Ljubav 14 - Federiko Moća

First topic message reminder :



Fenomen ljubavi se nastavlja...

Karolina ima 14 godina i posebna je, kao što su posebne i ostale devojčice njenih godina. To je čarobno doba, kada zajedno sa najboljim drugaricama delite svakodnevicu i snove. Tada se odigravaju i prvi poljupci, ukradeni u senci ulaznih vrata. Muzika neprestano odzvanja, a reči pesama kao da opisuju samo vas... Sastavni deo života svakog tinejdžera čine žurke, škola, šegačenje sa drugarima, otkačeni profesori, ali i pismeni zadaci za koje treba zagrejati stolicu. Tu negde je i divna baka koja razume ono nešto što se skriva u duši njene unuke. A tu je i opušteni stariji brat koji ohrabruje srce svoje sestre u snevanju.

A ljubav? Kako, zaista, izgleda ljubav? Da li ljubav poseduje Masimilijanov lik? Da li je to ljubav? Karolina je, nažalost, izgubila telefon, a sa njim i sve njegove kontakte! Ali duboko u srcu, ona zna da će ga, na ovaj ili onaj način, pronaći.

I dok sneva o letenju tri metra iznad neba, njen život se odvija između dnevnih obaveza i mračnog porodičnog života. Ali Karolina je spremna za sreću...

Ljubav 14 je putovanje kroz osećanja, to je uzbuđenje prve ljubavi, ali i bol usled iznenadne izdaje koja nas ostavlja skrhane, bez reči. To je gubitak nekoga do koga nam je stalo, ali i iskustvo ljubavnog čina od kojeg nam srce titra.

Jun


Prosto ili komplikovano? Prosto. Prijateljstvo ili ljubav? Sve.
Motorčić ili autić? Zasad sam zadovoljna Lunom 9, svojom vespom, a posle ćemo videti! Mobilni ili halo-kartica? Mobilni.
Šminka ili voda i sapun? Zavisi, Alis misli da bi trebalo malo više da se šminkam. Nešto neobično? Kad se osećam kao što se osećam sad.
Nešto lepo? Masi.
Nešto ružno? Masi, kad nije tu.
Razlog da ujutru ustaneš iz kreveta? Masi! Razlog da ostaneš u krevetu? Masi koji nije tu... Šta trenutno slušaš? Tišinu.
Šta slušaš pre spavanja? Sad Elizu. Neizbežna navika? Čokolada.
Citat koji za tebe uvek važi? „Moramo na najbolji način iskoristiti slobodno vreme.” Gandi. Reč koja ti uvek lepo zvuči? Ljubav.

Znate jedno od onih jutara kad vam se ne ustaje i kad vam se krevet čini kao najlepše, najudobnije i najprijatnije mesto na svetu? E, meni je danas tako. Samo što ne mogu da proglasim štrajk. Besnim. Sve je sporo. Sve mi je naporno. Ništa ne valja. Papuče nisu pored kreveta. Malo me boli glava. Subotom ili nedeljom kad je konačno praznik i kad mogu da spavam, nikad to ne ostvarim. Baš suprotno, ponekad mi se baš tih dana dešava da ustanem rano, iako ne moram. I samo kad idem u školu krevet mi se čini tako divnim. Joj.
Ustajem a mama je već izašla. I tata. Tu je samo Ale sa svojim standardnim kroasanom s vanilom, a posle se stalno žali kako se goji. Ma nemoj. A još ga uvek umače u ogromnu šolju mleka.
„Dobro jutro, e?” Ništa, ne govori. Ispušta neko čudno graktanje, poput praseta koje je navalilo na ukusni žir. Jutros je Ale nepristupačnija nego inače. Reži! Spremam se, ali danas nisam baš maštovita, pa oblačim farmerke s vezom sa strane i plavu majicu. Gledam se u ogledalu idući duž cele sobe. Da sam neko nepoznat ko bi me danas sreo na ulici, ne bih se ni pogledala. Ima onih jutara kad se sebi uopšte ne sviđaš, a kad bi ti neko slučajno udelio neki kompliment, sigurno mu ne bi poverovao. Odjednom mi se u pamet vraća nešto... „Prava lepota ipak leži u čistoti srca.” To mi je uvek deda govorio. A njemu je to rekao Gandi. Mislim, ne direktno, deda je to pročitao u knjizi njegovih citata. Da li je moje srce čisto ili nije, to ne znam, ali sigurno je da mi se sviđalo kako mi je to deda govorio. Na trenutak osećam ogromnu prazninu u sebi, nešto neodređeno, kao neku vrstu vrtoglavice. Danas ću završiti s mišlju da je moje srce lepše od mog lica.
Bip-bip.
Mora da je Alis. Sigurno me pita da je sačekam ispred vrata da bi nešto prepisala. Verovatno matematiku, koja je stvarno bila malo teža. I nije da sam skontala baš nešto od onih algebarskih jednačina. Mislim, zašto uopšte koristiti slova ako je reč o brojevima? Ionako ni o ciframa ništa ne razumem, fali mi samo da mi dodaju i slova. A posle su mi rekli da se to radi u prvoj srednje, ali

profesor je hteo da nam to pomene i ranije, da bismo stigli spremniji u srednju. E. A ako mene čeka... Zar nije mogla da pita Klod?
Otvaram porukicu. Rasti je! Čudno, otkud on sad? „Ćao Karo... Jel' ideš u školu ili opet izmišljaš svoje akcije?” Idem, idem, kad bih bar mogla nešto da izmislim. „Hoćeš li sa mnom danas po podne? Moram da idem na jedno mesto. Pošalji mi OK ako hoćeš, pa ću doći po tebe u tri.”
I to je to. S Rastijem je uvek tako. Ne kaže ti gde se ide, to tek posle saznaš. Ili prihvataš na poverenje ili ništa.
,,OK”, pošaljem mu. Na brzinu doručkujem, perem zube, spremam se i izlazim. Ale se i ne pozdravi sa mnom. Neverovatno. Dan se upravo preokreće na dobro, sad sam opet dobro raspoložena. A kad. sad razmislim, meni se Ar Džejeva iznenađenja sviđaju upravo zato što su na poverenje. Ipak nisam znala da ću se ovog puta osetiti već odraslom. Jedno od onih iznenađenja za koja znaš da postoje i da će pre ili kasnije stići, ali znaš i da ipak nikad nećeš biti spremna za njih.
U školi sam ja morala da prepisujem jednačinu od Klod. Ali sve je odlično prošlo. Naredni časovi su proleteli i ja sam sad već iza njega.
„A može li se znati kuda idemo?”, urlam mu iza kacige. „Blizu”, zatim klizne medu automobile.
Rasti Džejms je došao po mene, ispred zgrade, cimnuo me na mobilni, da ne bi zvonio kako ga mama ne bi čula. Sad krivudamo po Rimu i ja nikako da shvatim kuda se ide. Vidim da Rasti ispod sedišta drži neku žutu kovertu.
„A ovo ti neće pasti?”
„Ne, a ionako si ti tu, primetićeš. Čemu ti inače ovde služiš? Mada, postoji i jedan razlog...”
„Koji?”
„Reći ću ti posle.”
Posle nekoliko raskrsnica, stajemo. Ar Džej parkira motor i uzima kovertu. Ja silazim uz svoj uobičajeni skok s pedala. Gledam oko sebe. Neka stara građevina s džinovskom drvenom kapijom i gomilom tabli okačenih sa strane.
„Idem gore nakratko. Sačekaj me.”
„A ja ne? Zašto?”
„Da ne ureknemo.”
„Šta, ja ću da ti izbaksuziram?”
„Nikad se ne zna”, tako me ostavlja tu, ulazeći u trku kroz kapiju. Približavam se tom nizu okačenih tabli. Ima svega: poslovni savetnik, trgovačka firma, advokat, notar, izdavač, knjigovođa, agencija za nekretnine, krojačica i na kraju jedna tabla, mnogo vidljivija od ostalih, centar za lepotu, depilacija i za muškarce. A kod koga li je on otišao? Ulazim u hol i vidim stepenice i lift, šta, Ar Džej je već nestao? Posle deset minuta vidim ga kako silazi preskačući po tri stepenika. Ide mi u susret, hvata me i okreće oko sebe.
,,I, hoćeš li sad da mi kažeš? Kod koga si bio?”
„Pogodi! Koliko te ja znam, do sad si već pročitala sva imena na sandučićima!”
„Aaaa... depilirao si se i nećeš da mi kažeš?”
Rasti podiže nogavicu farmerki i pokazuje mi cevanice, nisu baš maljave, ali nisu ni glatke.
„Znači, napravio si neko sranje pa si išao kod advokata!”
„Ne, ja dosad nisam kažnjavan!”
„Dao si da ti se sašije neka odeća za ozbiljne ljude! Sako i pantalone!”
„Jednog dana možda...”
„Predajem se!”

,,U vezi je s onim o čemu smo pre pričali.”
„Sa onim o sedištu?”
„Da! Onu kovertu sam držao ispod da bi upila malo... sreće!”
„A! A šta je bilo unutra?”
„Moja knjiga...”
„Neee! Pa mogao si da mi kažeš!”
„Pa šta bi to promenilo? Onda bi mi posle tražila i da ti je pročitam! Ovako si došla sa mnom da je predamo u izdavačku kuću i nadajmo se da si mi donela sreću! Hoćeš malo da prošetamo? Ne seda mi se odmah na motor.”
„Važi, ionako me Klod i Alis čekaju za dva sata.”
„A vas tri baš nikad ne učite?”
„Naravno da učimo, baš zato i idem!”
,,U šest po podne?”
„Pa da, onda kad je moj bioritam najaktivniji! Džamiro mi je tako rekao!”
„Bez njega ne praviš ni korak sama, zar ne?”
„Nikad!”
Smejemo se i hodamo jedno uz drugo. Sunce je visoko, dan je baš lep i ja se osećam mnogo, ali mnogo bolje nego jutros. Zasluga efekta Ar Džej. On je kao neki tajfun koji raznese dosadu. Prolazimo pored jednog izloga. Prodavnica foto-opreme. Oboje u istom trenutku stajemo. Iza stakla digitalni aparati, najmoderniji, nekoliko refleksnih kamera, objektivi, snimci nasmejanih žena. Gledamo se. To je samo momenat. Osmeh pun razumevanja, tišina kojoj reči nisu potrebne. Imamo istu, identičnu misao. Deda. Naš dragi deda. Slatki deda, veliki, dobri deda koji nam nedostaje, s kojim smo se osećali sigurno, barem ja. I opet sam tamo dole, u tim glupim danima. Kuća puna ljudi koji ne pričaju. Baka na stolici pored njega. A on koji kao da spava. Ne izgleda mi moguće. Smrt mi ne izgleda moguća. Ne znam čak ni šta je smrt. Ponekad bih volela da mogu to da zaboravim, da sednem na motor i odem kod njih kao i uvek i da me oni nečim iznenade, da vidim dedu Toma za njegovim stolom kako petlja nešto. A onda i njegov miris. Onaj losion posle brijanja koji je stavljao ceo život. Dedin miris. A ja ga nikad više neću osetiti. Ne mogu ni da mislim o tome. A pošto ne mogu ništa da uradim, oči mi zasuze. Rasti to primeti.
„Ma, nemoj...”
„Nemoj šta... a šta ću sad?” Šmrkćem. „Nedostaje mi. A znam da leka nema. A još ne mogu ni s mamom da pričam o tome jer ona odmah počne da plače i onda kao da zbog mene još više pati...”
„I meni isto mnogo nedostaje, ali ne priča mi se o tome, uvek mislim na baku i na to kako je njoj... A pred njom, čini mi se, nemam čak ni prava...”
„Da. Nije u redu.”
Stvarno mislim da to nije u redu. Ali kako, čovek kao deda, tako dobar, toliko zanimljiv, njegova želja za životom, deda-dečko... A onda tako ode. Ja, u stvari, smrt ne razumem. Odvodi ti tako ljude, bez leka. Nećeš više moći s njima da pričaš, da ih dodirneš, vidiš, da se smeješ s njima. Nikad više da ih čuješ, nikad više da im kupiš poklon ili kažeš još nešto što dotad nisi nikad imao hrabrosti da im kažeš. Da, mislim, samo još jednom, molim te, samo još jednom, htela bih da mogu da kažem: „Deda, volim te.”
„O čemu misliš?”
„Ne znam ni sama... Mnogo misli.” Onda ga gledam. ,,A da li ti ikada misliš na smrt, Ar Džej?”
„Ne... Ne mnogo.” Smeši mi se. „Znaš, ja mislim da kad dođe možeš samo da je prihvatiš, i da budeš srećan zbog onoga što je bilo.”
„To kao da si pročitao ili mi sad govoriš kao pisac.”

