Džon Grišam-Aleja platana

First topic message reminder :





Set Habard je bio povučen čovek, o čijem se životu mnogo više saznalo posle njegovog neočekivanog samoubistva. Habard se jednog kišnog popodneva obesio o usamljeni platan, ostavivši za sobom veliko bogatstvo, dvoje odrasle dece, ali i neobičan testament, isključujući sina i ćerku potpuno iz nasledstva. Svojeručno napisanu oporuku i propratno pismo dan pre samoubistva poslao je Džeku Brigansu, čuvenom advokatu iz Klentona u Misisipiju.

Tri godine ranije Brigans se istakao u sudskom procesu u kojem je zastupao svog sugrađanina crnca optuženog za ubistvo. Naoko nerazborita odluka pokojnog Habarda nateraće ga da se ponovo uhvati ukoštac s međurasnom napetošću. On će pred sudom i gnevnom Setovom decom morati da odbrani njegovu odluku da ceo imetak ostavi svojoj služavki crnkinji

29.

Džejk i Karla su sedeli za kuhinjskim stolom i čekali da voda provri. Još nije bilo pet izjutra. Bila je sreda, 22. februar, dan koji će nesumnjivo biti jedan od najtužnijih i najturobnijih dana u istoriji čitavog okruga. Dvojicu tinejdžera – pametnu decu, dobre đake, sportiste, vernike koji su redovno odlazili u crkvu, omiljene momke iz dobre porodice – na zaleđenom putu je pokosila jedna pijandura. Stravične vesti su se širile iz minuta u minut. Kafei će biti prepuni, jer će ranoranioci pohitati da čuju najnovije vesti. Crkve će biti otvorene za molitve. Najgore će biti u srednjoj školi Klenton. Jadna deca.
Karla je nasula kafu, a govorili su tiho, skoro šapatom da se Hana ne bi probudila. Džejk joj je pričao: – Nikada nisam ni otvorio dosije. Ozi me je pozvao u ponedeljak, rekao mi da je Simion uhapšen u subotu ujutru i da treba da izađe na sud u sredu. Kada se istreznio, Ozi ga je odvezao kući i usput mu rekao da se otarasi advokatā iz Memfisa. Zahvalio sam se Oziju i dogovorili smo se da se nađemo kasnije. Pozvao me je i pitao da li ću da se pojavim na sudu u sredu da nastavimo sa slučajem. Ozi je mislio da pripreti Simionu kaznom za vožnju pod dejstvom alkohola da bi se opametio. Otišao sam u sud u sredu, obavio formalnosti, zatražio odlaganje, dobio ga i skroz zaboravio na taj slučaj. U to vreme je Simiona još uvek zastupao Buker Sistrank, a na sudu sam i rekao Simionu da neću da mu pomognem oko te kazne. Taj čovek mi se nimalo ne dopada; štaviše, prezirem ga.
– Je li bilo sukoba interesa? – upitala ga je Karla.
– Razmišljao sam o tome. Zapravo sam to i pomenuo Oziju. Tu u stvari nije bilo sukoba interesa. Ja zastupam imovinu. Simion nije zainteresovana strana u tom testamentu. Njegova supruga jeste, ali on nije.
– To baš i ne deluje najjasnije, Džejk.
– Znam da ne deluje i nije trebalo da se mešam. Ogromnu sam grešku napravio. Nisam poslušao svoj instinkt.
– Ipak, ne može niko tebe da krivi što je Simion vozio pijan.
– Naravno da mogu da me krive. Da je taj slučaj obrađen kako treba, on bi do sada bio osuđen i bila bi mu oduzeta dozvola. Onda sinoć ne bi ni mogao da vozi, bar teoretski. Stvar je u tome što polovina crnaca i siromašnih belaca i nema važeću dozvolu.
– To su samo četiri meseca, Džejk. Takvi slučajevi se odugovlače i duže, zar ne?
– Ponekad.
– Kako se beše zvao onaj, onaj što pokriva krovove? Preuzeo si slučaj njegovog sina koji je vozio u pijanom stanju, pa se oteglo bar godinu dana.
– Čak Benet, ali nisam hteo da momak završi u zatvoru dok nam ne završe krov.
– Hoću da kažem da ti slučajevi mogu da se razvlače unedogled.
– Naravno, ali posle tragedije se uvek upire prstom u nekoga, krivica mora da se svali na nekoga, a pošto sam se upleo s Langovima, i meni će se obiti o glavu. Uvek je najlakše okriviti advokata. Obrušiće se i na Ozija. Sad će da krene priča kako šerif crnac pokušava da zaštiti jednog od svojih, a

sada su dva belačka deteta mrtva. Može da bude prilično surovo.
– Možda i neće, Džejk.
– Nešto nisam optimista.
– Kako će to uticati na osporeni testament?
Džejk je polako pijuckao kafu i zurio kroz prozor u tamu dvorišta. Tiho je rekao: – Katastrofalno. Simion Lang će postati najomraženiji čovek u ovom okrugu u narednim mesecima. Biće izveden pred sud, a zatim će ga poslati u zatvor. S vremenom će ga većina zaboraviti. E, ali naše suđenje je za samo šest meseci. Ko god čuje prezime Lang, setiće se njega. Zamisli da biraš porotu s takvim teretom. – Otpio je još malo kafe, a zatim protrljao oči. – Leti nema izbora, pa će morati da podnese zahtev za razvod, i to što pre. Mora da prekine svaki kontakt sa Simionom.
– Pa hoće li to da uradi?
– A što ne bi? On će narednih dvadeset ili trideset godina provesti u Parčmanu, gde mu je i mesto.
– Sigurna sam da će Rostonovi biti zadovoljni.
– Jadni ljudi.
– Jel’ se danas sastaješ s njom? S Leti?
– Sigurno. Prvo nameravam da pozovem Harija Reksa da zakažem sastanak. On će znati šta da radi.
– Hoće li ovo da izađe u današnjem Tajmsu?
– Neće, Tajms izlazi za sat vremena. Siguran sam da će Dima tome posvetiti celu naslovnu stranu sledeće nedelje, sa sve fotografijama slupanih vozila, da se vidi što više krvi. A i mene će, izgleda, da samelje.
– Šta je najgore što može da kaže o tebi, Džejk?
– Prvo, eto, može da mi prilepi da sam ja Simionov advokat. Onda može sve da izokrene i izvitoperi, pa da kaže da sam ja nekako zamrzao slučaj vožnje pod dejstvom alkohola od oktobra; da to nisam uradio, Simionu bi u tom slučaju sud oduzeo vozačku dozvolu i ne bi mogao da vozi. Onda ni Rostonovi ne bi poginuli.
– Ne može to da uradi. To su samo pretpostavke.
– Može i hoće.
– Onda porazgovaraj s njim. Spasi ono što se spasti može, Džejk. Danas je sreda, tako da će sahrana verovatno biti obavljena za vikend. Sačekaj do ponedeljka, pa neka onda podnese razvod. Kako se zove ona zabrana?
– PZP. Privremena zabrana prilaska.
– E, to. Traži od sudije da zabrani Simionu da prilazi Leti. Jeste da je on u zatvoru, ali će Leti malo da osvetla obraz ako bude tražila zabranu prilaska. Čist prekid; prosto hoće da pobegne od njega. U međuvremenu popričaj sa Dimom i postaraj se da dobije čiste činjenice. Malo istraži i pokaži mu da se slučajevi vožnje pod dejstvom alkohola razvlače i duže od četiri meseca. Ionako nikada nisi ni otvorio taj dosije, a svakako za to nisi dobio ni dolara. Vidi da li možeš da ubediš Ozija da ti pomogne, da se i sâm uključi. Ako se ne varam, poslednji put je pobedio na izborima sa sedamdeset odsto. Praktično mu niko ne može ništa, a sigurno želi da Leti dobije ovaj slučaj. Ako ti visi kamen o vratu, neka malo tereta ponese i Ozi. Može on to.
Džejk je klimao glavom, čak se i smešio. Bravo, devojko!
Rekla mu je još i ovo: – Vidi, dušo, još si istraumiran i uplašen. Otarasi se toga. Nisi uradio ništa

loše zato nemoj da kriviš sebe za bilo šta. Prvo ide kontrola štete, pa kontrola javnog mnjenja.
– Mogu li da te unajmim? Potrebna mi je ispomoć u kancelariji.
– Nemaš ti te pare. Ja sam učiteljica.
Hana se nakašljala. Karla je otišla da proveri šta se dešava.

* * *

Prava kontrola štete je započela otprilike sat vremena kasnije, kada se Džejk spustio do Kofi šopa, spreman da ubedi ljude kako on nije Simionov advokat i da nikada nije ni bio. Upravo tamo je nad tanjirom prženih jaja i slanine počelo da se širi mnoštvo tračeva. Dok se tuširao, Džejk je odlučio da ode pravo na izvor.
Maršal Prater je već bio tamo, u uniformi i iza hrpe palačinki i činilo se da čeka nekog. I on je bdeo cele noći, pa su i njemu oči bile mutne kao i Džejku. Tokom zatišja koje je zavladalo nakratko dok je Džejk ulazio, Maršal je doviknuo: – Hej, Džejk, video sam te u bolnici pre nekoliko sati. – To je bio planirani potez da bi se uticalo na dalje događaje, jer je i Ozi pokušavao da vrši kontrolu štete.
– Da, strahota – odvratio je Džejk krajnje ozbiljnim tonom. Upitao je što je glasnije mogao: – Jeste li sinoć odveli Langa u ćuzu?
– Nego šta smo. Još se trezni.
– Jesi li ti njegov advokat, Džejk? – upitao ga je Ken Njudžent, koji je sedeo za trećim stolom od njih. Njudžent je vozio kamion za Pepsi i po čitav dan je utovarivao i istovarivao gajbe soka u lokalne prodavnice. Jednom prilikom, kad ovaj nije bio tu, Del je rekla da niko ne širi glasine kao Njudžent.
– Nikad nisam ni bio – odvratio je Džejk. – Ne zastupam ni njega ni njegovu ženu.
– Pa kakve veze onda imaš sa ovim slučajem, majku mu? – uzvratio je paljbu Njudžent.
Del je sipala kafu u Džejkovu šolju i gurnula ga zadnjicom, što je već postalo uobičajeno. – Dobro jutro, srce – prošaputala je. Džejk joj se osmehnuo, a zatim je ponovo pogledao Njudženta. Svi su zaćutali; svi razgovori su prekinuti. Džejk mu je na to rekao: – Ja po zakonu zapravo zastupam gospodina Seta Habarda, koji, naravno, više nije sa nama, ali je, pre nego što je umro, odredio mene kao advokata svoje imovine. Moj posao je da ispoštujem njegove želje, pozabavim se testamentom i zaštitim njegovu imovinu. U okviru zastupništva sam ugovorno vezan za administratora testamenta i ni za koga drugog. Ni za Leti Lang, a kamoli za njenog muža. Iskreno, za tog čoveka ne marim. Ne zaboravite da je unajmio one klovnove iz Memfisa koji su pokušali da preuzmu slučaj.
Večito odana Del je zakreštala: – Eto, to sam i ja pokušavala da im kažem. – Spustila je tost i kačamak pred Džejka.
– Pa ko je onda njegov advokat? – upitao je Njudžent, ne obazirući se na njene reči.
– Nemam pojma. Verovatno neko koga mu dodeli sud. Sumnjam da može da plati nekog.
– Koliko će da dobije, Džejk? – upitao ga je Roj Kern, vodoinstalater koji mu je radio cevi na prethodnoj kući.
– Poprilično. Dvoje mrtvih u saobraćajnoj nesreći, dakle, oko pet do dvadeset pet za svakog. Ne znam kako će to proći, ali sudija Nus je izuzetno strog u tim slučajevima. Ne bi me čudilo da dobije dvadeset do trideset godina.
– A što ga ne osude na smrtnu kaznu? – upitao je Njudžent.
– Ne radi se o ubistvu zato što…

– Malo sutra nije ubistvo. Dva deteta su mrtva.
– Nije bilo predumišljaja, nije on to pripremao. Za smrtnu kaznu treba da se desi još nešto: ubistvo i silovanje; ubistvo i pljačka; ubistvo i kidnapovanje. Ovo nikako ne može biti slučaj klasičnog ubistva.
To je izazvalo buru negodovanja među okupljenima. Da neko još malo podgreje bandu iz Kofi šopa, pretvorili bi se u rulju spremnu na linč, ali bi se strasti uvek stišale posle doručka. Džejk je posuo kačamak tabasko-sosom i počeo da maže maslac na tost.
Njudžent je upitao: – Mogu li Rostonovi da dobiju neke pare od toga?
Pare? Sad ispade da je ta Setova imovina dostupna svakome i da je niko ne štiti.
Džejk je spustio viljušku i pogledao Njudženta. Podsećao je sebe da su to njegovi ljudi, njegovi klijenti i prijatelji i da samo treba lepo da im objasni kako stoje stvari. Oni ne razumeju sve pravne začkoljice u zakonu o nasleđivanju, pa se brinu da će nekom biti naneta nepravda. – Ne – odgovorio je Džejk ljubazno – nema šanse. Proći će meseci, a možda i godine pre nego što se novac gospodina Habarda raspodeli, ali se zasad ne zna pouzdano ko će ga dobiti. Suđenjem će se rešiti mnogo toga, ali će verovatno biti uložena žalba na presudu. Čak i da Leti Lang na kraju dobije sav novac, odnosno devedeset procenata, njen muž neće dobiti ni dolara. On će u svakom slučaju ostati iza rešetaka. Rostonovi neće imati pravo da traže bilo šta od Leti.
Gricnuo je tost i počeo brzo da žvaće. Hteo je da kontroliše javno mnjenje i da ne traći vreme zbog punih usta.
– Džejk, neće valjda moći da izađe uz kauciju? – upitao je Bil Vest.
– Teško. Kaucija će biti utvrđena, ali će verovatno biti previsoka. Pretpostavljam da će ostati u pritvoru ili dok ne prizna krivicu ili dok ne ode na suđenje.
– Na šta može da se pozove u svoju odbranu?
Džejk je zavrteo glavom kao da Simionu baš ništa ne ide u prilog. – Bio je pijan, a imamo i očevica, jel’ tako, Maršale?
– Aha. Sve je video.
Džejk je nastavio: – Verovatno će da prizna, pa će da dobije veliki kaznu.
– Zar njemu nije sin u zatvoru? – upitao je Njudžent.
– Jeste. Marvis.
– E, taman nek bude u ćeliji sa sinčićem. Neka budu u istoj bandi, pa će se ludo zabavljati u Parčmanu – rekao je Njudžent, što je izazvalo buru smeha. I Džejk se smejao, a zatim se bacio na doručak. Laknulo mu je što je razgovor krenuo u suprotnom smeru i udaljio se od njega i Simiona Langa.
Svi oni će otići iz Kofi šopa na svoja radna mesta, gde će ceo dan pričati samo o tragediji Rostonovih, ali će imati najnovije vesti iz prve ruke, jer su doručkovali sa Džejkom, koji je posredno umešan u to. Uveravaće kolege i ostale koji ih budu slušali da njihov drugar Džejk nije advokat Simiona Langa, najprezrenijeg čoveka okruga Ford. Odagnaće njihove strahove uz obećanje da se Langu smeši dugogodišnja zatvorska kazna.
Zato što im je Džejk tako rekao.

* * *

Blistava jutarnja svetlost se probijala kroz drvene roletne i rasipala se u jednakim, belim prugama po

stolu u sali za sastanke. Odnekud se neprekidno čula zvonjava telefona, ali se niko nije javljao. Ulazna vrata su bila zaključana, a na svakih petnaest minuta je neko kucao. Zapodenuta diskusija je vođena u napetom tonu, zatim se sve stišalo, smirilo i na kraju zamrlo, mada je moglo još štošta da se kaže.
Hari Reks im je predočio strategije podnošenja zahteva za razvod braka. Taktika se sastojala u sledećem: podnesi zahtev za razvod odmah, podnesi ga glasno, nakiti ga tako da gospodin Lang izgleda kao najgnusniji čovek na svetu, što je u suštini istina. Optuži ga za preljubu, uobičajeno okrutno i neljudsko ponašanje, napuštanje, pijanstva, zlostavljanje, izostanak finansijske podrške, pozovi se na sve, jer je taj brak okončan htela ti to da priznaš ili ne. Ospi na njega paljbu, jer iz zatvora ionako ne može da uzvrati. A što bi se i trudio da uzvrati? Uradi to u ponedeljak i pobrini se da Dima Li i svi ostali novinari koje to iole zanima dobiju kopiju zahteva. Tome dodaj i molbu za izricanje zabrane prilaska da mangupčina ne bi više ikada mogla prići ni imanju, ni Leti, ni deci, ni unucima. Radi se o okončanju lošeg braka, ali i stvaranju određene slike u javnosti. Hari Reks je prihvatio da radi na tom slučaju.
Porša im je rekla da je prvi preteći poziv stigao malo posle pet izjutra. Javila se Fedra i posle nekoliko sekundi je smireno spustila slušalicu. – Nazvao me je crnčugom – rekla je zaprepašćeno. – Rekao je da ćemo platiti što smo ubili one momke. – Uspaničile su se i zaključale vrata. Porša je našla pištolj u ormaru i napunila ga. Pogasile su svetla i skupile se u dnevnom boravku osmatrajući ulicu. Utom je telefon ponovo zazvonio. Pa još jednom. Molile su se da što pre svane. Porša je rekla da će Leti potpisati papire za razvod, ali čim to uradi, moraće da se čuva i Langovih. Simionova braća i rođaci su bili ozloglašeni probisveti – to im je, izgleda, genetski – pa će napraviti haos. Ionako su dosađivali Leti zbog novca, ali kada shvate da neće dobiti ništa, sigurno će napraviti neku glupost.
Lusjen je imao tešku noć, ali se uprkos tome pojavio i razmišljao trezvenije nego ikad. Brzo je zauzeo stav da se suđenje oko testamenta ne sme održati u okrugu Ford. Džejk nije imao izbora, pa je uložio zahtev za promenu mesta suđenja, što Etli najverovatnije neće odobriti, ali će im to u najmanju ruku obezbediti jak argument za žalbu. Lusjen nije verovao da će Džejk dobiti taj slučaj, a odavno je bio ubeđen da im je Buker Sistrank upropastio svaku šansu kod porote. Leti je poslušala loš savet i odlučila da se preseli u grad, i to u kuću koja je nekad pripadala donekle uglednoj belačkoj porodici, pa joj to nimalo nije pomoglo da uživa bolji status u društvu. Na svakom koraku je nailazila na prezir i sumnjičave poglede. Nije bila u radnom odnosu, ali, što je još važnije, nigde nije radila otkad je Habard umro. A sad još i ovo. Sada je njeno prezime svakoga asociralo na mržnju. Zahtev za razvod uopšte nije bio opcija – to je moralo da se obavi. Međutim, razvod nikako ne bi mogao biti okončan do 3. aprila, kada je zakazan početak suđenja. U testamentu piše da se preziva Lang; sada se tako preziva, a to prezime će joj ostati i tokom suđenja. Da je Lusjen na mestu Vejda Lanijera, tako bi obrlatio porotu da bi omrzli sve Langove.
– Izvini, Porša – dobacio je Lusjen. – Nemoj da se uvrediš. Prosto će se stvari tako odvijati. – Razumela je ona to, bar se trudila da razume. Bila je previše iscrpljena da bi pričala. Ostavila je majku i sestre umotane u bademantile, šćućurene pored kamina, sa pištoljem na ploči iznad njega, pitajući se da li smeju da pošalju decu u školu i šta da im kažu. Kirk je bio drugi razred srednje škole Klenton. Poznavao je Rostonove dečake i kleo se da se više nikada neće pojaviti u toj školi. To su bili mnogo dobri momci. Mrzeo je sopstvenog oca. Jadikovao je kako više nema razloga da živi. Hteo je da pobegne kao Porša, da postane vojno lice i da se više nikada ne vrati.

Džejk i Hari Reks su razmatrali kako da odlože suđenje. Ako ga razvuku, Hari Reks će imati vremena da im okonča brak, a država će se ratosiljati Simiona i otpremiti ga na odredište, ali će se i okrug malo distancirati od sveg tog užasa, te dve sahrane i borbe oko imovine Seta Habarda. Gde će svi oni biti za šest meseci? Leti će biti razvedena; čak može opet da nosi devojačko prezime. Leti Tejber. Tako zvuči mnogo bolje mada je Porša podsećala sebe da će ona ostati Lang. Simion se više neće vrzmati unaokolo. Sistrank će biti sve samo ne zaboravljen. Situacija će za šest meseci svakako biti mnogo povoljnija za pravedno suđenje. Njegovi protivnici će gromoglasno da se usprotive, ali sada je sve na njihovoj strani, pa nije bilo razloga da to i ne učine.
Džejk se nadao da će dobiti priliku da proćaska sa sudijom Etlijem u neko kasno popodne, nekog petka na tremu uz viski, a kada se situacija malo stiša, pomenuće odlaganje ili promenu mesta suđenja. Vredelo je pokušati. Jedina loša stvar je što rizikuje da razgnevi sudiju otvorenim pokušajem konsultovanja. Ipak, sudija u najgorem slučaju može da drekne na njega da umukne. To sigurno neće uraditi, svakako ne posle nekoliko viskija. Možda mu se neće dopasti tema razgovora, ali Džejka nipošto neće oštro kazniti. Možda će ga malo izgrditi, ali iza neće biti neke trajne štete.
Neka prođe neko vreme, govorio je Džejk u sebi. Pusti da oslabi otrov žaoke gneva, užasa i tuge i da potpuno iščezne. Hari će podneti zahtev za razvod braka u ponedeljak, a Džejk će porazgovarati sa sudijom Etlijem za nedelju dana otprilike.
Kvins Landi je stigao u firmu, u koju je dolazio svake druge nedelje. Zatekli su ga u sali za sastanke, pa su se okupili oko stola, svi namrgođeni, tihi, umrtvljeni, skoro ožalošćeni dok su zurili u zidove i gledali u neizvesnu budućnost. Čuo je vest na lokalnoj radio-stanici dok se vozio iz Smitfilda. Želeo je da zna kako će ta tragedija uticati na suđenje, ali je posle nekoliko trenutaka provedenih u sali za sastanke uvideo da je suđenje ozbiljno ugroženo.
* * *

Vili Hejstings je bio jedan od četvorice crnaca među Ozijevim zamenicima. On je bio rođak Gven Hejli, supruge Karla Hejlija, majke dobrog deteta koje sad ima trinaest godina i koje se zove Tonja. Upravo je on pokucao na vrata Sapingtonovih i čekao da mu otvore dok su se iznutra čuli ubrzani koraci. Na kraju su vrata zaškripala, a Leti je provirila iza njih.
Vili ju je pozdravio: – Dobro jutro, gospođo Lang. Šerif Ozi me je poslao.
Vrata su se šire otvorila, a ona se nasmešila. – Jesi li to ti, Vili? – upitala je. – Hoćeš da uđeš?
Ušao je i zatekao decu u dnevnom boravku kako gledaju televiziju, jer očigledno nisu smela u školu. Otpratio je Leti u kuhinju, gde mu je Fedra skuvala kafu. Proćaskao je sa ženama, zabeležio informacije o pretećim pozivima, opazio da je slušalica spuštena pored telefona i rekao da će se vrzmati tuda neko vreme. Parkirao se na prilaznoj stazi s namerom da tu i ostane za slučaj da im zatreba, a tako će i one znati da je tu. Preneo im je da je šerifu Volsu žao zbog svega što se desilo. Simion je smešten u ćeliju, nema cimera, prilično je ugruvan i još se trezni. Hejstings nije poznavao Rostonove i nije razgovarao s njima, ali je čuo da su kod kuće, okruženi porodicom i prijateljima. Leti mu je pružila pismo koje je napisala rano tog jutra i zamolila ga da ga dostavi Rostonovima. – Ovime smo samo hteli da iskažemo koliko se užasno osećamo zbog svega – rekla je.
Vili je obećao da će im ga odneti pre nego što izbije podne.
Sipale su mu još kafe, a on je potom izašao u dvorište. Temperatura je i dalje bila ispod nule, ali je grejanje u patrolnim kolima funkcionisalo dobro. Čitavog jutra je pijuckao kafu, osmatrao ulicu,

ništa nije opažao i borio se da ostane budan.

* * *

Lokalna stanicu u Tupelu je emitovala vesti u sedam. Stilman Raš je bio pod tušem, pa ju je propustio, ali zato njegov saradnik nije. Svuda su zvonili telefoni; proveravani su i potvrđivani podaci, a sat kasnije Stilman je pozvao Vejda Lanijera na broj u Džeksonu prenevši mu i tragičnu i povoljnu vest. Grunulo je kao grom iz vedra neba. Nijedan porotnik u okrugu Ford neće uzeti na zub Simiona Langa, ali je zato njegova žena upravo postala laka meta.

30.

U četvrtak ujutru su probudili Simiona Langa, dali mu da jede, stavili mu lisice i otpratili ga iz ćelije niz hodnik u prostoriju za sastanke punu ljudi, gde ga je čekao neki nepoznat čovek. Seo je na stolicu na sklapanje, i dalje s lisicama na rukama, i saslušao nepoznatog čoveka: – Zovem se Artur Velč i po zanimanju sam advokat. Dolazim iz Klarksdejla, tamo u Delti.
– Znam gde je Klarksdejl – odvratio je Simion. Preko nosa je ima debeo sloj zavoja. Po obodu levog oka je imao kopče.
– Baš lepo – rekao je Velč. – Zastupaću te zato što niko drugi neće da preuzme slučaj. Prvo pojavljivanje pred sudom za određivanje kaucije je zakazano za sad u devet, pa će ti biti potreban advokat.
– Zašto si ti ovde?
– Jedan prijatelj me je zamolio da dođem. To je sve što treba da znaš. Sada ti je potreban advokat, a ja sam jedina budala spremna da stane uz tebe.
Simion blago klimnu glavom.
U 8.30 su ga prebacili u sud i žurno odveli uz zadnje stepenište u glavnu sudnicu, gde je ušao na privremenu teritoriju Persija Bularda, sudije Okružnog suda. Sudnica kojoj je obično predsedavao nalazila se niz hodnik i bila je veoma mala, pa je više voleo da se služi velikom prostorijom kada je bila slobodna, a to se dešavalo svaki drugi put. Šesnaest godina je donosio presude u građanskim sporovima i lakšim krivičnim delima, ali su ga povremeno zvali da pristupi i ubrza neki ozbiljniji slučaj. Budući da je u okrugu bio dan žalosti i da je napetost dovedena do usijanja, odlučio je da dovuče Langa, da ga izriba i pokaže narodu kako se točkovi pravde okreću. Vest se brzo pročula, pa je sudnica bila puna. Simiona su uveli tačno u devet sati, a grešnijeg branjenika ta sudnica nije videla. Lice mu je bilo izranavljeno. Narandžasti zatvorski kombinezon mu je bio prevelik i sav umrljan krvlju. Ruke su mu bile vezane lisicama iza leđa, a sudski izvršitelji nisu žurili da ga oslobode.
Sudija Bulard ga je pogledao i rekao: – Država protiv Simiona Langa. Ovamo. – Pokazao je na mesto ispred sebe. Simion se dovukao osvrćući se unezvereno oko sebe kao da će ga neko upucati s leđa. Artur Velč je stao pored njega, ali se trudio da se drži na odstojanju.
– Vi ste Simion Lang? – upitao je sudija Bulard. Simion klimnu glavom.
– Odgovori!
– Jesam.
– Hvala. A vi ste?
– Uvaženi sudijo, ja sam Artur Velč i bavim se advokaturom u Klarksdejlu. Zastupam gospodina Langa.
Bulard ga je pogledao kao da želi da kaže: – Što si, kog vraga, i dolazio? – Međutim, upitao je Simiona: – Gospodine Lang, da li je gospodin Velč vaš advokat?
– Jeste.

– U redu. Gospodine Lang, optuženi ste za izazivanje saobraćajne nesreće u kojoj su život izgubila dva lica, kao i za vožnju pod dejstvom alkohola. Kako se izjašnjavate?
– Nisam kriv.
– Ne čudi me. Zakazujem preliminarni pretres za trideset dana. Gospodine Velč, bićete prijavljeni i ubeleženi kod sekretara suda. Pretpostavljam da želite da raspravljamo o kauciji.
Kao da čita iz scenarija, Velč je odgovorio: – Da, uvaženi sudijo, želeli bismo da tražimo razumnu kauciju. Gospodin Lang ima suprugu i cela porodica mu je u ovom okrugu, u kojem je proveo čitav život. Neće pobeći, u to me je uverio, a uveriće i vas da se uvek pojavljuje na sudu kada se to od njega zahteva.
– Hvala vam. Kaucija iznosi dva miliona dolara, po milion za svaku tačku optužnice. Još nešto, gospodine Velč?
– Ništa, uvaženi sudijo.
– Dobro. Gospodine Lang, ostajete u nadležnosti šerifa okruga Ford dok ne platite kauciju ili dok vas sud ne pozove. – Lako je udario čekićem i namignuo Velču. Simionu su ponovo stavili lisice i odveli ga iz sudnice. Velč je krenuo za njim, a ispred, ispod zadnje terase, tačno na mestu gde su počinioci teških krivičnih dela uvek fotografisani ako su dovoljno zanimljivi medijima, Dima Li je škljocao aparatom i napravio brdo fotografija Langa i njegovog advokata. Kasnije je proćaskao sa Velčom, koji nije imao šta da iznese, ali je svejedno bio veoma raspoložen za priču. Davao je potpuno neodređene odgovore na pitanja u vezi sa slučajem koji je vođen u mestu udaljenom dva sata od njegovog rodnog grada.
Velča je u pet sati tog jutra iz kreveta izvukao ponižavajuć poziv Harija Reksa Vonera, starog cimera s pravnog fakulteta. Velč je vodio dva slučaja razvoda Harija Reksa, a Hari Reks dva Velčova slučaja; njih dvojica su jedan drugom dugovali toliko usluga, para i priznanica o postojanju dugova da je postalo nemoguće voditi evidenciju. Hari Reks mu je tražio da smesta dođe u Klenton, a Velč je odmah seo u kola i tokom dvosatne vožnje sve vreme psovao. Nije imao nameru da zastupa Simiona Langa izvan optužnice i potrudiće se da zatvori slučaj za mesec dana.
Kako mu je Hari Reks objasnio najsočnijim i najvulgarnijim rečnikom koji se može zamisliti, važno je da lokalno stanovništvo shvati da Simiona Langa ne zastupa Džejk Brigans, već neka tamo vucibatina za koju niko nikad nije čuo.
Velč ga je savršeno razumeo. Bio je to još jedan jasan primer onoga što se nikada ne uči na fakultetu.

* * *

Bilo je rano, hladno i vlažno popodne, petak, a Džejk je prolazio kroz nedeljni ritual povezivanja niti koje su se tokom nedelje rasplele, da se ne bi dalje rasplitale, stvarale probleme i upropastile mu ponedeljak. Među mnogim nepisanim, ali svejedno strogim pravilima kojih se držao bilo je i to da se javlja svakome ko ga pozove telefonom u petak do podne. Rado bi on izbegao telefonske pozive, ali to nije bilo moguće. Jedino je mogao da odlaže javljanje. U tom slučaju bi se obaveze prenosile iz jednog radnog dana u sledeći, ali je odavno čvrsto rešio da ih ne razvuče i preko vikenda. Drugo pravilo mu je zabranjivalo da preuzima bezvredne slučajeve od kojih ima malo ili nikakve koristi, pri čemu je često sarađivao s toliko nesnosnim klijentima da bi ih najradije zadavio. Međutim, kao i svaki drugi advokat, prihvatao je molbe mučenika čija je majka, na primer, predavala Džejku u

četvrtom razredu, ili čiji je ujak poznavao njegovog oca, ili neke pobožne udovice koja nema ni prebijene pare, a kamoli da plati advokata, ali ne može da živi bez njega. Ti predmeti su bez izuzetka postajali „smrdljivi”, jer su sve više smrdeli što su duže ležali u ćošku, netaknuti. Svaki advokat ih je imao i svaki advokat ih je mrzeo. Svi advokati su se kleli da takve slučajeve više nikada neće prihvatati; gotovo su se mogli namirisati čim bi takav klijent prešao prag kancelarije.
Sloboda bi za Džejka značila da ne mora da prihvata te smrdljive predmete i pred početak svake godine bi čvrsto rešio da se više neće baviti time. Lusjen mu je godinama ponavljao: – Ne izgrađuju te profesionalno slučajevi koje prihvataš nego oni koje ne prihvatiš. – Samo reci ne. Uprkos tome, fioka u kojoj je držao isključivo dokumentaciju za te slučajeve delovala je obeshrabrujuće, pa je svakog petka po podne piljio u njih i proklinjao sebe.
Porša mu je bez kucanja ušla u kancelariju i bilo je očigledno da je uznemirena. Lupkala se po grudima kao da ne može da diše. – Došao je neki čovek – rekla je skoro šapatom, jer nije mogla da govori glasnije.
– Jesi li dobro? – upitao ju je, ponovo ćušnuvši dosije jednog smrdljivog slučaja. Brzo je zavrtela glavom. – Nisam. To je gospodin Roston. Otac onih dečaka.
– Molim? – otelo se Džejku, a skočio je kao poparen.
I dalje se lupkala po grudima. – Hoće da popriča s vama.
– Zašto?
– Džejk, molim vas, nemojte da mu kažete ko sam. – Piljili su jedno u drugo sekund-dva, ne znajući šta im je činiti.
– Dobro, dobro. Uvedi ga u salu za konferencije. Dolazim za minut.
Džef Roston nije bio mnogo stariji od Džejka, ali je zbog onoga što ga je snašlo za kratko vreme mnogo ostario. Sedeo je ruku sklopljenih u krilu, ramena pognutih kao da nosi pretežak teret. Nosio je uštirkane vojničke pantalone i vojničku jaknu, pa je više izgledao kao vojnik nego kao ratar koji gaji soju. Nosio je i neizrecivu tugu na licu, tugu oca koji je preživeo najgori košmar. Ustao je, pa su se rukovali, a Džejk mu je rekao: – Ne mogu da opišem koliko mi je žao, gospodine Roston.
– Hvala vam. Da pređemo na ti, može?
– Naravno. – Džejk je seo pored njega, tako da su sedeli tik jedan do drugog, okrenuti licem u lice. Posle nekoliko trenutaka mučne tišine, Džejk je počeo razgovor: – Ne mogu ni da zamislim kroz šta prolaziš.
– Ne možeš – rekao je tiho i polako, a svaka reč je bila natopljena žalošću i teška kao olovo. – Ne mogu ni ja. Mislim da nismo ni svesni, znaš, sve radimo mehanički, pokušavamo da preživimo trenutak po trenutak. Molimo se da vreme brže prolazi. Da se dani pretvore u nedelje, a onda u mesece, pa ćemo se možda jednog dana, ko zna kad, probuditi iz ove noćne more i nekako podneti ovaj bol i tugu. Ipak, znamo da se to nikada neće desiti. Roditelji ne treba da sahranjuju svoju decu, Džejk. To prosto nije prirodan poredak.
Džejk je samo klimao glavom ne mogavši da doda bilo šta promišljeno i pametno, što će ujedno biti korisno. Šta da se kaže ocu čija dva sina leže u kovčezima i čekaju da ih sahrane? – Ne mogu ni da zamislim – rekao je Džejk. Njegova prva reakcija je bila: „Šta li ovaj hoće?”, a to se i dalje pitao.
– Sahrana je sutra – rekao je Džejk prekinuvši mučnu tišinu koja je dugo trajala.
– Jeste. To nam je još jedna noćna mora. – Džefu su oči bile crvene i umorne; videlo se da danima nije spavao. Nije mogao da ga gleda u oči, pa je zato sve vreme gledao u svoja kolena. Nežno je tapkao prstima kao da je duboko zadubljen u misli. Na kraju je rekao: – Primili smo veoma lepo

pismo od Leti Lang. Lično mi ga je uručio šerif Vols, koji je, moram da kažem, bio stvarno krajnje ljubazan. Rekao je da ste vas dvojica prijatelji. – Džejk je klimao glavom, slušao, ali nije izustio ni reč. Džef je nastavio: – Vidi se da je pisano iz srca. U njemu nam je prenela koliko čitava njena porodica žali za našim gubitkom i koliko ih grize savest. To meni i Ivlin mnogo znači. Vidimo da je Leti dobra i pobožna žena i da nema reči za ono što je učinio njen muž. Možeš li, molim te, da joj zahvališ u naše ime?
– Naravno.
Ponovo se zagledao u svoja kolena, počeo da lupka prstima, a disao je polako kao da ga i to boli.
– Džejk, želim da im kažeš još nešto ako nije problem, nešto što bih voleo da preneseš i Leti i čitavoj njenoj porodici, čak i njenom mužu.
Naravno. Bilo šta. Šta sve Džejk ne bi uradio za toliko ucveljenog oca?
– Jesi li ti hrišćanin, Džejk?
– Jesam. Ne uvek onakav kakav bi trebalo da budem, ali dajem sve od sebe.
– Tako sam i mislio. U šestoj glavi Jevanđelja po Luki Isus propoveda koliko je važno praštati. Zna da smo ljudska bića i da nam je prirodni nagon da se svetimo; želimo da uzvratimo udarac i osudimo one koji su nas povredili, ali to je pogrešno. Treba praštati, uvek. Zato bih voleo da kažeš Leti i njenoj porodici, a naročito njenom mužu, da Ivlin i ja opraštamo Simionu ono što je učinio. Molili smo se za to. Razgovarali smo s našim sveštenikom. I ne smemo dozvoliti sebi da nam svaki dan do kraja života bude ispunjen mržnjom i jedom. Opraštamo mu, Džejk. Možeš li to da im kažeš?
Džejk je zanemeo. Bio je svestan da mu je vilica malo skliznula nadole i da s nevericom i otvorenih usta gleda Džefa Rostona, ali nekoliko sekundi prosto nije mogao da se prilagodi. Kako je to moguće? Da li je uopšte u ljudskoj moći da oprosti pijanduri koja mu je pokosila dvojicu sinova pre manje od sedamdeset i dva sata? Pomislio je na Hanu i skoro nije ni mogao da je zamisli u kovčegu. Bio bi žedan osvete i ne bi se smirio dok ne sprovede pravdu.
Na kraju je samo smogao snage da klimne glavom.
Roston mu je rekao: – Kada sutra budemo sahranili Kajla i Boa, kada se budemo oprostili od njih, učinićemo to ispunjeni ljubavlju i praštanjem. Tu nema mesta mržnji, Džejk.
Džejk je progutao knedlu i rekao: – Ona crnkinja tamo je Letina ćerka. Simionova ćerka. Ona radi za mene. Zašto joj to ne kažeš?
Džef je bez reči ustao i otišao do vrata, a Džejk je krenuo za njim. Otvorio ih je i ušao u salon za prijem, gde je pogledao pravo u Poršu. – Znači, ti si ćerka Simiona Langa – rekao joj je, a ona samo što nije ustuknula. Polako je ustala, stala ispred njega i rekla: – Da, gospodine.
– Tvoja majka mi je poslala veoma lepo pismo. Molim te da joj zahvališ.
– Hoću, naravno, hvala – uzvratila je nervozno.
– Hoćeš li reći ocu da mu moja žena Ivlin i ja opraštamo to što je učinio?
Porša je desnom šakom prekrila usta, a oči su joj se istog trenutka ispunile suzama. Roston je krenuo korak napred i nežno je zagrlio. Onda se naglo odvojio od nje i ponovio: – Opraštamo mu – a zatim ćutke izašao.
Još dugo su ostali da pilje u vrata kada je otišao. Bili su zapanjeni. Nisu znali šta da kažu. Džejk je samo na kraju rekao: – Hajde da zaključamo i odemo kući.

31.

Zamršeno klupko problematičnog svojeručnog testamenta Seta Habarda polako je počelo da se odmotava u kasnim satima nedeljnog jutra mada Džejk i njegovi štićenici nisu nikako mogli to da znaju. Rendal Klep je njuškao po Dilvinu, gradiću na krajnjem jugu Džordžije, udaljenom desetak kilometara od granice sa Floridom, i najzad pronašao crnkinju koju je tražio nedelju dana. Zvala se Džulina Kid, imala je trideset devet godina i dvoje dece i bila je razvedena.
Džulina je pre pet godina radila u velikoj fabrici nameštaja kod Tomasvila u Džordžiji. Bila je službenica na platnom spisku, zarađivala je petnaest hiljada dolara godišnje i iznenadila se kada je jednog dana čula da je tu kompaniju kupila neka bezlična korporacija sa sedištem u Alabami. Ubrzo potom se pojavio nov vlasnik, gospodin Habard, i predstavio se zaposlenima.
Mesec dana kasnije Džulina je dobila otkaz. Nedelju dana posle toga je Udruženju za jednakost podnela žalbu za seksualno uznemiravanje. Žalba je odbijena tri nedelje pošto je podneta. Njen advokat u Valdosti o tom slučaju nije hteo da diskutuje sa Klepom, rekavši da je izgubio konakt sa Džulinom i da nema predstavu gde je.
Kada ju je pronašao, otkrio je da živi u opštinskom stanu sa dvoje tinejdžera i mlađom sestrom, a radila je na određeno kod nekog preprodavca nafte. U početku nije htela da razgovara s nepoznatim belcem. Klep je, doduše, od toga zarađivao za hleb i već se davno izveštio u izvlačenju informacija. Ponudio joj je dvesta dolara u kešu i besplatan ručak za sat njenog vremena i direktne odgovore na njegova pitanja. Našli su se u restoranu na kamionskom stajalištu i naručili specijalitet, pečenu piletinu. Klep, okoreli rasista, koji nikada ne bi došao u iskušenje da juri crnu ženu, sada nije mogao da zauzda misli. Ta žena je bila prava zavodnica – imala je izuzetno lepu tamnu i kremastu kožu, oči boje lešnika, pogled koji je prodirao do srži, visoke jagodice kao kod Afrikanki i savršene zube koji su krasili spontan, zavodljiv osmeh. Bila je uzdržana, a obrve su joj neprekidno bile izvijene kao da ne veruje ni u jednu reč koju je izgovarao.
Nije joj mnogo rekao, bar ne u početku. Rekao je da je umešan u ozbiljnu parnicu i da je sa suprotne strane Set Habard, a znao je da su njih dvoje imali zajedničku priču. Priznao je da iskopava prljave detalje.
O tome je imala štošta da mu ispriča. Set je počeo da je spopada kao osamnaestogodišnji mornar kada se vrati s duge plovidbe. Tada je imala trideset četiri godine i prolazila je kroz poslednje faze gadnog razvoda. Bila je ranjiva i strahovala je za svoju budućnost. Nije je zanimao šezdesetšestogodišnji belac koji je smrdeo kao pepeljara, ma koliko kompanija imao. Međutim, on je bio uporan i mnogo vremena je provodio u fabrici u Tomasvilu. Dao joj je veliku povišicu i premestio je u kancelariju bliže svojoj. Staru sekretaricu je otpustio i postavio Džulinu za svog
„izvršnog pomoćnika”, a da pritom nije znala ni da kuca.
Bio je vlasnik dve fabrike nameštaja u Meksiku i morao je da ih obilazi. Sredio je da Džulina dobije pasoš i pitao je da li želi da pođe s njim. Ona je to više shvatila kao naredbu nego kao poziv. Međutim, nikada nije putovala van države, pa joj je bila primamljiva misao da malo vidi svet, iako je znala da će morati da napravi kompromis.

– Sumnjam da je Set prvi belac koji vam se udvarao – rekao je Klep.
Blago mu se osmehnula, klimnula glavom i rekla: – Nije. Dešava se. – Klep je opet jedva obuzdao misli. Zašto li je još uvek sama? Zašto živi u socijalnom stanu? Svaka žena, bilo crnkinja ili belkinja, zahvaljujući ovakvom izgledu mogla bi sebi da obezbedi mnogo lagodniji život.
Njeno prvo odredište je bio Meksiko Siti, a tada je ujedno i prvi put letela avionom. Odseli su u luksuznom hotelu – u dve susedne sobe. To odurno kucanje na vratima se začulo iste noći i ona mu je otvorila. Posle toga, dok je ležala u krevetu s njim, zgrozila se nad onim što je uradila. Spavala je s njim za novac. U tom trenutku nije bila ništa drugo nego obična prostitutka. Sutradan je, čim je ostala sama, uhvatila taksi do aerodroma. Kada se Set vratio nedelju dana kasnije, iz istih stopa ju je otpustio, a iz kancelarije ju je izveo naoružani stražar. Unajmila je advokata, koji je Setu prilepio tužbu za seksualno uznemiravanje, a njegov lični advokat se zgranuo zbog tih činjenica. Brzo su rešili da se nagode. Posle izvesnog natezanja Set je pristao da plati sto dvadeset pet hiljada dolara i zahtevao da sve ostane strogo poverljivo. Njen advokat je zadržao dvadeset pet hiljada dolara, a ona je nastavila da živi od ostatka. To nije trebalo nikome da otkrije, ali otad je prošlo pet godina i više nije bilo važno.
– Ne brinite, Set je umro – rekao je Klep, a onda joj je ispričao priču do kraja. Slušala ga je žvaćući onu žilavu piletinu, koju je zalivala zaslađenim ledenim čajem. Nije gajila nikakva osećanja prema Setu niti se pretvarala da nešto oseća. Skoro da je i zaboravila na tog starca.
– Da li je ikada pomenuo da više voli tamnopute žene?
– Rekao je da ne pravi razliku – rekla je, ovoga puta sporije izgovarajući reči. – Rekao mi je da nisam prva crnkinja s kojom je bio.
– Kada vam je to rekao?
– Dok smo šaputali na jastuku, razumete? Neću da me odvučete na sud.
– Nisam ni rekao da hoću – pokušao je Klep da je razuveri, ali ona je samo postala još opreznija. Klep je uvideo da je naišao na nešto krupno, ali je nastavio hladne glave. – Mada sam siguran da će vam advokati za koje radim rado platiti da svedočite.
– Jel’ to po zakonu?
– Naravno da je po zakonu. Advokati plaćaju svedocima. Stručnjaci pozvani na svedočenje zarađuju čitavo bogatstvo. Još vam plate putne i sve ostale troškove.
– Koliko?
– Ne znam, ali možemo kasnije da popričamo o tome. Mogu li da vas pitam nešto, ovaj, krajnje delikatno?
– Što da ne? O čemu to još nismo govorili?
– Kada ste bili sa Setom, kakav je bio, znate već na šta mislim? Tada je imao šezdeset šest godina, a nekoliko godina kasnije je unajmio novu kućnu pomoćnicu, takođe crnkinju. To je bilo mnogo pre nego što se razboleo. Jeste da je bio stariji čovek, ali mi zvuči kao da je bio prilično energičan. Razumete li šta hoću da kažem?
– Bio je solidan. Mislim, za čoveka njegovih godina bio je prilično dobar. – To je rekla kao da ih je imala bezbroj, i to svih starosnih doba. – Stekla sam utisak da je samo hteo da se zatvori u sobu na nedelju dana i da za to vreme ima šta da kreše. Stvarno je ostavio utisak za jednog matorca, bilo da je crnac ili belac.

* * *

Vejd Lanijer je sedeo u restoranu kantri kluba kada mu je Klep ušao u trag. Svake nedelje ujutru je tačno u 7.45 otpočinjao je partiju golfa s trojicom istih prijatelja; odigrali bi osamnaest rupa, pri čemu bi zaradio više novca nego što bi izgubio, a onda bi nekoliko sati igrali poker uz pivo. Brzo je zaboravio i na karte i na pivo i samo je naterao Klepa da mu doslovce ponovi razgovor sa Džulinom Kid.
Većina onoga što je rekla neće biti prihvatljiva na sudu; međutim, zbog činjenice da ona može da svedoči pred porotom, kojoj će pred očima stalno biti njena boja kože, i da će im ispričati za tužbu za seksualno zlostavljanje, koju je podnela protiv Seta Habarda, belačka porota će lako poverovati da su se stari momak i Leti verovatno bavili bludnim radnjama. Porotnici će poverovati da je Leti uticala na njega, jer se do kraja zbližila s njim. Smatraće da je upotrebila svoje telo da bi joj ime dospelo u starčev testament. Lanijer to nije mogao da dokaže prosto zato što nije imao dokaza, ali je svakako mogao da maše time pred porotom i znatno utiče na njihovu odluku.
Otišao je iz kantri kluba i odvezao se u svoju kancelariju.

* * *

U ponedeljak rano ujutru Ijan i Ramona Dafo su krenuli na tročasovni put iz Džeksona do Memfisa da bi kasno pre podne doručkovali sa Heršelom. Njihov odnos se pogoršao, ali je došlo vreme da se zakopaju ratne sekire, bar je Ramona tako rekla. Na istoj su strani; glupo je da se prepucavaju i zaziru jedni od drugih. Našli su se u palačinkarnici i posle uvodnih nagvaždanja o pomirenju, Ijan se latio teškog naoružanja i spopao Heršela da se otarasi Stilmana Raša i njegove firme. Njihov advokat, Vejd Lanijer, daleko je iskusniji i, ako ćemo pravo, već se brinuo da će Raš biti samo smetnja na suđenju. Jeste on fin momak, ali se previše razmeće, previše je samouveren i kao takav samo će izgraditi nepovoljnu sliku kod porote. Lanijer ga je pažljivo posmatrao već više od četiri meseca i nimalo mu se nije dopadao. Rašu je glavni adut veliki ego, ali mu to ničemu ne služi kad nije bogzna kakav talenat. Advokat arogancijom može i dobiti ali i izgubiti slučaj, a Vejd Lanijer se pojeo od brige. Čak im je pretio i da će se povući iz slučaja zbog Raša.
Međutim, to nije sve. U prilog tome da njihovi advokati nisu istog ranga išlo je i to što mu je Ijan otkrio da postoji još jedan testament po kojem je Leti umalo dobila pedeset hiljada dolara. Nije pominjao imena zato što nije želeo da Stilman Raš zezne stvar. Heršel se zabezeknuo. Ali čekaj, jer prava poslastica tek sledi. Naime, Vejd Lanijer je nedavno pronašao crnkinju koja je tužila Seta za seksualno zlostavljanje.
Sve te Ijanove reči su govorile: Vidi šta radi moj advokat, pa ga uporedi sa svojim. Tvoj momak neće ostati u igri, Heršele. Lanijer se razume u taktike gerilskog ratovanja, a tvoj advokat je u poređenju s njim mladi istraživač. Hajde da udružimo snage. Lanijer čak nudi i pogodbu: ako se ujedinimo, otarasimo Raša i dopustimo mu da zastupa i nas i tebe, sniziće svoj deo na dvadeset pet procenata, koliko god da bude nagodba. On ima strategiju da iznudi dogovor, naročito zbog novih okolnosti, odnosno onoga što je njegov glavni istražitelj iskopao. Odabraće pravi trenutak i okomiće se na Džejka Brigansa, koji će se slomiti pod pritiskom. Pare će nam biti u rukama za nekoliko meseci!
Heršel neko vreme nije popuštao, ali se na kraju ipak dogovorio s Lanijerom da se tajno sastanu u Džeksonu.

* * *

Simion Lang je upravo završavao pasulj sa svinjskim mesom iz konzerve i četiri parčeta bajatog hleba kada se pojavio čuvar i kroz rešetke mu doturio neku pošiljku. – Uživaj u štivu – rekao mu je i otišao. Pisalo je da je poslato iz advokatske firme Harija Reksa Vonera.
Unutra se nalazilo pismo od advokata za Simiona, štićenika okružnog zatvora u Fordu, u kojem je sažeto saopšteno da je podnet zahtev za razvod braka. Imao je trideset dana na raspolaganju da odgovori.
Polako ga je pročitao. Čemu žurba? Uobičajeno okrutno i neljudsko ponašanje, preljuba, napuštanje, fizičko zlostavljanje. Stranica za stranicom optužbi, neke preuveličane, neke istinite. Kao da je sad to i bitno. Ubio je dva dečaka i zaglaviće u Parčmanu ko zna dokle. Život mu je završen. Leti je potreban neko drugi. Nije ga obišla otkako je u pritvoru, a po svoj prilici ga neće ni obići. Ni ovde ni u Parčmanu. Porša je svratila da mu se javi, ali se nije dugo zadržala.
– Šta to čitaš? – upitao je Deni s gornjeg kreveta. Deni mu je bio novi cimer, jer su ga uhvatili da vozi ukraden auto. Simionu je već dojadio. Više je voleo da živi sâm mada mu je s vremena na vreme bilo skoro prijatno da ima s kim da razmeni koju reč.
– Moja žena je upravo podnela zahtev za razvod – odgovorio je.
– Blago tebi. Ja ih imam već dve. Žene skroz pošize kad si u ćuzi.
– Kako god ti kažeš. Jesi ikad dobio zabranu prilaska?
– Jok, ali moj brat jeste. Kučka je ubedila sudiju da je opasan, a vala i jeste, pa je dobio zabranu prilaska kući i rečeno mu je da se od nje drži na odstojanju u javnosti. To mu nije smetalo. Ionako ju je zveknuo.
– Tvoj brat je ubio svoju ženu?
– Aha, ali je to i zaslužila. To ubistvo je bilo opravdano, ali porota to nije tako videla. Osudili su ga za drugostepeno ubistvo.
– Gde je on?
– U Angoli u Luizijani. Osuđen je na dva’es’ godina. I ti ćeš otprilike toliko da robijaš. Tako kaže moj advokat.
– Tvoj advokat?
– Jeste, pitao sam ga danas po podne kad smo se videli. Zna za tvoj slučaj, rekao je da ceo grad samo o tome priča, da se sav narod uzbunio. Kaže da će žena da ti se obogati od nekog testamenta, ali ti ćeš da truneš u ćuzi još dva’es’ godina. Do tada tih para više neće biti, a nije ni čudo pored svih novih prijatelja koje je stekla tvoja ženica. Jel’ to istina?
– Pitaj tog tvog advokata.
– A kako se tačno tvoja žena uvalila tom matorom u testament? Kaže da je za sobom ostavio dva’es’ i kusur miliona, a?
– Pitaj svog advokata.
– Da znaš i da ’oću. Brate, izvini, nisam hteo da te iznerviram.
– Nisam se iznervirao. Samo neću da pričam o tome, razumeš?
– Razumem, razumem. – Deni je uzeo neku knjigu u mekom povezu i počeo da čita.
Simion se protegao na donjem krevetu i ponovo krenuo od prve strane. Za dvadeset godina će imati šezdeset šest godina. Leti će do tada imati novog muža i mnogo bolji život. Imaće decu i unučiće, možda i praunučiće, a on neće imati ništa.
Neće se protiviti razvodu. Zaslužila je da ima sve. Možda će u zatvoru moći da vidi Marvisa.

32.

Osam dana posle tragedije, taman kad su sve priče o tome utihnule, a ljudi počeli da pričaju o drugim stvarima, nasred naslovne strane nedeljnog izdanja Ford kaunti tajmsa osvanula je priča koja je otvorila stare rane. Ispod naslova odštampanog debelim slovima – OKRUG OPLAKUJE BRAĆU ROSTON – bile su velike fotografije Kajla i Boa iz školskih godišnjaka. Ispod njih i ujedno ispod prevoja su bile fotografije njihovog slupanog automobila, kovčega dok su ih nosili u crkvu i njihovih školskih drugova koji su držali sveće na bdenju ispred srednje škole Klenton. Dimi Liju ništa nije promaklo. Njegove priče su bile duge i bogate detaljima.
Na drugoj strani se nalazila velika slika Simiona Langa, s licem u zavojima i flasterima, uhvaćenog dok je s lisicama izlazio iz zgrade suda prošlog četvrtka sa svojim zvaničnim advokatom, gospodinom Arturom Velčom iz Klarksdejla. U priči koja je propratila fotografiju nije se pominjao Džejk Brigans, prvenstveno zato što je Džejk zapretio Dimi i njegovom listu da će ih tužiti za klevetu ukoliko makar i indirektno napomenu da zastupa Simiona. Jeste bilo navedeno da postoji neka stara kazna za vožnju pod dejstvom alkohola, koja je još uvek na snazi od oktobra, ali se Dima nije udubljivao u to niti je nagovestio da kažnjavanje nije obavljeno po propisima. Bežao je od tužbi kao đavo od krsta i obično se brzo povlačio. Poruke u umrlicama su bile duge i srceparajuće. Objavljena je i priča iz srednje škole sa komentarima drugova iz odeljenja i nastavnika koji su za njih imali samo reči hvale. Prikazan je i ugao priče s mesta nesreće, što je bio intervju sa Ozijem u vidu iscrpnog policijskog izveštaja. I očevidac je imao štošta da kaže, pa su umetnuli i njegovu sliku. Roditelji nisu želeli da daju izjavu. Jedan od stričeva ih je zamolio da poštuju njihovu privatnost.
Džejk je do sedam ujutru pročitao svaku reč i već je bio iscrpljen. Preskočio je odlazak u Kofi šop, jer je bio umoran od beskrajnog razglabanja o tragediji. Poljubio je Karlu i pošao u kancelariju u pola osam nadajući se da će se baviti samo rutinskim poslovima. Cilj mu je bio da se veći deo dana bavi drugim slučajevima, a da Habardov ostavi malo po strani. Imao je pregršt klijenata čije je slučajeve trebalo hitno pogledati.
Malo posle osam sati pozvao ga je Stilman Raš i obavestio da je Heršel Habard upravo raskinuo ugovor s njim. Džejk ga je zamišljeno saslušao. S jedne strane, obradovao se što su šutnuli Stilmana zato što njemu nije ni bilo stalo do tog momka, ali mu je, s druge strane, smetalo što Vejd Lanijer toliko manipuliše ljudima. Dok je radio na svom jedinom velikom slučaju do tada, na suđenju Karlu Liju Hejliju, Džejk je vodio direktnu borbu protiv Rufusa Baklija, koji je tada bio priznat državni tužilac. Međutim, iako vešt u sudnici u kojoj je suvereno vladao, Bakli nije bio naročito pametan; nije bio lukav manipulator niti dovitljiv spletkaroš. Nije nimalo podsećao na Vejda Lanijera, koji kao da je uvek bio jedan korak ispred. Džejk je bio ubeđen da bi Lanijer uradio sve… lagao bi ako treba, varao, krao, zataškavao, sve bi učinio samo da dobije slučaj, a još je bio i iskusan, oštrouman i uvek je imao keca u rukavu. Džejku je Stilman bio potreban u sudnici da pravi greške i šepuri se pred porotom.
Džejk je zvučao tužno dok je razgovarao s njim i pritom nije glumio, ali je zaboravio na razgovor koji je trebalo da obavi u roku od sat vremena.

Porši je trebao neko da je smiri i uveri da će sve biti dobro. Već im je prešlo u naviku da zajedno piju kafu u 8:30, uvek u Džejkovoj kancelariji. Posle nesreće ih je neko četiri puta zvao i pretio im, ali su pozivi polako prestali. Zamenik šerifa je i dalje stražario oko kuće, sedeo u kolima na prilaznoj stazi, obilazio zadnja vrata noću, pa se porodica osećala sigurnije. Rostonovi su se držali hrabro i pribrano potiskujući sirova osećanja, bar zasada.
Međutim, ukoliko Simion reši da izađe na sud, čitav košmar će krenuti iz početka. Porša, Leti i ostali članovi porodice brinuli su da ne dođe do suđenja, jer bi u tom slučaju morali da se suoče s porodicom Roston na sudu. Džejk je sumnjao da će do toga ikada doći, a čak i da dođe, to će biti tek za godinu dana.
Već tri meseca je Džejk podsticao Leti da nađe posao, da se zaposli bilo gde. Na suđenju će porotnicima biti važno da li radi i da li se trudi da izdržava svoju porodicu, a ne da je penzionerka u četrdeset sedmoj godini i čeka da joj pare padnu s neba. Međutim, nijedan belac nije hteo da je zaposli u svom domaćinstvu kao pomoćnicu zbog repova koji su se vukli za njom. Bila je previše stara da radi u restoranima brze hrane, a koža joj je bila previše crna da bi radila u nekoj kancelariji.
– Mama se zaposlila – obznanila je Porša ponosno.
– Odlično. Gde?
– U predškolskoj ustanovi u okviru metodističke crkve čistiće tri puta nedeljno. Primaće minimalac, ali jedino to je našla.
– Jel’ zadovoljna?
– Pre dva dana je podnela zahtev za razvod, Džejk, a njenog prezimena se gnuša ceo grad. Sin joj je u zatvoru, kuća joj je puna rođaka lezilebovića, a tu je još i ćerka s dvoje neželjene dece. Majci nije lako. Nije baš presrećna što će za taj posao dobijati tri i po dolara na sat.
– Izvini što sam pitao.
Stajali su na balkonu, a vazduh je bio svež, mada ne previše hladan. Džejku se svašta vrzmalo po glavi, a već je popio galon kafe.
– Sećate li se Čarlija Pardjua, mog navodnog rođaka iz Čikaga? – upitala je. – Izašli smo s njim u
Klod pre dva-tri meseca.
– Naravno. Nazvala si ga nadriadvokatom kome je potreban novac za pogrebni zavod.
– Aha. Razgovarali smo telefonom. Rekao mi je da je našao nekog rođaka blizu Birmingema.
Nekog dedicu u staračkom domu koji se preziva Rajnds. Misli da nam je taj čovek možda rod.
– Ali zar taj Pardju ne juri novac?
– Svi oni jure novac. Uglavnom, nešto sam razmišljala da u subotu odem kod tog čoveka i postavim mu neka pitanja.
– Jel’ se i on preziva Rajnds?
– Da, Boaz Rajnds.
– U redu. Jesi li rekla to Lusjenu?
– Jesam i mislim da i on smatra da bi vredelo.
– Subota ti je slobodan dan. Ja tu nisam nadležan.
– Samo sam htela da znate. Ima još nešto, Džejk. Lusjen mi je rekao da okrug čuva neke prastare sudske spise u staroj crnačkoj školi Berli.
– Da, tako je. Jednom sam bio tamo, tražio sam neki dokument, ali ga nisam našao. Okrug tamo čuva mnogo bespotrebnih stvari.
– Iz koje godine su najstariji spisi?

