Ljudmila Ulicka - Ljudi našeg cara

First topic message reminder :



Ulicka zna kako da ispriča priču uplićući sitne pojedinosti u važne životne situacije, da bi pokazala da ništa u životu nije nevažno. Knjigu su prihvatili čitaoci željni dubokog i mudrog sagovornika koga su odmah prepoznali u autorovom glasu. Sastavljena od malih priča koje se bave velikim životnim problemima, ova knjiga predstavlja prirodni nastavak novele „Sonječka" i zbirke pripovedaka „Siromašni rođaci".

MOJ OMILJENI ARAPIN


Susret pisaca u Parizu, početkom perestrojke. Okrugli sto. Govore na francuskom. Skoro da razumem – evo, traka će kvrcnuti u mozgu, i sve će postati sasvim jasno. Isto je sa italijanskim, španskim i poljskim. Zato ja sve slušam vrlo napeto, čekam da se to dogodi – da sve bez problema razumem. (Do sada se još nije desilo).
Sto nije okrugao, dugačak je, nekoliko pisaca iz egzotičnih krajeva, tako svaki od njih misli, jer su to zemlje: Egipat, Portugalija, Rusija...
Mene pitaju šta u Rusiji misle o perestrojki. Odgovaram čiste savesti da ne mogu da odgovorim na to pitanje.
Šta ljudi u Rusiji misle? Sigurno ne ono što mislim ja. I uopšte, nisam ja reprezentativno lice i ne mogu nikoga da predstavljam osim sebe lično, zato što sam po kulturi Ruskinja, po krvi Jevrejka, a po veroispovesti hrišćanka.
Posle mene postavljaju pitanje portugalskom piscu i on priča o svom radu u Mozambiku, i priča veoma zanimljivo. Na primer, jedan čovek iz Mozambika odlučio je da začudi svoju nepismenu baku sa sela, koja živi na način na koji su živeli njeni preci pre petsto godina: vodu vadi iz reke, žito tuca u avanu, odeću pravi od lokalnog rastinja koje pomalo preradi. A mladi čovek – ni manje ni više – donese joj na poklon tranzistorski prijemnik. A iz tranzistora – emisija na retkom narečju njihovog plemena, otvorili nedavno novu stanicu. Uključio i čeka efekat. Starica slušala, slušala pa kazala unuku: reci mu da zaćuti...
Unuk isključi prijemnik i upita uvređeno:
– Zar ti nije strašno čudno da ljudski glas govori na našem jeziku iz male kutije?
Baka pogleda unuka i odgovori:
– Dragi moj, zar nije svejedno na koji način govore gluposti?
Čudesna priča, niko za tim Okruglim stolom nije rekao ništa pametnije.
Onda su počeli da ispituju Arapina. Simpatičan. Obučen je nekako ljudski – ni sakoa, ni kravate – košulja, džemper, nikakvih obeležja pripadnosti nečem određenom. A ja, kao Jevrejka, pomalo sam sa njima na oprezu. Na genetskom planu, da kažem. On je fotograf, novinar, dopisnik, obišao je razna opasna mesta. Sigurno je, mislim, ratovao protiv Izraela...
Njemu, naravno, postavljaju pitanje o arapsko-izraelskim odnosima. A on, sunce moje, kaže:
– Razumete, ja imam svoje viđenje problema, ali to će biti sasvim lično stanovište. Stvar je, vidite, u tome što sam ja po krvi Arapin, po veroispovesti hrišćanin, a moj prvi jezik je francuski, arapski je bio drugi... Ja nisam reprezentativni primerak.
Tamo je, naravno, bilo i raznih drugih pitanja, istog nivoa i značenja, a onda su ga još napali novinari, hteli su od svakog od nas da doznaju još ponešto. A Arapin i ja smo iz daljine razmenjivali poglede, i kad smo se oslobodili novinara, pali jedno drugom u zagrljaj. On je, naravno, govorio i engleski, petsto puta bolje od mene, ali nama razgovor i nije bio potreban. Sećam se da je kazao: kakva divna priča sa radio prijemnikom!
Mi smo se tako dobro razumeli, da bolje nije moglo biti. Popili smo po veliku čašu nečega što su nam ponudili i rastali se zauvek. Ali smo se i zavoleli zauvek. Žao mi je samo što sam mu zaboravila ime. Ta arapska imena – teško se pamte.

KRAVLJA NOGA


Vlasnica knjižare nas je dočekala na peronu. Imala je naočare i bila je tako našminkana, da mi je odmah palo na pamet da se šminka bez naočara i da ne vidi kako preteruje, a onda stavlja naočare i, ne pogledavši se u ogledalo, juri na posao. Postoji takav sindrom kod poslovnih žena.
Bio je to jedan od onih malih zapadnonemačkih gradova sa imenom koje se završavalo na „baden“. Na tom gostovanju bilo je toliko mnogo nastupa, da su se nadovezivali jedan na drugi. Grad, klub, univerzitet, knjižara, voz, ponovo novi grad, nova knjižara.
Poseban, omiljeni soj čovečanstva su knjižari. Oni ne moraju obavezno biti vlasnici knjižara, mogu biti prodavci, distributeri, čak spremačice u knjižari. Volim ih odranije, sve zajedno. Ali ova nije imala neko lice. Ondulirana kosa kao da je tek izišla od frizera, plavuša sa plastičnom kapom na glavi, zbog kiše. Mala suva usta, a u njima veliki veštački zubi. Na čelu i na nosu – zamazane šminkom i napudrane sitne bubuljice. Smeška se izveštačeno i brblja piskavim glasom.
Gana prevodi. Gana i ja smo razvile veoma tanano međusobno razumevanje: ona zna da ja razumem njihov nemački svakodnevni govor i prevodi onda kada oseti da me mrzi da komuniciram.
– Toliko smo vas čekali i čekali. Još nam je prošle godine vaš izdavač obećao da ćete nam doći... Knjižara nam je vrlo mala, nameštaj trošan, i mi smo zbog vašeg nastupa iznajmili veliku salu, kod moje prijateljice. Ona drži radnju muzičkih instrumenata, uglavnom klavira, i ima predivan prostor. I pozvali smo izuzetnog pijanistu – najboljeg u gradu! – on svira divan koncertni repertoar...
Sve je manje više jasno: postoji smutnja u kojoj učestvuju vlasnica knjižare i vlasnica prodavnice muzičkih instrumenata, muzičar i još neko. Ja učestvujem u reklamnoj kampanji muzičkih instrumenata i ništa mi se to ne dopada. Nas koriste. Što se šire osmehuje vlasnica knjižare – zove se Hanelore – sve mi se manje dopada.
– Hotel je ovde na dva koraka od stanice, ali možemo uzeti taksi –predloži ona.
I mi koračamo po kiši, nema dva koraka već priličan broj – štedi, bednica. I hotel će sada biti najgori mogući, kakvih samo ima u toj zapadnoj zemlji. Da se razumemo, nemam ništa protiv male sobe sa kraćim krevetom i tuš kabinom smeštenom u sanitarnom čvoru, gde se zadnjica jedva smesti između slavine i sušača za peškir.
Usput Hanelore uspeva da izgovori:
– Jeste li čuli da se u Tel-Avivu dogodila eksplozija u diskoteci?
Već smo čule za to.
– Shvatate li šta će posle toga uslediti? – zabrinuto pita Hanelore.
Mi ne razumemo.
– Biće strašnih akcija! Izraelci će opet rušiti palestinske kuće! I ponovo na hiljade ranjenika, beskućnika... Jadni palestinski narod!
Ponovo razmenjujemo poglede: zanimljivo stanovište!
Hotel je potpuno neverovatan, prosto neviđen. Kao da ga je pravio sam Oskar Vajld: engleski nameštaj, ili, u najmanju ruku, simulira engleski, kraljevski beli ljiljani u vazama jugendstil, bakrorezi u čudesnim ramovima na zidovima. Dočekuje nas dugokosi junoša tamnog lica, u umetničkoj odeždi, u svilenom šalu sa persijskim krastavcima. Drugi, isti takav lepotan ali tamne kože, izlazi iz lifta i osmehuje se u znak dobrodošlice. Gana i ja se zgledasmo: nije li to gej klub?
Onaj sa šalom upita:
– Imate rezervaciju za dve sobe, ali možemo vam dati jednu dvokrevetnu.
Gana i ja smo slične po stilu: obe smo kratko podšišane, u jednostavnoj crnoj odeći, nosimo naočare. Izgledamo prilično asketski. Ali dvokrevetna soba nam uopšte nije potrebna. Ovde su nas videli kao rod. Greška, ali ne uvredljiva.
– Hvala, bićemo zadovoljne posebnim sobama.
Razišle smo se svaka u svoju. Moja soba je izvanredno lepa: sva je u stilu, raskošna. Sve je – pomalo nalik. Ali nešto mi nedostaje. Toalet. U sobi nema ni kupatila ni toaleta. To prosto ne može biti! U takvoj raskoši klozet u hodniku! Zovem Ganu. Ona dolazi. U potpunoj smo nedoumici. Izlazim u hol da potražim zajednički toalet, tuš. Nema ničega ni nalik. Tu su stolići, trosedi, cveće. U velikom izobilju.
– Sada ću da pozovem – govori Gana i uzima slušalicu.
Za to vreme otvaram vratanca trodelnog ormana da okačim kabanicu. Srednja vrata su ulaz u kupatilo. I to kakvo! Sa svežim cvećem i celom garniturom toaletnog pribora, uključujući bademantil i kremu za lice!
Ne stižemo ništa da pojedemo, idemo u prodavnicu klavira, koja je vrlo blizu. Preko dana vreme je bilo loše, a sada – pravi užas. Uz kišu je počeo i sneg i sve to leti sa svih stana: odozgo, odozdo, sa strana. Vejavica.
– Neće doći publika – vičem Gani u uvo.
Ona klima glavom.
Radnja je luksuzna. Klaviri beli, cmi, koncertni, pijanina. Pijanino ovde izgleda kao nedonošče. Sala je u dva nivoa, na drugom je galerija, ili zimski vrt, gde se usled zelenog rastinja pomalja bakar duvačkih instrumenata. Konobari u belim smokinzima raznose čaše. Publika postarija, solidna, dame sa nakitom, muškaraca nema mnogo, ali su svi besprekorni, kao posetioci opere u parteru.
– Mislim da smo na pogrešnom mestu – šapućem Gani.
Ona se osmehuje:
– Nismo. Ne brini, odradićemo...
Hanerole u maloj crnoj haljini, napadno našminkana, sa krupnim veštačkim biserima, upoznaje me sa vlasnicom radnje muzičkih instrumenata: povisoka žena srednjih godina muškog lica, u krznenoj pelerini.
Izjavljuje da je cele noći čitala moj roman i plakala.
Htela sam da kažem da ga nisam pisala za nju, ali govorim nešto sasvim drugo, bombastično:
– Suze pročišćavaju dušu, zar ne?
– O da, da – potpuno se složila sa mnom.
Hanelore gura pred mene sitnog i kržljavog mladića:
– Upoznajte se, ovo je moj posinak Ibrahim.
– Drago mi je, Ibrahime.
Sledeće godine završava školu i upisaće književnost – saopštava Hanelore i sva sija.
Ona posmatra dečaka sa obožavanjem. Iskrivljeni dečak kradom miluje majku po ramenu. A naš drugi sin, stariji po uzrastu ali smo ga uzeli kasnije, Muhamed, sada je u Francuskoj, na praksi. Ove godine je završio fakultet. Žao mi je što nije ovde. On je isto vaš čitalac.
Dečak odlazi: strašno hramlje, izgleda da je poliomielitis.
Ona mi se i dalje ne dopada, ta Hanelore, ali me iznenađuje, intrigantno me iznenađuje.
Gosti su se sakupili. Došli su bez obzira na odvratno vreme. Ja ne bih po takvom vremenu krenula ni na susret sa Vilijamom Šekspirom. Posedali su po belim stolicama. Muzičar u fraku seda za beli klavir. Šubert.
Gana, draga prijateljica, mi šapuće:
– Hoćeš da im pročitaš „Izabrani narod“?
„Izabrani narod“ je o prosjacima. Gana i ja ne volimo bogate. Ne volimo buržoaziju, establišment, uvažene. U duši smo levičarke. Danas su nas pozvali oni koje ne volimo...
Muzičar svira, publika pažljivo sluša. Nemci su izuzetno muzikalni. Skoro kao Gruzini. Samo što su Gruzini majstori pevanja, a ovi – slušanja. Ipak tu je i naša publika: grupica studenata sedi na stepenicama koje vode na galeriju. Evo još nekoliko ljudi u džemperima i farmerkama. Ljudi ima mnogo. Puna sala.
Zatim čitamo mi: ja mali deo na ruskom, Gana na nemačkom. To radimo lako i uigrano. Onda pitanja i odgovori. Sto puta jedna te ista. Novo pitanje je jedno na hiljadu.
Po završetku nas pozivaju na večeru. U uskom krugu, samo saradnici knjižare i mi. Sedimo u restoranu, u nekom malom podrumu. Sedmoro nas je: Gana i ja, Hanelore i njene četiri saradnice, prodavačice. Sve su blizu četrdeset godina, u kostimima, jedre radne žene, meni veoma poznate.
– Odavno postoji ova radnja? – pita Gana.
One počinju da cvrkuću uglas veoma živo, i ja više ništa ne razumem.
Gana prevodi:
– Radnja postoji odavno, ali je pre osam godina gazda odlučio da je proda i svi su se veoma uznemirili za svoja radna mesta. Onda se ispostavilo da se spremaju da zatvore knjižaru i da otvore u tom prostoru parfimeriju, ili prodavnicu obuće. Tako smo bili pogođeni, imamo dobre klijente, naši kupci se međusobno poznaju, dolaze da pričaju o knjigama. Odavno je to klub a ne mesto za trgovinu! I onda smo odlučili da otkupimo radnju. I sakupili smo svu ušteđevinu, ali to nije bilo dovoljno, i tada je Hanelorin muž uložio nasleđeno imanje i nekako se nateglo. Prve dve godine smo nekako preživljavali, ali sada posao ide dobro, sačuvali smo i radnju i svoj mali kolektiv.
Baš su tako kazali – „kolektiv“!
– A kako Hanelorin muž? Je li povratio svoj novac? Nije mu propala zemlja? – interesujem se ja.
Hanelore odmah živnu:
– Oh, moj muž! Nije propala zemlja! Na vreme smo spasli novac. Erik, pored svega ostalog, vodi sve naše knjigovodstvene poslove! Na društvenim principima. Sada će stići, moj Erik!
– O, naš Erik! – ponovo su zacvrkutale prodavačice.
I dolazi Erik, ogroman, kosmat, sa tri dlake na temenu. Gluv kao zid: još kao dete doživeo je bombardovanje u Frankfurtu i izgubio sluh. Sreća što je do tog vremena već znao da govori! Kada deca gube sluh u ranijem uzrastu, mogu ostati nema!
Iz Erikovog uva viri slušni aparat. Razgovaramo o knjižarskim poslovima. Kako ide prodaja, kakvi su danas problemi, šta čita omladina... Erik učestvuje u razgovoru. Zatim vadi iz uva minijaturnu kutijicu i – zaćuti.
Hanelore objašnjava:
– Erik se zamara od dugih razgovora. Mora ponekad da predahne.
Izuzetno ružan par, ali kako su nežni jedno prema drugom, dodiruju se čas ramenima, čas rukama. Povremeno lovim njihove poglede upućene jedno drugom. U njima se čita: brzo, brzo ćemo ostati sami...
Ponovo stavlja svoj mali aparat na rastanku – da se pozdravi.
Voze nas u hotel. Dogovaramo se da nas Hanelore odveze sutradan na stanicu, obavezno!
– Bilo mi je tako žao što sam vas vukla u hotel po onoj kiši. Juče nisam imala kola, bila su kod majstora, zbog neke gluposti. Imam jednu molbu: da vas odvezem na stanicu ranije, četrdeset pet minuta ranije. U pola jedanaest imam nešto zakazano što ne mogu da odložim – osmehuje se svojim izveštačenim osmehom, ali posle svega što je do sada izgovorila čini mi se sasvim u redu, čak simpatična.
Iste večeri smo Gana i ja još uspele da prokomentarišemo to za nas neobično veče, i da se divimo celoj toj priči o otkupu i spasavanju knjižare, o onim usvojenim palestinskim siročićima, uzetim iz dečjeg doma.
Ali nikad čovek ne zna gde će biti stavljena tačka. Stavljena je sutradan ujutru. Hanelore je došla po nas zaista ranije: sada je trebalo još četrdeset minuta visiti na stanici. Usput nam je Hanelore objašnjavala: ponedeljkom ona prima injekciju, i posle toga joj dva do tri sata bude tako loše da ostane u ambulanti svoga doktora. Već dvadeset godina ona prima te injekcije: radi se o tome što je u mladosti doživela saobraćajnu nesreću i pretila joj je amputacija noge, ali su joj tada ugradili zglob od jedne krave, i on se primio, ali ne potpuno. Sve vreme se događa proces odbacivanja i injekcije gase te autoalergijske reakcije... Ili nešto u tom smislu...
U ono doba još nije bilo savremenih materijala za proteze i ta se bioproteza, odavno više ne koristi, tako da je ona sa svojom kravljom nogom naprosto medicinski fenomen... Bolovi su, naravno, povremeno užasni, naročito kad mora dugo da stoji. Ranije je ona bila prodavačica i ceo dan je stajala, ali je zato kolektiv odlučio da direktor knjižare treba da bude ona, jer direktor ne treba da stoji...
Zagrlile smo se i poljubile. Ja sam i ne gledajući izbrisala sa svog obraza karmin. Baš je uzbudljiva žena ta Hanelore.

MOSKVA – PODRESKOVO 1992.