„Dobro, mnogo je lakše od toga, to mi je deda uvek govorio.”
„Pričao si s dedom o smrti?”
„Ne, o životu, a on mi je govorio da, kad ne bi bilo smrti, život ne bi mogao da ide dalje. Smrt je način da život samog sebe odbrani. Jednom mi je pročitao nešto predivno, od pesnika koji se zove Neruda.” I dalje idemo dok Rasti pokušava da se na neki način priseti, a onda njegov glas postaje nekako mekši.
„Lagano umire onaj ko izbegava strasti, koji više voli crno od belog i tačkice na 'i' umesto snažnih emocija, baš onih od kojih se oči sjaje, onih koje zevanje pretvaraju u osmeh, onih od kojih srce zalupa pred greškom ili osećajem...”
„Pa to je prelepo...”
„Pa da. I govori istinu. Karo, oni koji stvarno umiru su oni koji ne žive. Oni koji se suzdržavaju zato što misle da bi, ako bi se oni opustili, drugi rekli ko zna šta. Koji uzimaju sreću na popustu. Oni koji postupaju uvek isto, misleći da ne mogu da urade ništa drugačije, koji misle da je ljubav kavez, koji nikad ne prave sitne gluposti da bi se smejali sebi samima ili drugima. Mrtvi su oni koji ne znaju da traže pomoć, a ne znaju ni da je daju.”
”Je li i to Neruda?”
„Ne, ovo je ono što ja danas mislim zahvaljujući dedi...”

Opet se penjemo na motor i krećemo, kroz gusti saobraćaj, ka ljudima, ka životu. Ljudi hodaju trotoarom, neki stoje u redu ispred kafeterije ili prodavnice, drugi čekaju da semafor promeni boju kako bi prešli, neki se smeju, neki ćaskaju, neki se ljube. Ljudi. Mnogo ljudi. I u trenutku se osećam bolje i više mi se ne plače. Osećam se opušteno, možda i kao da sam odrasla, i medu svim tim ljudima učini mi se na trenutak da vidim dedu. I ne nedostaje mi više, možda zato što je živeo i zato što nam je ostavio toliko mnogo da neću imati dovoljno vremena da ga zaboravim.
Tu smo. Malo mi je i žao. Za dvadeset dana počinju testovi, onda usmeni, a onda je kraj nas kao odeljenja. Čudno. Sve ti izgleda daleko, a onda, iznenada, puf, tu je. Uvek se zezam, ali se stvarno malo i plašim mature. Sva sam u tome.
Danas smo, na primer, baš lepo učili kod Alis. Klod je presrećna zbog svega što se dešava sa Aldom. Mnogo nas zasmejava svojim pričama i do kraja nam se poverava jer hoće da podeli s nama svaki trenutak onoga što joj se dešava. Ja to ne bih mogla. Bar ne tako. Nju je baš briga. Možda je s nama mirnija. Ne znam. U mojim mislima, odjednom, Alis.
„Viđam se s nekim tipom...”
„Stvarno?”
Alis samo pušta buvu i jako nas zainteresuje, dok smo za stolom. „Nisi nam ništa rekla!”
„Pa sad vam govorim... Videli smo se prošle nedelje kod neke moje rođake, on je iz Milana, ima dvadeset i jednu godinu i prelep je...”
„Dvadeset i jednu? A da to nije mnogo?” Dok to govorim, mislim na Masija i na njegovih devetnaest godina. Da, dve godine više, koja je to razlika? Ali već činjenica da ste u istoj deceniji daje ti neki osećaj normalnosti, bliskosti. Osećam se malo kao glupača kad mislim ovako, osećam se kao moja majka. Mislim, ne da je ona glupa... Ali to su one stvari koje bi ti samo majke rekle! Ta briga koja u tom trenutku nema smisla, ali s vremenom... Kako sam samo ponekad dosadna.
,,I, kakav je, kakav je?” Klod i njena radoznalost. Alis se smeška i deluje jako srećna zbog svog ulova.
„Ovako, visok, crn, strava građen, radi u modnom svetu, njegov otac je poznati privatnik, prodaje italijansku odeću u inostranstvu, u Japanu. Prvo što mi je rekao jeste da bih ja apsolutno mogla da budem model na njihovoj privatnoj reviji...”
„Stvarno? Ludilo!”

„ I još?
„Još je hteo da me vidi golu!”
„Ne!”
„Aha, aha...” Alis klima glavom. „Bili smo u dnevnoj sobi moje tetke, večera je počinjala i svi ostali su otišli tamo, ja sam spustila bretelu od haljine i pustila sam haljinu da padne dole, na moja stopala. Njega je bilo sramota, jel' znate?”
„Verujem ti!”
„Nije prestajao da gleda ka trpezariji, da li će neko doći da nas pozove. Onda mi je rekao: 'Okej, odlično. Bila bi savršena...'. Za večerom sam sve vreme gledala u njega. Izbegavao je moj pogled.”
„Prestravila si ga...”
,,S dvadeset i jednom godinom!”
„Verovatno nikad nije sreo nijednu takvu.”
„Da, možda...” Alis sleže ramenima. „Večera je baš kratko trajala, ali sam se na kraju mnogo smarala. Pitala sam ga da me otprati...”
„A on?”
„Otpratio me je.” Smeška se i gleda u obe. „Kod mene nije bilo nikoga... Pozvala sam ga da uđe.” Na trenutak ćuti. „Ljubili smo se i posle smo bili u mojoj sobi i vodili smo ljubav...”
„Da, bum!” Ovo mi je stvarno izletelo.
Alis se naglo okreće ka meni. „Ne veruješ, Karo? A zašto bih ti pričala sranja? Misliš da hoću da se napravim bitnom pred tobom? Misliš da ne bih bila u stanju?”
„Ne, mislim... Da, da, kakve veze ima...”
Skoro da me plaši svim ovim pitanjima. „Naravno... izgledalo mi je čudno, tek si ga upoznala...”
„Viđali smo se svakog leta na moru, ali nikad ranije se ništa nije dogodilo. Oduvek mi se sviđao. Mislim da sam se zaljubila. Stalno mislim na njega i čujemo se svaka dva minuta. Čak možda i previše... Mislim da sam malo opsesivna.” Počinje da se smeje. „Sad se vratio u Milano... Hoću da ga iznenadim i da odem kod njega. Mogle biste i vi sa mnom...”
Ma da, mislim u sebi, avionom i s dozvolom naših roditelja. Ponekad Alis kao da ne shvata koliko godina mi imamo.
„Da, da, stvarno... bilo bi strava...” Klod se ne slaže sa mnom.
„A još mora da je tamo ludilo ići u šoping, ima neverovatnih butika, sva moda je tamo. Paris Hilton, kad dolazi u Italiju, uvek u Milanu počinje svoju prvu etapu. To je pod obavezno.”
„Alis...”, gledam je jer pokušavam bolje da shvatim. ,A kako je bilo?”
„Lepo... Na početku me je bolelo... Ali posle je bilo predivno. Jedino što sam mu ja stavila prezervativ.”
„Ma daj! I nije te bilo sramota?”
„Jel' se ti zezaš? Završila bih kao Džuno... A posle... Posle bih zadržala to dete, to bih s jedne strane mnogo volela, ali s druge bi to bila gomila komplikacija, kad si tako mlada....”
„Da, da, naravno...” Iako sa svim njenim novcem ne uspevam nikako da zamislim kakve bi ona komplikacije mogla da ima. Gledam je. Ne znam da li me je slagala ili ne. Alis je za sve sposobna, ozbiljno, nepredvidljiva je. Ponekad je uopšte ne razumem. Volim je, drugarica mi je, tačno, ali uvek postoji nešto u vezi sa njom što mi izmiče.
„Zamislite da on nije imao prezervativ kod sebe...” ,,I onda?”
„Na sreću, imala sam ga ja!”
„Ozbiljno?”

„Da”, ide do fioke i vadi neku otvorenu kutiju. Control. Znači istina je.
„Kupila sam ih jer sam znala da bi pre ili kasnije moglo da se dogodi... A da ih 'on' neće imati sa sobom! I, da ne bih rizikovala da to ne uradim... Kupila sam ih i volim da mi budu ovde! Uzmi...”
Daje jedan Klod. „Izvoli i ti...” I jedan meni. Onda nam se smeška. „Devojke, prelepo je... Za taj dan, onda kad vam se bude radilo... Za dan kad budete spremne!”
Klod joj ga vraća. „Što se mene tiče, pre šesnaeste neću ni da pričam o tome... Uzmi ga ti, inače će rok da mu istekne...”
„A zašto ne pre šesnaeste?”
„Ne znam... tako sam odlučila...”
U stvari, Klod se uvek plaši novih stvari. Alis me izazivački gleda.
„A ti?”
„A ja... reći ću ti hvala.” I stavljam ga u džep. „Nisam još odredila datum... kad bude — biće.
Samo hoću da budem sigurna u jedno...”
Alis me radoznalo gleda. „Sigurna u šta?”
,,U ljubav. U njegovu ljubav... u svoju sam sigurna.” Klod se smeje. „Stvarno? Baš je divno što se tako osećaš.”
„Jeste”, malo me je sramota. Skoro da se plašim svoje sreće. „Izvinite, ali ja moram da idem.”
„Gde? Kod Masija?”
„Da.”
„Dala sam ti neku ideju, zar ne?”
„Aha...”, smeškam se i izlazim iz Alisine kuće. Otključavam motor, skidam lanac, stavljam kacigu i krećem. Stajem blizu jednog kontejnera. Guram ruku u džep i vadim prezervativ koji mi je poklonila Alis i bacam ga unutra. Krećem. Mislim da sam dobro uradila. To jest, mislim da donosi nesreću kad nosiš prezervativ u džepu sve dok ne uradiš to. A ko zna i kad ćeš to uraditi. A pre svega zamisli da zaboravim i stavim ga negde i da ga onda pronađu moja majka ili moj otac. Ma daj, da li se mi ovde zezamo? Previše riskantno. I tako, malo mirnija, polako nastavljam kroz saobraćaj. Zaustavljam se na semaforu i stavljam slušalice ajpoda. Uključujem ga. Na rendom. Slučajan izbor. Baš me interesuje koja će mi biti prva pesma... Muzika. Čujem početak. Neeee! Ne mogu da verujem! Vasko. Želim život pun ludosti... želim život pun nevolja... Smejem se. Naravno da me, pošto sam bacila prezervativ iz straha od roditelja, ova pesma toliko zasmejava, e... Život je takav. Nekad ti to namerno radi, zeza te ili čini da se osećaš bitnim. Ne znam više ni zašto sam slagala Alis i Klod. Nije tačno da idem kod Masija, idem kod bake, obećala sam joj da ću doći da joj se javim, a nju nimalo ne želim da ispalim. Štaviše, pala mi je na pamet jedna divna ideja.