Džejk se načas zamislio. Začuo se telefon negde izvan kancelarije. Na kraju je rekao: – Zemljišne knjige su još uvek u sudu zato što se koriste, ali je većina tih papira u suštini bezvredna – izvodi iz knjige venčanih, papiri o razvodima, izvodi iz knjige rođenih i umrlih, parnice, sudske presude i slično. Većinu toga treba pobacati, ali niko ne želi da uništi sudsku dokumentaciju bez obzira što je stara i sto godina. Čuo sam da ima transkripata sa suđenja još od pre Građanskog rata, sve sami rukopisi. Zanimljivi su ti spisi, ali oni danas nemaju posebnu vrednost. Šteta što ih požar nije sve uništio.
– Kada je bio požar?
– U svakom sudu bar jednom mora da izbije požar. Naš je znatno oštećen 1948. godine. Cela arhiva je uništena.
– Mogu li da prekopavam po starim dokumentima?
– Zašto? To je samo gubljenje vremena.
– Zato što volim istoriju sudstva, Džejk. Sate sam provela u sudu čitajući stare sudske spise i zemljišne knjige. Iz njih možeš svašta da naučiš o nekom mestu i njegovom stanovništvu. Jesi li znao da su 1915. godine obesili čoveka ispred suda samo mesec dana posle suđenja? Opljačkao je banku, pucao u nekoga, nije ga ni povredio, pobegao s dvesta dolara, ali su ga na kraju uhvatili. Odmah su ga osudili i obesili.
– Baš efikasno. Pretpostavljam da tad nije bilo pretrpanih zatvora.
– Niti preobimnog popisa sudskih rešenja. U svakom slučaju, očarana sam svim tim. Pročitala sam jedan stari testament iz 1847. godine kojim je neki belac razdelio svoje robove; pričao je koliko ih je voleo i poštovao, a onda ih je razdelio kao konje i krave.
– Zvuči poražavajuće. Nikada nećeš naći nekog Brigansa koji je imao roba. Bili smo presrećni što smo imali i kravu.
– Uglavnom, potrebna mi je pismena dozvola od člana advokatske komore za pristup arhivi. Tako nalaže zakon našeg okruga.
– To smatraj rešenim. Samo gledaj da odeš tamo posle radnog vremena. Još iskopavaš svoje korene?
– Nego šta. Tragam na sve strane. Rajndsovi su 1930. nestali bez traga i glasa kao da nikad nisu ni postojali i moram da otkrijem zašto.

* * *

Ko je hteo da ruča u Bejtsovoj bakalnici restoranu, dobio bi kombinaciju od četiri vrste povrća nasumično odabranog iz deset lonaca i kotlića koji su se pušili na ogromnom šporetu na plin. Gospođa Bejts je pokazivala izbor jela, zahvatala hranu, služila je i komentarisala puneći tanjire i pružajući ih mušterijama dok je gospodin Bejts radio za kasom i naplaćivao porciju po tri i po dolara, a u tu cenu su bili uključeni i ledeni čaj i kukuruzni hleb. Džejk i Hari Reks su jednom mesečno dolazili tu da ručaju i razgovaraju bez prisluškivanja znatiželjnika. Tu su obično dolazili ljudi sa sela, poljoprivrednici i nadničari na poljoprivrednim dobrima, a našao bi se i poneki drvoseča, tek da popravi prosek. Sve sami belci. I crnce bi bez problema uslužili, ali to se još nije desilo. Crnci su samo pazarili u prednjem delu, u bakalnici; štaviše, Tonja Hejli je tu pre tri godine kupila kesu povrća i baš se vraćala kući, koja i nije toliko blizu, kada su je oteli.
Dva advokata su se šćućurila oko malog stola daleko od ostalih gostiju. Sto se ljuljao, a stare

podne daske su škripale, dok se tačno iznad njih neujednačeno okretao klimav ventilator iako je još bila zima, jer se u čitavom lokalu osećala vlaga. Iz drugog ćoška je furuna grejala tu malu prostoriju, tako da je unutra bilo veoma prijatno. Hari Reks je počeo posle nekoliko zalogaja: – Dima je dobro odradio posao, bar za sebe. Taj momak voli ozbiljnu saobraćajnu nesreću koliko i advokati.
– Nisam baš lud od sreće što sam morao da mu pripretim, ali nam, eto, nije naneo nikakvu štetu. Bar ne veću od one koja je već načinjena. Hvala ti što si dovukao Artura Velča da odigra epizodnu ulogu.
– On je blesav, ali meni to ne smeta. Da samo znaš šta smo sve nas dvojica prošli zajedno. Jednom smo proveli dve noći u okružnom zatvoru kad je trebalo da budemo na fakultetu. Umalo smo izbačeni.
Džejk nije morao da ga podstiče da nastavi, ali nije mogao da se obuzda. – Što ste ležali u zatvoru?
Hari Reks je strpao u usta ogromnu količinu kelja i bacio se na priču: – Ma, otišli smo na produženi vikend u Nju Orleans, pa smo hteli da se vratimo na Ol Mis. Ja sam vozio, a pio sam i negde u okrugu Pajk smo se izgubili. Ugledao sam plava rotaciona svetla i rekao: – Sranje, Velče, sedaj za volan. Dolazi murija, a ja sam pijan. – Velč je na to rekao: – I ja sam se uletvio, seronjo, snalazi se kako znaš i umeš. – Međutim, kola su bila njegova, a mogu i sad pouzdano da tvrdim da nije bio pijan kao ja. Rekao sam mu: – Alo, bre, Velče, popio si samo nekoliko piva. Sad ću odmah da stanem, a ti da si dovukao guzicu za volan. – Plava svetla su nam se sve brže približavala. Rekao je: – Nema šanse. Pijan sam još od petka. Još imam i kaznu za vožnju u pijanom stanju. Matori će da me ubije ako mi cepnu još jednu. – Stisnuo sam kočnicu i zaustavio se na bankini. Plavci su bili tik iza nas. Zgrabio sam Velča, a tada je bio sitniji, i pokušao sam da ga premestim na vozačevo sedište, a on je načisto odlepio. Počeo je da se opire. Zgrabio je kvaku i ukopao se, pa nisam mogao da ga pomerim. E, onda sam ja pobesneo, pa sam mu zveknuo jedan bekhend. Tako sam ga odvalio preko nosa da nije znao gde se nalazi, pa se pustio na sekund. Onda sam ga zgrabio za kosu i prebacio ga, ali su kola imala ručni menjač o koji je zapeo. Izukrštali smo se, obojica besni; psovali smo i gurali se kao besne mačke. Stegao sam ga otpozadi oko vrata kao da ću da ga ugušim kada nam je patroldžija doviknuo kroz prozor: „Momci, ja se stvarno izvinjavam što vas ometam.”
– Nas dvojica smo se ukočili. U stanici je policajac razgovarao sa obojicom i utvrdio da smo podjednako pijani. To je bilo pre nego što su se pojavili ovi baloni za merenje promila i slična oprema. Eh, dobra, stara vremena. – Gucnuo je malo čaja, a zatim se obrušio na gomilicu pržene bamije.
– I? Šta se desilo? – najzad je upitao Džejk.
– Nisam hteo da pozovem oca, a Velč nije hteo da pozove svog. Neki advokat je došao u posetu svom klijentu u zatvoru i čuo za dvojicu pijanih studenata Ol Misa koji su se treznili u ćeliji i propuštali predavanja. Otišao je kod sudije, povukao veze i izvukao nas. Dekan nas je čekao za katedrom, zapretio nam je da će nas pobiti ili će bar da nas izbaci iz advokatske komore i pre nego što diplomiramo. S vremenom se na to zaboravilo. Dekan je znao da ću biti preveliki gubitak za komoru ukoliko me ne ubaci, pa nije digao ruke od mene.
– Naravno.
– Da ne pominjem da smo Velč i ja dugogodišnji drugari. Kakve smo sve džumbuse pravili. On će se pobrinuti za Simiona dok se ne završi ovo s testamentom, a onda ćemo ga se otarasiti. Taj lik ionako ima debelo da zaglavi, za njega niko ne može više ništa da učini.

– Hoće li to naneti veliku štetu našem slučaju?
Lusjen je, večiti pesimista, bio ubeđen da je šteta nenadoknadiva, ali Džejk nije tako razmišljao. Hari Reks je obrisao lice jeftinom papirnom salvetom i rekao: – Znaš već kako ide sa suđenjima, Džejk. Čim počne, sudija, advokati, svedoci i porotnici ostanu zaključani u istoj prostoriji, stisnuti kô sardine. Sve čuju, sve vide, čak i sve osećaju. Trude se da zaborave šta se dešava u spoljnom svetu, šta se desilo prošle nedelje, prošle godine. Potpuno su zaokupljeni onim što im se odvija pred očima i odlukama koje treba da donesu. Osećaj mi kaže da neće razmišljati o Simionu Langu i Rostonovim momcima. Leti svakako nema nikakve veze s tom tragedijom. Daje sve od sebe da se otarasi Simiona, koji će ionako da otputuje na duže vreme. – Zatim kratka pauza za veliki gutljaj čaja i zalogaj kukuruznog hleba. – Sad te to brine, ali za mesec-dva više neće. Porotnici će se toliko upiljiti u testament Seta Habarda da neće imati kad da misle o saobraćajnoj nesreći.
– Ipak, mislim da je neće zaboraviti tako lako. Vejd Lanijer će biti tu da ih podseća.
– Jel’ još uvek planiraš da burgijaš kod Etlija za promenu mesta suđenja?
– To mi je plan. Naći ćemo se u petak na njegovom tremu, na moj zahtev.
– To je loš znak. Ako želi da svratiš, samo izvoli, ali ako moraš da ga pitaš, onda to verovatno neće dobro proći.
– Ne znam. Video sam ga u crkvi u nedelju i pitao me je kako se borim. Činilo mi se da je krajnje zabrinut i čak voljan da priča o slučaju posle bogosluženja. Baš sam se iznenadio.
– Da ti kažem nešto o Etliju, Džejk. Znam da si blizak s njim, odnosno da si mu blizak koliko to jedan advokat može da bude, ali tu postoji i mračna strana. On je stara škola, oličenje starog Juga; ima tu i starih porodičnih veza i tradicije. Kladim se da se duboko u duši zaprepastio što je belac porodičnu ušteđevinu ostavio crnkinji. Možda ćemo jednog dana shvatiti zašto je Set Habard to tako uradio, možda i nećemo, ali bez obzira na razlog, Rubenu Etliju se to nimalo ne dopada. Sve što ima nasledio je od svojih predaka. Njegova porodica je držala robove, Džejk.
– Ma da, ali pre hiljadu godina. Pa i Lusjen ih je imao.
– Jeste, ali Lusjen je lud čovek. On je odavno odlutao iz stada. On se ne računa, za razliku od Etlija, pa ne očekuj da ti stari sudija čini bilo kakve usluge. Pošteno će voditi suđenje, ali se kladim da je u duši na drugoj strani.
– Preostaje nam da tražimo pošteno suđenje.
– To da, ali pošteno suđenje u drugom okrugu bolje zvuči nego pošteno suđenje u ovom ovde.
Džejk je otpio gutljaj i javio se gospodinu koji je prošao. Nagnuo se i rekao: – Svejedno moram da podnesem zahtev za promenu mesta. Tako ćemo dobiti argument za raspravu po uloženoj žalbi.
– Svakako. Samo ga ti podnesi. Videćeš da ti Etli neće izmestiti suđenje.
– Zašto si tako siguran?
– Zato što je starac lošeg zdravlja i prosto ne želi da se vozika sto pedeset kilometara svakog dana. Još uvek je predsedavajući sudija, Džejk, bez obzira na to gde se odvija suđenja. Etli ti je malo i lenj, kao i većina sudija, i hoće da mu se ovaj spektakl odvija upravo ovde, u njegovoj sudnici.
– Da budem iskren, i ja bih to najviše želeo.
– Njegov radni dan se inače sastoji od sporazumnih razvoda i glavna preokupacija mu je ko će da dobije šerpu, a ko lonac. Kao i svaki drugi sudija, on hoće ovaj slučaj i hoće ga u svom mestu. Možemo da proberemo porotu i ovde, Džejk. Uveren sam.
– Mi?
– Naravno. Ne možeš to da obaviš sâm. To smo dokazali na suđenju Hejliju. Dobar si ti u sudnici,

ali slučaj smo dobili zahvaljujući meni i mojoj visprenosti.
– Jel’? Nešto se ne sećam da je tako bilo.
– Samo ti meni veruj, Džejk. Hoćeš malo pudinga od banane?
– Naravno, što da ne?
Hari Reks se odgegao do pulta i platio dve porcije deserta u dvema plastičnim čašama koje je gazdarica napunila ne štedeći. Pod je podrhtavao pod njegovom težinom dok se vraćao za sto, a stolica samo što se nije raspala kada se strovalio na nju. Punih usta je rekao: – Sinoć me je zvao Vili Trejnor. Hoće da zna šta misliš o kući.
– Sudija Etli mi je rekao da je ne kupujem, pogotovu ne sada.
– Kako, moliću?
– Čuo si me.
– Nisam znao da se uvaženi sudija razume i u nekretnine.
– Smatra da se to ne bi povoljno odrazilo na trenutne okolonosti. Narod će se zapitati odakle meni odjednom tolike pare da kupim tako skupu staru kuću, pa će pomisliti da sam ih verovatno maznuo od Seta.
– Kaži ti Etliju da jede ono što se ne jede. Otkad je on nadležan i za tvoje lične stvari?
– O, nadležan je on, i te kako. On mi odobrava honorare.
– Ma, to je čisto sranje. Slušaj, Džejk, kaži tom matorom prdonji da ne gura nos gde mu nije mesto i da gleda svoja posla. Zeznućeš stvar ako ne uzmeš tu kuću, jer ćeš do kraja života žaliti zbog toga, kao i draga Karla. Poješćete se što je niste kupili.
– Ne možemo da priuštimo mi toliki luksuz.
– Ne možete vi da priuštite da je ne kupite. Takve kuće se više ne grade, Džejk. Još Vili hoće da je baš vi uzmete.
– Onda mu kaži da spusti cenu.
– Već je ispod tržišne vrednosti.
– To nije dovoljno.
– Vidi, Džejk, evo dogovora. Viliju je potreban novac. Ne znam šta je namerio, ali se iz aviona vidi da je presušio. Može da snizi sa dvesta pedeset na dvesta dvadeset pet. To ti je džabe, Džejk. Dođavola, ja bih je kupio samo kad bi moja žena htela da se preseli.
– Onda treba da nađeš drugu ženu.
– Da znaš da razmišljam o tome. Slušaj, tupadžijo, evo šta ću da uradim za tebe. Toliko si zamrsio onaj svoj slučaj požara da ga nikad nećeš rešiti. A zašto? Zato što si sam sebi klijent, a lepo su nas učili na fakultetu da je advokat koji zastupa sâm sebe budala. Jel’ tako?
– Tako nekako.
– Dakle, ja ću preuzeti taj slučaj. Neću da ti naplatim i srediću ti to. Koje osiguravajuće društvo je u pitanju?
– Osiguranje od požara i nezgoda.
– Ti zajebani kučkini sinovi? Pa gde nađe kod njih da otvoriš polisu, majke ti?
– Hoćeš ti da mi pomogneš ili da mi soliš pamet?
– Dobro de. Šta su ti na kraju ponudili?
– Odštetu od sto hiljada. Pošto smo kuću platili samo četrdeset hiljada, osiguravajuća kompanija tvrdi da je u vreme požara vredela sto hiljada. Sačuvao sam sve priznanice, fakture, račune izvođača radova, sve, i mogu da dokažem da smo u tu kuću uložili bar još pedeset hiljada. Od tada su prošle

već tri godine. Uz to joj je porasla i cena na tržištu. Pozdano tvrdim da je kuća vredela sto pedeset hiljada kada je izgorela. Kompanija pak ne odstupa od svog stava, pa izgleda da se naš znoj ne računa.
– A tebe je to iznerviralo?
– Kako da me ne iznervira!
– Eto, vidiš! Previše si emotivno upleten u taj slučaj da bi trezveno rasuđivao. Klijent ti je budala.
– E, baš ti hvala.
– Nema na čemu. Kolika ti je hipoteka?
– Hipoteke, ima ih više. Isplatio sam zajam i uzeo nov kad smo završili renoviranje. Prva hipoteka je osamdeset hiljada, a druga je malo manje od petnaest.
– Znači, Osiguranje od požara i nezgoda navodi taman toliku sumu da možeš da otplatiš obe hipoteke.
– U principu da, ali opet bismo ostali praznih šaka.
– Dobro, obaviću nekoliko telefonskih razgovora.
– Kakvih razgovora?
– Razgovora za nagodbe, Džejk. To ti je umetnost pregovaranja. Treba još mnogo da učiš. Ima malo da isprašim pete tim propalicama, tako da već danas do pet sati neće znati gde se nalaze. Sredićemo taj slučaj, uzećemo te pare, za tebe, za mene ništa, onda ćemo potpisati ugovor sa Vilijem za kuću Hokatovih, a u međuvremenu ćeš ti da kažeš uvaženom Rubenu Etliju da ne jede ono što se ne jede.
– To da mu kažem?
– Nego šta ćeš.

33.

Naprotiv, Džejk nije izustio nijednu reč koja bi i izdaleka izražavala nepoštovanje. Smestili su se na trem tog vetrovitog ali toplog martovskog popodneva i prvih pola sata pričali o dvojici sinova sudije Etlija. Rej je bio profesor na pravnom fakultetu univerziteta u Virdžiniji i vodio je miran, ostvaren život, bar zasad. Forest, mlađi sin, nije u tome uspeo. Obojica su otišla na istok u internat, pa ih je zato slabo ko u Klentonu poznavao. Forest se lečio od zavisnosti, što je njegovom ocu teško palo i što i dan-danas ne može da preboli, pa je za prvih dvadeset minuta sljuštio dva viskija.
Džejk je sebi podesio brzinu. Kada je osetio da je pravi trenutak, rekao je: – Mislim da nam je izbor porote ugrožen, sudija. Ko god čuje prezime Lang, zgrozi se i nema šanse da Leti dobije pošteno suđenje.
– Tom osuđeniku je davno trebalo oduzeti dozvolu, Džejk. Čujem da ste mu ti i Ozi stopirali kaznu za vožnju pod dejstvom alkohola. To mi se nimalo ne sviđa.
Džejka je to žacnulo, pa je uzdahnuo. Ruben Etli kao predsednik suda nije imao nikakvu nadležnost nad slučajevima vožnje u pijanom stanju u tom okrugu mada je, kao i uvek, smatrao da je i to njegov posao.
Džejk je na to rekao: – To nije tačno, sudija, ali znajte da bi Simion Lang vozio i da nije imao dozvolu. Važeća dozvola takvim ljudima nije bitna. Ozi je jednog petka uveče pre tri meseca postavio blokadu na putu. Šezdeset procenata crnaca nije imalo dozvolu, ali ni četrdeset posto belaca.
– Ne uviđaš koliko je to važno – odvratio je sudija Etli, ali se videlo da ionako neće dopustiti Džejku da mu to razjašnjava. – Još u oktobru su ga uhvatili da vozi pijan. Da je taj slučaj obrađen po propisima i kroz sudske postupke, Simion više ne bi imao vozačku dozvolu. Postoji prilično velika verovatnoća da zbog toga ne bi vozio ni one noći u utorak prošle nedelje.
– Ja nisam njegov advokat, sudija. Ni sada, niti sam to onda bio.
Obojica su zazveckali kockicama leda u čaši i ćutali neko vreme. Sudija Etli je otpio gutljajčić i rekao: – Podnesi zahtev za promenu mesta ako hoćeš. Ne mogu da ti zabranim.
– Voleo bih da se taj zahtev ozbiljno razmotri. Stekao sam utisak da ste vi već zauzeli stav.
Okolnosti su se promenile.
– Ja sve shvatam ozbiljno. Uvidećemo mnogo toga kada budemo birali porotu. Ako se ispostavi da ti ljudi mnogo znaju o slučaju, napravićemo pauzu, pa ćemo to da rešimo. Mislio sam da sam ti to već objasnio.
– Jeste, gospodine, objasnili ste mi.
– Šta se dogodilo s našim drugom, Stilmanom Rašom? U ponedeljak mi je poslao faks kojim me je obavestio da više ne zastupa Heršela Habarda.
– Dobio je otkaz. Vejd Lanijer je mesecima pleo mrežu i uspeo da ubedi njegove klijente da pređu u njegov tabor. Izgleda da je postigao cilj.
– Nije to veliki gubitak. Jedan advokat manje da se bakćemo s njim. Nikad nisam bio oduševljen Stilmanom.
Džejk se ujeo za jezik i uzdržao se od komentara. Ako je uvaženi sudija želeo da se otarasi jednog

advokata, Džejk će se svakako složiti s njim. Međutim, imao je predosećaj da je ta tema zaključena.
– Jesi li upoznao onog momka iz Klarksdejla, Artura Velča? – upitao je sudija Etli.
– Nisam, gospodine. Samo znam da je prijatelj Harija Reksa.
– Jutros smo razgovarali telefonom i rekao mi je da će zastupati gospodina Langa i u brakorazvodnoj parnici mada tu nema mnogo posla. Kaže da će njegov klijent pristati na sve kako bi se to okončalo. Kao da mu išta drugo i preostaje. S obzirom na optužbe i visinu kaucije, neće taj skorije izaći.
Džejk je klimao glavom. Artur Velč je radio sve po nalogu Harija Reksa, a Hari Reks je već obavestio Džejka o svemu tome.
– Hvala vam što ste odobrili zabranu prilaska – rekao je Džejk. – To je svakako bio upečatljiv detalj u novinama.
– Malo mi je glupo da se čoveku koji je u zatvoru, u kome će ostati ko zna koliko, zabrani da prilazi svojoj ženi i deci, ali opet, nema baš uvek smisla ono što ja radim.
Istina, pomislio je Džejk, ali nije ništa rekao. Posmatrali su kako se trava povija na vetru i kako se lišće prepušta treperavim vazdušnim strujama. Sudija Etli je pijuckao i razmišljao o onome što je upravo rekao. Promenio je temu: – Ima li nekih vesti o Ensilu Habardu?
– Nikakvih, u celini uzev. Do sada smo potrošili trideset hiljada dolara i još ne znamo da li je živ. Istražitelji, doduše, sumnjaju da jeste, uglavnom stoga što ne mogu da nađu dokaz da je umro. Ipak, nastavljaju potragu.
– Neka tako i ostane. Ne bih da započinjem suđenje dok ne bude nečeg konkretnog.
– Zaista bi trebalo da ga odložimo za još nekoliko meseci, sudija, dok ne završimo potragu.
– I dok ljudi malo zaborave tragediju Rostonovih.
– Da, i to.
– Iznesi to na ročištu 20. marta. Razmotriću.
Džejk je duboko uzdahnuo i rekao: – Sudijo, moram da angažujem konsultanta za sastavljanje porote za suđenje.
– Šta je to konsultant za sastavljanje porote?
Džejka to pitanje nije iznanedilo. Konsultanti za sastavljanje porote nisu postojali u vreme kada je sudija žario i palio još kao advokat, a on ionako nije mario za novotarije. Džejk mu je objasnio: – To je stručnjak koji radi više stvari. Prvo će da izvrši demografsko istraživanje okruga i analizira ga u svetlu našeg slučaja da bi stvorio model porotnika. Zatim će da obavi anketu telefonom služeći se opštim imenima ali i sličnim činjenicama da bi procenio reakcije javnog mnjenja. Čim dobijemo uži izbor, ispitaće sve u vezi s potencijalnim porotinicima, naravno, s distance. Kada započne proces odabira, on će u sudnici pratiti izbor. Ti ljudi umeju savršeno da protumače govor tela i slično, a kad počne suđenje, svakodnevno će dolaziti u sudnicu da proučava ponašanje porotnika. On će znati kojim se svedocima može verovati, a kojima ne, i kojoj strani je porota naklonjena.
– Dobro je to. Koliko to košta?
Džejk je stegnuo zube i procedio: – Pedeset hiljada dolara.
– Odgovor je ne.
– Gospodine?
– Ne. Neću odobriti trošenje tolikih sredstava iz budžeta testamenta. Meni to zvuči kao bacanje para.
– To je danas standardna procedura na ovakvim suđenjima, sudijo.

– Prosto je nesavesno izdvojiti toliki novac. Biranje porote je posao advokata, Džejk, a ne nekog tamo pomodarskog konsultanta. Kad sam ja bio advokat, uživao sam u izazovu da čitam misli, proučavam govor tela potencijalnih porotnika i odabiram one prave. Za to sam stvarno imao talenta, Džejk, ako to čovek uopšte može da kaže za sebe.
Da, gospodine, pomislio je Džejk. Kao u slučaju jednookog sveštenika.

* * *

U sudijino vreme, to jest pre trideset godina, mladog Rubena Etlija je Prva ujedinjena metodistička crkva Klentona angažovala da je zastupa u jednoj parnici. Zapravo, tužbu je podneo sveštenik Pentekostalne crkve koji je došao u grad da malo rasplamsa strast fanatičnih vernika na godišnjem festivalu Jesenje buđenje vere. Deo njegovog redovnog programa bio je obilazak ostalih većih crkava u gradu i isterivanje zlih duhova na njihovim ulaznim stepenicama. On i šačica njegovih fanatičnih sledbenika tvrdili su da starije, staloženije kongregacije kvare Reč Božju i plaćaju otpadnicima od vere da pređu na njihovu stranu i služe kao utočište nazovihrišćanima, koji su, u najboljem slučaju, mlaki vernici. Bog mu je naredio da prozove ove jeretike na njihovoj teritoriji, pa su se tako svakog popodneva tokom nedelje Buđenja vere on i njegova mala banda zavlačili u brojne crkve da bi držali propovedi i uzburkali već ostrašćenu masu. Metodisti, prezbiterijanci, baptisti i episkopalci su ih uglavnom igrnorisali. Jedan od njihovih sveštenika je jednom prilikom propovedao u metodističkoj crkvi i pošto se zaneo i čvrsto zatvorio oči, izgubio je ravnotežu i pao niz osam mermernih stepenika. Opasno se povredio i zadobio oštećenje mozga. Tom prilikom je izgubio desno oko. Godinu dana kasnije (1957) podneo je tužbu protiv te crkve zbog nepažnje i nemara. Tražio je odštetu od pedeset hiljada dolara.
Ruben Etli je bio besan zbog te tužbe i rado je prihvatio da brani crkvu, i to bez ikakve nadoknade. On je bio čovek od vere i smatrao je svojom hrišćanskom dužnošću da brani hram Božji od tako besmislenih optužbi. Tokom izbora porote arogantno je izgovorio svoju čuvenu rečenicu, obraćajući se sudiji: – Dajte mi prvih dvanaest.
Sveštenikov advokat je mudro pristao, pa je prvih dvanaest položilo zakletvu i zauzelo mesta u pregratku za porotu. Advokat je dokazao da su prednje stepenice crkve bile u lošem stanju i godinama zapuštene. Bilo je pritužbi, itd. Ruben Etli se šetao tamo-amo po sudnici sav nadmen, hvalisav i gnevan što je takva tužba uopšte podneta. Porota je posle dva dana dala svešteniku četrdeset hiljada dolara, što je bila rekordna suma odštete za okrug Ford. Advokatu Etliju su to godinama prebacivali i ismevali ga dok nije izbaran za sudiju.
Kasnije je otkriveno da su petorica od tih prvih dvanaest porotnika bili takođe pentekostalci, vrlo nezgodni ljudi i opasno naklonjeni Kju kluks klanu. Svaki advokat bi prilikom i najpovršnijeg istraživanja otkrio tu činjenicu. I posle trideset godina se ono „Dajte mi prvih dvanaest” često moglo čuti s podsmehom među advokatima dok pregledaju spiskove potencijalnih porotnika čekajući u glavnoj sudnici.
Jednooki sveštenik je kasnije izabran za državnog senatora, a kako je obavljao tu funkciju sa onakvim oštećenjem mozga – ne zna se.
Džejk je rekao: – Siguran sam da će Vejd Lanijer naći konsultanta za sastavljanje porote. On ih uvek angažuje. Ja samo pokušavam da izjednačim snage na bojnom polju. To je sve.
– Jesi li angažovao tako nekog na suđenju Hejliju? – upitao je sudija Etli.

– Nisam, gospodine. Za to suđenje sam dobio devet stotina dolara, sudija. Do njegovog ishoda više nisam imao da platim ni račun za telefon.
– Ali je ipak presuđeno u korist tvog branjenika. Počinju da me brinu troškovi za vođenje ovog sudskog spora.
– Vrednost imovine iznosi dvadeset četiri miliona, sudija. Nismo potrošili ni procenat ukupne sume.
– Da, ali koliko brzo se troši taj novac neće dugo ni da potraje.
– Ne pumpam ja sumu.
– Ne dovodim ja u pitanje tvoj honorar, Džejk, ali već plaćamo računovođama, proceniteljima, Kvinsu Landiju, tebi, istražiteljima, zapisničarima, a sada još i veštacima koji će da svedoče na suđenju. Shvatam ja da mi to moramo da radimo zato što je Set Habard bio dovoljno lud da napravi ovakav testament. Znao je da će se oko ovoga dići velika prašina, ali je bez obzira na sve naša dužnost da zaštitimo njegovu imovinu. – Rekao je to kao da novac daje iz sopstvenog džepa. Ton mu je bio potpuno bezosećajan, pa se Džejk setio upozorenja Harija Reksa.
Duboko je uzdahnuo i pustio da zasad ostane na tome. Posle dva udarca – dva nepostignuta cilja, promene mesta suđenja i angažovanja konsultanta za porotu – Džejk je odlučio da stanje zasada ostane takvo kakvo je; pokušaće ponovo nekog drugog dana. Mada to i nije bilo važno, jer je sudija Etli odjednom zahrkao.

* * *

Boaz Rajnds je živeo u tužnom, oronulom staračkom domu na kraju auto-puta na pravcu sever–jug, koji vodi iz Pel Sitija u Alabami i ka njemu. Posle četvorosatne vožnje ispunjene zaobilaženjima, pogrešnim skretanjima i ćorsokacima, Porša i Leti su pronašle to mesto u subotu posle ručka. Pošto je razgovarao s nekim daljim rođakom iz Čikaga, Čarli Pardju je uspeo da uđe u trag Boazu. Čarli se zaista trudio da stalno bude u kontaktu sa svojom najnovijom i najdražom rođakom. Izgledi za profitabilnost pogrebnog zavoda su sa svakim danom bili sve veći, tako da se bližio trenutak da se baci na posao.
Boazovo zdravlje je bilo loše i jedva je čuo. Bio je u invalidskim kolicima, ali nije mogao sam da ih pokreće. Izvezli su ga napolje na betonski ispust i ostavili ga tu da ga dve gospođe ispituju. Boaz se zaista obradovao što mu je neko došao u posetu. Te subote, izgleda, nije bilo drugih posetilaca. Rekao je da je rođen u okolini Tupela, „otprilike” 1920. godine, da mu se majka zvala Rebeka a otac Monro Rajnds. To bi značilo da ima oko šezdeset osam godina, što ih je zaprepastilo. Izgledao je mnogo starije, jer mu je kosa bila bela kao sneg, a oko staklastih očiju su mu se širili talasi dubokih bora. Rekao je da ima slabo srce i da je nekada mnogo pušio.
Porša mu je objasnila da ona i njena majka pokušavaju da naprave porodično stablo i da ima izgleda da su mu rod. Na to se nasmešio, pa se videlo da je krezub. Porša nije ni očekivala da nađe izvod iz matične knjige rođenih Boaza Rajndsa u okrugu Ford, svesna da je evidencija vođena krajnje nedosledno. Rekao je da ima dva sina, da su obojica preminuli i da mu je supruga umrla još pre mnogo godina. Nije znao da li ima unučiće. Niko ga nikada nije obišao. Sudeći po izgledu tog doma, lako se moglo zaključiti da Boaz nije jedini zaboravljen stanar.
Govorio je polako, povremeno zastajkivao da bi se počešao po glavi pokušavajući da se priseti nečega. Posle deset minuta postalo im je jasno da boluje od demencije. Život mu je bio izuzetno

težak, skoro surov. Roditelji su mu bili nadničari koji su lutali trbuhom za kruhom po čitavom Misisipiju i Alabami, vukući sa sobom mnogočlanu porodicu – sedmoro dece – od jednog polja pamuka do drugog. Sećao se da je brao pamuk još kao petogodišnjak. Nikada nije pohađao školu, jer se porodica nikada nije dugo zadržavala na jednom mestu. Živeli su u straćarama i šatorima, a ni glad im nije bila strana. Otac mu je umro mlad i sahranjen je iza crnačke crkve blizu Selme. Majka mu se posle toga spanđala sa čovekom koji ih je tukao. Boaz i jedan njegov brat su pobegli i više nikada se nisu vratili.
Porša je beležila dok mu je Leti nenametljivo i blago postavljala pitanja. Boazu je godilo što mu neko posvećuje pažnju. Jedan od negovatelja im je doneo ledeni čaj. Nije mogao da se seti imena babe i dede; nije se sećao ničega u vezi s njima. Mislio je da su živeli u Misisipiju. Leti mu je pomenula nekoliko imena, sva iz familije Rajnds. Boaz bi se nasmešio, klimnuo glavom, a onda bi priznao da ne poznaje tu osobu. Međutim, kada je izgovorila „Silvester Rajnds”, neprekidno je klimao glavom neko vreme i konačno rekao: – To mi je stric. Silvester Rajnds. On mi je rođak sa očeve strane.
Silvester je rođen 1898, a umro je 1930. godine. Imao je trideset hektara koje je njegova supruga napismeno predala Klionu Habardu, Setovom ocu.
Ako je Monro Rajnds, Boazov otac, Silvesterov rođak, onda on zapravo i nije Boazov rođeni stric. Kako bilo, budući da su istraživale nepredvidiva grananja stabla Rajndsovih, nisu htele da ga ispravljaju. Bile su previše uzbuđene što su dobile tu informaciju. Leti je verovala da je njena majka Lois Rajnds i da je Lois Silvesterova ćerka, pa je bila nestrpljiva da to i dokaže. Zato je upitala: – Silvester je imao neku zemlju, zar ne?
Klimnuo je glavom kao i svaki put, a potom se osmehnuo. – Čini mi se da jeste. Valjda jeste.
– Jeste li vi i vaša porodica ikada živeli na njegovom imanju?
Počešao se po glavi. – Valjda. Jesmo, kada sam bio mali. Sad se sećam, brali smo pamuk na stričevom imanju. Sećam se toga. I stalno su se svađali kad je trebalo da nam plate za pamuk. – Protrljao je usne i promrmljao nešto.
– Znači, raspravljali su se. Šta se onda desilo? – upitala je Leti blago.
– Otišli smo na neku drugu farmu, ne znam gde ono beše. Radili smo svuda redom.
– Sećate li se možda da li je Silvester imao dece?
– Svi imaju decu.
– Sećate li se Silvesterove dece?
Boaz se češao i toliko se zadubio u razmišljanje da je na kraju zadremao. Leti mu je onda nežno protresla ruku i ponovila pitanje: – Boaze, da li se sećate Silvesterove dece?
– Odgurajte me tamo, na sunce – rekao je pokazujući ka mestu na ispustu koje nije bilo u senci. Odvezle su ga tamo i premestile svoje stolice. Sedeo je što je uspravnije mogao, podigao pogled ka suncu i zatvorio oči. Čekale su. Najzad je progovorio: – Ne znam za to. Benson.
– Ko je bio Benson?
– Taj čovek nas je tukao.
– Da li se sećate devojčice po imenu Lois? Lois Rajnds?
Naglo je okrenuo glavu prema Leti i rekao brzo i razgovetno: – Sećam se. Sad sam se setio. Ona je bila Silvesterova ćerkica i oni su imali zemlju. Lois. Mala Lois. To nije bilo baš uobičajeno, znate, da obojeni ljudi imaju veliko imanje, ali sad se sećam. U početku je sve bilo dobro, a posle su počele svađe.

Leti je na to rekla: – Mislim da je Lois moja majka.
– Ne znaš tačno?
– Ne, ne znam. Umrla je kada sam imala tri godine, a posle me je neko usvojio. Ali ja sam od Rajndsovih.
– I ja sam. Oduvek sam bio – rekao je, pa su se nasmejale. Onda se rastužio i rekao: – Sada nema nigde nikoga od njih. Svako je otišao na svoju stranu.
– Šta se desilo sa Silvesterom? – upitala je Leti.
Odjednom je delovao iznureno. Malo je promenio položaj i kao da je trpeo užasan bol. Nekoliko minuta je teško disao i činilo se da je zaboravio pitanje. Pogledao je dve žene pred sobom kao da ih vidi prvi put u životu, a zatim je obrisao nos rukavom. Zatim se vratio priči: – Otišli smo odatle. Ne znam. Kasnije sam čuo da je nešto pošlo naopako.
– Da ne znate šta? – Poršina olovka se nije pomerala.
– Ubili su ga.
– Ko ga je ubio?
– Belci.
– Zašto su ga ubili?
Ponovo je odlutao i kao da nije čuo pitanje. Usledilo je: – Ne znam. Mi smo otišli. Sada se sećam Lois. Kako je to bila ljupka devojčica. Benson je bio čovek koji nas je tukao.
Porša se zapitala da li je išta od onoga što im je ispričao verodostojno. Oči su mu bile zatvorene, a uši su se pomerale kao da ima neki napad. Uporno je ponavljao: – Benson, Benson.
– A taj Benson se oženio vašom majkom?
– Čuli smo samo da su ga sredili neki belci.

34.

Džejk nije znao šta će pre od posla kada je začuo lako prepoznatljiv zvuk ugibanja već izlizanih drvenih stepenica pod težinom poznatog debeljka. Duboko je udahnuo, sačekao, a zatim posmatrao kako se vrata naglo otvaraju bez i najblažeg nagoveštaja učtivog kucanja. – Dobro jutro i tebi, Hari.
– Jesi čuo za one Vajtsajdove što žive kod jezera? – upitao je brekćući i strovalio se u fotelju.
– Sećam ih se kao kroz maglu. Što pi…?
– To ti je, brate, gomila ludaka da luđih nema. Prošlog vikenda je gospodin Vajtsajd uhvatio svoju ženu u krevetu s jednim od zetova, pa sad odjednom imam dva razvoda. Pre toga je jedna od njihovih ćerki podnela zahtev za razvod, pa imam i to. Tako da sad imam…
– Dosta, Hari, stvarno me ne zanima. – Džejk je znao da priča može da se nastavi unedogled.
– Jao, izvini, molim te. Došao sam, jer su sad svi oni u mojoj kancelariji. Počeli su da se biju i grebu, pa smo morali da pozovemo nadležne. Muka mi je od klijenata, od svih njih. – Obrisao je čelo rukavom. – Da nemaš bad lajt?
– Ne. Imam kafu.
– E, to je poslednje što mi treba. Jutros sam razgovarao s tvojom kompanijom za osiguranje, nude ti sto trideset pet hiljada. Prihvati tu ponudu, važi? Odmah.
Džejk je mislio da se šali i umalo se nasmejao. Kompanija je zamrzla ponudu na sto hiljada dolara i nije je menjala godinama. – Ti to ozbiljno?
– Da, najozbiljnije, dragi moj klijentu. Uzmi te pare. Moja sekretarica već kuca ugovor o saglasnosti s nagodbom. Dostaviće ti ga do podneva. Prihvati ponudu i nateraj Karlu da ga potpiše, pa gledaj da mi potpisane papire doneseš u kancelariju. Važi?
– Važi. Kako si uspeo?
– Eh, dečko moj, sad ću da ti objasnim kako si sjebao stvar. Pokrenuo si taj slučaj pred Okružnim sudom i tražio porotu zato što si posle Hejlijevog suđenja dopustio da te ponese ego, pa si valjda umislio da će se svaka osiguravajuća kompanija plašiti da se sukobi s tobom, čuvenim Džejkom Brigansom, pred porotom u okrugu Ford. Video sam to. I drugi su videli. Tužio si ih da bi dobio odštetu i računao si da ćeš dobiti dobru presudu, uzeti velike dobre pare i postići gol na terenu građanskog prava. Poznajem te i znam da si tako razmišljao, poricao ti to ili ne. Pošto tvoja osiguravajuća kompanija nije ni trepnula, svako je zauzeo svoju busiju, problem je postao lične prirode, a godine su prošle. Ovaj slučaj je trebalo sagledati iz novog ugla, a za to je bio potreban neko kao što sam ja, ko zna kako osiguravajuće kompanije razmišljaju. Pored toga, rekao sam im da ću navesti sud da povuče i odbaci tužbu i da ću je ponovo podneti Kancelarskom sudu, gde ja u velikoj meri proveravam popis predmeta i sve ostalo. Ostali advokati ne bi baš voleli da mi izađu na crtu u Kancelarskom sudu u ovom okrugu. Tako smo se malo koškali, ćuškali i svađali i na kraju sam ih pričepio za sto trideset pet hiljada. Izaći će ti to na sto četrdeset, ja ti neću naplatiti zato što je takav bio dogovor, tako da ćeš ponovo stati na noge. Ja ću lepo da pozovem Vilija i reći ću mu da ćete ti i Karla platiti dvesta dvadeset pet somića za kuću Hokatovih.
– Polako, Hari. Jedva da sastavljam kraj s krajem i sa ovih svojih četrdeset hiljada u džepu.

– Daj, ne seri, Džejk. Štrpkaš od testamenta trideset hiljada mesečno.
– Pa ne baš, a ostatak honorara se potroši u međuvremenu. Trebaće mi bar godinu dana da zaključim ovaj slučaj. Isto kao s Hejlijem.
– E, za ovaj ti bar plaćaju.
– To jeste. Zaista cenim što si upotrebio svoje neverovatne veštine da mi središ tužbu zbog požara. Hvala ti, Hari. Po podne ću da potpišem šta treba, ali bih se bolje osećao da uzmeš naknadu. Bar neku skromnu.
– Ne od prijatelja, Džejk, i nikako skromnu nadoknadu. Da je neka debela svota u pitanju, rekao bih: Jebeš prijateljstvo. Sem toga, ne mogu više da ostvarujem prihode u ovom kvartalu. Novac se gomila toliko brzo da više nema mesta u slamarici. Neću da navučem na vrat Upravu javnih prihoda da mi opet šalje svoje siledžije. Ja častim. Šta da kažem Viliju?
– Kaži mu da i dalje spušta cenu.
– Dolazi u grad za vikend i organizovaće još jednu džin—tonik zabavu u subotu po podne. Rekao mi je da pozovem tebe i Karlu. Jeste raspoloženi?
– Moraću da pitam šeficu.
Hari Reks je ustao i gegajući se krenuo ka vratima. – Vidimo se u subotu.
– Naravno, i hvala ti još jednom, Hari.
– Ništa, ništa. – Zalupio je vratima, a Džejk se nasmejao za sebe. Kakvo olakšanje što je s tom parnicom završeno. Sada je mogao mirno da zatvori podebeo i deprimirajuće smrdljiv dosije, otplati hipoteke, skine banke s vrata i da mu još ostane nešto para u džepu. Njemu i Karli nijedna kuća neće zameniti staru, ali tako je sa svakom tužbom za odštetu od požara? Nisu oni jedini izgubili sve u požaru. Konačno mogu da krenu dalje i ostave prošlost za sobom.
Pet minuta kasnije na vrata mu je pokucala Porša. Htela je da mu pokaže nešto, zbog čega su morali nakratko da se provozaju.

* * *

U podne su krenuli iz kancelarije i zaputili se ka predgrađu vozeći se kroz Loutaun, crnačka naselja. Iza tog dela, na najudaljenijoj istočnoj tački Klentona, nalazio se Berli, stara crnačka osnovna i srednja škola, zatvorena 1969. godine posle desegregacije. Nedugo potom okrug je ponovo preuzeo nadležnost, doterao je i pustio u upotrebu kao objekat za skladištenje i održavanje. Školski kompleks se sastojao od četiri velike zgrade nalik žitnim silosima od belog drveta, s limenim krovom. Parking je bio pun vozila zaposlenih, koji su uglavnom bili iz tog okruga. Iza škole se nalazilo veliko spremište za održavanje s kamionima s prikolicama i ostalom mašinerijom na sve strane. Prekoputa je bila smeštena crnačka srednja škola Ist.
Džejk je poznavao mnogo crnaca koji su išli u Berli, no iako su bili zahvalni zbog integrisanog sistema, i dalje su pomalo žalili za starom zgradom i starim načinom života. Dobijali su rashodovane stvari, izlizane klupe, pohabane knjige, table, pisaće mašine, kancelarijske ormare, sportske sprave, muzičke instrumente, sve. Ništa nije bilo novo, sve su to bile stvari koje su belačke škole okruga Ford izbacile iz upotrebe. Nastavnici bele kože su zarađivali manje od onih u svim ostalim državama, a oni crne kože su zarađivali tek deo plate belaca. U takvoj kombinaciji nije bilo dovoljno novca za dobar objedinjen školski sistem, ali je okrug, kao i svi ostali, već decenijama nastojao da održi dvojni sistem. Ta odvojenost, a tobož jednakost, bila je ništa drugo nego okrutna sprdnja od školskog

sistema. Međutim, uprkos znatnim nedostacima, Berli je bio ponos za one koji su imali dovoljno sreće da ga pohađaju. Nastavnici su bili strogi i posvećeni. Sve je bilo protiv njih, pa su njihovi uspesi tim pre bili slađi. S vremena na vreme bi neki učenik uspeo da završi i fakultet i ta deca su postajala uzori mlađim generacijama.
– Vi rekoste da ste već bili ovde, zar ne – primetila je Porša dok su se peli uz stepenice nekadašnje glavne zgrade.
– Jesam jednom, kad sam se zaposlio kod Lusjena. Poslao me je da nađem neke sudske spise od ko zna kad, unapred me osudivši na neuspeh. Naravno, nisam uspeo da ih nađem.
Popeli su se na drugi sprat. Porša je tačno znala kuda da ide, pa ju je Džejk pratio. Nekadašnje učionice su sada bile krcate recikliranim kancelarijskim ormarima koje su dobili od vojske, punim stare poreske arhive i dokumentacije o proceni imovine. Ništa, samo smeće, pomislio je Džejk dok je čitao natpise na plakatima okačenim na vrata. Iza nekih vrata se čuvala arhiva registrovanih vozila, iza drugih su bila prastara izdanja lokalnih novina, itd. Kakvo traćenje prostora i radne snage.
Porša je upalila svetlo u mračnoj prostoriji bez prozora, oivičenoj ormarima. S jedne police je pažljivo podigla tešku knjigu i nežno je položila na sto. Bila je u tamnozelenom kožnom povezu koji je posle mnogo decenija starenja i neodržavanja ispucao. Na sredini je pisalo samo: „Popis sudskih predmeta”. – Ovo je popis sudskih predmeta iz dvadesetih godina dvadesetog veka, tačnije od avgusta 1927. do oktobra 1928. godine. – Polako ju je otvorila i sa velikom pažnjom počela da okreće požutele i krte stranice, koje samo što se nisu raspale. – Kancelarski sud – rekla je više kao kustos koji izlaže dodatne detalje o eksponatu.
– Koliko si vremena provela ovde? – upitao ju je Džejk.
– Nemam pojma. Sate. Opčinjena sam ovom tematikom, Džejk. Istorija okruga je upravo ovde, u istoriji njegovog pravnog sistema. – Okrenula je još nekoliko strana, a zatim je stala. – Evo ga. Jun 1928. godine, pre šezdeset godina. – Džejk se nagnuo da bi bolje pogledao. Sve je zapisivano rukom, a mastilo je prilično izbledelo. Kažiprstom je prešla preko jedne kolone i rekla: – 4. juna 1928. – Prešla je desno, na sledeću kolonu. – Tužitelj, čovek po imenu Klion Habard, podneo je tužbu protiv optuženog. – Prešla je na sledeću kolonu. – Ta tužba je opisana kao običan spor oko imanja. U sledećoj koloni je navedeno ime advokata. Kliona Habarda je zastupao Robert I. Li Vilbenks.
– To je Lusjenov otac – dobacio je Džejk. Oboje su bili nagnuti nad knjigom popisa, rame uz rame. – A optuženog je zastupao Lamar Tisdejl.
– Neki matorac, umro je pre trideset godina. Njegovo ime se još vidi na testamentima i tapijama. Gde je dosije? – upitao je Džejk zakoračivši unazad. Ona se ispravila i rekla: – Ne mogu da ga nađem. – Pokazala je po prostoriji. – Ako i postoji, trebalo bi da je ovde negde, mada sam ga svuda tražila. U svemu ima praznina, valjda zato što je zgrada suda izgorela.
Džejk se naslonio na kancelarijski ormar i zamislio se nad tim. – Dakle, sporili su se oko neke zemlje 1928. godine.
– Jesu, a već sa sigurnošću mogu da tvrdim da je to onih Setovih trideset hektara. Iz Lusjenovog istraživanja znamo da Silvester u to vreme nije posedovao drugu zemlju. Ta zemlja je prešla u vlasništvo Kliona Habarda 1930. i od tada je deo imovine porodice Habard.
– A činjenica da je ta zemlja bila Silvesterova i 1930. čvrst je dokaz da ju je on dobio na sudu 1928. godine, jer bi inače ta zemlja već prešla u ruke Kliona Habarda.
– Baš sam to htela da te pitam. Vi ste advokat. Ja sam samo skromna sekretarica.
– Postaćeš i ti advokat, Porša. Čak sumnjam da ti je pravni fakultet uopšte i potreban. Misliš da je

Silvester tvoj pradeda?
– Majka je ovih dana postala ubeđena da joj je on deda, da je imao kćer jedinicu, Lois, i da je Lois njena majka. To bi značilo da mi je taj starina pradeda mada se, doduše, nismo poznavali.
– Jesi li rekla Lusjenu šta su nameravali njegovi preci?
– Nisam. Što, jel’ trebalo? A što bih? Nije on kriv. Tad se nije ni rodio.
– Ja bih mu rekao samo da ga malo nerviram. Neće mu biti pravo ako sazna da su njegovi zastupali starog Habarda i izgubili.
– Daj, Džejk. Znate koliko Lusjen mrzi svoju porodicu i sve u vezi s njima.
– Da, ali voli njihovu imovinu. Da sam na tvom mestu, ja bih mu rekao.
– Mislite da firma Vilbenks čuva svoje stare dosijee?
Džejk je frknuo, nasmejao se i rekao: – Sumnjam da ima starijih od šezdeset godina. Ima čitava gomila smeća na tavanu, ali ništa od toga nije toliko staro. Advokati po pravilu ništa ne bacaju, ali s vremenom sve te silne hartije prosto nestanu.
– Mogu li malo da pronjuškam po tavanu?
– Kako god hoćeš. Šta tačno tražiš?
– Taj dosije ili bilo kakve tragove koji će me odvesti do njega. Sasvim je jasno da se radi o sporu oko tih trideset hektara. Ali šta se krije iza toga? I šta se desilo u samom slučaju? Kako je jedan crnac uspeo da dobije spor nad imanjem dvadesetih godina u Misisipiju? Razmislite o tome, Džejk. Belac zemljoposednik je unajmio najjaču advokatsku firmu u gradu, firmu koja je bila najmoćnija i imala debele veze, i to da tuži nekog sirotog crnca zbog neke zemlje. Ako je suditi po ovim spisima, crnac je dobio slučaj.
– Možda nije dobio. Možda se spor nastavio i posle Silvesterove smrti.
– Upravo tako. Baš to i moram da otkrijem.
– Sa srećom. Ispričaću sve Lusjenu i zamoliću ga da nam pomogne. Ispljuvaće celu familiju, ali to ionako radi skoro svakog dana pre doručka, a i inače. Preboleće on to. Veruj mi, radili su oni i gore stvari.
– Odlično. Reći ću mu i po podne krećem da pretresam potkrovlje.
– Vodi računa. Ja tamo gore idem možda jednom godišnje, i to samo kad baš moram. Iskreno sumnjam da ćeš tamo išta naći.
– Videćemo.

* * *

Lusjen je to lepo podneo. Jeste da je još malo namazao svoju sortu, ali ga je, izgleda, umirila činjenica da je njegov deda izgubio slučaj protiv Silvestera Rajndsa. Nije ga ni trebalo podsticati da se otisne u istorijske vode i počne da objašnjava Porši, kao što je često objašnjavao i Džejku, i to po čitavo popodne, da je Robert I. Li Vilbenks rođen u vreme obnove južnih država posle Građanskog rata i da je živeo u ubeđenju da će se ropstvo kad-tad vratiti. Porodica je uspevala da drži preletače[6] podalje od svoje zemlje, a Robert je, sa svoje strane, izgradio dinastiju čiji su pipci zadirali u banke, železnicu, politiku i zakon. Bio je to grub i neprijatan čovek i Lusjen ga se plašio dok je bio dete. Ipak, za jedno je morao da mu oda priznanje. Tu raskošnu vilu u kojoj Lusjen sada živi sagradio je njegov dragi dekica, pa ju je on zakonski nasledio kako i dolikuje.
Posle radnog vremena su se peli u potkrovlje i tonuli dublje u istoriju. Džejk se neko vreme

vrzmao pored njih, ali je uskoro shvatio da je to gubljenje vremena. Najstariji dosijei su datirali iz 1965. godine, kada je Lusjen nasledio advokatsku firmu posle avionske nesreće u kojoj su mu poginuli otac i stric. Neko je posle toga napravio čistku po firmi, najverovatnije Etel Tviti, čuvena sekretarica, i pobacao staru dokumentaciju.

35.

Dve nedelje pre zakazanog početka rata, advokati i njihove ekipe su se okupili u glavnoj sudnici na pretpretresnom zasedanju. Takva zasedanja nekada nisu postojala, ali su u savremenom pravosudnom sistemu postala toliko česta pojava da je izmišljen i akronim, PPZ. Advokati poput Vejda Lanijera koji su se borili u oblasti građanskog prava u tančine su poznavali strategije PPZ-a. Džejk i nije. Ruben Etli nikada nije vodio takav spor, mada to ne bi priznao ni za živu glavu. Ozbiljno suđenje se za njega i njegov Kancelarski sud svodilo na gadnu brakorazvodnu parnicu, u kojoj je bilo mnogo novca u igri. Takvi slučajevi su bili retki, a on ih je trideset godina vodio na isti način, ne zarezujući moderna pravila i propise.
Kritičari novih pravila vođenja postupka i iznošenja dokaznog materijala su se žalili da PPZ nije ništa drugo do generalna proba suđenja i da se na taj način od advokata zahteva da se pripremaju dva puta. Oduzimala su mnogo vremena, bila su mnogo skupa, opterećujuća i ograničavajuća. Ukoliko neki dokument ili tema nisu bili valjano pretreseni ili ako neki svedok nije dovoljno ispitan tokom PPZ-a, to se ne bi uzimalo u razmatranje na suđenju. Stari advokati kao što je Lusjen uživali su u prljavim trikovima i zasedama i nisu marili za nova pravila zato što su ona zagovarala pravednost i transparentnost. – Poenta suđenja nije pravednost, Džejk, nego da presuda bude u tvoju korist – ponovio mu je hiljadu puta.
Ni sudija Etli ih nije obožavao, ali ga je dužnost obavezivala da ih poštuje. U ponedeljak, 20. marta u deset ujutru, rasterao je nekolicinu radoznalaca i rekao sudskom izvršitelju da zaključa vrata. To nije bilo javno ročište.
Dok su advokati zauzimali mesta, Lester Čilkot je prišao Džejkovom stolu i spustio na njega neke papire. – Ažuriran dokazni materijal – rekao je kao da je to rutinska stvar. Dok je Džejk prelistavao dokument, sudija Etli je otvorio zasedanje i prešao pogledom po sudnici da bi utvrdio jesu li svi advokati prisutni. – Gospodin Stilman Raš i dalje nije tu – promrmljao je u mikrofon.
Džejkovo iznenađenje se brzo pretvorilo u bes. U odeljku gde su bili navedeni svi potencijalni svedoci, Lanijer je popisao imena četrdeset petoro ljudi. Njihova prebivališta su bila razna mesta po jugoistočnim krajevima, a četvoro ih je bilo iz Meksika. Džejk je prepoznao samo nekoliko imena; neki su zapravo i svedočili u pretpretresnoj fazi. „Dokument bomba” je bio čest prljav trik kojim su se najveštije služile korporacije i osiguravajuća društva, pri čemu bi oni i njihovi advokati do poslednjeg trenutka krili određen dokument koji je inače trebalo priložiti. Tako bi pred advokata druge strane lepo istovarili nekoliko hiljada strana pred samo suđenje, znajući da nema teorije da on i njegovi saradnici stignu da ga prouče na vreme. Neke sudije su besnele zbog takvih dokumenata; neke su puštale da to prođe. Vejd Lanijer je upravo izvukao takvog keca iz rukava, „svedoka bombu”, u ovom slučaju i više njih. Krio je imena mnogih potencijalnih svedoka do poslednjeg trenutka, a zatim je predao spisak sa još gomilom drugih imena da bi zaplašio protivnika.
Protivnik je kipteo od besa, ali je odjednom imao preča posla. Sudija Etli je rekao: – Gospodine Brigans, podneli ste dva zahteva. Jedan za promenu mesta suđenja, a drugi za odlaganje. Pročitao sam vaše podneske i odgovore suprotstavljene strane i pretpostavljam da nemate više šta da dodate tim

zahtevima.
Džejk je ustao i mudro odgovorio: – Ne, gospodine.
– Ne morate da ustajete, gospodo. Ovo je pretpretresno zasedanje, a ne formalno ročište. Nego, jesam li u pravu ako kažem da nema napretka u potrazi za Ensilom Habardom?
– Da, gospodine, u pravu ste, mada ćemo s vremenom napredovati.
Vejd Lanijer je ustao i rekao: – Uvaženi sudijo, ako mi dozvolite, voleo bih da prokomentarišem to. Prisustvo ili odsustvo Ensila Habarda ovde nije ni od kakve važnosti. Teme ovog spora svele su se na ono što smo i očekivali, na ono što je uvek u igri kada se radi o osporenom testamentu; na uračunljivost, zaveštajnu sposobnost i neprikladan uticaj. I da je Ensil živ, on svog brata Seta nije video decenijama pre Setovog samoubistva. Ensil nikako ne može da svedoči kako i o čemu je njegov brat razmišljao. Zato, hajde da nastavimo po planu. Ukoliko porota potvrdi pravnu valjanost svojeručnog testamenta, onda će gospodin Brigans imati vremena napretek da nastavi potragu za Ensilom, a ako bude imao sreće, predaće mu njegovih pet procenata. Međutim, ako porota odbaci ovaj testament, onda će Ensil postati nevažan zato što se ne pominje u prethodnom testamentu. Hajde da nastavimo, sudijo. Još pre nekoliko meseci odredili ste 3. april kao datum početka suđenja i smatram da nema razloga da se ne nastavi po planu.
Lanijer nije bio razmetljivac, već sasvim realan, čak prijatan čovek i uz to vrlo ubedljiv. Džejk je odavno uvideo da taj ume bez po muke i prethodne pripreme da ubedi bilo koga u bilo šta.
– Slažem se – odvratio je sudija Etli nabusito. – Nastavićemo po planu i držaćemo se utvrđenog datuma i mesta, dakle, 3. aprila i ove sudnice. Molim vas, sedite, gospodine Lanijer.
Džejk je sve zabeležio i sačekao sledeći argument. Sudija Etli je pogledao svoje beleške, spustio naočare za čitanje na vrh nosa i rekao: – Prebrojao sam šest advokata u sudnici, zastupnike strane koja je osporila testament. Gospodin Lanijer je glavni zastupnik dece Seta Habarda – Ramone Dafo i Heršela Habarda. Gospodin Zajtler zastupa dvoje dece Heršela Habarda. Gospodin Hant zastupa dvoje dece Ramone Dafo. Vi ostali ste saradnici. – Skinuo je naočare i stavio jedan kraj u usta. Osećalo se da sledi predavanje. – Gospodo, kada počne suđenje, nemam nameru da tolerišem preterana i bespotrebna naklapanja šestorice advokata. Štaviše, nikome osim Lanijeru, Zajtleru i Hantu neće biti dozvoljeno da govori na sudu u korist vaše strane. Sam bog zna da je i to dovoljno. I neću da osudim porotu da sluša tri uvodne reči, tri različite zaključne reči i ispitivanje istih svedoka tri puta. Ukoliko dođe do neke primedbe, ne želim da mi sva trojica ili četvorica poskačete, razmašete se i razvičete se: „Prigovor! Prigovor!” Da li me razumete?
Naravno da su ga razumeli. Govorio je polako, jasno i uobičajeno autoritativno. Nastavio je: – Predlažem da gospodin Lanijer preuzme glavnu reč na vašoj strani i da rukovodi suđenjem. On svakako ima više iskustva u sudnici, a da ne pominjem to što njegovi klijenti imaju najveći interes. Podelite posao kako god hoćete; neću se usuditi da vam delim savete – rekao je ozbiljnim tonom čoveka koji daje savete. – Ne pokušavam ja nikoga da ućutkam. Imate pravo da zastupate svog klijenta ili klijente. Svako od vas može pozvati svoje svedoke i unakrsno ispitivati one koje dovede suprotna strana. Međutim, čim počnete da mi ponavljate ono što je neko već rekao, što advokati imaju običaj, očekujte moju brzu intervenciju. To neću tolerisati. Jesmo li se razumeli?
Svakako da jesu, bar zasada.
Ponovo je stavio naočare na nos i pogledao svoje beleške. – Hajde sad da pogledamo dokazni materijal – rekao je. Proveli su čitav sat diskutujući o dokumentima koji će biti prihvaćeni kao dokazi i pokazani poroti. Na insistiranje sudije Etlija, prihvaćeno je da je rukopis zaista Setov. Ko bude

protivrečio tome, samo će gubiti vreme. Ustanovljen je i uzrok smrti. Priložene su i četiri velike fotografije u boji. Na njima se videlo kako Set visi s drveta, što je otklonilo sve sumnje u to kako je umro.
Sudija Etli je utom rekao: – Sada ćemo da pregledamo spisak svedoka. Vidim da ih je gospodin Lanijer dodao poprilično.
Džejk je nestrpljivo čekao čitav sat. Trudio se da ostane smiren, ali nije mu bilo lako. Rekao je: – Uvaženi sudijo, uložiću prigovor zbog ovolikog broja svedoka na suđenju. Ako pogledate šestu stranu, videćete da je na njoj navedeno četrdeset pet imena potencijalnih svedoka. Proveravajući njihova prebivališta, pretpostavio sam da su ti ljudi radili u fabrikama i postrojenjima gospodina Habarda. Ne znam pouzdano zato što za njih čujem prvi put. Proveravao sam poslednje unose iskaza i od tih četrdeset petoro suprotna strana je do danas pomenula samo petnaest-šesnaest imena. Po zakonu sam imao pravo da dođem daleko ranije do tih imena. To se zove „svedok bomba”, uvaženi sudijo. Bacite tako gomilu svedoka advokatu druge strane pred samo suđenje, tako da nema nikakvih izgleda ni da porazgovara s njima, a kamoli da otkrije šta će reći na svedočenju. Zaboravite na svedočenja – za to će biti potrebno još šest meseci. Ovo je čisto kršenje pravila, a i nepošteno je.
Sudija Etli je mrko pogledao ka drugoj strani stola i rekao: – Gospodine Lanijer? Lanijer je ustao i rekao: – Mogu li da protegnem noge, uvaženi sudijo? Boli me koleno.
– Kako god.
Lanijer se ushodao tamo-amo ispred svog stola pomalo šepajući. Verovatno mu je i to neki trik za sudnicu, pomislio je Džejk.
– Uvaženi sudijo, ovo nije nepošteno i gnušam se te optužbe. Prilaganje dokaza je proces koji traje. Stalno se pojavljuju nova imena. Svedoci se premišljaju, pa ponekad odluče da pristupe u poslednjem trenutku. Dešava se da se jedan svedok seti neke druge ili treće osobe ili još nečeg što se dogodilo. Naši istražitelji već pet meseci neprekidno tragaju i, da budem iskren, bili smo vredniji od druge strane. Našli smo više svedoka i još tragamo za novima. Gospodin Brigans ima dve nedelje da pozove bilo kog svedoka s mog spiska ili da se sasatne s njim. Dve nedelje. Znam da to nije mnogo, ali kad mi imamo dovoljno vremena za bilo šta? Znamo da nemamo. Uvaženi sudijo, ovaj spor će biti naporan i dugotrajan. Obe strane će se grčevito boriti do poslednjeg trenutka. – Šetajući se, šepajući i ostavljajući dobar utisak na svoje slušaoce, Lanijer je izmamio mrke poglede ali i divljenje, mada bi ga Džejk i pored toga najradije gađao sekiricom. Lanijer nije igrao po pravilima, ali je sasvim dobro umeo zakonski da opravda svoje varanje.
Za Vejda Lanijera to je bio prelomni trenutak. Kao zlatni grumen u reci se na spisku od četrdeset petoro ljudi krilo ime Džuline Kid, jedine crnkinje koju je Rendal Klep do sada uspeo da privoli da svedoči i prizna da je spavala sa Setom. Za pet hiljada dolara i plaćene troškove pristala je da doputuje u Klenton i da svedoči. Prihvatila je i da se ne javlja na telefon i izbegava svaki kontakt sa bilo kojim drugim advokatom, a naročito sa onim po imenu Džejk Brigans, koji bi mogao da se pojavi u očajničkoj potrazi za nekim tragom.
Na spisku nije bilo Frica Pikeringa; njegovo ime se nije pominjalo niti će se pominjati do prelomne tačke suđenja.
Sudija Etli je upitao Džejka: – Koliko iskaza ste vi imali? Džejk je odgovorio: – Ukupno trideset.
– Za mene je to mnogo, a nije ni jefitno. Gospodine Lanijer, nadam se da ne planirate da pozovete svih četrdeset petoro svedoka?

