Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

First topic message reminder :



Devojka iz Bruklina je novi roman Gijoma Musoa kojim je opet očarao ceo svet.
Dobro prepoznatljiv način pisanja, dobar zaplet, napetost koja ne jenjava tokom celog romana.
Ana ljubavi svog života predočava tajnu koju je krila. Na tabletu mu je pokazala sliku i rekla da je ona to učinila. Pitala se da li on može da je voli i posle tog saznanja. Međutim, odmah je nestala i on je i dalje traži....

4.

„Uvek sam se plašila ovog trenutka. Znala sam da će doći, ali sam mislila da se neće baš ovako dogoditi.“
Klotilda Blondel sedela je iza staklenog poslužavnika koji je bio postavljen na dva hromirana nogara. Njena kancelarija, s pogledom koji se pružao na čitavo dvorište, bila je dizajnirana u savremenom duhu, što se kosilo sa sekularnim duhom Svete Cecilije. Očekivao sam nameštaj iz osamnaestog veka, s bibliotekom polica punih Plejadinih edicija i starih ukoričenih Biblija. Nasuprot mojih očekivanja, našao sam se u ogoljenoj prostoriji belih zidova. Na stolu laptop, pametni telefon u kožnoj futroli, ram za slike od belog drveta i mala putena statua, reprodukcija Brankuzija.
„Gospođo Blondel, od kada poznajete Anu?“
Direktorka me pogleda pravo u oči, ali mi, umesto da mi odgovori, uputi neku vrstu upozorenja:
„Ana je ludo zaljubljena u vas. Prvi put da je izgubila glavu zbog nekoga. I zbog vas se nadam da zaslužujete tu ljubav.“
Ponovio sam pitanje, ali je opet izbegla da odgovori.
„Kada me je Ana pitala za mišljenje, posavetovala sam je da vam prizna istinu, ali se plašila vaše reakcije. Plašila se da vas ne izgubi...“
Tišina. Potom je prošaputala, kao da govori sebi:
„Sabato je bio u pravu: Istina je savršena u matematici i herniji, ali ne i u životu.“
Promeškoljio sam se u fotelji. Klotilda je očigledno znala mnogo toga. Da bih pridobio njeno poverenje, odlučio sam da joj ništa ne sakrijem i da joj ispričam šta sam sve pronašao kod Ane: 400.000 evra i dve lažne lične karte na ime Magali Lamber i Polin Pažes.
Saslušala me je ne pokazujući iznenađenje, kao da sam je podsetio na zaboravljenu uspomenu koja je opet isplivala na površinu, dovlačeći za sobom miris nemira.
„Polin Pažes. Pod tim imenom mi se Ana predstavila kada sam je prvi put upoznala.“
Opet nastade tišina. Ona ščepa torbicu koja je bila na tabureu pored nje i izvadi paklicu dugih i tankih cigareta. Pripali cigaretu lakiranim upaljačem.
„Bilo je to 22. decembra 2007. Subota po podne. Sećam se tačnog datuma, jer je to bio dan kada smo proslavljali Božić u školi. Jedan od retkih bitnih trenutaka za našu ustanovu: svake godine okupljali smo učenike i njihove roditelje da bismo zajedno proslavili Hristovo rođenje.“
Sada joj je glas postajao teži i hrapaviji. Pušački glas.
„Toga dana je padao sneg“, nastavi duvajući kolutove dima koji su imali aromu mente. „Sećaću se čitavog života te curice, lepe kao san, koja se pojavila niotkuda, utegnuta u sivkastu kabanicu.“
„Šta vam je rekla?“
„S blagim akcentom, koji se trudila da sakrije, ispričala mi je svoju priču. Priču koja je većim delom delovala ubedljivo. Navodno je bila ćerka francuskih kooperanata, koji su radili van otadžbine, u Maliju. Rekla je da je obrazovanje većim delom stekla u francuskoj školi u Bamaku, ali da je želja njenih roditelja da maturu završi u Parizu. Zbog toga su želeli da je upišu u Svetu Ceciliju. U prilog tome pružila mi je kovertu koja je sadržala troškove školovanja, tačnije oko osam hiljada evra.“
„Čitava njena priča je lažna?“
„U potpunosti. Pozvala sam francusku školu u Bamaku, da bih dobila potvrdu o zahtevu za premeštaj u drugu školu, neku vrstu potvrde o brisanju s njihovog spiska, koja je neophodna za upis novog đaka kod nas. Tamo nikada nisu čuli za nju.“
Bio sam u potpunoj magli. Što sam više napredovao u istrazi, to mi je više bilo nejasno ko je zapravo Ana.
Klotilda Blondel ugasi cigaretu.
„Sutradan sam otišla na adresu koju mi je Ana ostavila: sobičak koji je iznajmila u Univerzitetskoj. Provela sam dan s njom i shvatila da je ona tip ljudi koje samo jednom srećemo u životu. Jedno samostalno biće, pola žena, a pola dete, u potrazi za novim početkom, ali odlučna da uspe. Nije slučajno došla u Svetu Ceciliju: imala je jasan profesionalni plan, da postane lekar, natprosečnu inteligenciju i veliki kapacitet za rad, koji je imao potrebu za uobličavanjem da bi se razvio na pravi način.“
„I šta ste odlučili?“
Neko zakuca na vrata kancelarije: pomoćnik direktora, koji se borio sa sređivanjem rasporeda časova. Klotilda ga zamoli da pričeka. Kada je ovaj zatvorio vrata, ona me upita:
„Rafaele, da li ste čitali Jevanđelje po Mateju? Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze. Moja hrišćanska dužnost je da pomognem Ani. U tom trenutku, pomoći Ani značilo je sakriti je.“
„Od koga?“
„Od svih i ni od koga. Upravo je u tome problem.“
„Šta to konkretno znači?“
„To konkretno znači da sam prihvatila da školujem Anu a da je ne ubeležim u školski registar, da bi mogla kod nas da završi prvu godinu.“
„I niste joj postavljali dodatna pitanja?“
„Nisam imala potrebu da joj postavljam dodatna pitanja. Sama sam otkrila njenu tajnu.“
„I šta je to bilo?“
Zaustavio sam dah. Konačno sam se dotakao istine. Ali Klotilda Blondel srušila je sve moje iluzije:
„Nije na meni da vam otkrijem Aninu tajnu. Zaklela sam joj se da neću otkriti njenu prošlost. To je obećanje koje nikada neću izneveriti.“
„Možete li nešto više da mi kažete?“
„Beskorisno je da insistirate. Na tu temu od mene ništa više nećete čuti. Verujte mi, ako jednoga dana treba da čujete tu priču, to treba ona da vam ispriča, a ne neko drugi.“
Razmišljao sam o onome što mi je rekla. Nešto se nije uklapalo.
„Pre nego što sam počeo da živim od pisanja romana, bio sam profesor neko vreme. Poznajem školski sistem: u prvoj godini ne mogu se prevremeno polagati maturski ispiti ukoliko učenik nije nigde evidentiran.“
Ona odmahnu glavom.
„U pravu ste, Ana te ispite nije polagala prve godine.“
„Ali to je značilo da ste problem sakrile pod tepih i da je sve ostalo da se razreši na završnoj godini, zar ne?“
„Da, ali ovoga puta smo našli način da se čitava stvar zataška. Ana je morala da položi maturski ispit, pošto je htela da nastavi sa školovanjem.“
Klotilda zapali još jednu cigaretu i povuče još nekoliko drhtavih dimova pre nego što je nastavila s pričom:
„Tokom leta koje je prethodilo početku završne školske godine, bila sam očajna. Od ove priče mi se smučilo. Anu sam od tada smatrala članom porodice. Obećala sam da ću joj pomoći, ali sam bila suočena s problemom koji se činio nerešivim i približavala nam se katastrofa.“
Ona obori pogled. Lice joj se zgrčilo, odajući utisak da kroz sve bolne trenutke opet prolazi.
„Ali uvek postoji rešenje i ono se vrlo često nalazi pred našim očima, kao i ovog puta.“
Da bi reči potkrepila dokazima, podigla je ram sa slikom, koji je bio na njenom stolu. Uzeo sam u ruku predmet koji mi je pružila i gledao fotografiju a da ništa nisam shvatao.
„Ko je ovo?“, upitah je.
„To je moja nećaka. Prava Ana Beker.“

5.

Mark Karadek je jurio.
Od kada je izašao iz Pariza, pajkan je prevaljivao kilometre ne razmišljajući o saobraćajnim propisima. Želeo je, morao je da proveri de visu3 informacije koje mu je dala Matilda Fransan iz Zdravstvenog.
Zatrubio je šleperu koji je pokušavao da prestigne kamion i u poslednjem trenutku uspeo da siđe s auto-puta. Zbog betonske zavojnice, kojom se spuštao s auto-puta, stekao je utisak da njegov auto roni u prazninu. U ušima mu je bubnjalo. Od sendviča koji je pojeo pripala mu je muka. Tokom nekoliko sekundi osetio je da je potpuno izgubljen nasred auto-puta, potom se postepeno vraćao sebi, držeći se uputstava koje mu je davala navigacija.
Prvo je prošao kroz kružni tok na ulasku u Šatne Malabri, a potom nastavio uskim putem koji je vodio ka Verijerskoj šumi. Mark se potpuno opustio tek kada je priroda nadvladala beton. Spustio je prozorska stakla tek kada je bio okružen kestenovima, leskama i javorima. Kada je prešao poslednji peskoviti deo puta, zgrada izroni ispred njega.
Mark je parkirao rendž rover na zaravnjenom šljunkovitom parkingu i zalupio vrata. S rukama na leđima, stajao je nekoliko trenutaka da osmotri zgradu koja je bila zbunjujuća mešavina starog kamena i savremenijih materijala: stakla, metala, prozračnog betona. Nekadašnji starački dom, star dvesta godina, bio je modernizovan (unakažen, pomisli Karadek) ugradnjom solarnih ploča i dekoracijom jednog zida rastinjem.
Pandur se uputi ulaznim vratima. Hol je bio skoro pust, nikoga nije bilo na recepciji. Prelistao je prospekt koji je zatekao pred sobom i pogledao plan građevine.
Dom za medicinsku negu Sent Barb primao je pedesetak pacijenata s višestrukim hendikepom ili autizmom. Dom je bio predviđen za ljude koji usled neke nesreće nisu više bili samostalni ih je njihovo zdravstveno stanje iziskivalo stalnu negu.
„Mogu li vam pomoći?“
Karadek se okrenu u pravcu iz koga je dolazio glas koji mu se obratio: mlada ženica u beloj bluzi, koja je u tom trenutku ubacivala kovanice u automat.
„Policija. Mark Karadek, kapetan u OSR-u“, predstavi se on idući joj u susret.
„Malika Ferčiči, jedna od medikopsiholoških sestara u ovom domu.“
Arapkinja pritisnu dugme na automatu ne bi li dobila koka-kolu, ali se mašina pokvarila.
„I dalje u kvaru! Pa ovaj aparat mi je do sada pojeo polovinu plate!“
Mark udari pesnicom u aparat i poče da ga trese. Svega nekoliko sekundi nakon početka ove terapije, aparat ozdravi i limenka ispade.
„Bar ćete ovu moći da popijete“, reče on pružajući joj limenku kokakole žiro.
„Dugujem vam uslugu.“
„To je odlično, jer sam upravo želeo da vas zamolim za jednu. Ovde sam da bih proverio podatke o jednoj korisnici vaših usluga.“
Malika otvori limenku i otpi gutljaj.
Dok je pila, pajkan je odmeravao njen tamni ten i njene safirne oči.
„Rado bih vam pomogla, ali dobro znate da nemam prava to da radim. Obratite se direktoru, koji...“
„Čekajte, pa nema razloga da pokrećemo čitavu administrativnu mašineriju zbog jedne rutinske kontrole.1'
Malika ga podrugljivo pogleda.
„Naravno, tako možete fino da izbegnete čitavu proceduru!“
Malika otpi još jedan gutljaj.
„Znam ja te vaše pandurske fore. Moj ćale je kolega iz službe, kako vi pajkani to kažete.“
„U kom je sektoru?“
„Odred za narkose.“
Karadek se zamisli za trenutak.
„Pa vi ste ćerka Selima Ferčičija?“
Ona potvrdi glavom.
„Poznajete ga?“
„Po čuvenju.“
Malika pogleda na sat.
„Moram da se vratim na posao. Drago mi je da sam vas upoznala, kapetane.“
Držeći limenku u ruci, ona produži osvetljenim hodnikom, ali Karadek krenu za njom.
„Pacijentkinja koju tražim zove se Ana Beker. Možete li da me odvedete donje?“
Prošli su usko otvoreno unutrašnje dvorište, prenatrpano gusto zbijenim biljem, živom ogradom od bambusa, kaktusa i minijaturnih palmi.
„Ukoliko imate nameru da je ispitujete, odmah ću vam reći da ste se precenili.“
Stigli su do osunčanog vrta s pogledom na šumu. Pacijenti i negovatelji završavali su obrok u hladu javora i breza.
„Obećavam vam da neću pokušavati da je ispitujem, samo želim da znam da li...“
Malika pokaza kažiprstom ka šumi.
„To je ona, tamo u fotelji. Ana Beker.“
Karadek stavi dlan iznad očiju, da ga svetlost ne bi zaslepila. Smeštena u električnu stolicu, mlada devojka od dvadesetak godina gledala je u nebo, sa slušalicama na ušima.
Utegnuta u rolku, imala je šestougaoni oblik lica, koje je dodatno širila plavocrvenkasta kosa pričvršćena šnalicama za devojčice. Iza naočara u boji, oči su joj bile nepomične, izgubljene u daljini.
Malika nastavi:
„To joj je omiljena aktivnost: slušanje audio-knjiga.“
„Da bi pobegla?“
„Da bi proputovala, da bi učila, da bi maštala. Potrebna joj je najmanje jedna dnevno. Hoćete li da me uhapsite ako vam kažem da joj skidam knjige s neta?“
„Od čega tačno boluje?“
Pajkan izvadi blokče da opet iščita svoje beleške.
„Rekli su mi da je u pitanju neka Fridrajhova bolest, je li tako?“
„Fridrajhova ataksija“, ispravi ga Malika. „To je jedna vrsta neurodegenerativne bolesti. Redak genetski poremećaj.“
„Poznajete li Anu dugo?“
„Da, jer sam radila na zameni u kliničko-edukativnom centru u Palatinskoj ulici, gde je ona bila smeštena do devetnaeste godine.“
Sa nelagodom, Karadek potraži paklicu cigareta u džepu jakne.
„Sa koliko godina su joj dijagnostikovali bolest?“
„Veoma rano. Rekla bih, kada je imala osam ili devet godina.“
„Kako se ta bolest manifestuje?“
„Problemi s ravnotežom, kičmeni stub se krivi, stopala se deformišu, koordinacija udova se pogoršava.“
„A kako se razvijala kod Ane?“
„Dajte mi jednu pljugu.“
Mark joj pruži cigaretu i približi joj se da je pripali. Osetio je sveži miris njenog tela: limun, đurđevak i bosiljak. Zeleni talas, privlačan i uzbudljiv.
Ona prinese cigaretu ustima i povuče dim pre nego što je nastavila:
„Ana je vrlo rano prestala da hoda. Potom, oko trinaeste, bolest se skoro zaustavila. Ono što bi trebalo da znate jeste da Fridrajhova ataksija ne napada intelektualne sposobnosti. Ana je izuzetna mlada žena. Nije studirala na klasičan način, ali je doskoro provodila dane ispred kompjutera prateći MOOK4 o informatičkom razvoju.“
„Ali je bolest opet počela da napreduje“, nastavi Karadek.
Malika potvrdno klimnu glavom.
„Bojimo se da u jednom od stadijuma razvoja bolesti mogu nastupiti i kardiovaskularne i respiratorne komplikacije, kao što su kardiomiopatije koje iscrpljuju srce.“
Karadek progunđa nešto i bučno uzdahnu. Oseti kako bes u njemu raste. Život je prava kučka. Kada deli karte, nekima daje vrlo tešku podelu za igru. Nepravda mu je raspirivala bes u srcu. Nije je osetio na svojoj koži, ali je od ovog jutra postao osetljiviji. Reagovao je i na sitnicu. Tako je bilo svaki put kada bi vodio neku istragu. Osećanja, želja i nasilje vodili su bitku duboko u njemu. Bio je kao vulkan pred erupciju.
Malika oseti njegovu teskobu.
„Iako ne postoji prava terapija, trudimo se da pacijentima omogućimo najbolje moguće uslove života. Kineziterapija, okupaciona terapija, ortofonija i psihoterapija vrlo su korisne. To je čitav smisao mog posla.“
Mark je ostao bez reči, nepomičan, ostavljajući cigaretu da sama dogori među prstima. Kako je jedna takva zamena identiteta moguća? Svakako, što se tiče sigurnosti podataka, bio je toliko upućen da zna da je sistem zdravstvenog osiguranja prava crna rupa (pronevere od po nekoliko desetina miliona evra, životno osiguranje koji nije imalo nikakvu verodostojnost...), ali nikada nije čuo za jednu tako dobro razrađenu spletku.
„Ovoga puta stvarno moram da idem“, reče mu Malika.
„Ostavljam vam moj broj telefona, za svaki slučaj.“
Dok joj je pisao broj telefona, Mark joj postavi poslednje pitanje:
„Ima li Ana dosta poseta?“
„Uglavnom njena tetka Klotilda Blondel, koja dolazi da je vidi na svaka dva dana, i jedna mlada žena, meleskinja, prava kosa, uvek fino skockana.“
Karadek joj pokaza ekran mobilnog telefona.
„Da, to je ona“, potvrdi Malika. „Znate li kako se zove?“

5
Mala Indijanka i kauboji


Svet (...) je beskrajna borba dvaju sećanja: prvog i onog drugog koje mu je suprotno.
Haruki Murakami


1.

Taksi me je ostavio na uglu Bulevara Edgara Kinea i Odeske ulice. Bacih pogled na sat. Uskoro će podne. Za deset minuta ovde će protutnjati reke radnika zaposlenih u ovom kvartu, a mesta na suncu biće retka. Ali još uvek sam mogao da ugrabim neko dobro mesto. Pronašao sam jedno u kafeu na trgu, u bašti kod Kolumbine i arlekina.
Poručio sam flašu vode i marinadu od deverike. Ovde sam često dolazio da pojedem nešto s nogu ili da bih pisao, tako da me je većina konobara poznavala. Leto se širilo po svim stolovima i svim trotoarima: naočare za sunce, kratki rukavi i lagane suknje. Nekoliko stabala na omanjem trgu nisu mogla da se bore s jakim suncem koje je pržilo asfalt. Da smo na jugu, već bismo raširili suncobrane, ali u Parizu, iz straha da se lepo vreme ne završi brzo, spremni smo i sunčanicu da dobijemo.
Sklopio sam oči i sačekao da na mene dođe red, da sunce preplavi i moje lice. Kao da bi taj udar svetlosti i toplote mogao da sredi moje misli.
Dugo sam razgovarao sa Karadekom preko telefona. Razmenili smo prikupljene podatke i dogovorili se da se nađemo ovde, da bismo videli šta ćemo dalje. Dok sam čekao da on dođe, izvadio sam laptop. Da bih sredio misli, morao sam da ih pribeležim, da zapišem datume, da stavim na papir pretpostavke.
Više nije bilo ni najmanje sumnje da žena koju volim nije ona kojom se predstavljala. Krenuvši dvema različitim stazama, Marki ja smo uspeh da razotkrijemo Anin život a Ana se nije zvala Ana sve do 2007. godine. Bacih se na obradu teksta i odlučih da rezimiram suštinu naših otkrića:
Kraj oktobra 2007: devojka od svega 16 godina (došla je iz SAD?) dolazi u Pariz sa 400.000 evra u kešu. Pokušava da se sakrije, pronalazi utočište u sobičku koji sumnjivom vlasniku plaća u gotovini. Vidno je potresena nečim što je skoro preživela, ali i dovoljno promućurna da nabavi lažne isprave. Isprva lošeg kvaliteta, a potom bolje izrade.
U decembru odlazi u katoličku školu Sveta Cecilija, gde uspeva da se školuje i položi maturu preuzimajući identitet Ane Beker, nećake Klotilde Blondel, direktorke škole.
Ova zamena identiteta bila je majstorski poduhvat: prikovana za invalidska kolica, živeći u domu za hendikepirane, prava Ana Beker ne putuje, ne vozi, ne studira.
Zatim 2008. godine odlazi u policijsku upravu sa izjavom da je izgubila dokumenta ili da ih joj je neko ukrao, i lažna Ana Beker dobija novi pasoš i novu ličnu kartu. Ana dolazi u posed pravih isprava sa svojom fotografijom i živi punim plućima zahvaljujući identitetu koji nije njen. lako poseduje svoj lični broj osiguranika, ona je oprezna i savesno poštuje određena pravila: uvek sama plaća lekarske preglede i lekove, da se Zdravstveno ne bi mnogo bavilo njome.
Podigao sam pogled s ekrana dok mi je konobar donosio hranu. Otpio sam gutljaj vode i uzeo zalogaj marinade. Dve žene imale su zajednički identitet: ovo lukavstvo, koje je smislila Klotilda Blondel, bilo je smelo, ali dovoljno stabilno da traje već deset godina. Naša istraga nije bila uzaludna, pa ipak, u ovoj fazi, ona je samo otkrila nova pitanja bez odgovora. U letu sam ih beležio:


Ko je zaista „Ana“?
Gde je živela po dolasku u Pariz?
Odakle joj 400.000 evra koje smo pronašli kod nje?
Ko su tri ugljenisana tela s fotografije? Zašto „Ana“ sebe krivi za njihovu smrt?
Zašto je nestala odmah nakon što mi je otkrila istinu?
Gde se sada nalazi?


Automatski, nisam mogao a da ne pokušam još jednom da je pozovem na mobilni. Nije se desilo čudo ista govorna poruka koju sam odslušao već pedeset puta od sinoć.
Tada mi nešto pade na pamet.

2.

Pre šest godina, kada sam bio u Njujorku da bih prikupio materijal za svoje spise, izgubio sam mobilni u taksiju. Vraćao sam se u hotel nakon večere u restoranu i odmah sam shvatio da sam napravio glupost. Dok sam shvatio i pozvao firmu taksija kojim sam se vozio, bilo je već kasno: jedna od stranaka koju je vozač povezao posle mene pronašla je moj mobilni i izostavila da to prijavi vozaču. Sasvim slučajno, poslao sam sebi SMS sa telefona moje tadašnje predstavnice za medije. Sat nakon toga primio sam poziv od osobe koja mi se obratila na lošem engleskom, predlažući mi nagodbu: ja njemu sto dolara, ona meni telefon. Popustio sam pred lakšim načinom da dođem do telefona i prihvatio predlog. Dogovorili smo se da se nađemo na Tajms skveru, ali taman što sam stigao na dogovoreno mesto, ucenjivač me je obavestio da se cena promenila. Sada je tražio petsto dolara, a za primopredaju dao adresu u Kvinsu. Tada sam odreagovao kao što je odmah na početku trebalo da uradim: ispričao sam šta mi se dogodilo policajcima na koje sam naleteo. Za nekoliko minuta locirah su moj telefon zahvaljujući programu za geolokalizaciju, uhapsili mog lopova i vratili mi telefon.
Zašto ne uraditi isto sa Aninim telefonom?
Zato što je verovatno isključen ili se baterija ispraznila...
Ipak pokušaj.
Kompjuter ispred mene i dalje je bio uključen. Pitao sam konobara da mi da lozinku za vaj-faj, kako bih se povezao na mrežu kafića, a potom otišao na klauđ kompjuting proizvođača. Prva etapa nije predstavljala teškoću: potrebno je samo uneti njen identifikacioni kod, drugim rečima, imejl-adresu. Uneo sam Anin mejl, ali sam se zaustavio kod drugog koraka: lozinka.
Nisam gubio vreme pokušavajući da nasumično pogodim lozinku. To se dešava samo u filmovima i serijama. Kliknuo sam na link „Zaboravljena lozinka“, koji je otvorio novu stranicu pretraživača s dva sigurnosna pitanja, koja je Ana podesila prilikom kreiranja svog naloga.


+ Koji je bio model vašeg prvog automobila?
+ Koji je prvi film koji ste odgledali u bioskopu?


Prvo pitanje bilo je lako. Ana je čitavog života imala samo jedan auto: sjajni kestenjasti polovni mini, koji je kupila pre dve godine. Iako ga nije često vozila, obožavala je taj mali kabriolet. Svaki put kada je o njemu govorila, nije ga oslovljavala sa „mini“ ili sa „kabriolet“, već „mini kuper“. Dakle, taj odgovor uneo sam u odgovarajuće polje. Bio sam siguran u svoj odgovor.
Vreme je za drugo pitanje.
Nismo se uvek slagali kada je reč o filmu. Ja sam voleo Tarantina, braću Koen, Brajana de Palmu, stare trilere i niskobudžetne klasike. Ona je više volela intelektualne, poput onih sa Telerame: Mihaela Hanekea, braću Darden, Abdelatifa Kešiša, Fatiha Akina, Kšištofa Kišlovskog.
Nisam nimalo napredovao: retka su deca koja upoznaju čudesni kinematografski svet s filmovima poput Bele trake ili Veronikinog dvostrukog života.
Polako sam razmišljao. Sa koliko godina roditelji počinju da vode decu u bioskop? Sećam se jasno mog prvog puta: leto 1980, Bambi, u bioskopu Olimpija, Antipska ulica u Kanu. Imao sam šest godina i pravio sam se da mi je prašina pala u oko da bih prikrio da sam plakao zbog smrti Bambijeve majke. Onaj Volt Dizni stvarno je pravo đubre od coveka.
„Ana“ danas ima dvadeset pet godina. Dakle, ako je svoj prvi film u bioskopu gledala sa šest godina, onda je to bilo 1997. Pogledao sam listu najgledanijih filmova te godine i jedan se apsolutno izdvajao: Titanik. Planetarni uspeh. Veliki broj devojčica te godine dosađivao je roditeljima da ih vode da gledaju čuvenog Lea. Ubeđen da sam pogodio, ukucao sam naslov filma brzinom svetlosti, potvrdio odgovor i...


Odgovori koje ste uneli ne odgovaraju onima koji su u našoj bazi podataka.
Molimo vas da proverite vaše lične podatke i pokušate opet.


Razočaranje. Izgoreo sam od želje da što pre saznam gde je i sada su mi ostala samo dva pokušaja pre nego što mi sistem blokira pristup.
Bez žurbe, analizirao sam situaciju. Ana i ja nismo isto godište. Bez sumnje je išla u bioskop pre nego ja u šestoj, ali s koliko godina?
Gugl. Počeo sam da kuckam. „Sa koliko godina odvesti decu prvi put u bioskop?“ Desetine stranica izašle su u pretrazi. Uglavnom forumi posvećeni porodici i ženski časopisi. Pregledao sam prvih nekoliko stranica. Polako sam stigao do prosečne vrednosti ponuđenih odgovora; s dve godine bilo je prerano, ali sa tri-četiri vredi pokušati.
Povratak na Vikipediju. Godine 1994. Ana ima tri godine i roditelji je vode da gleda... Kralja lavova, najgledaniji crtani film te godine.
Novi pokušaj... i novi neuspeh.
Sranje! Horizont se zamračio. Nemam više prava na grešku. Živeo sam u iluziji. Činilo se da je igra laka, ali bilo je previše mogućnosti, previše kriterijuma koje je trebalo uzeti u obzir. Nikada neću doći do njene lozinke.
Poslednji pokušaj. Godine 1995. Ana ima četiri godine. Sklopio sam oči i pokušao da zamislim sebe u tom uzrastu. Mala devojčica pojavi mi se u mislima. Tamne puti, lepih crta, smaragdnog pogleda koji je skoro proziran, stidljivog osmeha. Prvi put ide u bioskop. I roditelji je vode da gleda... Opet sam bacio pogled na Vikipediju. Te godine najprodavanija je bila Priča o igračkama. Ukucao sam odgovor i kursor doveo do pozicije da potvrdi odgovor. Pre nego što sam potvrdio, sklopio sam oči poslednji put. Devojčica je još bila tu. Crne kike, džins tregerice, šarena košuljica, besprekorne cipelice. Presrećna je. Zato što je roditelji vode da gleda Priču o igračkama? To mi nije išlo uz Anu koju sam poznavao. Idem natrag i premotavam film u glavi. Božić 1995. Ana ima skoro pet godina. Roditelji je prvi put vode u bioskop i ona je ta koja bira film. . Zato što je već prepametna i nezavisna. Ona zna šta želi. Lep crtani u kome može da se poistoveti sa glavnom junakinjom i da usput nešto nauči. Ponovo sam pogledao listu sa uspešnim filmovima, prateći unutrašnji glas devojčice koju sam zamislio. Pokahontas. Devojka iz plemena Pohatan, kojoj su Diznijevi crtači pozajmili crte Naomi Kembel. Prožela me je jeza. Pre nego što sam potvrdio odgovor, bio sam ubeđen da sam pogodio. Uneo sam deset magičnih slova i nova stranica pretraživača mi se otvorila, omogućivši mi da ponovo podesim lozinku. Yes! Ovoga puta bila je dobra. Pokrenuo sam aplikaciju za lociranje telefona i nakon nekoliko sekundi bela tačka zatreperila je na mom ekranu.