„Ćao!”
„Karolina! Kakvo divno iznenađenje! Izvinite, samo trenutak...” Sandro govori nekom starijem gospodinu i kreće ka meni da mi se javi. Pruža mi ruku. Uvek mi je smešno kad to uradi. Nekoliko dana pošto sam srela Masija mislila sam da je u redu da odem do Sandra i da mu odmah sve ispričam, jer, prvi put kad smo se videli Masi i ja, to je bilo ovde kod njega i, još, Sandro mi je i pomagao da ga nađem. A od tada, svaki put kad me vidi, zabrinut je zbog moje priče s Masijem.
„Otkud ti?” Gleda me u oči. „Sve je u redu, zar ne?”
„Apsolutno! U najboljem redu...”
„A ti, kako ide s onom Kjarom što je ljubomorna na naše prijateljstvo?”
„Hmm, onako...” Sandro sleže ramenima. „Pitao sam je da idemo na piće kad završimo s poslom i ona je rekla da.”

„Odlično.”
„A rekla mi je i da ne može predugo da ostane zato što je njen dečko ljubomoran.”
„Manje odlično...”
„Ali rekla mi je to uz smeh. U stvari kao da je htela da mi stavi do znanja da je ta priča pomalo smara.”
”Super!”
„Da, samo ne treba žuriti.” Smeška mi se.
„Izvinite, je li ova? O čemu je ova...?” Onaj stariji gospodin drži knjigu u ruci. Čitam iz daljine.
Mala prodavačica proze Danijela Penaka.
„Ne, ta vam se ne bi dopala.”
Gospodin sleže ramenima, vraća je na policu i nastavlja da traži. Sandro se okreće ka meni i prevrće očima. „Dođi, hajdemo malo tamo... Taj čovek je naporan. Izabere bilo koju knjigu, traži da mu pričam o njoj i hoće da zna sve do detalja, mislim... A posle skoro nijednu ne kupi! I?” Opet se smeška. „Otkud ti u našem kraju?”
„Htela sam da kupim neku knjigu za baku...”
,,A da, tvoju baku Luči.” Onda nakratko ćuti.

„Rekla sam ti šta se dogodilo...”
„Da, naravno. Sećam se.”
„Kad mogu, volim da budem s njom, pošto moja mama, njihovo jedino dete, uvek radi po ceo dan...”
Gleda me i nežno mi se osmehuje, kao da sam posebna. Meni sve to izgleda tako prirodno.
„Ček, da razmislim malo... Da, evo.” Uzima neku knjigu. „Ovo bi moglo da joj se svidi: Usamljenost prostih brojeva. To je priča o dvoje usamljenih ljudi koji se vole, ali koji na kraju ostaju sami...”
„Sandro! Ali to je previše tužno!”
„Malo da, ali je mnogo lepo.”
„Znam, ali baka u ovom periodu treba da se smeje!”
,,U pravu si. Onda to može biti ova... Otmenost ježa. Ova je mnogo lakša, zanimljiva je, ali je isto tako lepa.”
„Hmm...”, uzimam je u ruku. „O čemu je?”
„Priča je o kućepaziteljki koja je mnogo fina i koja se pravi da ništa ne zna, inače ljudima iz te zgrade ne bi bila simpatična... Onda se sprijatelji s jednom devojčicom...”
„Hmm, ovo mi već bolje deluje, iako mi nemamo kućepazitelja!” I odjednom još jedan glas između nas.
„O, naravno da ta može! Između ostalog, devojčica je rešila da se ubije baš na dan svog rođendana, ali joj prijateljstvo s kućepaziteljkom pomaže u njenoj usamljenosti i...” Onaj smešni gospodin u sivom „prens de gal” odelu na kvadratiće, sa sve prslukom i leptir-mašnom, primeti način na koji ga gledamo i Sandro i ja. Odjednom, reči mu postaju iskidane. „Dobro, možda je bolje da vam ne odajem previše... meni se samo mnogo svidela.” Okreće se, skoro iznerviran zbog našeg ćutanja.
Sandro ga gleda kako odlazi. „Hteo je malo da proćaska...” ”Da, i da mi otkrije kraj knjige...”
„A nije je ni pročitao! Ispričao je sve ono što se sećam da sam mu ja ispričao... Znaš... mnogo je usamljen. Dolazi ovde da bi s nekim razgovarao i krajem meseca ipak i kupi neku knjigu, bar najjeftiniju, čisto da mi pokaže da nisam pričao uzalud!” Gledam ga. Eno ga dole, kopa po

knjigama. Otvori neku, lista, pročita nešto ali onako, fore radi, u stvari krajičkom oka gleda prema nama, zna da pričamo o njemu. Onda se skroz okreće ka nama. Smeška se. Mora da je ipak neki simpatičan lik. On i baka Luči. Ko zna, možda bi nekad i mogli da se vide i da popiju čaj i da pričaju o mnogo stvari i da prave jedno drugom društvo. Baka zna mnogo priča, pričala bi mu jednu na dan sve do kraja života. Ne. Baka više neće hteti da priča ni sa jednim čovekom. Baka svakog dana priča s dedom Tomom. Samo što mi ne možemo da ih čujemo.
„Karolina! Kako si me iznenadila...”
Baka me uvodi u kuću, ljubi me u obraz i dugo me grli, s puno ljubavi. Onda me hvata i gleda me dok mi drži ruke na ramenima, kao da u meni traži nešto.
„Stvarno te nisam očekivala...”
Ne znam da li da joj verujem. Ja mislim da to nije istina. Bilo bi joj krivo da nisam navratila. I to mnogo. Uzdahne s olakšanjem i onda je opet ona ista baka.
„Kako si mi... svakog dana mi izgledaš drugačija...”
„Kako drugačija, bako?”
Zatvara vrata iza mene. „Odrasla. Više žena. Više devojka, tačnije...”
„Ali ja i jesam devojka!” Smejem se dok se okrećem ka njoj da je pogledam.
„Da, da, znam...” Onda je opet radoznala. „Nema ništa što bi htela da mi kažeš, zar ne?”
„Ne, bako.” Shvatam njene moguće aluzije. „Ne treba da brineš.” Prelazimo u dnevnu sobu, za sto, u senku one kajsije. „Kreću joj prvi cvetovi.”
„Da...”, ostajemo tako, gledamo tek napupele cvetove koji se laki i krhki povijaju na prvom vetru. I bude ko zna kakvo sećanje. Vidim kako joj se oči boje sećanjem. Prekrivaju ih lake, mutne suze. Stoji tako, zadubljena, možda je otišla unazad u vremenu. Ta vaza. To drvo. Poljubac koji je dobila u tom ćošku. Poklon. Obećanje. Ćutim dok ona plovi daleko, a nosi je ko zna kakva struja sećanja. Onda se odjednom vraća. Dugi uzdah. Opet me gleda, smeška mi se vesela. Ne stidi se svog bola. I ja se smeškam.
„Hoćeš možda čaj?”
„Hoću, bako! Najradije zeleni, ako imaš...”
„Naravno da imam. Otkad sam saznala da ti se sviđa, uvek ga imam...” Odlazi.
A ja sedam za drveni stočić, u ćošku, blizu jasmina i zida s divljim ružama. Sećam se da je deda jednom napravio prelepe fotografije sa mnom medu tim ružama. Zatvaram oči, udišem prefinjeni miris tih cvetova. Opuštena sam, odmaram se iako nemam razloga da budem umorna. Dobro, možda sam ipak previše učila. Čak sam i gimnastiku preskočila. Sad su poslednji treninzi, ali je istina i da su ispiti pred vratima. Nastavljam tako, s hiljadu misli, onda se iznenada prisećam nečeg što mi je mama rekla. Malo posle dedine sahrane, kad smo se vratili kući. Ostala je u dnevnoj sobi, meni se nije spavalo i videla sam je slučajno, na kauču, s nogama sklupčanim ispod sebe, baš onako kako ja uvek radim.

Iste večeri.
„Dođi kod mene...”
Sedam ispred nje, na stolicu.
„Ne, ovde pored mene...” Pravi mi malo prostora na kauču i ja sedam. Kao i ona. Mi smo dve kapljice vode, a između nas je samo malo vremena.
„O čemu misliš, mama?”
„O nečemu o čemu sam oduvek maštala, ali što nije bilo moguće...” Zastaje, u tišini, s pogledom koji se gubi negde iza isključenog TV-a, iza tog kauča u pozadini, iza onog izlizanog tepiha. Iza onog starinskog ogledala.

„Mogu li da znam?”
Vraća se nazad, sebi. Polako se okreće ka meni. Smeška se. „Da, naravno. Oni se toliko vole... Mislim, toliko su se voleli da sam ja poželela da su nestali zajedno, u istom trenutku... Iako bi to za mene bio neopisiv bol.”
Ja joj se tad približim, spuštam joj glavu na rame. I skoro da šapućem...
„Mama, oni se i dalje vole.”
A ona me miluje po kosi i po licu i opet po kosi. „Da. I dalje se vole.”
Tad je čujem kako plače. Tiha je, ali ne može da zaustavi plač, jecaje, a oni polako postaju sve glasniji. I ja plačem u tišini i čvrsto je grlim, ali ne uspevam da kažem ništa, ni da zamislim bilo šta, da pronađem neku lepu rečenicu koju mogu da joj kažem, samo: „Žao mi je, mama...” I dalje plačemo tako, kao dve devojčice od dve različite mame.

„Evo, a evo i tvog čaja.” Spušta ga malo nesigurno na drveni sto. Opet otvaram oči i brzo ih brišem, da ona ne bi videla kako sam opet plakala.
„A, kako lepo... Ne znaš koliko mi se pio, bako!” Sipam vodu u šolju i odmah odvijam kesicu i ubacujem je unutra. ,,A ti nećeš da probaš?”
„Ne, hvala”, baka seda prekoputa mene. „Više volim onaj običan, 'ingliš'“, i smeje se dok to govori, ponosna na svoj izgovor. Sležem ramenima. „Kako hoćeš, bako...” Završavam sa sipanjem i uzimam keks. „Bako, pa ovi su s puterom...” Smeška se. „Pa baš zato su tako dobri!”
Odmahujem glavom. Ne želi ni da čuje za moju dijetu, uopšte mi ne pomaže, naprotiv.
„Uz neko kilo više biće ti bolje!”
„Da, da... umesto da mi pomogneš...”
„Pa ja ti pomažem... da budeš lepa!” Kopam po svojoj torbi ispod stola.
„Blago tebi, bako, kad tako misliš... Izvoli, donela sam ti nešto.” Spuštam na sto uvijeni poklon.
„Šta je to?”
„Otvori...”
Baka spušta svoju šolju s čajem i uzima poklon. Počinje da ga odvija. Uzbuđena je.
„Hvala!” Prevrće knjigu po rukama. Duše prepuštene sudbini.
„Nadam se da će ti se svideti. Pisao ju je neki jako mlad dečko, ali je baš romantična...” Gleda me tužnim očima, ganuta, na ivici suza. „Dobro, bako... Tako su bar meni rekli.”
„O, da, naravno... Ali nemoj da se brineš. I ja imam nešto za tebe. Sačekaj tu...”
Ostajem tako, radoznala, pijuckam svoj čaj, sad manje topao, ali i dalje dobar, kad se baka pojavljuje na vratima, s poklonom.
„Izvoli, jednom smo izašli i videli smo ga... Hteli smo da sačekamo do Božića...” Tu staje. Više ništa ne kaže. Ne kaže: „Nažalost, nema više smisla čekati...” ili „Dede više nema.”
Jednostavno zaćuti. A to je kao da je rekla sve to, i mnogo više. Pokušavam da je razumem.
Dođe mi da plačem. Kao i njoj. Zatim namerno pravim zbrku.
„Predivno, iznenađenje za mene! Ne mogu ni da zamislim šta je ovo!”
Brzo otpakujem, cepam papir na komadiće uz smeh i, na kraju, pošto sam ga otpakovala, bacam papir u neki lavor pored. Ali ne pogađam centar. Baka me gleda i odmahuje glavom, a ja se kezim.
„Hajde, posle ću ga podići...” I bolje gledam tu kutiju.
„Pa ovo je predivno! Foto-aparat!”
„Sviđa ti se? On je govorio kako si nadarena, kako će ti se mnogo svideti, zato što je to onaj...
Onaj kojim možeš da napraviš mnogo fotografija bez filma...”
„Digitalni!”