– Naravno da ne, uvaženi sudijo, ali propisi nalažu da navedemo sve potencijalne svedoke. Možda ću tek usred suđenja znati koga da pozovem da svedoči. Tu fleksibilnost nam dozvoljavaju isti ti propisi.
– Shvatam ja to. Gospodine Brigans, koliko svedoka vi planirate da pozovete?
– Otprilike petnaest, uvaženi sudijo.
– E pa, momci, odmah ću vam reći da nemam nameru da izlažem ni porotu ni sebe svedočenju šezdesetoro svedoka. S druge strane, ne želim da vam određujem koga smete da pozovete da svedoči, a koga ne smete. Samo se postarajte da druga strana bude obaveštena o svim svedocima. Gospodine Brigans, imate sva imena i dve nedelje da poradite na tome.
Džejk je zavrteo glavom od muke. Stari predsednik suda je ipak morao da se vrati i pribegne svom starom sistemu. Džejk je upitao: – Da li se u tom slučaju od advokata može zahtevati da podnesu i kratak pregled onoga što će svaki svedok eventualno izneti na svedočenju? To je jedino pošteno, uvaženi sudijo.
– Gospodine Lanijer?
– Nisam siguran da je to pošteno, uvaženi sudijo. To što smo se ubili od posla i našli gomilu svedoka za koje gospodin Brigans nije čuo ne znači da bi od nas trebalo očekivati da mu kažemo šta bi oni mogli da ispričaju. Neka odradi svoj deo posla. – Govorio je nadmeno, gotovo uvredljivim tonom, pa se Džejk delić sekunde osećao kao lenština.
– Slažem se – odvratio je sudija Etli. Lanijer je prostrelio Džejka prezrivim pogledom pobednika dok je prolazio pored njega i ponovo seo.
Pretpretresno zasedanje se oteglo dok su diskutovali o sudskim veštacima i onome što bi oni mogli da kažu na svedočenju. Džejka je iznervirao sudija Etli i nimalo se nije trudio da sakrije raspoloženje. Vrhunac tog sastanka je bio spisak porotnika, a sudija je to čuvao za kraj. Bilo je već podne kada je sekretarica podelila kopije spiska. – Tu je devedeset sedam imena – rekao je Etli – i svi podaci o njima su skriveni sem godišta. Kao što znate, oni koji imaju preko šezdeset pet godina ne žele da budu oslobođeni od službe, pa zato, gospodo, prepuštam vama da to rešite tokom odabira.
Advokati su ovlaš pregledali spisak tražeći prijateljska imena, poznata imena saosećajnih i pametnih ljudi, koji će istog časa stati na njihovu stranu i pomoći im da se presuda donese u njihovu korist. Etli je nastavio: – E, sad me slušajte. Neću da tolerišam kontakt sa tim ljudima. Koliko sam upućen u prirodu današnjih velikih suđenja, nije neobično da advokati sprovode veoma podrobno istraživanje oko izbora porote. Slobodno se upustite u to, ali nemojte stupati u kontakt s njima, nemojte ih pratiti niti im pretiti niti ih na bilo koji način uznemiravati. Nemilosrdno ću se obračunati sa svakim ko to prekrši. I ne širite to što piše na tim spiskovima. Ne želim da čitav okrug zna ko je sve na listi.
Vejd Lanijer je upitao: – Kojim redom će biti poređani tokom izbora, uvaženi sudijo?
– Potpuno nasumično.
Advokati su ćutali dok su na brzinu čitali imena. Džejk je imao veliku prednost zato što se sve odigrava na domaćem terenu. Međutim, svaki put kada bi pogledao spisak potencijalnih porotnika, iznenadio bi se koliko malo imena je prepoznao. Poneki bivši klijent, poneko koga je znao iz crkve. Drugar iz Karaveja iz srednje škole. Blizak rođak njegove majke. Dok ga je na brzinu pregledao, od devedeset sedam imena izdvojio je dvadesetak poznatih. Hari Reks sigurno poznaje više ljudi. Ozi bi odmah prepoznao imena crnaca i većinu belaca. Lusjen bi se hvalio koliko ljudi poznaje, ali on je u suštini samo predugo sedeo na tremu ispred kuće.

Vejd Lanijer i Lester Čilkot nisu poznavali nikoga s liste pošto su iz Džeksona, ali će oni svejedno imati dobru zaleđinu. Imali su debele veze s firmom Salivan, s devet advokata koji su i dalje najjači u okrugu, tako da će od njih dobiti pregršt korisnih saveta.
U 12.30 sudija se već umorio i zatvorio zasedanje. Džejk je žurno izašao iz sudnice pitajući se da li će starina imati snage za to naporno suđenje. Brinulo ga je i po kojim pravilima će se ono odvijati. Bilo je očigledno da se niko neće striktno pridržavati zvaničnih, novih pravila koja su uneta u knjige.
Bez obzira na zakone i propise, Džejk i svi ostali advokati u državi znali su da je Vrhovni sud u Misisipiju poznat po tome što se priklanja mudrosti lokalnih sudija. Oni su tu, u jeku bitke. Oni posmatraju lica, slušaju svedočenja, osećaju napetost. Ko smo mi, pita se Vrhovni sud već decnijama, da sedimo ovde toliko daleko od centra zbivanja i da naše nepristrasne odluke sprovodi neki tamo sudija?
Kao i uvek, suđenje će se odigrati po Rubenovim pravilima. Kakva god da budu u datom trenutku.

* * *

Vejd Lanijer i Lester Čilkot su otišli pravo u kancelarije firme Salivan i zaputili se u salu za sastanke na drugom spratu. Čekao ih je poslužavnik sa sendvičima, kao i naprasit čovečuljak s jakim naglaskom severa Srednjeg zapada. Bio je to Majron Penki, bivši advokat koji se pronašao u relativno novoj oblasti pravnog savetovanja, u oblasti ekspertize koja je uveliko prokrčila put u mnoge velike parnice. Penki i njegov tim su za pozamašnu svotu činili svakojaka čuda i sastavljali savršenu porotu ili bar najbolju moguću. Telefonsko istraživanje su već obavili, kao i razgovore s dve stotine registrovanih birača iz okruga koji su se graničili s Fordom. Pedeset posto njih je izjavilo da čovek ima pravo da svoju imovinu ostavi bilo kome, čak i ako time oštećuje svoju sopstvenu porodicu. Međutim, devedeset posto anketiranih smatra da je sumnjivo kada se na osnovu svojeručnog testamenta sve ostavlja poslednjem staratelju. Podaci su se gomilali i još su ih analizirali u matičnoj Penkijevoj firmi u Klivlendu. Rasa nije bila bitan faktor ni u jednom istraživanju.
Posmatrajući preliminarne rezultate, Vejd Lanijer je bio optimista. Jeo je sendvič stojeći, a usput je razgovarao i pijuckao dijetalnu kolu na cevčicu. Spisak porotnika je iskopiran u više primeraka, koji su podeljeni duž stola za sastanke. Svaki od devetorice advokata firme Salivan dobio je kopiju i trebalo je što pre da pregleda spisak imena iako su svi oni, kao obično, bili zatrpani poslom i prosto nisu mogli da nađu još pet minuta u ionako pretrpanom dnevnom rasporedu.
Na jednom zidu je bio okačen krupan plan okruga Ford. Bivši policajac iz Klentona, Sani Nens, već je pozabadao mnogo čioda u ulice u kojima žive porotnici. Nens je bio iz Klentona, a pošto mu je supruga bila iz Karaveja, rekao je da poznaje svakoga. Njega je unajmio Majron Penki da se razmeće tim činjenicama. U 13.30 se pojavilo još četvoro zaposlenih, kojima su odmah saopštene dalje smernice. Lanijer je bio bezobziran ali precizan. Tražio je slike u boji svake kuće, susednih kuća, svakog automobila, naravno, ako je to bilo moguće. Ukoliko je na branicima automobila bilo nalepnica, tražio je da ih slikaju, ali im je strogo naredio da ni pod kakvim okolnostima ne dozvole da ih uhvate na delu. Savetovao im je da se postave kao anketari, poreznici, agenti osiguranja koji dostavljaju čekove, zagovornici ovoga ili onoga koji idu od vrata do vrata, neka smisle bilo šta iole uverljivo, samo neka razgovaraju s komšijama i saznaju koliko god mogu, a da niko ne posumnja.

Rekao im je da ni pod kojim uslovima ne stupaju u direktan kontakt sa bilo kojim od potencijalnih porotnika i da otkriju gde ti ljudi rade, kom bogu se klanjaju i u koju školu šalju svoju decu. Imaju osnovne podatke – imena, godišta, pol, rasnu pripadnost, adrese i birački okrug – ali ništa sem toga. Tako da mnoge praznine treba popuniti.
Lanijer je rekao: – Ne smeju da vas upecaju. Ako vaši postupci pobude sumnju, smesta nestanite. Ako vas neko pritera uza zid, dajte im lažno ime i odmah se javite ovde. Ukoliko sumnjate da vas je neko provalio, idite, nestanite i na kraju se javite. Ima li pitanja?
Nijedan od te četvorice nije bio iz okruga Ford, pa su bile male šanse da ih neko prepozna. Dvojica su bila bivši policajci, a ostala dvojica istražitelji honorarci; bili su dobro upoznati sa terenskim radom. – Koliko vremena imamo? – upitao je jedan.
– Suđenje počinje za dve nedelje. Javljajte nam se svakog drugog dana i raportirajte o napretku.
Sledeći petak je krajnji rok.
– Hajdemo – rekao je jedan od njih.
– I trudite se da vas ne uhvate.

* * *

Džejkov stručni pravni konsultant je bila njegova sekretarica/saradnica. Pošto je sada sudija Etli rukovodio podelom imovine kao da se za sve troškove izdvaja iz njegovog plitkog džepa, nije dolazilo u obzir da angažuju pravog konsultanta. Porša će zato biti zadužena za prikupljanje podataka, odnosno za vođenje evidencije o svemu. U ponedeljak u 16.30 ona, Džejk, Lusjen i Hari Reks su se okupili u radnoj prostoriji na drugom spratu, pored njene stare kancelarije. Došao je i Nik Norton, advokat čija se kancelarija nalazila na drugoj strani trga; on je pre dve godine zastupao Marvisa Langa.
Prečešljali su svih devedeset sedam imena.

36.

Po izgledu i naglasku tih ljudi Loniju je bilo jasno da je to gomila Rusa, a pošto ih je sat vremena posmatrao kako ispijaju votku, više nije ni sumnjao. Ti kao od brega odvaljeni neotesanci govorili su glasno i tražili đavola. I baš su dolazili onim danima kada je radio samo jedan izbacivač. Vlasnik bara je pretio da će postaviti znak za zabranu ulaska Rusima, ali to, naravno, nije mogao da sprovede u delo. Loni je shvatio da su to verovatno članovi posade teretnog broda koji prevozi žito iz Kanade.
Pozvao je drugog izbacivača na kućni broj, ali se niko nije javio. Vlasnik nije bio u lokalu, pa je Loni trenutno bio glavni. Naručili su još jednu turu votke. Loni je pomislio da je malo razblaži vodom, ali ti momci bi sigurno odmah osetili razliku. Kada je jedan pljesnuo konobaricu po lepo oblikovanoj zadnjici, atmosfera je za sekund uzavrela do tačke ključanja. Onaj drugi izbacivač je dreknuo na bezobraznog Rusa, a taj se nije libio nasilnog obračuna, pa mu je Rus odvratio istom merom, samo na ruskom, i razgnevljeno ustao. Razjareno je poleteo na izbacivača da ga udari i promašio, ali zato ovaj drugi nije. S drugog kraja prostorije grupica patriotski nastrojenih bajkera počela je da gađa Ruse flašama piva, pa su ovi poskakali i bacili se u akciju. Loniju se otelo: – E, sranje! – i premišljao se da li da pobegne kroz kuhinju, ali je ionako sve to već video mnogo puta. Njegov bar nije bio na najboljem glasu, a upravo zato je imao dobru zaradu, i to u kešu.
Kada su oborili drugu konobaricu, obišao je oko šanka da joj pomogne. Tuča je besnela na samo dva-tri metra od njih, a kako je posegao da je dohvati, neki tup predmet je poleteo ka njemu i pogodio ga u potiljak. Istog trena je pao u nesvest, a krv iz rane slivala mu se niz dugačak sed rep. Loni je imao šezdeset šest godina i bio je previše mator čak i da posmatra takvu makljažu.
Dva dana je ležao bez svesti u bolnici u Džunou. Vlasnik lokala se nerado pojavio. Priznao je da nema papire za tog čoveka i da zna samo njegovo ime – Loni Klark. Detektiv se vrzmao tuda i kada je postalo očigledno da se pacijent možda nikada neće probuditi, stvar je počela da se odvija po planu. Vlasnik im je rekao koju baraku je Loni nazivao domom, pa je policija tu provalila. Nije imao gotovo nikakvu imovinu, ali su zato pronašli trideset kilograma kokaina pažljivo umotanog u foliju, koji, izgleda, nije upotrebljavan. Ispod dušeka su našli i plastičnu pernicu sa šnirom. U njemu se nalazilo dve hiljade dolara gotovine, vozačka dozvola sa pečatom Aljaske na ime Harija Mendoze, za koju se ispostavilo da je lažna, pasoš, takođe falsifikovan, na ime Alberta Džonsona, još jedan lažni pasoš, na ime izvesnog Čarlsa Nolanda, ukradena vozačka dozvola nekog Vilsona Steglica iz Viskonsina, inače istekla, i požutela vojna knjižica na ime Ensila F. Habarda, a poslednji unet datum u njoj bio je maj 1955. godine. U toj pernici se nalazila sva Lonijeva imovina, ako se ne računa kokain, naravno, čija je vrednost na ulici bila po gruboj proceni oko milion i po dolara.
Policiji je bilo potrebno nekoliko dana da proveri podatke i sve ostalo, a Loni se do tada već osvestio i osećao bolje. Policija je odlučila da mu ne pominje kokain dok ne dobije otpusnu listu. Ispred njegove sobe je dežurao jedan policajac u civilu. Pošto su jedina imena koja su postojala u bazi podataka bila Ensil F. Habard i Vilson Steglic, uneli su ih u nacionalnu bazu podataka o kriminalcima da vide da li će se nešto pojaviti. Detektiv je počeo da ćaska sa Lonijem, da navraća i donosi mu milkšejk, ali nikako nije pominjao drogu. Posle nekoliko poseta mu je rekao da u popisu

ne mogu da pronađu nikoga po imenu Loni Klark. Pitao ga je za mesto i datum rođenja, matični broj, prebivalište, bilo šta.
Loni je čitav život bežao i skrivao se, pa je osetio opasnost i postao manje pričljiv. Detektiv ga je
upitao: – Da li ponznajete čoveka koji se zove Hari Mendoza?
– Možda – odgovorio je Loni.
Ma, je li? A odakle? I kada i kako ste se upoznali? I pod kakvim okolnostima? Ništa.
Pitao ga je i za Alberta Džonsona i Čarlsa Nolanda. Loni je rekao da ih je možda nekada davno upoznao, ali da nije siguran. Sećao se svega kao kroz maglu, pamćenje ga je polako izdavalo. Na kraju krajeva, lobanja mu je bila razbijena i imao je potres mozga, pa se ionako sećao malo čega od pre tuče. Pitao ga je zašto mu postavlja sva ta pitanja.
Do tada je Loni shvatio da su mu provalili u kuću, ali nije bio siguran da li su pronašli kokain. Velika je verovatnoća i da se čovek kome ona pripada ušunjao u njegovu sobu nedugo posle tuče i odneo je. Loni nije bio diler; samo je prijatelju učinio uslugu za koju će mu dobro platiti. Dakle, pitanje je da li je policija našla kokain. Ako jeste, zaglibio je do guše. Što manje govori, to bolje. Kao što je još pre mnogo decenija naučio, kada policajci počnu da postavljaju ozbiljna pitanja, samo poriči, poriči, poriči.

* * *

Džejk je sedeo za radnim stolom kada ga je Porša pozvala i rekla: – Albert Mari je na vezi. – Džejk je odmah zgrabio telefon i javio se.
Mari je vodio firmu sa sedištem u Vašingtonu, specijalizovanu za pronalaženje nestalih osoba, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Do sada je od zaostavštine Seta Habarda toj firmi plaćeno četrdeset dve hiljade dolara da nađe Setovog davno izgubljenog brata, ali gotovo da nije bilo nikakvih rezultata. Ničim nisu mogli da se pohvale, ali su zato njihovi honorari daleko nadmašivali one koje su tražile advokatske firme iz velikih gradova.
Večito skeptični Mari je počeo vešću: – Ušli smo u trag Ensilu Habardu, ali nemojte previše da se radujete. – Preneo je činjenice onako kako ih je čuo: nestali koristi lažno ime Loni, u baru u Džunou je izbila tuča, slomljena mu je lobanja, nađeno je mnogo kokaina i falsifikovanih dokumenata.
– Ima šezdeset šest godina i diluje drogu? – upitao je Džejk.
– Ne postoji starosna granica za dilere droge.
– Hvala.
– Uglavnom – nastavio je Mari – tip je prilično lukav i neće ništa da prizna.
– Jel’ ozbiljno povređen?
– Leži u bolnici već nedelju dana. Odande će pravo u zatvor, tako da lekari ne žure. Slomljena lobanja ipak nije mala stvar.
– Ako vi tako kažete.
– Lokalnoj policiji je zapala za oko mornarička knjižica. Izgleda da je autentična, ali se nekako ne uklapa u celu priču. Išao je od mesta do mesta, što donekle objašnjava lažne vozačke dozvole i pasoše, ali odakle ta vojna knjižica od pre trideset godina? Šta će to jednom prevarantu? Sasvim je moguće da je i ona ukradena.
– Znači, vraćamo se na prvobitno pitanje – rekao je Džejk. – Kako da budemo sigurni da je to on kad ga nađemo?

– Baš tako.
Nije bilo fotografija Ensila Habarda koje su im mogle biti od koristi. U kutiji u Setovom ormaru pronašli su nekoliko desetina porodičnih fotografija, na kojima su uglavnom Ramona, Heršel i Setova prva žena. Nije bilo slika iz Setovog detinjstva niti jedne jedine slike Setovih roditelja ili mlađeg brata. O Ensilu je ostalo traga jedino u nekim školskim dokumentima iz devetog razreda, a njegovo nasmešeno lice se pojavljuje na grupnoj fotografiji u godišnjaku srednje škole u Palmajri, koja je bila mutna, jer je napravljena 1934. godine. Ta fotografija je uvećana, kao i nekoliko Setovih u zrelim godinama. Budući da Ensila već pedeset godina niko nije video u okrugu Ford, nije bilo nijedne osobe koja bi mogla da kaže da li je kao dete ličio na starijeg brata ili su izgledali potpuno različito.
– Imate li nekoga u Džunou? – pitao je Džejk.
– Ne, još uvek nemamo. Dva puta sam razgovarao s policijom. Mogu tamo da ubacim čoveka u roku od dvadeset četiri sata.
– Šta će da uradi kada ode tamo? Ako Loni Klark neće da razgovara s lokalcima, zašto bi razgovarao s potpunim neznancem?
– I ja se pitam.
– Moram da razmislim o tome.
Džejk je prekinuo vezu i sat vremena nije razmišljao ni o čemu drugom. To je bio prvi trag za nekoliko meseci, a i on je bio dozlaboga slab. Suđenje počinje za četiri dana i nije bilo nikakvih izgleda da zapuca za Aljasku i nekim čudom potvrdi identitet čoveka koji ne želi da ga identifikuju; štaviše, taj isti čovek je poslednjih trideset godina proveo menjajući identitet.
Sišao je i zatekao Lusjena u sali za sastanke kako proučava indeksne kartice sa imenima porotnika odštampanim debelim slovima. Svih devedeset sedam kartica je bilo uredno složeno na dugačkom stolu, po abecednom redu. Ocenjivao ih je na skali od jedan do deset, pri čemu je deset bio najpozitivniji utisak. Mnoge još nije ocenio zato što se o porotnicima ništa nije znalo.
Džejk mu je prepričao razgovor s Albertom Marijem. Lusjenova prva reakcija je bila: – Nećemo odmah da kažemo sudiji Etliju, ne još. Znam šta misliš – ako je Ensil živ, a mi znamo gde je, treba odmah da tražimo odlaganje i tako dobijemo još malo vremena. To nije dobra zamisao, Džejk.
– Nisam na to mislio.
– Postoji velika verovatnoća da će stari ostati iza rešetaka do kraja života. Ne bi mogao da se pojavi na suđenju sve i da hoće.
– Ne, Lusjene. Više me brine potvrda identiteta. Nema izgleda da to izvedemo ako ne razgovaramo s njim. Imaj na umu da je deo novca njegov. Možda će biti daleko spremniji na sardnju nego što mi očekujemo.
Lusjen je duboko uzdahnuo i počeo da se šetka oko stola. Porša je bila previše neiskusna, a povrh toga i mlada žena crne kože, tako da nije bila prikladna za izvlačenje tajne od matorog belca koji beži od nečega, a možda od svega i svačega. To znači da je upravo on jedini pogodan član firme za to. Prišao je vratima i rekao: – Ići ću ja. Prikupi mi što više informacija.
– Jesi li siguran, Lusjene?
Nije bilo odgovora dok je zatvarao ulazna vrata za sobom. Džejk je samo molio boga da Lusjen ostane trezan.

* * *

Ozi je svratio u četvrtak kasno po podne, nakratko. Hari Reks i Porša su se zatvorili u kabinet i pažljivo razgledali imena i adrese porotnika. Džejk je sedeo na spratu za svojim radnim stolom i okretao telefonske brojeve, bezuspešno pokušavajući da uđe u trag nekolicini od četrdeset pet Lanijerovih svedoka. Do sada mu je taj zadatak samo zadavao glavobolju.
– Hoćeš pivo? – upitao je Hari Reks šerifa. Na stolu je već bio jedan bad lajt.
– Na dužnosti sam, a i ne pijem – odgovorio je Ozi. – Nadam se da posle ne sedaš za volan. Ne bih voleo da gledam kako te hapse zbog vožnje pod dejstvom alkohola.
– Ma samo ću da angažujem Džejka da mi doživotno odloži kaznu i problem rešen. Jeste li pronašli nekoga?
Ozi mu je pružio papir i rekao: – Nekoliko njih. Onaj Oskar Pelc, o kome smo juče pričali, što živi dole blizu Lejk Vilidža, e, on ide u crkvu u koju ide porodica Roston. – Porša je uzela karticu na kojoj je crnim markerom na vrhu bilo ispisano OSKAR PELC.
– Ja bih se njega klonio – rekao je Ozi.
Hari Reks je pregledao svoje beleške i rekao: – Njemu smo ionako dali peticu, ne uklapa nam se baš.
– Gospodin Rejmond Grifis živi dole kod Parkerove prodavnice, južno odavde. Šta imate o njemu?
Porša je uzela drugu karticu i rekla: – Belac, ima četrdeset jednu godinu, radi za nekog preduzetnika koji pravi ograde. – Hari Reks je dodao: – Razveden, ponovo se oženio, otac mu je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre pet godina.
Ozi je rekao: – Klonite ga se. Iz pouzdanog izvora sam čuo da mu je brat bio povezan s Klanom pre tri godine, u vreme suđenja Hejliju. Nemojte sad da pomislite da je i on bio član Klana, ali ipak su braća. Možda odaju dobar utisak onako površno, ali izgleda da su gadan soj.
– Ja sam mu dao četvorku – prokomentarisao je Hari Reks. – Mislio sam da ciljate isključivo na crnce.
– To je gubljenje vremena. Svi crnci će automatski dobiti desetke na ovom suđenju.
– Koliko ih je na spisku, Porša?
– Dvadeset jedan od devedeset sedmoro.
– Njih ćemo sve.
– Gde je Lusjen? – upitao je Ozi.
– Džejk ga je najurio. Jeste li imali sreće s Pernelom Filipsom? Mislio si da ga Mos Džunior možda poznaje.
– On je treće koleno u familiji žene Mosa Džuniora, ali oni izbegavaju porodična okupljanja. To su ti zaostali baptisti. Od mene taj ne bi dobio mnogo poena.
– Porša?
– Tja, neka bude trojka – odgovorila je sa autoritetom iskusnog savetnika u sastavljanju porote.
– Zato je ovaj prokleti izbor zajebana stvar – prasnuo je Hari Reks. – Mnogo je trojki i četvorki, a malo osmica i devetki. To će nas dotući.
– Gde je Džejk? – upitao je Ozi.
– Na spratu, vodi rat telefonom.

* * *

Lusjen je vozio do Memfisa, tamo je seo u avion za Čikago, a odatle je čitavu noć leteo do Sijetla. Pio je tokom leta, ali nije preterao, jer je zaspao. Nekako je ubio šest sati na aerodromu u Sijetlu, a zatim se dvosatnim letom Er Aljaskom prebacio do Džunoa. Odseo je u hotelu u centru grada, javio se Džejku, odspavao tri sata, istuširao se, čak se i obrijao, a onda obukao staro crno odelo koje nije nosio čitavih deset godina. U beloj košulji i s kravatom sa persijskom šarom i sam bi poverovao da je advokat, a upravo tako je i hteo da se predstavi. S pohabanom akten-tašnom u ruci zapucao je pravo u bolnicu. Dvadeset dva sata po odlasku iz Klentona upoznao se s detektivom i na kafi s njim dobio najnovije informacije.
Poslednje vesti mu nisu mnogo otkrile. Loniju je mozak počeo da otiče usled infekcije, pa nije baš bio raspoložen za razgovor. Njegovi lekari nisu hteli da šire priču, pa ni detektiv tog dana nije razgovarao s njim. Pokazao je Lusjenu lažne papire koje su pronašli u baraci, kao i mornaričku vojnu knjižicu. Lusjen je detektivu pokazao dve uvećane fotografije Seta Habarda. Možda su bar malo ličili, a možda i nisu. Ko će ga znati? Detektiv je insistirao da vlasnik bara dođe u bolnicu, jer je on dobro poznavao Lonija, te bi možda mogao da ga prepozna na fotografijama. Pogledao ih je, ali od toga nije bilo nikakve vajde.
Kada je vlasnik bara otišao, Lusjen nije imao šta drugo da radi, pa je objasnio detektivu zašto je došao – Ensila traže već šest meseci, ali nailaze samo na mrtve tragove a brat mu je, čovek sa fotografija, ostavio neki novac testamentom. Nije to veliko bogatstvo, ali je dovoljan razlog da Lusjen zapuca iz Misisipija i doleti na Aljasku preko noći.
Detektiva nije posebno zanimao sudski spor. Više se brinuo za kokain. Rekao je da ne veruje da je Loni Klark narko—diler. Bili su na korak da raskrinkaju narko-kartel u Vankuveru i imali su nekoliko insajdera. Šuškalo se da Loni samo krije robu za pare. Nema sumnje da će odležati neko vreme u ćorki, ali reč je o nekoliko meseci, ne o godinama, te mu zacelo neće biti dozvoljeno da otputuje u Misisipi, ako je on uopšte Ensil Habard.
Kada je detektiv otišao, Lusjen je lunjao po bolnici da bi bolje upoznao lavirint hodnika, dograđenih delova i stepeništa. Otkrio je da je Lonijeva soba na trećem spratu i opazio da neki čovek stalno stoji blizu nje, prelistava časopis i upinje se da ostane budan. Pretpostavio je da je to policajac.
Kada je pao mrak, vratio se u hotel, preneo Džejku šta je saznao i otišao u bar.

* * *

Već petu ili šestu noć je ležao u toj vlažnoj, mračnoj sobi, na kojoj prozori nikad nisu otvarani, u koju ni danju svetlost nije zalazila. Medicinske sestre su stalno ulazile i izlazile. Ponekad bi tiho pokucale na vrata pre no što bi ih otvorile, a ponekad bi se samo stvorile kraj njegovog uzglavlja ne napravivši ni najmanji šum da ga upozore. Cevčice su mu bile zabodene u obe ruke, a iznad glave su mu stajali monitori. Rečeno mu je da neće umreti, ali posle pet ili šest dana i noći praktično bez hrane i životarenja samo na lekovima, okružen gomilom lekara i bolničarki, nimalo mu ne bi smetalo da je duže ostao u komi. Glava mu je pulsirala od bola, a leđa su mu se ukočila od ležanja, pa bi mu povremeno došlo da počupa sve one cevke i kablove i odjuri iz sobe. Na digitalnom satu je video da je jedanaest i deset.
Može li da ode? Može li slobodno da se išeta iz bolnice? Ili murija već čeka ispred vrata da ga pokupi? Niko mu to neće reći. Pitao je sestre koje su bile najljubaznije prema njemu da li ga neko

čeka, ali su mu one odgovarale neodređeno. Mnogo toga je bilo neodređeno. Ponekad je slika na televizijskom ekranu bila jasna, a onda bi se najednom zamutila. Stalno mu je zujalo u ušima, zbog čega je mumlao. Lekari su to poricali. Bolničarke bi mu samo dale neku drugu tabletu. U gluvo doba noći pojavile bi se senke, posmatrači koji bi mu se ušunjali u sobu. Možda su to bili studenti koji su tražili prave pacijente, a možda pak samo prikaze. Često su mu menjali terapiju da vide kako će reagovati. Probaj ovo protiv bolova. Uzmi ono da ti se razbistri pred očima. Ovo ti je za te senke. Ovo ti je za razređivanje krvi. Ovo ti je antibiotik. Na desetine lekova i tako po ceo dan.
Ponovo je zadremao, a kada se probudio, bilo je jedanaest i sedamnaest. U sobi je vladao mrkli mrak i samo je s monitora iznad njegove glave nejasno svetlela crvena lampica, koju nije mogao da vidi.
Vrata su se tiho otvorila, ali u sobu iz mračnog hodnika nije prodrlo nimalo svetlosti. To nije bila medicinska sestra. Neki nepoznat muškarac prišao je pravo njegovom krevetu. Imao je dugu sedu kosu i crnu košulju; tog starijeg čoveka je prvi put video. Škiljio je, ali mu je pogled bio prodoran, a kada se nagnuo, Lonija je zapahnuo vonj viskija.
Rekao je: – Ensile, šta se desilo Silvesteru Rajndsu?
Loniju kao da je srce stalo dok je užasnuto piljio u neznanca, koji mu je nežno spustio ruku na rame. Viski se sve jače osećao. Ponovio je: – Ensile, šta se desilo Silvesteru Rajndsu?
Loni je pokušao da govori, ali ga je glas izdao. Žmirkao je da bi izoštrio pogled, ali već je jasno video. I reči su bile savršeno jasne, a naglasak je bio nedvosmislen. Neznanac je došao s dalekog Juga.
– Molim? – uspeo je Loni da prošapuće gotovo nečujno.
– Šta se desilo Silvesteru Rajndsu? – ponovio je neznanac, a oči su mu sijale dok mu je pogled kao laser bio uperen u Lonija.
Pored uzglavlja se nalazilo dugme za pozivanje sestara. Loni ga je brzo pritisnuo. Neznanac je ustuknuo, ponovo se povukao u senku, a zatim nestao iz sobe.
Bolničarka se najzad pojavila. Nju baš i nije voleo, jer se ljutila kad je uznemirava. Loni je hteo da joj kaže za neznanca, ali ta cura nije marila da sasluša čoveka. Pitala ga je šta hoće, a on joj je rekao da ne može da zaspi. Obećala mu je da će ga kasnije obići, ali to mu je ionako stalno obećavala.
Ležao je u mraku sav prestravljen. Ni sam nije znao da li se uplašio zato što ga je neko oslovio pravim imenom ili što ga je sustigla prošlost. Ili pak zato što nije bio siguran da li je uopšte video i čuo neznanca. Možda ipak gubi razum? Možda mu je mozak trajno oštećen?
Polako je gubio svest, tonuo u tamu i vraćao se; zaspao bi samo na trenutak ili dva pre nego što bi pomislio na Silvestera.

37.

Kada je Džejk ušao u Kofi šop u subotu ujutru u sedam i pet, žamor je kao i obično zamro i dok je našao mesto, već su poletele otrovne strelice. Suđenje će početi za dva dana, a Del mu je već rekla kako se od ranog jutra samo o tome priča i kako svako ima svoje mišljenje o tom slučaju i tako unedogled. Promenili bi temu čim bi se Džejk pojavio, ali čim ode, kao da neko pritisne prekidač, opet bi svi govorili samo o Setovom testamentu. Iako su joj sve mušterije bili belci, izgledalo je da su podeljeni u nekoliko tabora. Jedni su se držali mišljenja da čovek koji je pri čistoj svesti i zdravoj pameti ima pravo da svoju imovinu raspodeli i zavešta kako mu je drago, bez obzira na porodicu. Drugi su smatrali da nije bio pri sebi. Jedna grupa je klevetala Leti. Raširilo se mišljenje da je ona slobodna žena koja je iskoristila jadnog starog Seta.
Džejk je navraćao bar jednom nedeljno kada je kafe bio prazan, a Del mu je podnosila izveštaj. Posebno je bila bitna jedna stalna mušterija, čovek po imenu Tag Vajtherst, glavni čovek državne inspekcije za meso. Njegov brat je bio na spisku potencijalnih porotnika mada je bila sigurna da Tag to nije pominjao. Nije bio mnogo pričljiv, ali se tokom jednog razgovora složio sa Kerijem Halom da se nikoga ne tiče kako ko zaveštava svoju imovinu. Hal nije imao ni prebijene pare i bio je do guše u dugovima i svako je znao da neće ni imati šta kome da ostavi, ali je to moglo da prođe bez komentara. U svakom slučaju, Del je smatrala da će se Tag Vajtherst slagati sa Džejkom. Doduše, niko ne može znati da li će se njegov brat slagati sa Džejkom.
Džejk je u toj fazi već očajnički tražio informacije o izabranih devedeset sedmoro.
Sedeo je za stolom s nekoliko ratara i čekao kačamak i tost. Zapodenuli su razgovor o pecanju grgeča, a Džejk nije imao šta da kaže na tu temu. Bar poslednje tri godine se vodila raspava o tome da li je mrešćenje velikoustog grgeča u jezeru Čatula u porastu ili u opadanju. Svako se čvrsto držao svog mišljenja i naglas ga iznosio, pa se činilo da tu nema mesta kompromisu. Svi su bili stručnjaci. Čim bi se voda okrenula na vodenicu mresta u zastoju, neko bi ponosno izjavio da je ulovio trofej, što bi samo izazvalo žučnu raspravu. Džejku je ta tema dosadila, ali je i na tome bio zahvalan; to je odvlačilo pažnju ostalima od Habardovog slučaja.
Endi Fur je doručkovao, ali ga to nije omelo da upita: – Hej, Džejk, jel’ suđenje, beše, zakazano za ponedeljak?
– Jeste.
– Znači, nema šanse da se odloži?
– Teško. Potencijalni porotnici će biti tamo u devet, pa odmah krećemo. Jel’ dolaziš?
– Jok ja, moram da radim. Što, jel’ očekuješ masovno okupljanje?
– To se nikad ne zna. Građanske parnice umeju da budu smrtno dosadne. Možda ćemo u početku imati ponekog posmatrača, ali mi se sve nešto čini da će brzo da zbrišu.
Del mu je dopunila šolju kafom i umešala se u razgovor: – Biće puno puncato, i sam znaš. Nije bilo ovoliko uzbuđenja još od suđenja Hejliju.
– A da, na njega sam zaboravio – prokomentarisao je Džejk, pa se zaorio smeh.
Bil Vest je rekao da je čuo kako je FBI provalio u prostorije dvojice inspektora u okrugu Pouk,

koji je inače bio leglo korupcije, što je izazvalo talas osude među okupljenima. Samo Džejk i Del nisu komentarisali. Razgovor je potekao u tom pravcu, na čemu je Džejk bio zahvalan iz dubine duše. Budući da mu se smešio produženi vikend u kancelariji, u tom trenutku je samo hteo da doručkuje i ništa više.

* * *

Porša je stigla oko devet, pa su zajedno popili kafu na balkonu dok se grad polako budio. Izvestila ga je da je rano doručkovala s Leti, koja je bila nervozna, čak i slaba i prestravljena zbog suđenja. Leti je bila iscrpljena zbog rodbine koja joj se vrzmala po kući, od rada na određeno vreme i od upornog nastojanja da se ne obazire na činjenicu da joj je muž u zatvoru zbog ubistva dvojice mladića. Ako se tome doda razvod i mukotrpan sudski spor oko testamenta, bilo je i razumljivo da više nije znala gde se nalazi.
Porša je priznala da je i sama mnogo umorna. Dugo je radila prekovremeno, a malo spavala. Džejk ju je razumeo, ali samo do izvesne mere. Parnice obično zahtevaju osamnaestočasovno angažovanje i radne vikende, pa ako je ozbiljno nameravala da postane advokat, bila joj je neophodna ta doza pritiska. Tokom poslednje dve nedelje naterali su se da zapamte svih devedeset sedam imena sa spiska porotnika. Ako bi Džejk rekao R, Porša bi na to uzvratila: – Šestorica. Rejdi, Rejkstro, Ris, Rajli, Robins i Robard. Ako bi Porša izgovorila V, Džejk bi nabrojao: – Trojica. Vampler, Vajtherst, Viten. – I tako bi se nadmetali po čitav dan.
Izbor porotnika je u Misisipiju obično trajao najviše jedan dan. Džejka su oduvek očaravala suđenja u drugim državama, u kojima se porota formirala dve nedelje ili mesec dana. Nije mogao da dokuči taj sistem, kao što to nisu mogle ni sudije u Misisipiju. Oni su bili mrtvi ozbiljni pri odabiru pravične i nepristrasne porote, samo prosto nisu gubili vreme.
Brzina će u ovom slučaju biti presudna. Odluke će se donositi brzo. Advokati obe strane neće imati mnogo vremena da razmišljaju o imenima niti da sprovedu ozbiljniju pretragu. Najvažnije je da znaju imena i da ih povežu s licima. Džejk je čvrsto rešio da sazna sve o svim porotnicima: njihova godišta, adrese, čime se bave, koju školu su završili, u koju crkvu idu; što više informacija, to bolje.
Čim je oformljena lista porotnika sa devedeset sedam imena, Porša je dobila zadatak da podrobno pregleda sudske spise. Sate je probdela nad knjigama ugovora i zemljišnim knjigama tragajući za transakcijama tokom proteklih deset godina. Prečešljala je popise sudskih predmeta tražeći tužitelje i branjenike, pobednike i gubitnike. Od onih devedeset sedmoro, šesnaestoro ih je prošlo kroz razvod u prethodnoj deceniji. Nije bila sigurna da li će to na neki način uticati na suđenje zbog testamenta, ali je svejedno zapamtila taj podatak. Izvesni gospodin Ilaj Rejdi je podneo četiri tužbe i sva četiri spora je izgubio. Proverila je knjige potraživanja i otkrila desetine tužbi zbog neisplaćenih poreza, neplaćenih računa za komunalije, neisplaćenih računa podizvođačima. Nekoliko njihovih potencijalnih porotnika je dugovalo okrugu novac za porez na nekretnine. U poreskoj kancelariji pregledala je prihode od poreza na nekretnine i napravila spisak imovine porotnika i automobila koje voze. Nije je iznenadilo što većina ima kamionete.
Taj posao ju je zamarao i često bi se osećala otupelo od suvoparnih informacija, ali nije usporavala niti je pomišljala da odustane. Posle dve nedelje upoznavanja tih ljudi bezmalo je imala utisak da ih poznaje.
Pošto su popili kafu, namrgođeni su se vratili obavezama. Džejk je pravio grubu skicu uvodne

reči. Porša se vratila u salu za sastanke, grupici od svojih devdeset sedmoro prijatelja. U deset se konačno pojavio Hari Reks s gomilom masnih pljeskavica iz Kloda. Jednu je dao Džejku i navaljivao da je uzme, a zatim mu je pružio i neki koverat.
– Ček od tvog osiguravajućeg društva Osiguranje od požara i nezgoda. To ti je gomila pokvarenih maloumnika i nemoj da ti više slučajno padne na pamet da uzimaš polisu kod njih, jesmo li se razumeli? Sto trideset pet hiljada dolara. Puna isplata, a ni cent nisi morao da plaćaš pravne usluge, tako da si mi dužan, momak, samo da znaš.
– Hvala ti. Pošto ti je honorar tako mali, idi radi nešto.
– Stvarno sam umoran od ovog slučaja, Džejk. U ponedeljak ću ti pomoći da odabereš porotu, a onda se čistim. Treba malo i svoje slučajeve da gubim.
– Pošteno. Samo budi tamo prilikom izbora. – Džejk je dobro znao da Hari Reks neće propustiti svedočenje; svako veče je visio s njima u sali za sastanke, gde su jeli picu i sendviče i raspravljali šta je pošlo nizbrdo i šta može da se desi narednog dana. On je komentarisao posledice svakog Džejkovog poteza; nije bilo reči kojima nije iskritikovao Vejda Lanijera; psovao je nepovoljne odluke sudije Etlija; svaki čas je nudio savete koje mu niko nije tražio; neprekidno ih je obeshrabrivao malodušno govoreći kako je taj slučaj nemoguće dobiti; ponekad je bio toliko nepodnošljiv da je Džejk često želeo da ga gađa nečim. Međutim, gotovo uvek je bio u pravu. Imao je pravo u malom prstu i znao je sve začkoljice. Čitao je ljude kao što drugi čitaju novine. Diskretno je posmatrao porotnike dok su oni posmatrali Džejka. Sve u svemu, svaki njegov savet je bio od neprocenjive vrednosti.
Uprkos izričitoj naredbi Seta Habarda da nijedan advokat iz okruga Ford ne sme imati nikakve koristi od njegove imovine, Džejk je čvrsto odlučio da smisli kako da izvesnu sumu preusmeri na račun Harija Reksa. Set je želeo da njegov svojeručni i u poslednjem trenutku napisani testament odoli svim izazovima, ali, hteo – ne hteo, Hari Reks Voner je najviše doprineo sprovođenju njegove želje.
Telefon na Džejkovom radnom stolu je prigušeno zazvonio. Nije se javio. Hari Reks mu je rekao:
– Što ste svi, narode, prestali da se javljate na telefon? Ove nedelje sam vas zvao deset puta i niko mi se nije javio.
– Porša je stalno u sudu. Ja sam sve vreme zauzet. Lusjen se ne javlja na telefon.
– Pomisli samo na sve slučajeve automobilskih nesreća, razvoda i krađa koje propuštaš. Sva ta ljudska beda se nadljudskim naporima bori i vapi za rukom spasa.
– Rekao bih da imamo posla preko glave.
– Javlja li se Lusjen?
– Nema ničeg novog od jutros, ali dobro, na Aljasci je tek šest sati. Ne verujem da je još ustao.
– Možda tek sad ide na spavanje. Joj, Džejk, baš si budala što si ga uopšte poslao na put. Čoveče, on se napije na putu od kancelarije do svoje kuće. Gde god da je – na putu, u aerodromskom restoranu, hotelskom baru, bilo gde, ubije se kao majka.
– Smanjio je. Planira da uči za pravosudni ispit da bi se vratio u Komoru.
– Za tog matorog jarca to znači da prestaje da pije u ponoć.
– E, ti si našao da komentarišeš piće, Hari! Pa ti si za doručak slistio bad lajt.
– Ja imam meru i granicu. Ja sam profesionalac. Lusjen je obična pijandura, u tome je razlika.
– Hoćeš li da mi pomogneš da usavršimo ove sudijine smernice ili ćeš samo da sediš tu celo jutro i ogovaraš Lusjena?

Hari Reks je ustao i polako se odgegao ka vratima. – Kanije. Da nemaš hladan bad lajt?
– Nemam. – Kada je otišao, Džejk je otvorio koverat i zagledao se u ček osiguravajućeg društva. Pomalo se rastužio zato što je taj ček simbolizovao okončanje priče o njihovoj prvoj kući. Jeste da je nestala u plamenu još pre tri godine, ali preganjanje na sudu s osiguravajućom kompanijom njemu i Karli davalo je nadu da će možda moći ponovo da je sagrade. To nije bilo neizvodljivo, ali je bilo neizvesno. S druge strane, ček mu je doneo novac na račun; nije to bilo bogzna šta, ali kada otplati obe hipoteke, ostaće mu malo manje od četrdeset hiljada dolara. Nije mnogo, ali bar će se osloboditi pritiska.
Pozvao je Karlu i rekao joj da će izaći da proslave i da nađe bebisiterku.

* * *

Lusjen je zvučao sasvim normalno preko telefona mada je to u njegovom slučaju značilo da mu je glas uobičajeno kreštav i da se onako nacvrcan svojski trudi da zvuči pribrano. Rekao je da je njihov čovek, Loni Klark, imao tešku noć i da se infekcija ne povlači; lekari su zabrinutiji nego juče i, što je najvažnije, ne sme da prima posete.
– Šta nameravaš? – upitao je Džejk.
– Da se šunjam ovuda još malo, možda da malo istražujem okolinu. Jesi li ikad bio ovde, Džejk? Veličanstveni su pejzaži, planine su s tri strane, a Pacifik ti je pred nosem. Mesto nije veliko i nije ništa posebno, ali, čoveče, kakvi su krajolici. Mnogo mi se sviđa priroda. Malo ću da odem u razgledanje, da istražujem.
– Misliš li da je to on, Lusjene?
– Sad znam manje nego što sam znao kad sam pošao iz Klentona. Sve je to velika misterija.
Murijake zabole ko je on i šta se ovde dešava; njihov cilj je da raskrinkaju taj narko-
-kartel. Sviđa mi se ovde, Džejk. Možda ću ostati neko vreme. Nikud ne žurim. Ionako ti nisam potreban u toj sudnici.
Džejk se svakako slagao s tim, ali nije ništa rekao.
Lusjen je nastavio: – Ovde je prohladno, ali nema vlage. Zamisli to, Džejk, grad bez vlage u vazduhu. Baš mi je lepo ovde. Držaću Lonija na oku i proćaskaću s njim kada mi budu dozvolili.
– Lusjene, jesi li ti trezan?
– Uvek sam trezan ujutru. U deset uveče je gadno.
– Javljaj mi se.
– Nema problema, Džejk. Ne brini.

* * *

Ostavili su Hanu kod Džejkovih roditelja u Karaveju i vozili se sat vremena do Oksforda, gde su se provezli kroz kampus Univerziteta Ol Mis i podsetili se starih dana i prizora iz nekog drugog života. Bio je topao, vedar prolećni dan i sunce je izmamilo napolje studente, koji su se šetali bosi i u šortsevima. Bacali su frizbi na travnjaku, krišom pili pivo iz prenosivih frižiderčića i upijali zrake sunca na zalasku. Džejk je imao trideset pet godina, a Karla trideset jednu, a činilo im se da je od studentskih dana prošla čitava večnost, iako to nije bilo tako davno.
Šetnja kroz kampus uvek bi mu probudila nostalgiju. I nevericu. Jesu li njih dvoje stvarno u tridesetim? Kao da su do juče bili studenti. Džejk je izbegavao da se šeta pored zgrade Pravnog

fakulteta – od te noćne more nikad nije bio dovoljno daleko. U sumrak su se odvezli do Oksfordskog trga i parkirali se pored zgrade suda. Proveli su sat vremena u knjižari, popili kafu na balkonu na spratu, a zatim otišli na večeru u Dauntaun gril, najekskluzivniji restoran u krugu od sto trideset kilometara. Naručio je flašu bordoa i spiskao šezdeset dolara – ima se, može se.
Vratili su se skoro u ponoć i usput su se provozali dobro poznatim ulicama. Pored kuće Hokatovih su prošli najsporije što su mogli. Neka svetla su bila uključena i kao da ih je ta stara, veličanstvena građevina dozivala sebi. Na prilaznoj stazi je bio parkiran spitfajer Vilija Trejnora s tablicama Tenesija. Još pripit od vina, Džejk je rešio: – Hajde da vidimo šta radi Vili.
– Nemoj, Džejk! Znaš koliko je kasno – pobunila se Karla.
– Ma, hajde. Viliju to neće smetati. – Zaustavio je saab i krenuo u rikverc.
– Džejk, ispašćemo nepristojni.
– Da je neko drugi u pitanju, da, ali to je Vili. Pogotovu što on i hoće da kupimo ovu kuću. – Džejk se parkirao iza spitfajera.
– A šta ako ima goste?
– Onda će ih imati još više. Idemo.
Karla je nerado izašla iz kola. Stajali su nekoliko sekundi na betonskoj stazi i posmatrali trem. Vazduh je bio ispunjen opojnim mirisom božura i perunika. Rascvale glavice ružičastih i belih azaleja smešile su se iz svojih leja.
– Hajde da je kupimo – rekao je Džejk.
– Nemamo mi toliko para – odgovorila je.
– Nemamo, ali banka ima.
Stupili su na trem, pozvonili, a iznutra se čula Bili Holidej. Vili se najzad pojavio u farmericama i majici s kratkim rukavima i otvorio im vrata uz širok osmeh. – Vidi, vidi – rekao je – pa jesu li to novi vlasnici?
– Bili smo blizu i samo smo svratili na piće – rekao je Džejk.
– Nadam se da ne smetamo – dodala je Karla pomalo postiđeno.
– Ma ni slučajno. Uđite, uđite – insistirao je Vili pokazujući im rukom da uđu. Ušli su u prednji salon, gde je jedna boca belog vina već ležala na ledu. Bila je skoro prazna, pa je pohitao da donese drugu i uzeo vadičep. Dok ju je otvarao, objasnio im je da je došao u grad da prati suđenje. Njegov najnoviji poduhvat je zapravo osnivanje časopisa koji će izlaziti jednom mesečno i baviće se južnjačkom kulturom, a uvodni članak će biti detaljna priča o Setu Habardu i bogatstvu koje je ostavio svojoj kućnoj pomoćnici crne kože. Do tada to nije pominjao.
Džejka je oduševila ideja da dobije malo publiciteta i izvan okruga Ford. Posle suđenja Hejliju pratila ga je izvesna ozloglašenost, koja se proširila na čitav grad. – Ko će biti na naslovnoj strani? – dobacio je u šali.
– Ti verovatno nećeš – rekao je Vili pruživši im dve čaše pune do vrha. – Živeli.
Još malo su pričali o suđenju, ali su sve troje razmišljali o nečem drugom. Na kraju je Vili probio led rekavši: – Evo šta predlažem. Hajde da se rukujemo večeras, da sklopimo usmeni ugovor, samo nas troje.
– Verbalni ugovori kod kupoprodaje nekretnina nisu pravosnažni – rekao je Džejk.
– Nije mi jasno kako neko može da voli advokate – rekao je Vili Karli.
– I ja ih uglavnom ne volim.
Vili je na to rekao: – Biće pravosnažan ako se mi tako dogovorimo. Hajde da se rukujemo i da

večeras zapečatimo tajni dogovor, a onda ćemo posle suđenja naći pravog advokata koji će nam uraditi nacrt pravog ugovora. Narode, idite u banku, otplatite hipoteku i vaša je za devedeset dana.
Džejk je pogledao Karlu, a ona je već gledala u njega. Na trenutak su zanemeli kao da taj predlog čuju prvi put, a zapravo su milion puta razgovarali o toj kući.
– A šta ako ne ispunjavamo uslove za hipoteku? – upitala je Karla.
– Ne budi smešna. Svaka banka u gradu će vam odobriti pozajmicu.
– Čisto sumnjam – odvratio je Džejk. – Od pet banaka u gradu tužio sam tri.
– Vidi, dvesta pedeset hiljada za ovu kuću je maltene džabe, a to i banke znaju.
– Mislio sam da je dvesta dvadeset pet – dobacio je Džejk pogledavši Karlu.
Vili je otpio gutljaj vina, zadovoljno coknuo usnama, a zatim mu je odgovorio: – Pa jeste bila toliko izvesno vreme, ali vi niste zagrizli mamac na tu sumu. Iskreno, kuća vredi najmanje četiristo filjada dolara. U Memfisu…
– Taj razgovor smo već obavili, Vili. Ovo ti nije strogi centar Memfisa.
– Ne, nije, ali je dvesta pedeset hiljada razumnija cena. Dakle, toliko, dvesta pedeset.
– Čudan ti je to sistem prodaje, Vili – kazao je Džejk. – Kad ne prodaš po staroj ceni, ti je podižeš.
– Neću više da je podižem, Džejk, sem ako ne naiđe neki lekar. Dvesta pedeset je, i to je poslednja cena. Poštena. I sami to znate. Hajde da se sad lepo rukujemo.
Džejk i Karla su nekoliko trenutaka piljili jedno u drugo, a onda je ona polako ispružila ruku i rukovala se s Vilijem. – Sa ovom curom nema šale – rekao je Džejk. Dogovor je pao.
* * *

Jedini zvuk bilo je jedva čujno brujanje monitora negde iznad i iza njega. Jedina svetlost bio je mutni sjaj crvenih brojki koje su očitavale njegove vitalne funkcije. Leđa su mu se u krstima potpuno ukočila, ali je Loni ipak pokušao da se promeškolji. Lekovi su mu intravenozno, polako, kap po kap, dospevali u krv, dovoljno jaki da odagnaju bol. Malo jave, malo magnovenja. Budio se i padao u nesvest u razmacima od po nekoliko trenutaka, a zatim bi opet utonuo u mrtvilo. Više nije imao osećaj za dane i sate. Isključili su mu televizor i odneli daljinski upravljač. Lekovi su bili toliko jaki da ni najzabrinutije sestre nisu mogle da ga probude ni u koje doba noći ma koliko pokušavale.
Dok je bio budan, osećao je da se neko kreće po sobi – medicinsko osoblje, čistačice, lekari, bezbroj lekara. Povremeno je čuo kako govore tiho i ozbiljno već se pomirivši sa činjenicom da umire. Infekcija čiji naziv nije umeo da izgovori niti da ga se seti sada je bila pod kontrolom, a lekari su davali sve od sebe. Iz nesvesti u nesvest.
Neki nepoznat čovek se bešumno ušunjao i dotakao zaštitnu ogradu kreveta. – Ensile – obratio mu se tihim ali prodornim glasom. – Ensile, jesi li budan?
Loni je širom otvorio oči začuvši svoje ime. Bio je to neki stariji čovek s dugom, sedom kosom, u crnoj majici. Opet ono isto lice. – Ensile, čuješ li me?
Loni nije pomerio nijedan mišić.
– Tvoje ime nije Loni, mi to znamo. Zoveš se Ensil, Ensil Habard, ti si Setov brat. Ensile, šta se dogodilo Silvesteru Rajndsu?
Iako je bio prestravljen, Loni se nije micao. Osetio je zadah viskija i setio ga se od prethodne noći.

– Šta se dogodilo Silvesteru Rajndsu? Tada si imao osam godina, Ensile. Šta se dogodilo Silvesteru Rajndsu?
Loni je zatvorio oči i duboko udahnuo. Na sekund više nije bio tu, a zatim je trznuo ruke i otvorio oči. Neznanca više nije bilo.
Pozvao je sestru.

38.

Pre nego što je sudiji umrla supruga, on i gospođa Etli osam godina zaredom nisu propustili nijedno nedeljno bogosluženje u Prvoj prezbiterijanskoj crkvi. Pedeset dve nedelje zaredom i tako osam godina. Virus je prekinuo tradiciju. Ona je ubrzo potom umrla, pa se sudija malo izgubio i počeo da propušta po jednu-dve službe godišnje. Ipak, to nije bilo tako često. Bio je upečatljiv čovek, tako da se njegovo odsustvo u crkvi primećivalo. Nije došao u nedelju pred početak suđenja, a kada je Džejk to opazio, misli su mu odlutale od propovedi. Da nije matori bolestan? Da li će u tom slučaju suđenje možda biti odloženo? Kako će to uticati na njegovu strategiju? Navirala su silna pitanja, a odgovora nigde nije bilo.
Posle crkve se Džejk sa svojim curama vratio u kuću Hokatovih, gde je Vili pripremao branč na tremu u zadnjem dvorištu. Navalio je da ugosti nove vlasnike, tvrdeći da želi da upozna Hanu i da joj sve pokaže. Sve je to strogo poverljivo, naravno. Džejk i Karla su odlučili da njihova ćerka zasada još ništa ne zna, ali su teško prikrivali uzbuđenje. Hana je obećala da će čuvati tu zaista važnu tajnu. Posle obilaska, u koji je bio uključen i Hanin izbor njene nove sobe, okupili su se oko drvenog seoskog stola na tremu i bili posluženi francuskim tostom i kajganom.
Vili je razgovor o kući preusmerio na suđenje. Glatko je prešao na priču o svom povratku u novinarske vode, obigravajući i ispipavajući osetljiv teren. Karla je dva puta pogledom upozorila Džejka, koji je shvatio šta se dešava. Kada je Vili upitao da li očekuju dokaz da je Set Habard bio intiman s Leti Lang, Džejk je učtivo rekao da ne zna odgovor na to pitanje. Postalo je malo neprijatno za stolom pošto je Džejk bivao sve tiši, a domaćin nije zaklapao o glasinama koje je sakupio. Pitao ga je da li je tačno da je Leti Habardovima predložila nagodbu o podeli novca? Džejk je nepokolebljivo odgovorio da nema komentar. Bilo je previše tračeva. Kada je Vili započeo još jednu turu pitanja o „intimnosti”, Karla je rekla: – Pripazi, Vili, ovde ima i sedmogodišnjaka.
– Uh, izvinjavam se.
Hani nije promicala ni jedna jedina reč.
Posle sat vremena Džejk je pogledao na sat i rekao da mora u kancelariju. Čekali su ga dugo popodne i duga noć. Vili im je nasuo još kafe, a oni su mu zahvalili i spustili svoje ubruse na sto. Trebalo im je petnaest minuta da se ljubazno oproste. Dok su odlazili, Hana je i dalje piljila u kuću kroz zadnje staklo i rekla: – Sviđa mi se naša nova kuća. Kad možemo da se uselimo?
– Uskoro, dušo – odgovorila je Karla.
– A gde će gospodin Vili da živi?
– Ima on nekoliko kuća – rekao je Džejk. – Ne brini ti za njega.
– Baš je fin čovek.
– Jeste – uzvratila je Karla.

