Ljubav 14 - Federiko Moća

First topic message reminder :



Fenomen ljubavi se nastavlja...

Karolina ima 14 godina i posebna je, kao što su posebne i ostale devojčice njenih godina. To je čarobno doba, kada zajedno sa najboljim drugaricama delite svakodnevicu i snove. Tada se odigravaju i prvi poljupci, ukradeni u senci ulaznih vrata. Muzika neprestano odzvanja, a reči pesama kao da opisuju samo vas... Sastavni deo života svakog tinejdžera čine žurke, škola, šegačenje sa drugarima, otkačeni profesori, ali i pismeni zadaci za koje treba zagrejati stolicu. Tu negde je i divna baka koja razume ono nešto što se skriva u duši njene unuke. A tu je i opušteni stariji brat koji ohrabruje srce svoje sestre u snevanju.

A ljubav? Kako, zaista, izgleda ljubav? Da li ljubav poseduje Masimilijanov lik? Da li je to ljubav? Karolina je, nažalost, izgubila telefon, a sa njim i sve njegove kontakte! Ali duboko u srcu, ona zna da će ga, na ovaj ili onaj način, pronaći.

I dok sneva o letenju tri metra iznad neba, njen život se odvija između dnevnih obaveza i mračnog porodičnog života. Ali Karolina je spremna za sreću...

Ljubav 14 je putovanje kroz osećanja, to je uzbuđenje prve ljubavi, ali i bol usled iznenadne izdaje koja nas ostavlja skrhane, bez reči. To je gubitak nekoga do koga nam je stalo, ali i iskustvo ljubavnog čina od kojeg nam srce titra.

„Aaaa, ledena je! Ludače jedan!” Ona bi ga onda jurila kao luda, a on bi naglo menjao pravac, čas desno, čas levo, i nestajao između pedolina, i onda bi nastavili da se jure oko tuševa, sve do suncobrana ka obali. Sve dok ona ne bi skočila na pedolinu, a ponekad se i bacala na njega kada bi nastavili da se bore na pesku. I jednom je tako Paola pocepala gornji deo kupaćeg, ali ju je bilo baš briga. Nastavila je da se bori i tako golih grudi. A ljudi su zastajkivali i smejali se. A oni su bili lepi i divlji, atrakcija na plaži. I sad se ne sećam baš šta se još dešavalo. A da, nekad je i ona znala njemu da smešta. Jednom mu je polako, polako, iskopala pesak ispod ležaljke, ali je to dugo radila. Napravila je baš duboku rupu, i kad se stolica srušila, upala je u rupu. A on je ostao zarobljen unutra i smejao se dok ga je ona posipala vrućim peskom. „A, joj, Paola, vrelo je!” I stalno su se smejali.
Ovog leta, međutim, on je bio sam. Stalno je bio ispod suncobrana i čitao knjige. Razne. Ne znam zašto, ali mislila sam da mora da su dosadne. Možda zato što mu je faca uvek bila pomalo obešena. I nisam čula da ga je bilo ko pitao za Paolu. Ali neko na plaži je to morao da zna i verovatno je rekao Valteru, spasiocu, koji je to jednom ispričao maminoj drugarici Gabrijeli, a ona je jedna od onih koje nikada ne mogu da ćute. I baš, sledećeg dana... „Da, da, Valter mi je rekao, nisu više zajedno.”
I bilo mi je žao. Baš mnogo. Sad mi naša plaža izgleda nekako drugačije. Kao da joj nešto fali. Kao da više nema crvenog čamca za spasioce ili čikice što prodaje novine i što često prolazi s kolicima, ili onog skroz preplanulog s belom treger-majicom i u plavim bermudama što prodaje kokos.
Frančesko i Paola su bili moji. Možda oni mene nikada nisu ni primetili, jer sam bila mala i beznačajna, ali cela njihova priča, njihov dolazak vespom, kad su se igrali reketima i onda njihove fore i jurnjava i oni poljupci - ispunjavali su svako moje leto. Mada to i ne znaju, ovo dvoje zaljubljenih će mi nedostajati.

Skoro da nisam ni primetila, evo me ispred crkve. I vrlo polako penjem se uz one stepenice, vođena ko zna kojim razlogom. Otvaram ona teška vrata. Tišina. Veliki crkveni brod, prazan, sređen. Na drvenim klupama niko ne sedi. Samo neka starija žena nalazi se skroz tamo u dnu. Briše

prašinu s velikih sveća oko malog oltara. Da, sećam se, tamo se obavljaju krštenja. Dogodilo mi se jednom da sam prisustvovala jednom. Sve je bilo predivno. Beba je gledala u roditelje razrogačenih očiju. Nije plakala. Čekala je radoznala i pomalo uplašena zbog onoga što će se dogoditi. Nasmejem se. Zašto mi je došla u pamet slika tog deteta? I to baš danas. Podižem obrvu. Ne usuđujem se da zamislim šta bi se posle desilo. Kuća. Škola. Život. Moj otac, moja majka, moj brat, baka Luči. A šta bi tek Ale na to rekla... ne želim ni da mislim o tome.
„Karolina?” Okrećem se.
„Ćao... Ne prepoznaješ me?”
To je neki pop, naravno. Visok je. Ima kratku kosu i lepo, nasmejano lice, otvoreno.
„Ja sam don Roberto. Upoznali smo se prošle godine, na pripremi za krizmanje... a ti si učestvovala u diskusiji...”
Naravno. A kako drugačije? Ali on se smeši, onda savija glavu u stranu; s blagom ali konkretnom znatiželjom, dobrom, smirenom.
„Šta radiš ovde?” Onda opet postaje jako ozbiljan. „Mogu li ti pomoći?” Izgleda čak i malo zabrinut. A ja stvarno ne znam šta da mu kažem.
„Došla sam da se molim...” Da, u ovo mora da poveruje.
Smeši mi se. „Dođi, idemo napolje...”
Opet smo u dvorištu i šetamo. Malo me podseća na neku od onih scena koje nam je čitao prof Leone, don Abondio koji razgovara s Lučijom. O bože, pa to su Verenici! Razumeš... E, kamo sreće! Ali malo je rano. A don Roberto priča o svemu pomalo, možda da bih se ja opustila.
„Znam da ste diskutovali s don Đanijem na času.”
„Da, otkud to znate?”
„On mi je ispričao.”
,,A. Hm, bolje.” Da, malo je bolje od onoga što sam mislila o don Daniju. Ko zna, ipak, kako mu je sve ispričao. Don Roberto me gleda i skoro da čita moje misli.
„Rekao je da je on pogrešio, znaš, da je hteo da vam bude prijatno i da možda nije trebalo da priča privatne stvari iz života te vaše drugarice...”
„Pa da!”
,,I sad može da se opkladi da ti nama više ne veruješ.” ”Ne vama nego njemu.”
,,A meni malo i veruješ?” Gleda me, smeši se, hoće da na mene prenese svoju smirenost.
„Da, naravno... zašto da ne.”
„I onda, hoćeš li da mi kažeš kako to da si došla u crkvu?”
„Došla sam da se molim, rekla sam vam.”
„Da, naravno, ali ako do molitve dođe na ovakav način, to je obično zato što se čovek nalazi u delikatnoj situaciji i boji se da ne uradi nešto pogrešno.”
A joj. Ovaj ovde je baš intuitivan.
Sačekam malo. Dugo udahnem. I mislim na njega.
„Hm, ovako, moj brat je otišao od kuće. Još uvek nije ništa rešio, samo što se nije slagao s mojim ocem, i tako...”
„Tvoj brat je imao mnogo hrabrosti. Malo je mladih ljudi koji danas odlaze od kuće i traže svoj put.”

„Da.” Nastaje malo čudna tišina. Rasti Džejms mi je pritekao u pomoć i u ovom slučaju. Naravno, nije on bio taj zbog koga sam ušla u crkvu, ali kako bilo, stalo mi je da sve bude dobro i s njim. A jedna molitva ne može da škodi, zar ne?
„Mmm, ja sad moram da idem.”
„Dobro, Karolina, pomoli se ako želiš. Ali videćeš da će sve krenuti nabolje.”
„Da, hvala vam, oče”, izlazim kroz kapiju, uz njegov blagoslov i, nadam se, uz blagoslov još nekog drugog. Ionako On sve odlično zna, čak i na koju molitvu sam mislila... njega valjda ne mogu da slažem, zar ne?
Tako nastavljam da hodam. Svaki ćošak miriše, svaki cvet, svaka biljka izgleda kao da osvaja prostor za sebe. Moj grad mi izgleda lepši nego ikada. Ili je to možda ljubav. Samo to što sam izgovorila ove reči zabrinulo me je. Da ne treba možda da se vratim u crkvu i ispovedim se priznajući sve? Dođe mi da se smejem. Ne. Kako beše ide ona rečenica? „Ljubav obične ljude čini posebnim.”
I čini lepšim gradove. Sve postaje lepše. Kao da nosiš naočari s ljubavnim staklima. Naočari
Love. Takve su moje. Iako ih ja ne nosim, nosi ih moje srce! Danas sam raspoložena za poeziju.
Koliko je sati? Petnaest do deset. On i dalje spava, razumeš. Ali Džamiro je možda budan. Uzimam mobilni i okrećem broj. Smešan je. U stvari se zove Paskvale. Sećam se kako sam ga upoznala. Trg Navona. Pre godinu dana.
,,'Ajmo, malo da bacamo karte!”
Alis je uvek presrećna kad ima nešto novo da se radi i pre svega kad treba da se troše pare.
„Hajde, ja častim!”
Klod se ne dvoumi. „Ja hoću.”
„Okej.” Ne bih da budem neljubazna. ,,I ja hoću.”
„Sedite, gledaću vam svima zajedno i daću vam čak i popust. Ja sam Džamiro.” Pruža ruku svima trima, a Alis će, njoj ništa ne promakne: „Ali ti se zoveš Paskvale.”
Ostaje bez reči.
„Otkud ti to znaš?”
„Piše na razglednici koja ti viri iz torbe.”
Džamiro se smeje. „To mi je umetničko ime. Ja sam Džamiro. Na trenutak si me uplašila.
Pomislio sam da ti imaš moći...”
„Da, medijum!”
„Da”, Alis pokazuje na Klod i ne može a da ne kaže: „A ona je ekstralardž!”
„Kretenko!” Ali na kraju, Klod se ne ljuti i smeje se. Džamiro počinje da nam gleda u dlanove i čak nam otvara i karte. Onda me gleda i izleće mu neverovatna rečenica: „Upoznaćeš sunce.”
„A to je?”
„Ne znam, to vidim. Upoznaćeš sunce.”
„Nadam se da nećeš završiti kao Ikar...” Alis i njene redovne fore. Klod koja ne razume. Ja koja ne mogu to da zamislim. Ali ubrzo ću otkriti.
Konačno mi se Džamiro javlja na mobilni.
„I, šta sad? Još uvek si u svetu snova?”
„Šta je stvarnost, a šta je san...”, uvek ovako odgovara.
Smejem se. Džamiro nastavlja da priča. „A, pre svega, ko je to?”
„Šta, bre, nisi me prepoznao? Ovde tvoja noćna mora.”
„Karo!”

„Eto, bravo. Vidiš?”
„Šta se dešava? Otkud to da me zoveš ovako rano? U ovo doba, u subotu ujutru? To ne liči na tebe. Dakle, šta se događa?”
„Ne znam... ali je važno, mnogo važno za mene, šta kažu tvoje karte?”
„Odmah ću da pogledam.” Tišina. Čujem samo fine pokrete, kao kad lišće dodiruje zemlju, kao kad listaš knjigu, kao... Kao karte koje se šire po nekom stolu.
„Džamiro...”
„Šta je?”
„Da li treba da se zabrinem?”
„Ne veruj em... ili možda da.”
„Šta ti to znači?”
„Ovako, vidim samo malo kiše. Ne... ne... vidim sunce. Da, evo ga. Kad se pojavi sunce, sve će biti mnogo jasnije. Vedrije...”
„Jaooo. Hvala ti, veliko si srce.”
Prekidam vezu i trčim. Kao poludela. Više nema sumnje. Moje molitve su uslišene. Malo dalje odatle. Isto vreme, isti grad.
Džamiro vrti glavom. Gleda u mobilni. Onda u te karte. Da, sad vidim. Nije to kiša. Džamiro oseća kako mu se srce steže. To su suze.

Januar


Dobro došli u Novu godinu za koju se nadam da će biti puna lepih stvari! A ja ću dodati i svoje lepe želje! A Happy New Year. Ein gutes neues Jahr. Feliz Ano Nuevo. Bonne Annie. Sčastlivogo Nonovogo Goda. Eto, znam ih! Vidite, dragi profesori, sve ih znam!

Izveštaj na kraju godine:
Najluđi drugari? Džibo i Kudini! Prave drugarice: Klod i Alis!
Pesma s kraja decembra? Ona od Tormenta, Ostani ovde. Jesi li promenila nešto u svom životu? Da, ostavila sam Lelea! S kim si se najviše svađala? Sa svojom sestrom, kao i uvek.
Moto godine koja prolazi: Ad maiora, nisam znala šta to znači ali mi je objasnio moj brat. Moto godine koja dolazi: Ad maiorc! Sad kad sam naučila šta znači!
Film koji želim da gledam: Into the Wild, Kuskus, Nikad nije kasno, Prodavnica čuda gospodina Magorijuma, P.S. I Love You.
Misao današnjeg dana: Volela bih da nova godina bude fantazmagorična.
Ono što ću mrzeti u novoj godini: Pismene, nevaspitanje, gospođu Marineli kada me bude pitala imam li dečka, Klod kad jede nokte i Alis kad pravi previše izazovne frizure, tatu kad ne kazni Ale, tehničko vaspitanje, posebno provodnike i izolatore, ustajanje u 7.00 za školu, kad ne mogu da nađem papuče, one što govore „ja sam mršava, ali jedem sve, imam brz metabolizam”.
Ono što ću obožavati u novoj godini: Smolvil, High School Musical, Seks i grad. Gimnazijalce, koji sad idu na Skaju i mogu da se gledaju samo kod Alis, Zločinačke umove, Pričaj sa mnom, Zeliga, Hijene, vožnju motorom iako ga još uvek nemam, baletanke marke
,,mis ribetina”, čokoladu.
Odeća: farmerke, majica s čamac izrezom, debeli kaiš , patike.
Citat: „Okrenusmo se posle dvanaest koraka, zato što je ljubav duel, i pogledasmo se poslednji put.” Džek Keruak, Na putu.
Pesma: Hey There Delilah od Plain White Tsa. A, zaboravih. Da budem srećna.

Januar je fenomenalan mesec! Kad počinje godina, uvek imaš hiljadu stvari na umu, kao kad počinje nedelja ili kao kad počinješ bilo šta novo, čak i za ljubav uvek imaš hiljadu planova, ali ponekad neke stvari ne zavise samo od tebe. Tako da nisi merodavan! Kako bilo, ja sam napravila svoj novi blog, promenila sam fotku na Maj spejsu, a za MSN sam sakupila nove smajlije. Sve u svemu, godina je počela u velikom stilu. Najhitnije je, kao u svemu drugom, da uspeš da održiš uvek isti polet.
Prekosutra opet počinje škola! A meni je tako dobro kod kuće na ovom raspustu. Ujutru, malo duže razvlačenje po krevetu. A onda po podne izlazak s Alis i Klod. Rim. Ulice. Prodavnice. Izlozi

svi u pripremama za popuste koji samo što nisu počeli. Nas tri koje se zezamo na svoj uobičajeni način. Mnogo slobodnog vremena iako su nam dali brdo domaćih zadataka. Poslednji božićni filmovi na TV-u koje gledam po pet minuta, šetnje s Džoijem, ludački SMS-ovi od Klod — ja mislim da ih nalazi na internetu - tipa: „Konj ulazi u bioskop i kreće ka blagajnici: jednu kartu, molim vas, a blagajnica: aaaaa! Konj koji priča! A konj će: ne brinite, gospodo, ćutaću u sali”. A na kraju nisam shvatila ni da li ih šalje samo meni ili i drugima. Tja. Kako bilo, šalje mi ih! A onda i Bogojavljenje! Volela bih kad bih pronašla čarapu punu bombona od narandže koje obožavam, imala pravi odgovor u vezi s Masijem, znala koju srednju školu da izaberem! Moramo imati i probni upis. Alis kaže možda gimnazija, Klod bi htela da ide u dizajnersku ili u filološku, a ja u gimnaziju. U stvari, ne bih htela da se odvajam od njih... užas! Moj legendarni brat mi je rekao da treba da izaberem na osnovu onoga što osećam, a ne na osnovu toga gde idu moje drugarice jer će drugarstvo svakako trajati, i ako promašiš školu, to ćeš platiti. U pravu je... kao i uvek, uostalom! Ipak, na kraju sam dobila fenomenalnu čarapu: „mars” čokoladice, bombone od crnog šećera, s omotom i one manje, šarene gumene bombone u obliku životinja, razne vrste mlečnih i crnih čokolada. Volela bih kad bi trajale bar do Uskrsa! Isplanirala sam da ću samo subotom jesti pomalo od svega. Posle će stići i uskršnja čokolada...
Tako sve do leta. A pre svega neću se ugojiti. To je osnovno. Treba posle da sretnem Masija i da mi on kaže „A ko si ti? Ko? Karolina? Aha, pre dvadeset kilograma!”
Gimnastika je najbitnija. Ona umetnička mi se mnogo sviđa, trudiš se, znojiš, zabavljaš se.
„Zvrrr.” Moj mobilni. Gledam u ekran. Alis. Nikako ne može da izdrži. Nedostajem joj. Kad saberem MSN i mobilni, zvala me je jedno sto puta. Javljam se, ali joj ne dajem vremena da progovori.
„Okej, razumem te... Ne možeš da izdržiš, je li? Pazi kad smo od prekosutra opet u školi, eto.”
„Luda si... Jesi li spremna, Karo, vest godine!”
„Pričaj sve.”
„Pozvane smo na žurku kod Borcilijeve!”
„Neee.”
„Daaa.”
„Alis, carice!”
„Doći ću po tebe za pola sata, važi?”
„Zbog čega?”
„Idemo u šoping bez granica!”
Prekida vezu. Nikad mi ne daje vremena da odgovorim na njene predloge. A ako imam nešto drugo da radim? Neki posao, izlazim s mamom, s drugom drugaricom, sa... sa dečkom! Alis je takva. Uzmi ili ostavi. Ili, bolje uzmi i pusti da te proguta. Nema veze, ona je svakako legenda. Sigurna sam da nas je samo zahvaljujući njoj Borcilijeva pozvala.
Stefanija Borcili. Petnaest godina, jednom ponavljala drugu. Školska legenda. Njena je priča, bila istinita ili ne, da je već vodila ljubav. To jest, ne znam da li je to tačno, ali u leto, čim je napunila četrnaest godina, zatvorila se u sobu u svojoj vikendici na selu na jezeru Bračano, u velikoj sobi iz koje se vidi jezero, s prelepim dečkom, Pjerom Frerijem, Francuzem koji priča italijanski i prvo je bio u našoj školi, ali je ipak nastavio u Parizu. I niko nikad nije saznao za tu priču. Te noći su istrčali iz kuće i bacili se u bazen baš dok je žurka bila u punom jeku, on u crnim gaćama, a ona je imala samo gaćice i sigurno su svi videli da su se u vodi samo ljubili.
Jednog dana sam bila u sali. Bilo je to prošle godine. Druga godina je imala čas i trebalo je da mi uđemo da igramo odbojku, tu je bila i Borcili, i kad je izlazila, pala joj je dukserica koju je nosila vezanu oko struka.
,,E, ispalo ti ovo”, stigla sam je i dala joj duks.

„Hvala”, nasmešila mi se na neverovatan način. Lepo lice, srdačno, bez briga, poneka pegica, dva krupna plava oka i svetlosmeda kosa, malo kovrdžava, puštena i divlja. Onda je uzela duksericu i okrenula se i otišla skoro poskakujući. Sad, ja ne znam da li je ta priča istinita, ali Alis se od onda takmiči s njom, i kad sam joj rekla: „Meni je simpatična...”, odgovorila mi je: „Ne. Nije moguće, jedna takva ne može da ti bude simpatična.” I iskreno, tu sam prekinula dalji razgovor na tu temu i nisam ga više nastavljala. Ne znam šta Alis toliko ima protiv Stefanije Borcili i još manje zašto joj je onda toliko stalo da ide na njene žurke.
Ali čini mi se da će to biti ludilo i ja apsolutno ne želim da ga propustim.

„Uzmi ovo, vidi kako je lepo.”
Alis skida jednu od vešalica, na kojoj je top od plavih šljokica. „Ma to je premalo!”
,,A šta bi ti, trenerku? Pazi kad je naziv žurke Tokio Hotel.” ,,I onda?”
,,I onda mi moramo da budemo prave razularene igračice.”
„Da. Ja hoću skroz da ludujem tamo.” Klod isprobava neke stvari. ,A kako mi ova stoji?” Alis i ja u isto vreme. „Ma to je premalo!”
„Ah vi ste tako rekle!”
„Da, ali to nema veze s tobom!” Smejemo se i ludiramo. Od Katenele do Ulice Korso pravimo šou, isprobavamo sve — i više od toga. Suknje sa šljokicama, ešarpe od perja, topove svih vrsta, kratke jakne s metalnim kopčama, kaiševe i pertle od crne gume. Strava. A posle... „Adele, stavi sve ovo na moj račun.” Alis je tamo kao kod kuće. I tako nas izvlači napolje sa svim mogućim i zamislivim stvarima.
„Bićemo i više nego strava!”
„Idemo do 'Čokolatija. Hoćete?” Klod i njene fiksacije. „Okej...” Širim i ruke i odmah hoću nešto da razjasnim. „Ali ja častim! „Okej.”
„Ne, ne, stvarno Alis, ja inače neću da idem, dodavola više!” Malo kasnije sele smo za svoj omiljeni sto.
„Okej devojke, šta ćemo?” Sve tri ostajemo otvorenih usta. Jer, umesto uobičajene gospođice
„usporeni snimak”, koja je čak i blago antipatična i malo nadrndana, da budemo iskreni, tu je on: Dodo. Barem to piše na kartici na džepu sakoa. To jest, da li možete da zamislite neobični miks Zaka Efrona, Džesa Mekartnija uz malo Skamarča i Raula Bove? Eto, promešajte sve i — paf. Poput magije, i dobićete njega. To jest, osmeh, ali osmeh gde je svaki zub na svom mestu, taman ten, gusta crna kosa, kestenjaste oči, izgleda skoro kao domorodac koliko je crn i kao „baunti” koliko je dobar. Ma gde je ovaj bio do sad? Vidi nas sve tri otvorenih usta i blago ukočenog pogleda. Ljubazno širi ruke.
„Niste spremne? Hoćete da se vratim kasnije?
„Eee...” Klod je stvarno van sebe ili to namerno radi. Udarim je laktom. „A joj!”
Dodo se smeje. „Dobro, dobro, doći ću kasnije, bolje tako.” Udaljava se. Sigurna sam da smo sve pomislile isto, ali Alis je prva koja to kaže.
„Ima čak i dobru guzu!”
„Alis!”
„Šta, zašto? Šta sam to loše rekla? Možda nije istina?” Klod se smeje. „Mene podseća na 'magnum klasik', prvi i najbolji...” Ona sve vidi kroz hranu. Onda nam Alis obema stavlja ruke na ramena.
„U čemu?”
„Koja će prva da ga smuva?”
„Ma daj...”

„Plašite se, a?” Alis nas gleda i podiže obrvu kao da nas izaziva. „Ja se ne plašim.” Kezim joj se.
„Ne plašim te se nimalo.” Klod podiže obrvu. „Ali meni se sviđa Aldo.”
”Ali on te ne muva! Ovako barem može da vidi da juriš nekog drugog i umesto da samo izvodi imitacije... preći će na dela!” Sve u svemu, smejale smo se i zezale sve dok se on nije vratio. „Dobro, devojke, jeste li odlučile?”
Tad počinjemo da buljimo u njega. I izgledamo kao kreteni. Kreće neka vrsta blesave igre u kojoj se ja pomalo stidim, a Alis je, suprotno od mene, drska da ne poveruješ.
„Znači, ja bih htela... Profiterole, znaš one s mnogo šlaga, ukusne, od crne čokolade... kao ti?”
„Alis!”, kažem joj tihim glasom. A ona se smeje i stavlja ruku na usta. Ali Dodo ne greši. „Ne, žao mi je, nemamo ih.” ,,A tiramisu?”
„Ni to.”
Na kraju Klod i ja naručujemo. „Za nas po toplu čokoladu... s ljutom papričicom.”
A kad se udalji, sve tri se smejemo i osećamo se blentavo. Ipak, na kraju se više ne stidim, čak me sve i ludački zabavlja i, ne znam zašto, ali prvi put u životu se osećam kao da kršim neka pravila ponašanja. I ponosim se time, gledam ga dok priprema čokolade s papričicom iza šanka. I odjednom se osećam slabo. Ne razumem šta mi se dešava. To je samo trenutak, on podiže pogled, susreće moj i staje. Ostaje na istoj liniji malo predugo i na kraju ja popuštam i spuštam pogled i crvenim i malo me je sramota. A kad opet pogledam tamo, njega više nema. Nestao je.
„Alis...”
„Da, šta je?” ”Imam problem.”
Gleda me ozbiljno zabrinuta. „Šta je? Šta se dešava?” A joj se kezim. „To da mi se stvarno sviđa...”
„Prestravila si me, bre!” Lupa me po ramenu i skoro da me obara sa stolice.
„Alis!”
„A i meni se isto nenormalno sviđa.” I tako takmičenje počinje.

„Vidim da si nasmejana, Karo!”
„Da, bako, jesam!”
„Previše nasmejana.”
„Da, bako, jesam.”
Onda se smejemo. Pomalo me je i provalila. Pravim joj društvo dok nam sprema da jedemo. Baš je lepo što je naša kuća tako blizu bakinoj, tako mogu da dolazim i odlazim bez problema i kad sam usamljena ili kad se moji roditelji raspravljaju ili kad Ale previše smara ili kad mi Rasti odjednom nedostaje, eto, mogu da pobegnem ovde...
„Šta rade moje omiljene žene?”
Deda Tom je šou. Ima belu, uvek raščupanu kosu i visok je i malo debeo, ima velike šake, ali lepe prste. Mnogo voli da nešto konstruiše, pravi, slika, crta. A ja se smejem kad ga vidim.
„Malo olajavamo!”
„Onda ostanite tako!” Tad iz torbice oko vrata vadi foto-aparat, digitalnu „jašiku”, i fotografiše nas dok smo na kauču, ja brzo izuvam cipele i podižem stopala i sedam na njih i nameštam se i obema rukama podižem kosu, stavljam je svu iznad glave, kao da sam je vezala.
„Ma ko si sad, Brižit Bardo?”
„Ko? Ma ko zna ko je ta?”
Spušta aparat. „Nijedan pravi muškarac, od nekada, nju ne može da zaboravi.”
„Onda da, mnogo liči na mene!” Potom se smejem pokazujući sve zube. A deda pravi još snimaka.
„Idem odmah da ih odštampam! Baš me zanima kako si ispala...”
Sav srećan, sa svojim dugim nogama, tako smešan, kreće se kroz malu trpezariju i skoro da se sapliće o tepih i udara u ćošak stočića, a neka srebrna kutijica pada i deda Tom je podiže. Stavlja je gde je bila i pre, malo je pomera, proverava i pravac ka kom je okrenuta. Onda se poslednji put smeši baki Luči i nestaje dole, u dnu hodnika. A baka Luči je i dalje tu i gleda ga. Ne ljuti se kad deda tako udara u stvari. Nikad mu ništa ne prigovara. A oči su joj vesele dok i dalje gleda u tom pravcu. Mama tatu nije nikad tako gledala. Onda se okreće ka meni. „O čemu si mi ono pričala, Karo?”
I ja joj pričam o mestu na koje stalno idemo, o „Čokolatiju”, o novom dečku, Dodu, i o takmičenju nas tri.
„Samo, moraš da se paziš...”
„Što mi to kažeš, bako?”
„Zato što neka može i da se zaljubi, a posle eto ti belaja.”
„Ma ne, to je igra!”
„Ljubav ne bira.”
Sležem ramenima i smešim se. Ne znam šta da odgovorim. Ova rečenica mi se sviđa, ali su bakine reči na neki način na mene ostavile čudan utisak.
„Pazi... Pazi kako si lepo ispala! Ti si nova B. B.” Deda dolazi s odštampanim crno-belim fotografijama. Na njima sam ja s podignutom kosom, smejem se, ja dok padam s kreveta, ja koja se blesavim i padam na baku. I u tom momentu odlučujem.

„Hoću da budem fotograf!”
„Bravo... evo, počni s ovim”, onda mi stavlja aparat oko vrata. „Deda... ali ovo je teško...”
„Lepo ga uzmi i posmatraj... Posmatraj me!” Podižem aparat, kadriram dedu. Onda otvaram drugo oko, ono koje nije na aparatu. On mi se smeši.
„Eto... Sad gore pritisni. Vidiš tu desno neko dugme?”
„Ovo?”
„Da, to.”
„Okej...” Pokušavam da uhvatim celog dedu, ali on je ogroman. Ipak na kraju uspevam. „Evo ga... miran budi... gotovo!”
„Daj da vidim.” Deda mi skida aparat s vrata. Gleda fotografiju. Na trenutak je zbunjen, onda mu se na licu pojavljuje predivan osmeh.
„Jednog dana ćeš biti odlična.”

Nikad nismo tako često išle kod „Čokolatija” kao tih dana, čak smo išle i odvojeno. Za Klod je to na kraju postalo veselje, uz izgovor da ide tamo da bi ščepala Doda, ja mislim da je probala sve vrste slatkiša. Na kraju je to postao pravi izazov. Sve do tog dana kad sam shvatila da pobeda može biti moja.
„Hej, ćao... a drugarice? Gde si ostavila svoje telohraniteljke?
„O!” Kezim mu se. „Doći će.”
„Dobro, hoćeš nešto da ti donesem dok ne dođu?”
„Da, toplu čokoladu, lajt...”
„Ti si skroz drugačija od Klaudije, zar ne?”
„Aha.” Pazi, zna čak i ime moje drugarice! Sigurno zna i Alisino ime. Zamisli. Aliče mu je sigurno rekla i svoje prezime, gde živi i šta radi njen otac. Verovatno samo moje ne zna. Bolje je tako, neće me pomešati s drugima.
„Evo je. Stavio sam ti i dva nova keksa koja isprobavamo, jedan s kokosom, drugi s pomorandžom, jako su ukusni. Probaj.”
Odmah gricnem prvi. „Uf, ovaj mi je fenomenalan.” Gricnem drugi. „I ovaj isto! Stvarno ste dobri vi ovde...”
„Da, a još, pored čokolade, ponekad imamo i posebna iznenađenja...” Gleda me, a meni je malo neprijatno. Odmah bacam pogled na telefon.
„Dobro je, nisu me zvali, izgleda mi da neće ni doći. Ako mi doneseš račun, popiću čokoladu i odmah idem.” Dodo mi prilazi i tiho mi kaže.
„O... Sređeno... Kuća časti...”
„Ma ne, hajde.”
„Da, da.” Opet je ozbiljan i krut. „Probala si novi keks, ti nisi bilo kakva mušterija, ti si test- devojka!” Namiguje mi i nestaje. „Pa, hvala.”
Vidim ga iza šanka, a i da me povremeno gleda. Pravim se da ne primećujem, često bacam pogled na telefon kao da stvarno očekujem poziv ili poruku od Alis ili Klod. U stvari, mi smo se vrlo precizno podelile u smene. Popodne za svaku, pa da vidimo koja će prva uspeti da upeca Doda. Stvarno je mnogo lep. Svaki put kad mi se nasmeje... Ne znam. Srce mi jako lupa. Ali možda više zbog ideje o ovom takmičenju s drugaricama, a još i malo zbog želje da uspem da pobedim stidljivost... Uf, ne znam. To jest, da je lep, jeste, tu nema diskusije, ali mi se ne sviđa. Gledam oko sebe, i gde je sad? Onda, dosta. Idem. Izlazim iz radnje i krećem.
„Karolina, mogu li s tobom?”
Okrećem se. Ne verujem! On je. Nije više u uniformi. I zna moje ime!
„Naravno, ali šta će ti ovi reći?”, pokazujem na radnju.
„O, pustili su me.”
„Pa baš su fini.”
„Da, vole me.”
„Voliš da radiš, nije valjda?”
„Da, došao sam da radim zato što sam rešio da promenim motor i hoću da ostavim malo novca na stranu.” ,,I oni su te tek tako primili?”

