Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

First topic message reminder :



Nagrade za najbolju satiričnu knjigu:

„Radoje Domanović“ 2014.
„Tipar“ 2015.


Uputstvo za upotrebu

Sadržaj: ova knjiga sadrži stotinu satiričnih i duhovitih pisama koja Ljubenovićev izmišljeni stranac piše svojima negde u inostranstvu, opisujući današnju Srbiju.

Dejstvo: knjiga je namenjena obolelima od mitomanije, egomanije, povišenog nacionalizma, galopirajućeg globalizma i ostalih teških zaraznih bolesti.

Način upotrebe: knjigu čitati dva puta dnevno, posle ručka i pre spavanja, do poboljšanja opšteg stanja. Po potrebi, ponoviti postupak.

Neminovni efekti: ova knjiga kod većine čitalaca izaziva maksilofacijalni grč, u narodu poznat kao osmeh.

Način čuvanja: čuvati na sobnoj temperaturi ili morskoj plaži, van domašaja osoba bez smisla za humor.

Rok trajanja: dok je Srba i Srbije.

Bojan Ljubenović
Z.P. Srbija

TAJNE SRPSKE KULTURE


Dragi moji,


Malo je naroda na svetu koji toliko ljubomorno čuva svoje kulturno nasleđe kao što to čine Srbi. Šest meseci sam u ovoj zemlji pokušao da saznam nešto više o kulturnom i istorijskom blagu Srbije, ali mi je slabo šta pošlo za rukom.
Naravno, kao i svaki stranac, najpre sam se uputio u Narodni muzej. Međutim, na vratima muzeja pisalo je „zatvoreno“. Kakav sam baksuz, pomislih, i odlučih da dođem drugog dana. Dolazio sam i drugog i trećeg i četvrtog, ali je brava uvek bila zaključana. Na kraju sam se raspitao i saznao da Narodni muzej ne radi više od deset godina. Kad sam pitao zašto, rekli su mi da krov prokišnjava, da su instalacije dotrajale i naveli još sijaset bizarnih razloga. Pravio sam se da im verujem, ali im u stvari ništa ne verujem, mislim da me lažu i da je u pozadini svega neka srpska misterija. Mora da je tako jer koji bi, molim vas, drugi normalan narod držao svoj Narodni muzej zatvoren deset godina jer mu prokišnjava krov!?
Da je u pitanju neka tajna uverio sam se i kad sam pokušao da odem u neku galeriju. Zaustavljao sam prolaznike i molio ih da me upute, ali su svi do jednog samo odrečno vrteli glavama i tvrdili da ne znaju ni za jednu, a neki su se čak zaklinjali da njihova noga u galeriju nikada nije kročila! Opet laž i obmana, naravno, ko bi još poverovao da stanovnici jedne stare evropske prestonice ne cene likovnu umetnost!
Jedva da sam malo bolje prošao kada sam pokušao da odem na neku književnu promociju. Posle upornog istraživanja saznao sam da se u jednoj ustanovi kulture, u centru grada, predstavlja knjiga pesama poznatog srpskog pisca. Došao sam tačno na vreme, ali me je na vratima sačekao mrzovoljni portir i rekao da nije uobičajeno da na pesničke večeri dolaze osobe koje sa piscem nisu u uskoj prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. U najgorem slučaju ulaz je još dopušten kakvom dobronamernom književnom kritičaru, i to je sve. Još jedna laž, naravno, zar su stvarno mislili da ću poverovati da pisci u Srbiji objavljuju knjige samo za svoju rodbinu i prijatelje?!
Ni ovaj neuspeh me nije obeshrabrio, pa sam odlučio da odem u bioskop i pogledam neki srpski film. Ali to je bilo lakše poželeti nego učiniti jer su ovde svi bioskopi listom zatvoreni! Kada sam domaćine pitao gde gledaju svoje filmove, rekli su mi da ih ne gledaju uopšte, štaviše tvrde da se srpski filmovi i ne prave da bi ih publike gledala, već da bi reditelj i glumci od ministarstva dobili koji dinar da prežive. Opet laž, naravno, jer koje bi ministarstvo kulture finansiralo filmove koje niko ne želi da vidi!
Naravno da sam pokušao da odem u neko pozorište i pogledam kakvu predstavu, ali na repertoarima nije bilo nijedne! Svi su glumci zauzeti spremanjem premijera, objasnili su mi na ulazu. U Srbiji publika obožava da gleda premijere, pa pozorišta neprestano izbacuju nove predstave, koje se potom odigraju još jednom ili dvaput i nikad više.
Tada sam shvatio da je srpska kultura jedna velika tajna.
Zato se o njoj u svetu tako malo zna.

ZANIMANJE INTELEKTUALAC


Dragi moji,


Putujući po svetu čovek se sretne sa raznim ljudima i raznim zanimanjima. U Japanu možete iznajmiti svog ličnog samuraja, u Australiji angažovati lovca na bisere, u Rusiji se slikati sa ovlašćenim Staljinovim dvojnikom, u Americi unajmiti detektiva za pronalaženje nestalih kućnih ljubimaca… Ipak, u Srbiji sam naišao na zanimanje za koje nikada ranije nisam čuo i koje me je zaintrigiralo više od svih drugih. To zanimanje zove se intelektualac.
Intelektualac je u Srbiji veoma stara i poštovana profesija, koja je proslavila mnogog pojedinca i othranila brojne porodice. No put do tog cenjenog zvanja nije nimalo lak. Laici bi pomislili da je dovoljno samo diplomirati na fakultetu, ali to ni izbliza nije tačno. Mnogi u Srbiji svrše visoke škole, pa nikad ne postanu intelektualci, već tek obični inženjeri, lekari ili pravnici.
Da bi neko postao intelektualac treba da ima naročite osobine. Još od najranije mladosti mora se ozbiljno zanimati za sudbinu naroda i države, a već u srednjoj školi na srcu mu mora ležati briga o čitavom čovečanstvu. Jezik mu mora obilovati tuđicama i latinskim citatima, a gestikulacija biti primerena ozbiljnosti reči koje izgovara. Do fakulteta treba da ima spremna rešenja za većinu svetskih problema, a već na prvoj godini mora biti mudriji od svojih profesora. Do svršetka školovanja napisaće nekoliko socioloških studija i zbirki rodoljubivih pesama i biti aktivan član bar dve društveno korisne organizacije.
Do tada će se već izražavati tako da ga ni rođena majka ne razume, a izgledati kao da je otac sam sebi. Kada ispuni sve uslove, biće samo pitanje trenutka kada će njegov talenat prepoznati ovdašnji mediji. Onog dana kada prvi put bude gostovao na državnoj televiziji postaće – intelektualac.
Tog momenta svi njegovi problemi biće rešeni. U Srbiji kad jednom postaneš intelektualac, više ništa drugo ne moraš da radiš. Po tome je titula srpskog intelektualca slična tituli engleskog lorda, nosi se doživotno i obezbeđuje brojne povlastice.
Srpskom intelektualcu sva su vrata otvorena. Na proslavama slavnih godišnjica, svečanim akademijama ili književnim večerima sedi u prvom redu i zajedno sa svojim kolegama, profesionalnim patriotama, ozbiljno klima glavom. Nezamenljiv je kad treba održati pozdravni govor ili posmrtno slovo. Piše odlične recenzije knjiga koje nije pročitao. Velikodušno prima sva društvena priznanja, nagrade i stanove. Nikad se ne smeje jer je njegova najpreča dužnost da bude zabrinut. Od svetskih velikana najradije citira sebe.
O aktuelnoj vlasti ima svoje mišljenje, ali ga nikad ne nosi sa sobom. O bivšoj vlasti misli sve najgore. U kritičnim trenucima po srpsko društvo službeno je odsutan.
S vremena na vreme sa intelektualcem svog ranga povede javnu polemiku u uglednim novinama. Makar jednom godišnje potpisnik je peticije protiv nečega. U časovima dokolice sastavlja strategije i memorandume. Kad ga se zaželi, pronađe skrivenog unutrašnjeg neprijatelja i napiše mu otvoreno pismo.
I tako, pismo po pismo, peticija po peticija, memorandum po memorandum i običan intelektualac postaje ugledan intelektualac. A uglednim intelektualcima u Srbiji na raspolaganju je sve.
Jer to su tek majstori od zanata.

SRBI I KORUPCIJA


Dragi moji,


Ponekad mi se čini da su Srbi kao deca, čuju li samo da se u okolini dešava nešto novo i moderno, oni odmah požure da to primene i na sebi. Tako su pre izvesnog vremena načuli da u Evropi korupcija više nije u modi i evo ih, ne prestaju da se zaklinju da će i svoju suzbiti, ako ne i sasvim iskoreniti. Od predsednika mesne zajednice pa do predsednika vlade svi listom tvrde da je korupcija rak-rana srpskog društva, najveće državno zlo i pošast kojoj se pod hitno mora stati na put.
Ipak, meni se kao strancu čini da Srbi opet preteruju i da, kao i mnogo puta do sada, seku granu na kojoj sede. Jer šta, moliću lepo, Srbima smeta korupcija? Vekovima su sa njom lepo živeli, uzajamno se pomagali i srodili se toliko da se danas ne zna gde počinje srpska država, a gde se završava korupcija i obrnuto. I sad bi odjednom da je se reše, odstrane kao strano tkivo i naprave se da je nikad nisu ni poznavali, a kamoli da im je bila od koristi!
Teško će to ići, dragi moji Srbi! Nije korupcija kakav mladi naučnik ili sportista, pa da ga se tek tako odreknete i prepustite drugima. Još je manje neki predsednik ili general, kojeg ste do juče slavili, a potom ga proglasili za ratnog zločinca, uhapsili, isporučili i rešili ga se za sva vremena.
Ne, korupcija je deo svakog od vas, svake vaše kuće, ustanove i institucije. Pomislite samo gde biste sada bili i šta bi od vas postalo da nije bilo korupcije! Kako biste preživeli sve one ratove, okupacije i sankcije? Uvek vam je bila tu, pri ruci, da vam se nađe i pomogne.
Budite iskreni pa kažite da li se ijedan od vas zaposlio a da nije imao „vezu“? Setite se kako ste dobijali stanove, napredovali u službi, odlazili u prevremene penzije. Da ne beše plavih koverti, kad biste izgradili ovolika divlja naselja, kako biste vešernice pretvarali u duplekse, a podzemna skloništa u tržne centre? Da li ste ikad na šalteru nešto završili a da nekog niste „podmazali“?
E, Srbi, Srbi, teški ste vi nezahvalnici! Pogledajte se u oči pa recite koliko vas bi ustalo sa operacionog stola da hirurge niste devizama podsećali na položenu zakletvu, koliko biste manje imali akademskih diploma da nije bilo profesora spremnih da vam progledaju kroz prste. Da su vozačke ispite polagali samo oni koji su za volan zaista bili zreli, srpski bi putevi danas bili pusti kao u Sahari, a da vam je saobraćajac svaki put uzeo dozvolu kad ste vozili pijani, putevi vam ne bi ni trebali!
A tek što preteruju oni koji kažu da je korupcija smrt za srpsku privredu! Pa kako biste, gospodo, prodali sva ona propala preduzeća da ne beše korupcije? Kad bi vaši nesrećni privrednici dobili dobar posao da nije nameštenih tendera i lažnih oglasa? Šta bi vaše firme uvezle ili izvezle da nije carinika vazda raspoloženih za poslovno-tehničku saradnju?
Razmislite o tome i ostavite korupciju na miru. Uvek vam je valjala i valjaće vam i ubuduće. Ionako ste rekli da ćete u Evropsku uniju samo sa svojim identitetom. A šta je korupcija ako nije vaše drugo ime?

ZNALCI


Dragi moji,


Iako nedavna svetska istraživanja pokazuju da je Srbija po slobodi medija tek negde iza sedamdesetog mesta, primetio sam da su Srbi vrlo informisan narod. Štaviše, još nisam sreo Srbina koji o nečemu nema svoje mišljenje. Pitajte Srbina o bilo čemu i on će vam odgovoriti kô iz topa. Reći da nešto ne znate ili da o nekoj temi niste dovoljno informisani ovde se smatra vrhunskom sramotom, pa se zato svi toga čuvaju kao žive vatre.
Ovde ne možete naći dovoljno neobrazovanog čoveka da bi vam na neko pitanje uskratio odgovor. Odete li na primer kod automehaničara da zamenite svećice, kući ćete se sasvim sigurno vratiti sa bar dva ili tri nova saznanja o genetski modifikovanoj hrani, neminovnoj propasti Evropske unije ili novim dokazima o povezanosti kladioničarske mafije i svetske kuće fudbala.
Uđete li pak u taksi, tamo vas čeka novo iznenađenje. Naime, svaki srpski taksista raspolaže pouzdanim dokazima da je američko sletanje na Mesec očigledna laž, do tančina će vam objasniti zašto je Sovjetski Savez morao da se raspadne, a ako baš insistirate, nabrojaće vam i sve članove tajne masonske lože u srpskoj vladi. Ovdašnje kafane su, naravno, prave riznice znanja, u njima svaki konobar koji bar malo drži do sebe zna sve o severnokorejskom nuklearnom programu i najnovijim kineskim balističkim raketama, a čim se malo zbližite, poveriće vam i informaciju o tome ko će naslediti sadašnjeg dalaj lamu. Ako niste željni novih saznanja, bolje vam je da ne idete kod frizera jer su frizerski saloni u Srbiji zapravo isturena odeljenja medicinskog fakulteta. Za frizere i mušterije u toj oblasti skoro da nema tajni, od rešenja problema sa šuljevima pa sve do novih metoda operacije na otvorenom srcu saznaćete sve, hteli – ne hteli.
Čim kročite na trotoar, velike su šanse da će vas presresti neka ovdašnja televizija i zamoliti vas da učestvujete u anketi. O čemu? O bilo čemu! Još nisam video Srbina koji je na neko novinarsko pitanje odgovorio sa „ne znam“, svaki će odvojiti malo vremena da auditorijum upozna sa svojim stavom, o razvodu na britanskom dvoru, najnovijom obmanom FBI, o poseti vanzemaljaca ili iznenađujućem porastu indijskog bruto društvenog proizvoda, svejedno.
Da se razumemo, sve ovo pređašnje važi samo obične građane, u Srbiji postoje i profesionalne sveznalice, koje ovde nose počasne titule „analitičara“. Šta sve tek oni znaju! Ma nema šta ne znaju! Poput nomada se sele iz televizijskog studija u studio, komentarišu, analiziraju, kritikuju, za njih nema tabu tema, globalno zagrevanje – može, terorizam u Somaliji – u redu, slom berze u Tokiju – nema problema, otkupna cena maline – zašto da ne? Manje uspešni analitičari odmah dobijaju kolumne u srpskim novinama, dok njihove visprenije kolege po skraćenom postupku postaju savetnici predsednika ili premijera.
Sve u svemu – Srbi znaju sve! Jedino zaćute kad ih pitate šta će s njima biti sutra. Tada pognu glavu, slegnu ramenima i promrmljaju: „Ko će ga znati“.