* * *

Lusjen je pošao za detektivom u sobu u kojoj je Loni nestrpljivo čekao, dok je krupna medicinska sestra stajala kraj njega kao stražar. Nije se smešila i činilo se da je nervira to nametanje. Jedan lekar

je nerado dopustio da se pacijentu postavi nekoliko pitanja. Lonijevo stanje se popravilo preko noći i osećao se bolje, ali se njegov tim i dalje postavljao zaštitnički. Ionako ne vole advokate.
– To je taj čovek o kome sam ti pričao, Loni – rekao je detektiv bez najblažeg nagoveštaja teme.
Lusjen je u crnom odelu stajao u dnu Lonijevog kreveta i osmehnuo mu se izveštačeno. – Gospodine Klark, ja sam Lusjen Vilbenks i radim za jednog advokata u Klentonu, u Misisipiju.
Loniju je to lice već bilo poznato. To lice se usred noći pojavljivalo i nestajalo kao duh. – Drago mi je – uzvratio je Loni kao da je još uvek bio ošamućen iako mu u glavi nije bilo toliko bistro ni pre udarca.
Lusjen je nastavio: – U toku je izvestan sudski spor za koji je izuzetno važno da se utvrdi mesto prebivališta čoveka po imenu Ensil Habard. Gospodin Habard je rođen u okrugu Ford u državi Misisipi 1. avgusta 1922. godine. Otac mu se zvao Klion Habard, a majka Sara Bel Habard, imao je i brata, Seta, koji je bio pet godina stariji od njega. Prekopali smo i nebo i zemlju da pronađemo Ensila Habarda, pa nam je privuklo pažnju to što ima izgleda da ga vi poznajete ili da su vam se putevi ukrstili.
Loni je na to rekao: – Došli ste čak iz Misisipija?
– Naravno, ali nije to ništa. I tamo ima aviona. Pokrili smo čitav kontinent tražeći Ensila.
– Kakav je to sudski spor? – upitao je Loni s prezirom čoveka koji je primoran na neprijatan razgovor.
– Prilično je zamršeno. Set Habard je iznenada preminuo pre šest meseci i za sobom je ostavio potpuni haos. Mnogo poslova je započeo, ali je napravio zbrku oko zaostavštine. Naš posao je prvenstveno da pronađemo sve članove njegove porodice, što je u slučaju Habardovih poprilično težak zadatak. Verujemo da vi možda znate nešto o Ensilu Habardu. Je li to tačno?
Loni je zatvorio oči, jer ga je preplavio talas bola u glavi. Ponovo ih je otvorio, pogledao u tavanicu i tiho odgovorio: – To ime mi ne zvuči poznato, žao mi je.
Kao da je očekivao takav odgovor ili ga je prečuo, Lusjen je nastavio: – Možete li da se setite bilo koga iz svoje prošlosti ko je možda poznavao Ensila Habarda ili je pominjao njegovo ime? Pomozite mi, gospodine Klark. Setite se. Čini se da ste se često selili i da poznajete mnogo ljudi iz mnogo mesta. Znam da vas boli glava, ali pokušajte da se setite bilo čega, potrudite se.
Odgovor je bio isti: – To ime mi ne zvuči poznato.
Sestra je streljala Lusjena pogledom i kao da je već bila spremna da pređe u napad. On se nije obazirao na nju. Pažljivo je položio svoju izlizanu kožnu akten-tašnu u podnožje kreveta da bi Loni mogao da je vidi. Verovatno se u njoj nalazi nešto važno. – Jeste li ikada bili u Misisipiju, gospodine Klark?
– Nisam.
– Jeste li sigurni?
– Siguran sam da sam siguran.
– Eh, pa to je onda pravo iznenađenje pošto smo mi mislili da ste rođeni tamo. Debelo smo platili vrhunskim istražiteljima da uđu u trag Ensilu Habardu. Kada se pojavilo vaše ime, krenuli su za vama i pronašli nekoliko ljudi po imenu Loni Klark. Jedan od njih je rođen u Misisipiju pre šezdeset šest godina. Vi imate šezdeset šest godina, zar ne, gospodine Klark?
Loni je piljio u njega, zatečen i nesiguran. Polako je procedio: – Imam.
– U kakvoj ste onda vezi sa Ensilom Habardom? Sestra je odbrusila: – Rekao je da ga ne poznaje.

Utom se Lusjen brecnuo na nju: – Ne razgovaram s vama! Ovo je bitno pravno pitanje, ozbiljan slučaj u koji je uključeno desetak advokata, nekoliko sudova i gomila para, pa ako se ukaže potreba da zabadate nos u tuđa posla, rado ću vas obavestiti. Do tada vas molim da odjebete. – Obrazi su joj se zažarili dok se borila za dah.
Ni Loni nije podnosio tu sestru, pa joj je rekao: – Nemojte da odgovarate umesto mene, u redu? Umem da se staram o sebi. – Pošto su je svi redom izgrdili, sestra se pomerila korak unazad. Lusjen i Loni su se oprezno pogledali, ujedinjeni u preziru prema sestri. Loni je prvi prekinuo tišinu: – Moraću da odspavam i razmislim o tome. Pamćenje me ovih dana baš i ne služi najbolje, a još me i mnogo drogiraju lekovima.
– Rado ću da sačekam – odvratio je Lusjen. – Veoma je važno da nađemo Ensila Habarda. – Izvadio je vizitkartu iz džepa i pružio je Loniju. – Ovo je moj šef, Džejk Brigans. Slobodno ga pozovite i proverite moj identitet. On je glavni advokat u ovom slučaju.
– I vi ste advokat? – upitao je Loni.
– Jesam. Samo mi je ponestalo vizitkarata. Odseo sam u Glečer inu u Trećoj ulici.

* * *

Jednog kasnog popodneva Heršel Habard je otključao vrata kuće svoga oca i kročio unutra. Ko zna koliko je bila prazna. Zastao je da izračuna. Otac mu se ubio 2. oktobra, bila je nedelja. Tog dana je bio 2. april, isto nedelja. Koliko je njemu bilo poznato, kuća nije očišćena još otkad je Leti dobila otkaz, dakle, od dana posle sahrane. Na površini televizora i po policama nahvatao se debeo sloj prašine. Vazduh je bio ustajao i prožet vonjem duvana. Pritisnuo je prekidač i prostorija je oživela pod svetlošću. Rečeno mu je da je Kvins Landi, administrator, zadužen za plaćanje računa. U kuhinjskim elementima nije bilo ničega. I frižider je bio prazan. Iz slavine je kapala voda u smeđu mrlju na keramičkom slivniku. Odšetao se do zadnjeg dela kuće i u sobi koju je nekada zvao svojom malo rastresao prekrivač da bi skinuo prašinu, a zatim se opružio na krevet i zagledao u tavanicu.
Za šest meseci je nekoliko puta imao sreće; trošio je koliko mu je volja, ali je isto tako udvostručivao, pa i utrostručivao svoju ušteđevinu profitabilnim ulaganjima. Ponekad bi se osećao kao milioner, a nekad bi ga ophrvala užasna praznina od pomisli na sve one bogataše koji prokockaju novac i ostanu bez ičega. Zašto je matori to uradio? Heršel je bio spreman da prihvati i ponese svoj deo odgovornosti zbog njihove netrpeljivosti, ali nikako nije mogao da shvati zašto ga je potpuno izbacio iz testamenta. Mogao je da ga voli više, ali ni Set nije uzvraćao ljubavlju. Mogao je da provodi više vremena ovde, u kući, ali Set nije posebno voleo da mu sin bude u blizini. Šta je pošlo naopako? Koliko je mlad bio Heršel kada je shvatio da mu je otac hladnog srca i da ne želi prisnost? Dete ne može da juri oca koji nema vremena za njega.
Međutim, Heršel se nikad nije raspravljao sa ocem, nikada ga nije osramotio otvorenom pobunom ili nečim još gorim – zavisnošću od alkohola ili droge, hapšenjima, životom na ivici zakona. Rastao se sa Setom kada mu je bilo osamnaest godina i otišao od kuće da bi postao zreo čovek. Ako je zapostavljao Seta kao odrastao muškarac, to je verovatno bilo zbog toga što je Set njega zapostavljao dok je bio dečak. Dete se ne rađa sa sklonošću da zanemaruje; to uči od drugih. Heršel je učio od pravog majstora.
Da li bi novac promenio nešto? Da li bi se Heršel ponašao drugačije da je znao koliko je očevo bogatstvo? Nego šta bi, konačno je priznao sebi. U početku se držao ispravnog puta i govorio, bar

svojoj majci, da ne bi ama baš nimalo drugačije postupio. Ma, ni za živu glavu. Ako je Set hteo da se izoluje od sina jedinca, sin mu je svakako dopustio da tako i bude. Sada, međutim, kako je vreme prolazilo i kako je postajao sve nesrećniji u sve mračnijem svetu, Heršel je postao svestan da bi rado bio ovde, u kući, i brinuo se o svom starom ćalcu. Verovatno bi se zainteresovao za drvnu građu i nameštaj i s puno poleta se latio tog posla. Preklinjao bi Seta da ga uvede u te poslove i verovatno bi kod njega ispekao zanat, a možda bi ga i nadmašio. Verovatno bi se odrekao mnogo čega i vratio bi se u okrug Ford, gde bi iznajmio neku kuću u blizini. Ali bi najpre budno motrio na Leti Lang.
To što nije dobio ni delić tolikog bogatstva krajnje je ponižavajuće. Prijatelji mu sada šapuću iza leđa. Neprijatelji se naslađuju njegovom nesrećom. Njegova bivša žena ga je prezirala otprilike isto koliko i Seta, a sada je likujući širila užasne ali istinite tračeve po Memfisu. Čak ni deca nisu bila na njegovoj strani; ta nije mogla da se uzdrži i ne okači još koji kamen o vrat jadnom Heršelu. Već šest meseci nije mogao da se usredsredi i vodi poslove. Računi i dugovi su se gomilali. I majka je imala sve manje razumevanja i nije više htela da mu pomaže. Dva puta mu je rekla da se čisti iz kuće i nađe neko drugo mesto za život. Hteo je on, ali nije imao para za to.
Sudbina mu je sada ležala u rukama iskusnog advokata Vejda Lanijera, džangrizavog, matorog sudije Rubena Etlija i čete nasumično odabranih porotnika iz ruralnog Misisipija. S vremena na vreme bi osetio samopouzdanje. Pravda će prevagnuti; pravda će pobediti i sve u tom stilu. Prosto nije u redu da se kućna pomoćnica, kakve god boje kože da je, pojavi pred kraj nečijeg života i tako pokvareno i manipulatorski sredi stvari u svoju korist. Pravda je bila na njihovoj strani. Povremeno bi pak još uvek osećao neizreciv bol što mu sve to izmiče iz šaka. Čim se to desilo jednom, svakako će se desiti ponovo.
Zidovi kao da su se sve više približavali, a vazduh postajao sve zagušljiviji. Bio je to nesrećan dom s roditeljima koji su prezirali jedno drugo. Psovao ih je u sebi neko vreme, oboje podjednako, a zatim se usredsredio više na Seta. Zašto uopšte imati decu ako ih ne želiš? Oko tih pitanja je godinama lupao glavu, ali nije mogao da nađe odgovore. Pusti to, život ide dalje.
Dosta s tim. Zaključao je kuću i zaputio se u Klenton, gde su ga očekivali oko šest po podne. Ijan i Ramona su već bili tamo, u velikoj sali za sastanke na drugom spratu firme Salivan. Majron Pajki, njihov stručni savetnik za sastavljanje porote, u tom trenutku je već raspredao o svojoj brižljivo sprovedenoj istrazi kada je Heršel stigao. Na brzinu su se rukovali i upoznali. Penki je imao dva pomoćnika, dve atraktivne mlade dame, koje su bile zauzete hvatanjem beležaka.
Vejd Lanijer i Lester Čilkot su sedeli na sredini sa jedne strane stola, a njihovi savetnici pored njih. Penki je govorio: – Naša telefonska anketa je takođe pokazala da više od polovine ispitanika smatra da je seks važan faktor ako se uzme u obzir činjenica da je testament napisao bogataš od sedamdeset godina, a da je starateljka privlačna žena, mnogo mlađa od njega. Nismo ni pominjali seks, ali to je često bila spontana reakcija. Šta se zapravo dešava? Rasu niko nije pominjao, ali je čak osamdeset posto crne populacije sumnjalo na seksualne radnje. Među belcima ih je bilo pedeset pet posto.
– Znači, to pitanje se i te kako nameće, ali ga još niko nije izgovorio – rekao je Lanijer.
Zar to nismo znali i pre šest meseci? – zapitao se Heršel dok je žvrljao po beležnici. Do sada su Penkiju isplatili već dve trećine od njegovih sedamdeset pet hiljada dolara. Sada je šapu umočila i firma Vejda Lanijera, jer je plaćala sve sudske troškove. Ijan je već otkinuo svojih dvadeset hiljada; Heršel nije uzeo ništa. Ukoliko bude nadoknade, i oko toga će zaratiti.
Penki im je prosledio debele brošure da čitaju do mile volje, mada su advokati već potrošili silne

sate na taj materijal. Počev od Ambroza pa do Janga, o svakom porotniku je postojala stranica-dve teksta. Za mnoge su postojale i fotografije kuće i automobila, uz samo nekoliko fotografija porotnika. Preuzete su iz crkvenih adresara i knjiga o članovima klubova, srednjoškolskih godišnjaka, a zadesila se i poneka fotografija u krupnom planu, koje su dobili od prijateljâ potencijalnih porotnika, lukavo se dovijajući.
Penki je nastavio: – Naš savršeni porotnik je belac koji je prevalio pedesetu. Mlađi ljudi su išli u škole sa dvojnim sistemom i uglavnom su tolerantniji kada je rasa u pitanju, a mi očigledno ne tražimo toleranciju. Na našu veliku žalost, što je neko veći rasista, to bolje po nas. Belkinje su malo naklonjenije belcima, zbog ljubomore prema drugoj ženi koja je manipulacijom uticala na nečiji testament. Muškarci će možda i opravdati drugog muškarca što je jurio za suknjom svoje kućne pomoćnice, ali žene nisu toliko širokogrude.
Sedamdeset pet hiljada za ovo?, mrmljao je Heršel u sebi. Zar to nije sasvim očigledno? Dosađivao se i pogledao svoju sestru, koja je izgledala staro i umorno. Situacija u braku joj nije bila baš najsjajnija, pa su poslednja tri meseca Habardova deca više razgovarala telefonom nego tokom prethodnih deset godina. Ijanovi poslovi nisu donosili profit, a ionako klimav brak sve više se raspadao. Ijan je vreme uglavnom provodio u zalivu, gde je sa svojim partnerima renovirao tržni centar. Njoj je to odgovaralo; nije ni želela da on bude kod kuće. Otvoreno je govorila o razvodu, barem Heršelu. Međutim, ako izgube slučaj, može da zaglibi do grla. Heršel ju je uporno uveravao da neće izgubiti.
Nagvaždalo se o tom istraživanju sve do pola osam, kada je Vejd Lanijer rekao da mu je dosta za taj dan. Advokati i klijenti su se odvezli do ribljeg restorana s pogledom na jezero Čatula i dugo uživali u jelu. Posle nekoliko pića svi su se malo smirili i opustili. Kao i većina advokata koji život provode po sudnicama, Vejd Lanijer je bio nadaren za prepričavanje dogodovština, pa ih je počastio urnebesnim pričama iz sudskih obračuna. Više puta im je rekao: – Dobićemo ovaj slučaj, narode. Verujte mi.

* * *

Lusjen je bio u svojoj hotelskoj sobi, a društvo mu je pravio džek s ledom na noćnom stočiću, pa se zadubio u neki od Foknerovih dubokoumnih romana, kada ga je prenuo telefon. S druge strane se začuo slabašan glas: – Je li to gospodin Vilbenks?
– Ja sam – odgovorio je Lusjen polako zatvorivši knjigu i spustivši noge na pod.
– Ovde Loni Klark, gospodine Vilbenks.
– Molim te, zovi me Lusjen, a ja ću tebe Loni, važi?
– Važi.
– Kako si večeras, Loni?
– Bolje, mnogo bolje. Ti si mi sinoć ulazio u sobu, zar ne, Lusjene? Znam da jesi. Mislio sam da sanjam kako mi neki neznanac ulazi u sobu i priča mi nešto, ali kad sam te danas upoznao, prepoznao sam te. Prepoznao sam ti glas.
– Bojim se da si stvarno sanjao, Loni.
– Ne, nisam. Zato što si dolazio i preksinoć. I u petak i u subotu uveče. To si bio ti. Znam da jesi.
– Niko u tvoju sobu ne sme da ulazi, Loni. Policajac ti stražari ispred vrata, kako su mi rekli, po ceo dan.

Loni je zastao kao da to nije znao. Ako i jeste tako, kako je onda nepoznat čovek mogao da mu se ušunja u sobu? Naposletku je rekao: – Taj neznanac je pominjao Silvestera Rajndsa. Da ne poznaješ ti slučajno Silvestera Rajndsa, Lusjene?
– Odakle je on? – upitao je Lusjen opušteno uzevši gutljaj.
– To pitam ja tebe, Lusjene. Poznaješ li Silvestera Rajndsa?
– U okrugu Ford sam proveo ceo život, Loni. Poznajem sve ljude, i belce i crnce. Ipak, nešto mi govori da je Silvester Rajnds umro pre nego što sam se ja rodio. Jesi li ga poznavao?
– Ne znam. Sve mi je mutno i izmešano. Još ta davna sećanja… – Glas mu je zamro kao da je ispustio slušalicu.
Samo neka nastavi da priča, govorio je Lusjen u sebi. – Više me zanima Ensil Habard – rekao je.
– Da se nisi prisetio tog imena, Loni?
Odgovor je stigao slabašnim glasom: – Kao da sam na nekom tragu. Jel’ možeš da svratiš sutra?
– Naravno. Kada?
– Dođi rano. Ujutru nisam mnogo umoran.
– Kada lekari završavaju vizitu?
– Ne znam. Oko devet.
– Onda dolazim u pola deset, Loni.

39.

Nevin Dark je parkirao kamion ispred zgrade suda i pogledao na sat. Poranio je, ali to je bio deo plana. Nikada do tada nije bio na sudu i koliko god se bunio, morao je priznati da je malo uzbuđen. Obrađivao je osamdeset hektara zemlje zapadno od Karaveja i retko je dolazio u Klenton; štaviše, nije mogao da se seti kada je poslednji put posetio sedište okruga. Za tu priliku je obukao najnoviji par uštirkanih vojničkih pantalona i kožnu letačku jaknu koju mu je ostavio otac, inače pilot u Drugom svetskom ratu. Žena mu je lepo ispeglala pamučnu košulju s dugmićima na kragni. Nevin se retko kad toliko doterivao. Zastao je i osvrnuo se oko sebe, tražeći pogledom ostale koji su takođe došli po pozivu.
O ovom slučaju nije znao mnogo. Kako mu je rekao ženin brat, večita sveznalica, radi se o nekom testamentu, i to svojeručnom, ali sem toga nije znao mnogo detalja. Ni Nevin ni njegova žena nisu bili pretplaćeni na lokalne novine. U crkvu nisu otišli deset godina, tako da ih je taj bogat izvor tračeva zaobišao. U sudskom pozivu nije pisalo šta se od njega očekuje, sem da će biti porotnik. Nevin nikada nije čuo za Seta Habarda, kao ni za Leti Lang. Prepoznao je, doduše, ime Džejka Brigansa, ali samo zato što je Džejk rodom iz Karaveja i što je suđenje Hejliju bilo nadaleko poznato.
Ukratko, Nevin je bio idealan tip porotnika: osrednje pametan, pravičan i neinformisan. Nosio je sudski poziv u džepu sakoa. Malo se šetao po trgu da ubije vreme, a zatim je otišao do suda, gde je sve bilo užurbano. Popeo se uz stepenice i utopio u masu okupljenu ispred masivnih hrastovih vrata glavne sudnice. Dvojica šerifovih zamenika u uniformama držali su spiskove. Najzad je i on došao na red, a kada je ušao u sudnicu, jedna službenica mu se osmehnula i pokazala na sedište s leve strane. Seo je pored privlačne mlađe žene u kratkoj suknji i za dva minuta od nje saznao da je predavala u školi u kojoj radi i Karla Brigans i da najverovatnije neće biti izabrana. Kada je priznao da ne zna ništa o slučaju, nije mogla da veruje. Svi porotnici su se došaptavali dok su posmatrali advokate kako se užurbano i uposleno kreću unaokolo. Sudijska klupa je još uvek bila prazna. Pet-šest sudskih službenica je raznosilo hrpe papira tamo-amo i u suštini nisu radile ništa bitno dok su se trudile da opravdaju svoje prisustvo u najvećem slučaju osporenog testamenta u istoriji okruga Ford. Neki advokati nisu imali nikakve veze sa slučajem, tako da nije bilo razloga da budu tu, ali je sudnica puna potencijalnih porotnika uvek privlačila nekoliko redovnih posetilaca suda.
Na primer, advokat Čak Rija nije imao ni klijente ni kancelariju, a ni para. Povremeno je pregledao dokumente o vlasništvu; stoga se uvek vrzmao po sudu ubijajući vreme, ispijajući kafe u kojoj god kancelariji je bila najsvežija, flertujući sa službenicama, koje su ga dobro poznavale, tračareći sa svakim advokatom koji bi mu se našao u vidokrugu i, uopšte, stalno je bio tu negde. Čak je retko propuštao suđenja. Budući da nije imao svoja, posmatrao je tuđa. Tog dana je obukao svoje najtamnije odelo, a cipele su mu se caklile, čiste i uglancane. Razgovarao je sa Džejkom i Harijem Reksom – s ljudima koji su ga isuviše dobro poznavali – kao i s advokatima iz drugih mesta, koji su do tada shvatili da je Čak samo deo inventara. Svaki sud je imao takve.
Gospodin koji je sedeo s Nevinove leve strane zapodenuo je razgovor. Rekao je da je vlasnik kompanije za pravljenje ograda u Klentonu i da je jednom postavljao neke lance za lovačke pse

Hariju Reksu Voneru. Pokazao je prema njemu rekavši: – Onaj debeli tamo u ružnom odelu. To je Hari Reks Voner. Podlijeg advokata za razvode nema u okrugu.
– Jel’ on radi za Džejka Brigansa? – pitao je Nevin, koji nije imao pojma o čemu pričaju.
– Izgleda.
– Ko su ovi drugi advokati?
– Ko zna? U današnje vreme advokata ima na svakom koraku. Trg ih je pun.
Sudski izvršitelj se oglasio i glasno se obratio svetini: – Ustanite. Zaseda Kancelarski sud Dvadeset petog sudskog okruga države Misisipi, kome predsedava uvaženi sudija Ruben V. Etli. – Sudija Etli se pojavio iz zadnjeg dela i zauzeo svoje mesto dok je masa to propratila na nogama.
– Molim vas, sedite – rekao je. Ljudi su uz glasno komešanje ponovo posedali na svoja mesta. Pozdravio ih je uz dobro jutro i zahvalio se potencijalnim porotnicima što su došli, a kao da su i imali izbora. Objasnio im je da je prva tačka dnevnog reda formiranje porote, izbor dvanaest porotnika plus dve zamene, a pretpostavljao je da će im to oduzeti veći deo dana. Povremeno posao sporo odmiče, kao što to često biva na sudu, pa je zamolio da budu strpljivi. Sudska službenica je ispisala njihova imena na papirićima i stavila ih u plastičnu korpu. On će ih nasumično izvlačiti i tim redosledom će porotnici zauzimati svoja mesta. Kada bude izvučeno prvih pedeset, ostali će biti slobodni za taj dan, pa će ih pozvati sutra ukoliko bude potrebno.
Sudnica je središnjim prolazom bila podeljena na dva dela, na desnu i levu stranu, i u svakom delu je bilo deset dugačkih klupa, a na svaku je moglo da se smesti otprilike desetoro ljudi. Pošto je sudnica bila puna kao oko, sudija Etli je ljubazno zamolio radoznale posmatrače da ustanu i oslobode prva četiri reda klupa s njegove leve strane. To je potrajalo nekoliko minuta dok su oni poizlazili saplićući se jedni o druge i gurkajući se, ni sami ne zanjući kuda da odu. Većina je stala uza zidove. Zavukao je ruku u plastičnu korpu, izvukao prvo ime i izgovorio: – Gospodin Nevin Dark.
Nevinu je srce počelo brže da tuče, no hrabro je ustao i rekao: – Ja sam, gospodine.
– Dobro jutro, gospodine Dark. Zamoliću vas da sednete u prvi red, skroz levo, a od sada ćemo vam se neko vreme obraćati sa porotniče broj jedan.
– Svakako.
Dok je Nevin hodao niz prolaz, primetio je da advokati zure u njega kao da je upravo ubio nekog.
Seo je u prazan prvi red; advokati su i dalje blenuli u njega. Svi redom.
Nevin Dark. Belac, pedeset tri godine, poljoprivrednik, supruga i dvoje punoletne dece, ne ide u crkvu, nije član klubova, nema fakultetsku diplomu, nema krivični dosije. Džejk ga je ocenio sedmicom. On i Porša su gledali svoje beleške. Hari Reks je stajao u ćošku pored dela za porotu i pregledao svoje beleške. Njihov idealan model porotnika treba da bude crnac ili crnkinja bilo kog starosnog doba, ali u toj skupini ih nije bilo mnogo. Tamo za stolom na suprotnoj strani Vejd Lanijer i Lester Čilkot upoređivali su svoje podatke istraživanja. Njihov model porotnika je bila belkinja od četrdeset pet godina ili starija, odrasla na dalekom, konzervativnom Jugu i nimalo tolerantna prema crncima. Njima se dopao Nevin Dark iako o njemu nisu znali ništa više od Džejka.
Broj dva je bila Trejsi Makmilan, sekretarica, belkinja, tridesetjednogodišnjakinja. Sudija Etli nije žurio pri otvaranju savijenih papirića s imenima. Pažljivo bi proučio svako ime da bi ga savršeno izgovorio, dopuštajući svakom porotniku da na miru zauzme svoje mesto. Kada je prvi red popunjen, prešli su na drugi uz proglašenje porotnika broj jedanaest, izvesne Šeri Benton, prve prozvane crnkinje.
Trebalo mu je oko sat vremena da prozove prvih pedeset. Kada su se smestili, sudija Etli je

pustio ostale da idu. Rekao im je da budu u pripravnosti i da očekuju uputstva. Neki su otišli, ali je većina ostala na svojim mestima i postala deo šire javnosti.
– Napravićemo pauzu od petnaest minuta – rekao je sudija lupnuvši čekićem o sto, a zatim je ustao i otperjao s klupe onako nezgrapan u odori koja se lelujala za njim. Advokati su se unezvereno okupljali u grupice i svi su odjednom počeli da brbljaju. Džejk, Porša i Hari Reks su otišli pravo u sudijin kabinet, koji je trenutno bio prazan. Čim je Džejk zatvorio vrata, Hari je zavapio: – Jeste li svesni da smo nagrabusili? Gadan žreb. Prava katastrofa.
– Polako – rekao je Džejk spustivši svoj rokovnik na sto i puckajući prstima.
Porša se nadovezala: – Od njih pedesetoro imamo jedanaest crnaca. Nažalost, četvoro ih je u poslednjem redu. Opet smo zaglavili u magarećoj klupi.
– Ti to, kao, hoćeš da ispadneš duhovita? – graknuo je Hari Reks na nju.
– Pa da, mislila sam da je to zaista duhovita opaska.
Džejk se umešao: – Hajde, prekinite. Sumnjam da će nam broj četrdeset ići naruku.
– I ja – nadovezao se Hari Reks. – A čisto da znate, vodio sam sporove protiv brojeva sedam, osamneast, trideset jedan, trideset šest i četrdeset sedam, sve brakorazvodne parnice. Oni ne znaju da ja radim za vas, gospodine Brigans, a ni sâm ne znam zašto radim za tebe, jer sam prokleto siguran da neću dobiti ni dolara. Ponedeljak je ujutru, kancelarija mi je puna bračnih parova pred razvodom, neki od njih nose i oružje, a ja sedim u sudnici kao Čak Rija za džabe.
– Hoćeš li, molim te, da umukneš? – zarežao je Džejk.
– Ako baš insistiraš.
– Nije sve beznadežno – rekao je Džejk. – Nismo najsrećnije prošli sa izborom, ali nije sve izgubljeno.
– Kladim se da Lanijer i njegovi momci likuju.
Porša je rekla: – Narode, stvarno vas ne razumem. Zašto sve mora da bude crno-belo? Posmatrala sam one ljude i njihova lica i zaista ih nisam doživela kao gomilu zagriženih rasista koji će da spale testament i sve ostave drugoj strani. Većina njih mi deluju kao razumni ljudi.
– Mada ima i nerazumnih – odvratio je Hari Reks.
– Slažem se s Poršom, ali daleko smo od konačnih dvanaestoro. Hajde da ostavimo raspravu za kasnije.

* * *

Advokatima je posle pauze bilo dozvoljeno da pomere stolice s druge strane stola da bi lepo videli porotnike, ali i da bi porotnici mogli da pilje u njih. Sudija Etli je seo bez ritualnog „Ustanite” i započeo kratkim izveštajem o slučaju. Izjavio je da očekuje da će suđenje trajati tri ili četiri dana i da svakako planira da ga okonča do petka po podne. Predstavio je sve advokate, ali ne i njihove saradnike. Džejk je bio sâm na svojoj strani prkoseći čitavoj vojsci.
Sudija Etli je objasnio da će pokriti nekoliko oblasti koje se moraju prečešljati, a zatim će advokati dobiti reč i započeti sa ispitivanjem. Krenuo je od zdravlja – pitao je da li je neko bolestan, da li je na lečenju ili možda nije u stanju da sedi i sluša duže vreme. Jedna gospođa je ustala i rekla da joj je muž u bolnici u Tupelu i da mora da bude uz njega. – Slobodni ste – rekao je sudija Etli vrlo saosećajno, a ona se brzo izgubila iz sudnice. Broj dvadeset devet je, dakle, eliminisan. Broj četrdeset je imao diskus herniju i bol mu se pojačao tokom vikenda, pa je sad bio neizdrživ. Uzimao

je lekove protiv bolova, od kojih je bio sav ošamućen. – Slobodni ste – rekao je sudija Etli.
Činilo se da je i te kako voljan da oslobodi svakoga ko ima uverljivo opravdanje, ali se ipak ispostavilo da nije tako. Kada je zamolio za izuzeće zbog poslovnih obaveza, jedan gospodin u sakou i s kravatom je ustao i rekao da prosto ne može da odsustvuje s posla. Bio je okružni direktor kompanije koja se bavi proizvodnjom čeličnih konstrukcija i očigledno je važan rukovodilac u lancu. Čak je prokomentarisao da može da ostane bez posla. Sudija Etli mu je pet minuta držao predavanje o građanskoj odgovornosti i pošteno ga izgrdio. Završio je rečima: – Ako izgubite posao, gospodine Kroford, obavezno me obavestite. U tom slučaju će vaš šef dobiti poziv na sud i ima da mi stoji ovde, pa će da vidi svog boga.
Gospodin Kroford je seo ponižen i prekoren kao dete. Niko se više nije usudio da se ogluši o porotničku dužnost zbog posla. Sudija je potom prešao na sledeću tačku dnevnog reda – prethodno učešće u poroti. Nekoliko njih je reklo da su već bili porotnici, troje u državnom sudu, a dvoje u federalnom. Izjavili su da prethodna iskustva neće uticati na njihovu sposobnost da obavljaju svoju dužnost u ovom slučaju.
Devetoro njih je izjavilo da poznaje Džejka Brigansa. Četvoro su bili njegovi bivši klijenti i oni su izuzeti. Dve gospođe su išle u istu crkvu, ali su tvrdile da ta činjenica neće uticati na njihovo rasuđivanje. One nisu izuzete. Jedan Džejkov dalji rođak jeste. Karlina koleginica iz škole je rekla da dobro poznaje Džejka i da je previše bliska s njima da bi bila objektivna. I ona je izuzeta. Poslednji je bio onaj drugar iz srednje škole iz Karaveja koji je priznao da nije video Džejka bar deset godna. Njega je sudija ipak ostavio, da bi kasnije video šta će s njim.
Svi advokati su se ponovo predstavili i postavljana su ista pitanja. Niko nije poznavao Vejda Lanijera, Lestera Čilkota, Zaka Zajtlera niti Džoa Bredlija Hanta, ali, opet, oni nisu bili iz tog grada.
Sudija Etli je rekao: – Dobro, idemo dalje. Testament o kome govorimo napisao je čovek po imenu Set Habard, koji je, podrazumeva se, preminuo. Da li ga je neko od vas poznavao lično? – Dve ruke su se stidljivo podigle. Prvo je ustao jedan muškarac i rekao da je odrastao u naselju Palmajra u tom okrugu i da je poznavao Seta kada su obojica bili mnogo mlađi.
– Koliko imate godina, gospodine? – upitao je sudija Etli.
– Šezdeset devet.
– Pretpostavljam da znate da svako ko ima više od šezdeset pet godina može tražiti izuzeće?
– Da, gospodine, ali ne moram, zar ne?
– Ne morate, naravno. Ukoliko želite da ispunite svoju dužnost, to je za svaku pohvalu. Hvala vam.
Zatim je ustala jedna žena i rekla da je nekada radila u fabrici za obradu drveta čiji je vlasnik bio Set Habard, ali to nije problem. Sudija Etli je pročitao imena Setove dve supruge i upitao da li ih iko poznaje. Jeda žena je rekla da se njena starija sestra družila s njegovom prvom suprugom, ali da je to bilo davno. Zatim je zatraženo od Heršela Habarda i Ramone Habard Dafo da ustanu. Nelagodno su se osmehnuli sudiji i porotnicima, a zatim su seli. Sudija je metodično ispitao sve porotnike da li ih poznaju. Nekoliko ruku je podignuto i ispostavilo se da su im to drugovi iz srednje škole Klenton. Sudija je potom svakome od njih postavio niz pitanja. Svi su tvrdili da ne znaju mnogo o tom slučaju i da na njihovo rasuđivanje neće uticati to malo podataka koje imaju.
Već je postalo dosadno pošto sudijinom spisku pitanja nije bilo kraja. Do podneva je petnaestoro od pedesetoro izuzeto i svi su bili belci. Od preostalih trideset osmoro, jedanaestoro su bili crnci, a nijedan od njih nije podigao ruku.

Advokati su se tokom pauza za ručak okupljali u grupice i napeto diskutovali o tome ko dolazi u obzir, a koga treba odbaciti. Nisu ni pogledali svoje hladne sendviče dok su raspravljali o govoru tela i izrazima lica. U Džejkovoj kancelariji raspoloženje je bilo vedrije zato što je među porotnicima bilo sve više crnaca. U sali za sastanke u firmi Salivan bilo je mučno, jer crnci nisu bili poželjni. Niko od preostalih jedanaestoro nije priznao da poznaje Leti Lang. Baš neobično, a žive u tako malom okrugu! Očigledno je tu postojala neka zavera. Tokom ispitivanja njihov stručni konsultant, Majron Penki, posmatrao je nekoliko njih i nimalo nije sumnjao da su se svojski trudili da se uvuku u porotu. Međutim, Majron je bio rodom iz Klivlenda i nije znao mnogo o južnjačkim crncima.
Vejda Lanijera pak ništa od toga nije pogađalo. On je odradio više slučajeva u Misisispiju nego svi ostali advokati zajedno i nimalo nije brinuo zbog preostalih trideset osam porotnika. Za skoro svako suđenje je angažovao stručne saradnike da ispitaju ko su porotnici, odakle su i kakvi su ljudi, ali čim ih je video uživo, umeo je da ih proceni. Iako to nije rekao, dopadalo mu se ono što je video tog jutra.
Lanijer je još uvek imao dva jaka keca u rukavu – svojeručni testament Ajrin Pikering i svedočenje Džuline Kid. Koliko je znao, Džejk nije imao pojma šta mu se sprema. Ukoliko mu pođe za rukom da uspešno detonira te dve bombe u javnoj raspravi, mogao bi čak da dobije i jednoglasnu presudu u svoju korist. Fric Pikering je posle mnogo ubeđivanja pristao da svedoči za sedam i po hiljada dolara. Džulina Kid je odmah potrčala i oberučke prihvatila samo pet hiljadarki. Ni Fric ni Džulina nisu razgovarali ni sa kim s druge strane, pa je Lanijer bio uveren da će njegove zasede upaliti.
Njegova firma je do sada potrošila ili se obavezala na isplatu malo više od osamdeset pet hiljada dolara ukupnih troškova u sporu, a za taj novac su zapravo bili odgovorni sami klijenti. O troškovima vođenja slučaja retko se govorilo mada je svima to stalno bilo na umu. Klijenti su se sekirali zbog sve većih troškova, ali je Vejdu Lanijeru već bilo poznato kako to ide s rashodima u velikim parnicama. Pre dve godine je njegova firma potrošila dvesta hiljada dolara na slučaj odgovornosti za kvalitet proizvoda i izgubila.
Baciš kockice i ponekad izgubiš. Vejd Lanijer, međutim, nije razmišljao o porazu u slučaju Seta Habarda.

* * *

Nevin Dark je seo u separe Kofi šopa s trojicom svojih novih prijatelja i naručio ledeni čaj od Del. Sva četvorica su nosili bedževe na reveru, na kojima je debelim, plavim slovima pisalo „porotnik”, kao da su sada i zvanično nedostupni javnosti, nedodirljivi. Del je viđala takve bedževe stotinu puta i znala da treba da naćuli uši, ali i da nikako ne postavlja pitanja i komentariše.
Sudija Etli je upozorio preostalih trideset osmoro porotnika da ni sa kim ne razgovaraju o slučaju. Pošto za Nevinovim stolom niko nikoga nije poznavao, neko vreme su pričali o sebi dok su gledali jelovnik. Fren Deker je bila učiteljica u penziji iz Lejk Vilidža, šesnaest kilometara južno od Klentona. Čarls Ozijer se bavio prodajom traktora za neku kompaniju u Tupelu i živeo je blizu jezera. Debi Laker je živela u centru Palmajre, naselju s trista pedeset žitelja, ali nije poznavala Seta Habarda. Pošto nisu smeli da pričaju o slučaju, pričali su o sudiji, sudu i advokatima. Del je sve upijala kao sunđer, ali nije čula ništa tokom njihovog razgovora za ručkom, uglavnom, ništa bitno što

bi mogla da prenese Džejku za slučaj da kasnije svrati na čašicu tračeva.
U 13.15 svako je platio svoj račun, pa su se vratili u sudnicu. U 13.30, kada se okupilo svih trideset osam porotnika, sudija Etli se pojavio iz zadnjeg dela sudnice i poželeo im dobar dan. Odmah je prešao na stvar rekavši da nastavljaju sa izborom porote i da planira da to obavi na pomalo neuobičajen način. Od svakog porotnika će se tražiti da ode u njegov kabinet, gde će ga advokati ispitivati u četiri oka.
To je učinio na Džejkov zahtev zato što je Džejk smatrao da porotnici kao grupa znaju više o slučaju nego što žele da priznaju. Bio je uveren da će izvući detaljnije odgovore ako ih nasamo peče na tihoj vatri. Vejd Lanijer se nije bunio.
Sudija Etli je rekao: – Gospodine Dark, da li biste bili ljubazni da nam se pridružite u mom kabinetu?
Sudski izvršitelj mu je pokazao gde je kabinet, a Nevin je izlazeći nervozno prošao pored klupa, krenuo niz kratak hodnik i najzad se obreo u prilično maloj prostoriji, u kojoj su ga ostali čekali. Zapisničarka je bila spremna da zabeleži svaku reč. Sudija Etli je zauzeo jedan kraj stola, a advokati su se načičkali sa ostalih strana.
– Molim vas, imajte na umu da ste pod zakletvom, gospodine Dark – upozorio ga je sudija.
– Naravno.
Džejk Brigans mu se široko osmehnuo i rekao: – Neka pitanja će biti lične prirode, gospodine Dark, pa ako ne želite da odgovorite na njih, ne morate. Jesmo li se razumeli?
– Jesmo.
– Da li ste napisali svoj testament?
– Jesam.
– Ko ga je sastavio?
– Barni Sags, advokat iz Karaveja.
– A vaša supruga?
– Jeste, potpisali smo ih u isto vreme u kancelariji gospodina Sagsa pre tri godine.
Ne postavljajući konkretna pitanja u vezi sa njihovim testamentima, Džejk je obigravao oko samog procesa sastavljanja testamenta. Postavio im je sledeća pitanja: Šta ih je navelo da napišu testament? Da li njihova deca znaju šta je u testamentima? Koliko puta su izmenili testament? Da li su imenovali jedno drugo kao izvršitelje testamenta onog drugog? Da li su ikada nasledili nešto na osnovu nečijeg testamenta? Da li on, Nevin Dark, smatra da čovek ima pravo da svoju imovinu ostavi kome god hoće? Čak i nekome s kim nije u srodstvu? Nekom dobrotvornom društvu? Prijatelju ili zaposlenom? Da isključi članove porodice ukoliko mu oni više nisu naklonjeni? Da li su on ili gospođa Dark ikada razmišljali da izmene svoje testamente tako što će isključiti osobu koja je trenutno navedena kao naslednik?
I tako dalje. Kada je Džejk završio, Vejd Lanijer je postavio niz pitanja o lekovima, između ostalih, i onim protiv bolova. Nevin Dark je rekao da ih je vrlo retko koristio, ali da je njegova supruga operisana od raka dojke i da je neko vreme bila na terapiji jakim lekovima protiv bolova. Nije mogao da se seti njihovih naziva. Lanijer se tobož grdno zabrinuo za ženu koju u životu nije video, pa je čačkao i zabadao dovoljno da prenese poruku da jaki lekovi protiv bolova kod ozbiljnih bolesnika često izazivaju krize racionalnog rasuđivanja. Veoma vešto je posadio to seme.
Sudija Etli je gledao na sat i posle deset minuta je rekao da je vreme isteklo. Nevin se vratio u sudnicu, u kojoj su se svi zablenuli u njega. Porotnik broj dva, Trejsi Makmilan, već je čekala na

stolici pored klupe; brzo su je odveli u kabinet, gde je usledilo isto ispitivanje.
Postajalo je sve dosadnije i već su mnogi posmatrači otišli. Neki porotnici su dremali dok su drugi čitali ili ko zna koji put prelistavali novine i časopise. Sudski izvršitelji su zevali i zurili kroz debela stakla velikih prozora s pogledom na travnjak ispred suda. Potencijalni porotnici su se nizali jedan za drugim u paradnoj šetnji do kabineta sudije Etlija. Većine nije bilo čak i po deset minuta, a nekoliko njih je bilo gotovo i za kraće vreme. Kada je porotnik broj jedanaest ispitan, prošao je pored klupa pravo ka vratima, izuzet od svoje dužnosti iz razlogâ koje prisutni u sudnici nikada neće saznati.
Leti i Fedra su otišle na dugu pauzu. Dok su hodale niz prolaz prema dvokrilnim vratima, vodile su računa da ne gledaju ka Habardovima, koji su se kao klan držali zajedno na zadnjoj klupi.
* * *

Već je bilo pola sedam kad je porotnik broj trideset osam izašao iz kabineta i vratio se u sudnicu. Sudija Etli je, pokazavši izuzetnu spremnost i izdržljivost, protrljao ruke i rekao: – Gospodo, hajde da dovršimo ovaj posao da bismo ujutru počeli odmorni vašim uvodnim rečima. Važi?
Džejk je rekao: – Sudijo, želeo bih da obnovim svoj zahtev za promenu mesta suđenja. Sada kad smo obavili razgovor sa prvih trideset osmoro porotnika, očigledno je da ova porota, kao celina, zna previše detalja o slučaju. Skoro svaki porotnik je rado priznao da je već nešto znao o ovom predmetu. To je baš neobično za građansku parnicu.
– Naprotiv, Džejk – odvratio je sudija Etli. – Ja smatram da su na pitanja odgovarali baš kako treba. Vidi se da su već čuli za slučaj, ali su skoro svi tvrdili da neće imati predrasuda.
– Slažem se, sudijo – rekao je Vejd Lanijer. – Uz nekoliko izuzetaka mogu da kažem da sam zadovoljan postavkom.
– Zahtev se odbija, Džejk.
– Što li me to ne čudi – promrmljao je Džejk dovoljno glasno da bi ga čuli.
– Možemo li sad da izaberemo porotu?
– Ja sam spreman – rekao je Džejk.
– Hajdemo – odgovorio je Vejd Lanijer.
– Odlično. Izuzeću broj tri, četiri, sedam, devet, petnaest, osamnaest i dvadeset četiri iz opravdanih razloga. Želi li neko nešto da kaže?
Lanijer je polako izgovorio: – Da, uvaženi sudijo. Zašto broj petnaest?
– Rekao je da poznaje porodicu Roston i da ga je duboko pogodila smrt njihovih sinova. Sve mi se čini da mu je sada mrzak svako ko se preziva Lang.
– Rekao je da nije tako, uvaženi sudijo – bunio se Lanijer.
– Naravno da je to rekao. Prosto mu, eto, ne verujem. Izuzeo sam ga iz opravdanih razloga. Ima li još neko nešto da doda?
Džejk je zavrteo glavom. Lanijer je bio besan, ali je oćutao. Sudija Etli je produžio: – Obe strane imaju pravo da eliminišu četiri potencijalna porotnika ne navodeći razlog. Gospodine Brigans, predložite svojih prvih dvanaestoro.
Džejk je nervozno bacio pogled na svoje beleške, a zatim je polako počeo: – U redu. Naših dvanaestoro su brojevi jedan, dva, pet, osam, deset, dvanaest, četrnaest, šesnaest, sedamnaest, devetnaest, dvadeset jedan i dvadeset dva. – Nastupila je duga tišina dok su svi u prostoriji gledali u

svoje brojke i beležili. Na kraju je sudija Etli rekao: – Dakle, eliminisali ste broj šest, trinaest, dvadeset i dvadeset tri, je li tako?
– Tako je.
– Jeste li spremni, gospodine Lanijer?
– Samo trenutak, sudija – rekao je Lanijer dok se nešto domunđavao sa Lesterom Čilkotom. Sašaptavali su se neko vreme, jer očigledno nisu mogli da se slože. Džejk se upinjao da ih čuje, ali nije razabrao nijednu reč. Uporno je gledao svoje beleške, u svojih odabranih dvanaestoro, svestan da ne može sve da ih zadrži.
– Gospodo – oglasio se sudija Etli.
– Da, gospodine – polako se javio Lanijer. – Mi odbacujemo brojeve pet, šesnaest, dvadeset pet i dvadeset sedam.
U prostoriji je ponovo ponestalo vazduha dok su i sudija i svi advokati precrtavali imena u skiciranim tabelama i ređali unete brojeve u postojeći redosled. Sudija Etli je zaključio izbor: – Dakle, izgleda da će našu porotu sačinjavati brojevi jedan, dva, osam, deset, dvanaest, četrnaest, sedamnaest, devetnaest, dvadeset jedan, dvadeset dva, dvadeset šest i dvadeset osam. Da li se svi slažu?
Advokati su klimnuli glavom i time samo izrazili saglasnost dok su im pogledi bili uprti u rokovnike. Deset belaca, dva crnca. Osam žena, četiri muškarca. Polovina je imala testament, polovina nije. Troje je imalo fakultetsku diplomu; sedmoro je završilo samo srednju školu; dva porotnika nisu ni toliko. Prosečna starost te grupe bila je četrdeset devet godina pošto su dve žene bile u dvadesetim, što je Džejka prijatno iznenadilo. Kad se sve uzme u obzir, bio je zadovoljan. Tamo s druge strane stola, bio je zadovoljan i Vejd Lanijer. Stvar je u tome što je sudija Etli pametno postupio eliminišući one koji bi mogli doći u iskušenje da unapred donose zaključke zbog predrasuda. Na papiru je izgledalo da više nema ekstremista, pa je suđenje prepušteno grupi od dvanaestoro ljudi koji su, kako se činilo, imali široke nazore.
– Hajde da izaberemo dvoje rezervnih – predložio je uvaženi sudija.

* * *

Novi porotnici su se okupili u kabinetu za porotu u sedam uveče i organizovali se prema upustvima sudije Etlija. Pošto je bio prvi nominovan, prvi prozvan, prvi izabran i zato što je odavao utisak prijateljski nastrojenog čoveka koji se rado smeje i ljubazno ophodi prema ljudima, gospodin Nevin Dark je proglašen za predsednika porote.
Bio je to izuzetno dug dan, ali zato i veoma uzbudljiv. Dok se vozio kući, jedva je čekao da sve ispriča svojoj ženi za večerom iako je bilo kasno. Sudija Etli ih je upozorio da ne pričaju o slučaju među sobom, ali nije pominjao da to važi i za supružnike.

40.

Lusjen je promešao špil i kao pravi kartaroš podelio deset karata Loniju i isto toliko sebi. Loni je, kao i obično, polako podigao karte sa stola na sklapanje i čitavu večnost ih ređao po nekom svom redosledu. I govor i pokreti su mu bili spori, ali mu je mozak normalno radio. Bio je trideset poena u prednosti u toj njihovoj petoj partiji remija; pobedio je u tri partije od prve četiri. Nosio je široku bolničku pidžamu, a iznad glave mu je visila kesa sa infuzijom. Jedna od finijih medicinskih sestara mu je dozvolila da ustane iz kreveta i igra karte ispred prozora, ali tek kada je Loni počeo da je moljaka. Bolnica mu je dojadila i hteo je da ide, ali zapravo nije imao kud sem u gradski zatvor, gde je hrana bila još gora, a policajci su ga čekali kao zapete puške sa silnim pitanjima. Štaviše, upravo stoje ispred njegovih vrata. Trideset kilograma kokaina će svakako izazvati neprilike. Njegov novi drugar Lusjen, koji je rekao da je advokat, garantovao mu je da će dokaz najverovatnije biti odbačen ako se podnese neki zahtev. Policija nije imala opravdan razlog da provali u Lonijevu sobu u baraci. To što je neko povređen u nekom baru ne daje policiji pravo da mu provaljuje u zaključanu sobu u kojoj živi. – Nemaš razloga da brineš – obećao mu je Lusjen. – Svaki krivičar koji ima bar pola mozga može da sredi zaplenu kokaina. Izletećeš odavde kô lopta kroz koš.
Razgovarali su o Setu Habardu, pa mu je Lusjen izručio sve činjenice, tračeve, izmišljotine, nagađanja i govorkanja koja su odjekivala Klentonom proteklih šest meseci. Loni je tvrdio da je malčice znatiželjan, ali se videlo da sa uživanjem sluša o tome. Lusjen nije pomenuo svojeručni testament niti tamnoputu kućnu pomoćnicu. Naširoko mu je prepričao Setov neverovatan desetogodišnji uspon od čoveka koji je zbog drugog gadnog razvoda ostao bez dolara u džepu do neustrašivog preduzetnika koji je ludo rizikovao i od imovine pod hipotekom napravio čitavo bogatstvo. Dočarao mu je Setovu sklonost ka tajnovitosti, govorio o računima u inostranim bankama i čitavoj mreži korporacija. Ispričao mu je neverovatnu i čuvenu anegdotu kako je Klion, Setov otac, unajmio Lusjenovog dedu, Roberta I. Lija Vilbenksa, da reši spor oko neke zemlje 1928. godine. I izgubili su na sudu!
Lusjen je neprekidno pričao ne bi li zadobio Lonijevo poverenje, ne bi li ga ubedio da nije strašno otkriti tajne iz prošlosti. Nadao se da će se možda i Loni otvoriti ako se on potpuno otvori. Dva puta je Lusjen tog jutra nenametljivo pokušao da navede razgovor na Lonijevo eventualno poznanstvo sa Ensilom, ali nijedan pokušaj nije urodio plodom. Lonija ta tema prosto nije zanimala. Razgovarali su i igrali karte čitavog jutra. Oko podneva se Loni umorio i morao je malo da se odmori. Sestra je jedva dočekala da istera Lusjena.
Otišao je, ali se vratio dva sata kasnije da obiđe svog novog prijatelja. Loni je sada hteo da igraju ajnc u sitne pare. Posle pola sata Lusjen je napomenuo: – Zvao sam Džejka Brigansa, advokata iz Misisipija za koga radim, i zamolio ga da se raspita malo o Silvesteru Rajndsu, onom tipu što si ga pominjao. Izgleda da je otkrio nešto.
Loni je spustio karte i radoznalo pogledao Lusjena. Oprezno je upitao: – Šta?
– Prema podacima iz zemljišnih knjiga okruga Ford, Silvester Rajnds je posedovao trideset hektara zemlje u severoistočnom delu okruga, a tu zemlju je nasledio od oca, Soloma Rajndsa,

rođenog početkom Građanskog rata. Iako podaci nisu baš najjasniji, postoji velika verovatnoća da je ta zemlja došla u posed porodice Rajnds odmah posle rata, tokom perioda rekonstrukcije, kada su oslobođeni robovi dobili pravo da poseduju zemlju uz pomoć preletača, federalne vlade i ostalog šljama koji nam se namnožio u zemlji u to vreme. Izgleda da je tih trideset hektara tada bilo sporno već neko vreme. Porodica Habard je imala imanje od trideset hektara, koje se graničilo sa Rajndsovom parcelom, pa su se, izgleda, sudili oko te zemlje. Parnica koju sam jutros pomenuo, ta koju je pokrenuo Klion Habard 1928. godine, zapravo je spor oko zemlje Rajndsovih. Moj deda je izgubio spor zastupajući Kliona, iako je bio najbolji advokat u okrugu i uprkos jakim vezama. Zato mogu da zaključim da je porodica Rajnds sigurno imala prilično uverljive argumente da polaže pravo na tu zemlju čim je moj deda izgubio slučaj. Silvester je uspeo da zadrži tu zemlju još nekoliko godina, ali je umro 1930. Posle njegove smrti zemlja je pripala Klionu Habardu, kada ju je preuzeo od Silvesterove udovice.
Loni je podigao karte, ali iako je gledao u njih, uopšte ih nije video. Slušao je i prisećao se
likova iz drugog života.
– Kakva zapetljancija, jelda? – prokomentarisao je Lusjen.
– Davno je to bilo – rekao je Loni bolno iskrivivši lice jer mu je pulsirao u lobanji.
Lusjen nije nameravao da odustane. Pošto nije imao šta da izgubi, nije hteo na tome da stane. – Najčudniji deo cele priče je to što nema podataka o Silvesterovoj smrti. U okrugu Ford danas ne živi niko sa prezimenom Rajnds, a izgleda da su se svi odselili kada se Klion Habard dočepao tog imanja. Svi su otišli; većina njih se skrasila na Severu, u Čikagu, gde su se pozapošljavali, ali to nije bilo neuobičajeno za period Depresije. Mnogo crnaca koji nisu imali ni za hleb obrelo se na dalekom Jugu. Prema rečima gospodina Brigansa, pronašli su dalekog rođaka negde u Alabami, a taj čovek se zove Boaz Rajnds i tvrdi da su belci odveli Silvestera i ubili ga.
– Kakve to veze ima sa bilo čim? – upitao je Loni.
Lusjen je ustao i prišao prozoru, odakle se zagledao u parking. Premišljao se da li da mu sada kaže istinu, da mu kaže za testament, Leti Lang i njeno poreklo; sada se sa sigurnošću može tvrditi da je ona iz porodice Rajnds, a ne od Tejberovih; njena rodbina je iz okruga Ford; nekada su živeli na imanju čiji je vlasnik bio Silvester, koji joj je, po svemu sudeći, deda.
Međutim, samo je seo i rekao: – Da znaš i da nema. To ti je samo stara priča čiji su akteri i moji rođaci, ali i rodbina Seta Habarda, a možda i Silvestera Rajndsa.
Nastupio je trenutak tišine u kome nijedan od njih dvojice nije uzeo svoje karte. Niti su im se pogledi ukrstili. Činilo se da su Loniju misli odlutale, ali ga je Lusjen prenuo: – Poznavao si Ensila, zar ne?
– Jesam – odvratio je Loni.
– Pričaj mi o njemu. Moram da ga nađem, i to brzo.
– Šta te zanima o njemu?
– Jel’ živ?
– Jeste.
– Gde je sada?
– Ne znam.
– Kada si ga video poslednji put?
Utom je ušla medicinska sestra i počela da toroče kako treba da mu proveri vitalne funkcije. Rekao je da je umoran, pa mu je pomogla da legne u krevet, namestila mu infuziju, prostrelila

pogledom Lusjena, a zatim izmerila Loniju krvni pritisak i puls. – Mora da se odmara – rekla je.
Loni je zatvorio oči i rekao: – Nemoj da ideš. Samo ugasi svetla.
Lusjen je privukao stolicu njegovom krevetu i seo. Kada je sestra otišla, rekao mu je: – Pričaj mi o Ensilu.
Zatvorenih očiju i više šapatom, Loni je počeo priču: – Vidiš, Ensil je čovek koji je večito bežao od nečega i nekoga. Otišao je od kuće kada je bio mlad i nikada se nije vratio. Mrzeo je svoju kuću, a pogotovo oca. Bio je u ratu, gde je i ranjen; umalo je umro. Imao je povredu glave i većina je smatrala da mu fali neka daska tu gore. Voleo je more, rekao je da se rodio tako daleko od njega da mu je to bilo neverovatno. Silne godine je proveo na teretnjacima i putovao po svetu, celog ga je proputovao. Nema tog mesta na karti na kome Ensil nije bio. Ni planine, ni luke, ni grada, ni istorijskog lokaliteta. Nijednog kafića, striptiz-bara, javne kuće, bilo kog mesta koje Ensil nije obišao. Družio se sa sumnjivim tipovima i s vremena na vreme bi krenuo stranputicom: prvo je činio sitnija krivična dela, a onda bi se upustio u nešto ozbiljnije. Nekoliko puta je jedva izbegao smrt, a jednom je zaglavio nedelju dana u bolnici u Sri Lanki zbog uboda nožem. Ubod nožem nije bio ništa u poređenju sa infekcijom koju je dobio u bolnici. Imao je mnogo žena, s nekima i mnogo dece, ali Ensil nije bio čovek koji može dugo da ostane na jednom mestu. Koliko zna, neke od tih žena ga i dalje traže sa sve decom. Možda ga jure i ostale. Ensil je vodio buran život i stalno je morao da bude na oprezu.
Ono „život”, izgovorio je nekakeko neobično; ili mu je možda to došlo sasvim prirodno. Ono I je izgovorio otegnutije nego inače, više kao ono dugo I karakteristično za severni deo Misisipija. Lusjen je namerno promenio naglasak i počeo da oteže nadajući se da će to možda Loniju izmamiti staru naviku. Loni je bio iz Misisipija i to su obojica znali.
Zatvorio je oči i činilo se da je zadremao. Lusjen je piljio u njega nekoliko minuta i čekao. Disao je dublje dok je polako tonuo u san. Desna ruka mu je klonula pored tela. Monitori su očitavali normalan pritisak i ujednačene otkucaje srca. Da bi ostao budan, Lusjen je počeo da se šeta po mračnoj sobi čekajući da se pojavi bolničarka, koja će ga sigurno oterati. Tiho je prišao krevetu, snažno stegao Lonija za desni ručni zglob i rekao: – Ensile! Ensile! Set je napisao testament po kojem ti je ostavio milion dolara.
Bolesnik je naglo otvorio oči, a Lusjen je ponovio.

* * *

Rasprava je buktala čitav sat nesmanjenom žestinom. Strasti su žestoko uzavrele. Štaviše, ta tema je bila predmet ozbiljnih diskusija već mesec dana i svako je imao drugačije mišljenje. Bilo je već deset uveče. Sto za sastanke je bio prekriven beleškama, dosijeima, knjigama, a tu su bili i ostaci neukusne pice od večere.
Da li bi poroti trebalo saopštiti vrednost Setove imovine? Jedino pitanje na suđenju je da li je svojeručni testament pravno valjan. Ništa više, ništa manje. Nije bilo bitno ni s pravne ni s tehničke strane kolika je ta imovina. S jedne strane stola, sa strane koju je zauzeo Hari Reks, vladalo je mišljenje da porota to ne treba da zna, jer ako porotnici saznaju da je u igri dvadeset četiri miliona dolara i da će ih dobiti Leti Lang, to će verovatno uticati na njihovu odluku. Prirodno je da će se svi začuditi što se toliko bogatstvo iznosi iz porodice. Ta suma je bila bezobrazno velika, toliko šokantna da je prosto bilo nezamislivo da tek tako pripadne nekome iz niže klase, kao što je kućna pomoćnica,

i to crnkinja. Lusjen nije bio prisutan, ali se slagao s Harijem Reksom.
Džejk je pak mislio drugačije. Njegov prvi argument je bilo to što porotnici verovatno predosećaju da je u pitanju mnogo novca iako su prilikom izbora praktično svi poricali da znaju išta. Čovek samo treba da pogleda razmere tog sukoba i broj advokata koji su uključeni u proces. Sve u vezi sa ovim slučajem ukazuje na hrpu para. Drugi argument je bio da je najbolje otvoriti karte. Ako porotnici osete da Džejk pokušava da sakrije nešto, u samom startu će biti nepoverljivi. Svi u sudnici odreda su želeli da znaju o čemu se konkretno radi. Zato im i treba reći. Sve do detalja. Ne zadržavajući ništa za sebe. Ukoliko budu krili vrednost imovine, to će kopkati svakoga, ali se o tome neće govoriti.
Porša se premišljala. Pre nego što je odabrana porota, naginjala je mišljenju da treba sve otkriti. Međutim, kada je videla deset belih lica i samo dva crna, zabrinula se, ubeđena da su im izgledi vrlo slabi. Završena su sva svedočenja, svi advokati su ućutali, sudija Etli je prosuo svu mudrost. Da li sada, posle svega toga, deset belih ljudi može da se udubi i nađe hrabrosti da podrži Setov testament? U tom trenutku je, onako umorna i iscrpljena, sumnjala u to.
Telefon je zazvonio, pa se javila. – Lusjen – rekla je i pružila slušalicu Džejku. – Halo?
Sa Aljaske je stigao izveštaj: – Ulovio sam ga, Džejk. Naš momak jeste Ensil Habard, drugog nema.
Džejk je odahnuo i rekao: – Oho, pa to su dobre vesti, Lusjene. Odmakao je slušalicu i javio ostalima: – Jeste Ensil.
– Šta radite vi tamo, narode? – upitao je Lusjen.
– Ništa, malo se spremamo za sutra. Porša, Hari Reks i ja. Ne znaš kakvu zabavu propuštaš.
– Jeste li oformili porotu?
– Jesmo. Deset belaca i dva crnca, kao što smo i očekivali. Pričaj mi malo o Ensilu.
– Prilično je bolestan. Ta rana na glavi mu se inficirala, pa su lekari zabrinuti. Daju mu brdo lekova, što antibiotika, što onih protiv bolova. Ceo dan smo igrali karte i pričali o svemu. Povremeno se gubi, pa se osvešćuje i tako stalno. Na kraju sam pomenuo testament i rekao mu da mu je brat ostavio milionče. To mu je, naravno, privuklo pažnju, pa je priznao ko je. Posle pola sata je sve zaboravio.
– Da li bi trebalo da prenesem to sudiji Etliju? – Hari Reks je vrteo glavom, ne, nikako.
– Pa ne znam baš – odgovorio je Lusjen. – Suđenje je počelo i neće ga prekidati zbog ovoga. Ensil tu nema šta da doda. Sto posto i ne može da dođe tamo, a kako bi i mogao sa razbijenom lobanjom i vrećom kokaina, za koju će tek da odgovara. Jadnika će verovatno i da osude za to. Policija se baš okomila na njega.
– Jeste li se malo pentrali po porodičnim stablima?
– Jesmo, nego šta, i to mnogo pre nego što je sve priznao. Izložio sam mu istorijat porodica Habard i Rajnds, s posebnim naglaskom na misteriju o Silvesteru. Međutim, to ga nije zanimalo. Probaću ujutru ponovo. Razmišljam da krenem sutra po podne. Zaista bih voleo da malo gledam suđenje. Siguran sam da ćeš sve da zezneš dok se ja ne vratim.
– Ma sigurno, Lusjene – odvratio je Džejk i spustio slušalicu trenutak kasnije. Prepričao je razgovor Porši i Hariju Reksu, koga je sve to živo zanimalo, ali je imao drugog posla. Činjenica da je Ensil Habard živ i da živi na Aljasci na sudu neće značiti ništa.
Telefon je ponovo zazvonio, ali se ovog puta javio Džejk. S druge strane se začuo glas Vilija Trejnora: – Hej, Džejk, samo da te obavestim da jedan tip iz porote ne bi trebalo da bude tamo.

– Sad je verovatno već prekasno, ali slušam.
– On ti je u poslednjem redu, zove se Doli, Frenk Doli. – Džejk je primetio da je Vili čitavog dana u sudnici nešto zapisivao. – Dobro, šta je s tim Frenkom? – upitao je Džejk.
– On ima nekog daljeg rođaka koji živi u Memfisu. Pre šest-sedam godina je nekoliko crnaca huligana otelo petnaestogodišnju ćerku tog rođaka ispred neke prodavnice u istočnom Memfisu. Držali su je u kombiju nekoliko sati. Desile su se užasne stvari. Devojka je preživela, ali je bila toliko istraumirana da nije mogla nikoga da identifikuje. Niko nije uhapšen. Dve godine kasnije je izvršila samoubistvo. Prava tragedija.
– Zašto mi to sada pričaš?
– Nisam mogao da se setim do pre sat vremena odakle mi je to ime poznato. Ja sam tada bio u Memfisu i setio sam se da ima Dolijevih i u okrugu Ford. Bolje ga se otarasi, Džejk.
– Nije to tako lako. Štaviše, u ovom trenutku je nemoguće. Ispitivali su ga i advokati i sudija i na sva pitanja je odgovorio kako treba. – Frenk Doli je imao četrdeset tri godine i bio je vlasnik stovarišta krovnog materijala sa sedištem blizu jezera. Tvrdio je da ne zna ništa o slučaju Seta Habarda i činilo se da će biti nepristrasan.
E, baš ti hvala, Vili, pomislio je Džejk.
Vili mu je rekao: – Izvini, Džejk, ali to nije pominjano na sudu. Sigurno bih ti nešto rekao.
– Ne mari. Smisliću već nešto.
– Ako izuzmemo Dolija, kako ti se čini porota?
Džejk je imao na umu da razgovara s novinarom, pa je igrao na sigurno. – Dobro je probrana – rekao je. – Žurim.
Hari Reks je odmah reagovao: – Taj tip me je ionako brinuo od samog početka. Nešto mi u vezi s njim nije bilo kako valja.
Na to mu je Džejk odbrusio: – Uh, pa nešto se ne sećam da si tad to pomenuo. Uvek je najlakše pametovati kad se sve završi.
– Neko se unervozio.
Utom se uključila Porša: – Učinilo mi se da će rado obaviti dužnost. Ja sam ga ocenila osmicom. Džejk je rekao: – E, to nam je što nam je što se njega tiče. Na sve je odgovorio kako treba.
Zeznuli smo se, šta ćeš.
– Možda mu nisi postavljao dobra pitanja – dobacio je Hari Reks potegavši malo bad lajta.
– O, baš ti hvala, Hari. Čisto da znaš za ubuduće, advokatima obično nije dozvoljeno da tokom izbora porote postavljaju pitanja tipa: „Nego, gospodine Doli, da li je tačno da je vašu dalju rođaku silovala banda crnačkih probisveta u Memfisu?” To je zabranjeno zato što advokati uglavnom i ne saznaju za tako užasne zločine.
– Odoh ja kući – rekao je Hari i potegao još jedan gutljaj.
– Hajdemo svi kući – dodala je Porša. – Ovako ništa ne postižemo.
Bilo je skoro pola jedanaest kada su pogasili svetla. Džejk se malo prošetao oko trga da razbistri misli. U firmi Saliven svetla su i dalje bila upaljena. Vejd Lanijer i njegov tim su još uvek bili gore, još su radili.

41.

Uvodna reč odbrane na suđenju Karlu Liju Hejliju Džejkova pred porotom trajala je samo četrnaest minuta. Rufus Bakli je priredio jednoipočasovni maraton, od kojeg je porota zadremala, pa je Džejkovo jezgrovito izlaganje naišlo na dobrodošlicu i na tome je dobio dodatne poene. Porota ga je saslušala upijajući svaku reč. – Porotnici su zatočenici – govorio je Lusjen. – Zato skrati koliko god možeš.
Što se tiče testamenta Henrija Seta Habarda, Džejk je planirao da mu uvod traje samo deset minuta. Stao je za govornicu, nasmešio se odmornim i vedrim licima i započeo: – Dame i gospodo porotnici, vaš posao nije da podelite novac Seta Habarda. Ima ga mnogo i sve je to Set Habard stvorio napornim radom. Niste mu ga zaradili ni vi, ni ja, niti ijedan advokat koji sedi u ovoj sudnici. Iskoristio je prilike koje su mu se pružale, povremeno se mnogo zaduživao ne obazirući se na savete svojih poverenika, stavljao je i kuću i zemlju pod hipoteku, sklapao ugovore koji su izgledali sumnjivo na papiru, upadao u još veće dugove, upuštao se u rizike zbog kojih su drugi čupali kosu, a na kraju, kada su mu saopštili da umire od raka pluća, sve je rasprodao. Unovčio je svoju imovinu, isplatio dugove bankama i sveo račune. Iz te bitke je izašao kao pobednik. Bio je u pravu, a svi ostali su se prevarili. Prosto ne možete da se ne divite Setu Habardu. Ja ga nisam upoznao i zaista mi je žao zbog toga.
– Koliko je to novca? Čućete svedočenje Kvinsa Landija, gospodina koji sedi upravo ovde i koji je sudski imenovan administrator oporuke Seta Habarda, zaostavštine koja vredi približno dvadeset četiri miliona dolara.
Džejk je koračao polako, a kada je odao sumu, zastao je da pogleda izraze lica. Skoro svi porotnici su se smešili. Bravo, Sete. Svaka čast. Nekoliko njih je bilo u šoku. Trejsi Makmilan, porotnik broj dva, zaprepašćeno je pogledala Džejka. Međutim, taj trenutak je brzo prošao. Niko u okrugu Ford nije mogao ni da sanja o tolikoj sumi.
– Ako mislite da čovek koji je za deset godina stekao dvadeset četiri miliona dolara zna šta radi sa novcem, niste se prevarili. Zato što je Set tačno znao šta radi. Dan pre nego što se obesio otišao je u kancelariju, zaključao se, seo za radni sto i napisao novi testament. Svojeručno napisan testament, savršeno pravno valjan, smislen i čitak, razumljiv, nimalo komplikovan niti zbunjujuć. Znao je da će izvršiti samoubistvo narednog dana, u nedelju, 2. oktobra, i sve je za sobom ostavio u najboljem redu. Sve je isplanirao. Napisao je poruku čoveku koji se zove Kalvin Bogs, svom zaposlenom, u kojoj je objasnio da će sebi oduzeti život. Dobićete original na uvid. Napisao je detaljna uputstva za sahranu. Videćete originale. Iste subote je, po svoj prilici u svojoj kancelariji, pošto je napisao testament, napisao pismo meni lično i naveo mi precizna uputstva. Još jednom ponavljam da ćete videti originalni dokument. Sve je isplanirao. Kada je završio, odvezao se do glavne pošte u Klentonu i poslao mi pismo i testament. Hteo je da mi pošiljka stigne u ponedeljak zato što je planirao da se sahrana održi u utorak u četiri po podne u Crkvi Ajriš Roud. Sve do detalja, narode. Set je isplanirao sve do detalja. Tačno je znao šta radi. Sve je isplanirao.
– Kao što sam rekao, vaš posao nije da raspodeljujete Setov novac niti da odlučujete ko će šta

dobiti. Međutim, na vama je da odlučite da li je Set znao šta radi. Stručni pravni izraz za to je
„zaveštajna sposobnost”. Da bi neko sastavio pravno valjan testament, bilo da je to rukopis na poleđini kese iz bakalnice ili dokument koji je otkucalo pet sekretarica u kancelariji velike advokatske firme, potpisan pred javnim beležnikom, taj neko treba da je zaveštajno sposoban. To je pravni izraz koji je lako razumeti. Označava sposobnost rasuđivanja, a Set Habard je, dame i gospodo, tačno znao šta radi. Nije bio lud. Nije imao halucinacije. Nije bio pod uticajem lekova protiv bolova i ostalih medikamenata. Bio je priseban koliko i vas dvanaestoro u ovom trenutku.
– Možda ćete se zapitati da li čovek koji planira samoubistvo može biti priseban. Čovek treba da bude lud da bi se ubio, zar ne? Pa ne baš uvek. Ne nužno. Od vas se očekuje da se oslanjate na lična isksutva. Možda ste poznavali nekoga, imali nekog bliskog prijatelja ili čak člana porodice koji je došao do kraja puta i izabrao izlaz. Jesu li oni bili neuračunljivi? Možda, ali verovatno nisu. Set svakako nije. On je tačno znao šta radi. Borio se protiv raka pluća godinu dana u nekoliko rundi hemoterapije i zračenja i sve to neuspešno, a tumori su na kraju metastazirali i na rebra i kičmu. Trpeo je užasne bolove. Kada je poslednji put otišao na pregled, lekar mu je rekao da mu ostaje manje od mesec dana života. Kada pročitate šta je napisao samo dan pre nego što je umro, bićete uvereni da je Set Habard imao potpunu kontrolu nad svojim životom.
Džejk je kao oslonac držao svoj rokovnik, ali ga nije koristio. Nije mu bio potreban. Šetao se tamo-amo pred porotnicima gledajući u oči svakog od njih, govoreći polako i razgovetno kao da sedi u svom dnevnom boravku i ćaska o omiljenim filmovima. Međutim, svaka njegova reč je bila negde ispisana. Svaka rečenica je bila uvežbana. Svaka pauza proračunata. Razmaci, ton, tempo – sve je bilo upamćeno do tančina.
Čak i najtraženiji advokati provedu samo delić vremena pred porotom. Ti trenuci su bili retki i dragoceni, pa je Džejk uživao u njima. U tom trenutku je bio glumac na sceni usred monologa koji je sâm napisao, izgovarajući mudre reči publici koju je lično odabrao. Srce mu je tuklo kao ludo; nešto mu se okretalo u stomaku; kolena su mu klecala. Međutim, one unutrašnje borbe su bile pod kontrolom, pa je smireno govorio pred svojim novim prijateljima.
Držao je govor već pet minuta i nije propustio ni jednu jedinu reč. Dao je sebi još pet minuta, a najteži deo tek mu je predstojao.
– Dame i gospodo, postoji i neprijatan deo ove priče i zbog toga smo se danas ovde i okupili. Seta Habarda su nadživeli sin, ćerka i četvoro unučadi. Njima na osnovu testamenta nije ništa ostavio. Laički, običnim jezikom rečeno, svejedno je tužna činjenica da je Set izričito naglasio da njegova porodica neće naslediti ništa od njegove imovine. Pitanje koje se nedvosmisleno nameće glasi: Zašto? Naša prirodna reakcija je da se zapitamo: Zašto bi neko to uradio? Međutim, nije na vama da odgovorite na to pitanje. Set je to učinio iz samo njemu znanih razloga. Ponavljam, sâm je zaradio taj novac – i mogao je s njim da radi šta hoće. Sve do poslednjeg penija je mogao da ostavi Crvenom krstu, babi vračari sa TV-a ili komunističkoj partiji. To je njegova stvar, dakle, nije ni vaša ni moja, a ni stvar ovog suda.
– Umesto da novac ostavi svojoj porodici, Set je pet procenata ostavio svojoj crkvi, pet procenata svom davno izgubljenom bratu, a preostalih devedeset posto je ostavio ženi po imenu Leti Lang. Gospođa Lang sedi ovde između mene i gospodina Landija. Tri godine je radila za Seta kao kućna pomoćnica, kuvarica, a ponekad i bolničarka. Opet se nameće očigledno pitanje: Zašto? Zašto je Set izbacio svoju porodicu iz testamenta i skoro sve ostavio ženi koju je poznavao tako kratko? Verujte mi, dame i gospodo, to je najteže pitanje s kojim sam se suočio kao advokat. To pitanje sam i

samom sebi postavio, a postavljali su ga i ostali advokati, članovi porodice Habard, sama Leti Lang, pokojnikovi prijatelji i komšiluk i praktično svako u ovom okrugu ko je čuo tu priču. Zašto?
– Nepobitna istina je da mi to nikada nećemo saznati. Samo je Set znao, ali on nije više s nama. Narode, to prosto nije naša stvar. Nas advokate, sudiju i vas porotnike ne treba da zanima zašto je Set uradio to što je uradio. Vaš posao je, kao što sam rekao, da donesete samo jednu važnu odluku, a ona je vrlo jednostavna. Naime, treba da odgovorite na pitanje: Da li je Set u vreme kada je napisao testament bio uračunljiv, to jest da li je znao šta radi?
– Jeste, znao je. Dokazi će biti nedvosmisleni i ubedljivi.
Zastao je nakratko i uzeo čašu vode. Brzo je otpio gutljaj i za to vreme prešao pogledom preko krcate sudnice. Hari Reks je iz drugog reda piljio u njega. Brzo mu je klimnuo glavom kao da kaže: Zasad ti dobro ide. Držiš im pažnju. Polako privedi kraju.
Džejk se vratio za govornicu, pogledao beleške i nastavio: – Budući da je toliko novca u igri, očekujte da će narednih nekoliko dana biti pomalo napeto. Članovi porodice Habard su osporili svojeručni testament i ne treba ih kriviti zbog toga. Oni iskreno veruju da novac treba da pripadne njima, pa su unajmili gomilu dobrih advokata da bi poveli borbu protiv tog testamenta. Oni dovode u sumnju Setovu zaveštajnu sposobnost. Smatraju da mu je razum bio pomućen. Smatraju da je Leti Lang vršila uticaj na njega. „Neprikladan uticaj” je pravni izraz i u ovom slučaju će biti od suštinske važnosti. Oni će pokušati da vas ubede da je Leti Lang iskoristila svoju ulogu staratelja da bi postala intimna sa Setom Habardom. Intimnost može da znači mnogo toga. Ona se brinula o Setu, povremeno ga je i kupala, presvlačila ga, čistila za njim, radila sve ono što treba da radi jedna bolničarka u delikatnim i neprijatnim situacijama. Set je bio starac na samrti, iznuren od smrtonosne bolesti koja ga je izjedala i potpuno oslabila.
Džejk se okrenuo i pogledao ka stolu za kojim su sedeli Vejd Lanijer i njegova četa advokata. – Indirektno će vam govoriti mnogo toga, dame i gospodo, ali neće moći ništa da dokažu. Fizičkih kontakata između Seta Habarda i Leti Lang nije bilo. Samo postoje nagoveštaji, naznake i implikacije, ali nema dokaza zato što se to nikada nije ni desilo.
Džejk je spustio rokovnik na svoj sto i završio govor. – Ovo će biti kratko suđenje s mnogo svedoka. Pitanja koja ćemo razmatrati će, kao i na svakom suđenju, ponekad postati zbunjujuća. Advokati često namerno tako postavljaju stvari, ali ne dozvolite da to utiče na vaše rasuđivanje. Zapamtite, dame i gospodo, vaš posao nije da raspodeljujete novac Seta Habarda. Vaš posao je da utvrdite da li je on znao šta radi kada je pisao testament. Ništa drugo, samo to. Hvala vam.
Po strogom naređenju sudije Etlija advokati strane koja osporava testament dogovorili su se da maksimalno skrate uvodnu i završnu reč dopustivši Vejdu Lanijeru da govori u njihovo i svoje ime. Otišao je do govornice u izgužvanom sakou, sa prekratkom kravatom i gotovo neupasane košulje. Nekoliko pramenova mu je štrčalo oko ušiju i svaki je vodio svoju politiku. Odavao je utisak rasejanog smetenjaka koji se ubija od posla i koji će možda i zaboraviti da se sutra pojavi na suđenju. Sve je to bila gluma da bi se porota razoružala. Džejk ga je odmah prozreo.
Počeo je sledećim rečima: – Hvala vam, gospodine Brigans. Već trideset godina sam u pravničkim vodama i još nisam upoznao toliko talentovanog mladog advokata kao što je Džejk Brigans. Vi koji živite u okrugu Ford imate sreće što je jedan od vaših žitelja ovako dobar mlad advokat. Čast mi je što ću se upustiti u borbu protiv njega i što sam u ovoj staroj i divljenja dostojnoj sudnici. – Zastao je da pogleda u beleške dok se Džejk pušio zbog njegovih lažnih reči hvale. Kada nije pred porotom, Lanijer je govorio smisleno i tečno. Sada se pak tamo na sceni pretvarao da je

čovek iz naroda, jednostavan i dopadljiv.
– Ovo je samo uvodna reč i ništa što ja budem rekao i što je govorio gospodin Brigans nije dokazni materijal. Dokazi će dolaziti samo s jednog mesta, a to je ona tamo klupa za svedoke. Advokati se ponekad zanesu i kažu ponešto što se kasnije ne može dokazati tokom suđenja, a isto tako su skloni da izostave bitne činjenice koje porota treba da zna. Na primer, gospodin Brigans nije pomenuo da je pored Seta Habarda, dok je pisao testament, u zgradi bila još samo Leti Lang. Bila je subota ujutru, a ona nikada nije radila subotom. Otišla je do njegove kuće i odande ga njegovim predivnim najnovijim modelom kadilaka odvezla u kancelariju. On ju je otključao. Ušli su zajedno. Ona kaže da je otišla da bi počistila kancelariju, ali to do tada nikada nije radila. Bili su sami. Otprilike dva sata su bili sami u prostorijama kompanije za obradu drveta Bering, sedištu firme Seta Habarda. Kada su stigli tamo te poslednje subote ujutru, Set Habard je već imao testament koji su godinu dana ranije sastavili advokati dobre firme iz Tupela, advokati kojima je verovao godinama, a tim testamentom bi skoro svu imovinu nasledilo njegovo dvoje punoletne dece i četvoro unučadi. To je bio tipičan testament. Standardan testament. Razuman testament. Testament kakav gotovo svaki Amerikanac potpiše pre ili kasnije. Devedeset posto ukupne imovine navedene u testamentima se prosleđuje članovima porodice preminulog. Tako bi trebalo da bude.
Sada je i Lanijer koračao tamo-amo, pri čemu mu se dežmekasto telo njihalo napred-nazad, povremeno se pogurivši. – Međutim, posle samo dva sata provedena u njegovoj kancelariji tog jutra, nasamo s Leti Lang, otišao je odatle s drugim testamentom, onim koji je sâm napisao, onim kojim je isključio svoju decu i kojim je isključio svoje unučiće i ostavio devedeset posto svog bogatstva svojoj kućnoj pomoćnici. Da li vam to zvuči kao razuman postupak, narode? Hajde da to sagledamo iz drugog ugla. Set Habard je vodio borbu protiv raka godinu dana – u užasnim mukama, borbu iz koje nije mogao da izađe kao pobednik, i toga je bio svestan. Najbliskija osoba tih poslednjih nekoliko dana bila mu je Leti Lang. Kada mu je bilo dobro, kuvala mu je, čistila, sređivala kuću i obavljala ostale kućne poslove, a kada mu je bilo loše, hranila ga je, kupala, presvlačila, čistila za njim. Znala je da on umire – to nije bila tajna. Isto tako je znala da je bogat, a znala je i da su njegovi odnosi sa decom zategnuti.
Lanijer se zaustavio pored klupe za svedoke, raširio ruke s podrugljivim izrazom neverice i glasno se zapitao: – I mi sad treba da poverujemo da nije pomišljala na novac? Ma dajte, budimo realni! Gospođa Lang će vam sama reći da čitavog života radi kao kućna pomoćnica, da njen muž, gospodin Simion Lang, koji je trenutno u zatvoru, nema baš bogatu radnu biografiju i da se na njega ne može osloniti kad je reč o kućnom budžetu, a podigla je petoro dece u večito teškoj finansijskoj situaciji. Život joj je bio težak! Nikada nije mogla da uštedi ni dolara, jer nije imala od čega. Leti je kao i većina ljudi bez prebijene pare. Uvek se borila za goli opstanak. E, ali dok je njen poslodavac na njene oči bio sa svakim danom sve bliže smrti, svakako je pomišljala na novac. To je u ljudskoj prirodi. Nije ona kriva. Ne kažem ja da je bila zla ili pohlepna. Ko od nas u takvoj situaciji ne bi pomislio na pare?
– Te subote ujutru prošlog oktobra Leti je odvezla svog šefa u njegovu kancelariju, gde su dva sata bili sami, a za to vreme, jedno od najvećih nasledstava u istoriji ove države promenilo je vlasnika. Dvadeset četiri miliona dolara je prešlo iz ruku porodice Habard u ruke kućne pomoćnice koju je Set Habard poznavao samo tri godine.
Lanijer je taktički ćutao nekoliko trenutaka dok njegova poslednja rečenica ne dopre do svesti svih prisutnih. Dobar je, nema šta, pomislio je Džejk gledajući u porotu kao da je sve kako treba.

Frenk Doli je streljao Džejka pogledom koji je govorio: „Prezirem te”.
Lanijer je nastavio tiše: – Pokušaćemo da dokažemo da je Leti Lang izvršila neprikladan uticaj na Seta Habarda. Suština ovog slučaja je pitanje neprikladnog uticaja, a postoji nekoliko načina da se to i dokaže. Jedan pokazatelj neprikladnog uticaja je kada se poklanja nešto neuobičajeno i neracionalno. Ono što je Set Habard poklonio gospođi Lang je nepristojno, neverovatno neuobičajeno i neracionalno. Oprostite mi. Ne mogu da se setim pogodnijeg izraza kojim bih to opisao. Devedeset procenata od dvadeset četiri miliona? I ništa svojoj porodici? Narode, to je prilično neuobičajeno. To je školski primer neprikladnog uticaja. Ako je hteo da učini nešto lepo za svoju kućnu pomoćnicu, mogao je da joj ostavi milion dolara. I to je prilično velikodušan poklon. Možda i dva miliona. Pa i pet nekako. Ipak, po mom skromnom mišljenju, sve preko milion dolara se može smatrati neuobičajenim i neracionalnim budući da se nisu dugo poznavali.
Lanijer se vratio za govornicu i pogledao beleške, a zatim pogledao na sat. Prošlo je osam minuta, a videlo se da ne žuri. – Razmatrajući prethodni testament koji je sastavio Set Habard, pokušaćemo da dokažemo da je u pitanju neprikladan uticaj. Taj testament je priredila vodeća advokatska firma iz Tupela godinu dana pre nego što je Set umro, a njime je svojoj porodici ostavio oko devedeset pet posto svoje imovine. Taj testament je komplikovan, jer je pun pravnih začkoljica koje razumeju samo poreski advokati. Ja ga ne razumem, a trudićemo se da ni vas ne zamaramo time. Svrha diskusije o prethodnom testamentu jeste da se dokaže da Set nije bio uračunljiv. Prethodni testament su napisali poreski advokati koji znaju svoj posao, a ne čovek koji je bio na korak da se obesi, te je taj dokument u potpunosti usklađen s kodeksom Uprave javnih prihoda. Takvim testamenom bi se uštedelo više od tri miliona dolara, koji bi otišli na poreze. Od sume zaveštane svojeručnim testamentom gospodina Habarda Uprava prihoda dobija pedeset jedan posto, dakle, preko dvanaest miliona. Od sume zaveštane prethodnim testamentom Uprava prihoda dobija devet miliona. E sad, gospodin Brigans uporno podvlači da je Set Habard tačno znao šta radi. Čisto sumnjam. Razmislite malo o tome. Čovek koji je bio toliko oštrouman i pronicljiv da za deset godina stekne čitavo bogatstvo ne bi tek tako napisao dokument kojim bi tri miliona dolara njegove imovine otišlo u vetar. To je apsurdno! To je neuobičajeno i nerazborito!
Nalaktio se na govornicu i spojivši jagodice lupkao prstima jedne ruke o prste druge. Zagledao se pravo u oči porotnicima dok su čekali nastavak. Na kraju je rekao: – Pre nego što završim, moram da kažem da imate sreće što ni Džejk Brigans ni ja ne verujemo u duge govore, a koliko znam, ni sudija Etli. – Izmamio je poneki osmeh. Skoro da je bilo smešno. – Želeo bih da istaknem poentu svoje uvodne reči da biste posmatrali ovo suđenje iz mog ugla. Zamislite Seta Habarda prvog oktobra prošle godine kako se suočava sa neminovnom smrću, već odlučan da je preduhitri, smožden od patnje i omamljen jakim lekovima protiv bolova, tužan, usamljen, bez supruge, otuđen od svoje dece i unučadi, prosto ogorčen starac na umoru koji je digao ruke od života, a jedina osoba koja mu je dovoljno blizu da ga sasluša i uteši jeste Leti Lang. Nikada nećemo saznati koliko su njih dvoje bili bliski. Nikada nećemo saznati šta je postojalo između njih. Međutim, znamo ishod. Dame i gospodo, ovo je klasičan slučaj u kome čovek pravi katastrofalnu grešku, jer je na njega neprikladno uticao neko ko se ustremio na njegov novac.
Kada je Lanijer seo, oglasio se sudija Etli: – Gospodine Brigans, pozovite svog prvog svedoka.
– Proponenti pozivaju šerifa Ozija Volsa. – Ozi je sedeo u drugom redu i žurno je prišao klupi za svedoke, pored koje se zakleo da će govoriti samo istinu. Kvins Landi je sedeo za stolom sa Džejkove desne strane i mada se bavio pravom četrdeset godina, gledao je na svaki način da izbegne

sudnicu. Džejk ga je zadužio da s vremena na vreme posmatra porotnike i beleži svoja opažanja. Dok je Ozi prilazio mestu za svedoke, Landi je Džejku doturio poruku u kojoj je pisalo: – Bio si mnogo dobar. Mada ni Lanijer nije bio loš. Mišljenja porote su podeljena. Najebali smo.
E, baš ti hvala, pomislio je Džejk. I Porša je gurnula svoj rokovnik preko stola. U njemu je pisalo: – Frenk Doli je čisto zlo.
Kakva ekipa, pomislio je Džejk. Samo mu je još falio Lusjen da mu došapne neki loš savet i da iznervira sve u sudnici.
Odgovarajući na Džejkova pitanja Ozi je opisao scenu samoubistva. Doneo je četiri fotografije u boji velikog formata na kojima se videlo kako Set visi obešen o konopac. Njih su prosledili porotnicima čisto zbog efekta šoka. Džejk se protivio da slike budu prikazane zato što su stvarno bile jezive. Pobunio se i Lanijer zato što je smatrao da će zbog njih svi sažaljevati Seta. Na kraju je sudija Etli odlučio da porota mora da ih vidi. Kada su prikupljene i navedene kao dokazni materijal, Ozi je priložio i oproštajno pismo koje je Set ostavio Kalvinu Bogsu na stolu u svojoj kuhinji. Pismo je uvećano na velikom platnu koje je postavljeno naspram porote, a svakom porotniku je data kopija. U pismu je pisalo: „Za Kalvina. Molim te, obavesti policiju da sam sâm sebi oduzeo život, dakle, bez ičije pomoći. Na drugom prikačenom papiru sam ostavio tačna uputstva za moju sahranu. Neću autopsiju! S. H. – 2. oktobar 1988.”
Džejk je pokazao i originale upustava za pogreb; uneti su u dokazni materijal bez ičije primedbe i prikazani na velikom platnu. Svakom porotniku je uručena kopija. Pisalo je:

Uputstva za službu:
Želim jednostavno opelo u Hrišćanskoj crkvi Ajriš Roud u utorak, 4. oktobra, u četiri posle podne, i to da ga obavi sveštenik Don Makalvejn. Voleo bih da gospođa Nora Bejns otpeva The Old Rugged Cross. Ne želim da mi iko drži govor i hvalospeve. Ne mogu ni da zamislim da bi iko to i želeo. Osim toga, sveštenik Makalvejn može da kaže šta god hoće, ali neka to traje najviše trideset minuta.
Ukoliko crnci žele da prisustvuje mojoj sahrani, neka ih puste. Ukoliko im ne bude dozvoljeno da prisustvuju, onda zaboravite na opelo i spustite me u zemlju.
Hoću da mi kovčeg nose: Harvi Mos, Dvejn Tomas, Stiv Holand, Bili Bouls, Majk Mils i Volter Robinson.

Uputstva za sahranu:
Upravo sam kupio mesto na groblju iza Crkve Ajriš Roud. Razgovarao sam sa gospodinom Magargelom u kapeli i tamo sam platio sanduk. Neću grobnicu. Želim kratku sahranu odmah posle opela – neka traje najduže pet minuta – i onda neka spuste sanduk.
Doviđenja. Vidimo se na drugoj strani.
Set Habard

Džejk se obratio svedoku rekavši: – Šerife Vols, da li je tačno da ste ovo oproštajno pismo i ova uputstva vi i vaši zamenici našli u domu Seta Habarda nedugo pošto je pronađeno njegovo telo?
– Tačno je.

– Šta ste učinili s njima?
– Odneli smo ih u policiju, napravili kopije, a narednog dana ih predali članovima porodice gospodina Habarda u njegovoj kući.
– Nemam više pitanja, uvaženi sudijo.
– Želite li unakrsno ispitivanje, gospodine Lanijer?
– Ne.
– Možete ići, šerife Vols. Hvala vam. Gospodine Brigans?
– Uvaženi sudijo, samo da napomenem poroti da je potvrđena verodostojnost rukopisa gospodina Seta Habarda u dokumentima koji su priloženi kao dokazni materijal, oko čega su se složile obe strane.
– Gospodine Lanijer?
– Potvrđeno je da je tako, uvaženi sudijo.
– Odlično. Dakle, neće biti rasprave o verodostojnosti rukopisa u ovim dokumentima. Nastavite, gospodine Brigans.
Džejk je rekao: – Proponenti pozivaju Kalvina Bogsa. – Sačekali su da uvedu Kalvina iz prostorije za svedoke. Bio je to krupan momak sa sela koji nikada nije nosio kravatu, a očigledno nije ni pomišljao da je kupi za tu priliku. Nosio je iznošenu kariranu košulju sa zakrpama na laktovima, prljave vojničke pantalone i prljave čizme, tako da je izgledao kao da je u sudnicu zalutao iz šume u kojoj je cepao drva. Videlo se da ga je takvo okruženje uplašilo i zbunilo, pa je počeo da zamuckuje dok je opisivao užas koji je doživeo kada je ugledao šefa kako visi s platana.
– U koliko sati vas je pozvao te nedelje ujutru? – upitao je Džejk.
– Oko devet, rekao je da se nađemo kod mosta u dva.
– I stigli ste tačno u dva, jel’ tako?
– Jeste, gospodine, stigao sam na vreme.
Džejkov plan je bio da na osnovu Bogsovog svedočenja pokaže koliko su Setu detalji bili bitni. Kasnije će ispričati poroti da je Set ostavio to pismo na stolu, poneo konopac i merdevine, odvezao se na mesto zločina i pobrinuo se da sve okonča pre Kalvinovog dolaska u dva po podne. Želeo je da ga nađu čim se obesi. U suprotnom bi verovatno prošlo nekoliko dana.
Lanijer nije imao pitanja. Svedok je mogao da ide.
– Pozovite sledećeg svedoka, gospodine Brigans – rekao je sudija Etli. Džejk je kazao: – Proponenti pozivaju okružnog islednika Fina Planketa.
Fin Planket je bio seoski poštar dok ga pre trinaest godina nisu izabrali za okružnog islednika. U to vreme nije imao nimalo iskustva iz oblasti medicine; ni od koga u Misisipiju se to nije ni tražilo. Nikada nije bio na mestu zločina. Činjenica da država i dalje bira okružne islednike i inače je čudna; Misisipi je među poslednjim državama u kojima se zadržao stari sistem. Štaviše, jedna je od retkih država koje su uvele tu proceduru. Tokom proteklih trinaest godina Fina su zivkali u svako doba dana i noći u staračke domove, bolnice, na mesta nesreće, u noćne barove, na reke, jezera i u domove potresene nasiljem. Njegov deo posla je bio da se nadnese nad leš i ozbiljno saopšti: – Aha, mrtav je. – Onda bi nagađao šta je uzrok smrti i ubeležio podatke za knjigu umrlih.
Bio je prisutan kada je Set spušten na zemlju. I tada je rekao: – Aha, mrtav je. – Smrt vešanjem, samoubistvo. Smrt usled gušenja i slomljenog vrata. Džejk ga je vodio kroz svedočenje svojim pitanjima, pa je ovaj brzo objasnio poroti ono što je bilo tužno ali očigledno. Vejd Lanijer nije tražio unakrsno ispitivanje.

Džejk je pozvao kao svedoka svoju bivšu sekretaricu, Roksi Brisko, koja u početku nije htela da svedoči pošto su im odnosi postali zategnuti otkad je otišla. Zato se Džejk pozvao na sudsku kaznu i mogućnost odlaska u zatvor ukoliko se ne odazove sudskom pozivu. Brzo se pojavila i zauzela svoje mesto doterana po poslednjoj modi za tu priliku. Udruženim snagama su prečešljali događaje od 3. oktobra, kada je ušla u kancelariju sa prispelom poštom. Identifikovala je koverat, pismo i testament Seta Habarda na dve strane, a sudija Etli ih je prihvatio kao dokazni materijal proponentske strane. Suprotna strana nije uložila prigovor. Prateći scenario koji mu je preporučio uvaženi sudija, Džejk je na platnu prikazao uvećanu verziju pisma koje mu je Set poslao. Takođe je svakom porotniku ponaosob dao kopiju. Sudija Etli je rekao: – Dame i gospodo, sada ćemo zastati na trenutak da svako od vas pažljivo pročita ovo pismo.
U sudnici je istog trena zavladala tišina dok su porotnici čitali kopije pisma, a posmatrači s platna.

Uz ovo pismo prilažem svoj testament, u kojem sam svaku reč napisao lično, kao što sam se i svuda svojeručno potpisao i naznačio datume. Proučavao sam malo zakone Misisipija i sa zadovoljstvom mogu da potvrdim da je ovo u potpunosti pravno valjan scojeručno napisan testament. Nemam svedoke koji bi mogli potvrditi da sam ga svojeručno potpisao zato što, kao što i sami znate, za svojeručni testament nije potreban svedok. Pre godinu dana sam potpisao obimniju verziju u kancelariji pravnih zastupnika firme Raš u Tupelu, ali sam taj dokument poništio.
Ovaj testament će sigurno izazvati nevolje i upravo zato želim da angažujem vas kao pravnog zastupnika svoje imovine. Želim da se moja volja sprovede po svaku cenu, a siguran sam da vi to možete. Izričito želim da iz testamenta isključim svoje dvoje punoletne dece, njihovu decu i svoje dve bivše žene. To nisu dobri ljudi i znajte da će krenuti u napad, pa se zato pripremite. Moja zaostavština je pozamašna – oni nemaju pojma kolika je – a kada se sve obelodani, krenuće da se grabe. Borite se protiv njih, gospodine Brigans, do poslednjeg atoma snage. Moramo da pobedimo.
Uz oproštajno pismo sam ostavio i uputstva za službu i sahranu. Ne pominjite moj testament dok ne prođe sahrana. Želim da primoram svoju porodicu da prođe kroz sve rituale oplakivanja pre nego što shvate da im ništa nisam ostavio. Gledajte ih kako glume – odlično to rade. Nikada me nisu voleli.
Unapred vam zahvaljujem što ćete revnosno zastupati moje interese. Neće biti lako. Teši me pomisao da neću morati da prolazim kroz tu agoniju.
S poštovanjem, Set Habard
1. oktobar 1988.

Kako je koji porotnik privodio čitanje kraju, automatski bi pogledao okupljene, a potom Heršela Habarda i Ramonu Dafo. Ona je htela da zaplače, ali je u tom trenutku ispravno zaključila da bi svako pomislio da glumi. Zato se zapiljila u pod kao i njen brat i muž i čekala da taj užasno neprijatan trenutak prođe.
Najzad, posle čitave večnosti, sudija Etli je objavio: – Pauza od petnaest minuta.

* * *

Uprkos Setovom upozoravajućem primeru katastrofalnih posledica pušenja, bar polovina porotnika je morala da zapali cigaretu. Nepušači su ostali u prostoriji za porotu i pili kafu dok su ostali pošli za sudskim izvršiteljem napolje, na mali izbetoniran deo s pogledom na severni deo travnjaka ispred zgrade suda. Brzo su zapalili i počeli da pućkaju. Nevin Dark je pokušavao da ostavi cigarete i uspeo da svede na pola pakle dnevno, ali mu je organizam u tom trenutku vapio za nikotinom. Džim Vajtherst se stvorio pored njega, povukao dim i rekao: – Šta mislite, gospodine predsedavajući?
Sudija Etli je bio izričit u svojim upozorenjima: Ne razgovarajte o slučaju. Međutim, porotnici tokom suđenja nisu mogli da odole, pa su morali malo da prodiskutuju o onome što su upravo videli i čuli. Nevin je skoro šapatom rekao: – Izgleda da je stari tačno znao šta radi. A vi?
– U to nema sumnje – prošaputao je Džim.
Tačno iznad njih, u biblioteci okružnog suda, Džejk je stajao s Poršom, Leti, Kvinsom Landijem i Harijem Reksom, a mišljenja i komentara nije manjkalo. Porša se iznervirala što Frenk Doli, broj dvanaest, uporno zuri u nju i mršti se, a usne su mu se pomerale kao da psuje. Leti je pomislila da je Debi Laker, broj deset, zadremala, dok je Hari Reks bio ubeđen da se broj dva, Trejsi Makmilan, već zaljubila u Džejka. Kvins Landi je i dalje smatrao da su mišljenja porote podeljena, ali je Hari Reks rekao da će imati sreće ako dobiju četiri glasa. Džejk ga je ljubazno zamolio da umukne i podsetio ga da mu je predviđao koban ishod i na suđenju Karlu Liju Hejliju.
Posle deset minuta izbezumljujućeg razgovora Džejk se zakleo da će ručati sâm.
Kada su se vratili u sudnicu, prozvao je Kvinsa Landija da svedoči i postavio mu niz nezanimljivih ali neophodnih pitanja o njegovoj funkciji u tom slučaju vezanom za imovinu, njegovom postavljenju na mesto administratora i zamene Rasela Emburga, koji se povukao. Landi je suvoparno objasnio svoje obaveze administratora i odlično odradio posao prikazavši svoje obaveze kao nešto užasno dosadno, što realno i jeste. Džejk mu je pružio original svojeručnog testamenta i zamolio ga da ga identifikuje.
Landi je rekao: – Ovo jeste svojeručni testament za koji je podnet zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti 4. oktobra prošle godine. Potpisao ga je gospodin Set Habard prvog oktobra.
– Hajde da pogledamo – rekao je Džejk i još jednom prikazao uvećan dokument na platnu dok je delio kopije porotnicima.
Sudija Etli mu je rekao: – Dame i gospodo, ponovo podvlačim da ne žurite. Pažljivo ga pročitajte. Biće vam dozvoljeno da ponesete sve dokumente i sav dokazni materijal u prostoriju za porotnike kada uzmete predmet u razmatranje.
Džejk je stajao kraj govornice držeći kopiju testamenta i pretvarajući se da ga čita, a u stvari je pažljivo posmatrao porotnike. Većina se mrštila zbog ovog ili onog dela, a pretpostavio je da su se trgli kada su naišli na onaj deo „u najgorim mukama”. Pročitao je testament stotinu puta i dva utiska nijednom nisu izostala. Prvi, da testament odiše mržnjom, surovošću, okrutnošću i nerazboritošću. Drugi utisak je nametao pitanje šta je to Leti učinila za starog da je toliko zavoli. Međutim, kada bi ga nanovo pročitao, uvek bi bio ubeđen da je Set bio potpuno svestan šta radi. Ukoliko je neko zaveštajno sposoban, onda može da zaveštava svoju imovinu kako mu se prohte, pa makar to svima izgledalo nerazborito i nenormalno.
Kada je poslednji porotnik završio i odložio svoju kopiju, Džejk je isključio projektor. On i Kvins Landi su zatim pola sata govorili o najznačajnijim događajima Setovog neverovatnog uspona iz

pepela drugog razvoda do bogatstva o kome svako u okrugu Ford može samo da sanja.
U 12.30 je sudija Etli raspustio sud do 14.00.

42.

Detektiv je upravo izlazio iz bolnice kada je Lusjen ušao. Nakratko su porazgovarali u holu razmenivši samo nekoliko reči o Loniju Klarku, koji je i dalje ležao na trećem spratu i nije se dobro osećao. Imao je tešku noć, pa su lekari zabranili posete. Lusjen se izgubio u bolnici i stigao na sprat sat kasnije. Ispred sobe nije bilo policajca niti su se oko nje vrzmale medicinske sestre koje su se obično brinule o Loniju. Lusjen se ušunjao u sobu, blago prodrmao Ensila za ruku i pozvao ga: – Ensile. Ensile, jesi li budan?
Međutim, Ensil nije bio budan.

* * *

U maloj Brigansovoj firmi svi su se saglasili sa zaključkom da jutro nije moglo proći bolje. Prikazujući oproštajno pismo, uputstvo za službu i sahranu, svojeručni testament i pismo, Džejk je savršeno predočio da je Set Habard očigledno sve isplanirao i da je bio priseban do samog kraja. Džejkova uvodna reč je bila ubedljiva. Doduše, videlo se da je i Lanijer majstor svog zanata. Sve u svemu, početak je prošao dobro.
Džejk je započeo popodnevno zasedanje pozvavši sledećeg svedoka, velečasnog Dona Makalvejna, pastora Hrišćanske crkve Ajriš Roud. Propovednik je rekao poroti da je nakratko razgovarao sa Setom posle bogosluženja 2. oktobra, nekoliko sati pre nego što se obesio. Znao je da je Set bio mnogo bolestan mada nije znao da su mu lekari dali još samo nekoliko nedelja života. Tog jutra se činilo da je Set bio lepo raspoložen, živahan, čak se smešio i rekao Makalvejnu da je uživao u službi. Iako je bio slab i bolestan, nije izgledalo da je pod dejstvom lekova ili nečeg drugog. Dolazio je u crkvu već dvadeset godina, obično jednom mesečno. Tri nedelje pre nego što je umro zakupio je mesto na groblju za trista pedeset dolara, upravo ono gde sada počiva.
Sledeći je bio crkveni blagajnik. Gospodin Vilis Stabs je posvedočio da je Set 2. oktobra na poslužavnik za priloge stavio ček na petsto dolara. Set je crkvi te godine priložio dve hilajde šeststo dolara.
Gospodin Everet Voker je zauzeo mesto za svedoke i s prisutnima podelio dragu uspomenu, što je zapravo bio Setov poslednji razgovor. Dok su posle službe koračali preko parkinga, gospodin Voker je pitao Seta kako mu ide posao. Set se našalio i rekao da je sezona uragana bila slaba. Što je bilo više uragana, bilo je više štete na objektima, pa je i potražnja za drvnom građom bila veća. Kazao je da obožava uragane. Prema rečima gospodina Vokera, njegov prijatelj je bio oštrog jezika, duhovit i činilo se da ga ništa ne boli. Svakako ga je bolest iznurila. Kada je gospodin Voker kasnije čuo da je Set umro, da se u stvari ubio nedugo posle njihovog razgovora, zanemeo je. Taj čovek je pre toga bio opušten i nasmejan, čak zadovoljan. Dugo je poznavao Seta i mogao je da potvrdi da nije bio nimalo druželjubiv. Naprotiv, bio je tih čovek koji je živeo povučeno i malo govorio. Setio se da se Set smešio dok je vozio te nedelje i baš je komentarisao sa svojom suprugom da ga retko viđa nasmejanog.
Gospođa Gilda Četam je ispričala poroti da je sa suprugom sedela iza Seta tokom njegovog

poslednjeg odlaska u crkvu, da su proćaskali s njim kada se služba završila i da nije odavao utisak osobe koja je na korak da digne ruku na sebe. Gospođa Neti Vinson je posvedočila da se pozdravila sa Setom dok su odlazili iz crkve i da je bio nekako neuobičajeno druželjubiv.
Posle kraće pauze na red je došao Setov onkolog, doktor Talbert iz regionalnog kliničkog centra u
Tupelu. Zakleo se da će govoriti istinu i ubrzo dosadio čitavoj sudnici dugotrajnim i suvoparnim izveštajem o razvoju bolesti svog pacijenta. Lečio je Seta skoro godinu dana i oslanjajući se na beleške govorio i o operaciji, a zatim i o hemoterapiji, zračenju i lekovima. Situacija je od samog početka bila beznadežna, ali se Set borio svom snagom. Kada je rak metastazirao na kičmu i rebra, znali su da mu je kraj blizu. Doktor Talbert se sastao sa Setom dve nedelje pre nego što je ovaj umro i iznenadio se njegovom odlučnošću da se bori. Međutim, bolovi su bili jaki. Povećao mu je oralnu dozu demerola na sto miligrama na svaka tri do četiri sata. Set je izbegavao da pije demerol, jer mu se od njega mutilo u glavi; štaviše, više puta je rekao da je pokušavao da preživi svaki dan bez lekova protiv bolova. Doktor Talbert nije znao koliko tableta je Set stvarno pio. Ta poslednja dva meseca mu ih je prepisao oko dvesta.
Džejk je pozvao doktora da svedoči iz dva razloga. Kao prvo, hteo je da istakne činjenicu da je Set bio na korak od smrti usled raka pluća. Zato se nadao da čin samobistva možda neće delovati kao drastičan i nelogičan korak. Džejk je planirao da kasnije iznese argument da je Set zaista trezveno razmišljao poslednjih dana bez obzira na to kako je izabrao da umre. Bol je bio nepodnošljiv, smrt blizu i on je samo ubrzao stvar. Kao drugo, Džejk je hteo da ospori tvrdnju da su postojala neželjena dejstva demerola. Lanijer je pripremio težak protivargument; naime, doveo je stručnjaka koji će potvrditi da je demerol izuzetno jak narkotik koji utiče na rasuđivanje, pogotovu ako se uzima u ogromnim dozama, koje je uzimao Set po receptu lekara.
Neobičan detalj u tom slučaju bilo je to što taj poslednji recept nikada nije pronađen. Set je taj lek kupio u apoteci u Tupelu šest dana pre smrti i verovatno je bacio račun, tako da nije bilo dokaza da li ga je uzimao u malim ili velikim količinama. Izričito je naglasio da se pre sahrane ne vrši autopsija. Vejd Lanijer je nekoliko meseci pre toga nezvanično predložio da se telo ekshumira zbog toksikoloških nalaza. Sudija Etli je odbio; ipak, sve je to bilo nezvanično. Nivo opijata u Setovoj krvi te nedelje kada je umro nije nužno ukazivao na nivo koji je imao dan pre toga, kada je sastavljao testament. Sudija Etli kao da se uvredio zbog samog predloga da iskopaju čoveka kada je propisno položen u zemlju da počiva u miru.
Džejk je bio zadovoljan svojim direktnim ispitivanjem doktora Talberta. Nedvosmisleno je utvrđeno da je Set izbegavao da uzima demerol, ali da prosto nije bilo načina da se dokaže koliko ga je bilo u njegovom organizmu dok je pisao testament.
Vejd Lanijer je uspeo da izvuče od lekara činjenicu da pacijent koji uzima šest do osam doza demerola od sto miligrama dnevno ne bi trebalo ni da pomišlja na donošenje važnih odluka, naročito onih koje imaju veze sa velikim sumama novca. Takav pacijent bi trebalo da se odmara na udobnom i tihom mestu – dakle, ništa od vožnje, fizičke aktivnosti i donošenja odluka od sudbinskog značaja.
Kada je lekaru rečeno da je slobodan, Džejk je pozvao Arlin Troter, Setovu dugogodišnju sekretaricu i rukovodioca. Ona će biti njegov poslednji svedok pre Leti, a pošto se već bližilo pet po podne, Džejk je odlučio da sačuva Leti za sredu ujutru. Razgovarao je sa Arlin mnogo puta posle Setove smrti i strepeo je kako će ona svedočiti. U suštini nije imao izbora. Ukoliko je ne pozove, Vejd Lanijer će to sigurno učiniti. Ona je saslušana pod zakletvom još početkom februara i odgovori su joj, bar po Džejkovom mišljenju, bili dvosmisleni. Posle četiri sata je već bio ubeđen da ju je

neko podučio kako i šta da govori, a to je mogao biti ili Lanijer ili neko ko radi za njega. Svejedno, ona je te poslednje nedelje Setovog života najviše vremena provela s njim, pa je njeno svedočenje bilo ključno.
Pojavila se sva prestrašena, zaklela se da će govoriti istinu i zauzela svoje mesto. Bacila je pogled prema porotnicima koji su budno posmatrali. Džejk je postavio nekoliko uvodnih pitanja, onih lakih sa očiglednim odgovorima, pa se malo smirila. Utvrdio je da je od ponedeljka do petka te nedelje pre nego što je umro Set svakog jutra dolazio u kancelariju oko devet, što je bilo kasnije nego obično. Najčešće je bio oran za rad i dobro raspoložen do podneva, a onda bi prilegao na sofu u svojoj kancelariji da se malo odmori. Nije jeo iako ga je Arlin stalno nudila sendvičima i grickalicama. Mnogo je pušio – nikako nije mogao da ostavi cigarete. Kao i uvek, vrata su mu bila zatvorena, pa Arlin nije bila sasvim sigurna šta šef radi. Međutim, cele te nedelje je bio zauzet prodajom neke tri parcele pod šumom u Južnoj Karolini. Stalno je telefonirao, što nije bilo neuobičajeno. Bar jednom u sat vremena je izlazio iz zgrade i odlazio u šetnju po fabrici. Zastao bi tu i tamo i porazgovarao sa zaposlenima. Flertovao je s Kamilom, devojkom za stolom na ulazu. Arlin je znala da šef trpi užasne bolove pošto to ponekad nije mogao sa sakrije, mada nikada nije hteo da prizna ni za živu glavu. Jednom mu se omaklo u razgovoru da uzima demerol mada nikada nije videla da nosi bočicu.
Ne, nije delovao izgubljeno, niti je otežano govorio. Povremeno bi se umorio, pa je često dremao. Obično je odlazio oko tri ili četiri.
Džejk je jasno mogao da zamisli čoveka koji i dalje drži sve konce u rukama, šefa koji radi kao da je sve u redu. Pet dana uzastopce pre nego što je napisao novi testament, Set Habard je dolazio u svoju kancelariju, telefonirao, obavljao poslove.
Vejd Lanijer je započeo unakrsno ispitivanje: – Hajde da porazgovaramo o toj drvnoj građi u Južnoj Karolini, gospođo Troter. Je li Set Habard prodao te tri parcele pod šumom?
– Jeste, gospodine.
– Kada je to bilo?
– Tog petka ujutru.
– To je bilo u petak ujutru, a sutradan je napisao testament, je li to tačno?
– Tačno je.
– Da li je potpisao nekakav ugovor?
– Jeste. Stigao mi je faksom, pa sam mu ga odnela. On ga je potpisao, a ja sam ga faksom prosledila advokatima u Spartanburgu.
Lanijer je podigao dokument i rekao: – Uvaženi sudijo, ovde imam dokazni materijal sa oznakom C-5, koji je već podnet i prihvaćen.
Sudija Etli je rekao: – Nastavite.
Lanijer je pružio dokument Arlin i kazao: – Možete li, molim vas, da identifikujete ovo?
– Da, gospodine. To je ugovor o prodaji tri parcele u Južnoj Karolini, koji je Set potpisao tog petka ujutru.
– A koliko je trebalo da dobije za njih?
– Osamsto deset hiljada dolara.
– Osamsto deset hiljada. Gospođo Troter, koliko je Set platio tu zemlju?
Zastala je na trenutak, nervozno pogledala porotnike, a zatim rekla: – Pa imate svu dokumentaciju, gospodine Lanijer.

– Naravno. – Lanijer je podneo još tri primerka dokaznog materijala, prethodno obeleženog i prihvaćenog. Tu nema iznenađenja; Džejk i Lanijer su se nedeljama natezali oko dokaznog materijala i dokumenata. Sudija Etli ih je odavno proglasio prihvaćenim.
Arlin je polako ponovo pregledala još tri primerka materijala dok je cela sudnica čekala. Na kraju je rekla: – Gospodin Habard je ovu zemlju kupio 1985. godine i platio ju je milion i sto hiljada dolara.
Lanijer je to pribeležio kao da prvi put čuje taj podatak. Gledajući preko naočara za čitanje, izvio je obrve u neverici i uzviknuo: – Izgubio je trista hiljada dolara!
– Očigledno.
– A to je bilo samo dvadeset četiri sata pre nego što je sastavio svoj poslednji testament?
Džejk je već ustao. – Prigovor, uvaženi sudijo. Traži od svedoka da nagađa. To može da sačuva za završnu reč.
– Odbija se.
Lanijer se nije obazirao na žamor i usredsredio se na svedoka. – Imate li ikakvu predstavu, gospođo Troter, zašto je Set napravio tako loš poslovni potez?
Džejk je ponovo ustao: – Prigovor, uvaženi sudijo. Od svedoka se opet traži da nagađa
– Odbija se.
– Da li je bio priseban, gospođo Troter?
– Prigovor.
– Odbija se.
Lanijer je zastao i okrenuo stranu beležnice. – Gospođo Troter, ko je bio zadužen za čišćenje upravne zgrade u kojoj ste vi i Set radili?
– Čovek po imenu Mank.
– Dobro, recite nam nešto o Manku.
– On već dugo radi u fabrici, može se reći da je univerzalni pomoćnik, jer radi svakojake poslove, ali uglavnom čisti. Isto tako farba, vrši popravke, čak je i prao vozila gospodina Habrda.
– Kada je Mank čistio kancelarije?
– Svakog ponedeljka i četvrtka ujutru od devet do jedanaest, bez izuzetka, već četiri godine.
– Da li je čistio kancelarije 29. septembra prošle godine pošto je tog dana bio četvrtak?
– Jeste.
– Da li je Leti Lang ikada čistila kancelarije?
– Koliko je meni poznato, nije. Nije bilo potrebe da to iko drugi čini. Mank je za to bio zadužen.
Ja gospođu Lang danas prvi put vidim.

* * *

Čitavog dana se Majron Penki šunjao po sudnici. Bio je zadužen da neprekidno posmatra porotu, ali morao je da se dovija da to ne bi izgledalo očigledno – trebalo je menjati mesta, vrebati pogodnije uglove posmatranja, presvlačiti se i menjati sakoe, kriti se iza nekog krupnijeg, nositi različite naočare. Čitav radni vek je proveo po sudnicama slušajući svedoke i posmatrajući reakcije porotnika. Po njegovom stručnom mišljenju, Džejk je dobro odradio posao, jer je lepo izlagao. Ništa preterano, ništa za pamćenje, ali nije bilo ni kardinalnih grešaka. Većina porotnika ga je volela i verovala da on traga za istinom. Troje pak očigledno nije. Na njihovoj strani je nepokolebljivo bio

Frenk Doli, broj dvanaest, koji nikada ne bi glasao za to da se novac dâ tamnoputoj kućnoj pomoćnici. Penki nije znao tragičnu priču o Dolijevoj nećaki, ali je po uvodnoj reči zaključio da taj čovek nema poverenja u Džejka i da mu se Leti nimalo ne dopada. Broj deset, Debi Laker, belkinja od pedeset godina iz prilično ruralne sredine, tog dana je nekoliko puta prostrelila Leti otrovnim pogledom, a ti mali signali Majronu nikada nisu promicali. Broj četiri, Fej Polan, takođe pedesetogodišnja belkinja, zapravo je klimnula glavom kada je doktor Talbert na svedočenju izjavio da osoba koja pije demerol ne bi trebalo da donosi važne odluke.
Kako se taj prvi dan svedočenja bližio kraju, Penki je ocenio da je nerešeno. Oba advokata su odlično obavila svoj deo posla, a porotnicima nije promakla nijedna reč.
* * *

Ensil nije bio u stanju da govori, pa je Lusjen čitav dan proveo u iznajmljenim kolima obilazeći glečere, fjordove i planine oko Džunoa. Došao je u iskušenje da dojuri u Klenton na suđenje, ali je bio zanesen lepotom Aljaske, hladnim vazduhom i skoro savršenom klimom. U Misisipiju su verovatno počele vrućine, jer su se dani produžili, a vazduh je postajao lepljiv. Dok je ručao u restorančiću na obroncima jednog brežuljka sa veličanstvenim pogledom na kanal Gastino, doneo je odluku da otputuje sutradan, u sredu.
Džejk će blagovremeno obavestiti sudiju Etlija da je Ensil Habard pronađen mada je ta identifikacija bila na klimavim nogama, jer je subjekat mogao svakog časa da se predomisli i preuzme novi identitet. Lusjen je ipak sumnjao da će se to desiti jer je Ensil razmišljao o novcu. Ta vest neće uticati na tok suđenja. Vejd Lanijer je bio u pravu: Ensil nije imao šta da kaže o testamentu svog brata niti o njegovoj zaveštajnoj sposobnosti. Zato će ga Lusjen ostaviti da rešava svoje probleme. Slutio je da će Ensil odležati nekoliko meseci u zatvoru. Ako bude imao sreće da nađe dobrog advokata, možda će sasvim da se izvuče. Lusjen je bio ubeđen da su pretres i zaplena kokaina bili čisto kršenje Četvrtog amandmana. Ako se zataška zaplena i eliminiše kokain, Ensil će ponovo biti na slobodi. Ukoliko Džejk dobije taj slučaj, Ensil će se možda posle toliko godina bežanja vratiti u okrug Ford i dobiti svoj deo.
Ukoliko pak Džejk izgubi, Ensil će nestati u noći i više ga nikada niko neće naći.
Pao je mrak, pa je Lusjen otišao u hotelski bar i poželeo dobro veče Bou Baku, barmenu koji mu je već postao blizak prijatelj. Bo Bak je nekada bio sudija u Nevadi, pre nego što se sve urotilo da mu zagorča život, a on i Lusjen su sa uživanjem prepričavali svoje dogodovštine. Neko vreme su ćaskali dok je Lusjen čekao svoj prvi džek s koka-kolom. Odneo je piće za sto i seo uživajući u samoći. Samo on i njegovo pićence. Minut kasnije se pred njim niotkuda stvorio Ensil Habard i seo za njegov sto.
– Dobro veče, Lusjene – rekao je krajnje opušteno.
Lusjen je bio zatečen i nekoliko sekundi je samo zurio u njega da se uveri da je to on. Nosio je kačket, majicu sa kratkim rukavima i farmerice. Tog jutra je bez svesti ležao u bolničkom krevetu sa cevčicama na sve strane.
– Nisam očekivao da ću te sresti ovde – odvratio je Lusjen.
– Dojadila mi je bolnica, pa sam otišao. Sad sam begunac, ali to nije ništa novo. Volim ja da bežim i da se krijem.
– Šta ti je s glavom i tom infekcijom?

– Glava me boli, ali ni približno onoliko koliko oni misle. Ne zaboravi da su odlučili da me iz bolnice sprovedu pravo u zatvor, Lusjene, a to prebacivanje bih rado izbegao. Recimo samo da nisam bio ni blizu toliko nesvestan koliko su mislili. Infekcija je pod kontrolom. – Izvukao je bočicu lekova.
– Kada sam izašao, poneo sam svoje antibiotike. Biću ja dobro.
– Kako si izašao?
– Lepo, pešice. Odvezli su me u prizemlje na skener. Otišao sam u kupatilo. Mislili su da ne mogu da hodam, pa sam strčao niz stepenice, našao podrum, naišao na svlačionicu i presvukao se. Izašao sam kroz izlaz za osoblje. Prošli put kad sam pobegao nisam smeo da promolim glavu od policije. Sad sam čak i popio kafu u kafeu prekoputa.
– Ovo je mali grad, Ensile. Ne možeš dugo da se kriješ.
– Šta ti znaš o skrivanju? Imam ja prijatelje tu i tamo.
– Hoćeš da popiješ nešto?
– Ne, ali bih rado jedan hamburger i pomfrit.

* * *

Hari Reks je dreknuo na svedoka, zahtevajući odgovor: – Jeste li mu dodirnuli penis?
Leti je postiđeno skrenula pogled i uspela da promrmlja: – Da, jesam.
– Naravno da jesi, Leti – rekao je Džejk. – Nije mogao sâm da se kupa, pa si to ti morala da radiš i to si činila više puta. Kupanje podrazumeva dodirivanje celog tela. On to nije mogao; morala si ti da ga kupaš. Nema tu ničeg intimnog niti izdaleka seksualnog. Prosto si radila svoj posao.
– Ne mogu ja ovo – rekla je Leti gledajući bespomoćno u Poršu. – Neće valjda da mi postavljaju ovakva pitanja?
– Hoće, nego šta će, majku mu – brundao je Hari Reks. – Postavljaće ti ovakva pitanja i još mnogo takvih, pa bi ti bilo bolje da pripremiš odgovore.
– Hajde da napravimo pauzu – prekinuo ih je Džejk.
– Treba mi pivo – rekao je Hari Reks i ustao. Odgegao se kao da mu je muka od svih njih. Dva sata su vežbali i već je bilo deset uveče. Džejk je postavljao laka pitanja na direktnom ispitivanju, a Hari Reks ju je neumoljio pekao na sve jačoj vatri. Povremeno bi postao veoma grub, odnosno opakiji nego što bi Etli dozvolio Lanijeru da bude, no najbolje je pripremiti se za najgore. Porša je saosećala s majkom, ali je i nju zabrinjavala njena osetljivost. Leti je umela da istrpi štošta, a zatim bi se potpuno slomila. Nije bilo sigurno da će njeno svedočenje proći glatko.
Zapamti pravila, Leti, ponavljao joj je Džejk. Smeši se ali ne izveštačeno. Govori jasno i glasno. Ne smeta da se rasplačeš ako te stvarno ponesu emocije. Ako nisi sigurna, nemoj da govoriš. Porotnici pažljivo posmatraju i ništa im ne promiče. Povremeno ih pogledaj, ali samouvereno. Ne dozvoli Vejdu Lanijeru da te uzdrma iz temelja. Uvek ću biti tu da te zaštitim.
Hari Reks je hteo da joj utuvi u glavu svoj savet: Govorimo o dvadeset četiri miliona dolara, tako da ti je ovo životna uloga! Ipak, uspeo je da se obuzda. Kada se vratio s pivom, Porša je rekla: – Dosta nam je za danas, Džejk. Idemo kući. Sešćemo na trem i popričaćemo još malo, pa ćemo se videti rano ujutru.
– U redu. Mislim da smo se svi umorili.
Kada su njih dve otišle, Džejk i Hari Reks su se popeli na sprat i izašli na Džejkovu terasu. Noć je bila topla i vedra, ali nisu imali snage da se dive toj savršenoj prolećnoj noći. Džejk je pijuckao

pivo i opustio se prvi put posle mnogo sati rada.
– Ima li vesti od Lusjena? – upitao je Hari Reks.
– Nema, ali sam zaboravio da proverim poruke sa sekretarice.
– Znaš, imamo sreće. Imamo sreće što je na Aljasci i što nije ovde da zakera šta smo sve danas uradili naopako.
– To je beše tvoj posao, jelda?
– Jeste, ali ja nemam primedbi, bar zasad. Danas ti je bio dobar dan, Džejk. Dobro ti je prošla uvodna reč, porota te je slušala i ceni te, a onda si prozvao dvanaest svedoka i nijedan te nije sahranio. Dokazni materijal ti debelo ide u prilog, bar u ovom trenutku. Danas nisi mogao bolje da prođeš.
– A porota?
– Dopadaš im se, ali je prerano nagađati da li će im se Leti svideti. Sutra će sve biti mnogo jasnije.
– Sutrašnji dan je ključan, druže moj. Leti može da dobije slučaj, ali i da ga izgubi.

43.

Advokati su se sastali sa sudijom Etlijem u njegovom kabinetu u sredu u 8.45 i složili se da više nema podnošenja zahteva i otvaranja novih pitanja pre nego što se suđenje nastavi. Već treći dan zaredom je uvaženi sudija bio vispren, skoro hiperaktivan, kao da ga je uzbuđenje zbog velikog suđenja podmladilo. Advokati su probdeli celu noć, što zbog posla što od brige, i izgledali su iscrpljeno koliko su se i osećali. Stari sudija je, naprotiv, bio oran za rad.
U sudnici je svima poželeo dobrodošlicu, zahvalio posmatračima što se toliko interesuju za rad sudskog sistema i rekao sudskom izvršitelju da uvede porotnike. Kada su zauzeli mesta, srdačno ih je dočekao i pitao da li ima nekih problema, da li je bilo nedozvoljenih kontakata, ičega sumnjivog, da li se svi osećaju dobro. Pošto je sve bilo u najboljem redu, gospodin Brigans je dobio dozvolu da nastavi.
Džejk je ustao i rekao: – Uvaženi sudijo, proponenti pozivaju gospođu Leti Lang.
Porša joj je rekla da ne obuče ništa pripijeno i usko, ništa što bi i najmanje bilo seksi. Rano tog jutra i mnogo pre doručka raspravljale su se oko haljine. Porša je dobila bitku. Odabrale su tamnoplavu pamučnu i sasvim lepu haljinu široku u struku, koju jedna kućna pomoćnica slobodno može da nosi na posao mada tako nešto Leti nikad ne bi nosila kad ide u crkvu. Obula je sandale s niskom potpeticom. Nije nosila nakit. Nije stavila sat. Ničega nije bilo na njoj što bi ukazivalo da ima ušteđevinu, da se troškari niti da priželjkuje brdo novca. Prošlog meseca je prestala da farba svoju sedu kosu. Sada je izgledala sasvim prirodno i u skladu sa svojih četrdeset sedam godina.
Već je počela da zamuckuje i pre nego što se zaklela da će govoriti istinu i samo istinu. Pogledala je Poršu, koja je sedela iza Džejkove stolice. Ćerka joj se smešila, što je bio znak da i sama treba da se osmehuje.
Punom puncatom sudnicom je zavladala tišina kada je Džejk prišao govornici. Pitao ju je za ime, adresu, radno mesto – bacao joj je lake lopte s kojima se dobro snalazila. Pitao ju je za imena dece i unučadi. Jeste, Marvis, njen najstariji sin je u zatvoru. Muž joj se zove Simion Lang; sada je u zatvoru i čeka sudske odluke. Mesec dana ranije je podnela zahtev za razvod braka i očekuje okončanje tog procesa za nekoliko nedelja. Postavio joj je još neka pitanja dotakavši se drugih životnih oblasti – obrazovanja, crkve, prethodnih radnih mesta. Sve je to već bilo izrežirano i s vremena na vreme su joj odgovori zvučali kruto i usiljeno, kao da su naučeni napamet, jer i jesu. Povremeno bi bacila pogled ka poroti, ali bi se sva prepala kad bi shvatila da je oni netremice posmatraju. Savetovali su je da pogleda pravo u Poršu kad god je uhvati nervoza. Ponekad nije mogla da odvoji pogled od svoje kćeri.
Džejk je konačno došao do pitanja o gospodinu Setu Habardu, odnosno gospodinu Habardu, kako su joj rekli da ga zove na sudu. Nikako Set ni gospodin Set. Gospodin Habard ju je unajmio kao kućnu pomoćnicu na određeno vreme pre tri godine. Sledeće pitanje je bilo kako je saznala za to radno mesto. Rekla je da nije čula ni od koga, jer ju je on pozvao i rekao da neki prijatelj zna da ne radi. Podesilo se da on traži pomoćnicu. Gospodin Habard ju je pitao o pojedinostima iz njenog života. Pretresli su njegova pravila, navike, svakodnevnu rutinu, a kasnije i šta najviše voli da jede i

kako da mu sprema hranu. Prvo je radila tri dana nedeljno, pa onda četiri. Dao joj je malu povišicu, a zatim još jednu. Mnogo je putovao, pa je često sedela besposlena u toj kući. Nijednom za tri godine nije nikoga pozvao u goste niti mu je iko pravio društvo za trpezom. Upoznala je Heršela i Ramonu, ali ih je retko viđala. Ramona ga je obilazila jednom godišnje, i to samo na nekoliko sati, a ni Heršel nije dolazio mnogo češće. Nikada nije upoznala nijedno od četvoro unučadi gospodina Habarda.
– Mada nisam radila vikendom, tako da ne znam da li mu je neko tada dolazio – rekla je. –
Gospodin Habard je mogao da se druži s kim hoće. – Htela je da zvuči nepristrasno, ali samo do određene granice.
– Ali ste radili ponedeljkom, je li tako? – upitao je Džejk prateći svoj scenario.
– Jesam.
– A da li je bilo nekih naznaka da su mu gosti dolazili vikendom?
– Ne, gospodine, nikada.
U tom delu ispitivanja nisu planirali da budu fini prema Heršelu i Ramoni. Ni oni nisu planirali da budu fini prema Leti; štaviše, na osnovu njihovih svedočenja, sasvim sigurno su mogli očekivati da će njih dvoje lagati.
Posle sat vremena Leti je bila mnogo prisebnija. Odgovori su joj bili jasniji, spontaniji, a povremeno bi se i osmehnula porotnicima. Džejk je najzad počeo da otvara temu raka pluća gospodina Habarda. Ispričala je kako je njen šef unajmljivao bolničarke koje su dolazile kući da mu ukažu pomoć, ali nije bio oduševljen nijednom, pa je na kraju pozvao nju i pitao je da li bi radila pet dana nedeljno. Pomenula je i teške periode, kada bi ga hemoterapija prikovala za krevet i gotovo ga ubila, kada nije mogao da ode do kupatila niti da jede sâm.
Nemoj da ispoljavaš emocije, učila ju je Porša. Ne pokazuj nikakva osećanja prema gospodinu Habardu. Porotnici ne smeju da steknu utisak da je postojala neka emotivna veza između vas dvoje. Naravno da jeste, onakva kakva uvek postoji između čoveka na samrti i njegovog staratelja, ali ne dozvoli da se to vidi dok budeš svedočila.
Džejk je tu dobio dobre poene, ali se nije dugo zadržao na priči o raku gospodina Habarda. Vejd Lanijer bi to svakako učinio. Džejk je upitao Leti da li je ikada potpisala neki testament. – Ne, nisam
– bio je njen odgovor.
– Jeste li ikada videli testament?
– Ne, gospodine.
– Da li je gospodin Habard ikada razgovarao s vama o testamentu?
Uspela je da se nasmeši i delovalo je savršeno uverljivo. Rekla je: – Gospodin Habard je sve zadržavao za sebe. Nikada nije razgovarao o poslu ili bilo čemu sličnom sa mnom. Nikada nije govorio o svojoj porodici, deci ili bilo kome. Jednostavno nije bio takav čovek.
Stvar je u tome što je Set dva puta obećao Leti da će joj ostaviti neki poklončić, ali nikada nije pomenuo svoj testament. Razgovarala je s Poršom o tome, a Porša se držala mišljenja da će Vejd Lanijer i ostali advokati s te strane sve preuveličati do krajnjih granica ukoliko im dozvoli. Sve će izokrenuti i pretvoriti u nešto kobno. „Znači, ipak ste razgovarali s njim o njegovom testamentu!”, uzviknuće Lanijer pred porotom.
Bolje je da neke stvari ostanu neizrečene. Niko nikada neće saznati. Set je mrtav, a Leti neće da kaže i tačka.
– Da li je ikada govorio o svojoj bolesti i neumitnoj smrti? – upitao je Džejk.
Duboko je uzdahnula i zamislila se nad tim pitanjem. – Naravno. Ponekada bi ga bol toliko

slomio da je želeo da umre. Pretpostavljam da je to prirodna reakcija. Gospodin Habard je poslednjih dana znao da mu je preostalo još samo malo života. Zamolio me je da se molim s njim.
– Molili ste se s njim?
– Jesam. Gospodin Habard je duboko verovao u Boga. Želeo je da sve dovede u red pre nego što umre.
Džejk je ćutao nekoliko trenutaka da bi poroti potpuno doprlo do svesti šta je rekla, da bi mogli da zamisle kako se Leti i njen gazda mole, a ne da rade ono što je većina ljudi zamišljala. Zatim je prešao na jutro prvog oktobra prošle godine, pa je Leti ispričala svoj deo priče. Rekla je da su izašli iz kuće oko devet i da je ona bila za volanom njegovog najnovijeg kadilaka. Nikada ga pre toga nije vozila; nikada to nije tražio od nje. Tada su se prvi i jedini put zajedno vozili automobilom. Dok su izlazili iz kuće, ona je u šali primetila kako nikada nije vozila kadilak, a on je potom navalio da ona vozi. Bila je nervozna i vozila je polako. On je pijuckao kafu iz plastične čaše. Izgledao joj je opušteno i činilo se da ga ništa ne boli, i kao da ga je zabavljala Letina napetost dok je vozila auto- putem, iako drugih vozila skoro nije ni bilo.
Džejk ju je pitao o čemu su razgovarali tokom te desetominutne vožnje. Razmišljala je neko vreme, pogledala prema poroti, kojoj i dalje nije promicala nijedna reč, pa je odgovorila: – Razgovarali smo o automobilima. Rekao je da mnogi belci više ne vole kadilak zato što ih danas sve više voze crnci. Pitao me je zašto je kadilak toliko bitan ljudima crne kože, a ja sam rekla da to ne pita mene. Nikada nisam htela da ga imam. Nikada ga neću ni imati. Moj pontijak je star dvanaest godina. Posle sam rekla da je to najverovatnije zato što je kadilak najluksuzniji auto i da narod smatra uspešnim onoga ko ga vozi. Tako znaju da ima posao i para u džepu i da je uspeo u životu. Misle da takvima sve ide kako treba. To je sve. Onda je on rekao da je oduvek voleo kadilak, da je prvi izgubio u prvom razvodu, a drugi u drugom, ali je digao ruke od braka, pa ga više niko neće uznemiravati, ni njega ni njegove kadilake. Baš se nekako šalio na taj račun.
– Znači, bio je raspoložen i šalio se? – upitao je Džejk.
– Baš je bio lepo raspoložen tog jutra, da, gospodine. Čak mi se smejao kako vozim.
– Znači, bio je priseban?
– Bistar kao suza. Rekao je da vozim njegov sedmi kadilak i da se seća svih sedam. Rekao je i da ih menja skoro svake druge godine.
– Znate li možda da li je uzimao lekove protiv bolova tog jutra?
– Ne, gospodine, ne znam. Bio je smešan s tim svojim lekovima. Nije voleo da ih pije, a nosao ih je u tašni, tako da nisam mogla da ih vidim. Videla sam ih samo dok je ležao na postelji potpuno iscrpljen, pa me je zamolio da mu ih donesem. Međutim, ne, tog jutra mi nije izgledalo da je pio lekove protiv bolova.
Džejk ju je navodio, pa je nastavila svoju pripovest. Govorila je o tome kako su stigli u kompaniju Bering, u kojoj je tada bila prvi i poslednji put, a dok je on sedeo u svojoj kancelariji iza zaključanih vrata, ona je čistila. Usisavala je, brisala prašinu, oprala većinu prozora, sredila sve časopise, čak je oprala i sudove u maloj kuhinji. Ne, nije praznila korpe za otpatke. Od trenutka kada su ušli u firmu do trenutka kada su iz nje izašli nije razgovarala s gospodinom Habardom niti ga je videla. Nije znala šta je on radio u svojoj kancelariji niti je pomišljala da ga to pita. Ušao je s akten- tašnom i s njom je izašao. Ona je vozila do njegove kuće, a zatim se vratila svojoj kući, negde oko podneva. U nedelju kasno uveče Kalvin Bogs je javio da se gospodin Habard obesio.
U jedanaest sati, posle skoro dva sata na klupi za svedoke, Džejk je prepustio svog svedoka

unakrsnom ispitivanju. Tokom kratke pauze rekao je Leti da je svoj deo odradila kao pravi profesionalac. Porša je bila ushićena i veoma ponosna; njena majka je ostala pribrana i delovala je ubedljivo. Hari Reks je sve posmatrao iz poslednjeg reda i rekao da njeno svedočenje nije moglo biti bolje.
Do podneva su već stigli da uprskaju stvar.

* * *

Bio je siguran da je skrivanje begunca nezakonito u svim državama uključujući i Aljasku, tako da je i služenje kazne bilo jedna od mogućnosti mada se Lusjen u tom trenutku nije brinuo za to. Probudio se dok se sunce rađalo na obzorju, sav ukočen od dremuckanja na stolici. Ensil je spavao u krevetu – Lusjen mu je dao čitav krevet na raspolaganje. Ponudio se on da spava na podu ili na stolici, ali se Lusjen brinuo za njegove povrede glave, pa je insistirao da zauzme krevet. Od leka protiv bolova se zakucao i nije se budio, pa je Lusjen dugo sedeo u mraku cedeći svoju poslednju džek-kolu i slušajući drugara kako hrče.
Tiho se obukao i izašao iz sobe. U predvorju hotela nije bilo nikoga. Nije bilo policajaca da njuškaju unaokolo tražeći Ensila. Odšetao se niz ulicu, kupio kafu i mafine i doneo ih u sobu, a Ensil je tada već bio budan i gledao je lokalne vesti. – Ni reči – preneo mu je.
– Što li me to ne čudi? – rekao je Lusjen. – Sumnjam i da su poslali tragače.
Jeli su, istuširali se i obukli, a u osam su izašli iz sobe. Ensil je nosio Lusjenovo crno odelo, belu košulju, kravatu s persijskom šarom i onaj svoj kačket navučen nisko da mu sakrije lice. Užurbano su prešli tri bloka do advokatske kancelarije Džareda Volkovica, advokata koga je preporučio Bo Bak iz bara u Glečer inu. Lusjen je posetio gospodina Volkovica prethodne večeri, angažovao ga i organizovao davanje izjave. Sudski zapisničar i snimatelj su ih čekali u sali za konferencije. Pored stola je na jednom kraju stajao gospodin Volkovic; podigao je desnu ruku i ponavljao za zapisničarom da će govoriti istinu, a zatim je seo okrenut kameri. Rekao je: – Dobro jutro. Moje ime je Džared Volkovic, ja sam advokat sa važećom licencom izdatom u Aljasci. Danas je sreda, 5. april 1989. godine, i nalazim se u svojoj advokatskoj kancelariji u Frenklinovoj ulici u centru Džunoa na Aljasci. Pored mene je Lusjen Vilbenks iz Klentona, iz države Misisipi, kao i čovek po imenu Ensil F. Habard, s trenutnim prebivalištem u Džunou. Svrha ovog svedočenja je da se snimi izjava gospodina Habarda. Ja ne znam ništa o slučaju koji ih je doveo ovamo. Moja uloga je da jamčim da su ovo snimanje i svedočenje obavljeni po propisima. Ukoliko neko od advokata ili sudija bude hteo da porazgovara sa mnom o ovom predmetu, neka mi se slobodno javi.
Volkovic je ustao sa stolice i ustupio mesto Lusjenu. Položio je zakletvu pred zapisničarom, a zatim je i on seo okrenut prema kameri. Rekao je: – Zovem se Lusjen Vilbenks, a sudija Etli i advokati angažovani u slučaju osporenog testamenta Seta Habarda dobro me poznaju. Sarađujući sa Džejkom Brigansom i ostalima uspeo sam da lociram Ensila Habarda. Sa Ensilom sam proveo nekoliko sati i smatram da nema sumnje da je on brat Seta Habarda, koga je očigledno nadživeo. Rođen je u okrugu Ford 1922. godine. Otac mu se zvao Klion Habard, a majka Sara Bel Habard. Njegov otac je 1928. godine unajmio mog dedu, Roberta I. Lija Vilbenksa, da ga zastupa u slučaju spora oko jedne parcele. Taj spor je od velike važnosti i danas. Ovo je Ensil Habard.
Lusjen se pomerio od stolice, pa je na nju seo Ensil. Podigao je desnu ruku i zakleo se da će govoriti istinu.

* * *

Vejd Lanijer je započeo svoje pakleno unakrsno ispitivanje pitajući za Simiona. Zašto je u zatvoru? Da li je osuđen? Koliko često ga posećuje? Da li je pristao na razvod? Bio je to grub ali delotvoran način da se porotnici podsete da je otac Letino petoro dece pijanica koja je pobila Rostonove dečake. Leti je posle pet minuta brisala suze, a Lanijer je ispao stoka. Mada njega nije bilo briga. Pošto su joj proradile emocije, a rasuđivanje bilo privremeno poljuljano, brzo je dodao gas i postavio zamku.
– Gospođo Lang, gde ste radili pre nego što ste se zaposlili kod gospodina Habarda?
Leti je nadlanicom obrisala obraz i pokušala da se pribere. – Hm, radila sam za gospodina i gospođu Tingli ovde u Klentonu.
– Kakav ste posao obavljali?
– Poslove kućne pomoćnice.
– Koliko dugo ste radili za njih?
– Ne sećam se tačno, ali otprilike tri godine.
– A zašto ste prestali da radite kod njih?
– Zato što su umrli. Oboje.
– Jesu li vam ostavili neki novac svojim testamentima?
– Ako jesu, niko mi to do sada nije rekao. – To je izmamilo osmeh porotnicima.
Vejdu Lanijeru to, izgleda, nije bilo smešno. Nastavio je: – A gde ste radili pre Tinglijevih?
– Hm, pre toga sam radila kao kuvarica u školi u Karaveju.
– Koliko dugo?
– Možda dve godine.
– A zašto ste napustili taj posao?
– Dobila sam posao kod Tinglijevih, a i više volim da radim kao kućna pomoćnica nego kao kuvarica.
– U redu. Gde ste radili pre zaposlenja u školi?
Ćutala je neko vreme prisećajući se. Na kraju je rekla: – Pre škole sam radila ovde u Klentonu za gospođu Gilenvoter kao pomoćnica.
– A koliko dugo?
– Oko godinu dana, a onda se gospođa odselila.
– Gde ste radili pre gospođe Gilenvoter?
– Hmmm, čini mi se kod Gloverovih u Karaveju.
– A koliko dugo?
– Opet kažem, ne mogu tačno da se setim, ali otprilike tri-četiri godine.
– U redu, ne tražim da ulazimo u detalje, gospođo Lang. Samo se potrudite da se setite svega što bolje, važi?
– U redu, gospodine.
– A gde ste radili pre Gloverovih?
– Kod gospođice Karsten ovde u gradu. Za nju sam radila šest godina. Ona mi je bila omiljena.
Radila bih ja još za nju, ali je iznenada preminula.
– Hvala vam. – Lanijer je beležio nešto u rokovnik kao da je čuo nešto novo. – Samo da rezimiramo, gospođo Lang, za gospodina Habarda ste radili tri godine, za Tinglijeve takođe tri, u

školi dve, za gospođu Gilenvoter jednu, za Gloverove tri ili četiri, a šest za gospođu Karsten. Ako sam dobro izračunao, to je približno dvadeset godina. Je li to tačno?
– Jeste, možda godinu dana manje ili više – odgovorila je Leti samouvereno.
– Dakle, niste imali drugih poslodavaca tokom proteklih dvadeset godina? Zavrtela je glavom umesto odgovora.
Lanijer je ciljao na nešto, a Džejk nije mogao da ga zaustavi. Palacao je otrovnim jezikom kao zvečarka, tonom je odavao dozu sumnjičavosti, obrve su mu stalno bile izvijene, a rečenice su mu zvučale kao suve činjenice. Hteo je sve da razotkrije, a Džejkove uvežbane uši i oči predosećale su nevolju.
– To je šest poslodavaca za dvadeset godina, gospođo Lang. Koliko puta ste otpušteni?
– Nijednom. Mislim, moj angažman bi istekao posle njihove smrti, kao kada je umro gospodin Habard, na primer, ili kada se gospođica Karsten razbolela i kada su gospodin i gospođa Tingli preminuli, ali tako to ide u tom poslu, razumete?
– Nikada niste otpušteni što ste loše radili svoj posao ili što ste uradili nešto pogrešno?
– Ne, gospodine. Nikada.
Lanijer se naglo odmakao od govornice, pogledao sudiju Etlija i rekao: – To je sve, sudija. Zadržaću pravo da prozovem ovog svedoka kasnije tokom postupka. – Prišao je svom stolu s pogledom prepredenjaka, a Džejk je u poslednjoj sekundi uspeo da ulovi kako namiguje Lesteru Čilkotu.
Leti je upravo slagala, a Lanijer je nameravao da to obelodani. Džejk pak nije imao blagu predstavu šta se sprema; stoga nije bilo načina da to spreči. Instinkti su ga upozoravali da je skloni sa klupe za svedoke. Ustao je i rekao: – Uvaženi sudijo, proponenti nemaju više pitanja.
Oglasio se sudija Etli: – Imate li svedoke, gospodine Lanijer?
– Imam, imam.
– Prozovite prvog.
– Pozivam gospodina Frica Pikeringa.
– Koga? – otelo se Džejku.
– Frica Pikeringa – ponovio je Lanijer glasno i pomalo zajedljivo, kao da kaže da je Džejk gluv.
– Nikad čuo za njega. On nije na tvom spisku svedoka.
– U okrugloj dvorani je – rekao je Lanijer sudskom izvršitelju. – Čeka.
Džejk je vrteo glavom gledajući sudiju Etlija i rekao: – Ne može da svedoči ukoliko nije naveden kao svedok, sudija.
– Svejedno ga pozivam – odgovorio je na to Lanijer.
Fric Pikering je ušao u sudnicu i pratio izvršitelja do klupe za svedoke.
– Prigovor, uvaženi sudijo – pobunio se Džejk.
Sudija Etli je skinuo naočare za čitanje, prostrelio pogledom Vejda Lanijera i rekao: – U redu, pravimo pauzu od petnaest minuta. Hoću da vidim sve advokate u kabinetu. Samo advokate. Ne saradnike ni pomoćnike.
Porota je pohitala iz sudnice dok su advokati krenuli za sudijom kroz bočni hodnik i u njegov skučeni kabinet. Nije skinuo odoru, ali je seo, zbunjen koliko i Džejk. – Pričaj – rekao je Lanijeru.
– Uvaženi sudijo, ovaj svedok nije naveden i zato ne mora da bude poznat drugoj strani. Njegova uloga je da podrije kredibilitet drugog svedoka, a ne da pruži još dokaza. Nisam bio dužan da ga navedem kao svedoka niti da otkrijem njegovo ime zato što nisam bio siguran da će biti pozvan. Sada

je na osnovu svedočenja Leti Lang i njene nesposobnosti da govori istinu ovaj svedok iznenada postao ključan za slučaj.
Sudija Etli je uzdahnuo dok su svi advokati u prostoriji lupali glavu da se prisete pojedinosti pravila o iznošenju dokaza i propisa građanskog sudskog postupka. U tom trenutku nije bilo sumnje da Lanijer drži u malom prstu sve propise u vezi s dovođenjem u pitanje kredibiliteta svedoka. To je bila njegova zaseda. On i Lester Čilkot su je savršeno isplanirali. Džejk je hteo da izvuče iz rukava neki uverljiv i logičan argument, ali ga je oštar um u tom trenutku izdao.
– Šta će svedok da kaže? – upitao je sudija Etli.
– Leti Lang je nekada radila za njegovu majku, gospođu Ajrin Pikering. Fric i njegova sestra su otpustili Leti kada je njegova sestra saznala da je njihova majka na osnovu svojeručnog testamenta ostavila pedeset hiljada gotovine Leti. Upravo je izgovorila bar tri laži. Kao prvo, rekla je da je tokom prošlih dvadeset godina radila samo za ove poslodavce koje sam ja naveo. Gospođa Pikering ju je zaposlila 1978. godine, a otpustili su je 1980. Kao drugo, jasno je da je jednom dobila otkaz kao kućna pomoćnica. Kao treće, rekla je da nikada nije videla testament. Fric i njegova sestra su joj pokazali svojeručni testament onog dana kada su je otpustili. Možda je izgovorila još neku laž, ali trenutno ne mogu da je se setim.
Džejk je klonuo kao da mu je neko upravo izvadio utrobu. Zamaglilo mu se pred očima i sav je prebledeo. Bilo je od suštinske važnosti da kaže nešto pametno, ali mu se mozak jednostavno blokirao. Onda mu je proradila lampica, pa je upitao: – Kada si pronašao Frica Pikeringa?
– Tek danas sam ga upoznao – odvratio je Lanijer promućurno.
– Nisam te to pitao. Kada si pronašao Frica Pikeringa?
– Tokom prikupljanja dokaznog materijala. Džejk, ovo ti je još jedan dokaz da smo radili više i bolje od vas. Pronašli smo više svedoka. Pretresli smo sve što se dalo pretresti, odrali smo se od posla. Stvarno ne znam šta ste vi radili.
– Pravila zahtevaju da se prijave imena svedoka. Pre dve nedelje si nas zatrpao sa četrdeset petoro novih. Ne igraš po pravilima, Vejde. Sudijo, ovo je klasično kršenje pravila.
Sudija Etli je podigao ruku i rekao: – Dosta. Moram malo da razmislim. – Ustao je, prišao svom stolu, izvadio jednu od desetak lula iz pregratka, napunio je duvanom marke ser volter rajli, pripalio je, izbacio gust oblak dima prema tavanici i udubio se u misli. S jedne strane stola je u tišini sedela banda lukavih – Vejd Lanijer, Lester Čilkot, Zak Zajtler i Džo Bredli – i čekala odluku koja će nepovratno okrenuti suđenje za sto osamdeset stepeni, pitanje je samo u kom smeru. S druge strane je sedeo samo Džejk i piskarao nešto što ni sâm nije umeo da protumači. Nije mu bilo dobro i nije mogao da prikrije podrhtavanje ruke.
Vejd Lanijer je odigrao majstorski posluživši se prljavim trikom i to je izludelo Džejka. U isto vreme poželeo je da zgrabi Leti i da je izlema. Zašto mu nije pomenula porodicu Pikering? Od oktobra su zajedno proveli nebrojeno sati.
Uvaženi sudija je još malo pućkao, a zatim prozborio: – Ovo je previše važno da bi se izostavilo.
Dopustiću da gospodin Pikering svedoči, ali do određene granice.
Džejk je pobesneo: – Suđenje iz zasede. Ovo će automatski biti poništeno. Vidim ja da ćemo mi sve ovo za dve godine iz početka.
Sudija Etli je gnevno graknuo na njega: – Nemoj da mi popuješ, Džejk. Vrhovni sud mi nikada nije poništio odluku. Nikada.
Džejk je duboko uzdahnuo i izvinio se.

* * *

Ensilova pripovest je potrajala pedeset osam minuta. Kada je završio, obrisao je vlažne oči, rekao da je iscrpljen i da ne može da nastavi i izašao. Lusjen je zahvalio Džaredu Volkovicu za pružene usluge. Nije rekao advokatu da je Ensil otpadnik od zakona.
Dok su se vraćali u hotel, opazili su da se nekoliko policajaca vrzma na uglu ulice, pa su odlučili da šmugnu u kafe. Sakrili su se u separe, praveći se da opušteno ćaskaju. Lusjen je još bio potresen i pod utiskom onoga što je Ensil ispričao, pa ni jedan ni drugi nisu bili raspoloženi da dalje razgovaraju na tu temu.
Lusjen mu je rekao: – Platio sam za još dve noći u hotelu; možeš da koristiš sobu. Ja sada moram da idem. Uzmi slobodno odeću, pastu za zube, sve. Imaš i par starih vojničkih pantalona u ormaru, a u džepu je trista dolara. Uzmi ih.
– Hvala, Lusjene.
– Šta planiraš?
– Ne znam. Stvarno mi se ne ide u zatvor, pa ću verovatno da kidnem iz grada, kao i obično. Samo ću da nestanem. Ovi klovnovi ne mogu da me uhvate. Ovo ti je za mene rutinska stvar.
– Kuda ćeš da odeš?
– Možda ću skoknuti do Misisipija pošto je moj dragi brat imao tako lepo mišljenje o meni. Kad bih ja mogao da vidim te pare?
– Ko zna? O tome se upravo raspravlja. Možda za mesec dana. Možda i za pet godina. Imaš moj broj telefona. Pozovi me za nekoliko nedelja, pa ćemo videti.
– Hoću.
Lusjen je platio kafu, pa su izašli na bočna vrata. U slepoj ulici iza kafea su se oprostili. Lusjen je krenuo ka aerodromu; Ensil ka hotelu. Kada je stigao, već ga je čekao detektiv.
* * *

U prepunoj sudnici kojom je vladala tišina, čak i zaprepašćenost, Fric Pikering je pričao navodeći svaki bogovetni detalj koji ih je vodio ka propasti. Leti je upijala svaku reč, potpuno poražena, pognute glave, pogleda uprtog u pod, a na kraju je zatvorila oči u agoniji. S vremena na vreme je vrtela glavom kao da se ne slaže, ali joj niko u sudnici nije verovao.
Laži, laži, sve same laži.
Fric je doneo i kopiju svojeručnog testamenta svoje majke. Džejk je uložio prigovor na zahtev da se taj dokument uvrsti u dokazni materijal pod izgovorom da nema načina da se proveri da li je to rukopis Ajrin Pikering, ali ga sudija Etli gotovo nije ni čuo. To je ipak uvršteno u dokaze. Vejd Lanijer je zamolio svog svedoka da pročita četvrti pasus, onaj u kome se navodi da Leti Lang dobija pedeset hiljada dolara. Pročitao ga je polako i glasno. Dvoje-troje svedoka je vrtelo glavom u neverici.
Vejd Lanijer je nizao udarce. – Dakle, gospodine Pikering, vi i vaša sestra ste seli sa Leti Lang za sto u kuhinji i pokazali joj testament koji je napisala vaša majka. Je li tako?
– Tako je.
– Znači da gospođa Lang laže pošto je tokom svedočenja izjavila da nikada nije videla testament, je li tako?
– Pretpostavljam da jeste.

– Prigovor – pobunio se Džejk.
– Odbija se – zarežao je uvaženi sudija sa svog mesta.
Postalo je očigledno, bar Džejku, da im je sudija Etli sada neprijatelj. Posmatrao je Leti kao lažljivicu i ponašao se kao da na ovom svetu nema većeg greha od laganja. Tokom godina je strpao u zatvor nekoliko parničara koje je uhvatio da lažu, ali to je bilo isključivo u brakorazvodnim parnicama. Noć u zatvoru čini čuda u potrazi za istinom.
Leti nije pretila zatvorska kazna, što bi bilo mnogo bolje od one druge mogućnosti. U tom užasnom trenutku, dok su se porotnici nervozno vrpoljili i gledali na sve strane, bila je u opasnosti da izgubi oko dvadeset miliona dolara, manje-više, pre nego što ih rasparčaju porezi, naravno.
Kada svedok govori istinu koja boli, advokatu druge strane nema druge nego da dovede u pitanje njegov kredibilitet. Džejk je sedeo kao skamenjen, kao da očekuje da Fric ospe paljbu, ali je duboko u duši očajnički lovio slabu tačku. Šta Fric ima od tog svedočenja? Zašto gubi vreme?
– Gospodine Brigans – obratio mu se sudija Etli kada je Lanijer stavio svedoka na raspolaganje.
Džejk je brzo ustao i odglumio samopouzdanje što je bolje mogao. Prvo pravilo koje svaki advokat mora da nauči jeste da nikada ne postavlja pitanje na koje ne zna odgovor. Međutim, kada mu se smeši očigledan poraz, ko šiša pravila. Krenuo je direktno ne obazirući se na posledice, kao da puca nasumice: – Gospodine Pikering, koliko su vam platili da danas svedočite?
Metak se zario pravo u metu. Svedok se prosto trgao i zinuo i samo je u očaju pogledao Vejda Lanijera. Lanijer je slegnuo lamenima i klimnuo glavom kao da govori: Samo nastavi, ništa strašno.
– Sedam i po hiljada dolara – odgovorio je Fric.
– A ko vam je platio? – upitao je Džejk.
– Ček je stigao iz kancelarije gospodina Lanijera.
– A koji datum je naznačen na čeku?
– Ne sećam se tačno, ali sam ga dobio pre otprilike mesec dana.
– Znači, sklopili ste dogovor pre otprilike mesec dana. Pristali ste da dođete ovamo da svedočite, a gospodin Lanijer vam je poslao novac, je li tako?
– Tako je.
– Da niste možda tražili više od sedam i po hiljada? – upitao je Džejk i dalje pucajući u mraku.
Svejedno, imao je neki predosećaj.
– Pa jesam, tražio sam više.
– Hteli ste bar deset hiljada, zar ne?
– Tako nekako – priznao je Fric i ponovo pogledao Lanijera. Džejk mu je čitao misli.
– I verovatno ste rekli gospodinu Lanijeru da nećete svedočiti ukoliko vam ne plati, jesam li u pravu?
– U to vreme nisam razgovarao s gospodinom Lanijerom nego sa jednim od njegovih istražitelja.
Gospodina Lanijera sam lično upoznao tek jutros.
– Bez obzira na to, niste nameravali da svedočite za džabe, jelda?
– Jeste.
– Kada ste doputovali iz Šrivporta?
– Juče po podne.
– A kada ćete otići iz Klentona?
– Što pre.
– Znači, kratak boravak od, recimo, dvadeset četiri sata?

– Tako nešto.
– Sedam i po hiljada dolara za dvadeset četiri sata. Baš ste skup svedok.
– Je li to pitanje?
Džejku je išlo, ali je znao da ta sreća neće večito trajati. Pogledao je u svoje beleške, u onaj svoj švrakopis koji nije mogao da protumači, pa je naglo promenio temu. – Gospodine Pikering, zar vam Leti Lang nije objasnila da nema nikakve veze sa sastavljanjem testamenta vaše majke?
Džejk nije imao blagog pojma da li je Leti to učinila; to će tek raspraviti s njom. Biće to gadan razgovor i verovatno će ga voditi tokom ručka.
– Upravo to je rekla – odgovorio je Fric.
– A zar vam nije objasnila i to da joj vaša majka nikada nijednom rečju nije pomenula taj testament?
– Jeste, tako je rekla.
– Gde ste nabavili kopiju testamenta?
– Sačuvao sam je. – Istine radi, stigla mu je poštom od anonimnog pošiljaoca, ali niko nikada neće saznati kako je tačno bilo.
– Nemam više pitanja – rekao je Džejk i seo.
Sudija Etli je oglasio: – Sud se raspušta do pola dva.

44.

Džejk i Hari Reks su odjurili iz grada kao vihor. Džejk je vozio kao sumanut ka delu grada gde je bilo zelenila da bi napravio što veću razdaljinu između sebe i košmara u sudnici. Tako neće naletiti na Leti i Poršu niti na druge advokate niti na bilo koga iz te priče ko je upravo prisustvovao puštanju krvi.
Hari Reks je večito terao kontru. Kada bi dan na suđenju protekao glatko, od njega se uvek moglo očekivati da vidi samo lošu stranu. Kad bi prošli loše, on je bio neverovatan optimista koji vedro gleda u budućnost. Dok je Džejk vozio i šištao od besa, samo je čekao kad će njegov ratni drug da izbaci neku opasku koja će ga bar na trenutak oraspoložiti. Dobio je samo: – Bolje bi ti bilo da se malo spustiš na zemlju i središ nagodbu sa onim kučkinim sinom.
Prošla su dva kilometra pre nego što mu je Džejk odgovorio. – Odakle ti to da će Vejd Lanijer sada tražiti nagodbu? Upravo je dobio slučaj. Ova porota neće dati Leti Lang ni pedeset dolara za kesu povrća. Video si im lica.
– Znaš šta je loše u tome, Džejk?
– Sve je loše. Loše je slaba reč.
– Loše je što ti zbog toga dovodiš u pitanje sve u vezi s Leti. Ja nikada ni na sekund nisam pomislio da je ona manipulisanjem navela Seta da izmeni testament. Nije ona tako prefrigana niti je on bio glup. E, ali ti je sada došlo kao grom iz vedra neba kada si shvatio da je to već jednom uradila, pa si pomislio: „Aha, ovo je šablon njenog ponašanja. Možda ova matora cura zna mnogo više o testamentima i naslednom pravu nego što mi pretpostavljamo.” Ne znam, mislim da te sad to izjeda.
– A što je onda to krila? Majku mu, kladim se da ni Porši nije rekla da su je Pikeringovi uhvatili. Verovatno nikome nije rekla. Trebalo je da budem pametan kao što nisam i da je pitam još pre šest meseci: „Leti, jesi li još nekoga navela da promeni testament i ubaci te za fine pare?”
– Što ti to nije pre palo na pamet?
– Valjda zato što sam bio glup. I sad sam ispao glupi som.
Prešli su još kilometar, pa još jedan, pa još jedan. Džejk je najzad prekinuo tišinu: – U pravu si. Ovo stvarno natera čoveka da u sve sumnja, a ako mi ovako razmišljamo, možeš misliti kako li tek razmišlja porota.
– Na porotu više ne računaj, Džejk, njih više nećeš pridobiti. Izveo si najbolje svedoke, napravio si scenario skoro savršenog suđenja, čuvao si zvezdu večeri za kraj i ona je, doduše, odlično odigrala svoje, a onda je posle nekoliko minuta slučaj otišao dođavola, jer ga je uništio neočekivani svedok. Na ovu porotu možeš da zaboraviš.
Prošla su još dva kilometra. Džejk je tek onda rekao: – Neočekivani svedok. Tu svakako ima osnova za poništenje.
– Nemoj da se uzdaš u to. Ne možeš dozvoliti da ode dotle, Džejk. Moraš da izdejstvuješ nagodbu pre nego što to stigne do porote.
– Moraću da se povučem iz slučaja.

– Pa neka i bude tako. Zaradio si neke pare, pa se skloni drugima s puta. Misli malo na Leti.
– Najradije ne bih.
– Razumem te, ali šta ako izađe iz one sudnice bez prebijene pare?
– Možda je to i zaslužila.
Zaustavili su se na šljunčanom parkingu Bejtsove bakalnice-restorana. Crveni saab je tu bio jedini strani automobil; sva ostala vozila su bili kamioneti stariji od deset godina. Čekali su u redu dok im je gospođa Bejts strpljivo punila tanjire povrćem, a gospodin Bejts je potom dobio po tri i po dolara od obe mušterije, pri čemu su u tu cenu uračunati i ledeni čaj i kukuruzni hleb. Unutra je bila tolika gužva da nije bilo mesta igla da padne, a gosti su se stisli kao sardine. – Idite tamo – rekao im je gospodin Bejts pokazavši glavom, pa su Džejk i Hari Reks seli za mali pult nedaleko od ogromnog šporeta na plin, prekrivenog šerpama i loncima. Tu su mogli da pričaju, ali tiho.
Kao da je i bilo bitno. Nijedna osoba koja je tu ručala nije imala pojma da je u gradu suđenje u toku, a ti ljudi svakako nisu znali kako se sve okrenulo protiv Džejka. Sedeo je bezvoljno na barskoj stolici, nagnut nad tanjirom, a pogled mu je odlutao kroz masu neznano kuda.
– Hej, moraš da jedeš – rekao je Hari Reks.
– Izgubio sam apetit – odvratio je Džejk.
– Mogu li onda da uzmem to iz tvog tanjira?
– Možda. Zavidim ovim ljudima. Oni ne moraju da se vrate u onu sudnicu.
– Ne moram ni ja. Drugar, prepušten si sam sebi. Toliko si zeznuo ovaj slučaj da ti nema spasa.
Odoh ja odavde.
Džejk je štrpnuo komadić kukuruznog hleba i ćušnuo ga u usta. – Jesi li ti, beše, studirao s Lesterom Čilkotom?
– Jesam. To ti je bilo najveće govedo na fakultetu. Bio je fin kad smo se upisali, ali se posle zaposlio u čuvenoj firmi u Džeksonu i – bum! – tek tako čovek postade neki budža. Eto, dešava se. Nije ni prvi ni poslednji. Što pitaš?
– Da si ga uhvatio za uvo po podne da mu šapneš nešto. Vidi da li može da prođe neka nagodba.
– Dobro. Kakvu nagodbu hoćeš?
– Ne znam, ali ako budu pristali, sigurno će pasti neki dogovor. Ako se povučem, sudija Etli će sigurno preuzeti vođenje pregovora i postaraće se da svako dobije ponešto.
– E, to volim da čujem. Vredi pokušati.
Džejk je uzeo malo pržene bamije. Hari Reks je bio pri kraju i već je merkao Džejkov tanjir.
Rekao mu je: – Džejk, ti si, beše, igrao fudbal, zar ne?
– Nešto malo.
– Rekao bih da jadni kilavi Karavej nikada nije dobio sezonu dok si im ti igrao kvoterbeka, ako se dobro sećam. Koji vam je bio najgori rezultat?
– Ripli nas je pobedio pedeset prema nula kad sam bio brucoš.
– Koliko je bilo u poluvremenu?
– Trideset šest prema nula.
– I, jesi li se predao?
– Nisam, ja sam bio kvoterbek.
– Dobro, znao si još u prvom poluvremenu da nećete da pobedite, ali si ipak izveo svoj tim na teren u drugu polovinu meča i nastavili ste igru. Tada nisi odustao, a nećeš ni sad. Pobeda ti sada deluje daleko i neizvesno, ali moraš da odvučeš dupe na teren. Trenutno se čini da si potpuno

poražen, a porota motri na svaki tvoj potez. Zato sad lepo pojedi to svoje povrće kao dobar dečko, pa da krenemo.

* * *

Porotnici su se razišli i otišli na ručak, a ponovo su se okupili u sudnici u 13.15. Svi njihovi razgovori su bili prožeti komentarima o slučaju, izgovorenim krišom i šapatom. Bili su iznenađeni i zbunjeni zato što se sve tako naglo okrenulo protiv Leti Lang. Pre nego što se pojavio Fric Pikering, dokazi su se gomilali i bilo je sve očiglednije da je Set Habard bio čovek koji je radio šta je hteo i koji je bio svestan šta radi. Sve se to odjednom promenilo i sada Leti više niko nije verovao. Nisu više mogli da računaju čak ni na one dve crnkinje iz porote, Mišel Stil i Barb Gaston. Vladala je zbunjenost, jer nisu znali šta će dalje biti. Koga će Džejk pozvati kao svedoka da popravi štetu? Može li se uopšte šteta popraviti? I šta će se desiti sa svim tim novcem ukoliko porota odbaci svojeručni testament? Bilo je mnogo pitanja.
Toliko se žamorilo o slučaju da ih je predsednik, Nevin Dark, morao podsetiti da uvaženi sudija ne odobrava to što rade. – Hajde da pričamo o nečem drugom – rekao je učtivo, jer nije hteo nikoga da uvredi. Na kraju krajeva, nije im on šef.
U 13.30 je ušao sudski izvršitelj, prebrojao i evidentirao prisutne i rekao: – Idemo. – Pošli su za njim u sudnicu. Kada su posedali, svih dvanaestoro je pogledalo u Leti Lang, koja nije odvajala pogled od svojih beležaka. Ni njen advokat nije ni letimično pogledao porotu uz onaj svoj simpatični osmeh. Naprotiv, samo je utonuo u stolicu i grickao olovku trudeći se da izgleda opušteno.
Sudija Etli se oglasio: – Gospodine Lanijer, možete pozvati svog sledećeg svedoka.
– Hvala, gospodine. Pozivam gospodina Heršela Habarda. – Svedok je zauzeo svoje mesto, glupavo se osmehnuo poroti, zakleo se da će govoriti istinu, a zatim počeo da odgovara na silna rutinska pitanja. Vejd Lanijer ga je dobro podučio. Zalazili su u razne teme prelazeći sve strane Heršelovog nezanimljivog života. Vrtela se stara priča, to jest, Heršel se rado sećao svog detinjstva, roditelja, sestre i divnih trenutaka koje su provodili zajedno. Jeste, razvod je bio zaista bolan, ali su se svi članovi porodice trudili, pa su i to prebrodili. On i njegov stari su bili veoma bliski: stalno su razgovarali, viđali su se kad god su mogli, ali su, eto, obojica bili prezauzeti. Obojica su bili strasni navijači Brejvsa iz Atlante. Redovno su pratili sve rezultate svog omiljenog tima i stalno razgovarali o utakmicama.
Leti je piljila u njega zanemevši od čuda. Nikada nije čula da je Set Habard izgovorio i jednu jedinu reč o Brejvsima niti da je pratio bejzbol na televiziji.
Trudili su se da bar jednom mesečno svake sezone odu u Atlantu da proprate neku utakmicu. Ma nemoj da pričaš?, pomislili su mnogi. Ovo je za Džejka bilo novo, ali verovatno i ostalima koji su pročitali Heršelov iskaz. Heršel uopšte nije pomenuo da je putovao sa svojim ocem. Ipak, Džejk nije mogao bogzna šta da uradi. Trebalo bi mu bar dva dana naporne pretrage da dokaže da tih putovanja do Atlante nije bilo. Ako je Heršel hteo da izmišlja priče o sebi i svom starom, Džejk u tom trenutku više nije mogao da ga spreči. Džejk sada pre svega mora da bude oprezan. Ako mu porota imalo veruje, i to bi ozbiljno ugrozio ako bi napao Heršela. Taj čovek je nedavno izgubio oca, a još ga je taj otac krajnje surovo izbacio iz testamenta i tako ga ponizio. Sada je sasvim prirodno da porotnici saosećaju s njim.
I kako se uopšte raspravljati sa sinom koji nije bio prisan s rođenim ocem, a sada se kune da

jeste? To prosto ne ide i Džejk je bio svestan da je to spor koji ne može da dobije. Hvatao je beleške, slušao izmišljotine i pravio se da sve ide po planu. Nije mogao da natera sebe da pogleda porotnike. Između njega i njih je sada postojao zid, što nikada u životu nije doživeo.
Kada su najzad pomenuli Setovu bolest, Heršel se uozbiljio i čak počeo da grca. – Bilo je prosto užasno – govorio je – posmatrati tog energičnog čoveka koji je uvek bio u pokretu kako kopni i propada zbog bolesti. – Pomenuo je kako je otac mnogo puta pokušao da ostavi cigarete; njih dvojica su vodili duge i iskrene razgovore o pušenju. Heršel je prestao da puši kada je imao trideset godina i preklinjao je oca da sledi njegov primer. Tih nekoliko meseci pred kraj ga je posećivao kad god je mogao. Da, razgovarali su i o testamentu. Set je bio jasan u svojim namerama. Možda nije bio previše velikodušan prema Heršelu i Ramoni dok su bili mlađi, ali je hteo sve da im ostavi kada umre. Uveravao ih je da je sastavio pravosnažan testament koji će ih osloboditi finansijskih problema i obezbediti budućnost njihove dece, Setove mile unučadi.
Set pred kraj nije bio priseban. Stalno su razgovarali telefonom, a Heršel je isprva primećivao kako njegovog oca pamćenje polako izdaje. Nije mogao da se seti rezultata bejzbol utkamice od prethodne večeri. Stalno se ponavljao, nesuvislo govorio o Svetskom šampionatu iako Brejvsi prošle godine nisu ni stigli dotle. Stari se polako gubio. Heršelu je to slomilo srce.
Nije čudo što je Heršel pazio šta priča o Leti Lang. Ona je dobro radila svoj posao, nema šta; kuvala je, brinula o njegovom ocu, ali što je duže radila za njega i kako je Set bio sve bolesniji, više ga je nekako štitila. Ponašala se kao da ne želi da se Heršel i Ramona vrzmaju po kući. Heršel je nekoliko puta zvao oca, ali mu je Leti rekla da mu se otac ne oseća baš najbolje i da ne može da se javi. Pokušavala je da ga drži podalje od svoje porodice.
Leti samo što nije pokuljao plamen iz očiju dok je posmatrala svedoka vrteći glavom.
Bila je to vešto odigrana predstava, a kada ju je Heršel priveo kraju, Džejk više nije mogao ni da misli ni da se pomera. Videlo se da su se temeljno pripremali, jer je ta navežbana govorancija koju je smislio Vejd Lanijer bila priča o ocu i sinu na kojoj je svako mogao samo da im pozavidi.
Džejk je prišao govornici i zapitao: – Gospodine Habard, pomenuli ste da ste putovali na utakmice Brejvsa. U kom hotelu ste vi i vaš otac obično odsedali?
Heršel je počeo da žmirka i otvorio je usta, ali glasa nije bilo. Hoteli su čuvali podatke koji se lako mogu proveriti. Na kraju se pribrao i rekao: – Pa ovaj, odsedali smo u različitim hotelima.
– Jeste li išli u Atlantu prošle godine?
– Ne, tata je bio mnogo bolestan.
– A godinu pre toga?
– Mislim da jesmo, da.
– Dobro, dakle, išli ste osamdeset sedme. U koji hotel?
– Ne mogu da se setim.
– U redu. Protiv koga su Brejvsi igrali?
Utakmice i rezultati su podaci koji se mogu proveriti. – Uh, pa sad, nisam sasvim siguran. Možda su to bili Kabsi.
Džejk je odgovorio: – To možemo da proverimo. Kada ste tačno išli?
– Uh, slabo pamtim datume.
– Dobro, onda osamdeset šeste. Jeste li tada zajedno putovali u Atlantu na neku utakmicu?
– Mislim da jesmo. Jesmo.
– U kom hotelu ste odseli?

– Možda u Hiltonu. Nisam siguran.
– Protiv koga su Brejvsi tada igrali?
– Hm, da razmislim. Nisam sto posto siguran, ali znam da smo jedne godine išli da ih gledamo kad su igrali protiv Filadelfije.
– Ko je osamdeset šeste čuvao treću bazu za Filadelfiju?
Heršel je progutao ogromnu knedlu i pogledao pravo preda se žmirkajući kao kad nekoga zaslepe reflektori. Stalno su mu se trzali laktovi i uporno je piljio u porotu. Nije mogao da sakrije da je uhvaćen u laži. U Lanijerovom izmišljenom remek-delu pojavile su se pukotine.
Na kraju je samo rekao: – Ne znam.
– Ne sećate se Majka Šmita, najčuvenijeg čuvara treće baze na utakmici. Još igra za njih i na dobrom je putu da dobije zvezdu na Bulevaru slavnih.
– Žao mi je, ne sećam se.
– Ko je igrao centra za Brejvse?
Opet je nastupila mučna tišina. Bilo je očigledno da Heršel nema pojma.
– Jeste li ikada čuli za Dejla Marfija?
– Naravno, to je on. Dejl Marfi.
Heršel je na trenutak u svakom pogledu odavao utisak da laže ili bar da previše ulepšava stvari. Džejk je mogao unedogled da čačka i iskopava tako te sitnice iz njegovog svedočenja, ali mu niko nije garantovao da će ponovo pogoditi u metu. Sledio je instinkt i odlučio da sedne.
Sledeća je bila Ramona, koja je počela da plače nedugo pošto je položila zakletvu. Još uvek nije mogla da veruje da je njen najdraži „tatica” toliko poremetio pameću da je sebi oduzeo život. Lanijer je posle nekog vremena uspeo da je smiri, pa su krenuli da glume po pripremljenom scenariju. Ona je oduvek bila tatina devojčica i nikada joj nije bilo dosta njenog starog. On ju je obožavao, kao i njenu decu, i često je dolazio u Džekson da ih poseti.
Džejk se ipak divio Vejdu Lanijeru mada nije hteo otvoreno da prizna. Dobro je pripremio Ramonu za davanje iskaza još u decembru i naučio ju je umetnosti skrivanja aduta do poslednjeg trenutka da bi se zavarao protivnik. Znao je da Džejk neće moći da opovrgne njene argumente tokom svedočenja, pa su se vodili geslom: Ponudi neku mrvicu u iskazu, taman toliko da neodređeno odgovoriš na pitanja, a onda udari po gasu i naduvaj priču pred porotom.
Njeno svedočenje je bila dramska mešavina emocija, loše glume, lagarija i preterivanja. Džejk je krišom posmatrao porotu ne bi li opazio da li neko već sumnja. Kad je opet počela da cmizdri, Trejsi Makmilan je pogledala Džejka namršteno kao da hoće da kaže: „Da ne poveruješ”.
Ili je bar Džejk to tako shvatio. Možda je pogrešio. Instinkti su mu izgubili svaki kompas, pa više nije mogao potpuno da se osloni na njih. Trejsi mu je bila omiljeni porotnik. Pogledi su im se sretali već drugi dan, pa se njihov odnos kretao ka višem nivou koji se graničio s flertom. Nije bilo prvi put da Džejk koristi svoju naočitost da bi pridobio porotnicu niti će biti poslednji. Još jednom je pogledao ka poroti i opazio da ga Frenk Doli strelja onim čuvenim pogledom „kad—tad ću te srediti”.
Vejd Lanijer nije bio perfekcionista. To svedočenje se oteglo, pa je počeo da gubi simpatije. Ramonin glas je parao uši, a čitava ta kuknjava je bila toliko providna da je dojadila ljudima. Oni koji su je posmatrali patili su koliko i ona, a kada je Lanijer najzad rekao da prepušta svedoka suprotnoj strani, sudija Etli je brzo lupio čekićem i rekao: – Pravimo pauzu od petnaest minuta.
Porotnici su poizlazili, a ubrzo se čitava sudnica ispraznila. Džejk je ostao za svojim stolom, baš

kao i Leti. Došlo je vreme da se suoče. Porša je privukla stolicu da bi njih troje mogli tiho da pričaju šćućureni jedno uz drugo. Leti je skupila hrabrost i obratila mu se: – Džejk, mnogo mi je žao. Vidi šta sam uradila. – Oči su joj se istog trena napunile suzama.
– Što mi nisi rekla, Leti? Da sam znao za Pikeringove, bar bih bio spreman.
– Ništa nije bilo onako kako je on rekao, Džejk. Kunem se da sa gospođom Ajrin nikad nisam razgovarala ni o kakvom testamentu. Nikada. Ni pre nego što ga je napisala ni posle. Nisam ni znala da ga ima dok tog jutra nisam došla na posao i onda se ceo svet obrušio na mene. Kunem ti se, Džejk. Moraš da mi dozvoliš da objasnim poroti. Mogu ja to. Ubediću ih da mi veruju.
– Nije to tako jednostavno. Pričaćemo o tome kasnije.
– Moramo da razgovaramo, Džejk. Heršel i Ramona lažu kako zinu. Možeš li nekako da ih sprečiš?
– Mislim da im porota baš i ne veruje.
– Ramona im se nimalo ne dopada – uključila se Porša.
– Potpuno ih razumem. Moram časkom do toaleta. Da se nije javljao Lusjen?
– Nije, proveravala sam poruke na sekretarici tokom ručka. Zvali su neki advokati, neki novinari, a imaš i jednu pretnju smrću.
– Šta imam?
– Neka budala je zvala i rekla da će ti opet zapaliti kuću ako novac dospe u ruke crnjama.
– E, baš lepo. Obožavam takve stvari. To me vraća u srećne dane suđenja Hejliju.
– Sačuvala sam tu poruku. Hoćeš da javim Oziju?
– Naravno.

* * *

Hari Reks je ulovio Džejka ispred toaleta i rekao mu: – Pričao sam sa Čilkotom. Nema dogovora. Nisu zainteresovani za sklapanje nagodbe. Štaviše, gotovo mi se nasmejao u lice i rekao da imaju još nekoliko iznenađenja za nas.
– Kakvih? – upitao je Džejk uspaničeno.
– Eh, sad, naravno da nije hteo da mi kaže. To bi im pokvarilo zasedu, zar ne?
– Ne mogu da podnesem još jednu zasedu, Hari.
– Glavu gore. Dobro ti ide. Mislim da Heršel i Ramona nisu ostavili naročit utisak na porotu.
– Da je pritisnem?
– Nemoj. Samo polako. Ako je sateraš u ćošak, samo će opet da se rasplače. Mislim da se poroti smučila.
Pet minuta kasnije Džejk je prišao govornici i rekao: – Gospođo Dafo, vaš otac je umro 2. oktobra prošle godine, je li tako?
– Jeste.
– Kada ste se poslednji put videli pre nego što je umro?
– Nisam baš vodila evidenciju, gospodine Brigans. To je moj tata.
– Zar nije tačno da ste ga poslednji put videli krajem jula, više od dva meseca pre nego što je umro?
– Ne, to uopšte nije tačno. Redovno smo se viđali.
– Mene zanima taj poslednji susret, gospođo Dafo. Kada je to bilo?

– Ponavljam, nisam beležila datume. Verovatno dve nedelje pre nego što je umro.
– Jeste li sigurni u to?
– Pa nisam, ne sasvim. Da li vi zapisujete datum svaki put kada obiđete roditelje?
– Nisam ja svedok, gospođo Dafo. Ja sam advokat koji postavlja pitanja. Jeste li sigurni da ste videli oca dve nedelje pre nego što je umro?
– Pa ovaj, nisam sasvim sigurna.
– Hvala vam. A šta je s decom, Vilom i Li En? Kada su oni videli dedu poslednji put?
– Zaboga, gospodine Brigans. Zaista ne znam.
– Ali ste izjavili da su ga stalno obilazili, zar ne?
– Naravno da jesu. Baš su voleli svog deku.
– A da li je on voleo njih?
– On je njih obožavao.
Džejk se nasmešio i prišao stočiću na kome je stajao dokazni materijal. Uzeo je dva papira i pogledao Ramonu. – Ovo je testament koji je vaš otac napisao dan pre nego što je umro. To je podvedeno kao dokazni materijal i porota je ovaj dokument već videla. U šestom pasusu vaš otac je napisao sledeće, citiram: „Imam dvoje dece – Heršela Habarda i Ramonu Habard Dafo – a oni imaju svoju decu mada ne znam koliko tačno zato što ih nisam video odavno.” Kraj citata.
Džejk je vratio testament na sto gde je do tada stajao i upitao: – Uzgred, koliko godina ima Vil?
– Četrnaest.
– A koliko godina ima Li En?
– Dvanaest.
– Znači, prošlo je dvanaest godina otkada ste dobili drugo dete?
– Da, to je tačno.
– Ali vaš otac nije znao da li imate još dece?
– Ne možete da se oslonite na taj testament, gospodine Brigans. Tata nije baš bio pri sebi kada ga je napisao.
– Pretpostavljam da će to proceniti porota. Nemam više pitanja. – Džejk je seo i dobio parče papira od Kvinsa Landija na kome je pisalo: „Genijalno. Sahranio si je.” U tom trenutku suđenja i u toj tački njegove karijere trebala mu je podrška, nečija pohvala. Zato se nagnuo i prošaputao: – Hvala vam.
Vejd Lanijer je ustao i rekao: – Uvaženi sudijo, pozivamo gospodina Ijana Dafoa, muža Ramone Habard. – Ijan se ušunjao na klupu za svedoke, bez sumnje spreman i pripremljen da iznese još jedno lažirano putovanje u prošlost. Negde na polovini njegovog svedočenja Kvins Landi je Džejku doturio još jednu poruku. U ovoj je pisalo: „Ovi ljudi se upadljivo previše trude da poroti deluju ubedljivo. Znaj da se džabe maltretiraju.”
Džejk je klimnuo glavom dok je čekao povoljan trenutak i neku nezgodnu reč koja će se slučajno omaći svedoku, a on će se uhvatiti za nju i upotrebiće je. Dok je njegova supruga bila prava kraljica drame, Ijan je bio bezopasno dosadan. Uglavnom je davao iste odgovore, ali bez emocija.
Džejk, Hari Reks i Lusjen su iz raznoraznih izvora i preko nepoznatih kanala uspeli da iskopaju malo prljavštine o Ijanu. Ramoni i Ijanu je brak bio na staklenim nogama, jer su se sve više udaljavali. On je gledao da bude što dalje od kuće i vadio se da je to zbog poslovnih obaveza. Jurio je žene i menjao ih kao čarape. Njegova žena je pila kao Rus. Još su mu i poslovi išli traljavo.
Unakrsno ispitivanje je otpočeo pitanjem: – Kažete da se bavite izgradnjom komercijalnih

nekretnina, je li tako?
– Tako je.
– Da li ste vlasnik dela ili čitave kompanije KLD Biloksi grup?
– Jesam.
– A da li ta kompanija planira da renovira tržni centar Galf Koust u Biloksiju, u Misisipiju?
– Da.
– Možete li da kažete da je vaša kompanija finansijski stabilna?
– Zavisi šta podrazumevate pod pojmom „finansijska stabilnost”.
– Dobro, preformulisaću pitanje. Da li je pre dva meseca vašu kompaniju, KLD Biloksi grup, tužila banka Frst Galf benk zbog neisplaćenog kredita od dva miliona dolara? – Džejk je mahao nekim papirima koji su bili spojeni spajalicom. Imao je dokaz.
– Da, ali to je duga priča.
– Nisam vam ni tražio celu priču. Da li je vašu kompaniju prošlog meseca takođe tužila banka iz Nju Orleansa, poznata pod nazivom Pikejdžun trast, za 2,6 miliona dolara?
Ijan je duboko udahnuo i konačno odgovorio: – Da, ali ti slučajevi još nisu zaključeni, a mi smo uložili protivtužbu.
– Hvala. Nemam više pitanja.
Ijan je oslobodio klupu za svedoke u 16.45, a sudija Etli se za trenutak premišljao da li da raspusti sud do četvrtka ujutru. Vejd Lanijer je ponudio rešenje rekavši: – Sudijo, možemo da pozovemo svedoka koji neće dugo svedočiti.
Da je Džejk predosetio šta će uslediti, verovatno bi još malo otezao s Ijanom da bi izbegao zasedu bar do narednog dana. Međutim, kako se ispostavilo, porota je otišla na počinak sa još gorim mišljenjem o Setu Habardu zbog njegovih sklonosti.
Lanijer je oglasio: – Pozivamo Džulinu Kid.
Džejk je odmah prepoznao ime sa spiska od četrdeset pet svedoka koje im je Lanijer bacio na sto pre dve nedelje. Džejk ju je dva puta zvao telefonom, ali se nije javljala. Sudski izvršitelj ju je doveo iz prostorije za svedoke do klupe gde će svedočiti. Videlo se da ju je Vejd Lanijer strogo posavetovao kako da se obuče, jer je nosila jeftinu plavu haljinu koja je podsećala na Letinu. Uputstva su bila stroga – ništa usko, ništa seksi, ništa što bi istaklo figuru za kojom bi se svako okrenuo. Ni nakit, ništa da šljašti. Dala je sve od sebe da izgleda neupadljivo mada je to bilo nemoguće.
Poruka je bila prefinjeno upakovana: ako je Set jurio ovu privlačnu crnkinju, onda je mogao da juri i Leti.
Zauzela je svoje mesto i nervozno se osmehnula poroti. Lanijer ju je brzo proveo kroz uvodni deo, a zatim je prešao na stvar. Pružio joj je neke papire i upitao: – Možete li, molim vas, da identifikujete ovo?
Bacila je pogled i odmah odgovorila: – Da, to je tužba zbog seksualnog uznemiravanja koju sam podnela protiv Seta Habarda pre otpilike pet godina.
Džejk je već skočio i skoro uzviknuo: – Prigovor, uvaženi sudijo. Ukoliko dotični pravni zastupnik ne objasni zašto je to bitno, ovo ne bi trebalo da se uvaži na sudu. – I Lanijer je već bio ustao i bio spreman za napad. – Veoma je bitno, uvaženi sudijo, verujte mi – odvratio je glasno.
Sudija Etli je podigao ruke i rekao: – Tišina. – Pogledao je na sat, a zatim u svedoke, zastao na sekund, a potom rekao: – Neka svi ostanu ovde, ali ćemo da napravimo pauzu od pet minuta.

Advokati, dođite u moj kabinet. – Brzo su odmarširali. Džejk je bio toliko ogorčen da bi rado tresnuo pesnicom Lanijera, a ovaj kao da ga je izazivao. Kada je Lester Čilkot zatvorio vrata, sudija Etli se oglasio: – Šta će da iznese na svedočenju?
Lanijer je odgovorio: – Radila je u jednoj od kompanija Seta Habarda u južnom delu Džordžije. Tamo su se upoznali, on joj se žestoko nabacivao, primorao ju je na seks, a zatim je otpustio kad je odlučila da to više neće da radi. Postigli su vansudski dogovor po tužbi za seksualno uznemiravanje.
– A to je bilo pre pet godina? – upitao je Džejk.
– Jeste.
– Kakve to veze ima s današnjim dnevnim redom? – upitao je sudija Etli.
– O, ima i te kakve veze, uvaženi sudijo – odvratio je Lanijer sa ležernošću nekoga ko je u prednosti, jer je imao nekoliko meseci za pripreme. Džejk je sav obnevideo od šoka i bio je previše gnevan da bi razmišljao. Lanijer je neumoljivo nastavio: – To nas dovodi u vezu s vršenjem neprikladnog uticaja. Gospođa Kid je radila kod njega, kao i gospođa Lang. Set je imao sklonost da zavodi žene koje su radile za njega, bez obzira na boju kože. Ta slabost ga je navodila da donosi odluke koje narušavaju finansijsku stabilnost.
– Džejk?
– Kakvo sranje. Sudijo, prvo i prvo, ona ne bi trebalo da svedoči zato što nije navedena kao svedok do pre dve nedelje, što je čisto kršenje propisâ. Drugo, ono što je Set radio pre pet godina nema nikakve veze s njegovom zaveštajnom sposobnošću prošlog oktobra, a povrh svega, očigledno je da nema ni jednog jedinog dokaza da je bio intiman s Leti Lang. Ne zanima me s koliko se žena, crnih ili belih, kresao pre pet godina.
Na to je Lanijer odvratio: – Mi smatramo da ovo može da posluži kao dokaz.
– Jebem mu mater, onda sve, izgleda, može da služi kao dokaz – dobacio je Džejk.
– Pazi kako se izražavaš, Džejk – upozorio ga je sudija Etli.
– Izvinite.
Sudija Etli je podigao ruku i svi su odmah zaćutali. Zapalio je lulu, ispustio ogroman oblak dima, malo se šetkao ispred prozora, a zatim rekao: – Sviđa mi se na šta ciljaš, Vejde. Obe su radile kod njega. Dozvoliću da svedoči.
Džejk je dobacio: – Ma da, ko još poštuje pravila i propise?
– Naći ćemo se posle suđenja, Džejk – rekao je strogo sudija Etli, a zatim je još neko vreme ispuštao oblake dima. Na kraju je odložio lulu i rekao: – Nastavljamo.
Advokati su se ponovo okupili u sudnici. Porša se nagnula i šapnula Džejku: – Šta se desilo?
– Sudija je sišao s uma, eto šta se desilo.
Džulina je publici koja ju je slušala ne dišući pričala o svom iznenadnom unapređenju, o novom pasošu, putovanju u Meksiko Siti sa šefom, o luksuznom hotelu sa susednim sobama, o seksu i griži savesti. Kad su se vratili, istog trena joj je dao otkaz i ispratio je do izlaza iz zgrade. Ona ga je tužila, a Set je brzo sklopio vansudsku nagodbu.
Njeno svedočenje nije bilo relevantno za slučaj osporenog testamenta. Svakako jeste bilo skandalozno i za pamćenje, ali dok ga je Džejk slušao, sve više je bio ubeđen da je sudija Etli napravio grubu grešku. Slučaj je izgubio, ali je žalba sa svakim satom izgledala sve osnovanija. Džejk će se proslaviti bude li razotkrio prevarantske trikove Vejda Lanijera Vrhovnom sudu Misisipija. Žestoko će se naslađivati kada odluka Rubena V. Etlija bude konačno poništena.
Džejk je priznao sebi da je unapred izgubio slučaj ako već razmišlja o žalbi. Nekoliko minuta je

ispitivao Džulinu Kid, taman toliko da izvuče priznanje da su joj platili da svedoči. Nije htela da kaže koliko – Lanijer je verovatno na vreme popričao s njom.
– Znači, menjali ste seks za novac, a sada svedočenje za novac, jesam li u pravu, gospođo Kid? – upitao je. Bilo je to grubo pitanje i čim ga je izgovorio, pokajao se. Ona je samo govorila istinu.
Slegla je ramenima, ali nije ništa rekla, što je ujedno bio i najelegantniji odgovor tog dana.
U 17.30 sudija Etli je objavio da se sud raspušta do četvrtka ujutru. Džejk je ostao u sudnici dugo pošto su svi otišli. Tiho je ćaskao s Poršom i Leti i uzalud ih uveravao da stvari nisu tako strašne kao što se čini. Bila je to bezuspešna misija.
Krenuo je kada je gospodin Pejt došao da ugasi svetla.
Oglušio se o naređenje i nije svratio u kancelariju sudije Etlija. Otišao je pravo kući. Bila mu je potrebna tišina doma uz dve osobe koje voli najviše na svetu, dve osobe koje će ga uvek smatrati najboljim advokatom na svetu.

45.

Let za Sijetl je bio prebukiran. Lusjen je dobio poslednje mesto u avionu za San Francisko, gde će imati pauzu od dvadeset minuta za let do Čikaga, kojih je bilo non-stop. Ako sve bude išlo po planu, sleteće u Memfis malo posle ponoći. Ipak, ništa nije išlo kako treba. Propustio je presedanje u San Francisku, a dok se raspravljao sa šalterskom službenicom, umalo ga je čuvar iz obezbeđenja priveo. Da bi ga isterali s aerodroma, smestili su ga u avion za Los Anđeles uz obećanje da će iz Dalasa imati bolju vezu. Na letu za Los Anđeles je popio tri dupla burbona s ledom, zbog čega su se stjuardese zgledale. Posle sletanja je otišao pravo u bar i nastavio da pije. Četiri puta je okretao Džejkov broj u kancelariji, ali mu se javljala samo telefonska sekretarica. Harija Reksa je zvao tri puta, ali mu je rečeno da je advokat u sudu. Kada je u pola osam otkazan let za Dalas, kojih je inače bilo u svako doba, počeo je da se svađa s tamošnjom šalterskom službenicom i zapretio da će tužiti Ameriken erlajns. Da bi ga isterali s aerodroma, smestili su ga na četvoročasovni let za Atlantu, i to u prvu klasu, gde su pića besplatna.

* * *

Tali Stil je vozio viljuškar za auto-prevozničku kompaniju u industrijskoj zoni u severnom delu grada. Radio je noćnu smenu i bilo ga je lako naći. U pola devet uveče Ozi Vels mu je klimnuo glavom, pa su izašli u mrak. Stil je zapalio cigaretu. Njih dvojica nisu bili ni u kakvom srodstvu, ali su njihove majke bile najbolje drugarice još od osnovne škole. Talijeva supruga, Mišel, bila je porotnik broj tri. Sedela je na sredini prvog reda i Džejku je bila nagrada na lutriji.
– Jel’ mnogo loše? – upitao je Ozi.
– Prilično loše. Šta li se desilo? Sve se odvijalo kako treba i onda je sve palo u vodu.
– Dva svedoka su se pojavila niotkuda. Šta se priča tamo?
– Ozi, čak je i Mišel počela da sumnja u Leti Lang. Stvorili su ružnu sliku o njoj, čoveče. Navodno se smuca od jednog belca do drugog dok ih ne smota da promene testament. Mišel i ona što se preziva Gaston ostaće na njenoj strani, za to ne brini, ali to su samo dva glasa. Ni oni belci u poroti nisu loši ljudi, dobro, ima nekoliko takvih, ali su i oni bili naklonjeni Leti sve do jutros. Uopšte se ne radi o tome da su tamo belci protiv crnaca.
– Znači, svašta se priča?
– Nisam to rekao. Mislim da se mnogo šuška. Mada mu to dođe i normalno. Ne možeš da očekuješ od ljudi da ne govore ništa do kraja.
– To jeste.
– Šta će Džejk da uradi?
– Ne verujem da on više išta može da uradi. Kaže da će pozvati svoje najbolje svedoke.
– Izgleda da još ne zna šta ga je snašlo. Izgleda da su ga oni advokati iz Džeksona dobro pritegli.
– Videćemo. Možda nije sve gotovo.
– Mada je gadno.
– Samo drži sve pod kontrolom.

– Ne brini.

* * *

U firmi Salivan nisu slavili uz šampanjac mada se sasvim lepo nazdravljalo uz vino. Volter Salivan, partner u penziji koji je osnovao firmu pre četrdeset pet godina, bio je izvrstan poznavalac vina i tek nedavno je otkrio čari italijanskog barola. Posle lagane poslovne večere u sali za sastanke, izvadio je čepove, doneo lepe kristalne vinske čaše, pa su svi uživali u degustiranju.
Atmosfera je odisala likovanjem pobednika. Majron Penki je posmatrao hiljadu porota i nikada nije video da se neka tako brzo i toliko duboko naklonila drugoj strani. – Pravi si gospodar sudnice, Vejde – rekao je. Prema Lanijeru su se ophodili kao prema čarobnjaku kome je polazilo za rukom da izvlači zečeve iz šešira uprkos pravilima iznošenja dokaza. – Sudija je za sve zaslužan – odvratio je skromno, i to ne jednom. – On samo hoće pošteno suđenje.
– Na suđenjima se ne radi o poštenju – prekorio ga je gospodin Salivan. – Radi se o pobedi.
Lanijer i Čilkot gotovo su osećali miris novca. Ostaće osamdeset procenata od ukupne sume za njihove klijente, a na kraju će, kada se oduzmu porezi i slični odbici, njihova mala advokatska firma od deset ljudi ostvariti zaradu od preko dva miliona dolara. Još će taj novac možda i brzo da legne na račun. Kada svojeručni testament bude proglašen nevažećim, preći će na prethodni testament. Čitava ta gomila para je u kešu. Možda će čak izbeći i otegnuto dokazivanje pravne valjanosti testamenta.
Heršel je bio u Memfisu, gde nije morao da se vuče po sudnici, ali su mu se zato uvalila deca. Dafoovi su odseli u motelu jednog prijatelja blizu kantri kluba. Svi su bili dobro raspoloženi i jedva su čekali da se domognu novca i nastave sa svojim životom. Kada bude dovršio čašu vina, Vejd će ih pozvati i malo slušati kako ga obasipaju pohvalama i zahvaljuju mu od sveg srca.
* * *

Sat vremena pošto je razgovarao s Talijem Stilom, Ozi je stajao oslonjen na haubu svog patrolnog automobila ispred Džejkove kuće i pušio cigaru sa svojim omiljenim advokatom. Ozi mu je prepričao: – Tali kaže da je deset prema dva.
Džejk je pućkao i kazao: – To sam i očekivao.
– E pa, izgleda da je došlo vreme da pokupiš papire i završiš s tim, Džejk. Ta mala zabava je završena. Obezbedi malo novca za Leti i beži odande. Njoj ne treba mnogo. Izmuvaj neku nagodbu pre nego što dođe do porotničke odluke.
– Ozi, već dajemo sve od sebe! Hari Reks je danas prišao Lanijerovim momcima dva puta. Smejali su mu se u lice. Ne možeš da sklopiš dogovor ako ti se druga strana smeje. Ovog trena bih mirne duše uzeo milionče i otišao glavom bez obzira.
– Milionče! Koliko crnaca u ovom kraju ima milion dolara, Džejk? Previše razmišljaš kao belac.
Uzmi pola miliona, ma i četvrtinu, dođavola, uzmi koliko bilo.
– Sutra ćemo ponovo nešto da pokušamo. Videću kako se stvari odvijaju od jutra, a onda ću lično da porazgovaram s Vejdom Lanijerom u vreme ručka. On zna koliko je ko poena postigao, a svakako zna da igra. Već je bio u mojoj koži. Mislim da mogu da popričam s njim.
– Pričaj što pre, Džejk, i izvlači se iz ovog prokletog suđenja. Nemoj da ti porota odluke donosi.
Ovo nimalo ne liči na suđenje Hejliju.
– Znam, nije isto.

Džejk mu je zahvalio i ušao u kuću. Karla je već bila u krevetu, čitala i brinula se za svog muža. – Šta je to bilo? – upitala je dok se svlačio.
– Ma Ozi. Brine zbog suđenja.
– Zašto se uopšte Ozi smuca unaokolo u ovo doba?
– Znaš ti Ozija. On nikad ne spava. – Džejk se sručio na ivicu kreveta i protrljao joj noge ispod pokrivača.
– Kao ni ti. Mogu li nešto da te pitam? Sada si usred još jednog velikog suđenja. Nisi spavao ni četiri sata cele prošle nedelje, a i kada spavaš, prevrćeš se i imaš noćne more. Ne jedeš dobro. Sve si mršaviji. Previše si zaokupljen time, skoro sve vreme si u tom svetu. Pod stresom si, razdražljiv si, mrzovoljan, ponekad imaš i mučnine. Probudićeš se ujutru i imaćeš utisak da ti je kamen pao na stomak.
– A pitanje je?
– Zašto se, za ime sveta, vučeš po sudnicama?
– Možda sada nije najbolji trenutak za to pitanje.
– Ne, savršen je trenutak za to. Na koliko si suđenja do sada imao porotu?
– Na trideset jednom.
– I nisi mogao da spavaš dokle god si vodio te slučajeve, jel’ tako?
– Pa ne bih rekao. Ta suđenja nisu bila toliko bitna kao ovo, Karla. Ovo je izuzetak.
– Hoću da kažem da je advokatura mnogo stresna profesija. Zašto se uopšte time baviš?
– Zato što volim. To i jeste poenta bavljenja advokaturom. Biti u sudnici i pred porotom je kao da si u areni ili na terenu. Konkurencija je uvek oštra. Na kraju utkamice neko je pobednik, a neko poražen. Osetiš nalet adrenalina svaki put kad porota uđe i zauzme mesta.
– Mnogo tu ima razmetanja.
– Nego šta, i previše. Ne postoji uspešan advokat koji nije sklon razmetanju. To je prosto neophodno. Moraš da imaš ego da bi se time uopšte bavio.
– Tebi bi onda trebalo dobro da ide.
– Dobro, priznajem da sam i ja takav, ali će ove nedelje moj ego možda zdrobiti druga strana.
Možda mu treba malo utehe.
– Sada ili kasnije?
– Sada. Prošlo je već osam dana.
– Zaključaj vrata.

* * *

Lusjen je izgubio svest negde iznad Misisipija na deset i po kilometara visine. Kada je avion sleteo u Altantu, stjuardi su mu pomogli da izađe. Dvojica čuvara su ga stavila u kolica i odvezla ga do kapije za let do Memfisa. Prošli su kroz nekoliko aerodromskih predvorja, a Lusjen je svega toga bio svestan. Kada su ga čuvari ostavili, zahvalio im je, a zatim ustao i oteturao se do najbližeg bara i naručio pivo. Odlučio je da prekine i da bude malo odgovoran. Spavao je od Atlante do Memfisa, a avion je sleteo u 7.10. Izneli su ga iz aviona, pozvali obezbeđenje, a obezbeđenje je pozvalo policiju.
Porša se javila na telefon u kancelariji. Džejk je bio na spratu i mahnito pregledao izjave svedoka kada je zazujalo iz njene kancelarije: – Džejk, Lusjen te zove, na tvoj račun.
– Gde je?

– Ne znam, ali zvuči užasno.
– Preuzmi poziv i prosledi mi vezu.
– Nekoliko sekundi kasnije Džejk je ponovo podigao slušalicu i rekao: – Lusjene, gde si?
Lusjen je ulažući veliki napor uspeo da mu prenese poruku da je u gradskom zatvoru u Memfisu i da mora da dođe po njega. Zaplitao je jezikom, ponašao se čudno, očigledno je bio pod gasom. Nažalost, Džejk se već naslušao takvih priča. Odjednom se razgnevio i postao bezosećajan.
– Ne daju mi da pričam – mrmljao je Lusjen jedva razgovetno. Zatim se nakratko raspravljao s nekim iza sebe. Džejk je do tančina mogao da zamisli taj prizor. Zato mu je kazao: – Lusjene, za pet minuta treba da smo u sudnici. Žao mi je. – A zapravo mu nije bilo nimalo žao. Poželeo je da ga ostavi da istrune u zatvoru.
– Moram da dođem tamo, Džejk, mnogo je važno – odvratio je, a toliko je frfljao da je morao tri puta da ponovi šta je rekao.
– Šta je to toliko važno?
– Imam iskaz. Ensilov. Ensila Habarda. Iskaz. Mnogo je važno, Džejk.
Džejk i Porša su odjurili preko ulice pravo u sud i uleteli na zadnja vrata. Ozi je bio u hodniku na prvom spratu i razgovarao je s nastojnikom. – Možemo li da popričamo na minut? – upitao ga je smrtno ozbiljan. Deset minuta kasnije su Ozi i Maršal Prater odjurili ka Memfisu.
* * *

– Ne pojavi se ti juče – rekao je sudija Etli kada mu je Džejk ušao u kabinet. Advokati su se okupljali na jutarnjoj predigri brifinga.
– Izvinite, sudija, nešto sam se upetljao u detalje oko suđenja – odgovorio je Džejk.
– Ne sumnjam da jesi. Gospodo, ima li nekih preliminarnih pitanja od jutros?
Advokati strane koja spori testament mrko su se osmehnuli i zavrteli glavom. Nema. Džejk se javio: – Uvaženi sudijo, ima, ima nešto. Pronašli smo Ensila Habarda u Džunou, na Aljasci. Živ je i zdrav, ali nije mogao da dođe na suđenje. On je zainteresovana strana u ovom postupku i trebalo bi da bude uključen. Zato ću da uložim zahtev da se ovaj sudski postupak poništi i da krenemo od početka kada Ensil dođe.
– Zahtev odbijen – odvratio je sudija Etli bez oklevanja. – On neće biti ni od kakve pomoći u utvrđivanju validnosti ovog testamenta. Kako ste ga pronašli?
– Duga je to priča, uvaženi sudijo.
– Ispričaćeš mi je kasnije. Još nešto?
– Ništa s naše strane.
– Jesu li vaši sledeći svedoci spremni, gospodine Lanijer?
– Jesu.
– Onda da pređemo na posao.

* * *

Budući da je porotu već vrteo oko malog prsta, poslednje što je Vejd Lanijer želeo bilo je da joj bude dosadno. Doneo je odluku da sve pojednostavi i što pre potpuno pridobije porotnike. On i Lester Čilkot su razradili ostatak suđenja do detalja. Planirali su da tog četvrtka pozovu svoje preostale svedoke. Ako Džejk i bude imao još neki adut, Lanijeru će biti dopušteno da pozove svedoke koji će

opovrgnuti dosadašnje tvrdnje. Oba advokata će u petak ujutru izneti završnu reč, a porotnici će doneti odluku odmah posle ručka. Vikend im se smešio, a svi su već imali svoje mišljenje, pa bi trebalo da završe i donesu presudu pre nego što se sud zatvori u pet. Vejd i Lester će potom otići u Džekson uz malo zakašnjenje na večeru sa svojim suprugama.
Kao iskusni advokati trebalo je da budu pametniji i da ne planiraju ostatak suđenja.
Njihov prvi svedok tog četvrtka ujutru bio je penzionisani onkolog iz Džeksona, doktor Svoni. Taj čovek je imao više desetina godina lekarske prakse, a predavao je i u medicinskoj školi. Radna biografija mu je bila besprekorna, kao i maniri, a u govoru je otezao i po nepretencioznom naglasku nepogrešivo se osećalo da dolazi iz neke zabiti. Odmah je zadobio poverenje. Izbegavajući medicinsku terminologiju, doktor Svoni je poroti objasnio koja vrsta raka je ubila Seta Habarda i naglasio da su tumori metastazirali na kičmenu moždinu i rebra. Opisao je jačinu bola koju prouzrokuju takvi tumori. Lečio je stotine pacijenata sa istim simptomima i znao je da ta bolest izaziva najstrašnije bolove koji se mogu zamisliti. Demerol je svakako jedan od najefikasnijih lekova dostupnih na tržištu. Oralna doza od sto miligrama na svaka tri-četiri sata nije ništa neobično i donekle ublažava bol. Od njega su pacijatni obično pospani, usporeni, imaju vrtoglavicu, često i mučninu i uopšteno govoreći, nisu u stanju da obavljaju mnoge svakodnevne aktivnosti. Vožnja svakako ne dolazi u obzir, a pod dejstvom tolike količine demerola svakako ne treba donositi važne odluke.
Džejk je još kao mlad advokat naučio da nema svrhe raspravljati se s pravim stručnjakom. Lažni stručnjaci su često davali priliku da se pred porotom sprovede pokolj, ali to svakako nije slučaj s doktorom Svonijem. U unakrsnom ispitivanju je samo razjasnio da lekar koji je lečio Seta Habarda, doktor Talbert, nije bio siguran koliko je Demerola Set pio tih nekoliko dana pred smrt. Svedok se složio da to može samo da nagađa, ali je učtivo podsetio Džejka da pacijenti retko kupuju dodatne doze skupih lekova ako ih ne koriste.
Sledeći stručnjak je bio takođe lekar, doktor Nihof, predavač na Medicinskom fakultetu Kalifornija u Los Anđelesu. Porote u malim gradovima lako oduševe stručnjaci koji prevale velika rastojanja da bi govorili pred njima, a niko to nije znao bolje od Vejda Lanijera. Neki stručnjak iz Tupela bi im zaokupio pažnju, a onom koji bi došao iz Memfisa još više bi verovali. E, ali ako neko dovede istog takvog iz Kalifornije, porota će upijati svaku njegovu reč.
Za deset hiljada Lanijerovih dolara i plaćene troškove doktor Nihof je objasnio poroti da je prethodnih dvadeset pet godina proveo vršeći istraživanja i ublažavajući bol obolelima od raka. Dobro su mu bili poznati tumori o kojima se tu vodila diskusija i podrobno je opisao šta ta bolest čini telu. Gledao je pacijente kako plaču i urlaju od bola mesecima, kako smrtno preblede, nekontrolisano povraćaju preklinjući ga da im da lekove, kako se onesvešćuju, čak mole Boga da umru. Samoubilačke misli su vrlo česta pojava. Samoubistva nisu retka. Demerol je jedan od najpoznatijih i najdelotvornijih vidova terapije. Tu je doktor Nihof malo improvizovao izvan scenarija i dotakao se stručnog žargona, kao što se često dešava kada stručnjaci ne mogu da odole iskušenju da zadive slušaoce. Lek je nazvao meperidin hidrohlorid, rekao je i da je to narkotički analgetik, opijat za ublažavanje bolova.
Lanijer ga je prekinuo i vratio ga na rečnik običnih ljudi. Doktor Nihof je rekao poroti da je demerol jak lek protiv bolova i da često stvara zavisnost. Prepisivao ga je ceo svoj radni vek i napisao brojne članke o tome. Lekari su ga izdavali na recept u bolnici ili na svojim klinikama; međutim, u slučaju kao što je Setov nije bilo ništa neobično da ga pacijent uzima oralno kod kuće. Taj

lek je vrlo lako zloupotrebiti, naročito kod akutnog bola kakav je trpeo Set.
Džejk je ustao i rekao: – Prigovor, uvaženi sudijo. Ne postoji nijedan dokaz da je Set Habard zloupotrebljavao ovaj lek.
– Prihvata se. Doktore, držite se činjenica.
Džejk je seo i malo mu je laknulo što je njegovo mišljenje konačno uvaženo, eto, makar za to.
Doktor Nihof je bio odličan svedok. Njegovi opisi tumora, bola i demerola su bili detaljni, a posle četrdeset pet minuta svedočenja bilo je lako poverovati da je Set mnogo patio i da su mu bol ublažavale samo ogromne doze tog leka, koji ga je praktično obarao u krevet. Po njegovom stručnom mišljenju, rasuđivanje Seta Habarda je bilo toliko pomućeno zbog uzimanja dnevnih doza i dugotrajne upotrebe leka da tih poslednjih dana praktično nije bio pri sebi.
Na unakrsnom ispitivanju Džejk je još više sateran uza zid. Kada je pokušao da dokaže da doktor Nihof ne može pouzdano da zna koliko je Set uzimao lekova, stručnjak je rekao da mu „garantuje” da bi se svako ko je bolovao kao Set očajnički hvatao demerola.
– Ako je imao pristup receptu, onda je sigurno uzimao tablete, gospodine Brigans.
Posle još nekoliko besmislenih pitanja Džejk je rešio da sedne. Ta dva lekara su savršeno postigla cilj koji je Vejd Lanijer zacrtao. Po mišljenju porotnika i svih ostalih u sudnici Set je bio dezorijentisan, pospan, osećao je vrtoglavicu i mutilo mu se pred očima, tako da nije bio u stanju da vozi, pa je zamolio Leti da to učini umesto njega.
Najsažetije, nije bio zaveštajno sposoban.
Posle desetominutne pauze Lanijer je pozvao Luisa Makgvajera kao svedoka. Pošto se firma Raš neslavno povukla iz slučaja i tako bila uskraćena za honorare, Makgvajer je prvo odbio da svedoči. Zato je Vejd Lanijer uradio nezamislivo: pozvao je advokata na sud pod pretnjom kazne. Lanijer je u kratkom roku ustanovio da je Makgvajer pripremio debeo testament za Seta septembra 1987. godine. Taj testament je priložen kao dokazni materijal i Makgvajer se ubrzo povukao. Koliko god želeo da se vrzma i posmatra suđenje, ponos mu to nije dozvoljavao. On i Stilman Raš su žurno izašli iz sudnice.
Daf Maklenan je zauzeo mesto svedoka, položio zakletvu i započeo priču rekavši da je po zanimanju poreski advokat koji radi za firmu od trista ljudi u Atlanti. Tokom proteklih trideset godina se specijalizovao za testamente i podelu zaostavštine. Sastavljao je testamente na milion strana za bogataše koji su želeli da izbegnu nasledne takse koliko god je moguće. Pregledao je popis imovine koji je podneo Kvins Landi, a pročitao je i svojeručni testament koji je potpisao Set Habard. Lanijer je zatim na platnu prikazao niz proračuna, a Maklenan se upustio u dugotrajno objašnjavanje o tome kako federalne i državne nasledne takse pojedu nezaštićenu imovinu. Izvinio se zbog zamršenih pravila, kontradiktornosti, suvoparnih banalnosti i složenosti „našeg dragog poreskog sistema”. Dva puta je rekao: – Nisam ja ovo napisao, nego Kongres. – Lanijer je dobro znao da će se porota smrtno dosađivati tokom tog svedočenja, tako da se svojski trudio da preskaču pojedinosti, navodeći samo najbitnije činjenice i ostavljajući veći deo tog sistema da počiva u knjigama.
Džejk nije imao nameru da ulaže prigovore i produži tu agoniju. Porotnici su se već unervozili.
Kada se Maklenan smilovao da privede kraju, izjavio je: – Po mom mišljenju, ukupan državni i federalni porez će iznositi pedeset jedan procenat. – Na platnu je ispisana debelim Lanijerovim markerom osvanula suma od dvanaest miliona dvesta četrdeset hiljada dolara „za porez”.
Međutim, zabava je tek počela. Maklenan je izvršio i analizu testamenta koji je sastavio Luis Makgvajer. To je prvobitno bio skup povezanih i komplikovanih fondova kojima bi Heršelu i Ramoni

pripalo po milion dolara, a ostatak bi godinama ležao zapetljan u sistemu i tek onda razdeljen članovima porodice. On i Lanijer nisu imali izbora nego da o tome vode detaljnu diskusiju. Džejk je posmatrao porotu, koja je počela da drema. Čak je i Maklenanova sažeta verzija onoga što je testament trebalo da bude bila opširna i povremeno smešno nerazumljiva. Lanijer se pak čvrsto držao svoje misije. Marljivo je gurao napred i ređao brojku za brojkom na platnu. Zaključak je glasio da će prema testamentu iz 1987. godine, po Maklenanovom stručnom mišljenju, ukupno otići samo devet miliona sto hiljada dolara „za državne i federalne poreze i prireze, manje-više”.
Razlika od tri miliona sto četrdeset hiljada dolara ispisana debelim markerom ujedala je s platna.
Poenta je bila jasna. Onaj na brzinu napisan svojeručni testament će Setovu imovinu koštati mnogo para, što je još jedan dokaz da nije trezveno razmišljao.
Džejk je naučio da izbegava sistem Uprave javnih prihoda na pravnom fakultetu i proteklih deset godina je spremno i odlučno odbijao sve potencijalne klijente koji su tražili neki pravni savet u vezi s porezom. Nije imao šta da im ponudi zato što tu oblast pravâ nije najbolje poznavao. Kada mu je Lanijer prepustio svedoka, Džejk nije prihvatio. Znao je da je porotnicima već dosadno i da su spremni za ručak.
– Pravimo pauzu do pola dva – objavio je sudija Etli. – Gospodine Brigans. – Džejk je nameravao da zgrabi Vejda Lanijera za rukav i zamoli ga da popričaju na samo pet minuta, ali su mu se planovi istog trena izmenili. Sastao se sa sudijom Etlijem u njegovom kabinetu niz hodnik. Kada je uvaženi sudija odložio odoru i zapalio lulu, seo je i ljutito se zagledao u Džejka, ali je smireno rekao:
– Ne dopadaju ti se moje odluke.
Džejk je frknuo i odvratio: – Naravno da mi se ne dopadaju. Dozvolili ste Vejdu Lanijeru da preuzme konce na ovom suđenju pomoću nekoliko prljavih trikova i neočekivanih svedoka, a ja nisam ni dobio priliku da se pripremim.
– Ali tvoja klijentkinja je lagala.
– Ona nije moj klijent. Moj klijent je imovina. Mada ste u pravu, Leti nije rekla istinu. Uhvaćena je nespremna, sudijo, u zasedu. Tokom davanja iskaza je jasno navela da ne može da se seti svih belačkih porodica za koje je radila. Epizoda s Pikeringovima joj je bila toliko neprijatna da je verovatno pokušala da je zaboravi, a najvažnija strana te pričice je da Leti nije ni znala za taj svojeručni testament. Mogao sam da je pripremim za to, sudija. To hoću da kažem. Mogao sam da ublažim udarac. Vi ste, naprotiv, dopustili tu zasedu, pa se suđenje preokrenulo za nekoliko sekundi.
Džejku samo što nije pokuljao plamen iz očiju dok se obraćao tom starom čoveku, mada je bio svestan da Rubena V. Etlija ne treba prekorevati. Međutim, sudija je ovog puta pogrešio, a Džejk je bio ljut zbog nepravde. U tom trenutku više nije imao šta da izgubi, pa zašto onda da ne iznese sve što misli?
Sudija je pućkao i kao da je žvakao dim, a zatim se prenuo iz misli. – Ne slažem se. Bez obzira na to, očekujem da sačuvaš dostojanstvo. Advokatima nije dopušteno da psuju u mojim prostorijama.
– Najdublje se izvinjavam. Ponekad psujem u jeku bitke, ali sumnjam da sam jedini.
– Nisam siguran da su porotnici promenili mišljenje u roku od nekoliko sekundi, kako ti kažeš.
Džejk je oklevao. Umalo je podsetio sudiju da ne zna skoro ništa o porotama. Sudija je vrlo retko prisustvovao takvim suđenjima, što je bilo deo problema. Kancelarskom sudu je predsedavao kao sudija, ali je imao i ulogu porote, kao i zadovoljstvo da prihvata sav dokazni materijal. Mogao je da prosejava do mile volje odvajajući žito od kukolja i da donosi presude koje je smatrao ispravnim.
Džejk nije nameravao da se raspravlja. Zato je samo rekao: – Sudijo, imam mnogo posla.

Sudija Etli je odmahnuo prema vratima, pa je Džejk otišao. Hari Reks ga je ulovio dok je izlazio iz suda i preneo mu vest: – Ozi je zvao na broj u kancelariji. Rekao je da su još u zatvoru u Memfisu i da pokušavaju da ga izvuku. Još ne mogu da izdejstvuju kauciju.
Džejk se namrštio i upitao: – Kakvu kauciju, za šta?
– Optužen je za alkoholisanje na javnom mestu i opiranje hapšenju. Tako ti je to u Memfisu.
Prikače kaznu zbog opiranja kad god nekog privedu.
– Mislio sam da Ozi tamo ima neke svoje ljude.
– Pretpostavljam da ih traži. Eto, lepo sam ti rekao da je greška što si poslao tu pijanduru na Aljasku.
– A da li mi sad taj tvoj komentar pomaže?
– Ne. Šta planiraš za ručak?
– Nisam gladan.
– Ajmo na pivo.
– Ne mogu, Hari. Neke porote se ljute kada im advokat bazdi na alkohol.
– Ne brineš se valjda još zbog ove porote, a?
– Hoćeš li da prestaneš?
– Po podne moram da idem na sud u Smitfild. Sa srećom. Čućemo se kasnije.
– Hvala. – Dok je prelazio ulicu idući ka svojoj kancelariji, Džejk je shvatio da Hari Reks nije propustio nijednu reč u sudnici još od ponedeljka ujutru.
* * *

Divejn Skvajer je bio zamenik direktora fabrike drvne građe Bering. On i Set su se u četvrtak pre samoubistva sporečkali oko velike isporuke borovine za jednu kompaniju za postavljanje podova iz Teksasa. Skvajer je ugovorio taj posao i iznenadio se kada je saznao da je njegov šef posle toga pozvao tu istu kompaniju i sklopio drugi dogovor po nižoj ceni. Prepirali su se celog tog jutra. Obojica su bili napeti, obojica ubeđeni da su u pravu, ali je Skvajer nekako shvatio da Set nije pri sebi. Arlin Troter nije bila u kancelariji i nije prisustvovala toj raspravi. Skvajer je u jednom trenutku ušao u Setovu kancelariju i zatekao ga lica zagnjurenog u šake kako se žali da ima vrtoglavicu i mučninu. Kasnije su porazgovarali, a Set je pozaboravljao detalje ugovora. Tvrdio je da je Skvajer ugovorio mnogo nisku cenu, pa su se ponovo podžapali. Do tri po podne, kada je Set otprilike otišao, dogovor je već bio sklopljen, a firma je zbog toga izgubila oko deset hiljada dolara. Koliko se Skvajer seća, to je bio najveći gubitak pri sklapanju ugovora s klijentom otkada je Set počeo da se bavi tim poslom.
Šefa je opisao kao dezorijentisanog i hirovitog tih poslednjih dana. Narednog jutra je prodao drvnu građu u Južnoj Karolini uz veliki gubitak.
Džejk je bio potpuno svestan da Vejd Lanijer maksimalno vrši pritisak gde god može i pokušava da izmami presudu od porote pre vikenda. Džejk je morao da odugovlači, pa je zato tokom unakrsnog ispitivanja prikazao finansijske izveštaje firme Bering i prečešljao ih uz Skvajerovu pomoć. Najveći profit za poslednjih pet godina je ostvaren 1988. godine mada su prihodi opali posle Setove smrti. Porotnici su se dosađivali dok su Džejk i Skvajer razgovarali o poslovanju fabrike, ugovorima, strategijama, troškovima, problemima radne snage i padu vrednosti deonica. Dva puta se oglasio uvaženi sudija: – Nastavite, gospodine Brigans – ali ga nije previše pritiskao. Gospodin Brigans je

već bio ljut na njega.
Posle Divejna Skvajera Lanijer je pozvao gospodina Djuberija, posrednika za kupoprodaju zemljišta, kome su specijalnost farme i lovački klubovi. Ispričao im je o poslovanju sa Setom i, između ostalog, o tim danima pred smrt. Set je bio zainteresovan za kupovinu dvestotinak hektara u okrugu Tajler za neki lovački klub. On i Djuberi su proteklih pet godina imali u vidu tu zemlju, ali Set nikako nije hteo da načini prvi korak i započne proces otkupa. Na kraju je platio jednogodišnji zakup, ali se ubrzo razboleo i više ga to nije zanimalo. Budući da je ugovor uskoro isticao, nekoliko puta je zvao Djuberija. Djuberi nije znao da je Set na samrti niti je imao pojma da je na lekovima protiv bolova. Set bi jednog dana hteo da produži ugovor, a sledećeg bi se predomislio. Nekoliko puta je zaboravio cenu hektara, a jednom prilikom nije mogao da se seti s kim uopšte razgovara. Ponašao se sve hirovitije.
Tokom unakrsnog ispitivanja Džejk je uspeo da još malo odugovlači. U četvrtak kasno po podne, prosto je došlo do opšteg zamora, pa je sudija Etli raspustio sud do narednog jutra.

46.

Posle silnog natezanja s birokratijom u Memfisu Ozi je bio na ivici da digne ruke, ali mu je palo na pamet nešto čega je trebalo ranije da se seti. Pozvao je Bukera Sistranka, čija se kancelarija nalazila četiri bloka od gradskog zatvora. Iako su u početku bili u zategnutim odnosima, njih dvojica su ostali u kontaktu, a u roku od tih nekoliko meseci dva puta je poslovno doputovao u Memfis, pa ga je posetio. Buker se više nije vraćao u Klenton niti je imao naročitu želju da se vrati. Shvatili su da dva crnca koja žive šezdeset minuta jedan od drugog, a pritom imaju izvesnu moć u svetu belaca, treba da nađu zajednički jezik. Nema razloga da ne budu prijatelji. Bukeru je naročito bila bitna činjenica da mu Langovi još uvek duguju pedeset pet hiljada dolara i prosto je hteo da zaštiti svoj novac.
Memfiska policija je prezirala Bukera Sistranka, ali ga se isto toliko i bojala. Samo petnaest minuta nakon što je stigao svojim crnim rolsom, papiri su premešteni s jednog stola na drugi, a Lusjen Vilbenks je postao prioritet. Izašao je trideset minuta pošto je Buker došao. – Moramo na aerodrom – rekao je Lusjen.
Ozi je zahvalio Bukeru i obećao mu da će se videti prvom prilikom.
Kako se klupko raspredalo, ispostavilo se da je Lusjen zaboravio svoju akten-tašnu u avionu. Mislio je da ju je ostavio ispod sedišta, ali je isto tako mogla da bude i u onom odeljku iznad glave. Bez obzira na to, stjuardi su po njegovom mišljenju idioti što je nisu našli. Samo su mislili kako da ga izvuku iz aviona. Ozi i Prater su ga slušali pušeći se od besa dok su jurili ka aerodromu. Lusjen je smrdeo i izgledao kao alkoholičarska protuva kakve su inače hapsili što se kao skitnice smucaju po gradu.
Odeljak za izgubljene i nađene stvari Ameriken erlajnsa nije imao evidentiran podatak da je neka akten-tašna prijavljena na letu iz Atlante. Jedini službenik koji je radio na tom odeljenju nerado je započeo potragu. Lusjen se brzo obreo u restoranu na aerodromu i naručio pintu piva. Ozi i Prater su pojeli neku lošu hranu iz bifea u holu prepunom šaltera i ljudi, nedaleko od restorana u kojem je sedeo Lusjen. Trudili su se da ne ispuštaju iz vidokruga svog putnika. Zvali su Džejka na broj u kancelariji, ali se niko nije javljao. Bilo je skoro tri sata, što znači da je on u sudu.
Utvrđeno je da se tašna nalazi u Mineapolisu. Budući da su Ozi i Prater predstavnici organa reda, Ameriken je do tada tu tašnu smatrao dokaznim materijalom od ključnog značaja za veoma važan istražni postupak mada je to zapravo bila pohabana stara kožna torba s nekoliko beležnica, časopisa, jefitnih sapuna i šibica iz Glečer ina u Džunou i jednom video-kasetom. Posle mnogo neizvesnosti i odugovlačenja, dogovorili su se da je što pre pošalju u Memfis. Ako sve bude išlo po planu, tašna će stići na odredište u ponoć.
Ozi je zahvalio službeniku i otišao da nađe Lusjena. Dok su odlazili sa aerodroma, Lusjen je živnuo i rekao: – Ej, pa meni su kola tu. Momci, vidimo se u Klentonu.
Ozi je odvratio: – Daj, Lusjene, pijan si. Ne možeš da voziš.
Lusjen mu je ljutito odbrusio: – Ozi, u Memfisu smo, a tvoja nadležnost ovde ne važi. Možeš samo da mi pljuneš pod prozor! Ima da radim šta ja ’oću, e!
Ozi je digao ruke i otišao s Praterom. Trudili su se da prate Lusjena dok su izlazili iz Memfisa u

špicu, ali nisu mogli da stignu mali prljavi porše dok se opasnom brzinom provlačio u cikcak kroz gust saobraćaj. Nastavili su prema Klentonu zaputivši se pravo u Džejkovu kancelariju, a stigli su malo pre sedam. Džejk je čekao da mu podnesu izveštaj.
Jedina iole dobra vest tog napornog i stresnog dana bilo je Lusjenovo hapšenje zbog pijanstva na
javnom mestu i opiranja hapšenju. To će ućutkati sve one koji su pričali da planira da se vrati advokaturi i komori, ali je to u tom trenutku bila mala pobeda, nešto što Džejk nije smeo ni da pominje. Sem toga sve je bilo crno da crnje ne može biti.
Dva sata kasnije Džejk se odvezao do Lusjenove kuće. Dok je parkirao na prilazu, primetio je da porše nije tamo. Kratko je porazgovarao sa Sali na tremu do puta, a ona mu je obećala da će mu javiti čim Lusjen stigne kući.

* * *

Lusjenova tašna je nekim čudom stigla u Memfis u ponoć. Zamenik Vili Hejstings ju je podigao i doneo u Klenton.
U petak u 7.30 Džejk, Hari Reks i Ozi okupili su se u sali za sastanke u prizemlju i zaključali vrata. Džejk je ubacio kasetu u video-rikorder i isključio svetla. Natpis Džuno, Aljaska… 5. april 1989. pojavio se na televizijskom ekranu, a zatim je za nekoliko sekundi nestao. Džared Volkovic se predstavio i objasnio šta radi. Zatim se predstavio Lusjen, rekao da je to davanje iskaza i da će postavljati pitanja. Oči su mu bile bistre i izgleda da je bio trezan. On je predstavio Ensila F. Habarda, koji je položio zakletvu pred sudskim zapisničarom.
Ensil je bio sitan, krhak, glave male kao glavica belog luka, i nosio je Lusjenovo crno odelo i belu košulju, ali mu je ta odeća bila velika. Na potiljku je imao zavoj, a flaster kojim je bio prilepljen jedva se video iznad desnog uva. Progutao je knedlu, pogledao u kameru kao da je izbezumljen od straha i započeo: – Zovem se Ensil F. Habard. Živim u Džunou, na Aljasci, rođen sam u okrugu Ford, u državi Misisipi, prvog avgusta 1922. godine. Moj otac je Klion Habard, majka Sara Bel, a brat Set. Set je bio pet godina stariji od mene. Rodio sam se na porodičnom imanju blizu Palmajre. Otišao sam od kuće kada sam imao šesnaest godina i nikada se više nisam vratio. Nikada. Nikada nisam poželeo da se vratim. Ovo je moja životna priča.
* * *

Kada se snimak završio pedeset osam minuta kasnije, njih trojica su sedeli još neko vreme i zurili u ekran. Tako nešto sigurno nisu želeli ponovo da vide i čuju, ali će u ovom slučaju morati. Na kraju je Džejk polako ustao i pritisnuo dugme za izbacivanje kasete. – Najbolje je da odemo kod sudije.
– Hoće li ovo da se uvrsti u dokazni materijal? – upitao je Ozi.
– Ni u ludilu – dobacio je Hari Reks. – Evo, pada mi na pamet deset načina da sakrijem taj dokaz, ali nijedan da ga podnesem i uvrstim.
– Preostaje nam bar da pokušamo – rekao je Džejk. Pojurio je preko ulice sav ustreptao, a srce mu je lupalo kao ludo. Ostali advokati su se sjatili oko sudnice, srećni što je petak, radujući se što će otići kući s najvećim pobedničkim peharom koji su dotad osvojili. Džejk je nakratko popričao sa sudijom Etlijem, koji je saopštio advokatima da hitno dođu u njegov kabinet niz hodnik, gde su se nalazili televizor i video-rikorder. Kada su se okupili oko stola a uvaženi sudija napunio i pripalio lulu, Džejk im je objasnio zašto su došli. – Ovaj iskaz je snimljen pre dva dana. Lusjen je bio

prisutan i postavio je izvesna pitanja.
– Nisam znao da je ponovo postao advokat – dobacio je Vejd Lanijer.
– Sačekaj – rekao je Džejk prezrivo. – Hajde da pogledamo snimak, a onda možemo da se svađamo do mile volje.
– Koliko traje? – upitao je sudija.
– Oko sat vremena.
Lanijer se umešao: – Ovo je gubljenje vremena, sudijo. Ne možete da prihvatite ovaj iskaz, jer ja nisam bio prisutan i nisam imao priliku da ispitam svedoka. To je apsurdno.
Džejk je rekao: – Imamo vremena, uvaženi sudijo. Čemu žurba?
Sudija Etli je ispuštao oblake dima. Pogledao je Džejka, a oči su mu sijale i samo je rekao: – Pusti je.
I kada je drugi put gledao snimak, Džejku se prevrtala utroba. Samo se uverio da je istina ono za šta nije bio siguran da je čuo prvi put. Često je krišom pogledao Lanijera, čija je nadmenost bledela kako se sve više udubljivao u priču. Pred kraj se skoro snuždio. Svi advokati suprotne strane su promenili stav. Njihove kočopernosti više nije bilo.
Kada je Džejk izvukao kasetu, sudija Etli je i dalje piljio u prazan ekran. Ponovo je zapalio lulu i izbacio pramen dima. – Gospodine Lanijer?
– Sudija, ovo po zakonu nije prihvatljivo. Nisam bio tamo. Nisam imao priliku da ispitam svedoka. Nije pošteno, razumete?
Džejk mu je automatski vratio: – To nije ništa novo na ovom suđenju, koje je baš u tom duhu. Svedoka iznenađenja i zaseda smo imali na svakom koraku. Mislio sam da se ti najbolje razumeš u te trikove, Vejde.
– Praviću se da to nisam čuo. Ovaj iskaz nije u skladu sa zakonom, sudijo.
Džejk je nastavio: – A šta bi ga uopšte pitao? On opisuje događaje koji su se odigrali pre nego što si se ti i rodio i samo je, eto, svedok koji je nadživeo ostale učesnike. Ne bi ni mogao unakrsno da ga ispituješ. Ne znaš ništa o onome što se dogodilo.
Lanijer mu je na to odgovorio: – Ovo nije propisno overio sudski zapisničar. Taj advokat sa Aljaske nema licencu za rad u Misisipiju. Mogao bih ovako da nabrajam unedogled.
– Dobro. Povući ću ovo kao iskaz i podneću ga kao afidavit[7]. Izjavu koju je dao svedok pred javnim beležnikom. Sudski zapisničar je u ovom slučaju bio i javni beležnik.
Lanijer je rekao: – To nema nikakve veze sa zaveštajnom sposobnošću Seta Habarda 1. oktobra prošle godine.
Džejk je uzvratio paljbu: – Pa rekao bih da ovo sve objašnjava, Vejde. Ovime se nesumnjivo dokazuje da je Set Habard tačno znao šta radi. Hajde, sudijo, dopuštali ste da porota čuje i druge stvari.
– Dosta – strogo će sudija Etli. Zatvorio je oči i kao da je na nekoliko trenutaka utonuo u meditaciju. Disao je duboko dok mu se lula gasila. Kada je otvorio oči, rekao je: – Gospodo, mislim da bi trebalo da upoznamo porotu sa Ensilom Habardom.
* * *

Deset minuta kasnije sud je ponovo zasedao. Porota je uvedena, a ponovo je bilo postavljeno i veliko platno. Sudija Etli se izvinio porotnicima zbog kašnjenja i objasnio šta se dešava. Pogledao je prema

stolu strane koja osporava testament i rekao: – Gospodine Lanijer, imate li još svedoka?
Lanijer je ustao kao da ima artritis i odgovorio: – Ne. Nemamo.
– Gospodine Brigans?
– Uvaženi sudijo, želeo bih da postavim još nekoliko pitanja gospođi Leti Lang s određenim ciljem. Neću dugo.
– U redu. Gospođo Lang, molim vas, imajte na umu da ste još uvek pod zakletvom. Porša se nagnula i prošaputala: – Džejk, šta to radiš?
– Ne sada – prošaputao je. – Videćeš.
Leti je još uvek bila pod utiskom poslednjeg svedočenja, ali se ipak pribrala i trudila da izgleda smireno. Nije htela da gleda u porotnike. Nisu imali vremena da je pripreme; nije imala predstavu šta sledi.
Džejk je započeo: – Leti, ko je bila vaša majka, vaša biološka majka?
Leti se nasmešila, klimnula glavom, jer je razumela i rekla: – Zvala se Lois Rajnds.
– A ko su bili njeni roditelji?
– Silvester i Ester Rajnds.
– Šta znate o Silvesteru Rajndsu?
– Umro je 1930. godine, tako da ga nisam upoznala. Živeo je na nekom imanju koje sada pripada porodici Habard. Kada je umro, Ester je potpisala dokument po kojem je ta zemlja prešla u vlasništvo oca Seta Habarda. Silvesterov otac se zvao Solomon Rajnds, i njemu je pripadala ta zemlja.
– Nemam više pitanja, uvaženi sudijo.
– Gospodine Lanijer?
Vejd je prišao govornici noseći svoje beleške. – Gospođo Lang, imate li vi uopšte izvod iz matične knjige rođenih?
– Ne, gospodine.
– A rekli ste da vam je majka umrla kad ste imali tri godine, je li tako?
– Tako je.
– Kada ste dali iskaz u decembru, nedelju dana pre Božića, niste bili baš tako sigurni ko su vam preci. Zašto ste sada tako sigurni?
– Upoznala sam neku svoju rodbinu. Dobila sam odgovore na mnoga pitanja.
– A sada ste sigurni?
– Znam ko sam, gospodine Lanijer. U to sam sigurna.
Seo je, a sudija Etli se obratio prisutnima: – Sada ćemo pogledati snimak iskaza Ensila Habarda. Zamračite sudnicu. Neka vrata budu zaključana, jer ne želim gužvu. Ovo će potrajati sat vremena i ne sme biti ometanja.
Porotnici, koji su se čitavog prethodnog dana dozlaboga dosađivali, sada su bili i te kako budni i nestrpljivo su čekali taj neočekivan preokret suđenja. Mnogi posmatrači su se premestili u dalji desni deo sudnice da bi bolje videli. Svetla su prigušena, nije više bilo komešanja; kao da su svi duboko udahnuli, a onda je traka počela da se okreće. Pošto su se Džared Volkovic i Lusjen predstavili, pojavio se Ensil.

Rekao je: – Ovo je moja priča. Stvarno ne znam odakle da počnem. Trenutno živim ovde u Džunou, ali to u suštini nije moj dom. Ja nemam dom. Ceo svet je moj dom, a

obišao sam veći njegov deo. Upadao sam povremeno u nevolje, ali sam se i dobro provodio. Bilo je mnogo lepih trenutaka. Otišao sam u mornaricu kada sam imao sedamnaest godina, slagao sam za godine, samo da pobegnem od kuće, i tako sam se petnaest godina potucao po svetu, gde god smo bili stacionirani. Ratovao sam na Pacifiku na brodu Službe ujedinjenih pomoraca Ajova. Kada sam napustio mornaricu, živeo sam u Japanu, u Sri Lanki, Trinidadu, na toliko mesta da ih se više i ne sećam. Radio sam za brodske kompanije i živeo na okeanima. Kada bih hteo malo da se odmorim, smirio bih se negde, ali uvek na drugom mestu.
Začuo se Lusjenov glas: – Pričajte nam o Setu.
– Set je bio pet godina stariji od mene i roditelji su imali samo nas dvojicu. On je bio moj stariji brat i uvek se brinuo o meni što je bolje mogao. Život nam nije bio lak zbog našeg oca, Kliona Habarda, čoveka kog smo mrzeli od rođenja. Tukao nas je, tukao je majku, stalno se svađao s nekim. Živeli smo u selu blizu Palmajre na staroj porodičnoj farmi, u staroj seoskoj kući koju je sagradio moj deda. On se zvao Džonas Habard, a njegov otac je bio Robert Hol Habard. Većina naših rođaka se odselila u Arkanzas, tako da nismo imali mnogo rodbine u blizini, ni bliže ni dalje. Set i ja smo radili kao psi na imanju, muzli smo krave, brali pamuk, radili u bašti, sekli pamuk. Od nas se očekivalo da radimo kao odrasli ljudi. Život nam je bio težak, pogotovu što je to bio period Depresije i svega što uz to ide, ali kao što se tada govorilo: Depresija nama na Jugu nije teško pala zato što smo mi već bili u depresiji tokom rata.
– Koliko ste zemlje imali? – pitao je Lusjen.
– Imali smo trideset hektara. Ta zemlja je odavno pripadala našoj porodici. Veći deo je bio pod šumom, ali je deda raskrčio pojedine parcele i pretvorio ih u obradive površine. Tu smo sadili pamuk i pasulj.
– A susedna parcela je pripadala porodici Rajnds?
– Jeste. Pripadala je Silvesteru Rajndsu. Bilo je tu mnogo ljudi s tim prezimenom. Štaviše, Set i ja smo se povremeno igrali s gomilom Rajndsove dece, ali samo kada Klion nije gledao. Klion je mrzeo Silvestera, mrzeo je sve Rajndsove. Bili su krvni neprijatelji odavno. Vidite, i Silvester je imao trideset hektara odmah do našeg imanja, sa zapadne strane, a Habardovi su se oduvek ponašali kao da je i ta zemlja njihova. Prema Klionu, čovek koji se zvao Džeramaja Rajnds postao je njen vlasnik 1870. godine, u doba rekonstrukcije. Džeramaja je bio rob, a zatim je oslobođen i nekako se domogao te zemlje. Ja sam tad bio dete i nisam shvatao šta se dešava, ali su Habardovi oduvek smatrali da im ta zemlja po pravu pripada. Mislim da su čak išli na sud zbog toga, ali je ona svejedno ostala u posedu Rajndsovih. To je razbesnelo Kliona, jer je on imao samo trideset hektara, koliko su imali i ti crnci. Sećam se da sam mnogo puta čuo da su Rajndsovi jedina crnačka porodica u okrugu koja ima svoju zemlju i da su je nekako preoteli Habardovima. Set i ja smo znali da bi, kao, trebalo da se ne družimo s Rajndsovom decom, ali obično nismo imali s kim drugim da se igramo. Iskrali bismo se i išli da pecamo i plivamo s njima. Tobi Rajnds je bio moj vršnjak i on mi je bio baš dobar drug. Klion je jednom uhvatio Seta i mene kad smo otišli na plivanje s njima i prebio nas na mrtvo ime pa posle nismo mogli da hodamo. Klion je bio nasilan čovek. Osvetoljubiv, zao, ispunjen mržnjom i kratkog fitilja.

Plašili smo ga se kao samog đavola.

Pošto je taj snimak gledao već treći put, Džejk nije bio naročito usredsređen. Zato je samo posmatrao porotnike. Oni su se ukipili kao da su omađijani, upijali su svaku reč, kao da ne veruju onome što čuju. Čak se i Frenk Doli, Džejkov najgori porotnik, nagnuo lupkajući usne kažiprstom, potpuno zaokupljen pričom.

– Šta se desilo Silvesteru? – upitao je Lusjen.
– A, da. To želite da čujete. Neprijateljstvo se još više zaoštrilo kada su posečena neka stabla pored međe. Klion je smatrao da je to njegova šuma. Silvester je bio ubeđen da je to njegovo. Pošto je ta međa već dugo bila sporna, obe strane su smatrale da su u pravu. Za Kliona je to bila kap koja je prelila čašu. Sećam se da je govorio kako već dugo trpi njihove gluposti i da je vreme da preduzme nešto. Jedne noći su došli neki ljudi i pili viski iza silosa. Set i ja smo se iskrali i pokušali da prisluškujemo. Kovali su neku zaveru protiv Rajndsovih. Nismo znali o čemu se tačno radi, ali je bilo očigledno da kuju neki plan. Onda smo jedne subote po podne otišli do grada. Bila je velika vrućina, mislim da je bio avgust 1930. godine, a tada su svi silazili do grada subotom po podne, i crnci i belci. Svi su morali u kupovinu i nabavku namirnica za narednu nedelju. Palmajra je u to vreme bila obično selo, ali je subotom bilo gužve na sve strane, jer su sve prodavnice i pločnici bili prepuni ljudi. Set i ja nismo ništa videli, ali smo te večeri čuli od dece da je neki crnac rekao nešto duhovito nekoj belkinji i da su se zbog toga svi narogušili. Posle smo čuli da je taj crnac bio Silvester Rajnds. Vozili smo se pozadi u kamionetu, a roditelji su bili napred i slutili smo da će se desiti nešto loše. Prosto smo predosećali. Kad smo stigli kući, Klion nam je naredio da odemo u svoju sobu i da ne izlazimo dok nam ne kaže. Čuli smo posle toga da se svađa s majkom; baš su se bili gadno posvađali. Mislim da ju je udario. Čuli smo ga kako odlazi kamionom. Pretvarali smo se da spavamo, ali smo istog trena izjurili. Po zadnjim svetlima kamiona shvatili smo da je krenuo ka zapadu, prema Aleji platana.
– Gde se nalazi Aleja platana?
– Više nije tamo gde je nekad bila, ali je 1930. godine to bilo malo naselje na zemlji Rajndsovih, blizu rečice. Sastojalo se od samo nekoliko starih, raštrkanih kuća, u kojima su nekad živeli robovi. Tamo je živeo Silvester. Uglavnom, Set i ja smo stavili uzde Dejzi, našem poniju, i odjahali bez sedla. Set je držao uzde, a ja sam se grčevito držao za njega, ali smo sve vreme jahali bez sedla i znali smo šta radimo. Kada smo se približili Aleji platana, videli smo svetla našeg kamioneta. Sjahali smo i poveli Dejzi kroz šumu, a onda smo je vezali za drvo i ostavili je tu. Produžili smo približavajući mu se sve više dok nismo začuli glasove. Bili smo na padini brda i odozgo smo lepo videli trojicu-četvoricu belaca kako štapovima tuku nekog crnca. Crnac nije imao košulju na sebi, a pantalone su mu bile iscepane. Bio je to Silvester Rajnds. Njegova žena Ester je stajala ispred njihove kuće, pedesetak metara odatle. Vikala je i plakala. Pokušala je da im priđe, ali ju je jedan belac udario, pa se onesvestila. Set i ja smo se šunjali još bliže dok nismo stigli na sam obod šume. Tu smo se zaustavili i posmatrali

i osluškivali. Pojavilo se još nekoliko ljudi koji su došli kamionom. Oni su doneli konopac, a kada je Silvester ugledao konopac, načisto je poludeo. Čak trojica ili četvorica belaca su morali da ga drže dok mu nisu vezali ruke i noge. Odvukli su ga tako vezanog i ugurali ga u zadnji deo jednog od ona dva kamiona.
– Gde je bio vaš otac? – upitao je Lusjen.
Ensil je zastao, duboko uzdahnuo, a zatim protrljao oči. Zatim je nastavio: – Bio je tamo, nekako sa strane, posmatrao je, držao je pušku. Nesumnjivo je bio deo te bande, ali nije hteo da isprlja ruke. Na kraju je bilo ukupno četiri kamiona koja su se polako udaljila od naselja, ali ne predaleko, do platana. Set i ja smo dobro poznavali to mesto zato što smo pecali u toj rečici. Tamo je bilo pet ili šest visokih stabala platana u savršenom nizu; zato se naselje i zove Aleja platana. Postoji jedna stara priča o indijanskom plemenu koje je to drveće zasadilo tokom nekog svog paganskog rituala, ali ko će ga znati? Kamioni su se zaustavili kod prvog drveta i napravili polukrug da bi bilo dovoljno svetla. Set i ja smo se šunjali kroz šumu. Ja nisam hteo da gledam, pa sam u jednom trenutku rekao: – Sete, ajmo odavde. – Ipak, nisam se pomakao, a nije ni on. Bilo je toliko užasno da smo se ukočili od straha. Onda su prebacili konopac preko debele grane i navukli Silvesteru omču oko vrata. On se uvijao, vikao, preklinjao ih:
„Ja nisam ništa rekao, gazda Berte, nisam ništa rekao. Molim vas, gazda Berte, vi znate da nisam ništa rekao.” Dvojica su tako snažno povukli kraj užeta da su mu gotovo otkinuli glavu.
Lusjen je upitao: – Ko je bio gospodin Bert?
Ensil je opet uzdahnuo i dugo je nemo i izgubljeno piljio u kameru. Na kraju je rekao: – Znate, to je bilo pre skoro pedeset devet godina i siguran sam da su svi ti ljudi već odavno pomrli. Siguran sam da trunu u paklu, gde im je i mesto. Ipak, oni imaju porodice i ništa dobro ne može izaći od navođenja imena. Set je prepoznao trojicu: gazda Berta, koji je bio vođa te rulje krvnika, a pored našeg dragog oca, naravno, tu je bio još jedan čovek koga smo poznavali, ali neću nikoga imenovati.
– Sećate li se tih imena?
– Dobro sam ih upamtio. Nikada ih neću zaboraviti, dokle god sam živ.
– U redu. Šta se posle desilo?
Ensil je opet dugo ćutao pokušavajući da se pribere.

Džejk je pogledao porotnike. Mišel Stil je tapkala obraze maramicom. Ona je bila broj tri. Druga porotnica crne kože, Barb Gaston, broj osam, takođe je brisala oči. S njene desne strane je sedeo Džim Vajtherst, broj sedam; on joj je pružio svoju maramicu.

– Silvestera su u suštini obesili, ali je on nožnim prstima mogao da dohvati krov kamiona. Konopac mu je toliko bio stegnut oko vrata da nije mogao ni da govori ni da viče, ali je pokušavao. Ispuštao je neki užasan zvuk koji nikada neću zaboraviti, kao da neko vrišti i reži u isto vreme. Pustili su ga da se muči još minut-dva. Stajali su onako blizu i divili se delu svojih ruku. On se izvijao na prstima pokušavajući da oslobodi ruke i da vrišti. Sve je to bilo tako grozno, strašno.
Ensil je brisao oči rukavom. Neko iza kamere mu je dodao papirne maramice. Teško

je disao.
– Bože, nikada nikome nisam ovo ispričao. Set i ja smo kasnije razgovarali o tome danima, mesecima, a na kraju smo se dogovorili da sve zaboravimo. Ovo nikome nisam ispričao. Bilo je užasno. Mi smo bili mali, ništa nismo mogli da učinimo.
Posle nekoliko trenutaka Lusjen se ponovo oglasio: – I šta se desilo, Ensile?
– Mislim da je jasno. Gazda Bert je dreknuo: „Kreni!”, pa je onaj što je vozio kamion pošao napred. Silvester se isprva nenormalno klatio. Ona dvojica što su držala drugi kraj konopca povukla su ga još malo, pa je poleteo uvis još otprilike pet- šest metara. Sada su mu noge visile oko deset metara iznad zemlje. Ubrzo se više nije pomerao. Neko vreme su ga posmatrali, niko nije hteo da ode, a onda su privezali drugi kraj konopca i ostavili ga tamo. Otišli su prema naselju, koje je bilo udaljeno oko dvesta metara od drveta, pa su neki krenuli pešice, a neki kamionima.
– Koliko ih je bilo ukupno?
– Tad sam bio dete, ne znam. Verovatno desetorica.
– Nastavite.
– Set i ja smo se smucali između stabala, kroz senke, slušali kako se oni smeju i tapšu jedni druge po ramenu. Čuli smo da je jedan od njih rekao: „Hajde da mu spalimo kuću.” Banda se onda okupila oko Silvesterove kuće. Ester je stajala na stepenicama i držala dete.
– Dete? Dečaka ili devojčicu?
– Devojčicu. Bila je baš mala, ali je već prohodala.
– Jeste li poznavali to dete?
– Ne, tada nisam. Set i ja smo kasnije saznali ko je ona. Silvester je imao samo to jedno dete, tu devojčicu, i ona se zvala Lois.

Leti je prigušila vrisak, ali ne dovoljno, pa je skoro uplašila porotnike. Kvins Landi joj je dao maramicu. Džejk je bacio pogled preko ramena ka Porši. Ona je vrtela glavom, zapanjena kao i svi ostali.

Lusjen je rekao: – Jesu li zapalili kuću?
– Ne, desilo se nešto baš čudno. Klion je istupio sa svojom puškom i stao između tih ljudi i Ester sa Lois. Rekao je da niko neće da joj spaljuje kuću, pa su svi ostali ušli u kamione i otišli. Set i ja smo zbrisali. Poslednje što sam video bilo je kako Klion razgovara sa Ester na stepenicama njihove male kolibe. Skočili smo na ponija i odjurili kući. Kada smo se ušunjali kroz prozor u sobu, majka nas je već čekala tamo. Bila je ljuta i htela je da zna gde smo bili. Set je bio bolji lažov i rekao je da smo bili napolju i hvatali svice. Čini mi se da nam je poverovala. Preklinjali smo je da ne kaže Klionu, a mislim da mu nikad nije ni rekla. Ležali smo u krevetu kad smo čuli kako se kamionet približava i parkira u dvorištu. Otac je ušao u kuću i odmah legao. Mi nismo mogli da spavamo. Šaputali smo cele noći. Ja nisam mogao da izdržim i zaplakao sam, a Set mi je rekao da je u redu plakati kad te niko ne vidi. Zakleo se da nikad nikome neće reći da sam plakao. Onda sam i ja njega uhvatio da plače. Bile su velike vrućine, a tada nije bilo klima-uređaja. Mnogo pre nego što je zora zarudela, nas dvojica smo

se opet iskrali kroz prozor i seli na trem iza kuće, gde je bilo mnogo prijatnije. Dogovarali smo se da se vratimo u Aleju platana da vidimo šta je sa Silvesterom, ali nismo to ozbiljno mislili. Nagađali smo šta će se desiti s njegovim telom. Bili smo sigurni da će doći šerif i uhapsiti Kliona i ostale ljude. Šerifu će biti potrebni svedoci i zato nikada ne smemo ni da pomislimo da zucnemo šta smo videli. Nikada. Te noći nismo spavali. Kada smo čuli majku u kuhinji, zavukli smo se u krevet, taman na vreme, jer nam je Klion u sledećem trenutku uleteo u sobu i dreknuo da odmah odemo u štalu i pomuzemo krave. To smo radili svakog jutra u zoru. Svakog jutra. Život nam je bio težak. Mrzeo sam farmu i od tog dana sam mrzeo svog oca kao što nijedno dete nikada nije mrzelo svog roditelja. Priželjkivao sam da dođe šerif i da ga zauvek odvede od nas.
Tamo iza kamere izgleda da je Lusjenu bila potrebna pauza. Prošlo je dosta vremena pre nego što je nastavio postavivši mu sledeće pitanje: – Šta se desilo sa porodicama s prezimenom Rajnds?
Ensil je oborio glavu i snažno zavrteo njome. – Užas, najgori užas. I to nije kraj. Dan-dva kasnije je Klion otišao kod Ester. Dao joj je nekoliko dolara i naterao je da potpiše ugovor za tih trideset hektara. Obećao joj je da može da ostane tu, što je potrajalo čitavih četrdeset osam sati. Šerif se jeste pojavio. On, jedan njegov zamenik i Klion su otišli u njihovo naselje i rekli Ester i ostalim Rajndsovima da su proterani s te zemlje. Da moraju smesta da se isele. Da moraju odmah da se spakuju i odu s njegove zemlje. Tu je bila kapelica sklepana od dasaka, crkvica u kojoj su se crnci molili Bogu decenijama, a Klion ju je zapalio da bi dokazao kako je sve njegovo. Spalio ju je do temelja da bi pokazao da je on sad tu glavni. Šerif i zamenik su mu pomogli u tome. Zapretili su da će spaliti i kolibe.
– A vi ste sve to videli?
– Naravno. Setu i meni ništa nije promaklo. Trebalo je da beremo pamuk, ali pošto smo videli da se šerif parkira ispred naše kuće, znali smo da se nešto dešava. Ponadali smo se da će uhapsiti Kliona, ali tada to nije išlo tako u Misisipiju. Ni približno. Šerif je došao da pomogne Klionu da počisti svoju zemlju i da se otarasi crnaca.
– Šta se desilo sa crncima?
– Pa eto, otišli su. Pokupili su šta su stigli od stvari i pobegli u šumu.
– Koliko njih?
– Ponavljam, tad sam bio dete. Nisam prebrojao. Znam da je bilo nekoliko porodica Rajnds koje su živele na toj zemlji, ali nisu bile sve u tom naselju, mada su sve bile relativno blizu. – Ensil je uzdahnuo i promrmljao: – Nekako sam se odjednom umorio.
Lusjen je rekao: – Uskoro završavamo. Molim vas, nastavite.
– Dobro, dobro. I tako, razbežali su se po šumi, a čim su pobegli, Klion i šerif su im zapalili kolibe. Sve su spalili. Živo se sećam nekih crnaca kako stoje na obodu šume držeći decu i ono malo stvari koje su stigli da ponesu i posmatraju kako im požari gutaju domove i kako se uzdiže gust siv dim. Plakali su i naricali. Prosto je bilo užasno.

– Šta se desilo s njima?
– Razišli su se. Neko vreme je jedna grupa kampovala pored rečice Tatvajler, duboko u šumi blizu Velike smeđe reke. Set i ja smo tražili Tobija i tamo smo ga i našli s njegovom porodicom. Umirali su od gladi i bili su prestravljeni. Jedne nedelje po podne smo natovarili konje, iskrali se i poneli koliko god hrane smo mogli da ukrademo, a da nas ne uhvate. Tog dana sam video Ester i njenu malu devojčicu Lois. To detence je tada imalo oko pet godina i bilo je potpuno golo. Nije imala odeću. Stvarno je bilo užasno. Tobi je nekoliko puta dolazio do naše kuće i krio se iza ambara. Set i ja smo mu davali hrane koliko smo mogli. On bi je odnosio do njihovog skloništa, udaljenog nekoliko kilometara. Jedne subote su se pojavili neki ljudi s puškama i sačmaricama. Nismo mogli da priđemo toliko blizu da čujemo bilo šta, ali nam je majka kasnije rekla da su otkrili logor i pokosili sve Rajndsove. Nekoliko godina posle toga jedan crni dečak rekao je Setu da su se Tobi i njegova sestra udavili u rečici i da su još neki ljudi pobijeni. Mislim da sam do tada čuo sasvim dovoljno. Mogu li da dobijem malo vode?
Jedna ruka je Ensilu pružila čašu vode, a on je polako pio. Nastavio je: – Kada sam imao trinaest godina, roditelji su mi se razveli. Bio je to radostan dan za mene. Mene su dodelili majci i sa njom sam otišao u Korint u Misisipiju. Set nije hteo da prelazi iz jedne škole u drugu, pa je ostao s Klionom iako su njih dvojica retko razgovarali. Mnogo mi je nedostajao brat, ali smo se posle izvesnog vremena nekako spontano udaljili. Onda se majka preudala za nekog kretena, koji nije bio ništa bolji od Kliona. Pobegao sam od kuće sa šesnaest godina i priključio se mornarici kada sam napunio sedamnaest. Ponekad razmišljam da još od tada bežim. Otkada sam otišao, više nisam bio u kontaktu sa svojom porodicom. Ubija me glava. To je sve. To je kraj jedne stvarno ružne priče.

47.

Porotnici su polako, jedan po jedan u koloni, izmarširali iz prostorije i krenuli za sudskim izvršiteljem niz stepenice do bočnog ulaza suda, istim putem kojim su išli svakog dana od utorka. Kada su izašli, svako je krenuo na svoju stranu bez reči. Nevin Dark je odlučio da ode kući na ručak. Nije želeo da bude blizu svojih kolega u tom trenutku. Bilo mu je potrebno da svari priču koju je upravo čuo. Hteo je da diše, da misli, da se seti. Neko vreme je sedeo sâm u svom kamionetu pored otvorenih prozora i osećao se nekako prljavo; možda će mu biti lakše ako se istušira.
Gazda Bert. Gazda Bert. Negde među daljom rodbinom sa ženine strane koju nije najbolje poznavao postojao je neki ujak ili stric koji se zvao Bert. Taj je pre mnogo godina živeo blizu Palmajre, a otkad zna za sebe, šuškalo se kako je taj Bert bio član Kju kluks klana.
Nije valjda to taj čovek.
Za pedeset tri godine, koliko živi u okrugu Ford, Nevin je čuo za još samo jedno linčovanje, ali je skoro i zaboravio tu priču. Taj incident se, navodno, dogodio na prelazu u novi vek. Svi svedoci su pomrli, a detalji zaboravljeni. Nevin nikada nije čuo opis takvog ubistva od očevica lično. Jadan Ensil. Bilo je tužno gledati njegovu malu glavu, njega onako sitnog u prevelikom odelu kako briše suze rukavom.
Ošamućen demerolom ili ne, Set je nesumnjivo znao šta radi.
Mišel Stil i Barb Gaston nisu imale nikakve planove za ručak, ali su bile previše rastrojene da bi trezveno razmišljale. Uskočile su u Mišelin auto i zapalile iz Klentona prvim putem ka izlazu iz grada na koji su naišle, bez određenog cilja. Pomoglo im je što su otišle odande, a kada su ostavile desetak kilometara za sobom i nastavile da se voze okružnim putem na kome nije bilo saobraćaja, malo su se opustile. Zaustavile su se kod neke lokalne prodavnice i kupile sokove i krekere, a zatim sele u auto parkiran u hladu, pootvarale prozore i slušale neku memfisku stanicu koja je puštala soul.
– Jel’ mi to imamo devet glasova? – upitala je Mišel.
– Ženo, možda ćemo imati i svih dvanaest.
– Ma, nema šanse, Doli ga nikad neće dati.
– E, vala, ima jednog dana da ga isprašim po turu. Možda ne danas, možda ne ni ove godine, ali ima to da uradim da mi srce bude na mestu.
Mišel je prasnula u smeh, pa su se malo oraspoložile.
I Džim Vajtherst je otišao kući na ručak. Žena ga je čekala i već je bila pripremila paprikaš, pa su ručali u dvorištu.
Trejsi Makmilan i Fej Polan su se zajedno odvezle do tržnog centra istočno od grada, u novu pekaru koja je uvek bila puna mušterija. Njihovi bedževi s natpisom „porotnik” su privlačili poglede radoznalaca, ali ih niko nije ništa zapitkivao. Sele su u separe, pa su mogle na miru da pričaju i u roku od nekoliko minuta su se potpuno složile. Set Habard je možda gubio razum pred smrt, ali je nesumnjivo sve savršeno isplanirao. Ionako nisu bile oduševljene Heršelom i Ramonom. Mada im se nije dopadala ni činjenica da će kućna pomoćnica crne kože dobiti sav novac, ali, kao što je Džejk rekao, nije na njima da odlučuju o tome. To nije njihov novac.

* * *

Za porodicu Habard se to jutro, koje je počelo obećavajuće, pretvorilo u noćnu moru i čisto poniženje. Na videlo je izašla istina o njihovom dedi, o čoveku koga gotovo nisu ni poznavali, a sada će njihovo ime ostati zauvek ukaljano. Nekako će i naučiti da se bore s tom ljagom, ali im je taj izgubljeni novac bio rak-rana. Odjednom su poželeli da se zavuku u mišju rupu. Skoro trkom su otišli u kuću svog domaćina tamo blizu kantri kluba i nisu ni pomislili na hranu, jer su raspravljali da li da se uopšte vrate u sudnicu.

* * *

Leti i Porša su se vratile u kuću Sapingtonovih za vreme pauze, ali nisu ni pomislile da jedu. Samo su otišle u Letinu sobu, izule se, legle jedna pored druge držeći se za ruke i zaplakale.
Ensilova priča je razjasnila mnogo toga.
Misli su ih toliko ophrvale da nisu mogle ni reč da izuste. Savladale su ih emocije. Leti je razmišljala o svojoj baki Ester i užasu koji je preživela, kao i o svojoj majci, malenoj devojčici bez odeće, bez hrane, bez krova nad glavom.
– Kako je znao, mama? – upitala je Porša.
– Ko? Šta? Za šta me pitaš?
– Set. Kako je znao da si to ti? Kako je Set Habard saznao da si ti ćerka Lois Rajnds?
Leti je zurila u ventilator na tavanici, koji se okretao, i nije mogla da progovori. Na kraju je rekla: – Bio je to veoma pametan čovek, ali sumnjam da ćemo ikada saznati.
* * *

Vili Trejnor je svratio do Džejkove kancelarije sa poslužavnikom sendviča i pozvao se na ručak. Džejk i Hari Reks su sedeli na spratu, na balkonu i pili piće. Kafa za Džejka, pivo za Harija Reksa. Zahvalili su na sendvičima i poslužili se. Vili se odlučio za pivo. Rekao je: – Znaš, dok sam držao novinsku agenciju, tamo negde 1975. godine, neki tip je objavio knjigu o linčovanju. Stvarno se udubio u to. Imala je mnogo krvavih slika i sličnog i zaista je bila dobra knjiga. Prema njegovim istraživanjima, a on je bio odnekud sa severa i dobrano se potrudio da nas ocrni, od 1882. do 1968. godine je u Sjedinjenim Državama ličovano tri i po hiljade crnaca. Bilo je tu i hiljadu trista belaca, ali to su uglavnom bile konjokradice sa zapada. Od 1900. godine pa nadalje linčovani su skoro isključivo crnci, uključujući i žene i decu.
– Baš odlična tema uz ručak! – dobacio je Hari Reks.
– Nisam znao da imaš tako osetljiv stomak, momčino – odvratio je Vili. – Uglavnom, pogodite u kojoj državi je bilo najviše linčovanja.
– Bojim se i da izgovorim – rekao je Džejk.
– Pogodio si. Mi smo broj jedan sa skoro šest stotina, od čega u samo četrdeset slučajeva žrtve linča nisu bili crnci. Džordžija je na drugom mestu i malo zaostaje za nama, a Teksas na trećem, a i on neznantno zaostaje. Sećam se da sam čitao knjigu i razmišljao kako je šest stotina ogroman broj. Koliko li ih je bilo u okrugu Ford? Vratio sam se sto godina unazad i pročitao svaki primerak Tajmsa. Pronašao sam samo tri slučaja, sve žrtve su crnci, ali nema podataka o Silvesteru Rajndsu.
– Ko je odradio tu statistiku? – upitao je Džejk.

– Sprovedena su istraživanja, ali pitanje je koliko su ti podaci merodavni.
– Ako se znalo za šest stotina – ubacio se Hari Reks – možeš da se kladiš da ih je bilo mnogo više.
Vili je otpio veliki gutljaj piva i rekao: – A pogodite koliko je ljudi osuđeno za ubistvo kao saučesnici u linčovanju.
– Nijedan.
– Upravo tako. Ni jedan jedini čovek. Bio je to zakon zemlje, a crnci su bili lak plen.
– Muka mi je od toga – prokomentarisao je Džejk.
– E pa, momče, muka je i tvojoj poroti – rekao je Vili – i da znaš da su na tvojoj strani.

* * *

U 13.30 su se porotnici ponovo okupili u svojoj odaji da donesu odluku, ali se nije začula nijedna reč o suđenju. Sudski izvršitelj ih je uveo u sudnicu. Platna i projektora više nije bilo. Više nije bilo ni svedoka. Sudija Etli ih je pogledao sa svog mesta i rekao: – Gospodine Brigans, izvolite izložiti završnu reč.
Džejk je ustao bez rokovnika; nije imao beležaka. Obratio se poroti sledećim rečima: – Ovo će biti najkraća završna reč u istoriji ovog suda zato što ništa što bih još dodao ne može biti ubedljivije od svedočenja Ensila Habarda. Ako budem duže pričao, samo ću vas udaljiti od njega i vaše odluke, pa ću zato maksimalno da skratim. Želim da upamtite sve što je rekao mada čisto sumnjam da će iko ko ga je slušao ikada to zaboraviti. Na suđenjima često dolazi do naglih preokreta. Kada smo ovo započeli u ponedeljak, niko od nas nije mogao ni da pretpostavi da će jedno linčovanje razotkriti misterioznu odluku Seta Habarda da ostavi svoje bogatstvo Leti Lang. Njegov otac je linčovao njenog dedu 1930. godine. Pošto ga je ubio, još mu je oduzeo zemlju i rasturio mu porodicu, a Ensil je sve to ispričao bolje nego što bih ja ikada umeo. Šest meseci su se mnogi od nas pitali zašto je Set to učinio. Sada znamo. Sada je jasno.
– Ako mene pitate, sada se još više divim Setu, čoveku koga nisam poznavao. Uprkos njegovim manama, a svako ima poneku, bio je izuzetan čovek. Poznajete li još nekoga ko je uspeo da stekne toliko bogatstvo za deset godina? Međutim, povrh toga, nekako je uspeo da uđe u trag Ester i Lois, a zatim i Leti. Pedesetak godina kasnije pozvao je Leti i ponudio joj posao; nije ona zvala njega. Ljudi, sve je isplanirao. Kakav genijalan um. Divim se Setu zbog njegove hrabrosti. Znao je da umire, ali je ipak odbio da uradi ono što se očekivalo. Izabrao je mnogo kontroverzniji put. Znao je da će uništiti svoju reputaciju, da će ga porodica proklinjati, ali on nije mario. Učinio je ono što je smatrao ispravnim.
Džejk je istupio i podigao onaj svojeručni testament. – I naposletku, divim se Setu zbog njegovog osećaja za pravdu. Ovim svojeručnim testamentom je pokušao da ispravi nepravdu koju je porodici Rajnds naneo njegov otac pre više decenija. Na vama je, dame i gospodo porotnici, da pomognete Setu da se ta nepravda ispravi. Hvala vam.
Džejk se polako vratio na svoje mesto, a dok je odlazio, pogledao je ka okupljenima. Iz poslednjeg reda se smešio i klimao glavom Lusjen Vilbenks.
Tri minuta i dvadeset sekundi, rekao je Hari Reks u sebi kada je stisnuo dugme štoperice na svom satu.
Oglasio se sudija Etli: – Gospodine Lanijer.

Vejd je hramao više nego obično dok se kretao prema porotnicima. On i njegovi klijenti su bespomoćno posmatrali kako im novac još jednom izmiče iz šaka, a do malopre im je gotovo već bio u džepu. Koliko jutros u osam već su planirali kako će da ga potroše.
Vejd nije imao šta da kaže u tom važnom trenutku. Istorija se najednom i potpuno neočekivano okrenula protiv njega i zdrobila ga. Međutim, on je bio iskusni veteran koji je već učestvovao u teškim bitkama. Počeo je: – Jedno od najvažnijih oruđa koje advokat ima u sudnici jeste prilika da unakrsno ispituje svedoke suprotne strane. Advokat skoro uvek dobije priliku da to učini, ali se ta prilika ponekad, kao sada, prosto ne ukaže. To su vrlo neprijatne okolnosti. Osećam da su mi ruke vezane. Voleo bih da je Ensil ovde, da mu postavim neka pitanja. Na primer, pitao bih ga: „Ensile, da li je tačno da ste sada u pritvoru u Džunou?” „Ensile, zar nije tačno da ste uhapšeni zbog dilovanja kokaina i bekstva iz pritvora?” I: „Zar nije tačno da policija traga za vama u bar četiri države zbog optužbi za sticanje dobara pod lažnim imenom, krupne krađe i neisplaćene alimentacije?” I: „Ispričaj poroti, Ensile, zašto nisi prijavljen poreski obveznik proteklih dvadeset godina.” Ali najvažnije bilo bi sledeće pitanje: „Ensile, da li je istina da ćeš dobiti milion dolara ukoliko Setov testament bude proglašen pravno valjanim?”
– Ipak, ja to ne mogu da učinim, dame i gospodo, zato što on nije ovde. Mogu samo da vas upozorim. Upozoravam vas da sve što ste upravo čuli i videli od Ensila uopšte ne mora da bude tako kako vam se čini.
– Hajde da na trenutak izostavimo Ensila iz cele priče. Želim da se porota vrati na prethodnu noć. Sećate li se šta ste sinoć mislili? Otišli ste odavde pošto ste čuli mnogo snažnih argumenata. Prvo su svedočili lekari s besprekornim preporukama, stručnjaci koji su lečili obolele od raka i koji znaju koliko jaki lekovi narušavaju sposobnost čoveka da logično rasuđuje. – Lanijer je zatim u kratkim crtama izneo sadržaje svedočenja doktora Svonija i doktora Nihofa. Budući da se radilo o završnoj reči, imao je potpunu slobodu da se bavi umetnošću ubeđivanja, ali je Lanijer toliko bezobrazno izvrtao činjenice da je Džejk bio prinuđen da ustane i pobuni se: – Uvaženi sudijo, ulažem prigovor. Ne verujem da je doktor Nihof baš tako rekao.
– Odbija se – grubo je odbrusio sudija Etli. – Gospodine Lanijer, zamoliću vas da se držite činjenica.
Ovo je žacnulo Lanijera, ali on je ipak nastavio da naklapa o tome šta su ti fini doktori govorili. Koliko juče su svedočili i nije bilo potrebe da prepričava ono što je nedavno izneto. Vejd Lanijer je sada već posrtao, više nije bio u elementu. Prvi put otkad je suđenje počelo Džejku je izgledao izgubljeno. Kada nije imao šta drugo da kaže, ponavljao je: – Set Habard nije bio zaveštajno sposoban.
Ponovo se uhvatio za testament iz 1987. godine, na Džejkovu radost, a na zaprepašćenje porote, i počeo da maše njime. – Tri miliona sto hiljada dolara protraćeno, bačeno u vetar – rekao je pucnuvši prstima. Opisao je neku poresku smicalicu kao fond preskakanja generacija i taman kad je porotnik broj deset, Debi Laker, skoro zadremala, ponovo je dreknuo: – Tri miliona sto hiljada dolara protraćeno, bačeno u vetar – i opet glasno pucnuo prstima.
Smrtni je greh daviti porotnike koji nemaju kud i moraju sve da slušaju, ali Vejd Lanijer je bio neumoran. Doduše, mudro je postupio što nije napao Leti Lang. Prisutni su upravo saznali istinu o njenoj porodici, pa nije bilo pametno da je omalovažava ili osuđuje.
Kad je Lanijer napravio mučnu pauzu da nešto pribeleži, sudija Etli je rekao: – Možda biste želeli da privedete kraju, gospodine Lanijer. Već ste prekoračili dozvoljeno vreme.

– Izvinite, uvaženi sudijo. – Zbunjeno i pomalo ljigavo je zahvalio poroti što su „tako divno ispunili svoju dužnost” i završio molbom da sve dobro razmotre bez emocija i griže savesti.
– Želite li nešto da dodate, gospodine Brigans? – upitao je sudija Etli. Džejk je imao pravo da u deset minuta odgovori na Lanijerovo izlaganje. Pošto je bio zastupnik testamenta, njegova reč je bila poslednja, ali on je mudro odbio. – Ne, uvaženi sudijo, mislim da se porota dovoljno naslušala.
– U redu. E sada, dame i gospodo, treba mi nekoliko minuta da vam objasnim kakvi su zakoni i propisi i kako će biti sprovođeni u ovom slučaju, zato pažljivo slušajte. Kada budem završio, povući ćete se u sobu za porotu i tamo ćete otpočeti većanje. Ima li pitanja?
* * *

Čekanje je uvek najgori deo. Nastupilo je veliko olakšanje kada se porota povukla. Ceo posao je odrađen, sva svedočenja su završena i konačno više nije bilo brige zbog uvodne i završne reči. Sada je nastupila neizvesnost. Nije bilo načina da se predvidi koliko vremena će biti potrebno za donošenje presude.
Džejk je pozvao Vejda Lanijera i Lestera Čilkota u svoju kancelariju na piće. Na kraju krajeva, petak je po podne i radna nedelja je završena. Otvorili su pivo na balkonu i posmatrali zgradu suda. Džejk je pokazao prema velikom prozoru u daljini. – To je soba za porotnike – rekao je. – Upravo sada su tamo.
Pojavio se i Lusjen, kao i uvek spreman za jednu turu. On i Džejk će kasnije porazgovarati, ali je u tom trenutku raspoloženje trebalo začiniti alkoholom. Vejd je smejući se prokomentarisao: – Hajde, Lusjene, moraš da nam ispričaš šta se desilo u Džunou.
Lusjen je u jednom gutljaju ispio pola piva i započeo priču.

* * *

Kada su svi popili kafu, sok ili vodu, Nevin Dark je otvorio to malo zasedanje rečima: – Predlažem da počnemo od uputstava za donošenje presude koja nam je dao sudija. Ima li neko primedbi?
Nije ih bilo. Nije bilo nekih konkretnih pravila za većanje porote. Sudija Etli je rekao da slobodno sami određuju kako će raditi.
Nevin je kazao: – U redu, evo prvog pitanja: Da li je dokument koji je potpisao Set Habard pravno valjan svojeručni testament po tome što ga je (1) u celosti napisao Set Habard, (2) potpisao Set Habard i (3) datirao Set Habard? Želite li da prodiskutujemo o tome?
– To je jasno kao dan – rekla je Mišel Stil.
Ostali su se složili. Ni oni koji su bili za suprotnu stranu se nisu pobunili.
Nevin je nastavio: – Sledeće i krupno pitanje tiče se zaveštajne sposobnosti, odnosno čiste svesti i zdrave pameti. Pitanje glasi: Da li je Set Habard shvatao i uviđao prirodu i posledice svog svojeručnog testamenta? Pošto se čitav slučaj vrti oko toga, predlažem da se svi redom izjasnimo i iznesemo mišljenje. Ko želi da bude prvi?
Fej Polan je rekla: – Hajde ti prvo, Nevine. Ti si porotnik broj jedan.
– U redu, evo šta ja mislim. Mislim da je pogrešno izostaviti porodicu iz testamenta i sav novac ostaviti nekom drugom, naročito nekome ko je Seta poznavao samo tri godine. Međutim, kao što je Džejk na početku rekao, naš posao nije da odlučujemo ko treba da dobije novac. Taj novac nije naš. Isto tako smatram da je Set počeo da se gubi pred smrt i da je bio prilično ošamućen zbog lekova, ali

kada sam video Ensila, više ne sumnjam da je znao šta radi. On je to odavno planirao. Ja glasam za ovaj testament. Trejsi?
Trejsi Makmilan je brzo odgovorila: – Slažem se. Mnogo toga me kopka u vezi s ovim slučajem, ali oko većine detalja ne treba da lupam glavu. Odjednom imamo posla sa decenijama istorije i smatram da ne bi trebalo da čeprkamo po tome. Set je sve to uradio iz sasvim opravdanih razloga.
– Mišel?
– Svi znate šta ja mislim. Samo bih volela da nismo ovde. Volela bih da je Set ostavio Leti nešto novca ako je baš hteo da i njoj nešto dâ, ali je trebalo da obezbedi i članove svoje porodice bez obzira na to što ih nije voleo. Ne mogu da kažem da ga krivim. Ne zanima me što su bili u lošim odnosima, ipak nisu zaslužili da ostanu praznih ruku.
– Fej?
Fej Polan je imala manje saosećanja od ostalih u sobi ako se, naravno, izuzme Frenk Doli. Rekla je: – Ne brinem se ja za njegovu porodicu. Oni verovatno imaju više nego većina nas, a i mladi su i obrazovani. Snaći će se oni. Nisu pomogli Setu da zaradi toliki novac, pa zašto onda očekuju da dobiju sve? Imao je on razloga da ih isključi, iako mi te razloge nikada nećemo saznati. Još njegov sin nije znao ni ko igra centra za Brejvse. Gospode bože! Mi smo dugogodišnji vatreni obožavaoci Dejla Marfija. Mislim da je lagao. U svakom slučaju, sigurna sam da je Set bio fin čovek, ali, kao što je Džejk rekao, nije naš posao da odlučimo kome će novac pripasti. Jeste bio bolestan, ali nije bio lud.

* * *

Većanje je potrajalo taman toliko da se popiju dva piva. Posle drugog ispijenog piva sudska zapisničarka je obznanila da je doneta presuda. Istog trena je čitava sudnica utihnula, a advokati su počeli da žvaću žvake i zatežu kravate. Zajedno su ušli u sudnicu i zauzeli mesta. Džejk se okrenuo prema delu za javnost i ugledao Karlu i Hanu u prvom redu iza sebe. Osmehnule su mu se, a Karla mu je mimikom poželela sreću.
– Jesi li dobro? – prošaputao je Džejk nagnuvši se prema Leti.
– Sad sam mirna – rekla je. – A ti?
– Nervozan sam kao ker – odvratio je i nasmešio se.
Sudija Etli je zauzeo mesto, a uskoro su uvedeni i porotnici. Prosto je nemoguće da advokat ne pogleda porotnike kada se vraćaju s presudom iako se svaki advokat zakune da se neće osvrtati. Džejk je pogledao pravo u Mišel Stil, koja je prva sela i uputila mu krišom osmejak. Nevin Dark je predao presudu zapisničarki, koja ju je predala sudiji Etliju. On ju je iščitavao čitavu večnost, a zatim se nagnuo malo bliže mikrofonu. Ushićen zbog istorijskog značaja tog dramatičnog trenutka, rekao je: – Presuda je doneta po propisima. Pred porotu je postavljen zadatak da odgovori na pet pitanja. Prvo: Da li je Set Habard sastavio pravno valjan svojeručni testament 1. oktobra 1988. godine? Za je glasalo dvanaestoro porotnika, protiv niko. Drugo: Da li je Set Habard shvatao i uviđao prirodu i posledice onoga što je učinio kada je napisao svojeručni testament? Za je glasalo dvanaestoro, protiv niko. Treće: Da li je Set Habard shvatao i uviđao ko su testamentarni naslednici kojima je ostavio poklone svojeručnim testamentom? Za je glasalo dvanaestoro, protiv niko. Četvrto: Da li je Set Habard shvatao i uviđao prirodu i vrednost svoje imovine i način na koji je hteo da je raspodeli? Za je glasalo dvanaestoro, protiv niko. I peto: Da li je na Seta Habarda neprikladan uticaj

izvršila Leti Lang ili bilo ko drugi kada je 1. oktobra 1988. godine sastavljao svojeručni testament? Za nije glasao niko, dvanaestoro je glasalo protiv.
Ramona je prigušila krik i zaplakala. Heršel se već bio premestio u drugi red i istog trena je ustao i kao furija izleteo iz sudnice. Njegova deca su otišla sa suđenja još prethodnog dana.
Sudija Etli je zahvalio porotnicima i saopštio im da su slobodni. Raspustio je sud i nestao iz sudnice. Pobednici su se grlili, a poraženi su se snuždili. Vejd Lanijer je dostojanstveno podneo poraz i čestitao Džejku na odlično odrađenom poslu. Ljubazno je porazgovarao s Leti i poželeo joj sve najbolje.
Po njenom ponašanju i izrazu lica uopšte se nije moglo zaključiti da je postala najbogatija žena tamne puti u državi. Ona je samo htela da ode kući. Izbegla je nekoliko novinara i napravila se luda prošavši pored nekih ljudi koji su hteli da joj se ulaguju. Dojadilo joj je da joj se svi ulaguju i tapšu je po ramenu.
Hari Reks je smesta organizovao proslavu, pozvao ljude u svoje dvorište na roštilj i hladno pivo. Porša je rekla da će doći, samo da se prvo pobrine za Leti. Vili Trejnor je već bio spreman za slavlje. Lusjen je rekao da će doći ranije i da će možda povesti Sali, što se retko dešavalo. Pre nego što su izašli iz sudnice, Lusjen se već hvalisao kako je zaslužan za pobedu.
Džejk je hteo da ga zadavi.

48.

To bogosluženje je bilo godišnji poziv svim domaćinima, uobičajeno iznuđivanje još nekog dolara, izazov da se istupi i podari Gospodu njegovih deset posto i da se to učini drage volje. Džejk je tu govoranciju čuo stotinu puta i uvek mu je bilo teško da duže gleda u oči svešteniku dok su mu misli lutale ka mnogo važnijim stvarima. Zaista je poštovao velečasnog i davao sve od sebe svake nedelje da izgleda kao da se duboko zamislio nad njegovim propovedima, ali je to često prosto bilo nemoguće.
Sudija Etli je sedeo na kraju trećeg reda ispred Džejka, do prolaza, na istom mestu na koje je polagao pravo najmanje deset godina. Džejk je piljio u njegov potiljak i razmišljao o suđenju, a sada i o žalbi. Budući da je presuda bila nedavno doneta, slučaj neće biti zaključen još sto godina. Proći će čitava večnost. Prvo devedeset dana da zapisničarka napravi transkript stotina stranica svega što je izgovoreno u sudnici; i još verovatno devedeset, jer se to nikada ne dostavlja na vreme. Proći će meseci dok se izređaju svi zahtevi i zavrzlame. Kada se dosije formira i dobije konačnu verziju, strana koja je izgubila imaće devedeset dana da podnese žalbu, a dobiće i više ako joj zatreba. Kada Vrhovni sud i Džejk prime tu žalbu, imaće devedeset dana da odgovore. Tek kada svi ti rokovi isteknu, a dokumentacija bude podneta sudu, počinje pravo čekanje. Uvek ostane neki nedovršen posao, a bude i kašnjenja i odlaganja. Advokati brzo nauče da ne pitaju zašto treba toliko vremena da se nešto odradi. Sud daje sve od sebe.
Na prosečnu žalbu u građanskoj parnici u Misisipiju obično odu dve godine. Pripremajući se za Habardov slučaj, Džejk je u arhivi naišao na sličan spor u Džordžiji koji se razvlačio trinaest godina. Iznošen je pred tri različite porote, svakog časa se izlazilo pred Vrhovni sud, a zaključen je kada je većina onih na strani koja osporava testament pomrla i na kraju je sve otišlo u ruke advokatima. Džejka nije mučilo pitanje zastupničkog honorara, ali se brinuo za Leti.
Porša mu je rekla da je Leti prestala da ide u crkvu. Bilo je previše propovedi o davanju priloga. Ako se moglo verovati Harijevim i Lusjenovim mudrostima, Džejkova presuda je bila ugrožena. Uključenje snimka sa Ensilom u dokazni materijal je sudska odluka koja se lako mogla poništiti. Ni iznenadno pojavljivanje Frica Pikeringa nije bilo po propisima, pa će i to verovatno uzbuniti Vrhovni sud. „Svedok bomba” Vejda Lanijera će izazvati oštru osudu, ali samo po sebi neće biti uzrok poništavanja slučaja. Nik Norton se saglasio. Posmatrao je suđenje u petak i baš se iznenadio kada je video snimak. Duboko ga je dirnuo njegov sadržaj, ali ga je kopkalo da li tako nešto može biti prihvaćeno na sudu. Pored Vilija Trejnora i drugih stručnjaka, još četiri advokata su raspravljala o tome i slavila uz hotdogove i pivo do kasno u noć tog petka dok su dame pile vino pored bazena
Harija Reksa i ćaskale sa Poršom.
Iako je Habardov slučaj spasao Džejka iz finansijske krize, on je već bio spreman da krene dalje. Nije mu se dopadalo to što će mu se taj honorar razvući na ko zna koliko godina i što tako štrpka od te imovine. U jednom trenutku će se osetiti kao pijavica. Na velikom suđenju je upravo presuđeno u njegovu korist, ali on je već tražio sledeći slučaj.
Ni jedan jedini parohijanin tog jutra u Prvoj prezbiterijanskoj crkvi nije pomenuo suđenje, na

čemu im je Džejk bio veoma zahvalan. Posle službe se napravila gužva ispod dva džinovska hrasta, pa su se svi ljubazno pozdravljali polako se krećući prema parkingu, a sudija Etli se javio Karli i Hani i prokomentarisao kako je divan prolećni dan. Hodao je pločnikom sa Džejkom i kada niko nije mogao da ih čuje, upitao: – Možeš li da svratiš danas po podne kod mene, recimo, oko pet? Moram da porazgovaram s tobom o nečemu.
– Naravno, sudijo – odgovorio je Džejk.
– Povedi i Poršu. Voleo bih da čujem i njeno mišljenje.
– Pitaću je.

* * *

Sedeli su za stolom u trpezariji ispod ventilatora koji se uz škripu okretao, ali nije nimalo rashlađivao vreo i lepljiv vazduh. Napolju je bilo mnogo prijatnije – bilo bi baš lepo da sede na tremu – ali je sudija iz nekog razloga više voleo da budu unutra. Skuvao je kafu i poslužio ih jeftinim kolačima kupljenim u prodavnici. Džejk je popio malo slabe i bljutave kafu, a zatim ju je ostavio.
Porša ničim nije htela da se posluži. Bila je nervozna i nije mogla da obuzda radoznalost. To nije bio njen deo grada. Njena majka je možda i videla poneku raskošnu kuću iznutra samo zato što ih je čistila, ali nikada kao gost.
Sudija Etli je seo u čelo stola između Džejka s desne i Porše s leve strane. Posle kraćeg razmenjivanja učtivih fraza je, kao da sedi u sudnici i gleda čopor nestrpljivih advokata, obznanio: – Želim da se ovaj slučaj okonča. U naredne dve godine novac će trunuti tamo negde dok se izređaju sve žalbe i zahtevi. Proći će stotine radnih sati. Suprotna strana će naći snažan argument da poništi presudu i vidim na šta ciljaju. Dozvolio sam da se emituje snimak Ensila Habarda zato što sam u tom trenutku to smatrao ispravnim. Poroti, meni, a pretpostavljam i svima ostalima bilo je potrebno da shvate tu priču u potpunosti. Time su rastumačeni Setovi motivi. Razmatraće se da li sam napravio proceduralnu grešku. Iz sebičnih pobuda, ne bih voleo da ponište moju odluku, ali moja osećanja tu nisu bitna.
Đavola nisu, pomislio je Džejk pogledavši Poršu. Njoj je pogled bio prikovan za sto i nije mrdala.
– Hajde da na trenutak krenemo od toga da dođe do ponovnog suđenja. Sledeći put vas Pikering neće iznenaditi. Bićete spremni i za Džulinu Kid. Međutim, najvažnije je to što ćete imati Ensila kao zainteresovanu stranu i živog svedoka. Svakako ćete imati vremena da mu uzmete iskaz po svim propisima čak i da ostane u zatvoru. Uglavnom, sledeći put ćete biti mnogo temeljnije pripremljeni za slučaj, Džejk. Slažeš li se?
– Da, naravno.
– Pa kako ćemo onda da zaključimo ovaj predmet, da zaustavimo žalbu i nastavimo gde smo stali? – Džejk je znao da sudija već ima odgovor i da mu u suštini tuđe mišljenje ne treba.
– Samo o tome sam razmišljao čitavog petka po podne – nastavio je sudija. – Setov testament je očajnički pokušaj da se u poslednjem trenutku ispravi grozna nepravda. Time što je toliko para ostavio tvojoj majci zapravo je hteo da se iskupi za ono što je učinjeno tvom dedi i ostalim članovima porodica Rajnds. Slažeš li se?
Složi se, Porša, majku mu, složi se, pomislio je Džejk. On je bio u toj situaciji hiljadu puta. Kada pita: „Slažeš li se?”, on već pretpostavlja da se od sveg srca slažeš.

– Da, gospodine – rekla je.
Popio je malo kafe, a Džejk se zapitao da li svakog jutra pije iste te splačine. Sudija je rekao: – Pitam se, Porša, šta u ovom trenutku tvoja majka zapravo želi? To bi nam umnogome pomoglo. Siguran sam da ti je rekla. Možeš li to da podeliš s nama?
– Naravno, sudijo. Mojoj majci ne treba mnogo i nije joj prijatno zbog tolikog novca. Ne znam kako bih se bolje izrazila, ali to je belački novac. U suštini i ne pripada nama. Mama bi volela da dobije tu zemlju, tih trideset hektara i da na njoj sagradi kuću, lepu kuću, ali ne vilu. Radila je u nekoliko lepih kuća, ali je svima poznato da nikada nije imala svoju. Sada prvi put može da sanjari o divnoj kući koju će da čisti za sebe. Želi da ima mnogo soba za decu i unučiće. Nikada se više neće udavati mada su već krenule neke glasine. Ona prosto želi da se skloni, da živi u prirodi, gde je mirno i gde joj niko neće smetati. Jutros nije otišla u crkvu, sudijo, nije išla već mesec dana. Svi hoće da se okoriste. Moja majka prosto hoće da je svi ostave na miru.
– Valjda ne želi samo kuću i trideset hektara – rekao je Džejk.
– Eh, pa ko danas ne voli da ima novac u banci? Dosta joj je čišćenja po kućama.
– Koliko novca? – upitao je sudija Etli.
– O tome još nismo razgovarale. Tokom prošlih šest meseci nijednom nije sela i rekla: „Dobro, uzeću pet miliona i svakom detetu ću dati po milion.” Moja majka nije takva, razumete? Ona uopšte ne razmišlja tako. To je prosto izvan njenog poimanja. – Malo je poćutala, pa upitala: – Sudijo, kako biste vi podelili novac?
– Drago mi je što si me to pitala. Evo mog plana. Veliki deo novca bi trebalo da ode u fond za tvoje rođake, ne goli novac kao gotovina od koje će svi postati pohlepni, već fondacija koja će služiti isključivo u obrazovne svrhe. Ko zna koliko ima članova porodice Rajnds, mada sam siguran da bismo to saznali u rekordnom roku. Fondom bi trebalo strogo da upravlja poverenik koji će da me izveštava o svemu. Novac će mudro biti uložen i raspodeljen na, recimo, dvadeset godina, a za to vreme će se njime pomagati što većem broju studenata. Mora biti upotrebljavan samo u jednu, strogo određenu svrhu, a najverovatnije je da će to biti obrazovanje. Ukoliko se njegova namena ne ograniči, onda će ga tražiti za sve i svašta, počev od zdravstvenih usluga preko budžeta za namirnice i kuću pa sve do novih automobila. Novac mora da se zaradi, a ne da leži u vreći iz koje će da uzima ko kako stigne. Vaši rođaci koji marljivo uče i upišu se na fakultet automatski će se kvalifikovati za korisnike ovog fonda.
– Kako biste podelili novac? – upitao je Džejk. Porša se smešila.
– U grubim crtama, evo šta predlažem: Hajde da se pozabavimo sumom od dvanaest miliona. Znamo da to nije precizan iznos, ali će otprilike biti toliko. Treba odvojiti po pola miliona za Ensila i za crkvu. Dakle, sada smo sveli na jedanaest. Oduzmite još pet i smestite u fond koji sam upravo opisao. To je poveliki deo za školovanje, ali slobodno očekujte mnogo rođaka, i starih i novih.
– I dalje nam stalno pristižu puna kola rodbine – rekla je Porša.
Sudija Etli je nastavio: – Onda ostaje šest miliona. Neka te pare na jednake delove podele Leti, Heršel i Ramona. Naravno, Leti dobija onih trideset hektara koji su nekad pripadali njenom dedi.
Džejk je duboko uzdahnuo dok su se sume menjale iz sekunda u sekund. Pogledao je preko stola i rekao: – Leti tu igra glavnu ulogu, Porša.
Porša se i dalje smešila i kazala: – Prihvatiće ona to. Dobiće lepu kuću i popuniće sve rupe, a ipak je više neće opterećivati bogatstvo od koga svako želi da otkine parče za sebe. Baš sinoć mi je rekla da taj novac ne pripada samo njoj već svim Silvesterovim potomcima. Ona želi da bude srećna

i hoće da je ljudi ostave na miru. Ovo će je mnogo usrećiti.
– Kako ćete ubediti ostale? – upitao je Džejk.
– Sve mi se nešto čini da će Heršel i Ramona biti oduševljeni. Za Ensila i crkvu se ne zna. Džejk, imaj na umu da sam ja zadužen za rukovođenje imovinom, a tako će biti dokle god se ja pitam. Ni cent ne sme da se potroši dok ja to ne odobrim, a ne postoji krajnji rok da se raspodeli zaostavština. Siguran sam da me niko nikad nije nazvao pokvarenjakom iza leđa, a mogao bih lako to da budem, samo treba da spustim šapu na Setov novac narednih deset godina. Dokle god je imovina zaštićena, mogu da je čuvam koliko god mi se prohte.
Glas mu je poprimio onaj sudijski ton, onaj kojim se sudija Ruben V. Etli uvek obraćao da bi isterao svoje. Nastavio je: – Štaviše, možda će imovina morati da bude dostupna na neodređen period da bi se upravljalo fondom za obrazovanje, o kome sam upravo govorio.
– Ko će upravljati tim fondom? – upitao je Džejk.
– Razmišljao sam da to budeš ti.
Džejk se trgao, a potom je umalo pobegao glavom bez obzira pred samom pomisli da se bakće s desetinama, možda i stotinama radoznalih studenata koji će ga stalno vući za rukav zbog novca.
– To je odlična ideja, sudijo – rekla je Porša. – Moja porodica bi se bolje osećala ako Džejk stalno bude tu i drži naš novac na oku.
– Kako god, o tome možemo kasnije – odvratio je Džejk, već spreman da krene.
– Jesmo li se dogovorili? – upitao je sudija.
– Ne pitam se ja – odgovorio je Džejk. – Ne gledajte u mene.
– Sigurna sam da će se Leti složiti, ali ipak moram da porazgovaram s njom – nadovezala se Porša.
– E, odlično. Obavezno je pitaj, pa ćeš sutra da mi kažeš šta je rekla. Pripremiću pismeno obaveštenje i poslaću ga svim advokatima. Džejk, predlažem da se sastaneš s Ensilom ove nedelje i da mu postaviš još neka pitanja. Zakazaću sastanak obeju strana za oko deset dana. Zaključaćemo vrata i iskovati tu nagodbu. Hoću da ovo sprovedemo u delo, jasno?
Bilo im je savršeno jasno.

* * *

Mesec dana posle donošenja presude Ensil Habard je sedeo nisko na suvozačevom sedištu Lusjenovog starog poršea zagledan u nepregledne prevoje brda okruga Ford. Reljefa se nije nimalo sećao. Prvih trinaest godina života je proveo u tom kraju, ali se prethodnih pedeset svojski trudio da ga zaboravi. Ništa nije prepoznavao.
Pušten je na slobodu uz kauciju koju su izdejstvovali Džejk i ostali, a na jug ga je domamio njegov pajtos Lusjen. U taj poslednji obilazak. Možda ćeš se i iznenaditi, ubeđivao ga je. Ponovo mu je izrasla tanka seda kosa preko ružnog ožiljka na potiljku i delimično ga prekrila. Nosio je farmerice i sandale, kao Lusjen.
Skrenuli su na okružni put i polako se približavali Setovoj kući. U dvorištu je bila pobodena tabla s natpisom NA PRODAJU. Lusjen mu je rekao: – Tu je Set živeo. Hoćeš da svratimo?
– Ne.
Ponovo su izašli na šljunkovit put i krenuli dublje kroz šumu.
– Jel’ ti nešto od ovoga poznato? – upitao ga je Lusjen.

– Ne baš.
Šuma je postajala sve ređa i ubrzo su izašli na čistinu. Ispred njih su bez ikakvog reda bili parkirani silni automobili i sve je vrvelo od ljudi, a bilo je i dece na sve strane. Sa roštilja se dizao dim.
Malo dalje su ležale neke ruševine okružene šutom i obrasle kudžuom. Ensil je podigao ruku i rekao: – Stani ovde. – Izašli su iz auta. Neki od okupljenih su stajali blizu, pa su prišli da ih pozdrave, ali ih Ensil nije video. Pogled mu je odlutao nekud u daljinu. Krenuo je prema stablu platana na kome su pronašli njegovog brata. Nekoliko njih se vratilo, a ostali su u tišini krenuli za njim. Lusjen je polako išao za Ensilom, koji je prešao tih pedesetak metara do drveta, a zatim je stao i okrenuo se. Pokazao je prema jednom brežuljku obraslom hrastovima i brestovima i rekao: – Tamo smo se Set i ja onda krili u šumi. Tada mi se činilo da je to dalje. Doveli su ga ovamo, ispod ovog drveta. Tada je bilo više drveća. Bio je to savršen niz od pet-šest stabala ovde pored rečice. Sada je ostalo samo ovo jedno.
– Ovuda je šezdeset osme prošao tornado – dobacio je Lusjen stojeći iza njega.
– Tu smo pronašli Seta – rekao je Ozi. Stajao je pored Lusjena.
– Jel’ baš to isto drvo? – upitao je Džejk. On je stajao pored Ozija.
Ensil je čuo njihove glasove i gledao njihova lica, ali ih nije video. Nalazio se na istom mestu, ali je odlutao u drugo vreme. Rekao je: – Ne mogu da tvrdim, ali mislim da jeste. Sva stabla su bila ista i stajala su u savršenom nizu. Eno, onde smo pecali – ponovo je pokazao. – Set i ja. Baš onde. – Duboko je uzdahnuo i iskrivio lice, a onda je zatvorio oči i zavrteo glavom. Kada ih je otvorio, kazao je: – Bilo je strašno.
Lusjen ga je pitao: – Ensile, ovde je Silvesterova praunuka. Da li bi voleo da je upoznaš?
Opet je uzdahnuo i dolutao iz svog sveta. Naglo se okrenuo i rekao: – Bilo bi mi izuzetno drago.
Leti je prišla i pružila mu ruku, na koju se, izgleda, Ensil nije obazreo. Samo ju je nežno uhvatio za ramena i blago je protresao. – Mnogo mi je žao – promrmljao je. – Mnogo mi je žao.
Posle nekoliko sekundi izvukla se iz njegovog zagrljaja i rekla mu: – Hajde, Ensile, dosta s tim.
Prošlost je prošlost. Ostavimo to iza sebe. Hoću da upoznaš moju decu i unučiće.
– Bilo bi mi izuzetno drago. – Zatim ga je predstavila Porši, Karli, Oziju, Hariju Reksu i ostalim članovima svoje porodice. Upoznao je i Heršela Habarda, svog bratanca; bio je to njihov prvi susret. Svi su počeli da pričaju uglas kada su krenuli od stabla i uputili se ka ostalima na pikniku.

Beleška o autoru

Pravnik, pisac i političar, Džon Grišam se proslavio uzbudljivim pravosudnim trilerima koji se objavljuju u više od trideset zemalja širom sveta.
Napisao je trideset romana kao i zbirku kratkih priča, a njegov vrtoglav uspon započeo je pravosudnim trilerom Firma (Narodna knjiga, 2005), najprodavanijom knjigom u Americi 1991. godine, čijem je svetskom uspehu doprineo i istoimeni film s Tomom Kruzom u glavnoj ulozi.
Državni univerzitet Misisipi odao je svojevrsno priznanje Džonu Grišamu posvetivši mu jednu sobu u Odeljenju za rukopise univerzitetske biblioteke, gde se čuva materijal koji je Grišam koristio i sakupljao kao građu za svoje romane.