaljujući nalepnici Crvenog krsta, koja je bila na masci. Ajašova učtivost išla je dotle da je hteo da nam pozajmi i svoj punjač, ali telefon nije mogao da se uključi jer je ekran bio slomljen. Takvo oštećenje ne dobija se ako vam telefon slučajno ispadne. Neko se baš okomio da ga smrvi štiklom na ovakav način.
Drugi predmet imao je veću vrednost. Bila je to pismo-torbica od lakovane gušterove kože, ukrašena roze kristalima kvarca. Jedan od prvih poklona koje sam dao Ani. Nosila ju je preksinoć, tokom našeg izlaska u restoran. Brzo sam pretražio sadržaj torbice: novčanik, privezak s ključevima, pakovanje maramica, hemijska, naočare za sunce. Ništa što bi moglo da zapadne za oko.
„Evo snimaka! Sad ćete videti pokolj!“
Ajaš se pribrao i više ga nije držalo mesto. Kao da je igrao ulogu u nekoj američkoj seriji i samog sebe postavio na presto kao glavnokomandujućeg slikama, žonglirajući ekranima, upravljajući usporavanjem snimaka, ubrzavanjem i premotavanjem.
„Prekini više s tim izmotavanjem i pusti jebeni film!“, zagrme Mark.
Od prvog kadra obuzelo nas je zaprepašćenje: gibak ali nabildovani tip, spreman za akciju. Nabijene figure, opremljen zatamnjenim staklima, s hromiranim hladnjakom u produžetku.
Razmenili smo nekoliko besnih pogleda: to je bilo vozilo koje nas je umalo smrskalo!
U prvim kadrovima video-nadzora videli smo kako probija rampu na ulazu u skladište, a zatim se penje na platformu koja povezuje spratove. Potom se našao na poslednjem spratu.
„Zaustavi!“, viknu Karadek.
Ajaš izvrši naredbu. Pomno prateći veliki automobil, prepoznao sam model: bio je to BMW X6, krosover između terenca i sportskog dvoseda. Kada je dobio drugo dete, jedan moj prijatelj, autor krimića kao i ja, kupio je takav model i hvalio mi je njegove prednosti: najmanje dve tone, pet metara dužine, više od metar i po visine. Primerak koji sam video na ekranu bio je više preteći s ojačanim branikom, zatamnjenim staklima, sakrivenim registarskim tablicama.
Mark sam pritisnu dugme i pusti nastavak snimka.
Vozač je tačno znao za šta je došao. Bez oklevanja je otišao do poslednjeg reda, napravio polukrug i zaustavio vozilo ispod kamere. Videla se samo hauba i desetine kutija u nizu. Potom... više se ništa nije videlo.
„Kurvin sin je okrenuo kameru!“, proškrguta Karadek.
Koji maler. Tip je a ipak ništa konkretno nije ukazivalo da nije žena, ili da nije više njih bilo u autu očigledno okrenuo kameru ka zidu. Na ekranu se sada video samo prljavi i sivkasti sneg.
Od besa, Karadek je lupio šakom o sto, ali je Ajaš, kao čarobnjak, izvadio još jednog keca iz rukava.
„Pokaži mu svoj telefon, Pape!“
Crnac je već držao telefon u ruci. Širok osmeh obasjao mu je lice.
„Ja sam mogao sve da snimim! Stari Pap je inače opasniji nego...“
„Daj mi to ovamo!“, zapišta Mark, otimajući mu telefon iz ruke.
Mark pusti film.
Prvo razočaranje: slika je bila mračna, prezasićena, s puno krupnih piksela. Odvažan, ali ne i nepromišljen, Pap se držao po strani. Više se nagađalo, nego što se videlo, ali je suština bila tu. Brutalna, nasilna i zabrinjavajuća. Uz paklenu škripu, krosover je tukao po vratima garaže dok ih nije polomio. Potom je čovek s fantomkom na glavi ušao u garažu. Dok je izlazio, najmanje minut kasnije, nosio je Anu presavijenu na ramenu.
Dokaz da nije bio vitez na belom konju koji je došao da je izbavi bilo je to što je Ana vikala i otimala se. Tip je otvorio gepek i bezobzirno je nabio u njega. Nakon što se nakratko zadržao u unutrašnjosti auta, izašao je držeći dve bombe u spreju, žureći da počisti za sobom. Video se završava u trenutku kada se auto naglo opet pokreće i sa mnogo buke kreće ka izlazu iz magacina.
Nadajući se daće naleteti na još neki detalj, Mark je opet pustio film, ovoga puta pojačavajući zvuk do maksimuma.
Mučenje je opet počelo: ludi auto, uništenje kutije i Ana, zarobljenik tog neznanca.
Pre nego što ju je ubacio u gepek, načuljio sam uši. Ona me je dozivala.
Iz sve snage dozivala je moje ime.
„Rafaele! Pomozi mi, Rafaele! Pomozi mi!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:13 am




4.