”Pa, vlasnici sam slabija strana...” ”Ma nemoj da pričaš!”
„Ozbiljno... ja sam joj sin!”
Vratili smo se ćaskajući i verujte mi da sam se čak i zabavila. Baš je duhovit, voli i da igra fudbal.
,,U mojoj ekipi sve sami manekeni... Jesi li čula za Centocelle Nightmare? E, mi smo još bolji.
Volimo fudbal, a mogli bismo da budemo i ekipa striptizera!”
Smejem se. U stvari, kad ga bolje pogledam, baš je zgodan. Pričamo o svemu i svačemu. Mnogo je simpatičan, stvarno. „Devetnaest godina, a ti?”
„Četrnaest.” Ionako smo sad već blizu.
Ne znam zašto, ali svaki put kad kažem koliko imam godina, izazovem ovu vrstu reakcije. Razočaranje, iznenađenje, iznenada bi da utekne? Ma... Zamisli da sam rekla da i dalje imam trinaest!
„O čemu razmišljaš?”
„O, ni o čemu! Smešno mi je... ne bih nikad pomislila da si ti sin vlasnice 'Čokolatija'.”
,,U stvari ja ne volim što radim s mamom, ali znaš, radim ono što hoću, a kad imam potrebu za malo slobode...”
Gleda me, zabavno mu je. „Da, naravno.”
„Nedavno sam pročitao jednu knjigu koja mi se mnogo svidela, Dnevnik Bridžet Džouns.”
Ne! Ne mogu da verujem. To je ona knjiga što mi ju je preporučio Sandro iz Feltrinelija, a ja je još uvek nisam pročitala. Mogla sam da se žešće izblamiram, ali ništa. Sad ću da se izblamiram kao i obično.
„Znaš tu knjigu?”
Ako budem rekla da je i ja imam i da treba da je čitam, ispašće kao da izmišljam.
„Da, slušala sam o njoj.”
„Uzmi da je čitaš. Videćeš. Siguran sam da će ti se svideti.”
Tako stižemo i do ulaza u zgradu. Stajem. Vlada malo čudna tišina. Gleda me. Smeši mi se.
„Drago mi je što si danas došla sama.” Ne kažem ništa.
„Tako sam mogao i da te ispratim.” . Opet tišina. Onda se Dodo osmeli. Polako prilazi mojim usnama. Pravo, pravo, smešeći se sve vreme. Po meni, postoje momenti u kojima se nekako sve odlučuje. To je samo tren, a posle njega više ništa neće biti kao pre. A Dodo prilazi sporo, pa još sporije, gleda me u oči, smeši se. A njegovi zubi su savršeni, njegov osmeh predivan. Njegove oči, crne, duboke, pogled prodoran. Ipak... Rekla sam vam i sad ne znam... I u poslednjem trenutku, naglo se izvučem i okrenem mu obraz. A on me blago poljubi, skoro da mu je žao, kao da je razočaran, ogorčen. Onda se odvaja od mene.
„Ah...”
„Ćao, moram da idem”, i tako pobegnem a da ne kažem više ništa. Otvaram vrata, ulazim, zatvaram ih iza sebe. Vidim ga i dalje tamo kako gleda za mnom. Onda sleže ramenima, odmahuje glavom i odlazi. Već znam šta će pitati samog sebe: kako to da ga je devojka kao ja, od četrnaest godina, tako iskulirala? I ko zna koliko dugo će ga ta misao mučiti. Ili će to jednostavno biti kao oblačak koji će kroz jedan trenutak napustiti njegove misli? Ko zna. Ja se, za razliku od njega, smeškam. Ne dvoumim se. To je bila samo igra, obična igra s mojim drugaricama. Ma tu ništa nije bilo, bilo je prazno, taj poljubac me nije uopšte inspirisao.
Čujem zvuk. Vrata se otvaraju i iza mene ulazi... ne mogu da verujem! Gospoda Marineli!
Pozvala sam lift, ali ga ne čekam.

„Dobro veče.” I odmah potrčim uz stepenice. Samo mi je ovo falilo. Ona koja je prisustvovala onom drugom poljupcu... I to s drugim! Ona to ne bi podnela. Odmah bi okačila obaveštenje na vrata.
Sledećih dana ništa nisam pričala Klod i Alis. Ni sama ne znam zašto. Samo jednom smo opet išle kod „Čokolatija” i sve tri smo se zezale s Dodom, kao da se ništa nije dogodilo.
„Da, hvala, sve tri želimo isto.”
Alis i njene aluzije. On se smeje, a onda, čim se odalji od stola, Alis vadi mobilni iz torbe.
„Gledajte ovde...” Imam Dodovu fotku kad je obučen kao ogromna lopta. „On mi je to poslao sa svog broja...”
Klod počinje da se smeje. „Stvarno? Pazi ovamo.”
Vadi iz džepa svoj mobilni. Imam istu tu fotku. „Kakav smrad!” Alis ne vidi više ništa. Podiže btadu ka meni i pita me.
„Jel' i ti imaš istu ovu fotku?”
„Ne... Ja imam neku dok pliva... Bez kupaćeg!”
„A, je li?” Alis ustaje, hvata nas za ruke i obe nas vuče napolje. ,,U tom slučaju, on časti!”
Čim smo izašle, pobegle a da nismo platile, smejemo se, a Alis se povremeno okreće da vidi da li on izlazi iz radnje. „Tako mu i treba, ovako će naučiti da se ne ponaša kao kreten.”
Naredni dani proriču mirno. Počela sam da čitam Dnevnik Bridžet Dzouns. Sviđa mi se, ali kada je čitam uveče, uvek malo dremuckam!
Išla sam da vidim Džoija. Šetali smo se pored reke dok je Rasti Džejms bio na brodiću i pisao. Baš je lepo tu, ima zelenila, cveća, a Tibar nije tako prljav kakav je na drugim mestima. Rekom uvek prolaze i momci veslači. Nose plave majice i možda su članovi nekog kluba. Brzo se pojavljuju i nestaju, nemaju vremena ni da nekoga pozdrave. To mora da je baš naporan sport.
Dan kasnije, Alis nas je, kad smo izlazile iz škole, praktično otela.
,,E, hajdete sa mnom.”
„Ma gde ćemo?”
„Idemo!”
Na kraju smo se našle na jednom nenormalnom mestu. Ja u autu s Klod, a ona ispred nas.
„Mama, ne dolazim kući.”
„A gde ćeš?”
„Da ručam kod Alis. Dolazi i Klod. Onda ćemo učiti kod nje.”
„Nemoj do kasno, važi?”
„Neću...”
„Obećavaš?”
„Obećavam.” A ona nas je, u stvari, odvela u japanski restoran. Klod odbija da ude.
„Ali meni se ovo ne sviđa. Sve je od sirove ribe.”
„To je isto kao da jedeš spremljenu ribu, samo što ne goji.”
„Vi i ne znate... ja sam pre imala ribicu.”
,,I onda?”
,,I onda, ona se zvala Aurora i jedno jutro nije je više bilo, uspela je da iskoči iz akvarijuma i uskoči u lavabo i tuda je pronašla put do mora...”
Klod i njene maštarije.
„Da, isto kao ona kod Diznija, kako beše? Nemo.”

„Eto, jeste, bravo Karo. Razumeš, gledala sam ga četiri puta.” Klodin entuzijazam, Alisin cinizam.
„Ma važi, Aurora je, bre, umrla i tvoji su je bacili u đubre... Nisu hteli da ti kažu da se ne bi rastužila.”
Klod malo razmišlja. „Hm, jedanput sam joj ja menjala vodu i malo posle toga videla sam da pliva skoro na leđima po akvarijumu i da teško diše.”
„Pa naravno! Mora da si pustila da voda otoči, pa je bila ledena. Skoro da si je ubila na licu mesta. Daj, umrla je, sigurno.”
,,A šta ako nije, ako su je tek upecali i ja kod Japanca jedem baš nju?
„Koliko smaraš, totalno si out.”
U svakom slučaju, diskusija bez kraja. Na kraju smo otišle u japanski restoran u Ulici Ostija, gde su pravili i tajlandsku hranu, kinesku i vijetnamsku. Zato uopšte nije bilo dvoumljenja oko toga šta ćemo naručiti.
„Mmm, dobra su ova svinjska rebarca.”

Klod ih momentalno smaže. Ona je kao mitraljez s hranom.
Alis čeka da ova završi s jelom da bi joj rekla. „Jesu bila dobra, a?”
„Aha, odlična.” Klod kao i obično liže prste. „Znaš li da su šnicle koje obično jedeš kod Kineza u stvari mačke... uhvaćene na ulici.”
„Ma šta pričaš?”
„Da, to su te, znači, ubijaju ih i pretvaraju u... šnicle.” Klod nas gleda i skoro da brizne u plač.
„Imala sam mačka, zvao se Zalazak, nestao mi je pre tri meseca...”
„Izvini... ali... nisi nam ništa rekla!”
„Nadala sam se da ću ga naći.”
„A umesto toga si ga pojela!”
Na ove reči Klod naglo ustaje i zaurla „Aaa! Kako si odvratna!” Ceo restoran se okreće prema nama.
„Izvinite zbog nje... nije znala da je pojela Zalaska.”
Alis je stvarno jeziva. Ali ponekad s njom umireš od smeha. A pored toga ima još i osnovnu vrlinu: uvek ona časti.
Ali Alisina misija nije gotova.
„Pođite za mnom!”
„A kuda idemo?”
„Za mnom.” Ulazi u kola i nestaje u Ulici Đulijana. Zezam se s Klod. „Pratite onaj auto!” Sečemo krivinu kod Aurelijanovih zidova. Mi iza nje. Naš auto iza njenog. Kao neka od
Nemogućih misija sa sve Tomom Kruzom. E, kad bismo ga bar srele, ne toliko zbog njega koliko zbog
toga što bi to značilo da smo stvarno okej. O, u tim filmovima glume samo lepe žene! Alis vozi da je to za divljenje. Desno, levo, izvlači se i uvlači između automobila, kao da prolazi vrata u slalomu. Onda bez migavca skreće levo. Klod je prati.
„Pazi!” Skoro da se prevrćemo. Dva desna točka se podižu. Klod pušta volan, u brzini nas vraća u normalu, auto pada na druga dva točka, malo poskakuje, a onda se uvlačimo ka nizbrdici u punoj brzini. Desno, levo, pa opet desno.
„Čoveče, pa ovo ne radi ni Danijel Krejg u Džejmsu Bondu!”
Klod je jako napeta. „Moram da budem iza nje. A vozi kao furija.”

„Bogme, i ti se snalaziš”, govorim joj dok se držim da ne bih izgubila ravnotežu. „Otkud to?
Nisi nikad ovako vozila!”
Klod me gleda i duboko udiše na nos, kao razjareni bik. „Mislim na Auroru, moju ribicu, a pre svega na Zalaska, mog mačora, pošto ono govno od Alis kaže da sam ga ja pojela! Njima posvećujem ovu trku.”
A s ovom poslednjom rečenicom još više ubrzava i tako u punoj brzini ulećemo u Aureliju prestižući Alis, koja nas gleda i smeje se zabezeknuta.
Malo kasnije. Ka Fredženeu, kroz plavozelena i mračna polja najudaljenije Aurelije.
,,E, a gde smo mi? Kako smo uopšte došle čak dovde?”
„Ovo su Palme...”
,,A šta je to, nešto ukusno?”
„Daj, šalu na stranu, šta je ovo?”
„Ovo je kompleks.”
„Alis, možeš li malo bolje da nam objasniš?”
Ali ona je smirena. Vadi iz torbe cigarete i pali jednu. U stvari joj se toliko i ne sviđa da puši.
Radi to namerno kad treba da zauzme neki stav ili da kaže nešto važno. Onda gleda u mene.
„Koliko je sati?”
„Skoro šest.”
Alis baca na zemlju cigaretu koju je tek upalila i nogom je gasi. „Idemo!”
Pratimo je a da ne shvatamo kuda smo pošle. Klod i ja se na trenutak gledamo. „Uf...” Ja idem polako, Klod odmahuje glavom. „Luda
„Evo, hajde, prođite ovuda!” Prolazimo kroz hodnik duž kompleksa i nalazimo se ispred velikog fudbalskog terena. „Hajde da sednemo tamo.”
Ne stižemo ni da zauzmemo mesto uz teren kad iz nekog kao tunela kreću da izlaze fudbaleri.
„Evo... evo ga!”
Alis ustaje i skače mlateći rukama, euforična.
„Dodo, Dodo! Tu smo! Tu!” Što izgleda smešno jer, ako neko pogleda na tribine, tamo ne može da vidi apsolutno nikoga, znači, jedino mi možemo biti te koje ga zovu.
Dodo se odvaja od grupe i prilazi nam.
„Pssst”, smeška se i stavlja prst na usta. „Video sam vas!” Zatim prilazi mreži. „Kakvo iznenađenje... Drago mi je što ste došle. Posle ću vas upoznati s ekipom. Možemo da odemo negde na picu...” Gledam u Alis, a onda u Klod.
„Ja ne znam da li ću moći, ali...” Alis sleže ramenima.
„O, kako si dosadna.”
Ništa ne govorim, nervira me kad tako govori, odlično zna kakav je moj otac. Dodo me gleda. Saginje glavu u stranu. „Šta je, još si ljuta zbog one večeri?”
„Ne, ne...”, gledam u Alis i Klod pokušavajući da to prikažem nebitnim. Fiiiiiiju. Čuje se zvižduk. Dodo se okreće: „Izvinite, moram da idem. Počinju.”
I odlazi do centra terena.
„Gledaj, imaju i sudiju.”
Alis me gleda ispod oka. „A što... šta se desilo te večeri?” ”Ma ne, ništa.”
„Ne, ništa, ne bi te pitao jesi li još ljuta.”

„Ma ništa.”
„Ispričaj nam!”
Pukćem. Sad više nema nazad. „Pa, otišla sam do 'Čokolatija' i pratio me je kući i onda kod zgrade...”
„Onda kod zgrade...”
„Pitao me je...”
„Pitao te je?” Alis je pao mrak na oči.
„Pitao me je da izađemo i ja sam mu rekla ne. Majka mi nije dala.”
„Razumeš, i onda se on brine da li si se ti smorila...”
Alis počinje da gleda utakmicu. Klod me gleda i krivi usta, zabavno joj je, kao da kaže „ma znaš, ona je takva”. Onda Alis pali drugu cigaretu i odjednom me pogleda.
„Čini mi se da mi nisi baš sve ispričala, a?”
„Ne, bre, Alis!” Počinjem da se smejem nadajući se da će je to zbuniti i skroz sakriti istinu.
„Veruj mi... tako je bilo.”
”Ako si mi ispričala neko sranje...”
„Ali tako je, pa zašto bih? Na kraju, to je bilo takmičenje, zar ne? I onda... A i izgleda mi da si ti pobedila.”
„Ako jedne drugoj pričamo sranja, to je kao da hoćemo da poništimo svoje dosadašnje prijateljstvo.”
Onda opet gleda na teren. Počeli su da igraju. A ona navija kao blesava. Ustaje i dere se: „Dodo, hajde, Dodo... hajde, najbolji si! Ti si svi mi!” Onda i mi ustajemo. „Da, 'ajde Dodo! Dodo! Dodo!” I na kraju zapevamo i u horu. „Daj gol za nas Dodo Đulijani!” Grlimo se i skoro da padamo s tribina i opet smo drugarice... i smejemo se kao blesave i... drugarice smo! A ja sam mnogo srećna što sam im ispričala koještariju.
Klod nije odolela i uzela je kesicu „smartiza”.
„Alo, ma šta ih gledaš, biraš, a onda neke vraćaš unutra?”
„Zato što volim ove od čokolade!”
„Pa sve su od čokolade...”
„Ove braon su više od čokolade.” Klod i njene fiks-ideje. A sve u vezi s jelom. Ostavljam je na miru. Igrači su završili.
„Krenuli su u svlačionicu.” Alis ih gleda krajičkom oka. Čeka da poslednji zamakne. „Za mnom!” Vuče nas obe za ruke. Klod ispada kesica „smartiza”.
„Neee! Ispale su mi zbog tebe.”
„Kupicu ti druge, idemo! A videla sam i da su ti ostale samo one žute.
„Ne, ima i plavih, one su dobre!”
„Ma krenite više.” Alis nas vuče i gura. Idemo nekom čudnom stazom. Praktično obilazimo ceo kompleks i sad smo iza, gde je livada, puna drveća i žbunja.
„Hej, pa ovo je prava livada.”
„Bojim se...”
„Pssst! Ma čega se bojiš?”
„Životinja.”
„Ovde nema životinja! Osim tebe!” Klod pukće. Idemo kroz duboku travu. „Evo, gledajte...” Krijemo se uz neko brdašce. Nešto ispod nas vide se mali prozori, uski i dugački, gore skoro uz krov zgrade iza terena. „Evo ih... Evo ih.”

Dolaze. Vidim igrače kako ulaze, a onda i Doda. „Neee. Pa ovo su svlačionice.”

„Da.” Alis se kezi sva zadovoljna. „A oni će sad da se svlače.” Gledam u Alis iznenađena.
„Kako si ovo saznala?”
„Moja mama dolazi u ovaj kompleks. Ono tamo levo je ženska svlačionica. I ja sam dolazila leti, imaju bazen.”
I dalje gledam u nju. Ne znam da li me laže. A iskreno, to me baš i ne zanima.
„Evo, gledajte...” Neki su samo u gaćama. Neki nemaju ništa na sebi. Odlaze pod tuš, sapunaju se. Smeju se, zezaju se, ali ne čujemo šta pričaju, samo delove rečenica u toj noćnoj tišini, koje ne uspevaju da izađu kroz prozore, koje se sudaraju sa zvucima udaranja u klupe i bacanja sportskih torbi.
I tako lagano, svi se skidaju pred našim očima.
„Vidi... Vidi onog tamo kako je građen...”
„A onog tamo?” Alis pokazuje nekog drugog. Go je i drži ruke dole. „Jeste li videle koliko mu je ono?”
„Alis!”
„Ma ogromno je!”
„Shvatila sam, samo...”
„Pssst.”
Ostajemo tako, u tišini, da gledamo ta tela. Iz te daljine ih čujemo kako se smeju i kako pričaju, ali naše oči su kao začarane. Gledam ih dole, medu noge. Malo i crvenim, malo i neću da gledam, malo i hoću. I osećam se čudno. I toplo mi je. Šta, napolju je toplo? Hm, možda i nije...
Klod nas zabrinuto gleda. „Ja znam samo jedno... Ja mislim da će to mnogo da boli...”
„Da... Kad se desi!” Onda odjednom... „Alo, vi tamo! Šta radite tu?”
Glas, skoro krik u noći. Obris nekog čoveka na dvesta metara od nas. Crn je, a okružuje ga pojas svetlosti. Alis prva ustaje.
„Hajde, hajde, bežimo!” Prva kreće nizbrdo ka zelenom, mračnom polju. Krećem za njom, a odmah za nama stiže i Klod.
„Alo, čekajte me!” Brzo trčimo sa srcem u petama, bez daha, ka toj visokoj travi, ka još mračnijem žbunju. Alis je blizu mene, stigla sam je. Klod kaska za nama.
„Ja ne mogu. Povraća mi se.”
„Ćuti! Trči!”
Iza nas čuvar, da, šta god, taj čovek nas juri. Ali još uvek je dosta daleko. U podnožju brdašca nalećemo na žicu. „Ne... Ovo nam baš nije trebalo.”
„Hej, vidi!”
Na uglu vidimo neku kućicu, nisku, punu vrtlarskih alatki, i blizu nje zid. Alis se odmah penje. Prvo na zid, a onda na krov. Potom zavlači ruke u žicu, i kad podigne nogu, uspeva da se prebaci na drugu stranu, a onda skače. Ja radim to isto i u trenutku evo i mene s druge strane.
„Vidiš da umetnička gimnastika služi nečemu.”
„Da, kad bežiš kao sad!”
Na kraju i Klod stiže, malo iza nje je i čuvar. Stiže zadihana, s isplaženim jezikom i jarkocrvenim obrazima.
„Pa vi ste već preskočile? Ja to neću moći.” Polako se penje na zidić, uz veliki napor, i na kraju - eto je gore.

„I šta sad?”
„Sad stavi nogu ovde dole i prebaci se.” Dva puta pokušava, ali ne uspeva ni da dohvati žicu, ni blizu. Čuvar sad već stiže. Mi gledamo u nju, onda u njega, pa opet u nju.
Alis se ne dvoumi. „Moramo da krenemo!”
„Ne!” Klod je očajna. „Kako... Ostavićete me ovde? Mene, svoju drugaricu?” Da, i sve tvoje „smartize”, hoćeš reći. Ali meni pada na pamet druga ideja.
„Spusti se, možda te neće videti.”
Zatim brzo krećemo stazom koja ide uz žicu. Čuvar menja pravac. Prati nas trčeći paralelno s nama.
„Stanite! Stanite! Hoću da znam vaša imena.” Star je i skoro da se guši. Mi brzo trčimo ka kolima. O bože, nadajmo se da ga neće strefiti srčka. A pre svega da neće naći Klod! Stižemo do parkinga.
„Hajde, hajde, otvaraj!” Alis ubacuje ključ. Čuvar stiže do ulaza. Alis konačno otvara vrata. Ulazim u kola. Ubacuje ključ. Čuvar je prošao kroz kapiju. Alis pali auto i nakon potresa od tako naglog gasa polećemo napred i krećemo punom brzinom, s ugašenim farovima.
„Hajde, hajde, brzo!”
Gledam u retrovizor. Čuvar pravi još neki korak trčeći osvetljenom ulicom za nama. Onda staje.
Nade se odjednom u oblaku prašine i tako nestaje u noći.
Alis uzdahne.
„Fuuuu... Bilo je baš strašno...”
„Uf, da! Jadna Klod, ko zna kako će se izvući...” Alis me gleda, onda sleže ramenima. „Ma šta ti je, neko kao ona uvek se izvuče.”
”Misliš?”
„Ma, ona je takva...”
Pravim se da me je ubedila, ali i nije baš. Ali istina je i da nije bilo drugog rešenja. Nešto malo kasnije. U krevetu sam kad mi stiže poruka. Klod je.
„Sve okej, sad sam uspela da pobegnem. Morala sam da čekam da se ceo kompleks zatvori.
Hvala vam drugarice, šta reći!”
U narednim danima smo uspele da se pomirimo. Trebalo je samo da joj platimo nekoliko užina po njenom izboru tokom te nedelje. Ne moram ni da kažem, Alis je plaćala. Ipak, ona je ta koja nas je uplela, ne u „nemoguću”, već u „erotsku” misiju!

Provela sam tri čarobna dana. Baš sam se zezala. Mama me je pustila da spavam kod Rastija. Bila sam napolju na jednoj od ležaljki i gledala reku kako protiče na mesečini. Tamo čuješ tišinu. Ne čuje se ništa drugo, čak ni automobili koji prolaze iznad nas Lungotevereom. Rasti mi je namestio pečurku, onu što greje i odozgo ima kupolu i unutra nešto kao vatru i s tim ti nije hladno. Uključio ju je i stavio blizu mene. A zatim je počeo da hoda ispred mene s papirima u rukama.
„Hej... Jesi li spremna? Ti si prva kojoj ovo čitam... 'Dan kao i mnogi drugi, ali od tog momenta više ne. Nikad više, od trenutka kad su se sreli...
Gleda me s osmehom. To je njegov roman.
„Sviđa mi se! Čitaj dalje...”
„On zatvoren momak, grub, duge kose, ruku s ožiljcima od svakodnevnog napornog rada...”, zatim nastavlja da čita, sporo koračajući, unoseći strast u te reči, mlateći desnom rukom kao da drži tempo. A ja ga gledam i sviđa mi se ova priča. Već mi ju je ispričao, ali nije mi ništa čitao. To je ljubavna priča. A ja je slušam. ,,I sviđala mu se ta devojka, mršava, čak koščata, ali s gladnim, radoznalim pogledom...” Ova devojka mi je već simpatična i malo uspevam da je zamislim iz njegovih reči, ali onda polako, ispod te tople pečurke, zaspim. ,,I gledali su se tako osećajno da... Karo!” Otvaram oči, skoro u sekundi, možda zato što sam čula svoje ime, kao kad te iznenada obuzme ono neobično osećanje nakon što osetiš da te neko posmatra. „Pa ti si zaspala...”
„Joj, izvini... Ali bilo je predivno...”
„Da, da, predivno a ti spavaš... dobro, onda hajde sa mnom”, zatim spušta svoj roman na stočić. Stavlja neku knjigu preko iako nema vetra i ja ne stižem da ustanem kad me on već uzima i podiže. Nosi me, a ja ga jako stiskam oko vrata s obe ruke.
„Sad hoćeš da mi se osvetiš... Nemoj da upadnem u reku.”
A Rasti se smeje. „Naravno: baš to ti treba! Posle ćeš videti kako ćeš da se razbudiš.” Onda ga još jače stežem. A on mi se smeši, nije ljut. On je takav. A ja se osećam voljeno.
„Samo sam malo umorna... Ali hoću da čitam tvoj roman.”
„Da, da, ima vremena... Treba još da ga popravim, a onda ću ga poslati izdavačkim kućama.
Zbog toga sam želeo da čujem tvoje mišljenje.”
„Žene će plakati, a posle će se smejati.”
„Što bi značilo?”
„Plakaće dok ga budu čitale jer će se potresati i smejaće se dok te budu upoznavale jer će posle hteti da izađu s tobom!”
„Lujko...” Onda me baci na krevet i pokriva me jorganom. Prebacujem ga skroz preko sebe i uvlačim se još više, a, na sreću, zube sam već oprala.
„Rasti...”
„Da?”
„Stvarno, hoću da ga pročitam.” Osmeh za kraj. „Laku noć, Karo. Lepo spavaj.”
Gasi mi svetio a ja se okrećem na drugu stranu. I mada sam na reci, ne bojim se. Naprotiv.
Osećam kako voda sporo proriče ispod mene. I to mi se sviđa. S tim osećajem, duboko zaspim.
Sledećeg dana sam bila kod bake i dede. Deda Tom mi je objasnio neke stvari u vezi s fotografijom. Slikali smo se, a neke fotke smo čak i odštampali.

„Jel' ti se sviđaju, bako? Vidi kako su lepe... Pogodi koje sam napravila ja, a koje deda Tom.” Počela je da se smeje. „Ovu si napravila ti...”
„Ne, greška! Moja je ova s cvećem.” Posle toga otrčim iz kuhinje.
Kad sam se vratila u kuhinju, videla sam da su tužni, ćute, ali ona nije primetila da je gledam. Plakala je. Onda sam, da me ne čuju, polako izašla iz sobe. Zatim sam zastala na vratima i poslednji put pogledala iza sebe. Videla sam njen odraz u staklu, gledala je u mene. I za trenutak su se naše oči susrele. Osetila se kao da ju je neko otkrio. Tad sam ja pobegla.
Kasnije, za večerom, smešila mi se.
„Bako, spremila si mi meso koje mnogo volim, kotlete s paradajzom.”
„Da, iako ih deda ne voli.”
Gledala ga je onim očima, ne znam kako da to opišem, i taj osmeh posle, da, očima koje su govorile s ljubavlju. Ili se bar meni to tako čini. Deda se napravio ljut.
,,A šta čovek može da očekuje od vas dve... Ja idem tamo da operem ruke.”
I tako je izašao iz kuhinje a baka je postala ozbiljna i gledala me je s toplim osmehom, blago tužnim, možda malo zabrinutim.
„Nećeš ništa reći, je li tako? Ovo mora da bude naša tajna.”
Ja sipam u čašu a da je ne gledam, i onda popijem sve naiskap i s čašom u zubima klimam joj glavom. A ona se smeška. U stvari nisam ni bila žedna, ali da je trebalo da govorim i kažem joj to rečima, znam da bih briznula u plač. Onda se deda vraća. „Dakle, šta se danas klopa? Ili ste već sve slistile?”, zatim seda u čelo stola između nas i hvata mi ruku svojom rukom, koja je velika i sveža, tek oprana.
„Čudovište, ti si čudovište, ali si toliko lepa da ću ti pojesti ovo!” Proba da me ujede za ruku i da je celu stavi u usta. A ja pokušavam da je izvučem i tako me samo zasmejava. I baka je dobro raspoložena i na kraju čak i zaboravljam našu tajnu.

Još dva dana su prošla! Jer sutra uveče je famozna žurka kod Borzilijeve u „Saperu”. Treba početi pripreme kod kuće. „Mama, Alis nas je pozvala da sutra spavamo kod nje.” ,,A ko će sve biti tamo?”
„Klod, Alis i ja.”
,,I niko više?” Podiže obrvu blago sumnjičava.
„Pa da, hoćeš da je pozoveš? Biće i njena mama, naravno.” Mama odmahuje glavom. „Ta porodica je skroz nesređena.”
„Ali Alis nije, Alis je moja drugarica, Alis nema nikakve veze sa zajebancijama njenih roditelja.”
„Karo! Prekini, ne volim kad tako govoriš... Tako kao da si već deo te porodice. Šta, jesu li te usvojili?”
Malo spuštam loptu. „Ne, ne, izvini mama.”
„Okej. Moram da pričam s tvojim ocem. Što se mene tiče, možeš da ideš.”
„Da, al` ubedi i njega. Inače, ništa od toga! Daj, uspećeš ako baš hoćeš.”
Grlim je i skroz je obuhvatam. Mama prvo podiže ruke. Kao da se predaje. Onda ih pušta dole. I grli me.
„Strašna si. Kreni u školu, inače ćeš zakasniti i onda stvarno nećeš nikud ići.”
„Da, da, naravno.” Bežim, ne dozvoljavam da mi dva puta ponovi. I ozbiljno se pravim da sam zabrinuta ako budem zakasnila.

To jest, izgledam kao Rafaelijeva, jedna od onih što žive samo za školu, koji obožavaju da uče i ne stide se zbog toga! I toliko to dobro radim da zaslužujem Oskara za glavnu žensku ulogu. Aaa... kad se vratim iz škole, dobijam dozvolu.
„Da, tata je rekao da možeš da ideš!”
Mama je carica. Još više je grlim. „Hej... stani, stani, oborićeš me! Čemu sva ova radost? Treba li da se zabrinem?”
Da, istina je. Baš sam glupa. Vraćam se u red.
„Ne, samo sam srećna jer ti možeš da razumeš koliko mi je stalo do drugarstva s... Alis i Klod...” Mama me gleda. „Kad sam bila tvojih godina, imala sam drugaricu, Simonu; jednog dana, tako iznenada, nije više želela da me vidi.”
„Možda si bila previše lepa za nju.” Smeši se i saginje glavu.
„Ne zezam se. Posle sam je našla i pitala za objašnjenje. Da li sam uradila nešto loše? A ona mi je jednostavno rekla: ne, ne, grešiš. Možda sam samo bila malo zauzeta. Ali od tog dana, kako god, nije mi se više javila.
Gledam je zbunjena. „Mama, šta hoćeš da kažeš?”
„To da je meni Simona bila najbolja drugarica. A ja njoj, je li, nisam bila ništa, samo što to nisam shvatala.”
„Da, mama, ali Alis, Klod i ja sve znamo jedna o drugoj, sve jedna drugoj pričamo, stvarno smo složne i to je drugačije... Samo što ti nisi s nama... Ti to ne možeš da shvatiš.”
„Da, naravno, ja to nikako ne mogu da shvatim. Znaš li šta mi je uvek govorila moja mama? 'Ponekad treba glavom da udariš u staklo da bi shvatila od čega je.'“
„Jasno je da baka nije videla ama baš ništa... Ja odlično vidim.” I pobegnem.
„Javi mi se kad stigneš.”
„Važi, mama.” Brzo silazim niz stepenice i, po utvrđenom planu, Klod je ispred zgrade..
„Ćauuu!!!”
Penjem se u kola, ali prvo pozdravim mamu, koja je, naravno, sad na prozoru.
„Idemo. Hajde Klod, kreći!” Kreće punim gasom.
„Ne tako brzo, moja mama gleda kroz prozor!”
„Prvo kaže brzo... A posle ne... Mislim, s vama mi nikad ništa nije jasno!”
„Šta ti je? Nešto te muči?”
„Mene?”
„Pa koga drugog?”
„Ma šta, nije mi ništa.”
„Nije tačno!”
„Okej, mogla sam da idem s Aldom, čuli smo se i može se desiti da će i on doći, pozvan je!”
„Ozbiljno? A otkud on nju poznaje?”
„Nemam pojma, ona je drugarica njegovog druga. Večeras će tamo biti gomila ljudi...”
„Pa i bolje. Videćeš ga tamo.”
„Da, samo... jedini put da možemo nešto da iskombinujemo a da se vidimo van fiskulturne sale... Videću ga tamo! A ako ga ne nađem?”
„O, koliko ti smaraš... Bolje. Onda će te poželeti!”
„A ako me ne bude želeo?”

„Ako sad imaš takav stav, već si završila... To tako ne ide.” Klod sleže ramenima. „Ako ti tako kažeš...”
„Veruj mi!” Gledam je, malo sam je utešila. Pokušavam da promenim temu.
,,E, jesi li ponela ono?” Kad tako kažem, sve podseća na one filmove u kojima svi pucaju, trče, beže, strava izgledaju, obojeni su i posredi je neka droga.
„Da, da, sve je ovde iza...” Okrećem se. U „katenela” kesama stoji sva naša super garderoba!
Top od šljokica, mini-suknje, čizme s prišivenom čarapom.
„Vauuu! Ovo veče će biti ludilo.”
Klod me gleda i za trenutak se opet smeši. „Da, biće neverovatno!”
Za manje od minut smo kod Alis. Otvara nam vrata i skače na nas urlajući. „Vauuu! Tu ste, e hvala bogu! Brzo, moramo da počnemo da se spremamo!”
Uvlači nas u kuću i vuče za sobom. Na vratima u hodniku pojavljuje se njena majka.
„Alis, ne trči tako, slomićeš nešto!”
„Mama, previše smaraš, rekla si da ćeš nas ostaviti same.”
Alis prati majku do vrata dnevne sobe gde je neka njena drugarica koja je čeka. Skoro da je gura iz 'svoje' kuće.
„Da, da, evo izlazim... Samo nemoj da lomiš stvari po kući...”
„Ma šta te briga! Kupićemo nove. Nego ti meni donesi nešto lepo jer se još uvek nismo pomirile!”
I s tim ih obe izbacuje iz kuće i zatvara vrata. Njena drugarica odmahuje glavom.
„Tvoja ćerka je uvek ovakva?”
„Zamisli kad se sad popravila!” Trenutak kasnije, Alis uleće u dnevnu sobu i pušta Tokio hotel.
„Idemo!” Igra kao luda, skače po kaučima, prolazi ispred nas, raščupava kosu i meni i Klod.
„Večeras će biti fenomenalno! Hajde, idemo tamo.”
Ogromna soba sva od spojenih ogledala. Isprobavamo stvari, jednu, dve, a onda isprobavamo druge, skroz različite. „Videćeš da će ovo strava da ti stoji!”
Alis ih ima mnogo više i tajno je uzela još stvari za nas, da nas iznenadi. Hoću reći, ovo nije modna revija, ovo je više od toga. Besprekorni konobar se pojavljuje na vrhovima prstiju.
„Gospođice, spremio sam vam zeleni čaj, biljni čaj i čokoladicu.
„Spusti tu i nestani!” Vidi da je prekorno gledam. Onda se ispravi. „Molim te.”
Pokušavamo čak i da se šminkamo, stavljamo sve moguće boje, i karmin, i senku na oči. „Ovu...
Ovu tamniju! Probaj ovu olovku, ovu teget.”
„Ova srebrnasta mi odlično stoji.” Alis prilazi. „Jeste... Ovde malo razmazi. Još malo...” Onda se gledam u ogledalu.
„Ja bih stavila svetloplavu, onda teget i onda belu malo da razmažem...
„Ma izgledaš kao ludača!”
„Baš tako!”
Alis pojačava muziku i nastavljamo tako, smejemo se, guramo, šminkamo, igramo, sve u svemu, tri prave luđače.
Osam sati. Spremne smo. „Izgledamo skroz moćno!”
Vratar ne misli to isto jer, pošto nas vidi kako izlazimo, stavlja ruku na čelo.
„Šta je, lepi? Najbolje smo!” Alis i njen stil. Barem se zeza, smeje se i ne maltretira ga.
Silazimo ka kolima. Klod je stvarno smešna u toj kratkoj haljini. Nekako je, kako da kažem, simpatično elegantna!

