Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

First topic message reminder :



Nagrade za najbolju satiričnu knjigu:

„Radoje Domanović“ 2014.
„Tipar“ 2015.


Uputstvo za upotrebu

Sadržaj: ova knjiga sadrži stotinu satiričnih i duhovitih pisama koja Ljubenovićev izmišljeni stranac piše svojima negde u inostranstvu, opisujući današnju Srbiju.

Dejstvo: knjiga je namenjena obolelima od mitomanije, egomanije, povišenog nacionalizma, galopirajućeg globalizma i ostalih teških zaraznih bolesti.

Način upotrebe: knjigu čitati dva puta dnevno, posle ručka i pre spavanja, do poboljšanja opšteg stanja. Po potrebi, ponoviti postupak.

Neminovni efekti: ova knjiga kod većine čitalaca izaziva maksilofacijalni grč, u narodu poznat kao osmeh.

Način čuvanja: čuvati na sobnoj temperaturi ili morskoj plaži, van domašaja osoba bez smisla za humor.

Rok trajanja: dok je Srba i Srbije.

Bojan Ljubenović
Z.P. Srbija

PENZIONERI


Dragi moji,


Oduvek sam mislio da su mladi i zdravi ljudi, u punoj stvaralačkoj snazi, temelj svakog društva, osnova na kojoj počivaju njene sadašnjost i budućnost. Tek kada sam došao u Srbiju, shvatio sam da to ne mora nužno biti tako i da je ovde upravo suprotno. Mladi, vredni, a naročito obrazovani ljudi u ovoj zemlji nisu na naročitoj ceni, štaviše slobodno vam mogu reći da ih ovde niko ne ceni ni koliko crvljivu šljivu.
Naime, temelj na kome počiva današnje srpsko društvo, a bogami i država jesu – penzioneri!
Priznajem da me je u početku ta činjenica malo zbunjivala, ali sam vrlo brzo shvatio da u njoj ima logike i potpuno razumeo zašto su penzioneri odneli prevagu nad radnicima i mladom inteligencijom.
Biti danas penzioner u Srbiji znači biti stub porodice, pouzdan član kućnog saveta, drag rođak, poželjan mladoženja, jednom rečju – svoj čovek! Takav podanik mio je svakoj državi, pa i Srbiji koja je učinila sve što je u njenoj moći da svom umirovljeniku ugodi i podiđe. „Penzioneru dobro čini i od njega se dobrom nadaj“, moto je kojim se država ovdašnja rukovodi, pa su tako pripadnici penzionerskog reda zaštićeni kao kineske pande.
U Srbiji sve može da zafali i zakasni, ali ne i penzija. Ubogom radniku država očas posla smanji platu ili je posve ukine, studenta preko noći baci u čeljusti samofinansiranja, siroti roditelj dok trepne ostane bez dečjeg dodatka, ali da takne u svetinju penzionerskog čeka to nijedna srpska vlada ne sme ni da pomisli. U državnoj kasi, ma koliko prazna bila, uvek se ima naći novca za penzionersku povišicu, a za potrebe ovog staleža moraju se obezbediti i besplatan gradski prevoz, ogrev uz popust, šahovska garnitura u najbližem parku i sve drugo što potrebuje. Kulturu udvaranja penzionerima prihvatili su i trgovci i zanatlije svih boja, pa im tako jedni nude svoju robu na obročno plaćanje, a drugi ih šišaju i onduliraju uz debeo popust.
Ali na svu tu društvenu brigu srpski penzioner ume i te kako da uzvrati! Svestan da sudbina državnog aparata, sa sve javnim preduzećima, zavisi od njega, on revnosno plaća poreze, prireze, račune za komunalije, savesno izlazi na sve vrste izbora i referenduma i redovno vraća bankarske i ostale dugove. Uz to, nema penzionera koji ne izdržava bar jednog nesrećnika kojem je firma otišla u stečaj, a poneki čak i dve generacije svojih potomaka lezilebovića. Odnedavno srpski penzioneri imaju i svoju političku stranku, koja je od prvog dana državotvorno stala uz vlast, što čitavom staležu još više daje na značaju.
Nasuprot njima, radnici i studenti pokazali su se kao teški zgubidani i nezahvalnici, od kojih država ima samo štete, zbog čega se već neko vreme nosi mišlju da ih kao nerentabilne potpuno ukine. Ne prođe dan a da radnici neku srpsku fabriku ne dovedu do ruba propasti, posle čega udare u kuknjavu, štrajkove i samoubistva, traže da im se uplate plate i staž, jednom rečju uznemiravaju i državu i sav pošten svet. Ništa bolji nisu ni studenti čijih je protesta svakom normalnom čoveku već preko glave.
Kao što vidite, studenti i radnici za državu predstavljaju čist teret i tehnološki višak, pa je Srbija vrlo blizu odluke da se ovih relikata prošlosti kurtališe tako što će ih delom rasformirati, a delom prevesti u časni penzionerski red. A najbolje od svega jeste to što se ni studenti ni radnici takvoj ideji ne protive, štaviše jedva čekaju dan kada više neće morati da falsifikuju krštenice, podmićuju lekare i padaju sa skela ne bi li se preko reda dokopali mirovine.
Srbija će tako postati penzionerski raj, zemlja u kojoj će svi građani imati redovna primanja, gde će svi plaćati TV pretplatu i niko nikada više neće silom tražiti da mu se overi zdravstvena knjižica.

SINDIKATI


Dragi moji,


Nekoliko dana nakon što sam se u Srbiji zaposlio kolege su me posavetovale da bi trebalo da postanem član sindikata. Odmah sam se složio i rekao da ću to učiniti prvom prilikom.
– Znaš li u koji ćeš se sindikat učlaniti? – pitali su me.
– Zar ih u našem preduzeću ima više?
– Za sada ih ima osam, a koliko čujemo sprema se osnivanje bar još dva.
– Osam?! – bio sam šokiran. – U ovako maloj firmi ima osam sindikata? Nije li to previše?
Samo su odmahnuli rukom.
– Nije to ništa – rekli su. – U Srbiji ima preduzeća u kojima ima više sindikata nego zaposlenih!
– Veoma čudno – rekoh. – Pitam se samo kako ću znati za koji da se opredelim.
– To već zavisi od tvojih interesovanja.
– Kako to mislite?
– Lepo, na primer, voliš li da putuješ?
– Volim, ali kakve to veze ima sa sindikatom?
– Ima, jer ovde postoji sindikat koji se isključivo bavi organizovanjem putovanja za zaposlene. Venecija ili Prag za Osmi mart, Rim ili Beč za Prvi maj, šoping ture u Segedin, poseta saboru trubača u Guči, rekreativni odmor u Sokobanji. Sve brzo, pouzdano i na rate!
– Ali ja nisam mislio na takvu vrstu sindikata…
– Ti si onda neki sportski tip?
– Jesam, ali…
– Onda imamo pravi sindikat za tebe! Već godinama bez greške organizuje sportske igre širom zemlje i u inostranstvu. Budva, Čanj, Grčka… takmičenja samo pršte!
– A u čemu se takmiče?
– Muškarci uglavnom u ispijanju piva, a žene u menjanju večernjih toaleta! Ima, doduše, i nekih koji na sportske igre idu radi sporta, ali to su budale. Sem njih, na igrama je sve drugo krajnje zanimljivo, koliko je samo brakova začeto, a koliko ih je tamo razvedeno, ni broja se ne zna!
– Nije da ne volim druženje, ali sam ipak mislio na nešto drugačiji sindikat…
– Ti si od onih što vole lepo da se obuku, zar ne?
– Jesam, ali…
– Pa što ne kažeš odmah, majku mu! Imamo i takav sindikat! Kožne jakne iz Turske, italijanske cipele, original parfemi iz Mađarske, sve na šest rata i to preko platnog spiska, ej!
– Vi mene ne razumete…
– Razumemo! Vidimo da si neki domaćinski tip. Ne brini, imamo sindikat i za takve. Ugalj, drva, svinjske polutke, zimnica, krompir… Isporuka na kućnu adresu, tačno kad treba!
– Ali meni to ne treba! Ja hoću u ozbiljan sindikat!
– Onda biraj, hoćeš u sindikat aktuelnog ili bivšeg direktora.
– Kako to mislite direktorov sindikat?
– Prosto, svaki direktor u Srbiji koji drži do sebe ima svoj sindikat. Isto tako, u svakoj firmi postoji i protivnički sindikat, koji kontroliše neki bivši direktor što bi da se preko njega vrati na funkciju!
Bio sam na ivici nerava.
– Postoji li ovde neki sindikat koji je osnovan samo radi zaštite radničkih prava?
– Imamo jedan koji je odličan kada treba organizovati štrajk glađu. Sindikalni lideri sve lepo organizuju, na radnicima je samo da gladuju!
– Dobro – rekoh što sam mirnije mogao – koji je ovde reprezentativni sindikat?
Zgledali su se zbunjeno.
– Svi. Od prvog do poslednjeg odlično reprezentuju položaj radnika u Srbiji.

SRBI I ISTINA


Dragi moji,


Boravak u stranoj državi sa sobom često nosi određene rizike, negde se morate čuvati kriminala, negde tropskih bolesti, ponegde divljih zveri, a u Srbiji se stranac mora čuvati – istine! Posle više od godinu dana boravka u ovoj zemlji svakom putniku namerniku toplo savetujem da, kad krene u Srbiju, istinu ostavi kod kuće ili, ako mu je do nje baš mnogo stalo, da ovamo uopšte i ne dolazi.
Naime, Srbi ništa ne mrze tako kao što mrze istinu! Smatraju je pretencioznom, nepotrebnom, čak i opasnom. Zato je izbegavaju i zaobilaze kad god mogu. Naročito ne vole da čuju istinu o sebi, a posebno ih nervira kad im istinu saopštava stranac. Od stranca se ovde očekuje da pohvali srpsku gostoljubivost, kuhinju, noćni provod i žensku lepotu, i to je sve. U suprotnom, hoće da biju.
Moji ovdašnji prijatelji objasnili su mi da Srbi bez istine žive već vekovima i da im je iz decenije u deceniju ona sve manje potrebna. Štaviše, iz nekih oblasti života potpuno su je izbacili, u svakodnevnoj komunikaciji koriste je samo kad moraju, a u javnom životu skoro da je i nema.
Primera radi, u srpskoj zvaničnoj istoriji istine ima samo u tragovima, pa je zato svaki Srbin tumači onako kako njemu odgovara. Zahvaljujući tome, Srbi su sve svoje velike istorijske poraze pretvorili u pobede, a pobede u katastrofe. Srbi se ne zamaraju činjenicama, pa zato većina njih i dalje veruje da Srbija ima more, da je srpska vojska nepobediva i da su Srbi narod najstariji.
I u ovdašnjoj kulturi istina je krajnje nepoželjna. Zato su svi srpski umetnici najbolji i svi su ovenčani bar jednom uglednom nagradom, ako ne i nacionalnom penzijom. Reći nekom srpskom piscu da mu najnoviji roman baš i nije remek-delo usuđuje se samo najhrabriji kritičar, spreman da time izazove gnev silesije piščevih prijatelja, rođaka i kolega.
Istine se kao žive vatre klone i srpski mediji. Na primer, ovde postoje novine koje već decenijama izlaze a da nikad ništa istinito nisu objavile. Neke su, doduše, pokušale da istini daju malo više prostora, ali su tako neslavno prošle da im to više ne pada na pamet. Danas se zato u Srbiji najbolje prodaju novine koje objavljuju najviše izmišljotina.
Istine nema ni u srpskom biznisu. Srpskom biznismenu koji posluje pošteno propast je zagarantovana, a konkurencija ga smatra teškom naivčinom, ako ne i budalom.
Ali u istrebljenju istine Srbi su najdalje otišli u politici. Da ti za lek treba, svećom da je tražiš, istinu u srpskoj politici ne bi našao! Ne zna se kome je manje potrebna, strankama ili biračima. Na srpskim izborima tradicionalno najbolje prolaze kandidati koji govore najmanje istine.
S vremena na vreme, otprilike na svakih sto godina, u Srbiji se pojavi političar koji pomisli da je vreme da neko Srbima otvori oči, ali takvog se Srbi brzo reše. Zato se ne treba čuditi što je srpskim političarima potrebno toliko vremena i hrabrosti da svom narodu saopšte istinu.
Nije lako biti iskren u zemlji šarenih laža.

SRBI I SMEH


Dragi moji,


Nedavno sam vas upozorio da se, ako dolazite u Srbiju, istine klonite kao žive vatre. Ovoga puta želim da vas upozorim na još jednu, ne manju opasnost. Nanese li vas put u Srbiju, izbegavajte da se smejete, bar na javnim mestima. Smejuljenje i smeškanje još je i podnošljivo, ali smeh, naročito onaj glasan, može da vas dovede u ozbiljnu nepriliku.
Naime, iako su Srbi vekovima slovili kao duhovit narod koji ljubi svaku šalu i doskočicu, poslednjih decenija gotovo da su se sasvim odvikli od smeha, pa su sad sumnjičavi prema svima kojima je u njihovoj zemlji nešto smešno. Ugledaju li nekoga da se otvoreno smeje, odmah pomisle da je lud ili da ih zajebava. Ako se pritom ispostavi da je raspirivač smeha stranac, loše mu se piše.
Primera radi, bolje vam je da u gradskom autobusu nekome stanete na kurje oko nego da sa njim zapodenete šalu. Penzioneri u redu za narodni hleb lakše će oprostiti džeparošu nego nekome ko pokuša da im ispriča vic. Dođe li vam pak da se našalite sa kakvom šalterskom službenicom, velike su šanse da ćete naglavačke biti izbačeni na ulicu. Još gore ćete proći ako nasmešeni uđete u neku ovdašnju banku, naoružanim stražarima klijenti koji se smeju sumnjiviji su od onih sa čarapom preko glave.
Verujte, ovde smeh definitivno nije u modi. Srbi su izgubili svako poverenje u njega. Godinama su se smejali, što sebi što drugima, i evo na šta je ispalo. Zato se svako ko drži do sebe i svoje karijere već odavno ne smeje. Kao što neko sa svog lica hirurški odstrani mladež, tako su i srpski mladomenadžeri sa svojih usana odstranili osmeh. Listom su svi smrtno ozbiljni i namrgođeni, a isto zahtevaju i od svojih zaposlenih. U srpskim kompanijama smeh je dekretom zabranjen jer kvari preko potrebnu atmosferu straha i neizvesnosti. Radnicima je smejanje dozvoljeno samo u krugu porodice, ali im je i tamo sve manje toga smešno. Zbog dugotrajnog odsustva smeha mnogima su već atrofirali mišići na licu, ali to im je najmanja briga.
Na naslovnim stranama ovdašnjih novina ima više mrtvih nego u čituljama, a ni srpska literatura ne trpi smeh i smehotvorce. U Srbiji su na ceni isključivo novinari i pisci koji opisuju tragedije, bilo lične, bilo nacionalne. Drzne li se neko da napiše nešto smešno, kritika ga odmah proglasi za lakog i neozbiljnog autora nedostojnog pažnje.
S vremena na vreme u bioskopima se pojavi neka domaća komedija, ali to je već bogu plakati. Srpske televizije snimaju isključivo humorističke serije namenjene osobama bez smisla za humor. Za potrebe ostalih repriziraju humorističke serije od pre dvadeset i više godina. NJima se gledaoci smeju iz navike, znaju da su im nekada zbog nečega bile smešne, ali sad ne mogu da se sete zbog čega. Kad im je baš do smeha, Srbi izađu na internet pa se smeju da ih niko ne vidi.
Onaj ko se u Srbiji usudi da prognozira nešto lepo biva optužen za neosnovano širenje optimizma, a to je ovde skoro pa krivično delo. U skladu sa tim, srpski političari utrkuju se ko će dati katastrofičniju prognozu za nastupajuće godine.
I što je najsmešnije – skoro svako pogodi.