Vrata tresnuše. Rikverc. Pun gas.
Karadek je tako brzo pokrenuo auto da su na asfaltu ostali tragovi guma. Silina starta zakucala me je za sedište, vezao sam se gledajući izdaleka isprekidanu sliku betonske kocke.
Zebnja me je izjedala, tresao sam se kao nikad. Slika Ane kako me doziva u pomoć tako me je potresla da sam jedva mogao zamisliti šta ona oseća. Svim silama nadao sam se da je ona u tom strahu smatrala da sam dovoljno sposoban da je mogu pronaći. Dok je Mark u punoj brzini jurio ka nacionalnom putu, ja sam se trudio da sredim misli. Tokom nekoliko trenutaka, zaprepašćenje je nadjačavalo svako razmišljanje. Bio sam potpuno izgubljen: od jutros smo mnogo toga otkrili, ali nisam uspevao da povežem događaje niti da ih objasnim.
Koncentrisao sam se, U šta sam bio potpuno siguran? Ne u mnogo toga, iako su na prvi pogled neke činjenice bile potpuno neosporne. Nakon naše svađe, Ana je sinoć sigurno krenula prvim letom iz Nice za Pariz. Stigla je na Orli oko jedan ujutru. Kako je na to ukazivala njena torba u stanu, verovatno se s aerodroma taksijem uputila na Monruž. I onda? Više uverenje nego sigurna tvrdnja: obavestila je nekoga da mi je pokazala fotografiju tri leša. Kome i zašto? Ni najmanja ideja nije mi padala na pamet. Ali od tog trenutka sve je pošlo naopako. Ani je neko došao u posetu u stan. Usledio je razgovor koji se pretvorio u svađu. Oteli su je i nasilno zatvorili nekoliko sati u magacin za čuvanje nameštaja u severnom predgrađu. Sve dok neki drugi neznanac nije razvalio vrata kontejnera svojim bolidom, ali ne da bi je oslobodio, već da bi je i sam zarobio.
Protrljao sam oči i spustio staklo da uđe malo vazduha. Lovio sam u mutnom. Moj scenario nije bio nužno netačan, ali nedostajalo je mnogo delića da bi slagalica bila potpuna.
„Treba brzo da doneseš odluku.“
Markov glas prenu me iz razmišljanja. Pripalio je cigaretu i vozio s punim gasom.
„Na šta misliš?“
„Hoćeš li da obavestiš policiju ili ne?“
„Nakon ovoga što smo videli, teško je to ne uraditi, zar ne?“
Povukao je dug dim i namrštio se.
„Ti treba da doneseš tu odluku.“
„Osećam da si ti neodlučan.“
„Nikako, ali treba da budeš svestan: policija ti je kao flaster kapetana Hadoka. Jednom kada se uhvatiš u to kolo, iz njega više ne možeš da se izvučeš. Panduri će njuškati. I tvoj i Anin život biće izvrnuti naopačke. Sve će biti pretreseno. Sve će biti izloženo javnosti. Više ništa nećeš moći ti da kontrolišeš niti da se vratiš natrag.“
„Šta će se konkretno desiti ako odemo u policiju?“
Mark izvadi iz džepa Papov mobilni.
„S ovim snimkom već smo im obavili pola posla. Zasad imamo samo jedan konkretan dokaz da je Ana u opasnosti, tužilac će samo moći da konstatuje da se radi o uznemirujućem nestanku, pa čak i o mogućoj otmici.“
„Šta oni mogu da urade više od nas?“
Karadek je bacio pikavac kroz prozor i nije žurio da odgovori.
„Oni će prvo pokušati da ispitaju Aninu telefonsku liniju i da vide listu poziva.“
„Šta još?“
„Pokušaće da istraže tragove ebanovine i slonovače, ali ih to neće daleko odvesti. Potom će vaditi listinge ne bi li utvrdili vlasništvo onog vozila. Tablice su bile sakrivene, ali kako to nije čest model, brzo i lako će uspeti...“
„... da shvate da je u pitanju ukradeni auto!“
On klimnu glavom.
„Sve si skopčao.“
„I to je sve?“
„Zasad ne vidim ništa drugo.“
Duboko sam uzdahnuo. Nešto me je zadržavalo da se obratim za pomoć policiji: trud koji je Ana uložila da sakrije svoj pravi identitet svih ovih godina. Pomisao da devojka od šesnaest godina ima takvu potrebu da se krije delovala mi je zastrašujuće. Pre nego što zagrebem površinu, trebalo je da znam ko je ona zapravo.
„Ukoliko nastavim istragu sam, da li mogu da računam na tvoju podršku?“
„Da, ja sam tvoj čovek, ali moraš biti svestan opasnosti i dobro razmotriti sve rizike.“
„Šta će se desiti s pajkanima iz Sena Sen Denija koje je Ajaš pozvao?“
Karadek je rasterao sve moje strahove:
„Nisu se baš žurili da odu tamo. Veruj mi, neće ni prstom mrdnuti. Sve dok se ne dokaže suprotno, to će za njih biti najobičnija razvaljena garaža, ništa više. Bez snimka, priča one dve budale neće biti verodostojna. Na mestu zločina više nema otisaka, a mi smo pokupili jedine predmete koji bi ih doveli do Ane: njen telefon i torbicu. Kad smo kod torbice, jesi li siguran da tamo nije bilo ničega što bi moglo da nam posluži?“
Da bih bio siguran, još jednom sam proverio sadržinu torbice od gušterove kože. Novčanik, papirne maramice, naočare, stabilo.
Ne. Zaustavio sam se na poslednjem predmetu. Plastični štapić s poklopcem, za koji sam isprva mislio da je flomaster, zapravo je bio... test za utvrđivanje trudnoće. Pogledao sam u rezultat i ukazale su se dve paralelne plave tračice.
Emocije su me preplavile. Moje telo proželo je hiljadu ledenih strelica od kojih sam se oduzeo. Oko mene se sve rastakalo, krv mi je pulsirala i zujala u ušima. Pokušao sam da progutam pljuvačku, ali sam bio nesposoban i da gutam.
Test je bio pozitivan.
Ti si trudna.
Zatvorio sam oči. Kao eksplozija granate, stotine fotografija nizale su se u mojoj glavi, slike s naše poslednje zajedničke večeri, pre nego što se ona pretvorila u svađu. Jasno sam opet video tvoje izraze lica, tvoje blistanje, svetlost na tvom licu. Čuo sam tvoj smeh i razumeo nagle promene u tvom glasu. Tvoj pogled, tvoje reči, svaki pokret sada je imao novo značenje. Htela si to juče da mi saopštiš. U to sam bio siguran. Pre nego što sam sve pokvario, htela si da mi saopštiš da nosiš naše dete.
Otvorio sam oči. Moja potraga se iz korena promenila. Više ne tražim samo ženu koju volim, već i naše dete!
Promuklo šuštanje u mojim ušima je prestalo. Kada sam se okrenuo ka Karadeku, bio je na vezi. U naletu emocija, čak ni zvono nisam čuo.
Kako je periferijski put bio zakrčen, on se priključio na Maršala u bhzini Anijera i uvukao se u Tokvilsku ulicu ne bi li izbegao saobraćajnu gužvu na Malezerbovom bulevaru.
Držeći telefon između obraza i ramena, i on mi se činio zabrinut.
„E jebiga, Vasere! Jesi li potpuno siguran u to što govoriš?“
Nisam čuo odgovor njegovog sagovornika.
„Okej“, promrmlja pandur pre nego što je prekinuo.
Ostao je bez glasa nekoliko trenutaka. Ten mu je bio modar. Lice mu se raspalo. Nikada ga takvog nisam video.
„Ko je to bio?“
„Žan Kristof Vaser, pajkan iz kriminalističke kome sam poslao fotografije Aninih otisaka prstiju.“
„I?“
„Otisci se poklapaju. Uneti su u bazu otisaka.“
Podlaktice su mi se naježile.
„Ko je ona zapravo?“
Pajkan pripali još jednu cigaretu.
„Ana se zove Kler Karlajl.“
Tišina. To ime bilo mi je odnekud poznato. Sigurno sam ga nekada čuo, davno, ali se ne sećam kojom prilikom.
„Za šta je ona bila optužena?“
Karadek obori glavu ispuštajući dim.
„Ni za šta. Samo, smatra se da je Kler Karlajl mrtva već godinama.“ Pogledao me je i shvatio da ništa nisam razumeo.
„Kler Karlajl je jedna od žrtava Hajnca Kifera“, dodao je.
Krv mi se sledila i imao sam utisak da od straha padam u provaliju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:14 am






Drugi dan
Slučaj Kler Karlajl




7
Slučaj Kler Karlajl


Zbilo se to tokom užasa gluvog doba noći.
Zan Rasin


1.