„Kojom ćemo ulicom?”
Alis podiže obrvu. „Ja prvo treba da svratim na jedno mesto. Vidimo se tamo.”
„A gde tamo? A ako nas ne puste da uđemo?”
„Ma daj, na spisku ste. U centru je, blizu bioskopa Barberini: kad sad krenete nizbrdo, s desne strane... 'Saper', svi znaju gde je to!”
Potom nestaje u svojim super napucanim roze „helo kiti” kolima i kreće uz škripu guma.
„Ko zna kud ide.”
„Hm... uvek ima neka čudna iznenađenja...” Klod je još oštrija. „Za mene ona nije normalna.”
„Za mene je ona Alis i tačka.”
„Da, hajde, jeste”, popušta. „Hajde da nađemo taj 'Saper'.” Po nizbrdici od Trga Barberini.
„Treba da ideš tamo.”
„Ne, bre, Alis je rekla desno.” Klod staje.
„Pa šta sad radiš?”
„Pitaću.”
„Marokanca?”
„Izvinite? Znate li gde je 'Saper'?” Marokanac se približava autu. „Šta da li znam?”
„Vidiš”, ubedujem je, „rekla sam ti.” Klod je uporna. „'Saper'.”
,A, izvini, nije shvatio pre! Predivan lokal, druga ulica nadesno i onda si stigla!”
„Hvala.”
Marokanac se udaljava. Klod me zadovoljno gleda. „Jesi videla?”
„Da, ali bilo je desno!” Nalazimo parking, onda i lokal, imena na spisku i za trenutak smo unutra.
Ne verujem! Tu su svi Miševi... I Kudini sa svojim ortakom. „Ćao!” Neko prolazi pored mene.
To je Mat. „Ćao”, hladno ga pozdravim. „Ljuta si?”
„Ja? A zašto?”
„Pa, zbog one večeri na žurki kad smo se popeli tamo... a nisam ti bio rekao za devojku.”
„Ma šta ti je... zašto bi trebalo da budem ljuta? Ne. Izvini, idem da se javim nekim drugarima.
Evo ih! Hajde Klod”, i tako se izvlačim i udaljavamo se od njega.
Klod gleda pristiglu ekipu.
„A koga si to videla, Karo?”
„Nikoga, samo mi se nije ostajalo tamo.” Onda ih stvarno vidim.
„Vidi. Džibo i Filo!”
„Ćao momci!” Dolazimo do njih. Stoje tačno pored di-džeja.
Džibo drži ogromne slušalice na glavi. Namiguje mi i smeje se. Filo uzima mikrofon, utišava muziku, ubacuje se u pesmu i počinje da peva When did your heart go missing od Runija.
Klod i ja se gledamo.
„Haos, pa on odlično peva...”
„Da, oduvek!”
Filo onda repuje i kaže par reči o tome kako je na žurki. A mi počinjemo da igramo kao lude, skačemo, guramo se, grlimo se. Onda se Klod iznenada ukoči.

„Šta je?”
„Aldo...” Da, Aldo, eno ga. Hoda kroz masu, neka devojka ga drži za ruku i vuče za sobom.
„Šta, on ima neku?” Klod ne odgovara na moje pitanje, u letu silazi s tog malog podijuma za di- džeja i odlazi nasred prostora za igru. Počinje da igra između ljudi. Tačno je na njegovoj putanji i upravo pored nje prolazi devojka koja za sobom vodi Alda. Čim je ova prošla, Klod namerno krene da igra ispred njega da bi je on video. Aldo je vidi i javlja joj se. „Ćao!”
„O, ćao”, sva je ozbiljna i na silu se smeška. „Već si stigao?”
„Aha, jesi li videla koliko ljudi?”
„Da.” Devojka se vratila do njih. ,,A... ovo je Serena, a ovo je Klaudija.”
Onda se opet okreće ka Klod. „Znaš li da i ona zna da imitira? Oduševila bi se!” Klod se okreće i ostavlja ga u ćošku.
,Ali Klaudija...” Aldo širi ruke. Devojka ga opet hvata za ruku i vuče ga za sobom.
Klod dolazi do mene i počinje da igra, a oči su joj skroz skupljene, vidno se krevelji, toliko je ljuta.
„Šta se dešava?”
„To da je on jedan smrad!”
„A to, naravno.”
Kao da je odjednom sve postalo jasno. I tačno u tom trenutku je vidim.
„Gledaj, eno je Alis.”
Hoda kroz masu uzdignute glave. Smeška se, javlja se, pokazuje ćao ćao rukom, nekoga poljubi. A iza nje... ne mogu da verujem: Dodo Đulijani! To je, dakle, iznenađenje. Onda nas vidi, mlati glavom i kezi se, kao da kaže: „Niste ovo očekivale, a? Jeste li videle koga sam vam dovela?”
Zatim počinje da igra ispred njega. Dodo je gleda, nije nas primetio. Kaže joj nešto na uvo. Ona se smeje, zabacuje glavu unazad. Smeje se još jače kao da hoće da stavi do znanja nama, svima, bilo kome ko je imao nekakvu sumnju u to da je ono što je on njoj rekao na uvo bio jedan neverovatan kompliment. Sad Alis igra još sigurnija, okreće se oko njega, prilazi mu, pripija se uz njega i, na kraju, njena usta su ispred njegovih, blizu, previše blizu. Gleda ga u oči, smeška se, polako se kreće. Alis uvek drži usta poluotvorena, sa svojim savršenim zubima, svojim zavodljivim osmehom. Dodo ne može da joj odoli, to je jasno, i stvarno je i poljubi. Kreće neka nova stvar, tad kao da je došlo do eksplozije. Alis se odvaja od njega i igra i diže ruke ka nebu i gleda nas. Smeška se i viče: „Jeeeeea!”, onda podiže dva prsta, kažiprst i srednji prst leve ruke, u obliku V, viktorija, pobeda. Klod i ja se gledamo.
„Da, pobedila je...”
Napravim se da mi je krivo zbog toga, iako jedino ja dobro znam kako je sve moglo da se odvija s tim Đulijanijem. Klod mi izgleda kao da joj je više krivo. Pokušavam da je utešim.
„Ma, daj... Alis je u stvari i bila bolja od nas.”
„Ma šta me to briga! Meni se taj Dodo nimalo ne sviđa. Da, da, lep je, ali to nema nikakve veze.
Meni se sviđa Aldo!”
Mislim, ova priča je teško ludilo, na kraju se Alis smuvala s njim i sva je srećna zato što je ona pobedila... a nas dve smo srećne zato što nas je spasla.
„E... Alda je verovatno baš briga za onu što liči na tenk.” Obe gledamo u istom smeru. Aldo sedi u ćošku i pije neki sok, a ona igra ispred njega, izgleda kao neka debela odaliska.
„O Klod... Meni se čini da je njemu dosadno!”
„A meni se ona čini kao debela devojka!”
„Hej, devojke, uzmite.”

U prolazu nam daju dve teglice „nutele”.
„Šta se dešava?”
„Kako? Ne znaš? Počinje Tuka Tuka Sweeti”
„A to je?” Pokušavamo bolje da shvatimo, ali riba u „saper” kaubojskoj uniformi, sa sve teglicama „nutele” okačenim na neki čudni, ogromni dupli kaiš, nestaje u masi ljudi.
„A čemu ovo služi?”
Klod se smeška. „Nije bitno. Svakako je za jelo!” Tačno u tom trenutku počinje pesma Ticijana Fera. „A Rafaela peva u mojoj kući, i Rafaela je moja, moja, moja. Moja. Samo moja. I Rafaela...”
„Izvolite ljudi, izaberite partnera!”
Odmah se pravi gomila parova. I di-džej odmah savršeno miksuje i počinje s Rafinom pesmom:
„Zove se, u! Tuka tuka tuka! Ja sam to smislila...”
Momci i devojke nose velike plastične kašike i kreću da se mažu „nutelom” koja stoji pred njima. Po nogama, po vratu, po rukama, po stomaku, ma gde god mogu da je stave, i onda, odmah posle toga, u ritmu muzike počinju jedni druge da ližu i grizu, to jest da ponovo uzimaju tu
„nutelu”.
„Kako je ovo gadno!”
„Kako je ovo strava!”
„Ali to goji!”
U svakom slučaju, u jednom trenutku kreće rat čokoladom. Posle nekoliko sekundi, i dalje u ritmu Tuka Tuka, svi razmazuju „nutelu” na sve, i svi se ližu i grizu. Neka vrsta neverovatnog danteovskog kruga proždrljivih. I usred tog ludog Tuka Tuka sweeta pojavljuje se ona.
„Alo, Klod, Karo! Pobedila sam... jeste videli?”
„Da, stvarno si moćna!”
Alis nestaje u dnu podij uma, gde se nalazi i Dodo, Klod vidi da je Aldo sam i odlazi do njega. Di-džej opet miksuje i ja počinjem da igram uz Happy Ending od Mike. Oči su mi zatvorene, širim ruke i okrećem se oko sebe, kosa na vetru, u ritmu muzike, i svi me se plaše i niko mi ne prilazi. I krećem sama da se smejem, u sebi, pa iako nema nikog ko bi mene mazao „nutelom”, osećam se neobično srećno. Onda otvaram oči. I ovde na plafonu „Sapera” vidim zvezde.

„Bila je ludilo žurka!
Klod me hvata ispod ruke na izlazu iz lokala. Ljudi se provlače praveći haos, neki se drže pod ruku, neki šutiraju konzerve, kao igraju fudbalsku utakmicu. „Da... Na stranu to što sam kao živa čokolada! Jedan lik je počeo da me maže dok sam igrala, a onda je hreo da mi oliže ruku! Toliko sam popizdela da sam ga na momente i šutirala!”
„Ma nisi bila u fazonu! Videlo se...”
,,A zašto ti? Aldo ti je pokvario veče...”
„Ma ne, uopšte, posle smo pričali. Nije bitno, ja sam skapirala šta je s tobom, Karo, tebi je krivo zbog Dodoa i Alis.”
”Meni? Ma o čemu pričaš... Evo ih!”
Baš u tom trenutku protrčavaju pored nas držeći se za ruke. „Ćao, vidimo se kod kuće!” I nestaju iza ćoška.
„Kakvi ludaci! Zamisli! Baš mi je drago zbog nje.”
„Aha...”
„Ma koji ti je đavo, Klod?”
„Ništa!”

„Čudna si mi.”
„Rekla sam ti ništa.”
„Ma nemoj, rekla si mi da si razjasnila sve s Aldom.”
„Da, i jesam...” ,,I onda?”
„Uf, ništa...”, onda tako ćuti sve dok ne stignemo do auta. Onda staje. Gledam oko sebe.
,,E, pa tvog auta nema! Odneo ga je pauk ili, još gore, ukrali su ti ga! Eto zašto si bila takva. Predosećala si! Ma da li ti to shvataš, Klod, ti imaš moći!” Protresem joj ramena. „Razumeš li, osetila si... Ti si... medij um!”
Klod me gleda, neutešna je.
„Ma šta ti je, pozajmila sam ga Aldu.”
„Aldu?”
„Da, da otprati ribu što je bila s njim.”
„Znači, ti ne da nemaš posebne moći, ti si potpuno luda!”
„Slušaj, e, nemoj tako da mi pričaš! Auto je moj i mogu da ga pozajmljujem kome ja hoću! Sad si kao moja majka!”
„Ali tvoja majka barem ima svoj auto! Mi smo imali samo onaj. I šta sad?”
„Sad čekamo. Vratiće se.”
„Ah kad? Zvrcni ga na mobilni.”
„Već sam probala. Isključen je.”
„Pokušaj ponovo!”
„Već sat vremena pokušavam.”
„Znači on je taj koji ima posebne moći, on je super... retardiran!” Krećem.
„Kuda ćeš?”
„Ka Alisinoj kući.”
,,I ostavljaš me ovde?”
„Ti si mene ostavila ovde! Ja idem kući.”
„Čekaj me!” Stiže me trčeći poluiskrivljena na visokim štiklama. „Baš večeras sam ove morala da obujem!”
Gledam je i mrzim je. „Pazi kad bi sve bilo savršeno da ti nisi dala auto.”
„Stvar je u tome da bih, da mu ga nisam dala kad mi ga je tražio, ispala ljubomorna!”
„A sad si, je li, ispala kretenka!”
Hodamo u tišini. Čujem je kako klacka iza mene, gledam je krajičkom oka. Izgleda kao da se muči. Cipele je žuljaju. Bila sam previše gruba prema njoj. Okrećem se, gledam je i onda se smešim.
„Izvini, Klod...”
Ona se smeška. „Ma daj... u pravu si.” Uzimam je pod ruku. Ona mi namiguje. „Ali ja ipak znam, Karo, nervozna si.”
„Što?”
„Ipak ti se malo, malo, sviđao Dodo, a? Meni ništa ne promakne!” Odmahujem glavom i gledam gore. Ništa, uzdišem, kad Klod sebi nešto uvrti u glavu, tu je kraj. „Idemo, hajde.”
Kasnije. Gore na Trgu Venecija giljamo nekom ulicom.
„Ma koliko još ima... ne mogu više!” Klod je iza mene. Jedva diše.
„Daj, uskoro smo tamo!”

Neki auto prolazi i trubi.
„Hej lutke! Koliko tražite?”
„Da?”, Klod pita sva naivna.
Hvatam je za ruku. „Hajde, prelazimo.”
„Ali trebala mu je informacija.”
„Da, kako da ne! Hteli su da saznaju šta si sve spremna da uradiš!”
Sečemo ulicu ukoso. Ne prelazimo preko pešačkog, automobili sviraju, koče. Jedan auto zakoči ispred nas, skoro da se nađemo ispod njega. To su profa Leone i profesorka Belini.
„Hej, Karolina... Klaudija...” Smeškamo se, onako jedva.
„Bile smo na nekom slavlju.”
Izviruje Belinijeva, njoj je zabavno. „U kostimima... divno!” ”Aha. Pa, vidimo se sutra.”
Povlačim Klod za sobom i konačno prelazimo tu ulicu. „Ali Belinijeva je potpuno odlepila... Na slavlju u kostimima!”
„Pa dobro, Karo, i jesmo malo čudno obučene...”
„Čudno? Pa ovo je moderno!”
„Ako ti tako kažeš. Ali slatki su, jesi videla, izlaze zajedno!”
„Oni jesu zajedno!”
„Ne! Ludilo! Dva profana koja su zajedno! Presmešno! Ja mislim da to nije dozvoljeno! Nije ni bitno, samo ja to ne bih nikad rekla, a Alis će se mnogo smoriti.”
„Što?”
„Njoj se sviđao Leone!”
„Majke ti?”
„Ma da... Šta, tebi se kao nije sviđao?”
„Meni! Ja sam samo rekla da je on lep, simpatičan čovek...”
U svakom slučaju, kad god se tebi neko sviđa, ne znam kako, ali automatski se sviđa i njoj!”
„Daj, štedi vazduh jer smo skoro stigle.”
Nastavljamo da hodamo u tišini. Čudno je to. Nisam o tome nikada razmišljala. Ali je istina, ipak. Možda zato što smo tako dobre drugarice, imamo pomalo isti ukus... Ipak, sećam se da se Alis jednom smuvala s nekim tipom koji mi je išao na živce. Bio je sav izbušen i uvek je išao u pocepanim pantalonama. Ali nije da ga nisam podnosila zbog toga kako se oblačio. Mislim, svako se oblači onako kako on hoće. Bilo je do stava. Išao je u III E i bio je stariji brat jednog od Miševa. Ukratko, svaki put kad bi me video, taj tip, koji se zove Dani, zovu ga Đagua zato što je sa Sardinije i preziva se Deđu, u svakom slučaju, stalno me je zezao, gurao me niz stepenice, vukao me je za kosu, a Klod je govorio da bi joj bilo bolje da krene na neku od onih intenzivnih dijeta. O! Ma šta je hteo taj? A Alis ništa, štaviše, meni se činilo da je nju sve co ipak pomalo zabavljalo. Ali kako je mogla da izlazi s njim? Govorila je zato što je on alternativan. Alternativan čemu? Na odmoru je stalno pravio scene po hodniku, prilazio joj je, hvatao je u naručje i podizao, ali ne fino, ne, već kao buldožer, a Alis je samo cičala. Uvek bi malo pobudalila. Ja to nikad neću shvatiti. Znam samo da je okej dečko za mene onaj koji poštuje i moje drugarice i nikako ih ne proziva. Pored toga, neko ko dolazi na odmoru da me vidi, ne pravi sve te scene da bi se pokazao pred drugarima, nego mi prilazi i poljubi me samo zato što njemu to prija.
Alis mi je čak rekla da je on hteo da vode ljubav, mislim, on to sigurno nije zvao ljubavlju, nego seksom. Alis nije bila baš sigurna. Ja sam joj rekla da mislim da je previše rano! Imala je trinaest

godina! Ma jel' me zezate?! Da vodiš ljubav s nekim ko će posle dve sekunde da ode i razglasi to po celom Rimu. Kako god, koliko god osećam da mi je Klod bliskija, ipak Alis zna sve o meni, prema njoj mogu više da se otvorim. I s tim poslednjim mislima konačno stižemo kući. Alis nam trči u susret, već je skinula šminku, u nekoj je skroz fensi pidžami. Pa šta drugo i da očekuješ.
„Pa gde ste vi otišle! Šta ste radile? Išle ste na neku drugu žurku? Ništa mi niste rekle, a? Uvalile ste se negde? Nije bitno, uglavnom, ja sam pobedila! Ja sam pobedila!!!”
Onda igra po krevetu, skače, baca jastuke u vazduh i pravi haos. A mi odmah izuvamo cipele i skačemo s njom. Ništa joj ne govorim o Klodinom autu, o Aldu i o svemu ostalom! Ne kažem da je Dodo, pre njih dve, probao sa mnom! Ne mislim više o tome. Skačem i smejem se, smejem se i skačem. Onda se grlimo i na kraju padamo s kreveta. Ali na sreću...
„A joj!”
Padamo na Klod. Udarila se i ne može da se izvuče ispod nas, i što više pokušava, to se više nas dve uplićemo preko nje, i kunem vam se da se nikad nisam toliko smejala.

Luči, Karolinina baka


Ja sam Karolinina baka. Zovem se Lučila, a ona me je prozvala baka Luči. Obožavam svoju terasu, cveće koje me ujutru pozdravlja čim podignem roletne i svoju šolju čaja, ovog puta od šumskog bilja. Koliko volim da sedim ovde, posebno u kasno popodne, kad se nebo boji u narandžasto i podiže se onaj vetrić... Kuća, sobe, kuhinja u kojoj volim da budem i da pripremam nešto ukusno. Slike na zidovima, moje i Tomove fotografije, moj Tom. Sve u svemu, moje navike, moje polazne tačke. Kad postaneš star, ili zreo, ili čovek u četvrtom dobu kako danas vole da kažu, sama suština se ne menja. Lepo je gledati oko sebe i osetiti se sigurno u onome što dobro poznaješ. Tako je mnogo lepše sećati se života i svega onoga što nam je on poklonio. Posebno ljubavi, one prave. A ja sam bila srećna što sam je pronašla. Sad se jako zabavljam sa svojim omiljenim unučetom, Karolinom, koja me podseća na svu moju mladost, ali ne dolazi kod mene tako često. Volela bih da je stalno ovde. Ali razumem je: mlada je, u dobu je kad joj se događaju nove stvari, kad otkriva, a vremena i prostora za to nikad nije dosta. Zabavna je, simpatična, stvarno pametna. A još me i sluša, radoznala je, a kad imate kosu ovako belu kao moju, to je bitno, prija. Iako mi ponekad izgleda da joj dosađujem, i onda joj kažem: „Idi, hajde, izađi s drugaricama, biće ti mnogo zabavnije nego da slušaš ove stare priče”. Ali ona ne, ostaje, barem dok ne dođe vreme da se vrati svojoj kući, inače, ko bi posle slušao njenog oca? Zao mi je malo što on ima nabusit karakter, i što je sumnjičav, mislim da Karolina malo pati zbog toga, kao i Đovani, tačnije, Rasti Džejms, kako ga Karolina zove. Oboje su veoma osetljivi i osećam da imaju potrebu da govore, jednostavno da izraze sebe, kao što rade oni koji su sigurni u sebe i kojima se ne čini da govore gluposti. Ali ponekad ih je sramota pred ocem, koji je malo nagao, i onda se trude da govore samo ono što bi on želeo da čuje. Moja ćerka je drugačija, znam da su s njom Karolina i Đovani oduvek malo više razgovarali, iako u nju nemaju isto ono poverenje koje su izgradili s nama, bakom i dedom. Zbog toga sam srećna kad ih vidim. Osećam se malo kao mama broj dva. Posebno volim kad Karolina i ja možemo da kuvamo zajedno. Na primer fokače. Ona ih obožava. Zajedničko kuvanje predstavlja magičan momenat jer se u merenju sastojaka, u pripremanju i u iščekivanju što slede, oseća sklad. Stvara se nešto što ćemo posle zajedno jesti. Predivno. Trista grama brašna, kesica suvog kvasca, malo ruzmarina i ulja. Onda Karolina počinje da pravi brdašce od brašna na dasci za testo, ja dodajem kvasac koji sam prvo razmutila u toploj vodi, malo soli, a ona sve dobro promeša. Kad dođe momenat da se testo podeli na četiri dela i iseče, Karolina meni predaje štafetu, jer kaže da ona to ne zna dobro. Onda ja zamastim uljem testo i preko stavljam malo ruzmarina i trunčicu soli. A onda se peče. Odlične su ovako, bez ikakvih dodataka. Bez fila i drugih začina. Pomalo kao ljubav, sirova i razgolićena. Da, možda sam ja previše iskrena baka i možda se baš zbog toga tako dobro slažem sa svojom unukom. Kad se ispeku fokače, svi zajedno sedamo da jedemo, nekad čak i s Đovanijem, pošto mu Karolina uvek pošalje SMS da bi ga obavestila, a on, ako može, svrati i bude s nama. Đovani i njegov san o pisanju. Kako bih samo volela da ga ostvari, da bude srećan. Nekad mi je davao ponešto da pročitam, stvarno je dobar, snažan, sposoban. Ali njegov otac ga ne razume, za njega hoće drugačiju, određeniju budućnost, sigurniju. Lekar. A on ne, odlučio je da ne skriva više svoju pravu strast i da ode. Kakva hrabrost. Divim mu se, ali se i mnogo plašim za njega.
Ne bih volela da bude povređen. Nadam se da će uspeti da pretvori svoj san u posao, on to stvarno zaslužuje. Moja unuka Aleksandra je mali znak pitanja u toj kući. Ja je baš ne razumem. Ali ipak je volim. Kao što uvek govorim, svako se ponaša onako kako ume, nema svrhe mnogo se vredati. Svako prati svoj put i svoj način življenja, i iako s nekim ponekad nismo u skladu, ne treba ga osuđivati. Da li neko zaista može da zna kako je biti u tuđoj koži? Tako da se nadam da će i Aleksandra naći svoj put, onaj koji se njoj bude najviše sviđao. Ovaj stav uvek je imao i Tom, moj

Tom. Ljubav mog života. Osoba s kojom delim sve, s kojom se smejem i sanjam. Živeti s njom, ustajati svakog jutra gledajući se u oči, deliti radost i tugu, poteškoće i lepa iznenađenja i želju da nastavite godinu za godinom, uvek zajedno. Srećna sam. Volim i voljena sam. A svakodnevica ništa nije pokvarila, nije odnela tu magiju. Naša ljubav se s vremenom menjala, znala je da se razvije zahvaljujući našoj volji. Zato što ljubavna priča štima samo ako postoje trud, emocije i saradnja. Nisu dovoljni leptirići u stomaku, kako ponekad kaže Karolina. To je početna tačka. Posle je potrebna želja da se napravi projekat. Mi smo uspeli. I želim svojim unucima da prožive istu takvu lepotu i radost.
Sad imamo jedan problem, ali o tome neću da mislim. Imam poverenja. Hoću da ga imam, pa i zato što nemam alternativu.

Februar


Da si pevačica, kako bi se zvala? Karo X. Kako te mama zove? Mala.
Koliko godina bi volela da imaš? 18.
„Kao velika” bićeš? I dalje ova ista ja.
Da li ono što voliš odgovara onome što stvarno i radiš? Skoro nikad. Imaš li neki skriveni san „u ormaru”? Da budem fotograf...
Hoćeš li ikad otvoriti taj ormar? Ako pronađem ključ... Imaš li dečka? Ne. Zaljubljena? Mislim da jesam.
Omiljena pesma ovog meseca? Goodbye Philadelphia od Petera Cinkotija.
On je (plav, crn...)? Crno je lepo! Imaš li uspeha s momcima? Kad me ne zanimaju, da. Poslednje si kupila? Fini srebrni kaiš, onako mekan.
Pridev koji te opisuje? Nice.
Imaš li životinje u kući? Da, svoju sestru.
Kroz mesec dana biće proleće. Kako volim ovaj period u godini... Prve boje, misao da leto nije više tako daleko! Sve je mnogo lakše! Prvi izleti van Rima nedeljom, autom s Alis i Klod, ali prvenstveno motorom mog brata. Ponekad mi se čini neverovatnim da on, baš on, povremeno meni posveti nedelju! Da, dešava se da mi posle ručka, ako se još uvek nisam dogovorila s Alis i Klod i ako nema nekih riba koje se muvaju oko njega, kaže da možemo da se vozimo motorom jedan sat. Kako strava! Stisnem ga jako, jako, i osećam se sigurno. Idemo onim putem koji vodi van grada, ka jezeru Bračano, i brzo jurimo i vidim ceo pejzaž koji prolazi pored nas. Onda spuštam glavu dok ubrzava jer mi se čini da će mi kaciga odleteti i tad se šćućurim iza njega dok sve proleće pored nas. Biće da je danas lep i sunčan dan, prvi ovog meseca. Kudini nas je izludeo svojim provalama. Trijelo nije došao u školu, on je čuveni nenormalni štreber, gori od Rafaelijeve. A kad on nije tu, to je znak da se ozbiljno razboleo! Kako god, dolazi Poci, profesor likovnog koji ima svoju potpuno preciznu šemu, prostudiranu, ekstrametodičnu. Mislim, zamislite potapanje brodića. Ma, još gore. Svaka klupa je numerisana, 1A, 1B, 2A, 2B i tako dalje, po imenima i prezimenima, kao i sva odgovaranja i izostanci. Mislim... slušajte ovo.
„Hajdemo, deco, brzo na svoja mesta... Sedite, molim vas. Idi na mesto, Likardi!”
„Ja sam Pjeri.”
„A da, idi na mesto, Pjeri.”
Da, to je zato što profa Poci ima čudnu manu. Nikog ne prepoznaje! Ili je to možda vrlina. Nije bitno, bitno je da je nama bilo jako zabavno. Profa seda za katedru. Izvlači svoj dnevnik iz torbe i otvara ga.
„Dobro, danas će da odgovara, da odgovara... Trijelo!”
Ne stiže ni da podigne pogled s dnevnika kad eto Kudinija koji je već zauzeo Trijelijevo mesto: klupa 6A. Rafaelijeva, štreberka broj dva svetskih razmera, odmah se ubacuje i podiže ruku.
„Izvinite, profesore...”
Ali je Betoni, veliki Kudinijev prijatelj, sprečava.

„Nemoj ni da se šališ... kad izađeš, oplavićemo te.”
Profesor Poci proverava svoju mapu da vidi ko je to podigao ruku.
„Da, reci, Rafaelijeva.”
„Ne, ne, ništa. Mislila sam da ja treba da odgovaram.”
„Ne, ti si već odgovarala, fali samo Trijelo. Dobro, onda, reci mi nešto o...”
Kudini je ustao i drži ruke iza leda, stoji pravo i uljudno, spreman za bilo koje pitanje.
„Reci mi nešto o rimskoj umetnosti...” Kudini se smeška kao da hoće da kaže „Super, ovo znam!”
Betoni naravno vadi mobilni i počinje da snima.
„Rimska umetnost je praktično 'ukradena' iz antičke Sirije, a prve slike su stvorili Vavilonci... I Sumeri!”
Profesor Poci diže naočari na nos kao da bi tako mogao bolje da ga čuje.
„Ko?”
,,A ne, izvinite... Egipćani.”
„Egipćani?”
„Ma šta pričam... Francuzi.”
„Francuzi...”
„Ne, ne, mislim... Bugari.”
Sve u svemu, jedan niz gluposti koje su, jasno, svima nama smešne, ali neviđeno, pre svega kad bismo pomislili na Trijela, koji bi stvarno znao da odgovori na bilo šta, a odjednom je on jedna od najvećih neznalica u razredu. A da to i nije!
„Ali ja ne verujem šta čujem, Trijelo! Pa šta je s tobom, vrane su ti popile mozak?” Profesor Poci udara dnevnikom o katedru.
„A čemu se vi smejete? Smejete se njegovoj gluposti... Bravo! Bravo! Ne treba da se smejete. Šta je, Trijelo, jesi li se ti zaljubio? Šta, tvoj omiljeni tim je izgubio? Šta, pogodio te je grom u glavu? Imao si sve odlične ocene! A znaš li šta ću ti sad dati? A? Znaš šta ću ti dati? Ne, ti ne znaš... ti ne znaš ništa! Daću ti keca!”
Svi se krive od smeha. Ali Kudini navaljuje.
„Profesore, vi ste nepravedni, nešto sam i znao.”
„A šta?
„Kako šta? Vi me niste slušali, rekao sam gomilu naroda.”
„Da, neke koji su došli posle Rimljana! Trijelo! Vi ste sramota za ovu školu!”
„A vi ste magarac koji ne razume!”
Tad kreću u diskusiju takvih razmera da Kudini-Trijelo biva izbačen iz učionice i dobija ukor u dnevnik.
Dan kasnije, pravi Trijelo, pošto se oporavio od bolesti, vraća se u razred.
„Ćao, kako si?”
„Kako se osećaš?”
„Je li sve okej?”

Trijelo nas začuđeno gleda. Svi ga pitaju za zdravlje. Nikad nije bilo toliko obzira od strane bilo koga iz razreda.