KAKO SAM POSTAO DUHOVIT


Dragi moji,


Da je situacija sa srpskim smislom za humor zaista zabrinjavajuća dokazaću vam sledećim primerom.
Kao što znate, ja nikada nisam bio baš neki šoumen, ali ni dosadnjaković. Uvek pri sebi imam prigodnu rezervu viceva i anegdota, kojima neretko umem da razgalim društvo. Verujem da znam šta je dobra šala i rado se smejem.
Ipak, u Srbiji se kao zabavljač nisam proslavio. Šta god da sam ispričao, Srbima nije bilo smešno. To ume da sneveseli čoveka i natera ga da se zapita ima li uopšte duha. Ali, taman kad sam pomislio da nikada neću razumeti srpski smisao za humor, desilo se čudo, Srbi su počeli da me smatraju za izuzetno duhovitu osobu.
Sve je počelo kada sam na trotoaru ispred svoje zgrade našao novčanik sa pozamašnom svotom novca. Odmah sam otišao u policijsku stanicu i prijavio slučaj. Još dok sam dežurnom policajcu predavao novčanik, primetio sam da mu se smeši brk, ali prava provala smeha nastala je kada sam rekao da ne želim nikakvu nagradu i da bi to učinio svako na mom mestu. Oko nas se brzo okupila čitava policijska smena, koja se na svaku moju reč kidala od smeha.
Izgleda da se glas o tome brzo proširio jer sam primetio da se i moje komšije slatko smeju kad me vide. Iako nisam baš najbolje razumeo razlog, bila je to prijatna promena koja me je radovala.
Potom sam jednoga jutra otišao u biro za zapošljavanje i zatražio da mi pokažu ponude za posao. Iznenađena službenica zatražila je da ponovim šta sam rekao i ja objasnih da sam odskora nezaposlen i da sam na biro došao kako bih se upoznao sa slobodnim radnim mestima, normalno u skladu sa mojim kvalifikacijama. Kad ona stade da se smeje! Suze joj potekoše, naočare spadoše, umalo se ne prevali preko šaltera. Smeje se ona, a smeju se i ostali iza mene u redu. Triput su me terali da ponovim zahtev!
I ovoga puta glas o mojoj duhovitosti me je pretekao, čitav kvart se kliberi kad me vidi, svi se smeju, jedino meni nije jasno zašto.
Ali to nije sve. Jedne večeri počne nešto da me žiga u predelu srca. Ne budem lenj, požurim u bolnicu. Primi me jedan sanjivi lekar, pita u čemu je problem, objasnim da izgleda imam srčane smetnje i da želim EKG pregled. On se odmah složi i ja počeh da se svlačim.
– Zašto se svlačite? – upita on.
– Pa zbog pregleda – objasnih.
– Vi ste mislili da se danas pregledate? – kao da se začudi doktor.
– Naravno – rekoh ja – sa srcem se nije šaliti, želim odmah pregled, a ako treba i operaciju.
Da ste samo videli kako se čovek zacenio! Hoće da mi kaže nešto o nekakvoj listi čekanja i o mom trocifrenom rednom broju, ali ne može da dođe do daha. Rasani se skroz, probudi pola bolnice, sve odzvanja od njegovog grohota, umalo infarkt ne dobi!
E, tada sam se proslavio. Postadoh zvezda, pola grada mi se javlja i smeje se, traži mi autogram, poziva na slavu. A kad se pojavim, stave me u čelo stola pa me teraju da im pričam. Te kako sam ono išao u opštinu i tražio građevinsku dozvolu za sedam dana, te kako sam se ministru saobraćaja žalio što mi je zakasnio voz, te kako sam od taksiste na aerodromu tražio fiskalni račun, te kako sam u kineskoj radnji pokušao da vratim neispravan sat, te kako sam vodoinstalateru platio unapred, te kako redovno plaćam TV pretplatu, te ovo, te ono. Ja pričam, pričam, izlazim na bis, a Srbi se smeju, smeju, smeju…
Bojim se, ako ovako nastave, umreće od smeha.

PREDIZBORNA KAMPANJA


Dragi moji,


Srbiji predstoji predizborna kampanja. Svi koji su je bar jednom doživeli slažu se da je to jedinstven događaj koji ni za šta na svetu ne treba propustiti. Vrlo sam uzbuđen, pa sam se kod prijatelja već raspitao kako sve to izgleda.
– Kako da znam da je predizborna kampanja počela? – pitao sam.
– Najsigurniji znak da je predizborna kampanja u Srbiji počela jeste to što svi uglas tvrde da kampanja nije počela – rekao mi je.
– Pa kako sve počinje?
– Tako što na ulicama osvanu anonimni predizborni plakati putem kojih se stranke međusobno optužuju za lopovluk, javašluk i korupciju.
– Kako da kao stranac znam o kome se radi ako su plakati anonimni?
– To je bar lako, ali uopšte nije bitno. Prosto ne možeš da pogrešiš, za koga god da pomisliš da je lopov ili lažov u pravu si!
– Koji su još vesnici izbora? – pitao sam radoznalo.
– Uoči svakih izbora na kioscima se pojave bar dve nove dnevne novine, a u etru bar jedna nova televizija. Vlasnici su takođe anonimni, ali je rukopis prepoznatljiv. I jedni i drugi su za jednokratnu upotrebu.
– Na šta još da obratim pažnju?
– Čim krenu kritike na račun vlade, znaj da su izbori blizu.
– Znači da pratim šta radi opozicija?
– Ma jok! Uoči izbora vladu najviše napadaju vladajuće stranke! Što je neka partija glasnija u kritici vlade, to više ministara ima u njoj. Čuješ li nekog da grdi, psuje i pljuje po vladi, znaj da je bio barem njen potpredsednik, ako ne i sam premijer! Opozicija od takvih ne može da dođe do reči.
– Je li to sve?
– Nije, posebno gledaj šta rade ambasadori i tajkuni. Čim se oni uskomešaju, znači izbori samo što nisu.
– Kakve veze oni imaju sa izborima?
– Presudne! Ko ume da tumači ponašanje stranih ambasadora i domaćih tajkuna, taj ne samo da zna kad će izbori, nego lako pogađa i ko će da pobedi!
– Još nešto?
– Obrati pažnju na manjinske grupe, nacionalne manjine, invalide, penzionere, socijalne slučajeve. Čim stranački lideri počnu da ih posećuju i donose darove, izbori su na pragu.
– Je l’ baš tako?
– Sto posto! Onog momenta kad Cigani postanu Romi, a pederi homoseksualci, znači da je kampanja počela.
– Znači, to je to?
– Nije. Pažljivo prati televiziju i kad čuješ da su negde u Srbiji otkriveni nafta, zlato ili neki drugi dragoceni metal, znaj da je počelo.
– I to se dešava?
– Svaki put uoči izbora. Zato je u Srbiji nafta otkrivena više puta nego u Saudijskoj Arabiji. Nalazištima termalnih voda ni broja se ne zna, da je bilo kô što je rečeno, svako srpsko selo bilo bi banjsko lečilište.
– Građani mora da su besni zbog toga?
– Grešiš, Srbi obožavaju predizbornu kampanju!
– Kako to?
– Lepo, u Srbiji se najviše radi i gradi uoči izbora. Polovina svega što je u ovoj zemlji izgrađeno ili asfaltirano urađeno je u vreme predizborne kampanje. Da je sreće, pa da su izbori češće, bili bismo kô Švajcarska.
– Jedva čekam da počne!
– A kad jednom počne, jedva ćeš čekati da se završi!

KANDIDATI


Dragi moji,


Postati kandidat neke partije na parlamentarnim izborima svuda u svetu je ozbiljna stvar, koja zahteva osobu izvanrednih karakteristika i kvaliteta. Ipak, slobodan sam da tvrdim da to nigde nije teže nego u Srbiji. Znam da ćete reći da preterujem, ali i ja sam slično mislio pre nego što sam video sa koliko muke srpske političke stranke saopštavaju imena svojih kandidata za najviše državne funkcije. Onda sam se kod svojih ovdašnjih prijatelja raspitao zašto je to tako.
– To je zato što kandidat na našim izborima mora imati specifične osobine – rekli su mi.
– Pretpostavljam da mora da bude stručan i sposoban?
– Ma jok. Stručni i sposobni se na našim izborima uopšte i ne kandiduju. Ako su već takvi, šta će im državna služba?
– Dobro, onda sigurno mora da bude obrazovan?
– Mož’ da bude, al’ ne mora da znači! U stvari, ne valja mu ako je baš mnogo obrazovan, naši birači od takvih zaziru. Najbolje je da ima višu školu, a fakultet baš u krajnjem slučaju. I to samo ako je privatni. Sve preko toga mu je hendikep. Još ako se školovao u inostranstvu, kandidaturu može da okači mačku o rep!
– Verujem da mora da bude pošten?
– Pogrešno veruješ! Kandidat na našim izborima uopšte ne mora da bude pošten. Štaviše, ako je pošten, tek tad je nagrabusio!
– Kako to?
– Lepo. Poštenom čoveku na srpskim izborima niko ne veruje, ni birači, ni njegova stranka. Birači mu ne veruju da je pošten, a stranačke kolege jer je pošten. Nikad se ne zna šta nekom poštenom čoveku može da padne na pamet!
– Dobro, ali valjalo bi bar da bude neka ugledna i poznata ličnost?
– Valjalo bi, ali to dvoje kod nas ne ide zajedno. Ako je ličnost poznata, onda nije ugledna, a ako je ugledna onda nije poznata! Razumeš?
– Ne razumem, ali nije ni važno. Pretpostavljam da kandidat mora da bude osvedočeni patriota?
– Ma kakvi! Kod nas na izborima patriote najgore prolaze. Patriotizam u Srbiji odavno nije modi, svi ga se klone kao žive vatre. Kad si poslednji put čuo da je neki naš političar izjavio da voli svoju zemlju?
– Priznajem da nisam. A je l’ bolje da kandidat bude bogat ili siromašan?
– Ni jedno ni drugo. Ako je bogat, birači misle da je lopov, a ako je siromašan, ubeđeni su da će to tek da postane.
– Karakteran?
– Govorimo o političaru, sećaš se?
– Izvinjavam se. Lep ili ružan?
– Ako je lep, voleće ga žene a mrzeti muškarci, i obrnuto.
– Pa, dobro, majku mu, kakav kandidat treba da bude?
– Najbolje bi bilo kad bi kandidat bio mrtav.
– Ne razumem?
– Vidiš, dok je neki naš političar živ, građani ga neprestano psuju i pljuju, tvrde za njega da je šarlatan i prevarant, ali čim umre, naprasno ga zavole, tvrde da su ga oduvek poštovali i cenili i do neba žale što nije na vlasti.
– Pobogu, pa kako vi uopšte nađete normalnog kandidata?
– Ko kaže da ga nađemo?

ŠANSA ZA STRANCE


Dragi moji,


Kad se samo setim koliko ste me odgovarali od toga da dođem u Srbiju! Govorili ste da je to zemlja bez perspektive koja ne pruža šansu ni svojim građanima, a kamoli strancima. Kakva greška! Ispostavilo se da je Srbija za svakog stranca zemlja neslućenih mogućnosti. Evo, navešću vam svoj primer.
Pre nekoliko dana na vratima mi je zazvonio oniži, uglađen čovek i ja mu otvorih.
– Dobar dan gospodine – rekao je čovek uljudno – ako sam dobro obavešten, vi ste strani državljanin?
– Jesam – potvrdio sam. – Ako ste iz policije, znajte da imam uredna dokumenta.
– Taman posla! – štrecnuo se. – Ja sam iz marketinške agencije Poruči–isporuči i nisam došao da vas hapsim, već da vam ponudim ekstra zaradu.
– O kakvom se poslu radi? – upitao sam obazrivo.
– Vi znate da se u našoj zemlji održavaju izbori?
– Kako ne bih znao. Ne zna samo onaj ko je mrtav, a ni u to više nisam siguran.
– Vrlo dobro! Onda vam je jasno da vi kao stranac imate jedinstvenu priliku da na našim izborima odlično profitirate!
– Kako to? – pitao sam. – Kome na izborima trebaju stranci?
– Svima! – uskliknuo je. – Dopustite mi da uđem pa ću vam objasniti.
Sačekao sam da se smesti pa sam rekao:
– Podsećam vas da ja kao stranac nemam pravo glasa. Kako onda na izborima mogu nekome da pomognem?
– Na bezbroj načina! U našoj izbornoj kampanji stranci su na visokoj ceni i trebaju svima, i vlasti i opoziciji!
– I dalje ne razumem. Recite mi, molim vas, šta bi bio moj posao?
– Ako vas angažuje neka vladajuća stranka, biće dovoljno samo da se slikate uz njenog lidera i tvrdite da u Srbiji vlada odličan poslovni ambijent i da ćete koliko sutra ovde otvoriti fabriku i zaposliti na hiljade radnika.
– Vi niste normalni! – dreknuo sam. – Kakva fabrika, kakvi radnici, otkud meni to?
– Ne uzbuđujte se. Niko neće proveravati to što govorite, ovde se svakom strancu veruje na reč. A dok neko shvati da vi niste imućni biznismen, izbori će proći i pojeo vuk magarca!
– A ako me angažuje opozicija?
– Radićete isto to. Nudićete nova radna mesta i milionske investicije, ali samo ako na vlast dođu novi ljudi i promene poslovni ambijent!
– Ima li još nešto?
– Naravno. Moguće je da će vas angažovati jedna stranka da je kritikujete na sav glas, govorite kako je primitivna, retrogradna i tako to.
– Zašto bi to, pobogu, tražili?
– Zato što pojedinim srpskim strankama automatski skoči rejting kad ih pljune neki stranac, razumete?
– Ne razumem. Šta još nudite?
– Nudim vam da se oženite.
– Kime da se oženim, čoveče?
– Bilo kime, važno je samo da je državljanka Srbije. Ovdašnja javnost mnogo voli kad se neki stranac oženi našom ženom pa na televiziji izjavljuje kako je ovo divan grad u kom će ostati da živi zauvek. Gradonačelnik takvu podršku u kampanji plaća suvim zlatom. Naravno, čim prođu izbori možete da se razvedete!
– To je sve?
– Nije, možete da budete i strani analitičar, izborni ekspert, donator, evropski parlamentarac…
Već pogađate da sam ga izbacio napolje i da na ponudu nisam pristao.
Ali, koliko na televiziji vidim, mnogi stranci jesu.