,,E da, digitalni!”
„Mnogo mi se sviđa...” Otvaram kutiju, vadim aparat i prevrćem ga po rukama, pokušavajući da shvatim kako radi. Palim ga.
„Pun je... Ne verujem, mnogo je jak...” Vidim da je dugme za slikanje odozgo. Slikam baku.
„Osmeh!” I tak! Brzo je uslikam. Vidim da pored piše „auto”, može sam da fotografiše. Pritiskam i sekunde kreću. Trideset. Dvadeset i devet. Dvadeset i osam. Postavljam ga na sto, blizu čajnika.
„Dođi, bako! Hajde jednom zajedno da se slikamo!” Vučem je za sobom, ispred foto-aparata, među cveće, i grlim je. I s njom stojim u toj pozi, a ona na kraju spušta glavu na moje rame baš u trenutku kad... „Blic! Super, uspele smo!”
Trčim do aparata i gledam kako je ispala. „Vidi, bako! Prelepe smo! Foto-modeli...”
„Da, da!” Smeje se dok gleda u aparat. Ja ga onda uzimam i krećem da istražujem po aparatu. Idem na meni da bih bolje shvatila. Ima mesta za još 430 fotografija. Ma kako, tamo je pisalo 450. Onda krećem da pritiskam. Idem unazad i odjednom se pojavljuje on. Deda. Deda koji se smeje. Deda koji pravi face. Deda sa skrštenim rukama, onda deda i baka zagrljeni, predivna fotografija, ona se smeje naslonjena na njega, blizu kajsije. Možda je o tome malopre razmišljala. Sećala se tog dana, te fotografije, tog osmeha, svoje sreće. Gledam je. Baka se smeje.
„Tu su i naše slike, je li tako?”
Klimam glavom. Ne uspevam ništa da kažem. Grlo mi se steže. Plače mi se. Uf. Ma zašto sam takva? Ne mogu, stvarno. Baka me miluje. Sve je shvatila i hoće da da bude jaka zbog mene.
„Hoćeš da mi ih odštampaš, ako može? Ako ne, nema veze... Nemoj da brineš.”
Dugo uzdišem i sad se već kontrolišem. „Naravno, bako. Sigurno ću ti ih odštampati... Hvala.
Kupili ste mi predivan poklon.” I zagrlim je.

Nekoliko dana kasnije. „Ćao, Karo!”
Grli me i ljubi i ja ostajem bez daha, srce mi se penje u grlo, uzbuđena sam kao prvog puta kad sam srela njegov pogled u onom ogledalu u knjižari. Masi. Nosi plavu majicu i već je malo pocrneo. A tek je polovina juna, to je već nešto. Miriše na more. Da, to plavo, njegov osmeh, njegove oči, njegova preplanulost miriše na more... na ljubav. Plaža na nekom pustom ostrvu, opkoljenom talasima koji se odbijaju o stene, njegova kosa i njegov osmeh, i on sam... koji me čeka.
„Karo, o čemu misliš? Izraz ti je...”
,,E, uskoro mi počinju ispiti.”
Lažem. „Stvarno si mislila o tome? Smejala si se!” Ja sležem ramenima i držim se svoga.
„Ma da, meni su ispiti smešni...”
Uzima me u naručje i lako me podiže, letim sa zemlje. „Hej... Čekaj! Ispašće mi ovo!”
„A šta si mi donela?” ”Mini-pice od 'Mondija'.”
”Mmm... dobre su... ipak kasnije.”
Uzima mi ih iz ruke, spušta ih na sto u kuhinji i onda me vodi hodnikom kroz dnevnu sobu, do svoje sobe.
„Evo...” Skoro da me baca na krevet, i onda se i on baca, i blizu mi je, skoro da se izmičem da ne bih završila ispod njega.
„Ti si stvarno lud, zamalo da me...”
„Zamalo da želim sad da te...”

Zatim se bori s mojim kaišem, skoro lud od želje, neobuzdano ga otvara. Zaustavljam mu ruke.
„Masi, a jesi li zaključao vrata?”
”Ne...” Smeška se. ,A ako dodu tvoji?”
„Nema šanse. Na moru su, videću ih tek krajem jula...”
„Sigurno?”
„Apsolutno... I zbog toga ću te bez brige pojesti... Njam!” Grize mi farmerke, baš između nogu, a mene boli. „Ajoj.”
A on se i dalje pravi da je životinja. „Ja sam vuk... kako ti je meka koža...”, otkopčava mi farmerke i blago me ujeda i siše mi kožu, tamo, uz gornju ivicu gaćica.
„Joj! Ujedaš me...”
„Da, da bih te lakše pojeo!” Pušta neki čudan zvuk. „Manje ličiš na vuka, a više na svinju...”
„Da... to je divno, ja sam nova vrsta, vuk-prasac...” Onda mi svlači pantalone. Skida ih, zatim i čarape, i ja ostajem tako, u njegovom naručju.
„Ima previše svetla...”
Brzo ustaje, pušta moje noge, spušta roletne. Polumrak. „Ovako je bolje, zar ne?”
„Da...” Smeškam se.
„Vidim tvoje bele zube, predivni su... I tvoje plave oči, duboke!”
Skida se, skida sve i leže pored mene. Samo je u vešu, ali i njega brzo skida. Sad je go, skroz. Počinje da me mazi, njegova ruka medu mojim nogama, luta, a ja ga grlim, čvrsto, lepim se uz njega, osećam da mi je lepo, sve lepše, i lepše, i još više od toga.
„Hoću da vodim ljubav s tobom”, šapuće mi na uvo.
Ja ćutim. Ne znam šta da kažem. Želim. Bojim se. Ne bih znala šta treba da radim. Setim se
Džuno. Uplašim se. Možda je bolje ne žuriti.
„Još uvek je rano...”, kažem, nadajući se da se neće naljutiti. On se ne pomera. Onda se odjednom nasmeši.
,,U pravu si...”
I nežno mi uzima ruku. Ljubi mi dlan, a onda ga spušta na svoj stomak. Osećam nežne dlačice, njegove skrivene trbušne mišiće. Onda polako silazim dole, lagano, jako nežno. Odjednom ga nalazim medu najgušćim dlačicama. Uzimam ga, polako ga stežem i počinjem da idem gore-dole. Čujem ga kako uzdiše. Smeši se. ,,E, tako...” Opet se krećem gore-dole. A on jedva da izgovara reči:
„Da... Još... Brže...” A ja nastavljam onako kako je on rekao, malo brže i još, sve više, brže. I odjednom se on zateže, i onda sve na njega, na moju ruku, gore, po njegovom stomaku. A posle njegov osmeh, kao da se gubi u mekom poljupcu, tako, prepušten mojim usnama. Polako, sad njegovo srce usporava, sve više, uzdah, pa još jedan, dublji. Ostajemo zagrljeni u polutami, s ovim novim mirisom među nama, tim finim zadovoljstvom što miriše na pinjole, na smolu, na pokošenu travu. Da, jednom rečju... na ljubav.
Malo kasnije se zajedno tuširamo, muzika trešti u celoj kući, slobodni smo i odrasli.
„Drži...” Daje mi čist bademantil, mirišljav, bledoroze boje, i ja stojim tako, nestala sam u njegovim velikim rukavima i gledam se u ogledalu. Mokra kosa, srećne oči. I onda se odjednom pojavljuje on i grli me.
„Mamin je...”
„Neće se valjda ljutiti?”
„Neće ni znati.”
Zatvaram oči i prepuštam se njegovom stisku i spuštam glavu unazad, na njegovo rame, i osećam njegov meki obraz, njegov miris, njegova poluotvorena usta koja me ovlaš ljube, osećam

kako diše pored mene, kako me čini srećnom. Otvaram oči i gledam ga. Naši pogledi u ogledalu, kao onda, kao prvi put. Uzbuđena, u tišini, netremice ga gledam i reči mi se zaustavljaju na pragu srca, samo što su izašle na vrhovima prstiju, da ne prave buku, stidljivo bi volele da zaviču: „Volim te”. Ali ne mogu.
Posle sam opet na krevetu. Raširenih nogu. Nežno milujem njegovu kovrdžavu kosu. Meka, opuštena, osećam ga kako se pomera, njegov jezik. Odozdo se pojavljuju njegove vesele oči, lukave, vidim da skriva osmeh dok me zadovoljava ne zaustavljajući se. Naprotiv, uporan je. Još dublje, sa zanosom, s besom, sa željom: osećam ga, obuzeta, izgubljena, osvojena... i na kraju vrisnem. A onda, iznemogloj, dah mi se skraćuje. Polako se vraćam. Evo, još jedan udah. Milujem mu kosu. Onda se penje, bliže meni. Ljubi me, smeška se, i ja s njim, opijena od tolikog zadovoljstva. Svuda, između nas, na čaršavima, u našim poljupcima, u vazduhu. Kako bih volela da imam hrabrosti da vodim ljubav.
„Idem i odmah se vraćam.”
„Aha...” Smešim se dok ga gledam kako izlazi iz sobe, iz naše sobe. Go. Bos. Oslobođen od svega i od svih. Samo moj. Okrećem se na drugu stranu, u otvorenom ogrtaču. Stiskam jastuk. Grlim ga jako i u sekundi zaplovim u slatkom polusnu. Lagano plutam. Zatvaram oči. Otvaram ih. Ushićena udaljenim zvucima, osetljiva i sanjajući tako, sećajući se tih prvih tek proživljenih trenutaka, zaspim.
Pip-pip.
Otvaram oči. Iznenada neki zvuk. Gledam oko sebe. Tako probuđena, bistra. Čudno prisebna.
Pim-pim.
Opet. Evo, vidim sad. Njegov mobilni. Tamo je na stolu. Mora da mu je stigla poruka. Pritajeno ustajem. Pravim dva koraka na prstima i za trenutak sam kod njegovog telefona. Na ekranu gore desno treperi pisamce. To je ta poruka koja samo što je stigla. Mirujem, stojim, ne mrdam, zauscavljena u vremenu, a ono pisamce nastavlja da treperi. Ko mu je to poslao poruku? Drug? Njegovi? Neka devojka? Njegova devojka? A na ovu poslednju misao kao da ću da se onesvestim. Stomak mi se steže, srce, glava. Sve. Kao da ću poludeti od te misli. Neka druga. Druga devojka. Gledam u vrata, pa u mobilni. Onda opet u vrata, pa u mobilni. Ne mogu više, ludim. Dosta. Ne izdržavam. Uzimam mobilni, tako ga držim u rukama, gledam ga, ne skidam pogled s njega. Posle ovoga, ništa više neće biti kao pre, možda će biti zauvek gotovo, možda neće moći da se vrati na staro. Ili je bolje da ne znam, da pustim sve, da ne otvaram to pisamce, ne čitam tu poruku? Ne mogu. Ne bih mogla da živim sa sumnjom „Eh, da sam je otvorila...”
Sad sam tu, gotovo je. Ali ako nije? Evo, kunem se, ako ne pročitam nešto kompromitujuće, ako je neki drugar, roditelji ili neko drugi, više nikad neću pročitati nijednu njegovu poruku. I tako, osnažena ovim poslednjim, očajničkim obećanjem, otvaram porukicu.
„Sve ok. Igramo u osam u klubu! Plava majica.”
Plava majica! Nisam nikad pročitala ništa posle čega sam bila ovoliko srećna! Plava majica!
Brišem poruku da ne bi primetio da sam je otvorila i spuštam mobilni na sto i u jednom skoku se opet bacam na krevet. Baš na vreme.
„Karo...” Ulazi s poslužavnikom u rukama. „Mislio sam da si zaspala!”
„Malo da...” Smešim mu se. „Pa sam se probudila...”
Radoznalo me gleda. Gleda po sobi. Onda miran sleže ramenima i spušta poslužavnik na krevet.
„Evo, doneo sam tvoje savršene mini-pice... Već sam pojeo nekoliko! Mmm, kako su dobre...
Skuvao sam i čaj... Voliš od breskve?” Smešim se. „Naravno! Odlično.”
„Znam da voliš zeleni, ali ga više nemam.”