„Brinuli smo se!” Trijelo ide na svoje uobičajeno mesto. Niko mu, naravno, ne priča ništa. Ali nastavili smo da ga gledamo i da se smejemo sve vreme.
Po podne mu je Kudini poslao SMS: „Idi na www.scuolazoo.com. I... hvala!” Kad je Trijelo otišao na internet, video je da ga profesor Poci ispituje, iako je bio odsutan - mislim, samo što se nije onesvestio.
„Mama...”
Suvišno je reći da je ukor od Trijela prešao kod Kudinija, koji je, zahvaljujući svemu, ostao na listi na www.scuolazoo.com dobrih deset nedelja. Njegov apsolutni rekord.
Februar mi je najkul mesec u godini. Prvo zato što sam se tad rodila ja, trećeg, da budem precizna, a drugo, zato što je tad i Dan zaljubljenih. To jest, sama činjenica da je neki mesec izabran kao period u kom se slave zaljubljeni mora da znači da je bitan, zar ne? Svakako, ja sam shvatila da je treći februar jedan poseban dan. Tad su se rodili mnogi ljudi: Pol Oster, pisac, Feliks Mendelson, kompozitor, i Simon Vajl, francuska sociološkinja. Nije naročito poznata, ali ono što sam o njoj čitala stvarno me je impresioniralo. Bila je čvrstog i osećajnog karaktera, i u ovome se malo i prepoznajem, ali ono što me brine jeste to što baš u četrnaestoj godini proživljava krizu adolescentske depresije koja je vodi skoro ka samoubistvu. Kad sam to pročitala, ostala sam zatečena. I ja sam, moram da priznam, nekoliko puta o tome razmišljala. Posle sam o tome pričala s drugaricama.
„Ozbiljno? A što?” Klod me gleda skoro bez reči.
„To stvarno nema smisla... zašto ti pada na pamet tako nešto?”
„Hm, ne znam, možda zato što mi sve izgleda tako teško, ono što odrasli rade izgleda tako... tako nedostižno, tako da pred onim što i ne znaš da te čeka, a s čime ćeš morati da se suočiš, ja radije biram da me nema.”
Alis na trenutak ništa ne govori. Onda nas gleda i kezi se.
„Meni je često padalo na pamet.” Onda pauza, pa nastavlja. „Možda zato što mi je dosadno.” I bulji u nas onako kako samo ona ume, a što nas izluđuje.
„Jednom sam čak i ozbiljno probala, znate!”
,,I šta si uradila?”
„Pila sam džin da bih dobila hrabrosti.”
„I onda?”
,,I onda nisam znala više šta da radim, vrtelo mi se u glavi, osećala sam se odvratno. I na kraju sam mnogo povraćala. Mama se čak i naljutila zato što sam joj usvinjila omiljeni tepih, zamisli... Nije bitno, sad je prošlo, a džin mi se gadi. Kao i tepih moje majke... hoćemo napolje?”
Tog dana se nakupovala svega, a i nama je kupila svašta. Dobila je kreditnu karticu iz ne znam kog čudnog razloga. Možda zato što je i svojoj majci ispričala tu svoju priču, a ona joj je, ne znajući šta da kaže i šta da radi, poklonila tu karticu. Ipak, zbog činjenice da je i Simon Vajl o tome razmišljala, ja se osećam mnogo bolje. Čovek razmišlja o gomili stvari i veruje da je suštinski jedinstven i čudan zbog svojih misli, ali u stvari uopšte nije tako. Svi razmišljamo o nekim stvarima. Ali je malo onih koji zaista uspevaju da ih prepričaju. Dakle, ova Simon Vajl mora da je sve to rekla nekome, inače to ne bi moglo da bude zapisano u njenoj biografiji, zar ne? U svakom slučaju, ta Simon mi se mnogo sviđa! Mislim, prvo je postala profesorka, onda je napustila studije i postala radnica i napisala je Sveske sa svim svojim pesmama, razmišljanjima, kako kažu, o „retkom integritetu postojanja”. Eto, sviđa mi se to, jer, iako ga možda do kraja ne razumem, jeste retko. Verujem da hoće da kaže kako je oduvek pokušavala da se ponaša lepo i do sad to i nije bilo tako lako, a činjenica da je iz nekog razloga rođena istog dana kao i ja, ili bolje, ja istog dana kao i ona, pošto je došla na svet mnogo pre mene, čini nas sličnima, mnogo sličnima. Kao što mora biti i da imam puno sličnosti s piscem Polom Osterom i kompozitorom Mendelsonom, dvema jakim i

osećajnim osobama, poznatim u svetu upravo zato što su bili u stanju da kroz reči i muziku iskažu ono što su osećali.
A onaj s kojim se ama baš ne pronalazim jeste režiser Ferzan Ozpetek. Hoću reči, i on je rođen istog dana kad i ja, ali da mi ga nije doneo Rasti koji ga obožava, možda nikada ne bih videla njegov film. Kako god, ne pronalazim se u svemu tome sad, pošto su njegovi filmovi, kako da kažem, nekako tužni. A ima toliko tužnih stvari na svetu da ti se stvarno ne daje sedam i po evra da bi ti neko drugi dva sata bez prestanka govorio koliko mnogo se pati. To i sama znam... a niko mi ne plaća! Ali pošto mi je Rasti platio kartu a njemu je bilo mnogo stalo... Sve u svemu, taj njegov film, Saturn u opozitu, posle dva dana sam ga čak i prebolela i nisam ga u notesu ni označila kao
„negativan utisak”. Možda je Rasti bio i u pravu kad mi je rekao: „Eh... Karo, jednog dana ćeš shvatiti.”
A on to ne kaže kao tata, koji kao da me smatra debilom, on to kaže na fin način, onako kako kaže i deda Tom. Svakako zahvaljujući njima shvatam da s nekim stvarima ne treba žuriti, da postoje osećaji, emocije, koji sazrevaju vremenom, kao neke vrste voća, i da kad dođe njihov momenat, e tad je lepo slatko ih zagristi. Ali ono što je za mene ludilo jeste to što sam ja rođena istog dana kad i Karusel! Mislim, nije to nešto što ja baš dobro poznajem i što sam gledala, ali mama mi je pričala da je bilo prelepo. Baka Luči joj je uvek govorila: „Ideš u krevet posle Karusela.”
A mama se vezala za to. Pošto bi večerala, brzo je prala zube da bi mogla da ga gleda. Iako to nije bilo ništa osim gomile reklama poput onih koje danas gledamo, ali u kojima su u to vreme učestvovali, mama kaže, svi mogući glumci, čak i oni najpoznatiji. A puštali su samo zanimljive reklame, s veselim pesmicama, sa sve crtaćima, sa svim i svačim, a mama je uvek govorila: „Ja sam ćerka Karusela i njegove radosti!”
Možda i od toga na neki način pociče njeno umeće prihvatanja života, sve s osmehom, pa i onda kad nosi mnogo tereta na leđima, dan pun obaveza, jurnjavu da stigne kući, saobraćaj i sve drugo, sve dok i nama ne spremi večeru — i ro uvek s osmehom.
Ali ako je mama „ćerka Karusela”... a ja sam mamina ćerka... da nije možda zbog toga ona htela da me nazovu Karolina? Ponekad me hvata neverovatna paranoja! Nije važno, jer sutra je moj rođendan i neću morati više da se foliram pred tamo nekim Loreom, Leleom i svima onima koji misle da je toliko bitno imati četrnaest godina!
Ali... Da li će odjednom moja vizija sveta, ono što mislim o svom ocu, o Rastiju, o školi, o muškarcima uopšte i o bilo čemu drugom što mi je možda nekad prošlo kroz glavu sve dosad, od sutra možda biti drugačija? Ma šta! Ja ću uvek biti ja, s četrnaest umesto trinaest, što će mi kad se sve sabere možda i doneti sreću.
Postoji samo nešto što mi ide na živce: Dakota Fening. Znate li ko je to? Jedna jako mlada američka glumica koja puni četrnaest godina dvadeset i trećeg... Dobro, ona je već mnogo poznatija od mene, iako je došla na svet dvadeset dana kasnije i ja sam dakle od nje čak i starija. Naravno, naučila je da čita s dve godine, ali mama mi je rekla da sam ja počela da pišem s četiri, dakle, imamo iste šanse, zar ne? A onda ipak, ne važi se, ona je imala tu sreću da je odmah ušla u ekipu sa svima onima koje ti možda nikada u životu nećeš ni sresti: Son Pen, Robert de Niro, Denzel Vošington, Tom Kruz, Stiven Spilberg, Paris Hilton, Mišel Fajfer... Kako god, kad se družiš sa starijima, moraš nešto i da naučiš. A ako se tek družiš s ovima, velika stvar što si naučila da čitaš s dve godine!
Ipak moram da kažem da je stvarno odlična. Jedno veče, kad je Rasti još uvek živeo s nama, doneo je U žaru osvete, i mada mama nije htela da ga ja gledam, isfolirala sam da idem u krevet i odgledala sam ceo film s bratom.
Fenomenalno! Rasti je rekao kako ga je Dakota Fening potresla u tom filmu i kako je Denzel Vošington jedinstvena faca i ja se, sve u svemu, slažem s Rastijem, a mama nije bila u pravu.
Film me nimalo nije uplašio. Bio je malo nasilan, istina je, ali s Alis i Klod sam gledala i mnogo gorih. Odnos između Dakote i Denzela je pomalo onakav kakav ja imam s Rastijem, obe se osećamo

zaštićeno. I zbog ovoga mi, možda, iako ima četrnaest godina i toliko je poznata, ne bi smetalo da mi bude drugarica i sigurna sam da bismo se čak i slagale.
Ipak, sad idem da spavam.
Deda Tom mi uvek kaže da je ,,u smehu i snovima tajna dobrog življenja”.
Ne znam da li ću se smejati ili ću sanjati lepe stvari, znam da ja sad idem u krevet. Za mene nema ničeg lepšeg nego da provodim vreme dok iščekujem neki datum za koji znam da će me usrećiti. A sutra će biti tako. Sama činjenica da iz trinaest prelazim u četrnaest i da neću morati više da lažem za mene je vrh. Dobro, neću morati više da lažem... za godine! Laku noć.

Jutro. Osećam neki čaroban miris.
„Ne verujem! Mama! Napravila si mi krofnice s filom i čokoladom... ja ih obožavam, to mi je nešto najbolje za početak dana! Hvala!” Kakav fantastičan doručak.
„Srećan rođendan, Karo!” Čak i Ale mi je danas simpatična. Prišla mi je otpozadi i poljubila me, grleći me čvrsto, i moram reći da ovo od nje uopšte nisam očekivala. Ali nešto najlepše mi se događa na izlasku iz kuće.
„Neeee!” Svi su tu, deda Tom, baka Luči, Rasti, a za mnom dolaze mama, tata i Ale. ,,Jel' ti se sviđa? „Predivan je...”
Idem sa suzama u očima, potresena sam zbog onoga što su uradili. Crna vespa „50 specijal”, poslednji model.
O bože, gledam je malo bolje, ima i poneku ogrebotinu, a sedište je svetlobež, što je meni kao boja malo istripovano. Mora da su je uzeli polovnu. Obilazim oko nje, da, evo, čak je i malo čuknuta... Mislim, da budem iskrena, ja sam mnogo želela neki mali auto, aixam, da ga imam kad pada kiša, ili tamnosivi chatenet sa zamagljenim staklima, kao onaj što ima Rafaelijeva... Ali čini mi se da mnogo košta čak i polovan.
Onda, pošto sam napravila ceo krug, stajem i kao neka od, bar verujem, najboljih glumica, onako ganuta, zatvaram oči.
„Zaista je predivna... stvarno.”
„Dobro, Karo, srećna sam zbog tebe...” Mama me ljubi u čelo. „Moram da trčim na posao.”
,,I ja, tražio sam da izađem na sat vremena samo da bih mogao da prisustvujem ovom iznenađenju, ali sada stvarno moram da idem.”
„Hvala ti, tata. Kupio si mi stvarno prelep poklon.”
„O.” I onako odmahne rukom kao da govore: „Dosta, nemoj više ništa da kažeš...” A takve stvari radiš onda kad baš ne znaš šta si to poklonio nekome.
„Izvoli, ovo je za tebe.”
Ale mi daje poklončić, otvaram ga. To je tamnoroze kaciga s brojem odozgo.
„14! Kako je jaka!”
Onda prilazi Rasti i daje mi poklon.
„,A ovo je ako budeš htela da voziš neku od svojih drugarica...”, a onda, malo uvijeno, „ili nekog od svojih drugova...”
„Mnogo je lepo, druga kaciga s istim brojem na njoj, I4bis!” ,,A mi smo ti kupili lanac, tako ti ga neće ukrasti...”
„Deda, nemoj ni da se šališ s tim. Izbaksuziraćeš!”
„Karolina!”
„I ovaj privezak za ključeve...”
„Mnogo lepo! Odmah ću da stavim ključeve.”
Uzeli su neki sa slovom C, ceo od čelika, baš onakav kakav ja volim, jer nekad moje ime pišu sa C, kao Carolina, ha-ha! Sve u svemu, to je onda kad sam čvrsta i odlučna i onda... onda mi ništa ne polazi za rukom, smešno! A baka Luči to dobro zna.
Mama pokušava da malo uredi sve.

„Hajde, Rasti, otprati sestru u školu, inače će zakasniti.”
„Predivno! Mogu da idem vespom.”
„Đovani će da vozi, već sam ti rekla... Ti nemaš dozvolu, a još uvek ti se previše spava!”
„Ali, mama, ja već odlično znam da vozim. Policija me neće uhvatiti odavde do škole, baš je blizu!”
„Aha, znači, može da se desi da ću te poslati da ideš u školu peške. Hajde, Karolina, ne izmišljaj previše, neka te brat odveze.”
Pukćem. Koji smor! Čak i danas, kad mi je rođendan, ponašaju se prema meni kao prema potčinjenom.
Ali čim zamaknemo iza ćoška, rasti staje.
„Uzmi vespu...”, skida mi noge s motora. Onda silazi i stavlja svoju kacigu I4 bis u mali prtljažnik iza.
„Šta to radiš?”
„Idem kući. Ćao, srećno u školi... i srećan ti rođendan!”
I tako odlazi, s tim bezobraznim osmehom, povlačeći jaknu malo gore i uvlačeći ruke u džepove.
„Hvala ti, Rasti Džejmse!”, derem se kao luda i polako vozim svoju „lunu 9”! Tako sam je krstila. Zato što sam, kada sam gledala ono što se događalo trećeg februara, našla da se tog dana šezdeset i šeste jedan sovjetski brod spustio na mesec, i kako su mu dali ime? Luna 9! Nije da su baš mnogo maštoviti ti Rusi, ali mojoj vespi to ime baš pristaje. I još, zahvaljujući Luni, ja mogu da sletim na ulaz u školu.
„Ne verujem! Gde si je ukrala?”
Džibo, Filo, Klod, trče mi u susret, a Alis i još neki drugari me radosno dočekuju. Alis uvek sve zna.
„Ma šta ukrala, danas joj je rođendan, kretenu!”, grli me.
„Izvoli, ovo je za tebe!”, daje mi poklon i dok ga otpakujem nisam mirna u svojoj koži. „Ludilo!
Ajpod tač! Alis... pa ovo je fenomenalno!”
„Tako ćeš kad se budeš vozila svojom novom vespom moći da slušaš sve pesme koje voliš... Stavila sam ti i Finlije, ali i Linkin park, Ejmi Vajnhaus, Ališu Kis, tako da ćeš moći odmah da ga koristiš.”
Stvarno je strava, mogu da prelistavam omote CD-ova dodirivanjem ekrana. Onda puštam Rijaninu pesmu i stavljam slušalice. Počinjem da pevam kao poludela i igram i smejem se i skačem i urlam i toliko sam srećna da... Zabijem se u neku scomačinu, bitnu, karakterističnu za profesore. Baš tako. Skidam slušalice.
„Profesore Leone...”
„Reci, Karolina.”
„Ništa... danas je moj rođendan!”
Čekam sekundu. Onda mi i on uruči jedan divan poklon: nasmeši mi se!
„Lepo, pa onda, srećan rođendan! A vi, deco? Vaš rođendan nije, zar ne? U učionicu, brzo...” Idealno jutro. Svi profesori su saznali da mi je rođendan i na taj način je otklonjena svaka mogućnost da će me neko danas pitati.

Sati 11.30. Zvoni za odmor.
„Stanite, deco, nemojte izlaziti.”
„Ali, profesore, gladni smo, počeo je odmor.”

„Ako vam kažem da stanete, mora da postoji razlog za to, zar ne?”
Malo tako stojim, ali više ne obraćam previše pažnju. U stvari to je zato što se igram novim ajpodom... Kad odjednom u učionicu ulaze baka Luči i deda Tom. „Eto zašto nije trebalo da izađete!”, kaže profa. „Danas je, ovo je za one koji to ne znaju, rođendan našoj dragoj unuci! Srećan rođendan, Karo”, baka Luči i deda Tom unose punu učionicu poslužavnika natrpanih mini-picama od paradajza, vrelih! I malih tramecina, fenomenalnih! A da ne pričam o punjenim pogačicama od čijeg mirisa čovek već pada u nesvest.
„Deda, bako, ali nije trebalo... Posle iznenađenja od jutros”, trčim im u susret i jako ih grlim, jedno pa drugo. I ne mislim ni na šta drugo osim na njih. A i zato što su se moji drugari svi već bacili na pice, sigurno ne gledaju u mene. Onda ih puštam.
„Hvala vam, stvarno ste divni.” Onda i ja otrčavam do poslužavnika.
„Alo, ostavite i meni neku.”
A oni, tu, u ćošku, deda s belom kosom, a baka ne. On visok, a ona ne. Grle se jako, gledaju se na način koji ne mogu da vam objasnim, oni izgledaju srećniji od mene. Iako baka posle zatvara oči i vidim da ga jako steže za ruku i izgleda kao da se na trenutak potresla zbog nečega, da joj skoro dolazi da zaplače. Ali posle se zabrinem za Klod.
„Pa ti si uzela sve moguće i zamislive pogačice.”
„O, jesam, ali sviđaju mi se...”
„Shvatila sam, ali ostavi neku i za druge.”
„Ali ako se njima više sviđaju mini-pice?” Ja na to sležem ramenima, ionako se s njom ne može raspravljati u vezi s jelom. A kad se okrenem, moji baka i deda više nisu tu. Eto zašto su oni fantastični. Zato što dođu i nestanu, a donesu ti samo osmeh, zato što se osećaš voljenom, zato što te nikada ne grde, zato što oni kao da uvek znaju šta ti misliš, ali se prave da ne znaju. Uglavnom, poseduju tu neku magiju koja u samom momentu kad pokušavam da je objasnim kao da više ne postoji.
Onda rano popodne, jedno čudno iznenađenje. Zvoni mi mobilni. Filo? A šta li on hoće u ovo doba? Tri sata je. „Šta je bilo, Filo?”
„Imam problem, molim te, ne mogu sad da ti objašnjavam... Možeš li da dođeš na stanicu?”
„Na stanicu? Ali sad učim!”
„Ma daj, imaš ceo život da učiš. Molim te, u haosu sam.”
„Izvini, a Džibo? Zar nisi mogao njega da pozoveš?” ”Nije dostupan.”
”Aha, to ti verujem.”
„Karo, a jel' misliš da bih te smarao baš na tvoj rođendan? A i jedino ti možeš da mi pomogneš!” Na trenutak ćutim. Kakav smor. „Molim te...”
Pauza. Ja mislim da je ova pauza previše duga. „Ti si moja drugarica.”
„Okej, stižem.”
„Hvala ti, Karo!” Onda prekida vezu.
Vidite, Filo je lud, uvek zna da nade prave reči da te natera da uradiš i ono što nikada ne bi hteo, to jest, radi to tako da ako, na kraju, ti to ne uradiš, ne znam... osećaš se krivim! A on zna koliko je meni stalo do reči drugarstvo. Ipak, pre nego što izađem, hoću da uklonim svoju znatiželju.
Okrećem broj. Da, tačno je. Džibo nije dostupan.

Stanica. Zaključavam motor, stavljam kacigu u prtljažnik i onda, iako ću kratko biti tamo, stavljam lanac koji mi je deda poklonio. Nikad se ne zna. Čak i nekoliko minuta može da bude kobno.
Dobro zakopčavam kaput, kapu malo spuštam na oči i vraćam u nju svoju plavu kosu, da me ne bi lako prepoznali, ne zato što sam poznata kao moja drugarica Dakota, nego zato što ovde na stanici jedna devojka, ovako sama... Znaš kad se u trenutku prisetiš svega onoga što su ti pričali kad si bila mala.
„Čuvaj se, nemoj sama da ideš na opasna mesta, nemoj da pričaš s nepoznatima, ne otvaraj nikome vrata...”
Sve u svemu, u slučaju da te neko pita koliko ima sati, ti si već spremna da ga odvališ nogom dole! Još više navlačim kapu, malo sam kao Met Dejmon u Bornovom identitetu... Manje-više nije bitno, ali ja nemam problema s memorijom. Htela bih samo da znam gde je kog đavola Filo! Zovem ga.
„Halo, a gde si ti?”
„A ti?”
„Ja sam ovde ispred stanice.”
„Uđi.”
„Da uđem?”
„Da, požuri, jer niko ne sme da me vidi.”
„A šta ti to smeraš?”
„Daj, Karo, ne pitaj me, samo ti možeš da mi pomogneš. Peron 7.”
„Šta, treba da dođem sve do tamo?”
„Da, ne mogu sam.”
„Slušaj, ako mi ne kažeš šta se dešava, neću doći.”
„Ma bre, nemoj tako, za minut ćeš znati.”
„Dobro, prekidam.”
„Ne, ne, ostani na vezi...”
„Okej. Dobro, ušla sam...” I upravo zbog tebe trošim mnogo kredita, dodala bih, ali mi se čini da nije lepo, možda stvarno ima neki ozbiljan problem.
„Okej, sad kreni ka ulazu na perone...”
„ Tu sam.
„Okej, idi još pravo ka peronu 7...”
„Okej.”
Gledam na red vožnje s polascima. Peron 7. Polazak za oko petnaest minuta, za Veneciju. Dođavola, obaveštenje za dolaske je već nestalo. Dobro, možda to i nije ni u kakvoj vezi s činjenicom da je Filo tamo.
„Dobro, Karo. Vidim te, idi još napred... dobro...”
„Ma gde si ti? Ja te ne vidim.”
„Ja tebe vidim. Ti si. Imaš plavu kapicu... da te niko ne bi prepoznao.”
Pukćem. „Pazi, nikad više, ti si jedini koji mi ovako pravi haos... Džibo to nikad ne bi uradio...”
„Veruj mi da je i on umešan!” Odjednom obojica iskaču iza jednog stuba. „Srećan rođendan!” Filo i Džibo se bacaju na mene, grle me i ljube bez prestanka. Ljudi koji prolaze nas gledaju i smeškaju se.

„Alo, alo, dosta! Koji ste vi kreteni! Naterali ste me da dođem čak dovde da biste me ovako lepo iznenadili?”
Puštaju me konačno.
„Da.” Filo se kezi. „Zato što, pazi ovde...” Širi neki roze duks, na njemu je slika i jedno ime.
„Neee! Strava! Bijađo Antonači! Moj omiljeni pevač!”
„,A ovo...” Džibo ih vadi iz džepa. „Ovo su tri karte za njegov koncert u Veneciji.”
„U Veneciji?”
„Da! A ovo...”, Filo ih vadi iz džepa, „su tri karte za voz do tamo. Znači... Krećemo! Pošto samo što nije krenuo!”
Onda me obojica hvataju za ruku i vuku me za sobom. A ja skoro da padam, saplićem se.
„Ma jeste li vi normalni? A šta ću reći mami i tati?”
Džibo me gleda i smeje se. „Ma šta ti je... Na sve smo mislili! Ostaješ da spavaš kod Alis, koja ti je na kraju napravila žurku iznenađenja.”
„Da... Tvoje drugarice su ti poklonile i odeću da se presvučeš za sutra!
,,I od nje ideš pravo u školu.” Gledam ih i odmahujem glavom.
„Još i to!”
„Pa da. Nema potrebe da preskačeš ijedan dan škole...”
,,E! Pa mi smo ozbiljni... Ove godine imamo malu maturu! Zamisli da nešto bude lako!”
I jedva stižemo da uđemo u voz. Već trenutak posle osećam kako se sve ispod mene pomera i to mi izgleda neverovatno i navlačim duksericu i sreća je samo što sam zaključala motor! Sedamo u neki kupe.
„Evo, ovo su naša tri mesta. Ako hoćeš, možeš da budeš tu. Nisi ovo očekivala, zar ne?”
„Apsolutno nisam, mislila sam da se Filo uvalio u ko zna koje sranje...” A voz lagano hvata zalet. Ja gledam kroz prozor. Ogromne mermerne zidove, neke betonske ulice, a onda čelične žice, perone svuda oko nas i stare, napuštene vozove boje rđe.
Ću. Ću. Dumdum. Dumdum. Povećava brzinu, sve više. Dumdum dumdum... A onda odjednom zelenilo, pokvašena polja, stabla, i ona tako sveža priroda u zimu, zdrava, naglašena. I ja dugo udišem, dugo, dugo.
„Ljudi, ovo je najlepših četrnaest godina mog života!” Filo i Džibo počinju da se smeju i avantura počinje. Prolazi kondukter i mi mu pokazujemo karte. Žedna sam, a Džibo je u ranac stavio tri flašice vode, gladna sam, a Džibo ima i dva „bauntija” od kokosa s onom čokoladom koju ja obožavam. Sve u svemu, jeste li gledali Bornovu nadmoć? E, ovo je bolje!

Malo kasnije: šest po podne, nakon što sam razgovarala s Alis, koja je naravno morala da kaže svoje. „Ne verujem! I ja bih išla s vama... Fenomenalno iznenađenje... sad se ovde jedem!”
„Ma bre... Moj je rođendan! Spavam kod tebe, okej?”

„Okej!”
Zovem kući. Na sreću, javlja mi se Ale. Nekad je nepodnošljiva, ali nekad je idealna, ništa lakše nego nju da slažeš.
„Razumeš? Ostajem da spavam kod Alis, a posle idem u školu.”
„Okej.”
„Ponovi mi...”
„Uf... Ostaješ da spavaš kod Alis, a posle ideš u školu.” ,A ako hoće da priča sa mnom...”
„Da te pozove na mobilni.”

„Bravo! Popravljaš se.” I baš malo pre nego što ćemo stići, zvoni. „Mama je. Kako ću sad...”
„Čekaj.” Džibo ustaje i zatvara vrata kupea. „Okej...”, duboko udahnem. „Halo, mama!”
„Ćao, Karo, je li sve okej?”
„Da, super, Alis i još neke drugarice su me stvarno lepo iznenadile.
Ali baš u tom trenutku „iznenađuju” me Zeleznice Italije. Čuje se neki metalni zvuk. „Pažnja, obaveštenje za sve one koji žele da večeraju, vagon-restoran...”
Ne čekam ni tren, pritiskam dugme i prekidam vezu.
„Smor. Koji baksuz! Baš sad obaveštenje!” Čekam da prođe. I odmah pozovem mamu.
„Šta se desilo?”
„Ništa, ispraznio se... Pa se prekinula veza.”
Pokušavam da je umirim. ,Ali jedna drugarica je imala punjač kod sebe, pa sam ga uključila da se puni.”
„Dobro. A kako ćeš sutra u školu?”
„Kupili su mi majičicu, a i veš, da se presvučem...” ,,A... Na sve su mislile te tvoje drugarice...”
„Da...”, gledam u Džiba i Fila, „stvarno su do kraja osmislile ovo iznenađenje...”
„Dobro... Ja ću te pokriti kod oca.”
„Hvala ti, mama.”
„Karo, nemojte da ostajete do kasno...”
„Ništa ne brini. Vidimo se sutra na ručku.” Prekidam i onda duboko udišem da se smirim.
„Jupiiii! Sve je dobro prošlo!”
Grlim ih i skačem s njima od sreće. I osećam se mnogo lakše, kao da sam skinula neki teret sa sebe. I baš u tom trenutku voz staje. „Venecija.”
A ovaj put ja njih hvatam za ruke.
„Brzo, silazimo!” Svlačim ih dole i krećemo sa stanice. Idemo uz kanale Venecije. Na svakom ćošku voda. Prelazimo razne mostiće. Svuda je puno stranaca. Malo je hladnije nego u Rimu, možda zato što je već kasno. Zezamo se da ćemo da uzmemo gondolu.
„Da, hajde da se pravimo da smo nas troje u šemi... samo mislim da će da bude papreno.”
„Ma, ja ću da probam.”
Filo je takav. Zna da bude i drzak. Ide da priča s jednim gondolijerom. Lik je simpatičan, ima ogromne brkove i malo plave kose. Džibo i ja izdaleka posmatramo. Ništa od toga, gondolijer odmahuje glavom. Filo se vraća do nas.
„I?”
„Traži dvesta pedeset evra!”
„Šta? Jel' on prodaje tu gondolu? Pa kome treba gondola!” Smejem se. „Ja ne znam ni da je vozim!”
„Stanite, ček...” Rešim da pokušam baš sve. „Koliko imamo?”
„Ja imam dvadeset.”
„Ja trideset.”
„Ja pedeset.”
Džibu to izgleda dovoljno. „Šta, dobiće okruglo sto evra.”
„Jeste... Ali ako nama bude trebalo nešto, ako budemo gladni, ako se nešto desi...” Obojica se u istom trenutku hvataju dole.
„Pored dobre sreće koju prizivate, ipak moramo da mislimo i o tome...”

Ipak pokušavam. Tako da odlazim do gondolijera.
„Dobar dan... Znam da mi nećete verovati, ali danas mi je rođendan, a ona dvojica tamo su me dovela u Veneciju. Samo što onaj levo...” Zatim počinjem priču za koju ne znam kako mi je pala na pamet! Ali tako sam dobra i tako uverljiva da se gondolijer na kraju skoro i potrese.
„Okej... Dobro.”
Srećna se vraćam do Džiba i Fila.
„Voziće nas malo manji krug, ali znate li koliko nam je tražio?”
„Reci, reci.”
„Četrdeset evra!”
„Ma kako si uspela?”
„O, Džibo, na neki način to je tvoja zasluga.”
„Zašto?”
„Hajde da uđemo, a posle ću ti objasniti.”
„Dobar dan...” Gondolijer nas pušta unutra i na kraju pomaže Džibu. „Ćao...” I kaže mu to malo sažaljivo, i Džibo to u jednom momentu i primeti, ali samo seda do nas. Sve troje sedamo na udobno sedište, napravljeno od neke čudne dlakave prostirke. Džibo pazi da li nas ovaj gleda.
„A šta si mu rekla?”
„Što?”
„Uhvatio me je kao da mi je ovo poslednja vožnja gondolom!”
„Pa, u stvari baš to.”
„Daj, ne zezaj se sad...”
„Ma ništa. Da su ti tvoji rekli da su se upravo razveli.”
„Kamo sreće... Stalno se svađaju.”
,,I da ćeš ti završiti u nekoj vrsti internata.”
,,A je li? Nadam se da si bar izabrala neko lepo mesto.”
„O, ali ipak nećeš ići tamo.”
,,A zašto?”
„Pobegao si.”
„A moji me ne traže?”
„Ne. Uopšte se ne brinu. Ali još je tvoj otac saznao da nije tvoj pravi otac...”
„I to!”
Filo se smeje.
„Naravno, s jednim ovakvim nesrećnikom na brodu... trebalo je da nam da gratis vožnju!”
Prolazimo ispod malih mostova koji povezuju ulice Venecije, a gondolijer se zove Marino i ljubazan je i ima lep osmeh ispod tih brkova i čini mi se i da je dobar, a i zaista jeste.
Kad smo sišli, Džibo, koji čuva našu zajedničku kasu, platio je, i kad smo krenuli, Marino me je pozvao:
„Karolina, baš je bila tužna priča ovog dečka... Tako tužna da na kraju... Ja sam u nju čak i poverovao, znaš!?!”
Onda smo se pogledali u oči, a on je prasnuo u smeh. „Uživajte, samo napred.” I onda nam je na venecijanskom rekao: „Ko ne luduje na karnevalu, ludovaće u vreme posta”, što praktično znači:
„Ko ne luduje u mladosti, ludovaće u starosti”. Mnogo je simpatičan, iako se oko ovoga baš skroz i ne slažem... Zašto jedno isključuje drugo? Ja hoću da se ludiram čak i kad budem bila baba! I s ovom mišlju o budućim ludorijama stižem Džiba. Čujem da čita nešto iz vodiča koji je kupio za

dvanaest evra. Filo ga sluša i postavlja pitanja kako on to ume, to jest, malo su glupa, a malo i ne... A ja sam iza njih i pratim ih i slušam, i kao što je Marino rekao, za mene je malo karneval, malo post. I osećam se kao odrasla jer šetam Venecijom i sigurna sam da je ovo jedna od onih stvari koje ću se jednom, iznenada, kada bude prošlo mnogo vremena, do tančina setiti. I nadam se samo da ću i tad provoditi vreme s Filom i Džibom i da će sve biti kao sad, da se ništa neće promeniti, ma nijedan zarez. Ipak, posle me hvata neka tuga. A ne znam baš zašto. Možda zato što nekako ipak znam da to neće moći da bude tako. Džibo se okreće ka meni.
,,E, pala mi je na pamet jedna ideja...” Ali kad me vidi, primed. „Šta ti je, Karo?”
„Ništa, što?”
„Ne znam, bila si nešto...”

„Ma jok, grešiš... Daj, šta si hteo da kažeš, koja ideja ti je pala na pamet?” Opet se smeškam i pravim se da mi nije ništa i Džibo je stvarno sladak jer ili je naseo, što znači da ja stvarno postajem odlična glumica, ili se pravi da ne provaljuje i ne pominje ništa.
„Pazite ovako. Ovde piše, e...” Pokazuje nam vodič. ,,U bakarima se u ovo doba može naći 'senka', pićence uz bakalare, masline, fine ribice, pirinčani i mesni kroketi... I mnogo drugih dobrih stvari. Hoćemo li?”
Ubrzo posle toga evo nas na visokim klupicama, s malim stolovima ispred, punim svega izvrsnog za jelo, ma ludilo, čoveče... mlevenih bakalara, mariniranih sardina, školjki, morskih pužića, obarenih raoskardina i nerveta, a to su komadići teletine sa sirćetom i uljem. Ovo poslednje mi se baš i ne sviđa jer je malo tvrdo, ali sve ostalo je izvrsno! Tako da... zaboravljam na dijetu. Ipak, samo jednom se puni četrnaest godina, zar ne? Posle otkrivamo da „senka” potiče od toga što sunce u ovo vreme zalazi i onda se pije... senka. Tako da uzimamo po jedan „špricer”.
„Ovde mora da su sipali kapljicu 'bitera ili 'aperola', kiselu vodu i belo vino, blago je...” Džibo i njegov vodič, ništa ne može da mu promakne.
Samo što ovaj „špricer” nije baš tako blag. Na kraju, pomalo pogubljeni, to jest, praktično pripiti, ne znam kako, ali uspeli smo da stignemo do Mestrea, na Bjadov koncert. Kakav car!
Počeo je sa Znaj, ljubavi moja, a onda Ono što si najviše voleo i Neverovatno i Ako je taino da si tu i Iris.1 na tu, verujte mi da sam se potresla. Znaš kad osećaš one žmarce i htela bi da te neko grli, i mada sam bila sa svojim najboljim drugovima, u tom trenutku mi je tu falio Masi. Ili, bolje rečeno, ljubav. Mislim, ukus poljupca, ludačka sreća, to da prstom mogu da dodirnem tri metra iznad neba! Sve ono što samo zbog ludačke ljubavi, iznenadne, jedinstvene, ti možeš da osetiš. Umesto toga sam se zagrlila s Džibom i Filom.
„Hej, hajde da igramo zajedno...”
„Imam ideju, hajde da pošaljemo MMS Klod i Alis, molim vas! Hoću da i one znaju ono što mi preživljavamo! Hajde, Džibo... Hoćeš da me slikaš?”
Igram, bina mi je iza leda, a Bjađo peva U jednoj skoro roze sobi, smejem se za svoje drugarice i šaljem im poljubac i osećam se kao neka vrsta di-džeja usred svih ovih ljudi i pevam: „Gledaj, ova ljubav raste, i zbog nje smo skučeni u ovoj sobi, pa onda van, obučimo se pa van, pustimo svetlost u sve snove svoje”, malo sam ganuta i zatvaram oči.
„Gotovo!” Džibo mi vraća telefon i onda gledam film. „Stvarno je strava! Sa svim svetlima iza i Bjadom koji se vidi!” Zatim ga šaljem Alis, a odmah posle i Klod, sve preko broja 488, na njihov račun!
Ma nije prošla ni sekunda a Alis mi odgovara. „Raspadam se.”
A onda i Klod, u stvari njen mobilni operater. MMS nije prihvaćen! A sekund posle stiže i njena poruka.
„Nemam ni evro! Jel' ti dobro tamo? Nadam se da jeste! Pokazaćeš mi sutra u školi, okej?”