Auspuh je progoreo još u subotu, i u ponedeljak, kada je trebalo da idem na Šeremetijevo da dočekam prijateljicu iz Amerike, od samog jutra sam predosećala nekakvu neprijatnost. Kada sam izašla sa šermetjevske stanice, sada već sa dragom prijateljicom, pandur se, videvši moju izgrebanu „ptičicu“, koja je umesto nežnog gugutanja proizvodila hrapavu riku, bacio na mene u punom trku sa radosnim licem lovca na koga je naletela željena divljač.
Dugo je učvršćivao zarđale tablice odbivši nemoralni kompromis u vidu kazne ili mita, gnjavatorski i s razlogom me je grdio zbog nemarnog odnosa, a ja sam dodala da sam odavno primetila da moram odvesti kola na servis.
Uveče sam jadnika uterala u garažu i rastali smo se, bojim se, na dugo vreme. Sada mi je predstojalo da se priključim pešačkoj većini svojih sugrađana. Sutradan je trebalo da putujem u Podreskovo, na daču kod mojih prijatelja da provedem dan sa njihovom desetogodišnjom kćerčicom.
U metrou je bilo zagušljivo i tesno, na presedanju na Beloruskoj stanici vrilo je od trgovine, odrasla deca sa dobrom fizičkom kondicijom prodavala su knjige, i njihov izbor bio je šarolik: od Ruže sveta Danila Andrejeva do najnovijih priručnika iz oblasti biznisa i raznih vidova astroloških i hiroloških izdanja, čiji je glavni ukras bila nevelika knjižica Kako gatati po očima. A oči prodavaca nisu skrivale nikakvu zagonetku: bile su obmanjivačke...
Na izlazu iz stanice „Komsomoljska-Koljcevaja“, u dugačkom hodniku pred pokretnim stepenicama devojka pristojnog izgleda svirala je na violini Vivaldija. U otvorenoj futroli ležale su rublje.
Trg je ključao od naroda. Na njemu se odvijala prodaja i preprodaja. Humanitarna pomoć, koja je prošla kroz mnoge ruke prekupaca, ovde je dobijala poslednju i maksimalnu cenu. Torbare su predstavljali, kako pišu novine, kao lica „kavkaske“ i čak „zakavkaske“ nacionalnosti, a njihova roba – lente, čipke, cipele – pretvarala se u prezervative, cigarete i žvake.
Ponekad bi se tu nalazila i poznata lica iz detinjstva moskovskih starica sa njihovom robom u kovanicama od sto i pedeset rubalja. Inflacija je išla ispred progresa.
Pronašla sam kasu za lokalne pravce. I ukopala se u mestu. Felinijev san, vizija Salvadora Dalija: pored vrata blagajne, na sanduku za smeće, ukrašenom odavno izbledelom srebrnom bojom, klateći prljavim bosim nogama koje nisu dosezale do zemlje, sedela je fantastična figura – uboga starica u svetlosivom ogrtaču što je svetlucao od masnoće. Bujna seda kosa njihala se pod slabim vetrom, a lice joj je bilo našminkano srebrnom bojom, nos tamniji, obrazi gušći. Bila je nepokretna, oči zatvorene. Nije videla gomilu, ali ni gomila koja je protrčavala pored nje na nju nije obraćala gotovo nikakvu pažnju.
Napustilo me je osećanje realnosti... Kao da sam se našla na sceni grandioznog teatra, u masovnoj predstavi, gde su svi glumci dobro našminkani, kostimirani, i glume svoje naučene uloge, a ja sam jedina slučajno upala među njih. Ali, bez obzira na to, povratnu kartu do Podreskova su mi na blagajni naplatili dvanaest rubalja. Poslednji put sam pogledala u aluminijumsko čudo i pošla na peron.
Klinski voz polazio je za minut i uspela sam da sednem u poslednji vagon. Voz se pokrenuo, i ja sam se uputila prema glavnom vagonu.
Poneka vrata voza koji je povećavao brzinu ostala su otvorena. Tapacirung od veštačke kože na klupama mestimično je bio odran, virilo je žuto sunđerasto meso i drveni kostur. Vesela promaja uletela je u vagone kroz razbijena stakla. Semenke suncokreta i papimo đubre krckali su pod nogama. Vikendaši su stezali kolenima torbe s namirnicama. Raspad je bio nesumnjiv, ali još ne definitivan. Mala generalna proba. Ipak je i dalje postojao red vožnje, promukao poznati glas javljao se preko razglasa: „Sledeća stanica...“, u prolazima su se smestile čuvene družine za kartanje.
Kroz prozor se vuklo bezlično predgrađe, na železničkim nasipima, u koprivama i lobodama, u grupama i parovima sedeli su moji sunarodnici, potezali vince i pušili, pljuckali u osušenu travu i bilo im je lepo. Jedan mladi momak je ustao, protegao se i pustio mlaz u pravcu voza. Onda se smejao ogolivši ružičaste desni koje su se lepo videle na tako malom rastojanju...
Te godine sam bila u Atini, videla sam zalazak sunca u Sunionu, pored Posejdonovog hrama gde se Egej bacio sa stena, i bila sam u Jerusalimu, i sedela na obali Mrtvog mora odakle je Lot, ne osvrćući se, išao za božanskim izaslanikom... I evo sada, pod zrakom kosog avgustovskog svetla koje klizi po sasušenoj travi ispoganjenog nasipa, gutam knedlu u grlu... Zašto me ova ubogost tako dira?
Nečija noga je gurnula moju tašnu i ja sam je pomerila. Preko puta je seo čovek četrdesetih godina, prilično pijan, što je tu odmah i priznao:
– Da, popio sam malo. Za Rusiju!
Nisam uopšte reagovala. Iz rastegnute kragne košulje od trikotaže izrastao je snažan vrat. Zubi beli, oko veselo, crno.
– Ja sam za Rusiju Rusima! Nije ti ovo Amerika. Nije za crnodupetaše!
Gradio je svoju koncepciju lako i prirodno: psovao je sve, od Engleza do Japanaca, prošetao se kroz sva slova azbuke. Svi koji nisu bili Rusi bili su prokleti. Čak sam osetila nekakav ubod po vlastitom nacionalnom samoljublju: kao Jevrejka naučila sam da držim štafetnu palicu u svojim rukama, a ovde su mi to oteli i stavili me u isti red sa svim ostalim crnodupetašima. Pošto je nabacio koncepciju u opštim crtama, mužik se zaustavio na načinima njene praktične realizacije:
– Znači, tako! Skupićemo snage i sve ćemo ih – zaklati! O, biće veselo!
Oči su mu sevale poštenim Pugačovljevim bljeskom. U početku se nije obraćao svima, uopšte, već lično meni, poverljivo i blagonaklono, kao da sam nesumnjivo njegov poklonik i da nikako ne mogu imati drugačije ideje. Ćutala sam i rešavala za sebe zagonetku zašto se obraća baš meni: nije u meni video cmodupetaša, ili želi makar na trenutak da osvetli moju nerusku pogubnost. Pokazujući na stanicu „Levobrežna", koja je polako klizila s one strane prozora, rekao mi je poverljivo:
– Evo, pogledaj! Je l’ to kanal? A znaš li ko ga je izgradio? Dvadeset hiljada robijaša! Staljin ih je sve osudio i – izgradili su! A vi, komunisti, šta ste vi izgradili? – neočekivano strogo me je upitao, ali ja nisam bila spremna da odgovaram za komuniste. – Sve su samo rasprodali i pokrali! Sve što je Petar zauzeo, sve su prodali!
– Govorio je vatreno, sve glasnije, i već ga je slušalo pola vagona, ali nekako mlako i bez duševnog odziva, i on se sada nije više obraćao samo meni već celom vagonu, ljudima koji su od njega skretali pogled.
– Ko je izneo rat na svojim leđima, pitam! Ko?
Ali niko mu nije odgovarao. Svi su gledali sa strane, sa nelagodom i strepnjom.
– Vaši demokrati? – i tu on upotrebi zamršenu rečenicu u kojoj su bili vešto upleteni reproduktivni organi pasa, sibirska valjenka, bakarni tas i nečiji analni otvor.
Pomalo se klimajući u prolazu, prilazio je drugi junak. Sa osmehom prepoznavanja približi se oratoru. Zaustavi se. Imao je blizu šezdeset, pocrnela čela bila je ukrašena ožiljkom u obliku rupice za dugme, i on me je takođe gotovo pritisnuo na grudi, odevene u pravu teksas košulju.
– Baš oni! – pohvali on smeđookog, i ja pomerih torbu, propuštajući ga u prolaz između klupa.
– A ti, jesi li – za Rusiju? – strogo upita smeđooki,
– Za Rusiju – klimnu ćelavi glavom.
Smeđooki vešto zaškilji, isto kao Lenjin, i postavi teško pitanje:
– A za kakvu Rusiju?
Ćelavi se zbuni:
– Na šta misliš? U kom smislu – za staru ili za novu?
– Ne pravi se lud! Staru... sarkastično se osmehne smeđooki. – Tu staru još treba proveriti! Uzmi, na primer, popove, opet su se razmahali kandilima. Kao televizor na daljinski, samo mašu li mašu. Jednoznačno.
– Jednoznačno – potvrdi ćelavi.
Ali smeđooki je očigledno rešio da sprovede proveru po svim šavovima:
– Slušaj, kaži mi jesi li ti pijanica ili alkoholičar?
– Što tako? Ja sam prosto ljubitelj...
I on izvadi iz uredne tašne od veštačke kože načetu flašu vina.
Prvi je uze, pogleda u etiketu:
„Salhino“. Šezdeset dve rublje.
Zatim zabode prst, noktom označi polovinu na etiketi i izjavi:
– Evo, ja ću sada popiti do ove polovine i to će biti za deseticu.
To je i uradio. Najpreciznije moguće. Posle čega je izvukao iz džepa šaku zgužvanih papirnih novčanica, ponudio deset rubalja i počeo da ih gura u džep ćelavom.
– Ma šta ti je – začuđeno odgurnu deseticu ćelavi – šta smo mi, zar nismo Rusi?
– Ta ti je dobra – zadovoljno klimnu glavom smeđooki.
– Pravo govoriš. Rusi smo. Hajde da se spremimo i krenemo da sečemo.
– Koga to? – zainteresova se ćelavi.
– Pa one koji nisu Rusi! – široko i dobro se osmehnu smeđooki. – Da nam se ne motaju pod nogama! Da pustimo malo krvi!
– Ma šta ti je? – začudi se ćelavi – Zašto da krenem u seču? Prošla me je volja!
– Evo, ruska lenjost – ukori ga sabesednik. – Ispod ležećeg kamena voda ne teče.
– Ðavo nek je nosi, neka ne teče. Neka je i lenjost – složi se ćelavi sa najljupkijim osmehom, koji pokaza okrugle dečje jamice na bucmastim obrazima.
Rusku lenjost su dobroćudno osudili i kod te mirne note sam ih napustila i izišla na zatvorenu platformu vagona. Približavalo se moje Podreskovo.
Na platformi je isto tako bilo zanimljivo. Jedna vrata su bila polomljena i prašnjavi vetrić ispunjavao je platformu teškim vazduhom. Pored drugih vrata koja nisu bila polomljena, stajala su dva mlada para. Oni što su bili niži rastom zaneseno su se grlili, a oni viši su već bili završili predigru, pobednik u crnoj košulji se već dočepao cilja i spretno je izvodio tajanstvo, energično zveckajući kopčom kaiša na pantalonama u taktu usporavajućeg kretanja voza. S bočne strane sevnuo je beli vrat i zabačena brada divne dame. Sa olakšanjem sam saskočila na peron koja mi se dokotrljao pod noge.
Za taj dan bilo je malo previše. Išla sam po peronu, voz je krenuo, prestigao me i, mahnuvši zadnjicom, otišao zajedno sa smeđookim, ćelavim i tom veličanstvenom četvorkom koja je do Klina mogla još svašta da obavi...
Peron je prestao, nastavio se drum, koji je vodio udesno, pored džbunova posedelih od prašine, što su stalno pokušavali da se pomere malo dalje, u stranu. I zalazak sunca još nije prekrio nebo i drveće je stajalo sa krošnjama podsečenim zrakom svetlosti.
U smutnji i uznemirena došla sam do skretanja druma, gde su pod prašnjavim šipražjem sedela dva dečaka od desetak godina i, kako mi se učinilo iz daljine, igrala karte. Kad sam prišla bliže videla sam da debeli svežanj novčanica dele u dva špila, a poluprazna flaša onog istog „Salhina“ bila je zaglavljena među kolena jednog od njih...
Venječka! – molećivo mu se obratih – Ti već odavno u dobrom društvu konzumiraš nešto nebesko i dostojno tebe, i teška knedla u grlu ti više ne zapinje. A šta će biti sa ovima? Oni neće skupiti svoja olinjala krila ispod trošne tarabe, neće zaplakati smirenom suzom nemoći i pokajanja nego će, nalivši se pijanom krvlju, zgrabiti sekiru ili mitraljez. I ne postoje tu nikakvi Petuški\'7b3\'7d, ni smolaste bombone na borovim štapićima, ni lepljivi medenjaci... Ognjenog, zlog i gvozdenog petla će navući na našu jadnu zemlju ti dobri muškarci sa flašom „Salhina“. A sa ovim malima, šta će s njima biti? – pitala sam pokojnog Venječku Jerofejeva bez ikakve nade da ću čuti odgovor.

FRANJO ASIŠKI: dva u jednom


U večernjim časovima smo razgovarale o tome kako život velikih gradova u celom svetu dobija zajedničke crte: ista hrana, ista reklama, ista muzika i odeća. Čak su i kontejneri za smeće u Njujorku, Moskvi i Šangaju napunjeni istom količinom limenki od koka-kole i kesama od čipsa. A sutradan ujutru smo se srele kod Njujorške katedrale na 110. aveniji. Moja prijateljica Larisa je obećala da će mi pokazati prave njujorške prizore. Tada sam stanovala nedaleko, u zgradama Kolumbijskog univerziteta, i po nedeljnom sunašcu, bez žurbe, sa priličnom rezervom vremena, krenula sam niz Menheten. Svakog časa sam se susretala sa jutarnjim psima i njihovim gazdama, koje su skupljale u plastične kesice pseći izmet i bacale ga u kontejnere. Kultura!
Što sam bila bliže 110. aveniji, količina pasa u odnosu na stanovništvo je znatno rasla. Oko ogromne katedrale okupio ih se veliki broj. Zajedno sa vlasnicima formirali su čitav red. To je bio najčudniji red koji sam ikada videla. I mačke su stajale u redu. Sve su ih doveli na misu, o kojoj je bilo napisano velikim slovima: „MISA ŽIVOTINJA U ČAST DANA FRANJE ASIŠKOG“.
Psi svih godišta i pasmina, avlijaneri, lepotani retke rase poput ridžbeka i vukodava (prvi put u životu sam videla visoke i tanke pse svetlosive dlake kao paperje, veoma nežnog izgleda), veliki broj mopsova, razne vrste mačaka u korpama, torbama i pokretnim kućicama, mačići privijeni uz grudi, dečak sa ribicama upakovanim u celofan, devojčica sa sivkastosmeđom kornjačom... Red je pristojan na američki način, ne dišu jedno drugom u potiljak, trude se da očuvaju razmak, ne dodiruju se. I svi strpljivo čekaju da ih puste u crkvu. I nigde nema pobožnih ljudi koji se grčevito bune da će im pas oskrnaviti hram!
Ali to je bio samo početak, nisam mogla ni da pretpostavim šta me je čekalo dalje.
U vreme kad je stigla moja prijateljica Larisa bilo mi je jasno da u crkvu nećemo dospeti: red je obavijao ceo kvart, a nismo imale ni osnova da ulazimo – nismo mogle da prijavimo bilo koju životinju.
– Kad je bilo opelo Brodskom, bilo je isto užasno mnogo ljudi, ali ipak ne ovoliko – primeti Larisa. – Ne ljuti se što nećemo dospeti unutra, zato ćemo videti paradu životinja. Kako mi je žao što nisam povela svoje!
U to vreme je još bio živ njen izuzetni ridžbek Brendi, stariji džentlmen retko otmen, i mačka Saša merilendske rase, krupna životinja sa malim trouglastim repom, veliki mizantrop, koja je od svih živih bića na svetu trpela samo Larisu.
I mi stadosmo uz sam konopac koji je bio ograda prema ogromnom stepeništu što je vodilo pravo na glavna ulazna vrata, koja su delovala kao da su zazidana. Uz te stepenice trebalo je da se penje svečana procesija.
Čekale smo dosta dugo, ali nam uopšte nije bilo dosadno – dovodili su učesnike. Prvi su došli slon i kamila. Bili su obavijeni cvetnim girlandama. Slonu je bilo neudobno da stoji na stepeništu i čovek koji se o njemu starao vrteo se da mu udobnije smesti noge na stepenik. Onda je došao piton. Bio je toliko debeo, kao da je uneo u sebe kunića. Visio je na gazdinom ramenu i ovlaš ga obmotao. Zatim se pojavilo očaravajuće prasence. Girlanda mu nije davala mira, dugo se s njom borio dok je nije svukao s vrata i pojeo. Dve lame su bile u ružičastom, odnosno u roza bojama, i delovale su, kako mi se činilo, veoma razmetljivo. Zato su dva detenceta šimpanze bila strašno stidljiva, htela su da ostanu u naručju i skrivala njuškice na grudima ljudi koji su ih doneli. Jezik mi se ne pokreće da govorim sada o vlasnicima. Možda se varam: oni su se jednostavno stideli svog ljudskog obličja. Papagaji su im sedeli na ramenima kao blistave epolete, a jedna velika ptica, što je ličila na gusana ali nije bio gusan, sedela je na glavi jednog debelog čoveka u nečemu što je ličilo na gnezdo. Mali crni bik sa rogovima koji štrče napred i koji je užasno ličio na one što učestvuju na koridi, ispoljavao je nezadovoljstvo i dvoje mladih ljudi ulagali su priličan napor da ga zadrže u mestu. U staklenim kutijicama donesene su čitave mravlje porodice, pristigle su i pčele sa svojim kućicama. Čovek sa teretnim kolima, ukrašenim cvećem, brižljivo je obavljao svoj posao, ali zveri su se ponašale baš kako dolikuje – lopata i metla nisu bile potrebne.
Najzad se razleže zvuk muzike, otvoriše se vrlo visoka crkvena vrata i slon uđe prvi. Kamila za njim. Bikčić se odjednom primirio, savio glavu i pošao kao umiljato jagnje... Ljudi koji su ih pratili bili su isto tako u vencima i girlandama, i odeveni u svetlu crkvenu odeću. Pa bio je to zajednički praznik... Larisa je sve vreme tiho jadikovala što nije povela svoje životinje.
Božju službu koja se unutra odvijala nisam čula. U crkvu nisam uspela da se probijem, a i šta bih tamo radila bez ijedne životinje? Isto tako nisam ni slušala stihove iz Biblije, unapred određene za taj dan. Sigurno su čitali ono mesto gde Noj prima u svoj kovčeg „od svega pomalo“.
Zato sam, kad se služba završila, videla još jednu procesiju – to je bila gomila njujorških muzičara, među njima je bio jedan vrlo poznat sa „ekološkom“ muzikom, znala sam mu prezime ali sam zaboravila, a drugi su bili nepoznati, obični crnoputi dečaci sa sviralama, bubnjevima i ogoljenim strunama kojekako nataknutim na bilo šta, nekakvi svojeručno izrađeni prvobitni instrumenti, i oni su proizvodili takav zvuk, buku i raspojasanost, da bi ih naši ruski psi rastrgli na komade. Ali američki – baš ih briga!
Primećujem, takođe, da je u tom džez-bendu bilo nekoliko katoličkih sveštenika, nekoliko pastora i čak, kako se kasnije ispostavilo, dve pastorice. Na malom trgu pored crkve odvijalo se bučno veselje bez ikakve pobožnosti! Grmela je muzika, mirisalo je na afričku hranu od raznih vrsta pirinča i kupusa, i na vegetarijansku takođe, koju su ovde u na brzinu podignutom šatoru spremala dva momka visoka blizu dva metra.
Povrće – ljudima, meso – životinjama! – eto šta su mislili tim povodom...
Onda je počelo ono najneočekivanije: na malom skveru bile su postavljene tri klupice i tri motke i na svakoj je visio plakat s natpisom BLESSING. Blagoslov... Na jednu od klupa seo je katolički episkop sa crvenom kapicom, dve druge su zauzele žene-pastorice. Taj poduhvat je bio međukonfesionalan, katolici su to organizovali zajedno sa protestantima svih boja: pojedina razmimoilaženja među dogmatama privremeno su se povukla pred ljubavlju prema životinjama. Činilo mi se da neko među njima nedostaje...
U pravcu sva tri punkta na skveriću formirali su se redovi mačaka, pasa i njihovih vlasnika. Na malom prostoru skupilo ih se na stotine. Nisu se svađali, nisu lajali, nisu se grebali. Svi su se ponašali kao na diplomatskom prijemu. Čak i kad se pojavila rasna australijska krmača niko nije ni nosom mrdnuo. Muzika je prestala da svira. Vladala je gradska tišina u kojoj su samo brektali i zujali automobili. Životinje su ćuteći stajale u redu i čekale blagoslov.
– Kako se on zove? Džeri? Kako si lep, kako si pametan, Džeri! Dobar pas Džeri!
Džeri je zahvalno zamirao između sveštenikovih kolena.
– Neka te Gospod blagoslovi, Džeri! – i sveštenik je crtao u vazduhu krst iznad pseće glave. Sledeća njuška mu se zagnjurila u dlan: pseća, mačeća, kornjačina.
Nisu ni jaganjci ni lavovi, samo su se mačke i psi izležavali na čistoj travi skverića koji je opasavao crkvu.
– Larisa, šta se to događa? Oni bi trebalo da kidišu jedni na druge i da se grizu? – upitala sam prijateljicu Amerikanku sa dvadesetogodišnjim stažom.
– Ni sama ne razumem, pitaćemo starosedeoce – i ona zaista upita jednu sasušenu američku damu. Amerikanka je sa dva ostarela mopsa na crvenim povocima mimo odgovorila:
– To je prosto duh Svetog Franje Asiškog.
Biće da je to duh Svetog Franje koji tako plodotvorno dela u Americi. Tome neću ništa da dodam jer će kazati da sam neprijatelj pravoslavlja.
Taj događaj, izuzetan sam po sebi, pokazao se kao prolog za još jedan, koji se dogodio tri godine kasnije u istim predelima. Moj mlađi sin, muzičar-početnik, vetropirast i lakomislen, navukao se na heroin. Ja sam to, kako obično biva, poslednja saznala. Larisa je podozrevala, nagoveštavala, ukazivala mi na nekakvu nekoordiniranost u njegovom ponašanju, ali ja sam to odbijala: ti ga prosto slabo poznaješ, kod njega je uvek nekakav nesporazum s vremenom i prostorom, to je još od detinjstva... Sin je, najzad priznao, i iako nije tražio pomoć bio je, u krajnjoj liniji, spreman da je prihvati. Doletela sam u Njujork, izvadila sva njegova dokumenta koja su u to vreme bila izgubljena, pozvala starijeg sina – radi sigurnog sprovođenja mlađeg heroja u domovinu – i čekala odlazak koji je trebalo da se dogodi svakog časa.
Uoči polaska mladi sin je nestao. Otišao je da se pozdravi s prijateljima i nije se vratio. Ujutru je stariji pojurio na sastanak sa svojom starom prijateljicom Patrišom, a ja sam tumarala po Larisinom stanu s jednog kraja na drugi i pokušavala da rešim problem kojem se nije naziralo rešenje: kako u ogromnom gradu naći malog dečaka koji je bio jako ljut...
I tu se ja obratim Franji Asiškom. Njega je Larisa islikala na omanjem komadu kartona. To je bila svojeručno izrađena ikona u godini kada su jedno za drugim uginuli njen pas Brendi i mačka Saša. Bili su prikazani ispred Franje koji sedi – mačka na leđima u pozi igre i blaženstva, a Brendi kako je savio glavu ispod ruke toga sveca. Franjin lik nije ispao sasvim dobro.
Životinje su bile oslikane mnogo bolje. Kada sam to kazala Larisi, samo je slegla ramenima: tri puta je slikala taj lik i nije joj baš sasvim uspeo... To je i razumljivo: sa svojim životinjama proživela je toliko godina, njihove njuške je znala napamet, a Franju nikada nije videla...
I tom, nikad viđenome Franji, ja sam se i obratila: ti, pokrovitelju životinja, prijatelju vuka, magarca i nebeskih ptica, pomozi mi da izvučem mog glupavka – danas on nije ništa razumniji od bilo kog tvog ljubimca... I zamolila sam velikog pokrovitelja životinja da mi udesi slučajni susret sa sinom.
Nakon toga sam krenula u grad na poslovni sastanak sa izdavačem, gde je trebalo da dođe i moj stariji sin, posle ručka sa Patrišom, da mi pomogne u pregovorima.
Sedeli smo sa ljudima iz izdavačkog preduzeća i u tom trenutku u sinovljevom džepu zazvoni telefon: to je bila Patriša sa kojom tek što se bio rastao, javljala mu je da je srela njegovog mlađeg brata, i evo ga, tu je, predaje mu slušalicu...
Hvala ti Franjo! Pronašli smo bludnog sina i sutradan odleteli u Moskvu. Franja, a možda i još neko iz tog društva, izvukao nas je iz te priče. Niko nije stradao, svi smo ostali živi. Volela bih da o tome podrobnije napišem. Možda ću jednog dana i napisati.

HOLANDSKI TIP


U Holandiju nisam doputovala kao turista, nego kao pisac. Tamo mi je izašla knjiga i nastupala sam na raznim kulturnim mestima – u knjižari, na univerzitetu, u nekoliko kulturnih centara koji su me podsetili na Dom kulture u mojoj zemlji. To je bilo zdanje za različite društvene potrebe – sa bioskopom, prostorijom za izložbe, malom trpezarijom, kafe-barom i čak, izgleda, sa sportskom dvoranom.
Nastupala sam u nevelikoj bioskopskoj sali. Ispred zatamnjenog ekrana postavili su stočić, mikrofon i flašu vode – piscu više rekvizita nije ni potrebno.
Na putu ka sali prolazila sam kroz predvorje u kojem su bile izložene slike. Bacila sam na brzinu pogled i posle „malih Holanđana“ činile su mi se kao košmarne mazarije.
– Šta je to? – upitala sam prevodioca.
– Ne obraćaj pažnju. Crteži jednog lokalnog tipa. Možda ne znaš, u Holandiji na deset ljudi dođe dvanaest slikara...
Ta izjava mi se baš dopala: od celokupne ambiciozne armije stvaralaca – pisaca, glumaca, muzičara i pohlepnih tipova koji sebe nazivaju „art-dilerima“ i trude se iz sve snage da ostave utisak da su najvažniji u toj družini – najviše volim slikare...
Sala nije bila velika, bila je udobna, na književno veče je došao dovoljan broj ljudi, a ja sam se brinula da ne dođe još neko... Sala je bila gotovo puna, prvo su me predstavili, prevodilac je pročitao odlomak mog teksta, onda sam ja nešto govorila, pa su mi postavljali obična pitanja, ja odgovarala...
U prvom redu sedeo je jedan čovek i pisao, nije bilo moguće ne primetiti ga: bio je ćelav, potpuno bez zuba, veoma mršav i tako čudno privlačan, da sam s vremena na vreme pogledala u njega. Njegov izgled pobudio je neke asocijacije, prizivao zaboravljene uspomene...
Tad mi on pride s pismom u rukama, izgovarajući nešto na holandskom. Prevodilac je uzeo pismo, ćelavi je počeo uzbuđeno da govori mlateći tankim rukama po vazduhu... Ti pokreti, vratna marama, biserna narukvica – bili su mešavina nečeg dečjeg i bolesnog... Podsetio me je na pokojnog Nikitu, nesrećnog, osuđenog u sedamdesetoj godini za pederastiju, koji je odslužio osam godina kao logorski pevac, eto na koga me je podsećao....
Prevodilac uze pismo i pošalje ćelavog na mesto. Ovaj se vrati u prvi red i dalje tresući prstima...
Kasnije su u kafeu organizovali nešto nalik na večeru, i sa drugog kraja stola tip mi je sve vreme davao znake, privlačio pažnju – kao moramo nešto da razgovaramo! – a kada se večera završila prišao mi je i predložio da popijemo nešto u baru.
Moj prevodilac je u to doba već nestao i ja ostadoh sama sa tim gospodinom, koji je bio otvoreno raspoložen prema meni, obraćao mi se mešavinom poljskog i engleskog, ja sam mu nešto odgovarala, i uspeo je da mi saopšti mnoštvo konkretnih informacija o sebi na nekakav poseban način, bez reči – pokretima, crtežima, naduvavanjem obraza...
Videlo se da je gotovo starac, iz blizine je bilo primetno kako gusta mreža sitnih bora pokriva njegove obraze i vrat. Kada je imao sedam godina taj starac-dete bio je spasen iz koncentracionog logora u Poljskoj. Stezao je male pesnice prema mestu gde se razilaze ključne kosti i govorio: siroče, orfan, siroče... I iz njegovog glasa je izbijalo očajanje malog deteta...
U meni je sodomija izazivala užas. Ne mogu baš reći od detinjstva, ali od trenutka kad mi je ta pojava postala poznata. Imala sam dvanaest godina kada mi je devojčica iz dvorišta Oksana ispričala užasnu istinu o dva mlada čoveka koji su iznajmili sobu u našoj kući. I u meni se tada javio tako silan strah, kakav su verovatno u davna vremena izazivali seoski vračevi. Kada sam se sudarila sa tim parom na stepeništu, zamalo se nisam onesvestila od užasa... Duša moja je tražila objašnjenje. Znala sam za ljubav, da je divna, predosećala sam da je čista, da je tako čista da spira sav prostakluk koji se nalazi na zidovima klozeta. Ali tu nezakonitu ljubav ja sam dugo vremena smatrala kao kretanje „zabludelog pola“, kao grešku, omašku... čak kao zločin. A taj dečak, spasen iz logora smrti, zavoleo je vojnike za ceo život...
On je bio taj košmarni umetnik pored čijih sam radova prošla zavrćući nosom. Bio je prilično pijan, i dalje je pio crno vino, koje se meni odavno više nije pilo. Nije prestajao da govori, sad već na holandskom. Pričao mi je, naravno, svoj život, sevnuli bi nekakvi geografski nazivi, imena. Nije mi on tek tako pričao svoju biografiju, on mi je poklanjao roman svog života da bi ga ja napisala. Na neki neverovatan način uspeo je da oseti da sam upravo ja taj pisac koji može da opiše svu njegovu zlu kob, njegovu najzanimljiviju tragediju...
Sedeli smo na visokim barskim stolicama, ljudi su se tiho razilazili. Na oslobođenu stolicu pored mene seo je drugi tip, potpuno strašan. Glava mu je od čela do temena bila u frizerskim krpicama, na vrat se spustio pljosnati rep, a slepoočnice su bile tako izbrijane kao da se spremao da od sebe napravi klovna ali se predomislio. Snažne grudi pokrivala je tesna majica bez rukava, a ruke su od ramena do krajeva prstiju bile pokrivene iscifranom tetovažom, koju sam pre toga imala priliku da vidim. Iz ušiju su mu visili grozdovi lančića i kolutića, oko vrata u nekoliko redova metalni lanci, na debelim prstima bilo je gusto naslagano prstenje: lobanje, slonovi i ostale srebrne drangulije. Ali ako se bolje pogleda, bez obzira na svu tu karnevalštinu, on je bio veoma lep, to jest, usta, nos oči, Tvorac ga je stvorio kako valja. On je bio prijatelj sa mojim bezubim sabesednikom. Možda su bili čak veoma bliski prijatelji. Možda čak supružnici ili ljubavni par – nalazili smo se u tolerantnoj Holandiji gde se homoseksualci venčavaju. Ne, izgleda da se još ne venčavaju, ali se registruju u opštini...
– Albert! – predstavio je svog prijatelja bezzubi, čije ime nikada nisam ni saznala.
– Jevgenija – odazvala sam se bez ikakvog entuzijazma.
Poručio je još vina i barmen stavi na pult još tri čaše. Užasno sam želela da se izgubim, ali sam besmisleno sedela iščekujući pravi trenutak da šmugnem. „Matros“ je prilično tečno govorio engleski, i sad su mi se obojica obraćala na engleskom istovremeno, a ja sam ponešto rasejano odgovarala.
Moja tašna, otvorena kao uvek za sve zainteresovane, ležala je na podu između mog i Albertovog tabureta. To sam zapamtila samo zato što se on, prilazeći baru, o nju spotakao i malo se pomerio... Trenutka kada su je detaljnije istražili više se ne sećam. U hotelskoj sobi sam otkrila da mi je nestao novac. Bilo je svega sto dolara, jedna novčanica. Ja često gubim novac i priznajem da mi nije potrebna usluga lopova: gubim ga bez dodatne pomoći! Ali ovoga puta sam bila sigurna da ga je „mornar“ Albert zdipio. Iskreno, ja sam ga isprovocirala. Ali desilo se sasvim suprotno...
Neka nosi đavo i taj novac, šta će mi ovde, u Holandiji? Izdavači me voze, hrane, poje, i u muzej će me odvesti ako ih zamolim... No ujutru sam se probudila sa prilično neprijatnim osećanjem: ne treba biti tako rastresen...
Sišla sam u bife i doručkovala: doručak je bio primeren noćenju. Izašla sam u predvorje, uskoro je trebalo da dođe po mene moj prevodilac. Pored samih vrata sedeo je sveže obrijan tip od sinoć – sirotan sa koketnom vratnom maramom, u izgužvanoj svilenoj košulji, sa fasciklom pod miškom. Čekao je mene, ali sam to primetila prilično kasno pa nije bilo načina da odstupim. Osmehivao se, ali nekako strogo i svečano.
Do đavola, sinoć su me dobro nasamarili i umesto da se izgube za sva vremena, hoće još i da se druže – pomislila sam i namršteno klimnula glavom.
On otvori fasciklu. Na crno-belom kvadratu gleđosane pločice, krivo, kao dečji crtež bio je prikazan nag ćelavi čovek. To je bio Osvenćim, ili zatvor, ili neko drugo odeljenje pakla. Shvatila sam zašto prethodne večeri nisam htela da vidim te košmarne crteže u predvorju. Nijedno oko ne želi da vidi prizore iz pakla. A taj ćelavi bezubi žalosni peder ostao je zauvek crtač pakla, mada je prošlo već pedeset godina otkako su ga oslobodili.
Tu sliku mi je doneo na poklon. Uzela sam je da je odnesem kući i da je sklonim dalje od očiju. A on je hteo da ga nikad ne zaboravim, da napišem o njemu roman, hteo je da gledam u njegovu sliku. Hteo je da svi ljudi na svetu žale njega, dečaka-sirotana iz koncentracionog logora. U uglovima očiju su mi navrle suze, ali časnu reč, nisam zaplakala. Držala sam tu fasciklu i izgovarala:
– Tenk ju veri mač, ju ar veri kajnd...
I onda on izvadi iz nekog živopisnog novčanika, kog su sašile indijske žene, novčanicu od sto dolara i krene da se izvinjava u ime svog prijatelja, koji je, navodno, uvek vragolast, i da on nije ni primetio kada je ovaj odlučio da se sa mnom našali... To je govorio na holandskom, ali sam sve razumela. Sve – do poslednje kopejke.

KIMONO


Ispostavilo se da u Tokiju ne nose kimono. Kimona se mogu videti samo u crkvi. Mlade i njihove prijateljice se nagizdaju u začuđujuće komplikovanu odeću. Osim kimona navuku još mnogo čega, a kada preko kimona sa ogromnim pojasom-miderom odozgo nabace još nekakvu svilenu odeću, graciozna Japanka se pretvara u grbavo čudovište. Moja prevoditeljka doduše nije razumela moje zaprepašćenje i pokušala je da mi objasni da tako dobijena silueta i jeste najženstvenija, jer bez te grbe ženskoj figuri nešto nedostaje, a ovako se dobija potpuna harmonija.
Taj pojas je zapravo mider, ali pored sve svoje lepote nije prijatan za nošenje. No, ja sam ipak htela da kupim pravi kimono, samo bez pojasa, i pitala sam poznanike Japance gde se mogu naći. Oni su se pomalo čudili, ali su me na kraju odveli na poslednji sprat velike robne kuće. Tamo je bilo mnoštvo kimona, ali su bili pompezni, sladunjavi, po mom mišljenju banalni, uglavnom karamelružičaste boje, a ako su beli, neizostavno sa velikim debelim cvetovima. I najjeftiniji je bio preko hiljadu dolara.
Spustili smo se sa poslednjeg sprata u prizemlje i krenuli da šetamo po parku pored Tokijskog univerziteta i da se čudimo drveću koje se još nije oslobodilo zimskog pakovanja u slamu, i tankih konusa od pruća postavljenih iznad borova kao zaštita od snega, da vlažan težak sneg ne bi nenamerno slomio dragocenu granu... Čudna, čudna je zemlja taj Japan, sve je u njemu drugačije i hoćeš da razumeš i trudiš se, ali ne možeš ni u čemu da se razabereš, a pre svega u tome kako mali Japanci izrastu u pismene odrasle ljude, jer za čitanje srednje složene knjige, bez posebnih zavrzlama, treba znati četiri hiljade hijeroglifa... I neshvatljivo je zašto ih tako uzbuđuje Dostojevski, šta ih to vuče u bezdan ruskog karaktera, i zašto ti bezumni slavisti izučavaju stvaralaštvo slikara Matjušina i njegove žene Jelene Guro, kada u Rusiji za njih ne zna ni svaki profesor istorije umetnosti...
Jednom rečju, sa takvim jedinstvenim zanesenjakom, specijalistom za rusku avangardu, otputovala sam na jedan dan u grad Kjoto, da pogledam Zlatni Paviljon, Srebrni Paviljon, Hram hiljada Buda i još koješta prema spisku u režimu fast fuda.
Doputovali smo ubrzanim vozom iz Tokija u Kjoto, bacili pogled na simetričnu Fudžijamu, uzeli taksi i krenuli po naznačenim punktovima. Svuda smo stigli i moj saputnik je bio zadovoljan što mi je tako brzo i operativno sve pokazao, a ja sam osećala stid i odvratnost prema sebi što sam se upecala na taj mamac i krenula samo da bih ispunila plan i ništa osim onoga što se može videti u bioskopu nisam videla, i klela se da je bolje sedeti kod kuće nego ponižavati moguću besmrtnu dušu stavljajući je na tako niska iskušenja...
I tako, žureći prema stanici put nas je vodio kroz pijacu. No, vremena više nije bilo čak ni za posmatranje tuđe hrane, neviđenog povrća i čudnovatog voća. Ali iznenada sam u jednom zabačenom delu videla grupu žena kako raspakuju velike torbe. Žene su izgledale nekako posebno, između njih je postojala nekakva neuhvatljiva veza. Kod Japanaca je sve neuhvatljivo, i oko i ukus te sve vreme obmanjuju...
Poređale su na tezge nekakve prnje i te prnje su me i privukle. I mi priđosmo. Na tezge su izvukle kimona – ona ista o kojima sam sanjala: narandžasto-ljubičasta, skerletnocrvena, boje dima, ne sasvim nova, neka čak primetno stara i popravljana, jedno sa primetnom valjanom zakrpom na vidnom mestu, sa uvelim cvetovima i sitnim ribicama, sa pegama meseca i skeletima bambusa... Ja ih zovem „kimono“, a ta odeća sa stanovišta Japanaca uopšte nije kimono već su to neke poluhaljinice, ogrtači, i predmeti nepoznate namene... Svila tanka, sjajna, i sirova, i nešto nalik na platno ili tanku hartiju...
– Iko, šta je to? – upitala sam saputnika. On je o nečemu tiho razgovarao sa ženama. Klimao glavom, smeškao se, ovlaš se klanjao, i one su se takođe smeškale, i klimale glavama i blago se klanjale...
– Znaš, ovako nešto nisam u životu video: to je dobrotvorna akcija. Ove žene su majke dece invalida, a žene iz bogatih porodica su sakupile svoju staru odeću, a ove su je doterale i sada je prodaju da dobiju novac za svoju decu...
Te stare očišćene i doterane stvari bile su predivne. Teško je bilo napraviti izbor. Istovremeno me je obuzimala nezasitost i privlačnost ka njihovoj lepoti i nisam mogla da se zaustavim. Znala sam kome ću ih pokloniti: crveni kimono – snaji Nataši, boje dima – prijateljici Ali, ogroman tamnoplavi – bratu Griši... Kupila sam ih devet, najjeftiniji je koštao šest dolara, najskuplji dvadeset i pet.
Sva kimona sam ubrzo ispoklanjala, meni je ostao samo narandžasti, kratak, veseo, sa neodstranjenim flekama od rđe na beloj postavi. Sada imam vremena koliko mi duša ište da razgledam autentični komad pravog Japana. Kimono izgleda narandžaste boje samo izdaleka, a izbliza, pri pažljivom posmatranju, otkrivaju se njegove tanke štrafte i čak nešto svetliji znaci koji liče na hijeroglife ili na dijagrame između crtica. Ako se veoma dugo i koncentrisano gleda, iz njega se može o Japanu doznati veoma mnogo.

TAKO JE NAPISANO...


Oku, vaspitanom na tihoj blagosti ruske prirode, naviknutom na tanane seni blitve u povrtnjaku, na prašnjavo lišće i siromašne trave što uspevaju uz drumove – gadi se egipatski primorski pejzaž, deluje mu kao grubi akril: direktno nebesno plavetnilo, gruba belina kreča, multiplicirane boje kojima su obojeni debeli cvetovi, izgledom kao da su od lima i veštačkog mesa. Ponekad se jave i sitni pahuljasti cvetovi što liče na prave, ali ni njima ne veruješ.
Izmišljeno mesto – raj, koje je smislio bogati lakej, isplanirao cinični arhitekta-najamnik i sagradio lokalni Arapin, smatrajući to pretenciozno bunilo kao vrhunac zemaljske lepote, bilo je, naravno, parodija toga raja. Hotel se jednostavno tako i zvao: „Paradiz“.
U prvom redu prema moru stajali su hoteli, iza njih je ležala gomila građevinskog otpada i đubrište, a na stotinu metara odatle počinjala je prava i oskudna pustinja.
Za filmski studio sve je bilo suviše grandiozno, ali prevara je bila najprirodnija, kao na snimanju istorijskog filma. Prirodno je isto tako bilo i sunce: snažno, neumoljivo, s kojim nema šale, zamaskirano lakim vetrićem, ono je ispunjavalo jakom svetlošću sav vazduh – radi njega sam i doputovala ovamo prvog aprila.
Te godine sam više nego obično patila zbog zimske pomrčine. Koža mi je bila izmučena tamom i žudela je za suncem. Koža mi je jednako žudela i za morem.
Priobalno more me je razočaralo: ličilo mi je na riblju čorbu – nije mi se sviđalo da plivam medu ribama raznog kalibra, koje su te ili bubecale u stomak ili udarale repom. A otplivati dalje bilo je nemoguće jer bi odmah dojurio skuter i spasilac bi terao drske plivače u priobalnu zonu koja je vrvela od riba i turista sa decom iz bezvodnih i hladnih evropskih provincija.
Zemljaci su pojurili ovamo jer je naš raj zapravo bio sa pet zvezdica, a koštao je kao hotel sa tri. Objašnjenje je bilo jednostavno: sezona još nije bila počela.
Sve osim sunca bila je imitacija: švedski stolovi su se lomili od hrane pripremljene za filmske snimatelje i ona je bila isto tako veštačka kao i farmerke Guči i tašne Pjer Karden izložene na svakom mesnom drvenom sanduku za deset dolara po komadu. Jedino što je ličilo na normalnu hranu bili su sveži egipatski krastavci i bele lepinje. Bila je tu još i crna kafa koju je kuvao Ahmet u kafani na ulici – za to sam saznala sutradan. Lokalni sir se lepio za zube, kobasicu je bilo strašno i pogledati, u pirinač je bilo stavljeno mnogo začina, za prženim pobiberenim mesom i osušenim kokošima na jučerašnjem ražnju stajao je red, a ja sam se trudila da izbegavam redove iz religioznih razloga, da ne padam u iskušenje... Uzela sam čašu soka od pomorandže – ispostavilo se da je to onaj u prahu. Zanimljivo je otkuda oni ovde u izobilju pomorandži uzimaju prašak. Poručuju valjda iz Irske?
Mom stolu priđu dve žene: je l’ slobodno?
– Sedite, sedite, slobodno je!
Obradovale su se – opet Ruskinja. Roza od blizu pedeset godina, sa tragovima tatarsko-mongolskog ropstva na licu, i prijatno neprivlačna Alena od oko trideset. Roza stavi na sto gorku hranu – tanjir pun do vrha.
– Gospod nam ne daje hranu svakog dana, i hleb nebesni nam šalje –veselo saopšti ona, sede za sto zažmuri i zaćuta.
Molila se u sebi, a i ova druga se takođe ćuteći nagnula nad tanjir. Visoko poštujem te običaje: pranje ruku, blagosiljanje hrane... i uopšte svako izražavanje zahvalnosti...
Uveče su ponovo sele za moj sto. Roza je sa zanimanjem pogledala u moju oskudnu večeru – krastavci sa lepinjicama.
– Na dijeti ste? – upita saučesnički.
– Tako nešto – složih se ja.
Tako je napisano – Roza podigne oči prema nebu i namršti čelo –„Razumete li da sve što ulazi u usta prolazi kroz crevo i izlazi napolje? A ono što izlazi iz usta – iz srca izlazi. Ovo skrnavi čoveka“.
Nešto sam promrmljala, jer odavno ne volim molitve za stolom.
„Neofitka“ – dosetim se ja.
– Izvinite, a koliko ste platili put? – upita Roza i lako preskoči neprimetnu razliku među nama.
– Četristo osamdeset.
– Zašto tako mnogo? Moja kćerka je kupila neodložnu za dvesta devedeset. Znate, kako je napisano: „Deco, povinujte se svojim roditeljima u Gospodu...“, a roditeljima je rečeno: „A vi, očevi, ne ljutite decu svoju, već ih vaspitavajte u učenju i poukama Gospodnjim!“
Kod poslanice Efesjanima sam otišla poželevši im prijatan obed.
U tom primorskom mestu bili su i zlatni i srebrni trenuci. Zlatni izjutra, kad sam se budila u zoru, izlazila na lođu koja je bila zaklonjena od tuđih očiju, ali ne i od sunca, i legala u šezlong. Moja koža je likovala i izlagala sam suncu skrivena mesta. Posle sam išla na obalu, čistači su za to vreme uspevali da izvade iz peska sve pikavce i smotuljke hartije koje su prethodnog dana ostavili gosti. Dovezeni pesak, koji je maskirao kamenu obalu u pravu plažu, bio je svetao i razgažen, a spasioci u skuterima još nisu izašli na posao. Otplivala sam kroz prohladnu vodu podalje od obale. Neprestano je duvao suprotan bočni vetar, zalivao u levo uvo gustu vodu i zanosio udesno. Ja sam dobar plivač, ali loš sportista – plivam prsno polako i nepravilno. Kad su me primetili, spasioci su tražili da se vratim nazad.
Pošto sam malo ležala na državnom peškiru, otišla sam u sobu i zagnjurila se u arapski spori protok vremena. Čitala sam dugačku knjigu koja je začuđujuće odgovarala situaciji – „Aleksandrijski kvartet“ Lorensa Darela i blizina mesta radnje romana i njegovo odgonetanje istorijskih kriptograma me je zabavljalo. Onda sam zaspivala, budila se, pila kafu kod Ahmeta, vraćala se u sobu i ponovo padala u san: granica razvrata čoveka izmučenog gradskim životom – san posle doručka. Išla sam u gimnastičku salu, sedala na bicikl, gledala u stakleni zid kako u jednom pravcu lete listovi palmi i nikako da odlete, zatim sam kupovala novine i prelistavala ih od poslednje do prve stranice ispred bazena prepunog plavila: zanimljivo je kako u vodu dodaju analin? Ispijala još jednu šoljicu kafe i shvatala da je tek jedanaest sati izjutra. Turisti koji su se uspavali još su žvakali iza staklenog zida razne varijante doručka.
Vraćala sam se u sobu i zagnjurivala u „Aleksandrijski kvartet“ sve dok nije dolazilo vreme ručka.
Otići sa teritorije hotela nije se imalo kud – pojas građevinskog đubreta i pustinja. Mogao se uzeti taksi ili sesti u minibus i odvesti u grad. Jedanput sam to uradila, tamo je bilo sve isto: palme što se njišu po vetru, najgluplje od sveg drveća, zadivljujuće nakazna arhitektura i grupice turista koji mumlaju. Kupila sam na istočnoj pijaci (šarolika raskoš siromašnih, grozdovi verovatno zlatnih ukrasa što vise sa laktova, neoriginalni prekrivači, novi papirusi sa likom Nefretete i tone krajnje grubih suvenira) kilogram neukusnih vrtnih jagoda, tri zelena genetska proizvoda u vidu jabuka i beduinsku izvezenu kapicu.
Izležavati se na lođi ili u hotelskoj sobi bilo je slađe od svega. Ideja o rastegljivosti vremena i njegovoj sposobnosti da se sabija i rasteže do u beskraj nije me napuštala. Naslađivala sam se dužinom minuta i beskonačnošću istočnjačkog sata... I na pamet su mi padale takve misli koje mogu da poniknu samo od beskrajne praznine, na primer, o bezumnoj Fomenkovoj teoriji po kojoj svetsku istoriju treba posmatrati kao veštački rastegnutu – po toj teoriji, ako se nalaziš u Egiptu osećaš prodor ka istini. U sledećem prodoru ka istini možda će zjapiti još jedno otkriće o prirodi vremena –egipatski milenijumi ravni su evropskim stolećima, kinesko vreme nije u saglasju sa švedskim, a američko sa afričkim, i zato je istorija tako neravnomerna, spontana i nepredvidiva.
I još sam se naslađivala tišinom: telefon nije zvonio, moskovsku užurbanost kao da je nešto saseklo, i sa strepnjom sam čekala trenutak kad će na mene navaliti dosada. Dosada – nadahnuće (ili smirenje) duše. Tako je govorio neki rimski mudrac.
Najlepši deo dana bili su trenuci kada je zalazilo sunce i počinjao suton. To je bila raskošna slika: prvo je usijano plavilo gasnulo, belina građevina je bledela, mermer je dobijao zamućeni ton, zelenilo je tamnelo i pomračivalo se i sve je gubilo boju, kao da je slikar po svetlu uključio reostat i svetlost je polako utihnula, saglasno svetlosnoj partituri. Mauritanski košmar se rasipao i počinjao je proces obrnut onom kakav se događao u starinskom fotografskom ateljeu: crni oksid se postepeno pretvarao u srebro, rastvarali su se vršci, kule, minareti. Samo su crne rupe ostajale po nizinama gde se nebo dodirivalo sa zemljom. A onda je sve postajalo ravno i srebrnasto kao usnuli biser, i nastupali su ti najsrebrniji trenuci. I samo su se na zapadnom kraju neba njihali odblesci večernje rumeni...
Gospode, kako je bilo dobro...
Za večerom sam se ponovo našla sa Rozom i Alenom za istim stolom.
Ovoga puta Roza je uhvatila bika za rogove i obratila mi se direktnim pitanjem:
– A ti sama – jesi li vernik?
Pogled joj je sevao pronicljivim misionarskim plamenom. Čak je zaboravila i da se pomoli, licem prema tanjiru. Pisanija su iz nje samo izbijala, sva je bila prosto ispunjena citatima. Nije se uopšte ni pripremala da mi postavlja pitanja. Imala je na sve odgovor, i prosto ju je razdirala želja da podeli s nekim svoja otkrića u oblasti duha. Sećam se tog srećnog čovekovog stanja kome su uručili ključ od svih brava, i kad se svako i najsloženije pitanje raspadalo u prah i pepeo u trenutku kad bi ga dotakao ključ hrišćanstva... S godinama je to prošlo, otkrilo se mnogo toga što se ne otvara pomoću „Gospodi, pomiluj“.
Ali Roza nije podozrevala neugodne zamršenosti, ona je dizala ruke sa raznobojnim prstenjem, tresla staklenim brazletnama i slavila Gospoda. Potom se zaustavila i, najzad, postavila pitanje:
– A tamo je napisano: „Zašto se iscrpljuju narodi i plemena smeraju nešto uzaludno? Bune se carevi zemaljski i knezovi i većaju zajedno protiv Gospoda i protiv Miropomazanika Njegovog?“ O kakvim se to narodima, o kakvim se to carevima govori? Eto, to je pitanje? A?
Ja pogledam po sali: svet se tiskao oko švedskog stola i gledao kako da preživi...
– Rozo! To je početak drugog psalma, a šta je dalje rečeno? „Pomazao sam Cara Svojega nad Sionom, svetom gorom Mojom. Svečano oglašavam odluku: Gospod mi reče: Ti si Sin Moj. Ja sam Te rodio. Moli me i daću narode u nasleđe Tvoje i krajeve zemlje u vlast Tvoju“.
Pogledala me je kao da sam bila žbun koji gori. Ćutljiva Alena je ovlaš razjapila usta.
– Tako da ne moraš da se uzbuđuješ zbog careva i knezova. Božje slovo je jako, a i Sion nije daleko odavde. Ako je obećao – daće – umirih je.
– Sestro, ti nisi običan čovek – uzbuđeno izgovori Roza.
Naravno da je bilo tako, ali sam ja za svaki slučaj to odrekla:
Prilično jednostavan... Zavisi odakle gledaš...
– Ti si, sigurno, ekonomista! – oglasi se ona.
Nisam se nasmejala:
– Ne, šta ti je! Kakav ekonomista!
Alena je prekorno pogledala u svoju stariju prijateljicu. Ali ova se nije smirivala:
– Znači, knjigovođa!
– Ne, nisam knjigovođa – umirih je.
Sutradan uveče Roza je bila ćutljiva i posle večere predloži da se prošetamo. Krenuli smo kroz aleju crvenih i belih rododendrona. Napred Roza i ja, a pomalo zaostajući nemušta Alena.
– Danas sam rano izjutra zaplivala u moru, daleko-daleko. I u meni je govorio glas – plivaj, plivaj i ne vraćaj se. I to je bila takva sreća, i ja sam sve vreme plivala, a glas je išao pravo evo ovuda – ona pokaza na čauru maka – meni se tamo još prošle godine nešto otkrilo i sve vreme slušam Glas Nebesni... I plivala sam tako kako je On naredio, i tako je bilo dobro, i znala sam da ću zatim potonuti, da ću potonuti tu, po Reči Gospodnjoj... A spasioci su me stigli i upecali, i nazad vratili... Ajde ti, učena, reci, ako je Glas Božji meni govorio „Plivaj!“, zašto je onda te spasioce poslao. A oni su me grdili, tako su me grdili...
Već sam znala da je ona novoobraćena evangelistkinja. I da dve godine, bez prestanka, čita Pisanije, i da joj je Bog dao takvo pamćenje kakvo nikada nije imala pamti čitave stranice...
– Slušaj, Rozo, Bog ti je dao pamćenje, i poseban sluh, ali ti još nije dao osećaj da razlikuješ jezike. Sećaš se kako je to napisano?
Ni sama se nisam tačno sećala, to je nešto iz poslanice Korićanima, o raznim darovima koji se šalju ljudima. Ali njoj je, po mom mišljenju, bio potreban psihijatar: ne šalje, na kraju krajeva, Gospod prostodušne žene da se utope bez ikakvog razloga...
– Ti zamoli Duha da ti razluči glasove. Kazuje mi se da to nije bio Božji glas, već neki đavolji...
– Kako to? Pa bio je Glas! Pa napisano je: poslušaj Glasa Mojega! –uplaši se Roza.
– Ti tu knjigu čitaš dve godine, a ja trideset pet. Znaš, u njoj je nepoznatog toliko mnogo, i prevodi nisu dobri, i pometnja je velika. A i čitamo je pogrešno – svako po meri svog lošeg poznavanja. Ali mislim da tebi ne bi bilo loše da pođeš lekaru. Ti sveti tekstovi – to je tako veliki napor za glavu.
Roza se ražalosti:
– To mi i moja kćerka govori. Idi, mama, odmori se. Ali kod doktora ne idem. Pa makar me i zalečio. A ja Gospoda treba da slušam...
Sutradan uveče smo se opet srele za večerom. Imale su na sebi jakne, a Alena i mali ruksak.
– Kuda ste se spremile? – upitah.
– Kako kuda? Na Sinaj! – zasija Roza. – A ti, zar ne ideš?
Nisam ni znala da je toga dana bio izlet autobusom na Sinaj. Pravo rečeno, nisam ni imala nameru da idem. Još su mi u Moskvi govorili da je put uz planinu tako težak, da se mnogi vraćaju a da ne stignu do vrha.
I tad progovori Alena, baš poput Valamove magarice:
– Kako može tako? Biti u blizini i ne popeti se? Pa to je najsvetije mesto! Tu je Mojsije izrekao zapovesti!
Roza otvori usta i ja shvatih da će istog časa ispustiti prema meni ogromnu strelu od citata.
– Dobro, dobro! – lako se složih. Hajde da se dogovorimo. Sada ću se spremiti i krenuti ka autobusu. Ako bude slobodno mesto poći ću, a ako ne bude – onda ništa.
Ja ne volim hrišćanski turizam. Većina spomenika koje sam videla odavno su se pretvorila u komercijalna preduzeća. Uz to, mozaik rimskog pauna ili ribice izaziva u meni isti drhtaj kao i freske rimskih katakombi. Siromašno hrišćanstvo se gotovo nije sačuvalo svetu, a bogato ne postoji... Zapravo ne: čini mi se da se bogatog hrišćanstva stidi i sam Spasitelj... Zato mi je puštanje prema vodi u Kapernaumu milije od hrama Svetog Petra. Ali Sinaj je, s druge strane velika planina, sazdana od Boga, a ne od Rimskog Pape...
U autobusu je bilo slobodnog mesta, čak ne samo jedno. Putovali smo dva i po sata po noćnom drumu, prešli nekakvu osmatračnicu i dokopali se manastira Sveta Jekatarina. Na stajalištu se već nalazilo oko dvadeset turističkih autobusa, narod je iz njih doslovno curio – Italijani, Mađari, neki Evropejci koje u mraku nisam prepoznala, grupa američkih studenata koje sam poznala po glasnom rzanju. U složnim povorkama su ušli u manastirski prostor i postrojili se u dugačak red. Mislila sam da kupuju karte. Ali prevarila sam se – red je bio za toalet. Bile su po dve kabine, muške i ženske. Trebalo je čekati oko dva sata, ako se pantalone ubrzano otkopčavaju. Prišla sam vodiču ekskurzije, koji je celo vreme puta trabunjao neke istorijske bljuvotine, i izjavila da nemam nameru da stojim u redu za toalet i da ću polako krenuti drumom u planinu.
Mladi Egipćanin, bivši student iz Harkova, zabrinuo se: nemojte, izgubićete se... Ali ja sam bila čvrsto odlučila: „Ne – kazala sam – nemam nameru da čekam sve te pišače. Vi ste mladi, ja sam dva puta starija od vas, usput ćete me stići i prestići. I ne uzrujavajte se, oko deset sati, do polaska autobusa, biću tu...“ I pođoh.
Bila su dva puta: jedan stari – manastirska staza, veoma teška i strma, za koju u tom trenutku nisam ni znala, i drugi – turistička, sa serpentinama oko planine, deset puta duža, ali ona nije išla do samog vrha, već se za sedamdeset stepenika do vrha spajala sa manastirskom da bi hodočasnici na kraju krajeva iskusili malo istinskih poteškoća i dobili odgovarajuće zadovoljenje.
U podnožju planine gomilali su se beduini sa kamilama, oni su već vekovima u tom biznisu – da izvuku turiste na vrh Sinaja. To malo pleme je u nekom davnom veku podario starešini manastira nekakav veliki arapski šeik. Od tada to pleme tu i živi u tesnoj vezi sa lokalnim monasima...
Ta turistička izmišljotina svejedno ni sa čim nije imala veze. Kamile su se njihale na tankim nogama, i učinilo mi se da je bez njih mnogo sigurnije. Beduin sa kamilom je koštao deset dolara. Uopšte, svaka usluga je koštala deset dolara. Hodočasnici su držali u rukama male svetiljke iznajmljene za novac, svetlili su sebi pod noge i za čoveka koji je doputovao ovamo da se odmori od uskomešanosti i mnogoljudstva bilo je prilično nekomforno stajati u toj gomili. Ali ako se pogleda nagore, otvarao se čaroban prizor – gomila ljudi sa plamenom u rukama poput debele zmije izvijala se uz planinu.
Noć, hladnoća, gužva. Čudno je da sam dobrovoljno pristala na takav društveni poduhvat? Slično prvomajskoj paradi, jedino što je noć i u rukama nisu transparenti već svetiljke... Zavojita mesta, naporna, ređala su se sa sve većim nagibima. Po putanji kretanja hodočasnika bili su postavljeni šatori sa turističkim namirnicama: vodom, čipsom, arapskim mezetlucima.
Meni hodanje ne predstavlja napor, ali nisam bila spremna za tako dugačko penjanje. Kada smo posle četiri sata najzad stigli do mesta gde se spajaju dva puta, stari i novi, postalo je naporno: veoma strmo, a stepenici neravni, klizavi, mestimično odronjeni. Tu sam u trenutku videla Rozu i Alenu. Alena je bila još kojekako, a Roza je izgledala prilično bledunjavo.
Ja sam se nekoliko puta isključila – to mi se dešava od umora – ali sam išla po automatizmu. U trenutku kad sam se bila gotovo predala i pomišljala da se vratim natrag, iznenada se preda mnom stvori glomazna starica, koja se već sasvim klizala po stazi od sopstvene težine. A pošto se u meni uvek javi višak snage kad ugledam nekoga kome je gore nego meni, ta starica me je spasla: vukla sam je sa sobom i smatrala sebe šampionom u desetoboju. Starica je bila iz Novosibirska i penjala se na Sinaj po zavetu. Želela je da se očisti pred smrt, a onome ko dočeka penjanje na Sinaj, kao što je poznato, prašta mu se sto grehova. Pomislila sam da meni jedno penjanje ne bi bilo dovoljno.
Gore na vrhu stajala je crkvica, pravoslavna, neshvatljiva, građena tridesetih godina prošlog, dvadesetog veka. Tamo je bio nekakav poslužitelj, gorele su sveće. Koliko hiljada ljudi je bilo gore, ne mogu ni da kažem. Možda tri hiljade, možda pet. Mračno. Hladno. Opet su se pojavili beduini, sada ne sa kamilama, već sa prljavim pokrivačima. Deset dolara do svitanja. Jedno mlado društvo je prostrlo između kamenja vreće za spavanje, par svetle kose ugnezdio se u udubljenje u steni i sakrio se pod pokrivačem.
Kada je počelo da sviće začulo se strašno škljocanje. Ljudi su fotografisali. Prilično gusta magla se pružala niže od vrha, a na istoku, otkuda je trebalo da se pojavi sunce i da nas sve očisti od greha, stajao je taman oblak i ja se dosetih da filmskog izlaska sunca – sa nežnim ružičastim sjajem, tananim svetlom i titravim plamenom, sa kapljicom žive što se pomalja i prvim zracima duge – uopšte neće biti. Svi će stajati, stajati, i onda će otkriti da se sunce pojavilo iz oblaka na uobičajen svakodnevni način.
– Ej, devojko, ne zaostaj, goru ćeš zapaliti! – obrati mi se ukrajinski glas, i ja produžih žaleći zbog svoje nesposobnosti da se slijem sa verujućim narodom, da osetim to uzdizanje radi kojeg se i čini sav ovaj napor...
Neprekidni tok ljudi se ponovo razbio na nacionalne grupe sa vodičima na čelu. Progurala sam se među Japance i Mađare. I videla novosibirsku staricu kako sedi na kamenu. Glava joj je bila među rukama, i od nje, jedine, zračio je takav molitveni žar, da sam gotovo zaplakala.
Baš tu je on i stajao, više ne tako mlad, krupan, sa velikim rukama, u tankoj lanenoj odeći, „unjkav“, to jest, račlav, govorio je kroz nos, i još uz to mucao, kako kaže Biblija. I slušao je glas Božji i zapisivao na kamenu, dubro ne zna se kakvim alatom, ispisao dva velika kamena... A potom je poneo to kamenje dole, sa gore u njeno podnožje, na ono mesto gde je sad manastir Sveta Jekatarina, i zatekao je svoj narod ne u tihoj molitvi već u nepotrebnoj šetnji... No, nisam ubeđena da je bilo baš tako, i ognjena kupina, koja se desila Mojsiju četrdeset godina pre tog događaja, takođe se nalazi tu, u blizini... Ja ne govorim ono u šta ne verujem. Za mene sve to, jednostavno, nema nikakvo značenje...
I to priznajem. Ravnodušna sam prema Svetim mestima. Nisam čak mogla ni da uzviknem: Gospode, pomozi mojoj neveri! Ali verujem u molitvu novosibirske starice, koja je održala distancu, koja nije pala u nesvest i nije umrla, već je dovukla svoje veliko telo na tu visinu i veruje da će joj biti oprošteno stotinu grehova...
I još nemam nikakve sumnje da sav taj budalasti svet, zajedno sa tajnom postanka belančevinastih tela, evolucijom, radijacijom, kanalizacijom i rimskim vodovodom Gospod drži u svojim rukama, i ne obraća posebnu pažnju na čvrsti ispljuvak materije koji se naziva Zemlja... zato što ima veoma veliko gazdinstvo – sa mnoštvom galaktika, sunaca, planeta, crnih rupa i drugih mehanizama za uklanjanje i premeštanje sve novih mehura...
I krenula sam sama žaleći zbog nemogućnosti da se priklonim zajedničkoj stvari vere, zato što se individualizam ponekad umori sam od sebe i želi da se prikloni drugim individualizmima da bi obrazovao nešto kvalitetno novo...
Silazila sam dole sama, bez pratnje ljudi i kamila, bilo je doba pred svitanje, i polako se sve počelo pomaljati iz sive magle. Osim kamenja pod nogama počeli su se nazirati otkosi kamenih zidova, i ponori, i zaravni. Kako sam se spuštala prizor se menjao, pejsaž je postajao širi i obuhvatniji. Put se razbio na dva rukavca, i jedan, uzan, provlačio se ispod kamenog svoda, složenog od lokalnog kamenja. I ja krenem tuda.
Išla sam sama prilično dugo. Najzad sam shvatila da se ne spuštam po turističkom putu, već po manastirskoj stazi. Ona je bila veoma teška i strma i ništa nije bilo lakše silaziti nego penjati se. Možda čak i teže. U početku sam pokušavala da se spuštam skakućući, kako sam naučila još u detinjstvu, na Krimu. Ali kamenje je bilo klizavo, na ponekim mestima odronjeno i žalila sam skočne zglobove koji se lako lome kod takvih skokova, posebno kod starijih ljudi.
Nekoliko puta sam se zaustavila: jednom, kad sam pomislila da tu nema ni ptica ni životinja nešto je šušnulo sa strane i iza kamena se pojavio riđi mačak. Pogledao me je, očekivao milostinju, ali nisam imala ništa da mu dam, i on ode. Mačak-pustinjak.
U tom trenu izađe sunce. Opterećena gresima, ali sama samcata i savršeno srećna, spuštala sam se niz klanac, sa obeju strana nizali su se granitni zidovi. Oni su menjali svoju boju – od slonovskosive do ružičaste, zavisno od toga kako se dizalo sunce. Takvo brzo punjenje oblika bojom, pred samim očima, videla sam prvi put u životu i shvatila, ne misaonim putem već večno varljivim osećajem, da je nebrojena raznolikost nijansi, preliva, samo funkcija čovečjeg mozga ili samo rad njegovog oka. Mačak i kamile ne vide ove planine ružičasto, već nekako drugačije. A pred očima Tvorca – kakve li su? I evo danas ja ih vidim onakvim kakvim ih vidi čovečje oko u svitanje, u rano proleće na početku trećeg milenijuma...
Pogledala sam u granitne zidove, bili su iscrtani horizontalnim pukotinama, veoma uredno, kao po lenjiru. Uživala sam u silaženju i otkrićima novih bogatstava svetlosti, senki, grudâ zemlje i terasa. Išla sam ispitujući kud da postavim nogu, na dva mesta spustila sam se kao deca, četvoronoške, okrenuvši leđa spustu. Onda je postalo vruće pa sam skinula jaknu da je spakujem u ruksak i popijem malo vode iz flašice. Nijednog živog bića. Sva ta ogromna gomila je isto tako već napustila goru i sada se kretala po vijugavom putu.
I tu primetih da ogroman granitni zid, izbrazdan pukotinama, sadrži i nekakve detalje koje ranije nisam primetila. Između horizontalnih pukotina bili su još i sitni, ali veoma jasni znaci. Pri osvetljenju koje je bilo čudesno, jer je svetlost išla odozgo i sa strane i mestimično se prelamala na čudan način, te sitne pukotine bile su prilično duboke, vrlo razgovetne i izgledale su kao stara slova. Granit, od promene svetlosti, od tananog svetlosnog podrhtavanja, kao da je menjao svoju fakturu, čas se činio mekanim kao plastelin, čas hrapavim kao tkanina za tapaciranje, čas je svetlucao kao metal.
Malo sam sedela i ponovo krenula da se spuštam. Sa leve strane pružao se ogroman zid, sav isečen linijama i ispisan tajanstvenim znacima. Nekoliko puta sam zastajkivala jer sam želela preciznije da zapamtim taj veličanstven i značajan prizor. Poželela sam čak i da ga nacrtam...
Zatim se zid prekinuo, krenule su stepenice, strmine, već kod podnožja, i sve to nije više bilo tajanstveno već preteće, a ubrzo i privatno, manastirsko. Kao da su se završavali Mojsijevi posedi, a počinjalo vlasništvo manastira. I već su se pojavile na vidiku jednostavne kockice zdanja, neveliki vrt, koji od šestog veka obrađuju monasi, manastirski hotel i toaleti ispred kojih se noću poređaju hiljade onih što trpe, i autobusko stajalište. I nije bilo nikakvih turista, samo beduini sa kamilama koji obavljaju svoj posao...
Hodočasnici su se još vukli po dugačkom putu, a mene je čekala nagrada – manastir još nisu bili zatvorili. U njemu se odvijala služba. Drevne ikone, sasvim originalne i jednostavne visile su u tremu ispred ulaza, a unutra je stajao sanduk sa ručicom svete Jekatarine. Sasušena tamnokestenjasta ručica sa prstenjem videla se pod staklom, i bilo mi je žao te jadne ruke, odsečene od tela i izložene pogledima. Nisam poželela da je celivam, poželela sam da je zakopam u zemlju...
U unutrašnjem dvorištu stajao je plamteći grm – ognjena kupina. Stajao je kao na nekom postolju, i kada sam mu prišla, jedan mali list pao mi je na glavu.
Takva biljka se ne sreće nigde na svetu – napisano je u prospektu. Spremna sam da poverujem. Uvek sam spremna da poverujem, sem u onim slučajevima kada stvarno ne mogu. Kao sa osušenom ručicom. Ne mogu da se klanjam komadiću osušene materije, čak i ako je nekada pripadao svetoj Jekatarini. Nisam baš takav materijalista...
Potom se služba završila, manastirsku crkvu su zatvorili, i tu se odjednom na nagibu planine pokaza glava hodočasničke zmije, ona se polako osipala prema autobuskom stajalištu. Svi su posedali u autobuse. Roza i Alena su se za vreme puta posvađale, i Roza je sela posebno, u drugi deo autobusa.
Vratili smo se u „Paradiz“ na ručak. Ja sam pošla da spavam. Zaspala sam slatko, uz lagano zujanje rashladnog uređaja. Dok sam padala u san, sve vreme sam lovila rep nekoj veoma važnoj misli, koja je zatim bila sasvim uverljivo prisutna u snu. Kad sam se probudila, opet nisam mogla da ulovim tu važnu misao, ali se ona nalazila tu, u blizini, obećavajući da će se svakog časa vratiti. Posedela sam na lođi, pročitala malo Darela i onda otišla na večeru.
Evangelistkinje me nisu presrele i gotovo sam se obradovala. Kada se smrklo, pošla sam da se iskupam. Zbog neprestanog vetra turisti su se kupali u rajskim bazenima. Na moru nije bilo ni žive duše, čak su se i spasioci nekud otisnuli. I ja sam dobro proplivala, daleko od neugodnog treperenja pred očima. I sve vreme me je vukla neka nit: seti se šta je to bilo važno.
Legla sam da spavam, ali je bilo jasno da sam izgorela spuštajući se sa Sinaja. Nije me bolelo, ali mi je koža jednostavno bila zategnuta i pekla me je, ali je čak bilo prijatno, jer je ta opekotina istovremeno bila i lek. Prošao mi je ekcem.
Ponovo sam spavala sa nerazrešenom zagonetkom, koja me je čak i u snu prijatno uzbuđivala. Ujutru sam izišla na lođu i izložila suncu izgorele noge. To je bilo glupo, ali je bio poslednji dan i trebalo je dočekati sledeće sunce. Ležala sam zatvorenih očiju i granitni zid Sinaja stajao mi je pred očima. Otvorila sam oči i ponovo ih zatvorila, a on je sve vreme stajao, dok se nisam dosetila: to su zapravo Zavetne ploče. Kao da mi je spala koprena, i ja sam shvatila, shvatila sam šta je tamo Mojsije radio četrdeset dana – posmatrao je ta stara slova na stenama, posmatrao suznim očima četrdeset dana, sve dotle dok mu se nije otkrio smisao tih tajnih znakova, koje je nacrtala priroda ili Božja ruka, ili kiše, vetrovi ili oštra promena temperature. Potpuno je svejedno čime je Gospodu bilo ugodno da rukuje: sve što postoji na svetu njegov je alat. I Mojsije, i prostodušna Roza sa njenim sumnjivim glasovima. Možda sam čak i ja, neočišćena od greha.
Sve skupa, smatram da sam načinila biblijsko otkriće: Mojsijeve ploče su zapisane na steni, Mojsije ih je dešifrovao. Što se tiče Šarm el Šeika, on je samo pozadina koju su grubo namolovali šarlatani.
U Moskvi je, bez obzira na sredinu aprila, bilo hladno, sivo i mračno. Ali egipatsko sunce je nada mnom dobro poradilo – koža je postala kao nova, i prestala je zimska jeza niz kičmu, koju osećam već dosta godina. Posle jedno dve nedelje pozvala me je preko telefona prijatno neugledna Alena iz Šarm el Šeika, kazala da Roza veoma pati zbog glasova koje neprestano čuje i molila me da joj nađem psihijatra, ali koji je vernik... Neverniku ne bi pošla ni za šta na svetu. Imam jednog takvog poznanika –mlad čovek po imenu Serjoža – i vernik je, i psihijatar, i ne uzima novac. Poslala sam je k njemu.
A kome ću ja da se javim...

DALMATINAC


U tužnom gradu Varšavi, do temelja razrušenom i sagrađenom iznova, postoji jedno mesto – park Lazenki, omiljeno mesto Varšavljana, koje čuva duh starih vremena: dvorac za igračke Pontjatovskog, oranžeriju, ribnjak, staro drveće. Njega i nema tako mnogo, ali je ono poslednji svedok Kraljevstva Poljskog.
Pored izlaza iz parka stajao je prodavac velikih naduvanih igračaka, a usred njih u vazduhu, iznad prodavčeve glave, bio je beli pas sa crnim pegama, na koga sam se odmah ustremila: taj pas mora biti moj. Tačnije, ne moj nego moga unuka. Platila sam i prodavac mi odveza moju životinju. Zamolila sam ga da ispusti iz nje vazduh jer prekosutra letim za Moskvu i pas bi u savijenom obliku zauzeo skromno mesto u mom koferu. Ali, ispostavilo se da je taj pas napunjen gasom helijumom i da se može ispustiti samo jedan jedini put, i posle toga se pretvara u spljeskanu crno-belu krpicu koja ničemu ne služi.
„U redu, poneću ga“ – odlučih i uputih se pod sitnom kišicom na neku zvaničnu priliku. Moj bodri pas bacao se iz moje ruke u nedaleku visinu, i ubačen u taksi, udarao je glavom ili pegavim leđima o krov automobila iznutra. Taksista je stao na mestu gde je počinjala pešačka zona. Pas je prvi iskočio iz taksija i bacio se uvis, ja sam ga pridržavala. U susret mi je išla poznata prevoditeljka, mahnula mi rukom. Pre psu nego meni.
Psa sam ostavila u garderobi zajedno sa jaknom.
– Pripazite ga – zamolila sam garderoberku. Ona je klimnula glavom, smešeći se, i odgovorila nešto na poljskom, već gladeći crno-belu glavu....
Dalje je događaj tekao ovako: običan neveliki koktel, ispresecan zdravicama. Prišla je ona poznanica prevoditeljka koju smo sreli na ulici:
– A gde vam je pas?
Pisac koji je stajao pored mene – ruski pisac, jedan od mojih najomiljenijih – pogledao je u mom pravcu sa zanimanjem i verovatno sa simpatijom:
– Šta, sa psom si ovamo doputovala?
– Ne, kupila sam ga ovde.
– Nije valjda? – izbezumi se on. – A kakvog?
– Dalmatinca – odgovorila sam tačno.
Mislim da nikada nije pokazao takvo interesovanje za mene.
– I šta, ostavila si štene u garderobi?
– Naravno. Šta da ga dovlačim ovamo – u ovu gužvu, dim. A tamo ga garderoberka ogrće da ne ozebe...
Na piščevom licu – sumnja. Možda nije trebalo ostaviti štene kod garderoberke...
Celu noć je visio u vazduhu, ispod plafona hotelske sobe, privezan za kvaku od vrata. Njuška mu nije bila tako pametna kao u živih pasa, ali veoma simpatična.
Ujutru smo zajedno krenuli na aerodrom. Kad je došao taksi on se bacakao na sedištu pa su ga smestili u prtljažnik. U redu za čekiranje primetila sam jednu mračnu spisateljicu – u običnom životu ne sreće se toliko pisaca, ali ovo je bio sajam knjiga, i tu je povišena koncentracija. Spisateljici se moj pas veoma svideo, bilo je očigledno, i ona upita značajno se osmehnuvši:
– Ne plašite se da ćete uniziti čast ruske literature?
– To sam već ranije učinila.
To je bilo tačno, zaista, prethodnog dana sam prolila crnu kafu na beli stolnjak prilikom susreta na državnom nivou.
Ma kako to bilo čudno, moga psa su pustili iz zemlje: plašio me je gas koji je bio u njemu, helijum, da ne eksplodira!
Svi bi se smeškali kad bi ga ugledali – imao je tako sjajan karakter, taj moj pas. U avionu sam ga stavila pod glavu, kao jastučić. Bio je malo tvrđi, ali je ispunio svoj zadatak.
Živahno je skakutao iznad moje glave sve vreme puta i veselio ljude. Najzad sam sa psom sela u metro. Prozori vagona su bili otvoreni i pas se ustremio ka prozom: njegovo helijumsko punjenje ga je gonilo u visinu. Cimnula sam ga za konopčić i pripretila mu prstom.
Bila je nedelja, vedar dan, u vagonu su skoro svi sedeli. Stajala je samo grupa momaka. Pas je privukao njihovu pažnju. Ne pas, već moja mala borba s njim: kako god da ga odvučem od vrha otvorenog prozora on se stalno trudi da kroz njega iskoči: ili glavom napred, ili nogama, iii zadnjicom. Deca su se iskidala od smeha, a ja sam se ponašala kao pravi klovn – sa punom ozbiljnošću.
I svi ljudi su se smeškali i ja sam shvatila kako bi svi voleli da se malo poigraju i kako to ljudi retko sebi dozvoljavaju.
Uopšte, ceo vagon smo zabavljali koliko smo mogli. Ali kad se voz zaustavio na stanici „Soko“, jedna impozantna starica, koja je sedela preko puta mene, ustala je u svoj svojoj veličini i oglasila se rečima:
– Kako vas nije sramota! Odrasla osoba a ponašate se kao dete!
– Izvinite, molim vas! Oprostite mi, Boga radi! Nisam primetila da vam smetam! – ponizno sam se izvinjavala, ali starica se pokazala nesalomljiva: takvu izvinjenjima nećeš pridobiti.
– Meni lično vi ne smetate! Ali smetate mašinovođi da vozi voz!
Mladići su prasnuli u smeh. Starica iziđe. Voz krenu, i moj pas se ponovo ustremi na prozor, prema kretanju vazduha.
– Kako se to ponašaš? Smetaš mašinovođi! Molim te, sedi na mesto –molila sam psa, i on se spuštao i udarao njuškom u moje lice.
A onda sam izišla iz vagona i popela se na ulicu. Osim psa, imala sam još i ruksak i torbu. Dok sam razdvajala njihove isprepletane drške i naramenice, posmatralo me je troje ljudi: starija žena, mlađa žena i dečak od oko šest godina. Bili su krajnje simpatičnih lica kavkaske nacionalnosti. Starija je bila u crnoj haljini i sa crnom povezanom maramom. Mlada mi je prišla i upitala:
– Koliko je pas?
– Ne prodajem ga. Kupila sam ga.
Dečak je gledao u psa sa žudnjom.
– Kupila sam ga jednom malom dečku, mome unuku, i ne mogu da ti ga dam – to je neprijatan trenutak, odbijati dete.
– Gde si ga kupila? – upita žena koja je konstruktivno razmišljala.
– U Varšavi – surovo odgovorih.
– Kako se ide do tamo? Koja stanica metroa? – bila je prava mati i nikakva rastojanja joj se nisu činila suviše velikim...
– Treba leteti avionom.
Otišli su, razočarani. Mati je nešto govorila sinu na nepoznatom jeziku.
Poslednju šalu pas je zbio kada smo ulazili u kuću: ostao je napolju, ali gvozdena vrata nisu presekla konopčiće tako da nije odleteo na slobodu.
Do moga unuka pas je došao tek posle dve nedelje: u znatnoj meri je izgubio svoje letačke osobine, sav se pomalo zbrčkao, šav na njušci je dobio sitne borice. Ali svoju glavnu osobinu nije izgubio do kraja svog života: svakoga je radovao, dok nije ispustio svoj helijumski duh.

O, MANON!


Od detinjstva verujem u gatanja, predskazanja, tajne znake i proročanstva. I baš zato što verujem, sistematski izbegavam svu tu mračnjačku budalaštinu. Sećam se, bilo mi je deset godina, i sa mamom i maminom drugaricom Ninom nalazim se u banji u gradu Truskavici, kuda su mamu poslali da pije vodu radi oporavka jetre, a Ninu da pije vodu iz susednog zdenca, usled neplodnosti. Stojim u lepom malom dvorištu koje smo iznajmile od ljute zapadnjakinje, a koja nas mrzi iz tri razloga: kao uživaoce banje, kao Moskovljanke i kao Jevrejke. Nina, između ostalog, nije bila baš nešto, a ja sam bila tako mala da je baš mogla da bude prema meni milostiva. Stojim u dvorištu, čekam Ninu koja se uvek dugo spremala „na izvor“. I tad ulazi u dvorište – koje je celo ispunila suknjama, kosom, oštrim grlenim glasom – žena sa crvenom maramom i velikim minđušama. Ruke su joj bile zauzete mnoštvom stvari: šal, marama, karte, knjiga. Velika bela knjiga u prljavom omotu. Gatara gleda u mamu prilično ravnodušno, ali kad se pojavila Nina prosto je kidisala na nju:
– Da ti gatam, lepotice, da ti malo pogatam. Sve znam šta je bilo i šta će biti... Šta je ovde, šta ovde – spustila je ruku na glavu, zatim prema srcu, a onda napravila nepristojan pokret, malo rastavila noge – i šta je ovde... I nasmejala se strašnim smehom.
– Ciganka – prošaputala sam mami, očekujući potvrdu. Mada sam već prevazišla uzrast u kojem je poznata stvar da Ciganke kradu decu, ali ipak...
Pretpostavljena Ciganka je čula moj prigušeni šapat i okrenula se:
– Ne, nisam Ciganka, ja sam Srbijanka...
I nastavila ne skidajući nepomični pogled sa Nine:
– Pila, ne pila, šetala, ne šetala, sve će biti onako kako ja kažem, a ne po tvome...
Ciganka-Srbijanka držala je Nininu slabunjavu ruku u svojoj, vrtela je kroz krupno crveno kamenje kao da je odvojena i ne pripada Nininom telu, onda je zamolila za jedan Ninin prsten, mali sa belim kamenčićem, i Nina ga ćuteći skine i stavi joj ga u ruku.
– Devojčicu bih... kćerčicu...
Srbijanka sa dlana jezikom ubaci Ninin prsten u široka usta i otvori knjigu. U njoj nije bilo slova, samo tačkice. Gatara je žurno kretala rukom po stranici, zadržala ruku na nekakvom mestu, sevnula na Ninu ružnim okom i izgovorila:
– Biće, biće, ali bolje da ne bude. Biće, biće, ne zadugo...
Krupnooka Nina je prebledela.
Gatara je zaklopila knjigu, i potpuno izgubila dalje interesovanje. Okrenula se da ode, i preko ramena pogleda u mene i viknu mami:
– A kod ove – dva jagnjeta!
Nina se još malo lečila, godinu, dve, a onda su ona i muž usvojili devojčicu iz dečjeg doma, podizali je sa pažnjom i ljubavlju kao da je njihova, vodili je u muzičku školu, na umetničko klizanje, na časove nemačkog, kao generalsku kći, ali kad je napunila blizu trinaest godina devojčica je ispoljila tako divlju i neobuzdanu prirodu da ni umetničko klizanje nije pomoglo – počela je da ne dolazi kući po čitav dan, pa dva, a onda je pobegla od kuće na mesec dana. Vratila ju je milicija, a kad joj je bilo četrnaest nestala je zauvek, zaboravivši svu materinsku nežnost i slomivši Ninino srce...
Sa jaganjcima je Srbijanka takođe bila u pravu: zaista ih imam dvojicu, i već su poveliki ovnovi. Zabavno je da sam prvo obaveštenje o njihovom dolasku na svet dobila iz knjige, napisane Brajovom azbukom... Da li je Srbijanka znala da gata po knjizi za slepe?
Svaki put kada mi se u blizini pojavi osoba sa kartama, horoskopima ili drugim instrumentima za zagledanje u budućnost, namah sam uzmicala: želela sam da budem slobodna i da ne zavisim od njihovih iskaza, istinitih ili lažnih.
Prošlo je skoro dvadeset godina i ponovo sam dospela u vidno polje gatare, i opet slučajno. Skoknula sam do prijateljice Jermenke da uzmem svoju knjigu, a kod nje postavljen sto, miriše na gorke trave i začine, a sama Seda sija od uzbuđenja:
– Kako je dobro što si došla! Sada će doći Margarita! Kakav je to čovek! Izuzetan! Ona ima zapis da kaže jednu jedinu reč!
Ispostavilo se da Margarita priča život od rođenja do smrti, kao da nema druga posla, uz pomoć jednog malog tanjira. Ja sam odmah zgrabila svoju knjigu i poletela prema vratima, ali je Seda stala da maše rukama i počela da viče na mene. U tom trenutku se začulo zvono i došla je lično ta Margarita, sasvim neprimetnog izgleda, ali u veoma značajnoj bundi neke retke zverke. Ušla je važno, kao rejonski doktor u vreme epidemije gripa, poljubila Sedu, pozdravila mene neuobičajenim mahanjem malih ruku i odmah kazala:
– Sedo! Skidaj stolnjak!
– Margo, pa sve sam pripremila, brat mi je doneo i poseban sir...
– Sklanjaj, sklanjaj, ceo sto očisti! – požurivala je Margarita i Seda svuče stolnjak sa okruglog stola za ručavanje. Margo je izvukla iz torbe veliki krug od hartije na kojem su bila ispisana slova azbuke.
– Daj mi mali tanjirić – naredi Margo, prostirući po stolu svoju azbuku.
Margo je uzela u ruku tanjirić, svojom malom rukom ga pomilovala, prstima prešla preko ruba, pokucala osluškujući, i kazala mi strogo:
– Uzmi olovku i hartiju i zapisuj. Ćuti i ne zapitkuj ako ti nešto nije jasno. Glavno, ne razmišljaj kako ćeš se zahvaliti. Sedo, objasni joj kako treba da se ponaša.
Kod takvog naredbodavnog tona ja popuštam i počinjem da se potčinjavam. Seda mi tutnu u ruku olovku, tri lista hartije i posadi me na stolicu. Posedale smo oko stola. Margo je držala tanjirić na jednom dlanu, a drugim ga gladila po ivici. Zatim je kružnim pokretom izvukla ispod levu ruku i tanjirić kao da se prilepio za desnu, čineći povratno kretanje, sve šire i šire. Onda se tanjirić odvojio od ruke, ali ne sasvim. Vraćajući se po kružnici stola, tanjirić je sve vreme bio u dodiru sa prstima.
Margo je počela nešto da govori, ali ja sam toliko bila opčinjena tanjirićem koji obigrava, da nisam dobro slušala šta govori. Tim pre što je govorila vrlo tiho i sa jakim akcentom, koji se dotle nije čuo.
Seda me je gurkala u lakat da zapisujem. Stanem da osluškujem prilično nepovezan tok reči. Ono što je govorila o mojim roditeljima propustila sam da zapišem, počela sam od ovih reči: od tvojih muškaraca prvi, crveni, otišao je, ali ćeš se s njim oprostiti za dve godine, u proleće. Drugi s bradom, otac tvojih sinova, nije ti za ceo život, samo za deset godina. Otići ćeš, nećeš se ni osvrnuti. Posle dve godine – potpuna promena sudbine. Nova karijera. Neću reći tačno, ali vezano za umetnost. Novi muškarac. Prvo ti neće biti potaman, a posle ti nećeš njemu. Još tri godine i bićeš na dobitku. To će biti u decembru. Ne na lutriji, nego nešto slično takmičenju. Ali ne prva nagrada. Ipak za tebe će to biti veliki dobitak. Veliku karijeru ćeš imati, ali ne državnu. Nećeš postati ministar, ali ćeš biti slavna ličnost. Od devedeset pete – život ti se menja. Dalje je povezan sa gradom Nju Orleansom. Sve će biti novo. Mlad muškarac. Nova porodica. Tuđa, ali simpatična. Prema tebi će se veoma lepo odnositi. Tamo ćeš proživeti do same smrti. U starosti će ti oboleti mozak. Ali, oni se prema tebi veoma lepo vladaju, cela ta porodica...
Sve te budalaštine zapisujem. Kakav sad Nju Orleans? Gde sam ja, a gde Nju Orleans? – ispisala sam više od dve stranice. Onda je Margarita pokrila tanjirić rukom i on se zaustavio.
Seda mi šapnu u uvo:
– Nemoj se zahvaljivati, ne zahvaljuj se. Skini prsten i stavi ga na sto.
Skinula sam sa prsta prsten sa lazuritom, presavila nadvoje listove hartije, gurnula ih u knjigu i otišla, ne probajući jermensku hranu.
Dve godine kasnije, u proleće, umirao je moj prvi muž. Njegovu poslednju noć provela sam uz njega u bolnici. Odlazio je teško dišući. Prinosila sam mu ustima gumenu masku s kiseonikom, on ju je odgurivao, bacakao se i psovao. Prošlo je sedam godina kako sam pobegla od njega, nanoseći strašan udarac njegovom samoljublju. Sada sam ga ispraćala, molila za oproštaj u sebi, u mislima, jer mu sada uopšte nije bilo do mene. Tako je i otišao, ostavivši me bez oproštaja... Margaritinog gatanja, koje se ispunilo sa velikom tačnošću, nisam se tada ni setila. U zaboravljenoj knjizi na polici ležale su ispisane stranice sa njenim predskazanjima.
Potom se završilo i deset godina moga drugog braka, podnela sam zahtev za razvod. Krenula da radim u pozorištu, otvorila se nova karijera, novi životni preokret. Pojavio se muškarac koji mi nije bio potaman. Tad sam se ponešto maglovito prisetila gatanja, čak sam htela da nađem tu knjigu, u kojoj su bili sakriveni listovi, ali mi nije došla pod ruku.
Knjigu sam uzela sa police uoči objavljivanja rezultata nekakve književne nagrade. Listovi, složeni u knjizi, uspeli su da požute. I godina i mesec za koji je naznačen dobitak bili su na pragu. Kako je izgledalo, nisam imala nikakve šanse, ali posle dva dana je bilo objavljeno da sam zauzela drugo mesto.
Sada sam te žute listove posmatrala sa poštovanjem i pažljivo sam ih pročitala. Dalje je usledio Nju Orleans.
Život mi se u to vreme toliko promenio, što nijedna gatara nije mogla ni da zamisli. Promenio se moj lični život, život moje porodice i cele zemlje. Deca su mi živela u Americi, stariji sin je studirao, mlađi je hvatao zjala, pušio i travu, mažući mi oči da je sve u redu. Ja sam dolazila u Ameriku jedanput godišnje, odsedala kod prijateljice Larise, pokušavala da proniknem u život oko sebe, ali mi je teško polazilo za rukom. Sa takve daljine video se bolje vlastiti dom.
Početkom zime devedeset pete godine pozvala je telefonom Larisa iz Njujorka i ja joj saopštim da se spremam za Ameriku krajem aprila.
– Znaš, imam ideju. U maju idem u Nju Orleans na minijaturni šou –tako je ona zvala velike umetničke prodajne izložbe na kojima je mnogo godina učestvovala sa svojim minijaturnim čudesima – hoćeš da pođemo zajedno? Tamo mi je rezervisan hotel, a ako kartu rezervišemo ranije, koštaće dvesta pedeset dolara. Možeš toliko da se ispružiš?
Ćutala sam tako dugo da je Larisa pomislila da se prekinula veza i počela da viče:
– Alo, alo! Je l’ me čuješ?
Čula sam. Ali neću da joj pričam na prekookeanskoj telefonskoj vezi priču o jermenskom letećem tanjiru.
– Dobro, hoću, Larisa. Rezerviši tu kartu...
Gde sam ja? A gde je Nju Orleans?
A možda predskazanje uopšte ništa ne predskazuje, nego predstavlja samo strelicu, kao u igri „kozaci-razbojnici“? Ako ne vidiš strelicu, nećeš pobediti drugu stranu?
Dve nedelje sam provela u Njujorku, mnogo smo lutale po gradu, stariji sin nas je hranio na nekim malim, specijalnim mestima, poznatim samo rođenim stanovnicima grada a ne radoznalim turistima, mlađi nas je vukao na isto tako prave muzičke događaje, jedanput čak i na svoj koncert, i meni je pala na pamet – sasvim preuranjeno! – stara i veoma sumnjiva izreka: tako je sve dobro, da bi se na ovom mestu moglo i umreti...
A onda smo Larisa i ja krenule na aerodrom i za četiri sata sletele u Nju Orleans. Čekao nas je autobus i odveo u hotel. Larisino lice se odmah smračilo kad je ugledala autobus. Bio je užasni krš. Hotel u koji su nas vozili nalazio se sedamnaest kilometara od grada, i sama izložba trebalo je da se održi upravo u tom hotelu. Sedamnaest kilometara se oteglo beskrajno dugo, tužna blatnjava mesta, zabačena pustoš Luizijane, a prljavozelena velika voda Misisipija čas se udaljavala, čas približavala u sivom dimu sitne kiše. Samrtna dosada...
Na putu kojim smo se vozile nije bilo kola ni u jednom ni u drugom pravcu. Sve je izgledalo beznadežno.
– Baš sam te udesila – samo je to izgovorila Larisa.
Tu nisam izdržala, i da bih oraspoložila i obodrila prijateljicu, ispričam joj o jermenskom gatanju. Larisa nije ništa rekla, samo me je pogledala kao da sam malo debilna.
Promena situacije dogodila se na recepciji hotela. Sve učesnice izložbe – uglavnom su sve bile žene – bile su prijavljene i svaka je dobila po ključ. Kada je na red došla Larisa, recepcioner se odjednom uznemirio, počeo da vrti telefone, da s nekim pregovara. Nisam mogla da razumem ni reči jer mi je tamošnji američki izgledao kao još jedan nepoznat jezik, ali je Larisa izgledala kao razjarena zver.
Posle prilično dugih pregovora Larisa me je pogledala i tiho kazala:
– Incredible!
Desilo se zaista nešto neverovatno: naša rezervacija je odnekud i nekud odletela, mesta u hotelu za izlagače više nije bilo, čak ni luksuznih soba koje su hteli da nam ponude, i sada, izvinjavajući se u tri glasa – momak sa pulta i još dva administratora što su priskočila – molili su nas da im oprostimo zbog neugodnosti kojima smo izložene zbog tog nesporazuma, i jedino što nam mogu predložiti je soba u malom hotelu sa istim imenom u Francuskom kvartu, zato što je ovaj hotel, višespratni zeleni falus, koji usamljen štrči iz močvare, samo filijala onog starog hotela sa dvadeset soba, i neudobnosti će biti kompenzovane time što će nam dati najlepšu od tamošnjih soba i, naravno, auto, koji će nas svakodnevno dovoziti iz centra Nju Orleansa na izložbu i nazad.
Larisine kofere smo ostavile u garderobi, pošto je sutradan trebalo da priredi izložbu. Sele smo u kola koja su nam dodelili i za dvadeset minuta bile smo u samom srcu Nju Orleansa, u centru Francuskog kvarta, u starinskom, možda najstarijem hotelu u gradu, sa unutrašnjim dvorištem i mavarskom fontanicom.
– Tu su odsedali vlasnici plantaža sa svojim porodicama kad su dolazili u grad u kupovinu – kaza Larisa, kada smo se smestile u raskošnoj sobi sa starinskim nameštajem.
– Aha, doneseni vetrom plantažeri i plantažerke – složih se, razgledajući smesu engleskih cvetića i francuskih tračica na tapacirungu, tapetama, zavesama i prekrivačima. Krhki stolići bili su prekriveni čipkastim stolnjacima ropske izrade, a u svakoj spavaćoj sobi, koja se graničila sa trpezarijom, stajala je ogromna umivaonica sa lavorom i bokalom. Larisa je otkrila vratanca u nižem delu noćnog stočića i svečano izvukla odatle starinski noćni sud, ovlaš ulupan od vremena.
– Vidi! Ovoga više nema nigde u svetu! Sigurna sam da su sačuvali i konjušnicu za konje svojih stalnih gostiju i šupu za njihove robove. Shvataš li sada kako smo dobro prošle!
Naravno da sam shvatila. Išle smo po Burbon stritu. Jako su se osećale procvetale magnolije, stajski gnoj i marihuana. Nju Orleans se hvalio sam sobom, kao dete novom igračkom: na svakoj raskrsnici, na sva četiri ćoška kovitlali su se maloletni brbljivci, flautisti i gitaristi u pubertetu, prestareli svirači na udaraljkama i izvlačioci zvuka iz bilo čega, vračare svih usmerenja – sa običnim i Tarot kartama, sa pasuljem, obojenom rižom i drugim poljoprivrednim predmetima, sa kamenčićima, sa perjem i pilićima, astrolozi u kalpacima, mađioničari i igrači – kreoli i crnci, Indusi i Indijanci, i medu njima se, to smo znali, zagubila šesnaestogodišnja kćerka naših prijatelja, koja je pobegla iz pristojne jevrejske kuće i nestala u tom vrtlogu. Nije ni prva ni poslednja – Tenesi Vilijams je isto tako nekada pobegao ovamo, u taj vrtlog, i napisao „Tramvaj zvani želja“. Muzika je ispunila sve pore toga grada, grohotala je na raskrsnicama izlivala se iz otvorenih vrata svih ustanova, curila kroz zidove. Još je i mirisalo na kreolsku hranu, jaku i ljutu.
Uzgred, svi kafei, restorani klubovi i barovi bili su dupke puni iako turistička sezona još nije počela, a i veče se tek spuštalo. Vlažna žega po kojoj je poznata Luizijana sa svojim močvarama, krokodilima i irigacionim kanalima, još nije bila nastupila. Čak se nekakav blagi vetrić, kojeg je izazvala muzika ili gostioničarski mirisi, lenjo vukao niz Burbon strit. Mi bismo još i pojele nešto, ali slobodnih mesta nije bilo. Zaustavile smo se ispod natpisa: „Kod nas svira saksofonista Heri Braun“.
Dok mi prelazimo očima po reklami, muzika se utišava. Narod izlazi iz prostorije, mi ulazimo. Kod Herija Brauna – pauza. Sedamo na oslobođena mesta, poručujemo mesno piće s rumom, sedimo i tiho uživamo. Polako ispijamo slatko-zagasiti alkohol, onda naručujemo još i „margaritu“.
– Ovde je ontološka pauza – progovara najzad Larisa, i ja odlično razumem na šta misli.
Aha, stalno.
U tom smislu što na drugim mestima na zemlji ljudi rade, veoma mnogo rade, još i još, sve do same smrti, a ovde je – pauza. Barmen sipa piće, lenjo i dobroćudno ga odlaže. Muzičari sviraju jer su u takvom raspoloženju, a vračevi rasklapaju svoj pribor isključivo iz ljubavi prema tom drevnom zanatu. Možete im dati novac, oni će ga uzeti, ali ovde ne rade za to, oni tako žive – na pauzi.
Muzičari su malo pojeli i popili, ponovo su poželeli da zasviraju i zauzeše svoja mesta: Heri od oko trideset pet godina, ćelavi svetlokoži crnac, pomalo punačak i opušten, zatim basista po izgledu kao da je sa Jamajke, i osmehnuti mršavi gitarista. Onda je izmileo klavirista istočnjačkog izgleda, i stari, sasvim stari perkusionista. On je zamenio jednog drugog i svi su se obradovali zato što je on bio neko slavan i uopšte nije trebalo da svira danas, ali je bio u prolazu i poželeo je malo da lupa... I oni krenu.
Jadni, jadni beli ljudi – nedopečeni, nedovršeni. Pravi politički korektni Amerikanci – beli, anglosaksonci i protestanti – govorili su mi da to ne treba izgovarati: nikada ne treba hvaliti crne za njihovu muziku, zato što ih to vređa. Iz razloga što oni nisu gori od belih i u svim ostalim stvarima, i to je uvredljivo, hiljadu puta uvredljivo, kada se sve vrti upravo i samo oko njihove muzike. Ne znam šta je u tome loše. Oni su zasvirali, i zapevali, i zaigrali – prava radost i ushićenje! Tako su vatreno svirali da su naše bele lenje duše poskakivale i uzdizale se, uzletale i poigravale se i sam Gospod Bog se radovao i možda je isto tako poskakivao na nebesima. I tako je bilo dobro, da su iz naših zabrinutih glava sasvim izletele sve teške misli nakupljene od decenijama čitanja mudrih knjiga, svi problemi su odleteli u prah i pepeo, sve iznutra pevalo je zajedno sa Herijem Braunom i njegovim divnim momcima.
Onda je Heri izvadio pisak iz usta i viknuo:
– Igrajte!
Ali, nije baš dotle došlo da poskočimo i idemo da tresemo naše prilično ostarele kosti. I u tom trenutku, od vrata, preko prazne piste za igru posred sale, ide crnačkim hodom u koji je ples utisnut od rođenja, krupan crni momak. Ide i kao da već pleše. I prilazi meni i zove me na igru.
Larisa i ja dugo ne shvatamo šta on zapravo hoće. Da igra – najzad shvatimo, i Larisa miče usnama:
– Mislim da tebe zove na igru.
– Ne govorim engleski – uplašeno izgovaram.
– A francuski? – smeška se mladić.
– Ne, ne, francuski tek ne govorim – gotovo sam se skamenila.
– Na kraju krajeva, ja vas zovem da igrate, ne da razgovarate – smeje se mladić i ja krećem.
Mi smo prvi, jedini smo na plesnoj pisti, svi u nas gledaju. Primećujem dve tetke od Larisinih šou kompanjona. Uzbuđene su ne manje od mene. Zanjihala sam se u mestu, isprobala svoje noge, protresla ruke, zbacila sa tela ono suvišno i krenulo je...
U mladosti sam volela da igram, počev od bugi-vugija do rokenrola. Tada se u tim igrama ugrađivala sva strast prema slobodi i sav protest prema sovjetskoj truleži, i očajanje, i bes i pomama. I moje telo se svega setilo, kao da se probudilo. Crni momak je bio nenadmašan igrač, bacao me je i lovio, a ja nisam grešila, celim telom sam se kretala kuda treba. Nisam igrala čitavih dvadeset godina. Čini mi se da tako dobro nikada nisam igrala, čak ni u mladosti. Potom su izmileli još neki parovi, ali je izgledalo kao da nikoga unaokolo nije bilo, svi su se razmakli i nisu nam smetali, bili su prisutni negde na kraju piste. Onda je počela druga muzika, nešto nalik na tango, ali „slow, very slow“ i mi smo već plivali po drugoj reci i čak razgovarali. Pitao me je gde živim. Odgovorila sam mu – u Moskvi. Igrao je kao bog, s njim bih igrala stalno, u laganom zagrljaju, punom i potpunom. Pitao me je hoću li ostati u Nju Orleansu.
– Ne znam hoću li ostati u Nju Orleansu, ali hoću da plešem s tobom.
– Pa mi plešemo – zasmejao se.
Bio je tako lep i tako mlad. Tu je muzika prestala i on me odvede do mog stola. Seo je na slobodnu stolicu.
– Predlažem vašoj prijateljici da ostane u Nju Orleansu, a ona se koleba.
Larisine oči, koje su ionako krupne, postala su kao dva uskršnja jaja Faberže, plave boje.
Za to vreme ja sam se već malo pribrala.
– Ne. Ne mogu. Živim u Moskvi – kazala sam sa žaljenjem.
– Hoćete da ja pođem s vama u Moskvu? – upita on.
Larisine oči nisu više mogle da se povećaju, razrogačile su se do krajnjih granica.
– U Moskvi imam muža – priznadoh najzad.
– Šteta – izgovori mladić. – Ti mi se dopadaš. A možda ipak ostaneš u Nju Orleansu?
– Ne – uzdahnuh ja, i mi se rastadosmo zauvek.
Larisa je obećala da će mi izdati potvrdu da je moj život mogao da se promeni, da mi je predloženo na njene oči, i da sam propustila svoju šansu. Objasnila mi je isto tako da je taj događaj sasvim neuobičajen, jer je Nju Orleans rasistički grad, to nije Njujork, nije Kalifornija gde crni muškarac može lako pozvati na igru nepoznatu belu ženu. Ovde je to sasvim neprihvatljivo. Još je priznala da je uvek smatrala da ja, dok pričam svoje priče, pomalo dodajem, zaokružujem siže i saopštavam svršenu stvar koja u stvarnosti ne postoji. A sada veruje da ne izmišljam.
Sutradan, kad se otvorila Larisina izložba, prišle su joj dve koleginice i jedna je tiho upitala: je li istina da je vašoj prijateljici onaj crni mladić od juče predložio da ostane?
„Istina je“ – ponosno je odgovorila Larisa.
To je bio dan moje ženske slave.
Zaboravila sam da kažem: knjižica u kojoj su se na nekoliko godina zagubila moja jermenska predskazanja zvala se „Manon Lesko“. Pozdravljam te, draga Larisa!

ZAJEDNIČKI VAGON


Spremali smo se na brzinu, ali nismo rušili tradiciju: votka, soljena haringa, hleb. Najzad, što nije nevažno, u selu, kuda smo putovali, odavno nema nijedne prodavnice. Ako ćemo otvoreno, poneli smo namirnica pun ruksag.
Datum je bio trideseti decembar. Poslednji dan. Karte na Savelovskoj železničkoj stanici smo kupili, mada je red bio poveliki. Ubrzo se pokazalo da su karte prodali svima koji su želeli, a bilo ih je duplo više nego sedišta. Na peronu se javila nekakva nostalgija – ličilo je na rat, na evakuaciju zbog mogućeg bombardovanja, ili na snimanje filma iz tog vremena. Kod mojih saputnika probudila se izgubljena dovitljivost iz doba ratnih dejstava, i prilično vešto smo se ugurali u prepun vagon. I, krenuli na sever...
Vagon je bez kupea. Narod se polako razmešta. Budale se sabijaju na klupama, pametni se raširili na gornjim policama. A mi stojimo u prolazu. Zasad je tesno i hladno, ali će uskoro biti vruće i zagušljivo, no dotle će se i pametni i budale izjednačiti u jednom – svi će biti pijani. Proces je, zapravo, krenuo odmah, kako se voz pokrenuo. Svi su nešto izvadili. Ne pitajte šta. Upravo, flaše. Svi osim nas. Ne zato što ih nismo imali. Već stoga što je počeo takav narodni teatar, da se pogled nije mogao odvojiti od prizora tog nepatvorenog života u dekoracijama ruske železnice...
Prva pojava bila je Sprovodnica. Kao Rubensov model sa licem podnapite matrjoške. Snažna, čvrsta. Nije se još sasvim raspustila od pijanstva, samo je malo omlitavila. Glas zapovednički, veseo, bezobrazluke ne dopušta, ali ako treba sama će ih izvaliti da će i milicioner pocrveneti. Shvata da je prodato duplo više karata nego što ima mesta, ali potpuno vlada situacijom: nekog desno, nekog levo, ženu s detetom je smestila, vojnike na dopustu je podigla – sačekajte, deco, i vas ću negde smestiti... Ali vojnicima se žuri, treba da putuju samo osam sati, a za to vreme treba se malo okrepiti, pa odspavati, pa se opet malo okrepiti. Oni su u sigurnim rukama, na dopust ih sprovodi vojnička mati, medvedica. Njen je Koljka, i tu su još dva zemljaka Vovka i Serjoga...
U susednom delu – solidna porodica od pet članova: mati i otac srednjih godina, njihov sin sa ženom, i nemačka ovčarka. Njoj je najgore. Zabila se pod klupu i preživljava nervni slom. Svi je žale, miluju, posebno postarija gazdarica: „Lepotice moja, ne plaši se, glupačo, ne damo mi tebe“. A pas se sav trese. Tatica i sin su se već okrepili. Tatici su se već oznojile noge, izuo je cipele, neka se odmore... Kobasica, kokoška... Hoćete li?
Dobar je naš narod – dobrodušan i darežljiv...
Pored nas, u prolazu, pored samog nužnika, ljubavni par. Nisu glupa mladež. Odrasli, bračni par, preko trideset godina. Iz njih zaplamti ljubav, posebno iz nje: „Slavik, koje želiš? Hoćeš slovensko, hoćeš Hajneken? Ili hoćeš malo vode?“
Ona ima osam identičnih plastičnih kutija, pretražuje ih, protresa, zvecka, kucka... A muž zavrće nosom: ovo neće, ono neće... Neshvatljivo je kako tako brzo zna šta neće...
Evo i vojnici došli sa platforme, priseli na klupu, malo su se i sporečkali, i posvađali, i majku jedno drugom spominjali, i pomirili se. Takav je naš narod – duševan, saosećajan...
I nas troje – moj muž, Dima i ja, i mi smo takođe – narod. Odeveni smo kao i svi: kape, valjenke, kratke bunde. I hrana je kao kod svih: hleb, kobasica, topljeni sir, čaj u termosu... Upravo čaj i pijemo.
– Šta je s vama, ko neplodna zemlja... – žale nas, nude nas.
Susedica sa plastičnim kutijama je, ispostavilo se, prodavačica iz bakalnice. Sve nam je ispričala: ranije je bila šef, a sada, nema smisla, moraju kod rođaka, imaju dvoje dečice, ostala su sa bakom. Stambeni problem.
A Slavik je sav važan, kao kineski mandarin, ni sa čim nije zadovoljan: prvo mu je bilo hladno, zatim mu je postalo vrućina, pivo mu je gorko, votka slaba, a glavno, voz tako sporo ide, ne može se izdržati... A prodavačica se stalno trudi da mu ugodi: i ovo i ono, i kud on okom, ona skokom. A on, što pijaniji sve stroži...
Vagon je, iako se malo rastresao, i dalje dupke pun. Mi smo nekako posedali. S vremena na vreme kroz prolaz se probija pijani muškarac s harmonikom o jednom ramenu:
– Jeste li videli moj ruksag?
Pri svakom sledećem prolasku bio je sve pijaniji, harmonika je visila sve niže prema podu, a ruksaga i dalje nije bilo... Ljudi su, istina, govorili da mu je još na stanici njegova žena, dok ga je pratila, vezala ruksag za pojas kaputa. Ali, nema ni kaputa...
Ponegde se još neko s nekim bratimi, a ponegde su se već dohvatili za prsa. Vojnička mati de povremeno: „Vova, Serjoga, šta vam je? Što mašete tim pesnicama? Je l’ treba materi u modricama da dođete?“
Umiruje budale... Zašto se od tako dobrih žena rađaju takva nerazumna štenad?
A u porodičnom delu horsko pevanje: „Oj, rjabina rjabinuška...“
Nemačka ovčarka obesila uši, sva se zgrbila... Uvaženi sin vodi taticu u toalet. Samo je zaboravio da mu nadene cipele. Sinu govore: obuj taticu, u klozetu je odavno voda do kolena...
Sinčić taticu smešta na sedište, dodaje mu cipele. Dok su bili odsutni, svekrva, pošto je završila žalostivu pesmu, saopštava snaji kakva je ona. Snajka ovoj isto tako svašta govori. Razleže se snažan vrisak. Pseći nervi ne izdržavaju, ovčarka se podiže. Dramatična napetost narasta. Mladi čovek je dovukao tatu iz klozeta. Uvređena mlada žena zahteva od muža trenutnu raspravu sa svekrvom. Pseće cvilenje prelazi u zavijanje. Mamica je nežna sa psom kao dobra vila. Samo što ga ne ljubi: „Ah ti moja jadnice, kako si se samo uznemirila!“ I odmah zaurla prodornim glasom:
– Sedi!
Ispod psa počinje nešto sumnjivo da curi. Mladi par vuče psa u toalet. Pas se opire. U njegovim očima je očajanje i izbezumljenje – ljudi sa takvim očima završavaju samoubistvom.
Svi su prepuni zanimanja jedno za drugo, ali se blagonaklonost smesta preobraća u agresiju. Neko se kikoće, neko rida. Udarajući iz sve duše harmonikom o podupirače polica, čovek luta iz vagona u vagon i traži svoj ruksag. Slavik se naljutio, vrlo ozbiljno:
– Kakav je ovo voz? Neću da putujem takvim! Zaustavite ga! Pustite da me dočekaju! Gde je moja kosmička veza?
A žena ga teši: šta ti je, kaže, Slavik, pa svoj telefon si ostavio na stolu... I nama ponosno pojašnjava: on mi je telefonista, u specijalnoj službi radi.
Mi prosto razrogačili oči: ma kakav je on telefonista, on je telegrafista! Besmrtni Čehovljev telegrafista, koji je preterao u poslu. Treba mu kosmička veza! Ptica-trojka! I hoće da zaustavi voz! I helikopter da mu pošalju!
Ruski teatar apsurda. Prevalila ponoć. Već je trideset prvi decembar.
Voz – pijan kao čep. Sprovodnica, vojnici, oni što spavaju i oni što bde – svi izdišu sveže alkoholne pare. Približava se praznik. Još niko nije bljuvao i nisu ni sve njuške razbijene, ali ima još vremena.
Pomalo osećamo svoju podmuklost: nismo se napili, nismo se slili sa narodom, posmatramo treznim očima sa strane, kao da smo posmatrači OUN. Ali, između ostalog, osim nas troje, još jedan par treznih očiju posmatra prizor. Na prvi pogled zrači veoma lep čovek, mornarska prugasta majica ispod košulje, lice neovdašnje, možda severnokavkasko: brada poput lopate, sa jamicom filmskog glumca, nos oštar, bez slovenske mekote. Možda je Čečen? A oči radoznale, gledaju pravo...
Izašli smo u Kašinu. I „Čečen“ sa nama. Mrkli mrak, a mraz blizu minus trideset. Na stanici je toplo i narod se tu sabio. Odatle, sa staničnog trga, uskoro će krenuti autobusi u pravcu sela. Ljudi cupkaju s noge na nogu. Čekaju. Mi treba da čekamo dva sata.
Okrenuli smo klupu prema toplom radijatoru, razvezali ruksag i najzad dohvatili flašu. I pozvali „Čečena“. Bez ustezanja je prišao. Predstavio se:
– Zovem se – kaže – Ivan Jakovljevič. Ja sam, zapravo, holandski Nemac.
Umalo se nisam zagrcnula. To je bilo moje spisateljsko istraživanje. Na lovca je naletela zver. I to još kakva: hoćeš roman u nastavcima, hoćeš tv seriju. On ispi čašicu i poče priču:
– Naša porodica se doselila iz Holandije u vreme carice Ane Joanovne, u rudnike... Moji preci su bili menoniti.\'7b4\'7d Znate li za njih?
Znali smo. Ivan Jakovljevič je bio dirnut: prvi put u životu je sreo ljude koji su znali za menonite...
Nemački jezik je skoro zaboravio. Mati mu je još govorila, a on ga već gotovo ni ne govori. Ali razume. Iz Altaja porodica se preselila u Srednju Aziju. Posle vojske se oženio Ruskinjom. Pre svih je shvatio da iz Srednje Azije treba bežati. Prebacio se u Rusiju. Kupio kuću. Osnovao porodicu. Žena mu je medicinska sestra. Imaju troje dece. U Moskvi radi kao vozač autobusa. Ovde u Tverskoj oblasti nema posla. Nadimak mu je Čečen.
Govori dobro. Jezik živ, pravilan, nikakvih besmislenih psovki, kojima obično nakite govor oni što su služili vojsku ili bili u logorima. Sva njegova braća otputovala su u Nemačku. On neće da ide. Ovde mu je domovina.
Slušamo pažljivo. On govori vešto, s detaljnim opisima. Ne postavlja nijedno pitanje. Zatim gleda na sat. Vreme je. Hvala, kaže, za prijatno društvo. Sa inteligentnim ljudima veoma retko dolazi u kontakt. I odlazi. Kakvih samo ima ljudi u baćuške cara, kako je govorio Ljeskov...
Naš autobus je toliko promrzao, da je sav zvečao. Noći nikad kraja, mraz sve jače steže. Putovali smo više od sata i stigli u selo. U retkim izbama gore vatre, psi kevću. A do našeg sela treba ići još šest kilometara šumom. Može se i putem, ali tada je još dva kilometra više. I pođosmo kroz noćnu šumu. Put je gotovo prešao u stazicu, a onda se i stazica izgubila pod snegom, i mi krenusmo po ledini, upadajući u sneg do kolena. I išli smo dugo, vrlo dugo. Napravili smo predah, popili vruć čaj, čak smo zapalili i vatru. Šuma je krckala od grana pod snegom, probadalo nas je od mraza, činilo se da se nikada odatle nećemo izvući. A onda je počelo da sviće. Postali su primetni tragovi: divljeg vepra, lisičji, zečji. I naravno, pseći. Usred drvenog mraznog treska ćurliknula je nekakva ptica. Koračala sam kao u snu, činilo mi se da se vučem van vremena, prostora, na onom svetu... Ali tu je šuma namah prestala. Stigli smo na ivicu šume i izbili na čistinu. Već je bilo sasvim svetlo. Iza nas su, nalik na zeleni zid, stajali ogromni borovi. Zaustavili smo se i posmatrali selo koje nam se otkrilo na vidiku – nijedan mlaz dima nije izlazio iz dimnjakâ.
I baš na tom mestu se dogodilo. Kao prasak. Sve je odjednom planulo, iza naših leđa rasplamsali su se borovi poput žutog plamena sveće. Bio je to izlazak sunca. Sve je obasjala praznična svetlost, sve je zaiskrilo i nastala je takva lepota, kakva biva samo u detinjstvu ili u snu. I kao dopuna svemu, začu se nekakav frk, i pravo ispod mojih nogu iskoči i izlete velika siva ptica-tetrebica.
Nije mnogo ostalo za priču. Dimina kuća je toliko bila promrzla da su čak i miševi iz nje pobegli. A što se ljudi tiče, lokalne starice provode zimu kod rodbine, u gradu. Poslednja usamljena starica-zimovnica umrla je pre osam godina.
Na našu radost u selu se našao vlasnik dače. Ostao je od jeseni, spasavajući se od gradske ispraznosti i voljene žene. Sviđa mu se da živi u pustom selu, sa mačkom i psom. Ponekad na skijama odjuri u susedno selo u radnju po hleb i mleko. Alkohol je u kanistru. Zalihe hrane. Penzioner je. Čita, crta, bavi se duborezom. Ispija u samoći. Filozofira kad nije sam. Divan i sasvim poseban čovek. Obradovao se kada smo mu banuli u kuću. Upravo je raspaljivao peć.
Uveče smo postavili sto u njegovoj izbi. Diminu brvnaru je trebalo dva dana grejati da bi se zagrejala.
Srećna Nova godina!
Za stolove su sigurno sada seli i vojnici na dopustu, i telegrafista sa prodavačicom, i vesela porodica sa nervno obolelim psom, i holandski Nemac sa nadimkom Čečen, i sprovodnica, Rubensov model sa licem prestarele matrjoške.
To je moj narod. Takav kakav je...

NA KRAJU





Evo, sede sva trojica i besede. Hrist, Buda i Georgije Mihajlovič Ginzburg.
A o čemu zapravo oni govore? Samo sede i smeškaju se.



Prilazi im otac Andrej, predivan, ne primaju ga.
Kažu: pravoslavne ne primamo, ni katolike ne primamo, ni muslimane, tim pre ni judeje.
Samo vanpartijce.



A koga će primiti? Maloumnu devojčicu Tanju Knjazevu, daunovca Sašu Kozlova i blaženu Natašu Gorbanjevsku – njoj pravoslavlje opraštaju.
Od pametnih – nikoga. Ja stojim podalje.



Da! A za patnju isto tako nikoga neće primiti. Ni mene takođe, velika stvar.



I za brižnost neće primiti!



Obično se govori: „Gospode, pomiluj! Gospode, pomozi! Gospode, oprosti!“, i od upotrebe se gotovo izgubio stid – ipak oprosti mravlje napore da sve pretvore u korist.



Sve su dozvolili: da se odmah pojede tri kilograma zelenih jabuka, da se ispiju dve flaše votke i da se legne s magaricom ili njenim ocem.
Samo se nisu setili belog slona. A on je tu.



Strašna misao: niko te neće kazniti, i tim pre ni nagraditi.
Savršeno si slobodan, sam si sebi sudija! Kakav užas!



Hteli bi da sve bude po zakonu, kao na nemačkoj železničkoj stanici: na pištaljku, i na vreme. A ti da budeš – dispečer. Ja ću ići peške.



A tako je bilo udobno za sve tvrditi: „Sveta volja Tvoja!“
A odjednom je – moja?
Zar ne treba ukinuti zamenice?



Bog je imao jednog dobrog sina Isusa.
Kako svrbi na tom mestu...



A za Svetu Trojicu – sve je normalno!
A kako je ustrojena elektrika – ne znaju.
A kako je ustrojen Bog – tri prsta..



Kažu da postoje Tri Lika. Kod Rubljova to je vrlo ubedljivo.
Ali sve ostalo su same spekulacije.
Otkuda oni to mogu znati? Pogledaj im njuške.



A ponekad ideš metroom, pogledaš oko sebe i zaplačeš: sve sama anđeoska lica. Doduše, retko.



Jedan prijatelj, Sjoma iz Betezde, otkrio je da DNK uopšte nije zapis naslednih genetskih osobina, već lični ključ za izlaz u kosmički kompjuter. Ništa naročito?



Peća i ja uopšte ne verujemo u čuda.
To jest, mi smo ih otkrili.
Peća je čak video kako je jedan jogista materijalizovao iz vazduha nekakvu nit sličnu zlatnom lančiću.
Pa šta?



Svaka žena kojoj su otvrdle grudi i otežao stomak oseća da se dogodilo čudo.
Samo ne Mirijam.



Došla sam na ispovest.
– Oče – kažem – odavno ne činim loše stvari svesno, ali često loše mislim o ljudima, i ljutim se.
– Da, da, ja vas tako dobro razumem – govori on.
– Oče, oko mene su sve sami idioti, često ih žalim, ali se prema njima odnosim sa visine, ponekad i s prezrenjem – kažem.
– Da, da, naravno, ja vas tako dobro razumem.
– Oče, odavno u ruke ne uzimam molitvenik, barem otkako sam otkrila da se molim uvek kad mi glava nije zauzeta nekakvim glupostima.
– Da, da, dobro vas razumem, molitvenik je teško uzeti u ruke... i meni je poznato to stanje.
– Oče – kažem – strašno tugujem za mojim starima. Nemam više nikoga od starijih – kažem.
– Da, da! Kako vas razumem! Niko vam nije ostao od starijih!
– Oče, ne zanimaju me više nikakvi duhovni problemi, samo i isključivo ponašanje.
– Pa to je ono najvažnije! – uskliknu otac.
Poljubila sam krst i njegovu ruku, a on mene u teme. I to je bilo sve.



Evo, gubim ruke, noge, glavu, godinu mesec i dan rođenja, i datum smrti, takođe i pol, adresu i email, evo, gubim ime i prezime, i biće dobro.

\'7b1\'7d Lik iz istoimene ruske narodne bajke.
\'7b2\'7d OBHSS – Odeljenje za borbu protiv pronevere socijalističke svojine (Prim. prev.)
\'7b3\'7d Petuški (petlići, rus), gradić u Ruskoj provinciji. Aluzija na roman Venedikta Jerofejeva Moskva-Petuški. (prim.prev.)
\'7b4\'7d Menoniti – hrišćansko-protestantska sekta koju je u XVI v. osnovao u Holandiji Menon Simons. Ne priznaje silu i odbacuje vojnu službu i zakletvu... (Prim. prev.)