Svitalo je.
Rozikasta svetlost bojila je igračke koje je moj sin razvukao po čitavom dnevnom boravku. Konjić za klackanje, slagalice, čarobno drvo, gomile knjiga, mali drveni voz...
Malo nakon šest sati noć je ustupila mesto kobaltnoplavom vedrom nebu. U pasažu Anfer ptičice su opet pčele da pevaju, a na mojoj terasi opojan miris geranijuma se pojačavao. Dok sam ustajao da isključim lampe, zgazio sam na plastičnu kornjaču, koja je počela da krešti neku pesmicu, pa mi je bio potreban skoro čitav minut da je isključim. Na svu sreću, kada zaspi čvrstim snom, Tea ni vatromet ne može da probudi iz sna. Nakon što sam odškrinuo vrata, da bih ga čuo čim se probudi, otvorio sam prozor jer sam s nestrpljenjem iščekivao izlazak sunca. Ostavši tako, nalaktio sam se na ogradu, nadajući se da ću pronaći utehu u svetlosti zore.
Gde si, Ana? Ili od sada treba da te zovem Kler...
Hladni tonovi su se pročistili, naginjući ka ružičastoj boji pre nego što su se pretvorili u nestvarno blistavilo koje je narandžastim velom prekrilo letvice hrastovog parketa u mom stanu. Ali očekivana uteha nije stigla.
Zatvorio sam prozor i pokupio nekoliko papira iz štampača. Zakačio sam ih potom na tablu od plute, koju sam inače koristio da sredim materijal tokom pisanja romana.
Noć sam proveo rovareći po internetu, po sajtovima novina i digitalnim bibliotekama, preleteo na stotine članaka, sačuvao više knjiga, odštampao mnoštvo fotografija. Pregledao sam sve dokumentarne kanale koji su posvetili neku emisiju ovoj aferi (Vreme zločina, Neka uđe optuženi, Na slučaju sa Polom Zan...).
Sada razumem zašto si želela da sakriješ svoju prošlost.
Da bih imao šansu da te pronađem, trebalo je da u ograničenom periodu usvojim dosije o tvom nestanku, na više stotina stranica.
Sada više nije bilo govora o tome da se u rešavanje slučaja uključi policija. Niti da saznam da li si ti nevina žrtva ih lukavi i podmukli zločinac. Ti pojmovi više nisu bili bitni. Bila si jednostavno žena koju volim i koja nosi naše dete, i u to ime želeo sam da sačuvam tvoju tajnu što sam duže mogao. Kao što je tebi to polazilo za rukom skoro deset godina.
Uzeo sam termos, koji mi je bio pored kompjutera, i ispraznio čitavu njegovu sadržinu u šoljicu, što bi ukupno bio treći litar kafe koji sam za tu noć popio. Potom sam seo u dugu udobnu salonsku fotelju, koja je bila naspram table od plute.
Gledao sam s odstojanja desetine fotografija koje sam zakačio. Prva, gore levo, bila je kopija poternice izdata nekoliko sati nakon tvog nestanka:
Zabrinjavajući nestanak maloletnice
Kler, 14 godina Nestala u Liburnu 28. maja 2005.
Visina 1 m 60 cm; meleskinja, zelene oči, kratka crna kosa, govori engleski.
Nosi plave farmerke, belu majicu, žutu sportsku torbu.
Ukoliko imate i najmanju informaciju, obavestite: Žandarmeriju u Liburnu
Policijsku upravu komesarijat u Bordou

* * *

Ta fotografija potpuno me je zbunila. To si ti, ali neka druga ti. Trebalo bi da imaš četrnaest godina, ali bi ti svako dao bar šesnaest ili sedamnaest. Prepoznajem tvoju kožu boje ćilibara, tvoje blistavo lice, tvoje pravilne crte. Ali ostalo mi je strano: lažna samouverenost, pomalo divlji i izazivački pogled pubertetlije, kratka loknasta kosa s oštrim krajevima, sedefaste usne devojčice koja bi da izgleda kao žena.
Ko si ti, Kler Karlajl?
Zatvorio sam oči. Bio sam i više nego iscrpljen, ali nisam imao nameru da se odmaram. Baš suprotno. U mojoj glavi odvijao se film o svemu što sam saznao prethodnih nekoliko sati. Film o onome što su tadašnji mediji nazvali Slučaj Kler Karlajl.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:14 am





2.

U subotu 28. maja 2005. godine, Kler Karlajl, mlada Njujorčanka, stara svega četrnaest godina, na učeničkoj razmeni u Akvitaniji, provodi popodne u Bordou u grupi s pet drugarica. One jedu salatu na Trgu Berze, šetaju se kejevima, grickaju kanele kod Bajardrana i šopinguju u kvartu Sen Pjer.
U 18.05 Kler brzim regionalnim vozom kreće sa stanice Sen Žan ka Liburnu, gde živi porodica Larivjer, kod koje je bila smeštena tokom boravka u Francuskoj. U društvu je s Olivijom Mendelšon, drugom učenicom iz Amerike, koja je s njom pohađala istu školu. Voz ulazi u stanicu u 18.34 i sigurnosna kamera beleži jasne slike dveju devojčica u trenutku kada izlaze sa stanice pet minuta kasnije.
Kler i Olivija šetaju nekoliko koraka zajedno na Galijenijevoj aveniji. Zatim, nakon što su se njihove staze tek razdvojile, Olivija začuje vrisak, okreće se i posmatra iz prikrajka čoveka „od oko trideset godina, plave kose“, koji uvlači njenu prijateljicu u sivi kamionet. A potom on munjevitom brzinom ode i nestane bez traga.
Olivija Mendelšon bila je toliko pribrana da je uspela da pribeleži registarske tablice kamioneta i da odmah obavesti policiju. Iako plan za uzbunu prilikom otmice tada nije postojao (biće primenjen tek šest meseci kasnije, u potrazi za šestogodišnjom devojčicom, koja je nestala u Menu i Loari), većina putnih pravaca bila je zatvorena bez odlaganja. Brzo i masovno rašireni su pozivi za očevice događaja i obaveštenja o otmičaru foto-robot koji je napravljen prema Olivijinom svedočenju: čovek rošavog lica, kosa podšišana u čuvenu šerpu, luđački pogled i upale oči.
Barikade na putu s povremenim propuštanjem nisu omogućile da se osumnjičeni uhapsi. Sivo vozilo pežo eksper, čija je registarska tablica odgovarala onoj koju je Olivija zabeležila, pronađeno je dan nakon otmice, zapaljeno u šumi između Angulema i Perigea. Vozilo je bilo ukradeno noć uoči otmice. Pokrivena je velika površina kao zona za pretragu, koja je prečešljana uz mnogobrojne potere sa psima. Tehničari specijalizovanih odreda policije sjatili su se na licu mesta ne bi li prikupili neke otiske i tragove genetskog materijala. Na zemlji su uočeni tragovi guma pored ugljenisane konstrukcije automobila. Bez sumnje, to su bih tragovi vozila kojim je otmičar dalje odvezao Kler. Uzeli su otisak tih tragova, ali je kiša, koja je natopila zemlju te večeri, učinila neizvesnom i najmanju šansu da se pomoću njih bilo šta identifikuje.
3.