Ja tad nastavljam da pevam pod zvezdama, pod oblacima koji polako prolaze. I igram, igram zatvorenih očiju, na korak od bine, medu ljudima, tako izgubljena, na stadionu u Mestreu, i gubim se u tonovima te muzike i osećam se velikom i srećna sam i na trenutak ne znam čak ni da li ću se vratiti kući. Ali samo na trenutak. Malo kasnije u vozu se smejem u sebi.
„Šta Džibo radi... spava?”
Filo ga gleda i klima mi glavom. Onda opet kroz prozor gledamo noć koja proleće ispred nas s ponekom kućom s još uvek upaljenim svetlima. Ponegde se kroz prozore u letu vidi i pokoji TV sa svojim odsjajima. Poneka zamračena soba, poneko puši na prozoru. A oni ne znaju da ih gledam, da nešto iz njihovog života ulazi u moj. Filo je našao neku strunu i njom mlati ispred Džibovog nosa, a on se na brzinu češe i onda nastavlja da spava, ne pomera se, a mi se smejemo. „Psst...” Stavljam prst na usta jer se plašim da ćemo ga probuditi. Ali Filo nastavlja i opet sve tako, kao da se ništa nije dogodilo... A voz ne staje već skoro da leti ka Rimu. Stižemo i jedva uspevamo da siđemo.
„Koliko je to sati?” Džibo je jedini spavao. Filo ga gura. „O, ti bi trebalo da si najbudniji od svih, a u stvari si najsjebaniji!”
„Opušteno, pola osam... tačno na vreme stižemo u školu.”
„A zar nećemo na doručak?”
„Tamo ispred škole!”
„Okej.”
Onda svi polećemo ka svojim vozilima. Na sreću, motor je i dalje tu. Stavljam kacigu i ispod slušalice ajpod tača. I puštam baš Iris od Bjada i čini mi se da sam i dalje na koncertu dok stižem u školu. I ne silazim s motora a Alis i Klod me već zaskaču.
,,I? Kakvo ludilo! Je li bilo dobro? A kako ste to uspeli? Gde ste jeli? Jeste li bili na strava mestima?”
,,Ali zašto niste ostali u Veneciji? Pusti mi film koji si htela da mi pošalješ...” Alis je gura.
,,A, videla sam ga... strava je!”
„Nisam imala kredita na telefonu!”
„Kao i uvek.” I skoro da se posvađaju.
„Devojke, u učionicu!” Ovaj put nas spasava profesor matematike. Posle svega ovoga, nisam uspela ni da doručkujem! Ali ovo je bilo nešto najzabavnije što sam ikada uradila.
Stiže mi poruka od mame.
„Je li sve okej? Jesi li u školi?”
„Da, naravno.” Odgovaram joj.
Dođe mi da se smejem. Kad bi samo mogla da zamisli da sam sela u voz, stigla u Veneciju, onda u Mestre, da sam bila na Bjađovom koncertu, provela noć u vozu i vratila se — čoveče, pa umrla bi. Onda se okrećem. Filo je gotov, spava na klupi dok profesor nešto objašnjava. A Džibo je čio kao cvrčak, i dok profesor piše po tabli, izvlači se iz klupe i trakom od papira golica Fila po uhu.
Fila to nervira, onda se naglo budi i brzo se češe. Svi se smeju. Kudini je naravno sve snimio, profesor se okreće.
„Budite mirni, deco... Ma šta vam je danas!”
Džibo se ne pomera. Na klupi je. Smeška se. Na neki način mu se osvetio.

Ja sam carica! Položila sam testove za dozvolu za motor! Imala sam dve greške, ali sam prošla! Mama je bila srećna, i brat, tata... malo manje. Mislim da nije verovao. Ma ni ja ne verujem! U stvari, kad sam nekoliko puta s njim probala u dvorištu, na skuteru svoje sestre, nije baš da sam bila sjajna. Čak zamalo da udarim u Markov auto, onog Marka s našeg sprata, ali na sreću, nekom vrstom spretnog atletskog pokreta, spasla sam se! Bez povreda. Znači, sad imam čak i dozvolu... i vespa je skroz moja! A ionako sam je i pre toga vozila.
Danas sam tako lagana. Nemam ama baš nikakvih problema. Čak me i zabavlja da malo upoznajem ulice. Naravno, da bih stigla do bake i dede, pošto nikad nisam tamo išla sama, morala sam da gledam na mapi ulica na internetu, a mapa je strava pošto sve odmah nadeš, da ti i razdaljinu i treba ti sekund da je odštampaš. Staviš je u džep i puc! Tako da, kroz osam minuta, a to je dva manje od onoga što mi je rekla Gugl mapa, već sam bila kod njih. Samo sam jednom stala da bih proverila ulicu koje se nisam sećala, a u koju je trebalo da skrenem. Baka je izašla do prodavnice. U nedelju hoće da pozove neke ljude pošto joj je rođendan. A deda je u svojoj maloj radnoj sobi, crta. Mnogo je dobar. Za sekundu, s nekoliko linija odmah uspeva da nacrta neku situaciju, pejzaž, kuću, neku osobu.
„Deda, ma šta sad crtaš? Smeška mi se, ali me ne gleda.
„Čestitku za baku... Sutra je 14. februar, Dan zaljubljenih.”
„Aha.” Nastavlja da crta. Koristi flomastere raznih boja, boji, zatvara ih čepom i baca na sto, onda uzima drugi, pa opet drugi. „Jel' ti se sviđa?”
”Pokaži mi! Mnogo!”
Prepoznajem baku dok kuva, a u dnu je i sto s nekim ljudima. „Ma ovo u ćošku sam ja!”
„Da... A pored tebe ti je brat, kako ga ono ti zoveš? Rasti Džon...”
„Džejms!”
„A da... Rasti Džejms, Aleksandra... A ovo sam ja!”
„Da, shvatila sam.”
„A ona sprema za jelo sva ona izvrsna jela koja zna...”
,,E, da...” Tu je još i veliko crveno srce koje deda drži, a na njemu piše: „Za tebe, jer ti hraniš moje srce!”
„Prelepo je, deda!” A on zadovoljan gleda u svoj crtež i smeška se ponosno. Onda ga opet gleda. Tad čuje zvuk lifta, pa ključ u vratima.
„Psst... Ona je!”
„Ima li koga?”
Deda brzo sakriva crtež ispod neke fascikle, skuplja sve flomastere i brzo ih ubacuje u jednu veliku čašu. Onda me prepredeno gleda i namiguje mi.
„Da, ovde smo!”
Baka Luči ulazi u radnu sobu.
„Ćao... Šta li vi tu izvodite?” Podiže obrvu i smeška se. „Ništa, malo smo pričali...”
„Kako da ne!” Gleda ga veselo. „Hoću da vozim dedu na vespi...”
„Ma ne smeš to, naplatiće ti kaznu...”
„Otkud ti to znaš?”

„Čitala sam... Moraš da čekaš do šesnaeste godine.” Onda prilazi dedi i nežno ga ljubi u usta, uz osmeh koji zrači ljubavlju koja stiže sve do mene.
„Uzela sam ti ono što si mi tražio...”
„Ono što ja volim?” Deda se u trenutku pretvara u dete, mnogo mlade od mene.
„Da, baš to! Idem da vam spremim nešto za jelo, važi?”
„Važi, bako, pomoći ću ti!”
Tako prelazimo u kuhinju. Baka otvara kesu čipsa i sipa ga na jedan veliki tanjir.
„Ovo mi je tražio... čips s paprikom.”
„A...”
A ja sam mislila ko zna šta je to tako misteriozno. Nastavljamo da se muvamo po kuhinji, da spremamo, biramo stolnjak, čaše i sve ostalo, pričamo o svemu i ni o čemu. Baka me svašta pita, a ja odgovaram, smirena sam i srećna što smo zajedno i zato što osećam taj ukus ljubavi koji prožima celu njihovu kuću. I sve mi izgleda tako jednostavno i govorim joj toliko stvari koje nekad, iako ti je mnogo, mnogo stalo, iako se jako trudiš, nikako ne uspevaš da kažeš.

Profesori su počeli da nam pričaju o ispitima, ali meni oni izgledaju tako daleko i ne želim uopšte da slušam kad se o njima govori! Između ostalog, u aprilu će biti mega prijem roditelja u školi, poslednji, definitivni, apsolutni, majčice, i ne smem više ništa da zajebem. A zar nisu rekli da će ga ukinuti? Skinula sam s interneta gomilu maturskih radova, ali ne znam da li će mi biti dovoljno. Sestra mi je jednom rekla da je to teška glupost, ali s njom nikad baš ne znam šta da mislim, mnogo je drugačija od mene. Znači, ja mislim da iz istorije mogu da radim Italiju posle Drugog svetskog rata, iz geografije Okeaniju, iz italijanskog Zveva ili Kalvina, a iz geografije? Ne znam? Mogu li da povežem Okeaniju sa zemljotresima i vulkanima, to jest, postoji li neka oblast u kojoj ima mnogo tih stvari? Ne znam. Iz francuskog i likovnog mogu Anrija Matisa. Da li se uklapa zbog istorijskog perioda? Iz engleskog ću Australiju, ne znam da li na maturi imamo muzičko, mislim ipak da ću da povežem istoriju sa džezom, za tehničko ne znam. Još nisam shvatila da li je bolje da ponovim sve iz svih predmeta. Da li je to suštinsko, ili je na kraju beskorisno? Tja. Ne mogu više, dok se tako gubim u svim ovim pitanjima, ispod klupe odvijam sendvič, savijam se krijući se iza one što sedi ispred i pokušavam da oližem malo „nutele” koja mi je iscurila po krajevima. Kad me Klod vidi, zove me. Već je spremna da se dobrovoljno ponudi. O, kao da sam ga prizvala, čuje se zvono za kraj časa... I odmah stiže udarna vest.
„Raskinula sam s Dodom.”
„Što znači?”
„Što znači da je kraj... Smorila sam se.” Klod i ja ništa ne govorimo.
Ja onda širim ruke. „Ipak mi je žao... Možda je moglo da bude nešto od toga, malo-pomalo.” Klod, veliki radoznalac. „A što, je li hteo previše?” Cilja na nešto.
„Da bar jeste!” Alis pali cigaretu, opet želi po svaku cenu da krši pravila. „Ništa, ma nije ga bilo briga čak ni za to... Mislio je samo kako će da igra fudbal, bio je uvek s drugarima, pa kako će da pije s drugarima, da izlazi s drugarima, ili je bio u maminoj radnji... Devojke, mislim, ne može se živeti tako!”
„Pa da...” U stvari, ne znamo baš ni šta da kažemo, uradila je mnogo toga da bi se smuvala s njim, na trenutak je izgledala čak i zaljubljeno. Možda je sve uradila samo zato što smo se takmičile, hoće da bude najbolja i da u svemu bude prva, kao i obično. Ali to mislim ja i tačka. To nikako ne mogu da joj kažem.
„Raskinuli ste baš danas, na Dan zaljubljenih...”
„Juče. Čak sam mu i poklon kupila, ali ideja da treba da provedem veče s njim... Stvarno nisam mogla.”

„A šta si mu uzela?” Klod u nekim situacijama stvarno ne može, mislim, kad treba da ćuti, ona priča, čak i preteruje.
„O, digitalni foto-aparat. Nisam mu ga dala. Ovde mi je, da, čak ću sad i da vas slikam...”
Nameštamo se, a ona podiže aparat i hvata nas sve tri dok pravimo neke kretenske face. Onda gleda kako je ispala. „Savršeno! Ovako, hajde nešto da uradimo...”
„Šta?”
„Večeras ćemo ispred svih zaljubljenih sve tri da večeramo zajedno, jeste li za? Ja plaćam... znate gde ćemo, u Wild West, na Đustinijani. Tamo je mnogo dobro.”
„Okej!” I, na sreću, popodne prolazi mirno, nema ni mnogo domaćeg za sutra. Pružam se po krevetu, noge uza zid, ajpod na ušima. Slušam malo muziku, na rendom. Ma divno mi je. Izgleda kao da me poznaju. Da žive sa mnom i da mogu da čuju sve o čemu razmišljam. Ponekad mi se to čini kad slušam neke pesme. Govore baš ono što osećam i volela bih da to mogu da kažem, na primer, Masiju. Mislim, baš je onako kako bih ja volela da mu kažem. Ni bolje ni gore. Treba reći hvala grupama i pevačima zato što govore u naše ime. Ti voliš nekoga, ali si stidljiva ili misliš da grešiš i paf! Dovoljno je da mu posvetiš tu pesmu. I imaš sreće zato što će on razumeti sve ono što nisi uspela da mu kažeš rečima, a zamisli tek da on tebi posveti neku drugu pesmu. Pesme za pevušenje, stalno preslušavanje i igranje na žurki. Pesme uz koje se grlite, pesme koje ćeš upisati u dnevnik... Masi, mi već imamo svoju pesmu. Smešno, nemamo priču, ali imamo svoju pesmu.
„Mama, večeras idem napolje.”
„Je li, a da ti možda ne učiš premalo?
„Nije bilo mnogo toga za sutra.”
„Okej, u jedanaest hoću da si ovde...” Onda se malo zamisli. „Kako to da baš večeras izlaziš?
Dan zaljubljenih... S kim ideš?”
„Ma ne!” Htela bih da joj kažem: kamo sreće! „Izlazim s Alis i Klod.”
„Sigurno?”
„Da, da! Rekla bih ti, zar ne?” Setim se Bjada Antonačija i nisam više toliko sigurna. Baš u tom momentu Ale prolazi. „Razumeš, mama... Ko bi hteo s njom!”
„Slatka si. A šta ti radiš... izlaziš s Đordom ili s Faustom?”
„Ne, obojicu sam ostavila.”
„A, tako znači... E pa, dobro si uradila!”
„Da, ali izlazim s Lukom...”
Mama pravi facu očajnika. Pokušavam da je sredim.
„Ma, ona to namerno govori. Znaš kakva je. To ništa nije istina.
Priča samo da bi nekog iznervirala.” Malo sam je ohrabrila. Ali ja,zaista, nisam više toliko sigurna u to.

20.30. Zvoni interfon.
„Hoće li neko da se javi? Ma ko je u ovo doba?”
„Za mene je, tata. Da?”
„Tu sam...” Da. Klod je. „Stižem.”
„Svako veče izlaziš...”
„Ma nije, tata... Nisam nijednom izašla ove nedelje. A i javila sam se mami.” Mama stiže s tanjirima. „Da, jeste, rekla mi je...”
Tati to nije dovoljno. Mora da bude nervozan kao i uvek.

„To što je rekla tebi ne znači ništa.”
„Ali ide sa svoje dve drugarice...”
„Nije zbog toga.”
„Nego...”
I počinju da se raspravljaju. A meni je žao zbog svega toga, ali me napolju čeka Klod. A i izlazi mi se. Skučena mi je ova kuća. Pre svega kad ima ovakvih rasprava. Tako glupih. Tako nepotrebnih. Tako... tako da mi toliko idu na živce! Zalupim vratima sobe za sobom. Namerno. Onda brzo silazim niz stepenice i svaki put preskačem poslednje. Dve. Onda tri. Onda čak i četiri odjednom. Ljuta sam. Mnogo. Tata se uvek loše ponaša prema mami. Ali zašto ona opet ostaje s njim? Možda zbog nas dece. Da, na neki način krivica je i naša. Mrzim svog oca. Mrzim njegov atak na moju sreću.
„Hajde, kreći!”
„Alo, šta je bilo?” Klod naglo kreće, prema mom navođenju.
„Ništa! Ništa nije bilo.” Jako udarim u tablu automobila.
„Alo, pa nemoj na tablu da se ljutiš, ona ništa nije kriva... Nije bitno, i ja sam se svađala sa svojom majkom. Nije htela da večeras izlazim... Nekad bih stvarno volela da sam Alis...”
„Da.”
Zatim jedno vreme ne pričamo, osim o ulicama i skretanjima. „Do kraja, pa desno. Onda pravo.”
Nastavlja da vozi tako, koncentrisana, u tišini, a da ništa ne govorimo. Onda me ipak, polako, prolazi, tako, odjednom, bez nekog objašnjenja. Čak više uopšte ne mislim o onome.
„Vidi ovo, super...” Otvaram kutiju za diskove i vidim ga.
„Imaš novi disk Marun 5... Ma ko ti je to dao?”
„Aldo mi ga je narezao.”
„Stvarno? Pa lepo, baš je sladak.” Gledam je. Gleda me. Kezi se.
„Hoćeš da mi daš da ga prebacim na Aj tjuns, pa da ga posle i ja imam na ajpodu?”
„Naravno!”
„Dobro.” Nastavljam uz igru sve do „Wild Westa”. Alis je ispred lokala. „Šta je? Šta se dešava?”
„Ništa, unutra su samo tri para, a najviše ima starijih žena!”, gledam unutra.
„Ma ne, meni izgleda baš lepo... A još i jedan od onih tamo liči na mog brata!”
„Ma daj, kamo sreće, uletela bih odmah... pazi mu pogled. Hajdemo odavde...” Odmah ulazi u svoj autić. „Ali rezervisala si!”
„Da, ali sam dala Klodino prezime! Za mnom!” Onda naglo kreće. Sve vreme smo iza nje, jurimo, i na kraju stižemo kod „Čelestine” na Parioliju.
Alis ostavlja auto momku s parkinga.
„Nemoj da mi ga ogrebeš, inače ću te ubiti...”, govori mu kroz smeh, ali ja mislim da se baš i ne šali. Na kraju sve tri ulazimo. Konobar stiže. „Izvolite?”
„Rezervisali smo sto za troje. Sereni.”
Mora da je Alis pozvala iz auta, ovog puta je dala pravo prezime. Bila je sigurna da ćemo tamo otići. „Ćao, Alis.”
„Dobro veče.”
Pozdravlja je žena koja večera s nekim čudnim likom, oboje pomalo liče na skorojeviće. Možda su prijatelji njene majke. Po tome kako su obučeni, to bi mogla biti istina.

„Evo, ovo je vaš sto.” Sedamo. Alis gleda oko sebe.
„Ovde je mnogo bolje.”
„Da, svakako.”
,A i bliže je...”
„Samo nema baš nekih faca.”
Za stolovima vidiš pomalo od svega, da, razni parovi različitih godina.
,,E, a zar ono nije... kako se zove? Ma...” Malo bolje pogledam gde nam glavom pokazuje Alis.
Da, to je tačno ona. I sedi s nekim drugim, na Dan zaljubljenih, što nije bilo kakva večera.
„Ma ona je... Ne mogu da se setim imena.” Alis navaljuje. „Matova devojka!”
„Melisa...”
„A da, jeste, Melisa!” A devojka tamo dole, iako je mnogo udaljena, kao da nas je čula. Okreće glavu ka nama. Klod i ja se odmah okrećemo u drugu stranu.
A Alis i dalje drži pogled pravo. Čak vidim da podiže i obrvu, kao da joj kaže: „Je li, lepa, a što si ti izašla s nekim drugim?” Onda se Alis okreće ka nama. Vidi se da je bitka završena.
„Ne verujem. On ju je uzeo za ruku. Pomilovao ju je...”
„I...”
„Mat i ona su raskinuli!”
„Sutra ću ga zvati...”
”Alis! Pa on se ponekad ni mene nije sećao, a tebe je samo jednom video.”
„Da, ali kako me je tada gledao... videćeš da će me se setiti. Setiće se...
„Dobro...”
Otvaram meni. Jasno je da mi Alis ide na živce kad se ovako ponaša. Uvek je ona u pravu! A posle, izvini, možda sam ja bila pre tebe, zar ne? Evo, počinjem da se nerviram, ali ne zbog nje, u stvari, ne, nego zbog sebe! Zato što bi trebalo da joj kažem sve što mislim o tome. Da, trebalo bi da raspravimo, da joj sve stavim do znanja, između ostalog zato što znam da sam u pravu. Dobro, sledeći put ću. I ovo me pomalo ljuti jer na kraju uvek sve odlažem za sledeći put. A ponekad, kad hoću da joj odgovorim, ne dolaze mi prave reči, tako da prelazim preko svega. Onda, kad sam kod kuće, setim se savršenog odgovora koji sam mogla da joj dam... ali tad je već kasno!
„O čemu misliš?”
„O, ni o čemu...”
Eto, sve vam je jasno.
„Hoćemo li da poručimo? Evo, ide i konobar.” Alis nas gleda jer očekuje da čuje šta smo mi odlučile. „Ja ću prvo predjelo, a posle ću pastu 'amatričana'.”
”Večeras lagano, a... A ti, Klod?”
Klod zatvara meni. ,Ja ću samo salatu.”
„A?”
Alis i ja se gledamo i samo što ne padamo u nesvest. „Ne mogu da verujem...”
„A šta se desilo?”
„Možda ti je u glavu ušla ona reč koju mrziš... dijeta?”
„Baš ste duhovite. Samo nisam naročito gladna.”

Tako stvarno naručujemo ono što smo i planirale. Alis je uzela jastoga na katalonski način kog sam ja jednom probala i previše mi se osećao na sirće, ali ona ga obožava, tja, čim konobar odlazi, nastavljamo s našim psihoanalitičkim istraživanjem.
„Hoćemo da znamo razlog za ovu dijetu!”
„Da, šta te je navelo da razmišljaš...”
„Šta se dogodilo?”
„Ko ti je šta rekao?”
„Tvoji? Neki dečko?”
„Neki film?”
„San?”
I zezamo se tako postavljajući joj sve više pitanja, na kraju Klod stvarno više ne može. „Okej, okej... Dosta.” Opet na trenutak zaćuti. A i nas dve.
,,U stvari...”
,,U stvari šta?”
Klod nas poslednji put pogleda, onda eksplodira u jedan široki osmeh.
„Smuvala sam se s Aldom.”
„Neee!”
„Ne verujem!” Alis se baca unazad i skoro pada sa stolice. Ja sam presrećna, ali nikako ne mogu da poverujem. „Ne zezaš nas, ne?”
„Misliš da bi se neko zezao s tim?”

„Pričaj...”
Tad lagano na naš sto pada neka vrsta tišine koju samo reč ljubav zna da stvori. Zato što ljubav
— to jest, to kako su se te dve osobe upoznale, kako se viđaju, čuju, muvaju ili raskidaju — interesuje sve ljude, tu se ništa ne može. A ako ti to priča neko kao Klod, mislim, još se više ubaciš u priču.
„Ovako, završio mi se trening iz gimnastike. Istuširala sam se i kosa mi je i dalje bila malo mokra. Izašla sam napolje i on je bio dole, ispod kapije od sale. Padala je kiša i videla se nekako u kontrasvetlu, zato što je bila crkla i sijalica na banderi...”
„Majke ti! Još bolje!”
Klod se smeši. „Onda, čudno, nije hteo da izvodi nikakvu imitaciju... Ćutali smo, onda mi je on rekao nešto predivno: 'Znaš, ranije sam mrzeo da dolazim na gimnastiku...'“
„A ti?”
„Ja sam mu rekla da ja i dalje to mrzim... Ali da ipak idem. Onda smo počeli da se smejemo. Onda je neki auto projurio blizu trotoara, skoro da se nije ni video, a samo što nas oboje nije okupao...”
„Predivno, kao u filmu!”
„Da, skroz, i tako smo završili jedno blizu drugog... I, ne znam kako, poljubili smo se.”
„Kao dva magneta koja se na kraju priljube...”
„Da, ili kao dva mandrila!” Alis uvek mora sve da pokvari.
„A šta ti onda radiš ovde... Danas bi trebalo s njim da slaviš!”
„Da, tačno, ali napisao mi je poruku, možda ćemo se videti kasnije.”
„Pa hajde onda!” Klod gleda u Alis, kao da je pita „mogu li”? Ali ja ne razmišljam dugo i insistiram.
„Pa idi! Idi! Alis će me odvesti kući!”

„Naravno... ja ću je odvesti!” Ne stiže ni da završi rečenicu, a Klod skoro da prevrće sto. „Hvala, organizovali smo večeru i sve. Nisam uopšte znala kako da vam kažem...” Zatim nestaje iz lokala. A mi ostajemo tako da jedemo i da ćaskamo, da komentarišemo neverovatnu vest.
„Ma jel' ti kapiraš... Klod ima dečka, a nas dve ništa.”
Ipak, ja sam srećna. Ona je u teoriji imala najmanje šansi za to. I na trenutak Alis mi izgleda tužna i ja je stvarno ne razumem. Trebalo bi da smo srećne zbog svoje drugarice. Ostvario joj se san! Jeste, meni bi bila noćna mora da sam s Aldom i da moram svaki dan da slušam one nejasne imitacije. Ali ako je ona srećna! To je u životu bitno, biti srećan zbog onoga što te stvarno čini srećnim... Kažem joj to, ali ona kao da misli na nešto drugo.
„Izvinite, gospodine, imate li čokoladnu tortu?”
„Da, svakako.”
„Odlično, možete li mi doneti jedno veće parče?” Onda me gleda i smeška se.
„Nadam se da ćemo sledeće godine ti i ja biti ovde s dva dečka, a ona opet sama...”
„Da... Može biti, ali možda budemo i sve tri... s tri dečka!” A Alis me čudno gleda, onda sleže ramenima.
„Da, naravno...”
Iako mi stvarno izgleda čudno da njoj ova mogućnost nije pala na pamet.

Tom, Karolinin deda


Ja sam Tomazo, Karolinin deda. Moj unuk Đovani, ili Rasti Džejms kako ga Karolina zove, zna da zamrzne svet na belom papiru. Kao i ja. Ali ja koristim drugi tip papira - fotografski. U objektivu se nalazi prostor koji želim da učinim besmrtnim. Taj okrugli tanjirić, tako mali, koji može da uhvati magični momenat, neponovljiv. Fotografija zaustavlja vreme, pobeduje strah da će sve biti izgubljeno. Dovoljan je klik. Ta slika, a pre svega ono što u sebi nosi, biće naši zauvek. To je ideja koja mi se uvek sviđala kod fotografske umetnosti. Momenti koje mogu da podelim s drugima, prvo s mojom Lučilom, na primer. Za mene predivan model. Lice koje često menja izraz i daje mi inspiraciju za mnogo fotografija. Trebalo bi da je vidite. Njene oči su... pa ja to ne umem da opišem. Gubim se u njima, čak i danas. Osećam se sigurnim dok je gledam. Ona mirno hoda po kući. Sređuje, čita, sprema sebi čaj, priča mi. A ja sam srećan. I znam da bih mogao danas da umrem i da bi mi i to bilo u redu, pošto sam dobio sve što sam želeo. U stvari ne. Dobio sam ono što nisam ni znao da želim. Jer mi često grešimo kad želimo nešto. Mislimo da znamo šta je za nas bolje, ali u stvari sebi namećemo neke stvari. To je rizik koji preuzimamo kad ne slušamo dovoljno sebe. A s mojom Lučilom sam naučio da tražim ono što moje srce želi. Tako da kad ponovo gledam svoje fotografije, sve zajedno, mogu da rekonstruišem svaki korak svog puta s njom. Nju koja me je naučila životu i koja me je učinila boljim. Nju koja se nikad nije predala, čak ni kad nismo imali ni dinara i nismo znali šta da radimo. Zasukala je rukave i polako krenula da konstruiše sve, čak i s to malo što smo imali. I eto, s godinama se u tim fotografijama nakupio ceo jedan život koji može iznova da se pregleda, pa da se tako ponovo osetimo kao u svim tim trenucima koje sam ja pokušao da zamrznem. A da se ne propusti ništa. Čak i kad nas ne bude više bilo, te fotografije će umeti da sačuvaju ono što vredi. A ko voli, moći će uvek da oseti i neku nijansu koja je možda, u svoj mahnitosti života, izgubljena. Pravim fotografije već godinama. Skupljam ih u albumima koji nam stoje u dnevnoj sobi i s vremena na vreme uveče sednemo na kauč da ih pregledamo. Koliko sećanja i smeha, čak i malo tuge zbog toga što se ništa nikada ne vraća. Ipak, sve zadovoljstvo leži u tome da ih pregledamo. A pre svega u tome što svuda mogu da vidim naša dva lica i to kako se menjaju od stranice do stranice. Ona i ja. Kakva ljubav. Prava ljubav. I dalje se sećam prvog puta kad sam je video. Bili smo oboje veoma mladi, a ja, naravno, prilično smotan. Prolazio sam na biciklu i video sam je. Išla je ulicom, i to na način koji neću moći nikada da zaboravim. Lep hod, siguran i lak u isto vreme. Hod koji mi je ulivao sigurnost. Ono što mi pada na pamet i od čega skoro da se prestravim jeste misao da sam mogao da je izgubim, jer da nisam tu nešto uradio, u tom trenutku, nikada je više ne bih video kako tuda hoda. Trebalo je da je zaustavim, na neki način učinim besmrtnom. Ali nisam imao ništa da to učinim. Tu sam bio samo ja. Onda sam sišao s bicikla i predstavio sam se. Ona se skoro i uplašila, ali je ubrzo prasnula u smeh. Nasmejala se... u to vreme, nije bilo pristojno da te neki nepoznat čovek tako presretne i da ti se obrati, i devojke su bile sklone da budu stidljive, i zbog straha od onoga šta bi drugi mogli da kažu. Ali ona ne. Iako je to bilo usred dana, ona se smejala. I pričala sa mnom. A ja sam znao da nikada više ne bih mogao bez nje. I bilo je tako. Upoznao sam i druge žene i nijedna, nikada, nije mi bila tako veličanstvena kao moja žena. Tad kad se ona zasmejala, ja sam odlučio da mi po svaku cenu treba foto-aparat. Da bih fotografisao nju. Da bih sačuvao taj osmeh. A onda i mnogo toga drugog... Tako da sam ga odmah uzeo. Morao sam sam da ga uzmem, na race, s novcem od svog prvog posla. Ali sam ga ipak kupio. I počeo sam odmah da je fotografišem, a nju je bilo sramota. Ali ona je bila prelepa, čak i kad se mrštila. A onda i pejzaži, svašca, moje druge ljubavi, moja ćerka, unuci i sve ono šco me okružuje ušlo je u moj objekciv. Fotografija je način na koji opisujem sebe i pričam. Kao i crtanje, moja druga ljubav, ali to nije kao kad škljocam. Kada ih gledam, vidim deo svog života i tačno se setim tog dana. Onda se
smejem. Znam da će ostati posle mene. Možda će neko ko bude dobro gledao u njima videti osmeh moje duše. Ako bude tako, onda će moje fotografije postati moje pravo nasleđe.


Mart


Koliko si najduže uspela da držiš mobilni isključen? Nikad!
Za čim iz prošlog meseca žališ? Što još uvek nisam pronašla Masija. Šta je za tebe proleće? Lakoća.
Najgluplja SMS poruka koju si primila ovog meseca: Šta dobiješ kad poliješ pandura jogurtom? Dobiješ pendrek, nju mi je poslao Filo!
Kratka ili duga kosa? Kratka.
Najlepši film koji si gledala? Najlepši ne znam... ali najnajlepši mi je Ratatui.
Belo ili crno? Belo.
Sređeni ili izgrickani nokti? Nijedno od to dvoje. Kompliment koji ti se najviše sviđa? Lepa si.
Koji najviše mrziš? Dobra si riba.