ZATVOR


Dragi moji,


Znam da sam već dosadan sa svojim tvrdnjama da su Srbi vrlo čudan narod, ali ne mogu da vam to još jednom ne kažem. Evo, na primer, još nisam naišao na narod koji više voli da ode u zatvor nego što to vole Srbi. Što je neki Srbin poznatiji i ugledniji, njemu je zatvor draži. Ako mi ne verujete, kupite bilo koje srpske novine, svakoga dana na naslovnim stranama piše ko je od poznatih građana Srbije juče priveden, uhapšen ili osuđen. Biti poznat a protiv sebe nemati bar dve krivične prijave ovde se smatra velikim ličnim propustom i zjapećom rupom u biografiji.
Nekada, kad bi vas pozvali u policiju ili ne daj bože priveli u stanicu, od sramote na ulicu ne biste smeli da izađete mesec dana, danas je to sasvim drugačije; videti policijski auto ispred nečijeg ulaza jedva da je zanimljivije nego videti poštara na mopedu. Kad bi pre nekoliko godina nekoga uhapsili, taj bi molio Boga da mu slika ne izađe u novinama, a sad utamničeni plaćaju urednicima da im stave što veću. Oni najbogatiji i najugledniji snimak svog hapšenja objavljuju na televiziji kao dokaz da su to zaista oni, a ne neki drugi koji bi da iskoriste zabunu i otmu im zasluženi komad slave. Nekada, kad biste otišli u zatvor, vaša poslovna karijera bivala bi okončana, a sada je tek na početku i sva je prilika da je čeka blistav uspon, jer veze kakve možete steći u srpskim zatvorima, ne možete nigde na slobodi.
Zvezda crne hronike ovde može postati svako – sportisti, pevači, manekenke, oficiri, policajci, političari, novinari, sveštenici, profesori, a o biznismenima da i ne govorim. Za suđenja se traži karta više, a u zatvor se odlazi tek ako se prethodno rezerviše mesto ili preko debele veze. Kao što su se ranije pravili ispraćaji u vojsku, danas se prave ispraćaji u zatvore: novine o svemu donose dirljive reportaže, pre ulaska u ćeliju budući robijaši daju duge i emotivne intervjue, a čim zakorače u bajbok odaju se pisanju, pa su im advokati na teškim mukama da li da dirljivo svedočanstvo prodaju kao feljton ili štampaju kao knjigu.
Ipak, prava slava ih očekuje tek kad iz zatvora izađu, čim kroče na slobodu, eto ih u televizijskom studiju, zgodni i preplanuli, sa setom prepričavaju zatvorske dane, pozdravljaju drugare iz ćelije, zahvaljuju se obožavaocima na pismima i paketima, pa prosečan gledalac stiče utisak da je gost bio u kakvoj junačkoj mirovnoj misiji, a ne u tamnici. Osobe sa zatvorskim iskustvom u Srbiji su vrlo cenjene, pa bivši robijaši mogu da biraju hoće li u politiku, biznis, estradu ili na čelo nekog fudbalskog kluba. Svuda su rado viđeni gosti, u neke bolje stojeće srpske kuće ne možeš ni ući ako nemaš dovoljno zatvorskog staža, a slično je i sa nekim elitnim restoranima.
Običan secikesa, džeparoš ili ubogi razbojnik u srpskim zatvorima je osoba drugoga reda i bezmalo persona non grata. Najezda uglednih ministara i poznatih tajkuna u ovdašnje kazamate unela je potpunu pometnju, pa je već doneta odluka da ubuduće bogati Srbi zatvorske kazne služe u svojim kućama sa „nanogicama“, a siromašni da opet idu u zatvor sa bukagijama.
Kako je red i kako je oduvek i bilo.

MANJINE U SRBIJI


Dragi moji,


Boraveći u Srbiji zaključio sam da u ovoj zemlji ima više manjina nego bilo gde u svetu. Ali ne brinite, nije ovo izveštaj o položaju etničkih manjina u Srbiji, već nameravam da vam nešto kažem o sasvim drugoj vrsti manjina, koje mahom čine Srbi! Znam da se sada pitate kako je moguće da u Srbiji Srbi budu manjina, pa ću vam objasniti.
Evo, na primer, svi koji nešto rade u Srbiji jesu manjina. Onih koji ništa ne rade ima znatno više. Ali i od manjine ima manjina, pa su tako svi oni koji rade i pritom primaju plate takođe manjina. Još je manje onih koji plate primaju redovno, a najmanju manjinu predstavljaju oni koji od svoje plate mogu pristojno da žive.
Tu, naravno, nije kraj spisku srpskih manjina. Na primer, u glavnom gradu Srbije Beogradu Beograđani su manjina. U ovom dvomilionskom gradu svih drugih ima više nego rođenih Beograđana. Umesto u Beogradu, rođeni Beograđani danas žive u Kanadi.
Dalje, ako živite u Srbiji, pa još verujete u red i zakon, odmah znajte da ste u manjini. Srbi veruju u vanzemaljce, proročanstva, magične krugove, drugi Dnevnik, zvaničnu statistiku, ali u red i zakon ne veruju! Ako mislite da preterujem, stanite na najbliži pešački prelaz i videćete da će većina preći na crveno svetlo, a da će oni koji strpljivo čekaju zeleno ostati u debeloj manjini.
U Srbiji svi navijaju ili za Zvezdu ili za Partizan. Drzne li se neko da navija za neki treći klub, ili da ne daj bože ne navija ni za koga, odmah biva svrstan u manjinu, i to onu najsumnjiviju. Svaki Srbin pošto se rodi ima rok od pet godina da se opredeli hoće li mu biti draži crveno-beli ili crno-beli dres, a ako se do tada ne odluči, roditeljima se toplo preporučuje da ga odvedu psihologu i ispitaju od čega boluje.
Ako li pak neki Srbin i pomisli da Srbija nije lider na Balkanu i da možda i nije najvažnija evropska zemlja i raskrsnica svih puteva, automatski će biti stavljen na crnu listu, na slavama će sedeti u dnu stola, a u neke kafane i u neke novine ulaz će mu biti trajno zabranjen.
Opšte je poznato da su Srbi listom mesožderi. Pojavi li se među njima kakav izrod koji meso ne jede, obrao je bostan! Doduše, sunarodnici će ga najpre brižno ispitati nije li bolestan, nije li potpao pod uticaj neke mračne sekte ili nevladine organizacije, ali kad se uvere da se radi tek o običnom vegetarijancu – pustiće ga da umre od gladi. Na porodičnim ručkovima, proslavama i jubilejima uporno će mu servirati roštilj i pečenje, sve dok mu ne slome ili duh ili telo.
Srbin koji nikad nije otišao na sabor trubača u Guču jašta je nego manjina! Biti Srbin a ne otići u Guču, ne obeznaniti se tamo od alkohola, ne prevesti bar dvojicu Slovenca u pravoslavnu veru i u povratku ne izazvati barem manji lančani sudar, to može samo čovek bez osećaja za očuvanje nacionalnog identiteta i sa njim većinski Srbi nemaju o čemu ni da razgovaraju.
Ali od svih manjina u Srbiji najmanja manjina su oni Srbi koji gledaju svoja posla. Takvih skoro da i nema, a ako ih i ima, preti im izumiranje.

IGRE NA SREĆU U SRBIJI


Dragi moji,


U Srbiji kao i u drugim zemljama postoje brojne igre na sreću. I ovde se igraju loto i tombola, grebu srećke, skupljaju i šalju kuponi, ali Srbi ne bi bili to što jesu kad ne bi smislili i nešto potpuno novo. Brojne su igre na sreću za koje se u svetu još nije čulo, a koje ovdašnji hazarderi igraju već godinama.
Primera radi, u ovo doba godine Srbi najčešće igraju igru na sreću koja se zove Kupite polovan automobil, očuvan, kao nov. Ovu igru Srbi igraju već godinama, a sastoji se u tome da kupac po što mizernijoj ceni kupi što bolji polovan automobil. Igra ima posebnu draž jer većina kupaca smatra da je izvukla glavni zgoditak, tačnije niko ne želi da prizna da je izgubio. To je zato što se u Srbiji isključivo preprodaju polovni automobili koje su koliko do juče vozile nemačke babe, sa motorima suvim kao barut i limarijom čuvanom u sterilnim uslovima. Smatra se da je igrač dobio premiju ako mu policija kupljeni automobil već na prvoj kontroli ne zapleni kao ukraden ili ako mu motor ne prolupa posle prvih sto kilometara.
Druga igra na sreću koju ovde rado igraju jeste Uplati aranžman za letovanje i nadaj se da ćeš otputovati. Igra se sastoji u tome da budući turista na internetu odabere neku od bezbroj agencija (obično onu sa najlepšim sajtom), uplati papreno skup odmor i ostane da se nada da do dana polaska agencija neće bankrotirati. Ako mu se posreći pa na letovanje zaista i krene, onda nestrpljivo iščekuje kada će stići na željenu destinaciju ne bi li video da li se ono što je zakupio poklapa sa onim što mu je pokazano na fotografiji. Ali, kao i u svim drugim igrama na sreću, i ovde se uloženo isplati samo retkima, a većina, umesto avionskog prevoza, hotela sa četiri zvezdice i biserne obale, dobije rasklimani autobus, hotel u izgradnji i plažu do koje se može stići jedino na muli ili magarcu.
Bogatiji Srbi igraju igru pod nazivom Uplatio sam stan u sivoj zoni, samo što nije gotov. Ovo je već ozbiljna igra gde igrač svu svoju životnu ušteđevinu predaje u ruke potpuno nepoznatom čoveku, sa nadom da će mu on „najkasnije za šest meseci“ uručiti ključeve dupleksa u centru grada po smešno niskoj ceni. Ova igra na sreću vrlo često ispadne igra na nesreću jer od sto kupaca samo jedan stan i dobije, ostali dobijaju pravosnažne sudske presude sa kojima posle mogu da urade isto što i sa nevažećim loto listićima.
Posebno je zanimljiva igra na sreću pod nazivom Upoznaću se sa tetkinim kolegom, šta mogu da izgubim. Ovo je stara porodična igra na sreću koju igra bezmalo svaka familija u Srbiji. Glavni igrač je porodična mezimica, zašla u (pre)zrele godine, kojoj čitava rodbina traži muža. Praktikuje se obično u vreme porodičnih okupljanja, kada svaka zvanica ima konkretan predlog za rešenje ovog problema, ali gotovo uvek pobedi kandidat kojeg predloži kakva visprena tetka, koja igrom slučaja baš ima kolegu neženju, finog čoveka, ali bez sreće u ljubavi. Pravila igre su takva da se potencijalna udavača najpre malko nećka oko susreta na slepo, ali već do kraja večeri pristaje uz glasan uzdah „Šta mogu da izgubim!“ Legenda kaže da su neki takvi susreti i krunisani brakovima, ali, baš kao i u svakoj igri na sreću sa krupnim ulogom, ni u ovoj se pouzdano ne znaju imena srećnih dobitnika.
Igra na sreću sa naveći ulogom, ali i najvećim dobitkom zove se Ne dam doktoru mito, njegov posao je da operiše, a igraju je mahom stariji građani odrasli u socijalizmu. Oni i dalje na hirurške intervencije odlaze samo sa zdravstvenim knjižicama u rukama, uzdajući se u savest lekara i Hipokratovu zakletvu. Svi koji se probude iz narkoze smatraju se dobitnicima, a oni koji se potpuno oporave slobodno mogu da kažu da su izvlačenjem žive glave izvukli glavnu premiju.
U Srbiji se igra i niz drugih igara na sreću poput Idem u opštinu da nešto danas završim, skupio sam svu dokumentaciju, Idem na Večiti derbi, valjda neće baš danas da se pobiju, ili Kupiću zreo i ukusan paradajz, nisu valjda svi nakupci prevaranti.
Sve u svemu, život u Srbiji je igra na sreću.