IZBORI


Dragi moji,


Putujući po svetu bio sam svedok raznih velikih svetkovina, od karnevala u Rio de Žaneiru pa do minhenskog Oktober festa, ali nigde nisam video da neka manifestacija kod učesnika izaziva toliko ushićenja i emocija kao izbori u Srbiji. Građani Srbije prosto obožavaju izbore, dugo im se nadaju i raduju, a kad se završe, o njima još mesecima pričaju i za njima potajno tuguju.
A kako i ne bi kad su ovdašnji izbori tako veličanstveni! Sposobni da usreće nesrećne, obogate siromašne, opiju trezvene, proslave anonimne, izleče skromne, izbori u Srbiji liče na veliku nagradnu igru u kojoj svi dobijaju. Za razliku od drugih svetskih vašara gde učesnik, hteo – hteo, nešto mora i da uloži i potroši, na srpskim izborima sve je besplatno! A gde država časti tu pohrli i staro i mlado, manjina i većina, zdravo i bolesno, šuto i rogato, jedni se kandiduju, drugi ih podržavaju, treći promovišu, cela se Srbija uskovitla i uskomeša, svi bi da iz tog šarenog bubnja izvuku glavni dobitak i preokrenu sudbinu države i svoju lično.
I zaista, na srpskim izborima gubitnika nema! Glavnu premiju, naravno, uvek izvuku oni što tombolu i organizuju, ali takav je red i tako biva i u svim drugim igrama na sreću od kad je sveta i veka. Ipak, nagradni fond je bogat i velik, pa dobro prođu i svi ostali što se nađu pod izbornom šatrom. Članovi biračkih odbora, izbornih komisija i svi drugi što oko brojanja glasova imaju neka posla uvek lepo profitiraju jer za dan-dva zarade koliko inače za mesec. A posao lak da lakši ne može biti, gde zafali tu se doda, gde pretiče tu se odvadi, brojanje svaki put sve brže i tačnije, nije daleko dan kada će se rezultati saopštavati i pre glasanja, toliko se sve podmazalo i usavršilo.
Srećni dobitnici su i posmatrači, istraživači, analitičari i ostala prateća izborna galanterija koja se o glasanje vazda lepo očeše pa od toga dugo i lepo živi. Štampari, fotografi, šminkeri, stilisti, bilbordžije, flajerdžije, fotošopdžije i ostale zanatlije takođe zadovoljno trljaju ruke i boga mole da višestranačje u Srbiji potraje, a sa njim i ovakav berićet. A gde je velika predstava, tu su naravno i glumci, reditelji, muzičari i ostali umetnici, svaki je stao uz svog mecenu pa glumi, peva, agituje, jednom rečju igra ulogu života.
Šta tek reći za srpske medije kojima izbori dođu kao dar s neba, slamka spasa i čaša vode žednome u pustinji! Ima li bolje prilike da se oglasi, podrži, zaradi, dokaže lojalnost i stekne kredit za buduće, neizborne dane! Nema, niti će je u naredne četiri godine biti, pa svaka srpska novina strankama daruje prostora koliko zaiskaju, ne štedeći ni sebe ni svoje čitaoce. A na televizijama isto, pred okruglim stolovima, duelima i panelima ustuknuli su i sami sultani, niko ne sme da stane na put mladoj srpskoj demokratiji.
A kao što je i red, najlepše dolazi na kraju, kad se glasanje završi i listići prebroje. Istog trena nastanu opšte slavlje i oduševljenje, ne zna se u kom je izbornom štabu veselije. Ako li stranac poput mene zausti da pita ko je pobedio, odmah će mu reći da su pobedili svi i da jedni slave što su osvojili najviše glasova, drugi što su uopšte osvojili neki glas, treći zato što su prešli cenzus, a svi zajedno jer su prešli birače.

ŽENE


Dragi moji,


Srbiju su kroz vekove pohodile i osvajale razne sile, poput Rimljana, Huna, Avara, Ugara, Turaka, Nemaca, ali sad je izgleda došlo najteže vreme jer su se na Srbiju okomile – žene! I to ne bilo kakve žene, već žene ovdašnje!
Bilo je, doduše, u Srbiji žena i ranije, ali svi se slažu da ovakvih nije. Srpske žene odvajkada su bile od one pitome loze što je uvek znala svoje mesto i u kući i u društvu i što se njome lako komandovalo i upravljalo, ali poslednjih godina počele su da nadiru neke od posve nove i nepoznate sorte, za koju se ovde nikad ranije nije čulo.
Otkud su se stvorile đavo bi ga znao, ali svakim danom ih je sve više i sve su zahtevnije. Navalile da menjaju sve što im za oko zapadne, ništa im staro nije dobro, ni društvo, ni običaji, ni država. Svaka bi da nešto promeni, a ponajpre sebe jer nijedna nije zadovoljna svojim položajem i izgledom i nema te koja nije umislila da treba da postane lepša nego što jeste, niti je ko od tog nauma odgovoriti može. DŽabe ih je ubeđivati da nit je bilo, niti biti može da sve žene u jednoj državi budu zgodne i lepe, već da je vazda bilo i ovakvih i onakvih, uzalud, eno ih sve do jedne u teretanama, solarijumima i saunama, tešu se, znoje i istežu ne bi li se promenile nabolje.
Ali to što menjaju sebe samo je pola jada, jer čim s tim poslom svrše, odmah naume da menjaju i druge, a koga će prvo do svoje muškarce, koji su im se najednom učinili mlitavi, zaostali i nikakvi, jednom rečju nedostojni njih takvih, apdejtovanih. Uzalud ih životni saputnici ubeđuju da su oduvek takvi bili, da im stomaci i dlake iz nosa nisu juče izrasli, i da će im i ubuduće jednako valjati, ne vredi, svi se imaju podvrgnuti opštem preobražaju i prosperitetu inače će na njihovo mesto dođi moderniji i lepši. I kao i za vreme svake druge okupacije, poneki kuražan muškarac digne bunu i odmetne se kafanu, kod rodbine, prijatelja i drugih jataka, ali malo kome uspe da ostane kakav je bio, ženska sila melje i najtvrđi karakter.
No sve to je sitnica naspram žena koje odluče da menjaju državu. Bilo je i ranije žena namernih da promene svet, ali ovakvih što su poslednjih godina ušle u srpske stranke bogami nije. Jedan aforizam kaže da su žene u politici slične pokretnim stepenicama jer su jednolične, spore i vrlo često pokvarene, ali vam odmah moram reći da su žene u ovdašnjim političkim vodama sve, samo ne jednolične i spore.
Ambiciozne, drčne i agilne, opkolile žene Srbiju sa svih strana, navalile na državne i partijske funkcije, silno i neustrašivo jurišaju na najviše vrhove, ništa ih ne može zaustaviti, a ponajmanje oni isti mlitavi i nikakvi muškarci koji jedan za drugim napuštaju položaje i bezglavo beže. A žene ne gube vreme, osnivaju i rasturaju stranke, kandiduju se na izborima, zaposedaju Skupštinu, menjaju zakone, postaju ministarke i sudije vrhovnog suda… nema ničeg što nisu podvrgle svojoj opštoj reformi i renesansi.
Na šta će sve to izaći ne usuđuju se da prognoziraju ni najmudriji Srbi, samo se čude, krste i mrmljaju: „Sačuvaj nas Bože kad se žene slože!“

SRBI I PRAVDA


Dragi moji,


Razni ljudi imaju razne hobije, neki skupljaju značke, neki poštanske marke, neki stare automobile ili lovačke trofeje, a srpski je hobi traženje pravde. Za više od godinu dana koliko sam u Srbiji još nisam sreo čoveka koji ne traži ili ne isteruje pravdu. Šta će Srbima tolika pravda još nisam uspeo da shvatim, ali im je iz nekog razloga mnogo važna, svako bi voleo da je ima, u svim vidovima, oblicima i veličinama.
Nemojte se čuditi što kažem da im je to hobi jer Srbi pravdu traže samo u slobodno vreme, ni na kraj pameti im nije da je potraže dok su na poslu ili na nekoj zvaničnoj funkciji. Istine radi, bilo je pokušaja da se pravda traži i na svom radnom mestu, ali su neki tako neslavno prošli da se ostali više ne usuđuju da je traže tamo gde joj očito nije mesto.
Ali zato čim izađu s posla, Srbi kreću u potragu! Organizuju hajku, razviju se u strelce, pokriju svaki pedalj teritorije gde bi pravda mogli da se sakrije. Obično počinju u kafanama, svaki sto je mali izviđački vod, češljanje terena kreće od čoveka do čoveka, sa svakom novom čašicom pretraga se širi, ispituju se susedne države i kontinenti, zadire u istoriju i mitologiju, prekopava po biografijama i karijerama, sve dok se na kraju pravda i nepravda ne pomešaju toliko da ih ni najuporniji tragač ne može razlikovati.
Kad dođu kućama, Srbi pravdu traže na televiziji. Uzalud. Sa srpskih televizija pravda je odavno proterana, otprilike u isto vreme kad i istina. Onda je traže u svom komšiluku. Zaviruju u tuđe novčanike, zagledaju automobile, otvaraju frižidere. Jok. U tuđim novčanicima, frižiderima i garažama uglavnom stanuje zavist.
Srbi potom pravdu traže u samoposlugama, tržnim centrima, na pijacama. Mere, preračunavaju, analiziraju, sve im se čini da su na pravdi zakinuti i da je neko drugi dobio bolji komad. Muškarci vikendom pravdu traže na fudbalskim utakmicama, ali bez uspeha, pravda je slepa, ali ne i glupa, zato na fudbalske stadione više i ne zalazi. Učeniji Srbi pravdu iskaju u umetnosti, prebiru po knjigama, izložbama, nagradama i nacionalnim penzijama, slaba je vajda, pravda je izgleda isuviše apstraktna da bi je baš svako prepoznao.
Jedino mesto gde se Srbi pravdi ne nadaju jesu srpski sudovi. Godinama su joj se nadali baš tamo, sudili se, tužili, žalili, ali od nje ni traga ni glasa. Zato je većina odustala, iščekuju je još samo retki entuzijasti koji se pravdi nadaju kao sedmici na lotou, čuli su da su je neki i dobili, ali opipljive dokaze za to nemaju.
Meni kao strancu ponekad dođe da Srbima kažem da od traganja za pravdom odustanu, da na ovom svetu pravde možda i nema, a i ako je ima, možda baš i nije za svakoga. Ali od toga brzo odustanem, ne želim da im kvarim hobi i zanimaciju. Bože, pravde!

SRBI I TURISTI


Dragi moji,


Nisam baš stekao utisak da Srbi vole da putuju svetom. To je zato što su navikli da svet dođe kod njih. A svet rado dolazi, štaviše skoro da nema onog ko ovde nije bio. Neko dođe kao turista, a neko kao okupator. I jedni i drugi najčešće stižu lađama i avionima. Turisti dođu da vide ono što su sagradili okupatori, a okupatori dođu da poruše ono što su sagradili Srbi.
Srbi bolje razumeju okupatore nego turiste. Na okupatore su svikli, a na turiste još nisu. Okupatori im dođu kao dalji rođaci koji iz inostranstva svako malo pa zapucaju u Srbiju. Srbi im se nadaju i očekuju ih, te zato za njih ovde uvek ima mesta i odgovarajućeg dočeka. Još se nije desilo da neki okupator dođe u Srbiju i da se razočara.
Sa turistima je već druga stvar. Srbi turiste uopšte ne razumeju. Ubeđeni su da su to teške dangube koje nemaju da rade ništa pametnije nego da skitaju okolo. Nije im jasno što bi neko prešao preko pola sveta da vidi ono što oni gledaju svakog dana. Zato se turistima uvek iznenade. Žao im je, ali nemaju slobodnih soba ni čistih peškira. Što su uopšte dolazili ako ovde nemaju nikog svog?
Turisti su Srbima sumnjivi. Šta hoće sa svim tim mapama, foto-aparatima i sandalama? I zašto se stalno kreću u grupama i nešto zagledaju? Šta to, pobogu, u Srbiji ima interesantno da se vidi! Da nešto ima, Srbi bi to prvi gledali. I što lepo ne kažu da su špijuni, nego lažu da su turisti! Sa špijunima Srbi imaju tradicionalno dobre odnose, dugu praksu i finu saradnju. Odmah im kažu i pokažu šta ih zanima i molim lepo.
A turisti stalno nešto zapitkuju. Te gde je ona ulica, te gde je onaj spomenik? Otkud da Srbi znaju gde su sve te ulice i spomenici kad u ovoj zemlji ulice svaki čas menjaju imena, a spomenike preko noći ruše, pa umesto njih stavljaju druge. Ne, ne znaju šta ima u njihovim muzejima, u muzeje ne idu jer i kod kuće imaju dovoljno starih stvari. I ne, nije ovo tradicionalni srpski specijalitet, to je običan pasulj s rebrima, Srbi ga jedu tri puta nedeljno, u međuvremenu glođu kosti. Da, tačno je da taksisti potkradaju strance, ali ništa manje nego domaće! I ne, nemojte se čuditi što ovdašnji konobari ne govore engleski jer oni ne govore ni srpski. Da žene su nam lepe, ali žene su uvek lepe kad su tuđe!
Još neke stvari turisti ne bi trebalo da pitaju Srbe. Na primer: kako to da je ovde sve tako jeftino? Ili: kako to da Srbija više nema more? Ili: kako to da ovde svi lepo žive a niko ništa ne radi? I mora li baš sve da bude na ćirilici? Tada Srbi hoće da se biju.
Kažem vam, Srbi bolje razumeju okupatore od turista. S okupatorima znaju na čemu su, ne moraju da im se smeškaju i prave da im je drago što ih vide. Od okupatora ponekad vide neku vajdu, od turista nikad. Jedni okupatori su im sagradili tvrđave, drugi mostove, treći kanalizaciju, a turisti nikad ništa. Okupatori dođu i odu, pa je čovek neko vreme od njih miran, a turisti su svako malo tu, istražuju, zapitkuju i zanovetaju. Samo prave gužvu i zauzimaju mesta u kafanama.
Daleko im lepa kuća.