Sećam se da su mi kad sam bila mala stalno govorili mart — ludi mesec. Nisam baš shvatala zašto to govore, čak se i ne rimuje. Najviše: mart - veliki brat. Tako bi mogao da bude omiljeni Alisin mesec! Ili: mart — veliki rad. A u ovom slučaju bi mogao lepo da ide uz Klod i njenu dijetu.
Na kraju krajeva, svaki mesec na svoj način može da bude ludi mesec. Zavisi od onoga šta se događa. A ja svakako nisam mogla ni da pomislim da će mart promeniti moj život. Ne. Ne na takav način. Dobro, hajde da počnemo od početka.
Niko je jedan mnogo zabavan tip. Dosta je viši od mene, građen je baš dobro, lep je, kovrdžav, s plavim očima. Vozi motor tako da svi uvek govore „kao vetar”. A on se smeje, propinje motor i uvek je raspoložen. Vozi crnu „hondu hornet”, onako, agresivnu. Ipak uspeva da je vozi na zadnjem točku dosta dugo.
„Hoćeš da se provozamo jedan krug? Hajde Karolina, penji se... Ti i ja ćemo da izazivamo vetar.”
I gleda me tim plavim i nežnim očima koje izgledaju kao more kada je mirno, kada gledaš daleko i ne vidiš gde mu je kraj, kad se izgubiš u tom plavetnilu tako da ne znaš ni gde počinje nebo. Sve u svemu, sviđa mi se, ne mogu da kažem ne. Ali vožnja samo na jednom točku...
„Ne, hvala, ne, Niko.”
„Kako hoćeš...” Zatim zaškripi gumama i okreće motor na zadnjem točku, koči prednjim i okreće ga ispod sebe dok zadnji točak podiže beli oblak, kao da gori. Ali onda odmah stiže neka debela žena u kombinezonu koja se dere.
„Prestani s tim, Niko! Sve ćeš mi usmrdeti! Mi ovde radimo!”
Niko staje, gasi motor i parkira ga. Onda vraća kačket na glavu i prilazi pumpi. Sad je malo tužan i pokunjen. Svakako nije više nadmen kao malopre.
„Karolina, treba da sipaš benzin.”
„Ne, ne hvala. Sipala sam malopre.” To je zato što je Niko sin čoveka s pumpe. Ali nisam mu sigurno zbog toga rekla ne za vožnju malopre. To je zato što se zaista plašim! Ipak, otkad sam ih otkrila, uvek idem tamo da sipam benzin. Ali ne zbog Nika, njega sam upoznala kasnije, nego zbog Luiđija, njegovog oca. Nizak čovek s velikim brkovima, ispod radnog odela uvek nosi kravatu,

nasmejan je i ljubazan i sa mnom, iako uzimam najviše za pet evra. Zato što na nekim pumpama, kad provale da uzimaš za malo para, da ih teraš da pokreću pumpu za „samo” pet evra, loše te tretiraju, ne gledaju te kad im daješ pare i na kraju te uopšte i ne pozdrave. Ali on i njegova žena Tina uvek su ljubazni.
Tina je debela, jaka, s ogromnim grudima i crnom, talasastom kosom. To je ona što se malopre drala na Nika, a on je možda povukao na nju, iako ima tatine oči. Ta žena se mnogo muči, često je vidim da pere kola koja dolaze na pumpu. A ona se bavi time, pere ih, a posle ih fino suši, pošto ih je propustila kroz vodu. Isteže se s velikim krpama preko haube i pokušava da osuši vetrobran, onda i krov, a s tim njenim velikim grudima jedva da joj polazi za rukom. A smešna je zato što gnječi grudi u tom kombinezonu, ali nastavlja, a kosa joj pada po licu, znoji se, pukće, ipak radi svoj posao veoma predano. A onda vidiš Nika koji i dalje propinje motor dok njegova majka tako mnogo radi... Ma. Njihova posla.
Ali jednog dana kad sam se vraćala iz škole neki motor mi se primiče. Neko me grli i skoro da padam i moram da prikočim, i ne primećujem da je to on sve dok ne skine kacigu.
„Niko! Uplašio si me!”
„Izvini...” Onda ćuti. ,,A zašto ti nećeš da izađeš sa mnom? Zato što moj otac radi na pumpi?” A ja skoro ostajem bez reči. Vidim ga ispred sebe, tako kovrdžavog, s odlučnim licem, ali u stvari dobrim, čak malo i u neprilici.
„Zašto to govoriš? Ne, to nema nikakve veze.”
„Sigurno?”
„Naravno.”
„Dokaži mi.”
„Prvo, ja ne treba ništa da ti dokazujem. A drugo, neću da izađem s tobom zato što ti hoćeš da me voziš na tom motoru, a voziš kao ludak... Malo je falilo da sad ovde padnem, zamisli da me voziš na samo jednom točku... Nema šanse.”
Onda se Niko smeška. „A ako ti obećam da ću voziti baš polako... i da se neću uopšte dizati na zadnji točak?”
„Ako mi se zakuneš.” ”Kunem ti se.”
Za trenutak ćutimo. „Hoćemo li jedan krug?
„Ne mogu.”
„Vidiš? Znao sam...”
„Ne mogu zato što moram da učim. Danas ništa nisam radila.”
„Sutra posle podne?” Vidim da me gleda s podignutom obrvom. Stavlja me na probu.
„Okej. Oko pet, nadajmo se da neće padati kiša.”
Niko je sav srećan. Izgleda kao razmaženo dete koje je dobilo ono što je htelo. „Daj mi adresu da dođem da te pokupim...”
„Ne, vidimo se kod mene u školi. U Farnezini.”
„Što?” Opet postaje sumnjičav.
„Zato što mi moji ne daju da se vozim s nekim na motoru. I ne bi nikad poverovali u to u šta si se zakleo.”
„Kunem se da ću održati obećanje.”
„Okej. Ćao... Vidimo se sutra.”
Povlači motor malo unazad i pušta me da prođem. „Ćao...” Ali dok idem ka kući, hvata me neka nervoza. Đavo da me nosi! Nije trebalo da prihvatim. Mislim, on me je primorao. Ne osećam

se slobodno. Mislim, znaš ono što osećaš kad nešto moraš da radiš na silu? Ako si ranije čak i imao volje za tim, automatski te prolazi! Ja sam uvek bila slobodna da odlučujem s kim ću da se viđam, ali ovaj sad, zbog činjenice da sam htela da mu objasnim da priča s radnikom na pumpi nema nikakve veze... Dobro, samu sam sebe zeznula. Đavo da me nosi još jednom. Tako da sam i uveče nervozna, ali na sreću Ale je ostala napolju da večera, inače, gadno bismo se posvađale. Ne ide mi čak više ni da ga zovem Niko koliko sam nervozna, nemam čak ni mobini, ne mogu ni da mu pošaljem SMS i da izmislim bilo kakvo izvinjenje... Koji smor!
„Karo, šta ti je? Baš si nešto nervozna...”
„Ne, ništa mama.”
„Sigurno?” Gleda me u oči i malo škilji da bi me izoštrila, kao da će tako moći da me iznutra pročita. I, nažalost, pomalo i uspeva, ali ne želim da je zabrinjavam.
„Ma ne, ništa... Nešto sam se raspravljala s Alis.”
„Uvek sam ti govorila da je ta devojčica čudna, mnogo ste vi različite...”
„Da, znam... U pravu si. Ali sad me prolazi.”
U stvari, pošto sam oprala zube i uvukla se u krevet, malo me i prolazi. Da, ma šta me briga. Na kraju, izaći ću s njim sutra, i nadam se da će to biti to. A možda će mi biti i zabavno. A i lep je dečko i ko zna gde će me sve voditi. Ove poslednje misli me malo primire i tako i zaspim.
Ali kad se ujutru probudim, sve se nastavilo na isti način. Opet sam nervozna. Ipak neki čudan nemir, kao kad se setiš da si sanjao nešto ružno, ali ne znaš šta, htela bi da jedeš nešto za doručak, a uopšte ne znaš šta, htela bi da mirno sediš u klupi, ali u stvari pipaš pernicu, izvlačiš olovke i otvaraš torbu i tražiš nešto, ali šta...
„Ma šta ti je, Karo?”
„Što?”
„Ne miruješ ni sekundu...” Joj!”
To ti čak i drugarica iz klupe kaže, a ti znaš da je u pravu, ali te ipak nervira, da, pre svega zato što je u pravu. Nije bitno, po podne, pošto sam učila najmanje moguće, evo me ispred ogledala. Isprobavam raznu odeću, i na kraju biram ono što mi se čini najprikladnijim, farmerke, teget košulja s plavim i belim kvadratićima, plava „aberkrombi” dukserica, crne „najki” patike, široki kaiš
„D&G”, tamnoplava jakna „monkler”. Sve u svemu, ne želim da budem ni preterana, niti da se ne sredim dovoljno. Čak sam se i očešljala i sedim na krevetu i buljim u radio-sat na stolu, za koji bih obično u ovo vreme sela da opet učim.
16.10.
16.15.
16.18.
Podseća me na onu priču koju mi je jednom ispričao Rasti Džejms. Kad je bio u vojsci, budio se jako rano i dan mu je bio pun obaveza, ali sat vremena pre izlaska u grad nije imao ništa da radi.
Tako su svi oni čekali pet sati kad će se konačno otvoriti kapija i kad će moći da izađu u grad. Izgledalo je kao da vreme uopšte ne prolazi. Neki su sedeli na zidiću obešenih nogu, neki su šetkali tamo-vamo, neko bi pušio cigaretu, neko bi listao te jedine novine, sad već pretvorene u dronjke, i to po deseti put. A onda konačno, truba! Onda bi svi u trku krenuli ka maloj kapiji koja je bila jedini put da se izađe iz kasarne. Eto, tako je i meni. Samo što ja nemam izlazak u grad. Izlazim s pukovnikom „Nikom”! I kao da su danas, samo za mene, ponovo uveli obaveznu regrutaciju. Dobro, na kraju, na neki način, čak i raspremajući sobu po drugi put, konačno je 16.50, tako da i ja mogu u trku da izađem.
Ostavljam mami poruku. „Brzo se vraćam... Karo.” A ovo je možda jedini put da je ovo stvarno tačno. Barem mi je namera takva. Stižem ispred škole i on je već tamo, naslonjen na motor, s dve

identične kacige, jednom na rezervoaru i drugom pored njega na sedištu. „Ćao!” Veseo je i raspoložen.
„Ćao...” Nadam se da me ton glasa nije odao. Nije. Ne pali motor i ne odlazi, dakle, nije shvatio ništa od toga što ja mislim.
„Samo da zaključam motor i dolazim...”

„Da, da, polako.”
Dok stavljam lanac, savijam se ka prednjem točku i kao detalj između karburatora i nožica motora ugledam njegove cipele: od jelenske kože s resicama fino iščešljanim ka napred, s malom kopčom sa strane. O bože, pa gde je ovo našao? Mislim, i ako ih tražiš po internetu, ne možeš nešto takvo da nađeš, čak ni na Ibeju u kategoriji: „Nešto najružnije na svetu”. Čoveče, čak ni tamo ne puštaju toliko mašti na volju! Ipak, nije ni bitno. Sad je gotovo.
Malo kasnije, iza njega sam na sedištu. Barem vozi polako i poštuje to što mi se zakleo.
„Kuda idemo?”, radoznalo pitam.
„O... To je iznenađenje...” A levom rukom odozgo dodiruje moju nogu, kao kod pasa kad ih potapšeš po glavi da ih umiriš. Dođe mi da kažem „Uuuuuu”, da tako zavijam u nebo zbog svoje proklete sposobnosti da se uvalim u sranje. Smirim se i ozbiljna posmatram ulicu, sklanjajući njegovu ruku s moje noge.
„Vozi s obe ruke pošto se plašim...” A sve izgleda da ide nabolje. Malo kasnije.
Usporava, uvlači se između dva auta i parkira motor. „Evo, stigli smo!” Silazi i skida kacigu.
„Jel' ti se sviđa?” Luneur. Luna-park.
Gleda me i smeška se, sav srećan, kao da je on bio taj koji ga je sagradio.
„Jesi li već bila ovde?”
„O... jednom.” U stvari sam ovde bila kao jako mala s roditeljima i bilo mi je stvarno zabavno. Možda zato što se mama plašila svega, a tata ju je zezao i stalno je strašio. Sećam se da smo išli u Kuću strave, a mama nije htela da uđe u vagončić koji vozi unutra. Na kraju smo ona i ja išle zajedno i bile smo u prvom vagonu i bile smo one koje su tako jako urlale da su se i sama čudovišta plašila.
„Dođi, idemo ovamo.” Uzima me za ruku i vodi me ispred Lavirinta ogledala.
„Hoćemo ovo, šta kažeš?”
„Okej.”
„Dve karte, hvala.”
Ulazimo i prilično je Iako kretati se unutra. I na kraju smo napolju već kroz nekoliko minuta.
„Jel` ti se svidelo?”
„O da, samo u jednom trenutku nisam baš shvatala gde treba da idem.”
„Da, bila si baš dobra.”
U stvari sam dva puta opalila glavom u jedno staklo koje uopšte nisam videla. Prasnula sam u smeh. Srećom, on to nije primetio. „Hoćemo malo da pucamo?”
”Da!”
Daju nam dve puške. A ja držim stalno pritisnut obarač, kao da držim mitraljez.
„Ne! Ne tako”, viče čovek na mene. „Jedan po jedan pucanj...” Onda radim kako mi on kaže, ali Niko ipak mora da plati dodatnih deset evra. Koštam ga previše. Ipak, on je hteo da dođemo u luna-park. Onda idemo na Tabatu i letimo na sve strane kad ubrzava, a on se odvaja od ivice i pokušava da dodirne centar.

I još jedan tip radi isto. Održavaju se na nogama, sami u centru, s raširenim rukama, kao da je to njihov sukob, lični sukob, ko će od njih ostati na nogama u centru. Devojka tog drugog tipa i ja se gledamo, i ona odmahuje glavom iz solidarnosti, kao da kaže: Vidiš šta sve mi moramo da radimo”, a ja hoću da joj kažem: „Da, s tim što ja nisam s ovim svojim, a ti jesi!” Ali ne govorim ništa.
Malo kasnije smo ispred puno staklenih flaša i ja sam jako blizu ogradici i pokušavamo da ubacimo unutra ping-pong lopticu. Ali se Niko na kraju smori i baca svih pet zajedno. Odbijaju se o ogradicu i završavaju napolju, eto. Totalno nema sreće. Ja bacam jednu i pogađam u centar.
„Bravo, Karolina, bravo! Carica si!”
Neki elegantni čovek mi prilazi s providnom kesicom, drži se na dva kanapa, puna je vode i unutra je zlatna ribica. „Bravo, čestitam ti. Ovo je tvoje.”
„Hvala.” Gledam tu jadnu zlatnu ribicu u providnoj kesi. Jedva da je živa. Stoji u jednom jedinom mogućem položaju. Tužno mi je, ali bolje nego da ostane tu. „Hajdemo, hoćeš li da jedeš nešto? Idem s tobom.” -
Stajemo ispred nekog čudnog Marokanca, sveg u bojama, veselog, koji mnogo priča ali se baš ne razume ono što govori.
„Dobro, šta hoćeš unutra, caciki? Ja stavim ako 'oćeš paradajz, luk, osim kebab i sveža salata. Oprana već, znaš. Ti ne brineš se za mene. Ja spremio s moje ruke, sve roba sveza, oprana.” Onda Niku pokazuje te ogavno prljave ruke. Moja mama bi ga naterala da ih sto puta opere.
„O, ja ću puno luka... A ti, Karolina?”
„Ne, ja ću sladoled... neki zapakovan, hvala.” Marokanac otvara frižider u blizini.
„Izaberi ti, uzmi koji 'oćeš.” Na kraju biram neki na štapiću, od mente. Niko uzima „pitu” pretrpanu mesom, lukom, majonezom, kiselom pavlakom, paradajzom i zelenom salatom. Jedemo tako, sedimo za metalnim stolom na metalnim stolicama, sve se pomalo ljušte. Ispred nas je izbledela crvena kutija od plastike, a unutra gomila nagužvanih maramica.
Niko halapljivo jede. „Uuuu, dobro je...” Mrmlja nešto i kezi se, s ustima punim hrane, ali, na sreću, zatvorenim. „Lik zna šta radi...”
A ja ćutim. Čak mi je i papir od sladoleda izgledao prljav.
Malo kasnije smo na Luenur vrtešci. Visoka je, previsoka. Naš otvoreni brodić se penje i zastrašujuće talasa. Sedimo baš blizu. Ja s kesicom s vodom u ruci i s mojom šlogiranom ribicom unutra. Niko koji smrdi na luk. Odjednom, točak se zaustavlja. Tumtump. Hladan, tup zvuk celog centralnog mehanizma. Brodić se pomera napred-nazad. Onda, polako, malo-pomalo, počinje da se zaustavlja. Niko se naginje.
„O, tu smo samo mi...” Onda gleda i smeška se. „Hteli su da nam učine po volji i zaustavili su točak...”
Da... Kakvo zadovoljstvo. Ali ipak ćutim.
„Vidi. Vidi kako je lepo dole, vidi se sunce kako zalazi.”
Iza udaljenih kuća, u dnu, ka moru u Ostiji, vidi se zadnji crveni pojas. Da, to mora da je sunce.
Neke zgrade tamo okolo hvataju reflekse narandžastog.
Niko pokazuje nalevo. „A Oltar domovine mora da je tamo...” Sve je pokriveno visokom borovom šumom.
„A tamo”, okreće se ka meni, „Koloseum... A tamo u dnu je Olimpiko... Tamo u nedelju igra Madžika protiv Juvea... Nadajmo se dobrom...”
Kunem vam se, e, tišina. Ali znate onu tišinu, tišinu. Mislim, ne uspevam da pronađem nijednu reč, komentar, bilo kakvu rečenicu. Imam samo jednu misao. Nadajmo se da će tip odozdo uskoro opet pokrenuti ringišpil. Niko me gleda, namešta jaknu.

„Znaš, toliko sam srećan što si htela da izađeš sa mnom... Zao mi je što sam mislio da si malo... malo tako, jednom rečju drugačija, zbog one priče sa sinom pumpadžije...”
„Ma šta ti je.” Smeškam mu se. „Nemoj ni da misliš o tome...”
Htela bih da vidim šta bi bilo kad bi istu priču ispričao Alis, šta bi mu ona rekla. Onda polako, polako, Niko mi se približava.
„Mnogo si lepa...” Bliže, sve bliže. O bože... osećam luk. Upomoć. I šta sad da radim?
„Izvini, Niko...” Pomeram se i okrećem na drugu stranu. „Nemoj da se ljutiš. Ipak se poznajemo jako malo...”
„Da, u pravu si...”
Karolina! Ali ovo je kao da mu upravo govoriš: „Vidimo se opet i onda, dragi Niko, ko zna, videćemo...” Baš to.
Niko se smeška, pun nade. „Dobro, nadam se onda da ćemo neko veče izaći na večeru...” Gleda me, skroz siguran u sebe. I ne. Tačka. To da nije bitno da li jesi ili nisi sin radnika na pumpi, to sam mu već dokazala. I tu je kraj.
„Izvini...” Genijalna ideja. „Ali ja imam dečka...”
„Šta kažeš?” A da, jeste, mogao bi svašta da mi kaže. Zašto mu ranije nisam rekla?
,,U stvari, mi smo raskinuli, Niko... ali ja i dalje mislim o njemu... Nije bitno, ja sam htela da probam da izađem s tobom... Mislila sam da će biti moguće...”
Pada mi na pamet jedna od onih gluposti koje sam uvek slušala. „Znaš... klin se klinom izbija...”
Tišina. Ali Niko se smeška, i dalje se malo nada. I odjednom vidim sebe debelu, ogromnu, s ogromnim grudima, u kombinezonu, kako perem stakla na kolima zajedno s Nikovom mamom! A onda, iznenada, kao u „morfingu”, iznenada naglo smršam, opet oblačim svoje stvari, postajem ja sada, opet ovakva kakva jesam, slobodna... „Ali ipak ništa, shvatila sam da još uvek previše mislim na njega...
Opet tišina.
„Razumeš li, Niko? To je to... žao mi je.” Malo kasnije smo na zemlji. Silazimo. Vraća me do motora, ništa ne govori.
„Hvala ti, bilo mi je baš zabavno.” Nekad čovek stvarno mora da slaže. „Čujemo se nekad.”
„Da, ćao...” Jedva da otvara usta, ramena oborena, žao mu je... Polako se udaljava na motoru, ostavlja me tako, s onom ribicom u ruci.
Onda na kraju ulice propinje, podiže motor i juri na samo jednom točku, dajući i oduzimajući gas. Možda da se izduva. Možda zato što je retard. Kako god, na sreću, ne pada. Inače bih ja morala da ga vodim u bolnicu.

Ejmi Vajnhaus. Me & Mr Jones. Vesela, lepa, puna duha. Na motoru sam, a ribica izgleda kao da igra u ritmu, eto toliko poskakuje u svojoj providnoj kesici, punoj vode, okačena na nosač vetrobrana. Majčice kakvo popodne. Nikad više. Ozbiljno, ne želim nikad više da ponovim takav izlazak, ipak zaista ne možeš da budeš sigurna da ćeš kad se možda opet dogodi biti tako bistra i odlučna. Eto. „Luk.” Zvaću ga Dan s lukom. Hoću baš da vidim da li ću imati hrabrosti da to zaboravim kad mi opet bude predložio „Dan s lukom”.
I tako, pre nego što stignem kući, prolazim kroz dolinu Dulija. Sva je u krivinama i moram baš dobro da pazim da ne završim s točkom motora medu tramvajskim šinama... Inače bih letela samo tako! Stižem ispred Nacionalne galerije moderne umetnosti, skrećem udesno i penjem se ka Vili Borgeze.
Silazim s motora i skidam kacigu. Skoro je mrak, ali je mala fontana osvetljena.

„Evo, ovde unutra ima brdo tvojih drugarica ribica... Videćeš da će ti biti odlično... Seme!” Zovem je tako iako ništa ne razumem i ne znam čak ni da li je muško ili žensko. Znam samo da sam na Dan s lukom, bar sad, spasla nekog.
Tako da izvrnem kesicu s vodom i sa Semom unutra u fontanu. Pluf. Uleti u vodu, ide do dna i malo staje, kao šlogiran, ali onda otrese sa sebe skučenost one plastične kese, pomera glavu i polako kreće da pliva, radosno se mrdajući.
„Bravo, Seme. Uživaj... Brzo ću doći da te obiđem.” I ne znam da li ću to stvarno učiniti narednih dana, ili sledećeg meseca ili barem tokom godine, ali znam da mi se dopada ideja da imam druga ribicu koji je opet slobodan u toj lepoj fontani. Prepoznaću ga zato što je crven i ima crnu flekicu na sebi, nasred peraja, i htela bih da mu priđem i da mu kažem: „Hej, Seme Lukoviću, kako je?” I da ga vidim kako mi prilazi gde god da se tad nalazi u fontani, vrteći zadnjim perajem, iako nije „morski pas”. Da, znam da se to nikad neće desiti, ali sviđa mi se da mislim o tome... i ipak, ako ti nisi prvi koji će poverovati u svoj san, kako možeš da misliš da će to neko drugi uraditi za tebe?
I tako krećem kući, skroz zadovoljna, a uz to i prilično gladna. Ali kad stignem, kod kuće nema nikog. Samo poruka.
„Brzo dođi kod bake. Svi smo tamo. Tvoja mama.” Taj potpis, to malo informacija, to dođi brzo, ta iznenadna žurba i u samom pisanju. To pojačano „tvoja” mama. Kao da jedna devojčica od četrnaest godina još uvek nije spremna, nije razvila emocije, čula, kao da je oko nje samo briga, strah od odnosa koji bi mogla da ima. A dok se vozim motorom, razmišljam, pokušavam da shvatim. Ali ništa mi ne pada na pamet.
I nisam znala da ću tad odjednom osetiti tihi zvuk rušenja jednog sna. Čudno. Vrata su otvorena. „Stigla sam... Evo me... Mama... ?”
Vidim je na kraju hodnika. Gleda u jednu od soba. Onda me vidi, okreće se i osmehne mi se. Slabo. Blago. Tužno. Potreseno. S puno bola. Samo što ne zaplače. Osmeh koji priča celu priču. Koju ja ne razumem. Koju ne želim da razumem. Ide ka meni, polako, polako. Onda brže. Onda sve brže, skoro da trči i grli me i sudara se sa mnom i zatvara oči u zagrljaju, u dugom udahu, predugom. Htela bi da bude velika, majka, jaka. Ali je ipak samo ćerka, sa suzama u očima.
„Deda je umro.”
„Šta kažeš...” I skoro da mi dode da viknem i odmah briznem u plač i sramota me je.
„Ššš... šš... mila moja devojčica...”
Mama me miluje po kosi, grli me, onda me vodi sa sobom, zagrljenu, duž tog hodnika, sve do poslednje sobe, tamo gde je bila malopre. Deda leži na krevetu, s mirnim licem, nasmejanim, ali licem koje ne može više ništa da kaže. A ja se malo plašim. Ne znam šta da radim. Podižem pogled. Oči su mi pune suza. Zamagljene. Kao sočiva koja mi menjaju način gledanja.
Nekoliko ljudi. Rođaci. Rođaci koje dugo nisam videla. Aleksandra. Rasti Džejms je u ćošku. Tata s druge strane priča sa svojom sestrom. Odvajam se od mame. Idem i prilazim dedi. Stojim tako, uz ćošak kreveta. Onda skupim hrabrost, prilazim malo, još malo. Osećam na. sebi oči ljudi kako me gledaju. Ne podižem pogled. Gledam samo u dedu.
Žao mi je. Nedostajaćeš mi. Uvek si me zasmejavao i kako si samo lepo crtao. Htela sam da postanem dobra kao ti, da me ti učiš, bio si uvek strpljiv, smiren, opušten, nisi nikad podizao glas i pričao si mi sve pa sam i ja mogla da vidim sve ono što si ti već video, a što ja nisam mogla. I tvoja velika ljubav, kao onaj crtež koji si nacrtao pre neki dan. Tvoja ljubav prema baki. Tada podižem pogled. A ona je tu, sedi ispred mene. Na maloj stolici. Oborenih ramena, lice bez trunke šminke, bleda, tiha. Gleda me ali ne govori ništa. Onda opet gleda u dedu. A ja i dalje netremice gledam u nju. Prvo nju, onda njega, onda njih dvoje. Šta li sad baka razmišlja? O kom sećanju koje su samo oni proživeli? Gde je sad? U kom vremenu, na kom mestu? U kom trenutku od mnogih u kojima je bila voljena? I htela bih da joj kažem: „Bako, bilo je predivno! Bili ste tako lepi, uvek ruku pod ruku, na vašoj ljubavi se nije video ni trunak starosti! Zbog vaših poljubaca sam se nekad okretala u

stranu! Ali sam osećala miris ljubavi. A sad, bako, kako ćeš ti?” I osećam kako mi se srce steže. Onda pružam ruku, skupljam hrabrost i spuštam je na dedinu ruku. Hladna je. Tad se odjednom osetim samom. I u trenutku vidim kako jedan san nestaje. Kako ga vozim iza sebe na motoru. Deda koji me grli i smeje se, sa svojim dugim nogama i visokim kolenima na koje skoro spuštam laktove dok vozim. To smo jedno drugom obećali. Obećanje, obećanje, deda. Kakva prevara. Tad krenem da plačem, kao kiša.

April


Omiljeno bezalkoholno piće? Sok od jabuke.
Koju osobu bi volela da sretneš? Rekla bih Masija, samo da nije bilo one priče s dedom. Tako da prvo ide deda pošto bih jako volela da mu kažem još nešto.
Za tebe, čaša je dopola puna ili dopola prazna? Skroz puna!
Ako bi mogla da biraš profesiju, koja bi to profesija bila? Fotograf. U koju boju bi ofarbala kosu? U nebo-plavu.
Umeš li da puckaš svim prstima? Da.
Osoba koja ti je „dala nešto” u poslednje vreme? Profesor italijanskog za sastav. Dao mi je peticu.
Da li si ikad volela nekog toliko da si zbog njega plakala? Da, ali to nikome nisam ispričala.
Ćebe ili jorgan? Oba.
Omiljena jela? Uvek i samo pasta. I pica.
Da li više voliš da daješ ili da dobijaš? Da dajem.
Da ostavljaš ili da budeš ostavljena? Zakasnili smo s pitanjem...

Nisam znala šta će nam se dogoditi. Ali shvatila sam još od prvog aprila, onog dana kada se svi s tobom šale, manje ili više, kako god, da će to biti poseban mesec... Najposebniji u mom životu.
„I onda? Hajde dalje, Rasti Džejmse.” Ležim, utonula sam u crvenu fotelju, svoju fotelju, Džoi je na mojim stopalima, miran, povremeno mahne repom i sa mnom sluša reči koje nam čita moj brat. Njegov prvi roman.
Oblaci. Ali nije još uvek siguran da je to pravi naslov.
„Mnogo mi se sviđa... nastavi.”
Rasti udiše duboko i zatim nastavlja da čita. ,,I trebao mi je samo tren da ga zaustavim. Gledao sam ga kako juri, s kosom rasutom na vetru...”
I pratim ga, gledam ga iza onog drvenog stola, na stolu neke stvari, pored slamnata stolica na kojoj sedi i te stranice koje okreće jednu za drugom, dok njegova priča polako postaje živa. Gledam ga dok čita, pomera ruke, zabavlja se, ulazi u to što je napisao, pričajući mi i više od onoga što govore te reči. I slušam tako, zatvorenih očiju, i potresem se, ne znam zašto, dolazi mi da zaplačem. Možda sam u ovom periodu ranjivija. Možda zato što mi nedostaje deda. Nedostaje mi činjenica da on ne može sada da sedi ovde, na kauču, i da sluša sa mnom ove reči. Onda se osmehnem, ali i dalje zatvorenih očiju. Ma možda ih i sluša.
I onda je čvrsto zagrlim. A ona, gleda me u oči.
„Ali...”
„Ššš... “ Stavim joj prst na usta. „ Tišina... Zar ne osečaš moju ljubav?” Onda se ona osmehne. I ja.
„Nemoj više nikada da me napuštaš. “
Rasti okreće poslednju stranicu. Spušta ruke na sto. Ja otvaram oči. „Karo! Ma opet si spavala!”

„Ne...”, smejem se. Oči su mi sjajne, potresla sam se. „Slušala sam... Nemoj više nikada da me napuštaš! „Predivno je... Ma kako ti padaju na pamet takve stvari?”
„Otkud znam... Tako...”
„Ima veze s Debi?”
„Ma kakve veze ima s njom...” Rasti malo pocrveni. To je prvi put da ga vidim malo zbunjenog, da, mislim, tako pocrveni. Onda me pogleda i nasmeje se.
„Naravno... Ima malo veze.” Opet je ozbiljan. „Ali ima veze i s tobom... U životu nekoga ko piše svi su bitni, kažu nešto, ostave neki trag, osmeh, izraz lica koji ostaje tu, u sećanju, kao potez četkicom koji niko ne može da obriše...”
Zvono. „Karo, jesi li tu?”
Spolja čujem dreku svojih drugarica. ,,E, one su, stigle su!” Džoi i ja trčimo napolje. Kiod i Alis su tu, Džoi kreće da skakuće oko Klod.
„Mali... dođi ovamo!” Saginje se i miluje ga. Džoi joj se mnogo raduje, a ja sam pomalo ljubomorna. „Znači uspele ste!”
„Uh, koja gužva u saobraćaju...”
Zaključavaju automobile koji stoje blizu mog mopeda. „Evo, bicikli su ovde napolju.”
„Ja ću ovaj beli... Baš je fin.”
Alis to govori uz smeh. Ipak, za to vreme, ona ga prva uzima i penje se na njega. Klod se penje na drugi, a ja na onaj koji preostaje. „Ali ovaj je previsok za mene...”
„Pa spusti sedište, Klod, ne možeš tako...!” O, već kuka.
„Da, samo nemojte mnogo da jurite, znate...” Rasti se pojavljuje na vratima. „Je li jasno? Vozite polako... Već vas vidim kako se trkate. I nemojte ići dalje od prikolica na kraju biciklističke staze. Kad stignete dotle, krenite nazad...”
Alis je već krenula.
„Ali to je baš kratko...” Rasti se malo mrgodi. Onda se obraća meni. „Karo, do tamo ima četiri kilometra... Idealno. Nemojte da mi posle bude žao što sam vam uzeo bicikle...”
Onda pomaže Klod da spusti sedište. „Eto, sad bi trebalo da bude dobro. Probaj ga malo!” Klod se penje. „Da, odlično.”
I tako idemo, uz Tibar, crvenom biciklističkom stazom, tišina, reka koja protiče odmah ispod nas, buka od saobraćaja u daljini. Dižem se na noge i odmah sustižem Alis, nakon dva brza zamaha pedalama.
„Baš je lepo ovde, stvarno...”
„Tvoj brat je baš lep...” Gleda me. Njena kosa na vetru, njen zlobni izgled. ,,Jel' bi te smorilo da se smuvam s njim?”
Smejem se. „Ne, uopšte.” Samo što se Rasti nikada ne bi smuvao s nekom koja je toliko niža od njega. Alis nastavlja. „Jednom mi je rekao da ga podsećam na njegovu prvu devojku... Karlu. Šta je time hteo da kaže, po tebi?”
„Ono što je i rekao...”
„Ja mislim nešto drugo.”
„Ja mislim da ne ličiš mnogo na nju. Možda je pogrešio...”
,,E ako ne ličim, onda sam ja u pravu. To je bio samo način da mi kaže da mu se sviđam.” Alis sleže ramenima, staje na pedale i počinje brzo da vozi. Onda i ja počinjem da jurim. Krećemo tako brzo da vozimo, jedna za drugom, kao da je to ono poslednje ubrzavanje malo pre krivine na samom cilju.

„Eh, znala sam! Čekajte me...” Sve dok se Klod skroz ne premori i opet ne krene u svoju sporu vožnju.
Nešto kasnije. Sunce skoro da zalazi, nema nikoga na stazi, još malo pa smo prešle ta četiri kilometra. Okrećem se ka njima.
„Hej, devojke, vraćamo se...” Klod se odmah slaže. „Aha, umorna sam.” Gleda me. „Više od pola sata se vozimo.”
Međutim, Alis navaljuje.
„Ja se ne vraćam. Hoću da se vozim još petnaest minuta i onda da se vratimo.”
„Ali onda ćemo stići iza prikolica.”
„Pa šta, nema nikoga. Ja moram da smršam.”
Alis stavlja slušalice svog ajpoda, kao da više ne želi nikoga da čuje, ponovo se diže na noge, kreće, leti svom brzinom, uz neverovatnu odlučnost, kao da je na kraju trke.
„Čekaj... čekaj...” Ali sada nas više ne čuje. „Daj, Klod... hajdemo.”
„Ali ja ne mogu više...”
„Ne možemo da je ostavimo tako...” Opet krećem dajako pritiskam pedale. U stvari, i ja sam umorna, ali ubrzo je sustižem. Alis mi se nasmeje.
„Moramo da se vratimo!” Ništa, ima slušalice, ne čuje me. Malo glasnije dreknem. „Moramo da se vratimo, ne možemo da idemo tako daleko...!” Alis kao da sve namerno radi. Palcem i kažiprstom mi pokazuje da nas kao ne čuje. Onda ubrzava, počinje sve jače da okreće i nastavlja punom brzinom. Nastavlja pravo, sve brže, sve dok ne nestane iza poslednje krivine u dnu staze.
Ja usporavam, čekam Klod koja me na kraju sustiže.
„Koji smor... Ma gde će ova ludača? Kao da ne zna da posle moramo da pređemo isti put da bismo se vratile nazad?”
„Misli da je stigla...”
„Ne... Misli da će smršati!”
„Pazi kad mršavice nisu u modi... Aldo to uvek govori. Ja mu se sviđam zato što sam tako okruglasta...”
Vidi da sam zbunjena. „Znaš da nema potrebe da praviš tu facu... Hajde da to kaže samo Aldo!
Čitala sam i u novinama kad govore o modi u Parizu...” Klod sad kreće svom brzinom.
,,U kojim, bre, novinama?”
„Hm, ne sećam se...” Klod i njena večita nepreciznost. Prevelika. Međutim, iza krivine nas sačekuje jedno iznenađenje. Alis stoji između tri momka. Biće da imaju oko sedamnaest-osamnaest godina. Jedan od njih je malo veći, a izgleda i najzlobniji.
„Evo i tvojih drugarica...” Govori uz neki čudan i grozan osmeh na licu. Nije odavde. Ima posekotinu iznad obrve. Odmah zaustavljaju naše bicikle. Primetim da jedan od njih u ruci drži Alisin ajpod. Stavlja slušalice.
„Dobra pesma... Šta je to?” Gleda u ajpod i čita: „Irene Grandi? Nikad čuo”.
Alis podiže obrvu. Samo iz razloga što je taj tip koristio njene slušalice ona više nikad neće koristiti taj ajpod, ma i da promeni slušalice.
Drugi dečko prilazi Klod.
„Siđi...” I ne sačeka da siđe a već joj izvlači bicikl. Treći, pošto je ona sišla, gura joj ruke u džepove pantalona.
„Ej, šta radiš?” Klod pokušava da se oslobodi, ali se približava i drugi i oni zajedno kreću da je pretresaju.