SRPSKI MENADŽERI


Dragi moji,


Kao što neke države zadesi najezda skakavaca ili komaraca, tako je i Srbiju poslednjih godina zadesila najezda menadžera. I baš kao što skakavci umeju iznenada da se pojave i opustoše sve ispred sebe, tako su se i u Srbiji iznenada pojavili menadžeri i uništili sve čega su se dotakli.
Niko u Srbiji ne zna tačno odakle su se menadžeri stvorili, ali svi veruju da su došli iz inostranstva jer, kako tvrde, takav soj ovde nikada ranije nije postojao. Jedni misle da su im menadžeri stigli sa nekom međunarodnom donacijom, drugi da su se prošvercovali u paketu sa demokratijom, a treći sumnjaju da je u pitanju genetski modifikovana podvala spravljena u neprijateljskim laboratorijama.
Svejedno, menadžeri su preplavili Srbiju i razmnožavaju se nezamislivom brzinom. Isprva ih je bilo samo u stranim predstavništvima, bankama i diplomatskim misijama, ali su vrlo brzo počeli da se šire i na domaći teren. Sad skoro da nema pedlja ove zemlje a da se na njemu nije zapatio neki menadžer. Dovoljno je da čoveku samo malo popusti pažnja pa da mu se neki od njih popne na grbaču. A ima ih na sve strane, gde god da se okrenete, srešćete ponekog.
Prepoznati ih nije teško jer svi liče jedni na druge, a tako i mirišu. Nose uska odela, špicaste cipele i tupe poglede. Govore srpski sa minimumom srpskih reči, iz ušiju im viri blutut, a iz dupeta praziluk. Ubeđeni su da sve počinje sa njima, da ranije ništa nije valjalo i iskreno se čude kako je ova zemlja preživela dok oni nisu uzeli stvar u svoje ruke. Vrlo su razočarani što moraju da rade sa ljudima, a posebno što ti ljudi imaju svoje potrebe, osećanja, pa i ostatke života. Omiljene reči su im reorganizacija, sistematizacija i racionalizacija. Obožavaju televizijske nastupe, pate ako nisu fotogenični, a smeju se samo kad moraju. Spremni su da štede na svemu, sem na sebi.
A najlakše ćete ih prepoznati po tome što su – Srbi! Jer ako su Srbi nešto lako naučili, to je da postanu menadžeri. Dok si lupio dlanom o dlan osnovali su škole i fakultete za menadžere, pa sad svake godine ova zemlja dobije nekoliko desetina hiljada novih stručnjaka tog profila. Srbi više jedni druge i ne pitaju šta su po zanimanju – podrazumeva se da su menadžeri za nešto. Nijedno drugo zvanje ne nudi toliko mogućnosti; čak i oni koji su do juče bili niko i ništa kao menadžeri mogu postati neko i nešto. Svakome je na volju hoće li da bude biznis menadžer, projekt menadžer, pi ar menadžer, marketing menadžer ili da smisli nešto svoje, personalno-originalno. Srpski gradovi i opštine imaju svoje gradske i opštinske menadžere, javna preduzeća svoje top-menadžere, hoteli svoje hotelske menadžere…
Sve u svemu u Srbiji je život bez menadžera teško i zamisliti, a sa njima još teže. Svaki pokušaj njihovog suzbijanja do sada se pokazao neuspešnim. Protiv njih ne pomažu ni protesti, ni noćne straže, ni štrajkovi glađu, kad jednom zasednu u fotelje ni motkom ih odatle ne možeš isterati.
Mada, taj poslednji metod još nije dovoljno proveren, a valjalo bi.

ČINOVNICI


Dragi moji,


Kažu da svaki narod ima neku kolektivnu želju, nešto što bi sve pojedince jedne zajednice vrlo razveselilo, pa bi tako jedni da baš njihov astronaut pronađe život u svemiru, drugi da dobiju organizaciju svetskog prvenstva u fudbalu, treći da njihova pesma pobedi na Evroviziji… Ako me pitate šta građani Srbije žele, reći ću vam da je san svakog Srbina da radi u državnoj službi! Ovde sam već skoro godinu dana i nisam sreo čoveka koji ne sanja o tome da postane državni činovnik.
Prosečnog, ali i neprosečnog Srbina ništa ne privlači tako snažno kao državni budžet. Svak bi da mu se primakne što bliže može, sakrije u njegovoj zavetrini i uživa u njegovoj milosti.
Zato se Srbi još od malih nogu pripremaju za stupanje u državnu službu. Svakom detetu, čim pođe u školu, majka i otac savetuju da marljivo uči kako kad poraste ne bi moralo da radi. A gde je to gde ne mora da se radi, detetu će se kazati samo jer prva saznanja o svetu oko sebe mali Srbi dobijaju od učitelja i nastavnika koji su takođe državni službenici i koji su ideal o minimalnom radu već dosegli. Na fakultetu ih čekaju profesori što rado pričaju o autonomiji univerziteta, ali jednako rado podižu plate na državnoj blagajni. Leče se kod lekara koji se istina ne ustežu od privatne prakse, ali svoje radne knjižice ipak drže u državnim bolnicama. Navijaju za fudbalske klubove koji se iz petnih žila upinju da ostanu paradržavni jer od privatnih vlasnika zaziru kao od kuge.
Dobra vest za buduće diplomce jeste da nema profesije koja nije pogodna da se uklopi u srpski državni sistem. Ako ste daktilograf, pravnik, ekonomista ili inženjer rudarstva, možda, jasno je da će vas put odneti u neko državno načelstvo, ustanovu ili institut, ali bez nade nisu ni oni koji su se neoprezno otisnuli u nesigurne vode umetnosti ili šou-biznisa. Svršenom studentu glume, na primer, ni na kraj pameti nije da započne možda i holivudsku karijeru pre nego što svoju diplomu, izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu poveri nekom državnom pozorištu. NJegov kolega muzičar takođe će najpre zakucati na vrata filharmonije, dok će novopečeni slikar, prirodno, otići do najbližeg državnog muzeja i raspitati se za mesto kustosa ili bar restauratora.
A najlepše od svega je to što u državnom aparatu Srbije ima mesta za sve. Prednost naravno imaju najbliži krvni srodnici članova vladajućih stranaka, ali ni ostali građani nisu bez šansi, pa srpska administracija iz godine u godinu broji sve više članova. S vremena na vreme pronese se glas da je to preveliki teret za budžet, da je država blizu bankrota i da bi se zbog toga možda mogla i ratosiljati pokojeg besposlenog pojedinca, ali u to ovde niko (sem misije MMF-a) nikad ne poveruje. Jer pre će se kamila provući kroz iglene uši nego što će neko u srpskoj državnoj upravi dobiti otkaz. Svi Srbi verovatno nikad neće živeti u istoj državi, ali da će jednom svi raditi u državnoj službi to je sasvim izvesno.

SRPSKI BOGOVI


Dragi moji,


Srbija je multikonfesionalno društvo u kome su ravnopravno zastupljene različite veroispovesti. Bogovi u koje su ovdašnji vernici verovali kroz vekove su se menjali, pa su se tako smenjivale i jednobožačke i mnogobožačke religije.
Koreni mnogobožačkih religija sežu u daleku prošlost jer su ovdašnji narodi odvajkada bili neodlučni kom bogu da se privole. To ne treba da čudi jer je ponuda bogova na ovim prostorima oduvek bogata i raznovrsna. Religijske razlike često su dovodile do verskih sukoba širih razmera, u kojima su pored hiljada vernika stradali i sami bogovi.
Posle jednog takvog rata, sredinom prošlog veka, na ovim prostorima zavladala je jednobožačka religija. Centralno božanstvo te nove vere bio je bog bratstva i jedinstva. Vernici su ga obožavali više nego ijednog boga pre njega, molili su mu se i zaklinjali na vernost više od četiri decenije. Međutim, iako se svima činilo da je to božanstvo besmrtno, ispostavilo se da ipak nije, pa su posle njegove smrti sledbenici zapali u versku krizu. Srećom, odmah se pojavio čitav niz novih mesija, koji su verskim siročićima obećavali raj na zemlji i carstva zemaljska, pa je tako srpsko društvo ubrzo ponovo postalo višebožačko. Skloni mitomaniji i idolopoklonstvu, ovdašnji vernici su i od najmanjih bogova ubrzo napravili prava božanstva.
Danas u Srbiji ima više bogova nego ikada. U svakoj mesnoj zajednici, iza svakog šaltera, u svakoj direktorskoj fotelji, u političkoj stranci, skupštini ili vladi, sedi po jedan mali bog. Ali, koliko god da ih je mnogo, u sledbenicima ne oskudevaju, jer u današnjoj Srbiji ateista nema, svako je primoran da se moli nekom bogu.
Za razliku od drugih religija, gde bogovi ispunjavaju želje vernicima, u Srbiji je obrnuto – vernici ispunjavaju želje bogova. A bogovi kô bogovi, uvek zahtevaju bespogovornu poslušnost i obožavanje jer, u suprotnom, gnev božji ume da bude strašan. Na njihovu sreću, nigde nema tako bogobojažljivih ljudi kao ovde. Vernici se svojih današnjih bogova plaše više nego ikada i spremni su da im prinesu svaku žrtvu ne bi li ih odobrovoljili. Da bi bili u milosti božjoj jedni im prinose svoj ponos, drugi svoju mladost, a većina žrtvuje čitav svoj život.
Zato bi svi u Srbiji da budu bogovi. Nema šta neće učiniti dok to ne postanu, nijedan im greh nije stran i dok se uspinju ka vrhu svog Olimpa, na Boga ne misle. A kad se jednom ustoliče, nema boga da ih neko smeni. Odmah umisle da su besmrtni i svemoćni, da pre njih ničega nije bilo, da od njih sve počinje i da je baš njima dopalo da iznova stvaraju svet. Nanovo smišljaju božje zapovesti, grade božanske hramove i, naravno, prvo sebi stvaraju brade.
Kakva su to božanstva, bože me sačuvaj!
Lepo je u Srbiji biti bog. To je zanimanje bog da te vidi. Jedini je problem što iznad svakog boga postoji jači bog. Kome manji bogovi moraju da se mole, dodvoravaju, prinose žrtve… inače će videti svoga boga!
Srpski bogovi ne čine čuda, oni su čuda sami po sebi.
Meni se čini da će sa takvim bogovima Srbi brzo otići u božju mater!

SRPSKA SRODSTVA


Dragi moji,


Dugo već živim u Srbiji, ali mnoge stvari još ne razumem. Jedna od njih su i srpska srodstva. Ko je ovde kako i kome rod i kako se srodnici oslovljavaju za mene je velika misterija. To me je nateralo da malo istražujem i evo do kakvih zaključaka sam došao:
Zet – sestrin muž i dokaz da je ljubav zaista slepa jer niko u familiji ne razume šta je vaša lepotica videla u tom tipu. Ukoliko po zanimanju nije automehaničar ili doktor, s njim se ne isplati zbližavati, štaviše najbolje je ignorisati ga do nevidljivosti.
Šurak – ženin rođeni brat, nezaposleni luzer kome vaša žena svakog meseca krišom daje neku kintu, a sa kojim ćete se jednoga dana izvesno svađati oko nasledstva. Čist višak u ženinoj porodici, jer da njega nema, ona bi bila jedinica.
Kum – nekada najbolji drug, a sad neko kome dugujete petsto evra i ko izgleda računa da ćete mu ih stvarno vratiti. Tip sa kojim biste do sada otvorili bar deset firmi i dve multinacionalne kompanije i strašno se obogatili, samo da vas nije prodao onaj zajednički tiket na kladionici.
Staro kumstvo – neki ljudi koji vam svake godine dolaze na slavu, a čijeg je dedu krstio vaš pradeda, ili tako nešto. Uvek su ljubazni, donesu kafu i bombonjeru, prave se da znaju ko ste, a onda odu.
Pobratim – tip sa kojim ste se jednom davno toliko napili da ste iste noći odlučili da se zbratimite. Iako se više ne sećate ni kad je to bilo, ni zašto ste se napili, ni ko je taj čovek, uvek kad se sretnete srdačno se izljubite i pravite se da ste vrlo bliski.
Svastika – mlađa sestra vaše žene, po pravilu mnogo lepša od svoje prethodnice, zbog koje se često pitate gde su vam oči bile. Ima običaj da subotom uveče u mini suknji ili uskim farmericama upada u vašu sobu i pita da li se lepo sredila za izlazak, a zatim u oblaku parfema odlazi, dok vi ostajete da krišom plačete u jastuk.
Pašenog – tip koji se venčao sa vašom svastikom i koji, isto kao i vi, misli da se oženio pogrešnom sestrom. Obično je beskoristan, ali s vremena na vreme posluži da se s njim napijete i izogovarate ženu, taštu i njihovu familiju do sedmog kolena.
Dever – rođeni brat vašeg muža, ordinarna lenština i večiti student kome ne pada na pamet da konačno završi fakultet i iseli se iz zajedničkog stana kako bi vaše dete konačno dobilo svoju sobu. Zbog njegovih prljavih čarapa i glupave muzike najmanje tri puta dnevno pomišljate da izvršite harakiri.
Zaova – rođena sestra vašeg muža koja po svaku cenu pokušava da postanete bliske. Nikada niste sigurni je li to vaša najbolja prijateljica ili najbolja neprijateljica.
Jetrva – žena rođenog brata vašeg muža, zlobna i zavidna žena bez stila i ukusa, inače vaša istomišljenica. Naime, ona o vama misli isto što i vi o njoj.
Starojko – ujak vašeg muža, čitavog života miran i neupadljiv čikica, koji se iznenada razgoropadi baš na vašoj svadbi smatrajući da mu titula starojka omogućava da bude zvezda veselja. Do kraja večeri imate neodoljiv poriv da onim velikim nožem umesto svadbene torte isečete njega.
Tašta – osoba koja na svim jezicima sveta, u svim kulturama i civilizacijama znači isto i koju nije potrebno posebno predstavljati.
Brate, brate – ovaj izraz kojim Srbi neprestano oslovljavaju jedni druge ne označava rodbinsku, već intelektualnu vezu.

GUČA


Dragi moji,


U Srbiji sam skoro godinu dana i već sam usvojio mnoge ovdašnje navike. Kasnim na posao i sastanke, psujem pešake i vozače, jedem pihtije i ćevape za doručak, pijem rakiju u svim njenim agregatnim stanjima, nerviram se zbog fudbala. Ipak, još uvek nemam utisak da sam se sasvim integrisao u srpsko društvo, to jest, da sam bar malo postao Srbin. Pitao sam svoje srpske prijatelje u čemu je problem, a oni su mi uzvratili kontrapitanjem:
– Jesi li bio u Guči?
– Nisam. Šta je to?
– Eto vidiš. Pa kako misliš da postaneš Srbin ako nisi bio na saboru trubača u Guči?!
– Ali ja pojma nemam o trubi!
Samo su se nasmejali.
– Ko te to pitao?! U Guču se ide zbog svega drugog, najmanje zbog trube!
– Zbog čega se ide ako ne zbog muzike?, pitao sam.
– Pa na primer, veliki Srbi idu da bi postanu još veći, a mali Srbi odlaze da bi porasli.
– Zar se to može?
– O, itekako! Mnogi Srbi nisu ni znali da su Srbi dok nisu otišli u Guču, a odatle su se vratili kao Srbende! Ima i onih koji su čitavog svog života bili Srbi drugog reda, kojima su vrata svih nacionalnih institucija bila zatvorena, patriotske novine su ih ismevale, u crkvu nisu smeli ni da privire, a o tituli akademika ni da sanjaju. I njima je Guča pomogla.
– Kako? Zar se u Guči dobija sertifikat da si Srbin?
Moji sagovornici su se samo zgledali.
– Naravno da ne. Onaj ko hoće da u Guči postane veliki Srbin, to jest Srbin sa pedigreom, mora za to sam da se izbori.
– Kako?
– Lepo. Uzmimo na primer nekog lidera male srpske opozicione stranke koji je već godinama na glasu kao izdajnik, strani plaćenik, jednom rečju nedokazani Srbin. Kad takvom političaru dosadi takav status ili kad se uželi novih glasača, on se sjuri niz Ibarsku magistralu, dođe u Guču i počne da se posrbljava.
– Posrbljava?
– Da, najpre skine sako i kravatu i obuče majicu sa nekim patriotskim motivom, četiri ocila, mrtvačkom glavom ili, ako je baš ambiciozan – likom nekog haškog optuženika. Potom naiskap popije dve-tri rakije i pet, šest piva, uđe u prvu šatru, naruči pola pečenog vola i pevačicu da mu peva u krilu. Kad izađe napolje, bar dva puta padne u najveće blato, a potom se popne na spomenik trubaču i najmanje pola sata maše sa tri prsta. Onda počne da se ljubi.
– Sa kim?
– Sa svima! U Guči se i onako svako ljubi sa svakim, takav je običaj. Naravno, po tri puta. Kad izljubi barem dve trećine saboraša naš ti političar onda potraži prvu televizijsku ekipu i izjavi kako je Guča duša Srbije.
– I?
– I ništa. Tad mu je prelazak cenzusa zagarantovan.
– Kad tako rade mali Srbi, šta li onda rade veliki?
– Isto to samo dva puta gore.
– A stranci?
– Stranci se prvog dana čude, drugog se jedva bude, a posle trećeg traže srpsko državljanstvo.
– A ko pobedi na saboru trubača?
– Pobednici su svi. Svi koji prežive.
– Znači, kad odem u Guču, onda sam pravi Srbin?
– Ne, moraš otići i na Egzit.
– Šta je to?
– To ti je isto što i Guča, samo na engleskom.