3.

Ruke su mi drhtale. Srce mi se sledilo. Bio sam u pravu što sam insistirao. Poruka obaveštenja ukazivala je da je Anin telefon van mreže, ali da je sistem sačuvao kretanje tokom poslednja dvadeset četiri sata pre poslednje lokacije na kojoj je uhvaćen signal uređaja.
Mrske prednosti globalne mreže za nadgledanje...
Koncentrisao sam se na kružić koji je treperio usred predgrađa Sena Sen Deni. Na prvi pogled, industrijska zona između Stena i Olne su Boe.
Napisao sam SMS Karadeku (Jesi li još daleko?) na koji mi je odmah odgovorio (Bulevar Sen Žermena, zašto?).
Dolazi što pre možeš, imam ozbiljan trag.
Čekajući ga, napravio sam kopiju sadržine ekrana i zapisao adresu koja se prikazala, Avenija Platoa, Sten, II de Frans. Zatim sam prešao u opciju satelitskog pregleda i uveličao koliko sam mogao. Iz ptičje perspektive, zgrada koja me je zanimala izgledala je kao džinovski blok posađen nasred čistine.
Posle nekoliko klikova uspeo sam da preciznije odredim mesto: bila je to firma koja se bavi čuvanjem nameštaja. Zagrizao sam usnu. Magacin usred predgrađa: to nije ukazivalo ni na šta dobro.
Udaljeni ali dugi stisak na sirenu automobila, koji je više podsećao na krik slona nego na zvučnu signalizaciju, presekao je mir u bašti.
Podigao sam pogled, ostavio dve novčanice na sto, prikupio svoje stvari, uskočio u stari Karadekov rendž rover, koji je se otisnuo Delambrovom ulicom.

6
U sedlu s Kingom


Život nekada napravi zaokret od 180 stepeni, a kada se to desi, bude u punoj brzini.
Stiven King


1.

Put se nije završavao.
Prvo Palata invalida, potom prelazak preko Sene, zatim smo se peli uz Jelisejska polja i Majo. Potom periferijski bulevar, pa auto-put, pa Stad de Frans i nacionalni put koji je vijugao između La Kurneva, Sen Denija i Stena.
Iako je bilo sunčano, predgrađe je izgledalo tužno, kao da se boja neba izmenila, postepeno se krijući, razlivajući se da bi potpuno izgubila svoj sjaj i prilagodila se socijalnim stanovima s državnim povlasticama i zgradama bez duše, duž ulica čija imena su složno pevala odu minulom komunizmu: Romen Rolan, Anri Barbis, Pol Elijar, Žan Fera...
Karadek je bio ogorčen na saobraćaj. Iako je bila puna linija, odlučio je da pretekne mala trgovačka kola koja su milela.
Nije trebalo to da uradi: veliki crni četvorotočkaš u punoj brzini išao nam je u susret, razjapljenih i razjapljenih besnih čeljusti, iz kojih je kuljao sivi dim. Umalo da se ta grdosija zakuca u nas. Bivši pandur naglo je skrenuo u poslednjem trenutku, uz salvu psovki.
Sad je Mark bio ubeđen da mora pronaći Anu. Gledao sam kako treperi od besa, iznerviran i nestrpljiv, i jednako kao i ja začuđen neočekivanim ishodima naše istrage. Iskoristili smo put da bismo upotpunili našu razmenu informacija. Ma koliko da su bile plodonosne, naše istrage uspele su tek da skiciraju portret neuhvatljive mlade žene, za koju ni on ni ja nismo mogli sa sigurnošću odrediti da li je žrtva ih krivac.
„Ni pajkani ne bi bolje uradili“, potvrdi on, čestitajući mi na lociranju telefona. Osećao sam da veruje da smo na dobrom tragu. Brzo je vozio, pogleda prikovanog za put, kajući se što nije imao, „kao u stara dobra vremena“, sirenu i rotaciona svetla na raspolaganju.
Ekran navigacije ljuštio je kilometre koji su nas odvajali od cilja. Čela priljubljenog uz staklo, gledao sam ploče od betona, montažne kuće, oguljene fasade, javne zgrade koje niču iz zemlje, ali već umorne i ispisane grafitima. Nakon razvoda roditelja napustio sam Ažurnu obalu da bih otišao s majkom u pariška predgrađa, i proveo pubertet u istom tipu okruženja koje je odisalo beznađem. Svaki put kada bih tu kročio, imao sam taj grozni utisak da zapravo nikada odatle nisam ni otišao.
Zeleno. Žuto pa crveno. Karadek se pravio da ne vidi crveno svetlo semafora i priključio se kružnom toku ne bi li izašao na šlepu ulicu, na čijem kraju se nalazi ogromna kcfcka od armiranog betona, na četiri sprata. Zgrada Bokspopulija, „vašeg specijaliste za čuvanje nameštaja“.
Pajkan je parkirao rover na skoro pustom parkingu, dugoj asfaltnoj traci koja se protezala duž polja prekrivenog papratima oprženih suncem.
„Šta je plan?“, upitah ga izlazeći iz auta.
„Plan je ovo“, odgovori on, pružajući ruku ka pregradi iz koje izvadi glok 19 sa ramom od polimera.
Karadek nije vratio svoje službeno oružje, a ni svoju značku. Iz dubine duše mrzeo sam vatreno oružje, i čak i u ovom trenutku nisam bio spreman da se odreknem mojih principa.
„Ozbiljno, Mark?“
On zalupi vrata i napravi nekoliko koraka po užarenom asfaltu.
„Veruj mom iskustvu, u ovakvim situacijama, najbolji plan je da nemaš plan.“
On opasa poluautomatski pištolj i uputi se odlučnim korakom ka bunkeru.

2.

Balet prenosnih kolica i paleta. Uporni miris nagorelog kartona. Koreografija teretnih liftova i kontejnera na točkovima. Predsoblje je vodilo ka prostoru za pakovanje, u čijem produžetku se nalazio prostor za odlaganje, prenatrpan vozilima.
Karadek zakuca na stakleni pregradni zid kancelarije podno betonskog zida koji povezuje spratove.
„Policija!“, zagrme on, pokazujući svoju trikolornu značku.
„Za divno čudo! A pozvao sam vas tek pre deset minuta!“, reče brbljiv čovečuljak za metalnim stolom.
Mark se okrenu ka meni. Njegov pogled je značio: „Ništa ne razumem, ali prepusti meni da rešim stvar.“
„Patrik Ajaš“, predstavi se idući nam u susret. „Ja sam glavni odgovorni.“
Ajaš je imao tvrdi alžirski naglasak. Dežmekasta figura, kockasto i razdragano hce, oivičeno gustom kosom. Njegova pomodna košulja bila je razdrljena i video se zlatan lanac. Da sam ga uzeo za jednog od likova romana, bio bi prava karikatura.
Prepustio sam Marku da vodi igru:
„Objasnite nam šta se dogodilo.“
Ajaš nas rukom pozva da ga pratimo, krećući se uskim hodnikom predviđenim za osoblje, koji vodi ka liftovima. Pomerio se da nas pusti da prođemo, pritisnuo dugme za poslednji sprat i rekao:
„Ovo prvi put u životu vidim!“
Dok se kabina lifta lagano pokretala, kroz staklo sam posmatrao redove drvenih kutija i olovnih kontejnera, koji su se pružah unedogled.
„Buka nas je sve uzbunila“, nastavi on. „Reklo bi se da je bio pravi karambol: niz prejakih udaraca, uz prasak lima koji puca, kao da nam se auto-put obrušio na glavu!“
Vrata lifta se otvoriše na popločanom spratu.
„Ovo je sprat s ličnim ostavama“, pojasni nam Ajaš, vodeći nas kroz prostor. „Klijenti mogu ovde iznajmiti ostavu veličine velike garaže i mogu da joj pristupe kada god požele.“
Rukovodilac je hodao brzo kohko je i pričao. Njegovi donovi zaškripaše po plastificiranim podnim oblogama i skoro da nam je bilo teško da ga pratimo. Hodnici su se smenjivali. Svi su bili isti. Nenadmašan užas parkinga koji se proteže unedogled.
„Eto, to je ovde“, konačno nam pokaza veliku kutiju, čija su obijena vrata izgledala kao da su izbušena.
Neki sedokosi crnac čuvao je stražu ispred ulaza. Bela majica, jakna kaki boje, kačket Kangol.
„Ovo je Pap“, predstavi ga Ajaš.
Idući ispred Karadeka, približio sam se da procenim štetu.
Skoro da ništa nije ostalo od dvokrilnih vrata.
Iskočila su iz šarki. Čak ni duple šipke za ojačanje nisu mogle da ublaže silinu udarca. Površina od pocinkovanog gvožđa bila je pokidana, savijena i iščupana. Pokidani lanci sa dva katanca visili su uprazno obešeni na metalnim kukama.
„Ovde kao da je neki tenk prošao?“
„Nećete verovati, ali lepo ste to rekli!“, uzviknu Pap. „Jedan terenac uleteo je u magacin ima dvadeset minuta. Popeo se dovde ulaznom rampom i udarao u vrata dok nisu popustila. Kao pravi opsadni ovan.“
„Video-nadzor je sve zabeležio“, uveravao nas je Ajaš. „Pokazaću vam snimke.“
Opkoračio sam usek na vratima da bih ušao u ostavu, dvadeset kvadratnih metara koje je osvetljavala veštačka svetlost. Potpuno prazna. Osim ogromnih metalnih polica prikovanih za pod i dve boce spreja na podu. Jedna je bila bela. Druga crna. Podsećale su na dva termosa na koji je neko nakalemio okidač. A obmotani oko gvozdenog podupirača: užad, ostaci izolir-trake, skoro pokidane plastične vezice.
Neko je ovde bio otet.
Ana je ovde bila oteta.
„Osećaš li ovaj miris?“, upita me Mark.
Potvrdno sam klimnuo glavom. To je svakako bilo prvo što sam primetio. Jak miris s promenljivim isparenjima lebdeo je u prostoriji. Miris je bilo teško odrediti: između sveže pržene kafe i zemlje nakon kiše.
Pandur se sagnuo da pogleda dva spreja.
„Znaš li šta je ovo?“
„Predstavljam ti ebanovinu i slonovaču“, reče mi on zabrinutim glasom.
„Crno i belo. Kao naslov pesme Pola Makartnija i Stivija Vondera.“
On mi potvrdi glavom.
„To je ručno pravljeni sprej od deterdženta koji koriste u bolnicama. Delotvorna mešavina koja potpuno uklanja tragove DNK prisutne na mestu zločina. Imamo posla s profesionalcem. Oprema koju koristi pravi fantom.“
„Zašto ta dva spreja?“
Pokaza na crnu bombu.
„Ebanovina sadrži moćni deterdžent koji uništava 99% tragova DNK.“
Potom pokaza na beli sprej.
„A što se tiče slonovače, to je neka vrsta maskirnog proizvoda, koji može da izmeni strukturu ostataka DNK. Ukratko, imate ispred vas magični recept koji svakoj stručnoj policiji u prevodu kaže: odjebi!“
Izašao sam iz ostave i prišao Ajašu.
„Ko iznajmljuje ovaj depo?“
Rukovodilac raširenih ruku pokaza svoju zbunjenost.
„Skoro niko. Prazan je poslednjih osam meseci!“
„Šta je još bilo u garaži?“ upita Karadek kad nam se približio.
„Ništa“, odgovori Pap sav izveštačen.
Pandur uzdahnu duboko. U isto vreme je izgledao i iznervirano i umorno. Približio se Patriku Ajašu i otvorio usta kao da hoće da mu pripreti, ali umesto toga mu je stavio ruku na rame. Za nekoliko trenutaka Karadekova pesnica je sa ključne kosti Alžirca prešla duž njegovog vrata. Palac mu je zabio u grkljan, dok je kažiprst zarivao u kičmenu moždinu. Pridavljen čeljustima Markovog stiska, Ajaš se prestravio. Nisam se mešao, izbezumljen ovim iznenadnim nasilničkim ponašanjem. Karadek je blefirao dok su ova dva tipa vidno govorila istinu. Bar sam ja tako mislio dok Ajaš nije podigao ruku u znak predaje. Pandur popusti zahvat, da bi mu dozvolio da povrati dah. Potom, u jadnom pokušaju da sačuva sopstveno dostojanstvo, Ajaš reče:
„Uveravam vas da su bile samo dve stvari, odneo sam ih u sobu sa sigurnosnim kompjuterom.“

3.

Po Ajašovim rečima „soba sa sigurnosnim kompjuterom“, a zapravo je to bila mala prostorija s desetak ekrana, na kojima su se smenjivale crnobele slike sistema za video-nadzor.
Sedeći za stolom, rukovodilac otvori jednu od fioka.
„Pronašli smo ih ispod polica“, reče i stavi na sto svoja dva trofeja.
Prvi je bio Anin telefon. Prepoznao sam ga bez oklevanja, zahvaljujući nalepnici Crvenog krsta, koja je bila na masci. Ajašova učtivost išla je dotle da je hteo da nam pozajmi i svoj punjač, ali telefon nije mogao da se uključi jer je ekran bio slomljen. Takvo oštećenje ne dobija se ako vam telefon slučajno ispadne. Neko se baš okomio da ga smrvi štiklom na ovakav način.
Drugi predmet imao je veću vrednost. Bila je to pismo-torbica od lakovane gušterove kože, ukrašena roze kristalima kvarca. Jedan od prvih poklona koje sam dao Ani. Nosila ju je preksinoć, tokom našeg izlaska u restoran. Brzo sam pretražio sadržaj torbice: novčanik, privezak s ključevima, pakovanje maramica, hemijska, naočare za sunce. Ništa što bi moglo da zapadne za oko.
„Evo snimaka! Sad ćete videti pokolj!“
Ajaš se pribrao i više ga nije držalo mesto. Kao da je igrao ulogu u nekoj američkoj seriji i samog sebe postavio na presto kao glavnokomandujućeg slikama, žonglirajući ekranima, upravljajući usporavanjem snimaka, ubrzavanjem i premotavanjem.
„Prekini više s tim izmotavanjem i pusti jebeni film!“, zagrme Mark.
Od prvog kadra obuzelo nas je zaprepašćenje: gibak ali nabildovani tip, spreman za akciju. Nabijene figure, opremljen zatamnjenim staklima, s hromiranim hladnjakom u produžetku.
Razmenili smo nekoliko besnih pogleda: to je bilo vozilo koje nas je umalo smrskalo!
U prvim kadrovima video-nadzora videli smo kako probija rampu na ulazu u skladište, a zatim se penje na platformu koja povezuje spratove. Potom se našao na poslednjem spratu.
„Zaustavi!“, viknu Karadek.
Ajaš izvrši naredbu. Pomno prateći veliki automobil, prepoznao sam model: bio je to BMW X6, krosover između terenca i sportskog dvoseda. Kada je dobio drugo dete, jedan moj prijatelj, autor krimića kao i ja, kupio je takav model i hvalio mi je njegove prednosti: najmanje dve tone, pet metara dužine, više od metar i po visine. Primerak koji sam video na ekranu bio je više preteći s ojačanim branikom, zatamnjenim staklima, sakrivenim registarskim tablicama.
Mark sam pritisnu dugme i pusti nastavak snimka.
Vozač je tačno znao za šta je došao. Bez oklevanja je otišao do poslednjeg reda, napravio polukrug i zaustavio vozilo ispod kamere. Videla se samo hauba i desetine kutija u nizu. Potom... više se ništa nije videlo.
„Kurvin sin je okrenuo kameru!“, proškrguta Karadek.
Koji maler. Tip je a ipak ništa konkretno nije ukazivalo da nije žena, ili da nije više njih bilo u autu očigledno okrenuo kameru ka zidu. Na ekranu se sada video samo prljavi i sivkasti sneg.
Od besa, Karadek je lupio šakom o sto, ali je Ajaš, kao čarobnjak, izvadio još jednog keca iz rukava.
„Pokaži mu svoj telefon, Pape!“
Crnac je već držao telefon u ruci. Širok osmeh obasjao mu je lice.
„Ja sam mogao sve da snimim! Stari Pap je inače opasniji nego...“
„Daj mi to ovamo!“, zapišta Mark, otimajući mu telefon iz ruke.
Mark pusti film.
Prvo razočaranje: slika je bila mračna, prezasićena, s puno krupnih piksela. Odvažan, ali ne i nepromišljen, Pap se držao po strani. Više se nagađalo, nego što se videlo, ali je suština bila tu. Brutalna, nasilna i zabrinjavajuća. Uz paklenu škripu, krosover je tukao po vratima garaže dok ih nije polomio. Potom je čovek s fantomkom na glavi ušao u garažu. Dok je izlazio, najmanje minut kasnije, nosio je Anu presavijenu na ramenu.
Dokaz da nije bio vitez na belom konju koji je došao da je izbavi bilo je to što je Ana vikala i otimala se. Tip je otvorio gepek i bezobzirno je nabio u njega. Nakon što se nakratko zadržao u unutrašnjosti auta, izašao je držeći dve bombe u spreju, žureći da počisti za sobom. Video se završava u trenutku kada se auto naglo opet pokreće i sa mnogo buke kreće ka izlazu iz magacina.
Nadajući se daće naleteti na još neki detalj, Mark je opet pustio film, ovoga puta pojačavajući zvuk do maksimuma.
Mučenje je opet počelo: ludi auto, uništenje kutije i Ana, zarobljenik tog neznanca.
Pre nego što ju je ubacio u gepek, načuljio sam uši. Ona me je dozivala.
Iz sve snage dozivala je moje ime.
„Rafaele! Pomozi mi, Rafaele! Pomozi mi!“

4.

Vrata tresnuše. Rikverc. Pun gas.
Karadek je tako brzo pokrenuo auto da su na asfaltu ostali tragovi guma. Silina starta zakucala me je za sedište, vezao sam se gledajući izdaleka isprekidanu sliku betonske kocke.
Zebnja me je izjedala, tresao sam se kao nikad. Slika Ane kako me doziva u pomoć tako me je potresla da sam jedva mogao zamisliti šta ona oseća. Svim silama nadao sam se da je ona u tom strahu smatrala da sam dovoljno sposoban da je mogu pronaći. Dok je Mark u punoj brzini jurio ka nacionalnom putu, ja sam se trudio da sredim misli. Tokom nekoliko trenutaka, zaprepašćenje je nadjačavalo svako razmišljanje. Bio sam potpuno izgubljen: od jutros smo mnogo toga otkrili, ali nisam uspevao da povežem događaje niti da ih objasnim.
Koncentrisao sam se, U šta sam bio potpuno siguran? Ne u mnogo toga, iako su na prvi pogled neke činjenice bile potpuno neosporne. Nakon naše svađe, Ana je sinoć sigurno krenula prvim letom iz Nice za Pariz. Stigla je na Orli oko jedan ujutru. Kako je na to ukazivala njena torba u stanu, verovatno se s aerodroma taksijem uputila na Monruž. I onda? Više uverenje nego sigurna tvrdnja: obavestila je nekoga da mi je pokazala fotografiju tri leša. Kome i zašto? Ni najmanja ideja nije mi padala na pamet. Ali od tog trenutka sve je pošlo naopako. Ani je neko došao u posetu u stan. Usledio je razgovor koji se pretvorio u svađu. Oteli su je i nasilno zatvorili nekoliko sati u magacin za čuvanje nameštaja u severnom predgrađu. Sve dok neki drugi neznanac nije razvalio vrata kontejnera svojim bolidom, ali ne da bi je oslobodio, već da bi je i sam zarobio.
Protrljao sam oči i spustio staklo da uđe malo vazduha. Lovio sam u mutnom. Moj scenario nije bio nužno netačan, ali nedostajalo je mnogo delića da bi slagalica bila potpuna.
„Treba brzo da doneseš odluku.“
Markov glas prenu me iz razmišljanja. Pripalio je cigaretu i vozio s punim gasom.
„Na šta misliš?“
„Hoćeš li da obavestiš policiju ili ne?“
„Nakon ovoga što smo videli, teško je to ne uraditi, zar ne?“
Povukao je dug dim i namrštio se.
„Ti treba da doneseš tu odluku.“
„Osećam da si ti neodlučan.“
„Nikako, ali treba da budeš svestan: policija ti je kao flaster kapetana Hadoka. Jednom kada se uhvatiš u to kolo, iz njega više ne možeš da se izvučeš. Panduri će njuškati. I tvoj i Anin život biće izvrnuti naopačke. Sve će biti pretreseno. Sve će biti izloženo javnosti. Više ništa nećeš moći ti da kontrolišeš niti da se vratiš natrag.“
„Šta će se konkretno desiti ako odemo u policiju?“
Mark izvadi iz džepa Papov mobilni.
„S ovim snimkom već smo im obavili pola posla. Zasad imamo samo jedan konkretan dokaz da je Ana u opasnosti, tužilac će samo moći da konstatuje da se radi o uznemirujućem nestanku, pa čak i o mogućoj otmici.“
„Šta oni mogu da urade više od nas?“
Karadek je bacio pikavac kroz prozor i nije žurio da odgovori.
„Oni će prvo pokušati da ispitaju Aninu telefonsku liniju i da vide listu poziva.“
„Šta još?“
„Pokušaće da istraže tragove ebanovine i slonovače, ali ih to neće daleko odvesti. Potom će vaditi listinge ne bi li utvrdili vlasništvo onog vozila. Tablice su bile sakrivene, ali kako to nije čest model, brzo i lako će uspeti...“
„... da shvate da je u pitanju ukradeni auto!“
On klimnu glavom.
„Sve si skopčao.“
„I to je sve?“
„Zasad ne vidim ništa drugo.“
Duboko sam uzdahnuo. Nešto me je zadržavalo da se obratim za pomoć policiji: trud koji je Ana uložila da sakrije svoj pravi identitet svih ovih godina. Pomisao da devojka od šesnaest godina ima takvu potrebu da se krije delovala mi je zastrašujuće. Pre nego što zagrebem površinu, trebalo je da znam ko je ona zapravo.
„Ukoliko nastavim istragu sam, da li mogu da računam na tvoju podršku?“
„Da, ja sam tvoj čovek, ali moraš biti svestan opasnosti i dobro razmotriti sve rizike.“
„Šta će se desiti s pajkanima iz Sena Sen Denija koje je Ajaš pozvao?“
Karadek je rasterao sve moje strahove:
„Nisu se baš žurili da odu tamo. Veruj mi, neće ni prstom mrdnuti. Sve dok se ne dokaže suprotno, to će za njih biti najobičnija razvaljena garaža, ništa više. Bez snimka, priča one dve budale neće biti verodostojna. Na mestu zločina više nema otisaka, a mi smo pokupili jedine predmete koji bi ih doveli do Ane: njen telefon i torbicu. Kad smo kod torbice, jesi li siguran da tamo nije bilo ničega što bi moglo da nam posluži?“
Da bih bio siguran, još jednom sam proverio sadržinu torbice od gušterove kože. Novčanik, papirne maramice, naočare, stabilo.
Ne. Zaustavio sam se na poslednjem predmetu. Plastični štapić s poklopcem, za koji sam isprva mislio da je flomaster, zapravo je bio... test za utvrđivanje trudnoće. Pogledao sam u rezultat i ukazale su se dve paralelne plave tračice.
Emocije su me preplavile. Moje telo proželo je hiljadu ledenih strelica od kojih sam se oduzeo. Oko mene se sve rastakalo, krv mi je pulsirala i zujala u ušima. Pokušao sam da progutam pljuvačku, ali sam bio nesposoban i da gutam.
Test je bio pozitivan.
Ti si trudna.
Zatvorio sam oči. Kao eksplozija granate, stotine fotografija nizale su se u mojoj glavi, slike s naše poslednje zajedničke večeri, pre nego što se ona pretvorila u svađu. Jasno sam opet video tvoje izraze lica, tvoje blistanje, svetlost na tvom licu. Čuo sam tvoj smeh i razumeo nagle promene u tvom glasu. Tvoj pogled, tvoje reči, svaki pokret sada je imao novo značenje. Htela si to juče da mi saopštiš. U to sam bio siguran. Pre nego što sam sve pokvario, htela si da mi saopštiš da nosiš naše dete.
Otvorio sam oči. Moja potraga se iz korena promenila. Više ne tražim samo ženu koju volim, već i naše dete!
Promuklo šuštanje u mojim ušima je prestalo. Kada sam se okrenuo ka Karadeku, bio je na vezi. U naletu emocija, čak ni zvono nisam čuo.
Kako je periferijski put bio zakrčen, on se priključio na Maršala u bhzini Anijera i uvukao se u Tokvilsku ulicu ne bi li izbegao saobraćajnu gužvu na Malezerbovom bulevaru.
Držeći telefon između obraza i ramena, i on mi se činio zabrinut.
„E jebiga, Vasere! Jesi li potpuno siguran u to što govoriš?“
Nisam čuo odgovor njegovog sagovornika.
„Okej“, promrmlja pandur pre nego što je prekinuo.
Ostao je bez glasa nekoliko trenutaka. Ten mu je bio modar. Lice mu se raspalo. Nikada ga takvog nisam video.
„Ko je to bio?“
„Žan Kristof Vaser, pajkan iz kriminalističke kome sam poslao fotografije Aninih otisaka prstiju.“
„I?“
„Otisci se poklapaju. Uneti su u bazu otisaka.“
Podlaktice su mi se naježile.
„Ko je ona zapravo?“
Pajkan pripali još jednu cigaretu.
„Ana se zove Kler Karlajl.“
Tišina. To ime bilo mi je odnekud poznato. Sigurno sam ga nekada čuo, davno, ali se ne sećam kojom prilikom.
„Za šta je ona bila optužena?“
Karadek obori glavu ispuštajući dim.
„Ni za šta. Samo, smatra se da je Kler Karlajl mrtva već godinama.“ Pogledao me je i shvatio da ništa nisam razumeo.
„Kler Karlajl je jedna od žrtava Hajnca Kifera“, dodao je.
Krv mi se sledila i imao sam utisak da od straha padam u provaliju.

Drugi dan
Slučaj Kler Karlajl




7
Slučaj Kler Karlajl


Zbilo se to tokom užasa gluvog doba noći.
Zan Rasin


1.

Svitalo je.
Rozikasta svetlost bojila je igračke koje je moj sin razvukao po čitavom dnevnom boravku. Konjić za klackanje, slagalice, čarobno drvo, gomile knjiga, mali drveni voz...
Malo nakon šest sati noć je ustupila mesto kobaltnoplavom vedrom nebu. U pasažu Anfer ptičice su opet pčele da pevaju, a na mojoj terasi opojan miris geranijuma se pojačavao. Dok sam ustajao da isključim lampe, zgazio sam na plastičnu kornjaču, koja je počela da krešti neku pesmicu, pa mi je bio potreban skoro čitav minut da je isključim. Na svu sreću, kada zaspi čvrstim snom, Tea ni vatromet ne može da probudi iz sna. Nakon što sam odškrinuo vrata, da bih ga čuo čim se probudi, otvorio sam prozor jer sam s nestrpljenjem iščekivao izlazak sunca. Ostavši tako, nalaktio sam se na ogradu, nadajući se da ću pronaći utehu u svetlosti zore.
Gde si, Ana? Ili od sada treba da te zovem Kler...
Hladni tonovi su se pročistili, naginjući ka ružičastoj boji pre nego što su se pretvorili u nestvarno blistavilo koje je narandžastim velom prekrilo letvice hrastovog parketa u mom stanu. Ali očekivana uteha nije stigla.
Zatvorio sam prozor i pokupio nekoliko papira iz štampača. Zakačio sam ih potom na tablu od plute, koju sam inače koristio da sredim materijal tokom pisanja romana.
Noć sam proveo rovareći po internetu, po sajtovima novina i digitalnim bibliotekama, preleteo na stotine članaka, sačuvao više knjiga, odštampao mnoštvo fotografija. Pregledao sam sve dokumentarne kanale koji su posvetili neku emisiju ovoj aferi (Vreme zločina, Neka uđe optuženi, Na slučaju sa Polom Zan...).
Sada razumem zašto si želela da sakriješ svoju prošlost.
Da bih imao šansu da te pronađem, trebalo je da u ograničenom periodu usvojim dosije o tvom nestanku, na više stotina stranica.
Sada više nije bilo govora o tome da se u rešavanje slučaja uključi policija. Niti da saznam da li si ti nevina žrtva ih lukavi i podmukli zločinac. Ti pojmovi više nisu bili bitni. Bila si jednostavno žena koju volim i koja nosi naše dete, i u to ime želeo sam da sačuvam tvoju tajnu što sam duže mogao. Kao što je tebi to polazilo za rukom skoro deset godina.
Uzeo sam termos, koji mi je bio pored kompjutera, i ispraznio čitavu njegovu sadržinu u šoljicu, što bi ukupno bio treći litar kafe koji sam za tu noć popio. Potom sam seo u dugu udobnu salonsku fotelju, koja je bila naspram table od plute.
Gledao sam s odstojanja desetine fotografija koje sam zakačio. Prva, gore levo, bila je kopija poternice izdata nekoliko sati nakon tvog nestanka:
Zabrinjavajući nestanak maloletnice
Kler, 14 godina Nestala u Liburnu 28. maja 2005.
Visina 1 m 60 cm; meleskinja, zelene oči, kratka crna kosa, govori engleski.
Nosi plave farmerke, belu majicu, žutu sportsku torbu.
Ukoliko imate i najmanju informaciju, obavestite: Žandarmeriju u Liburnu
Policijsku upravu komesarijat u Bordou

* * *

Ta fotografija potpuno me je zbunila. To si ti, ali neka druga ti. Trebalo bi da imaš četrnaest godina, ali bi ti svako dao bar šesnaest ili sedamnaest. Prepoznajem tvoju kožu boje ćilibara, tvoje blistavo lice, tvoje pravilne crte. Ali ostalo mi je strano: lažna samouverenost, pomalo divlji i izazivački pogled pubertetlije, kratka loknasta kosa s oštrim krajevima, sedefaste usne devojčice koja bi da izgleda kao žena.
Ko si ti, Kler Karlajl?
Zatvorio sam oči. Bio sam i više nego iscrpljen, ali nisam imao nameru da se odmaram. Baš suprotno. U mojoj glavi odvijao se film o svemu što sam saznao prethodnih nekoliko sati. Film o onome što su tadašnji mediji nazvali Slučaj Kler Karlajl.