SRBI U INOSTRANSTVU


Dragi moji,


U prethodnom pismu pisao sam vam o tome kakvi su Srbi prema stranim turistima, a ovoga puta ispričaću vam kakvi su Srbi kao turisti. Od kada su im ukinute vize, građani Srbije često posećuju evropske metropole uplaćujući aranžmane poznatije kao „bus plus ture“, u prevodu – tri noćenja u autobusu plus jedno u hotelu.
Ako u svom gradu primetite grupu od pedesetak ljudi koji munjevitom brzinom promiču centralnim ulicama, možete biti sigurni da su to turisti iz Srbije, koji s dušom u nosu pokušavaju da sustignu svog turističkog vodiča i slikaju se ispred svih znamenitosti. Usled toga što za četiri dana moraju da obiđu četiri grada, tri stadiona, dva jezera i tri srednjovekovna zamka, Srbi muzeje, katedrale i ostale spomenike kulture nemaju kad da razgledaju, već se ispred njih samo besomučno fotografišu. „Gde se nisi slikao, tu nisi ni bio“, pravilo je kojeg se drže svi srpski turisti, znajući da će uslikane lokacije na miru moći da prouče tek na svojim kućnim računarima i naravno Fejsbuku, gde će prijateljima velikodušno prezentovati svih 2.700 fotografija, koje „nažalost ni približno ne mogu da dočaraju svu lepotu viđenog“.
Ipak, daleko od toga da gosti iz Srbije ne umeju da se dive evropskoj turističkoj ponudi. Primera radi, Srbi se uvek iznova oduševe – podzemnom železnicom! Može grad domaćin da ima koliko hoće srednjovekovnih tvrđava, Koloseuma i ostalih spomenika, metro je za Srbe još uvek neviđena atrakcija, nedosanjani san i čudo prirode i društva. Nema srpskog turiste koji nema fotografiju sebe kako čeka ispod onog časovnika što u minut pokazuje kad će voz da stigne i uvek tad i stigne, đavo da ga nosi!
Pored metroa, Srbi u svakoj evropskoj metropoli obavezno posete Mekdonalds! Kad Srbin negde u belom svetu ugleda Mek, obuzmu ga neopisivo olakšanje i radost, lice mu obasja milina, pa sa strane izgleda kao da je sreo nekog dragog rođaka kojeg odavno nije video. To ne treba da vas čudi jer srpskog turistu čim pređe državnu granicu obuzme neobjašnjiv poriv za hranom, ako ne i strah da će u tuđini umreti gladan. Rezerve hrane koje je poneo od kuće, a koje je trebalo da potraju barem do povratka, pojeo je još u autobusu, a ponuda sa cicijaškog hotelskog švedskog stola ni izbliza ne može da zadovolji potrebe zahtevnog balkanskog organizma. Dok načinje poslednju kutiju „plazme“, pažljivo analizira cene restoranskog menija, ali ubrzo zaključuje da bi se pre odao kanibalizmu i pojeo debelu švercerku sa sedišta ispred sebe nego potrošio toliko novca na bečku šniclu sa slatkim prelivom. E, tada nalazi spas u Mekdonaldsu, koji istina nije ni lep ni čist kao srpski, ali ko te pita.
A u retkim trenucima kad se ne slika i kad ne jede, srpski turista – računa. Čak i onaj koji je za matematiku oduvek bio duduk, u inostranstvu postane strastven račundžija. Ujutru računa koliko je novca potrošio do tada, uveče još koliko mu je ostalo, a u međuvremenu preračunava sve što mu za oko zapadne, pa do kraja aranžmana bezmalo svaki postane odličan poznavalac makroekonomskih prilika zemlje u kojoj boravi, sposoban da dâ poseban osvrt na cene osnovnih životnih namirnica i uporedni prikaz u srpskoj valuti.
Ipak najveći deo svoje posete inostranstvu turisti iz Srbije provedu tražeći. I to ne tražeći kulturne i ine znamenitosti grada domaćina, već tražeći jedni druge. Jer srpski turista u tuđini ima neodoljivu potrebu da se izgubi. Možeš ga naoružati kakvim god hoćeš crtežom, mapom, savetom, GPS-om ili kompasom, on će uspeti da se izgubi kao da je u zemlju propao. A budući da je prosečnom srpskom turisti svaki strani jezik stran, čak ni najljubazniji domorodac mu ne može pomoći, pa se s te strane izbavljenju nadati ne može. Naravno da će turistički vodič pokušati da ga dozove mobilnim telefonom, ali taj je pokušaj unapred osuđen na propast, srpski turista se u inostranstvu na telefon ne javlja ni mrtav, bolje mu je da ga danas traži Interpol nego da sutra plaća telefonske račune iz rominga!
Kad se konačno pronađu i kompletiraju, srpski turisti kreću na fakultativni izlet. Od svih fakultativnih izleta najviše vole one koji vode do poznatih, a jeftinih tržnih centara. Onaj ko u autletu ne provede najmanje osam sati i ne kupi nešto bar upola jeftinije nego u Ušću smatra se običnim amaterom koji nije ni trebalo da polazi na put.
Ali ubedljivo najlepši deo srpskog turističkog putovanja jeste povratak kući. Čim se malo potkrepe i zaleče žuljeve, friški poznavaoci evropskih prilika okome se na prijatelje i kolege dokazujući im da je sve srpsko sto godina iza evropskog. Počevši od srpskih turista pa nadalje.

NIŠTA


Dragi moji,


Kao što znate više od dva meseca nisam bio u Srbiji, ali sada sam opet ovde. Ako me pitate šta u Srbiji ima novo, odmah ću vam reći da nema ništa. Jedna od najboljih stvari sa ovom zemljom jeste to što se ovde nikad ništa novo ne događa. Može čovek da emigrira na trideset godina, da padne u komu na koliko god hoće, da ga zalede kao Diznija, ali kad se jednom ponovo nađe u Srbiji, delovaće mu kao da nikad nije ni odlazio.
Upravo tako se ja sada osećam. Pribojavao sam se da ću kao stranac posle duga vremena ponovo morati da se privikavam na novonastale prilike u Srbiji, ali moj strah je bio bezrazložan. Novonastalih prilika u Srbiji – jednostavno nema!
Pitate li bilo kog građanina Srbije šta ima novo, on će vam kao iz topa odgovoriti – ništa. I zaista, biće u pravu.
Jer i ovog meseca srpska ekonomija je pred kolapsom, dinar je na istorijskom minimumu, a vlada najavljuje oštre mere štednje. Sadašnji ministri optužuju bivše ministre, policija hapsi kriminalce, sudovi ih oslobađaju, a tabloidi aboliraju. Banke pljačkaju građane, a MMF državu. Kosovo je Srbija.
Na pijacama seljaci psuju Boga i sušu, građani psuju Boga i seljake. U prodavnicama je sve poskupelo, ali je inflacija u predviđenim okvirima. U toku je otpuštanje državnih službenika, ali je njih sve više. Zaposleni se umorni vraćaju s odmora, a nezaposleni su umorni od traženja posla. Zbog poplava uvedeno vanredno stanje. Na graničnim prelazima nema dužih zadržavanja. Srbija je Evropa.
Većina dece je pošla u školu, a većina nastavnika nije. Crvene zvezda i Partizan su ispali iz Evrope i sad jurišaju na duplu krunu. Srpski reditelji svađaju se oko toga čiji film ove godine neće dobiti Oskara. Žena ubila muža na spavanju, na Ibarskoj magistrali čeoni sudar. Huligani pretukli nekoga. Po kotlinama i dolinama magla. Počinje novi rijaliti šou. Srbija je zakon.
Sve je isto i u ovdašnjim novinama. Da nema datuma na naslovnim stranama ne bi se znalo koje su današnje. Srbi se masovno učlanjuju u vladajuću stranku, najveća opoziciona stranka se cepa, Koridor 10 se završava, a u Beogradu počinje izgradnja metroa. Partizani pucaju na četnike, četnici uzvraćaju iz svih raspoloživih oružja. Nataša ide u zatvor, Ceca se udaje, Severina se razvodi, Karleuša se skinula. Ili obrnuto. Srpska fudbalska reprezentacija ima još jedan nov i perspektivan tim. Srbija je Rusija.
A tek što ničeg novog nema na srpskoj televiziji! Ako ste, na primer, pre godinu dana počeli da gledate neku seriju ili film pa vas je neka neodložna bolest, obaveza ili zatvorska kazna u tome omela, ništa ne brinite. Čim se vratite, slobodno možete da nastavite gde ste stali jer vas vaše omiljeno TV štivo sigurno čeka. To je zato što se na ovdašnjoj televiziji reprizira sve, filmovi, serije, reklame, vesti, analitičari, a ponajviše glavni urednici!
Ah da, umalo da zaboravim, dok me nije bilo, u Srbiji se promenila vlast.
Ali to je tek isto.

ŠPIJUNI


Dragi moji,


Na svetu nema lepšeg i lagodnijeg zanimanja nego biti strani špijun u Srbiji! Srbi prosto obožavaju strane špijune i svojski se trude da im ugode. Za svakog stranca misle da je špijun i uzalud ih je ubeđivati u suprotno. Sve dok su uvereni da ste špijun uživaćete njihovo puno poštovanje, onog momenta kad se pokaže da ste običan stranac ili, ne daj bože, puki turista, neće vas ceniti ni koliko crvljivu šljivu.
U drugim zemljama strani špijuni moraju da ulože mnogo truda ne bi li saznali ono zbog čega ih je otadžbina na tu riskantnu rabotu poslala, ali je u Srbiji sasvim drukčije. Ovde od rizika ni traga ni glasa. Sve što bi neki strani špijun poželeo da dozna Srbi mu rado saopšte sami.
Ako je, na primer, neki službenik CIA, na privremenom radu u Srbiji, dobio zadatak da sazna štogod o borbenoj gotovosti, brojnom stanju ili oružanoj snazi srpske vojske – ništa lakše! Dovoljno je da sedne u prvu kafanu i već posle dva-tri pića sagovornici će mu otvoreno reći da srpska vojska nije ni bleda senka nekadašnje sile, da su kasarne propale, a oruđa zastarela, i u rod i broj navešće mu stanje na lageru tenkova i aviona. Proceni li da se radi o špijunu od ugleda, srpsko ministarstvo vojno lično će ga pozvati na manevre, u razgledanje podzemnih skloništa, raketnih baza i aerodroma, pokazati mu šta je bombardovano, a šta promašeno, pa će tako špijun kafanskim pridodati i zvanične podatke.
Još lakši posao ima strani agent koji poželi da sazna kakvo je stanje u srpskoj policiji. NJemu je tek sve na izvol’te! Od prvog saobraćajca na ulici saznaće da je policija loše plaćena i opremljena, da joj je preko glave da zimi nosi letnje uniforme i obrnuto, da joj je muka da danas hapsi, a sutra obezbeđuje jedne te iste kriminalce, kao i da je na korak od toga da kolektivno okači pendrek o klin.
Ako se kojim čudom desi da u Srbiju zaluta agent specijalista za industrijsku špijunažu, taj će se tek nauživati! Srbi će mu odmah otvoreno reći da Srbija više nema industriju, pa samim tim ni industrijske tajne, da ovde već godinama ništa novo nije izmišljeno, a ako je kojim slučajem nešto i patentirano, to se nigde sem u ovoj zemlji ne može primeniti. Srpska pamet i onako više ne stanuje u Srbiji, pa ako se gospodin špijun žuri, neka je potraži u nekoj drugoj zemlji, u suprotnom neka se opusti i sačeka malo, Srbima samo što nije na um palo nešto genijalno.
Ali niko se tako prijatno ne iznenadi kao špijuni koji u Srbiju dođu sa namerom da otkriju njene državne tajne. LJubazni domaćini odmah će mu saopštiti da ovde državnih tajni nema jer jedva da ima i države. Ako je kakvih državnih tajni i bilo, već su objavljene u ovdašnjim memoarima i tabloidima, kao i na Fejsbuk profilima srpskih političara, koji se listom utrkuju ko će pre na internet da okači neku državnu pikanteriju.
Državne tajne ovde su javne, svi ih znaju i rado dele sa ostalima, pa je tako mnogi strani špijun posle samo nekoliko meseci zapao u krizu identiteta, više mu nije bilo jasno ko je u Srbiji špijun, a ko saradnik; jeste, brate, posao lak, al’ je konkurencija jeziva.

MUZIKA


Dragi moji,


Kao i svuda u svetu, i u Srbiji je muzika važan deo kulture i duhovnog identiteta. Građani Srbije vrlo su muzikalni, rado pevaju i sviraju, jednom rečju muziku obožavaju. Ipak, ono što stranca u ovoj zemlji može malo da zbuni jesu srpski muzički žanrovi. Vrlo su šaroliki i teško ih je razlikovati. Dakle, sva muzika u Srbiji deli se na:
Domaću i stranu – Srbi podjednako vole i domaću i stranu muziku. Od domaće muzike najviše vole hrvatske pop hitove, bosanske sevdalinke, makedonske izvorne pesme i ruske romanse. Sva druga muzika im je strana.
Seljačku i narkomansku – Ovo je jedna od najvažnijih muzičkih podela u Srbiji. Samo je naizgled komplikovana, ali je u suštini vrlo jednostavna. Svi koji ne slušaju narkomansku muziku, slušaju seljačku i obrnuto. Sem što slušaju takve vrste muzike, njihovi konzumenti se tako i oblače, pa je na ulici vrlo lako utvrditi ko je seljak, a ko narkoman.
Gradsku i starogradsku – Gradsku muziku Srbi uglavnom slušaju u gradskim autobusima i tramvajima jer svaki ovdašnji šofer je pasionirani ljubitelj muzike i nesuđeni di-džej. Ono što vozači slušaju na tranzistorima sluša ceo grad, hteo – ne hteo. Starogradsku muziku Srbi naručuju kafanama dok su još trezni i kad žele da ispadnu fini. Svaki Srbin ima po jednu starogradsku pesmu u rezervi za slučaj da ga neko iznenada upita koja mu je pesma najdraža. Ova vrsta muzike je poput laganog aperitiva pred glavno jelo – narodnjake!
Narodnu i zabavnu – Sva muzika u Srbiji deli se na narodu i zabavnu. Zabavna je sva ona koju izvode čupavci i drekavci, a narodna je ona koju pevaju pevači. Zabavnu muziku Srbi slušaju dok su trezni, a narodnu kad se napiju. Uz zabavnu se zabavljaju, uz narodnu plaču. Uz zabavnu dokazuju da su kosmopolite, a uz narodnu da su Srbi.
Turbo-folk i izvornu – Pre nego što sam došao u Srbiju upozorili su me da u ovoj zemlji preovlađuje muzika čudnog imena – turbo-folk. Rekli su mi da je to čudna mešavina turskog i grčkog melosa koja se izvodi na srpskom jeziku. Međutim, ja mislim da je to čista izmišljotina i da turbo-folk ne postoji. Za sve vreme koliko sam u Srbiji još nisam sreo nikoga ko bi mi priznao da sluša ovu vrstu muzike. Svi uvređeno odmahuju glavama i tvrde da se takve muzike prosto zgražavaju. Turbo-folk je u Srbiji toliko omražen da ga ne slušaju čak ni turbo-folk pevači. Umesto toga, svi Srbi listom slušaju izvorne srpske pesme. Kakva je to vrsta muzike još nisam uspeo da utvrdim jer se nigde ne emituje.
Haus i rep – Haus muzika je ona koju vaš komšija u treger majici sluša kod svoje kuće. Izvodi se uglavnom tokom vikenda, dok su mu svi prozori u stanu širom otvoreni. Koliko god pokušavali da je ne čujete to vam neće uspeti, pa komšijska haus muzika uskoro postaje i muzika vaše kuće. Rep muzikom se u Srbiji bave oni koji smatraju da imaju nešto važno da saopšte. Problem je u tome što to retko kad i saopšte. Umesto toga uglavnom saopšte da ne umeju da pevaju.
Klasičnu i ozbiljnu – Klasičnu muziku ovde slušaju samo oni za koje okolina osnovano sumnja da imaju neki težak psihički problem a to ne žele da priznaju. Ozbiljna muzika je isto što i klasična samo se tako zove u vreme dana žalosti. Niko toliko ne žali tokom dana žalosti kao Srbin koji je tada primoran da sluša ozbiljnu muziku.
Soul i pop – Soul muzika obično se sluša na srpskim svadbama, onda kada neki pripiti ujak ili stric od muzike traži da mu svira pesme njegove mladosti, za koje niko, sem njega, nije čuo. Besne mladence roditelji uvek smiruju rečenicom: „Strpite se, to je samo za njegovu dušu, zaslužio je.“ Pop muziku. Srbi slušaju na svadbama i sahranama kad popovi uzmu da pevaju pa ne znaju da stanu.
Reći ću vam u poverenju, meni se kao strancu najviše sviđa kad Srbi zaćute.
To je muzika za moje uši!