Da li je otmica Kler bila unapred pripremljena ili je to bila trenutna odluka nekog neuravnoteženog čoveka u prolazu?
Istraga koja je poverena kriminalističkoj policiji iz Bordoa pokazala se kao izuzetno složena. Ni prikupljeni genetski materijal ni otisci prstiju nisu omogućili identifikaciju osumnjičenog. Uz pratnju prevodilaca, istražitelji su se upustili u detaljna ispitivanja učenika i nastavnika. Svi su pohađali Srednju školu Majka Milosti, ustanovu katoličke crkve za devojčice sa Aper Ist Sajda, koja je bila zbratimljena s Gimnazijom Sveti Franjo Saleški iz Bordoa. Ispitali su porodicu kod koje je bila smeštena gospodina i gospođu Larivjer ali nisu ništa novo saznah. Nadzirali su seksualne manijake iz čitave oblasti, popisali telefonske pozive koji su zabeleženi u baznoj telefonskoj stanici najbližoj mestu otmice. Kako to obično biva kada neka istraga bude toliko medijski ispraćena, komesarijat policije primio je desetine nepouzdanih poziva i anonimnih pisama koji nisu bili ni od kakve koristi za istragu. A nakon mesec dana trebalo je suočiti se sa okrutnom istinom: istraga se nije pomerila s mrtve tačke. Kao da uopšte nije ni započeta...
4.

Teoretski gledano, nestanak Kler Karlajl imao je sve elemente da bude zapaljiva medijska priča. Ipak, medijska mašinerija nije se zahuktala kao što se to događa u ostalim sličnim slučajevima. Nisam u stanju to lepo da objasnim, ali kao da se dogodilo nešto što je zakočilo talas saosećanja koje je ova drama zasluživala. Da nije to zbog činjenice što je Kler bila strana državljanka? Zbog toga što je na fotografijama izgledala starije nego što je zaista bila? Sve ostalo što se toga dana dešavalo?
Pronašao sam novine iz tog perioda. U nacionalnoj štampi, dan nakon što je Kler nestala, najkrupniji naslovi bili su posvećeni političkim temama. Pobeda „ne“ na referendumu o Evropskom ustavu doživljena je kao zemljotres, koji je u isto vreme uzburkao vlast predsednika Širaka, ali i njegovu opoziciju, uzrokujući pritom i odlazak premijera i stvaranje nove vlade.
Prva objava novinske agencije Frans pres u kojoj se spominje Slučaj Karlajl sadržala je mnoštvo nepreciznosti. Samo bog zna zašto, urednik je u tom tekstu tvrdio da je porodica Kler Karlajl poreklom iz Bruklina, dok su oni već dugo živeli u Harlemu. Već u narednoj objavi ispravili su grešku, ali je bilo kasno: netačna informacija širila se kao virus, ponavljajući se u svakom novinskom članku, pa je Kler Karlajl ubrzo postala Devojka iz Bruklina.
Slučaj je prvih dana bio bolje medijski ispraćen u SAD nego u Francuskoj. Njujork tajms posvetio je ovoj aferi vrlo ozbiljan članak, faktografski vrlo potkrepljen, ali nisam iz njega saznao ništa novo. Njujork post, kralj tabloida, zasitio se afere nakon svega jedne nedelje. S poznatim smislom za oštrinu i nijansiranje istine, dnevni list davao je najluđe pretpostavke, prepuštajući se pravom frenč bašingu*, kao što je i red, odvraćajući svoje čitaoce od odlazaka na odmor u Francuskoj, osim ukoliko ne žele da im dete tamo bude oteto, silovano i mučeno. Zatim, od danas do sutra, novine su se umorile, radujući se drugim skandalima (sudski proces protiv Majkla Džeksona), zatim drugim tračevima (veridba Toma Kruza) i drugim tragedijama (u Nju Džerziju pronađeno je troje male dece ugušeno u gepeku nekog auta).
U Francuskoj, najbolji članak koji sam pročitao dolazio je iz regionalne štampe. Potpisnica teksta bila je Marlen Delatur, novinarka dnevnog lista Jugozapadne, koja je posvetila dve strane porodici Karlajl. Ona je tu oslikala portret Kler, koji je valjano odgovarao i mojim predstavama o periodu njenog puberteta. Mlada devojka, odrasla bez oca, stidljiva i vredna, pasionirani obožavalac knjiga i studija, više nego išta želela je da postane advokat. Uprkos skromnom poreklu, ova odlična učenica borila se da dobije stipendiju i da se upiše, godinu dana ranije, u jednu od najizbirljivijih srednjih škola u Njujorku.
Članak je bio napisan povodom dolaska majke Kler Karlajl u Francusku. Shvatajući da istraga stoji u mestu, 13. juna 2005, Džojs Karlajl napustila je Harlem i došla u Bordo. Na sajtu Nacionalnog instituta za medije mogao sam da vidim nekoliko fotografija poziva koji je ona uputila svim medijima, a koje je potom preuzeo Dnevnik u osam na kanalu Frans 2, u kome je ona preklinjala otmičara njene ćerke da joj ne učini ništa nažao i da je oslobodi. Na slikama je podsećala na staru američku adetičarku Merion Džouns: punđa od ispletenih kikica, duguljasto lice, nos u isto vreme i spljošten i prćast, mlečnobeli zubi i oči crne kao ebanovina. Ali ovo je bila Merion Džouns sa otečenim kapcima i crtama lica koje su uništili tuga i besane noći.
Izgubljena i dezorijentisana majka, u stranoj zemlji, sigurno se pitala koliko je ironično da se njena ćerka, nakon četrnaest godina bezbednog života u Istočnom Harlemu, nađe u smrtnoj opasnosti usred francuske provincije.
5.

