Ljubav 14 - Federiko Moća

First topic message reminder :



Fenomen ljubavi se nastavlja...

Karolina ima 14 godina i posebna je, kao što su posebne i ostale devojčice njenih godina. To je čarobno doba, kada zajedno sa najboljim drugaricama delite svakodnevicu i snove. Tada se odigravaju i prvi poljupci, ukradeni u senci ulaznih vrata. Muzika neprestano odzvanja, a reči pesama kao da opisuju samo vas... Sastavni deo života svakog tinejdžera čine žurke, škola, šegačenje sa drugarima, otkačeni profesori, ali i pismeni zadaci za koje treba zagrejati stolicu. Tu negde je i divna baka koja razume ono nešto što se skriva u duši njene unuke. A tu je i opušteni stariji brat koji ohrabruje srce svoje sestre u snevanju.

A ljubav? Kako, zaista, izgleda ljubav? Da li ljubav poseduje Masimilijanov lik? Da li je to ljubav? Karolina je, nažalost, izgubila telefon, a sa njim i sve njegove kontakte! Ali duboko u srcu, ona zna da će ga, na ovaj ili onaj način, pronaći.

I dok sneva o letenju tri metra iznad neba, njen život se odvija između dnevnih obaveza i mračnog porodičnog života. Ali Karolina je spremna za sreću...

Ljubav 14 je putovanje kroz osećanja, to je uzbuđenje prve ljubavi, ali i bol usled iznenadne izdaje koja nas ostavlja skrhane, bez reči. To je gubitak nekoga do koga nam je stalo, ali i iskustvo ljubavnog čina od kojeg nam srce titra.

Mirno popodne. Učila sam do pet, sama kod kuće. Ale je izašla s drugaricom, izvesnom Sofijom. Idu uvek i isključivo po radnjama. Ale ima toliko stvari da više ne mogu da joj stanu u ormar, a mnogo od onoga što ima nikad i ne oblači. Nije slučajno što ono veče nije ni primetila da sam uzimala njenu suknju. Ma, bolje je tako, njena stvar, ja tako dobijam i meni je dosta. Onda je po mene došla Klodina mama i Klod i ja smo otišle na gimnastiku.
Klod me u nekim stvarima izluđuje. Mislim, dole smo u sali CTI-ja na Lungotevereu koja se njoj stravično sviđa, samo što se stidi i zbog toga milion stvari tamo i ne radi. Iako, na kraju, njoj umetnička gimnastika baš lepo ide. Jeste, malo je punija. Malo mnogo punija. Ali ima ritma, strasti i odlučnosti. Samo, jednom na razboju umalo što se nije obesila.
A tog puta tu je bio i Aldo.
Aldo je mnogo zanimljiv tip, uvek pokušava da nas zasmejava, smeje se, šali, zna mnogo imitacija, jedino što nam svaki put govori: „Jeste li spremne? A ko sam sad? A? Ko sam?” Onda kreće da menja glasove. A Klod i ja se gledamo. Ja nikad nikog ne prepoznam i čak mi ne pada na pamet nijedno ime, bilo koje. Klod, opet, nabraja imena svih italijanskih zvezda iz prošlosti i sadašnjosti i čak i stranih, ne znam, Bred Pit, Harison Ford, Džoni Dep, što je na kraju apsurdno, s obzirom na to da oni kod nas ionako govore na italijanskom, znači, u tom slučaju bi trebalo da pogodi imena onih koji im pozajmljuju glasove.
Kako god, Klod po svaku cenu hoće da ih pogodi. Ja gotovo odmah prekidam budući da ne mogu da ukapiram ko su i onda se smorim, a Klod nastavlja s najnezamislivijim imenima, najluđim, nekim za koja nisam nikada ni čula. Ja mislim da ih ona ranije smišlja. I kako bilo, na kraju se umori. Ja sam već ranije popustila i Aldo nas onda gleda, zabavno mu je, prvo nju, pa mene, onda opet nju, pa mene.
„Predajete se, a? Predajete se?”
Gledam u Klod. Vidim da se ne dvoumi. „Da, da, vidi... predajemo se.
„To je bio Pipo Baudo!”
„Pipo Baudo?”
„Pa da!”
Ja se okrećem i odlazim, dok Klod ostaje s njim.
„Bravo, stvarno bravo. Tačno, to je stvarno bio on... Tako je! Bio mi je baš na vrhu jezika. Samo nisam mogla da se setim imena!”
Kad dođe da se presvuče u žensku svlačionicu, kažem joj: „Ma ne verujem! Kako možeš tako da se foliraš? Ono je mogao da bude bilo ko, najmanje Pipo Baudo! Gledaš ga svaki dan na TV-u, a sad ga ne prepoznajeŠ? Mislim, ja ga mnogo bolje imitiram!”
„I onda?”, smorena je, seda na klupu i menja samo cipele.
„I onda šta?”
„Ako ja to radim da bi njemu bilo drago, zašto je tebe briga za to?”
„Mene? Mene nije nimalo briga! A možda bi trebalo lepo da se ponašamo prema sebi samima, da budemo poštene.”
Klod ustaje i oblači gornji deo trenerke. „Kako je moguće da ne kapiraš?”
„Pazi, uopšte ne mogu da te pratim.”

„Nije tako teško... čak je tebi i više nego lako!”, tad hoće da krene. Ja je stižem, hvatam je za rame i okrećem ka sebi.
„Izvini, šta ti to znači? Misliš li da je mene briga da li onaj tamo zna da imitira ili ne? Što se mene tiče, može da ide i na takmičenje. Šta ti je značilo ono 'čak je tebi i više nego lako'?”
„Ništa.”
„Kako ništa? Pa rekla si to! I? Šta je to lako za mene?”
„Lako. Lako je zato što...”
Upravo u tom momentu ulazi Karla, Klodina mama. „Jeste li gotove?”
„Lako je tebi... jer si se poljubila s trojicom!”, onda istrčava i ostavlja me tako samu, s Karlom koja me gleda otvorenih usta. Pravim se da se ništa nije dogodilo, presvlačim majicu i oblačim trenerku.
„Evo, gotovo!”, zatim uzimam torbu i izlazim s njom.
Kunem vam se da je pur ka kući bio užasan. Prvo zato što nisam mogla da pričam sa svojom drugaricom Klod pošto joj je tu bila majka, a drugo zato što je ona tu stvar onako objavila pred njom. To jest, šta sada može da misli ta gospoda? Pričaće o tome s mojom majkom? Razočaraće se u mene? To jest, sad više neće dopuštati ćerki da me posećuje pošto sam ja pogrešna drugarica za nju. Uf. Kunem vam se da je bilo gore od najgore glavobolje. A ona tišina u kolima. Težina koja pritiska. A onda čitav niz misli koje više nisam mogla da zaustavim, vrtlog, uragan. Mržnja prema Lorencu, onda prema Džibu, a iznad svega prema Filu. A onda i besmislena mržnja prema svojim drugaricama Alis i Klod, koje su sve znale, a onda još besmislenija mržnja prema sebi samoj što sam im sve ispričala! A posebna mržnja prema Karli, Klodinoj mami, baš je tad morala da ude! Dodavola!
Izlazim iz auta.
„Doviđenja... i hvala”, ulećem kroz kapiju, i ne dodajem ništa drugo. U trku se penjem uz stepenice. Ko zna šta će pričati u autu u povratku. Zamisli! Sve protiv mene.
Otvara mi Ale.
„Ćao”, i odmah krećem u svoju sobu. Skidam trenerku i u istom trenutku pišem na MSN-u.
Srećom, tu je Alis, i ja joj onda sve ispričam.
„Ali normalno je da ste raspravljale o tome, zar nisi uopšte razmišljala zašto ti je ona rekla da je to tebi lako?”
Ja počinjem da insistiram i tražim da mi objasni, ali ona mi na kraju kaže da to moram sama da shvatim. Ležem na krevet. Puštam Masijev CD, sigurna sam da će mi on pomoći. Onda mislim, mislim, i na kraju mi jedno rešenje pada na pamet. Ma da li je baš to? Odmah idem na MSN i na sreću vidim baš Klod, dodajem je.
„Izvini... Nisam o tome razmišljala. Možda sam shvatila... Ali ni meni nije bilo lako! Ljubim te...” I onda ne govorimo više ništa, obećavamo da ćemo pričati u školi.
Tako, sledeći dan na odmoru, idemo u neki ćošak.
„Klod... Nije istina da si se poljubila s onim dečkom letos, zar ne?” Klod me gleda, pomalo ozbiljna.
„Zašto?”
„Reci mi da li sam pogodila.”
„Mmm...”, klima glavom, krivo joj je. A ja joj se smeškam i sležem ramenima.
„Ali to nije toliko bitno. Meni se dogodilo slučajno, nisam to očekivala. Tako je bilo s Lorencom.”
„Da, a onda s Džibom i Filom! Već si na broju tri!”

„Ali meni to uopšte nije bitno! Ja moram da se poljubim s Masijem.”
,,I s njim, naravno!”
„Samo s njim! Poljubila sam se s onima s kojima nisam htela, tako da se to na neki način i ne važi.”
Klod kreće da se smeje. „Mislim, stvarno si neverovatna, u stanju si da preokrećeš stvari kao krompiriće! To moja mama uvek kaže...”
„Aaa? Šta je rekla juče kad ste me ostavile?”
„Napala te je...”
„To jest?”
„Rekla je da to nije lepo ponašanje. Ali ja sam te branila, rekla sam: Čuj, mama, ali šta ti znaš o tome? Ne pričaj sad, ne možeš da pričaš o tome ako ništa ne znaš, nije pošteno. A i ona je moja drugarica'“. A ona će: 'Da, ali to što je tvoja drugarica, ne znači da može tako da greši.' A ja sam joj rekla: 'Ali nije pogrešila... bila je uvučena u sve.' A ona: 'Aha, onda samo mogu da se nadam da i ti nećeš biti tako uvučena u nešto.' 'E ja se baš nadam da hoću!', rekla sam joj. 'Stvarno se nadam da ću biti uvučena!' I onda sam izašla iz kola.”
Gledam je. Branila me je iako joj ide na živce što sam ja to radila, a ona nije. Branila me je pred svojom majkom. To je veliki dokaz prijateljstva. Smeškam joj se.
„Klod, ne brini. Dogodiće se kada najmanje budeš očekivala. To nije tako bitno.” Ona me gleda.
Oči su joj nekako osenčene tugom.
„Znam, ali svi ste već toliko ispred mene. Alis je cele prošle godine bila u vezi s Đorđom, onim iz III D. Ljubili su se čak i ispred škole, onako pred svima. Znaš nju, ona je to namerno radila, nije joj bilo ni stalo do toga, ali je ipak to radila! A kad ću se ja poljubiti?”
Osmehujem se i širim ruke. „Brzo, videćeš, veoma brzo...”, onda joj prebacim ruku preko ramena, grlim je i vodim je sa sobom. ,,Delimo užinu, a? Nisam je još pojela. Dobra je, ona strava kifla s 'nutelom.
Ali kad je načnem, malo se razočaram. O ne... Mama je nešto promenila. Stavila je salamu, onako tanko, tanko isečenu. Koji smor! Rekla sam joj da me obavesti kad hoće da mi promeni užinu! Nema veze, ona je takva.
„Blago tebi kad tvoja mama misli na to!” A čim to izgovori, izvlači mi kiflu iz ruku i dobro je zagrize. Kad je odvoji od usta, vidim da je ostao samo jedan polukrug od nje. Eto ti sad! Ali ne kažem ništa, i dalje je grlim dok nastavlja da jede moju užinu. Onda se okreće, gleda me i smeje se.
„Samo jedna stvar, Karo. Nemoj da se šališ da se poljubiš s Aldom!” Malo je jače stegnem.
„Ne znam, lepa moja, stvarno ne znam, moraću da razmislim... Mada izvini... Htele ste da mi otmete Mata! A onda ste vi rekle: mi smo drugarice i moramo da delimo sve! Zar ne? I ostavi i meni malo užine”, otimam joj sendvič iz ruke i bežim.
„Glupa...”
„Ćauuu!” Ali pre nego što me ona uhvati, već sam u učionici.

Popodne, ništa posebno. Oktobar, lepo je ne raditi ništa... ali zar to nije april? Uf. I još pada kiša. Koji đavo ti sad padaš? Isprobavam neku igru. Korak. Naći ću te. Dva koraka neću. Tri možda sutra. Četiri uskoro. Pet nije za mene. Izmišljam novu igru na kvadratnim pločicama svoje sobe. Skačem zatvorenih očiju. Ako zgazim s obe noge na jednu pločicu, to znači da ću pronaći Masija. Ako, je li, zgazim na dve pločice, neću ga više nikad naći. Ako slučajno skočim tako da zgazim na tri, sigurno ću ga sutra videti. Ako zgazim na četiri, videću ga sledeće nedelje, ako stanem na pet, to znači da sam sve zabrljala. Jednom mi je baka ispričala za igru „pločica poljubac”. Ili je to bio ples? U svakom slučaju, fali mi i onaj s kojim bih da se poljubim i onaj s kojim mogu da plešem, a to bi za mene bila ista osoba, Masi. Dobro, ja ću probati... Evo... skočila sam s malo raširenim nogama. Ne

verujem. Ista pločica. Masi... Naći ću te! A pošto vidim da mi danas sve dobro ide, odlučujem da uradim jedan test.
Našla sam ih puno na internetu, s raznim pitanjima. Sviđaju mi se. Ako posle nekog vremena odeš i ponovo pročitaš odgovore, možeš da vidiš koliko si se promenio!

Koliko je sati? 19.00.
Gde se nalaziš? U svojoj sobi.
Šta si upravo radila? Slušala sam Tokio hotel, gledala sam spot By Your Side na Ju tjubu. Da li si dobro raspoložena? Prilično, ali bila sam još bolje jutros.
Šta si juče radila? Izašla s Alis i Klod.
Da li misliš da ćeš uspeti da odgovoriš na naredna pitanja? Ako me ne otme Hui bu, da. Da li ti se sviđaju Benetonove pidžame? U kom smislu? A zašto baš one?
Da nisi ti jedan od onih, topli brat?
Da li ti se sviđa miris tek ugašenih šibica? Da.
Da li voliš da te grle visoke osobe? Da, one su mi kao krov. Da li često daješ obećanja? Samo ona koja mogu da ispunim. Da li veruješ u trenutak? Da.
Da li si u poslednje vreme promenila mišljenje o nečemu? Da, o gromovima iz vedra neba! Mesto na kom ne bi želela da budeš trenutno? Učionica.
Mesto na kom bi volela da budeš? Na motoru s Masijem. Da li bi volela da se zoveš Šantal? Pa i ne baš.
Šta je nacrtano na tvom maus pedu? Pas.
Pogledaj u svoju desnu stranu, Šta vidiš? Police s knjigama i stoličicu. Pogledaj u svoju levu stranu... Vrata.
Šta obično radiš subotom uveče? Po podne izlazim s Alis i Klod, posle večere samo ponekad, ali moram da se vratim do 23 i da budem blizu kuće.
Koji lokal ti se najviše sviđa? Mala sala za čaj Ombre rose na Trastevereu. Voliš li da piješ? Vodu da.
Ako bi trebalo da promeniš look? Probala bih ,,emo”... Mada ne znam da li bih se dobro osećala. „Konvers” ili „vans”, crni lak, ispeglana kosa s asimetričnim šiškama. Ja mislim da bi to bolje stajalo Klod. Ipak, pronašla sam jedan strava sajt: www.starstyle.com, tu možeš da kopiraš look zvezda! Pogodite ko mi je to rekao? Alis!
Posle testa sam izašla i vratila se do Feltrinelija da vidim da li je Masi slučajno opet svraćao. Dok sam bila u autobusu, pokušavala sam da zamislim njegov život, ono što radi, ko je on... Po meni... Ne po meni... Neke stvari i znam. Znači: iz Rima je, ima devetnaest-dvadeset godina, s obzirom na to da vozi lep sportski motor, nov. Onda mora da je iz dobre porodice. Može biti i da živi u centru. O, umalo da padnem. Autobus se klati da to nije normalno. I ovaj vozač baš brzo ide... Držim se za neku ručku gore koja se klati, trudim se da ne izgubim ravnotežu. Gledam kroz prozor i za trenutak mi se učini da ga vidim. Prestižemo ga. Ne. Nije on. O bože, pogrešno mi se učinilo! Vidim ga svuda, mada, ovaj je previše visok! Ipak, nije loš. Ne, to nikako nije dobro, on je sad s

nekom. A još... Masi je mnogo bolji. Sigurno neću nikad moći da imam nešto s nekim ko već ima neku. Ma izvini, zar nas stvarno ima toliko mnogo da moram da nađem baš nekog ko je zauzet? Mislim, poljubiš ga, a on i dalje miriše na onu s kojom se ljubio pre tebe. To je malo kao da se ljubiš direktno s njom. Fuj! Odvratno. Čak i novine, TV, samo o tome pričaju. Kada se jednom konačno budem poljubila s nekim kao što je Masi, ja ima da ga držim čvrsto, čvrsto, zar misliš da bih ga pustila da mi tad pobegne? Između ostalog i zato što ja mislim da je on stvarno savršen. Možda je i neki veliki sportista, rekao mi je da ide u školu, upoznala sam ga u knjižari, znači, on je neko ko čita. U svakom slučaju nije neki štreber, pošto se, mislim, razume i u muziku. Poklonio mi je Džejmsa Blanta! A zna i Ejmi Vajnhaus i Edija Vedera! Znači, mora da je stvarno strava lik. Ne samo to... Nakratko sam ga videla kod Feltrinelija i možda je tamo igrao one glupe plejstejšne ili sve te druge stvari s kojima se neki momci igraju. A i neki odrasli. I u ovom slučaju moj brat je drugačiji od onih koje poznajem. O bože, nije baš ni da ih poznajem mnogo... Ipak, Rasti Džejms je za mene vrh, takav mora da bude i moj dečko! Neko ko voli da piše, slika, pravi fotke, neko ko ima tu kreativnu crtu, jednom rečju, uvek s mnogo snova. Njegova priča je stvarno bila predivna. Mnogo mi se svidela, a ako su je objavili, mora da se svidela i određenim bitnim osobama! Sigurno ga niko nije progurao preko veze, što znači da vredi to što je napisao. Sigurno je pogodio u ono imaginarno. Ili je otišao u te novine i odneo članak, a tamo je šef verovatno neka žena. Da, eto, neka žena malo starija od njega. I ovo je čudno. Svakakve stvari se dešavaju... Meni je ta činjenica da se žena zaljubi u mlađeg momka zaista čudna. Možda zato što momke mog godišta često smatram infantilnim. Kad bih bila starija od mojih drugova iz škole, bili bi mi još gori! Ma! A i, mislim, muškarci oduvek pored sebe imaju mlađu ženu. Uh, kroz istoriju, sad, pa ne sećam se dobro. Adam i Eva, na primer, sigurno su bili takvi, iako možda i nisu, pošto je ona samo proizvod njegovog rebra. Naravno da su bili čudni, živeli su na fantastičnom mestu, bez saobraćaja, u miru, s puno zelenila, bez natpisa, bez smoga, bez škole... Ne, jednom rečju, u raju, a javila se potreba da se sve uništi kako bi se pojela jedna jabuka! Zar nisi na dijeti, a? Ili, mogla si da izabereš neku drugu voćku. Rekli su ti da to ne diraš, pa nemoj ni da diraš! Mislim, kao da je mnogo potrebno da iskuliraš jednu jabuku. A još, ko ti je to rekao? Nije sigurno neko bez veze! To ti je rekao On! A ti? Ništa, ti je uzimaš! Mislim, ti baš čačkaš mečku!
Ma, bolje da i ne razmišljam o tome. Ulazim u Feltrineli. Kad razmislim, ove knjižare su se dosta promenile u odnosu na pre. Muzika je jaka, imaju kafić unutra, nekoliko televizora — ravni ekrani i neprestano neki spotovi. Imaju i čuvara koji kontroliše sve koji izlaze i ne znam zašto često čujem nešto što pišti. Ja mislim da on u stvari nasumice zaustavlja ljude, sudeći možda po njihovom licu ili po tome kako su obučeni da bi mogli nešto da ukradu.
„Izvinite, gospođo...”, zaustavlja neku ženu, ali stvarno, stvarno, pre nego što bi ta nešto ukrala, ja bih sigurno opljačkala banku.
„Da”, gospoda mu se smeška. Po meni ona misli da ovaj hoće da joj se nakači!
„Mogu li?” Čuvar uzima njenu kesu. Otvara je, uzima račun s dna i stavlja ga pred oči i iščitava ga proveravajući ono što gospoda stvarno ima u kesi.
„Hvala...” Izgleda da je sve u redu. Gospoda ne odgovara. Podiže bradu, onda celu glavu, na kraju i telo, i s gordim držanjem, odlazi! Stvarno se nadala da će je čuvar startovati. Nakon te jako zabavne scene odlučim da se malo promuvam okolo. Provlačim se između polica. Ništa. Ni traga od Masija. Eto, baš tu smo se prvi put videli. Ili bolje, tu sam uhvatila njegov pogled... a on moj. Stavljam slušalice i opet slušam Džejmsa Blanta, CD koji mi je poklonio. A ako je to magijski ritual posle kog se on svaki put pojavi? Zatvaram oči dok slušam. Držim ruke na slušalicama, malo mrdam glavom. Molim te da opet bude magije. Pomalo i pevam dok mislim na njega. Eto, stvar koja mi se sviđa će se sad završiti. Polako, polako, otvaram jedno oko, onda i drugo. Ništa. Mesto na kom mi se ukazao je prazno. A onda neee, ne mogu da verujem.
„Ćao Karolina. Zar ti već nemaš taj CD? To je onaj što ti ga je poklonio dečko kog si izgubila?” Sandro, prodavac, kao i uvek. Skidam slušalice. Da li je moguće? Svaki put kad ovde svratim,
on je tu. I uvek naleti na mene! Mislim, imaju li oni ovde smene?

„O, da, to je taj, samo sam htela opet da čujem jednu stvar... Jako sam poželela.”
Sandro diže obrvu, kao da mi ne veruje mnogo. Ali onda odluči da radi svoj posao. „Mislio sam da si slušala Tokio hotel! Znaš da je izašao novi album Džastina Timberlejka, mnogo je jak! Sviđa se mnogo devojčicama tvojih godina.”
Gledam ga. Ali šta, koliko on misli da ja imam godina? Uf! A iskreno, nije me baš mnogo ni briga.
„Aha, ali meni se ne sviđaju, više volim Finlije, a došla sam ionako zato što treba da uzmem neku knjigu.”
„A dobro, konačno si završila onu... Jel' ti se svidela Zoe Trope?” ”Prilično.”
Pravi mi društvo dok prolazimo kroz odeljenja. U stvari, u ovom poslednjem periodu nisam ništa čitala, ili zato što mi škola oduzima mnogo vremena, ili zato što mislim da i nema ništa dobro da se čita. Kako god, nema sigurno onih knjiga koje te pogode čim ih započneš! Ranije sam čitala Male strave, koje nisu bile loše. Nije mi se mnogo svideo Džeronimo Stilton, ali sam se baš zabavila uz Harija Potera, iako sam na trećem delu stala.
„Jesi li nekad čitala Moću?” Sandro mi uleće u misli kao bomba.
„Ne!” Možda sam jedina u odeljenju koja ga nije čitala, ali ja mislim da je stvarno besmisleno da nam neko priča priče kao što su njegove.
„Kako to? Njega svi obožavaju, a posebno devojke tvojih godina!”
,,E baš zato! Ja ne razumem zašto priča samo o lepim ljudima, koji nikad nemaju ni bubuljicu, prebogatim, naravno, koji voze predivna kola, idu na sve žurke, žive ne fenomenalnim mestima, posle se i zaljubljuju i završavaju 'tri metra iznad neba'!”
Smeška mi se. „Hm, sigurno da se ljudima sviđaju bogati i lepi, ali postoji i nešto drugo, Karolina, nije sve baš tako...”
O, a ovaj je šta... Moćin drugar? „Pa, ja tako mislim... A videla sam i film sa Skamarčom...”
,,I da li ti se svideo?”

„On jeste, a film onako...” Neka lepa devojka prolazi pored nas, mora da je njegova koleginica. I ona nosi karticu, zove se Kjara. „Ćao Sandro, stigli su najnoviji notesi, ako ih budeš tražio, stavila sam ih iza prve kase.”
„Okej.” Vidim ga kako crveni. Onda nastavljamo dalje. Na trenutak se okreće da je pogleda. Ona brzo hoda, visoka je, ima duge i jake noge i smeđu kosu koja se spušta nadole ka crnoj suknji dok gore nosi bordo prsluk, kao i Sandro, to mora da im je neka vrsta uniforme.
„Slatka je...”
Sandro me gleda. „Aha.”
„Baš je slatka.”
Sandro me opet gleda, ali ovaj put ne govori ništa, štaviše, pokušava da promeni temu. „Znaš koja knjiga bi mogla da ti se svidi? Volim šoping od Sofi Kinsele. Priča o tome kako je neobuzdani šoping u stvari umetnost.”
„Ma, od te neke koja mi predlaže kako da potrošim brdo para ja samo postajem nervozna.” Sandro kreće da se smeje. „Da, u pravu si, razumem te.”
Stižemo do gomile knjiga iznad koje piše „Proza”. Gledam ga. „A jel' ti mnogo čitaš?”
„Prilično, volim da čitam, a i da bi dobro radio naš posao, smatram da stvarno treba da znaš šta prodaješ, da znaš priče, šta je hteo da kaže ovaj pisac, ili onaj... ne može ti biti dovoljno da znaš samo ono što stoji na zadnjoj korici knjige niti kratki napisi na unutrašnjim stranama korica ili odlomci koje čitaš otvarajući knjigu nasumice, ili još gore, ono što u novinama govore kritičari ili ono nešto neodređeno što su ti verovatno ispričali prodavci. Knjiga predstavlja poseban momenat u

kome su određeni likovi iznenada oživeli, i kad čitaš ono što oni misle, govore, osećaju, žive, i o onome zbog čega pate, možeš da shvatiš da li je neki pisac dobar. Zato što je svaka njegova misao postala deo tih likova koji su na taj način oživeli... ali samo za onog koji je to stvarno pročitao oni su zaista živi.” Gleda me i na kraju se smeška. Mora da ima trideset godina.
„Čoveče... baš lepe reči. Mislim, strava su ti tvoji koncepti... ti si srećan.”
,,A zašto mi to kažeš?”
„Ne kažem to ja. To uvek govori moja mama. Srećan je onaj ko radi ono što voli.” I baš u tom trenutku opet prolazi njegova koleginica Kjara. „Vas dvoje ste se baš našli, zar ne? Pričate bez prestanka! Baš lepo...” Zatim se udaljava. Sandro ostaje tako, ushićen, gleda je i smeška se. A joj... Predviđam neku frku. O, sreće. „Ti si duplo srećan.”
Sandro mi se smeška. ,,A ti si mnogo lukava. Drži...” Uzima neku knjigu s police. „Ovu ti ja poklanjam.”
Vraćam se kući i jako sam zadovoljna. Sad mi je Sandro simpatičan. Na početku sam mislila da je jedan od onih čudnih tipova kojima se sviđaju devojčice, i nije da sam ja toliko mala, ali, ipak, ako neko od trideset godina utripuje nešto za nekog kao što sam ja, on sigurno nije normalan. A ni ja nikad ne bih bila s nekim od tipova tih godina. Ali on je veliki radnik, i voli svoj posao, i na kraju sam shvatila da prema meni gaji samo simpatije. Štaviše, baš je primio k srcu moj očajnički i propali pokušaj da pronađem Masija... A to me je na trenutak navelo da pomislim da je on momak od oko trideset godina kome se ne sviđaju devojke kao ja... već muškarci. Ne znam zašto mi je pala na pameet ova čudna ideja. Možda zato što mi se danas čini retkim da neko može da nađe vremena da se bavi nekim drugim a da tu negde nije skriven neki razlog. Ali onda, pošto sam videla kako gleda Kjaru, ne sumnjam više. Ne da mu se sviđaju žene. I više od toga! Do ušiju je zaljubljen u tu lepu devojku i ko zna da li je uradio nešto, ne znam, da li je nešto pokušao, osim što balavi za njom kao neki luđak. Ništa gore nego kad nekog tako zakuca lepota ljubavi. Coveče! Kao da se to često događa u životu. Ja sam to znala i, tako, kad je Masi došao, ja sam bila više nego spremna da igram na sve svoje karte. Sudbina je bila ta koja mi je postavila nogu. Krađa telefona nije uopšte bila neophodna, a to je bilo i nemoguće zamisliti. Dosta, neću više da mislim o tome.
U autobusu sam, vraćam se kući. Čak sam našla i mesto da sednem. Knjiga koju mi je Sandro poklonio je mnogo zabavna. Pomisliš nešto, otvoriš je, i na toj stranici dobiješ odgovor. Knjiga se zove Proročanstva. I stvarno je genijalna. Obično postavljaš sebi gomilu pitanja i nikad ne nalaziš odgovor i pre svega nemaš hrabrosti da pitaš nekog drugog, jer kad bi oni samo znali o čemu ti misliš, možda bi se veći deo tih ljudi razvalio od smeha. Ali imati u rukama ovakvu knjigu, pa to je savršeno. A pre svega... knjiga ne može da ti se smeje! Pa hajde, prvo pitanje je skroz očekivano, ali moram da ga postavim. Da li ću opet sresti Masija? Zatvaram oči. Spuštam ruke na knjigu, taman toliko da joj prenesem malo vere i pre svega da zaista oseti želju koju osećam da ga vidim... Ne, hoću da ovo bude potpuno jasno. Onda otvaram oči i sigurna otvaram knjigu otprilike na polovini. A rečenica koja se šepuri na sredini stranice izgleda kao da je pročitala moju misao.
Ne očajavaj. Dogodiće se brzo.
Dobro! Čak... Odlično! Baš sam to i htela da čujem. Hvala ti, knjigo. Ti baš znaš da saslušaš moje molitve. A samo još jedno pitanje, a? Čisto da budemo malo precizniji... Šta to znači brzo? Ne, ponekad brzo može da se shvati kao nekoliko dana, nedelja dana, ili kao meseci, godine! A, mislim, to brzo, ja to hoću tačno da protumačim. Zato ponovo mislim o tome, zatvaram oči, spuštam ruke na omot da bih prenela svu svoju znatiželju i opet otvaram knjigu na polovini. Ovaj put odgovor ozbiljnije tumačim.
Treba biti praktičan.
Ma nemoj! Ja bih s Masijem odmah bila praktična! Koji trip. O, knjigo moja, šta hoćeš da mi kažeš? Da treba i dalje da ga tražim, da treba još više da se trudim? Ili to biti praktičan znači zaboraviti Masija i naći nekog novog, što je mnogo lakše? U svakom slučaju, u glavi mi se mota

hiljadu pitanja. Zato se pripremam da opet pročitam jednu stranicu u knjizi, ali shvatam da je samo jedno sigurno: omašila sam stanicu! Odmah pozvonim vozaču da stane. Prijavim se za prvu sledeću stanicu, samo što je ona predaleko od moje kuće!
„Izvinite...” Obraćam se vozaču. „Da li možete sada da stanete, molim vas? Omašila sam svoju stanicu. Molim vas.”
Obraća mi se, a i ne gleda me: „Ne možemo, nije po zakonu...”
,,E, hvala.” Zahvaljujem mu, ali u stvari mislim nešto sasvim drugo. Kakav smor, uzdišem i vraćam se do srednjih vrata. Naravno da ne možete, kao da ja to ne znam. Pa zato sam vas i pitala tako ljubazno! I kakvi su uopšte to odgovori? Tako malo je potrebno da bi čovek bio ljubazan prema bližnjima. Ništa, užas... moraću da siđem na sledećoj stanici. Mislim, čoveče, zar nisu mogle da budu malo bliže jedna drugoj? Neka gospoda koja je čula pitanje koje sam postavila vozaču kao da čita moje misli.
„Ne mogu da otvore svaki put kad neko traži, u suprotnom, čemu bi služile stanice?”
Gleda me kao da hoće da mi kaže „kako to da to ne shvataš?”. Htela bih da joj odgovorim: „Što se tiče stanica, slažem se, ali čemu, majke vam, služi jedna smaračica kao što ste vi? Pazite, to sam i sama znala! A šta vi imate da dodate, a? Šta ćete mi još reći?” Ali baš u tom trenutku autobus staje, lepim se uz vrata, i čim se otvore, skačem i krećem da trčim ka kući kao luda.
Zvonim na interfon.
„Ko je?”
„Ja.”
U trku se penjem uz stepenice. Zvonim na vrata, Ale mi otvara.
„Ćao...” Onda prelazim hodnik. „Mama, došla sam.”
Ma gde su? Nema nikoga u kuhinji. Staklena vrata dnevne sobe su zatvorena. Ale prolazi pored mene. „Tamo su. Ja mislim da će to trajati još neko vreme... Ja ću da jedem.” Odlazi u kuhinju. Pokušavam da je stignem. Zato što prvo hoću da saznam šta se dešava. Previše sam znatiželjna. Zato prilazim. Čujem glas moje mame.
„Možda će se predomisliti.”
Moj otac kao i obično urla: „Da, da, to je sve zbog toga.. Ti si kriva zato što ga svaki put braniš!”
Kroz staklo vidim scenu. Tu su njih dvoje i moj brat. Rasti Džejms, ozbiljan, između njih. „Ali zašto se svađate? Zašto vičeš, tata? Zašto se stalno ljutiš na mamu? Ona nije kriva. To je moja odluka. Imam skoro dvadeset godina... mogu da donosim odluke za sebe, pa nek budu ispravne ili pogrešne, ili nije tako?”
„Ne! Jesi li me čuo? Ne, zato što su pogrešne!”, moj otac ponovo viče. „Ne mogu da budu nikakve sem pogrešne... Je li ti jasno? Napuštaš fakultet! Šta tu može da bude ispravno?”
„To što se meni ne sviđa da studiram medicinu.”
„Da, da, kako da ne. Ti tražiš strast. Hoćeš da postaneš scenograf.”
„Scenarista.”
Moj brat odmahuje glavom i seda na rukohvat fotelje. Otac opet počinje. „A, naravno... a sav novac koji sam potrošio da bi ti učio, da bi diplomirao na medicini, da bi sutra imao neko mesto? Šta s tim? Izgubljeno, samo bačen novac. Ionako tebe nije ni briga, je li?”
Moj brat uzdiše.
„Vratiću ti ga, jel' u redu? Vratiću ti sve ono što si potrošio zbog mene. Tako više neće biti dugova.”
Vidim tatu kako ustaje od stola i dolazi do njega i hvata ga za jaknu i vuče ga za rukav i ovaj skoro da pada s naslona, s toliko besa ga vuče. „Slušaj, nemoj da si tako drzak sa mnom...” Rasti Džejms skoro da sklizne s fotelje. Ustaje i eto ga ispred njega, na nogama. Tata je niži. Ali ipak stoje

tako, jedan ispred drugoga, i moj otac ga hvata za kragnu. „Jesi li razumeo? A? Jesi li razumeo?” Viče sve glasnije, razjapljenih usta, i drži ga za okovratnik od jakne s licem na milimetar od Rastijevog. Viče sve jače. „Jesi li razumeo ili ne?” Nadajmo se da se ništa neće dogoditi. Izgleda kao one scene iz filmova gde posle neko izvadi nož ili pištolj, ili ulazi neki tip koji kaže ruke uvis ili čak puca, sve u svemu, na kraju uvek neko završi na zemlji, mrtav. Ali to je film, ipak. Dok ovde... Tata i Rasti se sve više primiču jedan drugome. Tata ga drži za okovratnik jakne. Rasti je nepokolebljiv, čvrst, kreće da gura tatu grudima kako bi ga vratio unazad. A gura i tata, stopala mu se klizaju po parketu dnevne sobe, gužva tepih. Tata uzmiče, Rasti ga gura, tata se brani, ali ne uspeva. Rasti se smeje. Tata sklanja jednu ruku s okovratnika, hvata Rastija za lice, ali ga ovaj okreće na drugu stranu poput konja kad topće nogama, beži od svog gospodara, buni se, besan, raspomamljen, ma pravi okršaj.
„Stanite, stanite!” Mama staje između njih. Pre nego što bude suviše kasno, pre nego što završe u novinama, pre nego što ta glupa igra ne postane nešto drugo. „Stanite!” Sreća... inače bih ja ušla u sobu... Hm, da, možda bih to i uradila. „Dosta. Ne svađajte se, nemojte tako...”
Rasti Džejms se odmiče. Duboko diše. Takav njegov izraz lica nikad dosad nisam videla. I tata glasno diše, ali mnogo brže. Kao da mu ponestaje daha, kao da se suviše napregao u toj čudnoj igri, svakako nasilnoj, guranja. Onda opet uzima reč, češlja ono malo raščupane kose i skoro da zapliće jezikom kad počne da govori.
„Ja njemu ne plaćam da jede i da spava, a da on posle ne uradi ništa u životu. Budim se svako jutro u zoru i idem u bolnicu da radim, da otvorim put njemu, da bi on jednog dana, posle fakulteta, postao lekar, a on, šta radi? Toliko je bahat da pljuje na novac koji sam mu dao, na hranu, na našu kuću.”
„Ja nijednom nisam pljunuo...”

„To upravo sad radiš! Trebalo bi da imaš poštovanja! Trebalo bi barem da imaš hrabrosti da priznaš. Nije ti dobro ovde? To znači da ne prihvataš ni da budeš ovde i da jedeš da bi mogao da radiš ono što ti hoćeš... Trebalo bi da imaš hrabrosti da odeš odavde...” Tata ga gleda sa smeškom, skoro da ga izaziva... Onda se skljoka na jednu od starih stolica u sobi. Ali nastavlja tako da ga gleda, skoro da se glasno smeje, uz neki podrugljivi izraz, ohol, sa zlobom, kako to samo tata može.
„Ma da, glupak... ti nemaš hrabrosti...”
A Rasti Džejms tad radi nešto što ne bih nikada očekivala. Iznenada stavlja desnu ruku iza leđa, u džep farmerki. O bogo, izvući će nož ili, gore, pištolj, kao što rekoh malopre. Ali ne. Vadi iz džepa koverat. To je pismo. Bolje ga zagledam. Piše da je za mamu. On joj ga i daje: „Uzmi... za tebe je.” I dok joj ga daje, poslednji put gleda u tatu. ,,Pazi... Već sam znao šta ćeš mi reći. Provaljen si.” A ovaj put se on smeje dok odlazi. Ali njegov smeh je tužan, gorak, razočaran, bez prave radosti. Jedva stižem da se sakrijem. Idem u drugu sobu dok on brzo izlazi. Prelazi hodnik i ide ka vratima kuće. Čujem kako lupa vratima. Ja se odmah vraćam na svoje mesto, u svoje skrovište iz kog sam do sada pratila celu scenu. Mama je otvorila koverat, izvadila je pismo i otvara ga. A ja se malo više približavam vratima. Aha. Mama počinje da čita s očima punim strepnje, gore i dole, brzo, desno i levo, gutajući reči kao da traži nešto, nešto što već zna. A tata je gleda, možda iznerviran, zatvara oči, malo poražen zbog činjenice da je Rasti Džejms sve već predvideo. Onda lupa rukom o sto.
„Ne znam! Hoćeš li da pročitaš i meni to? Tako, e, ko zna šta ja uopšte predstavljam u ovoj kući.”
Mama dugo uzdiše, a potom počinje da čita: „Mama, ne ljuti se, ali to što sam ti dao ovo pismo znači da sad sve jeste krenulo ovako. Smatram da si ti jedna predivna osoba... Mučiš se svakog dana, ustaješ rano ujutru...”
„Aha. A ja, inače, spavam, ja ne radim ništa, ja ne radim, zar ne?” Mama staje na trenutak.
Gleda ga. Tata podiže ruku ka njoj. „Dobro, dobro, nastavi, nastavi!”