SRPSKA SVADBA (1)


Dragi moji,


Ovog vikenda bio sam gost na jednoj srpskoj svadbi. Za stranca poput mene to ne samo da je velika čast već i nezaboravan događaj.
U Srbiji pripreme za svadbu počinju onog trenutka kada mlada ostane trudna. Do tog momenta i mladić i njegova izabranica, baš kao i njihovi roditelji, imaju određene sumnje u kvalitet te veze i brak koji bi se iz nje mogao izroditi, ali onog jutra kada test za trudnoću poprimi (ne)željenu boju, sve sumnje padaju u vodu i postaje jasno da su deca kao stvorena jedno za drugo i da bolju priliku ni u snu nisu mogla naći. To što je budući mladoženja već pet godina zaglavljen na četvrtoj godini prava, a mlada isto toliko na birou za zapošljavanje postaje potpuno nevažno i pripreme za svadbu kreću punom parom.
Budući mladenci kategorični su da, ako svadbe već mora biti, ona treba da bude skromna i moderna, sa nekoliko zvanica u opštini i nekoliko najboljih prijatelja na žurci u obližnjem kafiću, gde će uz prigodnu muziku obeležiti taj intiman čin. Na pamet im ne pada da u ovo vreme krize troše silne novce na glupavo veselje, uostalom radije bi pare potrošili za neko romantično putovanje ili nezaboravan medeni mesec. Ili će biti tako, ili svadbe uopšte neće biti!
Njihovi roditelji saslušaju ovaj zahtev smireno i sa razumevanjem, pohvale skromnost i racionalnost svoje dece, a onda otac laganim pokretom iz zadnjeg džepa vadi već pripremljen preliminarni spisak svatova, koji u tom trenutku broji 248 gostiju. Već letimičan pogled na požuteli papir mladencima otkriva da dve trećine zvanica uopšte ne poznaju, ali im roditelji gandijevski strpljivo obrazlažu svako ime.
Njena mama je na spisak stavila samo šesnaest svojih koleginica sa bivšeg posla, iako dragi Bog zna da je morala bar još toliko, a tata je pozvao tek dvadesetak poslovnih partnera i po dvojicu najboljih drugara iz vojske i sa radne akcije, ako se sad ne vide ko zna kad će im se ukazati sledeća prilika!
Njegovi pak roditelji nisu imali kud, iz zavičaja su pozvali celokupnu rodbinu, drugačije se nije moglo, kuda su sve oni išli, red je da uzvrate i da im se uzvrati, mali i onako nije išao u vojsku, pa je svadba jedina šansa da se namire. Uostalom, sve su to fini ljudi, jes’ malo ruralni, al’ nema veze, po njih će, naravno, poslati autobus, u suprotnom bi ih policija nedelju dana skupljala po Beogradu.
Sve u svemu planirano je cirka dvesta pedeset zvanica, ali neka se mladenci ništa ne brinu, slobodno i oni mogu da pozovu nekoga ako baš moraju. Kad je restoran u pitanju, i tu je već sve rešeno, kafana Kod gazda Gavre dušu je dala za svadbe, kakve samo satenske stolice imaju, a o predjelu da se i ne govori. Prijatelji su već naručili prasetinu i jagnjetinu sa Zlatibora, biće pečenje prste da poližeš, a što je najbolje od svega gazda Gavra ima i svoju muziku, pevaljka je kao grom!
Oko kumova takođe nema glava da boli, mladoženjin kum je već obavešten, pristao je da siđe sa svoje planine, staro kumstvo se ne odbija, veliki je to laf, mladoženja će biti oduševljen kad ga upozna. Stari svat je takođe već pozvan, jest da je malo zadrt tip, al’ je obećao da neće mnogo da izvoljeva, tek dva-tri puta da istera običaj. Sve drugo je prepušteno mladencima, mlada može da izabere venčanicu kakvu god želi, mada svekrva u ormaru još čuva onu sa svog venčanja, možda je glupo da se na ovu krizu daju pare za haljinu koja se jednom oblači. Burme, isto tako, neka izaberu sami, samo neka gledaju da budu kao što je ova tatina, evo već trideset godina je nosi, ni mrdnula nije.
E tako, baš fino što smo se sve tako brzo dogovorili, važno je samo da su deca zadovoljna i da će imati venčanje o kakvom su oduvek maštali.
Pa se, zdravlje bože, vidimo na svadbi!


SRPSKA SVADBA (2)


Dragi moji,


Kao što sam vam u prošlom pismu napomenuo, prosečna srpska svadba sastoji se od niza interesantnih običaja. Na primer, običaj je da na dan venčanja mlada ustane pre svanuća jer kod frizera ima zakazano u sam cik zore. Zašto je to tako niko ne zna, ali se taj običaj generacijama prenosi sa frizera na frizera i sa mlade na mladu. Kad se promenjenog ličnog opisa otuda vrati, odmah je zaključavaju u devojačku sobu; jedni tvrde da je reč o čistom sujeverju, a drugi o čistoj predostrožnosti: mlada je od sabajle već toliko nervozna da je na slobodi opasna po okolinu.
Mladoženja pak svečani dan dočekuje znatno opuštenije, svež je i pun samopouzdanja, ali samo do trenutka dok ne pokuša da veže kravatu. Nosilac crne kravate prvog dana tek posle osmog pokušaja shvata da je to zamršena rabota, te panično u pomoć poziva svog oca, prekaljenog učesnika mnogih svadbi i proslava. Na njegov užas, otac mu saopštava da je njegova mašna poslednji put vezana 1980. godine, na dan Titove sahrane, a da ju je u međuvremenu samo zatezao i popuštao, te da pojma nema kako se to radi.
Utom stigne vreme za okupljanje svatova i polazak po mladu. U dvorištu sve šljašti od ’ladnih trajnih, špicastih cipela i naočara za sunce. Običaj je da na čelu kolone bude barjaktar sa srpskom zastavom okrenutom naopačke, a da se mladenci voze u vozilu od najmanje tri hiljade kubika, koje stric gastarbajter specijalno za tu priliku doveze iz Nemačke.
Ispred mladine zgrade čeka ih jednako svečan skup ’ladnih trajnih, špicastih cipela i naočara za sunce. Neko vreme se dve familije odmeravaju kao bokseri pred meč za titulu svetskog šampiona, a onda na scenu stupa mladoženja vadeći iz džepa niklovani kolt 45 i pogledom tražeći jabuku koju bi da rascepa načetvoro. U tom trenutku potrebno je mnogo veštine i takta da se mladom Prljavom Hariju objasni da se mladin stan nalazi na šestom spratu, a da projektant nije predvideo odgovarajuće mesto za ispunjavanje ove viteške obaveze.
Revoltiran, mladoženja tada ispucava čitavo burence u nedužno nebo, a onda odlučnim korakom kreće po svoju draganu. Običaj, međutim, nalaže da ga ispred vrata sačeka mladin brat kako bi mu po razumnoj ceni „prodao“ svoju sestru. Ali, avaj, često se desi da kupac i prodavac nemaju isti pojam o razumnom; mladoženja misli da je već samom ženidbom mladinu familiju dosta zadužio, dočim mlađano šure smatra da njegova sestra vredi barem koliko jedno letovanje u Pefkohoriju.
Kupoprodajni ugovor ipak na kraju bude sklopljen, pa mlada u suzama napušta roditeljski dom, koji neće videti sve do sutra po podne. Svadbena kolona se potom kreće put matičara, ali će na cilj stići samo najveštiji, ostali će u potrazi za opštinom i parkingom propustiti čitavu recitaciju svadbarice Duška Radovića i nekoliko doskočica duhovitog svata pride. Najzanimljiviji momenat biće kada mladencima kum saopšti da nije poneo ličnu kartu jer nije znao da treba, a i šta će mu kad njega ovde svi poznaju. Onog trenutka kada mladenci svojom slobodnom voljom kažu „DA“, a mlada pristane da uzme muževljevo prezime, mladoženja će dobiti aplauz na otvorenoj sceni.
Iz opštine se prelazi u crkvu, gde obred venčanja ume da traje duže nego neki brakovi, a potom se u porti pristupa fotografisanju i bacanju bidermajera. Budući da je taj obred regularan koliko i srpsko fudbalsko prvenstvo, buket uvek uhvati mladina sestra od tetke, koja je fakultet završila još pre osam godina, a nesrećnica još nema momka. Jest’ da joj je ovo trinaesti bidermajer koji je u poslednje tri godine na svadbama uhvatila, al’ ne mora da znači da je i baksuzan.
Svadbena povorka potom se upućuje ka restoranu, gde pravo veselje tek počinje.


SRPSKA SVADBA (3)


Dragi moji,


Kao što sam vam pisao u prošlom pismu, srpska svadba podseća na pozorišni komad u kojem svako svoju ulogu igra maestralno. Na primer, čim svatovi uđu u restoran, na scenu stupa neki ujak ili stric kome se numeracija sedenja ne dopada jer smatra da ličnost njegovog ranga zaslužuje daleko bolji pogled na svadbenu tortu ili pevačicu, već šta ko više voli. Incident u najavi pravovremenom intervencijom sprečavaju dežurni mirotvorci, koji nezadovoljniku ekspresno pronalaze rezervni položaj, ali ovaj do kraja večeri ostaje namrgođen i ljut, bojkotujući veselje i stavljajući svima do znanja da nije „ispoštovan“.
Mladenci o tome pojma nemaju dok praćeni zvucima svadbenog marša ulaze u salu i uz pesmu Svilen konac, započinju engleski valcer, što je znak da, kao po komandi, svi muškarci u sali salvetama obrišu znoj sa čela i svoje lepše polovine zamole za ples. One, ganute, pristaju uz diskretnu molbu kavaljeru da pripazi na povređeno im kurje oko, koje još od prethodne svadbe nije zacelilo.
U tom trenutku na desetine dece istržu se iz zagrljaja svojih roditelja i poput golubova mira razlete se svuda po sali (ne povesti decu na svadbu u Srbiji je smrtni greh), da bi do kraja večeri bar jedno od njih iščašilo zglob ili raseklo čelo o ivicu stola, ali to je uračunata kolateralna šteta svake ovdašnje svadbe.
Muzika je do tada već stigla do kuma, glavnog glumca ove već toliko puta igrane predstave. NJegova uloga je da bude veseliji od najveselijeg, raspevaniji od najraspevanijeg, i on je igra predano i nadahnuto, naručuje pesme koje nikada ranije ni čuo, troši koliko nikada ranije nije trošio, ljubi one koje nikada ranije nije sreo, pokušava da se popne na stolicu, sto, pevačicu… sve dok ga umornog i isceđenog odatle ne skinu i prepuste na milost i nemilost njegovoj već pobesneloj ženi.
Muzika tada zasvira kolo i to je momenat kada se svaki svat ratosilja onoga što ga žulja, muškarci razvezuju kravate i skidaju sakoe, žene izuvaju cipele na štikle, a dežurni brukači familije ispijaju poslednju čašu kisele vode i naručuju vinjak. A u kolu hiljadu čuda, baba-strina, kojoj su već tri puta na sahranu išli, igra kao preporođena, ujak neženja, sumnjive seksualne orijentacije, uhvatio se do najlepše devojke, a mladi gitarista ortodoksne pank grupe podvriskuje na „kecu“.
Malo zatim naiđe trenutak poznat kao „pauza za čorbu“, kada se sve utiša i čuje se samo srkanje kroz veštačke vilice i škljocanje foto-aparata jer su mladenci upravo krenuli da se slikaju sa svatovima i prime darove. U njihovoj pratnji uvek je osoba od poverenja, obično tetka nadarena fotografskim pamćenjem, koja sa ozbiljnošću žandarmerijskog narednika proverava koverte i sortira poklone. Mladencima je to prilika da se još jedanput izljube sa svih 278 svatova, ako tog dana ne zapate kakvu kožnu bolest nikad neće.
Na drugoj strani sale mladoženjin otac već sedamnaesti minut drži emotivan govor, ali ga niko ne sluša jer svi čekaju da orkestar zasvira pesmu Moji su drugovi, pa da, iz nauci još nepoznatog razloga, formiraju vozić i pojure salom. Međutim, na to će još morati da pričekaju jer se stari svat konačno dokopao muzike, nameran da u naredna dva sata odsluša sve pesme svoje daleke mladosti.
Odjednom se svetla pogase i to je znak da stiže svadbena torta, kojoj svatovi, takođe iz nepoznatog razloga, dugo aplaudiraju. Kad se obredno sečenje torte završi, salom se prolomi zaglušujuća buka, to je znak da su stigli trubači, iznenađenje večeri koje nikoga ne iznenadi. NJuhom ruskog hrta šef trubačkog orkestra namah locira najbogatijeg svata, kome na uvce dugo svira srpski evergrin Kalašnjikov. Pola sale se tada popne na stolove, daske koje i na svadbi život znače, i predstava se nastavlja.
Ali sve što je lepo ima kraj, u neko doba gazda Gavrino osoblje diskretno počne da iz sale iznosi escajg i pijane goste, za mladenačkim stolom ostaju samo mladina sestra od tetke, kojoj ni trinaesti bidermajer sreću nije doneo, i mladoženjin mlađi brat koji se pita gde će ubuduće spavati jer će se u njegovu dečju sobu od večeras useliti mladi bračni par.
Nek je sa srećom!