Seća se čak i onoga što ja volim. Ne mogu da verujem. Savršen je. Milujem ga. Spušta glavu na moju ruku, skoro da je zarobljava svojim vratom. Onda uzimam jednu picu i grizem je.
„Mmm... čoveče, stvarno su dobre.”
Gledam ga, smešim se. A preostalu picu mu stavljam u usta. Grize je, smeje se i na kraju se i ljubimo. Poljubac od paradajza. Smejemo se kad osetimo taj ukus. Bacam se unazad na jastuk, a on je iznad mene. Strastveno me ljubi. Onda se diže i gleda me u oči. Smeška se. Hteo bi nešto da kaže. Ali ne.
I ja bih njemu htela nešto da kažem: „Masi... pazi, igraš u plavoj majici!” Ali ne mogu. Provalio bi me. Ja ga jako grlim, stežem, i tako sam srećna što sam pročitala tu poruku i kunem se da nikad više neću otvoriti nijednu, kunem se, kunem! Naravno... osim ako me on ne zamoli.
„Šta je, Karo, zašto se tako keziš?” E pazi, ne možeš ni da zamisliš.
„Mislila sam o tome da je ovo najlepši dan koji sam ikad proživela.”
„Stvarno?” Gleda me, malo zatvara oči, kao da mi baš sasvim ne veruje.
„Stvarno, kunem ti se.”
„Ne znam kako, ali uvek mislim da me nešto lažeš...”
„A, pa već sam ti rekla... uvek ti govorim istinu... osim nekad, a to je baš retko!” Sva srećna, tad brzinski zagrizem picu koju je on nameravao da pojede.
U junu sam još hiljadu puta bila kod njega. I nekad sam mu nosila tramecine, šnicle, krokete, nekad čak i kalcone... Sve ukusne stvari koje se mogu jesti u Rimu.
Gledali smo zalazak sunca s prozora njegove sobe. Napamet sam naučila svaki delić njegovih savršenih leda, i kad bih umela da crtam, dovoljno bi bilo da zatvorim oči da ih imam pred sobom, da ih precrtam, na neki papir, do njihovog najsitnijeg detalja, njegove ruke, njegove prste, njegova usta, njegov nos, njegove oči, njega, lepog kakvim samo ja mogu da ga vidim, ja koja mu poznajem dah, koja sam ga osetila kad zaspi u mom naručju, i kad se malo posle toga budi s osmehom.
„Hej? Ko je...”
„Pssst...”
Mazila sam ga kao najslađe dete. I slušala kako se smeje kad prislanja usne na moje grudi i pravi se da uzima mleko, njega koji posle smiren zaspi i udiše svu moju ljubav.
U tim danima koje smo povremeno provodili kod njega više puta su stizale poruke i ja, fina, kao što sam i obećala, nisam ih čitala.
Nije istina. Pročitala sam ih sve. Svaki put kad bi neka stigla, ako bih bila sama, pročitala bih je i srce bi mi ludački zakucalo, a posle toga osmeh.
I upravo ta poslednja poruka me je ubedila.
,,A zašto više ne dolaziš na treninge? Jesi li se to zaljubio?” Da, pročitala sam je, nasmejala se i onda odlučila.
Vodiću ljubav s njim i ja sam najsrećnija žena na svetu zbog te odluke.

Jul


Hektor ili Ahil? Ahil.
Paja Patak ili Miki Maus? Miki Maus? Svetlost ili mrak? Zavisi od momenta. Koje boje su zidovi tvoje sobe? Plave.
Šta visi na zidu tvoje sobe? Poster sa Bjađovog koncerta u Veneciji, iako mama ne zna da sam na njemu bila, kalendar s fotografijama koje je uradio deda, poster Finlija i Tokio hotela, veliki ram s mojim fotografijama.
Ispod kreveta? Nadam se da nemam čudovište. Šta hoćeš da budeš kad odrasteš? Odrasla.

Jul. Mesec mora. Idemo gore-dole autima, kao blesave. Alis i Klod obožavaju more. Na sreću, ispiti su dobro prošli za sve tri.
Kad samo pomislim koliko sam bila zabrinuta... na primer zbog pismenih. Na kraju su teme bile: „Napiši pismo, članak ili stranicu dnevnika gde ćeš govoriti o godinama koje si proveo u školi i o očekivanjima koja imaš za budućnost”, „Piši o nekom aktuelnom problemu za koji ti se čini da ga treba hitno rešiti” i „Napiši referat o nečemu što si učio a što je kod tebe pobudilo veliko interesovanje”. Izabrala sam prvu i dobro sam uradila. Dobila sam pet na četiri!
Nisam nikad bila najbolja iz pismenih preko školske godine, to jest, uvek neka jaka trojka i jednom četiri plus, ali ovo nikad. Iz matematike zadatak s pravilnom četvorostranom prizmom s piramidom odozgo, pa onda razna izračunavanja površina i obima, pa poluga i četiri jednačine. I prevodi iz engleskog, test iz razumevanja teksta. I odgovaranje na kraju je dobro prošlo, u stvari su mi samo tražili maturski rad.
Profesor Leone je čestitao svim trima!
„Bravo, devojke, stvarno to nisam očekivao...”
Gledamo se. Čudno je, kad se završi osnovna škola, čini ti se kao da si završio jedan period života, kao da se završio jedan ciklus — i samo tako odemo. „Dovidenja, profesore!”
Alis i Klod ćaskaju, a meni je teško da mislim o nečem drugom osim o tome kako sada zamišljam svoj život.
Idu ispred mene. Gledam ih i smeškam se. Klod u svojim širokim pantalonama, malo spuštenim, s kosom skupljenom na njen način, s teškim rancem koji joj visi na leđima i s rukama kojima mlati pokušavajući da nešto objasni.
„Razumeš li, Alis? Ne slažeš se sa mnom? Vidi, veoma je bitno... fundamentalno...” Fundamentalno. Kakve reči! Ko zna o čemu pričaju. A Alis odmahuje glavom i smeška se.
„Ne, ja ne mislim tako...”
Ma zamisli. Alis i ubeđenja. Alis, uvek buntovna, a da ne pominjemo koliko je u stvari nezainteresovana. Alis sa svojom puštenom kosom, novom odećom, markiranom.
Stižem ih, stavljam im ruke oko vrata i grlim ih. Alis na levoj strani, Klod na desnoj. ,,E, vas dve, nemojte se svađati, stalno nešto diskutujete.”

Zatim ih jako stežem.
„Pa kad imamo različite vizije stvari...”
Klod uzdiše. „Ti nemaš viziju. Ti imaš svoj svet...”
I kao da hoće da se uteši posle ove svoje izjave, vadi iz džepa farmerki čokoladne karamele
„tofi” i počinje da ih odvija.
Ništa, i dalje su na svojim pozicijama. Pokušavam da im skrenem pažnju.
„Ma da li vi shvatate da je škola završena? To jest, završio se jedan period... možda se nećemo više ni videti...”
Alis se izvlači ispod moje ruke i staje ispred mene. „Ne govori to ni iz zezanja... Mi ćemo se uvek viđati. Ništa ne sme da nas udalji — ni škola, ni dečko, ni bilo šta drugo.”
„Da, da...” Plaši me kad se ovako ponaša.
„Ne”, gleda me pravo u oči. „Zakuni mi se.” Uzdahnem. Onda se smejem. „Kunem ti se.”
Alis malo opušta ramena. Izgleda malo mirnija. Onda gleda u Klod. „I ti.”
„A, dobro... uvredila bih se da i meni nisi tražila. Tebe mi...”
„Ma šta? To ne može! Kuneš se u mene, sad me zezaš...” Alis joj otima iz ruku celu kesicu karamela i trči smejući se. „Ne! Nisi smela to da uradiš!”
Klod trči za njom pokušavajući da joj ih uzme. „Ma šta, tebe mi... evo, mame mi!” Alis ulazi u auto i zatvara vrata. „Ma daj, vrati mi to...”
Uzima dve, odvija ih i namerno ih stavlja u usta. Onda spušta prozor i daje joj one preostale. ,,E, u subotu kod mene u vikendici, u Sutriju. Rekla sam čak i da nam srede bazen. Dolaze svi, molim vas.”
,,A koji svi?”
„Svi... svi koji su bitni... I oni koje vi zovete!”
Kreće na svoj način, ubrzava uz škripu guma, a neki auto joj dolazi s druge strane i pribija se i odmah zatim trubi žaleći se tako zbog njenog naglog kretanja.

„Mama, dobila sam jaku četvorku!”
„Bravo! Pa ti si pametnica! Stvarno sam srećna zbog tebe.” Grli me, steže, ljubi me sto puta. I sad mi to ne smeta, kao što često jeste slučaj. Jako sam srećna.
„Čuješ li, Dario, jesi li video kako je Karolina dobra?”
Tata dolazi iz druge sobe, nosi Sportski žurnal u rukama. Smeška se. Ali ne previše. Na svoj način. Kao... ma taj se nikad ne troši previše. „Lepo, ići ćemo na letovanje opušteni, bez problema... Ne kao tvoja sestra Aleksandra.” Malo podiže glas da bi se sve čulo i do njene sobe. Zatim odlazi.
Mama se smeši, onda podiže obe obrve. „Pala je na popravni iz dva predmeta, ovog leta će morati da uči. Moraće da nosi knjige sa sobom. A tvoje drugarice? Kako su one prošle?”
„O, dobro!” Sedam za sto. „Klod je dobila tri.”
„Pa, nije ni to loše...”
„Ma šta je briga, bitno je da je prošla. A Alis pet na četiri.”
„Ma nemoj, mora da se uvijala pred profesorom!”
„Mama, ma šta to pričaš? Svaki put kad ona uradi nešto dobro ti u tome nadeš nešto loše...”

„Ne sviđa mi se. Ne sviđa mi se njena porodica. Njena majka koja nikad nije kod kuće, otac koji se javlja samo za praznike...”

„Pa to nema nikakve veze s njenim uspehom. Ako ona zna, ako je dobro odgovarala i dobro prošla na testovima, zašto onda da joj ne daju dobru ocenu?”
„Da, samo mene tu nervira to što je ona dobila bolju ocenu od tebe...”
,,E pa ako je to...”, prilazim sudoperi u kojoj pere salatu za večeru, „meni je to okej”, i grlim je. Smeši se dok joj se naslanjam na leđa.
„Niko ne može da bude bolji od moje ćerke...”
„Ali mama, ti znaš da sam antitalenat za matematiku...”
„Pa popravićeš se... Sigurna sam da ćeš se popraviti, je li tako?” Okreće se ka meni i pritiska mi obraze mokrim rukama.
„Mama! Svu me iskvasi!” Oslobađam se njenog stiska i krećem ka vratima, zatim na trenutak stajem i predivno joj se osmehnem, najlepše moguće.
„U subotu ima žurka za kraj godine, u Sutriju, mogu da idem, je li tako?”
Mama se okreće s blago ozlovoljenim izrazom lica. „Jutros sam saznala, kunem ti se!”
„Da, da... kuneš se u mene...”
Pa i ona to zna! Sva srećna idem u sobu, zadovoljna zbog načina na koji mi je odgovorila, a koji je bio, na ovaj ili onaj način, njeno da.