„Evo ga...”, nalaze telefon. „Ma šta... Vidi ovo, ima neku staru motorolu'.”
„Vrati mi to...”
Najkrupniji tip drugom daje znak glavom. „Baci ga negde daleko... Beskoristan je.”
„Da, samo mu prvo izvadi bateriju.”
Uzima, skida poklopac i baca ta dva dela na različite strane. Baterija pada čak u neko žbunje. Brz pokret i bacam iza sebe svoju „nokiju 6500”, negde ispod staze. Baš na vreme.
,,A ti? Daj nam telefon...”
„Moj je na popravci. Nemam... proverite slobodno.” Podižem ruke i puštam bicikl da padne na zemlju. Dvojica mi se odmah približavaju i kopaju mi po pantalonama, nazad, napred, ruke su im prljave, štrokave, znojave. Gade mi se. Zatvaram oči. Dugo udišem.
„Nema ništa...” Ostavljaju me. „Samo ovaj mali novčanik...”
„Koliko imaš?”
„Dvadeset evra...”
„Ok, bolje išta nego ništa.” Onda nam skidaju satove, Alisin lančić, kao i Klodin: „Ali to mi je s prvog pričešća.” I ne reaguju na to. Penju se na naše bicikle, s našim stvarima u džepovima. Onaj najveći tip, taj što je uzeo ajpod od Alis, stavlja slušalice u uši. „Idite, 'ajte...” I kreću da voze, udaljavaju se od nas, vraćaju se nazad, ko zna s kojim ciljem. Možda idu do prikolica. Čim se udalje, trčećim korakom krećem dole. Silazim sa staze za bicikliste i tražim po visokoj travi. Evo ga, moj mobilni! Odmah okrećem broj. „Halo, Rasti...”
„Šta je? Šta je bilo?” Onda mu ispričam sve i skoro da počinjem da plačem od besa, ali Rasti mi ništa ne govori. Ne kaže mi ništa poput: „Rekao sam vam da ne treba da idete dalje od prikolica...”
Onda ćuti nekoliko trenutaka.
„A tvoje drugarice? Je li sve u redu?”
„Da... dobro su.”
,,Ok. Sad se vratite do brodića...”
,,Ok.” Nekoliko trenutaka ćutim. „Rasti Džejmse...”
„Da?”
„Izvini...”
„Dobro, dobro, u redu je... krenite ovamo pre nego što padne mrak.” Prekidamo.
„ Hajde, krećemo... Treba da se vratimo do brodića...”
„Zar neće doći po nas?” Alis još ima hrabrosti i da se žali.
„Ne... Rekao je da krenemo peške, a on će nas možda pokupiti kasnije...”
„Nije mogao odmah da dođe, ne, a?”
„Slušaj, u ovaj haos smo se uvalili tvojom krivicom.”
Alis mi ne odgovara i počinje brže da hoda. „Brzo, Klod, idemo.”
„Ah nema mi baterije!”
„Ma hajde, kupiću ti novu... Moramo da krenemo.” I tako brzim korakom krećemo duž biciklističke staze. Pet minuta. Deset. Dvadeset. „Vrućina mi je...”, žali se Klod. „Daj, još malo pa stižemo...”
„Sad mi je žao zbog bicikla. I još moram da uzmem tvoj mobilni da pozovem kući...”
„Naravno...”
Alis hoda ispred nas, izgleda kao da i ne čuje ono što mi pričamo. Glavu drži uspravno, čelo joj je uzdignuto, kao da je ona sad iznervirana zbog onoga što se dogodilo. A ipak... dobro zna da je za sve ona kriva. Ali ne daj bože da joj to ponovim. Apsurdna i osnovna činjenica u vezi s Alis jeste ta

da ona ni u šta nije upetljana. Ako nešto nije pošlo kako valja, to je zato što nije ni trebalo tako da bude, a i tada se uvek priseti rečenice koju joj je jednom rekla njena baba iz Kalabrije: „Znači da to nije bilo to...”.
Ali iza krivine, još jedno neverovatno iznenađenje. Neki kamiončić, pored njega dva krupna tipa, a naši bicikli na njemu. I još... ne mogu da verujem.
„Rasti Džejmse!” Trčim ka njemu i grlim ga, kačim mu se oko vrata, obavijam mu noge oko struka koliko visoko skačem.
„Da, da. Radiš to samo kad se tebi ćefne... Drži.” Puštam Rastija i vidim da mi daje lančić koji je Klod dobila na pričešću, Alisin ajpod i još drugih stvari koje su nam uzeli.
„Ovo bi trebalo da su vaše pare...”
„Šezdeset evra? Meni su uzeli samo dvadeset...”
„Hm...” Rasti Džejms gleda preostali novac, ne zna baš šta bi uradio s njim. „Uzmi...”, daje ga jednom od dvojice momaka iz Ape. „Popijte kafu negde.”
Tip počinje da se smeje, ali ih ipak stavlja u džep. Onda gledaju dole ispod biciklističke staze. Kroz žbunje, malo dalje, vide tri momka koja su nas opljačkala, sada ih vidim i ja. Onaj najkrupniji vuče nogu kao da je ćopav. Drugi drži ruku na licu i svaki čas je sklanja i gleda u nju, kao da proverava da li na ruci ima krvi. Često se okreću ka nama, ali pokušavaju da se udalje što je brže moguće...
„Dobro, evo vam vaših bicikala.”
Jedan od njih spušta bicikl tresnuvši gumom o zemlju i daje ga Rastiju.
„Ćiro, polako... hej...”
„Opa... Ovaj odskače...”
Mora da su Napolitanci. Drugi momak mu pomaže.
,,E taj je moj...” Prilazim kamiončetu dok oni spuštaju bicikl koji sam ja vozila. Rasti mi pomaže.
,,U stvari, svi su moji... I znaj da sam vam ih dao samo da se vozite po stazi, a ne i da idete iza prikolica...”
„Znam, u pravu si...” Klod namešta lančić koji je okačila na vrat. Onda uzima svoj bicikl. U prikolici kamiona ima još stvari. Klod ih gleda i smeje se.
„Šta, igrate i bejzbol...? Ja ga obožavam... Prijavila sam se za softbol u klubu tamo iza Anijene...”
Ćiro se obraća drugom momku. „Dulijano, pokrij to nečim... te bejzbol palice... da se ne unište...”
Onda se tip osmehne Klod. „Ne igramo često... Samo kad je nekom drugaru potrebno...” Gleda u Rastija. Smeju se.
„Mi se vraćamo u 'bazu', šta god ti treba, znaš gde smo...”
I tako odlaze, u tom smešnom šarenom kamiončetu, na kom je gore naslikana zagrizena pica, a dole stoji „Kaćuni”. Lagano se vraćamo ka brodiću. Rasti na svom biciklu. Mi ispred njega. Kad smo stigli, nameštamo bicikle. Rasti ih sve vezuje dugačkim lancem za jedan stub na betonu.
„Dobro, sva sreća pa se sve sredilo.”
„Hm, da...” Stojim tako malo, s rukama u džepovima pantalona. Osećam se malo krivom.
„Hajde, idite, zakasnićete... Karo, pozdravi mamu.”
„Važi, Rasti.”
„Ćao!” I Alis se pozdravlja. „Vidimo se.” Penje se u auto, pali ga i brzo kreće. Ja sedam u auto kod Klod. „Vidi...” Smeje se, sva srećna, i pokazuje mi nešto.
„Poklonila mi ga je...”
Klod drži u ruci Alisin ajpod.

„Lepo... Drago mi je zbog tebe.” Klod ga spušta na tablu ispred sebe. Gleda me pomalo zbunjena. „Šta ti misliš, je li trebalo da ga uzmem? Rekla mi je da će ga baciti ako ga ne uzmem...”
„Ma da, da... Eh, tu Alis nikada neću skapirati.”
Klod se smeje. „Ali i to je drugarstvo, zar ne? Kad ti je neko simpatičan, voliš ga, i to je to... Nije obavezno ni da ga kapiraš...”
I auto kreće.
Da. Tačno. Možda je tako. Ima stvari koje ti tako promaknu, a onda ih druga osoba, neka tako jednostavna kao Klod, shvati na najprirodniji način. Gledam je i smejem se. I ona se meni smeje. Dugo udahnem, a onda pustim kratak uzdah. Ipak je ovo bio jedan lep dan, a i Rastijeva knjiga mi se mnogo svidela. Kako beše ide kraj? A da. „Nemoj više nikada da me napuštaš.”

Svratila sam do bake. Napravila mi je kolače. „Hvala ti, baš onaj koji ja obožavam...” Baka se smeši. „Daj neki i sestri.”
„Hoću, samo ću za nju prvo ja da isečem malo, inače će ona skoro sve da mi pojede!”
„Dobro, kako ti hoćeš...” Ne govorimo više ništa, izlazimo na terasu i malo se šetamo. Baka je iznela gomilu vaza s različitim cvećem.
„Vidiš...” Prilazi jednoj biljci koja se spušta sa zida kao zeleni mirišljavi vodopad.
„Ovo je glicinija...”, uzima je svojom mršavom rukom, skoro ispijenom, i prinosi je licu. Unosi se u to ružičasto cveće, zatvara oči i njuška ga, kao da je u njemu sve to proleće, deo njenog života, ljubav koja je otišla...
„Pomiriši, pomiriši kako je divno...” I ne primičem se kad me ona grli s leda i pomaže mi da ustanem. Nežno je i blago. A ja se gubim u tim malenim laticama. I gledam u njene oči koje radoznale čitaju moje.
„Da, stvarno je predivno...” Onda nastavljamo da šetamo po terasi, a ona stavlja svoju ruku ispod moje, ja malo odmičem svoju ruku, a ona se uvlači i nastavljamo tako, pod ruku, u tišini, svaka sa svojim mislima, iako ja njene mogu da zamislim i puštam je s njima. Gledam je krajičkom oka i vidim da ona kao da traži nešto po svom sećanju, onda to nalazi i smeši se. Potom zatvara oči. I kao da steže svoje srce jer ta slika, sad već zamagljena, samo tako odleti. Ja tad spuštam ruku na njenu, ona je drži ispod moje, blago je pomilujem, da je ne uznemirim, slušajući sav taj bol koji, tako pristojno, hoda pored mene.

Veče nekoliko dana kasnije. „Alo, pa poslala sam ti poruku!”
Na krevetu sam, učim, mobilni nije bio pored mene, vidim ga tek kad je zazvonio.
,,A, da, Klod, vidim...”
,,E, htela sam da znam šta si odlučila. Šta ćeš ti, Karo, jel' ideš?”
„Ma ne znam... I ne ide mi se baš nešto?”
„Ma pazi kad će biti ludilo... Hajde, Aldo ne može. Doći ću po tebe, biće strava muzika.” U stvari sam završila s učenjem.
„Hajde, večeras je zatvaranje 'Pajpera', ne možeš to da propustiš...”
„Pa ne znam. Čujemo se kasnije”, prekidam vezu. I ostajem tako, sa stopalima naslonjenim na drugi zid, polusavijenim nogama. Pomeram ih levo-desno, zajedno, mrdam listom da malo rastresem mišiće.
Mobilni opet zvoni. Gledam ga. Alis. Javljam se.
„Sad sam pričala s Klod, to apsolutno neće moći... Izađi za dvadeset minuta, inače ću doći i razlupaću ti sve po kući.”
„Okej, okej”, kezim se, znam da se zeza, ali da bi stvarno bila u stanju da to uradi.
„Vidi, za dvadeset minuta sam ispred tvoje zgrade, ozbiljno... nemoj da te čekam...”
„Da, gospodaru!” Čujem je kako se smeje. Prekidam vezu.
Nakon „taktičkih”, iako brzih pregovora, uspevam da dobijem dozvolu od mame. Koje mučenje! Mada, nisam nijednom izašla ove nedelje. Počinjem da se spremam. Posle jedne sekunde opet mi zvoni mobilni. Klod je.

„Mislim, ne razumem, kao da ti ja ništa nisam rekla... A ona te pozove i ti odmah kažeš da.”
Smejem se. „Ma nije istina... Rekla sam joj ne... Onda mi je rekla da tebi nije dobro, da zamalo da raskineš s Aldom! I da moramo da ti pravimo društvo.”
„Ali to je apsolutno netačno! JeP to ona hoće da mi navuče neki baksuzluk?”
„O, meni je rečeno tako. I zbog toga sam joj rekla da.”
„Da, da, ne znam koja od vas dve donosi više sreće! Baksuzi! Smuvajte se vi s nekim, pa ćete videti svog boga. Dobro, vidimo se ispred. Nemoj da kasniš!!!”
Prekidam, smejem se i počinjem da se spremam.
Kako je lepo kad sam sama kod kuće. Ale je kod svog novog dečka, mislim, ili se opet smuvala s onim od pre. Ma, s njom mi nikad ništa nije jasno. Ne znam kako može. Treba da ti bude jasno da li ti se sviđa ovaj ili onaj, ne možeš da se premišljaš oko takvih stvari! A ona završi s nekom pričom i odmah se smuva s nekim drugim i onda ih uporeduje, opet misli o onom prethodnom. Seti se nečega, čini joj se da joj je bilo bolje i onda se vraća tom od pre. A kad se opet smuvaju, ne znam, dogodi se nešto nebitno, neka od onih sitnih svađa: „Idemo kod tvojih drugara, ne kod mojih...”, ili:
„Bioskop? Nećemo picu!”, i paf, automatski joj nedostaje onaj novi! Moja sestra... Znam sve o ovome zato što stalno razgovara telefonom s Horn, svojom najboljom drugaricom. Sa mnom se pravi fina, tačnije, kao neko ko ima jasnu predstavu o tome šta radi! A meni je sve to smešno.
I dalje se šminkam pred ogledalom. Stavljam malo maškare, ali stvarno malo... Onda malo plave, neka bleda olovka. Na radiju svira Mercy od Dafi. Malo i igram. Napravim korak, okret i opet sam ispred ogledala. Smeškam se. Da, u stvari mi se sad i ide na žurku. I dobro je što sam tako odlučila. Još uvek to nisam znala, ali uskoro će se ceo moj život mnogo promeniti.
„Tamo, eno tamo je Klod!” Parkiramo na metar od nje. „Ma provali kako se namontirala!” Nosi sako boje trešnje, mušku beretku od džinsa.
„Opa! Strava izgledaš...”
,,E, stigle ste!” Smorena gleda u sat. Izlazim iz auta. „O, pa ja sam odmah bila spremna...”
Alis me gura. „Da, kako da ne... spremna za spavanje! Hajde, idemo, na spisku smo.” Pozdravlja lika na vratima.
„Edo, one su sa mnom.”
„Okej, uđite!”
Alis nas vuče uz stepenice.
„Hajde, brzo, brzo, muzika je ludilo!”
Alis ide do garderobe i baca jaknu na pult. „Uzmi mi broj, a i ne moraš...” Onda uleće u taj haos unutra. Skidam jaknu i stavljam je zajedno s njihovim.
„Sve tri zajedno?”, pita nas garderoberka, neka slatka devojka, crna kosa i kose šiške, pirsing u nosu i ogromna žvaka koju žvaće otvorenih usta.
„Ne... ne... stavi ih odvojeno.”
„Okej. Petnaest evra...” Klod širi oči. ,,U, majku mu...”
”Pusti, ja ću da platim.” Na sreću, imam para. Devojka nam daje tri ceduljice. „Evo, ovo je tvoja...” Stavljam jednu u zadnji džep i držim Alisinu u ruci. Evo je. Igra kao ludača nasred podijuma. Dolazim do nje. „Uzmi ovo...”
„Šta je to?”
„Tvoj broj za jaknu”, urlam joj na uvo. ,A. hvala!” Stavlja ga u prednji džep, skroz ga zgužva.
„Slušaj, slušaj, Karo! Slušaj stvar!” Zatvara oči, Alis, i okreće se oko sebe. Diže ruke i igra, igra kao poludela, skače, peva, u savršenom ritmu, s poluzatvorenim očima, dere se jako, radosno, sva je svoja. A ja igram ispred nje, mlatim glavom, s raspuštenom kosom, izgubljena u muzici, pomerajući i ruke, a odmah za mnom stiže i Klod, i ona se prepušta muzici. Igra sva srećna, idemo ljudi, mnogo

smo jaki, i stvarno sam dobro uradila što sam došla na ovu žurku. A di-džej je car, skrečuje da ne poveruješ! Počinje s Finlijima, prelazi na Batistija, nastavlja s Ticijanom Ferom, a onda pušta Lauru Pauzini. Strava di-džej, fantastična muzika i svi igraju, svetla se prelamaju, a disko-kugla iznad nas vrti se sa svojim ogledalcima. I laser i dim i zvuci i ritam i mi nestajemo u tami diskoteke. Izgledamo kao iznenadna plima, kao more koje pleše, talasi muzike, odblesci osmeha u tami, podignute ruke koje se mrdaju u ritmu. Ludilo, smeh, bez pića, bez cigareta, bez bilo koje druge dopune, tako, lude i prirodne, s hrabrošću da budemo žive, slobodne, bez briga, prepuštene svim tim notama. Evo ih, dolaze!
„Macho macho man!... Village People!”
„Strava!”
Sve tri igramo zajedno, pravimo iste pokrete, precizne, savršene, tačno u ritmu.
„Macho, macho man, I've got to be a macho man! Macho, macho man I've got to be a macho! Hey!'
Srećne kao nikad. A onda, odjednom, muzika se lagano stišava. Čuje se glas di-džeja, topao, savršeno mekan.
,,A sad jedna posebna pesma... Od jednog dečka, za njegovu dragu... Za nju koju ne prestaje da traži...” Di-džej se smeje. „Taj tip mora da je stvarno zaljubljen... Ona koju je konačno pronašao...” I tad prekida, ostavlja nas s tom poslednjom rečenicom koja se gubi u mraku sale dok kreću prve note pesme Shine on.
Ne, ne mogu da verujem. Moja pesma. Ona koju mi je Masi poklonio. Parovi u lokalu se grle.
Devojke i momci se gube u poljupcima. Lagano, u ritmu, prateći mekane note.
„Are they calling for our last dance? I see it in your eyes. In your eyes. Same old moves for a new romance. I could use the same old lies, but I'll sing, shine on, just, shine on?”
Neki par se grli ispred mene. Poljupci koje prekida neki uzak trag svetlosti. On se smeši i miluje je po licu. Drugi par... Lagano plešu, on joj povremeno rukom dodiruje kosu, podiže je, pušta da pada, a onda je uz osmeh opet ljubi, malo dalje još jedan par koji pleše gledajući se u oči, kao da oko njih ne postoji niko drugi, kao da mi, niko od nas nije tu, samo njih dvoje i sva njihova ljubav. Onda iznenada, neki glas iza mojih leda.
„Ti si ta koju sam oduvek tražio...” A onda me njegove ruke s leda skroz obgrle.
„Ti si ta koju sam večeras ponovo našao...” Zatvaram oči. Ne verujem. A i njegov glas.
„Opet ću te pitati... Reci mi da ti nisi san...” Okrećem se. Njegov osmeh. „Masi!” Gledamo se u oči. Mislim da ću poludeti. „Ne mogu da verujem... Ne mogu da verujem...”
”Pssst...”
Smeši se. Stavlja mi prst na usne. A onda pokazuje gore, naša pesma...
„Close your eyes and they'll all be gone. They can scream and shout that they've been sold out, but it paid for the cloud that we're dancing on. So shine on. just shine on!”
„Vidiš...” Tada mi prilazi. I ljubi me. A meni se čini da svet staje. Osećam njegove usne, njegov jezik i gubim se u njegovom ukusu koji kao da nosi neku magiju. I skoro da se plašim da otvorim oči... Recite mi da ne sanjam... molim vas, recite mi! A kad otvorim oči, on je i dalje tu, ispred mene. Smeši se. Izgleda mi još lepše nego pre, nego u mom sećanju, lepši nego ikad. Ne nalazim reči, ne uspevam da bilo šta kažem. Htela bih da mu ispričam sve: znaš, izgubila sam broj, bila sam ga zapisala u telefon, ukrali su mi ga u autobusu, posle sam se vratila tamo gde si mi ga dao, ali su oprali izlog, išla sam skoro svakog dana kod Feltrinelija, dobro, barem jednom nedeljno, čak i ovu poslednju nedelju, što je prošla, ali od tebe... nikakvog traga. Eto, htela bih da kažem sve to i još više. Ali ne uspevam ništa da kažem. Gledam ga u oči i smeškam se. Izgledam skoro kao blesava, onako kako samo ljubav može da učini da izgledaš. I ne pada mi na pamet baš ništa što bih rekla, samo luđački osmeh i posle njega: „Masi...” A onda opet: „Masi...”

A on će misliti da sam glupa ili idiot ili da sam pušila ili pila ili prestala odavno da idem u školu, pošto ne mogu da sastavim nijednu rečenicu!
„Masi...”
„Karolina... šta je... reci mi...”
„Daćeš mi opet broj telefona, molim te... I reći ćeš mi i gde živiš, gde ideš u školu i na treninge...”
A on se smeje i hvata me za ruku i otima me iz gužve. Kroz sekundu sam ispred pulta, vadim ceduljicu i na brzinu uzimam jaknu, i onda uz stepenice — evo nas na ulici, izvan „Pajpera”. Šaljem poruku Klod i Alis, dok se penjem za njim, na njegov motor. I idemo. Pali motor i kreće, a ja se naginjem i grlim ga i gubim se, srećna na vetru u noći. Malo je hladno i ja se malo jače stiskam uz njega. Ne mogu da verujem. Ali to znači da se čuda zaista dešavaju! Htela sam opet da ga sretnem. I bilo je hiljadu dana u kojima bih sve uradila, u kojima bih se odrekla bilo čega samo da bi se ovo desilo. A sad? Sad sam iza njega. I stiskam ga još jače. I gledamo se u retrovizoru i on mi se smeška i radoznalo me gleda, kao da kaže: „Čemu takav stisak?” A ja ne odgovaram. Gledam ga i osećam kako se moje oči boje ljubavlju. Onda ih zatvaram i puštam da me vodi moj dah... i vetar.
Malo kasnije. Sve stoji. Čak i lišće na drveću kao da ne želi da pravi buku, skoro da je ukočeno, tako, u tišini čarobne noći. Pod mesečinom smo na nekom velikom polju. „Pogledaj tamo...”, Masi mi pokazuje velike žbunove na brdu. „Ne vidi se, ali tu se nalazi zamak, ova ulica se zove Poprečna voda. Ovde sam dolazio da trčim kad sam bio mali, pošto ja živim tamo iza krivine, u Novinarskoj ulici.”
A ja se smeškam. Čak iako mi neko zdipi telefon, uvek ću moći da ga nađem. Onda dugo udišem. Sad sam sigurna samo u jedno. Od danas ćemo moći da izgubimo jedno drugo samo ako mi to budemo hteli. I nadam se da se to nikada neće dogoditi.
„O čemu misliš?”
Spuštam pogled. „Ni o čemu...”
„Nije tačno.” Onda se smeška i malo naginje glavu. „Reci istinu, slagala si me, zar ne?”
„O čemu?”
„Ukraden telefon, izlog... da si posle često išla tamo gde smo se upoznali! Tu ništa nije tačno?
Na početku me nisi čak ni prepoznala...”
Prilazim mu. Gledam ga u oči. I iznenada mi se čini da sam neka druga. Šesnaest godina, sedamnaest, o bože... Možda osamnaest! Rešena, sigurna, opuštena, odlučna. Žena. Onakva kakvom samo ljubav može da me učini.
„Nisam nikad prestala da mislim na tebe.” Tad ga poljubim. Dugo. Strastveno. Toplo. Meko. Ljubavno. Željno. Sanjalački. Žudno. Predano. Senzualno. Zabrinuto... Zabrinuto? Odvajam se i gledam ga u oči.
Nemoj više nikada da me napuštaš...
Jeste, ukrala sam je od Rastija, ali ko zna da li će knjiga izaći, a još... Koliko je lepa ova rečenica! Masi me gleda. Smeši se. Onda nežni dodir po kosi, njegova ruka ostaje zarobljena. Ja se naslanjam na nju, kao da je jastuče, i gubim se, spuštam usne na nju. A njegova ruka, tako, slabašno se otvara. Kao krila nekog finog leptira, udišu njegov ukus, taj skriveni cvet... Čovek koji je tražio. Čovek mog života. Kakve velike reči...
„Dođi, penji se.” Ponovo stavljam kacigu i već sam iza njega. Motor se kreće nekom ulicom koja se sve više sužava, uvija se, kliže preko nekog okruglog kamenja koje izmiče pod nama, poskakuje sa staze i nestaje u okolnoj visokoj travi. Mesec nas odozgo vodi. A motor juri duž puteljka i sve više, gore, kroz travu. Njegovi veliki sigurni točkovi povijaju klasje, travu, divlje biljke, a ja stežem Masija dok nastavljamo da se penjemo uz to brdašce. „Evo, stigli smo.”

Masi spušta bočne nogare i naslanja motor na levu stranu, pa mi pomaže da siđem. Skidam kacigu, spuštam je na sedlo.
„Dođi...” Uzima me za ruku. Idem za njim. Iza velikog drveta je mala čistina. Raskopana crvenkasta zemlja, u sredini je bunar napravljen od starinskih cigala. Okrugao, s vedrom od cinka, polupolomljenim, spuštenim pored, i s visokim čekrkom koji i dalje stoji zakačen za stari luk od antičkog gvožđa, crn, koji liči na dugu, samo napravljenu od čistog gvožđa, bez boje, koja nestaje uz ivice tog istog bunara.
„Gledaj dole.” Naginjem se i malo me je strah. Ali Masi to shvata i grli me.
„Eto, vidiš vodu dole na dnu... Vidi se mesec.”
„Da, vidim... Mesečev odraz.”
„Kad je mesec tako visoko, to znači da je pun, i tad je momenat za... Ima jedna antička legenda...”
”Koja?”
„Moraš da zamisliš želju, i ako novčićem uspeš da odavde pogodiš mesečev odraz, znači da će se tvoj san obistiniti. To je legenda o mesecu iz bunara.”
Zatim u tišini nastavlja da me gleda, smeška se. U daljini, neki zvuk u noći. Ponegde u travi oko nas poneki svitac se upali i ugasi. A onda više ništa. Masi gura ruku u džep i vadi dva novčića.
„Uzmi.” Daje mi jedan, a onda me ljubi i šapće mi. „Uhvati mesec...”
Ja stajem iznad bunara i ne bojim se. Malo više se naginjem i pružam ruku. Evo je, u centru, iznad je mesec. Tad zatvaram oči i zamišljam želju. Je'n, dva... otvaram šaku. Puštam novčić da padne dole u mrak. On leti, sve brže, u tišini tog bunara. Vidim ga kako se okreće, poleće... Onda ga ne vidim više. Sad gledam u mesec tamo dole, na dnu bunara, ogleda se u mraku u toj tako tamnoj vodi. I odjednom... Plaf! Vidim novčić koji savršeno upada u belinu meseca.
„Uhvatila sam ga! Uhvatila sam ga!” Skačem od sreće i grlim Masija i jako ga stežem i pritiskam mu poljubac na usne. A on se smeje.
„Bravo! Sad je red na mene...” Sad čeka da se ta mračna voda na dnu opet umiri. Evo. Tišina. A virtuelni mesec opet sija na dnu bunara. Masi pruža ruku, zatvara oči i u tom trenutku zamišlja želju. A ja zatvaram oči i stiskam pesnice i tako želim da bude ista kao moja... A onda vidim kako naglo otvara šaku. Novčić poleće, ka tami bunara. Tad se malo više naginjem da bih pokušala da ga pratim sve dok... plafl
„Eto ga. Da! I ja sam ga uhvatio!!!” Grlimo se... Onda poljubac, pa još jedan i još jedan, gledamo se u oči, željni ljubavi. Zatim se na trenutak odvajamo. Tišina. Gledam ga.
„Žao mi je što želja ne može nikom da se oda.”
„Da... inače se neće ostvariti...”
Masi se smeška u tami noći. Traži moje oči.
„Da... tako je.”
Sad se i on smeška i prilazi mi i još jednom me ljubi, predivno, ali tako lepo da mi se čini da šapuće: da, vaše želje su identične...

Maj


Film koji moram da gledam u maju: Čekajući sunce. Pesma meseca maja: Tri minuta od Negromara.
Najromantičnija atmosfera: U maju, sigurno, uveče između sedam i osam kad polako pada mrak, a zalazak je crvene boje.
Da li si u ovom trenutku zaljubljena? Plašim se da kažem zaljubljena, ali presrećna da! Veruješ li u duhove? Verujem da su sećanja ponekad duhovi.
Opraštaš li prevaru? Kad nekog prevariš, znači da ga više ne voliš. Nije bitno to da li ćeš oprostiti, bitno je da je nečemu došao kraj...
Jesi li osvetoljubiva? Ne. Veruješ li u pravu ljubav? Mnogo.
Omiljeni cvet? Ciklama. Moja mama ima jednu predivnu.
Veruješ li u ljubav na prvi pogled? Da! Između dvoje ljudi, zar ne? Ali i kad se zaljubim u nešto u izlogu!

Nikako da poverujem. Ovo je ljubav. Ljubav s velikim Lj, luda ljubav, ova apsolutna sreća, ljubav koja je toliko lepa da ne postoji više niko drugi. Ljubav bez kraja. Ljubav bez granica. Planetarna ljubav. Ljubav, ljubav, ljubav. Tri puta ljubav. Volela bih da ponovim ovu reč hiljadu puta, i da je pišem na papir i da žvrljam i njegovo ime, iako o njemu ipak ne znam gotovo ništa. Viđamo se svakog dana, čak i samo na deset minuta ispred zgrade ili, tako, na ulici.
„Hoćemo li da se vidimo malo?”
„Karo, ali pre minut sam te ostavio ispred zgrade...”
„Moram nešto da ti kažem...”
„Okej.” Masi se smeje. I malo posle eto nas, nasred ulice s automobilima, autobusima, svim tim što prolazi oko nas ali ne proizvodi buku. Stojimo tu, mirni, dok se ceo svet okreće.
,,I...? Šta je?” Gleda me. I smeši se. Podiže obrvu, radoznao, i hteo bi da čita iz mojih očiju i iz mog srca. Ne mogu. Ne uspevam. I na kraju biram najjednostavnije rešenje.
„To je... da sam srećna.” Masi me grli i jako me steže. Onda se malo odmiče i odmahuje glavom i gleda me veseo zbog moje ludosti u toj ljubavi.
„Ti si totalno luda...”
„Da... luda za tobom.”

Naredni dani. Veseli dani. A u školi mi dobro ide čak i kad odgovaram! Ludilo, neverovatno, tako malo mi treba da se pripremim. Učim malo i posle sve znam. Kao da sam omađijana. Klod i Alis ne mogu da veruju.
„Eto zašto si tako iznenada nestala... To je bio on! Dobro, i nama se mnogo sviđa...”
„Da, stvarno je macan...”
„Alis, ne preteruj...”

„Meni tako izgleda! Mislim, i ne poznajem ga dobro, videla sam ga ono veče i dva puta kad je došao po tebe... I meni je baš macan...” Alis... Uspeva ipak i da me nasmeje. „Šta, već ste imali seks?”
„Ma ne!”
„Pazi, ako ne bude bilo seksa, taj će da ti ode...”
„Ali što ti moraš da baksuziraš?”, htela bih da kažem na to. Imam četrnaest godina! Nekoliko poljubaca pre toga, malo konfuzije onda kad smo kod „Čokolatija” pokušavale da shvatimo one slike... Posle Lorenco i njegova ruka... Golicanje. Ništa više od toga.
„Okej, danas po podne kod mene!” Alis izgleda više nego odlučna. „Obe. Objašnjenja iz anatomije. Jednom rečju, seksualno obrazovanje... Pošto iskustvo s Dodom ne sme da se zaboravi!”
„Alis!”
„Pa nisi nam ništa rekla...”
Gleda nas i smeška se. „Nije se dogodilo. Probali smo puno stvari, ali ne sve... U svakom slučaju, hoću da i vi naučite nešto od toga! Sad vi imate momke...”
Klod i ja se gledamo. Klod širi ruke.
„Mora se!” Alis nas obe uzima pod ruku.
,,U pravu je.”
„Dobro! Znači danas po podne 'učimo' kod mene!” Baš u tom trenutku prolazi profesor Leone.
„Bravo, tako vas volim!” Alis se okreće. „Napraviću od njih dve uzorne učenice!” Zatim se opet okreće ka nas dve. „Kad bi samo znao šta ćete se danas preslišavati!”

Popodne kod Alis: legendarno! Namontirala je i neku tablu u dnevnoj sobi.
„Dakle, sad ću vam objasniti... ovo je, kao što vidite...”, zatim crta sa sve belom kredom,
„njihova ona stvar... Može da bude manja i veća... Dodova je bila ovako...” Pokazuje nam neku dužinu s rukama ispred sebe. Klod ne može da se suzdrži.
„Vidim, dobro se sećaš...”
Alis se kezi. ,,E, ko bi to zaboravio! Dakle, morate da budete nežne prema toj stvari, da mu je ne pokidate, mekano, maženje, gore-dole, bez mnogo pritiskanja u dnu... I bez mnogo vuckanja ka sebi... Inače ćete mu ga otkinuti!”
Klod kreće kako samo ona to ume. „Da... I poneti ga kući! Pa jel' ja treba da se bavim zagonetkama?”
Baš u tom trenutku ulazi Alisina majka.
„Devojke, ja izlazim...” Onda vidi tablu. „Ma... Alis!”
„Mama, sutra imamo seksualno vaspitanje! Ne bi valjda želela da mi daju neku dvojku, zar ne?”
Majka opet gleda u tablu. „Dobro... ako je za školu!” I izlazi. A mi nastavljamo čas. Alis je odlična profesorka i otkrivam neke stvari za koje nikad ne bih ni pomislila da mogu da se dese.
„Ma jel' vi kapirate da su naši roditelji radili sve ovo...”
,,A verovatno i više!”
Zamišljam mamu s tatom. Malo mi to izgleda čudno. Onda sebe s Masijem... a to mi odjednom izgleda prirodno. Upomoć. Momenat se približava. Šta li će se desiti?

Vraćam se kući. „Došla sam!”
Mama, tata, Ale, svi su tu. Idem u kupatilo, zaključavam se i svlačim se. Puštam vodu nad kadom, sipam neke soli koje sam kupila. Oblačim bademantil i idem u sobu. Srećem mamu.
„Šta to radiš?”