2.

U subotu 28. maja 2005. godine, Kler Karlajl, mlada Njujorčanka, stara svega četrnaest godina, na učeničkoj razmeni u Akvitaniji, provodi popodne u Bordou u grupi s pet drugarica. One jedu salatu na Trgu Berze, šetaju se kejevima, grickaju kanele kod Bajardrana i šopinguju u kvartu Sen Pjer.
U 18.05 Kler brzim regionalnim vozom kreće sa stanice Sen Žan ka Liburnu, gde živi porodica Larivjer, kod koje je bila smeštena tokom boravka u Francuskoj. U društvu je s Olivijom Mendelšon, drugom učenicom iz Amerike, koja je s njom pohađala istu školu. Voz ulazi u stanicu u 18.34 i sigurnosna kamera beleži jasne slike dveju devojčica u trenutku kada izlaze sa stanice pet minuta kasnije.
Kler i Olivija šetaju nekoliko koraka zajedno na Galijenijevoj aveniji. Zatim, nakon što su se njihove staze tek razdvojile, Olivija začuje vrisak, okreće se i posmatra iz prikrajka čoveka „od oko trideset godina, plave kose“, koji uvlači njenu prijateljicu u sivi kamionet. A potom on munjevitom brzinom ode i nestane bez traga.
Olivija Mendelšon bila je toliko pribrana da je uspela da pribeleži registarske tablice kamioneta i da odmah obavesti policiju. Iako plan za uzbunu prilikom otmice tada nije postojao (biće primenjen tek šest meseci kasnije, u potrazi za šestogodišnjom devojčicom, koja je nestala u Menu i Loari), većina putnih pravaca bila je zatvorena bez odlaganja. Brzo i masovno rašireni su pozivi za očevice događaja i obaveštenja o otmičaru foto-robot koji je napravljen prema Olivijinom svedočenju: čovek rošavog lica, kosa podšišana u čuvenu šerpu, luđački pogled i upale oči.
Barikade na putu s povremenim propuštanjem nisu omogućile da se osumnjičeni uhapsi. Sivo vozilo pežo eksper, čija je registarska tablica odgovarala onoj koju je Olivija zabeležila, pronađeno je dan nakon otmice, zapaljeno u šumi između Angulema i Perigea. Vozilo je bilo ukradeno noć uoči otmice. Pokrivena je velika površina kao zona za pretragu, koja je prečešljana uz mnogobrojne potere sa psima. Tehničari specijalizovanih odreda policije sjatili su se na licu mesta ne bi li prikupili neke otiske i tragove genetskog materijala. Na zemlji su uočeni tragovi guma pored ugljenisane konstrukcije automobila. Bez sumnje, to su bih tragovi vozila kojim je otmičar dalje odvezao Kler. Uzeli su otisak tih tragova, ali je kiša, koja je natopila zemlju te večeri, učinila neizvesnom i najmanju šansu da se pomoću njih bilo šta identifikuje.
3.

Da li je otmica Kler bila unapred pripremljena ili je to bila trenutna odluka nekog neuravnoteženog čoveka u prolazu?
Istraga koja je poverena kriminalističkoj policiji iz Bordoa pokazala se kao izuzetno složena. Ni prikupljeni genetski materijal ni otisci prstiju nisu omogućili identifikaciju osumnjičenog. Uz pratnju prevodilaca, istražitelji su se upustili u detaljna ispitivanja učenika i nastavnika. Svi su pohađali Srednju školu Majka Milosti, ustanovu katoličke crkve za devojčice sa Aper Ist Sajda, koja je bila zbratimljena s Gimnazijom Sveti Franjo Saleški iz Bordoa. Ispitali su porodicu kod koje je bila smeštena gospodina i gospođu Larivjer ali nisu ništa novo saznah. Nadzirali su seksualne manijake iz čitave oblasti, popisali telefonske pozive koji su zabeleženi u baznoj telefonskoj stanici najbližoj mestu otmice. Kako to obično biva kada neka istraga bude toliko medijski ispraćena, komesarijat policije primio je desetine nepouzdanih poziva i anonimnih pisama koji nisu bili ni od kakve koristi za istragu. A nakon mesec dana trebalo je suočiti se sa okrutnom istinom: istraga se nije pomerila s mrtve tačke. Kao da uopšte nije ni započeta...
4.

Teoretski gledano, nestanak Kler Karlajl imao je sve elemente da bude zapaljiva medijska priča. Ipak, medijska mašinerija nije se zahuktala kao što se to događa u ostalim sličnim slučajevima. Nisam u stanju to lepo da objasnim, ali kao da se dogodilo nešto što je zakočilo talas saosećanja koje je ova drama zasluživala. Da nije to zbog činjenice što je Kler bila strana državljanka? Zbog toga što je na fotografijama izgledala starije nego što je zaista bila? Sve ostalo što se toga dana dešavalo?
Pronašao sam novine iz tog perioda. U nacionalnoj štampi, dan nakon što je Kler nestala, najkrupniji naslovi bili su posvećeni političkim temama. Pobeda „ne“ na referendumu o Evropskom ustavu doživljena je kao zemljotres, koji je u isto vreme uzburkao vlast predsednika Širaka, ali i njegovu opoziciju, uzrokujući pritom i odlazak premijera i stvaranje nove vlade.
Prva objava novinske agencije Frans pres u kojoj se spominje Slučaj Karlajl sadržala je mnoštvo nepreciznosti. Samo bog zna zašto, urednik je u tom tekstu tvrdio da je porodica Kler Karlajl poreklom iz Bruklina, dok su oni već dugo živeli u Harlemu. Već u narednoj objavi ispravili su grešku, ali je bilo kasno: netačna informacija širila se kao virus, ponavljajući se u svakom novinskom članku, pa je Kler Karlajl ubrzo postala Devojka iz Bruklina.
Slučaj je prvih dana bio bolje medijski ispraćen u SAD nego u Francuskoj. Njujork tajms posvetio je ovoj aferi vrlo ozbiljan članak, faktografski vrlo potkrepljen, ali nisam iz njega saznao ništa novo. Njujork post, kralj tabloida, zasitio se afere nakon svega jedne nedelje. S poznatim smislom za oštrinu i nijansiranje istine, dnevni list davao je najluđe pretpostavke, prepuštajući se pravom frenč bašingu*, kao što je i red, odvraćajući svoje čitaoce od odlazaka na odmor u Francuskoj, osim ukoliko ne žele da im dete tamo bude oteto, silovano i mučeno. Zatim, od danas do sutra, novine su se umorile, radujući se drugim skandalima (sudski proces protiv Majkla Džeksona), zatim drugim tračevima (veridba Toma Kruza) i drugim tragedijama (u Nju Džerziju pronađeno je troje male dece ugušeno u gepeku nekog auta).
U Francuskoj, najbolji članak koji sam pročitao dolazio je iz regionalne štampe. Potpisnica teksta bila je Marlen Delatur, novinarka dnevnog lista Jugozapadne, koja je posvetila dve strane porodici Karlajl. Ona je tu oslikala portret Kler, koji je valjano odgovarao i mojim predstavama o periodu njenog puberteta. Mlada devojka, odrasla bez oca, stidljiva i vredna, pasionirani obožavalac knjiga i studija, više nego išta želela je da postane advokat. Uprkos skromnom poreklu, ova odlična učenica borila se da dobije stipendiju i da se upiše, godinu dana ranije, u jednu od najizbirljivijih srednjih škola u Njujorku.
Članak je bio napisan povodom dolaska majke Kler Karlajl u Francusku. Shvatajući da istraga stoji u mestu, 13. juna 2005, Džojs Karlajl napustila je Harlem i došla u Bordo. Na sajtu Nacionalnog instituta za medije mogao sam da vidim nekoliko fotografija poziva koji je ona uputila svim medijima, a koje je potom preuzeo Dnevnik u osam na kanalu Frans 2, u kome je ona preklinjala otmičara njene ćerke da joj ne učini ništa nažao i da je oslobodi. Na slikama je podsećala na staru američku adetičarku Merion Džouns: punđa od ispletenih kikica, duguljasto lice, nos u isto vreme i spljošten i prćast, mlečnobeli zubi i oči crne kao ebanovina. Ali ovo je bila Merion Džouns sa otečenim kapcima i crtama lica koje su uništili tuga i besane noći.
Izgubljena i dezorijentisana majka, u stranoj zemlji, sigurno se pitala koliko je ironično da se njena ćerka, nakon četrnaest godina bezbednog života u Istočnom Harlemu, nađe u smrtnoj opasnosti usred francuske provincije.
5.

Tokom više od dve godine istraga je stajala na mrtvoj tački, dok se na spektakularan način nije opet pojavila i objavila grozomoran epilog.
U zoru 26. oktobra 2007. primećen je požar u izdvojenoj kući usred šume blizu Saverna, na samoj granici Lorene i Alzasa. Frank Mizelije, žandarm u toj oblasti, na putu ka poslu, primetio je dim s druma i bio prvi koji je podigao uzbunu.
Dok su vatrogasci stigli, bilo je kasno. Vatra je pojela kuću. Kada je požar savladan, spasioci su se izložili opasnosti i zakoračili dublje u zgarište, uz zaprepašćenje otkrivajući pravu arhitekturu kuće. Naoko je izgledala vrlo klasično, a zapravo je bila moderna konstrukcija, gotovo pola ispod zemlje. Čvrsta tvrđava eliptičnog oblika bila je strukturirana oko ogromnog zavojitog stepeništa, koje je vodilo pod zemlju i povezivalo niz prostorija koje su bile još dublje.
Ćelije.
Tamnice.
U hodniku je pronađen leš čoveka koji je progutao veliku količinu lekova za spavanje i anksiolitika. Potonjim analizama utvrđeno je da je to leš vlasnika kuće: Hajnca Kifera, nemačkog arhitekte od trideset sedam godina, koji je u ovoj oblasti živeo već četiri godine.
U svakoj od tri sobe, lisicama vezano za velike cevi, pronađeno je po jedno telo devojke. Trebalo je nekoliko dana da se analizom vilice i DNK identifikuju žrtve.
Luiz Gotje, imala je svega četrnaest godina kada je nestala 21. decembra 2004. godine, dok je bila na raspustu kod bake i deke u blizini Sen Brijeka na Obali Armora.
Kamij Mason, imala je svega šesnaest godina kada je nestala 29. novembra 2006. godine, dok se pešice vraćala kući nakon treninga, u jednoj varošici između Sen Šamona i Sent Etjena.
Kloe Dešanel, najzad, kobnog dana stara svega petnaest godina, kada je isparila 6. aprila 2007, na putu ka opštinskom konzervatorijumu Sen Averten u predgrađu Tura.
Tri tinejdžerke Kifer je oteo za ukupno dve i po godine, u tri različite i međusobno veoma udaljene regije Francuske. Tri nejake lovine, koje je istrgao iz školskih i gimnazijskih klupa, ne bi li sebi napravio jezivi harem. Tri nestanka, u trenutku kada su se dogodila, nisu ni bila kategorizovana kao otmice. Luiz Gotje posvađala se s bakom i dekom, Kamij Mason bila je vična u bežanju od kuće, dok roditelji Kloe Dešanel nisu na vreme prijavili nestanak, samim tim ugrozivši efikasnost istrage. Pošto se ništa nije poklapalo, ali i zbog prostorne udaljenosti, činilo se da nijedan od policajaca koji su radili na slučajevima nije uočio povezanost između ove tri afere...
Tokom ovih poslednjih deset godina mnoge naučne publikacije pokušale su da razumeju psihologiju Hajnca Kifera ako išta može da se razume kada zverska strana čoveka dostigne svoj vrhunac. Predator koga su mediji nazvali Nemački Ditru5 ostao je enigma, odolevajući i policijskim, i psihijatrijskim, i novinarskim analizama. Kifer nije imao prethodnih krivičnih dela, nije bio poznat policiji, nikada nije uočeno nikakvo sumnjivo ponašanje.
Sve do kraja 2001. radio je u Minhenu u uglednom arhitektonskom birou. Poznanici nisu imali nijednu lošu reč o njemu, ali ga se većina jednostavno nije ni sećala dobro. Hajnc Kifer bio je usamljenik, neprimetno ali i neprobojno biće. Pravi gospodin Celofan.6
Ne znamo šta je tačno Kifer radio sa svojim žrtvama. Tri ugljenisana tela bila su u tako lošem stanju da ni autopsijom nije moglo da se utvrdi da li su bile žrtve seksualnog zlostavljanja i mučenja. Uzrok požara, naprotiv, bio je otkriven. Unutrašnjost kuće bila je okupana benzinom. Kao i kod njihovog dželata, u tehma devojaka pronađena je velika kohčina tableta za spavanje i anksiolitika. Iz nepoznatog razloga, Kifer je odabrao da sa sobom u smrt povede i svoje zatočenice.
Neki kriminolozi koji su se bavili ovim slučajem zatražili su pomoć arhitekata. Proučavajući detaljno planove i raspored prostorija unutar Palate strave i zvučno neprobojne zidove, arhitekte su došle do zaključka da je vrlo verovatno da nijedna od tri devojke nije znala da druge dve postoje. Iako je to bilo neophodno uzeti sa izvesnom dozom rezerve, mediji su prihvatili upravo ovu verziju priče. A ona je bila puna očaja i ledila je sve količinom užasa.
6.

Pojava tri leša bila je veoma ispraćena u medijima. Stavljala je i pohciju i pravosuđe u nezavidnu poziciju, ukazujući i istražiteljima i istražnim sudijama na njihove propuste. Tri mlade Francuskinje bile su mrtve, ubio ih je sam nečastivi, nakon što su trpele mesece i godine zatočeništva i seksualnog zlostavljanja. Čija je to krivica? Svačija? Ničija? Vlasti su počele da skidaju odgovornost sa sebe.
Analiza scene zločina trajala je cela dva dana. U kanalizaciji kuće i u Kiferovom kombiju pronađeni su ostaci kose, kao i drugi DNK tragovi, koji nisu pripadali ni ubici ni žrtvama. Rezultati su se pojavili desetak dana kasnije: bilo je dva različita genetska materijala, od kojih je jedan ostao nepoznat, a drugi je identifikovan da pripada Kler Karlajl.
Samo što se ova informacija pojavila, utvrđeno je da je, u isto vreme kada je Kler oteta, Hajnc Kifer išao u posetu svojoj majci, koja je bila smeštena u starački dom u Riberaku u Dordonji, svega šezdesetak kilometara od Liburna.
Za istragu su izolovali pozamašan deo zemljišta oko građevine. Iznova su isušivane bare, dovoženi bageri, mobilisani helikopteri koji su nadletali šumu i upućivani pozivi svim dobrovoljcima da se uključe u veliku potragu.
Vreme je odmicalo.
A onda je umrla i svaka nada da će se makar telo pojaviti.
Međutim, iako telo nikada nije pronađeno, svima je bilo potpuno jasno da je Kler Karlajl mrtva. Verovatno je da je, nekoliko dana ili nekoliko sati pre nego što se ubio j organizovao ovaj krvavi pir, Kifer odveo Kler na neko skrovito mesto, ubio je i otarasio se njenih ostataka.
Slučaj je ipak ostao otvoren dve godine, ali istraživači nisu došli do novih saznanja. Potom, pred kraj 2009, istražni sudija potpisao je potvrdu o smrti Kler Karlajl.
I od tada više nikada niko nije čuo ni reč o Devojci iz Bruklina.

8
Ples utvara


Istina je kao Sunce. Ona pušta da se sve vidi, Ali ne dopušta da se u nju gleda.
Viktor Igo


1.

„Ajde, na noge lagane!“
Karadekov glas me pretrese. Otvorio sam oči skačući iz fotelje. Bio sam gola voda od znoja, a srce mi je lupalo kao da će iskočiti iz grudi i ukus pepela mi se širio u ustima.
„Jebote, kako si ušao?“
„I dalje imam tvoje ključeve od stana.“
Noseći pod jednom miškom hleb pripremljen na seoski način, a pod drugom kesu punu namirnica, bilo je očigledno da je došao iz piljarnice sa ćoška. Oči su mi bile krmeljive i bilo mi je muka. Dve neprospavane noći u nizu, to je bilo više od onoga što je moje telo moglo da podnese. Zevnuo sam dva puta pre nego što sam se s teškoćom pridigao iz fotelje, da bih se pridružio Marku koji je već bio u kuhinji.
Bacih pogled na zidni sat: skoro osam. Sranje. Umor me je stigao iznenada i san me je oborio na duže od jednog sata.
„Imam lošu vest“, reče Mark uključujući aparat za kafu.
Prvi put nakon što je iznenada banuo kod mene, pogledah ga u oči. Njegov zabrinuti izraz lica nije najavljivao ništa dobro.
„Kako stvari mogu da budu gore?“
„Reč je o Klotildi Blondel.“
„Direktorki škole?“
Potvrdio je klimanjem glavom.
„Upravo se vraćam iz Svete Cecilije.“
Nisam verovao u ono što sam čuo.
„Išao si tamo bez mene?“
„Došao sam po tebe pre sat vremena“, uzjogunio se. „Ali spavao si kao klada pa sam odlučio da tamo odem sam. Proveo sam noć razmišljajući: Blondelova je naš jedini trag. Ako sam lepo razumeo to što si mi rekao, ona zna mnogo više od onoga što ti je ispričala. Mislio sam da će progovoriti nakon što pogleda snimak otmice svoje štićenice.“
Pre nego što je nastavio, sabio je mlevenu kafu u filter.
„Ali kada sam stigao u Granelsku ulicu, zatekao sam mnoštvo policije ispred ulaznih vrata škole. Neke sam i prepoznao: momci iz Trećeg odreda Kriminalističke policije. Čitava ekipa Lidovika Kasanja. Bio sam diskretan, da me ne bi primetili, i sakrio sam se u auto dok nisu otišli.“
Imao sam loš predosećaj.
„Šta su oni tražili u školi?“
„Zvao ih je zamenik direktora. Nepomično telo Klotilde Blondel pronađeno je u školskom dvorištu.“
Naglo sam se trgnuo iz dremeža, ali nisam bio siguran da sam sve najbolje razumeo.
„Imao sam priliku da porazgovaram s baštovanom“, nastavi Mark stavljajući dve kriške hleba u toster. „Upravo je on pronašao Blondelovu jutros u šest, kada je počinjao smenu. Pajkani misle da je Blondelovu neko gurnuo kroz prozor njene kancelarije. Pad s trećeg sprata.“
„Ona je... mrtva?“
Mark sumnjičavo napući usta.
„Prema onome što mi je ovaj tip ispričao, bila je u kritičnom stanju, ali je još uvek disala kada su je pronašli.“
Iz džepa farmerki izvadio je beležnicu i natakao naočare na nos ne bi li dešifrovao svoje pisanije:
„Hitna pomoć odvezla je direktorku u Bolnicu Košen.“
Uzeo sam telefon. U Bolnici Košeti nisam nikoga poznavao, ali sam imao rođaka Aleksandar Leka, načelnika kardiologije u Bolnici Neker. Ostavio sam mu poruku i zamolio ga da mi se preko veze raspita i da me izveštava o zdravstvenom stanju Klotilde Blondel.
Obuzet panikom i krivicom koja razjeda, samo sam se srušio na sedište. Za sve ovo sam ja bio kriv. Pošto sam Anu saterao u ćošak, primorao sam je da mi kaže istinu, koja nije trebalo da bude takva. Iako to nisam želeo, oslobodio sam tragične utvare prošlosti, koje su se u vidu nasilne bujice obrušile na sadašnjost.

2.

„Fasica, tata! Fasica!“
Još uvek pospan, Teo se doteturao iz svoje sobe, idući ispred mene sve do dnevnog boravka. Uz vidno zadovoljstvo, koje se očitavalo na njegovom licu, ščepao je flašicu, koju sam mu upravo pripremio, i smestio se udobno u svoju sedeljku.
Vukao je mleko na cuclu halapljivo kao da mu život od nje zavisi, širom otvorenih i blistavih očiju i nepomičnog pogleda. Posmatrao sam njegovo lepo lice plave kovrdže, prćast nos, oštar plavetni pogled, u isto vreme proziran pokušavajući da iz tog lepog prizora izvučem snagu i nadu.
Držeći šoljicu kafe u rukama, Mark se šetao gore-dole ispred moje table od plute.
„Ovu ti je sliku pokazala, zar ne?“ Mark iz prve pogodi, pokazujući kopiju odštampanu u boji, koju sam zakačio na tablu.
Potvrdno sam klimnuo glavom. Na fotografiji su bila tri ugljenisana tela tinejdžerki koje je Kifer oteo. Danas sam žrtve mogao i da imenujem: Luiz Gotje, Kamij Mason i Kloe Dešanel.
„Gde si je pronašao?“, upita me, ne skidajući pogled sa slike.
„U vanrednom izdanju regionalne štampe jednog specijala sa raznim vestima, koji je izdat u saradnji sa Glasom Severa i Republikanskom Lorenom. Na slici je bio tekst o Kiferu i njegovoj jazbini strave na dve strane. Uostalom, čudno mi je kako je glavni i odgovorni urednik dopustio da jedna ovakva slika ode u štampu.
Mark otpi gutljaj kafe uzdišući. Namrštio se i tokom narednih pet minuta preleteo sve članke koje sam poredao po hronološkom redu.
„Kako ti vidiš stvari?“
Zamišljen, otvorio je prozor da bi mogao da puši i, spustivši šoljicu na prozorsko okno, započeo svoju verziju scenarija.
„Maj 2005: Kifer kidnapuje Kler Karlajl na železničkoj stanici u Liburnu. Kolima je vozi do svog skrovišta na istoku Francuske. Tamo matori pedofil ima već jednu zarobljenicu: malu Luiz, koju je kidnapovao šest meseci ranije u Bretanji. Mesecima ove dve devojčice prolaze kroz pakao. Kifer nastavlja da obogaćuje svoj užasni harem: kidnapuje Kamij Mason krajem 2006. godine i Kloe Dešanel narednog proleća.“
„Sve dotle se slažemo.“
„Oktobar 2007: Kler je u zatočeništvu već dve i po godine. Da bi mu bilo lakše da ih zlostavlja, Kifer ih kljuka tabletama za spavanje i umirenje. Pošto je sve više i više napet, i on počinje da ih uzima. Jednoga dana Kler koristi trenutak kada njenom tamničaru popusta pažnja, da bi se izvukla. Shvatajući da je pobegla, Kifer počinje da paniči. Pošto očekuje da mu svakog trenutka upadnu policajci, da ga ne bi uhapsili, odlučuje da je bolje da ubije svoje robinje i da zapali svoju gajbu pre nego što izvrši samoubistvo i...“
„E, sad mislim da nisi u pravu.“
„Objasni.“
Približio sam se prozoru i seo na ivicu stola.
„Kiferova kuća bila je pravi sef. Zasebne ćelije, blindirana vrata, alarmni sistem s automatskim zaključavanjem. Mislim da Kler nije mogla tek tako da se izvuče!“
Karadek mi uzvrati svojim argumentom:
„Iz svakog zatvora može da se pobegne.“
„Slažem se“, prihvatih, „priznajmo da je tako. Kler je uspela da izađe iz kuće.“
Ustao sam, uzeo hemijsku i pokazao sam na tabh dehć odštampane Mišlenove karte formata A3.
„Vidiš li gde mu je bila gajba? Usred šume Petit Pjer. Pešice, odatle treba dva sata do prvog naseljenog mesta. I da gaje uhvatila nespremnog, Kifer je imao vremena da uhvati devojčicu.“
„Kler je možda uzela njegov auto.“
„Ne, jer su njegov auto i motocikl pronađeni ispred kuće. I prema svemu onome što sam pročitao, Kifer nije posedovao druga vozila.“
Karadek je nastavio da razmišlja naglas:
„Možda je, dok je bežala, stopirala i na putu naletela na nekoga ko ju je povezao?“
„Mora da se šališ? Zbog čitave medijske prašine koja se digla oko te afere, taj neko bi se sigurno javio. A ako je Kler stvarno uspela da se izvuče, kako objašnjavaš to da se nije prijavila? Ako ni zbog čega drugog, onda da spase i ostale devojke? Kako objašnjavaš to da se ona nikada nije predstavila javno? Zašto je započela život od nule ako se njena majka, njeni prijatelji i škola nalaze u Njujorku?“
„Ne mogu to da objasnim.“
„Dobro, možda nije znala da su druge devojke u kući, ali šta ćemo s parama? Odakle joj 400.000, odnosno 500.000 evra u kešu, koliko je isprva bilo u torbi?“
„Možda ih je zdipila od Kifera“, nasumično odgovori Karadek.
I opet se njegova pretpostavka pokazala kao neispravna.
„Pajkani su pročešljali sve njegove račune: Hajnc Kifer se dobrano zadužio da bi finansirao izgradnju kuće. Nije imao nikakvu ušteđevinu. Čak se i od majke mesečno grebao za po petsto evra.“
Mark ugasi cigaretu u saksiji sa geranijumima, nervoznim pokretom, kao da tera obeshrabrenost, a onda se iznova uzbudi.
„Rafaele, da bismo pronašli Kler, treba da se vratimo na sam početak. Treba da postavimo dobra pitanja! Ti si proveo čitavu noć radeći na slučaju i treba da mi kažeš koja su pitanja ključna za našu istragu!“
Uzeo sam flomaster i otkinuo ispisani papir s moje stare zidne beležnice, da bih imao čistu stranu na kojoj sam nabrojao nekoliko pitanja:
Ko je zatvorio Kler u magacin u predgrađu?
Ko ju je odatle izbavio?
Zašto je neko još uvek drži zatočenu?
Pajkan se vratio na poslednje pitanje:
„Drže je zatočenu jer je htela da otkrije istinu. Ana se spremala da ti prizna da je ona Kler Karlajl.“
„Mark, ti si mi uvek govorio da je u svakoj istrazi ključno pitanje motiv.“
„I to je tačno! U slučaju kojim se mi ovde bavimo, trebalo bi da se zapitamo kome bi smetalo da se prava istina o Kler otkrije. Ko če biti oštećen time što će se iznenada saznati da je Ana Beker zapravo Kler Karlajl, koju je deset godina ranije oteo Hajnc Kifer?“
Tokom nekoliko trenutaka pitanje je lebdelo u vazduhu, ali niko od nas dvojice nije uspeo da odgovori, pa je utisak da smo se malo pomakli u našoj istrazi brzo iščezao. Suština nam je i dalje izmicala.

3.

Udobno smešten u svoju stoličicu, s portiklom oko vrata, Teo je uživao jedući medenjak. Sedeći pored njega, nakon što je ispio svoju hiljaditu kafu, Mark je već razmatrao druge pretpostavke i potvrđivao nova ubeđenja:
„Treba ponovo pogledati istragu o Hajncu Kiferu. Treba se vratiti na mesto zločina. Treba otkriti šta se zaista dogodilo tokom noći koja je prethodila požaru.“
Što se mene tiče, nisam bio ubeđen da je to najbolje što smo mogli da uradimo. Nakon nekohko minuta počinjao sam da uočavam jednu činjenicu: Mark je posmatrao čitavu situaciju iz perspektive policajca, dok sam ja slučaj analizirao kao romanopisac.
„Mark, sećaš li se naših razgovora o pisanju? Kada si me pitao kako gradim likove, odgovorio sam ti da ne započinjem pisanje nekog romana a da prethodno u potpunosti ne stvorim prošlost svojih junaka.“
„Dakle, ako sam dobro shvatio, ti praviš neku vrstu biografije za svakog od junaka?“
„Da, i tada sam ti govorio o fenomenu Ghost.“
„Podseti me, šta je to?“
„Ghost, duh, fantom, prikaza sve ovo su termini koje neki profesori dramaturgije koriste da bi imenovali neki ključni događaj, neku iznenadnu promenu u prošlosti, ali koja likove i dalje proganja u sadašnjosti.“
„Njihova Ahilova peta?“
„Na neki način. Neki životni šok, nešto potisnuto, neka tajna koja objašnjava hčnost, psihu, zatvorenost, kao i dobar deo postupaka.“
Pogledao me je kako brišem Tea, koji se sav umusio.
„Na šta zapravo ciljaš?“
„Treba da pronađem duha Kler Karlajl.“
„To ćeš saznati tek kada otkrijemo šta se stvarno dogodilo u Kiferovoj kući noć uoči požara.“
„Nije nužno. Mislim da tu postoji nešto drugo. Neka druga istina koja će nam otkriti zašto, ukoliko je zaista uspela da se izbavi sama, Kler Karlajl nikoga nije obavestila niti je pokušavala da opet potraži svoju porodicu.“
„A prema tvom mišljenju, gde se nalazi to objašnjenje?“
„Tamo gde nastaju sva objašnjenja na ovom svetu: na mestu rođenja.“
„U Harlemu?“, upita me srčući kafu.
„Tako je. Evo šta ti predlažem, Mark: ti nastavi istragu u Francuskoj, a ja nastavljam istragu u Americi!“
Kao junak nekog stripa, Karadek se umalo nije ugušio, pa ispljunu svoju kafu. Kada se iznenadni napad kašlja stišao, on me pogleda u neverici.
„Nadam se da nisi ozbiljan.“

4.