„Ćauuu!”
„Hej, nisam te očekivao, Karo...”
Rasti Džejms mi se smeši kad me vidi kako se penjem na pasarelu njegovog brodića.
„Došla sam da te iznenadim...”
„Dobro...” Kaže mi to malo čudnim tonom. Zatim čujem zvuke iz kuhinje i odjednom se pojavljuje ona.
„Debi! Divno, nisam znala da si ovde...”
„Ćao!” Debi spušta neki poslužavnik na sto. Trčim ka njoj i grlim je.
„Koliko dugo te nisam videla... Porasla ti je kosa i pocrnela si...” ,,I ti, Karo, divno izgledaš.”
Rasti Džejms širi ruke. ,A zašto vas dve ne razmenite brojeve? Kao da ste dve stare drugarice koje se jako dugo nisu videle...”
Debi i ja se gledamo i smejemo se. „Da... baš tako. Čekaj... Idem da uzmem čašu i za tebe.” I nestaje u kuhinji.
Gledam Rastija Džejmsa koji u ruci drži koverat.
„Bravo, Ar Džej, baš sam srećna...”
„Ma...” Neće da se složi sa mnom.
Smejem se i sedam blizu njega. „Srećna sam i kraj... Znaš, ona je meni mnogo simpatična.”
Hoću da kažem još nešto, ali se baš u tom trenutku vraća Debi. „Hoćeš li hladni čaj od limuna ili od breskve?”
„Ma, koji ima...”
„Donela sam oba.”
„Onda od breskve...”
„Dobro je, svi imamo isti ukus...” Debi sipa čaj od breskve u tri čaše. Uzimam čašu i podižem je.
„Da nazdravimo za moju četvorku, kao da je petica!”
„Bravo, baš mi je drago zbog tebe!” Debi kucka svojom čašom o moju. Ar Džej zviždi.
„Fijuuuu... dobro je, ja sam mislio da će da te obore.”

„Glupane.”
„Dobro, ili bar da ćeš na popravni... koje ocene imaš bolje od Ale?”
„Sve! Kao i od tebe...”
„Da, istina je...” Sad je kao ozbiljan. „Nas dvoje smo jako različiti.”
„Ne! Neću tako!” Bacam se na njega velikom brzinom. „Hoću da budem identična tebi!”
„A joj! Karo...” Gura me na drugu fotelju. „Pazi, Debi je ljubomorna...”
„Ja?”, Debi srkne malo čaja. „Ma šta ti je... U stvari, ti to namerno radiš... Hajde, otvori to pismo...”
Rasti Džejms opet uzima pismo koje je držao u rukama. Gleda ga, okreće, prevrće, pokušava da ga pročita na kontrasvetlu.
Debi ne može da se smiri. „Ma otvori ga više... Od jutros radi ovako...”
,,A šta je to?”
Rasti Džejms me gleda. „Pismo od izdavačke kuće. Mora biti da su pročitali moj roman.” ,,I sad ti pišu?”
„Da... kažu mi da li im se svideo ili ne.”
„Hoćeš da ga ja otvorim?”
„Ne. Samo sam uživao zamišljajući momenat u kom ću to da uradim. Evo. Gledaj u sat. Sedam i petnaest je, imam ovde jedan predivan zalazak i dve divne žene pored sebe.”
Smejem mu se. ,,I odličan čaj od breskve...”
„Tako je.” Posle više ne odugovlači. Dugo uzdiše i brzo ga otvara, skoro da ga cepa. Vadi papir, otvara ga, okreće na pravu stranu i počinje da čita.
Debi i ja ostajemo mirne, u neizvesnosti, s dahom koji je skoro stao, zabrinute da bi nešto, ma i najmanji pokret, moglo da pokvari ono što je na tom papiru već odlučeno. Rasti Džejms savija papir. Gleda nas. Širi ruke.
„Ništa... Nije prošao. Šteta...” Ustaje. „Dobro, idem da uzmem nešto iz frižidera.”
Ustajem iz fotelje i malo idem za njim. „Da, ali nije bitno, biće ih još i verovatno će stići i ono pravo... Poslao si ih još, zar ne?”
„Da, naravno...”
„Pa šta onda!”
„Da, u pravu si...”
Tad ga puštam da ode u kuhinju i vraćam se kod Debi.
„Šteta... žao mi je što je on to ovako prihvatio...” Uzimam papir i počinjem da čitam.
„Poštovani gospodine Bola, žao nam je... ali vaš roman se ne bi uklopio s drugim izdanjima naše izdavačke kuće...”, izgovara Debi.
Brzo spuštam papir.
„Da, baš tako je napisano! Kako si znala...” Debi otvori fioku blizu sebe. „Vidi...” Puno je pisama drugih izdavačkih kuća. Prilazim. Uzimam jedno. Posle još jedno.
„Stiglo ih je dosad... da, devet, i u svima piše isto, manje-više...” Bolje zagledam papir. U vrhu stoji naslov njegovog romana. „Kao nebo na zalasku. Na kraju ga je tako nazvao... Lepo.”
„Da, i meni se mnogo sviđa.”
„Sigurna sam da će ga pre ili kasnije pročitati neko ko će znati da ga ceni... i da će doživeti uspeh.”
Baš u tom trenutku Rasti Džejms se vraća. „Uzmite, doneo sam vam jagode...”
Stavlja ispred nas punu činiju jagoda i malo sladoleda od vanile. „Čuo sam te, znaš? Šteta...”

„Šta je šteta?”
„Što i dalje imaš četrnaest godina... Trebalo bi da imaš više, uzeo bih te za svog agenta!”
„Za to je Debi tu, sad...”
„Ona nije dobra za to... Nije objektivna. Lako potpada pod uticaje...” Rasti Džejms je grli i jako je steže. „Kad vidi da neko odbija knjigu, umesto da iznosi dobre strane onoga što sam napisao... ona mu prospe čaj na glavu... Previše me voli, do toga je.”
Onda je poljubi u usta. Debi se sklanja i smeje se. „Kod jedne stvari si u pravu.”
„Kod toga da me previše voliš?”
„Da bih mu izvrnula čaj na glavu!”
„A, skote jedan...”
Debi se izvija i istrže mu se iz naručja. Trči, Rasti Džejms je odmah iza nje. „Sad kad te stignem...”
„Ne, ne, upomoć... upomoć!” Debi se smeje dok prolazi iza kauča, krije se iza stuba, staje iza fotelje. Pravi se kao da će nadesno, pa nalevo i onda opet nadesno. Rasti Džejms skače ka njoj, pokušava da je uhvati, ali ona se izmiče i on se sapliće i pada zajedno s foteljom.
„Joj! Ako te uhvatim...”
Pokušava da je dočepa sa zemlje, da je odozdo uhvati za nogu, ali ona skače, podiže jednu pa drugu nogu i nastavlja da trči. Rasti Džejms ustaje i već je iza nje. „Ne! Upomoć! Upomoć!”
Tako i završavaju u spavaćoj sobi. Čuje se tup udarac. ,A joj! A joj, joj, boli me...”
A zatim više ništa. Prigušeni smeh.
„Ma daj...” Neki udaljeni glas, malo prigušen.
„Stani, čoveče, pa tu ti je sestra...”
„Ona će sad da ide.”
Iz dnevne sobe ih odlično čujem i ne dvoumim se. Glasnije progovorim da bi me čuli. „Čao, ja vas pozdravljam...”
„Jel' vidiš? Koji si ti kreten...” ”Ćao Karo... I svaka čast!”
„Za šta?”, urlam dok izlazim. „Za maturu!”
„A, a ja sam mislila za to što idem!”
Čujem ih kako se smeju. Penjem se na motor, palim ga i stavljam kacigu. Krećem, uz blagi miris onog žutog cveća i taj predivni zalazak koji se uklapa u luk onog mosta u daljini.
„Previše me voliš.” A zatim smeh. Beg. Pad. A sad vode ljubav. Smejem se. „Previše me voliš.” Kad prebrodiš strah, sve ostalo mora da je prelepo.
Masi. A ja? Ja još uvek nisam uspela da ti kažem: „Volim te.”
„Volim te, volim te, volim te.” Isprobavam sve intonacije dok idem motorom po stazi uz reku. Kao glumica. „Volim te.” Ozbiljna. „Volim te.” Vesela. „Volim te.” Strastvena. „Volim te.” Strašna.
„Volim te.” Opuštena. „Volim te.” Napolitanska pesma. „Tebe volim te.” Tocijana. „Volim te.” Venecuelanska sapunica. „Vooooolim teeeeeee.” Budala koja se dere.
Dva dečka koja trče u suprotnom smeru okreću se uz smeh. Jedan od njih je brži od drugog.
,,I ja tebeeeeee!”
I tako odlaze smejući se.
Sad sam spremna i mnogo opuštenija.
Već na ulazu u njen božanstveni park muzika je do jaja.

Svi igraju pored ivice bazena, neki u kupaćem, neki u odeći, a di-džej na platformi na nekom drvetu drži ruku podignutu ka nebu, jedna slušalica mu je spuštena na vrat, a druga mu je na uhu, sluša neku stvar i spreman je da miksuje. Evo ga! Please don't stop the music.
„Ovo je strava! Mnogo mi se sviđa! Masi, parkiraj tamo, ima mesta.” Sledi moja uputstva i zaustavlja svoj petrolej-plavi „fijat 500” s engleskom zastavom na mesto predviđeno za parkiranje.
„Hajde.” Izlazim iz auta i povlačim ga za sobom.
„Stani da zatvorim vrata.”
„Ma šta te briga! Ko će ovde da ti ga ukrade.” Krećemo da trčimo, ka velikom prirodnom podijumu u centru travnjaka Alisine božanstvene vile u Sutriju.
„Evo ih, stigli su!”
Nekoliko ljudi nam trči u susret.
„Ćauuuuu! Ovo je Masi.”
„Ćao, Virdžinija.”
„Ćao, mi smo se već upoznali, Klod, Karolinina drugarica.”
„Naravno, kako da ne. A ovo je Aldo, tvoj dečko...” Gledam ga ponosna. Masi se svega seća.
„Ovo je Alis, slavljenica.” Smeškaju se. „Da, ali ti i ja smo se već videli.”
„Da, u bioskopu.”
„Tačno. Ali nisam ja slavljenica! Svi smo slavljenici! Dođi, Karo, idemo da igramo...” Alis me vuče na sredinu podijuma. Stiže i Klod i super se zezamo, zajedno pravimo plesne korake, u istom ritmu, skačući i menjajući brzinu i tako dalje, savršene, da, savršene drugarice.
„Ovde je fenomenalno!”
„Prelepo!” Derem se da bih bila glasnija od muzike. „Sviđa ti se?
„Mnogo! I ne sećam se da je ovde ovako lepo!” ”Skoro smo napravili bazen i kupili konje. Gledaj.”
Okrećem se. Iza mojih leđa Džibo se zaleće kao blesav i skače, skuplja noge na grudima i skače bombu u bazen, prskajući sve oko sebe.
„Neee! Pozvala si i profane?”
Profesor Leone i profesorka Boi stoje uz ivicu bazena i proveravaju odeću koju im je Džibo upravo poprskao.
„Naravno... pa sve su nas pusdli! I oni su zaslužili ovakvu nagradu!” Odmah zatim, na drugom kraju bazena, Filo skače bombu i još više ih prska.
„Da, zaslužili su nagradu... a vidim i kaznu!”
„Fali još samo da se Klod baci, onda će biti kao da su se celi okupali!”
„Kretenke!”
Nastavljamo tako, igramo kao lude, guramo se, smejemo, zezamo, dok ja krajičkom oka gledam Masija koji pije nešto s Aldom, pričaju o svemu i svačemu.
Prolaze sati. Puštaju Blato od Dovanotija, onda Candy shop od Madone, i još Kaparecu i Danu Nanini. Sad je mesec već visoko na nebu. Mnogi se kupaju u zagrejanom bazenu. Bacili su se čak i profa Leone i profesorka Belini i strava se zezaju. Profa igra vaterpolo i često ga neki učenik uhvati i gadno ga odvali, s izvinjenjem da ga markira.
„Izvini, Aldo, jesi li video Masija?”
„Koga?”
„Masija, mog dečka.”
,,A, Masimilijana. Ne, malopre smo pričali, onda je otišao na onu stranu.”