GLUMIŠTE


Dragi moji,


Oduševljen sam srpskim pozorištima. Čega tu sve nema, kakav živopisan skup kostima, maski i karaktera! U srpskim pozorištima svaka je predstava život, a svaki život predstava, sve uloge su glavne, a sve su opet sporedne, igra se na desetine scena, a scena je zapravo jedna. I ne zna se ko od koga bolje glumi. Publika glumi da joj pozorište treba, kritičari da ga razumeju, a glumci da ga vole. U stvari, publika dolazi iz navike, kritičari iz radoznalosti, a glumci jer moraju. Svako napamet zna svoju ulogu i tekst nikada ne zaboravlja. Što gledalac više priča o pozorištu to ređe u pozorište ide, što je kritika bolja, predstava lošije prođe, što neki glumac više spominje svoje pozorište, to češće u nekom drugom igra.
Daske koje život znače glumcima su u stvari odskočne daske. Vrhunskim ka filmu, odličnim ka televiziji, osrednjim ka upravničkoj fotelji, lošim ka politici, snalažljivim ka reklamama za kafu i stambene kredite. Ali, gde god da odu, glumci se svom pozorištu uvek vraćaju jer je ono njihova sigurna kuća, oaza u sušnim periodima i mesto gde overavaju zdravstvene knjižice.
Rekoh, osrednji među njima često postanu upravnici, ali začudo čim osrednji glumac postane upravnik, on počne da glumi odlično. U upravničkim foteljama odigrane su mnoge životne uloge, doduše, ne pred publikom već pred novinarima, gradonačelnicima i ministrima kulture. Što pred njima bolje glumi, upravnik će duže ostati na sceni. Neke upravničke bravure još se prepričavaju, a neke monodrame i danas su na repertoaru.
Naravno, kao ni u svetu, ni u Srbiji se glumci i upravnici ne podnose. Upravnici za glumce tvrde da su bezgranično lenji, a glumci za upravnike da su bezgranično ograničeni. Ne zna se da li je više odličnih predstava otkazano zbog bolesti glumaca ili bolesti upravnika. Glumci misle da je samo mrtav upravnik odličan upravnik, a upravnici da je samo mrtav glumac veliki glumac. Zato jedni drugima prave dirljive komemoracije i posthumno dodeljuju nagrade.
A tek nagrada je u srpskom glumištu prs i pleva! Ne postoji glumac koji nije dobio bar jednu. Za glavnu ulogu, za sporednu ulogu, za životno delo, za improvizaciju na sceni, za bravuru u pozorišnom bifeu. Nije daleko dan kada će svaki srpski glumac imati nagradu sa svojim imenom.
Ali divno je prisustvovati ovdašnjoj pozorišnoj premijeri. Nigde čovek ne može da vidi takve kostime, šminku i likove. Manje na sceni, a više u publici. Naravno, svaka premijera ima svoju glumačku podelu. Na one koji igraju i na one koji im zavide. Na one koji glasno govore i one koji im sufliraju. Na one koji su se obogatili i one koji umiru od gladi. U srpskim pozorištima maske padaju i pre nego što se zavesa podigne. Jer svaka pozorišna premijera ovde je u stvari repriza.

FALSIFIKATI


Dragi moji,


Kada sam prvi put kretao za Srbiju, mnogi od vas su me upozoravali da idem u zemlju u kojoj se naročito moram čuvati falsifikata. I, kao i svaki stranac, u početku sam bio vrlo oprezan, plašio sam se falsifikovanih novčanica, izbegavao sumnjive robne marke, strepeo od nepoznatih lekova. Ali, kako prvih dana nisam imao neprijatnosti, brzo sam se opustio i već pomislio da su vaša upozorenja bila preuveličana, te da u Srbiji nema više falsifikata nego u bilo kojoj drugoj zemlji.
Kako sam samo pogrešio, a vi bili u pravu! U Srbiji ima više falsifikata nego što možete da zamislite! Srbi falsifikuju sve, gde god se okreneš sam go falsifikat! I, najvažnije, niko se ne bavi krivotvorenjem sitnica kao što su novac ili hartije od vrednosti, ovde se falsifikuju mnogo krupnije stvari.
Evo, na primer, Srbi su majstori za falsifikovanje istorije. Ne postoji istorijski događaj, bitan ili manje bitan, koji nisu falsifikovali, pa danas niko ne zna koja je verzija autentična a koja lažna. Od Kosovskog boja preko svetskih ratova do danas, od Kraljevića Marka, preko Žikice Španca do nikog, Srbi su istorijske poraze pretvarali u pobede, pobede u poraze, junake u izdajnike, izdajnike u heroje, a istorijske čitanke u beletristiku.
Srbi su sa uspehom falsifikovali i demokratiju. Naizgled je ista kao i u celom demokratskom svetu, postoje ovde i izbori i vlada i skupština, ali čim malo zagrebeš primećuješ da se srpska demokratija bitno razlikuje od drugih. U svetu vlast bira većina, a ovde manjina, svuda vlast radi u interesu naroda, a ovde narod radi u interesu vlasti, u stranim demokratijama čovek je na početku i na kraju svega, a ovde je samo na kraju…
Srbi obožavaju da falsifikuju biografije. Skoro da nema Srbina koji nema bar dve. Jednu istinitu, za ličnu upotrebu, i drugu izmišljenu, doteranu i ispeglanu za javne namene. Zato je ovde tako teško razlikovati stručnjaka od šarlatana, a intelektualca od prostaka. I baš zato u Srbiji ima više lažnih umetnika od lažnih umetničkih dela, više lažnih titula od lažnih diploma i više lažnih patriota od pravih rodoljuba.
A kako tek vešto falsifikuju zakone! Na prvi pogled isti su kao evropski, usklađeni sa najboljom evropskom praksom, ali kada naivni građanin pokuša da ih primeni ili se na njih pozove – ćorak, uvek se ispostavi da su neprimenjivi. Srpski zakoni su kao kineske igračke, i kad su novi, pokvareni su.
Svašta Srbi umeju da falsifikuju. Kupiš na primer na kiosku novine, uzmeš ih u ruku, one pod prstima šuškaju i mirišu na štamparsku boju baš kao i sve prave novine, ali čim ih otvoriš shvatiš da si prevaren, umesto novina dobio si običan pamflet u kome nema ni traga od pravog novinarstva.
Najzad, niko bolje od Srba ne falsifikuje život. Život u Srbiji je kao plastično cveće. Izdaleka izgleda kao pravi i u dlaku je nalik životu bilo gde, ljudi se rađaju, odrastaju, rade, stare i umiru, sve izgleda kao pravi život, ali samo dok ne začeprkaš po ljudskim sudbinama. Onda shvatiš da to nije pravi život.
Pravi život drugačije izgleda.

DVE SRBIJE


Dragi moji,


Srbija ne prestaje da me zbunjuje. Otkad sam stigao, neprestano slušam o prvoj i drugoj Srbiji, ali i do dan danas ne mogu da razumem šta to znači.
Pitao sam pojedine Srbe gde su granice prve i druge Srbije i dobio oprečne odgovore. Jedni kažu „u krugu dvojke“, drugi da su u pojedinim beogradskim kafanama, dok me treći gledaju kao da nisam normalan. Ipak, svakodnevno slušam i čitam prvosrbijancima i drugosrbijancima. Ruku na srce, meni kao strancu svi Srbi izgledaju isto. Namršteni, siromašni, besni, hronično ogorčeni na sve i svakoga.
Kako onda razlikovati prvosrbijance od drugosrbijanaca?
Poznavaoci su mi dali nekoliko korisnih saveta. Najpre, prvosrbijanci i drugosrbijanci jedni za druge na sav glas tvrde da su izdajnici, prodane duše i zločinci. Drugosrbijanci se uvek oblače po poslednjoj, a prvosrbijanci, namerno, po pretposlednjoj modi. Drugosrbijanci se hvale da odmalena govore engleski, a prvosrbijanci to ni za živu glavu ne priznaju!
Kad ih tako identifikujete, onda sve ide lakše.
I jedni i drugi imaju svoje televizije, svoje novine, internet sajtove, kolumniste i blogere. Osnovali su svoje fondacije, studentska udruženja, imaju omiljene političare, glumce, ambasadore, vladike… Iskopali su svako svoj rov, dobro se zabarikadirali i rafalnom paljbom zasipaju jedni druge.
Prvosrbijanci za drugosrbijance tvrde da su zločinci prema svom narodu, a ovi za njih kažu da su zločinci prema svim narodima. Prvi za sebe tvrde da su čuvari srpske istorije i tradicije, a drugi da se od takvih čuvara i treba čuvati. Drugi optužuju prve da ne razumeju svet, a ovi njih da ne razumeju Srbiju. Prvi misle da je Srbija do Tokija, a drugi da je do Kalemegdana.
Jedni kažu da Srbija ne treba da uđe u NATO, a drugi da NATO treba da uđe u Srbiju. Prvosrbijanci tuguju što je Srbija izgubila poslednje ratove, drugosrbijanci tuguju što ih je uopšte i vodila.
Drugosrbijanci kažu da Srbija treba da bude deo Evropske unije, a prvosrbijanci da Evropska unija treba da bude deo Srbije. Prvosrbijanci kažu da su drugosrbijanci strani plaćenici, a ovi za njih da su još gore – domaći plaćenici.
Iako između prve i druge Srbije granica ne postoji, prelazak nije jednostavan. Da biste od dojučerašnjeg prvosrbijanca postali drugosrbijanac, ili obrnuto, morate da ispunite niz uslova. Potrebno je najpre da detaljno operete svoju raniju biografiju i pospete se pepelom. Potom valja da temeljno popljujete dojučerašnje saborce i idole. Naposletku morate biti zagriženiji borac za stvar protiv koje ste do juče bili, od onih koji su za nju bili oduvek.
Ponekad čak ni to nije dovoljno da biste dobili „vizu“, i zato se prvosrbijanci i drugosrbijanci ne druže, ne idu na iste slave ni u iste kafane. Sreću se jedino u televizijskim studijima i tada treba imati dobar stomak pa svariti sve ono što jedni o drugima kažu.
A sve što kažu – ne lažu!

ONO MESTO


Dragi moji,


Stranca u Srbiji mogu poterati svakojaki maleri, ali jedan od najvećih je da ga na javnom mestu iznenada snađe potreba za toaletom. Veću nesreću ni najgorem neprijatelju ne mogu poželeti! Lakše je preživeti u prašumama Amazonije, orijentisati se u ledenim prostranstvima Antarktika ili otkriti termalni izvor u Sahari, nego u Beogradu pronaći ve-ce!
Naravno, nesrećni stranac o tome pojma nema kada pun jutarnjeg entuzijazma napušta svoju hotelsku sobu i kreće u šetnju gradom. Već u prvoj bašti ispija tursku kafu i kiselu vodu i ne sluteći da će to uskoro postati temelj svih njegovih problema. Lagano nastavlja dalje i već kod prvog prodavca kupuje kuvani kukuruz, a malo zatim i sladoled. U Mekdonaldsu, naravno, naručuje koka-kolu i milk šejk „za poneti“ i bezbrižnim korakom stiže do centra, gde ne može da odoli a da ne proba pečeno kestenje.
Međutim, već na ulasku u pešačku zonu njegov stomak počinje da mu šalje prve signale za uzbunu. On tome ne pridaje naročitu pažnju, uveren da ima još sasvim dovoljno vremena i kapaciteta da popije jedno hladno pivo. U zemlji iz koje dolazi javnih toaleta ima na svakom koraku, pa nema razloga za brigu.
Kakva tragična greška! Kada poprilično opterećen konačno odluči da je vreme da se olakša, shvatiće da mu za taj naum dobra volja nije dovoljna. U početku će se diskretno osvrtati tražeći univerzalnu oznaku za javni toalet, ali kako minuti budu odmicali njegov pogled biće sve paničniji. Menjačnica, banka, kladionica, banka, banka, kladionica, menjačnica… javnog ve-cea nema ni od korova! Cupkajući s noge na nogu zaustaviće prvog prolaznika i upitati ga za toalet, ali će samo naići na sumnjičav pogled i odmahivanje glavom. Već posle petog puta biće uveren da mala i velika nužda nisu ništa drugo do dve dosadne navike od kojih su se u ovom gradu svi osim njega odavno odvikli.
Shvativši da je vrag odneo šalu utrčaće u prvi restoran, ali će mu livrejisani konobar ljubazno objasniti da pre nego što stekne pravo na korišćenje njihovog cenjenog toaleta mora da naruči barem flašu vina i salatu od morskih plodova. Panično će istrčati i ući u neku javnu ustanovu preko puta, ali će mu tamo portir reći da ključ od njihovog toaleta imaju samo generalni direktor, koji je na odmoru, i njegova sekretarica, koja se zaklela da će tu prostoriju od tuđina braniti svojim životom.
Mekdonalds!, sinuće mu spasonosna ideja, ali će mu na korak od kapije olakšanja uniformisani mladić zatražiti račun, koji je on naravno odavno bacio. Otpuštajući prvo dugme na pantalonama obratiće se prvom saobraćajcu, ali će mu ovaj samo rukom pokazati na obližnji haustor, što će ga dodatno zbuniti. Zaustaviće taksi i moliti da ga odveze do prvog javnog toaleta, ali će mu taksista besno odgovoriti da manijake, onaniste i pedere ne vozi.
Kafana! Obična srpska kafana!, setiće se i utrčati u prvu na koju naiđe. Dok jednom rukom otvara vrata ve-cea a drugom skida kaiš, ispred njega će se isprečiti nepoznata žena koja će ga strogo upitati kakve su mu zadnje namere i ima li sitno. Spreman da ubije ulazi u kabinu i shvata da je još jedan vodokotlić izgubio stogodišnji rat sa Srbima, a da u toaletu nema papira. Drhtavim rukama pokušaće da skine pantalone, ali će tada sa žaljenjem utvrditi da će mu boravak u Beogradu ostati u zaista nezaboravnoj uspomeni.