„Htela sam da se okupam. Ionako ima vremena do večere, je li tako?”
„Da.” Mama mi se smeši. Ulazim u sobu i uzimam ajpod i dva zvučnika i vraćam se u kupatilo. Zatvaram vrata i uključujem ajpod. Fino. Voda je baš topla. Skidam bademantil i onda polako ulazim u kadu. Lagano skliznem pod vodu. Malo je vrela, ali čim se naviknem, savršena je.
Muzika počinje. Pustila sam na rendom. Krenula je Ališa Kiz. Obožavam je. Lagano se opuštam i još dublje uranjam pod vodu. Glava mi zaranja. Voda je topla. Lepa. Opušta. Fini miris soli. Masi. Volela bih da si i ti ovde. Tako, misleći na njega, skoro nesvesno, već se milujem po nozi. Zamišljam ga. Zamišljam da je to njegova ruka.
Osećam njegov poljubac, njegov miris. Pomeram ruku malo naviše. Njegovu ruku. I odjednom pratim Alisina uputstva. Smešim se dok sam skoro cela u vodi. Sama. Više ne osećam golicanje. Masi... Kad bi ti bio ovde. Sad bih to uradila. Uradila bih sve. Vrela voda mi savršeno prija, zabacujem glavu još unazad i milujem se, izvijam leda, malo širim noge. Stopala su sad na ivicama kade, dalje od toga ne mogu... Nastavljam tako, laka, fina, meka, Alis mi je odlično objasnila. Sviđa mi se. I nije me stid. Nije me stid zbog toga, i dalje, tako...
Bum bum bum. Lupaju na vrata. Podižem se.
„Ko je?” Pokušavaju da otvore. Zatvoreno je. Na sreću. „Ja sam, Ale! Koliko tebi vremena treba, Karo?”
„Slušaj, ja sam sad unutra, okej? Sačekaj.”
„Razvaliću ti vrata.”
Bum. Čujem udarac u donjem delu vrata. Jak. „Da, da... Skloni se odatle.”
Bum. Još jedan. Moja sestra. Kakav smor. Sad skroz ustajem. Spiram sapunicu, brišem se. Oblačim tirkiznoplavu pidžamu. Otvaram vrata kupatila i izlazim sva mirišljava, laka. Osećam se čisto. Smireno. Opušteno.
„Konačno...”
Ale je iza mojih leda. Ma uopšte je ne primećujem. Hvala ti, Alis. Sve si mi odlično objasnila. Smeškam se. Na neki način ovo je bio moj prvi put. Sedam na kauč. Večera još nije gotova. Palim TV. Puštam Kanal 5. Počeli su Prijatelji. Da, htela bih da budem jedna od njih, ali ne da se takmičim, ne. Svi odlaze, izlaze iz studija, čak izbacuju i Mariju, a ja sam tu, u svojoj tirkiznoplavoj pidžami i s mikrofonom u rukama. I prelepo pevam. A na tribinama je samo on, Masi. Pevam za tebe, Masi.
Uzimam mobilni i ustajem na noge na krevetu.
Iris.
Krećem da je pevam iz sveg glasa.
„Karo!” Okrećem se. To je mama. „Jesi li poludela?” Smejem se. „Ali ovo je moja omiljena pesma!”
„Da, fali još samo da ideš na San Remo... Hajde da jedeš, kreći, večera je gotova.”
„Važi, mama...” Kezim joj se. I malo crvenim. Odjednom misao. Kad bi samo mogla da zamisli, kad bi samo znala šta se desilo u kupatilu. I sve ono što mi se u poslednje vreme dešava. Koliko bi ponekad lepo bilo kad ne bi bilo problema i kad bi moglo da se priča o svemu, posebno s nekim kao što je ona. Sedam preko puta mame, stavljam salvet preko kolena i smeškam joj se. „Mmm, kakav miris... izgleda mi da je dobro.” Ništa ne govori i kreće da mi sipa. Ja tada spuštam pogled i napuštam sve misli, osim jedne. Cesto, čak i kada smo jako bliski, jako smo daleko.

Otišla sam jedan dan kod bake. Nisam išla kod nje već neko vreme. Osećala sam se nekako krivom. Kao da ne pripadam tom mestu i njenom bolu sa svojom srećom. Danas, ipak, Masi nije

mogao da dođe posle škole. Pomislila sam kako moram da odem. Zbog svega onog lepog što su mi pokazali baka Luči i deda Tom. Taj predivni par.
,,A šta je ovo?”

„Drvo kajsije. Ali plodovi su još uvek nezreli.” ,A to je to? Kako da to nisam pre znala?”
Baka se smeška, šeta u svojim tamnoplavim papučama po terasi, prilazi biljkama i izgleda kao da ih miluje. Promenila se. Nekako mi je postala tiha.
„Danas sam odlično prošla u školi...”
„Stvarno? Pričaj mi...”
Pričam joj da sam odgovarala, pričam joj o nekom sastavu, o dobrim ocenama, o tome kako mi uopšte ide škola. Ona me povremeno pogleda, baci pogled na mene, a onda opet na svoje cveće. Klima glavom dok me sluša, ali onda me malo pažljivije pogleda, ukršta pogled s mojim, analizira, kao da u meni traži nešto novo. Mora da je primetila. Toliko sam srećna... Toliko bih volela da joj ispričam o Masiju, ali ne mogu, nikako mi ne polazi za rukom, nemoguće je. „Bravo, stvarno svaka čast...”
„Da. A sad moram baš dobro da se pripremim za završni ispit...” ,,I dalje se družiš s one dve drugarice, Alis i Klod, zar ne?”
„Da, da.”
„Dobro, deluje mi da ti je ovaj period baš predivan...”
„Da, bako, baš tako.” Smeškam se i spremam se da joj ispričam za Masija. Ali baš dok ja pričam, ona se okreće na drugu stranu, namešta čuperak kose koji joj je pao na oči, pokušava da ga smiri tako što ga vraća unazad, kao da hoće da ga baci iza leda.
I iznenada postaje tužna, traži nešto ko zna gde, u vazduhu, u sećanjima, u daljoj ili bližoj prošlosti, u toj svojoj ličnoj bašti, punoj cveća, brižljivo gajenih žbunova, zakopanih predmeta i blaga, u tom mestu u tami koje svi imamo i gde povremeno svi pobegnemo, u tom mestu za koje samo mi imamo ključeve. Zatim, kao da se iznenada setila mene, okreće se i predivno mi se osmehuje.
„O, Karo... Daj, razjasni mi nešto... Onaj momak, onaj koji ti se baš mnogo svideo... Kako se beše zove...” Gleda u nebo, kao da traži inspiraciju. Onda se smeška, odjednom srećna. „Masi!”
Sama se setila i ja skoro da pocrvenim. „Tako si ga zvala, zar ne?”
„Da.”
„Eto. Jesi li ga videla od tad?”
A ja bih htela sve da joj ispričam, o žurki na koju nisam htela da idem, kad odjednom tamo naša pesma i on iza mojih leda i poljubac... ali osećam kako mi se srce steže, osećam se kao neka glupača. Ona je živela najlepšu ljubavnu priču na svetu, koja se završila, tako, a da nisu jedno drugo ni ostavili. Hoću da kažem, koja nije gotova. Ali gledam je i primećujem da ne uspevam da je razveselim, da ne postoji više ništa što bi njoj bilo dovoljno, što bi bio njen razlog da i dalje živi, njena sreća. O čemu bih ja mogla da joj pričam? Dođe mi da plačem, da umrem.
„Ne, bako. Nažalost ne, nisam ga od onda videla...” Ona širi ruke. „Šteta...” Zatim ulazi u kuću.
„Karolina, hoćeš li da piješ nešto?”
”Neću, bako, hvala. Moram da bežim.”
Zatim je brzo ljubim i jako stiskam i zatvaram oči dok joj spuštam glavu na rame. Kad ih otvorim, na stolu blizu nas ga iznenada vidim. Onaj crtež. Crtež koji je deda nacrtao za Dan zaljubljenih, ogromno srce i na njemu: „Za tebe, jer ti hraniš moje srce!” Dugo uzdišem, baš dugo. U očima suze.
„Izvini, izvini, bako, kasnim.” I pobegnem.

Brzo silazim niz stepenice, izlazim na ulicu, duboko udišem, i još. On. Samo on. Sad, odmah, momentalno. Vadim telefon iz džepa. Okrećem broj.
„Gde si?”
„Kod kuće.”
„Ne mrdaj iz kuće, molim te.”
Ma kroz jedan trenutak sam ispred njegove kuće. Interfon. Na sreću, javlja mi se on. „Ko je?”
„Ja sam.”
„Ti si doletela dovde!”
„Da.” Htela bih da mu kažem. Bilo mi je potrebno da odmah doletim do tebe. Ne uspevam.
„Možeš li da siđeš na minut, molim te?”
„Evo me...”
I dok čekam ispred njegove zgrade, vidim blesak. Nebo iznenada postaje crno. Grom u daljini.
Bojim se. Ali baš u tom trenutku on izlazi.
„Šta je bilo, Karolina?”
Ne govorim ništa. Grlim ga. Zavlačim ruke ispod njegovih. Provlačim mu ih iza leda, spuštam glavu na njegove grudi i čvrsto ga grlim. Još čvršće. Stiskam ga. Još jedan prasak i kiša počinje. Prvo lagana kiša. Onda jača. I sve jača.
„Karolina, hajde da uđemo, inače će nas ovo okupati...”
Pokušava da pobegne. Ali ja ga čvrsto držim u zagrljaju. „Ostani ovde.”
Bolje je. Ne vide se moje suze pod tom kišom. Podižem glavu, sad smo već natopljeni. Smeška se. „Koliko si ti luda...”
Voda nam se sliva niz lica. Ljubimo se. Predivan poljubac, beskrajan. Večan. Bože, koliko bih volela da je večan. Više se ne zaustavljam, ljubim ga i ljubim, grizem ga za usne, skoro poludela za njim, za životom, zbog bola, zbog dede koga više nema, zbog bake koja je toliko nesrećna.
I dalje kiša, kiša i kiša. Natopljena sam. To je plač anđela. Da, iako je maj, ovako pada. Gledam u daljinu. Vidim zrak sunca koji je probio mrak i prolazi kroz oblake. Tamo na dnu obasjava jedan deo predgrađa.
Volim te, Masi. Volim te. Htela bih to da viknem. Htela bih da mu kažem u lice dok ga gledam u oči i smešim mu se. Volim teeeeeeeee... Šta, ne uspevam to čak ni da prošapćem. Dlanom sušim lice, vraćam kosu unazad kao da to nečemu sad služi. Stvarno sam smešna, stojimo na kiši.
„Šta je, o čemu razmišljaš?” Smeška mi se.
Opet se sklanjam na njegovim grudima, u udubljenju blizu njegovog ramena, skrivena od svega, od svih. U dubini, samo s njim, dok kiša i dalje lije. „Htela bih da pobegnem s tobom...” Tada se opet ljubimo, sveže, kao nikada do tad. I dugo. Ispod tog neba. Ispod tih oblaka. Ispod te kiše, dok se u daljini opet razvedrava i pojavljuje se savršeno crveno sunce, tako čisto u svom zalasku. A ja ga stiskam i smeškam se. I srećna sam. Dug udah. Malo mi je bolje. Zasad. Zasad sam shvatila da ga volim. I prelepo je. Jednog dana ću uspeti da i njemu to kažem.
Neverovatno šta smo sve radili narednih dana.
Proveli smo celo popodne ispod kipa Madone na Monte Mariju. Predivan kip, ogroman, izdaleka se vidi. Madona je sva u zlatu. Ali to nije bitno. Masi je hteo da sazna sve o mom životu, što se momaka tiče. Ispričala sam mu ono malo što sam doživela. Praktično sam mu priznala da dosad nisam uradila ništa. Na početku je bio zabrinut, posle manje, smejao se. Onda je sve iskulirao uz: „Bolje što je tako...”
Nisam shvatila da li misli na nešto određeno. Ali i ne interesuje me više od toga što mi je rekao, nisam zabrinuta, opuštena sam. Želim da ga upoznam, da on mene upozna, da otkrijem i budem otkrivena. Shvatila sam. Trebalo bi da budem zabrinuta. Ali zašto momci žele da znaju s kim je

devojka bila? Šta se menja u onome što on oseća prema njoj? A da sam mu rekla: „Masi, ja nisam više devica, bila sam s tri dečka, ne, s četiri, radila sam to i to, i još ono...”, kakva bi bila njegova reakcija? Dođavola, o tome nisam ranije razmišljala. Sad ne mogu više ništa da uradim u tom pogledu. Mogla bih uvek da mu kažem da sam ga slagala. Da, nije loše kao ideja.
„Masi”, smeškam mu se. „Slagala sam te.” Potpuno menja izraz lica.
„Za šta?”
„Neću da ti kažem. Treba da znaš da sam bila iskrena... ali da sam ti rekla jednu laž.”
Na trenutak ostaje zbunjen, ne zna dobro šta da misli. Onda možda misli da ga zezam, smeje se i ljubi me.
„To znači da nisi bila iskrena...”
„Jesam, jesam, kako...”, izvlačim se iz njegovog zagrljaja, „bila sam jako iskrena, ali sam ti rekla samo jednu laž.”
Masi odmahuje glavom i sleže ramenima. Gleda me u oči, radoznalo, proučava me, kao da pokušava da shvati šta Je istina a šta ne. Ja mu se smešim i okrećem se na drugu stranu. Sad već više nije toliko siguran. I bolje.
Narednih dana smo išli zajedno da jedemo, svuda pomalo.
Kod Japanca u Ulici Ostija, odličan je, u piceriju blizu Ulice Nacionale, zove se „Est Est Est”, ludilo je, i u Ulicu Panisperna 56, karbonara, prste da poližeš. U sva tri slučaja sam jela baš malo! Masi me je sva tri puta zabrinuto gledao.
„Ne sviđa ti se mesto? Ne voliš japansku kuhinju? Da ti nije prejaka karbonara?”
Smejala sam se kao poluretardirana, i nijednom ništa nisam rekla. ,,A... shvati sam, još gore, na dijeti si!”
„Ma ne... nikako! Odlično sam, sviđa mi se mesto i sve je preukusno!
„A onda?”
„Nisam baš nešto gladna...”
„A, samo to? Još bolje!” Uzima moj tanjir i grize ono što je ostalo, sve proždrljivo trpa u usta.
„To znači da ću uštedeti!”
A ja probam da mu vratim. „Kretenu! Kako si istripovan...” A on namerno jede otvorenih usta.
„Daj, gadim se! Nećemo više da se ljubimo!”
A on onda, opet namerno, preteruje, još više mlati glavom, gore-dole, kao da kaže: ,,E sad ću baš namerno ovako!”
Pravimo haos, vučem ga za rukav košulje da bi prestao, on proba da me golica, zezamo se, svađamo se i opet se smejemo. Stvar je u tome da mi glad kad sam s njim prolazi. „Stop, jel' se mirimo?” Ne mogu više, na kraju se predajem. „Okej.” On se smeje, sipa mi malo vode, onda sipa malo i sebi. Gledamo se dok pijemo i na pamet nam oboma pada ista ideja, pravimo se da se kao prskamo vodom iz usta. Pravim zabrinutu facu. Na kraju se Masi primiče do mene i otvara usta kao da hoće da me poprska, ali već je progutao vodu. Odmahujem glavom, smeškam se i sve polako postaje mirno. Gledam ga, srce mi lupa, oči mi postaju nežne. Boje se ljubavlju. Otkud ja znam šta mi se dešava? Gledam se u ogledalu tu pored sebe. Nije samo dijeta... To je ljubav! To je ljubav, ljubav, ljubav. Tri puta ljubav. Gotova sam!
Danas idemo da gledamo Džuno.
Mnogo jak film! Autor je Dijablo Kodi, mlada blogerka koja je dobila Oskara za svoj prvi scenario. Amerikanci su genijalni. Oni su stvarno država s mnogo mogućnosti. Kao kad dobiju na svom lotou ili u kazinu, pa odmah vidiš fotografije s ogromnim čekom i s napisanom osvojenom

sumom. A ljude koji su dobili vidiš stvarno, uživo! Pravi ljudi, s predivnim osmehom na licu. Kod nas se nikad ništa ne zna, iz kazina samo izlaze vesti kad dobije Emilio Fede, novinar s Retea 4 A tamo, iako je niko uopšte nije poznavao, ova blogerka Dijablo Kodi je dobila Oskara. Zamisli kad bi se to ovde dogodilo Rastiju Džejmsu! Ja bih se opasno sredila i išla bih s njim čak u Los Andeles da ga primi i radila bih ono isto što i Beninji: popela bih se na onu fotelju i vikala „Rasti Džejms! Rasti Džejms je moj brat!”
Već se vidim tamo, kližem se i padam na zemlju!

Kako god, završio se prvi deo projekcije. Strava film, pun provala i skroz zabavan. Jako mlada i odlična glumica. Elen Pejdž, mislim da se zove. Džuno je priča o devojčici koja odluči da uradi ono sa svojim dečkom, nekim smešnim i malo baksuznim tipom, ali koji je fin, nežan... i ostaje trudna!
„Naravno, ako bi se to desilo...”
Masi mi čita misli. „Zamisli takvo sranje.”
„Stvarno ne znam kako ona to preživljava tako mirna... Možda zato što je u pitanju film...” Masi mi dodiruje stomak. „Šta bi ti uradila?”
Zatvaram oči... „Istina je da bih mnogo, mnogo volela da imam dete, ali tek mi je četrnaest godina!” Otvaram oči. „Pored toga što ona ima petnaest! Znači, imala bih još jednu godinu slobode...”
„Ali ako to već vidiš kao ropstvo, to nije dobro. Ozbiljno, jel' bi ti to volela?”
„Pa, pazi, idealno bi bilo da se dogodi za duplo više vremena od ovoga što sam proživela... znači, kad budem imala dvadeset i osam godina...”
„Okej, rekao bih daje to u redu. Rezervišem te za tad...” Smeška mi se i hvata me za ruku.
Ima devetnaest godina, godinu manje od mog brata. Šta bi Rasti rekao kad bi ga upoznao? Da li bi bio ljubomoran? I dok razmišljam o tome, naslanjam mu se na rame. Moja plava kosa rasuta po njegovoj teget majici. Smirena, pre nego što se film nastavi.
„Karolina, hoćeš kokice, 'koka-kolu', nešto da piješ?”
Razmišljam jednu sekundu i gledam čoveka sa sladoledom, stoji tamo dole u uglu blizu platna, sa svim tim ljudima oko sebe.
Ne! Ne mogu da verujem. Vidim kako iz reda ispred mene ustaju Filo, a posle Džibo i još neki iz odeljenja, Rafaelijeva i Kudini, i Alis,i Klod s Aldom.
„Ne, ne, hvala, ne mogu ništa.” Zatim lagano klizim dole u svoju fotelju. Ne znam zašto. Ali me smara. Neću da me vide. Ne s njim. Masi je moj. Ne želim ni sa kim da ga delim. To jest, nije čak ni to. Stvar je u tome što sam toliko srećna da mi moja sreća deluje tako krhko, stvarno, kao paukova mreža. Da, napravljena je od finih kristalnih niti, a ja sam u centru, raspeta zarobljenica, sa plavom kosom rasutom po ramenima, a Masi prilazi, ide na četiri šape i gleda me, predivni čovek-pauk, Spajdermen u crnom... I dovoljno je ništa da bi naša čarobna mreža nestala, puf... i da ja padnem.
Tako se još malo spuštam u fotelji, skoro da nestajem. Zatim se, na sreću, svetla gase. Gledam Džuno, ali mi nije zabavno kao malopre. Vidim ih iz daljine, prepoznajem njihove obrise i u toj polutami sale. Cesto ih neka svetlija scena u filmu malo jače osvetli i onda ih još bolje vidim. A ionako ih znam napamet! Viđam ih svaki dan već tri godine. Čak i njihove najfinije nijanse. Kako mogu da pogrešim? To su moji drugari. I posle ovog razmišljanja sam malo mirnija, manje se uzbuđujem, lepše sedam u fotelju. I opet gledam film, smirena, i opet se smejem kao i svi, u isto vreme, prepuštam se, zbunjena u parteru, baš kao i oni, kao i moji drugari, tako, bez briga.
Film se završava. Odmah ustajem, iako obično volim da pogledam odjavnu špicu kako bih otkrila ime glumca ili pesme što su mi se svideli. Okrećem se, okrećem leda svojim drugarima i krećem ka izlazu. Masi je iza mene. Njegova široka ramena me skrivaju.
Uskoro smo već napolju, ali čim skrenemo iza ćoška...

„Karolina...”
Okrećem se, Džibo je. „Zezaš, i ti si bila u bioskopu, nisam te video!” Prilazi nam i za sekund svi dolaze. „Jel' ti se svidelo?”
„Da, neverovatno.”
„Joj, zamisli da zatrudnim u tim godinama! Tebi to apsolutno ne može da se dogodi!”
„Što? Sledeće godine, možda...”
„Da, uz pomoć Svetog duha.”
„Ma šta, ni tako! Nikakvim čudom!”
„Da, da, čudom...”
Neki se na to smeju, iako, mislim, to je uvek tako, Kudini se uvek tako zeza. Nastavljaju s forama, zezanjem i prozivanjem, kao i uvek kad se nalaziš u nekoj grupi. Onda vidim kako me neko čudno gleda.
„A da, ovo je Masimilijano.”
„Ćao!” Klima glavom da ih sve pozdravi.
„Ovo je Klod, Aldo... ovo je Kudini, onda Filo, Džibo, ovo je moja drugarica Alis. Sećaš se nje?
Pričala sam ti o Klod i Alis...”
Pružaju ruke, gledaju se u oči, a ja se osećam čudno.
„Da, da, o svima si mi pričala...” Masi je stvarno neverovatan, kaže tu strava stvar, i odmah me sve prolazi. Tako da, vesela, gledam izraz lica svih njih dok ga gledaju. Kako ga proučavaju, zainteresovani i zainteresovane, kako se foliraju, kao da su nezainteresovani, a možda i jesu, i na kraju nas puštaju da odemo.
„Simpatični su ovi tvoji drugari...”
„Da, jesu. U istom odeljenju smo, već dugo...”
„Slatka ti je ona drugarica...”
„Da...” Htela bih da mu oštro odgovorim, ali se pravim da mi nije ništa. „Ima dečka.” Masi se kezi. „Malo sam i ljubomoran.”
Ovo sam već čula. Ovo je jednom rekao Paolo, jedan Aleksandrin dečko... Bio mi je baš antipatičan kada je to rekao. Onda gledam u Masija. Dobro, kad on to kaže, to je skroz drugačije. On to primećuje, počinje da se smeje i skače na mene, grli me. „Daj, bre, namerno sam to rekao da bih te iznervirao...”
Pravim se nezainteresovana. „Pa, žao mi je... Nisi uspeo!”
Pokušava da me poljubi, malo se borimo, ali na kraju, kod ovoga, popuštam sa zadovoljstvom.

Ali nešto najlepše dogodilo mi se krajem maja.
Rano ujutru. To jest, ne tako rano. Stižem u školu zadihana. Zaključavam motor, stavljam lanac i dižem ranac koji sam bacila pored sebe. Dok se podižem, ugledam Masija s paketićem u ruci.
„Ćao! Otkud ti ovde?”
Smeška mi se. „Hoću s tobom u školu.”
„Daj, lud si, znaš da to ne može... A zar ti nemaš da učiš?”
„Pomerili su mi ispit iz prava za kraj jula.”
„Pa to je super, zar ne? Ionako ti nije baš mnogo ulazilo u glavu.” Onda ga gledam i pitam se.
,,A ovaj paketić?”
„On je za tebe!”

„Predivno, stvarno? Hvala ti!” Smara me da ga ovde sad ljubim i da skačem na njega, ispred škole, iako bih to rado uradila... Samo šta ako me neko vidi? Mislim, izbaksuzirali bi me. Ipak, jako sam uzbuđena, iako pokušavam da mu to ne pokažem. Brzo otpakujem poklon.
„Ali - ovo je kupaći!”
Skroz ga otvaram, pepeljastoplave i svetloplave je boje, prelep.
„Pogodio si čak i veličinu.” Gledam ga zbunjena. „Čekaj, jesi li siguran da je ovo za mene?”
„Naravno”, uzima me za ruku. „Siguran sam da to nemaš.”
„Ovakav ne... ali imam druge.”
„Nemaš nijedan ovde. Zato što sada...”, prilazi do motora i odozdo vadi još jednu kacigu i penje se, „idemo na more.” A ja u trenutku vidim profesora italijanskog, matematičarku, treći čas iz istorije, onda veliki odmor i posle engleski... I brinem se, ne zato što imam problema s jezikom, ne, nego zato što ne bih išla u školu, tako, iako to nisam planirala, razmišljala o tome, izmislila već neko izvinjenje u slučaju da... Onda ga gledam, a on, s takvom nežnošću koju ne umem ni da vam opišem, kaže: ,,I...?” Ali tako je fin, nevin, već kao da se rastužio zbog mog hipotetičkog ne.
„Idemo?” Smeši mi se i ja se više ne dvoumim. Uzimam kacigu i u letu je stavljam i za trenutak sam iza njega, jako ga stežem, naslonjena na njegova leda. I gledam u nebo i skoro da bečim oči. Kakvo izdrkavanje! Ponavljam to u sebi, ali već više nisam tu...
Grad se rasipa pred mojim očima. Ulica za ulicom, sve brže, zidovi, roletne, radnje, zgrade. Onda više ništa. Tek procvetala zelena polja, osušeno klasje kako se povija na vetru, žuto cveće, veliko, i mnogo drugog cveća na uređenim poljima. Mi idemo, prelazimo kružni put i onda nastavljamo dole, ka Ostiji.

Borova šuma. Nema nikoga. Sada je usporio. Motor pomalo krči, ali nas nosi ka poslednjoj plaži, tamo gde se uliva ona rečica. Staje. Skida kacigu.
„Evo nas. Stigli smo.”
Tabla. „Kapokota”. Ali zar to nije nudistička plaža? Ne kažem mu to. Sunce je visoko, predivno je, toplo je, ali ne previše. Masi vadi peškire iz svog prtljažnika, mislio je na sve.
„Hajde!” Hvata me za ruku, kaskam za njim, ali trčim i srećna sam, smejem se gledajući ka tom beskrajnom moru koje kao da je samo nas čekalo.
„Dobro, ovde ćemo.”
Pomažem mu da raširi peškire. Jedan pored drugog. Nema vetra. Plaža je prazna.
„Znaš, ovo je mesto na koje obično dolaze nudisti.”
,,E da, znam, sećam se ovog imena.”
„Da, mi ipak imamo sreće, danas nema nikoga.” Gledam oko sebe. „Da...”
„Sad mi možemo da budemo nudisti.”
„Kretenu! Idem da obučem kupaći.”

Na sreću, tu blizu, vidim neku polusrušenu kuću, jednu od onih antičkih ruševina što su bile deo ko zna koje bitne rimske vile. Gledam malo oko sebe, i nalazim jedan skriveni ugao da se presvučem. Divno. Na sreću, nema stvarno nikoga.
Kupaći mi dobro stoji, bar se meni tako čini, nažalost, ovde nema ogledala. Zatim opet oblačim košulju i izlazim iz te drevne ruševine.
Masi se već presvukao. Stoji pored peškira. Prelepo je građen, suv je, ali ne previše mršav. I ne previše dlakav. Crni šore, širok, ne predugačak. Provalim da ga gledam dole i malo se stidim i crvenim. Ali to ionako znam samo ja.

„Jesam li pogodio veličinu?”
„Da”, smeškam se. ,,A to mi se ne sviđa.”
,A sto?
„Više bih volela da si pogrešio... Ovo znači da imaš odlično oko. I da si istreniran!”
„Luda si...” Privlači me k sebi. Ljubi me, i zbog toga što smo tako blizu a da nemamo ništa na sebi, skoro ništa, osećam se malo čudno, ali nije me stid. Naprotiv.

Malo kasnije smo na peškirima. Gledam ga. Proučavam ga. Divim mu se. Želim ga. Leži na leđima i sunča se. Igra se mojom nogom, mazi me. Pipa mi koleno, onda ide naviše. Onda opet naniže. Onda opet malo gore. Sunce. I tišina. Zvuči mora. Ne znam. Sve počinje da me uzbuđuje. Unutra sam sva topla. Kakav čudan osećaj. Ništa više ne kapiram. Masi se u jednom momentu lagano okreće ka meni. Osećam ga iako su mi oči zatvorene. Ja tad polako okrećem lice ka njemu i otvaram oči. Pa da. Gleda me. Smeši se. Smešim se i ja.
„Dođi.” Naglo ustaje. Pomaže mi i odmah zatim sam na pesku. Trčim za njim. Pesak nije previše topao. U trenutku smo već na onoj staroj ruševini. Gleda oko sebe. Nema nikoga. Udaljava me od sebe kao da hoće bolje da me pogleda.
„Ovaj kupaći ti stvarno strava stoji.”
Osetim kako me gleda i sramota me je. Bela sam. Previše bela. „Htela bih da sam bar malo pocrnela. Bolje bi mi stajao...”
„Ma šta ti je, prelepa si...” Privlači me k sebi. Stojimo u ćošku ruševine, između dva zida, skriveni od ostatka plaže. Jedino je more naš zainteresovani posmatrač. Ali vaspitan. Tiho diše kroz neki maleni talas. Osećam Masijevu ruku na boku. Privlači me k sebi. Ljubi me. Grlim ga. Osećam ga na sebi. Osećam da je uzbuđen. Mnogo. Previše. Ne znam zašto, jer ja stvarno ne znam šta treba da radim. A on zna, zna kako treba da se kreće. Uskoro osetim njegovu ruku na svom kupaćem. Sporu, meku, nežnu, prijatnu. Onda staje na ivici, malo širi lastiš kupaćeg i buć, jedan fini skok. Njegova ruka u mom kupaćem. Silazi dole, još niže, a ne golica me, među moje noge, polako me mazi i ja se prepuštam njegovom poljupcu, kao da je on sklonište u koje smeštam sve ono što osećam i što me iznenađuje, zadivljuje, što bih volela da zaustavim, zamrznem zauvek, bez stida, s ljubavlju.
I dalje se ljubimo, a moj dah postaje sve kraći, teži, željan njega, njegovih poljubaca, njegove ruke koja me je otela, koja nastavlja da klizi u meni. I skoro mi dolazi da vrištim... Na kraju se grizem za gornju usnu i skoro iznemogla ostajem otvorenih usta, ukočenih, u tom poljupcu. Prolaze trenuci. Sad lagano, pa još laganije, njegova ruka, kao poslednji dodir, skoro na vrhovima prstiju, vaspitana, izvlači se iz mog kupaćeg. Vidim da me gleda kao da me proučava, kao da u mojim zatvorenim očima traži tragove onog zadovoljstva. A ja uzbuđena, poluzatvorenih očiju, smešim se. Kad odjednom čujem nešto, skoro da se uplašim. Ne. Smirujem se. To je njegova ruka, miluje moju, desnu, klizi nadole niz podlakticu, onda niz zglob. Uzima moju ruku. Drži je tako za trenutak, u vazduhu, nepomičnu kao neki znak. Ne razumem. Osećam kako brže diše, steže mi ruku i polako je prinosi svom kupaćem. Sad razumem. Kako sam glupa. A sad? Kako ću sad? Nije da neću... ali ne znam kako se to radi! I u trenutku se prisećam svega. Alisinih objašnjenja. A da li će ona biti dobra? Tačna? Prisetim se brzo svega čega mislim da se sećam, ali u sekundi sam tu, kod njegovog kupaćeg, da, moja ruka je sama, njegova ruka je napušta i odlazi.
Stojim tako, mirna na trenutak, samo na trenutak. Zatim polako počinjem da se pomeram, lagano, i bez žurbe, bez straha, uvlačim se u njegov kupaći, nežno, tražim, dole, još dole, sve dok ga ne nađem. U istom trenutku pronalazim njegove usne i ljubim ga, kao da ću se tako sakriti, pobeći od svoje sramote. Ali za to vreme pomeram ruku, gore i dole, lagano, skroz polako, a onda malo brže. Osećam kako se Masijevo disanje ubrzava. Kao i njegovi brzi poljupci, željni, koji iznenada prestaju, a onda opet kreću u napad, a ja nastavljam, sad odlučna, sigurna, brža, još brža, još, sve

dok ga ne čujem da diše sve žudnije. I odjednom ona topla eksplozija u mojoj ruci, nastavljam još malo dok se njegovi poljupci usporavaju, smiruju se, stišavaju, skoro prestaju na mojim usnama. Onda Masi preko kupaćeg stavlja svoju ruku na moju, kao da hoće da me zaustavi.
Smešim se. „Izgleda mi da sam napravila sranje...” Masi se uspravlja. „Ma ništa... Dođi.”
Hvata me i vuče me za sobom, izvan ruševine, na pustu plažu, napuštenu, koju dodiruje samo lagani vetar, ogolelu, bez igde ikoga. Jedino mi hodamo po tom pesku, mekom, belom, toplom, koji podseća na ono što smo doživeli. Stižemo do mora. Masi utrčava u vodu, a ja stajem.
„Ali voda je hladna! Ledena!”
„Ma nije! Predivna je...”
Opet trči, da bi još malo opravdao svoj izbor, i onda pljas! Baca se i čim izviri van počinje brzo da pliva kako bi otklonio jezu što ga hvata od hladnoće. Onda se zaustavlja, okreće se ka meni.
„Brrr! Ali kad uđeš, onda je predivno.”
Tad me ubeduje i ja isto to radim. Trčim bez zaustavljanja i na kraju se bacam, izranjam i plivam još brže, sve brže, sve dok ne stignem blizu njega. A on me odmah grli. Sladak poljubac, iako slan, mek i topao, sav od mora i ljubavi. Onda se on odvaja, smeši se u odblescima sunca oko nas.
„Je li ti bilo dobro?”
„Odlično.”
,,I meni...”
„Stvarno? Nisam to nikad pre radila.”
Gleda me i traži bar senku laži. Sećam se toga da on ne treba da se oseća baš toliko sigurnim.
„Karo, jel' mi govoriš istinu? „Naravno...”
Brzo plivam i udaljavam se. Onda se zaustavljam, okrećem se i gledam ga, prelepog usred našeg mora. „Uvek ti govorim istinu, osim poneke laži...”