Pratim šta mi je pokazao. Iza ugla, Filo i Džibo ćaskaju s Klod. Prilazim im. ,,E, ti se nisi kupala?”
„Ne.”
„Ni ti, Klod?”
„Ne mogu...” Pravi smešnu facu, kao da hoće da istakne neku žensku onemogućenost. Ja mislim da ju je sramota da se skine i tačka. Ma dobro, ne ulazim dalje u to.
„Slušaj, jesi li videla Masija?”
Klod mi se smeška. „Naravno... eno ga.” I okreće se ka velikom drvetu.
Tamo, ispod, na klupicama koje ga okružuju, ima nekih ljudi koji puše ili dele pivo. Neki sede, neki stoje. A tu, na središnjoj klupi, vidim Masija s Alis. On stoji, pijucka pivo, ona sedi na naslonu klupice, s nogama odozgo. Smeje se. Sluša ono što on priča i smeje se. Stavlja svu kosu s jedne strane i gladi je sve vreme dok ga sluša. Pažljiva je, vesela, skroz se prepustila. Prepustila? Dodavola, ne!
Ma šta je meni, ljubomorna sam na svoju drugaricu? Mislim, pozvala nas je, ona je domaćica, umesto da budem srećna što priča sa svima, pa i s mojim dečkom, ja pravim problem? Ma nemoguće. Klod mi prilazi.
„Jesi li skontala gde je?”
„Da, da... eno ga tamo. Dobro je.”
Filo i Džibo se smeju. „Dobro je šta? Mislila si da si ga izgubila?”
„Kao da je mali...”
„Ako hoće, može sam da nađe put do kuće!”
„Baš ste slatki... Klod, hajde sa mnom, gladna sam.”
„Naravno.”
Idemo do stolova na kojima je hrana i ja krenem da pripremam sebi obrok.
„Da, to, hvala... pastu.”
Konobar je pokazuje. „Ovu? Pastu 'keka'?”
„Molim?”
„Sir i mocarela.”
„Da, da, može.”
Klod se naravno ubacuje. „Hoćete li i meni da spremite jedan?”
„Naravno...”
Posle nekoliko sekundi nam pruža dva tanjira. Uzimamo viljuške i salvete i sedamo tu blizu.
„Mmm, dobra je...”
„Odlična.”
„Pazi, ako se ne složiš sa mnom...”
„Ne, stvarno je dobra, al dente.”
Gledam ispod velikog drveta. Masi je i dalje tamo. Sad i on sedi na naslonu klupe i sad su mnogo bliži i pričaju. „Šta je, smara te to?” Okrećem se ka Klod. „Šta?”
Uzima još jedan zalogaj i onda praznom viljuškom pokazuje na Masija i Alis. „Oni.” Gledam ih još jednom, a zatim i ja krećem da jedem. „Ne, ne zezaj, samo sam ih gledala.”
,,A šta si gledala?”
„Šta pričaju. Kako bi izgledali da su zajedno i da su se njih dvoje upoznali, a ne mi...” ,A kao ne smara te?”

„Ne. Ona priča s njim zato što je on moj.” Onda se okrećem ka njoj i smešim se. ,,I ostaće moj.” Nastavljam mirno da jedem.
Baš u tom trenutku do velikog drveta s klupama dolazi Edoardo, Alisin dečko. Staje ispred ovo dvoje i počinje s njom da se raspravlja. Klod to primećuje.
„Karo... Gledaj tamo.”
Okrećem se i vidim scenu, a posle i Masija koji ustaje s klupe i udaljava se. Klod vrti glavom.
„Alisin dečko nije više mogao... On ne razmišlja kao ti.” I dalje jedem i ne gledam je. „Da.
Nesiguran je.” Jedem poslednji zalogaj i spuštam tanjir pored sebe.
„Ne treba nikad da provale da si nesiguran... Hoćeš da se kupamo?”
„Pa rekla sam ti da ne mogu.”
„Upravo sam ti rekla: ne treba nikad da provale da si nesiguran...” Klod samo trenutak razmišlja, onda se smeje. „Uzimam peškir i dolazim.”
Igramo vaterpolo utakmicu kao nenormalni. „Baci, baci!”
Primam loptu i pokušavam da dam gol. Ništa! Profa Leone odbija udarac i opet kreće u napad.
To traje neko vreme.
„Hajde, Klod, dodaj!” Pravi centaršut. Masi pokušava da me zaustavi, ali uspevam da skočim i poentiram.

„Gol!”
Malo kasnije pod velikim punim mesecom. Kroz visoku travu elegantni konji polako idu, nose nas. Neko upravlja šetnjom. „Ovuda, ovuda, za mnom...”
Ja sam iza Masija, presvukli smo se. Osećam njegovu kožu, a i kožu konja. Grlim ga i želim da sam divlja. Sad. Da ga dodirujem tako s leda, u mraku borove šume. Ali ne uspevam. Grlim ga i ljubim po leđima, grejući ga dahom. Okreće se, smeši se i polako mi šapće u noći.
„Hej, ali od toga se ježim...”
„Ja i hoću da se ježiš...” Opet ga ljubim. Buni se. Smejem se i nastavljam da ga ljubim. Alis prolazi blizu nas. Gleda nas i udaljava se. Zatim i njen dečko. Idu na dva konja. A on nas ne gleda. Jače stežem Masija. On zabacuje glavu unazad, naslanja se na mene, sad mi je bliži. Primećujem njegova usta.
„Malopre si bila ljubomorna, kad sam pričao s Alis?”
I dalje držim glavu prislonjenu uz njega. „Da li je trebalo da budem?”
„Da. Ali bez razloga...”
„Onda ne, nisam bila ljubomorna.”
Konj i dalje hoda s nas dvoje na njemu, pod velikim mesecom, u tišini šume, između drugih jahača u mraku. Masi me miluje po nozi. „Bolje što je tako.”
Smešim se i konačno sam spremna.
„Masi...?”
„Da?”
„Volim te.” A onda ga jače stežem. I osećam da se on smeši, pruža ruku iza sebe da bi me pritisnuo uz svoja leda, da bih se osetila bitnom, voljenom... i srećnom. Zatim se okreće ka meni i smeši se. „Idem...”
Ne! Ne mogu da verujem. Rekao je to kao Patrik Svejzi u Duhu. Najlepša priča na svetu. Plakala sam kao kiša kad sam ga gledala. Ali ja hoću da budem srećna s njim. Srećna sam. I još jače ga grlim, skoro ponavljajući u sebi: „Volim te, volim te, volim te...”, dok se tako gubimo u noći.
I evo nas sad ovde. U ovom jutru.
Sve ovo dogodilo se u godini koja je tek prošla. I ja sam srećna. A ponekad je to tako teško priznati.
Idem motorom s cvećem medu nogama, zaštićenim, da se njegov miris ne bi izgubio na vetru. Slušam muziku s ajpoda. Samo za tebe. Negramaro. Prelepa je. Polako vozim kroz usporeni saobraćaj ovog svežeg julskog jutra. Osamnaesti je. Taj dan mi je drag. Možda zato što na neki način označava zrelost. A ja se danas osećam blago nezrela.
Kupila sam novu haljinu i vidim je kako mi lagano leprša između nogu. Uvek sam ovako zamišljala: obući nešto novo za neki poseban dan. Događaj, ispit, žurku. A danas je pomalo sve od ovoga.
Nadam se samo da me neće oboriti na popravni.

Stižem ispred Masijeve kuće. Parkiram vespu, zaključavam je, stavljam lanac pošto ne znam koliko će ovaj dan trajati... i, budalasta, počinjem da se smejem, crvenim kad pomislim na to. Zatim sedam na klupu u blizini. Spuštam cveće, kesu s flašicom kapućina, kornetima i novinama. Sedim tako, malo mi se i spava, srećna sam i sanjam na ovom blagom suncu. Ma ne. Ne mogu da budem mirna. Prevelik nemir me hvata. Dobro, opet se smešim, normalno je da budem malo nervozna, uzbuđena. Sve ono što ne poznaješ priželjkuješ uz dozu straha. Ova misao mi se sviđa. Baš je prava rečenica za ovaj trenutak.
Možda je to neko već i rekao. Ali meni se dopada da mislim kako sam je izmislila ja.
Otvaram torbu i zapisujem rečenicu u notes. Zatim vadim mobilni. Pozivam ga. Ništa. Isključen je. Smeškam se. Pa da. Mora da je ostao do kasno. Gledam u sat. 10.20. Rekao mi je da ga ne zovem pre jedanaest. Što se toga tiče, jako je precizan. Sto se ostalog tiče ne, ali kad je spavanje u pitanju, uglavnom se ne da ubediti.
Vadim iz torbe okruglo ogledalce. Otvaram ga i gledam se u njemu. Proveram blagu šminku koju sam stavila, da se slučajno nije razmazala, mislim, od osam sati sam napolju. I dok se gledam u ogledalu, čini mi se da iz daljine čujem kako se njegova kapija otvara. Poznajem taj zvuk jer pomalo zavija. Zatvaram ogledalce i podižem pogled u tom pravcu.
Na trgu nema nikoga. Nekoliko parkiranih automobila, ali nijedan ne prolazi, nema ni ljudi, nedaleko od mene samo prodavac novina koji namešta novine.
Bolje se nameštam na klupi, uspravljam se i gledam malo dalje. Bar se meni učinilo da se pomerila, kapija. Skriva me auto parkiran ispred mene. Možda sam pogrešila. I baš u trenutku kad to pomislim, evo ga. Masi. Izlazi ispred kapije, otvara je, kao da hoće da izađe. Ipak tu staje, polako okreće glavu udesno, a onda se smeši. Čeka još nekoga da izađe. Miran je, opušten, srećan. Čeka nekog iz zgrade? Drugara? Koga drugog. Onda taj trenutak. Srce počinje brzo da mi udara, sve brže. Počinjem teško da dišem. Plašim se, moram da odem, hoću da odem... Ne, moram da ostanem. Izgleda mi kao da sanjam, ovo nije moguće. Masi je tamo, skroz je budan. I drži otvorenu kapiju i još taj njegov osmeh, kome je upućen, kome? I ako je to samo nekoliko sekundi, to je beskrajno dugo čekanje, čitava večnost. A onda se pojavljuje ona. Hoda polako ka njemu, kao da je na usporenom snimku. Alis. Staje blizu njega, kod vrata. Smeška mu se, namešta kosu onako kako je to radila hiljadu puta dosad i polako savija glavu i prilazi mu, sporo, još sporije. A ja bih htela da je zaustavim, da joj kažem nešto, da viknem. Ali ne. Ne govorim ništa, nijednu reč. Uspevam samo da ih gledam. Na kraju se poljube.