NOBELOVE NAGRADE


Dragi moji,


Svake jeseni kada Švedska kraljevska akademija i Nobelov komitet većaju o tome kome dodeliti Nobelove nagrade, u Srbiji vlada atmosfera nestrpljivog iščekivanja. Svi iskreno veruju da je krajnje vreme da ta prestižna nagrada bude dodeljena nekome u Srbiji, te da je svaka drugačija odluka čista nepravda.
Boraveći ovde već više od godinu dana svedok sam da su građani Srbije u toj stvari potpuno u pravu i da su Nobelovu nagradu odavno zaslužili. Evo i zašto.
Nobelovu nagradu za ekonomiju građani Srbije zavredeli su još pre dve decenije, kada su proizveli i preživeli najveću inflaciju u istoriji čovečanstva, ali to što je tada nisu dobili nije ih obeshrabrilo, već su nastavili sa još impresivnijim postignućima. Do danas su patentirali izume jedinstvene u svetskoj ekonomiji, pa tako već neko vreme imaju radnike, a nemaju fabrike, imaju industrijsku proizvodnju, a nemaju industriju, imaju sindikate, a nemaju proteste. Godinama već uvoze ono što imaju, a izvoze ono što nemaju, stečajne upravnike proglašavaju za menadžere godine, inflaciju od petnaest odsto za jednocifrenu, dugove za investicije, a kredite za poslovni profit!
Ne postoji srpski pisac koji ne smatra da je Nobelovu nagradu za književnost odavno zaslužio. Pitajte prvog kojeg sretnete i svaki će vam reći da je neopravdano zaobiđen. Napisao je do sada bezbroj knjiga, dobio sve književne nagrade i nacionalnu penziju pride, na svim svečanostima sedi u prvom redu, istrajno nosi titulu oca ili poočima nacije, u školskoj lektiri je nezamenljiv, ali priznanja iz Švedske nema pa nema! Umesto njega takvog, Nobelovu nagradu dobijaju neki Iranci i Kinezi za koje niko nikad nije čuo, a on, kojeg znaju u svakom selu i zaseoku u Srbiji – ništa. Nepravda pa to ti je!
Nobelovu nagradu za hemiju Srbi mi mirne duše mogli da podele sa Hrvatima jer hemije kakva postoji između Srba i Hrvata nema nigde na svetu. Koliko god se trudili da se razdvoje i zauvek raziđu, to im nikako ne uspeva jer ih nešto uvek vraća jedne drugima. Čudesnu formulu jedinjenja koje Srbe i Hrvate vekovima drži nerazdvojne niko još nije otkrio, pa bi bio red da taj izum bude nagrađen.
Nobelova nagrada za fiziku mogla bi biti dodeljena srpskim političarima koji već godinama grade objekte što prkose zakonima fizike. Koliko je samo u Srbiji izgrađeno nevidljivih auto-puteva, mostova, metroa i jeftinih stanova ni broja se ne zna. Plus, ovde nije redak slučaj da jedan političar istovremeno sedi u tri funkcionerske fotelje ili da u skupštini uredno glasa iako se nalazi na letovanju u Turskoj, a o projektima Nebeske i Velike Srbije da i ne govorim. Priznaćete, dakle, da je fizika u Srbiji baš daleko odmakla.
Nobelovu nagradu za medicinu treba dodeliti svim građanima Srbije koji su preživeli sve dosadašnje reforme zdravstva, bombardovanja osiromašenim uranijumom, vakcine protiv ptičijeg, svinjskog i inog gripa i besplatno lečenje u ovdašnjim bolnicama. Svaki drugi narod bi do sada od svega toga odavno izumro, ali su Srbi razvili imunitet potpuno nepoznat u savremenoj medicini.
Ali ponajviše od svega Srbi su zaslužili Nobelovu nagradu za mir. Godinama ih njihova rođena država ponižava, laže i potkrada, a oni ni da beknu. Mirni su kô bubice. A ako to nije urođeni pacifizam, onda ja ne znam šta jeste!

TAJKUNI


Dragi moji,


Kao što sam vam već rekao, srpski jezik obiluje stranim rečima, ali mi je jedna posebno privukla pažnju. Otkad sam došao, posvuda čujem reč „tajkun“, no teško mi je da potpuno razumem njeno značenje, a još teže da je prevedem. Pitao sam pojedine Srbe o poreklu ove reči, oni uglavnom sležu ramenima i upućuju me na svoje susede Hrvate, odakle im je, pre nekoliko godina, stigla. Između Srba i Hrvata inače teče vrlo živa razmena robe, kapitala, pevačica i kriminalaca, a eto, zaluta i pokoja nova reč.
Sve u svemu, koliko sam do sada shvatio, tajkun je čovek koji se obogatio u prošlom režimu pod sumnjivim okolnostima. Naročito je važno naglasiti da se tajkun obogatio u prošlom režimu jer tajkuni izgleda nemaju običaj da se bogate u režimu koji je trenutno na vlasti. Podrazumeva se i da su sumnjive okolnosti postojale isključivo tokom nekadašnje (seme joj se zatrlo) vlasti, a da su sa stupanjem na scenu ove aktuelne netragom nestale. Ne treba ni da naglašavam da niko od aktuelnih vlastodržaca ne poznaje ama baš nijednog tajkuna. Ako su se nekad i upoznali to je bilo usled spleta nesrećnih okolnosti, zaglavljivanja u liftu ili čekanja u redu ispred kafanskog toaleta.
Privatnih ili, ne daj bože, zajedničkih poslovnih interesa vlast i tajkuni nemaju ni mrve. Štaviše, vlast bi ih najradije poslala na robiju i narodu vratila sve što su mu tajkuni oteli, ali to nažalost nije moguće jer je sve urađeno po zakonima koje je, već pogađate, prethodna vlast predložila i usvojila. Istina, s vremena na vreme poneki tajkun dopadne apsane, ali kroz nekoliko meseci izađe na slobodu i vlastima sve džentlmenski oprosti.
Notorna je laž da su tajkuni finansirali bilo koju stranku na vlasti, za to ne postoji nijedan validan dokaz, uostalom to može da potvrdi i državna revizorska kuća čim jednoga dana počne da radi. Uostalom, opšte je poznato da se srpske stranke finansiraju isključivo od članarina pristalica i prodaje knjiga svojih literarno nadarenih lidera.
Ruku na srce, bilo je slučajeva da neki poslanici umesto stranačkih blanko ostavki radije prime tajkunske blanko čekove, ali je vlast sa takvim mangupima u svojim redovima odavno raskrstila i poslala ih u ambasadore. Međutim, meni se kao strancu ipak čini da između vlasti i tajkuna postoje specijalne i paralelne veze. U vreme nekog privrednog skupa vlast voli da izvede tajkune na svetlost dana i pokaže ih svetu kao primer uspešnih biznismena koje je Srbija sama uzgojila. Drugi put pak kad se govori o privrednom sunovratu, vlast ih opet okupi, upre prstom u njih i građanima kaže da su za sve oni krivi i da će najveći teret krize prebaciti na njihova pleća.
A tajkuni kô tajkuni, mudro ćute i klimaju glavama, znajući da je u Srbiji svako čudo za tri dana, a računi na Kajmanskim Ostrvima doveka.

PRISLUŠKIVANJE


Dragi moji,


Rizikujući da pomislite da sam paranoičan moram vam nešto reći. Mislim da me u Srbiji prisluškuju i prate! Znam da zvuči uvrnuto jer ko sam, zaboga, ja da bi me neko špijunirao, ali uveravam vas da ne preterujem. Isuviše sam već dokaza prikupio da bi sve to bile obične slučajnosti.
Sve je krenulo od sitnica. Na primer, u petak po podne primim platu i taman pomislim da je vreme da sebe obradujem nekim poklonom, kad neko zvoni na vratima. Otvorim, a tamo sa ispruženom rukom stoji gazdarica, traži zaostale kirije i kaže da zna da imam novac. Normalno, od poklona ništa. Sledeći put do kasno u noć zaglavim u kafani, u povratku se pažljivo popnem do svog stana, pazim da me niko ne vidi, i mislim sve je u redu, kad ujutru opet zvono. Dobauljam do vrata, a tamo predsednik kućnog saveta protestuje što sam noćas puzao uz stepenice, kakav to, dođavola, primer dajem mlađima! Pretpostavljate već da sam morao da se iselim.
U sasvim drugom kraju grada uselim se u novi stan, ne prođe ni tri dana ispred lifta me zaustavi komšinica. Kaže da zna dam sam stranac, da sam neoženjen i da me je devojka juče ostavila, a ona, eto, baš ima sestričinu za udaju, vredna i lepa, al’ ko i ja nesrećna u ljubavi, pa ako sam zainteresovan… Glavom bez obzira strčim niz stepenice.
I tako još sijaset slučajeva. Uveče dobijem neki sitniš na kladionici, a već ujutru me pola komšiluka tapše po ramenu i traži da častim. Pošaljem SMS koleginici iz kadrovske, a cela firma počinje da se sprema za svadbu, mejlom apliciram za novi posao, a poštar mi traži muštuluk.
Na kraju odlučim da svoje sumnje poverim kolegi s posla.
– Nije to ništa čudno – reče mi on mirno. – Mene prisluškuju već godinama.
– Zaista? – začudih se. – Kako znaš?
– Ih, kako! Čim ja nešto odlučim oni se potrude da me osujete. Život hoće da mi unište!
– Je l’ moguće?
– Nego šta! Uzmem kredit u švajcarskim francima, mislim stabilna valuta, a kamata već sutradan poludi. Rešim da prodam stan, a oni odmah srozaju cenu nekretnina. Čiju god da sam deonicu na berzi kupio, ta firma je ekspresno propala. Petnaest godina igram loto i nikad ništa nisam dobio. Jedan jedini put zakasnim na posao, šef baš tad našao da porani. Misliš da je sve to slučajnost?
Rešim da o tome porazgovaram i sa drugarom s fudbala.
– Ne samo da me prisluškuju, nego me i prate – reče on osvrćući se.
– I tebe?
– Naravno, ja sam im glavna meta! Četiri stranke sam promenio, u koju god da se učlanim ona se raspadne. Kojim ja putem krenem u grad tu se stvori najveća gužva. Onu malu plavušu iz butika prvi put izvedem u bioskop, a ispred se nacrta moja žena. Napišem anonimno pismo protiv direktora, on od tada samo reži na mene, tačno zna da sam ja. Treba li ti još neki dokaz?
Razgovarao sam sa još nekolicinom prijatelja i šokirao se. Sve do jednog neko nadgleda! Novinare, pisce, metalostrugare, čak i poslastičare! Niko ne zna ko to radi, ali je kao dan jasno da radi.
Predložio sam da odemo u policiju, ali se svi samo nasmejaše. Kažu da policiju najviše špijuniraju. Koga god policija planira da uhapsi taj namah postane ministar ili poslanik.
Taman sam mislio da se žalim predsedniku, kad sinoć na vestima čujem da i njega prisluškuju. Pa sad recite da ja umišljam!

SNEG


Dragi moji,


U Srbiji je pao sneg. Iako sneg ovde pada od kad je sveta i veka, Srbi ga i dalje smatraju krajnje neočekivanom i neželjenom pojavom i svake godine mu se iskreno iznenade. Zbog toga u ovoj zemlji već sa prvim pahuljama nastaje neopisivi haos.
Padne li snega makar i za jednu grudvu, u glavnom gradu Srbije saobraćaj doživljava trenutni slom, a ako ga ima i nešto više, dešava se potpuni kolaps. Srpski vozači su mediteranskog tipa, navikli izgleda da voze sa suncem u očima i rukom izbačenom kroz prozor, sneg dočekuju zgrčeni u svojim automobilima, panično zureći kroz pahulje i svaki čas pritiskajući kočnice, očajni što ih je zla sreća zatekla na ulici umesto u ligeštulu. Većina njih smatra da zimske gume nisu ništa drugo do velika prevara liferanata pneumatika, pa zato i po najvećoj klizavici koristi gume sa letnjim šarama i šaraju li šaraju.
Ni pešaci nisu ništa bolji. Već sa prvim snegom počnu da izvrću zglobove, a zadesi li ih jača poledica, polomljenim rukama, nogama i kukovima ni broja se ne zna. Neupućen čovek lako bi pomislio da su se građani Srbije tek nedavno doselili u Srbiju, a da su doskora živeli na nekom tropskom ostrvu i čitavog života gazili po toplom pesku.
Gradske službe, koje se čitave godine pripremaju za ovaj nesrećni splet okolnosti, baš tog jutra kad sneg konačno padne – uspavaju se! Na ulice izlaze tek kada sneg dobro napada i onda čitav dan provedu prebacujući ga s jedne na drugu stranu ulice, dobro pazeći da mu se šta ružno ne desi. Gradska televizija tih dana pravi dirljive reportaže o požrtvovanim putarima i u stopu prati revnosnog gradonačelnika koji se iz petnih žila upire da pronađe krivca za očajnu situaciju. Ostali gradski oci zaklinju se u majke da ništa nisu krivi i da je svemu kriva surova klima, koja se u inat njima svuda u svetu zagreva, a samo u Srbiji hladi!
Poseban je užitak prisustvovati sastanku skupštine stanara na kojem se odlučuje čija je ove godine obaveza da očisti sneg i kupi industrijsku so. Dok sneg lagano pada, na sastanku padaju sve teže reči, sve dok se na kraju neko ne prihvati lopate i predsedniku kućnog saveta razbije glavu. Onda se svi u miru raziđu, odlučni da poslušaju savet spikera sa radija koji ih je ionako upozoravao da bez preke potrebe ne izlaze na ulicu.
Čim padne prvi sneg, i bogati i siromašni Srbi spremaju se za zimovanje. I jedni i drugi odlaze na planine. Bogati u luksuzne hotele, siromašni kod svojih rođaka na selu. Bogati da se skijaju, siromašni da se sankaju. Bogati da uživaju, siromašni da prežive.
Zima je u Srbiji baš prava idila. Da se smrzneš!

ZIMNICA


Dragi moji,


U Srbiji se ovih dana priprema zimnica. Zima ovde zna da bude duga i nepredvidiva, pa svako nabavlja ono što će mu pomoći da je lakše prebrodi.
Tako, na primer, Vlada Srbije i ove jeseni sprema dva-tri sveža reformska zakona, koje će ostaviti da odstoje barem do Nove godine, kada će ih izvaditi i na brzinu proslediti Skupštini na usvajanje. Naime, praksa je pokazala da se reformski zakoni, poput recimo Zakona o penzionom sistemu ili Zakona o reformi javnog sektora, najlakše svare u vreme zimskih praznika, kad stomak birača može sve da podnese.
Zimnica se sprema i u srpskoj skupštini. Skupštinska većina ovih dana na tihoj vatri drži nekoliko opozicionih poslanika i premazuje ih raznim obećanjima kako bi zimus, kad zatreba, bili spremni da je podrže. Nema lepše zimske poslastice od opozicionih poslanika koji iznenada, kao izvađeni iz trapa, glasaju za vlast!
Skrštenih ruku ne sede ni ministarstva, štaviše neka su se u spravljanju zimnice toliko izveštila da bi im pozavidele i najbolje domaćice. Na primer, Ministarstvo privrede ovih dana kiseli obećanja o stranim investicijama i novim radnim mestima, a Ministarstvo građevina kuva ideje o izgradnji hiljada jeftinih stanova. Kad zimus zaveje sneg i biračko telo zahvati apatija, šta će mu bolje zagrejati srce od svežih obećanja o boljem životu!
Ministarstvo infrastrukture ne odustaje od svog specijaliteta, pogađate već, reč je o Koridoru 10. Svake jeseni ministar lično zamrzne nekoliko novih deonica koje odledi krajem januara pričom o novoj građevinskoj sezoni i poslu za celokupnu domaću operativu.
Ministarstvo pravde i Ministarstvo unutrašnjih poslova zimnicu prave zajedno. Iz njihove kuhinje već se oseća miris nekoliko sočnih afera i pikantnih hapšenja. Afere i optužnice biće tako dobro upakovane da do zime neće izgubiti ništa od svog ukusa, a kad oko Božića budu otvorene, njima će se sladiti čitava srpska javnost. Biće poslužene na svakoj slavi, negde kao predjelo, a negde i kao glavno jelo.
Zimnicu prave i gradonačelnici srpskih gradova. Svaki je već nabavio po dva dežurna krivca, obično kakva zelena direktora gradskih toplana i zimske službe, što će iz špajza biti izvađeni kad gradovi zbog snega i leda kolabiraju. Gradonačelnici će ih onda staviti na led i besnim građanima poslužiti na tacni da ih ovi u slast prožderu.
Srpski mediji takođe su majstori za zimnicu. Turske serije i američke filmove kupuju na džakove i na kilo, a užurbano spremaju i nove rijaliti šou-programe. Ona koja spremi najbolji čitave zime ne mora da brine za gledanost, empirijski je naime dokazano da jedna sveža Farma može da zasiti dve trećine televizijskog auditorijuma. Na državnoj televiziji sprema se specijalitet kuće, domaća serija sa bezbroj nastavaka koja će se emitovati čitave zime i dobar deo proleća. Bogata vitaminima bezbrižnosti pogodovaće svakom posrnulom organizmu.
Jedina koja u Srbiji ovih dana ne sprema zimnicu jeste srpska opozicija. Ali njoj zimnica i ne treba, ona ionako čitavu zimu prespava.
Kao, uostalom, i ostala godišnja doba.