Tokom više od dve godine istraga je stajala na mrtvoj tački, dok se na spektakularan način nije opet pojavila i objavila grozomoran epilog.
U zoru 26. oktobra 2007. primećen je požar u izdvojenoj kući usred šume blizu Saverna, na samoj granici Lorene i Alzasa. Frank Mizelije, žandarm u toj oblasti, na putu ka poslu, primetio je dim s druma i bio prvi koji je podigao uzbunu.
Dok su vatrogasci stigli, bilo je kasno. Vatra je pojela kuću. Kada je požar savladan, spasioci su se izložili opasnosti i zakoračili dublje u zgarište, uz zaprepašćenje otkrivajući pravu arhitekturu kuće. Naoko je izgledala vrlo klasično, a zapravo je bila moderna konstrukcija, gotovo pola ispod zemlje. Čvrsta tvrđava eliptičnog oblika bila je strukturirana oko ogromnog zavojitog stepeništa, koje je vodilo pod zemlju i povezivalo niz prostorija koje su bile još dublje.
Ćelije.
Tamnice.
U hodniku je pronađen leš čoveka koji je progutao veliku količinu lekova za spavanje i anksiolitika. Potonjim analizama utvrđeno je da je to leš vlasnika kuće: Hajnca Kifera, nemačkog arhitekte od trideset sedam godina, koji je u ovoj oblasti živeo već četiri godine.
U svakoj od tri sobe, lisicama vezano za velike cevi, pronađeno je po jedno telo devojke. Trebalo je nekoliko dana da se analizom vilice i DNK identifikuju žrtve.
Luiz Gotje, imala je svega četrnaest godina kada je nestala 21. decembra 2004. godine, dok je bila na raspustu kod bake i deke u blizini Sen Brijeka na Obali Armora.
Kamij Mason, imala je svega šesnaest godina kada je nestala 29. novembra 2006. godine, dok se pešice vraćala kući nakon treninga, u jednoj varošici između Sen Šamona i Sent Etjena.
Kloe Dešanel, najzad, kobnog dana stara svega petnaest godina, kada je isparila 6. aprila 2007, na putu ka opštinskom konzervatorijumu Sen Averten u predgrađu Tura.
Tri tinejdžerke Kifer je oteo za ukupno dve i po godine, u tri različite i međusobno veoma udaljene regije Francuske. Tri nejake lovine, koje je istrgao iz školskih i gimnazijskih klupa, ne bi li sebi napravio jezivi harem. Tri nestanka, u trenutku kada su se dogodila, nisu ni bila kategorizovana kao otmice. Luiz Gotje posvađala se s bakom i dekom, Kamij Mason bila je vična u bežanju od kuće, dok roditelji Kloe Dešanel nisu na vreme prijavili nestanak, samim tim ugrozivši efikasnost istrage. Pošto se ništa nije poklapalo, ali i zbog prostorne udaljenosti, činilo se da nijedan od policajaca koji su radili na slučajevima nije uočio povezanost između ove tri afere...
Tokom ovih poslednjih deset godina mnoge naučne publikacije pokušale su da razumeju psihologiju Hajnca Kifera ako išta može da se razume kada zverska strana čoveka dostigne svoj vrhunac. Predator koga su mediji nazvali Nemački Ditru5 ostao je enigma, odolevajući i policijskim, i psihijatrijskim, i novinarskim analizama. Kifer nije imao prethodnih krivičnih dela, nije bio poznat policiji, nikada nije uočeno nikakvo sumnjivo ponašanje.
Sve do kraja 2001. radio je u Minhenu u uglednom arhitektonskom birou. Poznanici nisu imali nijednu lošu reč o njemu, ali ga se većina jednostavno nije ni sećala dobro. Hajnc Kifer bio je usamljenik, neprimetno ali i neprobojno biće. Pravi gospodin Celofan.6
Ne znamo šta je tačno Kifer radio sa svojim žrtvama. Tri ugljenisana tela bila su u tako lošem stanju da ni autopsijom nije moglo da se utvrdi da li su bile žrtve seksualnog zlostavljanja i mučenja. Uzrok požara, naprotiv, bio je otkriven. Unutrašnjost kuće bila je okupana benzinom. Kao i kod njihovog dželata, u tehma devojaka pronađena je velika kohčina tableta za spavanje i anksiolitika. Iz nepoznatog razloga, Kifer je odabrao da sa sobom u smrt povede i svoje zatočenice.
Neki kriminolozi koji su se bavili ovim slučajem zatražili su pomoć arhitekata. Proučavajući detaljno planove i raspored prostorija unutar Palate strave i zvučno neprobojne zidove, arhitekte su došle do zaključka da je vrlo verovatno da nijedna od tri devojke nije znala da druge dve postoje. Iako je to bilo neophodno uzeti sa izvesnom dozom rezerve, mediji su prihvatili upravo ovu verziju priče. A ona je bila puna očaja i ledila je sve količinom užasa.
6.

Pojava tri leša bila je veoma ispraćena u medijima. Stavljala je i pohciju i pravosuđe u nezavidnu poziciju, ukazujući i istražiteljima i istražnim sudijama na njihove propuste. Tri mlade Francuskinje bile su mrtve, ubio ih je sam nečastivi, nakon što su trpele mesece i godine zatočeništva i seksualnog zlostavljanja. Čija je to krivica? Svačija? Ničija? Vlasti su počele da skidaju odgovornost sa sebe.
Analiza scene zločina trajala je cela dva dana. U kanalizaciji kuće i u Kiferovom kombiju pronađeni su ostaci kose, kao i drugi DNK tragovi, koji nisu pripadali ni ubici ni žrtvama. Rezultati su se pojavili desetak dana kasnije: bilo je dva različita genetska materijala, od kojih je jedan ostao nepoznat, a drugi je identifikovan da pripada Kler Karlajl.
Samo što se ova informacija pojavila, utvrđeno je da je, u isto vreme kada je Kler oteta, Hajnc Kifer išao u posetu svojoj majci, koja je bila smeštena u starački dom u Riberaku u Dordonji, svega šezdesetak kilometara od Liburna.
Za istragu su izolovali pozamašan deo zemljišta oko građevine. Iznova su isušivane bare, dovoženi bageri, mobilisani helikopteri koji su nadletali šumu i upućivani pozivi svim dobrovoljcima da se uključe u veliku potragu.
Vreme je odmicalo.
A onda je umrla i svaka nada da će se makar telo pojaviti.
Međutim, iako telo nikada nije pronađeno, svima je bilo potpuno jasno da je Kler Karlajl mrtva. Verovatno je da je, nekoliko dana ili nekoliko sati pre nego što se ubio j organizovao ovaj krvavi pir, Kifer odveo Kler na neko skrovito mesto, ubio je i otarasio se njenih ostataka.
Slučaj je ipak ostao otvoren dve godine, ali istraživači nisu došli do novih saznanja. Potom, pred kraj 2009, istražni sudija potpisao je potvrdu o smrti Kler Karlajl.
I od tada više nikada niko nije čuo ni reč o Devojci iz Bruklina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:14 am






8
Ples utvara


Istina je kao Sunce. Ona pušta da se sve vidi, Ali ne dopušta da se u nju gleda.
Viktor Igo


1.