A ja osećam da umirem. Venem. Nestajem. Rastvaram se na vetru. Ostajem tako. Bez reči, otvorenih usta i uništenog srca. Poništena. A nebo kao da je odjednom postalo crno, sunce nestalo, drveće izgubilo lišće, zgrade se sve obojile u sivo. Mrak. Potpuni mrak.
S mukom pokušavam da smirim dah. Ne uspevam. Fali mi vazduha. Ne mogu da dišem. Osećam se slabo, onesvestiću se, vid mi se magli. Spuštam ruke na klupu, pored sebe, da osetim čvrsto tlo pod nogama.
I dalje živa.
Nažalost, i dalje nalazim snage da gledam ka njima. Vidim je kako mu se smeška. Kako odlazi, tako, kosa joj leti, vesela je, kao što sam je hiljadu puta dosad videla, ali pored sebe ili Klod. Na hiljadu žurki, doživljaja, izleta, u školi, na ulici. Mi, samo mi, uvek mi, tri najbolje drugarice.
Alis ulazi u svoj auto. Kako je moguće da je ranije nisam videla? Kako je moguće da nisam primetila? Ovo bi mi bilo dovoljno da shvatim, da odem, da izbegnem tu scenu, taj poljubac, taj beskrajni bol koji nikada neću zaboraviti. Ali nekad ne vidiš. Ne vidiš ono što ti je pred očima jer tražiš sreću. Sreću koja ti zamagli sve, sreću koja ti skreće pažnju, sreću koja te usisava kao sunđer. Ne vidiš ništa. Vidiš ono što želiš, ono što je tebi potrebno, ono što ti znači da vidiš. Ostajem tako, na toj klupi, kao kip, neki od onih što ih prave da bi ih podsećali na nešto. Da. Moje prvo pravo razočaranje, najveće.
Vidim Alis kako nestaje, u autu kojim me je hiljadu puta vozila do kuće, u kom smo podelile hiljadu dugih večeri i šetnji uz more, gore-dole po gradu, uz smeh, zezanje, priču o svemu, o našim ljubavima...
Našim ljubavima. Obećanje koje smo dale. Ono u šta smo se zaklele.
Nikad nas ništa neće rastaviti...
Zakuni se da nikada nećemo izgubiti jedna drugu. Zakuni se da ćeš zauvek biti moja drugarica.
Gledam ka ulazu. Masi više nije tamo. Ušao je. Ja tad, skoro da to i ne shvatam, kao automat, krećem odatle. Ostavljam novine na klupi, zajedno s kapucinom, kornetima. Ne pada mi na pamet da ih dam nekoj skitnici, nekom ko je gladan, kome je to stvarno potrebno.
Danas ne.
Danas neću da budem dobra.
Udaljavam se odatle, s tim svetloplavim cvećem ostavljenim na zemlji. Izgleda kao ono cveće koje se ostavlja na betonu u znak sećanja na nekoga ko je umro. Posle njegove smrti. Posle njegove smrti izazvane besmislenom, dramatičnom nesrećom, možda nečijom krivicom i njegovom rasejanošću. Ne. Ovo cveće je tu za mene.
Za moju smrt. Alisinom krivicom. I Masijevom. Dok hodam, mislim na njegove poljupce, na onaj dan na moru, na jurcanje po plaži, za njim, na motoru, zagrljaj na zalasku, i onaj pogled pun radosti koji se gubio u udaljenim morskim talasima i u njegovoj ljubavi. Tad počinjem da plačem. Tiho. Osećam suze kako se slivaju, niz obraze, spore, nepresušne, jedna za drugom, a da ja ne mogu da uradim ništa da ih zaustavim. Spuštaju se, brazdaju mi lice tragovima šminke, bolom, a ja se brišem rukama i jecam, dok i dalje hodam. Ne mogu da zaustavim grudi, idu gore-dole, bučno, svojevoljno, nepravilno, izlivajući sav bol koji osećam. Velik. Beskrajan. Nije moguće. Ne mogu da verujem. Odjednom čujem telefon da zvoni. Brišem suze i vadim ga iz torbe. Na ekranu vidim njegovo ime. Masi. Gledam u sat. Jedanaest. Kakav smrad. Eto zašto nije hteo da ga budim ranije.
Puštam ga da zvoni, pritiskam dugme za tiho. Posle, kad se poziv prekine, skroz gasim telefon. Zasad. Za sutra. Za ceo mesec. Zauvek. Promeniću broj. Ali moj bol se neće promeniti. Neće izbrisati njihova lica. Onaj osmeh, ono iščekivanje, onaj poljubac koji sam videla. Nastavljam da
hodam. To je sigurno bilo ono veče na njenoj žurki, kad su pričali na klupici, ispod velikog stabla. Sigurno su tad razmenili brojeve. Posle su se čuli. Iznenada bes. Dah mi se opet ubrzava. Previše.
Osećam užasno probadanje u stomaku. Ne mogu da se zaustavim, zamišljam, mislim, donosim zaključke, mučim samu sebe. Mora da su se videli i ranije, neki drugi dan, na nekom drugom mestu, a onda su rešili. A ko je napravio prvi korak? Ko je prvi rekao nešto, ko je dao prvi nagoveštaj, ko prvi poljubac, ko prvo milovanje? To mnogo ne menja. Čak ništa. Ima li smisla između dva krivca tražiti onog koji je više nevin?
Ja ipak nastavljam po istom, kidam se, uništavam, poništavam, patim, i imam želju da vrištim. Da samo stojim. Da se bacim na zemlju. Da pobegnem. Da više ne govorim. Da trčim. Da uradim bilo šta što će me osloboditi od ove stege koja me guši. Ko je od njih dvoje rekao: „Vidimo se kod tebe sutra ujutru”, ili, još gore — sinoć. Da, sinoć. Sigurno su zajedno spavali. I nakon ove poslednje misli osećam neku vrstu slabosti. Sve mi je zamagljeno, u glavi osećam čudne žmarce, uši kao da su mi napunjene vatom. Osećam da ću se onesvestiti. Skoro da padam na zemlju. Naslanjam se na stub pored sebe i tako stojim, a svet se vrti oko mene zajedno s mojom glavom, a suze, nažalost, njih sad više nema.
„Karo...”
Čujem glas. Okrećem se. Svetloplavi „mercedes”, od onih starih modela, stoji ispred mene, otvorenih vrata, nov, predivan. Smešim se ali ne shvatam. „Šta je? Šta?” Onda ga vidim kako izlazi.
„Karo... šta se dešava?”
Rasti Džejms. Trči prema meni, hvata me u letu, pre nego što padnem na zemlju. Smejem se u njegovom naručju.
„Ništa. Slabo sam spavala... Malo mi se vrti u glavi. Mora da sam pojela nešto pa mi je sad loše...”
„Pssst...” Stavlja mi ruku na usta. „Pssst, smiri se...” Nasmeši mi se i ja ga jako grlim i stežem ga.
„O, Rasti Džejmse... zašto?”, i počinjem da plačem i da jecam na njegovom ramenu.
„Hajde, hajde, Karo... ništa ne brini. Šta god da je, rešićemo.” Pomaže mi da uđem u auto, namešta me da sednem, podiže mi noge i zatvara vrata. Onda seda pored mene, pali motor i kreće. I povremeno pogleda u mene. Zabrinut je, znam, osećam. Onda pokušava da mi skrene pažnju.
„Tražio sam te, znaš, hteo sam da ti pokažem šta sam sebi kupio... jel' ti se sviđa?”
Klimam glavom bez reči. Ne želi da me pusti da razmišljam, znam... poznajem ga. Ali ne mogu.
I dalje me gleda dok priča i pokušava da se smeje, ali ja znam, teško mu je zbog mene.
„Prihvatili su Kao nebo na zalasku! Bila si u pravu! Tako da sam rešio da proslavim, tražio sam te... Hteo sam da ovaj trenutak podelim s tobom...”
I na trenutak bih želela da se radujem s njim, kao što sada i priliči, ali ne mogu. Ne polazi mi za rukom. Izvini, Rasti Džejmse. Spuštam ruku na njegovu.
„Izvini...”
Smeši mi se. Polako zatvara oči, kao da govori: „Ne brini, znam dobro, ništa mi ne govori, i ja sam to prošao.”
I ko zna koliko toga još ima u tom njegovom pogledu. A on mi kaže samo: „Kuda hoćeš da idemo?”
„Vodi me na more...”
On tad menja brzinu i malo ubrzava i vozi smiren i ja osećam vetar kako mi miluje kosu. Spuštam glavu na sedište i prepuštam se svemu. Uskoro smo van grada. Stavljam velike naočari, a on pušta muziku. Tad zatvaram oči. A kad ih otvorim, ne znam uopšte koliko je vremena prošlo. Znam da je ispred mene more. Mirno. Maleni talasi udaraju u obalu, peščane dine se ponegde smenjuju s malo zelenila. Dugo udišem i osećam miris borova i mora i sunca na betonu oko nas. Čitam na tabli, sad smo na dinama u Sabaudiji.
Neki par na plaži. On trči i vuče za sobom zmaja. Ona stoji mirna, s rukama na bokovima, gleda ga. On trči, trči i trči. Ali vetra nema i na kraju taj zmaj pravi mali luk i onda brzo pada, sve dok se ne zabije u zemlju. Ona se smeje, a on je s mukom sustiže, poražen tim uzaludnim pokušajem leta. A ona se još više smeje, sad ga zeza. On je zatim grli i privlači k sebi, a ona se bori i na kraju se ljube. Ljube se tako, uz more, na toj slobodnoj plaži bez žive duše, bez vremena, uz beskrajno plavo nebo, uz sunce visoko i taj udaljeni horizont na kome se more i nebo stapaju. A ja opet počinjem da plačem. Suze se zaustavljaju u donjem delu naočara. Podižem ih i puštam ih da krenu. I počinjem da se smejem. Gledam ga. Nije primetio. Onda se okreće ka meni i miluje mi obraz, smeši mi se, ali ne govori ništa. Tad mu se približavam i naslanjam se. Stavlja mi ruku oko ramena i grli me i odjednom se osećam opuštenije i prestajem da plačem. Da. Sutra je novi dan. Sad se osećam kao glupača. Dođe mi i da se smejem, a i malo sam umorna. I smejem se. Onda opet plačem i šmrčem, i on to ovaj put primeti i steže me malo jače, a ja zatvaram oči. Žao mi je, stvarno ne mogu. Malo me je i sramota. A bila sam tako zaljubljena. I dalje sam tako zaljubljena. Jedan dug udah, još duži. Otvaram oči. Sad je sunce tačno ispred nas. Nad morem lete galebovi. Blago dodiruju vodu i opet se dižu, ka nebu.
Moram da uspem. Ljubav mi već nedostaje. Osećam se usamljeno. Toliko usamljeno da bih sad umrla. Opet ću biti srećna, zar ne? Možda će biti potrebno vreme, ali ja ne žurim. Tad se smejem i gledam Rastija Džejmsa, i on mene gleda i smeje se. Dugo udišem i osećam se malo sigurnije u sebe.
Da, uspeću. Uostalom, imam samo četrnaest godina, zar ne?

Piščeve zahvalnice


Hvala Đuliji i svim njenim pričama. Ima nekih toliko zabavnih da sam se, iako tih dana nisam bio tu, na kraju toliko smejao da mi se čini kao da sam ih pomalo i ja proživeo.
Hvala Albertu Rolu, koji je pročitao ovu knjigu s posebnim osećajem, sreo i upoznao kroz ove stranice sve ono što je pomalo već i uvideo kroz naše razgovore, i znao da mi sugeriše prave izbore.
Hvala Medi, koja se posvećuje i koja te obuzima svojim entuzijazmom i svojim velikim profesionalizmom.
Hvala Đuliji Maldifasi, na njenoj radoznalosti i zanimljivosti, koja se ponekad tako retko sreće, i celom njenom presbirou.
Hvala Ked, Kajli Daust, na njenoj strasti i na svim njenim korisnim sugestijama.
Hvala Frančeski, koja me uvek prati uz zezanje i mudrost, iako je na kraju promenila motor. Hvala Inge i Karlu, koji ti osmehom prave društvo dok radiš.
Hvala Luče jer je sa svojim osmehom prisutna na svakoj stranici. Hvala Fabi i Vale, mojim pažljivim i zanimljivim čitateljkama.
Hvala Martini, ponekad mi se čini kao da sam s njom u učionici, a pomalo i u njenim danima.
Pa, to znači da ću ti ovaj put oprostiti jednu štipaljku!
Hvala svima iz službe prodaje Feltrinelija koji su mi s nekoliko jednostavnih pitanja pomogli da još više „izoštrim” ono što sam želeo da ispričam.
Hvala celoj ekipi iz velike službe distribucije, imaju toliko entuzijazma da ga prenose i na druge!
A onda, posebnu zahvalnost dugujem prijateljima svojih roditelja. Ja mislim da je svaka knjiga sačinjena od svega onoga što ti se dogodilo, a i još više. Možda mi je u prošlosti nešto promaklo, ali pisanje mi omogućava da to pomalo nadoknadim, da bolje shvatim, da ne izgubim nijedan od onih trenutaka koje sam ipak proživeo. Tako da moje hvala od sveg srca ide onim ljudima koji su mi u periodu odrastanja pravili društvo u Anciju. Onim simpatičnim prijateljima mojih roditelja koji su pre više od trideset godina udahnuli život predivnim današnjim sećanjima.
Posebna zahvalnost, zatim, ide i mom prijatelju Đuzepeu. Iako mi se često čini da u nečemu grešim, ma, ne brinem se. Na kraju znam da si ti uvek tu i da ćeš mi pomoći.