Kod kružnog toka Trga Italije, naš auto je prešao na Bulevar Vensana Oriola.
„Auto, tata! Auto!“
Udobno smešten u mom krilu, na zadnjem sedištu taksija, Teo je bio najsrećniji dečak. Silno se zabavljao posmatrajući prizor pariškog saobraćaja, stavivši obe ručice na staklo. A ja sam zagnjurio nos u njegovu kosicu, koja je mirisala na žito, i crpao sam iz njegovog ushićenja malo optimizma, za kojim sam imao ogromnu potrebu.
Bih smo na putu ka aerodromu. Uspeo sam da navedem vodu na svoju vodenicu i ubedim Marka u moju ideju. Jedan klik i karte za Njujork bile su rezervisane, potom sam rezervisao hotelsku sobu i potrpao Teove i moje stvari u kofer.
Moj telefon poče da vibrira. Izvadio sam ga iz džepa i uspeo da se javim na vreme. Na ekranu se očitavao broj telefona mog rođaka, kardiologa u Bolnici Neker.
„Zdravo, Aleksandre, hvala ti što si me pozvao.“
„Zdravo, rođače, kako ide?“
„Trenutno vrlo teško. A ti? Sonja? Deca?“
„Brzo rastu. Da li to Teo čavrlja u pozadini?“
„Da, u taksiju smo.“
„Poljubi ga za mene jednom. Slušaj, uspeo sam da se raspitam za tvoju drugaricu Klotildu Blondel.“
„I šta kažu?“
„Žao mi je, ali njen slučaj je vrlo složen. Fraktura više rebara, noge i karlice, iščašenje kuka, teška trauma lobanje. Kada sam zvao drugara koji radi u Košenu, još je bila na operacionom stolu.“
„Da li je u životnoj opasnosti?“
„Zasad je teško da se bilo šta kaže. Znaš, u slučaju višestrukih povreda, postoji mnogo rizika.“
„Hematomi na mozgu?“
„Da, i sve u vezi s respiratornim sistemom: pneumotoraks, hemotoraks. A da ne govorimo o mogučim povredama kičme.“
Dupli pisak presekao je naš razgovor. Druga hnija.
„Izvini, Alekse, imam nekog na drugoj liniji. Nešto važno. Hoćeš li biti u pripravnosti i javljati mi kako se razvija situacija?“
„Važi, rodo.“
Zahvalio sam mu se i javio se na drugi poziv. Kako sam se i nadao, bila je to Marlen Delatur, novinarka Jugozapadnih, koja je istraživala slučaj Karlajl. Prošle noći, nakon što sam pročitao članak, pronašao sam je na internetu: promenila je poslodavca i sada je radila za Zapadnofrancuske. Poslao sam joj mejl, rekavši joj da sada pišem neku vrstu antologije zločina XXI veka i da bih voleo da mi ona iznese svoja zapažanja i sećanja u vezi sa slučajem.
„Hvala što ste se javili.“
„Sreli smo se pre nekoliko godina. Intervjuisala sam vas tokom salona Začuđujući putnici 2011.“
„Naravno, sećam se“, slagah.
„Dakle, sada prestajete s pisanjem romana i prelazite na eseje?“
„U nekim slučajevima užas prevazilazi fikciju.“
„Slažem se.“
Telefon sam pridržavao ramenom. Tako su mi ruke bile slobodne i mogao sam da obuzdam sina. Stojeći uspravno na sedištu, Teo se koprcao da posmatra ulazak voza sa železničkog mosta u stanicu metroa.
„Da li se jasno sećate slučaja Karlajl?“, upitah Marlen.
„E, to je sigurno. Iskreno govoreći, tada sam se poistovećivala s Kler Karlajl. Imale smo zajedničkih tačaka: otac nepoznat, obe nas je odgajala samohrana majka, skromno poreklo, škola kao način za društveno uzdizanje... to je bila moja mlađa sestra iz Amerike.“
„Jeste li sigurni da Kler nije poznavala svog oca?“
„Po mom mišljenju, čak ni njena majka nije znala s kim je zatrudnela.“
„Jeste li sigurni?“
Na drugom kraju slušalice začuh njen uzdah.
„Skoro u potpunosti. U svakom slučaju, to mi je rekla sama Džojs Karlajl, kada sam je ispitivala u vezi sa slučajem. Srele smo se prilikom njenog dolaska u Francusku, dve nedelje nakon Klerinog nestanka, u trenutku kada je istraga posustajala. Nisam napisala u članku, ali sam saznala da je, pre nego što se Kler rodila, Džojs provela godine u paklu droge. Krek, heroin, metamfetamini sve je probala. Dve-tri godine, krajem osamdesetih, tarifa joj je bila i po deset dolara ne bi li imala za svoju dozu.“
Pokušao sam da zvučim opušteno da bih je pitao:
„Jeste li nakon toga stupali u kontakt sa Džojs?“
Marlen ostade bez reči od čuda pre nego što mi je odgovorila:
„Sve i da sam htela, teško bi išlo: ona je umrla dve nedelje nakon toga!“
Bio sam zatečen.
„Nisam to nigde pročitao.“
„I ja sam to tek kasnije saznala, u leto 2010, dok sam bila na odmoru u Njujorku. Posećujući Harlem, imala sam potrebu da zavirim u kuću u kojoj je Kler provela detinjstvo. Njena adresa mi je zapala za oko: Bilberry Street 6. Ulica borovnica... Tek sam u neobaveznom razgovoru s trgovcima iz kraja saznala da je Džojs preminula krajem juna 2005. Svega četiri nedelje nakon što joj je ćerka bila oteta.“
Ako je ovo što mi je ispričala bilo tačno, onda je to menjalo mnogo stvari.
„Od čega je umrla?“
„A šta vi mislite? Predozirala se heroinom kod kuće. Bila je čista tokom petnaest godina, ali ju je ova tragedija vratila u kandže droge. Nakon tako duge apstinencije, čak i slabije doze mogu da ubiju.“
Taksi je prelazio preko Bersijskog mosta i vozio kejom. Na drugoj obali Sene prostirao se pejzaž: Bazen Žozefine Beker, koji je lebdeo nad rekom, uglaste kule Miteranove biblioteke, lenje lađice i niski lukovi Tolbijačkog mofitsu.
„Šta još možete da mi kažete o slučaju?“
„Sada ovako iznenada ne mogu mnogo toga da se setim, ali bih mogla da prelistam beleške. To bi bilo...“
Ona me prekide:
„Čekajte, nečeg sam se već setila. Tokom trajanja istrage stalno je kolala priča da je Džojs iznajmila privatnog istražitelja, koji je vodio paralelnu istragu.“
„Gde ste to našli?“
„Tada sam se viđala s jednim tipom Rišarom Anželijem, mladim policajcem iz Bordoa. Neka ostane među nama, on je običan govnar, ali je bio bolesno ambiciozan i ponekad bi mi otkrivao neke pikanterije.“
Izvio sam se ne bih li izvadio hemijsku iz džepa i zabeležio ime policajca na jedinoj papirnoj površini koju sam imao: Čupi pravi gluposti, omiljena knjiga mog sina, koju sam poneo da bi se on zanimao tokom puta.
„Čime se on bavio?“
„Bio je parničar u grupi koja je istraživala ubistvo Kler Karlajl. Prema onome što mi je pričao, njegove kolege i sudija bili su besni čak i na pomisao da po istrazi čeprka neko spolja.“
„Ko je to bio? Neki američki detektiv?“
„Nemam pojma. Malo sam zagrebla po površini, ali ništa konkretno nisam iskopala na tu temu.“
Zaćutala je, a potom nastavila:
„Rafaele, ukoliko saznate nešto novo, hoćete li mi javiti?“
„Naravno.“
Prema glasu sam shvatio da je bilo potrebno svega nekoliko minuta da se Marlen Delatur opet zarazi virusom Kler Karlajl.
Taksi je sada već prošao Bersijsku kapiju i jurio ka periferiji. Moj sin se smirio. Grlio je svog phšanog psa, vernog Fifija.
„U ovoj istrazi“, nastavi devojka, „već sam imala utisak da mi nešto promiče. Policija, novinari, sudije: svi su ustuknuli pred ovim slučajem.
Čak i nakon otkrića DNK tragova kod Hajnca Kifera, priča je odavala utisak nedovršenosti.“
Prvi put sam čuo da neko ne prihvata zvaničnu verziju priče.
„Šta pod time tačno podrazumevate? Kifer je potpuno odgovarao foto-robotu.“
„Foto-robot je bio sačinjen prema jedinom svedočenju“, podseti me ona.
„Prema svedočenju male Olivije Mendelšon.“
„Curice koju su policajci mogli da ispituju samo nekoliko sati, jer su je roditelji sutradan odmah vratili za Njujork.“
„Više ne uspevam da pratim. Da li pokušavate da kažete da treba preispitati zaključke do kojih...“
„Ne, ne“, preseče me ona. „Nemam druge teorije, nemam ni druge dokaze, ali mi je uvek bilo čudno: jedan jedini svedok tokom otmice, zatim tragovi DNK, ali nema tela. Zar vam se sve to ne čini sumnjivim?“
Sada sam uzdahnuo:
„Vi novinari svuda vidite zlo.“
„A vi pisci imate problem sa stvarnošću.“

9
Ulica borovnica


Ono što čovek naziva istinom uvek je njegova istina, to jest obličje u kome mu se stvari pojavljuju.
Protagora


1.

Čim je taksi prešao Bruklinski most, opet sam osetio poznato obilje Menhetna. Tamo nisam kročio od Teovog rođenja i tek sam sada shvatio koliko su mi njegovo sivo nebo i magnetna privlačnost nedostajali.
Njujork sam prvi put upoznao sa osamnaest godina. Leto posle polaganja maturskog ispita nagonski sam odlučio da pođem na Menhetn za jednom mladom Dankinjom, u koju sam se zaljubio. Tri nedelje nakon našeg dolaska, Kristin koja je radila kao au pair na Aper Ist Sajdu odlučila je da je naša idila završena. Nisam ni sanjao da se to spremalo i bio sam teško pogođen, ali oduševljenje koje sam osećao otkrivajući grad brzo me je utešilo u mojim prvim ljubavnim jadima.
Na Menhetnu sam ostao godinu dana. Prvih nedelja radio sam u restoranu na Medisonovoj aveniji, potom sam menjao sitne poslove: prodavač sladoleda, konobar u jednom francuskom restoranu, radnik u video-klubu, prodavač u knjižari na Ist Sajdu. To je bio jedan od najbogatijih perioda u mom životu. U Njujorku sam upoznao ljude koji su zauvek ostavili trag u mom životu i tamo su mi se dogodile neke ključne stvari, koje su delom uticale na ostatak mog života. Od tog boravka pa sve do Teovog rođenja, u Njujork sam se vraćao bar dva puta godišnje i uvek s nepromenjenim ushićenjem.
Iskoristio sam dostupni bežični internet u avionu ne bih li razmenio nekoliko mejlova sa osobljem sa recepcije Bridž kluba, hotela u Trajbeki, u kome sam odsedao već deset godina i u kome, uprkos njegovom nazivu, nije postojalo nikakvo kartaško udruženje. Preporučili su mi pažljivo birano osoblje za čuvanje dece, tako da sam unajmio jednu osobu da vodi računa o mom sinu dok ja vodim istragu. Iznajmio sam i kolica i sačinio listu za kupovinu, za koju se hotel ponudio da je obavi umesto mene: dva pakovanja pelena 12-15 kg, vlažne maramice, štapići za uši, mleko za čišćenje kože, pakovanje teglica.
„Moglo bi se reći da vašem sinu ne nedostaje glasa!“, zajedljivo mi reče šef posade u trenutku iskrcavanja. Lep eufemizam: Teo je bio nepodnošljiv i postideo me je. Umoran i uzbuđen, pravio je cirkus tokom čitavog leta. Ne sedeći nijednog momenta mirno, uznemiravao je čitavo osoblje i ostale putnike biznis-klase. Uspavao se tek u taksiju, koji nas je vodio do Bridž kluba.
Stigavši u hotel, nisam se čak ni raspakovao. Presvukao sam i uspavao sina, a onda sam ga ostavio u dobrim rukama kod dadilje Marike, Nemice koja je, kako bi to moja nana procenila, bila „isuviše lepa da bi bila poštena'1.
Sedamnaest časova. Uranjanje u veliku gradsku vrevu. Ulica, galama, uzavrelost. Bespoštedna borba za taksi. U ovo doba dana na svako odredište najbrže se stiže metroom. Kod Čejmbersove ulice seo sam na liniju A, pravac sever, i za manje od pola sata peo sam se stepeništem stanice u 125. ulici.
Harlem ne poznajem dobro. Devedesetih godina, tokom mog prvog boravka u Njujorku, kvart je bio oronuo i opasan, tako da niko nije ni pretpostavljao da bi neko mogao da poželi da tamo provede odmor. Kao i svi turisti, jednom sam se prošetao tuda, da bih se igrao plašenja samog sebe, i prisustvovao jednoj gospel misi, fotografisao neonska svetla Apolo teatra, ali ništa više od toga.
Malo sam se prošetao, radoznao da vidim koliko se kvart izgradio. U avionu sam pročitao novinski članak u kome se objašnjavalo kako su agenti za nekretnine svečano prekrstili naziv mesta u SOHA (skraćeno od South Harlem), nadajući se da će mu akronim doneti svežinu i duh modernih vremena. Zapravo, kraj više nije bio rizičan i skoro da je odgovarao onome što su opisivali turistički vodiči.
Na 125. ulici koja je nosila i naziv Bulevar Martina Lutera Kinga našao sam sve što sam na Menhetnu voleo: električni izgled, pesmu sirena, mešavinu boja, mirisa, akcenata. Metalna kolica prodavača pereca i hot-dogova, velike narandžasto-bele saobraćajne kupe, iza kojih se izvijaju oblaci belog dima, logoreja likova koji prodaju ispod ruke i pokušavaju da uvale budzašto kradenu robu ispod rasklimanih suncobrana. Ukratko, imao sam jedinstven i opijajući utisak da sam usred velikog nereda koji je dobro organizovan.
Što se dalje išlo od centralne gradske ulice, kvart je postajao daleko mirniji. Bilo mi je potrebno nekoliko minuta da se snađem i pronađem čuvenu Ulicu borovnice: nesvakidašnja uličica, stešnjena između 131. i 132. ulice, koja se uspinje ka Bulevaru Malkoma X-a.
Pred sam kraj tog letnjeg popodneva, lepa svetlost obasjavala je pločnike, iskreći po prozorima, treperavo se prostirući po krošnjama kestenova. Sa obe strane ulice uzdizale su se kuće s crvenom fasadnom ciglom i tremovima od obrađenog i ofarbanog drveta, terasama oivičenim ogradama od kovanog gvožđa j stepenicama koje su vodile u male vrtove. I to je bila magija Njujorka svaki put kada bismo rekli: „Nemam utisak da sam u Njujorku.“
Tog popodneva, dok sam hodao ka Klerinom detinjstvu, više nisam bio u Harlemu. Bio sam na krajnjem Jugu, u Džordžiji ili Južnoj Karolini, pored Savane ili Čarlstona.
Tragovima Devojke iz Bruklina.

2.

Mozel. Auto-put A-4.
Izlaz 44: Falzbur/Sarbur.
Čekajući ispred jedine kućice za naplatu putarine, Mark Karadek bacio je pogled na svoj stari spidmaster, a onda protrljao oči. Grlo mu je bilo suvo, ženice proširene. Napustio je Pariz malo posle jedanaest, prešavši više od četiristo kilometara za četiri i po sata, praveći samo jednu pauzu da bi napunio gorivo na nekoj pumpi u blizini Verdena.
Policajac pruži šaku kovanica radniku SANEF-a i krenu okružnim putem koji je vodio sve do Falzbura.
Grad se prostirao uz samu ivicu nacionalnog parka na Vogezima, staro utvrđeno uporište i poslednji lorenski grad pre ulaska na teritoriju Alzasa. Mark parkira rendž rover na Paradnom trgu, koja je bila okupana sunčevom svetlošću. Pripali cigaretu i stavi ruku iznad očiju ne bi li se zaštitio od jake svetlosti. Stara kasarna od peščanog kamena u oker boji, monumentalna bronzana statua jednog carskog maršala, sve što je bilo u proporcijama koje su van normi samog mesta, upućivalo je na ratničko nasleđe ovoga grada. Ne tako davni period vojnih parada i smotri kojima su se klinci od dvadeset godina poklanjali pre nego što će i sami postati topovsko meso. Pomislio je na svog deku, kog je usmrtio neprijatelj decembra 1915, u Men de Masižu u Šampanji. Danas, na svu sreću, na trgu je bilo mirno. Nije bilo ni topota čizama ni ratničkih pokliča, već samo nasmejanih ljudi, koji su sedeli na terasama i uživah u kapučinu pod stablima kestenova.
Mark je iskoristio svoje dugo putešestvije, krenuvši čak iz Pariza da bi išao u lov na informacije. Nekoliko telefonskih poziva bilo mu je dovoljno da locira Franka Mizelijea, žandarma koji prvi primetio požar i prvi stigao na mesto nesreće u kući Hajnca Kifera. Danas to vojno lice upravlja brigadom koja je bila na raspolaganju žandarmeriji Falzbura. Mark je stupio u kontakt s njegovim sekretarijatom i ugovorio sastanak s njim bez teškoća. Pošto mu je sagovornica nagovestila da oni dele zgradu s gradskom opštinom, zatražio je pomoć da pronađe put do njih od radnika gradskog zelenila, koji je potkresivao drveće na trgu. Potom je prešao trg popločan sivim kamenjem i ružičastim granitom.
Disao je punim plućima. Već dugo nije izašao iz Pariza, a procenio je da će ga istraga odvesti daleko od prestonice. Za trenutak se prepustio spokoju kojim je mesto odisalo, poklanjajući sebi jedno vremeplovno putovanje do Treće republike: trobojka koja se vijori na zabatu zgrade opštine, crkvena zvona koja zvone za podne, graja iz školskog dvorišta opštinske škole.
Kuće koje su okruživale trg pojačavale su utisak pritajene snage: fasade od peščanog kamena, patinirane grede, veoma visoki krovovi s duplim kosinama, prekriveni opekama od pečene gline.
Karadek uđe u gradsku većnicu, staru kasarnu, u kojoj su takođe bili i istorijski muzej i pošta. U unutrašnjosti zgrade dočekala ga je svežina koja mu je dobro došla. Prizemlje s visokim svodovima, mermernim statuama i tamnom drvenarijom podsečalo je na crkvu. Nakon što se raspitao, saznao je da se policija nalazi na poslednjem spratu. Pošao je strmim stepenicama od hrastovog drveta i stigao u hodnik ka staklenim vratima.
Zgrada je bila skoro uređena, ali nije vrvela od života. Osim devojke na recepciji, policijska stanica delovala je pusto.
„Gospodine, mogu li da vam pomognem?“
„Mark Karadek, imam sastanak s gospodinom Frankom Mizelijeom.“
„Solveg Marešal“, predstavi se, sklanjajući plavi pramen kose iza uha. „Sa mnom ste se čuh preko telefona.“
„Počastvovan sam.“
Ona podiže slušalicu.
„Najaviću vas.“
Karadek raskopča dugme na košulji. Pod ovim krovom bila je paklena vrućina. Čitav sprat bio je smešten u potkrovlju. Zidovi obloženi svetlim drvetom odavali su utisak da se tope na suncu.
„Potpukovnik će vas primiti za dva minuta. Žehte li vode?“
On rado prihvati. Policajka ga posluži čašom vode i slatkom perecom od kiselog testa, koju je proždrao za tili čas.
„Vi ste policajac, zar ne?“
„Zato što jedem kao svinja?“
Solveg se grohotom zasmeja. Sačekala je da pojede poslasticu i potom ga odvela do kancelarije svog nadređenog.

3.
Njujork.

Ulica borovnica 6 mesto na kom je Kler provela celo detinjstvo i mesto gde je njena majka preminula na toj adresi nalazila se kuća s ljubičastom fasadom i dvokrilnim drvenim vratima, nad kojima je zabat ispucao.
Kako sam već nekoliko minuta posmatrao građevinu, jedna trudnica pojavila se na terasi. Riđe boje kose, bledog lica prekrivenog sazvežđima pega. Sa stomakom do zuba.
„Jeste li vi iz agencije za nekretnine?“, upita me namršteno.
„Ne, gospođo, nikako. Zovem se Rafael Bartelemi.“
„Etel Faradej“, reče mi ona, pružajući mi ruku po evropskim običajima. „Imate francuski akcenat, primeti. Dolazite iz Pariza?“
„Da, jutros sam doleteo.“
„Ja sam Engleskinja, ali moji roditelji žive u Francuskoj već nekoliko godina.“
„Zaista?“
„Da, u Libronu, u seocetu u Rusijonu.“
Razmenili smo nekoliko banalnih reči o Francuskoj i njenoj trudnoći: trudnoća je bila nepodnošljiva po ovakvoj vrućini, nije bila najbolja ideja praviti treće dete u četrdeset četvrtoj „Uostalom, ne mogu na nogama da stojim, neće vam smetati da sednem? Upravo sam napravila hladan čaj, hoćete li da se poslužite?“
Očigledno da se Etel dosađivala i da bi prihvatila bilo čije društvo. Pravi razlog svoje posete priznao sam joj sedeći sa čašom ispred mene na terasi:
„Ja sam pisac i vodim istragu o devojci koja je provela detinjstvo u vašoj kući.“
„Zaista?“, začuđeno upita. „Kada?“
„Devedesetih i početkom dvehiljaditih.“
Ona se namršti.
„Jeste li sigurni da je to bilo ovde?“
„Da, rekao bih. Ova kuća pripadala je Džojs Karlajl, zar ne?“
Etel potvrdno klimnu glavom.
„Moj suprug i ja kupili smo je od njenih sestara.“
„Njenih sestara?“
Etel pokaza rukom u pravcu istoka.
„Andžela i Gledis Karlajl. Žive dole niže u ulici, u broju 299. Ne poznajem ih dobro, zapravo, ne poznajem ih uopšte. Nemam ništa lično protiv njih, ali nisu baš najsimpatičnije osobe u kraju.“
„Kada ste otkupili kuću od njih?“
Ugrizla se za donju usnu dok se prisećala:
„Po povratku iz San Franciska, 2007. godine. Bila sam trudna, prvo dete.“
„Jeste li tada znali da se neko predozirao u ovoj kući?“
Etel slegnu ramenima.
„Kasnije sam saznala, ali mi je bilo svejedno. Ne verujem u gluposti poput prokletstava i zaposednutih kuća. Svi ćemo negde umreti, zar ne?“
Otpila je gutljaj čaja i pokazala na susedne kuće.
„Neka ostane među nama, ipak je ovo ovde Harlem! Vidite li sve ove kuće za kojima žude male slatke moderne porodice? Osamdesetih, pre nego što su bile renovirane, bile su napuštene, a u njima su se naselili dileri ili su bile pretvorene u apoteke. Čik da pronađete bar jednu u kojoj neko nije umro nasilnom smrću.“
„Jeste li znali da je Džojs imala ćerku?“
„E, to nisam znala.“
„Ne bih rekao.“
Ona se začudi.
„Zašto bih vas lagala?“
„Vi meni ozbiljno tvrdite da nikada niste čuli za tinejdžerku iz kraja koja je 2005. oteta na zapadu Francuske?“
Ona odmahnu glavom.
„Te godine živeli smo u Kaliforniji, u Silicijumskoj dolini.“
U potrazi za osveženjem, ona stavi čašu na čelo, pre nego što će nastaviti priču:
„Želela bih da budem sigurna da sam vas dobro razumela: kažete mi da je ćerka prethodne vlasnice bila kidnapovana, zar ne?“
„Da, oteo ju je monstrum po imenu Hajnc Kifer.“
„Kako se ona zvala?“
„Kler. Kler Karlajl.“
U trenutku kada više ništa od nje nisam očekivao, već bledunjavo lice Etel Faradej postade bledo kao krpa i skameni se.
„Ja...“
Započela je rečenicu, ali se zatim ućuta. Nekoliko trenutaka njen pogled je lutao, dok se potpuno nije izgubio u daljini, hrleći ka dalekim sećanjima.
„Kada bolje razmislim, ipak se ovde nešto dogodilo“, nastavi ona u nekom trenutku. „Čudan telefonski poziv primili smo dana kada smo pravili proslavu povodom useljenja. Bio je to... 25. oktobar 2007. Ovaj dan izabrali smo da pozovemo prijatelje da nam dođu u goste, jer je toga dana moj suprug slavio trideseti rođendan.“
Da bi prikupila sva sećanja, ona napravi pauzu koja mi se činila beskrajno dugom. Podsetio sam je gde je stala ne bi li što pre nastavila.
„Dakle, tog dana ste primili telefonski poziv...“
„Bilo je oko 20 časova. Žurka je bila u punom jeku. Muzika i glasovi su se mešali. Bila sam zauzeta u kuhinji, stavljala sam svećice na tortu, kada mi je fiksni telefon zazvonio. Podigla sam slušalicu i, pre nego što sam i uspela da kažem bilo šta, začuh nekog kako urla: Mama, ja sam, Kler! Pobegla sam, mama! Pobegla samr
Sada sam ja bio taj koji se skamenio, a telo mi prože jeza. Vremenska razlika između Francuske i Amerike bila je šest sati. Ako je Etel primila poziv oko osam uveče, to bi značilo da je Kler zvala oko dva po ponoći. Nekoliko sati pre požara. Kao što smo Mark i ja pretpostavili, Kler je uspela da se otrgne iz Kiferovih kandži, ali suprotno onome što smo pomislili, to se nije dogodilo ujutru, već u noći uoči požara. To je menjalo sve...
Etel nastavi kao da ju je neko bocnuo:
„Pitala sam ko je, i tada, čuvši moj glas, mislim da je shvatila da se nije javila njena majka.“
Nešto me je kopkalo.
„Ali kako to da je Kler dobila vas nakon čitavog vremena koje je proteklo? Kada ste se preselili, vi ste sačuvah broj telefona prethodne vlasnice?“
„Da, upravo tako. Linija nikada nije bila isključivana, samo je privremeno bila prekinuta, i kada smo pozvali AT&T, oni su nam predložili ovo rešenje. To su ljudi tada često radili. Pogotovo što je to bilo jeftinije od uvođenja nove linije, a kako smo tada jedva sastavljali kraj s krajem...“
„I nakon tog poziva niste obavestili policiju?“
Etel, vidno uznemirena, razrogači oči:
„Šta to lupate! Zašto bih to uopšte uradila? O toj priči nisam znala ništa i nisam ni razumela ko je ta devojčica.“
„A šta ste vi njoj odgovorili?“
„Rekla sam joj istinu: rekla sam joj da je Džojs Karlajl mrtva.“
* * *

Visokog stasa, promuklog glasa i masne kože lica, Frank Mizelije krenu u susret Marku i rukovaše se.
„Hvala što ste me primili. Mark Karadek, ja sam...“
„Znam ko ste, kapetane!“, prekinu ga žandarm pokazujući mu rukom da sedne. „Perjanica OSR-a: Salvadorci, banda iz južnog predgrađa, blindirana vozila Drim tima. Nadaleko ste čuveni.“
„Ako vi tako kažete.“
„U svakom slučaju, uvek ste nam raspaljivali maštu! U ovim našim zabitima ne događaju se tako intrigantne stvari.“
Mizelije izvadi maramicu iz džepa i obrisa čelo.
„A povrh svega, čak ni klima-uređaje nemamo!“
Uz blaženi osmejak na licu, zatražio je od Solveg dve čaše vode, ne skidajući pogled sa sagovornika.
„Dobro, svakako mi OSR ne dolazi zbog toga.“
Karadek nije voleo da priča bajke kolegi žandarmu:
„Odmah da vam kažem, da ne bi bilo nesporazuma, u penziji sam i trenutno radim za svoj groš.
Mizelije slegnu ramenima.
„Ako mogu da vam pomognem' neće mi biti problem.“
„Eto, zanima me slučaj Karlajl.“
„To mi ništa ne govori“, potvrdi Mizelije, povlačeći košulju da prekrije svoj okrugli stomak.
Mark se namršti. Glas mu postade grublji:
„Kler Karlajl“, ponovi Mark. „Jedna od žrtava Hajnca Kifera. Curica čije telo nikada nije pronađeno.“
Mizelijeovo hce se zasija, bio je blago ljut.
„U redu, sada razumem bolje. To je zbog onog malog Boasoa, jelte? On vas je unajmio?“
„Ne. Ko je Boaso?“
„Zaboravite“, žandarm je izbegao da mu odgovori dok je Solveg zatvarala vrata kancelarije nakon što je ostavila dve flašice.
Mizelije otvori svoju flašicu i direktno nastavi razgovor:
„A šta biste tačno hteli da znate o Kiferu?“, upitao je brišući usne nadlanicom. „Zar ne znate da nisam ja vodio istragu?“
„Ali vi ste prvi stigli na mesto požara. Želeo bih da znam pod kojim okolnostima.“
Žandarm se nervozno naceri.
„Želeo bih da vam kažem da je to bilo zahvaljujući mom njuhu, ali se sve zapravo odigralo pukim slučajem. Da ste me obavestili o motivu vaše istrage, ja bih vam već pripremio izjavu koju sam tada dao. Mogu da vam je pošaljem faksom ako želite.“
„Naravno. Dok čekam, možete mi ispričati u glavnim crtama šta se dogodilo.“
Mizelije se počeša iza uha i uloži skoro nadljudski napor da se pridigne iz fotelje i stane ispred zidne karte zakačene iza njegovog stola.
„Dobro, poznajete li malo kraj?“
I ne sačekavši odgovor, nastavio je:
„Ovde u Falzburu nalazimo se na granici između Lorene i Alzasa, je li to u redu?“
Uzeo je lenjir sa stola i pokazao zonu na zidnoj karti: reljefni prikaz regije, poput onih koji su nekada bih korišćeni u školama.
„Ja živim sa alzaske strane, ali tada, kada se slučaj dogodio, radio sam u žandarmeriji u Sarburu, u Mozelu. Svakog jutra šipčio sam više od trideset kilometara.“
„Nema ništa gore od gradskog prevoza u Parizu.“
Mizelije se pravio da nije čuo opasku.
„Tog dana, vozeći se na posao, primetio sam guste tragove crnog dima, koji su se pružali iz šume. To me je privuklo i pozvao sam hitnu službu. To je sve.“
„U koliko sati se to dogodilo?“
„Oko pola devet.“
Mark se približio karti.
„Gde se nalazila Kiferova kuća?“
„Ovde“, potvrdi žandarm pokazujući na središnji deo šume.
„Dakle, kao i svakog jutra, išli ste ka stanici...“
Karadek izvadi hemijsku iz džepa. Prateći reči pokretima ali ne skidajući poklopac s hemijske on na karti pokaza put kojim je išao žandarm tog jutra.
„... i ovde, kada je časovnik otkucao 8 i 30, primetili ste dim koji je izlazio... odavde.“
„Da, kapetane.“
Mark je ostao ljubazan:
„Ja sam već prešao preko Savernskog prevoja. Iskreno, ne vidimo dobro kako iz ove perspektive može išta da se vidi iz tog dela šume.“
„Ovlaš“, odgovori žaca. „Kako sam i napomenuo u izjavi, nisam vozio glavnim putem.“
Opet pokaza svojim lenjirom.
„U tom trenutku vozio sam prečicom sa D-l 13.“
„I, uz dužno poštovanje koje gajim prema vama, pukovniče, šta ste kog vraga tražili na tako udaljenom šumskom putu u cik zore?“
Mizelije nije skidao osmeh s lica.
„Kapetane, volite li lov? Zato što to meni pričinjava veliko zadovoljstvo, to je moja velika strast.“
„Šta ovde može da se lovi?“
„Srndać, divlja svinja, jelen, zec. Ukoliko imate sreće, možete da naletite i na jarebice i fazane. Ukratko, tog dana bio je petak ujutru sezona lova bila je već nekoliko nedelja otvorena, ali je svaki prethodni vikend bio bez veze.“
Vratio se da sedne i nastavio:
„Kiša je hla bez prestanka! Ovoga puta prognoze su najavljivale dva dana divnog vremena. Ja, član Udruženja lovaca Mozela, s prijateljima sam se dogovorio da ćemo u potpunosti iskoristiti vikend. Dakle, na tom putu bio sam jer sam pravio izvidnicu za sutradan. Trebalo je proveriti stanje na stazama, ograde i tome slično. Volim da posmatram izlazak sunca iznad šume nakon kiše i da udišem mirise bilja koje raste pod drvećem u šumi.“
Sve je to lepo, druže, samo ti nisi šumar, pomisli Mark, ali se uzdrža od daljeg komentarisanja. Sav mastan i lažno iskren, ovaj tip nije bio čist, ali Mark nije uspevao da pronađe ugao iz koga bi mogao da ga napadne.
Neprimetno je uzdahnuo i vratio razgovor na početnu temu:
„Dakle, s puta ste primetili oblak dima...“
„Tako je. Pošto sam vozio službeni auto jedan sladak megan, da dodam mogao sam preko stanice da obavestim i kolege i vatrogasce.“
„Potom ste otišli na mesto zločina?“
„Da, da bih obezbedio dolazak pomoći i bio siguran da nema šetača i lovaca koji su u blizini. Logično, zar ne?“
„Da, radili ste svoj posao.“
„Vrlo ljubazno od vas da to uočite.“
Mizelije se nasmeja i obrisa svoje pilotske rejbanke rubom košulje. Karadek je zagrizao i nije popuštao:
„Ukoliko dozvolite, postavio bih vam još koje pitanje...“
„Ali na brzinu“, odgovori ovaj, gledajući na svoj ručni časovnik. „Moram da se pridružim mojim ljudima na kružnom toku puta A-4. Poljoprivrednici su postavili blokadu i od jutros...“
Karadek ga prekinu:
„Opet sam iščitao novinske članke koji su izlazili tih dana. Relativno malo se govorilo o Kiferovom vozilu. Onome u kome su pronađeni tragovi koji pripadaju Kler Karlajl.“
„Nije bilo otisaka te devojčice. Bilo je tragova svih ostalih žrtava. A znate li zašto? Zato što je tim autom bolesnik prevozio svoju lovinu. Kada su forenzičari došli da uzmu tragove, mogao sam da pogledam taj usrani kamionet iz svih uglova. Kifer je u njega ugradio neku vrstu kaveza, kao sef, kao neki ogroman sanduk sa zvučnom izolacijom.“
Karadek nabi ruku u džep i izvadi iz njega novinski tekst koji je uzeo iz Rafaelovog stana.
„To je jedina fotografija koju sam uspeo da nađem“, reče Mark pokazujući fotografiju žandarmu.
Mizelije je posmatrao fotografiju. Crnobela, slaba rezolucija.
„To je taj auto, pikap nišan navara.“
„A ovo, šta je ovo iza?“
„To je Kiferov motocikl. Stodvadesetpetica, kros. Bio je pričvršćen remenom u prtljažnom delu vozila.“
„Šta je dođavola on tamo tražio?“
„Otkud ja to mogu da znam?“
„Kao žandarm, trebalo bi da imate bar neko objašnjenje.“
Mizelije odmahnu glavom.
„Nikada se to nisam zapitao. Kao što sam vam objasnio, ja nisam vodio istragu. Recite, kao kolega, možemo li preći na ti?“
„Naravno“, nastavi Mark. „Jeste li poznavali Kifera pre nego što je izbila ova afera?“
„Nikada ga nisam sreo.“
„Pa ipak, lovio si u blizini njegove kuće, zar ne?“
„Šuma je prevelika“, odgovori Mizelije, ustavši i uzevši svoju jaknu. „Dobro, sada je stvarno vreme da krenem.“
„Poslednje pitanje, ako može“, upita Karadek koji je i dalje sedeo. „Deset godina nakon zločina, kako možeš i dalje da se sećaš marke automobila? Fotografija je potpuno mutna.“
„Upravo zbog slučaja Boaso! Mislio sam da si zbog toga došao da me ispituješ.“
„Ispričaj mi.“
Nakon trenutka oklevanja, žaca je opet seo. Nešto ga je u tom razgovoru zabavljalo. U toj igri mačke i miša, imao je utisak da je nesalomiv.
„Da li si čuo za porodicu Boaso-Depre?“
Mark odmahnu glavom.
„E pa nisi jedini. Malo ljudi zna za njih, čak i u ovoj regiji. Ipak, njihovo prezime se nalazi na listi sto pedeset najvećih kulturnih baština čitave Francuske. Ljudi su vrlo neprimetni, potiču iz porodice industrijalaca iz Nansija, koji su danas na čelu malog kraljevstva za raznošenje materijala za izvođenje javnih radova.“
„Kakve veze imaju sa slučajem?“
Mizelije je uživao u nestrpljivosti svog sagovornika.
„Shvati da ima šest meseci kako jni je ovde upala crna ovca njihove porodice: Maksim Boaso, slabašni momčić od nekih dvadesetak godina, uzrujan, sav u nekoj nelagodi. Sedeo je na istom mestu kao ti i ispričao mi neku nepovezanu priču, objašnjavajući mi pritom kako trenutno ide na psihoanalizu i kako ga je terapeut savetovao da dođe da me vidi, da bi ga konačno svi videli kao žrtvu...“
Karadek se uzvrpolji:
„Može li to malo kraće?“
„Na kraju treba da saznaš ono što želiš! Ukratko, saslušao sam pažljivo njegovu priču i evo vrhunca: 24. oktobra 2007, klinja, koji je tada imao deset godina, tvrdi da ga je neki lik oteo usred centra Nansija.“
„Dvadeset četvrtog oktobra? Dva dana pre požara?“
„Upravo! Munjevita akcija! Jedva više od 24 sata između otmice i primopredaje! Klinja nam je rekao da je tada bio u stanju da zapamti broj registarske tablice svog otmičara. Posle devet godina, on nam je saopštava, mi je unosimo u sistem i pogodi?“
„Tablice s Kiferovog vozila“, skopčao je Mark.

10
Dve sestre živeše u miru


Nevini ne postoje. Nasuprot tome postoje različiti stepeni odgovornosti.
Stig Larson


1.

Put od Falzbura do Nansija je jedna ogromna, vanvremenska i ohrabrujuća praznina.
Za volanom svog starog automobila Karadek je uživao u umirujućoj monotoniji: pašnjaci, stada, miris đubriva, polja koja se nižu i traktori koji se vuku po drumu, a on ne hita da ih pretekne.
Na kontrolnoj tabli automobila odsjaji sunca stvaraju kaleidoskopske prizore. Na radiju u autu, prefinjeni i svedeni džez trubača Kenija Vilera. Prateći kretanje automobila, taj disk se u njegovom autu vrti već deset godina. Bio je to poslednji poklon koji je dobio od žene, pre nego što je otišla.
Pre nego što je preminula.
Tokom čitavog puta Mark je razmišljao o onome što mu je žandarm ispričao. U mislima je premotavao čitav njihov razgovor, kao da ga je negde snimio. Sačekao je da se utisci slegnu. Vario je prikupljene podatke. Samog sebe je pohvalio, jer je pratio sopstveni instinkt. Odmah mu je intuicija ukazala da je Mizelije bio jedan od ključnih svedoka, čiju su važnost za dalji tok istrage prvi istražitelji potcenili. Znao je i da ga je žaca slagao, ali je još morao da smisli kako da ga pritisne.
Dok je ulazio u Nansi, odustao je od namere da Rafaelu ostavi govornu poruku. Ne, prerano je. Više je voleo da pričeka da se konkretni elementi nakupe.
Stigavši u centar grada, imao je iskušenje da se parkira ispred knjižare i ostavi uključena sva četiri migavca, ali je odustao od te ideje. Nije bilo pametno dovoditi u rizik automobil, koji bi sa tog mesta pauk lako mogao da odnese. Našao je jedno mesto na parkingu Sen Žan, pored železničke stanice i velikog tržnog centra, nezgrapne betonske građevine koja je sagrađena sedamdesetih godina.
Pešice je napustio taj neljupki kvart, potpuno unakažen radovima.
Siv, sumoran, turoban, beživotan o Nansiju je imao samo negativne utiske. Ali je ipak u tom gradu godine 1978. upoznao onu koja mu je kasnije postala supruga. Tada mladi inspektor, (kako se onda govorilo) tek se ispilio iz Kan Ekliza, Mark je preko volje otišao na jednu nedelju stručnog usavršavanja, koje je organizovano u studentskom gradu Fakulteta za književnost i društvene nauke Univerziteta u Nansiju.
Upravo je tamo, u amfiteatru, prilikom prelaska s jednog predavanja na drugo, sreo Eliz. Studentkinja klasične književnosti, tada je imala dvadeset godina i živela u studentskoj sobici u Ulici Notr Dam d’Lurd.
Mark je radio u Parizu. Tokom dve godine, čekajući da Eliz završi master, šetkao se stalno između dva grada. Setio se kako bi mu nekih večeri samo palo na pamet da ode iz prestonice i da bude s njom, jureći bezbrižno ka Nansiju za volanom gordinija R8. Osetio je kako mu se oči pune suzama. Tako nešto doživljava se samo jednom, ali smo u tom trenutku retko svesni važnosti toga. To je jedna od životnih tragedija.
Haos. Nije trebalo da dopusti sećanjima da razruše branu kojom ih je zadržavao. Trebalo je da ih savlada, da se bori s njima prsa u prsa, da im ne prepusti nijedan pedalj terena, inače je propao.
Sklopio je kapke, ali Elizina slika ostala mu je pred očima. Prava cura sa istoka. Odlučno i melanholično lice, pepeljastoplava kosa, kristalni pogled. Na prvi pogled, hladna lepota, udaljena, skoro nedostižna. Ali ona je umela da bude sve suprotno: zabavna, privlačna, uzbudljiva.
Eliz ga je uvela u svet književnosti, slikarstva i ozbiljne muzike. Zahtevna, ali ne i snob, uvek je imala u ruci neku knjigu: roman, zbirku pesama, katalog sa izložbe. Umetnost, mašta i himere činili su sastavni deo njenog sveta. Dajući mu pristup u tu čulnu dimenziju, Eliz ga je potpuno izmenila. Zahvaljujući njoj, Karadek je doživeo otkrovenje: svet se nije ograničavao na groznu stvarnost njegovih istraga. Svet je bio veći, neobuhvatljiv, više omamljujući.
Dok je besciljno lutao gradom, Mark je osetio da gubi borbu. Otvorio je novčanik i iz pregrade za sitan novac izvadio tabletu leksomila, koju je polomio napola. Njegovo poslednje utočište. Tableta za pod jezik. Hernija stiže u pomoć da se ne bi popustilo. Da bi se suzbilo osećanje bola, zato što nije bio sposoban da Ehz voli sa više žara. Zato što nije uspeo da je zadrži.
Dejstvo tablete skoro odmah se osetilo. Slike su postajale manje snažne, a napetost se smanjila za čitav stepen. Dok su slike njegove žene postajale bleđe, setio se Floberovih reči koje je ona posebno volela: „Svako od nas ima u srcu jednu sobu dostojnu kralja. Zazidao sam je, ali nije uništena.“

2.

Tog kasnoletnjeg popodneva užasna prošlost Ulice borovnica činila se tako dalekom da bi se moglo reći da ju je neko izmislio. Lišće je šuštalo na povetarcu koji je prolaznicima na uho pevušio milozvučnu pesmu. Kao pravi slikar impresionista, sunce je sejalo zlatnu krljušt po zasadima žive ograde, stvarajući sliku koja je ujedno bila i melanholična i topla, negde između Normana Rokvela i Edvarda Hopera.
Na broju 229, na tremu kuće, dve crnkinje izašle su na vazduh, motreći budnim okom na devojčicu i dečaka, koji nije još tinejdžer, ali ni klinja, dok su ovi radili domaće zadatke na stočiću u vrtu.
„Tražite li nešto, gospodine?“
Žena koja mi se obratila, starija, trebalo bi da bude Andžela, starija sestra Džojs Karlajl.
„Dobar dan, gospođe, zovem se Rafael Bartelemi i želeo bih da vam postavim nekoliko pitanja u vezi s...“
Ona se odmah uzjoguni:
„Da li ste novinar?“
„Ne, ja sam pisac.“
To me je uvek čudilo: u kojoj meri većina ljudi nije podnosila novinare, dok su im se romanopisci uvek sviđali.
„Pitanja u vezi s čim?“
„U vezi s vašom sestrom Džojs.“
Živim i nervoznim pokretom, ona odmahnu rukom uprazno, kao dateraosicu.
„Džojs je mrtva već deset godina! Ko ste vi da smatrate sebe dostojnim da kvarite uspomenu na nju?“
Andžela je imala ozbiljan i krupan glas. Podsećala je na glumice iz filmova o eksploataciji crnačke populacije. Afro izgled, tršava, grgurava i bujna kosa. Prava Pem Grir obučena u šarenu majicu i kožnu jaknu bez rukava.
„Očajan sam od ponovnog oživljavanja bolnih uspomena, ali možda imam informacije koje bi mogle da vas zanimaju.“
„Koje informacije?“
„Informacije u vezi s vašom sestričinom Kler.“
Vatra se rasplamtela u njenom pogledu. Ona skoči sa stolice za ljuljanje i poče da me vređa:
„Žutokljunac, ne sviđa mi se tvoja učena! Ako znaš nešto što nas dve treba da čujemo, reci odmah sve, a ako nećeš, da se čistiš odavde smesta!“
Gledis, mlađa sestra, pritekla mi je u pomoć:
„Pusti ga da kaže, Andžela, vidiš da deluje pristojno.“
„Malo sutra pristojan!“, zakreštala je i ušla u kuću, vodeći dvoje dece sa sobom, kao da je pokušavala da ih zaštiti.
Porazgovarao sam nekoliko trenutaka sa Gledis. Imala je malo klasičniji stil u poređenju sa sestrom, što je podsećalo na Kler: duga i ravna kosa, fine crte, nežna šminka. U beloj haljini s veliki izrezom, koji joj je u potpunosti otkrivao noge, podsećala me je na ploču Four seasons of love, album disko-muzike Done Samer koji je bio deo kolekcije ploča mojih roditelja i uveseljavao me od detinjstva.
Ljubazna i znatiželjna, ona prihvati da mi govori o svojoj pokojnoj sestri. Drage volje mi je potvrdila sve što mi je Marlen Delatur, novinarka Zapadnofrancuskih, ispričala: Džojs Karlajl se stvarno predozirala, za manje od mesec dana nakon Klerine otmice.
„Nakon tolikih godina uzdržavanja, Džojs se naglo vratila poroku?“
„Kako i da joj zamerimo na tome? Bila je očajna zbog otmice ćerke.“
„Ali u trenu kada se predozirala, imala je makar nadu da je Kler živa.“ „Stres i pometenost su je izjedali. Imate li dece, gospodine Bartelemi?“ Pokazao sam joj Teovu sliku na telefonu.
„On udiše radost življenja!“ povika. „Baš liči na vas.“
Bilo je glupo, ali mi je opaska svaki put prijala. U trenutku kada sam joj zahvalio, vrata kuće se otvoriše. Andžela se opet pojavila i došla da nam se pridruži, noseći album sa fotografijama pod miškom. Smirila se i sama se priključila razgovoru, koji je očigledno pratila s prozora.
„Ako želite da razumete Džojs, morate uvek imati na umu da je naša sestra bila pravi zanesenjak, strastvena osoba, zaljubljenik. Ja nemam te crte karaktera, ali ih veoma poštujem.“
Odmah mi je rečenica Anatola Fransa pala na pamet:
„Uvek sam više voleo zanesenost strastima od mudrosti ravnodušnosti.“ Zamišljena Andžela hladila se albumom koji je iznela.
„Dok je bila mlađa, Džojs bi se često opekla“, nastavi ona. „Kako se Kler rodila, smirila se. Bila je obrazovana žena i dobra majka, ali uvek je imala tu crnu iskru, taj samodestruktivni nagon, koji neke osobe nose u sebi. Neka vrsta unutarnje zveri, koju možete ponekad da pripitomite, na nekoliko godina, sve dok ne poverujete da ste je savladali. Ali zver nikada ne umire i iskra čeka pogodan trenutak da se opet razbukti.“
„Niste ništa predosetili? Pretpostavljam da je tokom tog perioda bila stalno okružena ljudima.“
Pogledala me je s beskrajnom tugom u očima.
„Upravo sam ja pronašla Džojs, na podu kupatila, sa špricem u veni. I bez sumnje da sam i ja pomalo kriva za njenu smrt.“

3.

Nansi.
Prelazeći sa trotoara na trotoar, Karadek se lagano provlačio među prolaznike. Pod suncem, stara prestonica lorenskih vojvoda delovala je preporođeno u poređenju sa slikom iz njegovih sećanja. Lepo vreme menja sve jer daje gradu vitamine koji mu nedostaju tokom kišnih dana. Danas su čak i male zgrade Ulice Klodion izgledale su kao trvđave sa juga. Od sada sa pešačkom stazom i tramvajskom linijom, Ulica Sen Žana vrcala je od energije.
Sendizjeanska ulica. Salon knjige. Velika knjižara ostala je verna izgledu koji je Marku ostao u sećanju. Jasno se sećao pločica u prizemlju i uskih hodničića koji prate svaki sprat, odajući utisak da se posetilac nalazi na lađi.
Čim je kročio u knjižaru, odmah je upitao radnika koji je redao džepne rečnike na upadljivu policu:
„Tražim Maksima Boasoa.“
„Deo s krimićima, treći sprat.“
Mark se popeo preskačući po dva stepenika, ali stigavši ispred stola za predstavljanje trilera i crnih priča, susreo je samo mladu prodavačicu koja je u tom trenutku delila s čitaocem svoje oduševljenje Nekropolisom, remek-delom Herberta Libermana.
„Maksim? Zbog početka školske godine, otišao je da pomogne momcima koji rade u papirnici.“
Karadek se vrati natrag gunđajući. Početak školske godine... Jebote, baš je sad našao da padne. Petak po podne. Časovi su se upravo završili, a odeljenje za prodaju školskog pribora vrvelo je od školaraca i njihovih roditelja.
„Maksim Boaso? Kapetan Karadek, Odeljenje za suzbijanje razbojništava, imam nekoliko pitanja za vas.“
„Da, ali... Ne ovde“, promrmlja.
Maksim Boaso izgledao je mnogo mlađe nego što gaje Mark zamišljao. Imao je lepo lice, vidno izmučeno, koje nije sakrivalo zebnju i ranjivost. Karadek se odmah seti Montgomerija Klifta u njegovim prvim ulogama: Crvena reka, Mesto pod suncem...
„Možeš da ideš na pauzu“, ohrabri ga drugi zaposleni, koji je takođe bio zadužen za ovo odeljenje. „Pozvaću Melani.“
Maksim je skinuo prsluk u bojama knjižare i pošao za Karadekom, koji se laktao da bi se izvukao iz sveopšteg meteža.
„Pored ovolikog sveta u knjižari, nisam imao vremen'a ni da jedem“, reče prodavač izlazeći iz knjižare. „Ima jedan suši bar uz ulicu, ako ste za?“
„Više volim dobar biftek, ali zašto da ne.“
Pet minuta kasnije, njih dvojica su sedeli na stoličicama jedan do drugog. To je bio restoran s pokretnom trakom: tanjirići pod plastičnim zvonima smenjivali su se na pokretnoj traci. U to vreme, kako se tek bio otvorio, restoran je bio skoro prazan.
„Sve sam već ispričao pukovniku Mizelijeu“, započe Boaso, mešajući cevčicom čašu vitel vode s ukusom nane.
Karadek otkri odmah svoje namere:
„Zaboravi na tog seronju. Kako si i sam shvatio, on ti neće pomoći.“
Iako je izgledalo da mu se dopao jezik istine kojim je Karadek govorio, mladić stade u odbranu žandarma:
„S druge strane, Mizelije nije pogrešio: devet godina nakon zločina, moja priča nema smisla.“
Mark odmahnu glavom.
„Ne samo da ima smisla, već može da nam pomogne u razrešenju jednog novog slučaja.“
„Zaista?“
„Dozvoli mi da ti prvo postavim nekoliko pitanja, a potom ću ti sve objasniti, može?“
Mladić je pristao. Mark je u kratkim crtama ispričao priču, onako kako mu je pukovnik rekao.
„Dakle, tada si imao deset godina?“
„Deset i po. Tek sam pošao u šesti.“
„Gde si stanovao?“
„Kod roditelja, u jednoj privatnoj kući na Trgu Karijer.“
„U Starom gradu, zar ne? Pored Stanislavljevog trga?“
Boaso potvrdno klimnu glavom i nastavi:
„Svake srede po podne, vozač bi me odveo na veronauku.“
„Gde?“
„U bazilici Sent Evra. Slagao sam oca za vreme početka časova, ne bih li imao više vremena za sebe. Vozač bi me ostavio u Gizu i, svaki drugi put, umesto da odem kod sveštenika, odskitao bih u Park Orli. Tamo je bio jedan animatora iz Kancelarije za mlade, koji je deci držao besplatne časove glume. Ulaz je bio slobodan. Nije bilo upisivanja, nije bilo zbrke. Bilo je izuzetno zabavno.“
Mark otpi gutljaj piva direktno iz flaše i uze kolut sašimija. Maksim nastavi priču drhtavim glasom:
„Taj tip oteo me je u povratku. Uvek sam išao prečicom, prolazeći kroz Regionalni univerzitetski klinički centar. Nisam ga ni video kako pristiže i za nekoliko trenutaka bio sam zatvoren u njegovom gepeku.“
„On je znao ko si ti?“
„Bilo je očigledno. Uostalom, odmah mi je rekao: Sve će biti dobro: otac će te odavde vrlo brzo izbaviti. Mora da me je pratio već nekoliko nedelja.“
„Koliko dugo ste se vozili?“
„Oko dva sata. Kada smo stigli kod njega, usred neke šume, padala je kiša i skoro da se potpuno smrklo. Prvo me je zatvorio u ostavu za alat u blizini kuće. Mislim da sam imao temperaturu od šoka. Buncao sam, urlao, nisam mogao da se zaustavim. Da budem iskren, usrao sam se, ako me razumete? I figurativno i doslovno. Tresnuo mi je dva-tri šamara, a potom je odlučio da me uvede u kuću. Prvo mi je stavio povez preko očiju, a potom sam silazio niz mnoštvo stepenika. Otvorio je jedna, a potom i druga vrata. Da zaključim, poverio me je na čuvanje jednoj devojci. Imala je vrlo lep glas i lepo je mirisala. Voda s mirisom ljubičice sa sveže ispeglanog veša. Rekla mi je da ne skidam povez i da se ne bojim. Ona me je oprala rukavicom za kupanje i čak me je ljuljala da zaspim.“
„Da li znaš kako se ta devojka zvala?“
Boaso potvrdno klimnu glavom.
„Rekla mi je da se zove Luiz.“
Karadek očima potvrdi.
Luiz Gotje, prva žrtva, imala je svega četrnaest godina kada je nestala krajem 2004, dok je bila na raspustu u Bretanji kod bake i deke.
Sada je Maksim govorio jecajući.
„Kako sam samo svih ovih godina mogao da mislim da je ta devojka bila njegov suučesnik! Tek sam skoro, čitajući novinske članke o tom tipu, Hajncu Kiferu, shvatio ko je ona bila! Ona je...“
„Znam ko je ona bila. Da li si bio u kontaktu s ostalim devojkama dok si bio tamo?“
„Ne, samo sa Luiz. Ništa me nije navelo da pomislim da je tamo bilo još devojaka.“
Nepomičan pogled gubio mu se u daljini. Maksim je ćutao skoro čitav minut.
„Koliko je vremena bilo potrebno tvojim roditeljima da prikupe novac za otkup?“, želeo je da zna Karadek.
„Svega nekoliko sati. Kifer nije bio glup da traži astronomsku cenu. Pet stotina hiljada evra u sitnijim neobeleženim novčanicama. Bez sumnje, znate da je moja porodica basnoslovno bogata. To je suma koju je moj otac lako prikupio.“
„Gde se odigrala primopredaja?“
„U šumi Lanevevil o Boa, kod seoceta blizu Linevila.“
„Kako je moguće da se sećaš tih detalja?“
Boaso pojasni:
„Narednog dana, u trenutku kada je napuštao svoju kuću, on me je čvrsto vezao, ali ovoga puta nisam imao povez preko očiju i bio sam s njim, napred, na suvozačevom sedištu. Na pola puta zastao je pored jedne telefonske kabine pokraj druma. Pozvao je mog oca da bi s njim utanačio detalje mesta sastanka.“
„Kako se Kifer tada ponašao?“
„Jebiga, bio je preterano napet. Vrlo dezorijentisan i potpuno paranoičan. Bilo je vrlo glupo što me je smestio napred. Iako smo išli sporednim putićima, neko je mogao da me primeti. Nosio je fantomku, pričao sam sa sobom, bio je razdražen. Kao da je popio nešto.“
„Pilule za lilule? Dop?“
„Da, nešto sigurno.“
„A kada si video registarske tablice njegovog auta?“
„Pod svetlošću farova, dok sam išao ka ocu.“
„Dakle, to je bilo u šumi? Njihova dva automobila bila su jedan naspram drugog?“
„Da, kao u Sicilijanskom klanu. Moj tata dobacio mu je aktovku punu love, Kifer ju je proverio i zatim me pustio da odem. Kraj priče.“
„Čekaj malo! Kakva aktovka? Tvoj otac je stavio novac u torbu, zar ne?“
„Ne, već u akten-tašnu.“
„Mizelije mi je rekao da si mu ti govorio o nekoj žutoj platnenoj torbi.“
Boaso se iznervirao:
„To nikada nisam rekao! To je bila čvrsta akten-tašna, poput Samsonajtovih, moj otac je imao više takvih tašni. Možda je Kifer posle prebacio novac u torbu. To me ne bi začudilo. Vidite, on je bio sumnjičav prema svemu. Mislio je da će ga neko uhvatiti preko odašiljača ih nečeg sličnog.“
Karadek spusti pogled i primeti na šanku Boasoove nokte, izgrickane do živaca. Klinac je bio preosetljiv i u stalnom iščekivanju nekog napada. Njegovo anđeosko lice razorili su stres i strah.
„Šta se potom dogodilo s tvojim roditeljima?“
„Ništa. Nikakva rasprava, nikakav razgovor. Za njih je sve to bila moja greška. Dva dana kasnije poslali su me u internat. Prvo u Švajcarsku, a potom u SAD. Nikada više nismo o tome razgovarah i s vremenom sam i ja to potisnuo.1'
Mark se namršti.
„Hoćeš reći da nikada nisi povezao svoju priču i s Kiferovim žrtvama?“
„Ne. Živeo sam u Čikagu. Bio sam daleko od svega toga. Sve do pre nekih šest meseci uopšte nisam ni čuo za Kifera.“
„Šta je bio okidač? Mizelije mi je pominjao neku psihoterapiju.“
„Da, želeo sam da ostanem u Americi i da krenem u školu glume na Brodveju, ali sam morao da se vratim u Francusku nakon mature. Iz zdravstvenih razloga. Stvarno mi nije bilo dobro. Uvek sam bio sklon strahovanju od svega, ali ovoga puta su se moji anksiozni napadi umnožili. Imao sam više pokušaja samoubistva, paranoičnih gubljenja i halucinacija. Bio sam na pragu ludila. Hospitalizovali su me na šest meseci u specijalizovanom centru u Sargeminu. Vratio sam se na noge, prvo lekovima, a potom i zahvaljujući psihijatru.“
„I, tokom seansi, sećanje na otmicu izašlo je na videlo...“
„Da, a postalo je još gore kada sam shvatio da je moj otmičar bio Kifer i da je podmetnuo požar u kući nekoliko sati nakon toga. Shvatate li da sam mogao da spasem te devojke?“
„Pa, sad, kako se uzme“, proceni Mark.
Boaso povika:
„Jebote, pa imao sam broj njegovih registarskih tablica! Da smo obavestili pajkane, došli bi kod njega pre nego što napravi onaj krvavi pir.“
Mark spusti ruku na Boasoovo rame da ga umiri:
„Tvoji roditelji su odgovorni. Ne ti.“
„Govnari! Draže im je bilo da ostave tog divljaka na slobodi nego da im se ime vuče po štampi! To me izluđuje!“
„Jesi li sa njima pričao o tome?“
„S njima o tome nisam više razgovarao, ne nakon što sam shvatio šta su učinili. Odričem se i nasledstva. Ne želim ništa da im dugujem. Moji baka i deka platili su troškove lečenja.“
Mark uzdahnu.
„Za ovo sranje ti nemaš nikakvu odgovornost, imao si svega deset godina!“
„To me ne opravdava.“
„Da, to te opravdava! U ovom slučaju, mnogo ljudi sebi može da zameri manje ili više ozbiljne greške, ali veruj mi, ti nisi jedan od njih.“ Maksim spusti glavu na dlanove. Suši nije ni pipnuo. Karadek uzdahnu. Ovaj klinac mu se sviđao: uporan, osećajan, ranjiv, iskren. Zaista je imao želju da mu pomogne.
„Slušaj me, znam da je lakše reći nego uraditi, ali treba da nađeš način da to ostaviš iza sebe, OK? Uostalom, šta i dalje tražiš ovde?“
„Gde to ovde?“
„U Nansiju. Briši odavde, mnogo te loših sećanja vezuje za ovaj grad i za ovu regiju. Uzmi lovu od roditelja, idi u Njujork, uplati te časove glume. Imamo samo jedan život, i on brzo prolazi.“
„Ne mogu to da učinim.“
„Zašto?“
„Rekao sam vam da sam bolestan. Imam psihičkih problema. Psihijatar koji me prati je ovde i...“
„Stani!“, prekinu ga Mark pokretom ruke.
Sa ivice šanka uzeo je vizitkartu restorana na kojoj je naškrabao jedno ime i broj telefona i dao ga Boasou.
„Ester Hejzel“, mladić uspe da odgonetne Markov rukopis. Ko je ovo? „Psihijatar iz Sent Ane. I Francuskinja i Amerikanka. Sada radi na Menhetnu, ima i privatnu ordinaciju, ali radi i u bolnici. Ako tamo budeš imao problema, reci joj da te ja šaljem.“
„Odakle je poznajete?“
„I meni je bila potrebna pomoć. Depresija, halucinacije, napadi, strah od drugih i strah od sebe, predvorje pakla, kako ti kažeš... e, i ja sam tuda prošao.“
Maksim je bio zaprepašćen.
„Na prvi pogled, nikada se ne bi reklo. I sada ste izlečeni?“
Karadek odmahnu glavom.
„Ne, od toga se nikada do kraja ne izlečimo. To je loša vest.“
„A dobra?“
„Dobra vest je da možemo naučiti da živimo s tim.“

4.

Ulica borovnica.
Andžela Karlajl spustila je stari album s platnenim koricama na baštenski stočić nekada su ljudi pravili ovakve spomenare umesto da nagomilavaju stotine fotografija u telefonima i da ih posle zaborave.
Držeći ga s nežnošću, Gledis i Andžela počele su da listaju album preda mnom. Sada su popustili svi lanci kojima je njihova nostalgija bila zarobljena. Džojs ju je oživljavala putem fotografija. Bilo joj je i teško i lepo.
Godine su se smenjivale: 1988, 1989, 1990... i slike nisu prikazivale ono što sam očekivao. U to vreme Džojs nije bila drogirani zombi kakvog mi je Marlen opisala. To je bila ozarena, radosna i naočita žena. Bivša urednica Jugozapadnih verovatno je pobrkala lončiće? Ili je pojednostavila stvari, čemu je njena profesija sklona? U razgovoru sa sestrama išao sam lagano i za početak nisam želeo da načnem temu prostitucije:
„Jedna francuska novinarka rekla mi je daje, pre rođenja Kler, Džojs bila zavisna od kreka i heroina.“
„To je laž!“, pobuni se Andžela. „Džojs je imala problema s heroinom, to je tačno, ali to je bilo mnogo ranije! Kler se rodila 1990. Džojs je do tada već raskrstila s drogom. Vratila se da živi kod naših roditelja u Filadelfiji, pronašla je posao u biblioteci i čak je radila kao volonter u Gradskom centru za socijalni rad.“
U glavi sam pribeležio informaciju gledajući ostale fotografije: slike Kler kada je bila devojčica, s majkom, s tetkama, s bakom. Od emocija mi se stvorila knedla u grlu. Srce mi se stezalo i bilo mi je teško da gledam fotografije žene koju sam voleo, kada je imala šest ih sedam godina. Mislio sam na život koji se začinjao u njenoj utrobi. Možda devojčica koja će ličiti na nju. Ukoliko uspem da ih pronađem.
Ovde smo i dalje bih daleko od užasnih fotografija koje su štampani mediji besomučno ponavljah. Sestre Karlajl bile su obrazovane i dobro situirane. Njihova majka Ivon bila je advokat i radila je čitavog života u kabinetu gradonačelnika Filadelfije.
„Nema slika vašeg oca?“, primetih sa čuđenjem.
„Teško je slikati fantoma“, odgovori Gledis.
„Bolje rečeno vetropira“, ispravi je Andžela. „Vetropira koji je na muški polni organ gledao kao na odlikovanje.“
Sestre prasnuše u ludi nehotični smeh, a ja takođe nisam mogao da se uzdržim.
„A Kler? Ko je njen otac?“
„Ne znamo“, potvrdi Gledis, sležući ramenima.
„Džojs nikada o tome nije pričala i nismo ni pokušavale da otkrijemo.“
„Teško mi je da u to poverujem. Kada je bila mala, vaša sestričina mora da je postavljala to pitanje više puta!“
Andžela se namršti. Unela mi se u lice i počela da ropće:
„Vidite li vi muškarce u ovom albumu?“
„Ne.“
„Vidite li vi muškarce u ovoj kući?“
„Pravo govoreći, ne.“
„Nema ih, niti ih je bilo, niti će ih ikada biti. Mi smo amazonke.“
„Nisam siguran da je analogija ispravno odabrana.“
„Zašto?“
„U grčkoj mitologiji, govorilo se da su one lomile udove muškoj deci. Ili su im vadile oči da bi ih posle koristile kao robove.“
„Vrlo dobro razumete ovo što sam htela reći. Ništa ne očekujemo od muškaraca, žutokljunče. To je naša filozofija, sviđalo se to tebi ili ne.“
„Ne treba sve muškarce stavljati u isti koš.“
„Da, da, upravo su svi muškarci isti: neiskreni, prevrtljivi, podli, lažovi, varalice. Niste pouzdani. Mislite da ste ratnici, ali ste tek jadne marionete koje se vode sopstvenim nagonima. Smatrate da ste muževni i snažni, ali ste samo lovci na laku robu.“
Nisam se dao obeshrabriti tokom razgovora, već sam im ispričao moje iskustvo sa Natali, koja me je napustila mesec dana nakon što je rodila našeg sina. Ali ni to nije bilo dovoljno da bih od njih izmamio sažaljenje.
„To je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo“, odlučno se usprotivi Andžela.
Sunce je zalazilo. Vrućina je slabila. Moje fino vladanje još uvek mi je išlo u korist, one i dalje nisu znale ko sam zapravo, pa su sestre počele da mi govore u poverenju. Andželi je popustio odbrambeni stav. Iako je tvrdila suprotno, osećao sam da nije bila imuna na moju priču.
Andžela zatvori album. Oblaci su za trenutak prekrili sunce pre nego što su se potpuno razvejali.
„Zašto se malopre rekli da se osećate odgovornom za Džojsinu smrt?“
„Svi mi imao deo odgovornosti u tome“, potvrdi Gledis.
Andžela uzdahnu.
„Istini za volju, tog vikenda, kada se sve desilo, nismo bile kod kuće. Bile smo kod majke u Filadelfiji. Džojs nije želela da pođe sa nama. Posumnjala sam da je ponovo počela da uzima drogu, iako je tvrdila suprotno.“
Gledis pokuša da predstavi činjenice na fini način:
„Samo smo nakratko skoknule do tamo, jer je naša majka upravo bila operisala kuk i nije mogla da se kreće. I ona je umirala od brige zbog Klerine otmice, ali iskreno, ne znam da li bi naše prisustvo ovde išta promenilo.“
„Kako se sve zapravo odvijalo?“
Andžela uze reč:
„Ja sam pronašla Džojs u kupatilu, u nedelju uveče, kada smo se vratile. Imala je špric u ruci. Bilo je očigledno da je pala i da je udarila glavom o lavabo.“
„Nije bilo istrage?“
„Naravno da je bilo“, potvrdi Gledis. „A kako je u pitanju bila nasilna smrt, medicinski veštak zahtevao je autopsiju.“
Andžela je dodala:
„Policija je zahtevala istragu zbog još jedne uznemirujuće činjenice: na dan njene smrti, jedan anonimni telefonski poziv ukazao je na to da je došlo do provale na Džojsinoj adresi.“
Od temena do stopala preplavio me je talas jeze. Znao sam taj osećaj. U pisanju romana uvek postoji trenutak kada vas likovi iznenade. Ili požele da čine nešto što za njih niste predvideli, ih vam otkriju neku ključnu istinu usred dijaloga koji vaši prsti kuckaju na tastaturi. U tom slučaju uvek možete pritisnuti taster delete i praviti se da se ništa nije desilo. Ali najčešće ne odaberete tu opciju, jer je nepredvidivo najuzbudljiviji trenutak pisanja. Onaj trenutak koji je vašu priču poveo putem nepoznatog. I taj utisak prouzrokovalo mi je Andželino otkrovenje.
„Istražitelji su analizirali poslednje pozive s Džojsinog telefona. Čak su i uhapsili i zadržali u pritvoru njenog dilera, sitnog mangupa iz kraja. Lik je priznao da je Džojs dostavio veću dozu za vikend, kada se uradila, ali je imao čvrst alibi za popodne, kada je preminula, tako da je pušten.“
Postao sam zvaničan:
„Da li je neko imao motiv da ubije vašu sestru?“
Gledis tužno uzdahnu.
„Mislim da nije, ali kada ste narkoman, često ste u društvu ološa.“ Andžela nastavi:
„U svakom slučaju, rezultati autopsije potvrdili su da je umrla od predoziranja. Povreda na glavi nastala je usled pada u kupatilu i udarca o lavabo.“
„A anonimni poziv?“
„To je bilo često u to doba. Da bi nervirali pajkane, klinici iz kraja su ih svaki čas zivkali.“
„Zar ne mishte da je tu ipak previše slučajnosti?“
„Da, naravno, zato smo i unajmile advokata, koji nas je obaveštavao o pojedinostima istrage.“
„I?“
Odjednom, Andžeh pade mrak na oči. Kao da se pokajala što je previše rekla. Kao da je shvatila da o meni ne zna ništa. Kao da se iznenada setila šta sam joj pre pola sata rekao: „Možda imam informacije o vašoj nećaki!“
„Na šta ste ciljah kada ste malopre rekli da imate informacije? Šta ste mislili da nam kažete o Kler?“
Znao sam da će i taj trenutak doći i da neće biti lako. Telefon mi je još bio na stolu. Među fotografijama, potražio sam jednu posebnu. Moju i njenu zajedničku sliku, selfi koji smo na brzinu napravih veče uoči odlaska u restoran, u luci Antib, s tvrđavom Kare u pozadini.
Pružio sam telefon Andželi.
Naravno, svašta može da se kaže za neku sliku, ali ova nije lagala. „Kler je živa“, rekao sam jednostavno.
Suzdržala se pre nego što je iz sve snage tresnula mojim telefonom o pod.
„Brišite odavde! Vi ste prevarant!“, povika pre nego što je zajeca.

11
Žene koje nisu volele muškarce


Krv na snegu bila je vrlo lepa, vrlo čista, crvena i bela.
Žan Žiono


1.

„Stop, tata! Ocu sam! Ocu sam!“
Sedeći na visokoj stolici za hranjenje, moj sin mi otrgnu iz ruku plastičnu kašičicu da bi sam završio pire od šunke. Nakon što sam proverio da li mu je portikla lepo privezana, u nedostatku kese kokica, uzeo sam svoj koktel kaipirinju i, kao u bioskopu, počeo da ga gledam kako pravi haos. Pokreti su mu i dalje bili nesigurni. Nos, brada, kosa, pod, stolica: imao sam utisak da je pire sletao svuda osim u njegova usta. Činilo mi se da njega silno zabavlja to što mene uspeva da nasmeje.
Miris Italije lebdeo je u vazduhu. Sedeli smo pod lučnim tremom unutrašnjeg popločanog dvorišta Bridž kluba, utočišta koje je plenilo zelenilom i spokojem usred Njujorka. Bukolički i vanvremenski izlet jedini je opravdavao basnoslovnu cenu hotela.
„Svuda...“, reče Teo.
„Da, mladiću, svuda si ga razbacao. To nije za pohvalu. Hoćeš li jogurt?“
„Ne, da siđem!“
„Nisam čuo molim te.“
„Mojim, tata, siđem.“
Pa dobro, uzeće jogurt kasnije. Obrisao sam ga salvetom, što je bilo teško izvodljivo, jer je Teo samo vrteo glavom ne bi li je izbegao. Zatim sam mu skinuo portiklu, podigao ga sa stolice i pustio ga da radosno skakuće kroz ovaj idilični prizor, okružen palmama, egzotičnim biljem i zlatnom puzavicom koja je milela po zidovima.
U centru dvorišta nalazili su se mermerni kip umornog anđela i zadivljujuća fontana na dva nivoa, oko koje je bilo zasađeno žbunje i cveće. Gledao sam sina kako se provlači kroz brižno oblikovane žbuniće, koji su zajedno pravili geometrijsku figuru nalik na lavirint. Samo mi je na pamet odmah palo i Kjubrikovo Isijavanje i jeza me je prožela.
„Teo, nemoj da se udaljavaš, važi?“
Okrenuo se i uputio mi ljupki osmeh odmahujući rukom.
Zgrabio sam telefon da procenim štetu koju je pretrpeo nakon Andželinog treskanja. Staklo ekrana je bilo ispucalo, ali je maska dovoljno zaštitila aparat pa je još mogao da posluži. Povezao sam se na hotelski internet, tokom deset minuta uzaludno pokušavajući da pronađem trag Olivije Mendelšon, Klerine drugarice, jedinog očevica otmice. Sumnjao sam da bi nakon deset godina mogla nešto presudno da mi kaže, ali je to bio jedan od retkih tragova koji mi je preostao. Raspoloženje mi nije bilo poletno. Nisam prestajao da mislim na Kler, koja je po drugi put u životu bila oteta.
Konobarica mi priđe.
„Gospodine Bartelemi, neko vas traži.“
Okrenuo sam se ka ulazu pored koktel-bara. Bila je to Gledis, najmlađa od sestara Karlajl. Belu haljinu zamenila je kožnjakom, šarenim kombinezonom psihodeličnog dezena i parom cipela s ogromnim potpeticama. Posmatrao sam je dok se gipko kretala, provlačeći se između marokanskih svetiljki kojima je bila oivičena staza od terakote posred travnjaka.
Laknulo mi je kada sam je video. Pre nego što sam otišao iz njihove kuće, naškrabao sam adresu hotela na mojoj vizitkarti i podvukao je pod čašu na baštenskom stočiću.
„Dobro veče, Gledis, hvala što ste došli.“
Sela je na stolicu od trske naspram mene, ali je ćutala.
„Razumem u potpunosti reakciju vaše sestre.“
„Andžela misli da ste prevarant koji pokušava da nam iznudi novac.“
„Ne tražim novac.“
„Znam. Pretražila sam vaše ime na internetu. Mislim da pristojno zarađujete za život.“
Konobarica nam priđe. Gledis je poručila zeleni čaj s ukusom nane.
„Pokažite mi opet fotografiju“, zatražila je.
Pružio sam joj telefon i pokazao nekoliko Klerinih fotografija. Ona ih je netremice posmatrala, dok joj se oči nisu napunile suzama.
„Ukoliko ne tražite novac, šta onda želite?“
„Vašu pomoć, da bih pronašao ženu koju volim.“
Sve vreme motreći na Tea, koji je bio oduševljen hotelskom tigrastom mačkom, bilo mi je potrebno oko dobrih petnaest minuta da bih joj detaljno objasnio svoju istragu nakon naše svađe na jugu Francuske, sve do spleta okolnosti koje su me i dovele u Njujork. Izostavio sam vest o Klerinoj trudnoći, da ne bih bio previše opširan u objašnjenjima.
Posmatrajući netremice moje usne, ona je slušala izlaganje i nepoverljiva i oduševljena. Gledis je bila pametna devojka. Porazmislila je pre nego što je zapazila:
„Ako je tačno to što mi kažete, ne znam zašto niste obavestili policiju.“
„Zato što Kler ne bi želela da to uradim.“
„Kako možete da budete sigurni u to?“
„Razmislite. Skoro punih deset godina ona je pokušavala da izbegne policiju! Želim da poštujem tajnu koju je ona tako brižljivo htela da sakrije.“
„Rizikujući njen život?“ povika.
Na to pitanje nisam imao odgovor. Napravio sam izbor koji sam procenio kao manje strašan. Sada sam bio spreman da za moj izbor u potpunosti preuzmem odgovornost.
„Radim sve što je u mojoj moći da je pronađem“, objasnio sam.
„Ovde u Harlemu?“
„Mislim da deo objašnjenja njenog nestanka treba tražiti ovde, da. U njenoj prošlosti.“
„Ali vi ste romanopisac, a ne istražitelj.“
Uzdržao sam se da joj ne kažem da, po mom mišljenju, romanopisac nije daleko od istražitelja. Umesto toga, pokušao sam da je ohrabrim.
„Mark Karadek, jedan od mojih prijatelja, čuveni policajac, vodi istragu u Francuskoj.“
Tražio sam pogledom sina. Pokušavao je da se popne na zemljani ćup koji je bio dva puta veći od njega.
„Vodi računa, Teo!“
Uvek izgovori, tata...
Gledis sklopi oči da bolje razmisli. Umirujuće žuborenje fontane podsećalo je na diskove s muzikom za opuštanje, koje je puštao i moj akupunkturista u čekaonici.
„U sebi sam uvek čuvala tračak nade da je Kler živa“, poverila mi se. „Imala sam dvadeset četiri godine kada je bila oteta i sećam se da sam tokom nedelja koje su usledile...“
Gledis je birala reči.
„... često imala utisak da me neko prati. To se nije zasnivalo ni na čemu konkretnom, ali je bilo stvarno.'1
Dopustio sam joj da nastavi.
„I kada je njen DNK pronađen kod tog pedofila, mislila sam da nedostaje neki delić slagalice.“
Bilo je začuđujuće: to isto osećanje javilo se kod svih ljudi kojih se istraga bliže ticala.
„Stvarno ne znate ko je Klerin otac?“
„Ne, i mislim da je to nebitno. Džojs je imala ljubavnike, ali se nije vezivala. Lepo ste razumeh: u našoj porodici žive samo slobodne žene, u pristojnom značenju te reči.“
„Ali odakle potiče ta mržnja prema muškarcima?“
„To nije mržnja. To je jednostavno želja da se ne bude žrtva.“
„Žrtva čega?“
„Rafaele, vi ste obrazovan muškarac. Nije na meni da vam objašnjavam da u svim ljudskim društvima i u svim epohama muškarci dominiraju nad ženama. Neka pretpostavljena nadmoć toliko je ukorenjena da se čini kao prirodna i očigledna. I ako tome dodate to što smo mi crnkinje...“
„Ali nisu svi muškarci isti.“
Gledala me je kao da ništa nisam razumeo.
„To nije lično pitanje“, pobunila se. „To je pitanje društvene imitacije, pitanje... Ma, ostavimo se toga, nadam se da ste bolji istražitelj nego sociolog.“
Popila je gutljaj čaja pre nego što je otvorila lepu jarkocrvenu torbu od zmijske kože.
„Ne znam šta tačno tražite ovde, ali sam ovo iskopirala za vas“, reče mi, vadeći iz torbe kartonsku fasciklu.
Prelistao sam prve stranice. Bili su to delovi istrage koje je Andžela prikupila zahvaljujući advokatu kog je unajmila.
„To nije čitav policijski dosije, ali ćete imati novi pristup. Moguće je da ćete otkriti nešto što je nama promaklo.'1
Gledis me je procenjivala pogledom pre nego što je odlučila. Imala je još nešto za mene.
„Pošto ste se već prihvatili istrage, mogli biste i tamo da svratite“, reče pružajući mi ključ s reklamnim priveskom.
„O čemu se radi?“
„U pitanju je skladište nameštaja u kome smo sačuvali deo stvari koje pripadaju Džojs i njenoj ćerki. Možda ćete tamo nešto naći.“
„Zašto to mislite?“
„Nekoliko nedelja nakon Džojsine smrti, iznajmile smo mesto u tom skladištu kako bismo odložile neke njihove stvari. Dana kada smo došle na mesto, boks koji smo iznajmile nije bio dostupan zbog prethodnih zakupaca, koji nisu na vreme izneli svoje stvari. Privremeno i uz popust, vlasnik nam je predložio drugo mesto za odlaganje stvari.“
Toliko je brzo pričala da mi je bilo teško da je ispratim, ali neočekivani rasplet priče pokazao se vrlo interesantan.
„Pogodite šta se desilo? Narednog dana, boks koji je trebalo da bude dodeljen nama potpuno je izgoreo. To je previše slučajnosti, zar ne?“
„Šta li su to želeli da unište?“
„E, gospodine pišče, to je na vama da otkrijete.“
Gledao sam je još nekoliko trenutaka, ne rekavši ništa. Bilo mi je lepo, jer me je po izrazu lica podsećala na Kler.
Podsetila me je koliko mi nedostaješ.
„Hvala vam na poverenju.“
Gledis je sumnjičavo napućila usta, a onda me je pogledala pravo u oči.
„Imam poverenja u vas jer ne mogu drugačije, mada nisam u potpunosti sigurna da je devojka o kojoj mi pričate zaista Kler. Ali vas upozoravam: meni i Andželi trebale su godine da prežalimo gubitak naše sestre. Danas obe imamo decu i neću dopustiti da mi prodavač nade uništi dom.“
„Ja ništa ne prodajem“, odbranih se.
„Vi ste pisac. Vi prodajete lepe priče.“
„Vidi se da niste čitali moje knjige.“
„Ako je Kler živa, pronađite je, to je sve što od vas tražim.“

2.

Kiša je počela da pada čim je Mark izašao iz Nansija.
Jovo nanovo. Opet sat i po puta ka istoku, ali je putanja bila manje prijatna nego po podne, zbog velikog broja vozila teške kategorije i klizavog kolovoza.
Policajac se vraćao u stanicu žandarmerije u Falzburu. Kao što se i pribojavao, Mizelije nije bio tamo, ali je Solveg ostala prekovremeno, proveravajući Fejsbuk na svom kompjuteru.
„Dakle, kapetane, jeste li odlučili da provedete noć u našoj lepoj regiji?“
Karadek nije bio raspoložen za šalu;
„Gde je Mizelije?“
„Vratio se kući, pretpostavljam.“
„Gde je to tačno?“
Pandurka je uzela papir iz štampača da bi jednim potezom nacrtala plan.
„Pukovnik živi ovde“, objasni, pokazujući ukrštanje hemijskom. „U Kiršatu, mestu između Stejnbura i Atmata, pomalo siromašnom.“
Nalaktivši se na put za prijem stranaka, policajac je masirao slepoočnice ne bi li oterao početak migrene. Sva ta imena skoro istovetna, sa alzaskim prizvukom, počela su da mu se penju na glavu.
Stavio je plan u džep, zahvalio Solveg i nastavio put po kiši. Pašće mrak dok pređe trideset kilometara. U tami zasija lampica za ulje. Koji maler! Već mesecima njegovom roveru curi ulje, ali se pobrinuo i uradio veliki servis kod kuće, pre nego što je izašao iz Pariza. Stisnuo je palčeve da se ne pogorša. Nakon nekoliko kilometara lampica se isključila. Lažna uzbuna. Auto je počinjao da liči na njega: umoran, iznuren, podložan malaksalosti, ali ipak neuništiv. .
Prateći uputstva koja mu je dala Solveg, sišao je sa puta D-6 i krenuo uskom neasfaltiranom stazom kroz šumu. U trenutku kada je pomislio da se prevario, iznenada je iz prolaza izašao na čistinu u čijem središtu se nalazila mala alzaska farma ograđena drvenom ogradom. Stara seoska kuća, izgledom bliža nekoj straćari nego li članku iz Umetnosti i dekoracije.
Kiša je prestala. Karadek se parkirao i napravi par koraka po blatnjavom zemljištu. Sedeći ispred ulaza na niskoj stolici, pod svetlošću gole sijalice, Frank Mizelije praznio je gajbicu piva.
„Kapetane, čekao sam te. Znao sam da ćeš se vratiti“, reče dobacivši mu limenku piva.
Mark je uhvati u letu.
„Dođi da sedneš“, predloži mu, pokazujući na Adirondakovu baštensku drvenu stohcu, od kedra, koja je bila pored njega.
Mark je više voleo da ostane na nogama i pripali cigaretu. Žandarm prasnu u smeh.
„Žuta torba, sigurno! Tu sam napravio sranje, kao da sam početnik.“
Mark nije ni trepnuo. Kao prilikom ispitivanja, Mizelije je bio zreo. Više nije bilo potrebno postavljati pitanja, samo je trebalo slušati odgovore. Malo-pomalo, žaca je počeo da priznaje.
„Treba da zamisliš kakav sam bio tada. Nisam bio ovakva pijandura, kakvu vidiš. Bio sam oženjen, imao sam sina. Bio sam dobar i ambiciozan pandur. Daj mi jednu pljugu, molim te!“
Mark mu dade svoju paklicu i upaljač. Mizelije je pripalio cigaretu, povukao dugi dim i njime pročistio grlo pre nekog što ga je izduvao.
„Želiš da saznaš šta se zapravo dogodilo te čuvene večeri, zar ne? Tog ludog četvrtka 25. oktobra 2007, proveo sam veče u Mecu, u stanu svoje ljubavnice Žili, prodavačice iz Galerije Lafajet. Znaš za izraz: idi mi dođi mi. E, ta rečenica ukratko opisuje naš odnos. Te večeri opet smo se posvađali. Ovoga puta preterali smo s alkoholom i kokom. Seo sam u auto oko ponoći. Bio sam pijan i potpuno sjeban. Početak mog kraja.“
Povukao je dugi dim i popio gutljaj piva pre nego što je nastavio:
„Već sam oko sat vremena vozio kada se dogodilo. Toliko sam se našljokao da sam se izgubio i pokušavao sam na razne načine da se uključim na okružni put. U tom trenutku samo se stvorila ispred mog auta, ne znam odakle je iskočila, i stala u mestu, kao srna u svetlosti mog auta.“
„Kler Karlajl“ pogodi Mark.
„Tek sam kasnije saznao kako se zove. Bila je bleda, a na sebi je imala donji deo pidžame i majicu. Prizor je u isto vreme bio lep i zastrašujući. Iz sve snage sam zagazio na kočnicu, ali sam je ipak udario i srušila se na zemlju.“
Napravio je pauzu da bi rukavom obrisao nos koji mu je curio, kao što to čine deca.
„Nisam znao šta da radim. Izašao sam iz auta i nadvio se nad njom. Bila je klinka, lepa meleskinja, vrlo mršava. Reklo bi se da ima petnaest ili šesnaest godina. Platnena žuta torba bila je na zemlji pored nje. Isprva, mislio sam da sam je ubio, ali kada sam joj se uneo u lice, shvatio sam da još diše. Imala je nekoliko ogrebotina, ali ne i vidnih povreda.“
„Šta si uradio?“
„Slagao bih te kada bih ti rekao da nisam pomislio da pobegnem. Da sam pozvao vatrogasce ih hitnu, i žandarmerija bi se stvorila. Duvao bih u balon i poslali bi me pravac na proveru. Žandarm s dva promila alkohola u krvi i nosom punim koke, to miriše na sranje. Trebalo bi i da se opravdavam pred ženom, kojoj sam rekao da sam radio dokasno.“
„Dakle?“
„Uspaničio sam se. Uzeo sam je u naručje i položio je na zadnje sedište. Uzeo sam njenu torbu i nastavio ka Savernu, a da nisam bio siguran šta ću dalje. Usput, bio sam znatiželjan da vidim da li u torbi ima neke isprave, kad tamo... Jebote! U životu nisam video toliku lovu. Desetine smotuljaka. Stotine hiljade evra.“
„Otkup za malog Boasoa...“
Mizelije potvrdi.
„Bio sam zabezeknut. Ništa nije imalo smisla. Šta je ta klinka radila s tolikom lovom? Bilo mi je lakše da o tome i ne razmišljam. Imao sam hitnija posla. I bilo je čudno, jer sam, idući tako, imao nade. Mislio sam da još uvek mogu nešto da promenim. Moja snaha bila je medicinska sestra u Univerzitetskoj klinici u Savernu. Oklevao sam da je pozovem. Najzad, odabrao sam drugo rešenje: da bih izbegao da me uhvate, ostavio sam curicu i njenu torbu iza bolnice, blizu vešernice. Potom sam otišao. Vozio sam nekoliko kilometara pre nego što sam pozvao bolnicu, sa skrivenog broja, da bi ih obavestio da imaju povređenog pacijenta, i odmah sam spustio slušalicu.“
Žandarm je iskapio limenku, kao kad se u rezervoar sipa gorivo. Njegovo podbulo lice bilo je prekriveno graškama znoja. Plava službena košulja bila mu je raskopčana do pupka, a preko nje je iskakao osedeli dlakavi ljubavni tepih.
„Narednog dana, u cik zore, jurnuo sam u bolnicu. Da bih opravdao svoj dolazak, izmislio sam istragu o krađi lekova koja se odvijala već nekoliko meseci u skladištima nekih apoteka u regiji, tako da sam mogao da ispitujem zaposlene i shvatio sam da devojka nije tamo. Ispitao sam i moju snahu, koja se obavezala na ćutanje. Potvrdila mi je da je primila moj poziv prethodne večeri, ali da bolničarke nisu pronašle nikoga na naznačenom mestu. Nisam želeo da poverujem: klinka se garant osvestila i šmugnula! Na svu sreću, pomislili su da je to bila jedna od lažnih dojava, kakvih stalno ima, tako da poziv nije nigde zabeležen niti ikome prijavljen.“
Kiša je opet počela. Slivala se niz krošnje drveća. U tami, šuma koja ih je okruživala postajala je zastrašujuća i uznemirujuća. Bio je to pojas biljnih i gustih utvrđenja, koja nisu bila pouzdana, već nemoćna da spreče nezvanog gosta da se provuče do kuće. Krupne kapi padale su na Karadekovo lice i ramena, ali bio je znatiželjan da čuje nastavak priče i delovao je kao da ih ne primećuje..
„Čitav sled događaja me je prevazišao. Uznemiren, vratio sam se na put na kome sam udario devojčicu i tamo primetio oblak dima kako kulja iz šume.“
Činilo se da žandarm opet proživljava te trenutke, grozničavo i frenetično:
„Čim smo saznali šta se u toj kućici dešavalo, shvatio sam da je curica bila jedna od Kiferovih žrtava, koja je uspela da se izbavi! Zbog sporih analiza bioloških tragova DNK, bilo je potrebno čekati skoro dve nedelje da bismo došli do njenog imena. Svi su mislili da je mrtva, ali ja sam znao da nije! Uvek sam se pitao kako je uspela da se provuče kroz žičanu ogradu. Nisam razumeo zašto niko nikada nije pominjao astronomsku količinu novca koju je Kifer imao kod sebe i koju mu je ova očigledno maznula. Odgovor mi je stigao na tacni s Maksimom Boasoom... devet godina kasnije.“
Hladnokrvan, nedokučivog izraza lica, Karadek nastavi s pitanjima:
„Šta je pored novca još bilo u torbi?“
„A?“
„Razmisli!“
Mizelije se namučio da se priseti.
„A, da... telefonska kartica i neki... neka vrsta velike ukoričene sveske plave boje.“
„Jesi li pročitao šta unutra piše?“
„Ne, jebote, imao sam pametnija posla, kapiraš?“
Kiša je padala sve jače. Pošto je smatrao da je čuo dovoljno, Karadek podignu kragnu i krenu.
Mizelije ga je pratio do auta, gacajući u blatu i preklinjući:
„Je li još živa? Ta devojka! Siguran sam da znaš, kapetane. Reci mi! Nek bude među nama, kolegama.“
Mark se pope u rendž rover i ne pogledavši svog kolegu.
„Ta priča me je dokusurila!“ povikao je u trenutku kada je Mark pokretao motor. „Da sam pozvao pomoć kada sam je udario kolima, ispitali bi je i ostale devojke bile bi spasene! Dođavola! Nisam to mogao da znam!“
Vozilo je već bilo daleko, ali je žaca i dalje dozivao Karadeka:
„Nisam mogao da znam!“
Krvave oči bile su mu pune suza.
Noć i komarči uzalud su nas isterali iz dvorišta, jer odlaskom ništa nismo izgubili. Salon Bridž kluba bio je ušuškano gnezdo s prigušenom svetlošću, bogat drvenim predmetima i starim tepisima, koji nas je srdačno pozivao da se smestimo na jedan od prostranih kauča. Svaki put kada bih bio u toj prostoriji, prepunoj nesvakidašnjih, ali i običnih drangulija, imao sam utisak da sam gost nekog engleskog istraživača. Po izgledu je bila negde između Kentaur kluba, dragog Blejku i Mortimeru, i biblioteke Henrija Higinsa iz Moja lepa gospođice.
Teo se približio kaminu i dočepao žarača.
„Ne, ne, spusti to, mili! Nije to za decu!“
Uspeo sam da odreagujem pre nego što se povredi i, uzevši ga, smestio kraj mene dok kopam po dosijeu koji mi je Gledis predala. Već sam ga prelistao, ali me je njegova forma odbijala: crnobele foto-kopije fotokopija. Skoro nečitljive strane, prepune stručnih izraza na engleskom.
Odmah sam prešao na deo koji mi je probudio znatiželju: transkripcija poziva upućenog policiji na broj 911. Dvadeset petog juna 2005, u 3 po podne, ženski glas je prijavio „nasilni upad“ u Ulici borovnica broj 6, u Džojsinu kuću. „Ubiše je! Odmah dođite!“ U fascikli sam potražio papir koji bi trebalo da bude izveštaj s obdukcije. Vreme njene smrti procenjeno je na 4 sata po podne, uz mogućnost greške od najmanje dva sata.
„Siđem,tata! Molim!“
Teo mi je dopustio oko dva i po minuta predaha tačnije večnost. Oslobodio sam ga i nastavio sa čitanjem.
Jedna policijska patrola otišla je kod Džojs. U 15.10, dva policajca, oficir Pauel i Gomez, bili su na licu mesta. Kuća je očigledno bila prazna. Pregledali su prilaz kući ne primetivši ništa sumnjivo. Kroz prozor su pogledah unutrašnjost dnevnog boravka, kuhinje, kupatila i sobe u prizemlju, i zaključili da nema ničeg uznemirujućeg. Bez tragova provale, upada i krvi. Zaključili su da je posredi lažna dojava. Jedan zlonameran poziv, poput desetine onih koje su policajci primali tih godina, naročito u Harlemu. Politika nulte tolerancije, koju je uveo gradonačelnik Rudolf Džulijani i nastavio njegov naslednik, tada je sa sobom donela i skretanja s kursa: legitimisanja zasnovana na boji kože, prekomernu upotrebu sile, podsticanje porasta broja nezaposlenih, čije su prve žrtve bili Afroamerikanci i Latinoamerikanci. Začetak onoga što će se mnogo kasnije dogoditi u Fergusonu. Ogorčeni tim policijskim iživljavanjem, neki stanovnici kvarta odlučili su da im komplikuju izvršenje zadataka šaljući im lažne dojave. Takvo ponašanje nije potrajalo, ali je dostiglo svo\'7d vrhunac baš tih godina.
Ipak, poziv je bio lociran. Dolazio je iz javne telefonske govornice na Louer Ist Sajdu, na uglu raskrsnice ulica Bauerijske i Bondove. Dakle, dobrih petnaestak kilometara od Harlema...
Šta se moglo zaključiti? Da je poziv bio lažna dojava? Ukoliko to nije bio slučaj, značilo bi da žena koja je pozvala broj 911 nije bila očevidac mogućeg napada na Džojs. Kako je onda znala za napad? Možda ju je Džojs obavestila telefonom. Ali u tom slučaju, zašto Džojs sama nije pozvala pohciju? I zašto užurbani policajci nisu ništa primetili na licu mesta? Zmija je grizla svoj rep. Očigledno da neko nije govorio istinu. Čak naveliko lagao.
Podigao sam pogled. Moj sin izvodio je svoju dopadljivu tačku pred jednom lepom riđokosom, koja je pijuckala martini kraj kamina. Pozvala me je rukom da joj se pridružim, a ja sam joj uputio pristojan osmeh misleći na T., mog prijatelja pisca, razvedenog mačo-mena, koji je tvrdio da je njegov sin, koji ima dve godine, pravi pravcati magnet za fufe i uvek ga je vodio sa sobom kada ide da zavodi.
Opet sam se udubio u dosije. Policajac koji je tada bio zadužen za istragu o Džojsinoj smrti bila je jedna Korejka: detektivka Mej Su Jun. Naredila je detaljnu analizu telefonskih podataka s fiksnog i mobilnog koje je koristila Džojs. Izveštaji su pokazali da je Džojs pozvala izvesnog Marvina Tomasa (27), koji je već više puta osuđivan za preprodaju opijata i nasilne pljačke. Dilerov broj telefona se tri puta pojavljivao u Džojsinom listingu poziva dve poslednje nedelje života. Mej Su Jun naredila je da ga uhapse narednog ponedeljka.
Teoretski gledano, Marvin Tomas bio je idealan krivac: pozamašan dosije i odranije poznat policiji po nasilju. Prilikom ispitivanja, priznao je da je prodao pozamašne količine heroina Džojs Karlajl, ali je bio oslobođen optužbe u vezi s mogućim napadom. Tomas je imao veoma jak alibi: u vreme kada je ona ubijena, bio je sa svoja dva pajtosa u Nju Džerziju, u Atlantik Sitiju. Više nadzornih kamera zabeležilo je njegovo kavgadžijsko držanje u jednom od hotela, u spa centru i u kazinu. Oslobođen je.
Zatim, konačni izveštaj obdukcije potvrdio je pretpostavku o predoziranju i, u nedostatku elemenata koji bi upućivali na nešto drugo, poručnica Su Jun predložila je zatvaranje slučaja.
Masirao sam kapke. Nisam više mogao da stojim na nogama i bio sam nezadovoljan. Saznao sam mnogo toga, ali moja istraga nije napredovala. Šta mi je bilo činiti? Da li da potražim dilera? Da pokušam da izmamim preciznija svedočenja pozornika Pauela i Gomeza? Da stupim u kontakt sa Mej Su Jun? Nijedan od njenih tragova nije mi se učinio kao pravi. Slučaj je bio star jedanaest godina. I bio je brzo zaključen. Bilo je malo verovatno da će ga se tadašnji učesnici jasno sećati. A da ne kažem da mi je ponestajalo vremena i da nisam imao nikoga u njujorškoj policiji. Prava džungla.
„Cuca, tata!“
Moj sin prestao je da se pravi važan i vratio se domu svome trljajući oči. Dok sam kopao po džepovima u potrazi za čarobnom cuclom, napipao sam ključ skladišta nameštaja koji mi je Gledis poverila.
Već je bilo kasno, ali smo bili u gradu koji nikada ne spava, a i na privesku je pisalo: „Kuganovo samouslužno skladište Otvoreno 24/7.“
Problem je što sam lepoj Mariki već rekao da je slobodna i nisam imao dadilju pri ruci. Nadvio sam se nad Tea i šapnuo mu:
„Znaš šta, mladiću? Idemo ti i ja u šetnju.“

12
Harlem noću


Smrt će doći i imaće tvoje oči.
Čezare Paveze


1.

Neočekivano hladnokrvan, Frank Mizelije ostavio je konzerve piva na pločicama postavljenim pravo na zemlju i ušao u kuću.
Dnevni boravak ličio je na njega: istrošen, oronuo, jadan. Soba s niskim plafonom, u haosu, načičkana drvenarijom koja se ljuspa i ukrašena lovačkim trofejima koji skupljaju prašinu: preparirana glava divlje svinje, jelenski rogovi, preparirana šumska jarebica.
Založio je vatricu u kaminu i ispio veliki gutljaj rizlinga, ali mu nije bilo dovoljno da zaboravi priču o Kler Karlajl. U ličnim zalihama ostalo mu je vrlo malo trave i dve-tri tablete. Ali ne i ono što mu je ove večeri bilo potrebno. Poslao je SMS svom snabdevaču Lorenu Eskou, malom srednjoškolskom mangupu koga su zvali Eskobar.
To je bila realnost o kojoj se nije pričalo svakodnevno na televiziji, ali i u seoskim sredinama takođe je bilo gudre. Od slučajeva na kojima je Mizelije radio (pljačke, napadi, isplata dugovanja...), droga nikada nije bila daleko. Čak i u živopisnim i rascvetalim seocima od po trista stanovnika bilo je i belog praha među laticama ruža.
Okej za dva grama, skoro za minut mu je napisao diler. Čekajući, Frank se obrušio na kauč. Sažaljevao se, ali sažaljenje nije bilo dovoljno da pokrene i najmanju promenu u njegovom životu. U njegovoj unutrašnjoj borbi volje i teskobe, kao pobednik je uvek izlazila teskoba. Žandarm otkopča košulju i poče da masira vratne žile. Teško je disao, bilo mu je hladno. Osećao je potrebu za toplinom i utešnim mirisom svog psa, ali je stari Mistufl uginuo minulog proleća.
Demarkaciona linija. Kriv ili nevin? Kako nije uspevao da odredi svoju sudbu, zamislio je sebe kako brani svoj stav pred nekim izmaštanim sudom. Činjenice, samo činjenice: devet godina ranije udario je kolima curicu koja nije trebalo da se nađe na tom putu. Uistinu, bio je pijan, urađen do bola, ali je uradio glavno. Posle, ako je maloj bilo do bežanja, onda je i ona bila kriva kao i on!
Čuo je zvuk auta koji se približava.
Eskobar nije odugovlačio.
Mizelije, rob kokaina, poskoči.
Otvori vrata i izađe na terasu, razaznajući kroz kišu siluetu.-Neko mu je išao u susret, ali to nije bio Eskobar.
Kako je senka postajala sve jasnija, žandarm shvati da je neko uperio oružje u njega.
Začuđen, otvori usta, ali je bio nemoćan da izgovori ijednu reč.
Demarkaciona linija. Kriv ili nevin? Očigledno da je neko drugi odlučio u njegovo ime. U znak predaje, pognu glavu.
Najzad, možda je bolje ovako, pomisli Frank pre nego što mu se lobanja rasprsla u paramparčad.

2.

Harlem. Devet sati uveče.
Taksi nas je dovezao do stanice metroa na Edžkomskoj aveniji. Kuganovo samouslužno skladište, na koje me je Gledis uputila, nalazilo se u sklopu Polo graund tauera, bloku socijalnih stanova s fasadnom ciglom. Visoke kule krstastog oblika, koje odaju utisak da se ponavljaju do beskonačnosti na velikom trougaonom prostoru stešnjenom između reke, Harlem river drajva i 155. ulice.
Vazduh je bio topao i vlažan, kvart slabo osvetljen. Ipak, mnogobrojni stanari sedeli su napolju na gepecima, na niskim kamenim zidićima i po travnjaku. Atmosfera je bila napeta, ali ne mnogo različita od one u pojedinim delovima Esone, gde sam odrastao. S tim što su ovde svi bili crni. Osećao sam se kao u filmu Spajka Lija. Iz vremena kada je Spajk Li još uvek snimao dobre filmove.
Po prijatnom noćnom vremenu rasklopio sam kolica i smestio Tea. Da bih ga zabavio, vozio sam kolica oponašajući zvuk Formule 1. Ljudi su nas ljubopitljivo posmatrali, ali su nas ostavili na miru.
Nakon nekoliko minuta besciljnog šetanja, zadihan sam stigao ispred zgrade koju sam tražio. Ušao sam u prostoriju i predstavio se. U to vreme nadležni je bio nadmeni student koji je kuckao po svom laptopu. Duks Univerziteta Kolumbija lepršao je na njegovom visokom i mlitavom telu. Njegovo ozbiljno lice bilo je prekriveno bubuljicama i ukalupljeno afro-frizurom, kosa mu je bila u obliku četke, i prevelikim naočarima sa širokim okvirima preko kojih su ipak ispadale guste obrve.
„Ovo nije pravo mesto za bebe“, reče mi dok je kopirao moju ličnu kartu. „Trebalo bi da je u krevetu, zar ne?“
„Na odmoru je. Sutra nema jaslica.“
Uputio mi natmureni pogled koji bi trebalo da znači: „Da li ti to mene zajebavaš?“ A to je upravo i bio slučaj.
Uprkos tom suptilnom bockanju, pokazao mi je na planu gde se nalazi boks.
Zahvalio sam mu i opet sam prolazio kroz hangar podražavajući zvuk trkačkog automobila.
„Tata, auto! Bize, tata! Bize!“, navijao je Teo ne bi li me ohrabrio.
Stigavši ispred garaže, simulirao sam naglo kočenje pre nego što sam zaustavio bolid. Potom sam spustio sina iz kolica i podigao zaštitne rešetke.
Razume se, bilo je prašine, ali manje nego što sam očekivao. Uzeo sam Tea u naručje (a on je nosio Fifija u naručju, svog vernog pratioca), uključio svetlo i ušao.
Sećanje na prošlost.
Trebalo je da imam na umu kontekst u kom su sve ove stvari bile prikupljene. Andžela i Gledis skladištile su ove stvari nakon Džojsine smrti 2005. Dve godine pre nego što je Klerina DNK otkrivena kod Hajnca Kifera. Tada su sestre Karlajl nesumnjivo imale i tračak nade da će devojčica biti pronađena i da će joj sve stvari njene majke uručiti natrag.
Boks je bio prostran, ali u haosu. Ušao sam u ovaj vašar sa sinom kao da ga vodim da istražujemo Ali-babinu pećinu. Uvek spreman za pustolovinu, Teo se oduševljavao svim stvarima koje je video: oslikanim drvenim nameštajem, biciklom, trotinetom, garderobom, posuđem.
„Siđem, tata, molim!“
Spustio sam ga na pod i pustio da se igra. Uz uslov da se mora okupati čim stignemo u hotel.
Ozbiljno sam se predao poslu. Ovde je možda bilo nečeg dovoljno kompromitujućeg ih opasnog da bi se neko izložio riziku da podmetne požar.
DVD-jevi, CD-i, novine, knjige. Mnogo eseja i knjiga, i to ne bilo kojih: Nacionalna istorija SAD Hauarda Zina, Proizvodnja saglasnosti Noama Čomskog, Džungla Aptona Sinklera, Ljudi ponora Džeka Londona, No Logo Naomi Klajn. Ali i biografije: Lusi Stoun, En Brejden, Bij Klinton, Malkolm X, Devetoro iz Liti Roka, Sesar Čavez. Čak sam pronašao i primerak Muške dominacije Pjera Burdijea na engleskom. Kao i njene sestre, Džojs Karlajl bila je obrazovana žena naklonjena feminizmu i bile su im bliske ideje ekstremne levice, što nije bilo tako često u Americi.
Pronašao sam dečju garderobu, koja bi trebalo da pripada Kler, i njene školske knjige. Pomalo uzbuđen, listao sam njene školske sveske ispunjene marljivim krasnopisom. Pored drugih zadataka, zaustavio sam se na jednom sastavu koji je napisala: Zašto želim da postanem advokat. Bila je to izdašna rasprava u kojoj je citirala i Ralfa Nejdera i Atikusa Finča (to je bilo 2005, mnogo pre nego što su u Americi otkrili da je zapravo dripac). Prelazeći ove redove, setio sam se nečega: Marlen Delatur tvrdila je da Kler želi da postane advokat. Kada je nestala, to je već izgledalo kao zreo i lepo postavljen karijerni plan. Šta ju je na kraju navelo da postane lekar? Njeno zatočeništvo, sigurno. Želja da pomogne drugima na konkretniji način. Pohranio sam taj podatak negde nakraj pameti i nastavio istragu.
Nakon četrdeset pet minuta, Teo je bio iscrpljen. Pošto se svuda uvukao, bio je musav kao prasence. Spustio sam naslon u kolicima i smestio ga da spava. Kako sam bio vrlo nemaran otac, što je pogoršavalo slučaj, pustio sam mu crtani film na iskrzanom ajfonu, da ga uspava.
Možda ću provesti i noć ovde, ali svakako neću otići praznih ruku. Imalo je šta da se radi. Papirčina u izobilju: računi, bankovni izveštaji, uplatnice itd. Na svu sreću, Džojs je bila organizovana i pobrinula se da složi arhivu u kartonske fascikle.
Dok je moj sin spavao snom pravednika, seo sam na pod i počeo da kopam. Ništa značajno. Džojs je godinama radila kao dokumentator u obližnjoj školi. Njena majka, koja je bila vlasnica kuće, iznajmljivala joj je stan za sitnu lovu. Nije mnogo trošila, a osim svog zanimanja, nije imala drugih izvora prihoda. Nešto mi je privuklo pažnju usred te čitave papirologije: niz novinskih članaka koje je sekla iz Njujork heralda i koje je sačuvala u jednoj plastičnoj fascikli. Pretrčao sam kroz naslove: „Prezaduženost srednje klase“, „Nejednakost dostiže vrhunac u Americi“, „Abortusi i dalje teško dostupni“, „Polovinu članova Kongresa čine milioneri“, „Vol strit protiv Mejn strita“. Osim naprednog duha, šta je ovim člancima bila zajednička tačka? Nakon dijagonalnog čitanja, nisam pronašao nijednu.
Ustao sam da bih se protegao. Teško je bilo ne obeshrabriti se. Možda je Mark nešto iskopao? Pokušah da ga pozovem, ali nije bilo signala u podzemlju.
Opet sam zaplovio u Džojsine papire. Uputstvo za sastavljanje Ikeinog ormana, uputstva za upotrebu i garancije: šporet, mobilni, veš-mašina, aparat za kafu... stop. Vratio sam se natrag. Garantni list koji je privukao moju pažnju ticao se pripejd-mobilnog. Račun koji je bio zaheftan za list imao je datum: 30. maj 2005. Dva dana nakon što je Kler oteta.
Ustao sam u naletu uzbuđenja. U delovima istrage koje mi je Gledis poverila, dobro sam primetio da su policajci pregledali podatke s fiksne linije i Džojsinog mobilnog telefona. Ali ona je očito posedovala još jedan telefon. Model bez pretplate, s pripejd karticom, vrlo zahtevan za identifikovanje vlasnika. Nije bilo strašno što je imala ovaj telefon, već zato što gaje kupila samo nekoliko časova nakon što je Kler nestala. Pretpostavke su se mešale u mojoj glavi, ali sam pokušao da se ne zanesem suviše. Kratkotrajno ponesen, vratio sam se na posao. Sreća priziva novu sreću.
Odela.
Značajna epizoda moga odrastanja odigrala se zbog jednog odela. Moja majka, koja se bojala da je otac ne vara, imala je razvijen sistem nadzora (govorimo o praistoriji, pre interneta, Fejsbuka, špijunskih programa i sajtova za upoznavanje). Otac je bio vrlo oprezan, ali bilo je dovoljno da samo jednom ne bude. Uvek je bilo dovoljno samo jednom. U džepu jednog odela zaboravio je račun iz hotela. Majka je naletela na to jer je nosila odelo na hemijsko čišćenje. Ne mogavši da živi u laži, napustila je svog supruga, odustala od gostoprimljive kuće i slatkog života koji smo imali u Antibu. Vratila se u Pariz, tačnije u pariško predgrađe. A ja sam je pratio. Primoran i prisiljen, napustio sam prijatelje, spokoj stare škole Rustan, mogućnost da vidim more svakoga dana, šetnje u borovoj šumi i po bedemima. Za njom sam otišao u sivilo i beton Esone. Jedan deo mene divio joj se zbog izbora koji je napravila; drugi deo ju je mrzeo.
Isti metod i ja sam primenio na Džojsinoj garderobi i pregledao džepove svih haljina, svih jakni, prsluka, košulja i pantalona. Tu sam pronašao kartu za metro, hemijsku, sitan novac, račune, kupone za popuste, tampon, bočicu aspirina, vizitkartu...
Vizitkartu na kojoj su bih ispisani samo ime i broj telefona. Pažljivo sam posmatrao:
Florens Galo
(212) 132-5278

To ime bilo mi je poznato. Sigurno sam ga video negde ili mi je neko skoro o njoj pričao. Bio sam mrtav ujnoran. Udovi su mi utrnuli, prašina u očima me je peckala, ali mi je srce jako lupalo. Osećaj je bio prijatan. Onaj osećaj kada znate da ste naišli na nešto važno i kada ste ubeđeni da ćete najzad nešto pronaći. Shvatio sam zašto je Karadek silno voleo svoje staro zanimanje.
Napolju je postalo sveže. Pokrio sam sina jaknom i pod kolica sam natrpao što više kartonskih fascikli, da bih mogao još da ih proučavam u hotelu. Za trenutak sam zastao u hodniku skladišta pod budnim okom i dalje neljubaznog bubuljičavog studenta da bih poručio vozilo putem aplikacije na mobilnom telefonu. Dok sam čekao, pokušao sam opet da dobijem Marka, ali je moj telefon zvonio uprazno. Odmah zatim pokušao sam da pozovem tu Florens Galo: „Birate nepostojeći broj.“ Potom sam primio SMS koji me je obavestio da je moje vozilo stiglo. Izašao sam iz kompleksa Graunds tauersa i ušao u limuzinu. Ljubazni vozač pomogao mi je da sklopim kolica i da složim fascikle u gepek.
Seo sam pozadi, držeći Tea u naručju, i trudio se da ga ne probudim. Kožna unutrašnjost vozila, klasična muzika, flaša vode. Auto je jezdio kroz noć. Španski Harlem. Aper Ist Sajd. Central park. Sada sam ja sklopio oči. Osećao sam dragoceni dah sina na vratu. Dok sam počinjao da se prepuštam blagom dremežu, jedna slika ukaza mi se u mislima i povikah vozaču:
„Stop! Zaustavite auto, mohm vas!“
Parkirao se u zaustavnoj traci, a potom uključio četiri migavca. „Možete li da otvorite prtljažnik?“
Izašao sam izvijajući se. Moj sin otvori jedno zabrinuto okce:
„Je li Fifi tu?“
„Da, naravno da je tu“, odgovorih mu, pružajući mu plišanog psa. „Poljubi Fifija.“
Preturao sam po prtljažniku i slobodnom rukom ščepao plastičnu fasciklu s novinskim člancima. Sada sam se setio ko je Florens Galo: novinarka, autorka svih članaka iz Njujork heralda koje je Džojs izrezala. Gledao sam datume objavljivanja: svi su bih napisani 14-20. juna 2005. Nedelja posle Džojsinog boravka u Francuskoj. Podsetio sam se slika iz dnevnika u kom sam je video slomljenu. Luda pomisao prođe mi kroz glavu: šta ako je slučaj Kler Karlajl samo nastavak tragičnog slučaja Džojs Karlajl? Šta ako prokletstvo Karlajlovih nije počivalo u otmici Kler, već u nekom starijem događaju, koji je u neposrednoj vezi s majkom? U svakom slučaju, druga stvar bila je sigurna: moja istraživanja pokrivala su jednu istragu, koja je, kao ruske matrjoške, imala više slojeva.
Vratio sam se u auto sa sinom. Mnogo toga saznao sam te večeri. Prvo, da je Džojs nabavila telefon koji je teško locirati, i to samo dva dana nakon što joj je ćerka oteta. Drugo, da je, nedelju dana nakon što se vratila iz Žironde, stupila u kontakt s novinarkom koja se bavi istraživačkim novinarstvom, sigurno da bi joj poverila nešto važno. Ubijena je nekoliko dana kasnije.
Vozilo nastavi svoj put. Jeza mi je prožela kičmu.
Nisam imao ni najmanji dokaz, ali sam bio ubeđen da je Džojs Karlajl ubijena.

3.

Pošto auto-put ima moć da uspava ljude kao loš film, Karadek je krenuo prečicom do Pariza. Zaustavio se na benzinskoj pumpi po izlasku iz Vitri le Fransoe. Lampica za ulje svetlela je već nekoliko kilometara. Pumpa je trebalo da se zatvori, ali je momak, koji je u tom trenutku zatvarao pumpu, prihvatio da mi natoči gorivo. Mark mu dade jednu novčanicu.
„Sipaj mi ulje i ostavi kanister u gepeku.“
U prodavnici je kupio preostali sendvič. Industrijski nordijski hleb i losos začinjen otrovima. Izašao je da ga pojede napolju, proveravajući mobilni. Video je SMS od Malike Ferčiči, medicinske sestre iz doma Sent Barb. Iznenađujuća i kratka poruka:
Ako želite da me izvedete na večeru...
Slobodna sam krajem nedelje. M. F.

U mislima mu se odmah stvorilo sećanje na omamljujući miris tela devojke. Miris mandarine, kruške i đurđevka. Svetlost koja je odagnavala pomračinu njegove duše.
Pometen životnim nagonom koji se razvijao u njemu, sačuvao je odgovor samo za sebe i pozvao Rafaela. Sekretarica. Poruka: „Imam novosti. Krupan ulov! Pozovi me ako si naleteo na nešto.“
Kafa, cigareta, šaljiv razgovor s mehaničarem dok kiša opet počinje da pada.
Karadek uđe u rendž rover, pokrenu auto i proveri lampice na kontrolnoj tabli. Krenuo je, ali se na izlazu iz pumpe zaustavi ispred znaka „stop“ i iskoristi priliku da pripali još jednu cigaretu. Dok je i dalje maštario o Malikinoj poruci, novi prizor presekao ga je od iznenađenja.
Jebeno sranje!
Automobil, koji je kao munja protutnjao ispred njega, bio je crni BMW X6. Karadek je prepoznao zatamnjena stakla i dupli hromirani branik. Mogao je da stavi ruku na panj da je to isti auto kojim je Kler bila oteta!
Presekavši put kako bi krenuo u suprotnom pravcu, Karadek jurnu za krosoverom. Ovo nije moglo biti slučajno. Šta je ovaj auto tražio u ovom skrovitom mestu? Uspeo je da ga stigne, ali je ostao dobrano udaljen od njega, ne bi li prikupio još neke informacije. Nije smeo da rizikuje da ga primete.
Pošto je uključio grejanje, obrisao je rukavom umazani vetrobran. Sada je padala teška kiša koju je raznosio vetar.
Odmah nakon opasne krivine, X6 je skrenuo ne uključujući signalizaciju, na neki neobeleženi seoski put. Karadek ga je pratio bez oklevanja.
Što je više napredovao, to se stanje na puteljku pogoršavalo. Jedva da se moglo videti deset metara ispred. Put je bio uzan, oivičen šibljem i kamenjem. Iako mu je krosover krčio put, Mark se otežano kretao. Tek kada je primetio da ne može da se okrene, shvatio je da je upao u klopku.
Zapravo, X6 ga je svom silinom sabio.
Noseći ojačanu vazdušnu pušku, prilika u mantilu iskočila je iz vozila i krenula ka Karadeku. Pod svetlima automobila prepoznao je njegovo lice. Jebote!
Prestao je da diše. U glavi su mu se mešali likovi četiri žene: Eliz, njegove ćerke, Malike, Kler.
Napadač je uperio cev u njega.
Ne, previše je glupo. Ne može sada da umre.
Ne tako blizu cilja.
Pre nego što razreši slučaj Kler Karlajl, nikako.
Čuo se pucanj, automobil se zatresao i vetrobran rendž rovera razbio se u paramparčad.

13
U njihovim očima


Nesreća (...) je zaleđeni glib, crno blato, bolna krasta koja nas obavezuje da napravimo izbor: ili da joj se povinujemo ili da je prevaziđemo.
Boris Sirilnik


1.

Zovem se Kler Karlajl.
Trebalo bi da imam petnaest ili šesnaest godina. Sve zavisi od broja dana koliko sam u ovom pritvoru. Dvesta? Trista? Šeststo? Zaista je nemoguće da znam.
U moju ćeliju ne dopire dnevna svedost. Časovnik, novine i televizor nisu mi dostupni. Veći deo vremena provodim u magnovenju zbog anksiolitika. Uzgred, maločas, pre nego što je otišao mislim da se spremao da izađe, jer je nosio ogromnu postavljenu jaknu i šal došao je da mi da injekciju u ruku. Nekada mi je davao tablete, ali je konačno shvatio da sam ih pila svaki drugi put.
Ubod me je zaboleo, jer je bio nervozan i uznemiren. Znojio se, psovao, neprekidno žmirkao. Lice mu je bilo usahlo, a pogled izbezumljen. Od bola sam zaječala i zauzvrat dobila šamar i pesnicu u grudni koš. Prevazišao je sebe, obratio mi se rečima „mala prljava droljo“, potom je izvukao iglu i izašao iz prostorije zalupivši vrata. Pošto me nije vezao, sklupčala sam se u jednom uglu ćelije, ispod prljavog pokrivača.
Bilo je mnogo hladno. Bolele su me kosti, nos mi je bio slinav, imala sam temperaturu. Uprkos zvučnoj izolaciji, činilo mi se da čujem kišu, ali bilo je nemoguće, jer je možda kiša samo u mojoj glavi padala. Opružena na podu, čekala sam da mi dođe san, ali se njemu nije žurilo. Zbog jedne pesme koja mi se vrtela po glavi. Freedom, melodija Arete Frenklin. Pokušala sam da je utulim, ali uzalud. Nešto je zazvonilo, ne znam šta, i bila mi je potrebna večnost da shvatim: zaboravio je da zaključa vrata!
Ustajem u skoku. Od kada sam zatočenica, ovo mu se samo dva puta dogodilo. Prvi put nije poslužilo ničemu. S jedne strane, jer sam imala lisice na rukama, a s druge, jer je ubrzo i sam shvatio. Drugi put sam uspela da izađem u hodnik i da se popnem uz uglačano betonsko stepenište, koje vodi do vrata osiguranih pristupnom šifrom. Vratila sam se natrag, jer je i dalje bio u kući i plašila sam se da me ne čuje. Ali sada je upravo izlazio iz kuće!
Otvaram vrata, idem duž hodnika i penjem se uz stepenice trčećim korakom. Stavila sam uho na vrata. Sigurna sam da nije tu. Gledam kutiju alarma koja svetli u mraku i poziva me da unesem šifru. Srce mi iskače iz grudi. Treba da je pogodim! Posmatrajući dimenzije malog četvrtastog ekrana i brojeve koji se prikazuju kada se pritiskaju dugmići, shvatam da ulazna šifra ne bi trebalo da ima više od četiri karaktera. Kao pin-kod na mobilnom telefonu. Unosim nasumice nizove brojeva: 0000#, 6666#, 9999#, itd. Zatim shvatam da su četiri cifre pogodne za datum. Sećam se da mi je jednog dana potvrdio: „Najlepši dan moga života je dan kada sam tebe sreo.“ Povraćalo mi se. Dan koji on smatra našim prvim susretom je dan kada me je oteo, 28. maj 2005. Sa nevericom unosim 0528#, a potom se setim da se u Zapadnoj Evropi prvo pišu dani, a potom meseci. 2805#.
Neuspeli pokušaj.
Nije iznenađujuće. Najlepši dan psihopate njegovog kalibra može biti dan koji je isključivo njemu posvećen. A šta ako je, kao deran, jednostavno odabrao svoj datum rođenja? Sećanje. Jedne večeri, nekoliko nedelja nakon otmice, upao je u sobu s tortom: parče švarcvald torte, suvo i zagorelo, prekriveno odvratnim filom. Terao me je da jedem sve dok nisam počela da povraćam. Potom je raskopčao pantalone i zatražio „rođendanski poklon“. Dok sam bila na kolenima, primetila sam datum na njegovom ručnom satu. Trinaesti jul. Zatim sam opet povratila.
Ukucala sam četiri cifre: 1307, zatim potvrdila #. I vrata se otvoriše. Srce mi je umalo stalo. Ne usuđujem se da poverujem. Ulazim u mračnu prostoriju i ne uključujem svetio. Svi kapci na prozorima su spušteni. Svi prozori zatvoreni. Čuje se samo dobovanje kiše po krovu i staklima prozora. Čak ne pokušavam ni da vičem. Nemam pojma gde se nalazim. Sigurno je u pitanju izdvojena kuća (nekoliko puta mi je čak dopustio da se malo prošetam po nekakvom ograđenom pašnjaku iza kuće, ali vrlo retko), ali u kom mestu u Francuskoj? U blizini kog grada?
Nisam čak imala vremena ni da istražim kuću, jer sam već začula zvuk motora. Začuđujuće je i to što sam ovoga puta bila izuzetno smirena, iako sam bila svesna da se ovakva prilika neće ponovo ukazati. Lekovi su umrtvili moje telo i moj duh, ali neću se srušiti. Bar ne još. Adrenalin i strah deluju kao protivteža anksioliticima. Prvo što sam primetila ulazeći u sobu: preteška bronzana lampa. Skidam abažur i kidam kabl. Sakrila sam se iza vrata kada sam čula da ulazi. Moja čula su prenadražena, zamišljam ga kako pritrčava, čujem i dalje zvuk motora koji je ostao uključen. Zašto? Zato što se uspaničio. Mora da je shvatio da je zaboravio da zaključa vrata. A ja znam da je on zapravo pravi strašljivac. Paničar. Čovek bez petlje.
Vrata se otvaraju. Staložena sam. Više se ne plašim. Ovaj trenutak već dugo čekam. Znam da imam pravo na samo jedan pokušaj. Uzmi ili ostavi. Dlanovi su mi znojavi, ali čvrsto držim stalak lampe iza ramena. Iz sve snage ga tresnem po lobanji kada se okrenuo ka meni. Pred mojim očima situacija se odvija kao na usporenom snimku. Prvo vidim iznenađenje koje mu je preplavilo lice, zatim i oštri stalak lampe koji mu mrvi nos i razobličava lice uz bolni jauk. On se zatetura, okliznu i pade. Bacam svoje oružje, koje mi opet postaje preteško, i preskačem njegovo telo.


2.

Napolju sam.
Noć, kiša, omamljenost. Strah.
Trčim napred i ne preispitujem se.
Bosa sam za sve ovo vreme nije se udostojio da mi da ni najobičnije cipele samo donji deo uzane trenerke i staru majicu dugih rukava.
Zemlja. Blato. Nasred puta automobil, uključena svetla. Napravila sam grešku jer sam se osvrnula. Kifer mi je za petama. Krv mi se ledi. Otvaram vrata, zatvaram ih i treba mi čitava večnost da shvatim gde se nalazi dugme za centralno zaključavanje. Kišna zavesa spušta se preko vetrobrana. Udarac. Kifer lupa na prozor, lica izobličenog od mržnje, izbezumljenog pogleda. Pokušavam da ne obraćam pažnju na pritisak koji raste. Gledam kontrolnu tablu, menjač. Nikada u životu nisam vozila, ali kako mi se učinilo, to je automatik. U Njujorku sam već viđala žene u cipelicama Džimija Čua, s potpeticom od dvanaest centimetara i savršeno sređenim noktima za volanom ogromnih automobila poput poršea kajena. Vala, nisam gluplja od njih...
Od šoka sam vrisnula. Kifer je uzeo gvozdenu štanglu. Zamahnuo je da opet udari. Približavam se kako bih zgazila papučicu. Auto je u pokretu. Uključujem brisače. Nalazim se na šumskom putu. Oko mene tmina. Zastrašujuće žbunje, oblačno nebo, tamne senke pretećih stabala. Oprezna sam. Sada nikako ne smem da posustanem. Posle stotinak metara blatnjavi put postaje širi. Levo ih desno? Krećem nizbrdo i ubrzavam. Uspešno sam prošla nekoliko krivina i povratila samopouzdanje. Uključujem svetlo i vidim torbu na zadnjem sedištu. Moja žuta platnena torba! Torba koju sam nosila kada me je oteo. Nisam imala vremena da razmišljam otkud ona ovde, jer sam čula zvuk motora iza sebe. Postavljam retrovizor pod boljim uglom i vidim da mi je Kifer na motoru za petama. Ubrzavam, pokušavam da držim odstojanje između nas, ali on se nepokolebljivo približava. Zemlja je klizava. Opet ubrzavam. Još jedna krivina. Auto je skliznuo s puta i zakucao se u stenu. Pokušavam da krenem unazad, ali se automobil zaglavio u blatu.
Strah šiklja mojim venama. Uzimam torbu i izlazim iz auta. Stopala mi se zarivaju u gusto blato. Motor je svega nekoliko metara iza mene i sustiže me. Ne smem da ostanem na glavnom putu. Preprečiću kroz šumu. Trčim. Trčim. Grančice me šibaju po licu, bodlje divljih kupina kidaju mi kožu, kamenje mi guli stopala, ali se osećam dobro. Već nekoliko sekundi sam slobodna, živa, i nema ničeg lepšeg na ovom svetu. Trčim. Priroda koja me okružuje i ja postajemo jedno telo. Postajem kiša koja me kupa, postajem šuma koja me štiti i guta, ja sam krv koja mi pulsira u srcu. Trčim. Ja sam napor koji me iscrpljuje, povređena divljač koja ne da da je savladaju.
Iznenada, tlo mi izmiče pod nogama i prelećem nekoliko metara, držeći čvrsto torbu uz sebe. Padam na asfaltirani put bez ikakvog osvetljenja. Nisam imala vremena da povratim dah, a već sam opet čula zvuk motora, koji je pratio moj trag. Okrećem se kako bih nastavila da trčim u suprotnom pravcu. Krivina. Zatim dva zaslepljujuća svetla, zvuk sirene. Sudar.
Velika crna rupa.
Više ne trčim.

3.

Škripa guma.
Zvuk motora koji se zaustavlja.
Otvaram oči.
Još uvek je mrak, razbijen žućkastim odsjajima oreola uličnih svetiljki. Ležim u zavučenom delu parkinga pod otvorenim nebom. Leđa su mi izubijana, migrena mi zaglušuje uši, osećam bol u predelu kukova. Krvari mi glava. Torba je pored mene.
Šta kog vraga tražim ovde?
Suze mi liju niz obraze. Možda sanjam. Možda sam mrtva. Podupirem se rukama da ustanem. Ne, smrt ne izgleda ovako.
Uzimam svoju torbu da bih videla šta je unutra. Mislim da haluciniram jer unutra su svežnjevi i svežnjevi novčanica. Hiljade evra, nesumnjivo više desetina hiljada evra. U mojoj glavi je toliki haos da čak i ne postavljam pitanje zašto je onaj bolesnik u kolima vozio toliku količinu novca. U jednom od bočnih džepova pronalazim veliku ukoričenu plavu svesku, kao i telefonsku karticu, i tog trenutka shvatam da ovo vredi više od nekoliko hiljada evra. Načinila sam nekoliko koraka na asfaltu. Nalazim se usred građevine koja je u obliku slova U. Prva zgrada je vrlo stara, od mrke cigle, s crepom od škriljca. Druga je moderna, u obliku pravog paralelopipeda od betona i stakla.
Zvuk motora, rotaciono svetlo koje treperi, ambulantna kola stižu na parking. Obuzima me strah. Svakog časa očekujem da će Kifer odnekud iskočiti. Moram otići odavde. Ali kuda? Šunjajući se između automobila, primećujem svetleću tablu Klinički centar Saverna. A priori, nalazim se u bolnici. Ali ko me je ovde doveo? Zašto u ovo zadnje dvorište? Koliko je vremena prošlo otkako sam izgubila svest?
Za trenutak, razmišljam da li da uđem u hol, ali odustajem. Moram da pozovem mamu. Samo u nju imam poverenja. Ona će znati da me uputi i da mi kaže šta da radim.
Izlazim iz kruga zgrade i nastavljam da hodam dvosmernom ulicom duž koje se nižu kuće. Prema natpisu na saobraćajnom znaku nalazim se blizu centra grada. Hodam. Kiša je prestala i sada je vreme skoro blago. I dalje ne znam ni koji je datum ni koliko je sati. Prolazeći ispred neke kuće, uviđam da su na malom tremu, koji natkriljuje ulazna vrata, svi članovi porodice ostavili cipele pune blata i kabanice daše suše. Preskačem ogradu i uzimam vetrovku i par patika, koje verovatno pripadaju majci. Skoro moja veličina, pomislila sam dok sam ih obuvala, ostavljajući ispod otirača dve novčanice od pedeset evra, koje sam izvukla iz torbe.
Hodam. Vrti mi se u glavi. Još ne mogu da poverujem da sam slobodna. Svakog trenutka mislim da ću se probuditi. Hodam. Kao mesečar. Sada mi lekovi usporavaju noge i zamagljuju duh. Hodam. Uskoro stižem u Savern, Železnički trg. Sat pokazuje 1.55. Malo dalje, na tabli piše: „Strazbur 54 km.“ Dakle, nalazim se na istoku Francuske. To mi ništa ne znači. Sve i da su mi rekli da sam u Lozani ih u Brestu, ne bih ni trepnula. Sve mi izgleda veoma nestvarno.
Na trgu nema nikog osim dva beskućnika, koji spavaju ispred izloga prodavnice. Na ulazu u stanicu nalazi se telefonska kabina. Ulazim, ali ne zatvaram vrata. Nesnosan miris mokraće zagadio je telefonsku kabinu. Ruke mi drhte dok pokušavam da ubacim karticu u aparat. Proveravam da li ima kredita i pokušavam da odgonetnem plastificirano uputstvo za pozivanje brojeva u inostranstvu. Čitam, ali ništa ne razumem, jer je uputstvo za upotrebu prekriveno grafitima, a svaki je gluplji od prethodnog: „Ovo je Francuska!“ „Neli voli da puši matore kurčeve“ „Gevirctraminer7 će pobediti“ „Ana Mari je stavila na i tačku / Ana Mari je gurnula prst u svoju mačku“ „Ja sam pesnik“.
Nakon pet minuta i posle nekoliko neuspelih pokušaja, konačno sam uspela da dobijem vezu. Zvonilo je šest puta, obeshrabrujuće sporo, pre nego što se majka napokon javila. Evo mog pravog oslobođenja: „Mama, ja sam, Kler! Pobegla sam, mama! Pobegla sam!“
S druge strane nije bila moja majka. Javila mi se neka gospođa koja mi je staloženo objasnila da je moja majka umrla pre dve godine.
Isprva, imala sam utisak da informacija ne dopire do mene, da je moj mozak odbija. U ušima mi je bubnjalo i obuzela me je mučnina, kao da mi je neko zakucavao eksere u bubnu opnu. Smrad mokraće potom mi se uvukao u glavu. Sagnula sam se da se ispovraćam. Ali nisam imala snage. I iznova sam se obrušila u crnu rupu.


4.

Bilo je 6 izjutra kada sam se osvestila. Ušla sam kao zombi u stanicu i pronašla mesto u vozu za Pariz.
Opet sam se sručila na sedište, naslonila licem na staklo prozora i iznova utonula u san, dok me kontrolor nije probudio. Kako nisam imala „vožnu legitimaciju*, platila sam u gotovini i kaznu i kartu. Lik je zgrabio novac i nije ni trepnuo. Mislim da se ni on nije pošteno razbudio. Ubrzo sam opet zaspala. Kratka dremka prepuna neprijatnih snova. Samo se sećam da se posle Remsa voz zaustavio usred neke nedođije i da je ostao u mestu čitavih sat i po. U vagonu su se ljudi bunili. Njihove uvrede podsetile su me na prostačke grafite iz telefonske kabine: „Usrana zemlja“ „Nema nikoga da nam objasni šta se dešava“ „Još jedan njihov usrani štrajk“ „Treba što pre da ih privatizuju“...
Voz se konačno pokrenuo i zbog kašnjenja stigao u Pariz tek u 10.30.
A sada?
Tokom čitave druge polovine puta nisam prestajala da razmišljam o Kendis Čejmberlen.
Kendis je bila vrlo ljubazna i lepa curica, koja je živela na stotinak metara od mene u Harlemu. Bila je starija od mene, ali smo uvek razgovarale dok smo se vraćale iz škole. Bila je dobar đak, dobro dete koje imalo nameru da uspe. Ona mi je pozajmljivala knjige, davala konstruktivne savete i pripremala za mnoge životne zablude.
Jednog dana je ipak, nakon šesnaestog rođendana, pošla za grupicom mladića koji su živeli u naselju Baumer, bloku socijalnih stanova iznad 150. ulice. Ne znam zašto je ona, inače povučena i oprezna, dopustila sebi da se uvuče u to sranje, ni kako je zaista bilo. Sve što znam jeste da su je ti likovi držali zatvorenu u jednom skladištu otpadnih kanti, u podrumu neke od tih zgrada. Znam i to da su je naizmenično silovali danima i da je policiji bilo potrebno dve nedelje da je odatle oslobodi.
Nakon nekoliko dana provedenih u bolnici, Kendis je došla kod svojih roditelja u 134. ulici, blizu Saborne crkve. Od tog trenutka mediji su se razularili. Danonoćno su reporteri, fotografi i paparaci opsedali kuću Čejmberlenovih. Svakog jutra kada sam išla u školu, gledala sam novinare i kamermane kako pripremaju živa uključenja za lokalne i nacionalne televizijske kuće.
Nekoliko puta Kendisin otac zamolio je medije da poštuju pretrpljeni bol njegove ćerke i da se gube, ali ga niko nije slušao. Kendis je bila crne puti, a jedan od silovatelja bio je belac. Udruženja i političari počeli su da instrumentalizuju dramu, koja je, po mom mišljenju, više ukazivala na divljaštvo nego na rasni problem.
Tada sam imala jedanaest ili dvanaest godina i taj slučaj me je veoma potresao. Šta su kog vraga ti zreli ljudi tražili ispred njene kuće? Svi su bili fakultetski obrazovani. Šta su čekali tako u čoporima, pribijeni uz ogradu? Šta su oni očekivali da nađu, kopajući po ranama prošlosti, nadajući se da će naleteti na svedočenje nekog od komšija, komšinica, prijatelja iz detinjstva, koja bi potom iskasapili, izvukli iz konteksta, beskonačno usitnili, radujući se što su dolili ulje na vatru?
„To je princip slobode izveštavanja“, odgovori mi jedna od reporterki, kojoj sam postavila to pitanje vraćajući se iz škole. Ali izveštavanja o čemu? Jedna devojčica preživela je neiskazane muke i porodica je patila s njom. Da li je trebalo tome dodavati nasilje i voajerizam? Da li je zaista trebalo odavati takvu sliku, koja nema drugi cilj osim da rasplamsa čaršijske priče i da potpali čitalačku publiku, kojoj samo žele da uvale umetnute reklamne listove?
I ono što je moralo da se desi, desilo se. Jednog jutra gospođa Čejmberlen pronašla je beživotno telo svoje ćerke u kadi prepunoj vode i krvi. Kendis je prerezala vene tokom noći. Koliko ja znam, moja prijateljica nije ostavila ni oproštajno pismo, ali sam pomislila da je to uradila shvativši da više nikada neće moći da vodi normalan život. U tuđim očima, ona će uvek biti devojka koju su silovali na otpadu u naselju Baumer.
Izvan sebe od bola, njen otac Darijus Čejmberlen je uzeo pušku i izašao na terasu. Vrlo smiren, napunio je oružje i bez žurbe pucao nekoliko puta u masu, smrtno ranivši onu novinarku koja mi je držala slovo „o principu slobode izveštavanja“, ubivši i njenog kolegu kamermana, koji je imao dvoje dece.
Od toga dana nemam više zabluda. Kod onog luđaka Kifera bilo je knjiga. To je jedina razonoda koja mi je bila dopuštena: mala biblioteka na policama koje je napravio u mojoj ćeliji. Stare knjige iz psihologije i filozofije, koje su pripadale njegovoj majci. Tokom dve godine, osim pisanja u sveskama koje bi mi Kifer oduzimao čim bih ih ispisala, nisam imala drugu zanimaciju do čitanja. Neke knjige pročitala sam toliko puta da sam znala napamet pojedine delove. „Sa srcem žednim ljubavi, čovek nije ni izbliza dobroćudan“, napisao je Frojd u svom delu Nelagodnost u kulturi. Da, čovek je sebi najveći neprijatelj. Čovek je u stalnom ratu sa sobom. U najtananijoj ljudskoj biti obitavaju nasilje, agresija, nagon za smrću, želja za potčinjavanjem i porobljavanjem, želja za poniženjem sebi slične jedinke.

5.

Istočna železnička stanica. Pokretne stepenice su u kvaru. Dok se penjem uz stepenice, teško mi je da se oduprem rulji koja me gazi i nosi kao talas. Pošto osećam da sam iznemogla, sedam u bezlični kafić jednog ugostiteljskog lanca. Kako je mesto krcato, sedam za šank. Krče mi creva. Proždirem čokoladicu i dva kroasana. Suze mi liju, ali pokušavam da se suzdržim da me konobar ne bi primetio. Dovoljno je što sam bezvezno obučena.
A sada?
Ne želim da završim kao Kendis, ali znam da ni ja nikada više ne bih mogla da vodim normalan život. U njihovim očima uvek ću biti devojka koju je psihopata držao zatvorenu i silovao više od dve godine. To će biti moja etiketa. Trajna. Biću vašarska mečka koja je dužna da odgovara na svačija pitanja. Šta vam je to čudovište radilo? Koliko puta? Kako? Policija će želeti da zna. Pravosuđe će želeti da zna. Novinari će želeti da znaju. Ja ću odgovarati, ali će svaki odgovor podsticati novo pitanje. Uvek će još nešto hteti da me pitaju. I još nešto. Da sve ogolim. Opet i iznova.
Možda ću se jednog dana zaljubiti. Srešću čoveka koji će me voleti, koji će me nasmejati i koji će podjednako poštovati moju nezavisnost i moju želju da me neko zaštiti. Lepo mi je kada na to pomislim. Zamišljam naš filmski susret. Desiće se kada ga najmanje budem očekivala. Najzad, tako ja to zamišljam. I doći će trenutak kada će on saznati ko sam ja. Curica koju je oteo Kifer. Jedna etiketa ostavlja po strani sve ostale. I možda će me posle toga više voleti, ali ne kao ranije. Sa više saosećanja i sažaljenja. Ali ja ne želim to sažaljenje. Ne želim da budem ta devojka u njihovim očima.
Drhtim. Hladno mi je. Već sada ne osećam moje izbavljenje kao pobedu ih oslobađanje. Jaka sam. Mogu iz svega da se izbavim. Preživela sam dve godine pakla. Ne želim da postanem preplašena zver. Nakon što sam bila plen jednog psihopate, i ne pomišljam na mogućnost da opet preživim pakao.
Sklapam oči. Iscrpljena sam. Fizičke i psihičke posledice poslednjih nekoliko sati mog života. Sedeći na stohci, pokušavam da se ne obrušim. Pred očima mi je slika majke, i suze mi opet naviru. Ne znam u kojim okolnostima je preminula, ali već znam da sam je na neki način ja ubila.
Vreme se oteglo. Nemam više nikakve odrednice. U mojoj glavi neke stvari su jasne, dok su neke potpuno zbunjujuće.
Iznenada, na ekranu televizora okačenom u uglu kafića posmatram prizore koji mi deluju nadrealno. Prava halucinacija. Protrljala sam oči od neverice i naprežem se da bolje čujem voditelja informativnog programa:
„Užasno otkriće u Alzasu, gde je rano jutros primećen veliki požar u kući usred šume Petit Pjer u blizini Saverna. Vatrogasci, koje je obavestila žandarmerija, efikasno su se organizovali kako bi lokalizovali požar i sprečili njegovo širenje u ostala šumom prekrivena područja. Istraga bi trebalo da utvrdi uzroke požara, jer su, nakon intervencije, vatrogasci otkrili najmanje četiri tela u kući koja je pripadala Hajncu Kiferu, nemačkom arhitekti koji...“
Srce mi se kidalo. Knedla mi je zastala u grlu i počela da me guši.
Pobeći.
Stavljam novčanicu na šank i ustajem ne sačekavši kusur. Grabim torbu i izlazim iz kafića.
Kler Karlajl više ne postoji.
Od sada sam neko drugi.