„Ajde, na noge lagane!“
Karadekov glas me pretrese. Otvorio sam oči skačući iz fotelje. Bio sam gola voda od znoja, a srce mi je lupalo kao da će iskočiti iz grudi i ukus pepela mi se širio u ustima.
„Jebote, kako si ušao?“
„I dalje imam tvoje ključeve od stana.“
Noseći pod jednom miškom hleb pripremljen na seoski način, a pod drugom kesu punu namirnica, bilo je očigledno da je došao iz piljarnice sa ćoška. Oči su mi bile krmeljive i bilo mi je muka. Dve neprospavane noći u nizu, to je bilo više od onoga što je moje telo moglo da podnese. Zevnuo sam dva puta pre nego što sam se s teškoćom pridigao iz fotelje, da bih se pridružio Marku koji je već bio u kuhinji.
Bacih pogled na zidni sat: skoro osam. Sranje. Umor me je stigao iznenada i san me je oborio na duže od jednog sata.
„Imam lošu vest“, reče Mark uključujući aparat za kafu.
Prvi put nakon što je iznenada banuo kod mene, pogledah ga u oči. Njegov zabrinuti izraz lica nije najavljivao ništa dobro.
„Kako stvari mogu da budu gore?“
„Reč je o Klotildi Blondel.“
„Direktorki škole?“
Potvrdio je klimanjem glavom.
„Upravo se vraćam iz Svete Cecilije.“
Nisam verovao u ono što sam čuo.
„Išao si tamo bez mene?“
„Došao sam po tebe pre sat vremena“, uzjogunio se. „Ali spavao si kao klada pa sam odlučio da tamo odem sam. Proveo sam noć razmišljajući: Blondelova je naš jedini trag. Ako sam lepo razumeo to što si mi rekao, ona zna mnogo više od onoga što ti je ispričala. Mislio sam da će progovoriti nakon što pogleda snimak otmice svoje štićenice.“
Pre nego što je nastavio, sabio je mlevenu kafu u filter.
„Ali kada sam stigao u Granelsku ulicu, zatekao sam mnoštvo policije ispred ulaznih vrata škole. Neke sam i prepoznao: momci iz Trećeg odreda Kriminalističke policije. Čitava ekipa Lidovika Kasanja. Bio sam diskretan, da me ne bi primetili, i sakrio sam se u auto dok nisu otišli.“
Imao sam loš predosećaj.
„Šta su oni tražili u školi?“
„Zvao ih je zamenik direktora. Nepomično telo Klotilde Blondel pronađeno je u školskom dvorištu.“
Naglo sam se trgnuo iz dremeža, ali nisam bio siguran da sam sve najbolje razumeo.
„Imao sam priliku da porazgovaram s baštovanom“, nastavi Mark stavljajući dve kriške hleba u toster. „Upravo je on pronašao Blondelovu jutros u šest, kada je počinjao smenu. Pajkani misle da je Blondelovu neko gurnuo kroz prozor njene kancelarije. Pad s trećeg sprata.“
„Ona je... mrtva?“
Mark sumnjičavo napući usta.
„Prema onome što mi je ovaj tip ispričao, bila je u kritičnom stanju, ali je još uvek disala kada su je pronašli.“
Iz džepa farmerki izvadio je beležnicu i natakao naočare na nos ne bi li dešifrovao svoje pisanije:
„Hitna pomoć odvezla je direktorku u Bolnicu Košen.“
Uzeo sam telefon. U Bolnici Košeti nisam nikoga poznavao, ali sam imao rođaka Aleksandar Leka, načelnika kardiologije u Bolnici Neker. Ostavio sam mu poruku i zamolio ga da mi se preko veze raspita i da me izveštava o zdravstvenom stanju Klotilde Blondel.
Obuzet panikom i krivicom koja razjeda, samo sam se srušio na sedište. Za sve ovo sam ja bio kriv. Pošto sam Anu saterao u ćošak, primorao sam je da mi kaže istinu, koja nije trebalo da bude takva. Iako to nisam želeo, oslobodio sam tragične utvare prošlosti, koje su se u vidu nasilne bujice obrušile na sadašnjost.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:30 am




2.

„Fasica, tata! Fasica!“
Još uvek pospan, Teo se doteturao iz svoje sobe, idući ispred mene sve do dnevnog boravka. Uz vidno zadovoljstvo, koje se očitavalo na njegovom licu, ščepao je flašicu, koju sam mu upravo pripremio, i smestio se udobno u svoju sedeljku.
Vukao je mleko na cuclu halapljivo kao da mu život od nje zavisi, širom otvorenih i blistavih očiju i nepomičnog pogleda. Posmatrao sam njegovo lepo lice plave kovrdže, prćast nos, oštar plavetni pogled, u isto vreme proziran pokušavajući da iz tog lepog prizora izvučem snagu i nadu.
Držeći šoljicu kafe u rukama, Mark se šetao gore-dole ispred moje table od plute.
„Ovu ti je sliku pokazala, zar ne?“ Mark iz prve pogodi, pokazujući kopiju odštampanu u boji, koju sam zakačio na tablu.
Potvrdno sam klimnuo glavom. Na fotografiji su bila tri ugljenisana tela tinejdžerki koje je Kifer oteo. Danas sam žrtve mogao i da imenujem: Luiz Gotje, Kamij Mason i Kloe Dešanel.
„Gde si je pronašao?“, upita me, ne skidajući pogled sa slike.
„U vanrednom izdanju regionalne štampe jednog specijala sa raznim vestima, koji je izdat u saradnji sa Glasom Severa i Republikanskom Lorenom. Na slici je bio tekst o Kiferu i njegovoj jazbini strave na dve strane. Uostalom, čudno mi je kako je glavni i odgovorni urednik dopustio da jedna ovakva slika ode u štampu.
Mark otpi gutljaj kafe uzdišući. Namrštio se i tokom narednih pet minuta preleteo sve članke koje sam poredao po hronološkom redu.
„Kako ti vidiš stvari?“
Zamišljen, otvorio je prozor da bi mogao da puši i, spustivši šoljicu na prozorsko okno, započeo svoju verziju scenarija.
„Maj 2005: Kifer kidnapuje Kler Karlajl na železničkoj stanici u Liburnu. Kolima je vozi do svog skrovišta na istoku Francuske. Tamo matori pedofil ima već jednu zarobljenicu: malu Luiz, koju je kidnapovao šest meseci ranije u Bretanji. Mesecima ove dve devojčice prolaze kroz pakao. Kifer nastavlja da obogaćuje svoj užasni harem: kidnapuje Kamij Mason krajem 2006. godine i Kloe Dešanel narednog proleća.“
„Sve dotle se slažemo.“
„Oktobar 2007: Kler je u zatočeništvu već dve i po godine. Da bi mu bilo lakše da ih zlostavlja, Kifer ih kljuka tabletama za spavanje i umirenje. Pošto je sve više i više napet, i on počinje da ih uzima. Jednoga dana Kler koristi trenutak kada njenom tamničaru popusta pažnja, da bi se izvukla. Shvatajući da je pobegla, Kifer počinje da paniči. Pošto očekuje da mu svakog trenutka upadnu policajci, da ga ne bi uhapsili, odlučuje da je bolje da ubije svoje robinje i da zapali svoju gajbu pre nego što izvrši samoubistvo i...“
„E, sad mislim da nisi u pravu.“
„Objasni.“
Približio sam se prozoru i seo na ivicu stola.
„Kiferova kuća bila je pravi sef. Zasebne ćelije, blindirana vrata, alarmni sistem s automatskim zaključavanjem. Mislim da Kler nije mogla tek tako da se izvuče!“
Karadek mi uzvrati svojim argumentom:
„Iz svakog zatvora može da se pobegne.“
„Slažem se“, prihvatih, „priznajmo da je tako. Kler je uspela da izađe iz kuće.“
Ustao sam, uzeo hemijsku i pokazao sam na tabh dehć odštampane Mišlenove karte formata A3.
„Vidiš li gde mu je bila gajba? Usred šume Petit Pjer. Pešice, odatle treba dva sata do prvog naseljenog mesta. I da gaje uhvatila nespremnog, Kifer je imao vremena da uhvati devojčicu.“
„Kler je možda uzela njegov auto.“
„Ne, jer su njegov auto i motocikl pronađeni ispred kuće. I prema svemu onome što sam pročitao, Kifer nije posedovao druga vozila.“
Karadek je nastavio da razmišlja naglas:
„Možda je, dok je bežala, stopirala i na putu naletela na nekoga ko ju je povezao?“
„Mora da se šališ? Zbog čitave medijske prašine koja se digla oko te afere, taj neko bi se sigurno javio. A ako je Kler stvarno uspela da se izvuče, kako objašnjavaš to da se nije prijavila? Ako ni zbog čega drugog, onda da spase i ostale devojke? Kako objašnjavaš to da se ona nikada nije predstavila javno? Zašto je započela život od nule ako se njena majka, njeni prijatelji i škola nalaze u Njujorku?“
„Ne mogu to da objasnim.“
„Dobro, možda nije znala da su druge devojke u kući, ali šta ćemo s parama? Odakle joj 400.000, odnosno 500.000 evra u kešu, koliko je isprva bilo u torbi?“
„Možda ih je zdipila od Kifera“, nasumično odgovori Karadek.
I opet se njegova pretpostavka pokazala kao neispravna.
„Pajkani su pročešljali sve njegove račune: Hajnc Kifer se dobrano zadužio da bi finansirao izgradnju kuće. Nije imao nikakvu ušteđevinu. Čak se i od majke mesečno grebao za po petsto evra.“
Mark ugasi cigaretu u saksiji sa geranijumima, nervoznim pokretom, kao da tera obeshrabrenost, a onda se iznova uzbudi.
„Rafaele, da bismo pronašli Kler, treba da se vratimo na sam početak. Treba da postavimo dobra pitanja! Ti si proveo čitavu noć radeći na slučaju i treba da mi kažeš koja su pitanja ključna za našu istragu!“
Uzeo sam flomaster i otkinuo ispisani papir s moje stare zidne beležnice, da bih imao čistu stranu na kojoj sam nabrojao nekoliko pitanja:
Ko je zatvorio Kler u magacin u predgrađu?
Ko ju je odatle izbavio?
Zašto je neko još uvek drži zatočenu?
Pajkan se vratio na poslednje pitanje:
„Drže je zatočenu jer je htela da otkrije istinu. Ana se spremala da ti prizna da je ona Kler Karlajl.“
„Mark, ti si mi uvek govorio da je u svakoj istrazi ključno pitanje motiv.“
„I to je tačno! U slučaju kojim se mi ovde bavimo, trebalo bi da se zapitamo kome bi smetalo da se prava istina o Kler otkrije. Ko če biti oštećen time što će se iznenada saznati da je Ana Beker zapravo Kler Karlajl, koju je deset godina ranije oteo Hajnc Kifer?“
Tokom nekoliko trenutaka pitanje je lebdelo u vazduhu, ali niko od nas dvojice nije uspeo da odgovori, pa je utisak da smo se malo pomakli u našoj istrazi brzo iščezao. Suština nam je i dalje izmicala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:31 am