NOVOGODIŠNJA SNIŽENJA


Dragi moji,


U Srbiji ovih dana vlada praznična, novogodišnja atmosfera. Gradske ulice su ukrašene, jelke okićene, a zaposleni prezasićeni. Mnoge je već uhvatila potrošačka groznica pa su prodavnice i tržni centri dupke puni. To ne treba da vas čudi jer su novogodišnja sniženja veća nego ikada. Gde god da se čovek okrene, naiđe na neki nesvakidašnji popust kome je teško odoleti.
Na primer, narodni poslanici nikada nisu bili jeftiniji nego sada. Za onoliko novca koliko vam je nekada bilo potrebno da kupite jednog poslanika danas možete kupiti celu poslaničku grupu. Takav popust treba iskoristiti pa čak i ako vam narodni poslanici uopšte nisu potrebni. Uvek ih kao lep novogodišnji poklon možete ustupiti nekom stranačkom lideru ili premijeru lično.
Na sniženju su i ovdašnji novinari. Na svakom ćošku stoji po jedan i čeka da bude kupljen, ali se retko kome posreći. Niko više nije lud da kupuje novinare na komad kad za istu cenu može da kupi celu redakciju. Zato nije daleko dan kada će svaki viđeniji Srbin imati svoje novine, kad je džabe i sirće je slatko!
A kakav je tek popust na srpska državna preduzeća! Onomad ste mogli da ih pazarite za tri evra po komadu, a sada koštaju tri puta manje. Nekad su za bagatelu nudili samo firme u stečaju, a danas i velika javna preduzeća. Za jedan evro možete kupiti celu železaru ili avio-kompaniju, a ako uzmete i fabriku lekova, još će i da vam doplate!
Slično je i sa Kosovom. Kosovo je doskora bila najskuplja srpska reč, a sada je već toliko pojeftinila da bi je mnogi prodali budzašto. Kosovo danas neki nude otvoreno, a neki ispod žita, neki bi ga prodali celo, a neki u delovima. Kupcima se zato savetuje da se ne zaleću odmah jer cena Kosova varira od stranke do stranke, od političara do političara, od vladike do vladike…
Nećete verovati, ali džipovi, stanovi i vile nigde nisu tako jeftini kao ovih dana u Srbiji. Skoro da nema tajkuna koji sebe nije obradovao takvom sitnicom. Odvoje platu-dve i kupe, grehota je propustiti, ko zna kad će novogodišnja sniženja opet biti ovakva.
Ko nema mogućnosti za tako velike poklone, sebe i svoje najbliže može obradovati nešto skromnijim, a ipak lepim paketićem ispod jelke. Na primer, ove godine se po vrlo pristupačnim cenama mogu kupiti tuđa mišljenja. Ako ste javna ličnost, političar ili umetnik, a potrebno vam je lepo tuđe mišljenje, pravi je trenutak da sebe nabavite bar jedno. Mišljenja analitičara, književnih kritičara ili profesora univerziteta mogu se kupiti za male novce, a ako ste ozbiljan kupac dobićete i hvalospev nekog akademika gratis.
Poklona ima za svačiji džep, pa se ove zime vrlo jeftino mogu kupiti prečišćene biografije, fakultetske diplome, sudije Ustavnog suda ili fudbaleri Crvene zvezde. Ipak, najlepši novogodišnji poklon sebi možete kupiti od srpske vlade. NJeni ministri ovih dana na sva zvona prodaju priču o bržem privrednom rastu, borbi protiv korupcije i departizaciji. Kupovinom takvog paketa sebi obezbeđujete bezbrižne praznike i nadu u lepšu i bogatiju novu godinu.
A takav poklon, priznaćete, nijedan Deda Mraz ne može da vam donese.

NOVA GODINA


Dragi moji,


Dok vi proslavljate Božić, ja u Srbiji iščekujem Novu godinu. Božić u Srbiju stiže tek za dve nedelje, ali me nemojte pitati zašto. Objašnjenje nisam najbolje shvatio, uostalom u Srbiji i nije preporučljivo pitati zašto nešto kasni, bilo da se radi o vozu, plati, novom auto-putu ili Hristovom rođenju.
I u Srbiji je ovih dana sve u znaku novogodišnjih praznika. Svi veći gradovi već su okićeni lampionima, koji potom svetle sve do kraja januara, valjda dok se i poslednji Srbin ne otrezni. Kao i u svim potrošačkim društvima, i ovde su na snazi novogodišnja sniženja. Jedina razlika je u tome što u vreme novogodišnjih sniženja ovde ništa ne pojeftinjuje. Ipak, Srbi, a naročito Srpkinje, prave se da to ne primećuju. U šoping odlaze i po beskonačnom minusu, pa i na računima prave – beskonačne minuse!
Ovde postoji i nešto što se zove pretpraznična atmosfera. Ona se najbolje oseća u opštinama i na šalterima. Za sve što ćete u pretprazničnoj atmosferi pokušati da uradite reći će vam: „Dođite iza praznika.“ Ako se prevarite pa na primer dođete odmah posle Nove godine, samo će vas besno pogledati i reći da dođete posle Božića, a kad vas tada ugledaju, iznerviraće se što moraju da vam sto puta objašnjavaju da „doći iza praznika“ znači doći posle Svetog Save, ili, ako je baš nešto hitno, posle Svetog Jovana!
Srbija je siromašna zemlja sa iscrpljenom privredom i praznim budžetima, ali to nikada ne biste zaključili kada biste ovde došli za vreme novogodišnjih praznika. Nekoliko nedelja pre dočeka, u gradskim i opštinskim budžetima volšebno se pojavljuje ogromna količina novca, koja se potom troši na honorare srpskih i hrvatskih pevača i pevačica. Honorar koji oni dobijaju za doček prosečan građanin Srbije neće dočekati za ceo svoj radni vek. Ipak, te večeri vesele se, piju i ljube zajedno, a u tome se naročito ističu turisti iz Slovenije, koji obožavaju srpske svečanosti, posebno one koje su besplatne.
Za Novu godinu Srbi uživaju da bacaju petarde i pucaju u vazduh i komšije. Na buvljacima kupuju kinesku pirotehniku, na kojoj umesto uputstva piše: „Pre upotrebe prebrojte prste!“
Ako je koje prase i preživelo nekadašnji Dan republike i potonje krsne slave, Novu godinu sigurno neće. Za taj praznik u Srbiji se spremaju bogate trpeze, na kojima je pečeno prase najdraži gost. Mnogi bračni parovi ne dočekuju Novu godinu u restoranima jer majke ne mogu da se odvoje od dece, a očevi od pečenja. Tada ostaju kod kuće i sa prijateljima gledaju novogodišnji televizijski program, koji će ih i ove godine izneveriti jer Čkalja i Mija opet nisu snimili ništa novo.
Oni koji odu restoran uglavnom će se baviti matematikom. Muževi će se preračunavati koliko će ih doček na kraju koštati, a žene će brojati koliko su pića muževi popili. Muževi će gledati druge žene, a žene će gledati u sat.
U ponoć će jedni drugima čestitati Novu godinu. Imaju i razloga jer je u Srbiji dočekati nešto novo – veliki uspeh.

SRPSKA NOVA GODINA


Dragi moji,


Ne možete ni da zamislite koliko sam se iznenadio kada sam saznao da me, posle dva Božića i jednog novogodišnjeg slavlja, u Srbiji čeka proslava još jedne Nove godine! Počinjem da verujem da u Srbiji nema kraja praznicima i da ovde i nema običnih dana, već da je gotovo svaki ili praznični ili istorijski.
Raspitao sam se malo od kada se to ovde slavi Srpska nova godina i rekoše mi da je to ušlo u modu pre dvadesetak godina, kad su Srbi saznali da su Srbi. Pre toga su mahom bili Jugosloveni ili tek obični Srbi. E, onda je nestalo Jugoslavije i Jugoslovena, a bogami i običnih Srba – preko noći svi su postali Veliki Srbi! A sasvim je jasno da Velikim Srbima jedna Nova godina nije dovoljna, pa su morali da smisle još jednu, samo za sebe.
Ono što se nekada smatralo za običnu grešku u kalendaru tako je postalo pravi praznik srbovanja, a na opštu radost stanovništva ionako sklonog svakoj razbibrizi i veselju. Nova godina koja se do tada slavila 1. januara najednom je postala „katolička“ i jeretička, a novo-Srbi su listom tvrdili da je nikad nisu ni slavili i žestoko se ljutili ako bi se nekom neopreznom omaklo da im je čestita.
Srpskoj novoj godini, kao sasvim novom povodu za veselje, posebno su se obradovale restorandžije, pevačice svih vrsta i žanrova, prodavci petardi, a ubrzo i operateri mobilne telefonije. Niko, međutim, nije bio srećniji od novopečenih nacionalista, naročito onih u unutrašnjosti Srbije, koji su sada dobili priliku da svoje srpstvo dokažu na svom terenu, a da pritom ne moraju da putuju u Beograd. Svaka, pa i najmanja opština u Srbiji prilegla je na organizovanje hepeninga sa sve pečenim volovima, kuvanom rakijom i patriotskim govorima odrecitovanim tačno u ponoć, odmah posle nastupa trubača koje je nauka otkrila otprilike kad i Srpsku novu godinu.
Ali, avaj, kako je u Srba svako čudo za tri dana, tako je i Srpska nova godina počela da izlazi iz mode. Srbi se sada polako navikavaju na to da su Srbi, pa im je „pravoslavna“ nova godina izgleda postala višak. Sad opet slave Novu godinu po gregorijanskom kalendaru, tvrde da su oduvek samo nju i slavili i blizu su da se naljute ako im neko neoprezan čestita onu koja dolazi tek 14. januara.
Srpska nova godina slavi se još samo u pojedinim kafanama, onim u kojima se odvajkada i slavila, i kad je to bilo popularno i kad nije.
I dok jedni tvrde da je došlo do nacionalnog otrežnjenja, drugi kažu da je u pitanju nacionalno osiromašenje jer građani ove zemlje više nemaju novaca ni za proslavu svojih rođendana, a kamoli za dve nove godine, koje im ionako nikad ne donesu ništa bolje.
Meni kao strancu Srpska nova godina ne smeta, kad Kinezi i Jevreji mogu da imaju svoju, zašto je ne bi imali i Srbi? Zato ću se večeras napiti i triput izljubiti ako ne sa nekim Srbinom onda bar sa strancem, što ne treba da vas čudi jer je odvajkada poznato da stranci bolje čuvaju srpske običaje od Srba.

TABLOIDI


Dragi moji,


Srbija je moderna evropska država koja prati sva dostignuća napredne zapadne civilizacije, pa tako i ovde od pre nekoliko godina postoje – tabloidi. Ali Srbija ne bi bila tako fascinantna kao što jeste da njeni tabloidi umnogome nisu drugačiji nego u ostalim zemljama.
Kao što znate, svuda u svetu tabloide smatraju žutom štampom čije tekstove niko ne uzima za ozbiljno i koji služe da razonode čitaoca dok čeka voz ili red u frizeraju. Krajnji domet takve žurnalistike jeste da neki ministar, uhvaćen kako spuštenih pantalona diktira svojoj sekretarici, podnese ostavku i to je sve. O važnim državnim pitanjima čitaoci se informišu iz ozbiljnih medija od ugleda i tradicije.
E, u Srbiji je sasvim suprotno! Građani Srbije se o najvažnijim političkim događajima u svojoj zemlji informišu iz tabloida. Štaviše, iz tabloida saznaju i sve o događajima koji se još nisu desili, a posebno o onima koji se nikad nisu desili niti će se ikad desiti.
Kako je to moguće i ima li Srbija uopšte ozbiljnu štampu? Naravno da ima, samo je problem u tome što se ovdašnja ozbiljna štampa ne bavi temama koje interesuju čitaoce. Urednici ozbiljne srpske štampe imaju redak talenat da odaberu teme koje nikoga neće pogoditi, a ponajmanje njih same. Zato svoju publiku vrlo revnosno izveštavaju o tome da je život težak i da se tu malo šta može učiniti. Kad se baš osokole, na naslovnim stranama objave da će život i naredne godine biti težak i upozore građane da se za to pripreme. U međuvremenu štampaju šarene TV dodatke i dražesne magazine o modi i neizlečivim bolestima.
Za to vreme tabloidi gaze sve pred sobom! Hapse, razvode, veličaju, sahranjuju, osuđuju, sude, presuđuju, oslobađaju! Dok ozbiljne novine događaje prate, tabloidi ih stvaraju, dok ozbiljne novine prvo proveravaju pa objavljuju, tabloidi prvo objavljuju pa proveravaju, dok prvi čitulje štampaju na poslednjim, drugi ih štampaju na naslovnim stranama.
I ozbiljne novine i tabloidi prodaju reklamni prostor. U ozbiljnim novinama na prodaju su samo neke strane, a u tabloidima je na prodaju sve. Ozbiljnim novinama moraš da platiš ako želiš da o tebi pišu, tabloidima plaćaš da te izbegavaju. Ozbiljne novine se plaše moćnika, a moćnici se plaše tabloida. Kad neko tuži ozbiljne novine, dobije novčanu naknadu, a kad tuži tabloid dobije šećernu bolest.
Nije lako naučiti čitati srpske tabloide. To je zato što ozbiljne novine informacije dobijaju od novinskih, a tabloidi od bezbednosnih agencija. Ali kad to čovek jednom savlada, onda vidi mnogo dalje od običnog čitaoca. Dok čitalac ozbiljnih novina zna ko je u Srbiji na vlasti, čitalac tabloida zna ko Srbijom vlada, dok prvi čitaju ko je juče priveden, drugi već znaju ko će sutra biti uhapšen, dok jedni tumače šta piše, drugi tumače što nije napisano.
Ipak, tabloidi su manja enigma za svoje čitaoce nego za ozbiljne novine. Ozbiljnim novinama nikako nije jasno šta to ima u tabloidima što privlači čitaoce. One se ubiše da čitaoce uvere u svoju objektivnost i opet im niko ništa ne veruje. A tabloidi iz dana u dan sve više lažu, a čitaoci im sve više veruju.
Meni se kao strancu čini da je baš u tome štos.
Srbi prosto vole da ih lažu.