SRBI NA MORU (1)


Dragi moji,


Pravo je uživanje posmatrati prosečnu srpsku porodicu na morskoj plaži. Videti njihov prepodnevni dolazak na obalu neponovljiv je doživljaj, koji samo nečijom grubom greškom nije uvršćen u letnje turističke atrakcije.
Na horizontu se najpre pojavljuje nešto što neupućenom posmatraču liči na indijski karavan sa pretovarenim slonom na čelu. U stvari to je otac porodice, koji na leđima nosi mlađe dete, ispod miške dva dušeka i suncobran, a u drugoj ruci dečja kolica, loptu za odbojku i stolicu na rasklapanje. Sa lica mu se u talasima sliva znoj i preko napupelog stomaka pada na užareni pesak.
Za njim, u cvetnom jednodelnom kupaćem kostimu, posrće majka. U jednoj ruci nosi foto-aparat, gumu na naduvavanje, dva para sandala i modni magazin, a u drugoj ručni frižider, planinarski ranac i komplet igračaka za igru u pesku. Naočare za sunce nepriznatog kineskog proizvođača neprestano joj spadaju sa nosa, a dva broja veći slamnati šešir na oči, dok se osvrće da vidi kako napreduje njihovo drugo dete koje iz nekog razloga već glasno plače ignorišući pretnje svoje majke da će ga zadaviti ako tako nastavi.
Pristižu podižući veliki oblak prašine, koju ravnomerno nanose na okolne peškire i ležaljke. Usput staju na bar dva kurja oka i ruše isto toliko tek podignutih kula od peska pre nego što konačno odaberu mesto za sebe. Zauzimaju između osam i dvanaest kvadrata i počinju sa raspakivanjem.
To je tek uživanje posmatrati.
Dok majka pokušava da privoli decu da obuku kupaće gaće, otac započinje večitu borbu čoveka, prirode i suncobrana. Pater familijas isprva samouvereno gurne nosač u pesak, a potom otvori suncobran čestitajući sebi što je sve tako vešto i lako izveo. Ali već u sledećoj sekundi suncobran pada, zarivajući svoje plastične vrhove u potiljak njegove žene koja ispušta krik ranjene lavice. Prigodno opsovavši njen suprug ponavlja postupak, ovoga puta koristi svu svoju snagu, ali bez uspeha. Uveren da je nabasao na Zemljinu tektonsku ploču, menja lokaciju i obliven znojem bespomoćno traži kakav oveći kamen koji bi mu poslužio kao podupirač, ali očajno primećuje da su svi zgodni komadi već razgrabljeni, a da u blizini nema kamenoloma. Narednih pola sata provodi kopajući rupu u pesku i pritom lomi plastičnu lopaticu svog najmlađeg deteta, koje zbog tog neplaniranog gubitka kreće u plač od kojeg odzvanja cela plaža. Suncobran na kraju biva postavljen, ali se ispostavlja da njegov hlad pada na sasvim pogrešnu stranu, zbog čega se čitava porodica pomera za nekoliko metara. Žena u pola glasa gunđa da se sve to ne bi dogodilo da su zakupili ležaljke, a njen muž odgovara da je onda trebalo da se uda za nekog milionera. Kad sve bude postavljeno, majka primećuje da je u sobi zaboravila kremu za sunčanje, ali otac svečano izjavljuje da se on tamo ne vraća makar svi izgoreli do kostiju.
Nenamazana deca ultimativno zahtevaju da se odmah uđe u vodu, ali njihova mati tvrdi da je za to još rano i da je voda sigurno hladna. Bude li i ovog leta neko dobilo temperaturu, ona će se obesiti o suncobran. U raspravi da li je voda hladna ili ne prolazi im narednih pola sata, taman koliko je dovoljno da otac naduva šlaufe svih mogućih oblika i boja, dovodeći sebe na rub srčanog udara. Potom se strovali na peškir, na koji nanosi pola kubika peska zbog čega njegova žena doživljava blaži nervni slom. Iz ruku joj ispada knjiga Danijele Stil, čije korice joj se divno slažu uz kupaći. Demonstrativno ustaje i slika jedan provokativni selfi. Potom ultimativno zahteva da joj muž kaže da li je debela, ali on se iskusno pravi mrtav.
Tog trenutka deca utrčavaju u more, a njihovi roditelji se pitaju kad će ručak.
Ali o tome u narednom pismu.


SRBI NA MORU (2)


Dragi moji,


Ako imate sreću da su se na morskoj plaži kraj vas smestili Srbi, ubrzo ćete shvatiti da su vam knjige, časopisi i ukrštenice, koje ste poneli razbibrige radi, potpuno suvišni i da vam je celodnevna zabava zagarantovana.
Kad se konačno raspakuju, razbaškare i utvrde da li je voda hladna i slana, Srbi počnu da se – dovikuju! Divota je slušati te iskrene i otvorene ljude koji ono što jedni drugima žele da kažu govore odmah, nimalo ne mareći za intimu, ni svoju, a još manje tuđu. Dovikivanje započinje majka, koja svoju decu u pravilnim vremenskim razmacima upozorava da se čuvaju morskih talasa, kamenja, ježeva, meduza, trave, školjki, lopti, pedalina, prekookeanskih brodova, a između toga ih podseća da ona ne ume da pliva i da se, odluče li da se dave, sa te strane spasenju ne nadaju. Otac porodice, koji se iz nepoznatog razloga do glave zatrpao peskom, neprekidno doziva svoju ženu zahtevajući da ga momentalno fotografiše i tako ovekoveči taj nesvakidašnji morski događaj. NJihovo starije dete uporno ciči pokušavajući tako da skrene roditeljsku pažnju na svoj najnoviji ronilački uspeh, dok mlađe uveliko plače jer ga je neko pogodio frizbijem u slepo oko.
Nimalo taktično, žena upozorava svog napola mumificiranog supruga da konačno skine pogled sa poprsja zgodne Ruskinje, ali on reaguje tek na zvonjavu svog mobilnog telefona, kada kao oparen iskače iz peska i panično upozorava ženu da su u romingu i da se ni za živu glavu ne javlja na poziv. Na nesreću svih prisutnih, ona je to već učinila, zbog čega izbija petnaestominutna svađa koja se stišava tek kada mu ona saopšti da je zvao kum iz Srbije da javi da se Đoković plasirao u finale.
To je trenutak kada otac otvara konzervu piva a majka odlučuje da je vreme da se deca povuku pod suncobran. Međutim, izvući srpsku decu iz morske vode lakše je poželeti nego učiniti. Da bi u tome uspeo, roditelj mora da zna solidan broj pretnji, psovki i kletvi i da ima zvučan i prodoran glas. Srećom, sve srpske majke imaju baš takav, pa deca već posle pola časa ubeđivanja, uplakana i pomodrela, izlaze na obalu. Tada počinje ručak.
To je tek milina videti.
Odlučni da spoljnotrgovinski deficit svoje zemlje ne uvećaju ni za evro više nego što je to neophodno, svi Srbi koji drže do sebe na plažu nose ručni frižider ili bar rashladnu torbu. Držeći se parole „jedimo domaće“, hranu i piće doneli su iz Srbije, uz retke, mahom mlečne izuzetke kupljene na neprijateljskoj teritoriji.
Ipak, čega tu sve nema! Na besprekorno belom stolnjaku, koji je domaćica pažljivo prostrla preko morskog peska, stvara se trpeza tek malo skromnija od slavske. Iz bonsai frižidera, kao iz Alibabine pećine, izranjaju kobasice, šunke, paštete, sirevi, rinflajš, krmenadle, pohovana piletina, paradajz-salata, domaće baklave, sokovi i oveća lubenica. Ipak, sve to nije dovoljno da impresionira muža, koji ne može da prežali što nije poslužena i teleća čorba, a zahvalnost ne pokazuju ni deca koja demonstrativno odbijaju da jedu dok im se ne kupi pica ili bar krofne sa čokoladom. NJihov otac se tada svečano zaklinje da će onom tipu što na plaži svaki čas nutka krofne zavrnuti šiju ako samo još jednom prođe, a majka to isto obećava svojoj deci ako odmah ne počnu da jedu.
Ručak konačno počinje i na plaži je odjednom tiho. Sve dok se jedno dete ne požali da mu se kaki. A onda to postaje događaj dana.
Koji nikako da prođe.

MAĐIONIČARI


Dragi moji,


Ako ste mislili da su Hudini i Koperfild najveći svetski mađioničari, grdno ste se prevarili. Ovde u Srbiji žive takvi majstori iluzije, trikova i masovne hipnoze kakve svet još nije video. Pravi rasadnik mađioničarskih talenata su fudbalski klubovi Partizan i Crvena zvezda. Pričao sam vam o njima, to su klubovi za koje navija svaki drugi građanin Srbije i zbog kojih se u ovoj zemlji fudbal u stvari i igra. Evo nekoliko njihovih najpoznatijih trikova.
Jači smo nego ikad je trik koji izvode svakog leta, a sastoji se u tome da najpre rasprodaju svoje najbolje igrače, a onda iz najudaljenijih krajeva planete dovedu nove, koje proglase za izuzetne talente, nebrušene dijamante što su ih velikim evropskim klubovima samo pukom srećom ukrali ispred nosa. Ako anonimne pridošlice uz reprezentativne video-kasete imaju i kakve zvučne nadimke, poput „Čarobnjak“ ili „Virtuoz“, stvar je rešena: crno-crveno-beli spremni su za ulazak u Ligu šampiona! Ovaj trik se po potrebi može dopuniti i dovođenjem nekog domaćeg igrača, obično onog kojeg su „večiti“ prodali pre dve sezone, a koji, po sopstvenim rečima, u međuvremenu ništa drugo nije radio nego maštao da se iz tuđine vrati u voljeni klub. Iako se ovaj trik izvodi svakog leta, publika ga prosto obožava, na stadione dolazi u ogromnom broju, navija, bodri, nada se i strepi, sve izgleda kao da toj predstavi prisustvuje prvi put i da ne zna epilog.
Naš cilj je dupla kruna je trik koji se izvodi odmah pošto Crvena zvezda i Partizan ispadnu iz evropskih takmičenja, dakle krajem leta. Istog momenta ploča se okreće i svi počnu da izjavljuju kako Evropa i nije bila prioritet, već da je zacrtani cilj osvajanje domaćeg prvenstva i kupa. Neuspesi u evropskim duelima ekspresno se šalju u zaborav, a predstojeći mečevi sa gigantima poput Javora, Metalca ili Lučana proglašavaju utakmicama sezone.
Niko nije iznad kluba je trik koji u kasno proleće izvodi klub koji je ostao bez trofeja. Počinje burom u kojoj svi odreda, „zarad mira u kući“ i ličnog ubeđenja „da niko nije iznad kluba“, nude svoje ostavke, ali je poenta u tome da se nijedna ne usvoji i da sve ostane po starom. Ponekad se desi da trik ne uspe u potpunosti, već da se kola slome na treneru, ali iskusni mađioničari brzo iz šešira izvuku novog, pa ga odmah proglase za mesiju, spasioca koji će klubu vratiti stabilnost, a igračima neophodno samopouzdanje. U predstavi rado učestvuju i sami igrači tvrdeći da je novi „mister“ doneo do sada neviđene metode rada i fantastičnu atmosferu.
Poslednja odbrana Srbije je trik na kojima bi „večitima“ pozavideo i sam Mandrak, a koji se izvodi uvek kad na vrata ova dva udruženja građana bane finansijska policija ili kada se pomene njihova privatizacija. Predsednici odmah zavape da se radi o zaveri koju protiv kluba kuju sudije, fudbalski savez, tajkuni, političari, masoni, mediji i, naravno, komšije sa druge strane brda. Kunu se da su sve radili po zakonu i da su milionski dugovi nastali za vreme prethodne uprave sa kojom, daleko joj lepa kuća, oni nemaju ništa. Upozoravaju da je ovo udar na jedan od stubova srpstva i da bez Crvene zvezde ili Partizana nema ni Srbije. I ovaj trik uvek uspe.
Gradićemo novi stadion je trik koji se u Partizanu i Crvenoj zvezdi izvodi svakih nekoliko godina, a počinje tako što se iz jednog rukava izvadi imaginarni bogati sponzor, a iz drugog maketa novog stadiona koji bogati investitor samo što nije izgradio. Navijačka mašta tada se raspaljuje do užarenosti, pa se nekoliko meseci ni o čemu drugom ne priča sem o dolarima, evrima ili rubljama koji će se uskoro kotrljati niz Topčidersko brdo.
Ah, da, zaboravio sam da kažem da su neophodan činilac u svim ovim predstavama – vođe navijača i novinari. Bez njih nijedan trik ne bi uspeo.