3.

Udobno smešten u svoju stoličicu, s portiklom oko vrata, Teo je uživao jedući medenjak. Sedeći pored njega, nakon što je ispio svoju hiljaditu kafu, Mark je već razmatrao druge pretpostavke i potvrđivao nova ubeđenja:
„Treba ponovo pogledati istragu o Hajncu Kiferu. Treba se vratiti na mesto zločina. Treba otkriti šta se zaista dogodilo tokom noći koja je prethodila požaru.“
Što se mene tiče, nisam bio ubeđen da je to najbolje što smo mogli da uradimo. Nakon nekohko minuta počinjao sam da uočavam jednu činjenicu: Mark je posmatrao čitavu situaciju iz perspektive policajca, dok sam ja slučaj analizirao kao romanopisac.
„Mark, sećaš li se naših razgovora o pisanju? Kada si me pitao kako gradim likove, odgovorio sam ti da ne započinjem pisanje nekog romana a da prethodno u potpunosti ne stvorim prošlost svojih junaka.“
„Dakle, ako sam dobro shvatio, ti praviš neku vrstu biografije za svakog od junaka?“
„Da, i tada sam ti govorio o fenomenu Ghost.“
„Podseti me, šta je to?“
„Ghost, duh, fantom, prikaza sve ovo su termini koje neki profesori dramaturgije koriste da bi imenovali neki ključni događaj, neku iznenadnu promenu u prošlosti, ali koja likove i dalje proganja u sadašnjosti.“
„Njihova Ahilova peta?“
„Na neki način. Neki životni šok, nešto potisnuto, neka tajna koja objašnjava hčnost, psihu, zatvorenost, kao i dobar deo postupaka.“
Pogledao me je kako brišem Tea, koji se sav umusio.
„Na šta zapravo ciljaš?“
„Treba da pronađem duha Kler Karlajl.“
„To ćeš saznati tek kada otkrijemo šta se stvarno dogodilo u Kiferovoj kući noć uoči požara.“
„Nije nužno. Mislim da tu postoji nešto drugo. Neka druga istina koja će nam otkriti zašto, ukoliko je zaista uspela da se izbavi sama, Kler Karlajl nikoga nije obavestila niti je pokušavala da opet potraži svoju porodicu.“
„A prema tvom mišljenju, gde se nalazi to objašnjenje?“
„Tamo gde nastaju sva objašnjenja na ovom svetu: na mestu rođenja.“
„U Harlemu?“, upita me srčući kafu.
„Tako je. Evo šta ti predlažem, Mark: ti nastavi istragu u Francuskoj, a ja nastavljam istragu u Americi!“
Kao junak nekog stripa, Karadek se umalo nije ugušio, pa ispljunu svoju kafu. Kada se iznenadni napad kašlja stišao, on me pogleda u neverici.
„Nadam se da nisi ozbiljan.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:32 am





4.