Mama nastavlja s čitanjem. „Ovo pismo sad već šest meseci nosim sa sobom. A večeras sam ga prepisao pošto sam znao šta će se dogoditi kad tati budem rekao da napuštam fakultet, kao i da onda neće biti više vremena da ti ga ostavim. Bilo mi je dobro svih ovih godina...” Mama na trenutak staje, kao da će da zajeca. Onda dugo udahne, još jednom, onda jednom još duže, i opet počinje da čita. „Ali smatram da i ja u dvadesetoj godini treba da pokušam da budem srećan. Kada me je tata upisao na medicinu, pokušao sam na sve načine da mu objasnim da to nije ono što ja želim da radim u životu. Ali on ništa, tvrdoglav kakav jeste, uz to što misli da poznaje sve bitne lekare...”
„Pa naravno, da možda on ne poznaje neke veće mudrace? E, hoću stvarno da vidim šta će da radi ako rt bude studirao, šta? Šta će da jede? Gde će da živi? Ionako mora da se vrati ovde.”
Mama ga gleda i skuplja oči, odjednom postaje opasna, tata ne zna da ako joj neko dira Rastija Džejmsa ona može da postane poput tigrice.
Onda mama dugo udahne, još duže nego prethodnih puta, i nastavlja da čita.
„Znam sve o tome koliko se mučiš, koliko si strpljiva i koliko nas voliš, i ne sumnjam da ćeš ti shvatiti moj izbor da napustim medicinu i da radim ono što mi se stvarno sviđa: da pišem. Sećaš li se kad sam čitao sastave iz italijanskog? Ti si mi jednom rekla da te zabavljaju, da su ti smešni, ali i da su znali da te ganu. Eto mama. Ja bih voleo da shvatiš da si mi ti na neki način ulila hrabrosti da ne zanemarim svoju strast. Ne želim da živim neki tužan život, sačinjen od dana koji se smenjuju jedan za drugim, i da se nadam jedino da će mi vreme proći, bez osmeha, osećanja, nade da ću postići željeni uspeh, da, da makar padnem ali da se onda podignem i da ponovo, s još više duda, pokušam da uspem, da nešto postignem. Imam mogućnost da proživim taj zanos koji si ti na neki način morala da ugušiš. Hoću da postanem pisac, da pišem za film, za pozorište ili da pišem romane, volim da čitam i da učim i da se upoznajem s tuđim tekstovima, sve ono što nikada nije interesovalo tatu. Hiljadu puta sam pokušao da mu saopštim svoju želju i on je svaki put imao nešto bolje da radi: da gleda utakmicu, čita Sportski žurnal, da ide na kartanje s drugovima. Ne mislim ni da ga zaista mnogo interesuje moja odluka. On je takav, ne može da prizna da drugi imaju barem neku strast. Hvala ti, mama, za sve ono što si mi dala, a pre svega za to što si ti bila ta koja mi je ulila ovu hrabrost. U to sam siguran, to je moglo da stigne samo od tebe, i da ode tako visoko, to da ću voditi drugačiji život od onog koji je neko drugi, bez ljubavi prema meni, već bio odredio za mene.”
Tata više ne vidi na oči. Naglo ustaje, otima mami pismo iz ruku. „Bravo. Bravo, jesi li videla? Tvoja je, krivica što ja sad, u ovo doba, posle radnog dana, moram da slušam sva ova sranja” A onda ga kida u parčiće.
„Neee! Stani!” Mama se baca na njega. Bore se. Ona uspeva da ga zaustavi pre nego što on rastrgne hartiju u hiljadu komada. Onda neki komadići pisma padaju po zemlji. Mama se savija, kreće da ih skuplja, a tata odmahuje glavom i izlazi iz sobe. Trkom ponovo ulećem u svoje skrovište i vidim i njega kako prolazi i ide u spavaću sobu. I lupa vratima. To je znak. Ponovo izlazim. I veoma polako ulazim u dnevnu sobu. Mama je na kolenima, i dalje skuplja komade pisma, tada me ugleda, posmatra me s malo neveselim licem, oči su joj nežne i tužne, pomalo i svetlucave, kao da bi htela da zaplače, ali zadržava suze. Ja se saginjem ka njoj, i polako joj pomažem da skupi parčiće papira. I onda, kad na zemlji nema više ničega, ustajemo i širimo ih po stolu, počinjemo da ih spajamo u jedan. Pokušavamo da ih izglačamo pošto su neki parčići previše izgužvani. I ja ne znam zašto, ali izleti mi: „Kao da slažemo puzzle...” Volela bih da to nikad nisam rekla, ali, na sreću, ona se smeje. Zatim, kada smo konačno pronašli sve spojeve, i kada svaka rečenica, iako iscepkana, ima pravi smisao, svoje značenje, mama odlazi do ormara, onog sa staklima, sa starim bitnim tanjirima koje koristimo samo za slavlja. Otvara fioku i uzima selotejp, nosi ga do stola i počinje da ga razvlači, izvlači dugu traku i onda je kida zubima jer metalni zubići više ne valjaju. Uzima to prvo parče i lepi ga na papir, tako da pričvrsti rascepkane reči, a ja s obe ruke čvrsto držim stranicu. I u tišini uspeva da lepo spoji to prvo parče papira. Zatim uzima drugi komad lepljive trake, vuče, kida

ga zubima i lepi ga na drugo mesto, ovaj put odozgo nadole. Za to vreme me gleda, smeška mi se, puna bola. Spušta svoju ruku na moje, glača papir, pritiska selotejp koji je tek stavila da bi bolje držao. Tako i nastavljamo, u tišini, još neko vreme.
Na kraju, mama pažljivo podiže sa stola tako zakrpljeni papir. Drži ga obema rukama. Izgleda kao tek pronađen pergament, izvađen pri ko zna kakvom iskopavanju, s ispisanim uputstvima za kopanje ko zna kakvog blaga na njemu. Mama se smeje. Njena duša. Naša duša, Rasti Džejms... koji je zasad nestao.
„Alo, može li se znati šta vi to radite? Ne dolazite da jedete?” Ale se pojavljuje na vratima. Praktično i dalje žvaće. ,,Oh, ja sam završila. Smorila sam se od čekanja... Idem u sobu!” Mama ništa ne govori. Meni samo jedna misao prolazi kroz glavu: a da li je umesto Rastija mogla da ode Ale?
Zatim idemo u kuhinju i jedemo, mama i ja. Sipa mi u tanjir špagete s paradajzom, odlične. I mada bi trebalo da budem malo na dijeti, u stvari sam se ugojila samo pola kilograma, a izgubila sam skoro dva, tako da mogu još malo da dopustim sebi; odlučujem da uživam u jelu, bez problema.
„Mmm, dobra je ova pasta! Malo je ljuta, ali sviđa mi se...”
Mama se smeška. Stavila je ljutu papričicu! Jedemo smejući se, pričamo o svemu i svačemu.
Odlučim da joj ispričam o Masiju, eto, da joj malo skrenem misli.
„Znaš mama, upoznala sam jednog...”
Ali vidim kako iznenada menja izraz lica. Mislim da joj ova tema neće baš skrenuti misli... Štaviše, zabrinuće je! Tako da odmah menjam pravac. „Na početku mi se sviđao, a posle kad smo malo popričali, nije mi se sviđao više. Je li to normalno? Da li će se ikad pojaviti neko ko će mi se sviđati baš do kraja?” I posle ovog poslednjeg, izmišljenog pitanja, vidim da se malo opustila.
„Ma da, ne treba da se brineš oko toga, sve traži svoje vreme...”
Tako nastavljamo i slušam je dok joj pomažem da pospremi. Prljave tanjire stavljamo u lavabo, levo, a ona priča, priča, neke priče kad je bila mala kao ja... o prvom momku kog je upoznala. I često joj i ja postavim neko pitanje. ,A jel' bio lep tip?” Mama se na to smeje. A ja ne osećam krivicu zbog Masija, da, rekla sam joj da mi se ne sviđa, da je smirim, ali ako ga ipak jednog dana bude srela, mama će sigurno znati da je baš on bio osoba o kojoj sam joj pričala i da će mi se verovatno i ubuduće sviđati. Ljušti mi jabuku, jedemo je zajedno i onda idem u krevet uz njenu uobičajenu molbu: „Karo... zubi.”
”Naravno...” Onda ležem. Ali čujem ih kako se svađaju. Tata i mama. Viču, raspravljaju se, lupaju vratima i prave mnoge druge zvuke. Ja onda stavljam ajpod. Iz moje sobe se vidi soba mog brata. Vrata su i dalje otvorena. Rasti Džejms se nije vratio. Znala sam, izdržaće. On je takav. Ne verujem da će se vratiti. A volela bih nakratko da ga pozovem i kažem mu par stvari i stavim mu do znanja da mi je žao zbog toga što se dogodilo, da je on moj brat i da mi već nedostaje. Ali postoje trenuci u kojima se treba odupreti želji da telefoniraš, jer je osoba koju želiš da pozoveš možda ljuta i potrebno joj je da bude sama, da ne čuje nikoga, čak ni one ljude koji ga najviše vole. Ali knjigu proročanstava mogu, bar ono što mnogo želim da saznam — mogu da je pitani. Spuštam je na stomak. Na ušima su mi slušalice ajpoda. Pustila sam rendom, tako se pesme same mešaju. Sviđa mi se da me iznenadi izbor muzike, onda na kraju čuješ neku stvar koju ne očekuješ jer je nisi ti izabrala, ali ko zna, može da ima neko značenje... Onda stavljam ruku na korice knjige. Milujem je i jasno izgovaram svoje pitanje: Hoće li se Rasti brzo vratiti? Onda je posle nekoliko sekundi otvaram. Uspravljam je na stomaku da bih mogla lakše da pročitam.
Bolje je da neke stvari idu ovim tokom.
Dok čitam tu rečenicu, osećam se kao da umirem. Ne verujem. Nije moguće. Ne. Neće se nikada vratiti. I skoro da zaplačem. I kao da to nije dovoljno, baš u tom trenutku s ajpoda kreće Ligabue.
„Ovo je moj život... uvek sam ja taj koji plaća... nikad se nije desilo da drugi za mene plati...” A tople suze mi silaze niz obraze i odjednom se osetim samom, bez te izvesnosti koju je samo on uvek znao da
mi pruži: moj brat. I dalje plačem. Tako bih želela da nekom kažem sve ono što mi u ovom trenutku prolazi kroz glavu. Ali ne znam kome da se obratim. Ili, volela bih da sada iznenada u moju sobu udu moj tata i moj brat i da mi kažu: „Izvini, Karo, ali nemoj da plačeš! To je bila samo šala.” Ali to se ne dešava. A nisam znala koliko će se još stvari tek promeniti.

Silvija, Karolinina mama


Ja sam Karolinina mama. Zovem se Silvija. Imam četrdeset i jednu godinu, nisam završila fakultet, išla sam na društveni smer i on mi ničemu nije služio. Radim u perionici veša. Moj san je da vidim svoju decu srećnu. Stvarno. Svu. Zadovoljnu i sposobnu da hodaju na sopstvenim nogama. To je razlog zbog kog ustajem ujutru i vraćam se umorna posle toliko sati. Ali nije mi teško. To su moja deca i ja ih mnogo volim. Tako različite, ranjive. Đovani i Karolina su mnogo vezani i znam da će uvek jedno drugom pomagati i to me smiruje. Aleksandra ima svoja estetska ludila i neke slabosti zbog kojih se ponekad ponaša drugačije od onoga što stvarno jeste. Zato što je Ale dobra, ja to znam. Dovani je tako lep. I dobar. Ne toliko na fakultetu, dao je premalo ispita, i znam, osećam da to nije njegov put, znam da to radi protiv volje, samo da bismo mi bili zadovoljni, a posebno njegov otac. Mislim na pisanje, na to kako me nekad gane kada mi nešto ispriča. I Karolina to stalno govori. Ona veruje u njega. Kako bih volela da Rasti Džejms, kako ga Karolina zove, uspe u svojoj nameri. On to stvarno zaslužuje. Samo se plašim da se ne razočara. Njegov otac ga ne podržava, a isto tako će biti i s drugima koji misle da pisanje i nije zanat, već samo strast od koje ne možeš da zaradiš za hleb. Priča se da štampaju samo one koji imaju veze, a on ih sigurno nema. Nemamo bitna poznanstva koja bi mu pomogla, nažalost. Ne na tom polju. Dario, moj muž, potrošio je vreme i trud sa „zverkama”, lekarima koji se u mantilima šetaju po hodnicima lamo gde on radi. Nadam se da Rasti Džejms ima potrebnu snagu da se suoči sa svakim „ne” koje će čuti i da se i pored ovoga neće nikada zaustaviti. Volela bih da saznam da sam ih pre svega naučila tome, svoju decu: da je život naš i da nam niko ništa ne poklanja, da smo mi ti koji ga stvaramo na osnovu onoga što zaista želimo. Ali treba mnogo verovati, u protivnom će doći do suprotnog ishoda. Naši strahovi će nadvladati i mi sami ćemo sve pokvariti, nastavljajući da za to optužujemo druge. Moj život je jednostavan i verovatno u očima drugih može izgledati skroman i bez zadovoljstava. Nije tako. Živim onako kako znam i onako kako mogu, kako bih, uz mnoge žrtve, izdržavala svoju porodicu. Porodicu za koju sam tako jako želela da bude ovakva kakva jeste. A Karolina, moja Karo, ipak je ona ta koja me najbolje razume, često mi kaže da me ceni i da nije bitno što ja ne zarađujem mnogo para i što ne radim ne znam kakav ,,šik” posao. Kaže da sam baš dobra mama, poštena i iskrena. I zbog toga ja hodam ponosna.
Ljubav. Volela bih da je u mom životu bila onakva kao između mojih roditelja, ali takvo osećanje je zaista retko. Nisam zavidna, volim svog muža, ali znam da se on, verovatno s godinama, pomalo izgubio u svojim frustracijama. U osnovi je dobar čovek i sećam se koliko planova i ideja je imao kao mlad, kad je želeo da pokori svet i da mi pokloni „blagostanje”. Možda nikada nije shvatio, možda zato što nisam bila u stanju da mu to objasnim, da moje „blagostanje” leži u tome da ga vidim samo malo vedrijeg, da ga ne gledam besnog ili slušam kako urla, kao što to često radi. Iako znam da je to samo njegov način da pokaže ljubav, da potraži razumevanje. O čemu sanjam? Da će me moja deca učiniti ponosnom, a oni to mogu da urade samo na jedan način: ako budu stvarno srećni, hrabri, jaki i ako budu verovali u život. Uvek svesni da je biti živ zaista jedan predivan dar, da drugi, svi, čak i oni koji nam se čine drugačiji ili daleki, imaju nešto dobro u sebi, samo im treba ukazati poverenje. Da nije bitno da li imaš mnogo ili malo para, zato što prave vrednosti, kada su usađene u tebi, predstavljaju neiscrpno bogatstvo. Upravo tako sam celog života pokušavala da živim. I srećna sam zbog toga.

Novembar


Kad budem imala osamdeset godina, želela bih da mogu da kažem da sam:
- provela vikend na Aljasci,
- igrala trbušni ples,
- poljubila više od pet momaka, a kao poslednjeg -Masija,
- kupila dugu belu haljinu,
- kupila toster koji sam izbacuje hleb,
- kupila neki američki megafrižider,
- popila kafu s pevačem Finlija.

Išla sam s mamom u šetnju do groblja. Svaki put kad idem, posle moram da se tešim s Alis i Klod. Makar sladoled i krug po gradu. Svu me obuzme neka tuga... Mama dode i namešta tek kupljeno cveće od cvećara u metalnu kućicu ispred spomenika. Ja nikad ne znam šta da kažem. Svi ti ljudi koji se podsećaju svog bola. Nešto što ne razumem dobro, zato što, na sreću, još uvek nisam nikoga izgubila. Još uvek imam svoje bakicu i deku, Luči i Toma, i sve drage osobe sa sobom. Možda se zbog ovoga nelagodno osećam tamo. Znam, mogla bih i da ne idem, ali mama me uvek pita, kaže mi da joj pravim društvo jer bi u suprotnom bila sama. Tata nikada ne ide na groblje. O Ale i da ne pričam. Ranije je s njom išao Rasti, ali sada je pitala mene, a meni je žao da je ostavljam samu. Tamo su neke njene tetke. Pomažem joj da se popne uz male stepenice, dodajem joj cveće, sipam i dajem joj vodu. A ona to sve namešta. Dok je čekam, šetkam malo i čitam natpise na najstarijim spomenicima, molitve. Ima nekih kratkih i zvuče mi malo čudno. Onda posmatram one izbledele fotografije na kojima se jedva razaznaju obrisi lica. I ona imena koja se skoro više i ne koriste, daleka imena, kao i ti životi... Onda me je mama pozvala i otišle smo. Tako. Kao što smo i došle.
Novembar je bio jedan od onih čudnih meseci, mesec promena, onih koje nikada u životu nećeš moći lako da zaboraviš. Po prvi put sam se osetila kao... kako da kažem... žena. A to zahvaljujući svom bratu. Bio je petak. Petak je uvek malo čudan kada si u školi. Možda zato što osećaš da dolaze subota i nedelja i onda praviš još veći haos.
„Daj bre, nemoj! Strefiće je šlog!”
Ali Kudini ne želi nikoga da sluša. Kakav je on lik. Mršav, mršav, i baš visok. Uvek ima neke prelepe dukserice, kaže da mu ih poklanja stric iz Amerike, neki što je uvek na putu zbog posla. Danas nosi neku ludilo duksericu, vojnu, teget, sivo i zeleno, pravo iz Los Anđelesa. Kudinijev stric sve kupuje u inostranstvu i onda donosi u Italiju: filmove za TV, stvari za radnje, slike za prijatelje, kostime za devojčice, majičice i farmerke za butike, pivo za lokale. I uvek ima otvorenu avionsku kartu, za sebe i za svog bratanca. Pored svih tih poklona koje mu donosi. A Kudini obožava dukserice, pre svega voli da pravi ovaj fazon s profankom Fjoravanti, onom iz tehničkog. Taj fazon zove „mrtvac”. Navuče kapuljaču i okači se njom na čiviluk u učionici i onda se pusti da visi kao
„mrtav”, kao on kaže! A kad dođe profanka Fjoravanti, mislim, tad nastaju čuda.
„Evo je, evo je, dolazi!”
Alis se trčeći vraća u učionicu. Obožava da čuva stražu. „Dole, hajde, svi sedite!”
Svi sedamo na mesta, svako u svoju klupu, i stvarno ličimo na savršen razred kad profanka ulazi. Staje okrenuta leđima baš ispred Kudinija koji visi na čiviluku.

„Šta je bilo? Nešto ste mnogo dobri i tihi... Šta se dogodilo? Da li treba da se zabrinem?”
Ne uspeva ni da završi kad Kudini počne da topće nogama, da udara, da se koprca, i da onda viče: „Aaa, aaa!” Dere se kao luđak, kao ranjeni gavran, kao ptica grabljivica koja se udaljava ka ko zna kojoj uvali. Trese rukama i mrda nogama, okačen za kapuljaču dukserice, i ujedno jako drma i kukice na zidu. „Aaa, aaaa...”
Fjoravanti skače.
„Upomoć, šta se dešava?!” Naslanja ruku na srce. „Prestravila sam se. Ma šta je ovo?”
Onda vidi tog šišmiša od čoveka što visi sa zida i viče, buči i trese se. „Aaa, aaa...”, Kudini urla iz sveg glasa! Onda Fjoravanti uzima svoj dnevnik i lupa ga njim nekoliko puta po leđima, jako, pokušavajući da smiri tu čudnu životinju. Kudini se posle svih tih udaraca u leđa ipak spasava, ali ne uspeva više da se dobro drži na nogama i gubi ravnotežu. Ostaje okačen za čiviluk samo duksericom i na kraju se pušta. Duks se skroz rasteže, kapuljača ostaje, drži ga još malo... ali onda Kudini pada i povlači za sobom drveni čiviluk koji se odvaljuje sa sve ekserima i pada na zemlju uz glasan tresak. ,Ajoj!” Kudini se kotrlja po zemlji, a čiviluk pada na njega. Mi praskamo u smeh, opet tresak, sad se neki drugi ludak penje na klupu, svi viču, prave haos, puštaju glasove poput nekih čudnih životinja.
,,Ia-ia!”
„Glu-glu!”
„Roar-roar!”
„Zgrumf-zgrumf!”
Fjoravanti ipak nastavlja da udara dnevnikom Kudinija, koji je na zemlji pod tom drvenom skalamerijom. „Evo ti, i još...”
„Joj! Joj, profesorka! Profesorka, ali to sam ja!” Konačno uspeva da skine čiviluk sa sebe, kao i kapuljaču, i pokazuje lice.
„Kudini, to si ti? Mislila sam da je neki lopov!”
Kudini ustaje sav ukočen. „Joj, joj... Napravili su foru sa mnom, okačili su me tamo...”
„Ali kako svaki put naprave tu istu foru baš s tobom! A ti uvek nasedneš. I posle mi kaži da te ne zovem ludakom!”
U tom trenutku Kudini nije više mogao ništa da kaže. Dobio je lepu opomenu i morao je da dođe i po podne da isprati radove na gipsanju zida i da namesti čiviluk. A pre svega je morao da isporuči račun od zidara svojim roditeljima. Izgleda mi kao da nije dobio samo udarce od dnevnika Fjoravantijeve, već i one prave, od svog oca. Kako god, celu tu scenu fore s „mrtvacem” snimio je Betoni, stari Kudinijev drugar, svojim mobilnim, sa zumom čak. A onda je to stavio na sajt www.scuolazoo.com i ja mislim da je ušlo u uži izbor! Kako god, nismo se nikad toliko smejali kao danas. Ali ono što me je najviše iznenadilo dogodilo se na izlazu.
„Ćao Džibo! Ćao Filo!”
,,E, Klod, čujemo se kasnije?”
„Aha, šta ćeš da radiš?” •' 1
„Možda će Alis hteti da ide u šetnju do centra...”
I baš u tom trenutku „piii piii!”, čujem sirenu. I ne mogu a da je ne prepoznam. On je! Moj brat. Nisam ga videla ni čula nedelju dana. I bilo mi je krivo zbog toga. To jest, mislila sam da će se vratiti kući odmah nakon poslednje svađe s tatom, ili barem posle jednog dana, maksimalno dva. On je ipak izdržao celu nedelju van kuće, ne znam kod koga je spavao, a onda je došao i da pokupi sve svoje stvari! Kakav car je Rasti Džejms! Mislim, s jedne strane mi je nedostajao, ali ipak ja volim osobe koje kada kažu nešto posle to i urade.
,,I, šta ćeš sad?”

Smeška mi se sa svog motora, predivnog plavog „trijumfa” sa skroz srebrnim auspusima, hromiranim, i s dugim sedištem, crnim, od kože.
„Hoćeš sa mnom?” Gleda me i pruža mi drugu kacigu. „Imam iznenađenje za tebe.” Onda se nasmeje, predivno. Nema druge. Previše mi se sviđa Rasti Džejms. Uvek je preplanuo, možda zato što ima taman ten i bele zube koji se ističu na njegovom licu. Možda zato što vozi motor i uvek je negde u pokretu. Ili možda zato što, kao što mama kaže, sunce ljubi lepe ljude!. Hm, ne znam. Kako god, trčim ka njemu, uzimam kacigu i brzo je stavljam i onda ga grlim i hitro se penjem, spuštam stopalo na pedalu i voila, stavljam drugu nogu s druge strane, kao da se penjem na kozlić. Jako ga stežem oko struka. A Alis i Klod i neke druge devojke me gledaju. Rasti im se do bola sviđa... i više od toga! Svi bi hteli da imaju takvog brata ili prijatelja ili dečka, u svakom slučaju, na ovaj ili na onaj način sve bi sada želele da su na mom mestu... Ali tu sam ja! „Čauuuu...”
Uspevam da ih pozdravim oslobađajući desnu ruku ka njima. Ali samo nakratko. Rasti je ubacio u prvu i motor skače unapred. Jedva stižem da ga ponovo zagrlim a već ulećemo među druge automobile. Vetar u kosi. Gledam se u ogledalce ispred sebe. Oči su mi poluzatvorene, a pramenovi kose, svetloplavi čuperci, izviruju ispod kacige. U torbi nalazim svoje „rejban” naočari. Stavljam ih samo jednom rukom, polako, drške naočara mi se prvo zapliću u kosu, onda idu iza uha, onda su konačno na mestu. Eto tako. Sada mi vetar manje smeta. Sada lepo vidim ulicu. Lungotevere. Pravac centar. Udaljavamo se od škole, od kuće...
,,E, a gde idemo?”, vičem da bi me on čuo.
„Šta?”
„Gde sad idemo?”
Rasti Džejms se smeška. Vidim ga u retrovizoru, pogledi nam se ukrštaju. „Rekao sam ti da imam iznenađenje!”
Onda malo više ubrzava, a ja ga jako stežem, i tako bežimo, daleko ud svih, izgubljeni na vetru.
Malo kasnije. Rasti Džejms usporava, spušta brzinu i skreće levo. Silazi, ide uz reku. Podiže se na pedalama motora da bi preskočio poslednji mali stepenik. Ja radim to isto da ne bih razbila zadnjicu sedište. Vidi me i smeška se. „Bravo!”
Onda oboje skačemo, opet sedamo i on nastavlja da juri, menja brzinu, ubrzava, daje gas, ide, po biciklističkoj stazi, uz reku.
„Evo...” Malo kasnije usporava. „Stigli smo.”
Gasi motor i poslednjih nekoliko metara prelazimo u tišini pejzaža oko nas. Samo poneki galeb gore visoko svojim krikom prekida tiho proticanje Tibra.
Rasti Džejms spušta nožice motora i pomaže mi da siđem.
„Jesi li spremna? Evo ovde...”
Pokazuje mi predivan brodić ispred nas. „Od danas, ako me tražiš možeš me naći ovde. Izvoli!”
„Ma daj... tvoj je, ozbiljno? Kupio si ga?”
,,E baš, šta ti misliš da sam ja? Hajde, penji se.” Pušta me ispred sebe. „Ne, ne, ti idi prvi.”
„Okej.”
Tako se on prvi penje na pasarelu koja povezuje brodić i obalu reke.
„Možda ću ga jednog dana kupiti, ali ko zna. Zasad ga iznajmljujem, i to po vrlo dobroj ceni.”
Ne pitam ga. Već sam ispala dovoljan kreten kad sam ga pomisli da može da ga kupi. Ali on se brine o tome da zadovolji moju radoznalost.
„Zamisli, dali su mi ga za samo četiristo evra mesečno.”
Samo, mislim ja! Ja toliko uspem da uštedim za godinu dana. Ali ako mi je on tako rekao, to znači da je cena fantastična i da treba da se pravim oduševljena.

„O, bravo... čini mi se da je dobar.”
„Dobar? Odličan je. Dakle, ovo je dnevna soba”, pokazuje jednu veliku sobu sa stolom u sredini i starim foteljama razmešteni po stranama sobe. Sve je mnogo staro i upropašćeno, ali ne želim t da mu govorim.
„Pa baš je velik dnevni boravak...”
„Da, malo je starinski, dugo niko nije tu boravio. Dođi, ovo je kuhinja.”
Ulazimo u skroz belu prostoriju, vrlo osvetljenu. Gore je sva u staklu, a dole postoje stepenice koje vode na krov. U sredini stoje ogromni šporeti, skroz gvozdeni, uopšte nisu zarđali.
„Vidi”, otvara jedna vratašca. „Ovde ispod ide plinska boca.”
„Kao na moru!”
Govorimo to u isto vreme i počinjemo da se smejemo. Onda ga gledam na trenutak i ostajem da ćutim. Onda Rasti Džejms pruža desnu ruku.
„Da, znam na šta misliš, daj, hajde...”
Onda oboje pružamo svoju desnu ruku, potom spajamo maliće, smejemo se i pravimo našu smešnu klackalicu od spojenih malića: „Je'n, dva, tri... Flok!” Onda ih puštamo.
„Dobro!” Počinje da se smeje. „Dakle, ono što smo poželeli ima i da se ostvari!”
Naravno, ne govorim mu svoju želju, ako mu kažem, neće se ispuniti, a neću je reći ni vama. Ali vi sigurno možete da zamislite koja je, zar ne?
„Dođi, ovo je spavaća soba...”, zatim otvara vrata u dnu sobe. ,,S kupatilom... Kako ti se čini?” Širim ruke i sležem ramenima. „Uh, stvarno ne znam šta da ti kažem. Ovo... ovo je... predivno”,
onda opet idem u dnevni boravak. „Ogromno je, ima baš mnogo prostora!”
„Aha, ovde hoću da stavim sto za sebe. Ovde dve slike, ovde ormarić...” Rasti šeta po sobi i pokazuje mi svaki ćošak. „Ovde bele zavese, ovde tamnije, ovde lampu, ovde policu za televizor i, naravno, televizor. Ovde veliki kauč za gledanje TV-a, a ovde niski stočić na koji mogu da spuštam stvari...”
Idem za njim, sviđa mi se, izgleda kao da ima jasne ideje o tome kako će rasporediti stvari, boje, osvetljenje.
„S ove strane, pošto sam video da odatle ujutru dolazi sunce, staviću svetloplave zavese, a ovde napolju cveće”, onda staje. Kao da se smiruje. „Biće potrebno neko vreme da pronađem sve ove stvari, pored, naravno, nešto para.”
Gleda me s puno nežnosti i prvi put mi se čini kao da je malo mlađi nego što jeste. Ali samo na trenutak.
„O, ma nema problema... Neki dinar već imam sa strane, i dalje pišem, a usput to što napišem nudim ljudima, pre ili kasnije, nešto će izaći. Zato što danas kreveti, police, stolovi, ma nećemo o tome... sve previše košta!”
„Hm, ali ima ono mesto, kako se zove, daju uvek reklamu na plakatima po ulici, tamo je sve mnogo jeftino! A da, Ikea. Jedino što posle sve moraš sam da montiraš!”
,,E, Karo, da znaš da si mi dala odličnu ideju! Čekaj da okrenem jedan broj...”, vadi mobilni iz džepa i pritiska dugmiće. Ne verujem. Rasti Džejms ima i broj Ikee?
„Mama...”, gleda me i smeška se, „ćao, ovde sam s Karo. Hteo sam da ti kažem da će malo kasniti... da, ješće sa mnom, okej? Ne, ne u Meku, kunem se! A? Kad se vidimo... Kad se vidimo...” Gleda me i namiguje. „Uskoro, baš uskoro... moram nešto da ti pokažem... Da, da, čim bude gotovo, videćemo se! Okej, da, zvaću te. Ćao mama.” Spušta slušalicu. „Jesi videla? Završeno! Zakuni se da joj nećeš ništa reći. Hoću da je iznenadim i da je pozovem kad sve bude sređeno.
„Kunem se!”
„Dobro, onda hajdemo.”

„Gde?”
„Kako gde? Pa bila si tako genijalna... u Ikeu!”
Mislim, uskoro smo već bili tamo i kunem vam se da se nikad nisam tako zabavila. Dakle, kao prvo, jeli smo tamo i to je bilo pomalo kao da smo išli u. Švedsku. To jest, nikad nisam bila tamo, ali postoji neka vrsta samoposluživanja gde su imena jela na švedskom. Osim kasira, koji mora da su iz Tufela ili odnekud slično, pošto su govorili s jakim rimskim naglaskom koji, osim kod nekog tatinog prijatelja bolničara s poliklinike na kojoj on radi, dosada nisam čula. Kako bilo, uzeli smo po komad odličnog lososa s čarobnim krompirićima Iz rerne i onda neki čudni crni hleb, isto švedski, s tako finom i kompaktnom sredinom da pomisliš da se od nje nećeš mnogo ugojiti. Ova misao me je, na kraju, ohrabrila. A posle je bilo prelepo. Ikea je pravi grad! Prepuna nameštaja svih vrsta, soba, sobica i staklenih vrata i prozora i zavesa, dnevnih soba, svega već montiranog, tako da odmah dobijaš ideju. A onda i tanjiri, čaše, lampe, peškiri, sveće. Sve u svemu, šta god da tražiš, tamo nadeš! Mi smo se šetkali, a pratio nas je jedan prodavač, izvesni Severo, kakvo ime, a? Koji je pritom bio sve samo ne strog, jel'... U stvari, Rasti Džejms i ja smo se pravili da smo par i da sam ja ta koja uvek odlučuje, što se realno dešava kod nekih parova. Na kraju je žena uvek ta koja bira, posebno ako se radi o opremanju kuće. A muškarac... hm, muškarac plaća!
„Vidiš, Rasti, htela bih onakve zavese, s onim ormarićem, i onaj tepih za sobu i još onaj sto i onaj... i onaj drugi isto...” A Rasti se smeška i govori „da” i pušta me da sve ja biram. I samo ponekad mi nešto predloži. „Ali zar nije bolje da uzmemo nešto malo svetlije? Znaš kakva je kuhinja? Bela.”
„Da, tačno, u pravu si.”
A Severo nastavlja da gleda dole u kodove svega onoga što biramo. A na kraju smo i uzeli brdo stvari.
„Eto, gotovo, trebalo bi da je to to!” Severo pruža Rastiju papir, a on proverava spisak.
„Da, sve je u redu.”
Onda zajedno idu ka kasi. Severo mu objašnjava da će mu, ako plati malo višu cifru, za dva dana dostaviti nameštaj na brodić, a ako plati, je li, neku drugu cifru, oni će mu čak sve i namontirati.
„Ne, ja ću se pobrinuti za to, ali ako mi ih kamionom dovezu do tamo, to uopšte nije loše.” Zatim Rasti Džejms potpisuje i mi zadovoljni krećemo ka izlazu.
„Čekajte, čekajte...” Severo trči za nama.
„Zaboravili ste ovo...”, zatim nam daje fotokopiju sa svim onim što smo izabrali i još i Ikein katalog. „Ako primetite da vam još nešto nedostaje, možete potražiti ovde...” Zatim nam daje katalog. Onda ostaje da stoji tu pred nama i da nam se smeška.
„Mogu li nešto da vam kažem?” I ne čeka da mu kažemo da. „Vi ste tako divan par. Nisam nikada video nikoga ko se tako slaže”, a onda nam se fino i zadovoljno nasmeje. Mislim, koji lik je ovaj Severo! Nema baš nikakve veze sa svojim imenom, ne znam, od tog momenta ja bih ga zvala Slađan ili Simpa ili Veselko ili, evo, Vedran. Ali sigurno ne Severo!
Kako god, Rasti Džejms me grli i smeje se.
„Sve je to njena zasluga, to što se tako lepo slažemo”, onda me još jače steže i vodi me kao da sam stvarno njegova devojka. I u tom trenutku, kunem vam se, činilo mi se kao da imam bar petnaest godina, ili šesnaest, ili osamnaest, sve u svemu, osetila sam se kao žena. Ali, iznad svega, kao najsrećnija žena na svetu.
Simpl plen, When I'm gone. Slušam je na ajpodu i razmišljam kako bn bilo kad bih ja iznenada otišla. Ne, ne mislim kad bih umrla. Samo otišla. Kao što je uradio Rasti Džejms. Ali da, na primer, živim u Londonu. A da sve ostavim ovde. Da pišem samo mami i bratu. Oni bi možda bili i jedini tužni zbog mog odlaska. Nebitno, na stranu to, pošto je ionako samo san, treba da se vratim u realnost. Jutros je Kudini pokušao da obori rekord i da ude u uži izbor na www.scuolazoo. com. Ja mislim da neće proći, pošto je neki Ričardi iz škole iz Talentija bio ispred njega. Pokazao nam je fotografiju na času engleskog, u kabinetu u kome su i kompjuteri, čija bi upotreba, svakako, trebalo da bude malo drugačija, dobro, ali i ovo je neka vrsta učenja.
„Gledaj... gledaj... Kakvu jadničku facu ima, a prvi je! Mislim, ovaj Ričardi vodi. Jel' vi to uopšte kapirate?”
Mislim, ovaj Ričardi, koji meni i ne izgleda loše, ima lepo lice, ali prvenstveno je smislio foru za svog profesora koja je mnogo jaka! Ušao je obučen kao pop, na štulama, blagosiljao je razred i izašao kroz vrata sagnuvši se, nije čak ni pao!
„Šta, dobro je!”
„Da, ali mislim, Ričardi navija za Romu!”
„Pa kakve to ima veze?”
„Pa, mislim, za mene ima.”
Kao da je ovo takmičenje pomalo bez granica, sve se važi. To jest, Kudini je šiznuo. Uopšte se ne slaže.
,,E, za mene je tako. Nema veze, imam ideju. Betoni, dođi”, onda počinju da pričaju u ćošku. A Kudini mu sve objašnjava na uvo i povremeno se odmiče. „Razumeš?” A onda nasravlja na Betonijevo uvo. „Strava, zar ne?”
Betoni se smeje kao blesav. „O, bravo, strava... Sigurno ćeš pobediti tog smrada Ričardija.” To jest, sad već svi imaju nešto protiv njega. Kad bi barem poscojao neki razlog. Ma!
Solidarnost Farnezine. Zvaću je tako, imenom naše škole.
Vraćamo se u učionicu jer uskoro počinje italijanski. Svi brbljamo, kao i obično, dok čekamo profu, osim Betonija, koji pokušava mobilni da namesti najbolje moguće, kao da je uvek i jedino radio na filmu.
„Kako hoćeš, sa zumom? Ili kao panoramu?”
Kudini ga gleda zbunjen. „Čoveče, šta radiš ti, sad me zajebavaš? Kako hoćeš, bre! Bitno je da ne pogrešiš, da me dobro snimiš. I, pazi, ovo mogu da uradim samo jednom jer će posle svi provaliti foru i onda ništa!
Da, ono što je smešno jeste da se danas s ovim mobilnim telefonima može sve. To jest, prvo su služili isključivo za razgovore. Sad su na telefonima ajpodi, kamerice, kompjuteri da ideš na net i ko zna šta još što ja, iskreno, ne znam da koristim. Da, eto zato koštaju tako mnogo. I eto zašto su i meni ukrali moj! A njegova najveća vrednost bio je Masijev broj! Ma neću da mislim o tome. Baš u tom trenutku stiže profa Leone.
„Dobar dan, deco. Ajmo, svi na mesta!”
Profa ide do katedre i seda. Spušta torbu, otvara je i vadi svoje fascikle.

„Dakle, danas, kako smo se i dogovorili, propitujem.” Otvara svoju sveščiću i proverava imena koja je ispisao. Kudini gleda Betonija i daje mu znak glavom, kao da mu kaže ,,E, je li sve okej? Sve okej, snimam!”
Betoni, kao i obično, daje znak palcem: „Smiri se, smiri se, sve je okej” .
Zato što s Betonijem nikad ne treba da brineš, tako on kaže. A meni Kudini izgleda više nego nervozan. Prof Leone kažiprstom ide po dnevniku.
„Dobro, prvi za danas treba da bude... treba da bude... Kudini!”
Profa Leone podiže glavu ka njemu. Kudini za trenutak gleda Betonija, koji snima mobilnim i klima mu glavom, snima profana. Onda Betoni okreće telefon ka Kudiniju, koji guta knedlu i počinje.
„Profesore, danas me nećete pitati, a znate zašto? Zato što ću ja da pobegnem!” I dok to govori, hvata zalet, skače na sto Rafaelijeve, najveće bubalice u odeljenju, i iskače kroz prozor.
„Aaaaaa!” A onda bum! Kakav udarac, ludilo! Profa Leone i mi i Betoni, svi trčimo ka prozoru.
Kudini je nasred dvorišta, ispružen, jedna noga mu je skroz iskrivljena.
„O bože, ma on je lud! Slomio je nogu! Povredio se!”, urla profesor Leone.
Betoni nastavlja da snima mobilnim. Ja odmahujem glavom. „O, Kudini je stvarno lud! Skočio je s drugog sprata! Možda je mislio da smo i dalje na drugoj godini, kad smo bili na prvom...”
Betoni zatvara telefon. „Dobro, dosta je. Nema više snimanja! Ma šta prvi i drugi sprat! Kudini je mislio da je i ispod ovog prozora terasa!”
Betoni gleda Rafaelijevu, ova čisti svoj sto, pošto je Kudini tu spustio nogu pre nego što je skočio. „Uvek sam govorio da ona donosi nesreću.”
Tako su Kudinija odveli u bolnicu. Pouka: stavili su mu nogu u gips i moraće da ga nosi mesec dana. Profa Leone je, da bi ga zaštitio od haosa kod načelnika, rekao da se dok je pravio neki štos okliznuo, ali da je on ipak morao to da zabeleži u dnevnik. Ali najbitnije je da taj video-snimak, sa sve tim poslednjim treskom, koji je Betoni savršeno odradio, sada vlada na listi na sajtu www.scuolazoo.com, čak je prvi! Iznad Ričardija, romaniste, kako ga ovaj zove. „Idemo!”
Snimio se čak i u bolnici, da bi opet bio na sajtu.

„Vidite, to da bi se pokazalo drugima da ovo nije foto-montaža kao što mnogi rade... Ja sam pravi!”
Stvarno je lud ovaj Kudini. Kako god, išli smo na smene da ga obilazimo, svi pomalo.
,,E, nemoj da mi dolazi Rafaelijeva, ne znam kako, ali ima da mi se slomi i druga noga!”
,,E sad, nemoj tako da pričaš. Ružno je da neko sad nosi etiketu baksuza...”
„Baksuza, a? Samo ti nju nemoj da dovodiš! A mi nećemo nikom ništa reći, važi?”
Kudini se smeje i otvara čokoladice koje mu je donela Alis, a sledi ga naravno i Klod! Stvarno je nepopravljiva, Klod! A na svoj način i Kudini! Ipak, postao mi je simpatičan. Ne znam da li zato što se povredio. Možda zato što je zbog priče s gipsom morao da ostane miran, da se ne kreće. Ranije je uvek bio usplahiren. Filo uvek kaže da ga je opseo đavo, i da pre nego što ga pozoveš u kuću treba da pozoveš egzorcistu. Nije važno, tog dana kad sam bila u bolnici bio je miran, skroz ljubazan, skoro vaspitan.
„Hoćeš li da mi napišeš nešto lepo na gipsu? Lepo mi to uradi, Karo, stalo mi je do tvog potpisa... mislim, kad ti nešto napišeš, biće prelepo! Predobro crtaš.”
Zaista, već sam čula da to govori i Silviji Kapriolo i Paoleti Tondi, a njih dve stvarno dobro crtaju, mislim, shvataju perspektive, dimenzije, senke i kontraste. Ja se, da kažem, više snalazim u priči sa stripovima. Da, da.
,,I šta, samo tako?”
„Polako, Kudini, ponela sam i flomastere od kuće. Ne smaraj, znaš!

I tako, za tren oka, već sam koncentrisana samo na njegov gips. Plavo i teget, onda narandžasto za kljun, uokvirujem crnim i crtam mu čak i cipelice! Na kraju, posle otprilike pola sata, kad se podignem s tog gipsa, Kudini nije više u svojoj koži.
„Hajde, pomeri se, pomeri se, hoću da vidim...” Previše je radoznao.
„Čoveče...”, ostaje bez reči.
„Sviđa ti se?”
„Mnogo!” Gleda u to, sav je zadovoljan. A ja se opet približavam s crnim flomasterom.
„'Ej, šta radiš, nemoj da mi pokvariš to, ne diraj ništa, ovako je savršeno.”
„Ali moram potpis da stavim!”, i pišem Karo dok mi se Kudini smeška.
,,E, Karo, mnogo mi je drag ovaj orlić što si mi ga nacrtala. Plavo-beo kao moje srce, kao nebo, kao gaćice devojke iz mojih snova...” ,,E, dosta!”
Baš u tom trenutku ulazi Kudinijeva majka.
„Frančesko, kako ti je? Kako noga?” Ljubi ga u obraz. „Sinko moj, toliko si me zabrinuo. Ne spavam noćima”, i dalje ga ljubi po obrazima.
,,E, mama, daj, vidiš da imam ljude...” Klod, Alis i ja se gledamo, smejemo se.
Alis, uvek spremna, kaže: „Ne brinite, gospodo.”
Ali Kudini se prevrće po krevetu. „Da, ali noga je moja. Mama, bre, skroz si se navalila na mene.”
„Izvini, izvini. Gledaj šta sam ti donela. Došli su i tetka i Đorda i Mikele”, tada ulazi jedna gospoda koja bi trebalo da je jako elegantna, samo što je previše naparfimisana i nosi preterano veliko krzno, kao naduvano... Takvu životinju nisam nikad videla ni u dokumentarcima. A još je i toliko našminkana, s mindušama i ogromnim lancem, mislim, ako se saplete i padne, ko će nju podići?
„Frančesko... ma šta ti izvodiš?”, i tetka se, mamina sestra, baca na Kudinija i počinje da ga ljubi. „Ajoj, tetka!”
”Ma šta je sad...”
„Mislim... bacila si se cela, i torbu si bacila, sve, na gips.” ,,A, izvini.”
„Ma ne, samo malo pazi.”
Zatim Kudini pozdravlja svoje rođake: „Ćao Dorda, kako si?
„Kako si ti?”, smeje se devojka. Mnogo je skromnija od mama-tetka uragana „grudi gore”, pomalo je stidljiva i mnogo slatka, mrvica šminke, svetlosmeđa ravna kosa, farmerke i narandžasti džemper Brat je, međutim, u trenerci. Nosi lepu crnu „adidas” trenerku i sportsku torbu preko ramena, s dva reketa unutra.
„'Ej, izgledaš mi ko Nadal”, smeje se Kudini i pokazuje prstima na njega. Mikele se  kao nasmeje. „Eventualno Federer. Igram više u njegovom stilu i manje sam istripovan.”
„Da, da, ionako uvek dobija Nadal!”
„Na šljaci da.” Mikele je izgleda potpuno drugačiji od Kudinija. Niži je, kosa mu je crvenkasta, kratko ošišana. Precizan je, mršav, ali ne suviše, jednom rečju — snažan. Sladak je, a i izgleda vaspitano. Zbog ovoga je potpuna suprotnost Kudiniju. Klod čisti prste koji i dalje mirišu na čokoladu i kreće, kao i uvek, na svoj način.
„Znači, igraš tenis...”
A Kudini je ne pušta ni sekundu: „Ne, reketima čisti đubre po ulici... E, ti kad nešto izvališ, ma to pršti na sve strane!” Onda je Kudini kao tužan. „Problem je u tome što ti toga nisi svesna...”

Alis i Đorđa se smeju. Mikele pokušava da sredi situaciju. „Da, igram turnir ovde, u blizini. Uskoro ću tamo... A često i po podne držim časove tenisa da bih zaradio nešto.” Gledam ga. Pogledi nam se ukrštaju i on mi se nasmeje. Sladak je. A i jako je to što podučava tenis da bi zaradio neku kintu. Malo je kao Rasti Džejms. Mislim, ni Mikele neće da opterećuje svoje, iako verujem da to za njih i nije neki problem, za razliku od mojih.
„Jel' jedan čas mnogo košta?” Odlučujem da se uključim u razgovor.
„O... ne košta mnogo, a ja se uvek dogovorim na neki način. Tenis je previše lep da ga ne probaš bar jednom.”
Smeškam se. „Bilo bi super...”
Mikele postaje profesionalan ,,A jel' znaš da igraš?”
„Nisam nikad probala, mada možda imam talenta. Dobro mi idu sportovi.”
Klod klima glavom, potvrđuje da ne lažem. Alis pravi nadmenu facu. Ne znam zašto je nekad pomalo ljubomorna na ove moje situacije. Izvini, zar nisi mogla i ti da pričaš? Kao da smo svi zanemeli.
Klod se malo povratila i odlučuje da se umeša: „Ja sam probala jednom... Nisam bila loša.” Kudini je opet ne pušta.
„Da, ona je mnogo jaka u sportu... kad igramo košarku, koristimo je kao loptu!”, i sam počinje da se smeje. Kao i obično mora sve da pokvari; baš u tom trenutku, na sreću, ulaze dve bolničarke.
„Izvinite, morate da izađete iz sobe... Moramo da počistimo, da prekontrolišemo bolesnika pre nego što krene vizita. Hvala.” Jedna od njih dve je plava, malo bucmasta, ali baš slatka, možda malo previše našminkana, ali s grudima koje nema ni moja sestra kad pretera s puš-apom. A Kudini, naravno, naslanja laktove na krevet i povlači se malo unazad, kao da hoće da se lepo namesti, da bude pristojniji, ako je to uopšte moguće. I po prvi put izgleda kao da se slaže s jednim zvaničnim zahtevom.
„Da, da, morate da izađete...” Mama i tetka ga cmaču, ovaj put mnogo užurbanije i na kraju se svi nalazimo u hodniku bolnice.
„Ćao...” Mikele i Đorda nas pozdravljaju.
Mikele kao da bi hteo da kaže još nešto, ali onda se predomišlja i odlazi. I Kudinijeva mama nas pozdravlja. „Doviđenja, devojke, hvala što ste svratile.” I tetka isto. „Da, bile ste baš slatke.”
Mi onda ostajemo malo da ćaskamo u hodniku.
„E... a ovde nema neki aparat s čokoladom ili s nečim drugim za piće?
„Klod, ali malopre si pojela sve Kudinijeve čokoladice...”
„Da, ali sad stvarno nisam gladna, žedna sam. Zar je moguće da nema neka fontanica, ništa?”
„Da, da, ti si baš žedna.”
„Žedna sam, žedna sam, dehidriram... a znate i da tečnost pomaže pri mršavljenju, otapa masti.”
„Da, ali ne i ono što ti hoćeš da piješ... čokolada!” ”O bogo, kakav si ti sitničar...”
U tom trenutku prolazi neki doktor. „Izvinite”, Klod mu prilazi. „Ovaj, znate li da li ovde ima neka fontana, ona što prska uvis... mislim, da pijem vode?”, i gleda nas, u stvari, da budemo precizniji, gleda mene, kao da hoće da kaže jesi li videla... šta si ti mislila?
„Da, vidite, naći ćete česmu ispred toaleta, tamo skroz dole.”
I tako se Alis, Klod i ja uputimo ka dnu hodnika. Klod, možda iz razloga što konačno više nije žedna, izgleda kao probuđena.
„O, pa uopšte nije bio loš onaj Kudinijev rođak.”

I Alis kao da se slaže. „Ako ništa drugo, vaspitaniji je... A još je sladak.”
I ja se slažem s njima. Još sam videla i da me gleda i tu je bilo gotovo, kada vidiš da ti nekoga interesuješ, automatski ti se malo sviđa... barem je kod mene sad tako.
Klod počinje da se smeje.
„Šta je, zašto se smeješ? O čemu razmišljaš?
Klod prilazi fontanici: „Bio je baš strava... skroz sportski obučen...”
Alis podiže obrvu i gleda je. „Okej, kao što reče Kudini malopre, ti si lopta za basket, a ja bih, je li, volela da budem njegova loptica za tenis!
Klod pušta vodu i počinje da pije. „Alo, iskudiniraćeš se.”
Klod prestaje da pije i gleda me. Usne su joj i dalje mokre, a lice radoznalo kao u deteta. ,,A šta hoćeš da kažeš, Karo?”
„Da Alis počinje mnogo da se tripuje!”
„Da, važi, hoćeš da kažeš da ti se Mikele nije svideo.”
„Nije mi se svideo”, kažem opušteno, bez problema. „Ali gledao te je...”
„Devojke, slušajte, šta radimo?” Klod se ubacuje u našu diskusiju. .,Zašto ne odemo u...”
„Ne, ja moram da učim...”
,,I ja, a i sutra imamo kontrolni iz matematike.”
„Drugi čas... Kao da ćeš da učiš.”
„A šta je prvi čas?”
„Veronauka.”
„Eto... opušteno, možeš da se pomoliš i da se nadaš da ćeš dobro proći.
Smejemo se i tako izlazimo iz bolnice. Svakako, ako ipak malo razmisliš, ne bi trebalo to da radimo, s obzirom na to da ljudi tamo dolaze zato što imaju neki problem. Ali činjenica da je Kudiniju u stvari tako dobro samo nas raduje, a bolnica je na kraju mesto kao i škola... ozbiljno, ako ne moraš da budeš tamo, onda je strava! Ali kada izađemo iz dvorišta, dođemo do Alisinih i Klodinih kolica, ja poželim da tu stoje i moja, ali umesto kolica, tu je on: Mikele. Stoji tu s torbom za rekete na ramenima i izgleda da mu je malo neprijatno.
Alis, Klod i ja se gledamo. Klod se smeška. „Mene čeka.”
Ali Alis je u ovakvim situacijama uvek užasna. „Da, kako da ne! Čeka Karo...”
„Jesi li sigurna?”
„Hiljadu posto.”
Ja ništa nisam rekla. Ponekad je bolje ostati izvan nekih diskusija. Ali posle, da bih bila fina prema Klod, rekoh: „Zašto to kažeš?”
Dok se polako približavamo, nema više sumnje. Mikele ide pravo ka meni. Alis podiže obrvu i gleda Klod. „Jesi videla? Šta si ti očekivala?”
Klod, koja ne zna kako da joj odgovori, pokušava nekako da se izvuče. „Rekla sam to samo onako... šalila sam se.”
Mikele je sad skoro ispred mene. Klod i Alis mi se predivno osmehnu, kao da smo super drugarice, što i jesmo, nego šta, samo što smo se malo zezale s njim. „Karo, idemo mi...”
„Dobro, vidimo se sutra u školi.”
Mikele ih pozdravlja klimanjem glave i pušta ih da odu. ,Jel' imaš i ti auto?” Koji smor, mislim, odlično počinje, kao prstom u oko. „Ne.”
„Pa onda, mogu li ja da te odbacim? „Naravno, zašto da ne.” Hodamo.
„Izvini, ali zar nisi imao turnir?”

Mikele mi se smeška. „Da, ali izvukao sam nekog Gracijanija. Izgubio bih sigurno. Mnogo je jači. Tako da je bolje ako ne idem, mogu bar da zamišljam kako sam imao mogućnosti da ga pobedim.”
Smejem se. „Tačno. Ipak, pre ili kasnije ćeš morati da se suočiš s tim Gracijanijem.”
„Pre ili kasnije. Bolje kasnije!” Smeje se i otvara mi vrata preslatkog „smart kabrija”. Najnoviji model, doubletwo. Ide pozadi, stavlja torbu s reketima. Goveče, kako je lepo unutra, kožna sedišta, skroz crna kontrolna tabla, radio s CD-om i ravan ekran za DVD. Prelepo. Ovo je auto za starije. To znači da je i on stariji! O bože, o tome nisam razmišljala... Ulazi u kola i smeška se. I ja se smeškam, mada mi je sad malo neprijatno. Isuse, pa koliko onda on ima godina? Zato je tako precizan, turnir, auto, taj način govora, njegovi odgovori kojima je hteo da pomogne Klod... Dosta mi je, ne mogu više. Bolje da ga odmah pitam.
„Izvini, aaa... mislim, ovaj auto je stvarno prelep” Nisam izdržala. Šta, prvo pitanje koje ću nekom da postavim treba da bude koliko godina ima? To je kao da priznajem da se bojim nečega. Ali čega, mislim. Na sreću, on se upliće u moje misli.
„Sviđa ti se... Moji su mi ga poklonili pre dva meseca... Za lođendan.” Gledam ga i smeškam mu se. Mogao je i da kaže koliko ima godina, zar ne? „Za osamnaesti.”
Kao da mi čita misli. Onda me Mikele gleda.
„A...”, smejem se sva srećna.
„Mogu li nešto da te pitam?”
„Naravno...”
„A koliko ti imaš godina?” Za trenutak ćutim. Ja?”
„Da”, opet mi se nasmeje. Naravno. Koga je drugog mogao da pita, kako sam glupa.
„Četrnaest...” Slažem za neki mesec. Ponekad neki detalji nisu toliko ni bitni, zar ne? Mikele se smeje. Izgleda kao da je zadovoljan mojim odgovorom.
„Čuj, a jel' moraš odmah kući ili možemo malo da se provozamo? Ionako je turnir dosad već gotov.”
„Hajde da se provozamo.”
On tada kreće i mnogo je zabavno. Izgledao je uštogljen, ali uopšte nije! Podiže krov na automobilu i daje mi kačket i naočari.
„Uvek nosim po dva para, znaš. Možda ih ona druga osoba nema.”
„Aha.” Smeškam se i stavljam kačket i držim ga rukom. Stavljam i naočari. Ogromne D&G s mutnim staklima i s crvenim oznakama na drškama, malo su kao iz sedamdesetih, ali to je strava. Dobro pokrivaju oči i vetar ti nimalo ne smeta. U stvari, u torbi imam par naočara. Ali mislila sam da je ružno da to kažem. On je tako fin. Sladak je ovaj „smart”. Nisam se nikad vozila u njemu, a s podignutim krovom stvarno je predivan. I Rasti Džejms bi jako voleo automobil.
Otvoren, ih, to je njegov san. Rekao mi je da bi za njega vrh bio neki stari „mercedes”, svetloplava pagodica. Rekao mi je da ne koštaju mnogo ti stari automobili. Ipak, ko zna kad će moći sebi to da priušti, zasad je mogao da uzme brod i to je po meni već nešto. Čak i nameštaj iz Ikee, iako mi je rekao da će ga platiti na rate. Kad smo već kod toga, ko zna da li mu je stigao. Malo kasnije ću baš da ga pozovem. „Hej, jel' bi htela nešto toplo?”
Da, čoveče, već je novembar, malo je čudno ovako se vozikati. Izgledamo kao dva fanatika u Majamiju s kačketima i naočarima za sunce u onim automobilima što jure uz plažu. Samo što je ovde, je li, pomalo hladno.
„Da, vrlo rado.”

Mikele mi se smeška i onda skreće, vodi me ko zna gde. Ne pitam ga. Ne žurim. Znatiželjna sam i opuštena. Spuštam glavu na naslon i osećam se pomalo kao gospodarica sveta. Ko zna, možda ću jednog dana i ja imati svoja kolica. Sad bi nam trebalo malo muzike.
„Imaš neki CD, Mikele?”
„Zovi me Lele... Uzmi, stavi ovaj.” Daje mi ajpod. „Tu na tabli ima i kablić. Izaberi koju hoćeš pesmu.”
„Okej, hvala... Karo.”
„Šta? Što mi kažeš 'hvala, Karo'?”
„Ne, izvini.” Praskam u smeh. „Rekla sam ti hvala za ajpod, a onda Karo... Zato što ti mene treba da zoveš Karo!”
,,A, nisam shvatio.” Pa se i dalje smejemo. Stvarno je bila smešna situacija i na kraju biram Mobija, kog obožavam, In My Heart. Naravno, ne bih volela da to izgleda kao neka poruka. Ali Mikele se smeje, tačnije, Lele. I kao da ne obraća previše pažnju. Dobro mi je i neću da razmišljam o tome. Na kraju me vodi na neko ludilo mesto u Ulici hodočasnika, mesto se zove „Šam” i ima sve vrste čajeva, čak i one domaće, od trava. A možeš i da pušiš nargile. Mi to i radimo. Mene to više podseća ne neku vrstu džointa, poput onih što ih ponekad savija Kudini, i od kojih, samo li ih pomirišeš, odmah zaglupiš! Da, mislim, jeste da se od njih smeješ. Ali ti je ujedno i zlo. Klod, koja pomalo puši, jednom je probala da povuče nekoliko dimova, ali je po podne povraćala. Bila je očajna. Ja mislim više zato što je tad nekako bila smršala, ni zbog čega drugog. Kako bilo, mi se super zabavljamo, Lele i ja. Ja uzimam nargilu od divlje ruže i meda. Uopšte nije loša. A onda nam donose i slatkiše, stvarno dobre, i ja pojedem nekoliko, lagani su, a i ovde je lepo jer se svuda oseća gomila mirisa: slatki koren, jasmin, tropsko voće, prirodne esencije pomešane s duvanom. Zatim dolazi izvesni Jusef, mislim da je on vlasnik, i on nam pokazuje tablu okačenu na zidu na kojoj piše
„Zabranjeno pušenje”. „Kod nas ovde su cigare i cigarete prognane, dozvoljene su samo nargile...” Tada nam daje lulu za dve osobe i zajedno pušimo malo toskanskog duvana s ukusom meda i jabuke! Malo se smejem, a malo mi dode i da se zakašljem jer je duvan dosta jak. Eto, sad smo opet u „smartu”, lep ukus mi je u ustima, malo sladak, i nije mi gadno i oboje smo kao namirisani tamjanom.
,,E pa, hvala ti, bilo mi je baš lepo.”
„Ma šta ti je, i ja sam se silno zabavio. Ti ovde živiš?”
„Da”, pokazujem mu zgradu. „Na četvrtom spratu.”
,,A kako ti je prezime?”
„Bola...”
„Okej, uzmi, ovde sam ti napisao svoj broj telefona”, i daje mi posetnicu lokala u kom smo bili,
„tako onda možeš da biraš. Ili ideš tamo da piješ čaj s nekom od drugarica, ili me pozoveš... Izdao sam im naređenje da te ne puštaju da uđeš s nekim drugim. Mislim, izvini, ovo mesto sam ti ipak ja otkrio!”
„Dogovoreno...”, uzimam vizitkartu i stavljam je u džep. Onda bih htela da kažem nešto duhovito. Ali na kraju mislim da mi i ne nadolazi bogzna šta. „Ali onda ni ti ne treba da vodiš nijednu drugu tamo.”
Lele mi se smeška. „Naravno.”
Izlazim iz auta i brzo nestajem. Čini mi se da sam već dosta toga rekla.
Kad uđem u kuću, mama me žestoko dočeka. „Ma gde si ti bila? Mobilni ti nije dostupan.
Kupili smo ti ga da bismo mogli da budemo mirni...”
Uff, malo me nervira, otkud ja znam da tamo nije dostupan, stvarno nisam obratila pažnju. Zar mogu sve vreme da razmišljam o tome da li sam dostupna ili ne? Ne osećam se slobodno! Ja nisam

slobodna i to mi stvarno mnogo ide na živce. Htela bih da joj kažem da je ovo onaj koji mi je Alis poklonila, ali to ipak preskačem.
„Izvini, mama, nisam primetila da je nedostupan. Išle smo da posetimo Kudinija u bolnici, onog što je slomio nogu.”
„Znam ko je... ko se njega ne bi sećao. Volela bih da ne ideš u posetu kod tih takvih...”
„Mama, ali sve su išle.”
„Koje sve?”
„Alis, Klod...”, tu dodajem još nekoliko njih iz odeljenja, samo da bi mama shvatila da ja nisam mogla da izostanem. „Da nisam otišla, bilo bi baš glupo.”
Mama prilazi i izgleda mi mirnija. Onda me poljubi. „Ma šta...”, napravi čudnu facu, blago iznenađenu. „Karo, jesi li ti to pušila?”
Ostajem bez reči. Nisam razmišljala o ovome! Oseća se! Treba sad objasniti da nisam pušila ili, bolje, da sam pušila nargile, ali da sam samo povukla, nisam udisala. U čoveče, srčka će je strefiti. Nargile. Već vidim kako me vode u neki od onih centara za odvikavanje... Najzad, baš hoću da joj kažem, ali odmah menjam ideju.
„Ma ne, mama... ne misliš valjda da bih ja to radila!? U stvari, sve one su htele da puše, u bolnici se nije moglo, osim u kupatilu, tako da su sve otišle tamo i onda sam otišla i ja, pošto sam sama stajala u hodniku, ali sam im samo pravila društvo!”
Čudno me pogleda. Ne zna da li da mi veruje ili ne, ali na kraju, na ovaj ili onaj način, odluči da pređe preko toga. „Dobro, idi u sobu ili u dnevni boravak jer ću te zvati čim bude gotovo...” Hoću da krenem. Ali znala sam da nije gotovo. „I operi ruke...”
„Da, mama!”
Kraj mirne večeri. Poslala sam SMS Rastiju Džejmsu: ,,I, kako ide 'naš' čamac? Je li stigao nameštaj?” Odgovorio mi je za sekund. ,,I dalje ne! Brinula si se, je li? Znači zato si bila nedostupna!”
Čoveče, i on me je tražio? Pogledam u pozivima. Istina. Evo ga ovde. Hm, pa bolje je što mu još nije stigao nameštaj. Zabavno mi je da mu ja pomažem da ga montira.
Fenomenalna večera, hamburger i dupla porcija pomfrita. Ozbiljno sam se srušila. Kao ona reklama što je viđam po ulici. Mnogo mi se sviđa. „Odolevam svemu osim iskušenjima. Oskar Vajld.” Ja mislim da je taj lik bio genije. Znala sam još nešto, Alis mi je rekla, pročitala je na nekom blogu: ,,U modi je ono što nosim ja, a nije u modi ono što nose drugi.” Stvarno fenomenalno. U svakom slučaju, pravi problem je odoleti nečemu što nam se sviđa, ne toliko drugim stvarima. Kad smo ispred iskušenja, na primer, krompirića. Uh, ja ne znam da li je do toga kako ih mama pravi, ali kad ih ona isecka i isprži onako da budu rešiji, uh, mogla bih da ih jedem bez prestanka, pojela bih brdo toga. S drugim iskušenjima je već drugačije. Na primer: „Da li mi se Lele sviđa?” Zasad ne. Mislim, zabavan je, bio je baš ljubazan, nije otišao na turnir zbog mene, da bismo se provozali. Stvarno je sladak. Sve je okej. Ali odatle do toga da mi se sviđa potrebno je još stvari. Na primer, Masi mi se ludački sviđa zato što je odmah sve bilo čudno, kako smo se upoznali, to što se dogodilo, gde smo sve posle išli. I još, sama činjenica da se tako iznenada pojavio u toj knjižari, ceo slučaj... Ma čista sudbina! A posle, opet, zbog tog đavola od sudbine sam izgubila mobilni sa svim brojevima. Sećam se da je Rasti Džejms na rancu iz srednje škole imao napisano: „Najjača privlačnost nastaje između dve suprotnosti koje se nikada neće sresti.” To je napisao neki Endi nešto, jedan čudni slikar koji je da bi postao poznat smislio da pravi te slike s Merilin Monro i „koka-kolom” u mnogo različitih boja. A mislim, kad upoznaš nekoga u bolnici, kakva je to vrsta privlačnosti? Tačnije, Lele mi se prikazao u bolničkoj sobi u kojoj je Kudini sa slomljenom nogom. U krajnjem slučaju, to je normalna privlačnost, iako zagipsana do maksimuma. Ah, ah. Jedno je sigurno: ako nekim slučajem izgubim onu cedulju, Lelea ću pronaći kad budem htela. Ipak, da ne bi bilo sumnje, zapišem broj i u telefon. A onda i u dnevnik. I na kraju stavljam cedulju u prvu fioku radnog stola. Tako da, dragi

Lele, ako hoću da te pozovem, nema brige, tvoj broj ću lako naći. Problem je sledeći: Lele, a... da li ja želim da te pozovem? I kao da nije dovoljna ova moja lična dilema, idem na MSN, i eto ih odmah! Kao dve guske što gaču, ili još gore, kao dve grabljivice na ranjenoj životinji ili kao svrake kradljivice na blistavom zlatu. A sva ova poredenja s pticama grabljivicama hoće nešto da kažu?! Upomoć... počinjem da se izopačujem! Kako bilo, evo ih, Alis i Klod, dve grabljivice za ogovaranje!
I? Jeste li se poljubili? Kakav je? Simpatičan? Šta ste radili? Jeste li se smuvali?

Ma daj, ne bi mi pomogli ni mitraljezi za kompjuter. Ne znam ni da li postoje! Odmah ih smirujem. Ništa devojke, ništa se nije desilo.
Naravno da mi ne veruju. O, ne znam kako, ali kada neko govori istinu, niko mu ne veruje. Lakše je ako serviraš neku laž. Ipak, o nekim stvarima ne smeš lagati. Ne. U nekim slučajevima zaista ne. Kako da kažem: sve se vraća. S tim što se meni sledećeg dana ništa nije vratilo! Imala sam kontrolni iz matematike! I na to sam bila potpuno zaboravila. To jest, setila sam ga se baš pre nego što ću zaspati. Ali tad je bilo suviše kasno. Činilo mi se kao da čujem glas bake Luči: „Kada Morfej stiže, ne treba mu se odupirati...” I ko se ne bi odmah predao? Pravi problem u školi bili su moji izvori. Tog dana, stvari nisu išle kako sam ja očekivala. Moje baze u školi su me izneverile, ili bolje, moja baza po imenu Džibo!

,,E, pa šta radiš? Hoćeš li mi poslati ili ne? Daj!” Džibo se okreće ka mojoj klupi i kaže: „Ššš, ne stižem, ma ni za sebe. Smetaš mi... Imamo još vremena!”
I tako sam pokušala da postavim prvi zadatak, pa drugi, pa treći, i na kraju i četvrti na poslednjoj strani. Nije teško postaviti zadatak. Problem je dobiti rezultat, u pravom smislu reči. Uf, pokušavala sam da ih rešim milion puta, i nijednom nisam dobila isti rezultat. Ja sam pravi Vil Hanting! To jest, opet sam gledala taj film na TV-u pre neko veče, čak sam ga i snimala, i mnogo mi se svideo. Tu je Met Dejmon koji se do bola sviđa Klod i igra Vila Hantinga, i Ben Aflek koji se do bola sviđa meni i Alis. Rekle smo to Klod.
„Izvini, ali kako može da ti se sviđa neko kao što je Met Dejmon kad u istom filmu igra neko kao što je Ben Aflek?”
A ona nam je odgovorila: „Zato što sam ja realnija od vas. Zato što postoji mogućnost da će da me primeti neko kao što je Met Dejmon, i vas sigurno neće neko kao Ben Aflek!”
Koje ludilo. Mislim, ako sanjaš, sanjaš velike stvari, zar ne? A i lik koga igra Met Dejmon je mnogo lošiji od onog koga igra Ben. Sećam se rečenice koju profa Sin, a to je Robin Vilijams, kaže Vilu, Metu Dejmonu. Malo sam vratila kasetu unazad da bih shvatila sve reči i onda sam ih i zapisala u dnevnik: „Ti ne znaš šta je pravi gubitak, zato što se on događa samo kada voliš nešto više nego što voliš samog sebe. Sumnjam da si se ikada usudio da nekoga voliš toliko. Ja te gledam i ne vidim inteligentnog čoveka, sigurnog u sebe. Vidim jednog bezobraznika koji sere u gaće od straha; ali ti si genije, Vile, može li to neko da ospori? Niko ne može da razume to što nosiš duboko u sebi, ali ti misliš da znaš sve o meni pošto si video jednu moju sliku i pošto si raskomadao ceo moj jebeni život.” Zamisli, kad bi meni to neki profesor rekao, ja bih se rasplakala. Ali možda više ne postoje tako posvećeni profesori kao što je ovaj...
Kako god, jutros je ovde prava noćna mora.
„Džibo... šta bi?”
„Šta se to tamo događa? Tišina, deco.”
Profanka je primetila da pričamo. Smor! Nikad ne pazi, čita novine ili lista neki časopis lickajući prst svaki čas, i onda kad je stvarno potrebno da zaista ne pazi, ništa, onda počinje da pazi. O, na nju nikada ne možeš računati. Opet probam. Istežem se iz klupe i tiho mu kažem.
„Džibo, šta bi? Daj, sad će da zvoni.”
„Ne stižem ni svoje da uradim...”
„Okej, ti si bar uradio veći deo skoro za pet! Ja sam katastrofa! Daj, pošalji mi bar jedan...”

O, bolje da to nisam ni rekla, uzeo me je za reč. Brzo ga je uradio i poslao mi, samo jedan, mada se izvinio.
,,E, uspeo sam da uradim samo ovaj!” Bacio mi je papir na klupu.
„Kako to? Samo ovo?” Malo se još i bunim. Nije baš da na nekoga ko ti učini uslugu možeš da se ljutiš više od toga. Ipak... ma koji đavo. Ja ću, ako sve bude tačno, stići do polovine za jadnu trojku. Mislim, da ne poveruje čovek. Na kraju sam pokušala i da dodam nešto svoje, bilo je ostalo još deset minuta i nešto sam uspela da izmislim. S druge strane, uvek je bolje uraditi nešto ili barem pokušati nego predati prazan papir. U tom slučaju postoji samo jedna izvesnost... izvesnost da ćeš dobiti keca! A moram da kažem da su moje hipoteze otišle mnogo iznad očekivanog.
Posle dva dana profanka nam donosi kontrolne.
„Na mesto, na mesto, hajde. Ma kako uvek pravite ovoliki haos? Šta vi to toliko imate da kažete? Hajde, na svoja mesta, pokret, baš da vidim ko će još posle imati volje da se šali.”
Naime, i nije da sasvim greši. Evo kontrolnih.
„Jedinica, dvojka, jedinica...” Katastrofa. Kao neka povorka. Svi idu do katedre, uzimaju kontrolni, pogledaju ga samo da vide da li su stvarno dobili tu ocenu i onda se vraćaju na svoje mesto. Ako su se na prethodnom času, na italijanskom, svi smejali i zezali, sad je ovo apsolutna tuga. Čak i oni najgori, mislim najveći štreberi, nula. Čak i Rafaeli, živa legenda iz matematike. Srozana. Dvojka. Čista katastrofa.
„Bola”, zove me, došla sam na red, to je moj trenutak, moj kraj.
„Dobro, s tobom započinjemo jedno čudno poglavlje... Dođi, dođi ovde da ti bolje objasnim.” Prilazim katedri.
„Dakle, prvi zadatak je tačan, bez imalo sumnje.” Ukrštam pogled s Džibovim, on mi se smeška, klima glavom gore-dole, kao da govori: „E... jesi videla, šta si ti očekivala?”
„Što se, međutim, ostala tri tiče, ti si mi dala više opcija”, otvara moju vežbanku i pokušava da mi objasni nešto. „Hoću da kažem... Za svaki zadatak si mi dala po tri različita rezultata. Karolina! U stvari, samo je po jedan od ovih tačan.”
„Da, ali na ovaj ili onaj način je tačno, zar ne?”
„Da, ali ti sad kalkulišeš s više mogućnosti. Da li neko može da preda kontrolni s tri različita rezultata? Dva pogrešna i jednim ispravnim za svaki zadatak?”
„Profesorica, moja baka Luči mi uvek ovako govori: postoje oni koji gledaju čašu i kažu da je polupuna, a postoje i oni koji tu istu čašu vide kao polupraznu. Zavisi od toga kako čovek gleda na život.”
I, posle ovoga, nećete mi verovati, ali profesorka mi je dala tri s dva minusa. Da, imam dva minusa, ali imam i trojku! Strava, zar ne? I onda posle kažu da nisam pravi genije. Met Dejmon je u onom filmu stvarno umeo da izračuna sve ono, ja sam potpuno nenadarena, ali sam ipak dobila tri s dva minusa. Ma jesam li ja Vil Hanting ili ne?

Ne verujem. Ne mogu da verujem. Vratila sam se kući i pronašla poklon, za mene, još i s čestitkom. Mama i Ale su u dnevnoj sobi i zure u mene.
„Jesi li to čekala? A ko ti je poslao? Ma ko?” Možeš da zamisliš. Ale je kao na iglama.
„Ako još uvek nisam otvorila čestitku, kako to mogu da znam?”
Počinjem da razmišljam o svima. Džibo. Džibo koji se izvinjava zato što mi je poslao samo jedan zadatak iz matematike? Hm. Nema on baš tako fine misli. Filo da se izvini zbog onog poljupca na silu? Prošlo je previše vremena. I šta, tako kasno se odlučio na to? Alis i Klod? Ne, u ovom trenutku one bi htele poklon od mene... Kao da sad treba da se izvinjavam što sam postigla mnogo više od njih u poslednje vreme. I onda počinjem da razmišljam. Padaju mi na pamet najrazličitije osobe. Mat koji je raskinuo s devojkom i hoće da mi pokaže ko zna koje još panorame Rima. Ozbiljno: kamo sreće, ali to je nemoguće. Lorenco! Nekako pati zato što je leto još uvek previše daleko. Ali nismo se nijednom čuli preko školske godine... Ja mislim da on i ne zna gde živim! Iznenada mi se javi čudna pretpostavka. A ako je Riki koji je prevazišao stid od one večeri i hoće da se iskupi? Prošlo je previše godina. Najviše što je mogao da uradi jeste da je eventualno opet podigao roletnu. A onda prosvetljenje, čudo, neka vrsta... strašnog suda, sentimentalnog. A ako je Masi pronašao mojuadresu? Ako sam onog dana kad smo pričali ostavila neki trag, ako sam mu nešto rekla, naznaku, detalj, i on me je, posle toliko istraživanja, konačno pronašao? Uzimam paket i nakratko mu odmeravam težinu. Bacam ga u vazduh. Baš je lagan. Ako je unutra Pepeljugina cipelica, onda mora da je japanka od plute! „Dobro, hoćeš li da otvoriš ili ne?”
„Da, mislim, baš smo radoznale”, sad se i mama priključila. Gledam ih i smeškam se. „Ali ako ga sad otvorim, nema više iznenađenja.”
Vidim da su zbunjene. To jest, tako bar ja mislim. Sve dok je nešto uvijeno, sve dok čestitka nije otvorena, još uvek se može dogoditi sve. Prava radost je sve ono što se dešava trenutak pre! Tu unutra je Masi, njegova izjava ljubavi, naočari koje mi se mnogo sviđaju ili ajpod uvijen u papir da ne bih skontala, ili bilo koji drugi san!
„Okej.” Ipak odlučujem da ne budem grozna. „Ovako ćemo: prvo ću da odvijem poklon, a posle čestitku, u redu?”
I nije da mogu da se ne slože. To je sve moje. Ale kao i obično uspeva da bude nepodnošljiva.
„O, čoveče, treba samo da kreneš! Treba da idem napolje!”
Pa izađi odmah, hoću da joj kažem. Niko te ne drži! Kako ona smara... ali ne kažem joj ništa, više zbog mame nego zbog bilo čega drugog. Počinjem da odvijam paketić. Brzo to radim i na kraju ga uzimam u ruku. Obe pružaju glavu napred da bi bolje videle.
„Šta je?”
„Kačket s ispisanim mojim imenom.” Gledam u njega zbunjena. Sladak je, svetloroze, mek, s lastišem pozadi, a napred s izvezenim natpisom „Karo”.
„A ko ti ga je poslao?”
„Otkud znam.” Nemam ideju. Ne pada mi na pamet nijedno ime. Ne ostaje mi ništa drugo osim da otvorim čestitku.
„Ćao! Voleo bih da ti dam neki čas tenisa, gde ti hoćeš, kad hoćeš, sa ovim kačketom na glavi ili bez njega. Učitelj na potpunom raspolaganju učenici koja obećava.” A onda ide potpis: „Lele. P. S.

Ako si slučajno pušila nargile s nekim drugim, onda ceo moj predlog propada... Šalim se! P. P. S. Ma jesi li stvarno pušila s nekim drugim?”
Krećem da se smejem. Sladak je ovaj završetak s duplim P. S.! može li se znati ko je?” Ale je apsolutno nestrpljiva. I mama je kao na iglama, ali izdržava i ne govori ništa.
„Jedan moj drug, hoće da me uči da igram tenis.”
Ale odlazi sležući ramenima. „Brate, šta li sam ja očekivala!”
Mama je mnogo slada, bar se pravi da je interesuje. „A ti, šta ćeš uraditi?”
„Hoću odmah da počnem, tako ću, čim postanem dobra, moći lopticama da izudaram Ale!”

Zvala sam Lelea telefonom i zahvalila mu na svemu, kačketu i čas tenisa, naravno.
„Ali, Lele, moraš biti strpljiv... Moraš da znaš da ja nisam dobra. Baš nimalo, eto.”
„I više sam nego strpljiv. Pošto sam te video da pušiš nargile i da onako kašlješ, ne može da se desi da budemo neuspešni u svemu drugom.”
Nije da sam baš shvatila šta hoće da kaže, ali sam se nasmejala iz kurtoazije. ,,E, da.”
„Onda ću doći po tebe sledećeg ponedeljka, igraćemo u tri, pošto je to najbolje vreme.”
„Okej, savršeno.” Tu prekidamo. Ima tu samo jedan mali detalj: nemam reket. U stvari, da budem precizna, ima tu još malih detalja: nemam loptice i, pre svega, nemam komplet za tenis, nemam patike, majicu, znojnice, čarape, sve u svemu, nemam ništa ni od čega i pre svega... nemam ni evro! Ali imam mamu... Predivnu mamu koja je sve shvatila a da joj ja nisam ništa rekla i koja mi je priredila prelepo iznenađenje. Ostavila mi je koverat sa 100 evra unutra i tako divnu čestitku. „Za tvoj čas tenisa. Neka sve uvek ide onako kako ti želiš.
Izlazak iz škole. Ulećem u Klodin auto.
„Samo ti možeš da mi pomogneš!”
„Ma šta je, jedna od tvojih nemogućih misija?”
„Manje-više. Javila sam kući da ne stižem odmah. Hajde, pošalji svojima poruku...”
„Okej.” Klod piše dvesta na sat na svom roze ,,el-džiju”. Klod je stvarno jaka. Srećna je što će biti sa mnom. Moram da kažem da je i Alis pomalo takva! Ali za ovu „misiju” bolja je Klod. Alis bi uradila
Bitno je da ne izudaraš Ale lopticama. Tvoja mama koja te mnogo voli.”
Mislim, rečenica „bitno je da ne izudaraš Ale lopticama” me je mnogo nasmejala. Ali posle sam se i potresla. Kunem vam se, dve ogromne suze su mi krenule iz očiju, i ne znam zaista kako se nisu slile dole. I na kraju, sve ovo me je mnogo rastužilo. Umesto da me usreći, navelo me je da mislim na tatu koji se prema njoj uvek ružno ponaša, koji ne može da shvati koliko je mila i divna i koliko toga radi i koliko bi toga još i uradila samo kad bi mogla... a posle još i činjenica da je Rasti Džejms otišao. Sigurna sam da se ona, iako ništa ne kaže, jako loše oseća zbog toga. Ljudi ne pokazuju uvek ono što osećaju. Mama skoro nikad. Možda zato što bi želela da nas uvek sve vidi srećne. Ja mislim, ako je jedno od nas troje srećno, to je već čudo. A na kraju... sreća. Izgleda kao neka jednostavna reč, a u stvari mi se mnogo čini da je to komplikovana reč, to jest, svi pričaju o njoj, a niko ne zna zaista šta je ona i, pre svega, gde se može naći. Malo sam gledala po internetu i shvatila da su još od antičkih vremena Grci, Rimljani, filozofi, naučnici, čak i savremeni, pokušavali da je objasne drugima i sebi. Drugi, mnogo više njih, jednostavno su pokušavali da je dostignu. Ja sam sad prilično srećna u određenim momentima, a pošto sam čitala sve to što su rekli, uradili i napisali o sreći, smatram da mnogo toga pomalo zavisi i od nas. Jedino što mi izgleda neverovatno jeste što mama ponekad kaže kako ja ne učim.

Izlazak iz škole. Ulećem u Klodin auto.

„Samo ti možeš da mi pomogneš“
„Ma šta je, jedna od tvojih nemogućih misija?“
„Manje-više. Javila sam kući da ne stiđem odmah. Hajde pošalji svojima poruku…“
„Okej.“ Klod piše dvesta na sat na svom roze „el-džiju“. Klod je stvarno jaka. Srećna je što će biti samnom. Moram da kažem da je i Alis pomalo takva. Ali za ovu „misiju“ bolja je Klod. Alis bi uradila sve po svom. Htela bi da ona reši moj problem i meni bi bilo previše neprijatno. Već je prošla priča o mobilnom i mama je poverovala. Ovaj put bi stvarno bilo nemoguće.
Klod zatvara telefon. „Okej, gotovo!” Onda mi se smeška. ,,I? Kud idemo?”
„Uf, ti mi kaži. Imam 100 evra i moram da se obučem od glave do pete za čas tenisa.”
„Izvini, 100 evra... minimum, minimum dva 'meka'!”
„Ali. Klod, ne mora baš danas...”
Pruža se ka mom sedištu i otvara vrata auta. „Hajde, hajde, briši. U tom slučaju nikako ne mogu da ti pomognem...”
„A zašto?”
„Ako ne jedem, ne mogu da se povežem.”
„Da, dobro”, opet zatvaram vrata. „Kako li to sve smisliš, a? Hajde, idemo”, i naravno da smo otišle pravo u Mek. „Jače je od tebe, je li?”
„Izvini, vidiš da ima popusta na menije. Dva 'meka', pomfrit i 'koka-kola' samo deset cenata više u odnosu na samo dva 'meka'! Ne može da se poredi. Ako hoćeš, daću ti malo 'koka-kole'.”
„Brate... baš si se pretrgla!”
Dobro, s njom je, bar što se jela tiče, utakmica uvek izgubljena. A s obzirom na to da ne želim da
„izgubim utakmicu”, pošto se na kraju radi o tenisu, ispunjavam joj želju. I čak joj ukradem neki krompirić.
Pošto je malo jela, Klod mi kaže:
„Znaš, pre neki dan sam poslala Aldu poruku.”
„Stvarno? I šta si mu napisala?”
„Ništa, samo tako nešto.”
„Da, ali kako nešto?”
Vidim da baš i neće da priča o tome. „Izvini, hm, prvo mi kažeš nešto, a posle mi na kraju ne kažeš.”
„Okej, ništa.” Smeška se. „Napisala sam mu da mi se sviđaju njegove imitacije.”
„Ne! Ne verujem.” Na brzaka pojedem još dva krompirića. Oh, sad sam i ja gladna. Kako beše? A da, jedna od onih od bake Luči, „Ko se meša s tricama, pojedu ga svinje”. Ili, ,,S kim si, takav si”. Ja bih tu ipak promenila: „Ko ide s Klod, uvek završi s hranom!”
„Ma, o čemu ti sad razmišljaš?”
Izvinjavam se. „Ne, ništa, ništa...” Opet se koncentrišem na nju. „To jest, Klod, ne verujem. Ti tom liku daješ lažne nade, on će misliti da je veliki imitator, mislim, na kraju će biti ubeden da će biti na TV-u, da će imati svoje emisije, da će biti u pozorištu! Zašto mu ne kažeš da ti se sviđa i kvit?” Pojedem još dva krompirića i vidim da me ona zabrinuto posmatra. Žvaćem dok pričam.
„Tako će makar bataliti tu priču s imitacijama.” Pojedem još jedan krompirić. ,,A ako on ipak želi da nastavi...”, još jedan krompirić, „to je onda kod njega prava strast, i to je dobro, ali nije tvojom krivicom! Između ostalog jer, da kažem... Aldo nije talentovan!” I nakon ovog objašnjenja pojedem još jedan krompir. „Da li se slažes?
„Da, da, slažem se...” Uzima sav krompir i stavlja ga sa svoje strane. „Pre svega zato što si pokvarena, zato što mi pričaš sve ovo, odvlačiš mi pažnju, a za to vreme mi jedeš krompiriće!”

„Ma šta pričaš!” Provlačim ruke kroz njene da bih joj uzela još jedan, ali ona je brza, premešta se i sve ih pokriva. Tada pokušavam s druge strane drugom rukom, ali ona ih sve grli i pokriva. A ja insistiram i provlačim se i pokušavam da oslobodim zarobljene krompiriće i razdvajam joj ruke.
„Ne, ma daj, ne!” Vučem je za ruku, onda za drugu i hvatam je. „Ne, upomoć.” Za to vreme Klod pokušava desnom da zgrabi neki i da ga pojede. „Gledaj kako nestaju!”
„Ne, daj meni”, onda povlačim s više snage. A ona se suprotstavlja.
„Ne, rekla sam ne!” Tada je naglo puštam. A ona završava iza, kao da skače u vodu odozgo s te klupe. Krompirići poleću u vazduh, zajedno s tanjirom i poslužavnikom i sa svim onim što je ostalo od kokiške. A Klod creska na pod, uz smeh nekih manjih dečačića koji pokazuju prscom na nju i smeju se. Odmah stižu dve starije osobe i pomažu joj da ustane. „Hej, jesi li se udarila?”
Klod ustaje. „Ne, ne, sve je u redu...”, čisti pantalone otpozadi, na zadnjici, onda se zadovoljna smeje: „Dobro je da sam 'mekove' već bila pojela!”
Gledam je i širim ruke. „Pazi, ko nije velikodušan, uvek će izgubiti na nečem drugom!”
Naravoučenije. „Jeste da smo bili mladi, bili smo bahati, bili smo smešni, bili smo preterani, bili smo nepromišljeni, ali bili smo u pravu.” Ebi Hofman. Dodavola, koliko je u pravu. U poznatim citatima nalazim odgovore koje često sama ne znam. Sviđaju mi se. Ovaj sam pronašla pre neki dan na internetu i sećam ga se! Uvek ih zapisujem u dnevnik! I rekla bih da ovaj baš ide! Zato što sam bila u pravu!
„Polako, polako, skreni ovde, moraš da upališ migavac, Karo.”
Vozim njena kolica. Klod sedi pored i pomalo mi pokazuje. Ako ikada budem imala svoja.
Mnogo bih to volela.
„Dobro, sad idi pravo, tamo, pravo i onda desno. Daj migavac...” U stvari me je pustila da vozim samo zato što je kupila još jednu porciju krompirića i sad ih jede sasvim mirna, bez mogućih napada s moje strane. „Dobro...”, pojede krompirić, liže prste, onda mi pokazuje mesto: „Parkiraj tu gde ima mesta.”
Perfektnim manevrom uvlačim se na prazno mesto. Ne znam kako ga je spazila!
„Biiiiiiip!”, neki auto iza nas svira. „Migavac!”, urla neki stariji čovek od najmanje trideset i pet godina, iznerviran zbog saobraćaja i zbog života.
Brzo izlazim na prozor. „Pa dala sam!”
„Ma važi! Treba ranije da ga daš!”, i brzo nastavlja tako da ne možemo da nastavimo našu finu
„aerouličnu” diskusiju.
Klod me gleda i mlati glavom. Ja širim ruke. „Ionako sam za tebe uvek ja kriva!”, onda joj ukradem poslednji krompirić izlazeći brzinski iz, automobila.
Malo kasnije, hodamo s nosevima nagore, šokirane veličinom prostora. „Čoveče, kako si uopšte otkrila ovo mesto? Stvarno je strava!”
„Jednom me je mama dovela ovde. Kupili smo brdo stvari za Božić, za sve naše rođake. I uspele smo da ne prekoračimo budžet!”
„Ludilo!”
Nastavljamo da hodamo u tišini. Klod nema braće ni sestara. Ima samo čitav niz rođaka, i s tatine i s mamine strane, koji oboje imaju ludo braće i sestara i koji su svi imali silnu želju da prave decu. Sve u svemu, za vreme većih praznika, njena kuća izgleda kao neka vrsta igrališta. Ima svih i svakakvih. Od tek rođene bebe do onih već velikih, do onih koji su toliko veliki da su se i venčali. U svakom slučaju, ne fali nijedno starosno doba. Fali samo novac. Mada, fali skoro svima, tako da nema onih neizbežnih zavisti kojih uvek ima u porodicama. Jer Klodin tata se bavi raznim stanovima i zgradama. I on uvek govori da bi, kada bi uzimao jedan evro za svaku diskusiju kojoj mora da prisustvuje, postao milioner. Ali nije tako. Klodina kuća je obična. Uređena je na smešan način, zavese su sve različite i svaka soba ima puno boja, čudnih fotelja, svaka je nameštena na svoj

način, možda zato što njena mama drži jednu čudnu radnju u centru gde prodaje nameštaj raznih vrsta. Ali, na kraju, Klod se ne žali. Uspela je da dobije polovna kolica i njeni ne dopuštaju da joj bilo šta nedostaje. A još se i slažu, nisam ih nikad čula da se raspravljaju. Ko zna zašto onda Klod jede tako puno. Možda jednostavno zato što joj se sviđa i to je to. Hm... kako god.
„Kako se zove ova prodavnica?”
„Mas! Dođi, idemo na drugi sprat, tamo je sportsko!”
Trčimo uz stepenice. U, kunem vam se da je mesto ludilo. Trenerke su okačene u svakom uglu, i nema ih sto, ima ih hiljadu, i sve su tri evra! Onda majičice svih firmi, „najki”, „adidas”, „takini”,
„puma”, i sve po dva i po evra.
„Vidi ovu, kako mi stoji?” Klod prislanja jednu na sebe, slatka je, bela s teget i crvenim ivicama na rukavima. Ali mislim da joj je prekratka. Mada, to uopšte nije bitno. „Lutko, a šta će ti?
„Hm”, spušta je na gomilu, „za gimnastiku!”
Objasnila sam joj celu priču s Leleom. Rekla sam joj da je bio stvarno sladak što mi je poslao onaj paket. „Odmah je bilo jasno da mu se sviđaš.”
„Okej, Klod, ako ti kažeš. Ovako ćemo, ako uspem da naučim nešto u tenisu, pokazaću i tebi.”
„Da, da, htela bih!” Uzima drugu majičicu. „A ova?” Plava je, s belim i svetloplavim ivicama.
Malo joj je velika.
„Bolje. Više mi se sviđa.” Gleda cenu, četiri evra. Čini joj se previše.
„Ma uzmi je, ja plaćam!”
U stvari, posle dva „meka” sišli smo sa 100 na 93 evra i 40 centi, kad oduzmem i njenu majicu, 89 i 40. Sad sam već kao Vil Hanting, stvarno jaka, barem ovde ne bih smela više da omanem. A i Klod, naravno! Od svih tih, izabrala je najskuplju!
,,A ova?”, pokazujem joj belu majičicu s bež i teget prugama napred. Klod je gleda, povija glavu. „Nije loša, ali mi nije baš neka marka. Šta piše gore, na grudima?”
,,IL.”
„Hm... nikad čula.”
Uzimam majičicu i gledam etiketu pozadi. „Piše 'fila'.”
„Da, 'fila', da! S njima nećeš stići nijednu lopticu.”
„Ma šta pričaš! Vidiš da je poznata marka”, pokazujem joj zid. Okačene su slike najvećih tenisera koji su ih nosili.
„Neee, prejako...” Klod čita ime najednom od panoa, ispod slike. ,Ali ako je ovo nosio i... Dmitri Tursunov!”
„A ko je to?”
„Otkud znam, ovaj sa slike. Ako su ga ovde okačili, znači da nešto zna.”
„Koja si ti kretenka!”
„Da, zato uzimaj to, videćeš da ćeš odlično igrati!”
„A ova? To je 'serđo takini'!” I dalje tako kopamo po velikim gvozdenim korpama punim majičica i trenerki svih vrsta, novih i starih modela, ali sve je novo, nekorišćeno, i ima neverovatnu cenu. Po ovim korpama s nama kopaju najrazličitije osobe. Ogromne debele žene, mali mršavi dečaci, neki obojeni tip, onda Azijac, pa dedica, devojka od trideset godina, jedna od četrdeset i onda jedan par od dvadeset. A tamo malo dalje stoje teniske suknjice i još jedna korpa s čarapama, onda opet neke majice i na kraju police sa svim tipovima sportske obuće i stotinama reketa, od onih od 15 evra do onih od 150. Ovi poslednji su, je li, svi vezani tankim metalnim lancem i ako hoćeš njih, moraš da pozoveš prodavca ili prodavačicu, kao što je, na primer, ona što pomaže nekom dedici da pronađe „adidas” trenerku koja mu odgovara.

„Hoću crnu s belim prugama. Ali bez drugih boja, znate, jednostavnu, kao one što su ih nekada pravili! Razumete?”
A prodavačica opet traži po korpi. „Ovakvu?” Izvlači jednu. Deda je gleda i malo podiže naočari da bi bolje video. „Ali ova je teget... Šta, mislili ste da neću primetiti?”
Prodavačica je vraća u korpu. „Ne! Htela sam da kažem model kao ovaj...
„Da, ali ja hoću crnu... Crnu.” Dedica onda zalupa nogama o pod i odmahuje glavom, kao da je u trenutku izgubio svu mudrost svojih godina i ponovo postao dečak.
Uskoro smo napolju. Dakle, odozdo nagore: patike za tenis, čarape, „adidas” suknja sa šorcićem ispod, majičica „fila”, „najki” trenerka, reket i dve znojnice. Naravno, nisam baš skroz u tonu, ali sam sva u bojama i pre svega cena operacije je...
„Znaš li koliko smo potrošili?”
„Koliko?”
„81 i 50!”
Klod sva srećna trlja ruke. „Idemo! Uštedele smo. Uleteće čak i dve tople čokolade...”
„Ali, Klod...”
„Ali hladno je!”
„Da, znam, ali barem mala dijeta, ništa?”
„Pa baš zato, hladno je, znači da se treba otopiti!”
Evo je. Vrela u pravom smislu te reči. Stižemo do aparata i baš u tom trenutku policajac kači kaznu na chatenet. Klod trči pokušavajući da stigne pre njega.
„Ne, ne, izvinite! Ne, evo nas, sad smo stigle!”
,,E znam, i kazna je sad stigla!”
„Ali molim vas, izašle smo na trenutak i odmah smo se vratile!”
„Ma šta pričaš? Prošao sam ceo red i ovaj auto je parkiran ovde najmanje pola sata...”
„Ali unutra je bilo baš mnogo ljudi...” Klod shvata da to nije dovoljno kao izvinjenje. „A posle moja drugarica nije mogla da se odluči šta da uzme.” Vidi da i dalje nije dovoljno. ,,A onda je bio i ogroman red na kasi!”
„Izvinite, hm”, kaže policajac, „ali pošto ste imale sve te poteškoće, zar nije bilo bolje platiti parking? S dva evra za dva sata bilo bi sve u redu. Sve bi rešila, samo što ti tražiš probleme...”
,,A vi ne možete da rešite sve sada? Molim vas.”
„Žao mi je, ali ne mogu. Sledeći put, molim vas, razmislite o tome pre nego što se parkirate.” Eto ti. Bolje bi išla rečenica koju mi je jednom rekla baka Luči: „Posle nesreće svako je pametan.”
Ali ne kažem je Klod, inače će se još više naljutiti.
„Hvala, okej?” Čeka da se policajac udalji. „Hteo je kao da bude fin, mislim, stvarno su smradovi. Ma šta njih briga, ionako...” Uzima kaznu i otvara je. „Gledaj, 73 evra! I otkud meni to? Kad mama sazna, poludeće skroz!”
„Izvini, ja sam kriva.”
„Ma ne, ja sam ti rekla da parkiraš tamo. A teget linije se nisu ni videle.”
U stvari su se videle savršeno, samo što mi nismo uopšte razmišljale. „Daj, podelićemo...”
„Ma ne...”
„Ma da, došla si dovde zbog mene. Daj, uzmi, imam deset evra. Dođem ti još 25, ne, čekaj, 26,5, jel` tako?”
Klod uzima tih deset. „Daj, u redu je, kad budeš mogla, daćeš mi još 25. A ja ću za to vreme ovo da upotrebim na pravi način...”

„Daćeš ih majci da plati kaznu?”
„Pet da, a ostatak 'Čokolatiju' za dve super tople čokolade, i to sa šlagom. Jesi li za? Ja častim!” Stigla sam kući. Mama je htela da vidi kako mi sve stoji.
„Ali zar nije bio neki komplet, mislim, suknja ista kao majica?” Sela je na krevet malo zbunjena.
„Ali, mama, tenis se sada igra tako, ne mora sve da bude pod konac. Zar nisi videla Nadala?”
„Ne, ko je to?”
„Daj, onaj što stalno pobeđuje, mnogo je jak i još je i mnogo lep. Eto, on na primer nosi široki teget šorc i skroz dugačak, između nogu mu skroz visi”, rukom pokazujem između nogu.
„Neverovatan frajer!”
Moja majka pravi čudnu facu, previše smešnu. ,,A kako onda igra tenis a da ne padne?”
„Ali, mama, taj šorc se rasteže!”
„Aha.”
,,A i uvek nosi majicu bez pazuha.”
„A to je?”
„Skroz otvorenu, bez rukava.”
,,I baš je frajer?”
„Ludilo!”
„Ako ti kažeš. Hajde, peri ruke jer ćemo uskoro da večeramo.”
„Okej.”
„Poslednja stvar... Nemoj da mi dovodiš kući nekog kao što je Nadal.” Smejem se. Da, kad bih... Ali ovo joj naravno ne kažem.
Izlazi iz sobe. Gledam se u ogledalu. Mnogo dobro izgledam u ovom... vintidž kompletu. Eto, tako mogu da ga zovem. Vintidž komplet. Stavljam i kačket s natpisom Karo. Onda ga okrećem. Stavljam obod nazad. E, tako. Onda probam neki udarac, ali bez reketa, jer ću u suprotnom sigurno slomiti nešto. Moja soba je previše mala za smeč. Pum. Isprobavam udarac, odlučna i sigurna. Dobro bijem, nema šta. U tom trenutku Ale prolazi.
„Čoveče, ne verujem. A jel' te nije sramota da tako izlaziš? Šta, bacila si se na softbol?”
„Na tenis.” Onda joj zatvaram vrata u facu. Ionako obećanje koje sam dala mami da je neću izudarati lopticama ne važi!
Nedelja je skoro proletela. Mirna. Nisam ništa bitno odgovarala. Pismeni iz italijanskog je strava prošao iako mi je profa Leone na kraju u zagradu stavio: „Pazi da ne postaneš previše samouverena, mnogo se udaljavaš od teme.” Poslednji put mi je napisao da je bilo previše kratko. Njemu nikad ništa ne valja! Svašta! Između ostalog imao je i specijalan naslov: Šta je prava lepota. Eh. Kako ćeš da saznaš jesi li lepa? Šta, postoji neki lepotometar? Glupo pitanje, ali ga ipak sve žene postavljaju. Ko odlučuje da li sam ja lepa? Dečaci koji me gledaju? Ja mislim da sam slatka... ali koliko? Komplimenti od roditelja se ne računaju. Kao da su oni tačni. Svi roditelji misle da su njihova deca najlepša na svetu. Tata na primer kaže da sam previše normalna. Eto, jel' vidiš? Normalna. Kao i mnoge druge. Ali ja sam ja! Karolina! Jedina! Uf. Ali zašto se ja ne osećam tako? Kad bih bar bila kao Alis. Ona je luda, prejaka je. Malo podseća na Andželu Hejz iz Američke lepote, onog filma što mi ga je Rasti Džejms puštao prošle godine na DVD-u. Samo što ima malo tamniju kosu. I onda, kako mogu da saznam da li sam lepa? Drugarice? Alis kaže da sam slatka, ali da bih mogla i da poboljšam look. Klod kaže da je ona ljubomorna zato što sam zgodna, ali da joj se u faci manje sviđam. Ajoj. Ja sam sebi ponekad slatka, nekad sam stvarno smeće. Kako god, u pismenom sam napisala čitav niz stvari, ono što mi je padalo na pamet. Ne mislim da o svim temama pričaš na isti način! O nekima imaš više da kažeš i mnogo više te interesuju, a o drugim temama pišeš i pričaš samo zato što moraš. Ali ova tema mi se dopala. A sećam se jedne teme koju je profa Leone dao prošle godine. Zašto je važno reciklirati. I šta se o tome moglo reći? Kad jednom kažeš za životnu sredinu i prirodu da su u opasnosti zbog zagađenja, bolje da citiraš Ala Gora, onda ispričaš o automobilima i o hidrogenu i to je to, tema je iscrpljena. Mislim, bilo bi lepo pisati na temu koja posle, kad se malo smoriš, postaje druga tema i onda kažeš nešto drugo i onda, ako si završio, idemo, opet druga tema, ali i dalje u istoj vežbanci. To je pomalo kao kad razgovaraš. U osnovi škola nam služi da uđemo u društvo pripremljeni. I šta, kad te pozovu negde, uvek pričaš o istoj stvari? Postao bi mnogo dosadan i niko te više nikad ne bi pozvao. Dobro, ako bi jednog dana, slučajno, postao, ne znam, evo, direktor škole, promenio bi brdo stvari. Tipa, na primer, ne davati kontrolne ponedeljkom prva dva časa. To je prva stvar! Normalno je da se desi da neko nedeljom legne kasno. Često je to jedini dan u sedmici kad te puštaju na slavlja i onda jutro posle čoveku treba malo da se oporavi, ne može odmah da piše sastav ili da odgovara. Ili, kada neki profan pogreši dok ti ispravlja nešto u kontrolnom, na primer, kao kad se jednom dogodilo iz matematike da je Rafaelijeva našla neku ispravku, ali da je bila pogrešna, i onda, oprostite, i tom profesoru koji je pogrešio treba dati neku vrstu konstruktivne kazne. Mogu, ne znam, na primer da ga redom ispituju svi iz razreda! Zašto da ne? Oni često izmišljaju kazne koje ne postoje. Tipa onda kad smo napravili haos u učionici i kad nam je matematičarka tražila da svi napišemo pismo izvinjenja! Pismo izvinjenja! Trebalo je da se izvinimo zbog toga kako smo se ponašali i da „predložimo rešenja kako se to ne bi više događalo”. Je li to ikad iko radio? Kako bilo, jednom su mi predložili da ja budem predsednik odeljenske i ja sam odmah odbila. Tačnije, došle su Alis i Klod i još tri ili četiri devojčice. I nijedan dečak. O, muškarce mnogo i ne interesuje kako će da se organizuju, ili šta će se odlučiti o nekim stvarima. Oni prave haos i to je to. Ali kad je posle nešto već odlučeno i njima to ne odgovara, onda kreću da se raspravljaju. Ali sad je prekasno! A onda opet prave haos i to je to. Ukratko, s njima je svaki povod, svaku temu, dobro pretresti. Dobro, ali ovo je neka druga priča. Ali ja, samo na ideju da bi trebalo često da dolazim u školu i po podne, van nastave, da bih bila predsednik, ma, mislim, mora da me zajeb... pa kad sam luda! I tako je na kraju za predsednika izabrana Rafaelijeva, jedina koja je, po meni, stvarno htela to da radi, a koja se, pritom, folirala da je to nimalo ne interesuje. Ja mislim da je to radila samo zato što se plašila da neće biti izabrana...

Ionako je za nju savršeno da bude predsednik odeljenske. Između ostalog i zato što je stvarno luda! Nije bitno, u svakom slučaju sam se vratila kući presrećna.
Popodne, ritmička gimnastika i nijedna Aldova imitacija. Neverovatno! Znači da se popravio! Shvatio je da nije sposoban, da mora da se popravi, da mora da vežba sam kod kuće, u svojoj sobi gde ga niko ne vidi. Ne, mnogo je jednostavnije. Nije došao zato što je bio bolestan. Klod mu je poslala poruku.
„Baš mi je žao.”
A on je odgovorio: ,,I meni.”
Možda ovo bude početak neke priče? Ma. Premalo elemenata da bi se mogao izreći bilo kakav sud. Ono što nas je najviše nasmejalo jeste to što joj je u nekom momentu Aldo poslao neku čudnu rečenicu i, na kraju, znate li šta je napisao? „Pogodi ko sam!?”
Ne, jel' shvatate vi? Imitacija putem SMS-a. A najgluplje u svemu je ono što mu je Klod odgovorila: „Pipo Baudo!”
„Bravo! To znači da ga dobro imitiram!”
Da, kad bolje razmislim, možda će se smuvati. S druge strane, ako ovo nije ljubav...

Super opušteno veče. Tata se nije vratio za večeru, imao je veče s kolegama. Ale je izašla, otišla je u bioskop s nekim drugarima, i tako, konačno, mirna večerica s mamom. Napravila je krompiriće koje mnogo volim i meso na sicilijanski način, a to su šnicle s mrvicama, ali koje se peku, ne prže se, odlične, moje omiljeno meso. Problem je što se sviđa i Ale, i svaki put moram da ih delim s njom, a ona uvek pojede one najveće.
„Mmm, odlične su, mama, božanstvene.”
„Pa takve uvek pravim.”
„Ne, ove su lepše!”, i odgrižem ogroman komad, ona mi začudo ništa ne kaže, samo mi se osmehne. I istina je: ako bi trebalo da izaberem savršenu drugaricu, pa, izabrala bih nju.
Malo kasnije smo ispred TV-a, i dalje same kod kuće, kao dve drugarice koje dele dnevnu sobu. Obe smo na kauču, noge smo namestile iza sebe, ispod jastuka. Mama je bila baš slatka. Gledamo Prijatelje, koji se njoj i ne sviđaju baš nešto.
„Daj, ova emisija vam se sviđa samo zato što je muzika dobra.”
„Mama, meni se Marija mnogo sviđa.”
„Sviđa mi se u Stigla ti je pošta. Tamo da, kad spaja ljude koji se nisu dugo videli, kad opet spoji neki par, ili kada zbliži roditelje i decu. Da, tu mi se Marija sviđa, odlična je!”
Mama je prejaka. Kao da je u tom slučaju Marija neka druga osoba. Zvoni mi mobilni. Gledam ga.
„Rasti Džejms!”
Mama se smeje. „Ti ga i dalje tako zoveš?”
„Naravno, i tako će biti zauvek!” Otvaram telefon i odmah odgovaram. „Ćao Ar Džej, kako si?
Dokle si stigao?”
„Stigao sam do jednog predivnog mesta?” kad mogu da dođem?”
„Da završiš ono što nisi završila?” Smejem se. U stvari, sve je bilo jako smešno. Onog dana kad je stiglo sve ono što je naručio iz Ikee, poslao mi je poruku. „Sve je tu. Hoćeš da mi pomogneš?” Odgovorila sam okej! Tako je došao po mene u školu i otišli smo kod njega. O, nećete mi verovati, ali Ikein nameštaj je ludilo! Uz svaki komad imaš i list s jako jednostavnim objašnjenjem za nameštaj koji je pritom jako komplikovan, sve se sklapa, imaš šrafove koje okrećeš da bi se nešto fiksiralo, a onda imaš druge šrafove koje moraš da namestiš na tačno određeni način da bi blokirao nešto drugo i onda se ništa više ne pomera. U svakom slučaju, ako uspeš, pravi si zmaj. A ja sam, nas

dvoje tako kažemo, mali zmaj. To jest, sklopila sam samo jednu stolicu i bila sam premorena. Skljokala sam se na zemlju, i kada me je Rasti video, rekao je: „Okej, shvatio sam, aj...” Dobacio mi je jaknu. „Idemo, vozim te kući...”
Stigla sam, jela, istuširala se i odmah otišla da spavam! To mi se nikad nije desilo! Bila sam kao prebijena. Ako pomislim da je bilo još pet stolica, dva ormarića, krevet, tri stola, dva velika ormara
— i ne sećam se više svega ostalog... Mislim, posle toga bih mogla pravo na hospitalizaciju.
„Stvarno, Rasti, dokle si stigao?”
„Sve sam sklopio. Da sam čekao tebe... pre bi Ikea propala! Gde si?”
„Kod kuće s mamom...”, onda gledam mamu i smeškam se. „Same smo, nas dve!”
„Lepo! Rešio sam da pozovem onoga koga nađem kod kuće! Tako da, očekujem vas u nedelju na ručku, okej?”
Skačem po kauču, ustajem i nastavljam da skačem. Mama me gleda. Izgledam joj kao ludak.
Jako sam srećna.
„Šta je? Šta se dešava?”
„Pozvao nas je! Mama, mesto je prelepo, strava, baš strava!” Dajem joj mobilni. „Ćao, kako si?”
„Dobro, mama, sve okej...”, čujem šta govori Rasti, glasom koji malo grakće pošto stiže sa zvučnika.
Vidim da mama kao da guta knedlu. Nadamo se da neće zaplakati. Ne skačem više po kauču.
„Sigurno? Nema problema... jel' ti treba nešto?”
„Ma ne, mama, sve je okej, stvarno, a rekao sam i Karo, pozivam vas na ručak u nedelju, kod mene, jel' može?”
Mama je na momente na ivici suza. Stavlja ruku na nos, na usta, kao da nešto hoće da zaustavi.
Možda neku prejaku emociju.
„Halo mama, jesi tu?”
Mama zatvara oči. Dugo udiše, pa još duže. Onda otvara oči. „Da, da, tu sam...”
,,A, ti si već zabrinuta oko toga šta ću vam spremiti za jelo? Pa još uvek nisam o tome razmišljao!”
„Blesav si skroz...”
„Kako god, samo nešto jednostavno! Kad bih bar bio kao ti. Kladim se da je Karo danas tražila ono meso što voli i pržene krompiriće.”
Mama počinje da se smeje. „Da, bravo, pogodio si...” Onaj momenat kao da ju je prošao. Gleda me, smeškam joj se.
„Onda vas očekujem?”
„Dolazimo sigurno. Mogu li da povedem i Ale ako ona može?” Udaram nogama po kauču. Mlatim pesnicama. Ali zašto? Čujem smeh s druge strane žice. „Da, pa naravno. Ako se Karo slaže!” Gleda me. „Karo je rekla da.” Mama laže i zatvara telefon.
„Ma nije tačno, nije tačno. Ja se ne slažem! Nisam rekla da!”
„Hajde, bre, nemoj da si takva, posle će ti biti žao ako je ne pozoveš.
Vuče me dole, padam na jastuke, a onda se bori sa mnom. „Ne, mama! Ne mogu više! Golicaš me! Ne mogu!” Ritam se, mrdam glavu levo-desno, pokušavam da se oslobodim.
„Je li tako da želiš da Ale dođe?”
„Da, da, dosta, dosta, biću presrećna ako dođe! Joj! Dosta!” Mama me pušta. ,,E, tako mi se sviđa moja ćerkica.” Nameštam se na kauču. „Okej, neka dođe, ali ako ona, kad joj budemo rekli, ne bude htela da dođe iz svojih razloga, zato što ima nešto drugo da radi, kunem se da ću je ako postanem dobra u tenisu izubijati lopticama!”

Mama se smeje i uspeva da kaže samo jedno: „Nemoj da se kuneš, Karo!”

Uvek sam se pitala kako uspevaju da ubace brodić u staklenu flašu. To mi je pomalo kao kad pokušavam da ubacim u glavu pravila iz geometrije. Previše ih je za dimenzije moje glave.
Deda Tom ima tri takve flaše u dnevnoj sobi, i svaki put kad ih gledam, to mi deluje neverovatno.
„Deda, znam da si mi već objasnio kad sam bila mala, ali ja se više ne sećam!”
„Čega, Karolina?”
„Kako se ovo sve ubaci unutra kad je veće od grlića flaše?”
Deda se okreće i vidi me pored police, s brodom u ruci. Udobnije se smešta u svoju veliku crnu stolicu, za radnim stolom. Čvrsto naslanja leda i smeška se.
„Da, naravno da sam ti pričao.”
„Ma ispričaj mi opet, tako ću možda shvatiti kako ću s geometri jom...
„Kakve veze ima geometrija?”
„Posle ću ti objasniti. Hajde, reci mi!”, sedam na zemlju s prekrštenim nogama.
„Dobro... Dakle, nekada su se ljudi bojali da idu morem, pošto nije bilo kao što je danas, brodovi su bili manje sigurni, putovalo se danima bez predstave o tome šta će se desiti. Stoga su se mornari uzdavali u dobru sudbinu i u molitvu. Da bi sve to učinili konkretnijim, sa sobom su nosili različite amajlije, otprilike kao što ti nosiš onog tvog čupavca kad treba da odgovaraš.”
„Misliš na medvedića, privezak?”
„Na to.”
„Pa ne nosim ga sa sobom već sto godina, deda!”
„Bravo, vidi se da si porasla...”
Zeza me. „Ma nije! Mislim da je izgubio svoje moći... poslednji put lud su me pitali, nisam uopšte dobro prošla!” On počinje da se smeje.
„Vidi se da nisi dovoljno verovala u njega. Ali mornari su morali mnogo da veruju ako su mislili da ih neka ikonica, amajlija ili čuperak kose mogu spasti od oluja, pobuna na brodu ili gusara. Problem je, međutim, bio sačuvati te predmete, posebno one koji se lakše lome, i to na mestu zaštićenom od vlage. Sigurno nisu imali lične sefove ili metalne kovčege. Jedino rešenje bile su upravo flaše! I malo-pomalo, ono što je najčešće počelo da se vida u flašama bio je upravo simbol njihovog života, brod. Da bi ga ubacili, radili su sledeće: provlačili bi kroz grlić celokupan model, s povijenim jedrima i jarbolima za koje su bile zakačene duge niti, što bi ih posle povlačili i tako podizali jarbole i sve oko njih.”
„Aaa!”
„Njih su koristili kao amajlije, ali i kao robu za trampu.”
„A jesi li ti ikad napravio ijedan?”
„Da, jedan od ona tri! Onaj najveći.”
„Neeee! I kako si to uradio?”
„Prvo napraviš brod napolju, onda ga razmontiraš i napraviš unutra metodom niti.”
„Ali potrebno je baš mnogo vremena!”
,,I strpljenja! Kao i u životu.”
„Deda, hoćemo li da napravimo jedan?”

„Ali ako si i sama rekla da je potrebno mnogo vremena... Karo, dosadilo bi ti posle deset minuta. A za ovu vrstu hobija potrebna je konstantnost!”
„Da, ali sad hoću da pravim nešto s tobom, ti si tako super u svemu! Šta bismo mogli da pravimo?”
„Danas ima vetra, zar ne?”
„Da, zašto?”
„Onda, šta misliš o tome da baki poklonimo nešto?”
„Da! Šta?”
„Hajde da joj napravimo vetrokaz i da ga stavimo u vazu na terasi. Tako će, svaki put kad se bude vrteo, ona misliti na tebe. Reći ćemo joj da si ga ti napravila, sama. U stvari, napravićemo više komada! Kao da je livada u kući, s mnogo vetra.”
„Hajde, to je divno! A kako se pravi?”
„Jako je lako. Idi, uzmi tamo iz mog ormarića one kartončiće u boji.”
Radim kako mi kaže. Otvaram vratašca i uzimam jedan žuti, jedan zeleni, jedan crveni.
„Treba ih iseći ovako, da budu otprilike ovih dimenzija... kao kvadrati”, onda mi pokazuje.
„Karo, pazi da te ne vidi, ali idi do kuhinje i uzmi slamčice. U fioci su, ispod mermernog stočića, tamo gde stoji pribor za jelo.”
„Važi!”
Osećam se kao kad je kao mala trebalo da ukradem nešto iz špajza, tada bi mi srce jako lupalo. Dobro, baka je tamo, čujem zvuke. Sređuje nešto u ormaru. Pronalazim slamčice. Uzimam ih nekoliko i vraćam se u dedinu radnu sobu.
„Sad su nam potrebni lepak, flomasteri i olovka, ali imam sve to ovde.”
„Kod tebe je kao u knjižari!”
„Gledaj, ovako se pravi...”
Deda presavija kvadrat po dijagonalama. „Sad oboji ove trouglove kako ti želiš.” Tako ja bojim, kao mala devojčica, dok on seče i ostale kartone.
Kad smo to završili, deda savija vrhove i lepi ih skoro u centar kvadrata, onda seče dodatne male krugove i lepi ih preko savijenih vrhova da bi bili čvršći. Potom uzima špenadle, one s malo većim glavama, buši centar vetrokaza i ubacuje jednu. S druge strane ubacuje slamčicu i onda sve učvršćuje selotejpom, pazeći da ostavi malo prostora između vetrokaza i same slamčice. Radim sve isto kao i on i pravim još tri vetrokaza. Posle nekoliko minuta smo gotovi. Predivni su!
Baka, koja nas nikad ne prekida kad smo u radnoj sobi, ne zna ništa o tome. Deda proviruje, a onda otvara vrata radne sobe. „Ljubavi, hoćeš li da skuvaš jedan lep čaj, Karolini i meni se baš, baš pije... ?
Njen glas stiže iz spavaće sobe. „Naravno...”
Ja onda uzimam vetrokaze i izlazim na terasu, ne pravim nikakvu buku. Stavljam ih u vazu za cveće. Gotovo, eto. Prelepi su. Ubrzo kreće i malo vetra i oni počinju da se vrte.
Krijem se iza ugla i čekam.
Uskoro baka dolazi sa svojom šoljom zelenog čaja u ruci. „A gde ste?” Gleda okolo. Špijuniram je kroz lišće jasmina. Vidim da joj se menja izraz lica.
„Tome! Tome!” Deda stiže. „Kaži!”
„Ovde su neke vrteške, gle!”
„Vrteške?”

„Da, evo, jesi li ih ti stavio?”
„Ja nisam.”
„A gde je Karo?”
Zatim me traže, deda je moj saučesnik koji ne govori ništa. Posle nekoliko minuta iskačem.
„Evo me, bako!”
„Ma šta radiš tamo?”
„Jel' ti se sviđa naš poklon?”
„Naš”, kaže deda. „Ali ti si ga sama napravila!” Onda gleda u baku Luči koja odlično zna kako se sve odvijalo. „Stvarno, kunem ti se... Sve je njenih ruku delo!”
„Nemoj da se kuneš...”
A posle tog nežnog poljupca koji onda daju jedno drugom, svi sedamo tu, na terasu, da gledamo vetrokaze koji se brzo okreću u vazama, onda vetar uspori i oni staju, ali iznenada nailazi novi nalet i oni opet kreću. A kad se tako brzo okreću, različite boje se mešaju i postaju jedna. Predivno je i ja pijem malo čaja. Deda i ja se s puno ponosa gledamo. Moram da kažem da se ovde kod njih čovek baš lepo oseća.

Poslednji dani novembra. Danas u školi samo o ljubavi. I to o ljubavi prepunoj patnje! Profa iz italijanskog nam je pričao o Dinu Kampani i Sibili Aleramo. Kaže da mu se ne sviđa što Kampanu uvek izbace iz programa, da je on autor koga nikad ne obrađujemo i da je to greh. Zato je izabrao da počne od priče o njemu i njoj. Meni je donekle bila poznata pošto mi je Rasti puštao film na DVD-u. Lep. Iako prilično tužan. Koliko toga je on napisao njoj. Ali kako to da su nemoguće ljubavi uvek one koje nas čine kreativnijima? Dok nam je profa čitao: „Pronašli smo cveće, bilo je to njeno cveće, bilo je to moje cveće, to putovanje mi zvali smo ljubavlju”, svi su bili malo nepažljivi, a ja sam bila izuzetno posvećena. Nekada se, po meni, s mnogo više strasti govorilo o ljubavi. Koristili su drugačije reči. Šta li će Masi reći o ljubavi? Nadamo se da ne priča puno o njoj nekoj drugoj! Ne, e, prvo sam ja tu. Tačnije, tu sam samo ja! Naravno, imati čoveka koji ti govori ovako lepe reči, to mora da je prelepo... „Pošto je ne mogah da zaboravim ruže, zajedno ih onda tražismo...” Ni ja to ne mogu da zaboravim. A onda, mislim, niko mi nikad nije doneo ružu. Ljubav je cvet koji ti niko nikada nije poklonio i koga ćeš se sećati zauvek. I ja sam ti pesnikinja! A onda, veliko iznenađenje. Izlazim iz škole i stiže mi poruka.
„Da li se sećaš da danas imamo prvi čas? Loptice su tu, teren, učitelj takode, fališ samo ti! Da dođem po tebe? Teren je rezervisan za tri po podne.”
Vraćam se kući kao furija... ma još sam gora! U trenutku još jednom isprobavam sve ono što imam. I eto ti velike dileme. Komplet s kratkim pantalonicama ili suknjica? Na kraju biram da ostanem u trenerci i da tako igram. Sedam za sto. Mama je uspela da se vrati da bi nam nešto spremila, ali ja sam, naravno, previše nervozna!
„Šta ti je, Karo, što ne jedeš?”
Ne stižem ni da odgovorim. Ale se pobrinula za sve, sa zalogajem u ustima.
„Ne! Danas ima softbol.”
Mama me gleda začuđena. „Zar nisi rekla da treba da igraš tenis?”
„Da, to se ona ponaša kao kreten... Zvono! Ja ću!” Trčim do interfona.
„Ćao... ovde učitelj, da li njegova omiljena učenica može da siđe?”
„Naravno! Stižem...” Trčim u sobu da uzmem reket. „Mama, idem ja.”
„Nemoj kasno da se vratiš!”
„Neću!”

Ale na trenutak prestaje da jede. „Srećno na softbolu!”
„Baš si simpatična.”
Pozivam lift, ali vidim da sam previše uzbuđena. Skačem u mestu. I na kraju ne mogu više da ga čekam. Izlazi čika Marko, onaj s TV-a.
„Pozvala sam vam lift, idite njime.”
„Hvala.”
„Da, ovaj put sam ja na dijeti!”
Preskačem poslednje stepenike i stižem do svetlarnika. Vidim ga kako odmahuje glavom.
Smeškam se i nastavljam brzo da silazim, i ne pridajem mu neku pažnju. Izlazim iz zgrade.
„Evo me!”
Lele se proteže ka mojoj strani i otvara mi vrata. Brzo ulazim u „smart” i zatvaram vrata. Lele kreće dok ja stavljam pojas. „O, vidi, ja sam tvoja omiljena učenica, ali možda ću biti i najgora...”
„Možda, ali sigurno si ona koju najviše volim!”
A zašto mi to priča? Sladak je, ali mi je to rekao na čudan način... Nešto nagoveštava? O ne, hm... Biće da sam shvatila. Lele me gleda i smeška mi se. „Ti si moja jedina učenica!”

Izveštaj s tenisa.
Dakle, da li znate neku igračicu softbola? One devojke što mirno čekaju loptu, a onda je udaraju nenormalnom snagom, tako jako da je šalju van terena? I koje onda trče, lagano, baš lagano, iz baze u bazu, podižu ruke, mirne ipak, pošto su loptu poslale jako daleko? E, takva sam bila ja. Samo što ako radiš ovo u softbolu, ti si šampion, ako to radiš u tenisu, onda si šeprtlja! Prokleta Ale! Bila je u pravu. Svaku loptu koja mi je stizala udarala sam i slala u drugo polje, tačnije u drugi teren. Znači, umesto da igram tenis, praktično sam igrala igru izvinjavanja.
„Izvinite, ja sam pogrešila.”
„Videli smo!” Dva simpatična momka, komšije sa susednog terena.
Lele je ipak nastavljao da vadi loptice iz korpe i da mi ih šalje uvek na isto mesto, uvek istom brzinom, uvek u istom ritmu. Kao ratna mašina... strpljiva.
„Sagni se, gledaj loptu, udari pravo... bravo!”
„Hej, učitelju, nemo' lagati tog đaka!” Još simpatičnije su naše komšije.
Na kraju, bilo je to zanimljivo popodne. Posle časa smo seli da popijemo nešto u teniskom kompleksu. Jedan dobar powerade koji te vraća u normalu, iako ja, osim što sam pomalo skupljala loptice sa svih strana, nije da sam mnogo trčala. Ipak, malo sam se i oznojila, i to je dobro. A i, s tom trenerkom, ipak sam se izglupirala. Dvojica komšija sa susednog terena su na kraju došla do nas.
„Javi nam kad opet igrate... doći ćemo sa suncobranom!”
Lele je počeo da se smeje, onda se obratio meni. „Hm, možda sledećeg puta uzmemo onaj teren u dnu!”
„Okej, slažem se...” Osmehnula sam se dok sam ispijala poslednji gutljaj poiweradea. Apsolutno pristojna. Apsolutno slatka. Apsolutno teniserka. S jednom jedinom mišlju: ma je li ovaj Lele stvarno tako strpljiv? Dobro. Sad sam skroz teniserka, čak uz dozu sigurnosti. Obući ću kompletić sa suknjicom... Smeškam se jer me zabavlja ta misao. Nisam, ipak, znala sve ono što će mi se posle dogoditi!

Nedelja.
„Ma hajde, uzmi ovu, baš je slatka!”
„Koju?”

„Onu tamo, s puno malih cvetova.”
„Okej.” Iskačem iz auta. „Daćete mi ovu biljku.”
„Ovu?”
„Da, hvala.”
Mama je u autu i čeka me. Okrećem se ka njoj.
„Da uzmem i neku čestitku? Hajde, pa da napišemo nešto lepo.”
„Dobro, važi.”
Cvećar mi stavlja celofansku kesu oko biljke i daje mi je.
„Dvadeset evra, molim vas.” Plaćam i vraćam se u kola.
„I, kuda sad idem?”
„Samo pravo, ideš kroz Lungotevere.”
„Čekaj, je li blizu?”
„Jako blizu!”
Mama nastavlja da vozi, mirna je. ,Ako ti tako kažeš!”
„Bila sam tamo!” Čak sam i sklopila jednu stolicu, htela bih da dodam, ali to mi izgleda kao da bih nju da omalovažim. „Čak sam mu i pomogla oko sklapanja nameštaja.”
„Aaa...”
Tako je bolje. Držim tu biljku između nogu, taj ljiljan se oseća, miriše ludački, ali opet, dira me po nosu, malo me i bocka, i moram da se pomeram levo-desno da ne bih završila u lišću. Ali to me mnogo manje nervira od Ale, ona, kao što sam i pretpostavljala, nije mogla da krene s nama.
„Mama, šta ćemo da mu napišemo?”
„Pa, ne znam... ti si ovde pisac! Mislim, tako ozbiljan dnevnik pišeš!”
Pada mi na pamet da mi je juče ujutru Alis dala da pročitam jednu predivnu rečenicu, našla ju je negde na internetu: „Ljubav je kad devojka stavi parfem, dečko losion posle brijanja, a onda izađu zajedno da se njuškaju. Martina, pet godina.” Mislim, prejako. Preistinito. Sad bi mi valjalo nešto ovako smešno!
„Ma daj, to što pišem u dnevnik je samo da ne bih zaboravila ono što sam uradila... U krajnjem slučaju, pisac je on!”
„Nadajmo se!” Mama pravi čudnu facu. Zabrinuta je. Ali na kraju odluči da ne misli više o tome. „Idem pravo?”
„Da, samo pravo, uskoro stižemo. E, evo ga, jesi li spremna?” Mama me gleda. Smeška se.
„Da, naravno. Hajde smisli nešto.”
„Neka ti sve ono što poželiš procveta...” Gledam je malo upitno. Stvarno, ovo nije rečenica za jednog pisca, više mi je za nekog cvećara. Razmišljam sama i odgovaram sebi. „Ne, ne, čist kretenizam.” Nastavljam da mislim. Evo: „Za tvoju novu kuću...” Ne! Između ostalog i zato što je ovo brodić, ali to još uvek nisam rekla mami. Dobro, pada mi na pamet još jedna rečenica.
„Za tebe, sa svom našom ljubavlju.” Mama je sva srećna. ,,E to mi se sviđa!” Opet razmišljam.
„Da, samo mi je previše kao za pričešće.”
„Što bi značilo?”
„Baš je tužna!”

„Ma šta ti to znači?”
„Znači da nije vesela. Ne valja, ne valja”, nastavljam da izmišljam još niz rečenica, ne znam uopšte kako mi padaju na pamet. U nekom trenutku izleti mi čak „za nebo-plavu budućnost...”, jer je lišće te biljke tačno te boje! I na kraju nalazim nešto što, izgleda, odgovara obema.
„Skreni, skreni ovde!”
Zanela sam se i govorim joj to u poslednjem trenutku. Mama odmah prati moja uputstva, skreće skoro na lakat silazeći niz putić koji vodi ka Tibru. Auto malo proklizava, izgledamo kao dva luđaka.
„Ali mi idemo ka reci.”
,,E...” Ne govorim ništa drugo. Nastavljamo još koji metar. „Eto ga, stigle smo!” Mama ostaje otvorenih usta. „Ali ovo je brod!”
„Baš je lep, zar ne?” Pritiskam sirenu na volanu između maminih ruku i brzo izlazim iz auta, noseći u rukama biljku.
„Rasti... stigle smo, tu smo!”
Ar Džej izlazi iz broda, smeje se i trči pasarelom.
„Evo mojih omiljenih žena!”, hvata me u naručje i vrti me oko sebe, skroz me nadnosi nad reku s onom biljkom u rukama.
„Upomoć!” Ali u njegovim rukama ja se ne bojim. Onda me spušta tako da padam na drvene daske iza pasarele i trči napolje da dočeka mamu.
„Dođi... dođi da ti pokažem.”
„Ali zar nije opasno? Zar nema miševa?”
„Ma šta! Vidi šta sam uradio...”, pokazuje red tanjirića punih ribica na zemlji, duž cele pasarele.
„Imam mačke čuvare... Nijedan Miki Maus ne može da prođe, osim ako nije u stripu. Dođite, dođite, hoću da vam pokažem”, ulazi i pokazuje nam ceo brodić. „Ovako, ovo je kuhinja, ovo je dnevna soba, a ovde je spavaća.”
Mi ga ushićene pratimo. Ne mogu da verujem, promenio je sve, ozbiljno, izgleda kao sasvim drugo mesto. Plave zavese i bele i nebo-plave, i svetli Ikeini stolovi, savršeno montirani.
„Evo, Karo mi je pomogla da montiram sav ovaj nameštaj...” Mama me zadovoljna gleda.
„Ali to nije tačno, uradila sam samo ponešto.”
„Ne, ne, mnogo je uradila. Čekaj, gledaj ovde”, zatim nas vodi u malu sobu, skroz svetlu, koja gleda na reku, ima predivan prozor i veliki sto, na stolu njegov kompjuter koji mi se mnogo sviđa... i zato što je mnogo brži od mog!
„Ovo je tvoja soba, Karo. Dođi ovde da učiš, kad god hoćeš. Uskoro ću imati i ADSL, tako da ti neće nedostajati ni tvoje drugarice Alis i Klod ni svi oni s MSN-a...”
„Ne! Ne mogu da verujem, stavio si mi i sliku Džonija Depa! Čoveče, ali ova soba je savršena!” Između ostalog i zato što je mnogo veća od moje. Ali to ne govorim.
„Mama, mogu li nekad da dođem ovde da učim?”
„Naravno, samo moraš ozbiljno da učiš, ja mislim da će ti ovde sve odvlačiti pažnju i ništa više.”
Rasti me grli. „Ma ne. Ovde je potpuni mir, tišina, niko ne viče i ne pravi buku. Mnogo je tiše nego kod kuće.”
Mama i on se gledaju. Na trenutak ćute. Onda Rasti vidi biljku ili se samo pravi da je primećuje tek u tom momentu.

„Vidi, kako je lepa! A šta ste mi ovo doneli... Ljiljan”, prilazi i uzima čestitku. „Za našeg pisca, da nam bude srećan!”
Rasti se smeška. Zatvara čestitku i stavlja je u džep od jakne. ,,I jesam, sad kad ste vi ovde, jesam. Brzo, idemo za sto!”
Ljudi, stvarno prelepo popodne. Rasti Džejms je postavio sto u dnevnoj sobi, blizu najvećeg prozora, onog što ga obasjava sunce. Jer danas, iako smo na kraju novembra, sunce je bilo predivno.
Salata od pirinča, različita predjela pre toga, ona koja ja volim, mini-mocarele, male viršle, a onda masline, paradajz s puno začina, papričice, one debele punjene tunjevinom i kaprom. Sve u svemu, sve maleno.
„A ovo je specijalitet, uzeo sam ga samo zbog vas... kozji sir sa začinima.”
Hm, ja nisam znala šta je to. Ni mama. Ali smo ga probale i svideo nam se. Meki sir, ne mnogo mastan, ne mnogo slan, a po njemu sve te travčice. I na kraju šampanjac, dobro ohlađen, skoro leden. Bum! Lepo je kad tako polete pampuri, skroz slobodno. A Rasti ga je otvorio okrenuvši flašu napolje, kroz otvoren prozor, ka reci. A čep je dugo leteo i na kraju... pljus! Sleteo je usred Tibra, otišao pod vodu i odmah se vratio gore, na površinu. Gledali smo ga kako klizi, tako slobodan, niz struju, u ko zna kom pravcu.
„Mama, mogu li i ja malo?”
„Zbog današnjeg dana...”
„Da, naravno.” Tako da ga i ja pijem i probam malo i tu lepu salatu.
„Ah od čega je ovo?”
Rasti se smeje. „To je list spanaća.”
„Tako velik?”
Mama ga secka. „Mmm, dobro je, dodao si i krušku, i parmezan”, onda pomeri nekoliko listova i stiže do dna. „Pinjoli i suvo grožđe!”
„Da, a začinio sam ih balsamiko sirćetom.” Opet probam. ,A. znači to je taj ljuti ukus.”
„Nije ljuto!”
„Tebi je uvek sve ljuto!” Smejemo se. Čini mi se kao da smo kod kuće, čak, kod neke naše nove kuće, samo mnogo mirnije. Istina je, nema buke. Čovek se baš lepo oseća. Jedemo u tišini. Rasti ima i malu mini-liniju u sobi. U jednom trenutku ustaje i pušta CD. Koldplej. X&Y. Predivno, čula sam ga samo jednom, ali mi se odmah svideo. Možda zato što ima ona pesma s onom rečenicom, you don't have to be alone, you don't have to be... all alone at home...
Zatim ide u kuhinju, ali brzo se vraća. Nosi malu tortu od čokolade, onu što je ja volim do ludila. Ima i svećicu u centru!
„Ma daj, prejako, a šta slavimo?”
„Srećan ne-rođendan.”
Zna da mi se mnogo sviđa Alisa.
„Ne, ne, šalim se, slavimo jer ste vi prvi gosti ovde.”
Ko zna da li je to istina, ali raduje me da tako mislim. Sve troje duvamo u svećicu. Onda mama počinje da seče tortu i savršeno je deli na tri dela, ispadaju identični ti parčići, jedan od onih retkih slučajeva u kojima hoćeš da ispadnu baš tako, ni trunčić drugačije.
Posle Rasti kuva kafu, ali je piju samo oni, sedamo napolje, na ležaljke, da se sunčamo, sa stopalima naslonjenim na ogradu.
Moja ležaljka je najbliža, pošto sam ja najkraća. Zatvaram oči. Stvarno mi je toliko dobro da to nije normalno. Naravno, volela bih i da je Masi tu blizu, na drugoj ležaljci pored mene. Mada, danas, on i nije potreban.

Rasti Džejms nas gleda, zadovoljan.
„Lepo je ovde, a?”
Mama ga steže za ruku. „Da...”
I barem se oko ovoga sve troje slažemo.
Onda se iznenada začuje neki čudan zvuk. „Pljas... pljas...”
A onda i teško disanje. Iznenada iza ugla, na nekoliko metara od nas, kanu s dva momka koji zajedno veslaju istim tempom.
„Čauuu!” Mašem im a oni se, ne prekidajući da veslaju, smeškaju. Jedan na brzinu podiže ruku, kao da hoće da nam mahne, a onda nestaju tako kako su i došli, brzo, prateći struje i tok Tibra.
Onda ja ponovo sedam, pružam se na suncu na mojoj ležaljci, naslanjam leda i zatvaram oči. Da. Ovde je stvarno dobro i mogu čak i da kažem: ovo je bilo najlepše popodne u celom novembru.

Dario, Karolinin tata


Ja sam Karolinin otac. Zovem se Dario. Imam četrdeset i osam godina, završio sam fakultet i radim na poliklinici. Ono što ne podnosim su sve ove bespotrebne priče. A niko nikad da se stvarno potrudi oko onoga što je potrebno. Oko praktičnih stvari. Ozbiljnih stvari. Onih zbog kojih svet oduvek ide napred. Radiš ceo život, stalno se umaraš zbog ovoga i zbog onoga, a uvek premalo zbog sebe. Misliš da si ispunio svoju obavezu, da si se dovoljno žrtvovao, ali posle, računi nikako da se slože, a kad je reč o porodici, kredit koji daješ niko ti ne vraća. I tako ide sve dok ne umreš. Život. Svi ti nešto traže, a niko ti ne daje. Svi kradu i uvek im je dobro. A ti što pokušavaš da budeš pošten
— gubiš svaki put. Čak i kod kuće. Tamo nikad ne mogu da budem miran. Hteo bih bar jednom da se vratim kući i zateknem sve sređeno, kako teče bez problema. Hteo bih da vidim svog sina Dovanija kako uči za ispite, iz ozbiljnih knjiga, umesto da gubi vreme s tim beskorisnim smećem koje je njegov san i s tom svojom željom da piše. Ionako neće uspeti u tome. Ovo nije svet za sanjalice. Dovoljno je pogledati oko sebe. Dok bi s diplomom medicine ipak nešto i mogao da uradi. I još s tim novcem za školarinu. Barem bi se kupila neka kuća i ovde bi bilo malo više mesta. Zato što o tome niko ne misli, a nije baš da se mnogo širimo. A kad neko odgaji sina od dvadeset godina, želeo bi da mu on pruži i malo zadovoljstva, zar ne? Aleksandra će, nadam se, najmanje da me razočara. Nije baš sjajna u školi, ali mislim da će iščupati neku diplomu i onda će moći da radi kao sekretarica u nekoj advokatskoj kancelariji ili u nekoj firmi. Mislim da će s njom sve biti u redu. Ionako fakultet nju i ne interesuje. Voleo bih da se malo lepše oblači. Lepa je, jeste, ali ponekad preteruje s tim pokazivanjem. Kaže da je to današnja moda. Meni se ne sviđa, a pre svega mi se ne sviđa kada ljudi komentarišu. Pokušavam nešto da joj prenesem, ali što se ovoga tiče, ne mogu ništa da uradim. Njena majka joj uvek sve čini. Karolinu, opet, ne mogu dobro da razumem. Kako raste, postaje sve sličnija Đovaniju. A to me zabrinjava. Kad raspravljam sa svojim sinom, ona staje na njegovu stranu, a ujedno i moja žena. To ne treba tako, to jest, roditelji treba da drže zajedničku borbenu liniju, a ne da se jedno suprotstavlja drugom pred decom. Verujem da onda i oni postaju takvi. Voleo bih kad bi Karolina bila malo više kod kuće, ima samo četrnaest godina. Onda se neko žali kako nam je loše i slušamo te priče na TV-u. Potrebna je disciplina. A otac koji je ceo dan van kuće da bi radio hteo bi da njegova žena malo više drži stvari pod kontrolom, zar ne? Uostalom, šta drugo ima da radi? Kako inače rade druge porodice? A onda, stvarno, previše beskorisnih razgovora među mojom decom. Previše se druže s onima kojima je sve na gotovs i koji nisu morali da se muče. Snovi i ljubav. Ma nemoj! Ali prvo su potrebne pare! S njima si siguran da će se snovi ostvariti i da ćeš ljubav lako naći. Ali pare se ne prave na bednim poslovima, poput mog posla ili posla moje žene, a još manje pisanjem knjiga. Kažem, a da li je toliko mnogo potrebno mojoj deci da to shvate? Jer ako im kažem da se potrude i da manje drže glavu u oblacima, da li to radim za njihovo dobro ili da bih ih maltretirao? Ali izgleda da niko to ne razume i uvek me na kraju naljute i teraju da vičem. Nema nikad nikog da me podrži, samo Aleksandra ponekad, ali više da bi dobila nešto od mene nego zbog nečega drugog. Voleo bih kad bi mi i moja žena bila bliža. U krevet uveče idemo u različito vreme, ona prva, pa ja, i kad dođem, ona već spava. Ne znam čak ni da li se volimo ili smo zajedno iz navike... Čak se i zapustila, ne vodi računa o sebi. Kad bi bar neko veče bila malo u formi, počešljana i našminkana, umesto da je uvek onakva, s onim bledim licem i istom odećom. Ja mislim, ipak, da ljubav medu parovima uvek prestaje nakon najviše jedne godine, Posle, ako ide dobro, poštuje se i ceni. Ljubav je priča iz filmova i knjiga.

Decembar


3 stvari koje mrzim: kad ne održim obećanje, zadatke iz geometrije tela, kada kosa stoji kako ona hoće
3 stvari koje volim: božićne Čestitke ručne izrade, poklone koje mi dvadeset i četvrtog u noć ostave u poštanskom sandučetu, trideset i prvi decembar
3 jela koja obožavam: pirinač sa šunkom i povrćem, čokolada, pomfrit kad ga mama pravi 3 stvari koje moram da imam u rancu: ajpod, dezodorans, dnevnik
3 stvari iz moje sobe koje volim: lutke, jastučići na krevetu, mnogobrojne slike na radnom stolu 3 stvari iz moje sobe koje bih htela da promenim: mali ormar, stari tepih s krugovima, bar jednu od slomljenih fiočica na noćnom stočiću

Decembar je bio još neverovatniji mesec. Otkrio mi je nešto što ne bih nikad mogla da zamislim ili, bolje, nešto o čemu sam slušala i ranije pokušavala na neki način da shvatim. Ali mislila sam da svi preteruju, to jest, delovalo mi je nemoguće. Kraj ljubavi.
Ali prvo ću vam ispričati kako sam dobila četiri plus iz italijanskog. Slušala sam Pričam s tobom od Dorde. Tišina. Sva ta praznina koja je nekad oko mene. Kako je istinito. Koliko reči govorim ljudima a da im ih nikada ne kažem. Biće da je decembar. Biće da mi pomalo stvara setu zbog kraćih dana. Biće da je zato što sutra imam pismeni iz engleskog i zato što treba da završavam seminarski iz likovnog, ali nemam volje za to. Biće da je to, ali kad slušam ovu pesmu, skroz je istinita. Nežna, moja. Biće da je zato što sam, kao što sam vam rekla, jutros dobila pismeni iz italijanskog. Vrlo dobar plus. Nikad nisam shvatala šta predstavlja taj plus. Mnogo vrlo dobar? Pravo vrlo dobar? Ma. Kako god, već sam naslov me je nasmejao i oraspoložio: Opiši sebe svojim roditeljima. Ono što ne znaju, ono što bi htela da im kažeš i ono što nikada ne bi imala hrabrosti da im kažeš.
Da razjasnim nešto. Jasno je da uvek treba pomalo lagati. Kako god, prihvatila sam izazov, iako mislim da profesori daju ove naslove zato što su gori od svih tajnih službi. Ipak, na kraju, nešto sam napisala i sačuvala sam koncept.
„Dragi tata i mama, zovem se Karolina, ali to već znate pošto ste ovo ime izabrali vi. Drugari me zovu Karo. Da bih opisala sebe, dobro bi poslužile pesme Blato od Đovanotija ili Pričam s tobom od Dorde. Kažu da sam slatka. To kažete i vi, ali ja u to ne verujem. Čudno je što mi se, kada se gledam u ogledalo i kada gledam vas, ne čini da mnogo ličimo, ali profesorka biologije, koja nam predaje i matematiku, kaže da je to normalno: to je genetika. Kod sebe bih promenila puno stvari, na primer, visinu. Ali nisam sigurna u to.
„Čitam mnogo knjiga, čitam čak i one koje ne razumem odmah skroz, jer imaju često mnogo tema i teških sadržaja. Ali ja pokušavam. To su knjige s police Đovanija, mog brata, zovem ga i Rasti Džejms. Mnogo volim muziku i jako bih želela da budem di-džej, ali se stidim. Imam dve najbolje drugarice, Alis i Klod, koje se u stvari zovu Aliče i Klaudija, ali je lepše Alis i Klod. Kao što znate, idem u završni razred osnovne i ide mi... zavisi, ni najbolje ni najgore. Ja tako 'čuknem', kao što kaže profesor Leone, ali ne kao detlić koji satima čuka po drvetu pokušavajući da napravi rupu, već imam ponekad neočekivano dobre rezultate koji mi posle podignu prosek. Imam mnogo snova, ali još uvek ne i hrabrosti da ih ostvarim. To jest, verujem u njih, ali i dalje se plašim. Volela bih kad bismo svi ručali zajedno, i s ugašenim televizorom, ali to se nikada ne dešava. S bratom i sestrom se slažem, manje sa sestrom, više s bratom. Volim zalaske sunca jer to znači da sam proživela još jedan dan, volela bih da je svaki bio lep! Volim more jer ima vode, a voda je mekana i pretvara se uvek u

ono što ti hoćeš. Volim školu iako uvek moram da učim za neki pismeni ili treba da odgovaram. Pokušavam uvek da dam sve od sebe. Kad me pitaju, malo se stidim i zacrvenim se, ali mnogo pričam i na kraju se izvučem. Ljudi ponekad ne razumeju da to radim samo zato što sam stidljiva, iako to ne izgleda tako, zato što sam pričalica. Tebi, tata, htela bih da kažem da malo više slušaš, jer ponekad i drugi ljudi imaju pravo, i da ne treba stalno da imaš stav kao da se braniš, jer život je lep i treba da uživaš u njemu. Tebi, mama, kažem da si fantastična, predivna i da je ovom svetu potrebno još mnogo osoba kao što si ti. Svojoj sestri bih htela da kažem da treba da bude malo manje površna, dok svom bratu kažem da je prava legenda. On je moj uzor, najiskrenije ga volim jer uvek hrabro iznosi svoje odluke i verujem da će daleko dogurati. On je možda osoba koja mi je najsličnija u porodici. Dok je Ale identična tati... A mama, iako nas je ona donela na svet, posle je stala između nas da bi nas razdvojila, mislim, da se niko ne bi svađao. Šta je to što ne bih nikada imala hrabrosti da kažem svojim roditeljima? Ali ako bih to rekla ovde, bilo bi kao da idem van teme! Ili bolje, bilo bi mi kao da nikad nisam zaista imala hrabrosti da im to kažem direktno, zar vam to ne izgleda kao ispravno razmišljanje, profesore? Hm, kako god, veselog sam karaktera, pomalo sam smetena, ali to je deo moje simpatičnosti, kažu. I, pre svega, vrlo sam direktna, što ponekad može da bude dobro, a ponekad loše. U ovom slučaju, i mogu to bez problema da kažem, ova tema mi se stvarno svidela.”
I onda sam završila s nekim citatima! O, tri i po stupca! A i ono razmišljanje o hrabrosti da stvarno nešto kažem svojima, o izlaženju iz teme i ono direktno obraćanje profesoru — mislim da su doprineli oceni! Sve u svemu, prošlo je više nego sjajno i srećna sam zbog toga. Ali ono što je zaista dalo smisao ovom decembru jeste bio kraj jedne ljubavi. Idemo po redu.
Popravila sam se u tenisu. Ovo je sigurno bitna vest. Ale me nije više zezala, niti mi je govorila da me je videla kako sam izašla iz kuće obučena kao, kako je ona govorila na početku, za softbol. Ja mislim da je shvatila da ću je izubijati lopticama. Već sam ustanovila poziciju, ona će doći do raskrsnice na kojoj obično staje motorom. A ja sam već zauzela busiju na otprilike pet metara od nje i savršeno je centriram u rame ili u kacigu, ili, ako bude išlo baš dobro, pravo u obraz. A kako god išlo, baš bi bolelo. Nju. Mislila sam o tome. Ili ću top-spinom ili slajsom. Kako da kažem: naučila sam čak i termine. Da, pošto je Lele stvarno bio strpljiv učitelj. Čak su i oni sa susednog terena od prvog puta, kad su me opet videli da igram, rekli: „Hej, pa popravila si se! Čak prebacuješ i preko mreže!”
I pored tih fora, mislim da su primetili poboljšanje. Ozbiljno, ne kažem to da bih se hvalila. Popravila sam se. Ali onda, taj sedmi decembar je u potpunosti promenio naš odnos, i to ne samo s teniske tačke gledišta.
,,E, šta ćemo? Možeš li na brzaka da se istuširaš, pa da onda idemo da jedemo?”
„Naravno, kako da ne...”
Penjem se i pitam mamu da me pusti. Za divno čudo, odmah uspevam da je ubedim. Hm, u stvari, uključila sam u priču i celo odeljenje, kao, ima neka strava žurka u piceriji, Đakominiju je rođendan.
Pre nego što izađem, upišem to u dnevnik, ne bih htela da posle iste osobe slave rođendan više puta. Mama nema baš neko pamćenje, ali za neke stvari, ne znam kako, ili ih čuje ili ih se stvarno seća. Ili, što je verovatnije, primeti kada je slažem. Pričala sam s Klod da ne bi bilo loše kad bi postojala „sekcija laži”. Postoji pozorišna sekcija u našoj školi, i posle tog kursa sam videla neke ljude da su se popravili, to jest, da na kraju godine recituju mnogo bolje nego ranije. Ali sekcija bi pomalo svima trebala. Postoji li neko ko, pre ili kasnije, ne mora da izrekne laž, barem da zbog njega neko ne bi patio ili da mu ne bi bilo neprijatno ili, jednostavno, da ne bi nekome otkrio nešto o nekom drugom. A ako nisi pripremljen, odmah pocrveniš, a to mene baš nervira! To jest, kad se, na primer, to meni dogodi, odmah to osetim i shvatam da onaj ko me gleda to primećuje, pa onda još više pocrvenim! Sve u svemu, zamka koja nema kraja...
S Klod smo pričali da bi savršena nastavnica bila Alis. Ona uspeva da govori laži na način, ma, na takav način da... to samo ona može! Tako je hladna, mirna, osmeh... Hm, izgleda mi kao Hilari

Daf, ne zato što i ona govori toliko laži, o bože, to stvarno ne znam, nego zato što dobro glumi i zato što mi je mnogo simpatična, i kad zamislim da je Alis kao ona, čini mi se da joj dajem pravi značaj, s obzirom na njene kapacitete.
To jest, i dalje se sećam jednog dana kad smo bili kod nje. Igrale smo i skakale po njenom krevetu, naravno ogromnom, ona je jedina koja s četrnaest godina ima bračni krevet! TV pojačan do daske. MTV. Spot Finlija, Ovo sam ja. A mi smo ih savršeno imitirale! Obožavam kad se nas tri tako zezamo! A Alis je još, to uvek mora da bude ona, pušila, i htela je da i mi probamo, a nama se to baš nije radilo.
„Ma hajde, probajte.”
„Ma nećemo.”
„Ali strava je!” Onda iznenada staje.
„Sšš... tiho!”
„Šta je, Alis? Šta se dešava?”
„Lift... mora da je moja majka.”
Otvara prozor i baca cigaretu, uzima žvaku i brzo je žvaće. Liže usne, a potom žvaku baca u đubre. Tačno na vreme. „Aliče, Aliče, jesi li tu?”
„Jesam, mama, u sobi sam.”
Majka stiže. „Ćao... a, s drugaricama si?”
„Dobro veče, gospođo.”
Gracija, Alisina majka, gleda po sobi i mrda nosom nekoliko puta da bi bolje onjušila vazduh.
„Ma šta, pušile ste?”
Alis je gleda i samo slegne rukama. „Da, mama...” Mama je iznenađena i Alis iznenada menja izraz. „Ma ne, šalim se! Malopre je, bre, bio Đorđo i upalio jednu cigaretu.”
„Ali...”
„Rekla sam mu da ti to ne voliš i odmah sam otvorila prozor... Izvini, mama”, onda joj pritrčava i grli je, ljubi je, miriše na mentol.
„Okej, okej... samo reci tom Đorđu da je pušenje loša stvar... Ako počne u ovim godinama!”
„Okej, reći ću mu, mama.”
Majka izlazi iz sobe uz široki osmeh, sve za svoju tako nevinu ćerkicu. Mislim, jel' vi shvatate? Genijalna je. Šalila se čak i s tim, kako bi joj pokazala da je i to moguće, da je mogla čak i da joj kaže to, ali da to ipak nije istina. A u stvari je skroz istinito! I čim je mama izašla, pošto je opasnost prošla, mada je mama mogla da se vrati i da oseti miris dima, šta je Alis uradila? Ponovo je upalila cigaretu! Hm, ona je stvarno superšampionka u laganju! Koliko god ja bila slaba u tome, tog sedmog decembra sam se i ja izvukla ili je možda mama htela da mi veruje; ipak sam joj rekla da će po mene doći Lele, drugar lažnog slavljenika Dakominija, koji ima petnaest i po godina. Između ostalog, te večeri je kod kuće bila samo mama, a s prozora je ona opušteno mogla da zameni Leleov
„smart” za neki aixam.
„Šta je, što se smeješ, Karo?”
„Ne, ništa, Lele...”
„Ništa nije moguće!”
„Okej, smejala sam se zato što već znam da ću večeras iskulirati dijetu!”
Lele me gleda i smeška se. „Dobro! Obožavam one koji obožavaju da jedu, a još i posle sveg tog sporta od danas - sve je apsolutno opravdano.”

Smešim mu se. U stvari sam razmišljala o tome kako imam mali problem s godinama. Trebalo bi da se ponašam malo kao Alis. Mami sam rekla da Lele ima petnaest i po godina, a Leleu sam rekla da ja imam četrnaest i po!
„Tačno”, opet mu se smešim. „Preopravdano sam gladna!”

Trg Kavur. Kineski restoran koji mi po mirisu deluje odlično. Sedamo i nakon manje od minuta stiže Paolo da nas usluzi. Mislim, Kinez koji se zove Paolo. To mi je mnogo smešno.
„Šta ćeš ti?”
„Ja ću ove rolnice s mesom, pirinač sa šunkom i povrćem i piletinu s limunom.”
„I ja ću isto, osim te piletine, uzeću piletinu s bademima. Aaa... donesite mi i običnu vodu.” Zatim se okreće ka meni. „Ili hoćeš kiselu?”
„Ne, obična je sasvim u redu.”
„Dakle, običnu vodu i jedno kinesko pivo.” Paolo bi da krene, a Lele mu se smeška. „Hvala.”
Da, sviđa mi se kad je neko ljubazan čak i prema onima koji ga služe. To jest, ako ideš negde i plaćaš im, oni, je li, treba da budu ljubazni prema tebi, ali lepo je kad i ti njima daš na važnosti. U ovome je Alis čudna, na primer. Tačnije, ona nikad nikome ne zahvaljuje! Kad ide negde, ponaša se kao da su svi obavezni da joj ugađaju. Čudno. A s nama je uvek ljubazna, čini se kao da nam uvek daje puno na važnosti, osećamo se kao da smo mi došli pre nje i pre svih drugih. Ma.
Kako bilo, stižu jela koja smo naručili i odmah počinjemo da jedemo i skoro da više ne razgovaramo, osim: „Mmm... odlično...”
„Mogu li malo?”
„Naravno.”
„I tvoje je odlično...”
Smejemo se. Stvarno je sve odlično. A Lele još i stvarno lepo jede. O bože, razumem da je to kao misao malo komplikovano, ali kad neko dobro jede, meni to mnogo znači. To jest, kad jede zatvorenih usta, polako žvaće, mali zalogaji, bez žurbe, često između zalogaja ćaska. Mislim, postoje osobe s kojima se ne osećaš tako lepo za stolom. Imena? Moj otac. Ale, moja sestra, koja je povukla na njega u svemu, po meni, dok smo moj brat i ja povukli na mamu. I Klod, koja ipak na svoj način, iako jede tako, na kraju uspeva da me zasmeje. Ali ne znam da li ja pripadam toj grupi.
Leleu pričam malo o školi, o svojim drugaricama.
„Ima više devojaka u odeljenju koje znaju da igraju tenis, ali sve se prave da ne znaju zato što bi Rafaelijeva, koja je nepodnošljiva, a ujedno je i baksuz, posle htela da igra s njima. A ti?”
„Ja šta?”
„Kako je tebi na fakultetu?”
,,A, dobro, mirno. Na prvoj godini sam. Spremam Rimsko pravo. Izvini...” Poziva Paola, koji se odmah približava. „Jesi li ti htela još nešto?”
„Jedu mi se one kuglice...”
„Pečeni sladoled?”
,,E, da.”
„Okej, onda nam donesi tri kuglice pečenog sladoleda i račun, hvala.”
I mi ubrzo jedemo kuglice, smejemo se, ja jedem čokoladnu zato što je najbolja. A onda Lele uzima rakiju od ruže i zatim izlazimo. Noć je. Deset sati. Hladno je. „Idemo do Zodijaka?”
”Da, a šta ima tamo?”

”Trebalo bi da su postavili jasle za Božić...” Penjemo se uz okuke. Lako uspevamo da parkiramo
„smart”.
Još nekoliko ljudi, uglavnom starijih, gleda te jasle. „Jesi video, fali još samo mali Isus?” ”Njega će staviti dan posle Božića.”
”A, naravno.”
Kako sam glupa. Počinjemo da se udaljavamo. U tišini. Hodamo duž malog drvoreda koji gleda ka gradu. „Rim je noću prelep odavde...”
”Da...”
Lele se naslanja na neku ogradu. Smeška mi se. „Kao i ti...”
Onda mi uzima ruku, igra se kratko i na kraju me brzo vuče ka sebi i ljubi me. Zatvaram oči i osetim da se gubim na njegovim usnama.
Duva blag vetar, svež, ne posebno hladan. A ja se prepuštam tako, tom poljupcu. I ne znam šta da mislim, to jest, sviđa mi se, ima dobar ukus. Ipak... Eto! Sve u svemu, ozbiljno ovo nisam očekivala!
Poljubac se završava i ostajemo još malo u tišini, s priljubljenim usnama. Onda se odvajamo.
Smeškamo se. Lele dugo udiše, jako dugo.
„Izvini.”
„Zbog čega?”
„Pa... povukao sam te naglo ka sebi...”
„Ne, ne, u redu je...”
Opet se približava. „Odlična si u tenisu”, i opet me ljubi. Polako ovaj put, ne žuri. Nežno, milujući mi kosu. Okej. Sve je u redu. Ali onu rečenicu baš nije morao da kaže. Šta je sad to?! Hteo je to da mi da pride? To jest, da nisam postala odlična, ne bi me poljubio? Možda preterujem. Možda previše razmišljam. Ali ovo je prvi put da izlazimo, osim tenisa. Da, u stvari, nisam uopšte očekivala da će me večeras poljubiti! A onda, kasnije u kolima, dok smo išli kući, čudna nelagodnost. To jest, one čudne tišine što se, malo-pomalo kako ideš napred, nekako produžavaju, i što one postaju duže, ti više razmišljaš i ne nalaziš reči kojima bi počeo. I onda, na kraju, kako se često događa...
,,I, šta reče?”
„Zašto ne...?”
Pričamo oboje uglas. I onda opet. „Ne, htela sam da kažem...”
„Mislim, rekoh...”
I na kraju se smeješ i na neki način moraš ipak da doneseš neku odluku.
„Okej, Karo, ti pričaj!”
„Ne, htela sam da kažem, jel' misliš da bi nekad mogla da igram neki meč? To jest, jesam li u stanju?”
„O da, naravno... Upravo sam to hteo da ti kažem, jednom možemo stvarno da igramo, više je takmičarski, više se trči, više je sportski, da kažem. A posle stvarno možeš da jedeš koliko želiš!”
Počinjem da se smejem, ali onda mislim u sebi: ma šta to znači? Da u stvari nisam dovoljno trčala? To jest, kad sad igram, to je kao da ne igram? Ali onda, zašto je rekao da sam postala odlična? Da bi me poljubio? Eto, uvek stižemo dotle... Hmm... sad smo već stigli skroz do kuće.
„Evo nas.”
Lele staje malo dalje od moje kapije. „Baš sam srećan što smo izašli večeras.”
„I ja...”

Lele me gleda. Sada ćuti. Ja spuštam glavu i gledam u ključeve koje sam izvukla iz džepa.
Prevrćem ih po rukama. Da. Konačno su mi ih dali, iako, mislim, samo za večeras.
Lele spušta svoju ruku na moju. „Voleo bih da te opet vidim.”
Gledam njegovu ruku. Onda njega. Nisam razumela sve one priče o tenisu, ali u jedno sam sigurna i želim to da mu kažem.
„I ja bih volela tebe opet da vidim, ali moram nešto da ti kažem.”
„Šta?”
„Imam trinaest i po godina.”
„Aha.” Lele podiže svoju ruku s moje. Onda se polako okreće ka prozoru. Ja za trenutak ćutim.
Gledam ga. On gleda napolje.
„Lele, izvini, nisam želela da te slažem. Ne znam uopšte ni zašto sam ti to rekla... Ali ja sam i dalje ja. Ili ti se sviđam ili ne. Ne verujem da ću zbog tih pola godine sad postati neka druga.”
I dalje tišina. Onda se Lele okreće ka meni i odjednom mi se nasmeši.
,,U pravu si. Ne znam šta mi bi. Jel' igramo u ponedeljak?” ”Naravno! Pravi meč!”

I ovaj put ja krećem ka njemu i ljubim ga. Ali u obraz. Onda hoću da otvorim vrata. Ali me on hvata za ruku i privlači ka sebi. Ljubi me. U usta. Malo duže nego ranije. Ali ne znam zašto mi se ovaj put čini da se previše trese. I jezik kao da mu je poludeo. Smešno mi je, ali ne mogu da se smejem. Na kraju vidim i da mi spušta ruku na sisu! Ne! Radi to prebrzo, skoro da je stiska, kao da je loptica! Ma pazi ti! Uspevam da se izvučem iz njegovog stiska i onda lagano, nežno... „Moram da idem... Čujemo se sutra.” Zatim izlećem iz „smarta”, ulećem u ulaz a da se i ne okrenem.

Lift. Srce mi luđački lupa. Krećem dugo da udišem. Još duže. Moram da se smirim. S druge strane... bolja sam od Pepeljuge, ipak... sad je jedanaest i trideset. Ali sigurna sam da ne spavaju svi. Polako okrećem ključ u bravi. Naravno.
„Karo, ti si?”
„Da, mama.”
Ide iz dnevne sobe ka meni. ,,I? Sve u redu? Kako je bilo večeras?”
„O, odlično, išli smo na večeru u piceriju ovde u blizini.”
„Ko je sve bio?”
„Grupa nas...” Vidim da traži moj pogled. „Grupa, aha.”
„Da, neki ljudi iz škole, ne poznaješ ih.” Krećem ka svojoj sobi. „Karo?”
„Da, mama, reci.”
„Poljubi me...”
Prilazim joj i osetim da me pored poljupca još i temeljno njuška. Možda hoće da oseti da li sam pušila. Barem što se ovog tiče, sve je čisto. Vidim da se sad smireno smeška.
„A, još samo nešto, Karo...”
„Šta?”
„Ključevi.”
Vadim ih iz džepa pantalona i dajem joj ih u ruke. Što je i trebalo uraditi. Mama se smeši.
„Uskoro ćeš ih i ti dobiti, videćeš, samo je pitanje vremena. I poverenja.”
Idem u svoju sobu. Skidam se. I odjednom neka gomila misli koje nemaju veze ni sa čim. Možda da bih zamaskirala emocije. Da bih se na trenutak bacila u normalnost. Sutra je praznik bezgrešnog začeća. Proslava u školi! Spavaću do kasno! Da, bar bih volela... mama mi to nikad ne

dozvoli. Probudi me najkasnije u devet i tera me da čistim po sobi. I Ale bi trebalo da radi isto. Ali ona će se ionako vratiti kasno, spavaće joj se, ustaće u dvanaest, ručati, istuširati se, srediti i onda će opet izaći. I, kad će onda da čisti sobu? Onda tu uleće mama... Mama. Koja je danas trebalo da nam donese sijalice, ukrase i veštačku jelku, s obzirom na to da smo mi ekološka porodica. Jedva čekam da dođe dvadeset i četvrti, da po noći krenem da merkam poklone. Da, ja to i dalje radim iako znam da Deda Mraz ne postoji. A zašto mi sve ovo sad pada na pamet? I odjednom shvatam, kao da se pojavila moja lična kometa: o, poljubila sam se s Leleom! Uključujem kompjuter. Internet. MSN. Iako mama to ne bi htela, ali ja to sad moram. Jače je od mene.
„Jesi li tu?”
Posle jedne sekunde, Alis odgovara.
„Naravno, a gde bih mogla da budem? I, kako je bilo?”
Ispričam joj sve do najsitnijih detalja, od početka do kraja, čak i to da sam ga slagala i da je on prešao preko toga i za sisu koju je stezao kao lopticu za tenis. Na kraju mi Alis napiše gomilu stvari, smiruje me i objašnjava mi da bi priča s Leleom mogla da funkcioniše, a da se priča o loptici svodi samo na to da se momci nekad izgube obuzeti iznenadnim željama koje ne mogu da savladaju. Sviđa mi se Alis. Govori mi baš ono što bih htela da čujem od nje, sve ono što bih želela da mogu da ispričam nekome, kao na primer mami, ali se suviše stidim, a i ne znam kako bi ona reagovala. Nije bitno. Alis je stvarno savršena u ovome, recimo da je neka vrsta virtuelne mame, elastičnije od one prave.
O, nisam je ni pozvala a ona otvara vrata.
„Karo! Šta radiš? Ne verujem da si i dalje za kompjuterom! Već je kasno i treba da spavaš, hajde!”
,,U pravu si, ali htela sam da vidim nešto u vezi s kontrolnima za sledeću nedelju.”
„Sad?”
„Da, nešto nisam bila sigurna, i da to sad nisam rešila, znam već da ne bih uspela da zaspim!”
Gasim kompjuter. Uskačem u krevet, brzo se uvlačim ispod jorgana. Mama prilazi i fino me ušuškava.
„I, da li je sad sve u redu?”
Klimam glavom potvrdno, i pošto već znam koje je sledeće pitanje, sama sve radim. Otvaram usta. „Zubi oprani... vidi...”, dunem joj u lice.
Mama se smeška i još jednom me poljubi i nežno mi pomera glavu ka jastuku. Onda kreće ka vratima. „Mama...”
„Da... Razumela sam.”
I dok izlazi, ostavlja mi vrata malo odškrinuta. Možda nije virtuelna, ali me i ona odlično razume. I uz osmeh se bacam u jastuk i vrlo brzo tonem u svet snova.

Ono što me jako zabavlja i u isto vreme malo zabrinjava u decembru jeste činjenica da dolazi Božić. Jako me zabavlja da kupujem poklone. Brine me to što nemam para. Da budemo još iskreniji i precizniji, još više me brine što neću dobiti poklone koje želim. Hm, sada već svi znaju da bih ja mnogo volela da imam psa. To jest, zaista sam to rekla svima, čak i prodavcu novina i onome u baru gde ponekad idem na doručak, kad retko koji put stignem ranije u školu. To se baš retko dešava, priznajem... Iako je po mom mišljenju ova poslednja godina malo pobrkala ideje svima, i ja sam promenila želju za poklon. Čak je i Franko, prodavac pica na kiosku u Ulici Farnezina, hteo to sa mnom da precizira pre neki dan. Samo što sam bila uzela predivno parče pice s viršlom i pomfritom preko, to jest, praktično ekstra-kompletan ručak! On sam je izmislio ovu picu. Ja je zovem Lopta Pica! To jest, po meni, još je i ne pojedeš, a već si se pretvorio u loptu.
Kako god, ja sam mu saopštila svoju novu želju u pogledu poklona, s obzirom na to da mama često dolazi kod njega da tu kupuje picu kad radi do kasno, tako da sam rekla sebi: reći ću i njemu, pa će možda nekad kad mama svrati on nešto i da joj kaže. A Franko me je iznenađen gledao i rekao mi je: „Karo... ali., ali zar nije bio pas? Sad hoćeš da ti kupe autić? Taj ko tebe shvati stvarno je faca!”
„Što? Pa tako je lako...”, i onda sam otišla jedući parče ekstra Lopta pice. Kolica i pas u isto vreme! Nije moguće? A ko je to rekao? Ipak, psa i dalje mnogo želim, možda zato što kad budem porasla neću imati više vremena. Tja! Barem ja tako zamišljam. Ne želim da mislim o tome. Kako bilo, ako mi ga kupe, uzeću ga. A ako mi kupe i kolica, uzeću i njih. Pre neki dan sam tražila neki novi citat za dnevnik jer sam videla da kad ih koristim u pravoj meri s profom Leoneom funkcionišu i te kako i pronašla sam ovaj: „Sloboda nije u izboru između belog i crnog, već u tome da izbegneš ovaj nametnuti izbor.” To je rekao izvesni Adorno i ja se u potpunosti slažem s njim. Dakle, između psa i kolica... oba!
A onda, još jedan poklon kojih bih volela je... Masi! Ti i ja. Zauvek ujedinjeni, iako ti to ne znaš. Iznad vremena. Savršeni saučesnici. Različiti — ali u suprotnom, u čemu bi bila čar? Da li ti to primećuješ? Vidiš li me? Gledala sam jedan predivan spot od Runija, Tell Me Soon: devojčica u skroz roze spavaćoj sobi i grupa koja ulazi i peva joj neku pesmu! Posle njih dolaze i sve drugarice te protagonistkinje. A meni ovako nešto - nikad, a?!? A mislim, dobro, pevač je apsolutna legenda. Kad bi u mojoj školi bio neki takav lik! Filo malo liči na njega, ali je bolje da mu to ne kažem. Inače će mi organizovati koncert s bendom i na kraju će mi tražiti da ga još jednom poljubim, s opravdanjem da je to kao da ljubim pravog pevača!

Moram reći da se ove godine mnogo bolje snalazim. Fotkala sam telefonom ljude do kojih mi je najviše stalo i prebacila sam ih na kompjuter. Čim sredim blog koji mi je Džibo 'poklonio', otvorio mi ga je na Splinderu, okačiću ih sve, verovatno kao slajd, mnogo mi se sviđa kad sve idu jedna za drugom na monitoru, možda stavim i neki specijalni efekat... Radiću na tome. Hoću da napravim božićne čestitke, u raznim bojama, i da ispod stavim slike i rečenice poznatih autora koje mi se sviđaju. Pronašla sam neke fenomenalne. Na primer: za profu Leonea „Podučavati znači učiti dva puta”, Zozef Zuber. Nije loše, zar ne? Onda za profesorku Boi. Fotografija i rečenica. Na primer jedna strava koju sam našla na internetu: „Sigurno jeste moguće naučiti ćurana da se popne na drvo. Ali zašto onda odmah ne nabavite vevericu?”; kažu da su je preuzeli iz priručnika za tehnike biranja i upravljanja kadrovima! S porukom za matematičarku, s obzirom na to da je to predmet koji mi najgore ide, ne smem da omanem. Crveni karton. Imam jednu fotografiju na kojoj je, na sreću, dobro ispala, što i nije lako budući da je malo punija, ali pre svega zato što joj lice ima oblik punog meseca, s puno isušene kose okolo, samo davnog sećanja na kovrdže. Što se rečenice tiče, mislila

sam na ovu, „Ljude treba učiti, ako je moguće sve ljude, da se znanje ne dobija iz knjiga, već iz posmatranja neba i zemlje”, Komenio. Za ovo ne znam da li dobro zvuči, ali mi zvuči prilično pozitivno, u svakom slučaju, ona koja to dobije mogla bi da zatvori jedno oko na nešto što ne znam, pošto verovatno misli da ne učim dovoljno iz knjiga, već direktno iz života! Ili, u slučaju matematike... od Džiba!
Pokloni koje ću sigurno morati da obezbedim su za moju porodicu, za Džiba, Fila, Klod i Alis. Na primer, svojim drugaricama bih htela da poklonim nešto lično. One obe već imaju kolica! I onda, htela bih... da im napunim rezervoar do kraja! Da, posebno zbog priče da karburatori koštaju mnogo, kupiću dva dobra na pumpi i onda ću im ih pokloniti! Jedan Alis i jedan Klod! Tako, zahvaljujući meni, mogu da putuju po Rimu! Onda, za Klod koja mi je upravo poslala jedan ludi SMS: „Dva pileta ćaskaju u frižideru dvadeset i četvrtog decembra. 'Badnje je veče... ne znam da li sam dovoljno ražanj...”, njoj bih mogla da poklonim zbirku poruka, tih najzabavnijih! A i nešto za Lelea, naravno. I Masiju bih svakako htela nešto da poklonim. Ali zašto on meni ne pokloni nešto predivno... i pojavi se? I tad mi pada na pamet ono od Heraklita: „Ko se ne nada nemogućem neće ga ni dobiti”. To sam odabrala za čestitku s fotografijom profesorke engleskog.
Ni tu nije da sam baš najsjajnija, ali posle ovoga... ko zna, moglo bi da se dogodi upravo
„nemoguće”! Toliko mi se svidelo da sam to na kraju zalepila i na svoj radni sto. A zbog činjenice da se približava Božić, počinjem da mislim da bi moglo da se desi čudo. Ozbiljno. Čini mi se da je moguće da ću opet sresti Masija. I tako, s ovom nadom u srcu, idem u Feltrineli. I šta, ništa, ni traga od njega. I šta ja tu mogu? To je kao na moru, u noći zvezda padalica. Čim ugledaš jednu, treba već da imaš pripremljenu želju, i to bez trunke sumnje. Može da se desi da više nijedna ne prođe ko zna koliko dugo! Meni se to nekad dešavalo. Prošla bi zvezda, a ne bih stigla da izgovorim želju jer mi se njih mnogo vrtelo u glavi i onda bih se zbunila! Na kraju, kao što je i Igo govorio: „Duša je puna zvezda padalica”. Možda, dakle, već u sebi imamo zvezde padalice i nema potrebe da gledamo u nebo? Tja.
Htela bih da igram poklon-rulet. Šta ću dobiti? Neki drugi CD Finlija ili Đovanija Alevija? Kutiju za nakit koju će ionako koristiti moja sestra? Knjigu? Šal i rukavice od mame? USB za kompjuter? Pretplatnu kartu za bioskop od Rastija Džejmsa? Ili će mi dati ceo serijal Smolvila? Ali najviše bih volela da u poštanskom sandučetu nađem određenu čestitku, ručno napravljenu... s određenim potpisom. Za to vreme, pravim uobičajeni krug ovde po Feltrineliju i...
„Dobar dan, Karolina!”
„Zdravo.”
Pa, ako ništa drugo, bar se Sandro seća mog imena. A istina je i da sam ga smorila pričom o Masiju. „Imam knjigu za tebe, dođi!” Pratim ga između polica.
„Evo je ovde... Tri metra iznad neba. Jel' ti se sviđa?”
„Pa, ne znam. Jedna moja drugarica ju je čitala i njoj se baš svidela... Ali na kraju knjige oni raskinu!”
„Znam... ali on onda u nastavku koji se zove Želim te shvata da ne treba ostajati vezan za priču koja je prošla...”
Gledam ga. Podižem obrvu. Jel' on to priča o meni? Kamo sreće! Ali ja s Masijem nisam prošla baš ništa. Nije se završilo, niti pošlo po zlu. Nije uopšte ni počelo. Ne dvoumim se.
„Ne, hvala... Sad bih samo htela nešto da me nasmeje.”
„Okej, onda, imam ovu, mnogo je zabavna... Dnevnik Bridžet Džouns. Priča o devojci koja je napunila trideset, drugarice su se udale ili, već, imaju nekoga, nekog dečka, a ona je jedina singl. Umrećeš od smeha!”
Alo bre, nemoj da mi baksuziraš! Mada, možda će tako i da mi odagna zlu sreću, da mi se to ne dogodi. Fali mi šesnaest godina i dva meseca do trideset. Nadam se da neću proći kao ova ovde! Okej, bolje je shvatiti šta može da ti se desi... da bi to izbegla!

„Okej, uzeću je. Pazi, u stvari, ja sam došla da kupim poklone za svoje dve drugarice. I za svoja dva druga...”
Za Lelea ne znam ni da li čita, a i ne poznajem ga dovoljno.
„Okej, samo moraš da mi daš neku ideju, objasni mi koji su tipovi i videćemo šta možemo da nađemo za njih.”
I tako se dogodi da krenem da pričam o Alis, Klod, Džibu i Filu. I moram da priznam da imam stvarno dobru ekipicu. Svako ima svoj karakter, svoje posebnosti, ali su svi mnogo jaki. I ne znam zašto, ali osećam da sam ja ta koja povezuje ovu grupu. Na kraju, istina je: kad si s nekim nepoznatim, dođe ti lakše da kažeš pravu istinu o svojim prijateljima, to jest, ne glumiš, čak ih i stavljaš pod bolje svetio jer se ne bojiš da će ih osuđivati i onda ti reći, na primer: „Ma šta ti uopšte radiš s njima”, kako bi inače mama rekla kad bih joj ispričala sve o Alis. Ili: „Šta taj Džibo izvodi?” Na kraju, ne znam kako, ali ponovo pričam o Rastiju Džejmsu i o njemu pričam sat vremena, ja mislim, to jest, ne mogu da se zaustavim. A Sandro se smeje dok sluša to što mu pričam.
„Hej, pa ti si stvarno zaljubljena u svog brata!”
„Ma da! Volela bih da pronađem nekog takvog... ali možda i ne postoji nijedan osim njega.” Htela bih da dodam osim Masija, ali mislio bi da se previše ponavljam, i tako odlučujem da to ne pominjem. ,,A još je tu i moja sestra Ale. Ali ona nije ništa pročitala u životu.”
„Ne verujem!”
„E, i ne moraš. Mislim, gleda Velikog brata i ponekad Ostrvo.., i to je to!”
Sandro se smeje. „Ma, ti si previše destruktivna, ne verujem ti više nimalo... Šta imaš protiv svoje sestre?”
„Ma ona ima nešto protiv mene!”
Sandro praska u smeh. „Razumem. Ovde je potreban pravi poklon... Jedna lepa knjiga posle koje ćete se vas dve pomiriti.”
„Ma ne, stvar je u tome što smo mi mnogo različite. I kad meni kod nje ništa ne smeta, ona mene stalno zeza i nikad joj ništa ne odgovara kod mene!”
Upravo u tom momentu prolazi Kjara, njegova koleginica koja mu se mnogo sviđa. Vidi se da mu se sviđa po načinu na koji je gleda. Ovaj put nosi puštenu kosu.
„Hej, vas dvoje ste već postali stalan par... ljubomorna sam!” Onda se smeška. I udaljava se. Uz predivan osmeh. Vedra osoba, stvarno, puna radosti koju ispušta kroz sve pore. Mislim, možda to i nije tako, možda živi sasvim normalan život bez posebnih radosti, otkud ja znam, možda ima mnogo problema. Ali ono što je bitno jeste da ona svima pokazuje svoju najbolju stranu, osmeh. Možda je naučila da baš ovako reaguje na sve. Ili barem ja tako mislim. Ili se barem meni tako čini kad prolazi, priča ili je s nekim drugim u društvu. I ne mislim da je to samo zato što je prodavačica, naviknuta da bude ljubazna zbog posla. Nešto ili imaš ili nemaš i, na kraju, hm, ja mislim da se to oseća. Meni izgleda kao dobra i plemenita. Možda je i previše savršena da bi se slagala sa Sandrom. Ali i o tome — šta ja o tome u stvari znam? Ovo mu naravno neću reći. Sad je ona već daleko. Umesto toga, palo mi je na pamet nešto drugo. ,A zašto joj ništa nisi rekao?”
Sandro me čudno gleda. „Šta?”
„Otkud znam, kad ti je ono malopre rekla, mogao si da joj odgovoriš, nešto kao: 'Znači sad si ljubomorna... možemo ti i ja da budemo par!'“
Sandro crveni. Ja ga razumem i možda nije trebalo ništa da kažem, možda je trebalo da uradim ono što rade mnogi, da se pravim da nije ništa, ali ovako ga barem teram da se malo pokrene. A i lepo je kad se iskreno interesuješ za druge. Meni se to sviđa. Ne radim to da bih posle tračarila, nikako, stalo mi je do toga da drugi budu srećni jer i ako ti želiš da oni to budu... na kraju ćeš srećan biti i ti! Ligabue to kaže. Verujem svakom ko mi kaže kako ljubav donosi ljubav...

Zato navaljujem. „Znaš, žena neke stvari voli i da čuje... Verovatno si joj i simpatičan... ali kako ćeš znati ako ne probaš?”
,,I onda?”
,,I onda moramo da pronađemo knjigu i za tebe, moraš da joj izjaviš ljubav!”
Sandro odmahuje glavom i počinje da se smeje. „Idemo da tražimo knjige za tvoje drugare, hajde...”
I tako sam posle nekih sat i po izašla s 99 evra manje i s gomilom poklona više.
Pronađeni prijatelj od Ulmana za moju sestru Ale, ko zna, možda se zaista i pronađemo... Onda Autsajderi za Rastija Džejmsa, pošto njegov nadimak potiče iz tog filma, koji on stalno citira, ali koji nikad ne gleda zato što ga nema; za Džiba platnena futrola za mobilni s natpisom Pobunjeni genije i knjižica o matematici s testovima; za Fila karta za pozorište, za mjuzikl Noć pre ispita; za Klod DVD Čokolada i kutijica tartufa s čokoladom iz Albe; za Alis DVD Đavo nosi Pradu, dok za Lelea nisam pronašla ništa. U smislu da nisam pronašla ništa što bi me zadovoljilo. S druge strane, ne poznajemo se tako dobro i nije baš da smo se toliko viđali, osim svih onih teniskih treninga i one večeri na Zodijaku. One jedinstvene večeri! Ja mislim da poklone ne treba kupovati slučajno, kao i da ne treba birati ono što bismo voleli da nama kupe.
Leleu, ne znam, volela bih da mu poklonim duksericu, da, neku lepu duksericu plave boje. Čak, još bolje! Pala mi je na pamet prejaka ideja. Baš hoću da vidim da li ću uspeti da je ostvarim!
Šetam malo po centru i nalazim poklon za svoje, slatko je, mislim da im treba, a i košta malo. Uzimam to i nastavljam da hodam. Čudno, u decembru ove ulice dobijaju potpuno drugačiji izgled. Vidim kako se odozgo spuštaju sve te svetlucave zvezdice, vidim i slike Deda Mraza okačene na svakoj prodavnici, vatu u izlozima koja treba da predstavlja sneg. Momci i devojke hodaju i smeju se, neki se drže za ruke, neki su usamljeni i užurbaniji, s ko zna kojom čudnom mišlju. Dve drugarice, malo starije od mene, kao i od Alis i Klod, hodaju zagrljene. Jedna od njih drži ruku u džepu farmerica one druge. Onda joj ova ispred ukrade nešto iz torbe, mislim neku čestitku, i kreće da trči. Potom i druga kreće za njom.
„Stani, hej! Neću da mi to čitaš, stani!”
Tako one nestaju, usred gužve koja mirno nastavlja svoj hod, spora kao reka ljudi, sa svojim mislima, svojim patnjama, svojim radostima.
Hm... Dosta s ovim čudnim mislima. Osećam se kao filozof Karolina... Koliko bih ipak volela da sam zaljubljena Karolina. Stigla sam na autobusku stanicu. Dobro, ovde čekam. Gledam malo oko sebe. Iza mene je izlog pun odeće, košulje od sto sedamdeset evra, džemperi od dvesta osamdeset, jakne od trista sedamdeset. Ma ko može sebi da priušti nešto od ovoga? Tačnije, šta rade u životu roditelji devojke koja se oblači u ovakvim buticima?
Hm, da budem iskrena, Alis ima i skupljih stvari od ovih. A šta rade njeni roditelji? Razvedeni su! Nisam razumela da li kad se razvedeš postaneš bogat ili se zato što si bogat razvedeš? Moram to da pitam Alis. Samo moram da joj to kažem na pravi način.
Evo autobusa. Prolazi mi ispred očiju. Vraćam se malo unazad zato što me bukvalno kači. Ma ne... Ne mogu da verujem. Staje, vrata se otvaraju i izlaze dva dečka koja su mi ukrala telefon. To su oni! Nema sumnje. Jedan od njih dvojice nosi istu onu odvratnu jaknu. Sećam je se kao da je juče bilo. Gurnuo me je više puta pre nego što je sišao, i ja sam videla samo tu odvratnu svetlozelenu jaknu, odvratnu kao i njegova kosa, kao i njegovo lice, kao i njegov glupi smeh glupog lopova... Rumuna. I ne kažem to zato što sam rasista. Dođavola, ne, zato što nisam. Sto se mene tiče, mogao je da bude i iz Pariolija. Poštujem sve. A pre svega hoću da poštuju mene i ono što je moje. To nije u vezi s nacionalnošću. Čak i one siledžije iz bogatih italijanskih porodica što ti u školi uzimaju stvari i maltretiraju te — i njih mrzim. Mrzim kukavice, mrzim one koji zloupotrebljavaju druge, odakle god da su i kako god da se zovu i oblače. Mrzim one koji ne poštuju mir i život drugih. Mrzim onog koji umesto da pita za nešto što nije njegovo — ukrade. I ostavi te tako, nezaštićenog, nemoćnog,
zatečenog i tužnog. Tada bi hteo da budeš superheroj i da imaš tajno oružje i magične moći i da je dovoljno da ga samo pogledaš i da pufff! Da on odmah nestane.
Vrata su se zatvorila i autobus je krenuo. Ali ja nisam ušla. Idem za njima. Sa svojim uvijenim božićnim paketićem, unutra je tanjir za Božić za mamu i tatu, i s kesom s poklonima za drugare.
I onda, šta ću da im kažem? Ma, nešto ću smisliti. Moram da budem ljubazna. Tačnije, mora da im bude prijatno. E, zamisli ti. To mi je smešno! Mora da bude prijatno dvojici koja su mi digla mobilni. A, pre svega, s Masijevim brojem unutra.
Što ih više pratim, više razmišljam. Sto više razmišljam, sve sam nervoznija. Što sam nervoznija, sve više bih volela da sam velika, krupna i da ih tučem do iznemoglosti. Ili da jednostavno sa mnom bude Rasti Džejms. E tad bi im stvarno bilo loše. Na kraju, nisu baš ni naročite krupni. Dva obična tipa. Ups. Dva... a pre svega su primetili da ih pratim.
,,E, bre, ma šta ti' oćeš od nas?”
„Hm... da... mislim ne... mislim da.”

„Šta devojčice... da ili ne?”
E, sreća pa su Rumuni! Ova dvojica su bre iz Rima i odvratna su. Tja, možda ćemo se bolje razumeti.
„Ovako, pre nekog vremena sam, mislim, izgubila telefon, 'nokiju 6500 slajd', evo kao...” Padne mi na pamet da izvadim iz džepa novi koji mi je Alis poklonila. A ako mi posle ukradu i ovaj? „Evo kao ovaj koji se vida po plakatima po gradu...”
„Ne'am pojma šta pričaš, i šta sad?”, kaže jedan od dvojice, onaj krupniji, a izgleda i pokvareniji.
„Ma, nije bitno... ne, izgubila sam ga u autobusu, u onom istom autobusu u kom ste bila i vas dvojica.”
„Nas dvojica?”
„Da, samo što ste pričali i ja sam vas videla i pošto ste ga verovatno našli i uzeli...” Gledaju me.
„Da, mislim, ja sam sišla i ispao mi je i vas dvojica ste ga uzeli i hteli ste da mi ga date, ali su se zatvorila vrata od autobusa i on je odmah krenuo... a vi niste mogli...”
Sad ih vidim obojicu prilično zbunjene.
„Ma jel' ti to nas zajebavaš?”
„Ne, to mi nikad ne bi palo na pamet... Ne, samo sam ovo htela da vam kažem... da nemate slučajno i dalje karticu, da, mislim, moju SIM...?
Jedan podiže obrvu. Drugi isto. I kako sad da se izvučem? Ne znam šta da radim. Šta drugo da kažem. Mogla bih da se odreknem jednog od onih poklona i da im ga ponudim kao otkup. Ali šta briga nekog od njih za Čokoladu ili, još gore, za Pronađenog prijatelja? Ovi jedino misle da ih ja zezam. Onda igram na kartu sažaljenja.
„Tu mi je bio broj jednog druga... Mnogo sam ga volela. Nema ga više, nestao je, ne mogu da ga nađem. Možda je mrtav. Bilo mu je toliko loše... Htela sam bar za Božić da ga čujem... Ako ga ne pozovem, šta li će pomisliti? A njegov broj je bio na toj SIM kartici, samo na toj! Ne treba mi telefon, samo SIM... Moja kartica...”
Poslednji put me gledaju. ,,'Ajmo mi...” Okreću se i tako odlaze, ne udostoje me ni odgovora, bilo kakvog odgovora. Bolje je ovako. Mislim da sam se spasla... Fijuuuu...
Masi... nemoj da kažeš da nisam probala nemoguće. Vratila sam se kući i sakrila poklone u ormar.
Na brzinu sam se istuširala, malo večerala, nije bilo diskusija s Ale, i onda sam otišla da spavam. Znaš ono kad si uništena, ali toliko uništena da jedino čekaš da vidiš krevet? Zao mi je što Rasti Džejms nije tu. On bi sad došao da mi ispriča nešto ili da mi pročita deo iz neke svoje priče.

Čudno je to kako se, kad nedostaje makar jedna jedina osoba negde gde si se navikao da bude, iznenada sve u vezi s tim mestom promeni. Barem je meni tako. A osećajući se čudno zbog toga, premorena se gubim u snovima. Ali pre nego što zaspim, misao. I dolazi mi da se nasmejem. I sve mi se čini tako lepim. Ja sam u svojim kolicima, leto je, i Masi je pored mene i, normalno, slušamo Džejmsa Blanta. On je obe noge izbacio kroz prozor i mrda se u ritmu muzike i pravi neke fore i pušta mene da vozim. Ja nosim cvike koje mi se mnogo sviđaju i takođe mrdam glavom u ritmu muzike... A s desne strane imamo more. U Sabaudiji smo, idemo uz more, ulicom koja mi se toliko sviđa, a u koju su me ponekad dovodili moji. Tu je borova šuma, a odmah uz nju su mnogobrojne peščane dine koje vetar raznosi. A ja sam tamo s Masijem. Izlazimo iz auta. Na plaži smo, morski talasi i pušteni zmajevi na nebu, i on me drži za ruku i ja sam srećna.
Eto, htela bih takav jedan san i na javi. I nakon ove poslednje misli stvarno zaspim.

Koliko mi se samo sviđaju školske skupštine sačinjene od predstavnika odeljenja, ta beskorisna okupljanja na kojima se odlučuje, na primer, koji film bi mogao da bude interesantan mladima kako bi ga sledeće godine puštali u sali za projekcije. Još više mi se sviđaju kada se održavaju za vreme poslednja dva časa petkom pre podne. Mogao si da odlučiš da li ćeš da ostaneš ili da izađeš ranije s odobrenjem roditelja. A mama je potpisala, pošto sam joj rekla da je to ionako beskorisna stvar i da više volim da dođem kući i da učim za neki kontrolni koji ćemo imati u ponedeljak. I zato, eto me ovde u 11.30! Naravno, kad bih sad htela da budem baš sitničava, mogli su tu skupštinu da stave i umesto prva dva časa, bar bih duže spavala, ali ne možeš da imaš baš, baš sve.
U ovo vreme petkom nema nikog kod kuće. Mama je uvek na poslu, tata na poliklinici ili u baru s prijateljima, u ovo vreme imaju pauzu, a Ale je u školi. Najlepši trenutak. Volim da sam kod kuće kad nema nikoga. Tiho je i mogu da radim ono što hoću. Na primer, volim da idem u sobu kod mame i tate i da probam nešto od maminih stvari, na primer, majicu ili suknju. Ne znam zašto. Možda da se osetim bliže njoj. Možda da bih obukla nešto drugačije. Nije da mama ima moderne stvari, štaviše, Ale ih naravno ima više, ali njene stvari mi se ne sviđaju. Ale nema baš mnogo ukusa, oblači se skroz provokativno i utegnuto, čak i kad ide u WC. Mama ima jednostavne stvari, bez previše boja, sve je pomalo isto. Ali njeno je i ja sam se tajno oblačila u to njeno još kad sam bila mala. Bila sam smešna zato što mi je sve bilo preveliko. Otvaram ormar i vidim, preko stvari, neku majičicu koju nisam dosad videla. Mora da je nova. Juče je bio pijačni dan i možda ju je mama tamo kupila. Mama u stvari i ne ide u butike. Kaže da se na pijaci nalaze iste stvari za manje para i nema prodavačica koje ti udeljuju lažne komplimente. Ljudi s pijace su direktni i neiskvareni, možeš da probaš stvari a da te niko ne uznemirava. Majičica je slatka, bela s plavim prugicama, opšivena crvenim, malo je morski stil, kao što se nosi ove godine. Trebalo bi dobro da joj stoji. Verovatno ću joj je ponekad ukrasti za grad. Ionako neće primetiti. Štaviše, mislim i da ću je, sad kad nje nema, probati. Samo što nisam skinula majicu kad čujem nešto.
Zvrrrrr. Zvono.
Opet. Joj, moraću ovo da odložim.
Stižem. A ko je sad? Možda je mama, zna da sam kod kuće. Možda je htela da me iznenadi ali je zaboravila ključeve. Čudno mi je. Ili tata. Ale se sigurno ne vraća pre dva. Možda je poštar. Dolazi uvek oko podne, kaže mama. Javljam se na interfon.
„Da?”
„Hm, ćao.”
U prvi mah ne prepoznajem glas. „Ko je?”
„Debi.”
„Debi! Ćao! Otvaram!”

Na interfonu pritiskam donje dugme i čekam. Debi? Koliko dugo je nisam videla. Previše! I baš mi je žao zbog toga jer mi je ona prejaka. Ko zna šta hoće. I to u ovo vreme. Otvaram vrata stana i čujem lift koji se penje. Staje. Debi izlazi i vidi da je ja čekam.
„Ćao, Karo, znači stvarno si bila ti na interfonu. Nisam mislila da si kod kuće. Mislila sam da je tvoja mama.”
„Debi! Dođi, uđi. Ne, danas su nas ranije pustili. Mama je na poslu...” Ide za mnom i ja zatvaram vrata.
„Dođi, hajdemo ovde. Hoćeš nešto da popiješ?”
„Ne, hvala.” Izgleda mi malo čudna. Gleda oko sebe. ,,A jesi li sama?
„Da, svi su napolju. Brzo će doći.”
I dalje dobro ne shvatam šta ona radi ovde. ,,I, Debi, pa kako si? Šta ima novo?”
„Pa, sve je uglavnom dobro.”
„Jel' i dalje radiš u onoj prodavnici?”
„Da, u prodavnici odeće. Dobro mi je, a i s tom polovinom radnog vremena uspevam i da odslušam neko predavanje na fakultetu, ujutru. A ti, šta ima novo kod tebe?”
,,E, u školi je kao i uvek, ove godine imam malu maturu i stalno sam s drugaricama Alis i Klod!”
„A s tvojima je sve okej?”
„Pa, da, standardno. Svađe zato što oni misle da mnogo izlazim, Ale koja me nervira kao neka babetina od sto godina, i Ar Džej koji je uvek Ar Džej. Ali ti to vrlo dobro znaš!”
Smeškam joj se i na njenoj sam strani. Ipak, nastaje neka čudna tišina. Debi je devojka koja mi se mnogo sviđa, simpatična je, inteligentna i uvek se prema meni ponašala kao prema sestri. A još je i devojka Rastija Džejmsa, a on uvek pravi dobre izbore! Ali danas nešto ne štima. Ne liči mi na istu Debi.
„Slušaj, Karo...”
„Reci!”
Uzima torbu i otvara je. Prepoznajem je. Pokazao mi ju je Rasti kad ju je kupovao, pre nego što će joj je pokloniti. Torba je onako velika, četvrtasta i spljoštena, jedna od onih što se nose ukoso preko ramena. Nešto traži.
„Možeš li da mi učiniš uslugu?”
„Naravno!”
Vadi svetloplavi koverat, jedan od onih od višeslojnog papira, koji kao da je vezen, i mnogo je lep. Zatvoren, ali ne i zalepljen.
„Da li možeš da daš ovo Đovaniju, posle, kad se vrati?”
Neka pitanja te baš neprijatno iznenade. Tako da ne razumeš da li si luda ti što ih ne razumeš ili su stvarno ona besmislena. U toj sumnji dolazi ti da ćutiš. Kako posle, kad se vrati, mislim. Dovani se ne vraća. A kako Debi ne zna? Nemoguće. Ne uspevam ništa da joj kažem. Šta znači to? Šta se dešava?
Debi mi pruža koverat. Uzimam ga.
„A zar ne možeš ti da mu ga daš kad ga vidiš, izvini?”, kažem joj.
Debi ćuti. Gleda sebi u noge. Deda Tom uvek kaže da oni koji gledaju u svoje noge žele da pobegnu. Koji davo, onda... i šta, Debi hoće da pobegne? A zašto? Htela bih da shvatim bar nešto.
„Ionako je subota, videćete se večeras kad izađeš iz prodavnice, zar ne? A još i mislim da ga ti više viđaš nego ja, Rastija...”
,,U kom smislu?”

„Kako u kom smislu, otkad je otišao, sigurno ga ne viđam svaki dan. To jest, idem na brodić, imam i svoju sobicu, ali ne idem stalno, stalno...”
Debi iznenada podiže pogled. Bulji u mene. ,,A zašto, izvini, on nije više ovde? Kakav brodić?”
U ovom trenutku stvarno više ništa ne shvatam. Zar ja ne pričam s Debi, legendarnom devojkom svog brata? „Brodić, tamo na Tibru!”
Debi mi izgleda kao devojčica koja se izgubila u luna-parku, pa ne može da nade roditelje. Nije moguće da ne zna ništa. Onda sam ja ta koja je propustila neku glavnu nit. Skupljam hrabrost.
„Izvini, Debi, ali koliko dugo nisi videla mog brata?”
„Pa, neko vreme...”
„Neko vreme tipa nekoliko sati ili neko vreme tipa neko duže vreme?”
Debi me gleda i ja vidim da joj oči postaju vlažne. Shvatam da verovatno nisam propustila mnogo epizoda, ali jesam onu najhitniju. Mora da su raskinuli. Smeška mi se, malo joj je neprijatno.
„Nisam znala da više ne živi ovde...”, kaže to tonom nekoga ko je upravo dobio žešću šamarčinu, koju nije očekivao, ali koja mu u tom momentu i ne izgleda tako strašno. Ali sigurno ostavlja bez reči. I ja ne znam šta da radim, šta da kažem i kako da se izvučem, ali na sreću me spasava Debi, koja gleda u sat.
„Izvini, Karo, kasno je, moram da idem.” I onda je opet nasmejana i blaga kao i uvek i kreće ka vratima stana skoro skakućući. „Hoćeš li da mi učiniš uslugu da mu daš ovo pismo kada ga budeš videla?”
„Da, da”, govorim joj dok je pratim ka vratima. A ako joj je i loše, ona to nimalo ne pokazuje. Otvara vrata i poziva lift, koji odmah stiže. Mora da je bio odmah na spratu ispod. „Ćao... i hvala.” Osmehne mi se, predivno, onda ulazi u lift, pritiska dugme i nestaje.
Vraćam se u kuću. Sedam na kauč. Gledam koverat koji sam spustila na stakleni stočić čim je ona ustala. Šta se to dogodilo između njih dvoje? Sad ću da pozovem Rastija i da mu tražim da mi sve objasni. Smor. Ma, postoji bar jedan lep par koji funkcioniše, i... Nije valjda da su jedno drugo prevarili? On? Ona? Neee, ne verujem, nije moguće. Ako je tako, svašta ću reći Rastiju. Ako je ona nešto uradila, svašta ću reći njoj. Krećem po mobilni, ali onda se predomišljam.
O nekim stvarima se ne može razgovarati preko telefona. Pišem mu SMS.
„Ćao! Kad ćemo moći da razgovaramo malo uživo? Imam i nešto da ti dam”, šaljem mu.
Opet gledam koverat. Nije zatvoren. Možda je unutra odgovor. Za sekund ću videti. Ionako niko neće primetiti. Uzimam ga i okrećem po rukama. Ne bi mi se svidelo da se ovo dvoje rastanu. Ali i ako ga otvorim i pročitam, šta ću rešiti? S druge strane, samo njih dvoje mogu da znaju šta treba da rade... Da, ali i ja bih volela da znam. Izvini, ja sam uvek navijala za njih! A onda, ako treba da glumim poštara, imam pravo i na nagradu, zar ne?
Polako pomeram trougao od plavog papira. Vadim papir, presavijen je na dva dela. Otvaram

ga.


„Ljubavi, izvini...”
Čujem ključ kako se uvlači u bravu. Ale ulazi u trku. Vraćam pismo u koverat i brzo ga

sakrivam iza nekog jastuka.
„Ćao... Ti si kod kuće? Jesi li stavila vodu za pastu?”
„Ne.”
„Pa šta čekaš?”
„Čekala sam tebe...”
„Ma važi...” I odlazi u svoju sobu. Uzimam pismo, lepo sve vraćam na mesto. Verovatno ću ga posle pročitati, na miru. Ili ne. Možda te reči treba da ostanu njima i dosta.
I s ovom poslednjom i definitivnom odlukom idem u svoju sobu.

U školi je sve izmaklo kontroli, kako se približava Božić, počinje da se oseća neki čudan adrenalin. Pored toga što poslednjeg dana imamo i žurku s jelkom. Skoro svi donesu po poklon i onda se pravi izvlačenje i pokloni se dele onako, šta ko dobije! To je baš zabavno, samo što dečaci donose presmešne poklone, ponekad i odvratne. To rade namerno zato što im je zabavno da budu nevaljali, da kvare božično slavlje i celu atmosferu.
Kudini je skinuo gips. Izazvao je profu Leonea na igru s loptom. Rekao je da ako on više puta udari loptu nego profesor, ovaj ga neće pitati ceo januar i daće mu četvorku tog meseca. Profesor je prihvatio izazov.
,,I, jesmo li spremni...? Idemo! Je'n, dva, tri...” Brojim zajedno s celim razredom, ali jasno je da su svi protiv profana.
„Četrnaest, petnaest...”
Ali on je baš dobar. Mirno udara loptu i nastavlja dalje. „Dvadeset i dva, dvadeset i tri...”
„Fiii”, neko zviždi, neko udara u klupu. Haos da ne mogu da vam opišem! Na sve načine pokušavaju da ga zbune. Ali on nastavlja!
„Trideset i pet, trideset i šest...”, ludački se trudi da je stigne. „Trideset i sedam! Eee... eeee!” Ne može više, ne može više.
„Oooo...”
Lopta je pala! Svi udaraju u klupe, jedna grupa pravi i talase! „Pssst, deco, nemojte praviti haos!
Jer ako ude direktor, teško nama... kako njemu da objasnim ovaj certamen?”
„A?”
„Certamen... takmičenje, Kudini, takmičenje. Certamen znači takmičenje.”
,,E, profesore, pričate kao filozof! Hoćete da nam se pobrka sve što već znamo?” Moji drugari... Sve sami engleski lordovi, kao što možete da čujete.
„Hajde, sad si ti na redu!”
Kudini uzima lopticu i kreće da je titra.
„Je'n, dva, tri...”
A ja brojim. Njemu ipak lošije ide. I dalje mu noge nisu dovoljno jake i titra loptu onom koju je slomio. „Deset, jedanaest, dvanaest...”
Kudini mnogo cima tu loptu, baca je daleko, pokušava da je stigne skakućući na jednoj nozi, udara još jednom, „Trinaest”, i u pokušaju da udari još jednom, kliza se i pada na zemlju.
,,A joj!” Odmah se levom rukom hvata za lakat. ,A joj, kako boli! Udario sam se u lakat!”
„Daj da vidim.” Profa Leone odmah klekne tu pored njega i proverava mu ruku. „Ništa... Dobro je! Uplašio sam se da si slomio i ovo!
„Ali tako me peče, profesore, umreću! Prebrojavam zvezde!”
„Pa kako i ne bi! Udario si se pravo u neuralgičnu tačku. Odavde polazi nerv...”
Sve u svemu, počinje da objašnjava kao da nije profesor italijanskog! Kao da je profesor medicine. A najneverovatnija stvar je ta da Kudini na kraju ustaje i da dolazi Betoni, njegov najbolji drug.
„Gledaj ovde.” Stavlja mu telefon ispred nosa i pušta mu snimak. „Deset, jedanaest, dvanaest...” A onda bup! Kudinijev let.
„A joj, a joj, kako boli!”
Kudini se smeje kad opet vidi sebe na ekranu. „Kako sam zveknuo! Ali... dobro je, baš je smešno. Daj mi to, hoću odmah da ga okačim na Ju tjub.”

„Pa da, zato sam ti ga i pokazao... s ovim ćeš sigurno sakupiti glasove. Odmah ulaziš u uži krug!” Zatim se udaljavaju, drže se pod ruku i smeju se kao ludaci. Mnogo su ponosni zbog pada i zato što će ući u uži izbor.
„Kudini, kako god, ali ja sam pobedio, što znači, pripremi se, sutra ću te pitati.”
„Profesore... znači revanš!”

Mirno popodne. Bila sam na ručku kod bake i dede.
Pričali su mi o tome kako su se upoznali. Na nekoj proslavi. Tada tu proslave bile drugačije. Bile su otvorenijeg tipa i svi su bili kao pravi prijatelji, po pričama koje su mi oni pričali. Danas možda više nije (ako. Čini mi se kao da stalno ima neke zavisti.
U jednom trenutku deda je uzeo baku za ruku i poljubio ju je s ljubavlju. Baka je zatvorila oči, bilo je kao da stvarno pati zbog nečega. Onda ih je otvorila, uzdahnula je, pa se nasmejala, kao da pokušava da se malo smiri. Ja nisam baš znala šta da radim, pa sam sipala sebi malo vode, pravila sam se da sam žedna.
Malo kasnije, posle deserta, dok je baka sređivala po kuhinji, uzela sam da pregledam po njenoj biblioteci. Uzela sam jednu knjigu i počela sam da je listam.

„Džejmi, volim te.”
„Znam”, odgovorila je tiho „naravno da znam, dušo. Pusti da ti u snu kažem koliko te volim. Jer nema mnogo toga što ti mogu reći dok smo budni, samo iste, prazne reči, ponavljane iznova i iznova. Ali dok spavaš u mom naručju, mogu da ti kažem nešto što bi zvučalo glupo na javi, a tvoji snovi znaće da je to istinito. “

Bila je to knjiga Povratak Dijane Gabaldon. Da, volela bih da i ja jednog dana mogu da posvetim takve reči Masiju. Da, njemu. Jer, ako je posle jednog našeg susreta on i dalje prisutan u mojim mislima, ako sve ono što osećam i što mislim i sve zanimljive stvari koje mi se dešavaju, to jest, ako ono najbolje što mi se dešava u životu posvećujem njemu, pa on sigurno mora da je posebna osoba. Ili sam ja beznadežno velika sanjalica?
Tja, više volim da mislim da je to njegova zasluga, a ne moja krivica. Nije ni bitno, ne stižem da uđem u zgradu a eto Džiba ispred. Sa svojim novim kolicima, naravno.
„Ćao, šta ćeš ti ovde?”
„Ćao, Karo! Tražio sam vozača za svoja kolica, šta kažeš?” Džibo je stvarno strava.
Javljam se preko interfona kući i kažem da ću otići u kratku šetnju. Naravno, Ale je tu, ona se, kao i obično, pošto joj neko nešto kaže, ne javlja drugi put. Opet pozvonim.
„Jesi li ti skontala?”
„Da.”
„Onda im reci, hoćeš li? Reci mami zato što će se brinuti, reci joj da mi se mobilni ispraznio.” Opet mi spušta. Ja opet pozvonim.
„Čoveče, jesi li shvatila da mi je mobilni prazan?”
„Da, rekla sam ti da.”
„Ne. Rekla si da za ono prvo!” ,,U redu je, shvatila sam.” ”Šta?”
„Telefon ti je prazan.” Džibo viče iz svojih kolica: „Ma hajde, Karo!” Na kraju ulazim u auto i krećem. „Jel' vi uvek ovako?”
„Uvek. Moja sestra je najgora smaračica! Kuda da idem?”
„Pravo! Dobro, ovde na kraju ulice desno.” Stižem do kraja ulice u punoj brzini i ludački ulećem u krivinu nadesno.

Džibo se drži da ne bi pao preko mene. Skroz naležem u krivinu, pa onda opet obrćem volan ka centru, nalazeći ravnotežu auta. „Alo! Dajem ti da voziš, ne dajem ti da mi uništiš auto! Hm, ovo nije dobro...”
Džibo me gleda.
„Šta?”
„Postala si mnogo dobar vozač.” ,,I onda?”
„Više si mi se sviđala pre. Bila si manje sigurna. Znaš li da sigurnost predstavlja 65% uzroka grešaka?”
Džibo. Gledam ga. Mnogo je smešan. I šta se tu može. Takav je. Knjiga testova će mu se jako svideti. „Okej, u pravu si”, smejem se i onda mirnije vozim.
Malo kasnije.
„Dobro, sad ovde stani.”
„A gde smo sad?”
„Ništa ne brini.”
Vadi iz ranca svoj mali kompjuter. Onda izlazi i daje mi znak da ga pratim.
„Ne mogu da verujem!”
Zaustavljam se zaprepašćena kad čujem te zvuke.
„Pa ovde uzgajaju pse!”
„Da, hajde”, uzima me za ruku.
„Dobar dan, Alfredo!”
Neki čikica s ogromnim belim brkovima i izraženim stomakom, .skroz simpatičan, ide ka nama.
„Dobar dan! Ko ti je ova drugarica?”
„Zove se Karolina.”
„Drago mi je”, pruža mi ogromnu i meku ruku u kojoj moja ruka veoma lako nestaje. „Dobar dan.”
„Dobro, osećajte se kao kod svoje kuće, ionako ti, Gustavo, poznaješ ovo mesto, zar ne?”
„Da, da, hvala.”
Gustavo. Uvek mi je čudno kad čujem da ga neko tako zove. On je za mene Džibo i to mi je dovoljno zauvek. Alfredo nestaje u nekoj neobičnoj kućici u dnu stazice. Ja, mnogo radoznala, hvatam Džiba pod ruku i postavljam mu hiljadu pitanja.
„Hej, a otkud ti njega poznaješ? A kako si našao ovo mesto? A jel' dolaziš često? A zašto, jel' hoćeš da uzmeš psa?”
„Alo, alo! Smiri se! Ovako, poznajem ga zato što je moj brat od tetke ovde uzeo psa, dosad sam samo jednom bio ovde, s njim. A sad hoću da poklonim psa jednoj mojoj sestri, ona toliko želi psa da smo svi na muci zbog toga. Vidi”, iz džepa vadi koverat. „Ovde su mi pare koje su mi tata i mama dali da bih se pogodio s odgajivačnicom. Strava su, zar ne?”
„Da”, obaram pogled, malo mi je krivo.
„Šta je, Karo? Šta te je uhvatilo?”
„Ma... ne znam. Ja ceo život hoću psa... I sad dolazim ovde i vidim ih sve ovako lepe... ali zarobljene... i onda mogu da biram samo jednog... i to... za tvoju sestru!”
„Pa, ako će ti biti lakše, moja sestra je veoma simpatična i slatka. Ali čim sam nabavio kolica, prva osoba s kojom sam hteo da izađem bila si ti! A i...” P”
„Nju sigurno nisam poljubio!”
„Kretenu”, odvalim ga po ramenu.

„Joj bre! Pazi sad kad otvorim kaveze i napujdam sve pse na tebe.”
„Da, ali oni će ujesti tebe. Mene će spasti, odmah će im biti jasno da tebe uopšte nije briga, da si ti jedan bedni oportunista!”
,,E baš. Hajde, daj mi ruku, drži ovo”, daje mi neki kablić, onda uzima mobilni i povezuje ga na komp.
„Šta sad radiš?”
„Sad ćemo napraviti fotke onih najlepših i onda ću moći malo bolje da razmislim.”
„Znači da sam ti ja bila potrebna samo zato što ovo nisi mogao sam da uradiš!”
„Ma daj, ništa ti ne razumeš... Onda ćeš mi reći koji je po tebi najlepši i najzdraviji.”
„Svi su lepi i zdravi.”
,,E baš tako. Dobro, ipak, mi moramo da izaberemo jednog. Hoćeš li mi pomoći?”
„Okej...” Hukćem. „Šovinisto!”
„Ma kakve to veze ima!” Džibo se smeje i škljocne prvo ka meni. Odmah se pojavljujem na njegovom kompjuteru. „Alo, ja nisam pas!”
„To je samo da isprobam. Hajdemo”, prilazimo kavezima. Joj koliko su lepi, imaju tako smešne njuške, i nežni su. Povijaju glavu u stranu i posmatraju nas, neki čak i zalaju. Ja mislim da su shvatili da će od naše odluke nekako zavisiti ceo njihov budući život. Ja bih ih sve povela sa sobom.
„A ovaj?” Pokazujem na jednog. ,,I ovaj. A i ovaj.”
„Pa ti si skroz neodlučna!”
„Da, što se pasa tiče, jesam!”, sležem ramenima. Džibo odmahuje glavom i prati me dalje, a meni se svi sviđaju. Sad su se već malo privikli. Trče ka meni, laju, i čim pružim ruku, oni mi se ulaguju. Hoće da se maze.
„Oni traže ljubav.”
„Kao i 70% ljudi.”
„Džibo!” Nastavljamo da ih fotografišemo. Čak im i dajemo imena. A Džibo još zapisuje i rasu i neke posebnosti! Ne znam kako to radi, ali on može uz pomoć mobilnog i kompjutera da ide na internet i da pronađe koju vrstu jadnog malog skota, u smislu napuštenog psa, imamo ispred sebe. Na kraju sam potpuno sigurna! Pas koga će dobiti ta sestra srećnica zove se Džoi! Ja sam mu dala ime!
„E, a kako se zove tvoja sestra?”
„Đoja«.”
„Savršeno. Vidiš kako se ponekad sve poklapa.” A i taj povratak kući nije bio slučajnost. „Ćao.”
„Hvala ti, Karo, baš si mi pomogla. Ne bih znao kojeg da izaberem...”
„Ma daj, šta ti je, meni je bilo baš zabavno. Slušaj, hoćeš posle da mi pošalješ imejlom fotke onog drugog?”
„Kojeg?”
„Kokera.”
„Što, on ti se više svideo?”
„Ne, moj omiljeni je Džoi! Ali i Lili, ako jednog dana budeš mogao... znaš, volela bih. Barem da imam fotku! Tražila bih ti Džoijevu, ali sam tužna što će ga dobiti tvoja sestra!”
Džibo se smeje. „Okej, važi, vidimo se sutra u školi.”
Ne stižem da uđem u zgradu kad vidim ruku koja izbija iza nekog žbuna i hvata me u letu.
„Gde si bila?”
„Čoveče, kako si me prestravio! Lele... Šta ti radiš ovde?”

„Zvao sam te, a telefon ti je bio isključen.”
„Da, prazan je.”
„Daj mi da vidim...”
„Lele, bre...” Čudan je. Nenormalan. Kao da nije on. Plaši me. „Stvarno hoćeš da vidiš? Govorim ti istinu. Nemam razloga da lažem.” U tom istom momentu pomislim... Al` ja... ne treba da se pravdam. Zbog čega to? Još njemu? Zašto? Ipak stavljam ruku u džep i vadim svoju „nokiju”. Hoću da mu je dam. Iznenada menja izraz lica. Opušta se. Postaje mirniji.
„Ne. Ne. Izvini. U pravu si. Samo sam na trenutak...”, i ne kaže više ništa, ostaje tako, ćuti.
„Uplašio sam se da ti se nešto dogodilo.”
To nije istina. Nije se on zbog toga zabrinuo za mene. On se zabrinuo za sebe, iz straha da bih mogla da izađem s nekim drugim. „Hoćemo večeras da idemo da jedemo nešto zajedno?” Smejem se. „Ne mogu.”
„Hajde, hoću da se pomirimo.”
„Pa nismo se ni svađali. Moji me, ako im ovako kasno kažem, sigurno neće pustiti.”
„Izmisli nešto.”
U stvari bih mogla da kažem da idem kod Alis. Ponekad stvarno idemo na večeru kod nje. Kao pre neko veče kad smo resile da pravimo picu kod nje, onu polugotovu. Kuvarica nije bila tu, a Alisina mama je otišla na neko slavlje. Tako da su u vili ostali samo psi i, naravno, par Filipinaca koji služe kod njih, stalno, ali koji nas obično ne smaraju. Klod je napravila haos! Htela je da ona pravi pice, bile su obične zaleđene margerite, sa salamom, kaprom i inćunima. Onda je ona u frižideru našla i tikvice i slaninu. Naravoučenije: stavila je sve to! Dobile smo baš tešku picu. Ali kako smo se smejale! Da ga je bilo, Klod bi stavila i kestenje! Kad tako bežimo kod Alis, ako im kažem bar dva dana ranije, moji me puštaju, ali ako Klod dolazi po mene i vraća me kući do jedanaest. Sad bi bilo teško izmisliti nešto i ja stvarno ne znam... Pa, možda mi se zbog ovoga što se upravo dogodilo u stvari i ne ide.
„Lele, svađala bih se s roditeljima...” On na trenutak ništa ne govori. Saginje glavu. Onda kao da poveruje u ono što sam mu rekla i podiže glavu, uz osmeh.
„Okej. A sutra, hoćeš da igramo?”
„Zašto da ne, hajde da igramo pravi meč!”
Ljubim ga u obraz, ali dok se odmičem, vidim da je namršten, kao da zbog nečeg nije zadovoljan. Mislim, ima osamnaest godina, a izgleda kao da je mlađi od mene. Gleda me i kaže: ,,A zašto me ovako pozdravljaš?”
Prilazim mu i blago ga poljubim u usta, ali ne stižem da se odmaknem a on me grli i ljubi me još jednom, duže. I dublje! Kako bre to! Tačno ovde ispred moga ulaza. Lud je. Vidim da me ne pušta. Prepuštam se. Nastavlja da me ljubi. S jezikom, a ja ga puštam. I baš mi je čudan, ovako napolju na hladnom, takav poljubac... vreo. Na sreću, Rasti Džejms više ne živi ovde. To je kao naziv nekog od onih filmova. Kad bi me on uhvatio, bila bih mrtva. Ali kako to da dok se ljubim s Leleom mislim na sve ovo? O čemu se misli dok se ljubi? Moram da pitam Alis. Ne sigurno Klod. Ili možda još bolje Ale! Kako god, on me i dalje ljubi. A ako neko naiđe?
„Hm, hm...” Bolje da to nisam pomislila. Čujem taj zvuk i automatski se oboje odmičemo. Gotovo. Ova mi baš nije trebala. Gospoda Marineli. Drugi sprat. Jedna od najvećih alapača u zgradi. Moja majka uvek govori da je ona osoba koja uvek ima nešto da prigovori svemu i svima.
„Vaš sin ne parkira motor kako treba. Vaša ćerka baca cigarete ispred ulaza...”
A moja majka: „A šta mi možemo što vi ne znate da se uparkirate? A još... Rekla bih da grešite, moja ćerka Ale ne puši!” A šta li će joj sad reći?
„Vaša ćerka Karolina je zaprečila ulaz u zgradu svojim ljubljenjem ispred vrata.”

Ova mi baš nije trebala. Gospoda Marineli vadi ključeve i čudno mi se nasmeši. Veštački.
„Izvinite, znate, trebalo bi da udem.”
„Izvolite...” Pomeram se. Lele koristi situaciju i tada me pozdravlja. „Ćao, možda te zvrcnem kasnije.”
I njemu je malo neprijatno, te, bolje od mnogih netalentovanih čarobnjaka, puf, iznenada nestaje. Gospodi Marineli treba malo vremena da pronađe ključeve ulaznih vrata, i baš u trenutku kad joj to konačno polazi za rukom, čujem drugi glas iza svojih leđa.
„Ostavite otvoreno!” Moja majka. Ne mogu da verujem! Ma šta je ovo? Film The Ring! Ne, još gore: ovo je zajedno sa Saw 1, 2, 3 i 4! Pravi pravcati horor film.
Mama stiže sva zadovoljna, možda samo malo umorna, ali s dve kese iz prodavnice. „Ćao, Karo!”
„Mama, stani, pomoći ću ti!” Trčim joj u susret i uzimam joj jednu od dve kese. „Ne, ne, ovu uzmi.”
„Ali obe su podjednako teške!”
„Da, ali tu su jaja.”
Njeno standardno ogromno poverenje u mene. A da je stigla malo ranije? Ma zamisli, kako se ono kaže? Pokvareni planovi! Ma, još i gore, nastao bi ogroman haos! Gledam mamu i smeškam joj se. I ona radi isto. Onda podiže pogled ka nebu, kao da kaže: „Baš smo morale da naletimo na Marinelijevu?” Nije nam trebala, stravična je smaračica. E, meni pričaš!
Podižem obrvu, kao da joj kažem: ,,E, da...” Ali u stvari, samo zahvaljujući njenom „hm, hm”, Lele i ja smo se odvojili, to jest, sve dugujem njoj! Da je bar nastavila, ali hm-hm je posle govorila mama! Aaaa!
I šta sad da radim? Sve tri smo ispred lifta. Da krenem stepenicama kao i obično i da ih pustim same? A šta će onda jedna drugoj reći? Marinelijeva samo čeka, kapiraš... pričaće, sve će joj reći, našu tajnu... ne smem da ih ostavim. Čim stiže, još se vrata i ne otvore, ja se bacam unutra. Mama me, iznenađena, gleda: „Ti nećeš peške?”
„Ne, ne. Idem s vama.”
Smeškam joj se. „Pomoći ću ti da poneseš kese.”
Marinelijeva me gleda kao da kaže: ,,E, da, kako da ne. Samo zbog toga si krenula, zar ne?”. Tako krećemo put liftom, sve tri ćutimo, ali sve tri s izrazima lica koji govore sve.
Marinelijeva podiže obrvu i mršti se tako suva i zlobna i onda me gleda s upitnim osmehom, kao da me pita: „Reći ćeš mami za ono, zar ne?
A ja je gledam, s licem najveće pokajnice, kao da joj kažem: „Naravno, naravno, pogrešila sam, ali ću joj sve reći...”
Ona kao da potvrdno klima glavom i osmehuje se nešto mirnije, kao da kaže: „To već znaš, zar ne? Ako joj ne kažeš ti, draga, pre ili kasnije ću joj ja sve ispričati.”
A ja se blago osmehujem, kao da kažem: „Da, znam, možda ću joj baš zbog toga i ispričati sve”. Evo ga. Lift staje na njenom spratu i ona izlazi.
„Dovidenja...”, onda gleda u mene i čudno se kezi. „Prijatno”, kao da kaže. „Želim vam prijatan razgovor.”
Mama pritiska drugo dugme za naš sprat. Čim se vrata zatvore, pogleda me.
„Šta li je s gospodom Marineli?”
„Nemam pojma... ništa!”
„Izgledala mi je skroz čudno, a onda je gledala u tebe i pravila neke face...”

Ne mogu ništa da uradim, mame sve primećuju. „Pa, da...” Ionako moram odmah da pređem na stvar. „Mama, Lele, znaš onaj dečko s kojim ponekad igram tenis...”
”Da, šta s njim?”
„Bili smo ispred ulaza kad je ona naišla.” ,,I onda?”
Mama postaje radoznala, čak i pomalo zabrinuta. Lift stiže na naš sprat i ja odmah izlazim.
„O, mama, znaš, normalne stvari...”
Mama trči za mnom, staje ispred vrata i spušta kesu na zemlju.
„Ne. Ne znam ništa.” Sad mi izgleda ozbiljno zabrinuta. „Koje su to normalne stvari?”
„One koje mogu da se dogode između dečka i devojke.”
Mama me gleda i skoro da izbeči oči. Previše je brižna. Onda odlučujem da joj sve kažem.
„Hteo je da me poljubi i ja sam mu rekla ne!”
„A”, uzdahne s malim olakšanjem.
„Eto, to je sve, sve sam ti rekla.” Pa, mislim, rekla sam joj skoro sve, zar ne? To jest, ja na početku u stvari nisam ni htela s njim da se poljubim. Eto. Recimo da sam joj ispričala taj deo priče... Da, znala sam, nije bilo dovoljno. Na kraju smo pričale celo veče. Budući da se tata vraćao kasno i da je Ale izašla, ostale smo same. Mama je rekla nešto stvarno slatko: „Konačno! Kao. dve drugarice, ti i ja, nas dve same! .
Ipak, drugarici možeš da ispričaš stvarno sve. Ali majci? Kad bih joj rekla samo pola od onoga što znaju Alis i Klod, mislim da ne bih dobila izlazak cele nedelje. Ma šta, mesec dana. Možda dva! Tako sam morala da joj ispričam malo o Lorencu, ali ne previše, malo o Leleu, ali ne dovoljno, praktično ništa o Džibu i Filu i apsolutno ništa o Masiju! I kad smo na kraju jedna drugu lepo poljubile, mama je jednom pošteno uzdahnula i otišle smo na spavanje kao dve drugarice, opuštene i srećne. Život je baš lak, zar ne?

U školi proslava. Žurka s božićnom jelkom. Ono što mi se najviše sviđa jeste upravo ovaj dan. To jest, stiže malo pre Božića, i umesto da učimo, otvaramo poklone i, ako sve ide kako valja, zapadne ti i neki lep poklon! Najzabavnije je što svi pokušavaju da provale koji je Alisin paketić, pošto ona obično kupuje neke bitne stvari, a pre svega veoma skupe. Prošle godine je poklonila digitalni foto-aparat „kenon”. Užasno je to što je njen paket zapao kod Rafaeli, čuvene štreberke koja svima ide na onu stvar. Kad je otvorila poklon, uzbudila se, stavila je ruke na usta, sva potresena, skoro da nije verovala. I kao i obično, Kudini je dodao nešto svoje.
„Aaa, ako samu sebe budeš slikala, spalićeš ga!” A svi se hvataju za stomak od smeha. Osim Alis, koja je iskrivila usta, i tada smo svi shvatili, iako niko nije ni mogao u to da posumnja. Ko može da priušti jedan takav poklon? Nažalost, teško je prevariti se. Svi moraju da donesu po poklon. Paketi se obeležavaju brojevima od jedan do dvadeset i pet, toliko nas ima u odeljenju. Svako izvlači papirić na kom je broj koji odgovara poklonu koji mu pripada iz činije što stoji kod profe Leonea i od koje se on, naravno, nikada ne odvaja. Grozno je to što muškarci uvek donose kretenske poklone. Polupojedena jabuka, karta s koncerta koji je već prošao ili, još gore, prljave, smrdljive čarape. Ali ove godine oborili su sopstveni rekord.
„Daj da vidim, šta si dobila?”
„Ma vidi, slatko je, marama.”
„A ja kačket.”
„A ti?”
„Ne! Ja zastavu Rome! Zapaliću je, ja navijam za Lacio.”
„Samo probaj, pa ću ja tebe zapaliti.” I tako dalje.
„A šta li je ovo? Kako je slatko... Balon! Ali kako mu je čudan oblik.”
Dopao je baš kod Rafaelijeve. Tad svi dečaci kreću da se smeju kao ludi. A ona, još gore, insistira. „Zašto se smejete?” A Kudini naravno ne propušta priliku.
„Zato što ti ne razumeš jebeno ništa!” Onda opet opšti smeh.
„To je kondom!” Kudini je naravno morao da doda i to. Nikada nismo otkrili da li je poklon doneo on ili ne. Znamo samo da je napravio video-zapis, da je njegov drug Betoni snimio sve telefonom i da je ovaj naravno opet ušao u uži izbor na www.scuolazoo.com.

Sledećeg dana sam išla da delim poklone. Klod je išla sa mnom svojim autom. Bilo je jako zabavno. Činilo mi se da sam neki neobični poštar. Dobro je bilo to što su svi bili napolju. Za mene nema neprijatnije stvari od toga kad neko pred tobom otvara poklon. Jer ako mu se ne svidi, odmah to vidiš. Lice koje iz nasmejanog prelazi u, kako da kažem... obešeno. To jest, ima ljudi koji ne uspevaju da sakriju baš ništa. Tako sam ja ulazila, ostavljala paket na portirnici, s čestitkom naravno, a onda polazila dalje na sledeću isporuku.
Jedina kojoj sam poklon morala da uručim lično bila je Klod. Pa naravno, bila sam s njom u kolima.
„Drži... ovaj poslednji je za tebe!”
„Kako je jako! Mnogo je slatko!”
„Klod, pa nisi ga još ni otvorila!”
„Da, znam, ali meni se već sviđa! A i ja imam nešto za tebe”, otvara kasetu u kolima i daje mi jedan lagani paket.

„Hoćemo zajedno da otvaramo, Karo, šta kažeš?” Kako da joj kažem ne? Tako počinjemo da otpakujemo svoje poklone u kolima. A meni malo duže treba. Klod to primećuje. „Jel' ti se sviđa? To je kompilacija.”
„Da, mnogo.” Okrećem ga, onda ga i otvaram. To je CD s raznim pesmama. Ona ga je napravila. Tu su nazivi i predivan crtež na omotu.
„Stavila si mi i Rise Your Hand! Obožavam je!” Ko zna da li je videla moju obešenu facu, da li ju je prepoznala. Hoću reći, ne znam zašto, ali od nje sam očekivala nešto više. A ona je i mnogo dobra na kompjuteru. A ovo je klasičan CD napravljen kao za bilo koga drugog. Hoću reći, napravila ga je malo za sve, ne samo za mene! Kao oni što šalju iste poruke da čestitaju svima praznike. Mrzim ih! Dobro, vidi se da je ove godine Klod potrošila mnogo i da nije imala više para. Ali šta, baš na meni štediš? To jest, ja mislim da baš u tom trenutku, kad treba da kupiš poklon, stvarno shvatiš koliko voliš nekoga. Ljubav je obrnuto proporcionalna tome koliko pokušavaš da uštediš! Ipak, plašim se da nisam uspela ništa da sakrijem!
„Šta je, ne sviđa ti se?”
„Ma, šta lupaš... Samo što ne vidim ništa od Elize... Tipa Osećam tebe?
„O, znaš da sam baš razmišljala o tome da bi ti nju htela. Samo sam je prekasno skinula i onda ništa!”
„Dobro, hvala ti, predivan je!”
Klod se smeška, opet je srećna. Otpakuje svoj.
„Neee! Koja strava! Čoveče, mnogo mi se sviđa Čokolada! Znaš koliko sam želela da ga gledam i nisam uspela da odem. Moja mama je govorila da sam se samo gojila gledajući film.” Praskam u smeh. ,,A šta je ovo?” Čita čestitkicu. „Umesto kokica, da bolje pratiš film i da do dna uđeš u priču.” Završava s otpakivanjem.
„Čokoladice! Uh, odlične!” Obrće kutiju po rukama. „Crna gorka čokolada sa 70% kakaoa! Ovo mora da je bomba!!! Večeras puštam film i ima sve da ih progutam! Hvala!”, onda me grli i ljubi. I sva je mekana i mirišljava, Klod, kao da je oživeli pliš. A ja je srećna grlim i volela bih kad bih i ja bila u istom takvom zanosu zbog njenog CD-a. Ali ne uspevam i malo mi je žao zbog toga. Ali šta ja tu mogu? Hm, barem se ne foliram.
„Hvala... I meni se tvoj CD mnogo svideo.” Mislim, ne stignem ni da dovršim misao a već je sama poreknem!
Kako god, narednih dana ni pokloni od Džiba, Fila, čak ni od Alis, što je neverovatno, nisu bili ništa posebno. Kao da su svi morali malo da prištede. Tačnije, Džibo mi je poklonio mali foto-album sa starom fotografijom nas iz odeljenja, u prvoj godini. Ova fotografija, između ostalog, meni je mnogo tužna. Filo mi je poklonio šnalu za kosu, a Alis torbicu s rajsferšlusom, s kojom, iskreno, nemam pojma šta treba da radim. I na kraju sam se baš smorila, ali ozbiljno, toliko sam se smorila da ne znam koliko sam to uopšte uspela da sakrijem. Ja mislim da su sigurno bar nešto primetili. I zbog toga što sam, kad sam otvarala Alisin poklon, a od njega sam najviše očekivala, sigurno napravila neku ludilo facu, i pošto su tu bili i Filo, i Džibo, i Klod čak, činilo mi se da sam ih videla da se smeju. Onda opet ništa.
„Šta je? Ne sviđa ti se?”
„Ne, ne, mnogo je slatka...”
I tako je sve opet bilo normalno. Ali videla sam da me pomalo čudno gledaju. Mora da sam napravila izraz totalnog razočaranja, ako su me tako lako pročitali. A, u stvari, ispod toga krilo se nešto drugo. Oni su se malopre smejali iz nekog drugog razloga. Ali na to ne bih nikad mogla da pomislim. Nikad.
Božićno veče. Svi smo za stolom. Došli su i Rasti Džejms i baka Luči i deda Tom i tatina mama, baka Virdžinija. I još i Ale, i mama i tata. I jedemo tako dobro da je to fenomenalno. Mama je

napravila božanstvene stvari: zapečenu pastu, onda gambore i ribu raznih vrsta, veliki brancin i majonez pride, što je stvarno odlično. Njega je baš mama napravila, malo je slaniji, s puno limuna, ali pre svega nije kupovni. Ukratko, znaš kad jedeš toliko mnogo da već razmišljaš o tome koliko ćeš gimnastike morati da uradiš da bi izgubila sve ono što si strpala u sebe? Eto, mnogo više nego inače. Kad iznenada neko zvoni na vratima. Mama je zaista iznenađena.
„Ko bi mogao da bude?”
„Koliko je sati?”
„Skoro je ponoć.”
Ale, kao i obično, fura svoje fore. „Onda mora da je Božić Bata.” Rasti Džejms se smeška. „Ja ne očekujem nikoga.”
Sad počinje da mi bude zabavno.
„Ni ja.” A nisam znala da nisam bila u pravu.
Tata ide da otvori i posle jedne sekunde vidim ih kako ulaze u našu malu trpezariju. Svi su tu: Džibo, Filo, Klod i Alis. I onda iznenada, Džibo se pomera i pojavljuje se on, malo nesiguran na svojim nogama. „Ne mogu da verujem!”
Vrištim i silazim sa stolice: „Džoi!”
Trčim ka svojim drugarima i grlim tog malog psa, tako bucmastog i uplašenog.
„Maleni!” Pritiskam ga na grudi i raščupavam mu dlake na glavi, duvam u njih, držim ga čvrsto. „Ma otkud on, pobegao je iz kuće tvoje sestre, a? Došao kod mene. Pa on je morao da dođe ovde!” Malo se odmičem. „Mnogo je sladak!”
Moji drugari se smeju, svi zadovoljni zbog mog velikog oduševljenja, ovog puta iskrenog. A posle mi svi uglas kažu.
„Srećan Božić, Karo!” I u trenutku shvatam.
„Ma... je li to stvarno? Ne verujem!”
Džibo ga miluje. „Da, ma kakva, bre, sestra od tetke, ja i ne pričam s njom... Od početka je poklon bio za tebe. Srećan Božić, Karo.”
„Da, srećan Božić.”
„Neka ti je sa srećom, Karo.” Džibo me grli, onda Filo, onda Klod, i na kraju se približava Alis. Smeška mi se, malo saginje glavu, malo je smotana, ali me posle grli, jako, jako, i šapće mi na uvo:
„Od nas, jer te mnogo volimo”. I skoro mi dolazi da zaplačem i onda kleknem ispred Džoija. Moj san, ono što sam oduvek želela. Džoi, konačno si ovde. A on, kao da razume koliko vremena sam o njemu sanjala i želela ga, spušta mi šapicu na koleno. A mene je skoro sramota koliko me je sve ganulo. Evo, znala sam, kreću mi suze... Mama to primećuje i kao obično me spasava.
„Deco, da li hoćete nešto, ne znam, imamo 'koka-kolu, možda biste nešto da jedete? Ima i keksa...”
„Ne, ne, hvala vam, ja sad moram kući.”
„I ja.”
„Ja isto, moji me čekaju dole, moramo da idemo na misu.”
I tako, kao što su se pojavili, lepi i nasmejani, moji drugari nestaju dole na stepenicama, trče, malo se i guraju, prave haos. Uz poslednju opomenu s Džibove strane. „O, molim te, budi fina prema njemu. Računaj da mu je potrebna bar jedna nedelja da se navikne na novi prostor. A na početku, svaki pas, da bi tačno shvatio gde se nalazi, zapiški baš svaki ćošak!”
Onda i on utekne dole niz stepenice. Razumeš. Moja kuća je tako mala da će se odmah navići. E stvarno su bili slatki.


ga.

Baka Luči i deda Tom me gledaju dok i dalje stiskam Džoija u naručju. I Ale mi prilazi i mazi

„Da, stvarno je lep... A jesi li ga ti birala?”
„Džibo me je pustio da biram u odgajivačnici, ali se folirao da je to za neku njegovu sestru. A ja

sam skroz nasela!”

A onda moj tata izgovara nešto najstrašnije što je mogao da kaže: „Da, ali ja tog skota ne želim ovde.”
„Ali, tata, kako, pa to je moj poklon.”
„Da, ali ti si sama rekla: uzeli su ga u odgajivačnici. Može da bude i bolestan.”
Mama se umeša: „Dobro, vodićemo ga kod veterinara, primiće sve vakcine koje su mu potrebne.”
„Da, kako da ne, mi se već guramo ovde, samo nam još pas fali.”
Dolazi mi da zaplačem, ali neću da se to vidi i zato bežim s Džoijem u svoju sobu. Čujem ih kako se raspravljaju. A neko se i dere. Čujem mamu i tatu, onda i Rastija Džejmsa, i svi govore nešto, a ja ne razumem šta. I odjednom se osetim usamljenom, ali na neki jako čudan način. Zato stiskam Džoija i srećna sam, ali posle mi dođe i da plačem. Volela bih da sam već mnogo veća i da imam svoju kuću, daleko odavde, u kojoj bih mogla da radim sve što ja hoću i da zovem svoje drugove i da imam Džoija, i ne bih ni u ludilu tamo dovela svog oca. Nikad. Mrzim ga. Ne može da bude tako pokvaren. I s ovom poslednjom mišlju, zaspim.
Budim se narednog jutra i vidim da sam u pidžami. Mora da me je mama presvukla. Ničeg se ne sećam. Odmah, očajna, tražim po sobi, i, na sreću, on je tu, u ćošku, u nekoj staroj korpi sa starim plavim ćebetom unutra, koje se sećam da sam i ja koristila kao mala. Džoi i dalje spava ili, bolje, kunja, pošto je otvorio jedno oko i pogledao me.
Pričala sam s mamom. Tata je bio neumoljiv. Rekao je da, kad se vrati, Džoi više ne srne da bude tu.
„Mama, sad treba da ga vratim u odgajivačnicu, je li? Ali moji drugovi su mi ga poklonili! Čak su se i pogađali oko njega.”
Mama mi se smeška dok nastavlja da pere sudove. „Možda postoji rešenje. Rekao mi je Rasti Džejms, kako ga ti već zoveš, da će ti ga on čuvati, jel' ti to u redu?”
Ne. Nije mi u redu. Ali bolje išta nego ništa. Ipak, ne kažem joj to. Ćutim i odlazim u svoju sobu. Danas je prvi i poslednji dan s Džoijem u kući i ja hoću da ga provedem sama s njim.
Popodne. Bila sam kod Ar Džeja. Kupio je preslatku kućicu i napisao je na njoj Džoi drvenim slovima crvene boje s plavim ivicama.
Stavio je ćebe unutra i zdelicu ispred. Kupio je razne vrste keksa za pse. Ukratko, mislio je na sve. Skoro na sve. Ja Džoija stvarno ne želim da napustim.
„Ali, Karo, možeš da dođeš kad god hoćeš, on će biti uvek ovde sa mnom. Ima i više prostora, može uvek da se šetka ovde napolju, ima zelenila, kod kuće bi mu bilo tesno. Razmisli koliko mu je ovde bolje...”
„Jeste, ali već mi nedostaje.”
Rasti mi se smeši, uzima telefon i pritiska neko dugme. Vreme za javljanje. „Mama, može li Karo da ostane na večeri kod mene?” Pauza. „Da, naravno... Ja ću je dovesti... Okej... Da... Ne... Ne mnogo kasno...”
Onda prekida i smeši mi se. Rasti ponekad ima sposobnost da ti sve predstavi kao nešto tako jednostavno. Ar Džej se saginje i mazi Džoija, razbaruši mu svu dlaku, a njemu je to izgleda lepo. Eto, znala sam, već su ostvarili vezu. I pomalo sam ljubomorna. Možda je u stvari Ar Džej prava osoba s kojom treba da pričam. Ma da, probaću. „Mogu li nešto da te pitam?”

Ar Džej prestaje da mazi Džoija i gleda me. „Reci...”
„Ako se neka devojka poljubila s četiri dečka, ali je u stvari ni za jednog od njih nije bilo briga, šta bi ti mislio o njoj?”
„Koliko godina ima?”
„Pa, malo više od mene, oko petnaest.”
Ar Džej se smeje. Ne znam da li je shvatio. „Pa... rekao bih da je ona... malo laka.”
„Ozbiljno? Ozbiljno tako misliš? Ali uradila je to više iz zezanja.”
„Neke stvari se ne rade iz zezanja.”
Malo razmišljam. „Da.” Ćutim. ,,A jel' bi se ti zaljubio u neku takvu?”
„Nadam se da ne bih, ali, nažalost, upravo zbog takvih mi i gubimo glavu... Hajde, idemo, Džoi!” Počinje da trči i tako prelazi pasarelu.
„Gore, dodi gore”, a Džoi odmah izleće za njim na kej i laje i skače i trči za njim i obigrava oko njega. Ar Džej je u pravu. Mislim da se neću više ni s kim poljubiti, osim s Masijem, samo ako ga nađem. Onda ih gledam. Čine mi se kao dva savršena prijatelja. A ja bih volela da budem srećna zbog toga, ali osećam kako mi već pomalo nedostaje. Zašto odmalena ne možeš da budeš srećna? Zar moraš da budeš velika da bi ostvarila svoje snove? Da li zbog toga i moje drugarice žele brzo da porastu? Na kraju znam da ne mogu da nađem odgovore na sva ova pitanja. Tako i ja potrčim za njima. Izgledamo kao tri ludaka, ali na trenutak se osećam tako srećno. „Hajde, dodi, Džoi, dođi.” Trčim i smejem se i skačem s Džoijem i radujemo se i još trčimo s Rastijem, a ja se osećam tako slobodno da ne mislim više ni na šta. Možda baš tako i treba da se osećaš kad si odrastao.

Moram da počnem da pišem domaći. Krećem s iralijanskim: komentar i spisak učesnika u filmu koji smo gledali pre raspusta, Persepolis. Ništa o High School Musical, a? Za to vreme slušam Razdaljinu od Sirije. I posvećujem je Džoiju... Onda moram da čitam antologiju proze i da pišem komentar za Večeri Uga Foskolonea, kako ga Džibo zove. Juuuhu! Biće mi baš zabavno...
Na kraju sve dođe na svoje, ali ponekad ne znam kako nikako da shvatim zašto neke stvari ne mogu da se srede. Tačnije, priča s Leleom za mene ostaje misterija. Posle onih poljubaca i glupe scene s gospodom Marineli ispred ulaza, nismo se više videli. Ali ne zato što se desilo ne znam šta ili zato što je trebalo izbeći neko objašnjenje. Jednostavno zato što su njegovi iz Beluna, i tako su uveče za Božić otišli tamo, cela porodica, ali dvadeset i osmog on se vratio i doneo mi dva predivna poklona.
„Evo, izvoli, Karo, otvoti.”
Ja tako, sva odlučna, otvaram taj narandžasti paket sa svetlom mašnom i lepom božićnom zvezdom odozgo.
„Ne... Ali ovo je preslatko.” Oprema za tenis, okrećem sve po rukama. Komplet je „najki”, skroz bela haljina sa svetloplavim prugama sa strane. Prislanjam je uz sebe. „Prelepa je! A mislim da mi je i veličina odgovarajuća.” Gledam i etiketu. Kida! Zaboravio je da skine cenu, a platio je haljinu jako mnogo. Ali to mu ne govorim. Ipak, u nešto posumnjam. A ovo stvarno ne uspevam da prećutim.
,,A otkud to baš haljina za tenis? Nije ti se sviđalo ono što sam nosila?”
Tad vidim da mu je malo neprijatno i pomalo muca. „Ne, mislim da, mislim ne...”
„Čekaj, da ili ne?”
„Sviđalo mi se, samo, ovo je kad bude bilo manje hladno.”
„Aaa...” Odlučim da mu verujem. Ali ovo mi se malo i ne sviđa. Ne mislim da je toliko bitno imati markirane stvari. Mislim, u ovome volim što se razlikujem od Alis, koja naravno sebi može sve da priušti i zaista i ima sve. Ali ne osećam se ni kao Klod koja ne može sebi da priušti ništa i primorava roditelje da se na sve načine žrtvuju da bi ona imala markiranu garderobu. Meni se sviđa da budem ja i tačka. Mogu i da maštam, šta. Ali ne i da pritiskam mamu. Uostalom, ona sama mi posle kaže „da” i kupuje mi ono što hoću. Odjednom mi se u rukama nalazi još jedan poklon.
,,A ovo?”
„Ovo sam kupio odmah posle onog razgovora telefonom...”, smeši se. Srećan je zbog ove druge ideje koju je imao. Neki mali paket, ne uspevam nikako da shvatim šta bi to moglo da bude. Zato ga odmah otvaram da eliminišem svaku znatiželju. Crna kutija s neobičnom ručicom, ispod je zakačena mala vezica, a na njenom kraju — prsten.
„Šta je to?”
„Gledaj...” Okreće ga. Ispod piše „Džoi” žutim slovima. „To je poseban povodac, onaj što može da se produži, ili da se skrati. Možeš da vodiš psa i puštaš ga kud hoćeš, a onda, kad pritisneš ovo dugme, povučeš ga bliže sebi.”
„A da, prelepo! Stvarno, videla sam to jednom u parku.” Izgledam kao da sam oduševljena ovim poklonom. A u stvari uopšte nisam. Mrzim ogrlice za pse. A i Ale mi je poklonila jednu, ona ne zna baš ništa o tome kakva sam ja stvarno. Lele je stvarno srećan i opet se smeši. Ništa, ni on me ne poznaje dobro. Alis, Klod, Filo i Džibo bi odmah shvatili da lažem. Onda vidim Lelea koji mi se čudno smeška. Na početku ne shvatam. Posle... Pa naravno! I on hoće svoj poklon.

,,A, i ja sam tebi uzela nešto...” Dajem mu paketić koji držim u rancu. „To je samo znak pažnje, htela sam da...” Pokušavam da ispružim ruke.
„I ovo moje je znak pažnje.”
Odvija ga, htela bih da mu kažem: htela sam da uštedim, čoveče, malo para! U stvari sam mu spremila drugi poklon, ali posle, na kraju, ne znam zašto nisam uspela da mu ga dam. Plava dukserica s mojom fotografijom odštampanom na grudima. Spremila sam je, našla sam mesto gde rade štampu, ali posle, na kraju, kad je sve bilo gotovo, kad je čak i moje ime bilo izvezeno, hm, nisam mogla. Ne znam zašto, ili možda znam.
„Karo, hvala ti! Ovo je predivno!” Otvara knjigu o najpoznatijim teniserima. Od Džona Mekinroa do Nadala. Gleda poslednju stranicu i pronalazi je. „Prelepa je.” To je njegova fotografija koju sam napravila na jednom meču. Odštampala sam je uvećanu i isečenu. A ispod piše: „Pravi šampion si ti.”
„Hvala ti, Karo!” Prilazi mi, onda me grli i ljubi me. A ja se prepuštam njegovim rukama. I očajna sam. Ali nastavljam da ga ljubim zatvorenih očiju. A htela bih da pobegnem. Shvatila sam. Možda je pravi šampion on. Ali u tenisu. Ne sigurno šampion mog srca. Osećam se i grozno i moram da zahvalim dukserici! Kad je bila gotova, zamislila sam je na njemu i shvatila sve. Mene Lele apsolutno ne zanima. I sad, velika dilema, kako to da mu kažem? U našoj školi je ovakvih priča, započetih i gotovih u dahu, bilo hiljadu. Neki samo kažu: hoćemo da se smuvamo? Neki onako baš idu na starinski način. Šta kažeš, jesmo li mi u vezi? I onda sve te koje su u učionici pričale znaš ja sam s njim, a ja sam se smuvala s onim drugim. Ali na kraju, mnogi od ovih neverovatno zaljubljenih nisu se ni poljubili! A malobrojni koji bi izdržali i koji su stvarno došli do toga da su pravi par koji se ljubi i sve drugo trajali bi najviše nedelju dana, ili dve. Ne samo to, mnogi od njih su raskinuli samo SMS-om. Mislim, nisu ni telefonom pričali! SMS tipa: „Ćao, raskinuli smo.” Kako tužno. Nisam mogla njemu to da uradim. Ne. Tu je u pitanju i ona priča o mom ponosu, o dostojanstvu, o hrabrosti... Ali bilo bi baš lepo SMS-om! Sve bi bilo mnogo lakše. Čak i neki od onih dugih, lepo napisanih, u kojima objašnjavaš zašto i kako to ne ide, ili u kojima kažeš da je možda još uvek rano, da postaje previše ozbiljno, da se plašiš da će ti biti loše od ljubavi... Ipak, sad je to postao lični izazov.

Taj dan: 29. decembar. „Šta radiš, Karo?”
„O, ništa, kasnije ću možda ići da vidim Džoija.”
„A sad si znači kod kuće?”
„Da.”
„A koga ima...”
„Nema nikoga, uskoro bi Ale trebalo da se vrati.”
„Okej... Ćao!”
Neki čudan poziv. Ali više od toga i ne razmišljam. Posle jedne sekunde, interfon. Idem da se javim. „Ko je?”
„Iznanađenje! Ja!”
„Lele!”
„Zvao sam te s mobilnog kad sam dolazio. Mogu li da se popnem? „Ne, ja ću sići.”
„Ma daj...”
„Mama ne voli da bilo ko dolazi kad sam sama kod kuće.” Čujem ga kako hukće. „Okej.”

Krećem ludački da trčim, idem u kupatilo, gledam se u ogledalu. Izgledam razbijenije od jajeta. Zato stavljam malo maskare, uzimam neku iz Aleksandrinog nesesera, tanko ajlajner, samo da bih još nešto stavila, i svetloplavu olovku ispod očiju. Eto. Gledam se u ogledalu.
Sad je malo bolje. Onda počinjem da se smejem. Mislim, hoću da prekinem s njim... a hoću da budem lepa. Vidi kakav apsurd. Ma ne, šta ima veze, tako ću mu ostati u lepom sećanju. Da, ali zašto? Verovatno ga neću više nikad videti, i s tim nizom pitanja uzimam ključeve, zaključavam vrata i trčim niz stepenice.
Ponavljam rečenicu da ne bih pogrešila. Jednom, dvaput, triput. Ponovo. Još jednom. I još. Evo vidim ga. Idem mu u susret. Odlučna, sigurna, rešena. I tek u poslednjem trenutku vidim da u rukama drži paketić za mene. Smeška mi se i daje mi ga.
„Uzmi, mali znak pažnje za Džoija.”
Prekasno. Sad ne mogu više da stanem, to je kao kad bi ostavio kvačilo „ferarija” u pol-poziciji, povukao obarač puške napunjene olovom, zapalio upaljač jedne od onih raketa za Novu godinu. I tako, umesto da kažem hvala, izbacujem sve u jednom dahu.
„Izvini, bolje je da raskinemo. Osećam da smo mnogo različiti...”
Uspela sam. Rekla sam mu! Rekla sam sve! Ne mogu da verujem. I sve u jednom dahu! Bez zaustavljanja! A Lele ostaje tako, s paketom u vazduhu, otvorenih usta i bez mogućnosti da išta kaže.
„A kako... tako?”
A meni dođe malo i da se smejem. Ne znam šta da radim. Htela bih da kažem: ,,A kako ne?” Ali to mi je baš ružno. Na kraju biram nešto drugo, što bi moglo da ima i neku lepšu pozadinu.
„Bolje je što sam ti odmah rekla... Htela bih da ostanemo drugovi.”
Ma kakvu lepšu pozadinu. Lele pravi užasnu facu. Ja mislim da je ovo stvarno najtužnija stvar koju u toj situaciji možeš da kažeš! Ali drugo mi nije padalo na pamet! A Lele spušta paket na zidić tu blizu i onda i on seda. I počinje da se ispoveda.
„Ali kako, meni se činilo da smo baš jedno za drugo, zezali smo se, lepo smo se slagali. Voleli smo da igramo tenis zajedno.” Onda staje i odjednom postaje trezven, ozbiljan, prisutan, kao da je sve ukapirao a ne uspeva da objasni kako to da ranije nije shvatao.
„Aha... nije trebalo da idem, je li?”
Smešno. Hoću da kažem, ne mislim da neko mora da bude ostavljen, što se meni, između ostalog, još nije desilo, uvek zbog nekog praktičnog razloga. To je jedan skup stvari koje ne idu! Ako te neko ostavi samo zato što si otišao za Božić sa svojima, na nekoliko dana, hm, sve u svemu, nisi izgubila bogzna šta. Onda Lele malo kao da žmuri, kao da je odjednom naslutio i druge stvari, mnogo važnije, ono što mu u stvari ja krijem.
„Reci istinu, postoji neko drugi!”
A tu izletim s najnesrećnijom rečenicom koju sam mogla da kažem: „Nažalost, ne.” Ili je ona prosto najbolja moguća. A Lele više ne vidi.
„Ali kako... ali ja...”, i počinje s celim nizom drugih priča od kojih mene na kraju zaboli glava.
„Dosta, Lele. Dugo sam o tome razmišljala, tako je.”
„Okej.” Silazi sa zida. Izgleda poraženo. „Uzmi. Ovo je za tebe.”
„Možda je bolje da ga zadržiš, s obzirom na to da više nismo zajedno.” A ovo zaista nije trebalo da kažem. Opet kreće punom brzinom.
„Jesi li ti skroz sigurna? Jesi li dobro razmislila?”
„Ne znaš koliko dobro... Nisam celu noć spavala.”

U stvari, kad mi je došlo u pamet, kad mi se jasno javilo kao ona dukserica koju nisam više htela da mu poklonim, bila je to odluka u trenutku, ali bolje je da izgleda kao da sam zbog nje dugo razmišljala i patila, u suprotnom, on će opet početi.
„Okej. Ako si dobro razmislila... Ovo ipak uzmi. Ne može da bude ni za koga osim za Džoija.” Tako odlučim da prihvatim poklon.
„Samo još poslednja stvar, Karo.”
„Šta?”
„Poslednji poljubac.”
O bože, čini mi se kao da sam već čula ovu rečenicu. A ne, da! To je naziv nekog filma. Ali kako poslednji poljubac? Šta to znači? Nema, ma nema ništa, ne osećam više ništa, ne mogu. Ali kao i obično, moje usne kreću same od sebe. Čak i gore od toga. „Okej, ali ne predug, znaš!”
Ne mogu da verujem. Ne predug!!! Ma kako mi samo padaju na pamet neke stvari? Ne stižem da bolje razmislim. Lele se, kao oktopod, baca na mene i luđački me ljubi. Bolje nego inače, više nego inače. Pravi je akrobata s jezikom, umetnik dubokog poljupca, ludak ludih usana... Možda zato što hoće da osetim još nešto; hoće da mi pokaže koliko grešim, hoće...
„Hm, hm.”
Razdvajamo se. Ne verujem.
„Izvinite.” Opet gospoda Marineli. Ovog puta, međutim, dolazi kao poručena.
„Ne, ne, izvinite vi... Baš sam kretala.” I iskoristim to što ona otvara vrata i u letu se uvlačim u zgradu. „Ćao, Lele. Čujemo se!”
Vidim da bi hteo još nešto da kaže. Ali ne može, više ne. „Karo... Važi... Zovem te kasnije!”
„Da, da, važi”, i onda ulazim u lift s gospođom Marineli. Put ne dug, predug. Ne da me gleda, ona bulji u mene! A ja savršeno znam o čemu razmišlja.! Naravno... I kad se konačno zaustavi na njenom spratu, ne mogu više da izdržim.
„Znajte da sam ono rekla mami.”
„A jesi?”
„Da. Dala mi je dozvolu za ubuduće!”

Onda pritiskam dugme u liftu. I ostavljam je tako, na stepeništu. A vrata se zatvaraju pred njenom užasnutom facom i otvorenim ustima. I čim lift krene, počnem da igram srećna zbog svoje pobede. Stižem kućii odmah odvijam poklon. Neee, kako je slatko. Neki kao džemper za pse na kom je napisano „Džoi”. Plava i crvena su boje njegove kućice. Za hladne dane. Kako lep gest. Skoro da... Ali to traje samo sekundu. Ne. Neću ga pozvati. Inače će opet početi sa svim onim pričama, „Karo, jesi li ti sigurna, vidi, grešiš, ma jesi li dobro razmislila?” Nisam nikad bila pod tolikim stresom kao tih dana, posle odluke da ga ostavim. Želela sam da budem srećna zbog njegovih poljubaca, zbog toga što je dolazio po mene, zbog pomisli da ćemo se videti, da ćemo opet igrati tenis, ali, naprotiv, kada se približavao trenutak da ga opet vidim, sve mi je postajalo teško, nepodnošljivo, tesno... To je odvratno. Je li to drugo lice ljubavi? Je li ljubav takva? Bila sam tako srećna s Rikijem na početku, onda s Loreom koji mi se oduvek sviđao, a sad se završilo ovo s Leleom, iako mi se na početku i on mnogo sviđao. Ali šta onda... da li sam ja ta koja ne funkcioniše? To jest, kako to da posle nekog vremena ne osećam više ništa? I odjednom, ne znam zašto, smirujem se. Ne. Ja funkcionišem. Ja sam zaljubljena u ljubav. A ovo nije bila ljubav. Ovo je bila moja želja da se zaljubim, da budem zaljubljena. Ali za to je potreban i neki on. Neki on s kojim ti stvarno dobro ide. Onda još osmeh i sigurnost. Masi je ljubav. A odmah nakon toga ogromno beznađe zbog toga što ne znam kako da ga pronađem.
Poslednjih dana decembra, Lele me svakog momenta traži. Ne odgovaram. Zasad. Poslala sam mu jednu specijalnu poruku. „Izvini, ali za neko vreme je bolje ovako.”

Može da se protumači na hiljadu načina. Zasad je dobro ovako. Htela sam da napišem: „Izvini, ali zovem te 'greška'“. Ali ne znam da li bi shvatio. Kako god, u svakom slučaju, ne bi mu bilo smešno.
Trideset prvi uveče, prezabavna žurka na koju su pozvani svi moji drugari. Vest nad vestima!
Moji su me pustili! A posle idem da spavam kod Alis.
U autu sam s Džibom. Ludilo žurka u kući nekog Nobilonija. Strava di-džej. Božanstvena muzika, veče počinje s pesmama od Finlija, onda Tokio hotel, onda sve iz osamdesetih. I prvi put... ja sam se napila. Pivo, šampanjac, onda opet pivo. Na kraju smo da bismo gledali vatromet otišli do mosta Milvio. Kakav spektakl. Fini sneg koji pada nadole i vatromet koji eksplodira nagore! Neki lik je poneo mali CD plejer, ali s ludilo zvučnicima, muzika kida, igrali smo pod zvezdama. Onda je došao jedan par, a ona je imala povez na očima. On ju je odveo do trećeg lampiona, skinuo joj je povez i ona je, kad je videla gde su, skočila njemu oko vrata vrišteći: „Jeeee, daaaa! Volim te!
Volim te? Pa ja ne verujem! Svašta, kakva rečenica! A ja? Kada ću reći volim te? Onda je tip izvadio iz džepa katanac, stavili su ga na lanac okačen tu oko lampiona i onda su bacili ključ u reku.
„Bravo!!” Opšti aplauz dok su se ti srećnici ljubili. A mi? Mi jadne nesrećnice? Mi koje nosimo katanac u džepu već mesecima i nemamo neko ime, nadu, san da ih okačimo. Zašto ne postoji bandera i za nas ovde kod mosta Milvio? Bandera za usamljene žene! I s ovom zadnjom mišlju... zbogom stara godino! Ćauuu!
Eto, to je otprilike sve što se izdešavalo u prvim mesecima škole. Ali ono najlepše u životu je, po meni, kad posle pogledaš unazad i shvatiš koliko si se loše osećao zbog nečega što posle potpuno zaboraviš i koliko si, u stvari, bio srećan zbog nečeg drugog što ćeš pamtiti zauvek. A iznad svega, kad sagledaš sve ono što si uradio, primetiš da je tu bilo nečega što si i mogao da shvatiš. Onda bi voleo da se vratiš tamo dole, u taj trenutak, i promeniš svoj izbor, doneseš drugačiju odluku, malo kao u Vratima sudbine, onom predivnom filmu s Gvinet Paltrou, ili kao u Porodičnom čoveku s Nikolasom Kejdžom; možeš da vidiš kako su oboje, dečko i devojka, mogli da žive drugačije živote. Ali ovo, osim u filmu, nije moguće.
Eto zašto mi ponekad imamo samo tu jednu mogućnost, izbor svog srca, nagona, samo tako, na poverenje, ponekad bez mogućnosti povratka. A ja se stvarno nadam da sam donela ispravnu odluku. Ma koliko je sati? Ne mogu da verujem, tek je pola deset.
Mora biti da još uvek spava. Rekao je u jedanaest, ali ako se probudi u podne? Malopre sam probala, čisto onako. Mobilni mu je ugašen. Naravno. Sam kod kuće, subota ujutru, njegovi nisu tu već nedelju dana, devojka što čisti ne dolazi danas, šta još možeš da tražiš od života? Da spavaš. Spavanje je, ponekad, predivna stvar. Kad si u slozi sa svetom, kad si učio i mučio se, kad se nisi ni sa kim svađao, kad si pomogao u kući i lagano večerao. Onda ti ne preostaje ništa sem da odeš da spavaš... I da sanjaš. I prelepo je kad se tako osećaš. Skoro da mora tako. To je kao da ulaziš u bioskop zatvorenih očiju. Neko je platio kartu za tebe, ali znaš da nećeš biti ispaljen, da neće biti neki smor, da ćeš se smejati i izaći ganuta... Hm, lepo spavaj Masi, vidimo se. Ionako će u julu kapućino biti hladan, a korneti, hm, bitno je da budu sveži.
„Dobar dan, Erminija!”
Smeši mi se, ali se ne seća kako se zovem. Povremeno dolazim ovde kod nje s mamom, i ja uzmem buketić cveća, neki od onih već napravljenih, od deset evra. Ponekad, za slavlja, mama kaže da je lepo imati i malo boja u kući. Erminija je oduvek na ovom ćošku ulice. Na početku je imala samo jedan buket, poneku biljku koju je držala napolju ispred fontane i jednog dečka koji joj je pomagao. Sada su tu tri dečka, mnogo biljaka, a onaj buket je postao radnja.
„Mogu li da ti pomognem?”
„Ne... Hvala vam.”
Onda opet razmislim. Ipak... Naravno, ja nikad nisam poklonila cveće nekom muškarcu. Obično ga oni poklanjaju nama. Ali da, zašto da ne. Čudo bi to bilo. Ali baš prelepo čudo, za taj jedinstveni dan, poseban, koji nema... Koji se ni s jednim drugim neće moći uporediti. To jest, ništa više nikad neće biti isto nakon što to budem uradila. Nakon što budem vodila ljubav.
„Da! Predomislila sam se!” Erminija se smeška, zabavlja je moj iznenadni polet.
„Okej, samo da uslužim ovog gospodina i posle dolazim do tebe.”
„Okej, hvala.”
„Dobro, šta ste beše rekli da hoćete?”
„O, hm, neke ruže, ali ne previše ruža, mislim taman, ne s prevelikom drškom. Nešto normalno.”
Erminija podiže obrvu i uzima buket iz vaze tu pored. „Jesu li ove u redu?”
„Hmmm...” Gospodin je gleda vrteći glavom... „Koliko bi izašle?”
„Dvadeset osam.” Buket je od ruža sa šljokicama, s drškom srednje dužine.
„Lepe su, samo su skupe.” Gospodin je malo neodlučan. „Dvadeset pet?

Nije neodlučan u pogledu ruža, već u pogledu cene. Ili možda u pogledu svoje devojke.
Erminija se smeška. „Dobro... u redu.” Ja i dalje analiziram različite vrste cveća dok mu ona priprema buket. Gospodin uzima čestitku iz kutije tu pored, onda plaća. „Evo ovde... Hvala.”
„I”, Erminija prilazi „kako mogu da ti pomognem?”
„Hm, ja bih htela nešto jednostavno.” Erminija me gleda. „Ali lepo...”
A ja joj se osmehujem. „Da, ali lepo.”
,,A šta bi to trebalo da izražava?”
Vidi da sam neodlučna. „Nije rođendan. Ali je datum koji će posle postati datum koji...”
„Shvatam.” Gledam je u tišini. Posle toga što sam rekla stvarno ne znam šta je mogla da shvati.
„Da li ti se sviđa ovaj?” Uzima buketić predivnog svetloplavog cveća, onako sitnog, sitnog, ali tako blistavog.
„Šta je to?”
„Nezaboravak. To je cveće mladalačke ljubavi.” ,,A to znači?”
Erminija me gleda. „Svaki cvet priča neku priču, izbor ponekad prevari, to jest, ispriča o trenutku ljubavi koji neki par proživljava. Na primer, kod onih od malopre nema više strasti.”
„Ozbiljno?”
„Aha, neko ko pita koliko košta cveće može samo da bude neko ko nije više zaljubljen.”
„Pa možda je i previše zaljubljen, ali nema dovoljno para.”
Erminija počinje da se smeje. „Ovo ti se sviđa, zar ne? Daj mi koliko hoćeš!”
Malo posle toga sam na ulici s tim tako lepim cvećem. To je cveće mladalačke ljubavi. Kako je lepo. Gledam ga tako skrivenog bledoplavim tankim celofanom, ponegde se više vidi, ponegde je zaklonjenije, a drži ga jarkoplava tračica.
„Karo!” O bože, ovaj glas! Prepoznajem ga. Okrećem se. Rasti Džejms na svom motoru.
Staje na korak od mene i smeši mi se. „Otkud ti ovde...?” Ja...?”
,,E da, ti! A ko ako ne...”
Krijem cveće iza leda, čini mi se da ga Rasti primećuje, ali se folira i nastavlja da priča.
„Tražio sam te malopre, ali ti mobilni nije bio dostupan... A gde si to pošla sad?”
„Kod jedne drugarice.”
Rasti mi se smeška, onda spušta ramena. Kao da je primetio. Moja prva laž. To jest, da se ispravim. Prva laž koju govorim njemu. Onda Rasti odmahuje glavom i pali motor. „Okej... onda ništa. Šteta, imao sam iznenađenje za tebe.”
Opet mi izgleda veseo. Možda ništa nije primetio. Onda opet razmisli.
,,E, Karo, možda te pozovem po podne, a? Ili sutra. U stvari, hajde da bude sutra pošto je nedelja. Okej?” Smešim mu se. „Okej.”
„Moja sekica je, znači, rezervisana za ovo predivno iznenađenje koje želim da podelim s njom.” I onda odlazi, kosa mu izviruje ispod kacige, sa svojim tamnim naočarima i onim predivnim osmehom. A ja se osećam pomalo krivom. To je prvi put da ga nešto slažem. Vidim da je sad već daleko. Sam je. Bez Debi. Meni su se baš mnogo sviđali kao par. Zezali su se, smejali. Ja sam mu ono pismo dala a nisam ga ni pročitala. Nadajmo se da će biti okej. Bio je još jedan par koji mi se tako mnogo sviđao, Frančesko i Paola. Živeli su u Anciju. Viđala sam ih svake godine, oduvek, otkad sam počela tamo da idem. Sećam se da su na plažu dolazili motorčićem. Ona iza njega, skroz pripijena. Imali su metalik-sivu vespu, i kad su dolazili, on bi je gasio jer bi se inače žena koja radi u

toaletima ljutila. Da, Donatela. Babasera. Bila je stara, ta Donatela, i imala je uvek nešto da prigovori. Toaleti su bili tačno na ulazu na plažu i mogao si u njih da ideš da opereš noge i skineš pesak i piškiš. Ali bili su toliko prljavi da ako bi ušao bos, a po podu je bilo ono neko blato... Brrr. Naježim se pomislim li samo na to. Odvratno. Tako bi Frančesko gasio vespu, u skoku silazio s nje, sa strane, hvatao je jednom rukom odozdo, pozadi, gde stoji tablica i spuštao bi je polako niz ta dva- tri stepenika.
Nije mogao kao nizbrdicu da koristi dasku koju je postavila gospoda iz toaleta, jer mu je ona jednom prilikom doviknula: „Ta daska je previše fina. Ona je za bicikle. Ne za tvoju vespetinu!” A Frančesko je počeo da se smeje. Razumete? Umesto da se naljuti, on se smejao. I sam je spustio vespu, kao da je bicikl. Imao je gradu, kako da kažem, „prostranu”. I kad bi konačno „parkirao” vespu tu ispod, on i Paola bi odlazili do suncobrana, ne toliko udaljenog, i onda bi se igrali onim velikim reketima i bili su stvarno moćni. Igrali su u vodi, u plićaku, bili su baš strastveni, jako i besno su udarali lopticu.
Paola je uvek nosila male kupaće kostime, narandžaste, ili jarkocrvene, ili topložute, nikad previše svetlih boja, imala je male grudi, svetlosmedu kosu koja joj je padala na ramena i mršavu gradu, bila je preplanula, nerazvijenih mišića. Frančesko je bio skroz kovrdžav, s pomalo orlovskim nosem i širokim ramenima i dugim nogama, mršav, suv s jakim trbušnjacima i sitnim pegama ispod plavih očiju i imao je velika usta s lepim belim zubima. I često se smejao. Da, jer su oni stalno zbijali šale. I to stvarno zabavne. Ponekad bi on dolazio ispod suncobrana s lavorom punim vode i, dok bi ona čitala, vodu bi joj polako sipao niz naslon ležaljke.
„Tako ti neću pokvasiti novine!”