AMBASADORI


Dragi moji,


Na svetu postoji mnogo napornih, iscrpljujućih i po život opasnih zanimanja, krotitelj lavova ili demonter mina samo su neka od njih, ali biti ambasador u Srbiji, sigurno je jedno od najtežih. Znam da vam je čudno što to kažem, ali verujte da ne preterujem.
Obavljati posao ambasadora u većini drugih zemalja predstavlja lagodan i opuštajući deo diplomatske karijere, uglavnom satkan od niza ljubaznih fraza i šarolikih prijema, ali u Srbiji je to sasvim drugačije. Od trenutka kada preda agreman predsedniku Srbije, novi ambasador postaje neodvojivi deo srpskog političkog i društvenog bića i na sebe preuzima obaveze kakve ni sanjao nije da će mu dopasti.
„Ne mešaj se u unutrašnje stvari zemlje u kojoj službuješ“, prva je i sveta zapovest koje se moraju pridržavati ambasadori u svim zemljama sveta – osim u Srbiji! Štaviše upravo je obrnuto, od njihovih ekselencija očekuje se da budu mirođije u svakoj srpskoj čorbi, a što je zemlja iz koje dolaze veća i uticajnija to je i njihov posao teži.
Zato nema veće nesreće za jednog diplomatu iz kakve moćne države negoli da bude ambasador u Srbiji! Dođe li u predizborno vreme, od njega se očekuje da aktivno učestvuje u kampanji i podrži bar dve političke partije, a u Srbiji, zna se, političkih stranaka prs i pleva i svaka bi da se ogreje na ambasadorovoj milosti. Ispred rezidencije se tada otegne red, nagrnu stranački prvaci, svaki sa svojom televizijom, svi bi da se sa ambasadorom slikaju i predstave mu svoj program. NJegova ekselencija, doduše, nema biračko pravo, ali svi znaju da je on najvažniji birač u državi – koga on izabere na izborima sigurno pobeđuje!
Zadesi li se ovde posle izbora, eto mu nove glavobolje, valja mu sa još nekoliko kolega sastavljati srpsku vladu i birati premijera, a samo onaj ko u Srbiji nije pravio postizborne koalicije ne zna kolika je to muka! Nacionalisti, socijalisti, kapitalisti, mondijalisti, svako je sa svakim i svako protiv svakoga, naspram njih poslovični rogovi u vreći složni su kao Hor bečkih dečaka. Ambasadori padaju na nos od posla, ujutru biraju premijera, popodne sastavljaju vladu, a po pomrčini bodre opoziciju.
Pomisle li da će kad prođu izbori malo odahnuti, grdno se varaju. Nema dana, a bogami ni noći, da im na vrata ne zakuca kakav srpski ministar, tužilac, vladika ili predstavnik NVO sektora, voljan da malo ogovara svoje kolege, suparnike ili državu. Nesrećni ambasador svakoga prima i sluša, a posle do iznemoglosti piše depeše i šalje ih u centralu, nadajući se da će jednom svemu doći kraj. Ali kraja nema jer je u Srbiji život brži od života, svako bi da od ambasadora dobije savet, podršku ili donaciju, ponudi kakvu državnu tajnu, haškog optuženika ili državno preduzeće po sniženoj ceni.
Psihički labilniji ambasadori tada daju ostavke i idu u invalidske penzije, a oni što još ganjaju karijere stižu svuda: danas drže predavanja o demokratiji, sutra o patriotizmu, šuruju sa tabloidima, hapse, sude, presuđuju, otvaraju fabrike, zatvaraju tajkune… posle nekoliko godina njihove ekselencije više ne znaju koja im je matična država, a u kojoj su na privremenom radu, sve u svemu, takav posao ne dao Bog nikome!

GEJ PARADA


Dragi moji,


Mnoge zemlje već godinama imaju gej parade, ali nigde ova manifestacija nije toliko interesantna i popularna kao u Srbiji. Iako se organizuje tek nekoliko godina, za gej paradu (ili paradu ponosa, kako joj od milja tepaju) ovde vlada toliko interesovanje da je to prosto neverovatno! Ne mogu vam prepričati sa kolikim je nestrpljenjem svi iščekuju i sa kakvom pažnjom se priprema. Nedeljama unapred Srbi ni o čemu se drugom ne pričaju, nijedna druga tema, pa bilo to i Kosovo ili nastup fudbalske reprezentacije, ne može ovoj ni prići. Za nju su rezervisane naslovne strane novina, udarni termini na televiziji, a o raspravama u kafanama i na internetu da i ne govorim.
Kada bi se sutra organizovao svetski festival gej parada, Srbija bi s pravom dobila domaćinstvo jer o paradi ovde brinu svi, od predsednika države do otpravnika vozova. Svako ko imalo drži do sebe o paradi ponosa ima šta da kaže, predsednik, premijer, ministri i svi stranački prvaci ponaosob uvek se iznova izjašnjavaju hoće li na paradu ići ili neće, i zašto neće, pa sve liči na kolektivni godišnji popis seksualnog opredeljenja stanovništva, samo je mnogo lepše i zanimljivije.
Ministar policije ovu temu prosto obožava, stane li samo ispred diktafona, on počne o gej paradi; broj njegovih apela, upozorenja, pretnji, jadikovki i tautologija raste iz dana u dan, čas strahuje za homoseksualce, čas za policajce, običnom građaninu je prosto žao što nije i jedno i drugo pa da ga ministar bar tog dana očinski prigrli i uzme u zaštitu.
Ravnodušan nije ni gradonačelnik Beograda, koji danima uoči tog događaja prebrojava svetske gradove što gej parade imaju il’ nemaju, prokletstvo, još uvek ih je više koji se toga nisu setili, nije Beograd baš ni morao da se gura, malo li mu je maratona i pešačkih subota, koje, opet, nemaju svi svetski gradovi, pa šta im fali!
U kampanju za dobrobit „parade ponosa“ rado se uključuju i javne ličnosti, estrada se raspoluti kô zrela lubenica, jedni su za, a drugi protiv, tabloidi misle da su u raju, a nemali doprinos daju i kolumnisti i pisci svih žanrova, koji na trenutak zakopaju ratne sekire ne bi li svu svoju kreativnost utrošili na smišljanje šala o pederima, kojima se publika tako rado smeje.
Ali niko toliko ne učini na popularizaciji gej parade kao nacionalpatriotske organizacije i navijači fudbalskih klubova! Potpuno volonterski i iz čistog entuzijazma mesecima pre parade počinju da rade na njenoj promociji, organizuju konferencije za štampu, lepe plakate, pišu grafite, zakupljuju bilborde, na forumima i Fejsbuku od njih se ne može živeti, čine sve da se i najnezainteresovaniji građanin za paradu zainteresuje. Organizatori parade ponosa bolje promotere nisu mogli ni zamisliti, ako bude pravde, jednoga dana dodeliće im zlatne značke i zahvalnice. Jer i jednima i drugima gej parada dođe kao centralna godišnja svečanost, evo već je iznedrila i zvanje „gej aktivista“, to je nešto kao profesionalni homoseksualac, dočim je budnim čuvarima tradicije dokaz da za njihovim postojanjem još ima potrebe i da ono još ima svrhu.
A na sam dan održavanja parade država Srbija upotrebi sav svoj potencijal da događaj što veličanstvenije prođe. Ulice glavnog grada se zatvore za saobraćaj, komunalne službe stupe na dežurstvo, policija se pojavi u svim rodovima i brojevima, dođu i predstavnici Crkve i nevladinog sektora, sve bude tako lepo da i mnogi heteroseksualac poželi da se priključi homoseksualcima, al’ policija ne dâ, što dovede do opšteg pičvajza o kome posle i jedni i drugi pričaju mesecima.
Sve u svemu, gej parada u Srbiji tako je veličanstvena da nije daleko dan kada će postati državni praznik.

REVOLUCIJA


Dragi moji,


Pre skoro dve decenije demokratija je po drugi put stigla među Srbe. Ukazala se jednog sunčanog popodneva, 5. oktobra 2000. godine, nakon što je obišla sve okolne zemlje. Kako u Srbiji dugo nije bila, trebalo joj je malo više vremena da nađe put. Da bi došla do Beograda promenila je više prevoza, išla je pešice, kamionima, autobusima, da bi na kraju stigla bagerom. Neki su posle govorili da su je čak videli i na oklopnim transporterima.
Građani Srbije su je oduševljeno dočekali, skoro milion njih priredilo joj je doček. U njenu čast zapalili su vatru u skupštini i državnoj televiziji. Radost je bila tolika da su čak i policajci bacali oružje i dizali ruke uvis. U ime demokratije najradosniji pojedinci upadali su u preduzeća i banke i tamo dodatno slavili. Na gradskim trgovima držani su dirljivi govori dobrodošlice, mladoj demokratiji nuđeni su trajni smeštaj i najbolji uslovi.
A onda su se svi razišli svojim kućama. Demokratija je ostala na ulici, potpuno sama. Nije znala kuda da ode, već je počelo da se smrkava, obdanica u Srbiji kratko traje. Učinilo joj se najlogičnijim da zakuca na vrata srpskih političkih stranaka, ipak su je one najčešće pozivale u goste.
Tamo su joj, međutim, rekli da je u pitanju nesporazum. Demokratija jeste dobrodošla u Srbiju i političke stranke joj žele prijatan boravak, ali nažalost one kod sebe ne mogu da je prime. Nema mesta ni u glavnom, ni u izvršnom odboru, posebno ne u kabinetu predsednika. „Do sada nismo imali potrebu za demokratijom, a ne verujemo ni da ćemo je ubuduće imati“, rekli su joj ljubazno. „Ali neke od vas u svom imenu nose demokratski prefiks!“, rekla je zbunjeno. Samo su je sažaljivo pogledali i zatvorili joj vrata pred nosem.
Demokratija je odlučila da potraži utočište u srpskim medijima. Isprva se činilo da su je dočekali raširenih ruku. Odmah su je smestili u praznu kancelariju glavnog urednika rekavši da joj je tu i mesto. Međutim, čim je novi glavni urednik došao, demokratija je morala da se seli. Zatražila je smeštaj u političkoj redakciji, ali je njen zahtev odmah odbijen, poslali su je u ekonomsku. Tamo se zadržala tek nekoliko dana, da bi je preselili u redakciju crne hronike, a potom u kulturu i na kraju u sport. Seljakali su je tamo-amo sve dok joj jednoga dana otvoreno nisu rekli da srpski mediji i demokratija ne mogu da žive pod istim krovom.
Opet je bila na ulici, uplašena i zbunjena. Odlučila je da pokuša u srpskim sudovima, i oni su je godinama prizivali. „Ne možemo vas primiti“, rekli su joj, „naši sudovi su nezavisni od demokratije“. Krov nad glavom potražila je u državnim preduzećima. Uzalud. „Već smo primili tranziciju, a najavila nam se i privatizacija, za demokratiju nemamo mesta.“
„Da pokušam u privatnim firmama?“ – pitala je demokratija. Nasmejali su joj se u lice.
U vojsku i policiju nije ni pokušavala da se useli, mlada srpska demokratija jeste bila naivna, ali ne i glupa. NJena poslednja šansa bili su obični građani. Išla je od vrata do vrata, ali je svuda dobijala isti odgovor: „Mesta nema, sve kapacitete rezervisali smo za donacije i kredite koji samo što nisu stigli.“
Od tada joj se gubi svaki trag. Niko je već dugo nije video i ne zna šta se s njom zbilo. A malo kome i nedostaje.
Jer, revolucija u Srbiji nije pojela svoju decu. Pojela su ona nju.

POPIS


Dragi moji,


U Srbiji je završen popis stanovništva. Bila je to divna prilika da Srbi saznaju koliko ih zaista – nema. A nema ih tačno trista hiljada u odnosu na popis od pre deset godina. Kao stranac očekivao sam da će ta vest zabrinuti državu, vladu i građane, da će se podići galama do neba, ako ne i zavladati nacionalna panika.
Ništa od toga. Srbi ne daju ni pet para za to što im je za jednu deceniju nestao grad veličine Niša! Naprotiv, na tu temu zbijaju šale, pa kad ih pitate zašto im prirodni priraštaj opada, oni kažu: „Zato što nam se ne diže!“ Kad sam pojedine prijatelje upozorio da će Srbi za pola veka u svojoj zemlji biti manjina, oni su se samo nasmejali i odmahnuli rukom.
– Ništa ti ja, burazeru u tu statistiku ne verujem – rekao mi je jedan od njih.
– Ali, za deset godina nestalo je trista hiljada građana Srbije! – rekao sam malo iznervirano.
– Ma kakvi nestali, tu su oni.
– Gde tu? – pitao sam.
– Evo, uključi televizor i videćeš ih. Okreni bilo koji kanal i eno gomile Srba kako učestvuju u raznim rijaliti šou-programima ili služe kao aplauz-mašine u zabavnim emisijama. Mesecima već ne idu kućama, žive na televiziji, a tamo popisivači nisu ni privirili.
– Dobro, ali to ipak nije tako veliki broj – bio sam uporan. – Nisu baš svi muškarci i žene na televiziji.
– Nisu. Muškarci su u kladionicama i kafanama, a žene u solarijumima.
– Gde?
– U solarijumima, sunčaju se. Danas u Srbiji nema žene koja se bar dvaput nedeljno ne kvarcuje. Pune su kapsule golih, nagorelih žena. Normalno je da ih popisivači tamo nisu mogli uznemiravati.
– A deca, šta je s njima, jesu li bar ona kod kuće?
– Jesu, al’ kao da nisu.
– Kako to?
– Lepo, telom su tu, ali duhom nisu. Naša deca žive na internetu, u svetu video-igrica, Fejsbuka i Tvitera. U tom virtuelnom svetu do njih ni njihovi roditelji ne mogu da dopru, a kamoli popisivači.
– Zaposleni?
– Zaposlene Srbe je tek teško pronaći, njih ni rođene majke ne viđaju, a kamoli popisivači. Na poslu provode po dvanaest sati dnevno, belog dana ne vide, ubi ih ovaj robovlasnički kapitalizam.
– Nezaposleni su valjda kod svojih kuća?
– Jok. Oni štrajkuju ispred Vlade, leže na železničkim šinama, blokiraju puteve. To su ionako građani drugog reda, državi se i ne isplati da ih popisuje.
– Seljaci?
– Ha, lakše će kamila proći kroz iglene uši nego što ćeš srpskog seljaka naterati da se popiše. Čim taj vidi nekog državnog službenika u svojoj avliji, on beži koliko ga noge nosi, zna da mu od države nikad ništa dobro nije došlo.
– A političari, oni su se valjda odazvali popisu?
– Naše političare je najteže popisati. Em što ih ima prs i pleva, em što im je teško utvrditi prebivalište.
– Kako to?
– Jednostavno, malo koji srpski političar živi u realnom svetu. Jedni žive u prošlosti, drugi u Nebeskoj Srbiji, treći u Evropskoj uniji. Svi zajedno su se toliko odrodili od svog naroda da je pitanje kako bi se na popisu izjasnili.
– Znači, razloga za paniku nema?
– Ima.
– Zašto?
– Još uvek ima više Srba nego što Srbija može da podnese.

SAJAM KNJIGA


Dragi moji,


U Beogradu je održan sajam knjiga. Naravno da sam posetio tu predivnu manifestaciju i uživao u hiljadama ponuđenih knjiga i divnoj, skoro pa svečarskoj atmosferi. I sve bi mi ostalo u najlepšoj uspomeni da moja urođena radoznalost nije bacila malu senku na čitav događaj.
Evo o čemu se radi. Kad sam već na sajmu knjiga, pomislio sam, šteta bi bilo da se ne upoznam s nekim srpskim piscem. Zato sam prišao prvom štandu i zamolio da me upoznaju sa nekim svojim autorom.
– Žao nam je – rekla mi je nasmešena prodavačica – ali nemamo nijednog takvog.
– Kako to? – upitao sam začuđeno.
– Mi objavljujemo isključivo knjige stranih pisaca. Znate, našem direktoru se smučilo da čita rukopise domaćih pisaca, pa je odlučio da objavljuje samo strane, popularne autore. Izađe na internet, pogleda šta je trenutno hit i to štampamo. Što bi se reklo, igramo na sigurno – objasnila je.
Prišao sam drugom štandu i postavio isto pitanje.
– Ne mogu vam pomoći, rekao mi je visoki, ljubazni mladić zagledan u računar – mi objavljujemo isključivo klasike. I to samo one čija su autorska prava istekla. Znate, politika naše kuće je da nikome ništa ne plaćamo, a piscima naročito.
– Čudno… – promrmljao sam.
– Možda, ali nama baš lepo ide. Pogledajte kakva sve dela klasične književnosti imamo: istorija, filozofija, psihologija, drame, romani i, naravno, bajke za decu. Sve je tu, a sve besplatno! Genijalno, zar ne?
Na narednom štandu vlasnik izdavačke kuće upravo je ubacivao poslednji ćevap u usta kada sam zatražio da me upozna sa nekim srpskim piscem.
– Misliš na pravog, živog pisca? – upitao me je žvaćući. – A ne, burazeru, s tim barabama ja više ne radim!
– Zašto?
– Zato što su mi se popeli na vrh… glave! Prevariš li se pa jednom ili dvojici objaviš knjigu, iz mesta si najebô! Eto ti ih svaki dan na štandu, grebu se za piće i roštilj, nikad nisu zadovoljni honorarom, tiražom i izgledom knjige, svi hoće tvrd povez i zlatotisk, traže da im praviš promocije i ugovaraš gostovanja na televiziji, a imaju li više od dve knjige, odmah maštaju o sabranim delima. Zato ja lepo sačekam da oni umru, naslednicima dam koju crkavicu, pa im knjige tek tad objavim! Kapiraš?
Neubedljivo sam klimnuo glavom i požurio do narednog štanda, ispred kojeg je bila ogromna gužva.
– Ovde sigurno neki poznati pisac potpisuje svoju knjigu? – upitao sam prodavačicu.
– Pa nije baš pisac – rekla je. – To je naša poznata TV voditeljka, objavila je svoju prvu knjigu. A odmah posle nje svoj roman prvenac potpisuje učesnik onog rijaliti šou-programa, pa naš poznati kolumnista. Za sutra su zakazane promocije memoara jednog bivšeg političara i onog poznatog ratnog zločinca. Sve bestseleri, mogu vam reći!
– A imate li nekog pravog pisca? Želeo bih da upoznam bar jednog.
– Nemamo – rekla je tiho. – I znate šta, i kad biste neke od njih ovde sreli, oni ni za živu glavu ne bi priznali da su pisci. Nešto ih je sramota, ali ne znam zašto.

POSKUPLJENJA


Dragi moji,


Srbiju je zadesila velika nesreća. Iznenada, bez ikakve prethodne najave, prošlog utorka, rano ujutru, pojavio se veliki talas poskupljenja i poplavio većinu ovdašnjih domaćinstava. Poskupelo je sve što je moglo da poskupi: gas, prevoz, grejanje, hrana, piće… teško je sve i pobrojati. Razmere nesreće još nisu sasvim utvrđene, ali se strahuje da ima više miliona žrtava. Već sada se zna da su od nabujalih cena najteža oštećenja pretrpeli niži slojevi stanovništva, dok su oni na višim položajima prošli tek sa manjom materijalnom štetom.
Kako se moglo desiti da samo u jednom danu sve to poskupi niko ne zna, uzroci se još utvrđuju. Jedni kažu da se razorni talas samo prelio iz susednih zemalja u Srbiju, drugi da je on posledica ovdašnjeg trustnog tla, a treći da je sve veštački izazvano.
Srećom, kod građana Srbije nije došlo do panike. Štaviše, mene kao stranca zadivilo je dostojanstvo sa kojim su unesrećeni dočekali ovu katastrofu. Gandijevski mir sa kojim su primili vest da će ubuduće biti još siromašniji nego što jesu duboko me je impresionirao.
U nekim drugim državama takav razorni udar na porodični standard izazvao bi strah, paniku, gnev, oštećeni bi se pobunili i protestovali zahtevajući urgentnu pomoć i objašnjenje – u Srbiji ništa od toga. Na ulicama i trgovima sve deluje normalno; sem mestimičnog gunđanja na internetu, u kafanama i gradskom prevozu, nikakvih drugih znakova ogorčenja nema. Radnici, nezaposleni i penzioneri ovih dana drže se podalje od pijaca, supermarketa i poštara, i u krugu porodice preračunavaju štetu koja ih je zadesila. Spasilačkih timova na terenu nema, a u Srbiju još nije stigla nikakva međunarodna pomoć. Da se nešto neobično dogodilo može se zaključiti jedino po povećanim redovima ispred apoteka, gde je potražnja za bensedinom i bromazepanom naglo skočila.
Odgovor sam pokušao da nađem u ovdašnjoj štampi i na televiziji, ali uzalud, ovoj temi novinari jedva da su poklonili pažnju, a srpski ekonomski stručnjaci čitav događaj su prosto prespavali. Nikakvo objašnjenje nisu se potrudili da daju ni oni za koje se opravdano sumnja da su ovu pošast izazvali, a to su javna preduzeća i trgovinski lanci. „Talas poskupljenja bilo je neminovan“, bilo je sve što se čulo sa te strane, pa bi neko neupućen mogao pomisliti da se radi o prirodnoj, a ne ekonomskoj katastrofi.
Ipak, naročito imponuje dostojanstvo koje su pred ovom kolektivnom nesrećom pokazali predstavnici najviše vlasti. Predsednik i premijer o tome nisu rekli ni reč, a istu državničku gordost ispoljili su i ministri ekonomije i trgovine. Posmatrajući ih, neko neupućen lako bi mogao pomisliti da je taj ogromni talas poskupljenja zadesio neku drugu zemlju, hiljadama kilometara udaljenu od Srbije, a ne onu kojom oni vladaju i za koju su odgovorni.
Kao što vidite, čovek ne može da se ne divi ovom narodu zbog njegove trpeljivosti, tolerancije i spremnosti da podnese žrtvu.
Ovakvi kakvi su, Srbi zaslužuju da ih snađu još lepše i bolje katastrofe.

ZANIMANJE HULIGAN


Dragi moji,


Putujući po svetu susretao sam se sa raznim zanimanjima i zanatima, ali sam tek u Srbiji shvatio da postoji profesija – huligan. Huligan je u Srbiji ozbiljno i ugledno zanimanje, za koje se nadareni pojedinci pripremaju godinama i kome društvo poklanja naročitu pažnju.
Ruku na srce, ovde još ne postoje škole za huligane, niti katedre za huliganstvo, ali daleko od toga da su srpski huligani samouki. Mladom čoveku, sklonom neobuzdanom i nasilnom ponašanju, mnogi će priskočiti u pomoć kako bi svoj talenat razvio u dobrom pravcu i jednoga dana stekao ovo prestižno zvanje. Ako ima sreće, potporu će dobiti još u kući, sin huligana jašta će nego i sam postati huligan, prihvatiti se porodičnog zanata, sa željom da ga očuva, pa i unapredi. Mnogo je, međutim, slučajeva gde budućem huliganu najbliži srodnici nisu naročiti uzori jer su tek obični službenici, profesori ili, ne daj bože, umetnici, od kojih malerozan, a nadaren početnik ne može steći nikakva korisna znanja, naprotiv, svojim urođenim pacifizmom mogu mu samo odmoći.
Pogrešno je ipak pomisliti da tako hendikepiran junoša nema nikakve šanse da postane huligan. Pokaže li iole talenta, o njegovom razvoju brigu će preuzeti vodeći srpski fudbalski klubovi i njihove navijačke grupe i omogućiti mu da se iz nedelje u nedelju usavršava i napreduje. NJegova nadarenost neće promaći ni sve brojnijim nacionalpatriotskim organizacijama, koje će mladu, sirovu snagu obojiti ideološkim sjajem i dati joj puni smisao. Ako li, pak, „stipendista“ klone duhom i zapadne u profesionalnu dilemu (a znamo da se svakom mladom čoveku na teškom putu lične izgradnje to ponekad desi), tu su različite paraverske organizacije da mu očvrsnu volju i uliju samopouzdanje. Bude li baš toliki baksuz pa tokom usavršavanja dopadne zatvora, ni tu nije kraj, srpski sudovi uvek imaju razumevanja za huligane i pružaju im drugu šansu.
Kao što vidite, put do zvanja pravog huligana jeste trnovit, ali kada čovek jednom u tome uspe, otvaraju mu se neslućene mogućnosti i perspektive! Za razliku od, na primer, diplomiranog pravnika, filozofa ili ekonomiste, svršeni huligan u Srbiji može da bira zaposlenje i poslodavca.
Onaj koji ne pati od prevelike lične ambicije svoju karijeru uvek može da nastavi u sportskom društvu u kojem je i ponikao, gde će uz marljiv rad jednoga dana sigurno dogurati do vođe navijača, a to znači i do redovnih mesečnih primanja, inostranih dnevnica, pa i stana na periferiji. Oni ambiciozniji uhlebljenje bez po muke mogu naći u nekoj političkoj partiji, kojoj malo-malo pa zatreba neko ko će stručno pretući kakvog političkog protivnika ili preslobodnog novinara.
Huligani koji preferiraju državnu službu radno mesto uvek mogu da nađu u tajnoj policiji, gde je takav pouzdan a nenametljiv kadar uvek potreban kada treba izazvati međunacionalni sukob ili inscenirati napad ne neku stranu ambasadu. Ipak, najbolje prolaze huligani koji su se otisnuli u privatnike, njihove usluge sve su traženije, danas ih zovu da prebiju studente, sutra homoseksualce, prekosutra malinare, potražnja je toliko velika, a rizik toliko mali da i sam pomišljam da se prekvalifikujem.

JUTARNJI PROGRAMI


Dragi moji,


I sami znate da sam oduvek bio ranoranilac, pa sam to i u Srbiji. Kao i svi građani Srbije i ja čim otvorim oči uključim televizor. A na televiziji me čeka jutarnji program. Od jutarnjih programa čovek ovde ne može da pobegne sve i da hoće, ima ih na svim televizijama i svi izgledaju isto.
Zgodni mladići, u džemperima živahnih boja, i još zgodnije devojke bez džempera od rana jutra smeše vam se sa ekrana. Nikako mi nije jasno šta im je u sedam sati ujutru smešno, ali svejedno, oni se sve vreme smeškaju. Sa smeškanjem ne prestaju ni dok vas obaveštavaju da je više stotina vaših sugrađana okliznuvši se niz zaleđene stepenice završilo u Urgentnom centru, niti kada vam jave da je u železničkoj nesreći u Bangladešu poginulo dvesta dvadeset ljudi.
Naravno, jutarnji programi služe da svojim gledaocima pruže korisne informacije. Zato voditelji na svakih pet minuta saopšte koliko je sati i naglase da napolju pada kiša te da bi bilo dobro da ponesete kišobran. Informaciju da su vam radijatori jutros izuzetno topli ponavljaće vam sve dok u nju i sami ne poverujete, a nisu ništa manje ubedljivi ni kada vam kažu da je to što od sinoć nemate vodu, a što od večeras nećete imati struju, viša sila koja ume da pogodi i manje baksuze od vas.
Vrlo su raspoloženi da vam saopšte kako je gradonačelnik zdravo i dobro, što i vama želi. Voljni su da jave koliko je jutros autobusa, tramvaja i trolejbusa izašlo na ulice, ali i da vam kažu da je već dovoljan broj građana krenuo na posao, te da vaša prisustvo u tom metežu i nije neophodno. Kakvo god da je vreme napolju, voditelji će vam savetovati da bez preke potrebe ne izlazite na ulicu, a hroničnim bolesnicima i meteoropatama sa žaljenjem će saopštiti da je prava šteta što su se uopšte i probudili jer im ovaj dan nikako ne pogoduje.
Svaki jutarnji program koji drži do sebe ima direktnu sliku sa prestoničkih mostova i raskrsnica. Na monitorima se lepo vidi da nigde u gradu nema gužve, pa gledaocu prosto dođe krivo što nije poranio i iskoristio tu nesvakidašnju pogodnost. Kada stvarno stigne do mostova, upašće u neopisivu gužvu, ali ko mu je kriv što se u pogrešno vreme našao na pogrešnom mestu.
Kada završi čitanje sa „idiota“, voditeljski par seli se u fotelje i gledaocima prepričava tekstove iz dnevne štampe. Posle tog prepričavanja neki gledaoci više nemaju potrebu da kupuju novine, a većina to i ne želi.
Odmah potom u studio počnu da naviru gosti, raščupani i krmeljivi, živi dokazi da jutro ne mora uvek biti pametnije od večeri. Kako urednici biraju goste za jutarnji program ostaće večita tajna, ali je sasvim sigurno da jedan od kriterijuma nije da gledaocu ulepšaju dan. Čim zasednu na kanabe, gosti sa mnogo entuzijazma počnu da pričaju o raku na dvanaestopalačnom crevu, meningitisu kod odojčadi, prednostima kremiranja nad klasičnom sahranom i drugim prigodnim temama koje i najoptimističnijeg ranoranioca bacaju u očaj, jad i čemer.
Jutarnji programi u Srbiji su takvi da čoveku od ranog jutra padne mrak na oči!

PRVI APRIL


Dragi moji,


U Srbiji postoji lep običaj da svakog Prvog aprila prijatelji jedni druge iznenade kakvom prigodnom dosetkom i tako obeleže međunarodni dan humora.
U želji da i sam uzmem učešće u tome, počeo sam da smišljam prvoaprilske šale kojima bih nasamario i nasmejao svoje srpske prijatelje. Ispostavilo se, međutim, da je to lakše poželeti nego učiniti.
Od ranog jutra nije mi baš najbolje krenulo. Prvi fijasko doživeo sam kada sam na stepeništu sreo komšiju Radovana.
– Komšija, jeste čuli – počeo sam pun entuzijazma – da su banke od jutros svim dužnicima duplirale kamate?
Znao sam da Radovan otplaćuje kredit za stan i očekivao sam da ga ova neverovatna vest šokira, posle čega bih ja uzviknuo trijumfalno „aprililili“ i sve okrenuo na šalu. Umesto da prebledi i uhvati se za srce, Radovan je samo odmahnuo rukom i prošao kraj mene.
– Eh, da su samo od jutros – promrmljao je i ušao u lift.
Bio sam malo razočaran, ali me ovaj neuspeh nije obeshrabrio. Na ulazu sam naleteo ka komšiju Milovana koji se vraćao iz treće smene.
– Milovane, sad javiše na televiziji, u Srbiji su potpuno ukinute plate! Niko više neće dobiti ni cvonjka. Šta kažeš na to?
Pogledao me je potpuno ravnodušno.
– Ne kažem ništa – rekao je tiho provlačeći se kraj mene – ja ionako već dve godine ne primam platu.
Shvatio sam da moram da budem znatno maštovitiji. Srbi izgleda imaju malo drugačiji smisao za humor od nas stranaca. Reših da se okušam u obližnjem parku gde je grupica penzionera već igrala šah.
– Gospodo – rekao sam jedva suzdržavajući smeh – molim vas da se u miru raziđete, malopre je saopšteno da će Srbija danas biti bombardovana!
Niko se nije ni pomerio.
– Samo da završimo – rekao je jedan čikica ne dižući pogled sa table. – Srbiju svaki čas neko bombarduje, a ovakva se partija igra jednom u sto godina.
Lice me odaje, zaključio sam dok sam se udaljavao. LJudi po mom licu vide da se šalim i zato ne reaguju. Odlučio sam da telefonom pozovem svoju prijateljicu Darinku, istaknutu srpsku umetnicu i dobitnicu mnogih priznanja.
– Jesi li pročitala jutrošnje novine – pitao sam je kad mi se javila. – Evo, sad čitam, odbili te za nacionalnu penziju. Umesto tebe dobila ju je ona folkpevačica!
– Hvala ti, ali već su mi javili – rekla je mirno. – Očekujem da je uskoro prime i u Akademiju.
Entuzijazam mi je već splasnuo, ali sam ipak okrenuo drugara Mitu Robiju, vatrenog navijača Crvene zvezde.
– Mito, žao mi je što moram prvi da ti kažem, ali Zvezda ti se gasi, dugovi je oterali u stečaj! Stadion ruše i umesto njega grade tržni centar!
Ćutao je samo sekundu.
– Tako nešto sam i očekivao – odgovorio je. – Dosta je i potrajalo ovako…
Šta sve tog dana nisam izmišljao. Jednog za drugim zvao sam prijatelje i pitao ih da li su čuli da je onaj poznati kriminalac osnovao stranku, da je čuveni sportista uhapšen zbog malverzacija, da je starleta izabrana za ličnost godine, da je jedan vladika optužen za proneveru… Ništa.
Nikada nisam sreo ljude sa tako malo smisla za humor.
Kog će im đavola Prvi april kad im ništa nije smešno!

IMA JEDNA ZEMLJA


Dragi moji,


Srbija se već godinama iz petnih žila upinje da privuče strane turiste i njihove ušteđevine, te zato danonoćno organizuje razne svetkovine, festivale, sabore i druge cirkuse. U tom uzvišenom cilju, ovih dana snimljen je i promotivni film koji je izazvao nepodeljeno ushićenje domaćih gledalaca; oduševljenje je toliko da mnogi gorko žale što već žive u Srbiji, pa ne mogu pod hitno da se zapute ovamo i probaju sve što se u spotu nudi.
Međutim, ja kao stranac ipak mislim da ta reklama nije ništa naročito i da Srbija turistima ima da ponudi mnogo više. Svestan da nisam marketinški stručnjak, niti da će mi iko ponuditi nekoliko miliona dinara da promovišem ovu zemlju, ipak sam sastavio spisak originalnih srpskih atrakcija koje bi, siguran sam, mnogi stranac poželeo da vidi.
Dakle, sve strance sveta pozivam da dođu u Srbiju i vide zemlju:
– koja se graniči sa samom sobom;
– gde se duhoviti ljudi retko smeju;
– gde žive najlepše žene, a natalitet opada;
– gde je nepušačima dozvoljeno pušenje;
– gde svi igraju fudbal, a medalje se osvajaju u odbojci;
– gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme;
– gde se svi klade, a niko ne dobija;
– gde vozovi kasne po redu vožnje;
– gde na plodnoj zemlji žive gladni ljudi;
– gde nezaposleni najviše rade;
– gde su falsifikati vredniji od originala;
– gde su najpametniji oni što se prave ludi;
– gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati;
– gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo;
– gde banke pljačkaju građane, a ne obrnuto;
– gde su javne nabavke tajne;
– gde su državne tajne javne;
– gde niko ne zna napamet državnu himnu;
– gde je sudstvo nezavisno od pravde;
– gde lopovi kradu od siromašnih;
– gde bestselere ne pišu pisci;
– gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi;
– gde se premijerno izvode reprize;
– gde đaci tuku učitelje;
– gde se vojska maskirala u civile;
– gde je svaki peti stanovnik nepismen;
– gde je svaki drugi stanovnik pisac;
– gde je gorivo najskuplje, a najgore;
– gde se u zatvor odlazi preko veze;
– gde su svi glumci dobili nagrade;
– gde je svetska kriza uzela državljanstvo;
– gde svi preziru politiku, a svi imaju partijske knjižice;
– gde je predsednik kralj;
– gde narodne poslanike ne bira narod;
– gde Drugi svetski rat još traje;
– gde se istorija ponavlja svakoga dana.
Dobro došli!

TAJNE SRPSKE KUHINJE


Dragi moji,


Svaka zemlja ima svoju specifičnu kuhinju, ali je, čini mi se, srpska najspecifičnija od svih. Ono što se u Srbiji kuva i ono što građani Srbije moraju da progutaju, to se zaista retko sreće. Kao stranac, koji je nešto od ovdašnjih specijaliteta i sam kušao, pokušaću da vam dočaram najčešće i najpoznatije tipove srpskih kuhinja.
Jedna od najstarijih kuhinja u Srbiji jeste kuhinja tajne policije. Šta se sve u njoj tokom vekova skuvalo teško je i prepričati, ali treba znati da nema viđenijeg građanina ove zemlje koji nije probao bar nešto od onoga što srpska tajna policija ume da umesi.
Naravno, način spravljanja i sastojci koje tajna policija koristi tajni su, ali su zato proizvodi ove kuhinje poznati i van granica Srbije. Pravljenje stranaka i stranačkih lidera, formiranje i obaranje vlada, započinjanje i završavanje ratova, prisluškivanja i likvidacije državnih neprijatelja samo su neki od specijaliteta majstora kulinarstva zaposlenih u Službi. Istina, njihove đakonije često imaju opor ukus i umeju da izazovu teške mučnine kod onih koji na tako začinjena jela nisu svikli, kruže čak glasine da su pojedinci bivali nasmrt otrovani, ali to nikad nije ugrozilo rad same kuhinje, naprotiv, mušterija je sve više.
Na najbolje tradicije kuhinje tajne policije naslanja se stranačka kuhinja, koja, doduše, raspolaže znatno skromnijim kulinarskim kadrom, ali to vrlo uspešno nadoknađuje maštovitošću i improvizacijom. Zahvaljujući tome, sposobna je da i sa vrlo opskurnim sastojcima napravi specijalitete za pamćenje. Tako, na primer, ova kuhinja vrlo često od najobičnijih društvenih otpadaka uspe da napravi ministre i druge visoke državne funkcionere, a posebno je vešta kada treba proizvesti kakvu pikantnu aferu začinjenu masnim lažima, kako za unutarstranačke tako i za međustranačke potrebe. Posle kušanja onoga što stranačka kuhinja zakuva, u ustima obavezno ostaje gorak ukus, pa je zato konzumiraju samo oni sa najtvrđim stomakom, sposobni da svare i najpikantnije stvari.
Posebno mesto u Srbiji zauzima zemljačka kuhinja, koja umnogome podseća na stranačku, ali za koju pravi poznavaoci kažu da ipak poseduje autentičan ukus i prepoznatljiv šmek. Ono što izađe iz zemljačkog lonca dugo se pamti i prepričava. NJihovi specijaliteti opšte su poznati u svim srpskim preduzećima i ustanovama, u kojima skoro da i nema direktora kojeg nije stvorila zemljačka kuhinja. Svi njihovi proizvodi, naravno, imaju zaštićeno geografsko poreklo i prepoznatljivo pakovanje. Ova kuhinja radi u tri smene neprestano izbacujući na površinu sveže kadrove spremne da zasednu na rukovodeća mesta ili prime ugledna društvena priznanja. Gurmanluke ove kuhinje zemljaci prosto obožavaju, dok kod ostalih često izazivaju čir na želucu.
I na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, jeste medijska kuhinja. U Srbiji ona uglavnom radi po principu porudžbina, tačnije sve što joj neko naruči i dobro plati spremna je da zakuva i isporuči. Medijska kuhinja veoma nalikuje stranačkoj i kuhinji tajne policije, pa razliku mogu da primete samo pravi hedonisti. Ali kao i svi instant proizvodi i njeni su otužnog, bljutavog ukusa, pa u njima uživaju tek retki, dok ostale konzumente navode na mučninu i povraćanje.
Bez obzira na sve, Srbi već decenijama gutaju sve što im se servira, pa zato nije ni čudo što se ovde neprestano vodi ogorčena bitka za mesto šefa kuhinje.

SRPSKI DŽET-SET


Dragi moji,


I Srbija, kao i svaka druga moderna zemlja, ima svoj džet-set. Međutim, meni se kao strancu čini da se srpski džet-set unekoliko razlikuje od ostalih. Svuda važi pravilo da neko najpre mora da postane popularan da bi postao član džet-seta, ali je u Srbiji obrnuto. Ovde neko prvo postane član džet-seta, pa tek onda stekne popularnost.
Druga razlika između ovdašnjeg i nekog stranog džet-seta jeste u tome što u Srbiji član džet-seta može postati svako. Dovoljno je samo da bude malo uporan ili lud, a najbolje i jedno i drugo. Ovako liberalan pristup omogućio je i najvećim zgubidanima, zamlatama i zevzecima da se nadaju da će jednoga dana ući u elitno srpsko društvo, i mogu vam reći da su tu šansu mnogi i iskoristili. Lista poznatih anonimusa u Srbiji svakim danom sve je veća.
Dalje, u drugim zemljama pripadnik džet-seta može biti samo neko se naročito istakao u svojoj profesiji, dok u Srbiji uopšte i ne mora da ima profesiju. Štaviše, ima slučajeva da je neko godinama član srpskog džet-seta, a da niko ne zna ni ko je, ni čime se bavi.
Otuda u Srbiji i postoje ljudi koji ništa drugo ne umeju da rade sem da budu poznati. Biti poznat ovde je profesija samo po sebi, pa se sve više mladih ljudi odlučuje za ovo ugledno zanimanje. Ipak, treba znati da biti poznat u srpskom društvu uopšte nije lako i da je to posao koji zahteva celog čoveka i puno radno vreme.
Poznata ličnost neprestano mora da se trudi da ostane poznata, jer ako samo malo posustane, neko drugi će postati poznat umesto nje. Za profesionalne džetsetere nema odmora, od jutra do mraka moraju da čine sve kako bi ostali u žiži interesovanja i pobegli od mrske anonimnosti. Za tako nešto potrebno je mnogo mašte, truda i ličnog odricanja jer je konkurencija oštra, a zahtevi javnosti sve veći.
U neka srećnija vremena bilo je dovoljno da poznata ličnost samo u opticaj pusti svoj amaterski porno-snimak pa da sebi obezbedi poznatost za duže vreme, ali je sada znatno teže. Vređanje kolega preko novina, Fejsbuka i Tvitera, kao i ispadi na nacionalnoj, rasnoj i verskoj osnovi takođe su toliko uobičajeni da na njih niko više i ne obraća pažnju. Od poznate ličnosti danas se očekuje mnogo više, pa zato onaj ko se u poslednjih godinu dana nije bar jednom javno razveo, napio na javnom mestu, zatrudneo u rijaliti šou-programu ili potukao sa saobraćajcem – u srpskom džet-setu nema šta da traži. Vođenje nekog atraktivnog sudskog spora, po mogućnosti u svojstvu optuženog, i odlazak u kućni pritvor takođe mogu da pomognu, ali ne zadugo jer i tako stečena slava brzo izbledi.
Da stvar bude teža, ovdašnji džet-set neprestano traži nova lica, pa se zato svakodnevno organizuju takmičenja za prvi glas, stas, talenat i zvezdu Srbije.
Ako ne povede računa, čak i običan čovek, ni kriv ni dužan, za tili čas može postati poznat, a normalnog čoveka teško može da zadesi veća nesreća. Iznenada postati član srpskog džet-seta gore je neko oboleti od neke teške zarazne bolesti jer ima slučajeva da se neko od takve bolesti i oporavio, ali da se neko izlečio od olako stečene popularnosti, to se još nije čulo.

SRPSKI GENETSKI INŽENJERING


Dragi moji,


Verovatno i do vas s vremena na vreme dopre vest da je negde na Planeti neka kobila na svet donela dvoglavo ždrebe, da je krmača oprasila prekomeran broj prasadi ili da se gdegod ojarilo jare sa tri noge ili dva srca. Moderna genetika stvara čuda, pa vas tako, verovatno, i nije mnogo iznenadila vest da se u Srbiji rodilo ljubičasto tele, pljunuti brat blizanac glavne glumice iz one reklame za švajcarsku čokoladu.
Da kojim slučajem živite u Srbiji takva vest iznenadila bi vas još manje jer u ovoj zemlji ima mnogo više genetski modifikovanih pojava nego što možete i da zamislite. Iako ovde živim duže od godinu dana, svaki put se šokiram kada vidim proizvode srpskih genetičara, očigledno majstora svoje struke.
Primera radi, nema dana da se u ovdašnjoj javnosti ne pojavi neki političar za kojeg svi odlično znaju da je na početku svoje karijere bio crven da crveniji nije mogao biti, a evo ga sad – žut je kao limun! Skupština je puna poslanika koji su do juče bili evroskeptici, a danas češće idu u Brisel nego u svoje vikendice. Kako do toga dolazi niko ne ume da objasni, nekad se toj transformaciji običan svet iščuđavao kô danas ljubičastom teletu, ali otkad je to postala svakodnevna pojava više se niko i ne obazire mnogo.
Ako li pak otvorite novine, obavezno ćete naleteti na nekog ko je do prekjuče bili zakleti ateista, a danas je veći vernik od pape i patrijarha zajedno. Uključite li kojom nesrećom televizor, obavezno ćete ugledati bar jednog nekadašnjeg zakletog Jugoslovena i Titovog omladinca koji je u međuvremenu mutirao u vatrenog Srbina i ponosnog sledbenika Dušanovog carstva. Nije redak slučaj ni da se neko ko je do juče crtao granice Velike Srbije danas premetnuo u pacifistu bez granica.
Čuda srpske genetike tu se ne završavaju, pa je tako lako moguće da neko kome su i otac i majka bili partizani na kraju postane zakleti četnik, baš kao i da se potomak roditelja rokera odmetne u turbo-folk pevače! Ovdašnji genetičari toliko su vešti da od rođenog seljaka očas posla naprave rođenog Beograđanina, od osvedočenog kriminalca uglednog čoveka, a od totalne neznalice barem ministra bez portfelja. Fenomenima nikad kraja, pa ovde često osvane vest da je neko kome su svi preci do desetog kolena bili Srbi najednom ispao – Crnogorac!
Takođe, malo-malo pa srpski genetski inženjering od dojučerašnjeg državnog cenzora stvori zakletog borca za ljudska prava ili mu bez po muke uspe da od upravnika logora smrti napravi časnog liberala.
Da su ovdašnji stručnjaci zaista bez premca svedoči i to što su svi nekadašnji direktori društvenih preduzeća i vatreni pobornici samoupravnog socijalizma listom postali krupni kapitalisti, dok su se nekadašnji radnici s vremenom transformisali u prosjake.
Ovdašnji stručnjaci najdalje su otišli u stvaranju veštačke inteligencije. Danas, na primer, imate kakvog prirodno glupog čoveka, da ne kažem osvedočenog buzdovana, a već koliko sutra eto ga sa diplomom nekog privatnog fakulteta na rukovodećem mestu, pametuje li pametuje!
Srpski genetičari ne eksperimentišu samo na ljudima već i na političkim partijama, pa su već uspeli da od jedne stranke dobiju pet i više manjih, kao i da stvore parlamentarnu stranku bez ijednog člana. Poznati su i slučajevi stranaka sa dvoglavim predsednikom, kao i narodnih poslanika za koje niko nikad nije glasao.
Kao što možete videti, srpsko društvo je čudo prirode u kojem će ljubičasto tele vrlo brzo zapasti u krizu identiteta.

HAJKE


Dragi moji,


U čitavoj Srbiji pao je sneg, zima je u punom jeku, konačno je sve baš kao što u ovo doba godine i treba da bude. Istina, ponegde je sneg napadao preko svake mere, pa su neki krajevi zemlje potpuno zatrpani, ali se zbog toga niko naročito ne sekira jer se mahom radi o selima koja su i inače odsečena od sveta, što će reći da i svet bez njih, a i ona bez sveta već vekovima sasvim lepo žive.
Treba da znate da ovde ljudi vole zimu, raduju joj se i stariji i deca, svako za sebe nađe neku zimsku čaroliju u kojoj uživa do proleća. U selima ljudi piju vruću rakiju, grickaju sušeno meso i mladi sir, a od duga vremena neretko organizuju hajke na vukove i druge zveri. U gradovima se isto tako mezete slaba rakija i jaka hrana, ali se umesto potere za vukovima organizuju hajke na ljude, što takođe ume da bude velika atrakcija i lepa razbibriga.
Samo, dok se u selima obično odmah zna ko je lovac, a ko lovina, u gradovima je mnogo zanimljivije, predmet hajke može biti svako, pa čak i onaj ko se tome nikad nije nadao, niti sebe smatra nekim naročitim plenom. Hajkači, naravno, priželjkuju da onaj koga gone bude što veća zverka, ali im se želja retko kad ispuni jer su u Srbiji krupne zveri zakonom zaštićene, pa goniči obično moraju da se zadovolje kakvom sitnom lovinom.
Svi koji su bar jednom u životu bili predmet srpske građanske hajke znaju kakav je to košmar, pa zbog toga pažljivo zameću tragove, ali se ipak svake zime na hajkačkom nišanu nađe neko nov i neiskusan, neko ko neoprezno skrene pažnju na sebe i pokrene čitav lanac nove potere. Na noge tad skoče svi, hajkači i njihovi psi tragači, uzbuni se čitava javnost, svako bi da se u lovu naročito istakne i da štetočinu prvi načne.
Lanac potere je širok i raznovrstan, prvi red uvek čine tabloidi, nevladine organizacije i savesni građani, dok su u drugom ešalonu provereni intelektualci i uvek budni moralisti. Podršku im iz prikrajka pružaju predstavnici vlasti, medija i Akademije, dok u zasedi čekaju stranački i verski prvaci, koji se u čitavu stvar uključuju tek kada lovina bude ranjena i kad namirišu njenu krv. Hajkačko sito je tako gusto, a zamke tako vešto postavljene da progonjeni nema kud da pobegne, pitanje je samo trenutka kad će biti isteran na čistac i uhvaćen u unakrsnu vatru. Onaj ko se usudi da mu pruži i najmanju podršku takođe će biti odstreljen jer ovdašnji goniči nikome ne praštaju.
Uzalud je progonjenom da se brani i tvrdi da je u pitanju greška, da on nikakvu štetu nije napravio i da su ga verovatno zamenili s nekom krupnijom zverkom, hajkači su presudu doneli i ona ima biti izvršena pred celokupnom javnošću, koja sa svoje strane to jedva i čeka. Ova zimska čarolija biva potpuna tek kada progonjeni bude uhvaćen, onesposobljen, odran i raščerečen, tako da više i ne liči na sebe i ničemu ne može da posluži.
I baš kao i hajkači na selu, i hajkači u gradu uhvaćeni trofej neko vreme svima pokazuju, slikaju se i šepure, ali brzo dođe vreme kad više ne znaju šta bi s njim, pa ga tek tako prepuste zaboravu, a oni sami zastanu da malo predahnu.
Do nove hajke i nove žrtve.

STUDEN


Dragi moji,


Sećate li se kako ste me uveravali da u Srbiji vlada umerena klima, pogodna za svaku vrstu življenja i uživanja? E, pa prevarili ste se. Srbiju je ove zime zahvatilo takvo lokalno hlađenje da mu ni globalno zagrevanje ne može ništa.
Sem pojedinih usijanih glava, uspelo je da ohladi sve drugo. Čitava Srbija je na ledu, a dobar deo i pod snegom. Svi Srbi su na zimovanju, a naročito oni koji nisu mrdnuli iz svojih kuća. Fabrike i preduzeća su zatvoreni jer Srbi najviše uštede kad ne rade. Proglašena je i vanredna situacija, mada ja kao stranac ne primećujem razliku. Promrzle građane posećuju političari, što čitavu stvar čini još nepodnošljivijom.
Ne znam da li sam to već pomenuo, ali ovde je mnogo hladno. Stvarno je hladno. Toliko je hladno da:
– saobraćajci se upisuju na fakultete;
– muževi spavaju sa svojim ženama;
– alkoholičari piju čaj;
– džeparoši drže ruke u svojim džepovima;
– beskućnici uzimaju kredit za stan;
– neženje provodadžišu sami sebi;
– srpski fudbaleri trče svih sedamdeset minuta;
– stilisti nose dugačke gaće;
– prosjaci troše ušteđevinu;
– poslanici sede u skupštini;
– frižideri služe za dogrevanje;
– meteorolozi traže status zaštićenih svedoka;
– vukovi organizuju hajku na lovce;
– preljubnici šetaju zagrljeni;
– spomenici traže HTZ opremu;
– Piroćanci uključuju TA peći;
– taksisti ćute dok voze;
– studenti sede na predavanjima;
– penzioneri po hleb dolaze tek u sedam sati;
– foke plivaju sa rukavicama;
– sponzoruše stopiraju i ladu;
– ruski ambasador traži premeštaj u Kanadu;
– narkomani rade sklekove;
– starlete se slikaju obučene;
– advokati naplaćuju što postoje;
– medicinske sestre spavaju sa medicinskim tehničarima;
– pederi spavaju sa skinhedsima;
– prostitutke nose gaće;
– hipohondri se leče sami;
– osuđeni na kućni pritvor traže produženje kazne;
– mrtvi stoje u redu za kremaciju;
– termometri zavide toplomerima;
– menadžerke zavide domaćicama;
– zidari piju mlako pivo;
– bake unukama štrikaju tange;
– Sneško Belić radi samo prvu smenu;
– medvedi spavaju u pidžamama;
– vozači GSP-a slušaju Metaliku;
– Sava odbija da se uliva u Dunav;
– kolporteri prepričavaju novine;
– vremenska prognoza gleda se ko turska serija;
– vrapci se bespravno useljavaju u lastavičja gnezda;
– za pesničke večeri traži se karta više.
Eto toliko je hladno.

SRPSKI NEPRIJATELJI


Dragi moji,


Svaka država ima svoje neprijatelje, a ako ih i nema ona ih izmisli; dobar neprijatelj državi vredi više nego dobar prijatelj, tako je oduvek bilo i biće. Otkad sam došao u Srbiju, slušam o njenim protivnicima, pa sam od svojih domaćina konačno pokušao da saznam ko je srpski neprijatelj broj jedan.
– Amerika! – kao iz topa odgovorio mi je Žile kafedžija. – Bombardovali su nas i kao saveznike i kao protivnike, otimaju nam zemlju, kradu identitet, nema Srbija grđeg neprijatelja od Amerike!
– Ma, kakva Amerika – planuo je Zoki taksista. – Nemačka je srpski neprijatelj broj jedan! U dva rata su nas okupirali, oba puta smo ih potukli, nikad nam to nisu oprostili, zato nas danas sapliću gde stignu, vidiš šta nam rade!
– Nemaju oni pojma – rekao mi je Grada pekar u poverenju. – Rusija je najveći srpski dušmanin, moj druže! Svi to znaju, ali niko ne sme da prizna. Vekovima nas već lažu da su nam prijatelji, a kad god bi zagustilo, izmicali su nam stolicu. I danas nas ubeđuju da smo im braća, a samo svoj interes gledaju!
– Britanci! – siknuo je kroz zube stari profesor Nikolić. – Većih licemera na kugli zemaljskoj nema, gurnuli su nas u rat, izdali našeg kralja, a njihovi špijuni i dan-danas rovare Srbijom. Od njih nam nikad ništa dobro nije došlo, niti će!
– A ko bi drugi do Vatikan, sine moj! – rekla mi je gazdarica Jelica. – Sva ova nesreća došla nam je iz papske države, ja ti tvrdim! Svi su drugi prodali veru za večeru, jedino Srbi neće i to je ono što te smutljivce boli!
– Jasno je da je Hrvatska naš vekovni neprijatelj broj jedan, reče mi doktor Slepčević. – Nema naroda s kojim smo se više puta svađali i mirili nego što su Hrvati, tako je bilo, tako će i biti, čista genetika!
– Kad malo bolje razmislim – vrteo je glavom Toma trgovac – ja bih rekao da je danas najveći srpski neprijatelj Kina! Ima ih, brate, kô skakavaca, preplaviše Srbiju svojom jeftinom robom, uzeše nam najbolje lokale i radna mesta, ekonomski će nas udaviti skroz naskroz, ništa od nas neće ostati, zapamti što ti rekoh!
– Albanija, brate, a ko bi drugi! – reče mi Mića moler dok je na merdevinama ispijao pivo. – Vazda su nam zarivali nož u leđa i sanjali o Velikoj Albaniji preko naše međe. Eto je i danas na našim granicama, motri kô lešinar kad ćemo pokleknuti, pa da nas dokusuri! Veruj mi da nas Albanci mrze skoro kô Bugari!
– Sva ta gledišta su površna – objasnio mi je Jova istoričar. – Najveći srpski neprijatelj bila i ostala je Turska. Pet vekova bili su nam gospodari i nikad se nisu odrekli te ambicije. Istočnjački strpljivo i mudro pletu mrežu oko nas i, ako se ne opasuljimo, gotovi smo!
– Sve ti je to smuti pa prospi – reče mi Vlada menadžer. – Najveći srpski neprijatelj danas su Kajmanska Ostrva, moj bato! Svi naši tajkuni tamo su registrovali firme, pa ovde zarađuju, a Kajmanima plaćaju porez! Isisaše nam ta egzotična ostrva sav novac, iscediše nas kô limun, a da toga nismo ni svesni!
Nisam se usuđivao da pitam dalje. A nema ni potrebe.
Čini mi se da sad znam ko je Srbima najveći neprijatelj.