Kod kružnog toka Trga Italije, naš auto je prešao na Bulevar Vensana Oriola.
„Auto, tata! Auto!“
Udobno smešten u mom krilu, na zadnjem sedištu taksija, Teo je bio najsrećniji dečak. Silno se zabavljao posmatrajući prizor pariškog saobraćaja, stavivši obe ručice na staklo. A ja sam zagnjurio nos u njegovu kosicu, koja je mirisala na žito, i crpao sam iz njegovog ushićenja malo optimizma, za kojim sam imao ogromnu potrebu.
Bih smo na putu ka aerodromu. Uspeo sam da navedem vodu na svoju vodenicu i ubedim Marka u moju ideju. Jedan klik i karte za Njujork bile su rezervisane, potom sam rezervisao hotelsku sobu i potrpao Teove i moje stvari u kofer.
Moj telefon poče da vibrira. Izvadio sam ga iz džepa i uspeo da se javim na vreme. Na ekranu se očitavao broj telefona mog rođaka, kardiologa u Bolnici Neker.
„Zdravo, Aleksandre, hvala ti što si me pozvao.“
„Zdravo, rođače, kako ide?“
„Trenutno vrlo teško. A ti? Sonja? Deca?“
„Brzo rastu. Da li to Teo čavrlja u pozadini?“
„Da, u taksiju smo.“
„Poljubi ga za mene jednom. Slušaj, uspeo sam da se raspitam za tvoju drugaricu Klotildu Blondel.“
„I šta kažu?“
„Žao mi je, ali njen slučaj je vrlo složen. Fraktura više rebara, noge i karlice, iščašenje kuka, teška trauma lobanje. Kada sam zvao drugara koji radi u Košenu, još je bila na operacionom stolu.“
„Da li je u životnoj opasnosti?“
„Zasad je teško da se bilo šta kaže. Znaš, u slučaju višestrukih povreda, postoji mnogo rizika.“
„Hematomi na mozgu?“
„Da, i sve u vezi s respiratornim sistemom: pneumotoraks, hemotoraks. A da ne govorimo o mogučim povredama kičme.“
Dupli pisak presekao je naš razgovor. Druga hnija.
„Izvini, Alekse, imam nekog na drugoj liniji. Nešto važno. Hoćeš li biti u pripravnosti i javljati mi kako se razvija situacija?“
„Važi, rodo.“
Zahvalio sam mu se i javio se na drugi poziv. Kako sam se i nadao, bila je to Marlen Delatur, novinarka Jugozapadnih, koja je istraživala slučaj Karlajl. Prošle noći, nakon što sam pročitao članak, pronašao sam je na internetu: promenila je poslodavca i sada je radila za Zapadnofrancuske. Poslao sam joj mejl, rekavši joj da sada pišem neku vrstu antologije zločina XXI veka i da bih voleo da mi ona iznese svoja zapažanja i sećanja u vezi sa slučajem.
„Hvala što ste se javili.“
„Sreli smo se pre nekoliko godina. Intervjuisala sam vas tokom salona Začuđujući putnici 2011.“
„Naravno, sećam se“, slagah.
„Dakle, sada prestajete s pisanjem romana i prelazite na eseje?“
„U nekim slučajevima užas prevazilazi fikciju.“
„Slažem se.“
Telefon sam pridržavao ramenom. Tako su mi ruke bile slobodne i mogao sam da obuzdam sina. Stojeći uspravno na sedištu, Teo se koprcao da posmatra ulazak voza sa železničkog mosta u stanicu metroa.
„Da li se jasno sećate slučaja Karlajl?“, upitah Marlen.
„E, to je sigurno. Iskreno govoreći, tada sam se poistovećivala s Kler Karlajl. Imale smo zajedničkih tačaka: otac nepoznat, obe nas je odgajala samohrana majka, skromno poreklo, škola kao način za društveno uzdizanje... to je bila moja mlađa sestra iz Amerike.“
„Jeste li sigurni da Kler nije poznavala svog oca?“
„Po mom mišljenju, čak ni njena majka nije znala s kim je zatrudnela.“
„Jeste li sigurni?“
Na drugom kraju slušalice začuh njen uzdah.
„Skoro u potpunosti. U svakom slučaju, to mi je rekla sama Džojs Karlajl, kada sam je ispitivala u vezi sa slučajem. Srele smo se prilikom njenog dolaska u Francusku, dve nedelje nakon Klerinog nestanka, u trenutku kada je istraga posustajala. Nisam napisala u članku, ali sam saznala da je, pre nego što se Kler rodila, Džojs provela godine u paklu droge. Krek, heroin, metamfetamini sve je probala. Dve-tri godine, krajem osamdesetih, tarifa joj je bila i po deset dolara ne bi li imala za svoju dozu.“
Pokušao sam da zvučim opušteno da bih je pitao:
„Jeste li nakon toga stupali u kontakt sa Džojs?“
Marlen ostade bez reči od čuda pre nego što mi je odgovorila:
„Sve i da sam htela, teško bi išlo: ona je umrla dve nedelje nakon toga!“
Bio sam zatečen.
„Nisam to nigde pročitao.“
„I ja sam to tek kasnije saznala, u leto 2010, dok sam bila na odmoru u Njujorku. Posećujući Harlem, imala sam potrebu da zavirim u kuću u kojoj je Kler provela detinjstvo. Njena adresa mi je zapala za oko: Bilberry Street 6. Ulica borovnica... Tek sam u neobaveznom razgovoru s trgovcima iz kraja saznala da je Džojs preminula krajem juna 2005. Svega četiri nedelje nakon što joj je ćerka bila oteta.“
Ako je ovo što mi je ispričala bilo tačno, onda je to menjalo mnogo stvari.
„Od čega je umrla?“
„A šta vi mislite? Predozirala se heroinom kod kuće. Bila je čista tokom petnaest godina, ali ju je ova tragedija vratila u kandže droge. Nakon tako duge apstinencije, čak i slabije doze mogu da ubiju.“
Taksi je prelazio preko Bersijskog mosta i vozio kejom. Na drugoj obali Sene prostirao se pejzaž: Bazen Žozefine Beker, koji je lebdeo nad rekom, uglaste kule Miteranove biblioteke, lenje lađice i niski lukovi Tolbijačkog mofitsu.
„Šta još možete da mi kažete o slučaju?“
„Sada ovako iznenada ne mogu mnogo toga da se setim, ali bih mogla da prelistam beleške. To bi bilo...“
Ona me prekide:
„Čekajte, nečeg sam se već setila. Tokom trajanja istrage stalno je kolala priča da je Džojs iznajmila privatnog istražitelja, koji je vodio paralelnu istragu.“
„Gde ste to našli?“
„Tada sam se viđala s jednim tipom Rišarom Anželijem, mladim policajcem iz Bordoa. Neka ostane među nama, on je običan govnar, ali je bio bolesno ambiciozan i ponekad bi mi otkrivao neke pikanterije.“
Izvio sam se ne bih li izvadio hemijsku iz džepa i zabeležio ime policajca na jedinoj papirnoj površini koju sam imao: Čupi pravi gluposti, omiljena knjiga mog sina, koju sam poneo da bi se on zanimao tokom puta.
„Čime se on bavio?“
„Bio je parničar u grupi koja je istraživala ubistvo Kler Karlajl. Prema onome što mi je pričao, njegove kolege i sudija bili su besni čak i na pomisao da po istrazi čeprka neko spolja.“
„Ko je to bio? Neki američki detektiv?“
„Nemam pojma. Malo sam zagrebla po površini, ali ništa konkretno nisam iskopala na tu temu.“
Zaćutala je, a potom nastavila:
„Rafaele, ukoliko saznate nešto novo, hoćete li mi javiti?“
„Naravno.“
Prema glasu sam shvatio da je bilo potrebno svega nekoliko minuta da se Marlen Delatur opet zarazi virusom Kler Karlajl.
Taksi je sada već prošao Bersijsku kapiju i jurio ka periferiji. Moj sin se smirio. Grlio je svog phšanog psa, vernog Fifija.
„U ovoj istrazi“, nastavi devojka, „već sam imala utisak da mi nešto promiče. Policija, novinari, sudije: svi su ustuknuli pred ovim slučajem.
Čak i nakon otkrića DNK tragova kod Hajnca Kifera, priča je odavala utisak nedovršenosti.“
Prvi put sam čuo da neko ne prihvata zvaničnu verziju priče.
„Šta pod time tačno podrazumevate? Kifer je potpuno odgovarao foto-robotu.“
„Foto-robot je bio sačinjen prema jedinom svedočenju“, podseti me ona.
„Prema svedočenju male Olivije Mendelšon.“
„Curice koju su policajci mogli da ispituju samo nekoliko sati, jer su je roditelji sutradan odmah vratili za Njujork.“
„Više ne uspevam da pratim. Da li pokušavate da kažete da treba preispitati zaključke do kojih...“
„Ne, ne“, preseče me ona. „Nemam druge teorije, nemam ni druge dokaze, ali mi je uvek bilo čudno: jedan jedini svedok tokom otmice, zatim tragovi DNK, ali nema tela. Zar vam se sve to ne čini sumnjivim?“
Sada sam uzdahnuo:
„Vi novinari svuda vidite zlo.“
„A vi pisci imate problem sa stvarnošću.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu