Izvini, ali ti si moja ljubav

First topic message reminder :



Niki zaista postoji. Federiko ju je slučajno ugledao jednog dana u Ulici Del Korso dok je gluvarila sa svojim drugaricama. Tog dana Niki je iz farmerki izvukla mobilni telefon i skoro sat vremena raspravljala se sa svojom majkom. Federiko se često vraćao u Ulicu Del Korso, ali nikada je više nije sreo.

Pisac je obišao više od dvadeset pet svetionika duž italijanske obale. Poslednjim snagama, kad je već bio izgubio svaku nadu, popeo se na trajekt za Ostrvo ljiljana. Na njemu je našao svetionik ove ljubavne priče

Pola devet je i Alesandro umoran ulazi u lift u svojoj zgradi. Pogleda se u ogledalo i prepozna celodnevni napor, a pre svega stres što još nije pronašao pobedničku ideju. Vrata lifta se otvaraju, Alesandro zavlači ruku u džep sakoa. Uzme ključ. Dovoljno mu je da malo otvori vrata pa da se iznenada probudi iz ovog umora.
Hej, ma šta se to dešava? Ko je to ušao? Po celom salonu rasute su male mirisne sveče, upaljene. Plamičci plešu, a pokreće ih blagi vetar. Neka tiha muzika širi se kućom, miris kedra čini je naročito čistom i svežom. Na sredini salona, na zemlji, leže dve ogromne, plitke posude od svetle terakote, prepune ružinih latica. I odaju još jači miris, opojan. Alesandro ne zna šta da misli, samo jedna osoba ima ključeve od kuće. I nikad ih nije vratila. Elena. Ali baš u tom trenutku ta njegova sumnja, taj strah, ta čudna zabrinutost, iznenada biva odagnana. Neka nežna japanska muzika, sa svojim davnim tonovima, pradedovskim, tim suvim ritmom koji ne možeš pomešati. Iz polumraka spavače sobe dolazi ona. Beli kimono, sa malim srebrnim crtežima, nežnim kao što je i kaiš koji joj steže struk. Malene japanke na nogama, i taj kratki, ritmičan korak, tipičan za prave Japanke. Ruke sklopljene ispred grudi, skupljena kosa, samo jedan mali, svetlobraon pramen, lak, pobegao je iz tog čudnog zarobljeništva.
"Evo me, moj gospodaru ...", onda se osmehne. Pred Alesandrom se ukazala najlepša gejša koja je ikad postojala. Niki.
"Ma kako si to uradila?"
"Nemoj da pitaš, gospodaru ... svaka tvoja želja je zakon." I skida mu sako, pažljivo ga savija na fotelju salona. Onda ga primorava da sedne, izuva mu cipele, čarape, pantalone, košulju.
"Ne, hteo sam da znam kako si..
"Jedan tvoj rob, gospodaru, to je omogućio ..."
Niki oblači Alesandru jedan meki, crni kimono.
"I rekao mi je da ti dam ovo ..." Niki uručuje Alesandru jednu čestitku i ovaj je otvori. "Dragi Aleks, izvukao sam ti ključeve iz džepa i dao ih Niki. Uradila je duplikat i posle mi ih donela. Kao što vidiš, ponovo su u tvom sakou. Mislim da, ponekad, zbog lepe večeri vredi rizikovati. P.S. Šampanjac ja častim. Sve ostalo ... ne. Nadam se da me nećeš otpustiti. Ako to ipak uradiš, pa možda sam suviše rizikovao, ali se bar nadam da je vredelo truda ... Andrea Soldini."
Alesandro zatvori čestitku. Baš u tom trenutku začuje iza svojih leđa zvuk otvaranja šampanjca. Niki sipa šampanjac u dve čaše i dodaje jednu Alesandru.
"Za ljubav koju želiš, moj gospodaru, i za tvoj najlepši osmeh koji će, nadam se, uvek postojati mojom zaslugom." Onda se kucnu. Lagano zveckanje raširi se salonom, dok Alesandro ispija hladan šampanjac, leden, odličan, suv. Kao Nikina ruka koja ga malo kasnije vodi u kupatilo. Svlači mu kimono i pomaže mu da uđe u kadu koju je pripremila malo ranije.
"Opusti se, ljubavi ...", i Alesandro uranja u vodu, ne previše toplu. Savršena temperatura. Na ivici kade stoje poredane posudice sa svećama od sandalovine, na dnu se rastvaraju mali kristali plave soli. I lagano isplivava, zamirisavši vodu, laka pena. Alesandro klizne dole, zaroni glavu, zatvori oči. U toj tišini. Muzika dopire meko kroz vodu. Sve je kao obloženo, sve mirno. Sanjam, misli. I potpuno se opušta. Čak i njegova kosa plovi prepuštajući se uljuljkivanju ovog vodenog mira. Malo kasnije, nešto glatko klizne po njegovim nogama. Alesandro se podigne, pojavljuje na površini, malo frkne u vodi. A onda je ugleda. Niki. Kao mali panter, klizi po njemu potpuno gola. Stavlja jednu nogu, onda drugu, onda ih savije. Zatim jedna ruka, druga i nastavlja tako, još uvek suva, u toj vodi koja je sastavljena od malih, mirisnih balončića. Otvorenih usta, gladnih ljubavi, klizi po njemu, po njegovom telu. A onda još niže, zaranjajući. Sada se samo njena ramena i njena mokra kosa šire izgubljeni u toj vodi, kao uplašeni oktopod koji iznenada širi svoje pipke, kao vatromet koji eksplodira na noćnom nebu. A onda se pojavljuje, mokra, s vodom koja joj klizi po licu, po vratu, po grudima. I ljubi ga. I još jedan poljubac. I još jedan. Par izgubljenih usana, koje klize, koje se pronalaze, koje ne zastaju, koje se vole. A onda ponovo dole, bez stida, kao savršena gejša koja u zadovoljstvu svog gospodara pronalazi sopstvenu sreću. Sve do kraja. Sve dok ne oboji ovu plavu i mirisnu vodu mogućim životom.
Malo kasnije. Niki ga kupa i briše velikim peškirom. Onda ga povede da se ispruži na krevet, sedne mu gola na leđa i počinje da kapa iz jedne bočice malo toplog ulja koje se sve do tog trenutka nalazilo u posudi sa toplom vodom.
"Ah ... vruće je."
"Sad će se ohladiti ...", i svojim snažnim rukama, odbojkaškim, šampionka Niki udara po ovim mišićima, rastvarajući ih, opuštajući ih, prisiljavajući ih na opuštanje. Onda se opruži preko njega i grudima prelazi preko njegovih ramena. I sve niže, po leđima, slabinama, masirajući mu noge, i onda ponovo nagore. Rastvarajući njegove leđne mišiće, vrat, trapezijus. I ponovo naniže. Kao čvrst sapun, gladak, poludeo, koji trči gore-dole ... i ne zaustavlja se.
"Ovo je body massage." Alesandro skoro da ne može da progovori. "Ja mis-lim da ti i ne i-deš u Mami-ja-ni!"
Smeju se i onda ponovo vode ljubav i Alesandro zaspi. Onda se probudi i ne veruje.
"Niki, ma šta si to napravila?"
Niki je opružena blizu njega. I radosno se smeje. "Spremila sam večeru!" Ali na specijalnom stolu. Izložila je najbolji suši, na tom čudnom, mekom tanjiru. Na svom stomaku. U dnu, stoji jedna mala posuda.
"Da, tamo je soja ... pazi da je ne prospeš, verovatno peče kao luda!" I smeju se, dok mu Niki dodaje štapiće u maloj papirnoj kesi. Alesandro ne veruje svojim očima. "Ti si luda ..."
"Za tobom!"
Alesandro ih izvlači i razdvaja.
"A ti nećeš jesti?"
"Posle, moj gospodaru ..."
Alesandro pogleda suši, a onda sašimi, ne zna odakle da počne. Sve izgleda odlično.
"Ah, Aleks, pa kreni, i ja sam gladna!"
Alesandro zavrti glavom.
"Ti si savršen primer za gejšu-gnjaveža", i počinje da jede kao pravi, savršeni Aleks-san. Proba sve, s vremena na vreme hrani Niki, koja se radosno smeje i otkida komadiće sušija s tih malih štapića. Onda se ona pridigne i u dve čaše naspe odlično pivo saporo.
"Mmm ... odlično je. Zaista si sve savršeno spremila, Niki! Ne bih mogao poželeti bolje, zaista, bilo je prelepo."
Niki nagne glavu u stranu: "Zaista?"
"Zaista."
"Oprostićeš onda i Andrei Soldiniju?"
"Unaprediću ga."

Niki se nasmeje i uzme ga za ruku: "Dođi." I završavaju onako goli u salonu. "Evo, otvori." Niki mu dodaje čestitku i Alesandro je otvara. "Želela bih da ovo bude najlepši rođendan u tvom životu. Ali, želela bih da bude i manje lep od svih onih koje ćemo još slaviti zajedno. I želela bih da nismo izgubili sve ovo vreme i da ga više ne gubimo. I želela bih da slavimo svaki dan kao da je naš srećan ne-rođendan, kao ova bajka. U stvari, još više, želela bih da smo mi bajka. Želela bih da i dalje živim ovaj san sa tobom i da se nikad ne probudim. Sve najbolje,  ljubavi."
Alesandro zatvori čestitku. Oči mu se cakle. Lepo. Prelepo. Onda je pogleda: "Reci mi da je istina, da ne sanjam. A naročito, reci mi da nikad nećeš otići i nabasati na nekog drugog ..."
Niki počinje da se smeje, onda obuhvati Alesandra za ramena i Iako ga vodi. "Dođi ... Ovo je za tebe ..."
Ogroman paket, uvijen, skriven je u čošku salona.
"Ma kako si to uspela?"
"Nemoj da me pitaš. Slomila sam leđa ... Hajde, otvori ga!" Alesandro počinje da čepa poklon. "Pa, znaš ... pomogle su mi tvoje komšije!"
"Ne mogu da verujem! Ako si ti uspela da ti pomogne onaj što me obično prijavljuje i koji mi dovodi karabinijere u kuću, mora da imaš čudne moči ..." Alesandro završava sa otpakivanjem i kad ugleda poklon, ostane bez reči.
"More i hrid ... skulptura koja je bila u Fređeneu kod Mastina."
"Da, toliko ti se svidela ... uzela sam je za tebe."
"Ljubavi, ali kako si to uspela, to je prelep poklon! Ali je previše. Ko zna koliko te je koštala ..."
"Ma nemoj da se brineš, ti si više finansijski nego kreativni menadžer, čini mi se! Šta te briga! Lepo je pokloniti nešto a ne misliti na to koliko košta ... Naravno, ovog leta moraću da radim kod Mastina kao spasilac, ili kao konobarica, ili direktno kao ležaljka ... ali možeš li da zamisliš kakvo je to zadovoljstvo što je sada vidim u tvom salonu? Nema cenu ..."
Alesandro zbunjeno gleda skulpturu. Niki to primeti: "Šta je, ne sviđa ti se? Možeš da je staviš u kupatilo ili kuhinju ili napolje, na terasu ili da je baciš ... pa to je tvoj poklon ... možeš da radiš s njim šta hoćeš! Pa neću ja da ti uređujem kuću!"
"Samo mirno, nešto sam razmišljao. Ovo je najlepša stvar koju sam dobio. Ne znaš, često sam pomišljao na nju ... ali mislio sam da je se Mastino nikad neće odreći.”
"I ja isto, čak sam, sumnjajući da mi je neće dati, uzela i ovo.. i Niki izvadi paketić. "Drži ... u svakom slučaju, bilo je za danas."
"Ali, Niki, pa to je previše! Mogla si da mi daš povodom nekog drugog slavlja!"
"Ma daj ... račundžijo osećanja, za drugo slavlje druga ideja! Otvaraj i nemoj mnogo da pričaš."
Alesandro ga otvori. "Digitalni fotoaparat! Prelep je!"
"Tako, kad sledeći put budemo išli u Euro Dizni, nećemo imati problema!" Niki se smeši. "A osim toga, zar tebi, tako super kreativnom menadžeru kakav već jesi ... sve imaš i nedostaje ti jedan fotoaparat ... uvek može da ti posluži. Možda vidiš nešto, padne ti neka ideja na pamet, i onda pritisneš dugme, okineš ... i tak! tvoja je." Alesandro se nasmeši. "Stani ovde, blizu skulpture, želim odmah da ga upotrebim." Niki se sakrije iza i onda se pojavi, pomalo stidljivo, pokrivajući svoju golotinju.
"Hajde, ovo radim samo za tebe. Stvarno se stidim ... pa, daj, pokreni se, inače ću se predomisliti."
Alesandro škljocne. Prelepa je u ovoj polutmini salona, pripijena uz ovu belu skulpturu. "Evo, gotovo. Pogledaj. " Alesandro priđe Niki i pokaže joj svoju fotografiju. "Mogla bi biti slika. Već ima i ime. More, hrid ... i ljubav." Onda se poljube.
"U koliko sati moraš da se vratiš kući?"
"Ne moram da se vratim. Rekla sam svojima da ću učiti kod Oli i da ću ostati da spavam kod nje," Alesandro joj se osmehne: "Vidiš ... ponekad se isplati učiti."

Malo kasnije, Noć. Duboka noć. Ugašena svetla. Lagani vetrić koji dolazi izdaleka, sa mora. Pun mesec obasjava terasu, zavese lagano igraju. U polumraku sobe Alesandro je budan. Posmatra Niki kako spava u svojoj neboplavoj spavaćici. Kako je život čudan ... tu sam, proslavio sam svoj trideset i sedmi rođendan sa devojkom koja tek što je napunila osamnaest. A bio sam na korak od braka, I iznenada, bez ikakvog razloga, ostao sam sam. Danas se Elena nije ni setila da mi čestita, nijedna poruka, nijedan telefonski poziv. Ili je možda namerno izabrala da mi ne čestita. Ali, zašto? Zašto želim da je opravdam? Čini mi se da mi je život tako nesiguran, isprevrtan, s rizikom, štaviše skoro izvesnošću, da ću omanuti na poslu i završiti u Luganu ... pa ipak, u ovom trenutku, ja sam srećan.
Alesandro je bolje pogleda. A moja sreća zavisi od nje. Od tebe ... Ali, ko si ti? Možemo li zaista biti jedna bajka? Zar nije izvesnije da će tebi sve ovo jednog dana dosaditi? Pred tobom je još toliko stvari koje sam ja već prošao. Možda ćeš naći nekog zabavnijeg od mene, više dečaka, više jednostavno glupog. Nekog ko će moći da učini da postaneš svesna svojih godina, više svoja, nekog ko će još uvek imati želju da ide u diskoteke i da tamo ostane do četiri ujutro, pričajući o bezveznim stvarima, glupavim, ali lakim, prelepim stvarima koje nemaju kraj, koje ničemu ne služe, koje ne moraju silom nešto značiti, već jednostavno zasmejavaju ... I zbog kojih se osećaš tako dobro. Koliko mi nedostaju glupave stvari
Iznenada, Niki se trgne. Kao da čuje ove misli. Okrene se na stomak i iako još spava, povlači noge nagore i savija ih. Smešan, čudan položaj, nesavršen. I u tom trenutku Alesandro je ugleda. Cista. Svetla. Savršena. Evo ideje! Odmah siđe sa kreveta, uzme digitalni fotoaparat koji mu je Niki poklonila Onda polako podigne roletne. I obasjan mesečinom, zabeleži ovaj prizor. Klik. A onda sačeka. A Niki se malo kasnije opet okrene. I ponovo klik, još jedna slika. A onda opet čekanje. I tišina. I noć. I opet klik, i klik. I posle pola sata još jedan klik. Fotografija. Jedna za drugom, krade ove prizore. Krade ih, čini ih svojima. Zarobljava ih u ovoj čarobnoj spravi. Onda odlazi do kompjutera, skida ih, čuva. Malo kasnije klikće po ovim novopridošlim ikonicama, još svežim od kreativnosti. I radi u photoshopu. I osvetljava, i boji, i menja. Čak i stvarno nebo s druge strane prozora počinje da se obasjava. Zora je, a Alesandro i dalje radi. Onda odlazi u kuhinju da skuva sebi kafu. Vrača se za kompjuter i nastavlja rad. Bilo je skoro devet kad je završio.
"Ljubavi, probudi se ..."
Niki se okreće u krevetu. Alesandro je blizu nje, smeši joj se, i ona otvara oči. "Koliko je to sati?"
"Devet. Doneo sam ti doručak."
Na komodi blizu nje stoji bela kafa koja se još puši, jogurt, sok od pomorandže i kroasani.
"Čak i kroasani! Znači, izlazio si ... Pa kad si se probudio?"
"Nisam spavao!"
"Šta?" Niki se pridigne. "Kako to, nije ti bilo dobro? Da nije sašimi bio pokvaren?"
"Ne, sve je bilo odlično, a ti si prelepa. A iznad svega, bila si savršena."
Niki zagrize kroasan. "I ti ..."
"Ne, ti više ..."
"Pa ...", popije malo soka od pomorandže, "recimo da gejša u ovom slučaju drži situaciju u ruci ... i uveravam te da nisam mislila ništa vulgarno ..."
"Znam. Bila si savršena dok si spavala."
"Zašto, šta sam radila?"
"Inspirisala si me. Dođi ..." Niki ispija sok i silazi sa kreveta. Sledi Alesandra u salon. A kad stigne tamo, ne može da veruje. Na zidu stoje tri ogromne njene fotografije kako spava u najčudnijim pozama.
"Hej ... ma šta se to desilo?"
Alesandro se osmehne. "Ništa, to si ti kako spavaš."
"To vidim, ali mora da sam imala noćnu moru. Mora da mi je suši ili sašimi loše pao ... pogledaj ovde ... sva sam uvijena, ko zna šta sam sanjala ..."
"Ne znam. Ali ti si meni omogućila da sanjam. Došla mi je ideja."
Alesandro priđe prvoj fotografiji na kojoj je Niki skupila noge.
"Evo, ovde je devojka koja spava na čudan način, nešto loše sanja ..." Alesandro se premesti na drugu fotografiju. Niki je na ovoj potpuno uvijena, jedna ruka pada joj niz krevet i dodiruje zemlju. "Ima noćne more ..." Alesandro prelazi na treću fotografiju. Niki okrenuta stomakom na krevetu, sa zadnjicom nagore, kako vuče sve čaršave. "Štaviše, to su strašne noćne more ..."
"Mamma mia, ovde mi je stvarno bilo loše!"
Onda se Alesandro zaustavi ispred četvrte i poslednje fotografije. Okrenuta je prema zidu. "I evo ideje!" Okrene je. Niki sada mirno spava. Na licu joj je vedar, blaženi izraz, sa rukama oko jastuka, skoro mala grimasa zadovoljstva. Prelepa je. A iznad je kesica bombona sa ogromnim natpisom; Sa LaLunom ... sanjaš!
Alesandro je radosno gleda. "Dakle? Je l' ti se sviđa? Meni je prelepa, ti si prelepa, u stvari ti i LaLuna zajedno ste prelepe!"
Niki ponovo pogleda niz fotografija. "Da ... super je! Bravo, ljubavi moja!"
Alesandro je poludeo od sreće. Grli Niki i diže je, obasipa je poljupcima.
"Kako sam srećan ... molim te, reci mi da ćeš ti biti moj testimonial ... devojka jasmina postaje devojka bombona ... molim te, reci mi da ćeš ti biti na ovim plakatima."
"Ali, možda ... me neće hteti, Aleks ..."
"Šta? Ti si savršena, ti si nova Venera bombona, ti si slatka Đokonda! Bićeš na svim bilbordima na svetu, svi će te videti, poznavaće te i u najudaljenijim zemljama, bićeš slavna i u najdaljim ćoškovima. U stvari, kad se vratimo u Euro Dizni, Miki Maus i ostali tražiće tvoj autogram!"
"Ali, Aleks ..."
"Molim te, reci da."
"Da."
"OK, hvala." Alesandro otrči do fotografija, skine jednu po jednu, skupi ih, udari u sto da bi ih lepo složio i onda stavi u jednu fasciklu.
"OK ... Krećemo? Hoćeš da se spremiš? Hajde, ja ću te odvesti i onda odmah idem u kancelariju."
"Nemoj da se brineš, imam motor."
"Sigurna? Onda, mogu da idem?"
"Idi, samo idi, ja ću se na miru spremiti i onda idem..
"Na miru? Ti ovde možeš da radiš šta hoćeš, ostani koliko hoćeš, idi ponovo u krevet, završi doručak ... okupaj se, istuširaj se, gledaj TV ... ali ja bežim ..." Alesandro uzima fasciklu, navlači sako i odlazi prema vratima. Onda stane i vrati se nazad. Niki je ostala da stoji nasred salona. Dug poljubac.
"Izvini, ljubavi moja, nisam više sav svoj ...", odvoji se i duboko udahne, "hvala, Niki ... spasla si me drugi put." I trkom izađe iz salona.

"Da li je Leonardo tu?"
"U kancelariji je, telefonira."
Alesandro ne čeka ni sekund i ulazi, bez kucanja.
"Jesi li spreman? Pronašao sam je. Ovde je, unutra", Alesandro pokazuje na fasciklu. Leonardo u neverici gleda Alesandra i sav njegov entuzijazam.
"Izvini, ljubavi, ali ušao je jedan luđak i moram da se oprostim od tebe ... zvaću te kasnije." Leonardo spusti slušalicu. "Šta se dešava? Šta imaš tu unutra?
"Ovo." Alesandro otvori fasciklu i poslaže na sto jednu za drugom, u nizu, tri fotografije. Niki koja spava na najčudniji način. Na stomaku, ali skupljena, sa rukom na zemlji, sa zadnjicom uvis. Onda zastane, sačeka trenutak. Tako još više zaokupi pažnju Leonarda, koji ga sada gleda radoznalo, pažljivo, iznenada napregnut. Kao lovački pas koji pikira svoj plen ...
"Spreman? Ta-na-na-naaa!" I stavi na sto poslednju fotografiju. Niki, koja blaženo spava ispod bombona i iznad nje natpis: Sa LaLunom ... sanjaš!
Leonardo ga gleda. Ćuti. Onda nežno dotakne fotografiju. Skoro zabrinut da će je oštetiti. Digne se, obiđe sto, ide prema Alesandru. Grli ga.
"Znao sam, znao sam ... samo ti to možeš. Ti si najveći, najbolji."
Alesandro se odmah oslobađa stiska. "Sačekaj, Leonardo, sačekaj sa slavljem. Kada je poslednji datum za isporuku?"
"Sutra."
"Hajde da im odmah pošaljemo. Hajde, daj da probamo, da vidimo šta će reči ..." Leonardo malo razmisli, onda se odluči i nasmeši. "Ma da, u pravu si, ne vredi čekati. Hajde, idemo."
Obojica trče u salu gde su kompjuteri za grafiku i odmah daju šifru jednoj asistentkinji.
"Đulija, sačuvaj fotografije koje su unutra!"
Devojka odmah izvršava ono što su joj tražili. "Evo, ovako. Sada spakuj u attachment sve četiri fotografije, i imejlom u Japan, i onda se pomeri, molim te." Alesandro seda na Đulijino mesto i brzo piše na engleskom. Onda šalje. Leonardo ga zbunjeno gleda.
"Aleks, ali da nije malo previše da se tako nešto napiše njihovom direktoru marketinga?"
"Meni je ostavio utisak duhovitog čoveka ... a na kraju krajeva, napisati da smo mi u Italiji već počeli da sanjamo, nije loše. I u svakom slučaju, Leonardo, jedini pravi problem je da li mu se sviđa ili ne ..."
Ostanu tako, za kompjuterom, čekajući odgovor. Alesandro se digne i priđe bliže Leu. "Evo, zamišljam." Alesandro zatvori oči. "Sada je skinuo poštu. Otvara fajl ... Evo, sad štampa fotografije ... Pušta da se malo osuše." Alesandro otvori oči i pogleda Leonarda, Onda podigne pogled uvis i zamisli: "Sad ih nosi u salu za sastanke, kači ih na panel, sad uzima telefon, saziva ceo odbor ..." Leonardo pogleda na sat. "Evo, sad su ušli. Neko seda. Gledaju ih. Neko se diže, želi da vidi izbliza. Obilazi oko stola, odlazi da panela, pogleda prvu, drugu, treću, zaustavi se na poslednjoj. Dugo. Još malo. Onda se okrene prema ostalima ... evo, ovo je ključni trenutak. Sada se ili smeši ili odmahuje glavom ... Evo, odlučili su. Sada direktor daje nekom zaduženje da odgovori na naš imejl ... Evo, sad bi trebalo da ga dobijemo ..."
Alesandro i Leonardo ponovo se približe kompjuteru. Dugme Send/Recv. Još nikakve poruke. Ništa.
"Direktor je neodlučan. Još razmišlja..
Leonardo se umeša.
"Ili je neko nešto rekao. Možda bi voleli drugačiji natpis..
"Može biti. Ali, previše čekanja nije dobar znak."
"Zavisi. Dobra je vest kad nema vesti ...", i baš se u tom trenutku pojavi.
"Stigla je nova poruka."
Alesandro sedne za kompjuter, klikne preko natpisa i on nestane. Dole desno server skida poruku. Alesandro čeka. Onda je otvara. Na vrhu liste primljenih poruka, evo i japanskog mejla. Alesandro se okrene prema Leonardu, gleda ga. Ovaj mu klimne glavom.
"Šta čekaš ... hajde, otvaraj."
Alesandro mišem odlazi na mejl. Otvara ga.
"Incredible. We’re dreaming too ..."***
Alesandro ne veruje svojim očima. Urlikne od radosti. Digne se od kompjutera, počne da skače od sreće, onda zagrli Leonarda. Zajedno počinju da plešu, vuku i Đuliju, koja igra s njima, srećna, ako ni zbog čega drugog, zbog solidarnosti i dužnosti. I baš u tom trenutku prolaze Đorda, Mikela, Dario i Andrea Soldini. Vide ih kako skaču kao ludi, kako urlaju od radosti, kako igraju ... Leonardo i Alesandro su kao poludeli, Đulija, umorna, pada na neku fotelju. Svi ulaze u sobu. Ali Andrea Soldini je najbrži i trči prema Alesandru.
"Je l' ono što mislim? Reci mi je l' ono što mislim?!"
Alesandro mu pokaže da očima, glavom, celim telom. "Da! Da!
Da!"
"Uraaa!" I svi počinju da igraju zajedno. Andrea skakuće, u nekoj čudnoj meksičkoj igri, bleda kopija završnog plesa Brusa Vilisa u Poslednjem skautu. Onda zaigra blizu Alesandra.
"Reci mi samo jednu stvar ... nisi se naljutio zbog one boce šampanjca?"
"Naljutio? Baš zbog tvog poklona smo pobedili!"
I nastavljaju tako da igraju, veseli, zbunjeni, umorni, otkačeni, konačno opušteni, odlazi sav onaj nagomilani pritisak svih onih dana rađa.
Marčelo, Alesija, ostali iz protivničkog tima, svi su na vratima. Čuli su urlanje. Alesija se smeši, shvatila je sve. Alesandro je ugleda i namigne joj, onda visoko podigne ruku skupljenu u pesnicu, u znak pobede. Alesija pogleda Marčela, a onda, i ne pitajući ga, uđe u sobu i priđe Alesandru: "Čestitam! Zaista ... sigurno ste bili odlični ... uostalom, kao i uvek."
Alesandro prestane da igra i duboko udahne pokušavajući da dođe do daha.
"Uveravam te da nisam verovao da ću uspeti, ovaj put."
"Tačno. Bila je ovo teška proba."
"Ne. Ti nisi bila tu."
Gledaju se trenutak. Onda se zagrle. Alesija se odvoji i pogleda ga. "Mogu li zauvek da te zovem šefe?"
"Ne. Zovi me i dalje Aleks."
Marčelo, koji je prisustvovao sceni, odlazi u pratnji ostalih iz svog tima.

Alesandro im sve objasni, pokaže im fotografije, da neka uputstva za sledeće postupke. Onda ode u svoju kancelariju da telefonira Niki.
"Ćao! Prošli smo! Pobedili smo! Ti si idealan model, prirodan, savršen! Ti si testimonialLaLune ... U stvari, ne, ti si LaLuna!"
Niki se smeje s druge strane žice.
"Da ... igrali smo kao ludi kad je stigao odgovor iz Japana. I već sam razgovarao sa direktorom, ti ćeš biti testimonial ... u celom svetu." Onda zastane. "Naravno, ako ti to želiš ..."
"Naravno da to želim, ljubavi."
Alesadnro na trenutak zaćuti. "Hvala, Niki. Bez tebe ne bih uspeo."
"O, da. Možda bi ti trebalo malo više vremena, ali uspeo bi." Alesandro se osmehne. "A šta ti sad radiš?"
"Ništa, sve vreme sam se šetkala gola po kući, mnogo mi se svidelo! Možda su me videle i komšije ... ali znaš kako je, sad smo već prijatelji. Nisu ćak ni pozvali karabinijere. Onda sam se ponovo vratila u krevet, slušala sam muziku, zaspala sam, probudila se ... tražila sam te u krevetu, onda sam se setila da si u kancelariji. Pa sam se istuširala, napravila voćnu salatu, popila jogurt, onaj kome još nije bio istekao rok trajanja ... i javila se na telefon."
"Ah, dobro ..." Onda se Alesandro predomisli: "Javila se na telefon?"
"Šalila sam se ... Ali samo zato što niko nije telefonirao ..."
"Ludice ... i ništa nisi učila?"
"Ua, ličiš na moju majku!"
"Od sutra ću biti gori od tvoje majke ... Seti se da imaš maturski ispit, biču prilepljen uz tebe kao senka, teraću te da učiš. Ja sam ga položio, moraš i ti."
"Ua! Nadala sam se nekom drugom putovanjcu!"
"Posle maturskog ..."
"Ali posle maturskog krećem sa Talasima ..."
"A kad se vračaš?"
"Kad se vratim, vratim ... Šta, nećeš me čekati? Hej, da tebe ne promeni ova pobeda, da se ne uobraziš zbog ovog internacionalnog uspeha?"
"Uspeh nije ništa ako nemaš s kim da ga podeliš."
"Bravo, a ti ga podeli sa mnom ... Za sada idem kući."
"Nećeš me sačekati?"
"Ne, ne mogu. Rekao si nešto tako lepo da želim da tu rečenicu zadržim uz sebe cele noći ..."
"Ali ..."
"Nema ali, inače ćeš to pokvariti!" i spusti.
Alesandro ostane da gleda u mobilni telefon. Niki i njena magična ludost, Niki i njena mlada lepota. Niki i njena snaga. Niki i njena poezija. Niki i njena sloboda. Niki, devojka jasmina. Niki i LaLuna. Onda se seti još nekog uputstva koje treba dati odeljenju za štampu i cele reklamne kampanje koju treba započeti. Tako počinje poslovno telefoniranje. Ali ništa se tu ne može. Ništa se ne dešava slučajno. Nekad i uspeh može postati problem.



Malo kasnije. Alesandro gleda na sat. Osam i trideset uveče. Kako je proletelo vreme ... kad si dobro, kad si srećan, proleti za tren. A ponekad se čini da neće ni da čuje. Pa, dosta. Dosta sam radio. A osim toga, najveći deo je urađen, pobedili smo, a pre svega, ostajem u Rimu. Alesandro kupi papire, stavlja ih u jednu fasciklu i onda u torbu. Izlazi iz svoje kancelarije, prolazi hodnikom, pozdravlja ponekog kolegu koji još radi.
"Ćao. Laku noć. Čestitam, Aleks."
"Hvala!"
Zove lift. Dolazi, on ulazi unutra, pritiska prizemlje. Ali, pre no što se vrata zatvore, jedna ruka ih blokira.
To je Marčelo. Ulazi u lift i staje blizu njega.
"Ćao", Alesandro pritisne dugme i vrata se zatvaraju.
"Pa, čestitam, Aleks ... uspeo si."
"Da. Nisam verovao."
"Ah, pane znam baš da li je to tačno ... uvek si mi odavao sigurnost ... ili je to ono u šta si želeo da poverujem?"
Alesandro ga gleda. Naravno ... uvek biti miran, vedar, imati kontrolu nad situacijom. Čak i kada ti se zemlja izmiče ispod nogu. Osmehne mu se: "Ti odluči, Marčelo ..."
"Ovakav odgovor sam i očekivao. Ponekad je posao kao partija pokera, ili imaš kartu ili daješ na znanje da je imaš. Važno je znati blefirati."
"Da, ili imati dobre karte od početka, a praviti se da nemaš ništa u rukama. Ali, ovoga puta imao sam poker."
"Da, imao si sreće."
"Ne, Marčelo, žao mi je. Sreća je ime koje se daje tuđem uspehu. Ja sam promešao karte i dobio partiju. Nisam imao sreće, bio sam bolji."
"Da, pročitao sam jednu veoma lepu rečenicu od Simona Bolivara: Umetnost pobeđivanja muči se u porazima."
"A ja sam pročitao jednu od Šekspira; Uspeh je sposobnost da pređeš preko neuspeha a da ne izgubiš entuzijazam."
Marčelo ćuti. Onda ga pogleda i osmehne se: "U pravu si. Bio si bolji i pobedio u ovoj partiji, ali možda sam ja pobedio u ostalima. Ići ću u Lugano. Osim toga, Rim mi je dao sve što je mogao da mi da. A to što sam dobio počelo je i da mi dosađuje."
Kad su došli do prizemlja, vrata lifta se otvaraju. Alesandro pruža ruku, pozivajući ga da prvi izađe.
"Čudno, kad ja izgubim u malom fudbalu, uvek mislim da drugi nisu dovoljno trčali. Problem je što i ostali to isto misle o meni. Tako je na kraju istina potpuno drugačija. Ponekad je pobednik jednostavno samo sanjar koji nije nikad izgubio. Džim Morison. Vidimo se, Marčelo."
Alesandro odlazi. S osmehom, ostavljajući ga tako, sa svim tim njegovim godinama manje i jednim porazom više.

Naredni dani prepuni su radosti. To je ona sreća koju pruža ravnoteža, vedrina, kad čovek ne traga ni za čim više od onoga što već ima.
Alesandro i Niki zajedno uče, čitaju knjige, odmaraju se, prelaze gradivo. Alesandro se iznenada nađe u tim školskim klupama i primeti da se ne seća ničeg od onog što je nekad toliko učio. Onda je ispituje i iznenadi se.
"Pa ti si to stvarno učila kad si govorila da ostaješ kod kuće..
"Pa naravno! I ja želim da budem zrela ..."
"Kao što sam ja?"
"Da, a ti na trenutke čak i padaš sa stabla ..."
I smejati se i šaliti i gubiti se u seksu i pronalaziti u ljubavi.
I sedeti na kauču, on za kompjuterom, radeći nešto, ona sa markerom podvlačeći ...
I mirne večeri i muzika. Alesandro odlazi do sterea i stavlja baladu n. I u G-molu, op. 23, od Frederika Šopena. Prolazi Niki, koja je gasi i stavlja Bijonse. Alesandro se vraća iz svoje radne sobe i ponovo stavlja svoju klasičnu muziku. Prolazi Niki i ponovo stavlja Bijonse. Na kraju se nađu kod sterea da se pomire.
"Dakle, Niki, nećemo se svađati ... Hajde, ovako ćemo. Da slušamo ovo." I pusti Transfiguration od Henrija Džekmena.
"Hej, Aleks, ovo je baš super ... Liči na ono što ti stalno slušaš ... Bah, zar ne?"
I onda jedan DVD, jedan film koji si propustio, koji si već gledao, ali ne s njom, ali koji se svideo oboma. Gladijator, Noting Hil, Izgubljeni u prevodu, Upoznajte Džoa Bleka, i opet, Taksista, i onda Poslednji tango u Parizu, i Closer, i Zgodna žena. Od zvezda do trnja. I to ne uvek tim redom.
A onda neki smešan koktel, luda voćna salata, izmišljena salata ... belgijska, sa kukuruzom, paté de fois gras, pinjole, orasi, ačeto balzamiko. I jedna, još luđa, sa komadićima sicilijanskih pomorandži, suvim grožđem, komoračem i zelenom salatom. I jedno hladno vino u blizini, sovinjon izabran slučajno i stavljen u zamrzivač pre jednog sata, sad savršen, baš kao i vreme za ljubav. I svaki sekund koji otkucava je jedan poljubac koji obeležava vreme, jedno tak da podseti na ovaj trenutak koji nije izgubljen.
Učenje noću, prelaženje gradiva danju sa drugaricama, dok on u kancelariji sprema kampanju. A onda na ručak u Panteon, kao dvoje mladih, radoznalih turista u Rimu koji nemaju vremena da posećuju muzeje, spomenike i crkve. Ali, više nemaju sumnji u vezi s ovim pitanjem. "Izvinite, da li me vi volite ili ne?"
"Sad moram da učim ..."
"A ja moram da radim ..." i smeju se ... Kao da kažu: ne znam ... Ali, tu sam.



Kasnije tog dana.
Kao letnja oluja, kao vihor u dosadi Ostije. Kao uzbuna nedeljom ujutro, kao kada konačno spavaš bez obaveza i neko te probudi. Kao tog dana.
"Aleks, pa gde si ti?"
"Kod kuće."
"Ne bi mogao da dođeš malo do centra ..."
"Ne ... kasnim, treba da predam poslednji nacrt za reklamu."
"Znači, u svakom slučaju si sa mnom ...", Niki se smeje.
"Naravno."
"Hej ... nešto si mi čudan."
"To je zato što kasnim."
"OK, idem ja onda sa svojim drugaricama. A večeras ću morati da budem kod kuće zato što je mojoj majci rođendan."
"OK, čujemo se kasnije."
Alesandro spušta. Onda duboko udahne. Veoma duboko. Toliko da bi želeo da se nikad ne završi, da ga to odvede daleko. Kao onaj balon koji je pobegao detetu ispred crkve i koji se diže u nebo. Koji donosi tugu. Onda se okrene prema njoj.
"Otkud to da si svratila?"
Elena stoji nasred salona. Ruke su joj opuštene. Nosi svetloplavu suknju i sako. U ruci drži prelepu tašnu, poslednji model, luj viton. Bela, s malim šarenim slovima. Drži je dole, naniže. I igra se drškom, provlačeći svoje male nokte, nalakirane mlečnobelim lakom. Lako je pocrnela. A lagana šminka ističe joj zelenilo očiju i tu kosu, koju je možda nedavno skratila, stepenasto, koja se smestila na njena ramena.
"Zar nisi želeo da me vidiš?"
"Želeo sam bar da dobijem čestitku za svoj rođendan."
Elena spušta tašnu na sto, odlazi do kauča i seda preko puta njega. "Da sam te pozvala tog dana, to bi ličilo na jednu od onih stvari koje se rade silom. Jednu od onih stvari koje rade parovi koji nemaju hrabrosti da se zaborave."
Alesandro digne glavu; "A ti si pronašla tu hrabrost?"
"Ne. Sad je pronalazim. Nedostajao si mi."
Alesandro ništa ne kaže.
"Nedostaješ mi i sada."
"Ah,ja sam ovde ..."
"Daleko si."
Elena se digne i sedne blizu njega. "Prošlo je tako malo vremena, a ti si već tako daleko."
"Nisam daleko, tu sam."
"Daleko si."
Alesandro ustaje sa kauča, počinje da šeta salonom. "Zašto si nestala?"
"Uplašio si me."
Alesandro se okrene prema njoj.
"Uplašio sam te? A kako..
"Zaprosio si me."
"I uplašio sam te? Trebalo je da ti bude drago, da te usreći. Svaka žena bi to volela da čuje od čoveka koga voli."
"Ja nisam svaka žena." Elena se digne i dođe do njega, ali joj Alesandro okrene leđa.
Elena ga zagrli otpozadi. "A ja tebi nisam nedostajala?" i nasloni glavu na njegovo rame. Alesandro zatvori oči, oseti njen parfem. Vajt mask. Lagano se uvlači u njega, lagano ga obavija. A onda ga kao zmija steže, guši. Elena ga ljubi po vratu.
"Kako možeš da me izbrišeš, naše trenutke ljubavi, naš smeh, naše vikende, naše večere, naše žurke ... hiljade stvari koje smo poverili jedno drugom, obećali jedno drugom. Sve ono što smo sanjali."
I Alesandro zatvara oči, steže ih, još jače. I u trenu vidi sve te trenutke, tako, kao na filmu. Sa njihovom pratećom muzikom, sa njihovim smehom, njihove zajedničke izlaske, letovanja na moru, povratak kolima noću, kad bi ona zaspala ... I on je voleo. Alesandro se ponovo smeši, a Elena ga zagrli još jače, obuhvati ga oko struka, uvlači se u njegov sako. Okrene ga prema sebi i Alesandro otvori oči. Vlažne su. I gleda je.
"Zašto si otišla ...?"
"Nemoj da misliš na juče. Vratila sam se ...", Elena se smeši, "... i moj odgovor je da."

Dan kasnije. Najteže.
Alesandro je na ćošku, ispod Nikine kuće. Šalje poruku mobilnim, onda sačeka odgovor. Posle nekoliko sekundi, dolazi brzo kao i uvek. A malo kasnije vidi je u retrovizoru kako izlazi iz kuće. Pogleda okolo, desno, levo, onda ugleda Alesandrov auto i potrči prema njemu, vesela kao i uvek. Možda i više. Alesandro oseti bol u srcu, zatvori oči. I kada ih otvori, Niki je već tu. Otvara vrata i baca se u mercedes.
"Ćao!" I baca se na njega, obavija ga svojim entuzijazmom, ljubi ga, a Alesandro se smeši. Ali to je osmeh drugačiji nego inače. Miran. Tih. Da ne bi izgubio kontrolu nad situacijom.
"Pa, gde si se ti izgubio? Juče sam te stalno okretala. Stalno ti je telefon bio isključen."
Alesandro izbegava da je pogleda. "Ne znaš koliko sam imao posla. Baterija mi se ispraznila, sam se ugasio, a nisam čak ni primetio ..." Onda je pogleda, pokuša da se ponovo nasmeje. Ali, nešto ne funkcioniše. Niki to primeti i udalji se, namesti bolje u sedištu. Iznenada ozbiljna.
"Aleks, šta se dešava ... ?"
"Ništa, ništa se ne dešava. Samo sam razmišljao o celoj našoj priči. Od kada smo se upoznali do danas ..."
"I bilo je nečeg što nije valjalo? Nije ti bilo dobro? Reci mi ako sam nešto pogrešila ..."
"Ti ništa nisi pogrešila."
"Pa, onda šta ...?"
"Pogrešna je situacija."
"Uvek je taj problem godina, razlike ... i onako sam znala da ćeš mi to pre ili kasnije ponovo izvući. Pa sam se spremila." Niki vadi iz džepa pantalona jedan papirić.
"Dakle ... Pošto ti ono kad je muškarac mnogo stariji od žene nije bilo dovoljno, želim da ti kažem nekoliko parova koje sam našla, gde su muškarci mnogo mlađi od žena ... Evo, slušaj ... Melani Grifit i Antonio Banderas, Džoan Kolins i Persi Gibson, Madona i Gaj Riči ... Demi Mur i Ešton Kučer, Gvinet Paltrou i Kris Martin ... i dobri su svima, celom svetu ... I niko ne smatra da je pogrešno ono što rade."
"Ne, možda sam ja pogrešan ..."
"Ali, pogrešan u kom smislu? Plašiš se da neće ići? Ali, hajde da probamo, u stvari, mi već probamo ... Nemoj da si baksuz! Ti si sam rekao milion puta ... otkrićemo samo živeći tu priču. I šta sad radiš, poništavaš svog Luča?"
Alesandro se nasmeje. "Ne, Niki, to nikad, ali to je samo jedna pesma."
"Pa šta onda?"
"Ovo je život."
"Koji može biti lepši od pesme."
"Kad imaš osamnaest godina."
"Kako si težak ..."
"Ne, Niki, zaista. Razmišljao sam cele noći, ovako više ne ide. Rekao sam ti već, nemoj da mi otežavaš."
Niki zaćuti, gleda ga. "Dokazala sam ti svoju ljubav, postavila sam se protiv svih i protiv svega. Ne možeš to da mi kažeš, nisi pošten. Stvari se završavaju kad postoji razlog za to, neki valjan razlog. Imaš li ti valjan razlog?"
Alesandro je gleda, želeo bi nešto da kaže. Ali, ne uspeva. "Ne, nemam valjan razlog. Ali, nemam nijedan da bih ostao s tobom."
Tišina. Niki ga posmatra. Kao da joj se iznenada ceo svet srušio na glavu. "Zaista? Zaista nemaš ..."
Alesandro ćuti.
"Pa, onda je to najvaljaniji od svih razloga."
I Niki izađe iz mercedesa, odlazi bez okretanja i iznenada nestaje kao što se i pojavila. Tišina. Malo tišine. I ta težina. Što joj nije rekao. I sada je ta tišina kao odjek. Alesandro kreće i odlazi.
Niki i dalje korača. Ali, oseća da umire. Ne može da zaustavi suze koje joj se brzo spuštaju niz lice. Želela bi da ne jeca, ali ne uspeva. Ne uspeva. A ulica je tiha. I sve je tiho, suviše tiho. Jedan deo njenog srca je ugašen, neka ogromna praznina iznenada se pojavljuje u njoj. I daleki eho njegovog glasa, njegov smeh, njegove vesele red i trenuci i strast i želja i san. Paf! Sve iščezlo u jednom trenutku. Više ništa. Samo s tom jednom rečenicom: "Nemam nijedan valjan razlog da ostanem s tobom." Bam! Patka u zoru i pucanj puške. Mutno staklo i iznenadan kamen. Dete na biciklu koje pada s rukama ispred sebe i guli ih. Bol. Eto. Njenom krivicom. Zbog njene želje da bude sa račundžijom osećanja, ekonomistom ljubavi, veštim komercijalistom koji uspeva da te natera da uštediš jedan osmeh. Kakva tuga. Zar je takav čovek koga sam volela? Niki stiže do vrata. Otvara ih i ulazi. Korača hodnikom kao mladi zombi bez života.
Simona izađe iz kuhinje noseći tanjir sa pastom za sto.
"A tu si, ma gde si bila? Dođi da jedemo, već smo svi za stolom."
"Ne, mama, izvini, boli me stomak ...i ulazi u svoju sobu, zatvara vrata i leže na krevet. Grli jastuk, plače. Srećom, njena majka videla ju je samo s leđa, inače bi odmah shvatila šta je njen glavni problem. Ljubavna muka. I ne leči se tako lako. I nema leka niti zalečenja. Ne zna se kad prolazi, ne zna se čak ni koliko boli, samo vreme može da je zaleći. I to mnogo vremena. Jer što je bila veća lepota jedne ljubavi, toliko će duža biti patnja kad se ona završi. Kao u matematici; direktno proporcionalne vrednosti. Sentimentalna matematika. A Niki bi, nažalost, sada iz ovog predmeta mogla da dobije deset.

Ujedinjeni Talasi. Ali, tu je i bura.
"Lepo sam vam ja govorila ... Bio je suviše savršen! Romantičan, sanjar, široke ruke, zabavan ... Vaspitan u svemu i za sve. Ma daj! Naravno da je ispod toga čučala prevara ..."
Oli se baci na majčin krevet, sigurna u svoje tvrdnje.
Erika i Dileta odmahuju glavom. "Ma šta to pričaš! Zašto ti uvek misliš da sve znaš o ovoj priči..
"Zato što znam ..."
"Samo zato što ti se nije sviđao, ne mora da znači da nije bilo dobro ..."
"Na stranu što nije bio loš ... Ali, ništa tu ne mogu, mene taj Aleks nikad nije ubedio ..."
Niki sedi na obližnjoj fotelji i drži lice u rukama. Skrhana je, neutešno prati ovu diskusiju svojih drugarica o njenoj ljubavnoj priči. Gleda Oli desno, onda Diletu i Eriku levo, onda opet Oli. Kao da prati teniski meč ... Samo što je ovde jedina već poražena teniserka upravo ona.
Oli seda ukrštenih nogu na krevet.
"Ma šta to pričate ... Prvo je bio sav zaljubljen, a onda ... paf, iznenada nestane! Zar to nije čudno? Bez razloga, bez motiva, ništa ... Ja ću vam reći zašto ... Ili ima drugu ili što je gore, ponovo se vratila u igru ona njegova bivša! A ne znate koliko bih volela da grešim ..."
Dileta se digne.
"A ja sam sigurna da ti grešiš!"
Oli se smeje. "Da, da, naravno, kako da ne ... Baš ti koja nikad ni sa kim nisi otišla u krevet ..."
"Izvini, a zašto, da sam se već jebala, znala bih nešto više o muškarcima?"
"Pa, mogla bi bar malo da počneš da se orijentišeš ... Ovako je lako, zar ne? ... Sediš tu i izričeš presude a da nikad nisi isprobala proizvod. Na primer ... Niki, izvini što te to pitam, OK? Kakav je bio seks među vama ?"
Niki se tužno nasmeje. "Žao mi je ... Savršeno, vrhunski, predivno, irealno ... Ne znam, ne mogu da nađem dovoljno jake reči da vam to prenesem ... Bilo mi je kao u snu."
"Vidiš ... Ima drugu."
"Ma šta to pričaš, baksuščino jedna."
"Čujte, možemo da sedimo ovde do maturskog i da raspravljamo o ovoj dilemi ... Nema rešenja."
Niki klimne glavom. "U pravu je. Verujem da nam pravi odgovor može dati jedino on ..."
Baš u tom trenutku, vrata sobe se otvaraju.
"Oli! Ma šta to radite?"
Oli se digne sa kreveta uopšte ne pokazujući iznenađenje. "Mama, možda zaboravljaš da mi ove godine maturiramo ..." Onda se nasmeši drugaricama; "Učile smo ..."
"Pa zar morate da učite baš u mojoj spavaćoj sobi!?"
"Donosi nam sreću kad učimo ovde ..." Onda tiho drugaricama; "Neprijatelj ..." I izlaze, vukući Niki pozadi, gurajući je, pokušavajući da je nasmeju, pozdravljajući Olinu mamu uljudno i nasmejano, ponovo spremne da izazovu svet.

Prolaze minuti. Prolaze sati. Prolazi i neki dan. Sve je pročitala, sve je uradila. Ali je tako teško pobeći sopstvenoj tišini. To kaže i jedna japanska poslovica: možeš da pobegneš buci reke i lišća na vetru, ali prava buka je u tebi. A Niki i nije stalo da dobro prođe iz tog predmeta. Staviše, tako bi volela da padne iz sentimentalne matematike. I tako kuca na vratima.
"Napred!"
"Ćao, Andrea."
"Niki! Kakvo lepo iznenađenje! Samo, plakati nisu još spremni ... Ti si postala super plaćen model! Bićeš poznata u celom svetu!"
Niki ga gleda i odmahuje glavom. Da ... ali nisam poznata za čoveka koga volim ... Toliko bi to volela da kaže, ali ćuti. Umesto toga se nasmeši.
"Glupo, ali ... znaš li gde je Aleks? Njegova sekretarica mi je rekla da nije u svojoj kancelariji."
"Nije. Mislim da je sišao, možda je u onom baru preko puta. Ne znam."
"OK, hvala ... vidimo se."
Andrea Soldini posmatra Niki, koja zove lift. Jadnica, baš je u nokdaunu, dok je Alesandro upravo sada u onom baru ispod. Ali tu je i još mnogo drugih stvari koje Andrea zna. Ali, ponekad je dobro biti neznalica.
Niki izlazi iz zgrade, korača trotoarom. Ugleda mercedes parkiran s druge strane ulice. Eno, kola su tamo, možda je zaista u baru. Niki priđe staklu i pogleda unutra. Za poslednjim stolom u dnu, ispred svog soka, sedi Alesandro. Vidi ga kako radosno priča, ćaska i smeje se sa tom devojkom koja sedi preko puta njega. S vremena na vreme dotakne joj ruku.
"Razumeš, žele da mi odmah daju još jedan projekat i ne mogu to da odbijem ..."
"Ali, rekli smo Merinijevima da ćemo ići na putovanje s njima."
"Znam, možda ne prve, ali poslednje nedelje jula. Ili možemo u avgustu!" Ali baš u tom trenutku Alesandro je ugleda. U odrazu ogledala iza šanka. Niki je tu, ispred bara. Alesandro se izvini; "Izvini, moram nešto na trenutak da proverim napolju ..."
"Idi, idi, ja ću za to vreme obaviti jedan telefonski razgovor." Elena nije ništa primetila. On ustane i izađe iz lokala.
"Ćao..Alesandro se malo pomeri da se ne vidi iz lokala. "Šta radiš ti ovde?"
"Tražila sam te u kancelariji ... onda sam te videla ovde. S rukom u ruci s ovom devojkom", Niki pokaže na Elenu u baru, koja priča telefonom. Onda ponovo pogleda Alesandra i nasmeši se: "Zamisli, upravo sam htela da ti ponovo uništim auto."
Alesandro ćuti. Niki plašljivo traži njegove oči.
"Ovo je tvoja druga sestra, zar ne?"
"Ne."‘
"A ko je onda?"
Alesandro i dalje ćuti.
"Je l' to ona što je želela da ti uredi kuću?"
"Da."
Niki se gorko nasmeje. "A rekao si mi da nemaš valjan razlog da ostaneš sa mnom ... naterao si me da se osećam kao nula, da nisam na visini, da sam ja ta koja nije umela. Naterao si me da se potpuno preispitam, naterao si me da se osetim nesigurnijom nego ikada do tada ... Po cele dane provodila sam razmišljajući, nadajući se ... Rekla sam sebi; možda će na kraju prihvatiti ono što nije išlo kod mene, bilo šta što sam ja pogrešno uradila ili rekla ... Ili još gore, bilo šta što ja nisam uradila a čemu se on nadao od mene ... Osetila sam se samom kao nikada do tada. Bez razloga. Prepuna sumnji. A ti si ... ti si sve znao. Ali zašto mi nisi odmah rekao da se ona vratila? Zašto? ... Razumela bih to, prihvatila bih lakše."
"Žao mi je."
"Ne, Aleks, ti si me naterao da vidim taj film ... ljubav je kad ne moraš da kažeš žao mi je. A dodala bih još nešto ... to je i znati da kažeš koliko si govno."
Alesandro i dalje ćuti.
"Ništa ne kažeš. Pa naravno, u nekim situacijama bolje je ćutati ... pa, onda ću ja tebi nešto reći. Još malo pa ću maturirati. Naravno, sada se osećam loše, ne mogu da učim, ali možda ću položiti. Želim da položim. A mnogo bih želela da znam kad ćeš ti maturirati.,. Znaš, Aleks, svih ovih meseci ti si me zatrpavao poklonima, ali na kraju si za sebe zadržao najlepši. Moju bajku."
I odlazi tako, seda na svoj motor i na kraju zavrti glavom, čak se i nasmeši. Zato što je to Niki.

I kada Niki stigne do Aljaske, drugarice više nemaju nikakvih sumnji. Zato što ona odmah brižne u plač. Sve je grle. I Oli pogleda u Diletu, onda u Eriku. Ali ne pokazuje pobedu. Zatvori oči, zagrize usnu, i strašno joj je žao što je bila u pravu. I sve pokušavaju da je nasmeju i nude joj sladoled i govore o drugim stvarima i pokušavaju da joj skrenu misli. Ali, Niki je očajna. Nikad to ne bi očekivala. To ne. Zaista.
"Stvarno, sve sam mogla da zamislim, kunem vam se, sve ... ali ne i ovo. Ponovo je sa svojom bivšom. Odnosno ... gotovo je."
I tog istog popodneva Oli odlučuje da napravi jednu ludost. Na kraju krajeva, mašte joj ne nedostaje.
"Niki, siđi!" Urlaju sve zajedno. A onda se upravo ona, Oli, velika organizatorka, uvlači u auto i svira kao luda. "Tu-tu-tu ..."
Niki se pojavljuje na prozoru.
"Ma šta se to dešava? Kakav je ovo haos?"
"Mrdni se, čekamo te!"
Niki ugleda kola. Onda svoje drugarice. "Ne silazi mi se."
"Nisi razumela ... Popečemo se gore i izvući ćemo te."
"Da, a ja ću da se malo s tvojim ocem ...!"
"Oli, prekini! OK, silazim. Prestanite s tom bukom!" I za tren je dole. Radoznalo trči prema ovom bentliju, poslednji model.
"Pa šta to radite?"
"Organizovale smo jedan ad-hok dan za tebe ... Za nas, za mene ... Zato što mi se tako sviđa, hajde, kreći!"
Oli gurne Niki prema kolima. I kreću tako sa vozačem, jednom devojkom od trideset godina po imenu Samanta, koja se smeje i ubacuje u prvu.
"Gde ona kaže ... Oli?"
"Da, hvala ...", onda se okrene ka Niki, "dakle, dobro sam promislila ... Mi Talasi ne smemo dozvoliti nikakvom Aleksu niti bilo kom drugom muškarcu da prolivamo suze zbog njega! Je l’ jasno?"
I pojačava muziku sa CD-a koji je upravo stavila u stereo. Sizors sisters preplavljuju kola. / Don’t Feel Like Dancin’. I one pevaju takođe, i igraju i smeju se i prave haos. Vuku Niki i guraju je, čupaju je samo da bi je nasmejale. Cak se i Samanta smeje i zabavlja sa ove četiri lude devojke tako gladne sreće.
"Stigle smo."
"Super, hajde, devojke, izlazite ... Prva etapa je ovde u Spa Hilton. Već je sve rezervisano, utanačeno, a pre svega plaćeno ... Hajde, Talasi, ulazite!"
Oli ih gura u Spa, u ovaj čudni hram u rimskom stilu. Malo kasnije, sve četiri imaju samo ogromne peškire oko tela. Oli ih vodi.
"Gledajte ovde ... skoro dve hiljade kvadratnih metara čistog zadovoljstva, ne baš onog što bih ja volela ... ali može da prođe."
I za tren sve se prepuštaju. Ostavljene u ovom zagrejanom unutrašnjem bazenu, gledaju kroz ovu staklenu kupolu oblake koji lagano prolaze. Smeju se, ćaskaju. Onda pod švedski vodopad, na hidromasažu i prelazak u kadu s toplim kamenjem.
"A sada chocolate therapy!"
"Šta je to?"
"To je ono što je sada vrlo moderno ..."
"Mmm, dobra ova čokolada ..."
"Ma ne treba da je jedeš! Ona treba tebi da pojede sav stres ..."
Erika dotakne svoju guzu, pomalo stežući butinu.
"A ovde? Da li će se pobrinuti da i ovde nešto pojede?"
"A ne, za to moraš da uradiš jedan ajurvedski tretman ..."
"A šta je sad pa to?"
"Da, stvarno, šta je to?"
Olise smeši.
"To su tretmani koji potiču od indijske veštine, od pre pet hiljada godina. A za taj problem koji te toliko muči ... trebalo bi da uradiš jedan garša ... Ali, još je rano, nemaš ni trunku celulita!"
"Ja mislim da ti imaš neki aranžman ovde, suviše znaš ..."
"Ma kakvi, imam svoju majku koja je probala praktično sve i svašta ... s mršavim rezultatima, ali mi o tretmanima priča svaki bogovetni dan!"
Malo kasnije ponovo su u kolima sa Samantom, prema novoj avanturi.
Ona parkira kola na ulazu u park Di Vejo i Oli, Niki, Dileta i Erika kreću malom stazicom u zelenilo šume. Među rastinje šimšira, borova, palmi. I jedan engleski travnjak, savršeno odnegovan, sa prigušenim sakrivenim svetlima, i nekom tihom muzikom koja igra između blagog šuštanja ovih povijenih biljaka na ovom mlakom letnjem vetru.
"A šta je ovde?"
"Ovo se zove Tete a tete ..."
"Što znači?"
"To je mah restoran koji ima jedan sto i ekskluzivnu kuhinju za samo dve osobe ..."
"Ali, nas smo četiri!"
"Sredila sam izuzetak od pravila!”
Talasi sedaju za sto i ekipa konobara ih ugošćava. I odmah čitaju meni i radosno pričaju o ovim izuzetnim jelima. Oli traži odlično vino diskretnom šefu sale, koji se iznenada pojavio blizu ovog stola. A onda naručuju i s uživanjem jedu, plove kroz italijanska jela, i ona francuska, i neka od kineskih, pa čak i jedno arapsko.
"Ne, molim vas ... Ovo stvarno ne. Uz svu moju dobru volju, ja ne mogu ... Nećemo naručivati ništa japansko ... Je l' da?!"
Niki se smeje. I svi se smeju. I malo onog bola je poništeno. "Zamislite samo kad neko ovde dođe sa svojim partnerom ... Pa, posle večere u parku ... moglo bi se zastati i u nekom finom i romantičnom bungalovu ... "
"Ma daj ... Vau!"
"Uuu, strava ..."
"Ja bih ga ostavila Oli ..."
"Da, koja bi ti ga onda maznula ..."
"A ja bih uzela u zakup i stavila bih Diletu unutra ... Onda bismo joj u vreme poseta svaki dan slale drugog ... i dok se nešto ne desi, ne bi više izašla ..."
"Da, malo suprotnosti, erotski zatvor ..."
Dijeta ih oholo gleda. "A ja bih ipak odolela ..."
Zatim jedan za drugim dolaze konobari, pozivaju ih da ustanu i počinju da ih grle. Oli, Dileta, Erika i Niki začuđeno se gledaju.
"Ma šta se dešava? Šta to rade?"
"Stvarno nemam pojma ..."
"Ah, ma da vidiš kad su čuli naše razgovore? ..."
"Aaa, Dile’, iskoristi sad šansu, hajde ..."
Prilazi šef sale.
"Izvinite, ali uveli smo ovu inicijativu, ove free hug, slobodne zagrljaje ... To je terapija protiv samoće, melanholije, dosade, depresije i tuge ..."
"Ma je l' vi to nas zezate?"
"Apsolutno ne. Pokrenuta je u septembru u Australiji i primila se u mnogim italijanskim gradovima, prva je bila Đenova sa Reneom Andreanijem. Mi smo freehuggers, slobodni grlitelji ... Bilo bi nam drago kad biste i vi proširili ovu inicijativu ..."
Oli se smeši.
"Ja sam već u vašem klubu ... To mogu da posvedoče i moje drugarice ... ja sam oduvek apsolutno ubeđena u veliku snagu free huga, eto, da, odnosno u slobodne zagrljaje ... Naravno, ponekad mi se čini da ne treba da budem tako površna, to jest da treba da odem malo dublje ... A naročito da izaberem, kako da kažem ... pravi zagrljaj, ali na kraju krajeva, to su samo sitni detalji ..."
I malo kasnije, ponovo su u bentliju zbog poslednjeg i zabavnog i neverovatnog sastanka.
"Ne mogu da verujem ..."
"Pa, onda nemoj ..."
"Pogledaj ..."
Ulaze u tu malu salu na poslednjem spratu Grand hotela Idn. A, istina je. Vasko Rosi upravo je tamo.
"Sad veruješ?"
"Ma nije moguće ..."
"Ovo je after show, prostor gde se on opušta posle koncerta. Za samo pedeset osoba, a mi smo među njima ..."
"Oli, kako si to uspela?"
"Poznavala sam jednog od telohranitelja ... Jedan slobodni zagrljaj, veoma značajan ..."
"Oli!"
"Ma hajte, devojke, šalila sam se ... Vi imate veoma loše mišljenje o meni ... Ali, ja vam to namerno pričam, već sam ušla u ulogu ... A gde je istina, gde laž? Da bi se saznalo ..."
I odlazi tako sa veselim drugaricama, radosnim, koje gledaju svog idola kako prolazi između stolova, peva deo pesme, ispija čašu nečega i smeje se posle baš sa njima. Vasko. Vasko, koji šalje poruku sa svog mobilnog telefona prema zvezdama, ko zna kakve reči i za koga ... Vasko sa tim pomalo promuklim glasom. Ali, prepunim priča, reči, razočaranja, snova i ljubavi. Taj isti glas koji ti je savetovao da ne tražiš neki smisao u ovom životu. Možda i zato što ovaj život i nema smisla.
A Oli ih izdaleka gleda. Vidi kako njene drugarice radoznalo ćaskaju, traže informacije, ne prestaju da pričaju s njim. Niki se smeši. Namešta kosu. I pita još nešto. Sad je konačno opuštena, radoznala, mirna, misli na nešto drugo. Oli se smeši. Srećna je što je ona srećna. Možda i zato što se tako oseća manje krivom zbog onog što je uradila.

Čovek se na sve navikne. Prevaziđe bol, zatvori priče, ponovo počne, zaboravi, skoro i razvodni velike strasti. Ali, ponekad je dovoljna sitnica da shvati da ta vrata nisu nikad bila zaključana. Alesandro ulazi u kuću, stavlja torbu na sto.
"Elena, jesi li tu?"
"Evo me, Aleks, tu sam!" Elena brzo dolazi i istom brzinom ga poljubi. Onda se uputi ka kupatilu. "Izvini, ali stavljam na mesto neke stvari koje sam kupila ..."
Alesandro skine sako i stavi ga na naslon stolice. Onda ode do kuhinje, uzme čašu, flašu belog vina iz frižidera i sipa sebi malo. Elena se pojavljuje malo kasnije.
"Aleks, da znaš samo šta mi se desilo danas. Malo sam sređivala kuću i ..."
"Da ...?"
"Htela sam malo da unesem reda. Kad smo već kod toga, jesi li siguran da ova čudna skulptura, Motka i talas ..."
.More i hrid. Da, šta s njom?"
"Ne, mislila sam da li si siguran da hoćeš i dalje da je zadržiš?"
"Ali, naterala si me da je stavim na terasu, i tamo ti smeta?"
"Ne, nije da mi smeta već nema nikakve veze sa stilom ostalog nameštaja po kući."
"Ali, to je skulptura!"
"Ah, reci mi nešto ... Jesi li je puno platio? Zato što ćemo je onda zadržati, ako si je baš puno platio ..."
Alesandro sigurno ne može da kaže da je to poklon. "Da ... reći ću ti samo da je još uvek plaćam ..."
"Pa, da je onda stavimo u salon? U svakom slučaju, počela sam ... dakle, malo sam sređivala po kući, kad mi je palo na pamet da treba još gomila nameštaja da stigne. Nazvala sam fabriku i pričala sa Serđom, sećaš se tog prodavca?"
Naravno da ga se sećam. Ali, ko bi joj to rekao. Elena vidi da je on neodlučan i nastavlja.
"Dobro, nema veze ... Dakle, kažem ti ... Posvađala sam se, u stvari posvađala ... urlali smo više od jednog sata. Shvataš li ti da su prošli meseci, a oni nam ništa nisu isporučili ... i znaš kako se taj prodavač opravdao? Zamisli lažova, rekao je da si ti sve otkazao."
Alesandro završava s vinom i skoro se zagrčne. Elena ratoborno nastavi: "Ama, shvataš li ti to ... Ali, mene nije mogao da prevari, udarila mi je krv u glavu. I znaš šta sam mu rekla? A je li!? Dobro, onda stvarno otkazujem."
Alesandro duboko odahne, skoro s olakšanjem. Elena mu priđe. "Šta ti je? Jesi li se naljutio? Možda nisam smela to da uradim, možda je pre toga trebalo da popričamo ... ali stvarno sam bila nervozna ... ne sviđa mi se da me tako zajebavaju. A onda, ako baš hoćeš, ponovo ćemo sve naručiti, ali na drugoj strani ..."
Alesandro uzdahne, padne na kauč i uključi TV.
"Sve je odlično, kako god ti uradiš ..." Elena se nacrta ispred televizora, s dugim nogama i rukama na bokovima. "Ma šta to radiš?"
"Gledam da li ima neki dobar film."
"Šta, šališ se? Čekaju nas u Ribljoj konobi ... daj, tamo su Pjetro i ostali i još dva nova para. Već kasnimo. Hajde, brzo da se spremiš!"
Alesandro isključi TV, podigne se i ode u sobu. Otvori orman. Bela košulja ili crna. Na kraju se osmehne. Tako je lepo kad postoji srednji put. I bez problema oblači onu sivu.

Malo kasnije u restoranu.
"Gledaj, donesi nam malo onih hladnih i toplih predjela."
"I ono sa strane?"
"Da, bravo, a ako ima i sirovih rakova ... i malo karpača od sabljarke i malo od broncina..
Konobar odlazi baš kad stižu Elena i Alesandro.
"Evo nas, ćao svima!"
"Pa, šta ima novo?"
Elena odmah seda između Suzane i Kristine. "Pa, odmah da vam kažem da sam kupila letnji ogrtač kod Šervina, prava bajka ..."
Kamila je radoznalo gleda. "I koliko si ga platila?"
"Ludost ... hiljadu dvesta evra, čini se da je puno, ali je Aleks častio, dobio je unapređenje, možemo da preteramo."
"Onda mi se čini da je izuzetno malo ...", i sve se smeju, nastavljaju da ćaskaju o novim lokalima, o prevarenim prijateljicama, o novom frizeru, o jednom koji je zatvorio radnju, o jednoj sobarici sa Kapo Verdea koja peva po kući, o jednoj drugoj, Filipinki, koja uvek kasno ustaje, i o jednoj Peruanki koja savršeno kuva. "Ah, da, ali sobarice Italijanke su nezamenljive. Samo što ih više nema. A ja sam, na primer, imala moju dadu ... ne znaš kako je kuvala ..."
I daleke uspomene. I malo-pomalo Alesandro počinje da je sluša, sledi taj put. A onda se gubi. U prošlom vremenu. Ne mnogo daleko. Pariz. Vidi je kako trči ulicama, jede u nekom restorančiću, tražeći jelo na francuskom jeziku, razrešivši još jedan jezički nesporazum. Ona. Niki. Šta li sada radi? Alesandro pogleda na sat. Biće da uči. Ima maturski ispit za koji dan. I zamišlja je kod kuće, u njenoj sobi, onoj sobi koju je na tren ugledao kad je na trenutak bio finansijski savetnik. Alesandro se smeje u sebi. Ali, Pjetro to primećuje.
"Jeste videli? Aleks se smeši. Znači, slaže se sa mnom ..." Alesandro se odmah vraća u realnost. Sada. Ovde. Kao usisan. Nažalost. "Da, naravno ... naravno."
Elena se umeša zapanjeno ga gledajući: "Ma šta naravno? Pjetro je pričao da je dobro prevariti s vremena na vreme partnera jer to poboljšava seksualni život u braku ..."
"Pa, ja sam rekao, naravno, naravno ... za vas koji više nemate dobar odnos ... ali nisi mi dozvolila da završim."
Elena se smiruje. "Aha, eto ..."
Enriko se digne. "Red je na nas ... za pušenje." I ostali muškarci se dižu i svi zajedno izlaze napolje. Pjetro prilazi Alesandru. "Ah, ništa se ne može, a ti se uvek izvučeš..
"Pa, ja sam uvek spreman ... ti i onako pričaš uvek iste priče, pokušavaš da na neki način opravdaš seks van braka,.."
"Ma kakvi, ne kažem to ... Ko zna na šta si ti, u stvari, mislio ..." Umeša se Enriko; "Ja ću ti reći na šta je mislio ... na onu devojčicu, svoju prijateljicu..
"A ... na nju ... A pa nju nema potrebe varati ... Ona i njene drugarice iseckaju te na komadiće, tako te iscrpe da fizički ne možeš da ih prevariš."
Alesandro ćuti. Pjetro će ponovo radoznao:
"Kad smo već kod toga, jesi li se čuo s njom, jesi li je video? Ona bi, kad ti ja kažem, prihvatila da se viđa s tobom uprkos tome što si sa Elenom ..."
Alesandro ga gurne. Onda se osmehne: "Ma ko to? Stvarno ne znam o kome pričaš ..."
"Da, da, ne znaš o kome pričam ... O devojci jasmina."
I Enriko jednom tresne Pjetra. "Ma daj, prestani! Vidi ...", i onda pogledom pokaže na drugi par njihovih prijatelja koji su malo dalje. Veselo ćaskaju. "Šta, oni? Ma oni i ne čuju ... a i da čuju, nikad ne bi rekli. Ne bi im odgovaralo. Možda niste shvatili, ovde i najčistiji ...ima prljave ruke."
Enriko baci cigaretu: "OK, ja ulazim."
"OK, i mi ... Šta ćete, je l' ulazite?" I ona dvojica prijatelja, malo dalje, bacaju cigarete i svi ulaze u restoran. Kad ih ugledaju kako se vraćaju, dignu se sad žene, "Promena!"
Malo kasnije, napolju. Elena priđe novom paru; "Dakle, jeste li već bile u ovom restoranu? Jeste li videle kako se dobro jede!"
"Ah, da, zaista ...", i počinju da pričaju. Malo dalje Kristina priđe bliže vSuzani i pogleda prema njima. "Evo, Elena mi izgleda tako srećna i zadovoljna, znači ja sam bila u pravu ... on joj apsolutno ništa nije rekao."
"Ma, možda joj je on nešto rekao, ona se oseća loše, ali to ne pokazuje ..."
Suzana odmahne glavom: "Ne bi ona mogla. Elena mnogo priča, tako se ponaša, čini se kao da je neka babaroga, ali je u suštini vrlo osetljiva ..."
"Žao mi je, ali ništa niste shvatile." Kamila im prilazi i gleda ih kao da su neuke. Smeši se. "Elena i ja imamo zajedničke prijatelje. Uveravam vas da je najbolja glumica koju znam." I uz te reči, zavrti glavom i baci cigaretu na zemlju. "Pa, ja ulazim, možda je došlo drugo jelo."
A posle jela, dolazi desert, A onda voće i kafa, i jedna rakija i pelinkovac. Čini se da sve poprima isti oblik kao i ranije. Tam. Isti ritam. Tam-tam. Iste priče. Tam. Tam. Tam. I iznenada sve se usporava. I izgleda strašno beskorisno. Alesandro ih gleda, gleda oko sebe. Vidi kako svi pričaju, ljude koji se smeju, konobare koji se kreću. Toliko buke, ali nema onog pravog zvuka. Tišina. Kao da pluta, kao da mu nešto nedostaje. Sve. I Alesandro shvati. Nema ga više. Nema onog motora, onog pravog, onog koji sve pokreće, koji ti prikazuje u pravom svetlu gluposti drugih ljudi, zlobu i tolike druge stvari, a s pravog rastojanja. Tog motora koji ti daje snagu, bes, odlučnost. Onog motora koji ti daje motiv da se vratiš kući, da potražiš neki drugi veliki uspeh, da radiš, da se umoriš, da se trudiš, da dosegneš krajnji cilj. Onog motora koji onda odlučuje da treba da se odmoriš baš u njenom zagrljaju. Lako. Magično. Savršeno. Tog motora koji se zove ljubav.

Dani lagano prolaze, jedan za drugim, bez promena. Ti čudni dani kad se čovek čak ni datuma ne seća. Kad na trenutak shvatiš da više ne živiš. Dešava ti se najgora stvar. Preživljavaš. I možda još uvek nije kasno.
Onda jedne večeri. Te večeri. Iznenada. Ponovo oživeti.
"Uh, kakva vrućina ... ma zar ti ne osećaš kako je vruće, Aleks?"
Elena se okrene prema njemu. Alesandro mirno vozi, ali je njegov prozor otvoren, za razliku od njenog.
"Ne, toplo je, ali ovako ulazi malo vazduha ..."
"Eto ... mogao bi da zatvoriš zato što mi smeta. Išla sam danas kod frizera, ovako ću se raščupati ... Imaš klimu, zar ne, onda je uključi!"
Alesandro radije ne bi da se raspravlja. Zatvori prozor i uključi klimu. Termostat podesi na dvadeset tri stepena.
"Koliko još ima do Betarolijevih?"
"Skoro smo stigli."
Elena gleda kroz prozor i ugleda cvećaru. "Evo, stani ovde, da uzmemo buket cveća, nešto, ne možemo da se pojavimo praznih ruku."
Alesandro staje i Elena izlazi iz mercedesa i počinje da priča s mladim Marokancem. Pokazuje cveće i pita za cene. Onda, i dalje neodlučna, pokazuje na drugi buket. Alesandro isključi klimu, otvori prozor i upali radio. Kao magijom, jedna pesma se završava i počinje druga. Ona. She’s The One ... Alesandro ostane tako, naslonjen u sedištu. I neki nostalgični osmeh iznenada ga obuzme. When you said what you wanna say. ..And you know the way you wanna say it ... You 'Il be so high you’ll be flying ... Robi Vilijams nastavlja da peva ... Ali, šta ja želim ... i seća se prvog susreta. Ili bolje, prvog sudara. Ona kako leži na zemlji. On koji zabrinuto izlazi ... Onda ona otvori oči, pogleda ga. Nasmeši se. I muzika koja nastavlja ... I was here she was me. We were one ... we were free. Taj trenutak, magija jedne letnje noći. Vrelina. Hladnoća. Staklo se lagano zamagljuje. A dole, u dnu stakla, pojavljuje se srce ... Ono srce. I na trenutak kao da ga Niki ponovo crta. Svojim rukama, svojim osmehom. Kao onda. Kao što je uradila tog dana pošto su vodili ljubav. Pošto je podigla noge na tablu. Pošto je buknula. Onda.
"Ma daj! Nemoj da crtaš po staklu, posle će mi zauvek ostati.
"Uf, što si težak! A ja ću svejedno da nacrtam ... Ružni!"
I ponovo se nasmejala. Onda ga je sakrila rukom da ga on ne vidi. I nacrtala je to srce na staklu. I napisala unutra. Evo ga. I taj natpis se pojavljuje. Aleks i Niki ... 4ever. Zato što se neke stvari ne brišu nikad. I vraćaju se. Kao plima.
Niki i njen osmeh, Niki i njena radost. Njena sreća, njena želja za životom. Niki žena, devojčica. Niki. Samo Niki. Devojka jasmina. Niki motor ljubavi.
Baš u tom trenutku, Elena ulazi u auto.
"Uzela sam ovo ... čini mi se da su slatki. Skuplji su od ostalih, ali bar se nećemo obrukati." Alesandro je gleda, ali kao da je ne vidi. Ne više.
"Ja ne idem na žurku."
"Šta? Kako ne ideš? Šta ti je, je I’ ti loše? Nešto se desilo? Zaboravio si nešto kod kuće?"
"Ne. Više te ne volim."
Tišina. Onda glas. "Šta to znači, odnosno kakve to veze sad ima što me više ne voliš ... u stvari, shvataš li ti šta govoriš?"
"Da, shvatam savršeno, nažalost, tek sada. Trebalo je odmah da ti to kažem."
I Elena počinje da govori, da priča, i još da priča. Ali, Alesandro ne čuje. Uključuje motor, otvara prozor. I smeši se. Odlučuje da treba da bude srećan do kraja. Zašto da ne., ko mu to brani? To je tako lako, tako jasno.
"Volim drugu."
U tom trenutku Elena počinje da urla, Alesandro da je ne bi slušao, pojačava muziku. Elena to primeti i naglo je isključuje. Nastavlja svoju viku, svoje reči, svoje uvrede. Dok Alesandro mirno vozi, gleda napred i konačno vidi put. I ne čuje razloge i ne sluša reči. Ne čuje čak ni njeno urlanje. Konačno sluša samo muziku svoga srca. Onda iznenada stane i Elena ga pogleda ne shvatajući.
"Stigli smo do kuće Betarolijevih." Elena razjareno izlazi, jako zalupivši vratima. Besno. S nečuvenom snagom. Zlobnom, kao da želi da ih odvoji od mercedesa. I Alesandro kreće. Ima toliko toga da uradi. Dolazi kući, sipa sebi čašu vina, pušta neku muziku. Onda otvara kompjuter. Želim da nađem neki hotel u blizini, da budem miran narednih nekoliko dana. A onda, kad Elena uzme sve svoje stvari, vratiću se ovde. Ali ga obuzme radoznalost da vidi da li mu je neko pisao, možda ona. Proverava elektronsku poštu, tri imejla. Dve su ponude cialisa i vijagre i onda jedna normalna. Ali, s adrese koju ne poznaje; praviprijatelj@hotmail.com. Alesandro ga radoznalo otvori. Nije neka ponuda. To je pravo pismo. Od nekog neznanca.
"Dragi Alesandro, znam da ponekad čovek ne bi trebalo da se meša u tuđe živote, treba da ostane običan gledalac, naročito ako nije blizak s tim nekim ... ali pošto bih voleo da budem tvoj prijatelj, zaista, tvoj pravi prijatelj, verujem da si ti u osnovi dobar i da možda baš zbog te svoje dobrote grešiš u izboru. Ponekad mislimo da je naš život odgovor koji umiruje druge. Činimo izbor da bismo se njima svideli, da bismo suzbili svoje osećanje krivice, da bismo tražili potvrdu od drugih. Ne shvatajući da je jedini način da usrećimo druge, izabrati ono što je najbolje za nas." Alesandro prelazi mejlom, radoznao i zabrinut ovim iznenadnim zavirivanjem u svoj život. "Stoga, pre nego što se ti odrekneš nečega da ne bi nekog ranio, želeo bih da pročitaš ovo pismo koje sam ti poslao." Alesandro nastavlja da čita. I evo još jednog pisma. I nije od pravog prijatelja, to je od osobe koju zaista poznaje. I to dobro. Ili je barem verovao da je dobro poznaje. Ali nikad ne bi ni mogao da zamisli sve ovo. I malo-pomalo ... ne veruje svojim očima. Ali, reč po reč počinje sve da shvata, da objašnjava sebi uzrok svih onih malih stvari koje su mu u početku izgledale apsurdne.

Noć. Duboka noć. Noć iznenađenja. Apsurdna noć. Noć slatke osvete.
Alesandro sedi u salonu. Začuje zvuk ključa u bravi. Uzme šampanjac iz leda i nalije sebi malo. Ostane da sedi, kad je vidi da ulazi. Elena spušta tašnu na sto, a Alesandro upali svetio i ona se preplaši.
"Ah, budan si ... mislila sam da si otišao ... ili da spavaš."
Alesandro je pušta da priča. Elena se onda zaustavi i pogleda ga u oči. Odlučna.
"Imaš li nešto da mi kažeš?"
Alesandro mirno nastavlja da srkuće šampanjac.
"Dobro, budući da nemaš ništa da kažeš, ja ću pričati ... pravo si govno. Zato što si mi ...", i Elena nastavlja da sipa uvrede, bes, apsurdne stvari i zlobu. Alesandro se nasmeje, puštajući je da priča. Onda iznenada uzme sa obližnjeg stola savijen papir i otvori ga. Elena stane.
"A šta je to?"
"Neki mejl. Došao mi je pre nekoliko dana. Ali, nažalost, tek večeras sam ga video ..."
"A šta je to mene briga ... "
"Tebe možda ništa, zato što to već znaš. Ali mene je mnogo briga, pošto nisam znao. U stvari, nisam mogao ni da zamislim. U mejlu je i jedno tvoje pismo."
"Moje?"
Elena iznenada prebledi.
"Da, tvoje. Hoćeš da ti ga pročitam? Ako se slučajno ne sećaš ... Dakle: Ljubavi moja. Jutros sam se probudila i sanjala sam te. Bila sam još uvek uzbuđena od onog što smo radili. Naročito me uzbuđuje pomisao da ćeš biti na sastanku sa njim. Hoćeš li moći da svratiš po podne? Želim te ..." Alesandro na trenutak prekine da čita. I spusti papir. "Ovo ću preskočiti, zato što je čitav niz tvojih svinjarija, evo, odavde ću ponovo. Nadam se da ćeš ti pobediti, tako ćemo ostati u Rimu i moći ćemo i dalje da budemo zajedno ... Zato što kako mi je s tobom, Marčelo ..." Alesandro spušta papir na sto. "Ali, Marčelo, taj mladi kreten koji je trebalo da dođe na moje mesto ... je izgubio. Završio je u Luganu i, gle slučaja, u moj život iznenada se ... paf, čudno ... posle njegovog odlaska, ponovo vraćaš ti ... a nekim čudom predomislila si se i posle njegovog poraza, odlučila da se udaš za mene ..."
Elena je kao skamenjena. Alesandro se smeši, pije još šampanjca.
"A ja, koji sam sebi pravio problem da ti kažem da te više ne volim."
Digne se i prođe pored nje, otvori vrata kupatila i uzme dve već spremne torbe. Otvori vrata stana i stavi ih na odmorište. "Uzeo sam sve ono što je bilo tvoje, čak i poneki poklon, knjige, olovke, parfem, sapune, šolje, sve što bi na neki način moglo da me podseti na tebe. Voleo bih kad bi ti bila kao one male vile u filmovima, to jest bolja od njih. Treba da nestaneš zauvek." Alesandro zatvori vrata. Onda dva puta okrene ključ, i ostavi ga u bravi. Zatim uzme bocu šampanjca, pojača muziku do daske i ode u svoju sobu. Srećan kao nikad. Ne moram čak ni da idem da tražim sebi hotel. Sad samo treba da shvatim ko je ovaj "pravi prijatelj", a naročito ... da li još uvek mogu da uradim nešto sa svojim jasminom.



Ispred Aljaske. Oli grli Niki. "Jebote! Uspela sam, uspela sam! Osečam da sam uspela! Položila sam maturski!"
"Ali, rezultati će izaći tek za mesec dana."
"Da, ali ja verujem u to i pokušavam da donesem sreću i vama!"
"Ma ti si luda, ovako ćeš nam samo doneti baksuz na vrat!"
"Devojke ... još malo, pa krećemo ...", Erika im prilazi s nekom kartom. Otvara je. "Dakle, da vam pokažem. Krećemo vozom iz Rima."
"U koliko sati?"
"U šest."
"Zar nije bio i jedan kasniji.
"Ma, i onako ćeš spavati u vozu ..."
"I imaš ceo odmor da nadoknadiš ..."
"Pa, ja bih da na odmoru radim nešto drugo ..."
"Oli, prekini!"
"Hoćete da pogledate malo ... dakle, od Patrasa sedamo na autobus i duž obale sve do Atine. Gomila prelepih mesta uz put. Na Rodosu, plaža Lindos, kažu da je prelepa, prepuna nekih slatkih uvala, izvesni Sokrat koji je strava ... Onda Mikonos, plaže i noćni život. Santorini, sa svojim vulkanom u kome se gube zalasci sunca najlepši na svetu. los, koji zovu Ostrvom ljubavi, ali i ludom noći, na Kori, alias the village. A onda ja apsolutno moram da vidim Amorgos, gde je Lik Beson snimio film Veliko plavetnilo.
Dileta sanjalački gleda u mobilni telefon. Niki to primeti: "Šta radiš to?"
"Filipo mi je poslao jednu poruku. Kako je romantičan."
"Šta ti piše? Daj da vidimo ... Oli pokušava da joj istrgne telefon iz ruke. Dileta je brža i okreće se na drugu stranu. Ali, Oli je hvata za ruku i insistira.
"Ma, pusti ga!"
Niki se postavlja u sredinu. "Ma daj, pusti je! Razumeli smo, shvatili smo situaciju ... ali bar nam reci kakav je tip! Izvini, ali mi se stalno brinemo za tebe i sad kad je najlepše ... ti nas isključuješ." Dileta uzme telefon i ponovo sanjalački pročita.
"Želeo bih da ja budem svi tvoji Talasi i da krenem s tobom. "Kakvo đubre!"
"Koji jadnik!"
"Da ... ali Talasi smo mi i gotovo!"
Baš u tom trenutku začuje se neki glas iza. "Pa, naravno! Talasi su savršeni, jedinstvene ... i pre svega verne."
Na ulici, naslonjen na polusrušenu banderu, stoji Fabio. Zajedno s jednim od svojih uobičajenih beskorisnih prijatelja. Pocepane farmerke, pocepana jakna Industriekolođike, pocepane platnene cipele, čak je i majica iscepana.
Erika ga ugleda. "Evo ga, stigao je."
Dileta je sledi. "Da, govorio je on ... Fabio Fobija, veliki istinoljubac. Guru."
"Jeste čule, moj disk sad vrte na radiju?"
Niki se umeša. "Kako da ne ... Tvoj disk. Naterao si oca da potroši gomilu para na tebe i primorao onog svog jadnog prijatelja sa Radio Azura 24 da ga s vremena na vreme pusti."
"Moj prijatelj nije jadnik ..."
"Možda i nije ... ali sve ostalo je tačno."
"Pa? Šta je tu loše?"
Niki hukne. "Ništa ... Pustimo to. A šta ti ovde radiš, ako se može znati? Nije ti dovoljno ono što si uradio mom prijatelju? Dokazao si ono što sam uvek govorila ... "
"Šta to?"
"Da sam bila u pravu, možeš da pišeš koliko god hoćeš pesama, ali neke stvari morao bi da znaš da kažeš srcem. Diči ruku na nekoga da bi osvojio devojku ... au, kakav si ti pesnik ...", Niki mu priđe i unese mu se u lice. "S tim sranjem koje si napravio, prokockao si sve. Ti me više nećeš imati, čak ni kao prijateljicu."
Fabio se izmakne, "Ma, zamisli, zabole me baš. Ja mogu sve da imam od života. Nisam sigurno kao onaj starac ... taj je našao tebe i neće te pustiti, zato što se boji. Godine prolaze. Zna da više neće imati neku veliku priliku." Niki pogleda drugarice. One je gledaju, sve ćute. Jedino je Oli pomalo nervozna. Fabio nastavlja; "Zamisli, a ja sam povalio čak i jednu iz Talasa ..."
Niki ga zaprepašćeno gleda.
"Da, biće ti čudno ... ali surfovao sam sa jednom od tvojih vernih drugarica." Niki ih sve pogleda. Diletu. Eriku. Oli. Na njoj se zadrži malo duže. Oli spusti pogled, kao postiđena. Fabio to primeti: "Bravo, Niki ... Vidiš, shvatila si ... Kad želiš, ti i sama možeš da shvatiš neke stvari."
Oli gleda u Niki. Tužnim pogledom, žalosnim. Traži pomoć u očima drugarice. "Ne veruj mu, Niki. On je đubre, želeo bi da nas posvađa ... "
Fabio se nasmeši i sedne tu blizu. "Naravno, naravno ... To su sranja. Niki, hoćeš da ti ispričam detalje? Hoćeš da ti ispričam o svim njenim mladežima, ima jedan poseban, na čudnom mestu ... Ili da ti ispričam o njenoj tetovaži, da ti kažem kakva je i čak i gde je?"
Oli nastavlja: "Niki, ne veruj mu, molim te. To je njegova reč protiv moje. O mojoj tetovaži mogao je da sazna od nekog drugog. Sad samo želi da nam napakosti."
Niki podigne ruku: "OK, OK ... Sad je dosta, Fabio. Odlazi. Šta god da se desilo, ti me više ne interesuješ. I ako se desilo to što pričaš, još i bolje. Samo potvrđuje ono što sam već mislila o tebi ..."
Fabio se digne i pogleda je: "A to je?"
Niki se nasmeši. "Da si đubre ... zloban, beskoristan, da umeš samo zlo da nanosiš ljudima, da si parazit, da živiš život misleći kako je to samo rat. Kao oni što kažu mnogo neprijatelja, mnogo časti ... ali znaš šta? Da sebi pribaviš neprijatelja, ništa ti ne treba. Štaviše, vrlo je lako ... Dovoljno je da budeš đubre. Baš kao što ti i jesi. Prava čast je da stekneš prijatelja, moraš da ga nateraš da te voli, da te poštuje, da se potrudiš, budeš lojalan, budeš voljen ... to je mnogo teže, mnogo napornije." Približi se Oli, nasmeši joj se. "... Ali, i najlepše."
Fabio zavrti glavom. Penje se na motor svog prijatelja. "Hajde, idemo, čini mi se da su ove sve poludele. Ovo je festival lepih osećanja i hipokrizije."
Niki se nasmeši. "Onda se baš vidi da ništa nisi shvatio ... Ne, nismo lude ... mi smo Talasi."

Nedelju dana kasnije. Sve je jasnije, čak se i nebo čini plavlje. Alesandro je u svojoj kancelariji. Dolazi njegova sekretarica.
"Traži vas neki gospodin."
"Hvala ... pustite ga da uđe." Alesandro sedne za pisaći sto. Nasmeši se kad ga ugleda. Toni Kosta. Kao da je malo mršaviji od kada ga je video poslednji put. "Smršali ste."
"Da, žena me je stavila na dijetu. Dakle, evo vesti koje ste mi tražili. Uspeo sam da saznam ocene, sve su dobro prošle na maturskom ispitu. Ali, naravno, nijedna ne zna svoje rezultate. Niki Kavali dobila je 80 od mogućih 100 poena."
Dobro je, misli Alesandro. Biće zadovoljna, očekivala je i manje, a još sam je i ja uništio. "Ali, broj mobilnog je promenila, još nisam našao novi. Kreće za dva dana sa svojim drugaricama ...". Toni Kosta okrene blokče koje drži u ruci, "aha, evo, sa Talasima ... da, tako se zovu, i kreću u Grčku. Santorini, Rodos, Mikonos i Ios." Toni Kosta spusti blokče; "Treba da se zabrinete samo zbog ovog poslednjeg, zovu ga Ostrvo ljubavi."
Alesandro se nasmeje: "Hvala, koliko sam vam dužan?"
"Ah, ništa ... dovoljan je bio predujam. Ovo je bio i suviše lak zadatak."
Alesandro ispraća Tonija Kostu do lifta. "Nadam se da ću vas jednog dana videti i drugim povodom. Vi ste mi simpatični."
"Hvala, vi meni takođe."
Alesandro ostane tako, dok se vrata lifta zatvaraju. Onda se vrati u svoju kancelariju. Upravo želi da se zatvori unutra, kad dolazi Andrea Soldini.
"Aleks! Ali, nije trebalo ..."
Alesandro dođe do svoje fotelje, sedne i osmehne se.
"Ma kakvi ... To je samo jedna pažnja."
"Ti ovo zoveš pažnjom? Predivnu si mi stvar poklonio! Mekintoš mek vrajt pro, i to najbrži na svetu! ... Ali zašto?"
"Želeo sam da ti zahvalim, Andrea ... Ti si mi mnogo pomogao."
"Ja? Ali sve ideje tebi su pale na pamet, one fotografije, slogan, ona devojka! Niki je savršena! Jesi li video plakate? Doteruju boje za Italiju, ali ja sam siguran da će biti prelepi. To je jednostavna i genijalna reklama!"
"Da, u inostranstvu je odlično prošla. Videćemo kad bude izašla ovde kod nas."
"Kažeš, odlično u inostranstvu? Izgleda da je bombona već stigla na internacionalno tržište. Svuda su se probili! Ti si se probio."
"U svakom slučaju, nisam hteo da ti zahvalim zbog toga, ili još bolje, ne samo zbog toga ..."
"Pa, za šta onda?"
"Poklonio sam ti taj kompjuter i da bih se odužio za imejl koji si mi poslao ... prijatelju moj ... ili bolje pravi prijatelju."
Andrea oseća kako umire. "Ali ja ..."
"I nije bilo tako teško. Poznavao si Marčela, radio si sa Elenom, imao si zbog posla pristup njegovom kompjuteru. A pre svega, Niki ti je bila simpatična ... Poslato je u osam i četrdeset pet p.m. sa kompjutera u našoj firmi. Tog dana, u kancelariji ste ostali samo ti i Leonardo. A za njega ne verujem da baš brine za moju sreću. Znači ... bio si ti."
"Nije trebalo?"
"Šališ se? Prvo sara se osećao krivira, a sad sam srećan ... Uživaj u kompjuteru! Ali, molim te, šta god da se još desi, ako želiš da budeš moj pravi prijatelj ... nemoj da mi šalješ imejl!"
"OK, šefe. Onda, ima još nešto što želim da ti kažem." Alesandro ga zbunjeno gleda; "Treba li da se zabrinem?"
"Ne, ne verujem ... Ili se bar nadam da ne. Sećaš li se one priče o prečici? Osobe koju sam imao u protivničkom timu i koja nas je obaveštavala o njihovim idejama?"
"Da,i ...?"
"Treba da znaš. To je bila Alesija. Više je volela da ti pobediš, iako je onda ona morala da bude premeštena u Lugano, a ti bi ostao u Rimu."
"Nisam to očekivao. I kako je ona?"
"Bolje ...Andrea Soldini pomalo je zbunjen. "Počeli smo da izlazimo zajedno ..."
"Bravo!" Alesandro ustaje iz fotelje, prilazi mu i grli ga. "Vidiš da na kraju postoje ljudi koji te cene!"

I još jedna noć. Duboka noč. Noć veselih ljudi. Noć svetala, zvukova, sirena, žurke, Noć koja se suviše brzo završava. Noć koja nikad ne prolazi. Razočaranje, gorčina, tuga, očajanje. Suviše toga da bi stalo samo u jednu noć. Nisam ni za kurac. Baš nisam ni za kurac. Za nju ja nisam ni za kurac, nikad i nisam ništa predstavljao. Mauro juri motorom. Bez kacige, bez naočara, bez ičega. Suze. I to ne samo od vetra. Sranje, sranje, sranje. Jedina pesma koju je u stanju da sastavi, jedina rima, jedina muzika koju je lako svirati, jednostavna, periferijska. Muzika besa i bola. Muzika ljubavnog bola. Juri i ne zna kuda da ide. I plače i jeca i ne stidi se. Juri, motoru, juri. Želim da završim s ovim. Nastavlja tako, na obilaznici, nastavlja da se gubi u jednom gradu koji više ne oseća svojim, koji mu ne pripada. Jebote, zašto? Zašto? Mnogo sam loše. Mnogo. Do đavola s tobom, Paola. Baš si đubre, veliko đubre. I u očajanju, najblesavija misao, najniža, najdetinjastija. Tih dana taj tip nije mogao da je takne, imala je menstruaciju. I smeje se. Mršava uteha. I malo vedriji vozi u noći. Siđe sa obilaznice, onda malo uspori. Pušta motor da zaplovi ivicom puta, silazeći i vraćajući se na belu traku koja je na sredini uzvišenja, napravljenog od tek postavljenog, novog asfalta. Motor silazi i penje se na kaldrmu. Tin-tin-tin. Zvuk gume po ovom kamenju i ponovo gore, izgubljen u tišini sivila ovog asfalta, i ponovo dole. Tin-tin-tin. I tako dalje, blesava gradska igra onog ko ne želi da misli. Ne misliti. Ne misliti. Mauro duboko udahne i onda izbaci iz usta sav vazduh uvis. I još dublji uzdah, dublji od prvog i ponovo napolje vazduh. Eto. Bolje mu je. Da, da, oseća se bolje. Nastavlja tako da vozi. Penje se na trotoar. Dve kurve stoje u dnu ulice i dolaze mu u susret. Jedna zadigne prekratku suknju pred njim i pokaže goli pubis. Retke, zamršene dlake pod svetlošću ulične svetiljke. Umorne, od udisanja smoga. Druga, s visokim štiklama, crveno lakiranih cipela, okrene se i nagnuvši se, pokaže golu zadnjicu, belu, čvrstu, Mauro malo skrene motorom, okrzne ih, pokuša da ih na neki način udari nogom. Tako, iz šale. Ali dve Poljakinje tu vrstu šale ne razumeju i urlaju psovke na svom jeziku, jedna uzme kamen sa zemlje i hitne ga za njim. Ništa. Pogrešno naciljano. Završava na ivici puta. Pa, misli Mauro, sigurno nisu mladost provele gađajući metu u luna-parku. On da. Vežbao je, s očevim parama, vađenje neke glupe loptice za pingpong u providnoj kadici. Kad je sve išlo dobro, vraćao bi se kući sa kesetinom vode i crvenom ribicom. Koja bi zagnjurila u WC šolju, posle nepunih nedelju dana. Mauro malo vrdne motorom, onda skrene i siđe sa trotoara nestajući u noći. Dve kurve ponovo se nameste i ostanu u hladnoći noći, ispred davno ugašene vatre iščekujući mušteriju kojoj će prodati malo seksa čekajući pravu ljubav, Zato što pravu ljubav svi traže, I to ne da je prodaju ili kupe. Ali, možda tamo nikad neće proći prava ljubav,
Mauro se smeje u sebi dok se vrača kući, Jebote, onu crnku što mi je pokazala dupe baš bih isprobao. Uzbudila me je. Ali nemam ni jedan jedini evro, prljava kučko. I ponovo padne u apsurdno očajanje. Iznenadne konfuzne slike, Paola. Paola kad ju je upoznao, Paola i jedna žurka, Paola koja se skida, Paola koja se smeje, Paola i njen prvi put, Paola sa njim pod tušem onog dana kad nikog nije bilo kući, Paola onda na planini, jedini odmor na koji su išli zajedno. Onaj kratki odmor. Mali odmor od jednog dana u hotelskoj sobi. S onim bogatašima na snoubordu, on dosta stariji od pratilje. Belo vino. I večera pod zvezdama. Paola. Gde li je sada? Gde li će biti sutra? Gde li će biti u mom životu? I iznenada je ponovo očajan, gubi se. Misli, seća se, pati. Suze su presušile. Skoro i benzin. Jebote, pa kad sam ga već potrošio? Danas sam napunio rezervoar. Iznenada primeti da je stigao do svoje kuće. Ali, nema želju da se popne. Ne odmah. Plaši se da bi mogao nekog zateći budnog, da sluša pitanja, da mora da odgovara. Tako, s trunkom gasa nastavlja da se vozi i malo kasnije se zaustavi. Siđe, na motor stavi lanac i krene da uđe u taj pab. Jedini koji je u ovom kraju otvoren do kasno. Ma šta pričam, još je rano. Mauro pogleda na sat. Jedanaest. Mislio sam da je više. Noći koje bole nikad ne prolaze. Pritisne vrata paba, a jedna ruka padne mu na rame.
"Hej lepi, šta radiš?" Đino, Ćuk, pojavljuje se ispred njega.
"Aj, jebote, uplašio si me ..."
"Da uđemo? Idemo nešto da popijemo, ja častim šta god hoćeš kao u stara dobra vremena." Ćuk uzme Maura pod ruku i ne čekajući njegov odgovor, uvuče ga unutra i skoro baci na jednu stoličicu u čošku. Onda padne i on, na drugu stoličicu, ispred Maura, i odmah digne ruku da ga vidi devojka za šankom.
"Šta ćeš ti?"
Mauro, stidljivo: "Ma otkud znam, jedno pivo,"
"Ma kakvi, da uzmemo po viski, ovde ima luđačkih, prava milina", i ponovo okrenut prema devojci, "hej, Meri, donesi nam dve čaše onog što sam sinoć pio! Ali dobre, pune. Nemoj da cicijašiš ... i da bude čist." Onda se približi Mauru, skoro se opruži prema njemu sa rukama napred, položenim na ovaj mali drveni stočić. "Aj, sinoć sam iskapio celu flašu." Onda se opet okrene prema Meri. "Sačekao sam da završi i onda sam je odvezao kući jučerašnjim kolima ..." Ćuk se približi Mauru i napravi pokret prstima, zarotiravši ih oko njih samih, kao da kaže zeznuo sam je. "Stali smo kod njene kuće. Aj, uz strah da će interventna naći kola i još uz flašu koju sam iskapio, prijatelj Džo hteo je da mi napravi ružnu šalu". Ćuk se dotakne po međunožju. "Onda sam je kresnuo ... pa, bilo je to najlepše jebanje u poslednje dve godine."
Baš u tom trenutku stiže Meri sa dve čaše i odmah sa flašom.
"Ali, nemojte suviše." Pogleda Dina i nasmeši se. "Piće škodi ..." Ćuk podigne glavu smešeći se. "Ali, na kraju čini i dobro, a?"
Meri se smeši, vrti glavom i odlazi u svojoj uskoj suknji, pomalo znojavoj, s keceljom oko struka i kosom skupljenom iza ušiju. Ali, pre svega hodom za koji je sigurna da privlači poglede.
"Aj", Ćuk uzme svoj viski desnom rukom, a levu položi na Maurovu ruku, onda poene da klima glavom gore-dole, "javlja mi se da ću je večeras ponovo opaliti." Onda, zabačene glave popije gutljaj. Ali primeti da Mauro još nije ni takao svoju čašu. Ništa. Nepomičan je, miran. Suviše miran. Pomalo utučen.
"Hej, care, pa šta ti je?" Ćuk mu stavi ruku iza glave i protrese je. "Dakle? Da nisi zanemeo? Šta ti je, reci tatici. Jebote, ala si mlitav! Šta, jesu te prebili kao mačku?"
Mauro ostane isti. Onda uzme čašu, prinese je usnama, razmisli trenutak, onda dug gutljaj. Kad spusti glavu, jako zažmuri. "Aaaah, što je jak."
Ćuk klimne. "Nije jak, dobar je. Pa, možeš li sad da pričaš? Šta ti se desilo?"
Mauro popije još jedan gutljaj viskija. "Ma ništa ... Paola."
"Ah, tvoja devojka. Govorio sam ja tebi, ona hoće da je komotna."
"Bio si mi baksuz."
"Ne. To si ti sam sebi bio. Sve devojke žele da budu komotne. Naročito ..."
"Naročito?"
"... ako su lepe. Uvek postoji neko ko jedva čeka da im pruži udobnost."
Mauro ćuti.
"I znaš u čemu je problem?"
"Ne, u čemu?"
"Što one to odlično znaju." Ćuk klimne, protrese glavom i onda ponovo dugo potegne. Mauro ga gleda, a onda ga sledi. Dug gutljaj, do kraja, bez zaustavljanja, bez spuštanja. Ćuk ga zadivljeno gleda. "Jebote, svideo ti se, a?" Mauro jako protrese glavom, pokrene je, pokušavajući da se oslobodi nečega što mu je ostalo u grlu.
"Imam ja lek za tebe, veruj mi ..." Ćuk uzme novac iz prednjeg džepa. Pronađe dvadeset evra i tresne ih o sto.
"A to je?" pita Mauro.
"Prečica da bi njoj bilo udobno. Videćeš da ćeš za dve večeri ponovo osvojiti svoju ljubav ..."
Mauro je neodlučan. Gleda pravo u Ćuka. "Misliš?"
"Ne mislim, znam. Ali, prvo za mnom." I Ćuk se digne, krene prema WC-u, a Mauro pođe za njim. Onaj zatvori vrata za sobom i nasloni se na njih, siguran da tako niko neće ući. "Drži ...", izvadi iz džepa farmerki jednu providnu Resicu punu belog praha. "Treba ti jedan šmrk. Kao krštenje."
Ćuk odvoji ogledalo od zida i nasloni ga na lavabo. "Našao sam ti već i ime. Lutajući Soko. Ćuk sa Lutajućim Sokolom. Sviđa?"
"Da. Ali šta treba da uradimo?"
Ćuk se nagne nad ogledalo i sa uvijenih dvadeset evra udahne jednu belu crtu u levu nozdrvu. "Lako." Još malo se ušmrkuje. "Drži, ovo su ključevi mog motora, ja imam duplikat. Ti samo treba da me odbaciš da uzmem auto od jedne drugarice i onda ti ideš kući mojim motorom. A ja dolazim da ga pokupim sutra ujutro. Lako, zar ne?"
Mauro se nasmeši. "Više nego lako."
Dino, Ćuk, dodaje savijenih dvadeset evra Mauru. "Hajdemo, Sokole, što pre krenemo, pre ćemo završiti." Mauro se nagne i ušmrkne jednu belu crtu. Podigne se i još uvek ga svrbi nos kad začuje Ćuka kako kaže: "Kad pomisliš da ćeš time što me odbaciš dobiti pet hiljada evra ... Nego šta nego će tvoja Paolinica biti fina."
Izlaze iz WC-a, obojica glupavo srećna. Ćuk mahne devojci iza šanka sa malim obećanjem u očima; "Ćao, Meri, vidimo se. Ako brzo završim, svrnuću ...", i namigne joj. Ispred lokala, Ćuk zagrli Maura.
"Da, svrnuću i obrnuću te ko juče", i smeje se. "Idemo, Sokole", i nestaju na velikom motoru, prema centru.

I to veče izlaze sva četvorica. Enriko, Pjetro, Alesandro, i čak i Flavio kao čudom ima slobodan izlaz. Provode ludo veče kao što dugo već nisu. Odlaze u F.I.S.H., jedan restoran u ulici Dei Serpenti, naručuju dobru ribu i piju najbolje vino. Pričaju sve. Poveravaju se.
"Znači, tvoj asistent poslao ti je taj imejl sa Eleninim pismom tom dečačiču!" Pjetro vrti glavom. "Govorio sam ja tebi ... sve žene su kurve! A vi me uvek ismejavate ... Ja imam edukativnu misiju ..."
"Da, naročito edukativnu!" Alesandro sipa sebi piće. "Da znaš da sam na trenutak pomislio da si ti Elenin ljubavnik ..."
Pjetro ga zaprepaščeno pogleda: "Ja?! Kako si to mogao da pomisliš?! Pa, pre nego što bih učinio to jednom od vas ... kunem vam se, kunem vam se, učinio bih najtežu moguću stvar koju mogu da zamislim ... Eto, radije bih postao peder! A znate dobro koliko bi me to koštalo ..." Onda se Pjetro zaustavi. Postane tužan. Popije vino nadušak i spusti čašu na sto, skoro je razbivši. "Suzana je otkrila da sam je prevario, hoče da me ostavi. Uništen sam."
Flavio ga gleda. "Ali morao si da znaš da će te pre ili kasnije otkriti. Pravio si okolo čuda. Bio si sa svim ženama koje dišu."
Alesandro mu spusti ruku na rame.
"Ali kako je otkrila? Da nije i ona primila neki imejl?" pita Alesandro.
"Ne, videla me je na ulici. Ljubio sam se sa jednom."
"Pa ti si onda lud."
"Da, lud sam ... I ponosan sam na svoju ludost! Ne samo to već dok čekamo ... idem i da popušim jednu lepu cigaretu! Ko će sa mnom?"
"Idem ja", diže se i Enriko.
"OK, mi vas čekamo unutra ... ali nemojte dugo ..."
"Budite mirni ..."
Pjetro i Enriko izlaze iz restorana. Pjetro pali Enrikovu cigaretu, onda svoju, i smeši se prijatelju.
"Dakle?"
"Dakle šta?"
"Jesi li video da sam ja u pravu, dobro smo uradili što nismo rekli Aleksu da smo videli Elenu da se ljubi s tim dečačićem u onom lokalu ... Za to se pobrinuo njegov asistent ..."
Enriko slegne ramenima. "To se desilo samo jedanput ... Aleks i Elena mogli su ponovo da budu zajedno i da ponovo dođu do braka i ovog puta bi se možda i venčali ... A ako posle ne bi išlo? Onda bi se osečao krivim što si oprao ruke ..."
"Nije bila moja dužnost da pričam i da odlučim umesto njih.. "A za mene je to pitanje odgovornosti ... Suviše je lako uvek od drugih očekivati da odluče. Pomisli samo kako bi bilo drugačije da je i taj tip oprao ruke ..."
"Preteruješ ... Sad stvarno ideš u drugu krajnost. Čini mi se da je odgovornost onda bila malo drugačija, ne? ,Ja sam samo rekao da mi nismo morali da žurimo, da sačekamo ... možda bi se stvari rešile, a da se naše prijateljstvo ne dovede u pitanje. I upravo je tako i bilo. Ja mislim da se Aleksu ne bi svidelo da smo mu mi rekli tu vest. Da mu mi srušimo san. Prijatelji su kao ostrvo u zaklonu od struja ..."
"Da ... Kad smo već kod zaklona ... hladno je, ja ulazim." Enriko baci cigaretu na zemlju i ugasi je. "Moram i nešto da objavim ..."
"Lepa vest?"
"Prelepa ... Hajde, pokreni se, čekam te unutra.‘‘
Pjetro se smeši. Povuče poslednji dim. Miran je, vedar. Za njega je ovo bio dobar izbor. Da ne priča o onom susretu sa Elenom i Marčelom u onom restoranu. Onda baci cigaretu na zemlju i ugasi je, a zatim uđe i pridruži se prijateljima. Ali čak ni Pjetro ne zna koliko je tog dana Alesandrov izbor bio pravi. Da da ili ne lični kurs događajima.
To je pitanje. Jedno je sigurno. Da ona crvena fascikla nije bila spaljena, danas ovo veselo i pristojno ćaskanje između Enrika i Pjetra ne bi bilo moguće. Zbog samo jednog razloga. Enriko više ne bi mogao da deli svoju ženu s nekim. A još manje s nekim prijateljem. Čak ni tako simpatičnim kao što je Pjetro.
U restoranu Enriko prekine razgovor: "Društvo, moram nešto da vam kažem. Kamila čeka dete!"
"Neee! Divno!"
"Fantastično!" Alesandro preuzima situaciju u svoje ruke. "Konobar! ... Donesite nam odmah flašu šampanjca! A ti, Pjetro, jebote, razvedri se malo! Pokušaj da se smiriš i sredi malo glavu. Videćeš da ćeš ponovo osvojiti Suzanu ..."
Enriko se smeši, grli Flavija. "A ti? Ti nemaš ništa da nam kažeš?"
"Kako ne ..." Ispija čašu vina dok čeka da stigne šampanjac. "Izbacio sam Kristinu iz kuće. Stvarno mi je prevršila."
"Šta?! Ma šta pričaš, ne mogu da verujem!"
Prijatelji su stvarno bez reći, skrhani. Flavio ih gleda jednog po jednog i na kraju se nasmeši.
"Onda se vratila, smirila se malo. I od tada je sve pošlo nabolje. Sad ne moram da se osećam krivim što igram mali fudbal, što ne slažem svoje stvari, što želim da ostanem pola sata izvaljen na kauču i ništa ne radim. A pre svega, sad je ljubaznija prema meni. I izlaziću češće sa vama ... znači, budite pažljivi jer vas od sad ja kontrolišem." Pjetro ga tresne po leđima. "Stvarno sam srećan! Mogao si to i ranije da uradiš ..."
Flavio ga mrko pogleda.
"Dobro, šta hoćeš ... Bolje ikad nego nikad."
"Ako ti budeš tu, ti ćeš me kontrolisati. Suzana će biti mirnija, a ja ću moći da radim šta mi je volja!"
"A ne! Ni govora ... pazi, ja ću sve reći!"
Stiže šampanjac. "Društvo, da nazdravimo ..." Pjetro ga otvori i odmah sipa u sve četiri čaše. Onda digne svoju.
"Dakle, za naše prijateljstvo, da se nikad ne završi. Za Alesandra, koji je imao hrabrosti da sumnja u mene, baš on koji nam uopšte ne pruža dokaze da on sam nije peder ..."
"Ja peder?!"
"Pa naravno! Onaj ko ostavi onakav san od devojke kao što je Niki ... ako to nije peder ... onda ne znam šta je. Hajde, Aleks ... veće je dobro za ispovedanje. Napred, otvori se ... pa ćemo se posle mi pobrinuti da te zapušimo." I svi se smeju.
"Kako ste dosadni! Salu na stranu, neku ideju imam ... i treba to ostvariti na vreme. Niki sutra kreće."
I nastavljaju tako da piju šampanjac i da se ludo zezaju dok im Alesandro priča svoju ideju. Ali, da bi se ona sprovela, potrebno je hrabrosti. Tako naručuju još jednu rakiju i još jedan rum. A zašto da ne, i još jedan viski. Ukratko, na kraju su svi pijani.
U kolima. Alkoholna atmosfera. "Polako, polako, kreni polako ..."
"Sporije od ovog ... još malo pa bih se vratio u vremenu."
Alesandro, najpijaniji od svih, parkira mercedes na mostu kod Avenije Franča. Najpre su svratili u kancelariju i čak i tamo napravili haos sa portirom koji onako pijane nije hteo da ih pusti gore. Ali Pjetro je u ovom odličan. Zna kako se ispija flaša, ali i kako se "podmazuju" niži slojevi. Ukratko, na kraju su uspeli. Evo ih, zbog one Alesandrove velike ideje.
Flavio je zabrinut.
"Momci, imamo skoro četrdeset godina, idemo, molim vas ..."
"Ali, Flavio, baš to i jeste najlepše!"
Svi izlaze iz auta i penju se na most. Alesandro se spotakne na stepenik, suviše visok za njega, a naročito za nivo alkohola u njegovoj krvi. Padne, ali se onda diže. Kupi crveni sprej i pogleda okolo.
"Ššš ..."
Enriko mu pomaže. "Dođi, popni se ovde i piši."
"Da ne padne on sa mosta?"
"Ma kakvi! Savršeno se držim na nogama!"
Pjetro mu se približi. "Ma, jesi li odlučio šta ćeš da napišeš? Odnosno, imaš li neku rečenicu ..."
"Naravno!" Alesandro se pijano nasmeši. "Od kada sam tebe upoznao, ja sam najsrećniji čovek na svetu i onda ..."
Flavio ga prekine. "Aj, pa ti si na mostu sa tolikom bocom ... Treba da napišeš jednu rečenicu, ne poemu!"
"Da, naravno, u pravu si ...", Alesandro se pridrži za njega. "Misliš neku kao ona tamo ...", i pogleda okolo, "evo, onu što se svuda nalazi, tri metra iznad neba ..."
"Ma tu su već toliki napisali. Ti si jedan kreativni menadžer."
"Da, od tebe se više očekuje. Čak i neka jednostavna stvar, ali koja pogađa!"
Alesandro se razvedri. "Znam! Idem."
"Siguran?"
"Da." Alesandro se uzvere, popne na most, stisne sprej i počne da piše. "Voli me, d ..." Ali baš u tom trenutku, jedan far osvetli Alesandra i sve ostale.
"Pažnja!" Metalni glas izlazi iz megafona. "Stanite mirno."
Alesandro pokuša da zaštiti oči. Onda uspe da ih vidi. Ne veruje, nije moguće. Oni! Uobičajena dva karabinijera. Sera i Kareti.
"Brzo, silazite odatle."
Alesandro, Enriko, Plavio i Pjetro im prilaze.
"Uh, izvinite, samo smo se nešto šalili ..."
"Naravno, naravno, dajte dokumenta."
Onda Sera pogleda Alesandra. "Opet vi, a?"
"Ali ja zaista ... nemojte misliti ono što mislite ..."
"I još ste i pijani. Slušajte ga samo kako zapliće ..."
Plavio pokušava da se opravda. "Ali ja nisam mnogo popio..
"Da, da, a sad ćete s nama malo u stanicu."
I tako ulaze pozadi, u kola, jedan preko drugog, žaleći se.
"Jao, ne guraj, boli me ..."
"Ah, jedan jedini put kad izađem s vama, uhapse nas. Šta ću sad da kažem Kristini?”
"Da si baksuz."
Sera se okreće prema njima: "Može li se znati šta ste pisali?"
Sav ponosan Alesandro odgovara: "Hteo sam da napišem: voli me, devojko jasmina! Eto, to je trebalo da bude ... za nju ... koja je ... moj motor ljubavi!"
Sera pogleda u kolegu. "Devojka jasmina, koja je motor ljubavi? Ma o čemu on priča?"
Kareti slegne ramenima. "Ma pusti ... Svi su pijani ..."
Alesandro ga lupi po ramenu.
"Nisam ja pijan, odnosno jesam pijan, ali sam i svestan, samo vi ne razumete ... Hteo sam da joj napišem tu rečenicu da joj dam do znanja koliko je važna, zato što ona sutra kreće, ide u Grčku, razumete? Na Ostrvo ljubavi ... i šta ako se smuva s nekim? Šta ako se smuva s nekim? Možda se smuva s nekim u Grčkoj, zato što ne zna koliko je važna meni, zato što želi da me zaboravi ... I ako se to desi, vi ste krivi ... znate to ... ako se desi, ja ću vas tužiti ... govnari!"
I ne zna da ova rečenica, iako je pijan, znači tužbu za njega i osvit zore u Centralnom zatvoru.

Noć. Oblačna noć. Tamna noć. Mangupska noć.
Elena samo što je izašla iz pozorišta. Zabavna predstava, prepuna mladih glumaca, neki su čak glumili u nekim reklamama njene firme. Nisu mogli da je ne pozovu. Ona je dala više novca toj družini nego dve uzastopne sezone u najboljem pozorištu u Rimu.
Elena stigne kući, izađe iz svog BMW-a Individual Serie 6 kupe, oniksplave metalik boje, novog novcatog. Odlazi prema ulazu. Jedva stigne da stavi ključeve u ključaonicu i da ih okrene, kad se nađe uvučena unutra, u predvorje. Završi na zemlji, na stepeništu, blizu lifta. Posrne na otirač gospođe iz prvog stana, one koja uvek kuva sos sa lukom. Ali, večeras nema mirisa, nema zvukova, samo tišina. Suviše tišine. Ćuk i Lutajući Soko odmah se nađu na njoj.
"Ćut’, da te nisam čuo, vadi odmah ključeve auta."
Ćuk joj stavi ruku na usta, dok je Mauro iznenada prepozna. Ali ova, ova je ona sa moje probe, gospođa koja je bila u sobi sa prozorom, ona koja je držala moju fotografiju u rukama, ona koja ju je iscepala, ona koja me nije htela.
Elena ga gleda. Vidi zlobu u njegovim očima. Malo žmirne svojima pokušavajući da nešto shvati. Šta sam učinila ovom tipu ovde? Ko je on? Zašto me ovako fiksira? A onda preplašena, ništa više ne shvatajuči, jako ugrize Ćuka za ruku i počinje da urla.
"U pomoć, u pomoć, pomozite mi!"
Urla i Ćuk i maše rukom po vazduhu, pokušavajući da ublaži bol ovog ugriza. A onda kao jedini odgovor, kao hladna osveta, desnicom pogodi Elenu pravo u lice i ona padne unazad i jako tresne glavom o stepenik. Trenutak tišine. Sve je kao zaustavljeno. Mauro ostaje otvorenih usta. Paralisan. Ćuk ga gurne.
"Hej, Sokole, šta radiš, spavaš? Uzmi tašnu, brzo, izlazimo."
Mauro pokupi tašnu i još jednom uplašeno pogleda Elenu. Ona leži tamo, na stepenicama, nepomična. Neka vrata počinju da se otvaraju, čuje se škljocanje brava. Ljudi koje je probudila buka, Elenini urlici. Mauro brzo odlazi u noć, penje se na veliki motor i u punoj brzini odlazi. Ćuk pretražuje tašnu, pronalazi ključeve, pokreće BMW i uz škripu guma nestaje u noći.



Jutro posle, sa novim rej-bankama koje je Dileta svima poklonila, kreću. Taksi ih u zoru vozi na stanicu. Tek spakovani ranci, numerisane majice, jedan, dva, tri, četiri ... sa malim plavim talasom. Niki ih uz smešak svima deli. Čak je nacrtano i jedno malo crveno srce. Erika je kupila jedan veliki moleskin32.
"Hej, devojke, ovo će biti brodski dnevnik Talasa ... i onako sam na prvu stranu stavila svoj veliki njuz. Raskinula sam sa Đorđom."
"Neee!"
"Ne mogu da verujem!"
"Šališ se! Nije moguće!"
Erika klimne glavom. "Ne samo to već ću napraviti i džumbus. Nadoknadiću sve ono što sam propustila. Biće čuda. Svaka stranica u dnu ima drugo ime ..."
Trče duž perona, ulaze u voz i sedaju u svoj kupe, zatvaraju se unutra. Još imaju stvari za priču, i za izmišljanje, za sanjanje zajedno. I smeju se i šale, dok voz kreće. A one su već krenule.
"Spava mi se. Zora je, ovako stvarno ne ide. Stići ću s podočnjacima."
"Pa šta hoćeš? U voz za Brindizi sigurno nismo mogle da sednemo u podne! A tu je još i trajekt!"
"Ali, postoje avioni! Ovako će nam biti potreban čitav život!"
"Daaa, avioni! A mi imamo ceo život! Ko nas juri, izvini? Ovo je matursko putovanje, razumela? Ma-tur-sko i treba ga osetiti, omirisati, proživeti, odbolovati. A osim toga, pa nisi princeza ..."
"Da, na zrnu graška!"33
"Oli! Kako si dosadna kad se tako ponašaš ..."
"Erika je u pravu. Mi smo Talasi. Ranac i malo para u džepu!"
"Kojim trajektom idemo?"
"Helenik mediteranian lajnz. Rezervisala sam mesta na mostu, šta kažete? Bolje nego na klupicama, one su neudobne, ne možeš da se ispružiš. I onako imamo asure i vreće."
"Super, bravo, Erika!"
"A ako bude padala kiša?" pita Dileta.
"Pokisnućeš!" odgovori joj Oli isplazivši se. "Ili je tu možda tvoj Filipić da te zaštiti?"
"Ne, kod kuće je, znaš to, i već mi nedostaje ..."
"Aaaa, sad će imati otegnuto lice sve vreme! Neće ti ga ukrasti, budi mirna. Filipić tvoj je u kućici i čeka te!"
"Budalo!"
Niki stavi slušalice iPoda. Nije skinula naočare iako je rano i sunce sigurno nije bleštavo u vagonu. Snimila je praktično celog Batistija sa iTunes. Bole, te reči, ali ne može da ih se odrekne. Ponekad te bol tako obuzme da ti dođe skoro spontano da ga hraniš. Predeli se brzo smenjuju kroz prozor. Baš kao i uspomene u njenom srcu. Erika je lupi po nozi.
"Hej, mala, spavaš? Ah, čeka nas Grčka! Za nas dve ponovo singl, prava zabava!"
"Da, da, ja ću vas voditi u hajdučiju!" Oli poskoči na sedištu. "Ale! Ah, ja sam rekla ale, ne Ale, samo da se zna!" i viče. Jedan postariji par okreće se i gleda je. Niki se napola osmehne tek da ne razočara svoje drugarice. Ali, onda ponovo gleda napolje, tražeći neko olakšanje koje ne dolazi. Voz ide brzo, sunce se diže na nebu. Miris odmora, slobode, lakoće. Ali, trebalo bi da je drugačije, moglo je biti drugačije. Moje drugarice su srećne, svaka je pronašla svoj put ili je napustila onaj pogrešni. Svaka zna kuda ide. A ja se prepuštam. Ali, možda to tako funkcioniše, kad se osećaš loše. "Imati u cipelama želju za putem. Imati u očima želju da gledaš. A ipak ostati ... zatvorenici jednog sveta koji nam prepušta samo da sanjamo, samo da sanjamo ... "
A onda jedna noć na trajektu. More, talasi, struja. I taj trag koji se udaljava od broda. I misli koje ne uspevaju da otplivaju. Niki je naslonjena na ogradu blizu nekih mladića koji prolaze. Neko, na staroj drvenoj ležaljci nagrizenoj solju, čita staru knjigu Stivena Kinga, neko drugi novu od Džefrija Dajvera. Triler. Užas. Strah. Niki se nasmeši. Onda ponovo pogleda u more. Ne treba joj neka knjiga da bi osećala strah. I samu sebe jako grli. I oseća se sama. I tako bi volela da zadrži tu suzu, želela bi da nije volela. I tako bi želela da i dalje ne voli. Ali, ne uspeva, i ona suza pada, i zaranja u ovo plavo more, slano kao što je i ona sama. A Niki se sama smeje. I malo šmrkće i pokušava da ne plače. I na kraju, kao i da uspeva. Jedan odmor upravo će početi. I do đavola ... Ovaj bol baš ne namerava da prođe.
Podne. Oli je upravo savila vreću i zeva otvorenih usta, dokle god vilica može da se raširi. Onda ustane i pogleda luku koja im se približava.
"Hoćeš li da mi objasniš kako si uspela da spavaš sve do sada? Ljudi su skoro hodali po tebi." Erika je tresne po ramenu.
"Ma ko je njih čuo? Rekla sam ti da mi se spava. A i kradu nam vreme. Nisi mi rekla daje ovde jedan sat unapred. Lopovi. Naterala si me da ustanem u zoru, naterala si me ... U svakom slučaju, dejstvovala sam."
"U kom smislu?"
"Sinoć dok ste sve onako kilave zbog hladnoće otišle da spavate unutra u hodnik, ja sam upoznala onog tamo..i Oli pokaže jednog momka koji malo dalje stoji naslonjen na ogradu mosta. Pored, na jednoj otvorenoj plavoj vreći, leži njegov ogromni ranac. "Iz Milana je, studira na Prirodno-matematičkom. Strašan tip. Sad ide da se pridruži prijateljima koji su već dole, a on je imao ispit. Rekla sam mu da idemo na Rodos i ostavila sam mu broj. Tako ćemo se naći.‘‘
"Bingo."
"Bingo?"
"Da, dok smo mi bile u hodniku zbog hladnoće, upoznale smo dvojicu iz Firence. Oni tako kažu kad se nešto desi. Bingo."
"Aha. I kakvi su?"
"Ukratko: jedan je OK, ali ovaj drugi ličio je na ružnu kopiju Denija de Vita, i to u antipatičnoj verziji."
"San snova ... "
"Hajde, dajte, već su objavili iskrcavanje." Niki diže ranac na leđa, dok Dileta pravi akrobacije kako bi uzela mobilni iz džepa farmerki. Evo je. Konačno. Otvori ga i pročita poruku koja joj je upravo stigla.
Ćao, lepa! Kako si? Znaš da te mnogo volim i da mi nedostaješ? Požuri da se vratiš, pa da idemo u Španiju ...
Dileta se nasmeši i pošalje poljubac displeju telefona. Oli je vidi. "Dobro nam ide! Hajde, Talasi, krećemo!" i trči, prolazeći pored momka iz Milana koji joj se smeši i upire kažiprstom desne ruke u nju kao da kaže: čujemo se kasnije. Erika, Dileta i Niki je slede, silaze sa trajekta. Gužva od glava, šešira, kratkih rukava, rančeva, šarenih torbi, glasova i zvukova širi se molom Patrasa, pre nego što se raširi svuda. Pozdravi, oproštaji, sastanci sa ljudima koje su već upoznali ili pronašli tokom noći na trajektu. Jedan labrador trči tamo-amo kao lud, sve dok ne dođe jedan dečak i povuče ga za kaiš.
"Hej, eno tamo neke prodavnice. Da odemo da kupimo kremu za sunčanje? Zaboravila sam!"
"Nee, daj da se prvo malo prošetamo. Onda moramo na autobus! U međuvremenu, okreni se i pogledaj: ovo je planina Panakaikon!"
"Erika, što si gnjavež! Ličiš na profesorku na ekskurziji! Moramo, moramo! Planina, planina! Mi smo na odmoru! Najverovatnije najboljem u našim životima!"
Niki se osvrće okolo. S desne strane mola, veliki parking. Malo dalje, mali bar.
"Hajde, idemo da prošetamo." Talasi počinju da hodaju u tom moru ljudi. Uske uličice, gust saobraćaj, i onda popni se, siđi, smeh, zaustavi se ispred izloga. A onda amfiteatar, tvrđava, Sat, kvart Psila Alonije, odakle se vidi celo Jonsko more. Niki s vremena na vreme odluta, Dileta i dalje šalje SMS-ove, Erika pokušava da pročita ponešto iz vodiča, ali je niko ne sluša, dok Oli priča praktično sa svima koje sreće usput. Lako ludilo zajedničkog odmora. Želja za novinama, za ludostima, za zaustavljenim vremenom. Za slobodom. Totalnom, velikom slobodom. A onda Niki. Želja za ... Nostalgija i tuga. Sećanje na jednu veliku ljubav. I to lepu. Od onih ljubavi koje traju čitav život i koje nikad ne uspeš da izbrišeš do kraja.
I još jedna nedelja. Blaga klima, toplo je, ali ne suviše. Onako prijatno letnje. Niki sedi za stolom, u bašti jednog malog lokala, među onim karakterističnim belim zidovima. Pije jogurt i posmatra ljude koji prolaze.
"Znaš li ti da ovde dolazi gomila slavnih ljudi? Strava!"
"A Mikonos je lep i s onim svojim uličicama, pabovima, diskotekama, uvek otvorenim radnjama! Selim se!"
"Ah, sad smo na Kori, ništa nisi rekla! Jedno vreme ovo je bio glavni gej grad leti, strašno mi se sviđa, ovo je otadžbina tolerancije!"
"Da, ali ima i značajnih hetero! Oni, juče na plaži, a? Oni iz Milana stvarno su strava! Niki, ti si uhvatila najboljeg frajera! Emanuele je strava!"
"Oli, ja nisam uhvatila ama baš nikog! Ti si ta koja pravi pokolj! Shvataš li ti da, otkad smo krenuli, ne računamo onog iz Milana na trajektu, ti si već tri uhvatila?! Onog plavog iz Napulja, onog iz Ravene koji je ličio na Klarka iz Smolvila, i onda čak i onog stranca..
"Da! Onog savršeno uglađenog Francuščića koji ti je čak i lavandu poklonio!"
"Pa šta onda? Čemu inače služe odmori?! A onda, šta ti čekaš? Onaj umire za tobom! I onako ćemo se večeras svi naći u diskoteci i baš da vidim šta ćeš da uradiš! Naravno, posle one korpe koju si mu dala sinoć ... jadničku ..."
"Koji jadničak ... nisam mogla, nije mi se ljubilo s njim ..." Jasmini. Terasa. Noć. Osmesi. To je ono na šta je Niki mislila kad se onaj lepi mladić, posle hiljadu komplimenata, približio njenim usnama ... A ona nije mogla. Nije htela. Nije uspela. I tako mu se nasmešila i otišla, jedva ga okrznuvši po obrazu.
"Kakvo rasipanje!"
"A sutra se vraćamo na Super paradajz plaže?" pita Dileta, završavajući jedan SMS.
"Ne, ja bih volela da odemo na plažu Elia. Postoji tamo jedna prečica i onda prolaz između litica koji te za nekoliko minuta odvede do plaže Paranga. Znaš, Niki, tamo i surfuju. Mogla bi da probaš, a?"
"Ne znam, Erika, videću sutra. Meni je u svakom slučaju dobro."
"OK, sutra ćemo iznajmiti motore. Smučila mi se satnica autobusa, ovako ćemo bar biti na plaži dok nam se hoće."
Oli priđe Dileti. "Naravno, kad se budemo vratili u Rim, uhvatiću ono đubre od Aleksa i razbiću ga, pogledaj šta je od nje napravio. Ne bi je pokupili ni krpama", kaže joj šapatom namigujući prema Niki.
"Baš. Ali mi nećemo pokleknuti."
"Hoćemo na tuširanje?‘" viče Oli dižući se sa stolice. "I da se sredimo za večeras? Sve sam spremila! Pratite velikog ceremonijal majstora! Obavestila sam se. Aperitiv kod Agrarija. To je jedan bar u kamenu u koji baš ne svraćaju, ali ima strašne barmene i na svaka dva pića, treće je džabe. Ako se budemo dobro pokazale, spremaće nam i koktele!"
"Bingo!"
"Onda prema luci, u Litl Venis, da nešto pojedemo. Prepuno je barova! Jede se bolje nego u restoranima. Feta sir i salata, girosi, grčka verzija kebaba sa caciki sosom i paprikom! A ja ću ponovo uzeti musaku, strašno mi se sviđa! I onako ću posle imati dovoljno fizičkih aktivnosti, sve ću to potrošiti!"
"Bingo!" u horu kažu Talasi.
"Onda na igranje! Prvo u Skandinavijan, onda žurka na bazenu u Paradajzu! Uštedećemo petnaest evra po glavi, pošto ih oni iz Milana, s kojima ćemo se tamo sresti, već poznaju. Zatim nas čeka Pećina raja ... Tamo do jutra ... House music kako bismo se oslobodile štetnih uticaja one gnjide od Fabija, ali mesto je baš strava! Otvorena diskoteka na jednoj litici. Kad se rađa sunce, okreneš se i vidiš umorne ljude koji još đuskaju osvetljeni prvim svetlima zore! Dakle, jeste ii spremne?!"
"Daaa!" Talasi dižu ruke u nebo i radosno potvrđuju. Čak i Niki pokušava. I hajde, među te uličice prepune ljudi, prema njihovom apartmanu. I na tren ostavlja svoje misli po strani, to stalno sećanje, tu plimu ljubavi koja je često, bez ikakvog mesečevog razloga, preplavljuje. I prepušta se svojim Talasima. I grli ih i sve zajedno šetaju ruku pod ruku, pevušeći i idući u ritmu.
Još jedna nedelja. Iznenadan osmeh, iskren, pojavljuje se između tamnih i sunčanih bora na licima starih koji silaze sa kaldrmisane uličice prema trgiću. Niki se smeši jednoj gospođi koja plete korpu, obavijena bojom bugenvilija. Svuda je zaslepljujuća svetlost, odbija se o belinu zidova. Nebo je plavo i bistro. Talasi su tek sišli sa kola, posle jedne panoramske i vijugave vožnje, sa Oli, koja se u svakoj krivini kačila Dileti za ruku. Erika je već odredila prvi cilj, manastir Panajia Hocoviotisa. Potreban je nepun sat da se dođe do gore, ali vredi truda. Hiljadu izdubljenih stepenica u litici nad morem.
"Šta, jeste li lude?"
"Da, hajde, idemo."
Erika, Niki i Dileta energično se penju, bez nekog velikog napora. Oli, naprotv, ostaje iza i staje na svaka dva minuta s izgovorom da razgleda pejzaž. S vremena na vreme poneka maslina pokloni malo svog hlada. Na kraju uspona, uklešten u planini na tri stotine metara visine, evo ga, pojavljuje se. Beo i on, kao i sve ostalo, manastir liči na tvrđavu. Nekoliko kaluđera pustinjaka dočekuje turiste gledajući kako su obučeni. Jedan od njih uz smešak odmah pruža devojkama široke cvetne suknje.
"Ah, šta je ovo, poslednja grčka moda? Da nema i parea? Na primer, tamnoplavog?"
"Oli! Malo poštovanja ... potrebne su nam da uđemo. Ovo je mesto molitve, a mi smo polugole."
Oli se iskrevelji i obuče suknju. Onda u tišini uđu. Na kraju, iznenađenje. Monasi dolaze s nekim čašama.
"Šta je to?" pita Oli skidajući suknju. "Da neće da nas drogiraju?"
"Ne", kaže Erika. "To je lokum, slatki napitak od meda. Daju ti ga da te malo povrate od penjanja."
"Da nije afrodizijak?"
"Da, za zube."
"A sad?"
"Sad ništa. Uživaj u pogledu ..."
More oko njih je pravi prizor. Niki posmatra u tišini,
"Na šta misliš?" pita je Dileta prilazeći.
"Na Antonačijevu pesmu."
"Koju?"
"... Poneki put gledam more, taj večni pokret, ali dva oka su mala za taj beskraj i shvatam da sam sam. I hodam svetom i shvatam da su dve noge malo da bi se on prešao ..."
Dileta zaćuti. Onda jedno bip dođe s njenog mobilnog. Pogleda Niki pomalo postiđena. "Izvini na trenutak ..."
Niki je posmatra dok uzima telefon iz džepa šortsa, otvara ga i čita. Lagan osmeh, skoro suzdržan, obasjava joj lice.
"Filipo?" pita Niki.
"Da ... ali nije ništa. Samo kaže da ide na trening ..."
"Ne laži ... pa ja sam srećna zbog tebe. To što se ja osećam loše, ne znači da ne umem da budem zadovoljna što su moje drugarice zaljubljene ..."
"... Kaže da me voli i da me čeka."
Niki joj se nasmeši. Onda joj iznenada priđe i zagrli je. "Volim te, šampionko."
Oli dolazi i gleda ih.
"Da se pridružim?"
Niki i Dileta se okrenu. "Pa naravno, dođi!"
"I ja! I ja!" i Erika priđe i taj zagrljaj postaje veći, simbol prijateljstva koje ih oduvek veže. Talasi ujedinjeni pred morem.
"A sada?"
"Na samo četiri kilometra odavde nalazi se Kapola."
"Samo?! Ja ću poneti boce s kiseonikom!"
"Daj, idemo, tamo su sve kućice nagnute nad morem, ribari, možda ćemo se prošetati i na mazgama! A tamo je i plaža Ajos Pantelejmon. Dajte, biće malo naporno, ali u vodiču piše da su mesta prelepa ..."
"Idemo!"
I trče po onom putiću. I dolaze sve do mora. Spuštaju rančeve na pesak i kupuju jednu lubenicu od uličnog prodavca tu u blizini. Drži ih sveže u toj staroj mreži prepunoj leda. I skidaju se, i bacaju u vodu. I prskaju. A malo kasnije seku lubenicu na velike kriške, proždiru je i stavljaju kore na glave. A onda se vraćaju u tu toplu vodu, sa tim svojim slatkim šlemčićima na glavama, da ćaskaju do zalaska. Lepe, simpatične, srećne, ostavljene. Umorne od nekog zdravog umora, onog koji dolazi kad radiš ono što ti se sviđa, kad si dobro, kad si s nekim koga voliš. I još nekoliko dana i još neka avantura koje će se sećati jednog dana. Da se stavi sa strane kad bude zatrebala ... A onda, tek onda, kući. Rim.

Skoro mesec dana kasnije.
Nikini roditelji stoje na semaforu. U autu. Oboje otvorenih usta. Oboje bez reči. Na trgu je serija ogromnih plakata i na svakom od njih Niki. Niki koja spava sa stomakom nagore, Niki koja spava sa zadnjicom uvis, sa rukom na zemlji, i na kraju Niki koja se nedavno probudila, kosa joj je raščupana i ima malu kesicu u ruci. Smeši se. "Želiš li da sanjaš? Uzmi LaLunu"
Roberto se još uvek zaprepašćen okreće prema Simoni.
"Ma kad je to Niki snimila reklamu za ove bombone?"
Simona se trudi da na neki način dokaže Robertu da ona i Niki jedna drugoj sve pričaju.
"Da, da, pričala mi je o tome ... ali nisam shvatila da je to ovako veliko!"
Nikin otac krene, ali nije baš ubeđen. "Tja, kako god ... Ali kakve čudne fotografije ... to jest, kao da nisu napravljene, kao da su ... pa ukradene, kao da su napravljene u nečijoj kući. Odnosno, dobro su je proučili. Kao da zaista spava, zar ne? I da se tek probudila. To je isto to lice koje ja gledam osamnaest godina, svako nedeljno jutro ..."
Simona uzdahne.
"Baš ... Stvarno su dobri."
Onda je Roberto pogleda malo srećniji.
"Šta misliš, da li je Niki dobro zaradila na ovoj reklami?"
"Da, mislim da jeste ..."
"Kako misliš da jeste ... O tome niste pričale?"
"Ali, ljubavi, ne čini mi se baš kao dobra ideja da joj stalno visim za vratom. Inače mi posle ništa neće pričati."
"Ah, da ... U pravu si ..."
Kad dođu ispred kuće, čeka ih još i najveće iznenađenje. Alesandro je tamo, čeka ih. Simona ga prepozna i pokuša na neki način da pripremi muža.
"Ljubavi ... "
"Šta je, zlato ... treba da kupimo mleko? Nešto sam zaboravio?"
"Ne ... Vidiš onog mladića ...?" i pokazuje na Alesandra.
"Da. Pa?"
"To je lažni finansijski savetnik o kome sam ti pričala. A pre svega, to je najvažnija stvar za Niki u ovom trenutku."
"Ovaj?!" Roberto parkira.
"Da, možda nećeš da priznaš, ali ima nekog šarma ..."
"Pa, prilično dobro ga krije..
"Duhovito, Pusti mene da pričam, budući da se već poznajemo. Sačekaj me gore."
Roberto povuče ručnu kočnicu, isključi motor. "Naravno ... ali da ne završi kao u Diplomcu, ali obrnuto?"
"Budalo!"
Simona ga tresne, izgura iz auta. Roberto izađe, korača sa Simonom i dolaze do Alesandra. Roberto ga ignoriše, prolazi i ulazi u kuću. Ali Simona se zaustavi. "Razumela sam, predomislili ste se i želite da me naterate na neku čudnu investiciju ..."
Alesandro joj se osmehne: "Ne. Želeo bih da poručim nešto Niki. Znam da se sutra vraća. Možete li joj dati ovo?"
I Alesandro joj pruži koverat. Simona ga uzme, pogleda i malo razmisli. "Da li će joj naškoditi?"
Alesandro ćuti. Onda se nasmeši. "Stvarno se nadam da neće. Želeo bih da je nasmeje ..."
"I ja, veoma. A još više bi to voleo moj muž." A onda, bez pozdrava, prođe pored njega. Alesandro sedne u mercedes i ode, a Simona uđe u kuću, gde joj Roberto odmah krene u susret.
"Dakle, šta je hteo?"
"Dao mi je ovo ..."položi zatvoreni koverat na sto. Roberto ga uzme, pokušava da ga pročita na svetlosti. "Ništa se ne vidi." Onda na trenutak pogleda u ženu. "Ja ću ga otvoriti."
"Roberto, da se nisi usudio!"
"Onda stavi vodu."
Simona ga iznenađeno gleda.
"Jesi li već gladan? Hoćeš da večeraš? ... Ali tek je pola osam."
"Ma ne, hoću da ga otvorim uz pomoć pare."
"Ma gde samo pročitaš takve stvari ..."
"U Dijaboliku, pre sto godina ..."
"Znači, ko zna koliko si mojih pisama otvorio."
"Možda jedno ... ali nismo bili venčani."
"Mrzim te! I šta je pisalo?"
"Oh, ništa. Bio je to neki račun za plaćanje."
"Samo se nadam da si ga ti platio!"
"Ne, bio je to račun za neki poklon za mene ..."
"Mrzim te dva puta!"
Roberto ponovo pogleda koverat. Okrene ga među rukama. "Čuj, ja ću otvoriti."
"Ma, nema šanse! Tvoja ćerka ti to nikad ne bi oprostila. Ne bi više imala poverenja u tebe."
"Da, ali imaće u tebe koja si mi zabranila. Ja ću joj reći da ti nisi htela da ga otvorim, strašno smo se posvađali ... i ti ćeš još zaraditi poene! Hajde da se ponašamo kao dva američka policajca na saslušanju, ti si dobra, a ja ću glumiti lošeg. Ali, tako ćemo saznati šta joj to onaj piše ..."
Simona istrgne koverat iz Robertovih ruku. "Ne, tvoja ćerka je napunila osamnaest godina, punoletna je. Izašla je na ova vrata i vratiće se kad god to poželi. Ali ima svoj život. Sa svojim osmesima, sa svojim bolima. Svojim snovima. Svojim iluzijama, svojim plačem. I svojim srećnim trenucima."
"Shvatio sam, ali ja sam samo hteo da znam da li je u ovom pismu neki bol za nju ..."
Simona uzme koverat i stavi ga u jednu fioku. "Otvoriće ga ona kad se vrati i biće srećna što smo je ispoštovali. I možda će biti srećna zbog onog što pročita. Bar se nadam. Sad idem da spremim večeru.. Simona odlazi u kuhinju.
Roberto seda na kauč. Uključuje TV. "Eto", viče iz salona. "To tvoje bar se nadam jeste ono što me zabrinjava."

"Hej, ma šta radiš?"
"Došao sam po neke stvari. Imam neka dokumenta koja mi se ne ostavljaju ovde u kancelariji."
Leonardo se nasloni na pisaći sto i nasmeši. "Aleks, nikad nisam bio srećniji ... U Japanu su nas potpuno prihvatili. Znaš li da nas sad traže i iz Francuske i Nemačke?"
"A je li?"
Alesandro i dalje vadi neke papire iz fioka. Kontroliše ih. Beskorisni. Baca ih u korpu.
"Da, već su poslali sve dosijee. Treba da radimo kampanju za jedan novi proizvod koji će izaći za dva meseca ... Deterdžent od čokolade ... ali koji miriše na mentu! Apsurd, po mom mišljenju ... Ali, siguran sam da ćeš naći pravu ideju da je prihvate tvoji veliki prijatelji: obićan svet."
Alesandro završi pakovanje i digne se. Lagano se savije unazad držeći ruke na leđima. Leonardo to primeti i nasmeši se. "Godine, a ...? Ali, onog dečačića si na kraju sredio. Drži, ovo su neki detalji, ostatak dokumentacije ostavio sam ti na stolu ..."
"Nadam se da će ti odgovarati da pozoveš dečačića iz Lugana ..."
"Šta to znači? Šta hoćeš da kažeš?" Leonardo ga gleda razrogačenih očiju.
"Da odlazim."
"Šta?! Ponudili su ti nov posao? Neka druga firma? Reci mi ko? Reci mi ko je to bio? Buč&Buč, je l’ da? Daj, reci mi ko je to bio da ga uništim!"
Alesandro ga mirno posmatra i Leonardo se smiri.
"OK, da razmislimo." Dubok udah. "Mi možemo da ti ponudimo više." Alesandro se nasmeši i prođe pored njega.
"Ne verujem."
"Kako ne, hoćeš da vidiš? Daj mi sumu."
Alesandro stane.
"Hoćeš da znaš sumu?"
"Da."
Alesandro se nasmeši. "Dobro ... nema sume. Idem na odmor. Moja sloboda nema cenu."
I ode prema liftu. Leonardo potrči za njim.
"Ah, pa onda je to druga stvar. Možemo da pričamo o tome. Ne vredi da zovem onog dečaka ... Ma šta ti je, da se nisi naljutio?"
"A zašto bih? Pa, pobedio sam ..."
"Da, da, naravno ... Evo, imam ideju. Dok si ti napolju, ja ću početi sve da dajem Andrei Soldiniju, šta kažeš?"
"Dobro je, to mi se sviđa ... A moram da ti kažem da sam srećan naročito zbog jedne stvari ..."
Leonardo ga radoznalo gleda: "Koje?"
"Što si se setio njegovog imena."
Alesandro pritisne prizemlje. Leonardo se osmehne: "Pa, naravno ... Kako mogu da ga zaboravim ... On je super." Onda, u poslednjem trenu, Alesandro blokira vrata. "Ah, čuj, mislim da bi trebalo da zadržiš i Alesiju ovde u Rimu. Nemoj da je premeštaš u Lugano. Ovde je dragocena, veruj mi."
"Zaista, šališ se? Kao da nikad nije ni krenula ... Štaviše ... A ti, kad se vraćaš?"
"Ne znam ..."
"A kuda ideš?"
"Ne bi razumeo ..."
"Aha, shvatio sam ... Kao u reklami s onim tipom koji se go nađe na pustom ostrvu samo sa kreditnom karticom ..."
"Leonardo ..."
"Da?"
"Ovo nije reklama. Ovo je moj život." Onda mu se Alesandro nasmeši. "Hoćeš li me sada pustiti da pođem?"
"Naravno, naravno ..." Leonardo oslobodi vrata lifta koja se lagano zatvore.
"Ja ću te čekati ..." Onda se iskrene tražeći onaj poslednji procep. "Vrati se brzo." Onda se savije i skoro u vrata poviče: "Ti to već znaš ... Nezamenljiv si!"

Niki uvuče ključ u bravu. Roberto i Simona začuju ovaj poznati zvuk. Srećni i nasmejani, radoznali i žedni svih tih priča, mesta, anegdota, avantura ove mlade ćerke koja tek što je postala punoletna. Lepa, pocrnela, malo smršala ...ali pre svega, neverovatno porasla.
"Jao, ne znate šta je onda Oli napravila. Pila je kao luda na jednoj žurki na plaži, na rejvu koji je trajao sve do jutra. I mora da je i nešto uzela. Bilo joj je loše dva dana. Ničeg se nije sečala. Čak ni ko smo mi."
Roberto i Simona, skoro preplašeni slušaju ove reči, praveći se da to nije ništa, čak pokušavajući da se zabave.
"A onda je Erika imala neku priču s jednim Nemcem. Izjavila je da želi da ide u Minhen, subotom i nedeljom. A Dileta je ne znam koliko puta tražila od svojih da joj dopune kredit, da bi zvala Filipa. A kad nije imala domet ili kredit, čekala je u ogromnom redu za fiksni telefon. Prva ljubav apsolutne zavisnosti. Kunem vam se, gušila nas je svaki dan pričajući šta su sve jedno drugom rekli, primljenim porukama i onim poslatim! Jedna neverending story!"
Simona je gleda. "A ti?"
"Ah, ja ... meni je bilo lepo, bila sam dobro, stvarno dobro. Mirna. Mama, vidi šta sam kupila." Niki odlazi do ranca i vadi jednu belu košulju, svu izgužvanu, sa v-izrezom i kamenčićima na izrezu. Prisloni je uz sebe. "Je l' ti se sviđa? Nisam je mnogo platila."
"Da, slatka je!" Ali, Simona ne stiže da joj to kaže, kad Niki opet otrči do ranca.
"Ovo sam donela za vas, jedan pareo za mamu ... a za tebe, tata, ova plava kesa. Kožne sandale!"
Roberto uzima kesu u ruke. "Prelepe su ... hvala. Ali, koji su broj?"
Niki ga popreko gleda. "Tvoj broj, četrdeset tri."
"Ah, učinile su mi se manje."
Simona se digne i ode do fioke. "I mi imamo nešto za tebe." Vadi Alesandrovo pismo. Niki ga uzme i odmah prepozna rukopis. "Izvinite", i ode u svoju sobu, zatvori vrata i sedne na krevet. Prevrće pismo po rukama. Onda više ne razmišlja i otvara ga.
"Ćao, slatka devojko jasmina ..."i nastavlja da ga čita, smešeći se, ponekad potresena, na nekim drugim mestima slatko se smejuči. Čita, smeje se. Seća se činjenica, mesta, rečenica. Seća se poljubaca i ukusa. I još toga. I na kraju pisma više nema sumnji. Izlazi iz sobe, odlazi u salon kod svojih roditelja. Roberto i Simona sede na kauču, pokušavaju da se zabave na neki način. Simona lista neki časopis, Roberto razgleda sandale proučavajući ih s takvom pažnjom da čoveku pada na pamet da sigurno hoće da osnuje fabriku za proizvodnju istih. Simona je ugleda. Zatvori časopis i pokuša da bude taktična, kao da je uopšte toliko ne interesuje to pismo. Ali je strašno radoznala, umire, zlatom bi platila da zna šta je unutra napisano. Ali jedva se nasmeši, da ne bude suviše nametljiva.
"Sve u redu, Niki?"
"Da, mama." Niki sedne ispred njih. "Tata, mama, moram da vam ispričam ...",i počinje. I skoro se više i ne zaustavlja. Roditelji ćute i slušaju ovu nabujalu reku, sve one razloge zbog kojih apsolutno ne mogu da kažu ne.
"Eto, završila sam. Dakle, šta mislite?"
Roberto pogleda Simonu. Rekao sam ti ja da je trebalo da otvorimo taj koverat ..."

Pod belim lavaboom, savijen na kolenima, sa rukama na hladnim pločicama kupatila. Toplo je. Rukavom duksa obriše čelo orošeno znojem. Onda ih ugleda. Par starki stoji na nekoliko koraka od njega. Mladi vodoinstalater pomeri se ispod sifona. A Oli mu se nasmeši.
"Hoćeš vode? Koka-kolu? Kafu? Čaj?" Želela bi da to izgovori kao Tes Mek Gil, mlada, borbena sekretarica Katarine Parker u filmu Žena od karijere i da kaže i ... mene? ali joj se ne čini baš na mestu. Mladi vodoinstalater sedne na zemlju, nasloni se na lavabo i nasmeši joj se.
"Jednu kolu, hvala." Gleda je kako izlazi. Nosi kratku suknju, kratku majičicu, kratke čarapice. Sve kratko sem njenih nogu. Duuugačke. A i ljubazna je. Šta je briga nju da dođe ovde, kod nekog kao što sam ja i da pita da li želim nešto da popijem.
Oli se vraća. "Drži, stavila sam ti i krišku limuna. Odsekla sam je mojim nožićem ...", Oli mu ga pokaže. "Sviđa? To je nov model, veoma oštar, pravi ga jedan zanatlija krojač iz Fluminimađorea. Strašno retka stvarčica." On ga uzme i pogleda, dok Oli nastavlja da opisuje. "Vidiš, ima izgravirano sečivo sa orlom i dršku od gavranovog kljuna." Mladi vodoinstalater ga otvori. "Lep." Onda popije gutljaj koka-kole. Stvarno je žedan. Tamo dole stvarno je strašno vruće. Oli sedne na ivicu kade, prekrsti noge, koleno na koleno, tako da se ne vide gaćice. On je gleda, na trenutak zamisli i pocrveni. Ali, zaista samo na trenutak.
"Hvala."
"Ah, ma ništa. Čuj, kod nas je obično zbog tih stvari sa vodom dolazio neki drugi. Kako to da si sad ti tu? Nije da mi se to ne sviđa, samo sam pitala."
Mladi vodoinstalater nastavlja da odvrće cev pod lavaboom i priča uz napor. "Taj što je stalno dolazio je moj brat. Sad radimo zajedno. Ali, tek od pre nekog vremena ... U svakom slučaju, evo, skoro sam završio."
Oli se nasmeši i prekrsti noge. "Ma daj, ja te sigurno nisam požurivala!"
"Evo", on odvoji cev i izvrne je u malu kantu, zajedno sa malo vode i mnogo kose. Tin! Potmuo zvuk na plavoj plastici.
"Vidiš? Uspeo sam. Nije otišao, taj tvoj prsten."
Mladi vodoinstalater doda ga Oli, koja ga uz smešak prevrće po rukama. Za to vreme on ponovo montira cev i jako ga steže francuskim ključem.
"Gotovo", izađe brz i oznojen. "Jesi videla?" pogleda na sat. "Dvadeset minuta, nije mi dugo trebalo ..."
"Ma, zamisli! Ti si pravi mađioničar. Ja sam već mislila da je izgubljen ..."
Mladi vodoinstalater je gleda. Onda se savije i pod lavaboom okrene ventil kako bi otvorio vodu, i odlučuje da pokuša. I onako ispod lavaboa ona ne može da vidi njegovo lice. Najviše što može je da mi ne odgovori.
"Bilo bi problema s tvojim dečkom, a?"
"Ma kakvi, s mojom majkom. Ona mi ga je poklonila za maturski ispit ... Ah, osvojila sam 78 od 100, nenadano ... Naročito za nju. Jednom u životu odlučila je da me nagradi. Da sam ga izgubila, bilo bi svašta. Već mi se čini da je čujem. Olimpija, nemaš poštovanja ni za koga i ni za šta, sve gubiš! Znaš li koliko sam truda uložila da ti naručim taj prsten po meri, da pronađem nešto što će se tebi svideti?"
Mladi vodoinstalater se nasmeši i pogleda prsten. "Pa, stvarno je lep."
"Identičan je onom koji je nosila Paris Hilton na svojoj poslednjoj fotografiji sa poslednjim dečkom. Ali, mislim da je moja majka tu uštedela, ne verujem da su ovo pravi dijamanti kao oni na originalu!"
"Ali je bilo lepo od nje što je mislila na to."
"Da."
Mladi vodoinstalater stavi na leđa svoju kasetu sa alatom i krene prema vratima. Oli ga prati.
"Pa, hvala za sve", kaže mu, još jednom mu pokazujući prsten.
"Ma nema na čemu, hvala tebi za koka-kolu."
"Šališ se? Do đavola", Oli se zaustavi s rukom na čelu, "uopšte nisam ni pomislila na to, kunem ti se! Koliko ti dugujem?"
On malo razmisli. Samo jedan trenutak. Onda odmahne glavom. "Ma kakvi, ništa, u redu je. Trebalo mi je samo dvadeset minuta."
"Ma, ti se stvarno šališ, nema šanse. Tvoj brat je tražio sto evra samo za poziv. Ako ne budeš prihvatio novac, neću te više zvati, samo ću njega zvati."
Mladi vodoinstalater stavi ruke u džepove. "OK, ali samo pedeset evra", i onda izvadi svoju vizitkartu, "i obećaj da ćeš zvati samo mene, ne mog brata. Samo ćeš na meni uštedeti. Obećavam."
Oli gleda vizitku. Prvo prezime, onda ime. Sabatini Mauro. A onda nacrtani vodoinstalater kao u crtanom filmu. Jedva se suzdrži da se ne nasmeje.
"Ti si simpatičniji od svog brata. Ali, nemoj da mu kažeš, važi?"
Baš u tom trenutku na vratima se pojavljuje Olina majka. Videvši je s tim momkom u plavom kombinezonu i s alatom, pogleda je zabrinuto.
"Oli, šta se dešava?"
"Ma ništa, mama, zašto uvek brineš? Moj prijatelj svratio je da me pozdravi, nismo se videli još od pre odmora.Oli namigne Mauru.
"Dobar dan, gospođo."
"Dobar dan, izvinite, pomislila sam ... ne, ništa, ništa nisam pomislila."
"Mama, pokazala sam mu i prsten koji si mi poklonila i mnogo mu se svideo."
Mauro se nasmeši. "Da, odličan ukus. Liči pomalo na onaj od gospođice Hilton."
Majka zavrti glavom. "Ali to jeste onaj od Hiltonove", i uđe u kuću sa kesama iz kupovine.
"Ćao, vidimo se..kaže Oli i približi mu se, ljubeći ga u obraz. Mauro na trenutak ostane bez reči. "Znaš, ne znam da li moja majka kontroliše." Približi se njegovom uhu i tiho kaže: "Možda da se čujemo neki put ... inače će shvatiti da sam lagala."
Mauro joj se osmehne. "Naravno, da ne ukapira ..."
Oli odlazi u kuhinju, gde majka raspoređuje stvari iz nabavke.
"Drži ovo, stavi ih ispod ..." Majka joj dodaje neke deterdžente. "Uzela sam ti onaj jogurt koji si tražila ..."
"Hvala ..."
Majka završava pražnjenje kesa.
"Ma znaš šta mi je smešno. Tvoj drug mnogo liči na onog vodoinstalatera koji dolazi kod nas. Na trenutak sam pomislila da se kupatilo pokvarilo ili si ko zna kakav haos napravila."
"Ma kakvi. Ali, u pravu si, liči, i ja sam to pomislila." Onda ponovo pogleda prsten.
"Mama, hvala. Stvarno je prelep!"
"Srećna sam što ti se sviđa." Zagrle se. Majka je obujmi i na trenutak zadrži u zagrljaju, gledajući je. "Nadajmo se samo da ga nećeš izgubiti kao što to obično radiš."
Oli se nasloni na njene grudi kako nije odavno. "Ma ne, mama, budi mirna." Onda pogleda još uvek mokar prsten.
"Radio-vesti. Dobar dan. Jutros su karabinijeri uspeli da raskrinkaju važan transport opojnih droga. Sumnjajući zbog konstantne gužve kod stana jednog starijeg para, izvršili su prepad u zoru. Gospoda Aldo Maneti i njegova žena Marija u posedu su imali više od petnaest kilograma kokaina. Dvoje supružnika je uhapšeno. Snabdevali su drogom već nekoliko godina ceo kvart Trieste, Nomentano i neke periferijske delove Salaria. Fudbal. Još jedna pobeda za ..."
Ona, van plavoljubičaste sobe. Došao je trenutak da mu ga vrati. Prevelika je radoznalost. A na kraju krajeva, to je i jedno dobro delo ... Devojka da migavac. Ulica je slabo osvetljena, ali svejedno uspe da pročita naziv. Ulica Antoneli. Da, trebalo bi da bude ovde. Nastavlja da vozi, dok sa malog čitača CD-ova dolaze lepe reči, prikladne ovom trenutku. "Specijalitet dana je osmeh koji mi upućuješ. U ovom jednostavnom svetu, prostire se nadaleko. Osvetljava tamne strane mnogih hipokrizija i vere se uz zidove kao glicinija ..." Osmehne se i pogleda na trenutak. Da, baš joj dobro stoji ova haljina. Siva i teget oduvek su joj dobro stajale. Znak stop, onda skrene desno. "A za mene, koji sam već živeo u svom razočaranju, znaš. Kao svetionik koji se upalio jeste taj osmeh koji mi daruješ." I bravo, Erose. Još samo malo. Ma gde su se samo ovi zavukli sa kancelarijama? Nadajmo se samo da još ima nekoga, već je osam. Kad ja stalno kasnim! Ulazi u jednu ulicu prepunu zgrada kao u devetnaestom veku. Usporava i gleda brojeve. Pedeset. Pedeset dva. Pedeset četiri. Evo ga. Pedeset šest. Zaustavi se i parkira pomalo nevešto. Minikar je i onako mali, skoro kao smart. Pre nego što izvuče ključeve, poslednje reči pesme. "Ti si mi trebala da mi dušu izvučeš iz jazbine, ti si mi trebala, ti stalno otvaraš ... novo doba." Novo doba. Da. Erose, baš se tako osećam.
Izađe, uzme aktovku i zaključa kola. Popne se na trotoar i priđe interfonima. Pročita imena. Đorđeti. Danili. Benati ... Evo ga. I pozvoni. Srce joj jako lupa dok čeka.
"Da, ko je?" kreštav glas je iznenadi. Ona priđe interfonu i malo nakrivi glavu.
"Hm, da, ja sam. Odnosno, ja ... treba mi gospodin Stefano, ako je tu."
"Da, upravo je izašao iz kancelarije. Silazi. Ako sačekate, naći ćete se dole", i prekine.
Ah. Dobro. Ne treba ni da se penjem. Odnosno, on silazi. I nalazi mene. A čak i ne zna ko sam! Šta da mu kažem? Kako da se postavim? Prave noge ili poluukočene? Ili da se naslonim na kola u neku pozu? Ili da držim torbu napred obema rukama, tipa "drži paket"? Ne, bolje je da ... Ne stigne da završi. Mladić, ne mnogo visok, u tankom lanenom sakou, otvara vrata i zatvara ih iza sebe. Onda digne glavu i ugleda devojku u kratkoj sivo-teget haljini kako gleda u nebo. Kao da priča sama sa sobom. Stefano napravi neko lice, smešno i iznenađeno. Krene. A onda se ona iznenada okrene. Ugleda ga. Tišina.
"Hej, izvini!"
Stefano se okrene. "Da? Meni kažeš?"
"Samo si ti tu! Da nisi Stefano?"
"Da, zašto?"
"Ovo je tvoje!" i pruži mu kompjuter u njegovoj tašni.
"Moje? Šta je to?" Stefano priđe, uzme tašnu i otvori je držeći je radi ravnoteže na kolenu. Onda mu se lice iznenada promeni. "Ne! Ne mogu da verujem! Pa, to je moj laptop! Nemaš pojma, bilo je svega, gomila stvari koje nisam snimio! Morao sam toliko da se pomučim i nešto sam čak i uspeo ponovo da napišem. Odnosno, izgubio sam ga odavno! Odnosno, nisam ga izgubio nego su mi ga uzeli!"
"Pa naravno, kad ga ostavljaš na kontejneru, šta očekuješ? Da ti ga gradska čistoća ponovo donese ili možda neka mačka lutalica?!"
Stefano je pogleda: "Ali, ko si ti, kako si uspela ...?"
"Mačka. Ja sam mačka koja je te večeri tuda prolazila i našla ga. Onda sam ga uključila, nisi čak ni šifru stavio. Apsurdno! Tako svi mogu da pročitaju ono što je u njemu. Riskantno!"
"Nikad je ne stavljam. Kako sam rasejan, uvek je zaboravim!"
"Daću ti ja jednu strašno laku: Erika!"
"Erika?"
"Da, drago mi je", i uz smeh pruži mu ruku. "Ne možeš da je zaboraviš! To je ime tvog anđela čuvara!" Stefano je i dalje iznenađen, ali se na kraju nasmeši.
"Čuj", nastavlja Erika, "šta radiš sada? Skoro je devet. Uh, ti baš puno radiš, a?"
"Da, izdavačka kuća mi u poslednje vreme daje gomilu stvari. Šta radim ... idem da jedem kao i svi. Gladan sam kao vuk!"
"I ja!"
Tišina.
"Pa, naravno, ako si oženjen, veren, blindiran, blokiran, s druge strane i slične stvari, reci. Shvatiću ... Ili misliš da sam ja neki manijak od devojke i da ću te silovati čim zađemo za ugao. Shvatiću i u tom slučaju."
Još uvek tišina.
"Ti joj sigurno nećeš reći, a? Ma ne. Kakvi blindiran. Ko mene pa hoče?!" i smeje se. Osmehom koji Erika nikad nije videla. Osmehom dalekog meseca, mora koje nadire i povlači se, svih onih reći koje je o njemu čitala proteklih nedelja. Lepim osmehom. "Hajde, i onako sam ti dužan. U pravu si. Da jedemo zajedno? Odgovara pica? Više od toga ne mogu sebi da priuštim!"
"Da! A ako te budem silovala?"
"Pa, ja svako jutro radim ... trbušnjake! Misliš da ću uspeti da se odbranim?!"
Erika se smeje.
"Jesi li peške?"
"Ne, tu su mi kola."
"Ostavi ih ovde, ovo je miran kraj. Idemo peške, važi? Lepo je veće i ima jedna dobra picerija baš u blizini."
"OK", i odlaze tako.
"Hej, čuj kako je lepa, slušala sam je pre nego što sam došla kod tebe ..."
Erika mu dodaje slušalice iPoda. Stefano ih stavi uz mali napor, a onda počinje da ide u taktu sa muzikom.
"Hej, uopšte nije loše. Znaš, ja uvek slušam klasičnu muziku ..."
"Ma daj, stvarno? Volela bih da naučim da je slušam, čini mi se tako ..."
"Starom?"
"Ne, ne starom, otkud znam, čudnom ... Teškom! Odnosno, možda ... ili je barem meni da je shvatim ..."
Stefano se nasmeši. "Siguran sam da bi se dobro izvukla ... A ovo što slušam, ko su oni?"
"Dajr strejts ... Money For Nothing ..."
"Ah, tačno ... Njih znam ..."
I ona se nasmeši. On takođe, dok počinje Sultans Of Swing. I nastavljaju tako. Kao svaki prvi put. A svet oko njih čini se da staje da bi ih pustio da prođu, da bi ih video kako odlaze zajedno, prema običnoj večeri koja, međutim, miriše na toliko novih stvari koje treba ispričati.
"A sada vesti iz kinematografije. Juče je u različitim bioskopima počeo da se prikazuje film režisera Pjera Kaminetija. U glavnoj sali bioskopa Adriano, u kojoj su se pojavili i glumci, na kraju projekcije publika je dugo zviždala glavnoj glumici, mladoj debitantkinji Paoli Peliči. Njena gluma je neuverljiva i apsolutno je van uloge. Mnogo uspešniji je muški akter, glavni lik, koga tumači naš poznati glumac ..."
Isti grad. Malo dalje i malo kasnije. Napolju automobili brzo prolaze. Ali, zvuk saobraćaja jedva se čuje. Ili se tako njoj čini. Iz zvučnika tiho dopire muzika. "... Know no fear I’ll still be here tomorrow, bend my ear I’m not gonna go away. You are love so why do you shed a tear, know no fear you will see heaven from here ..." Nije je znala. Ali je lepa. Da, neću se plašiti, zato što ćeš ti biti ovde i sutra. Ne plaši se, videćeš raj odavde ... On je uzme za ruku.
"Tvoji nisu kod kuće?"
"Ne, nedeljom uveče uvek izlaze na večeru i onda u bioskop."
"Braća, sestre?"
"Ne."
"I oni su izašli?”
"Jedinac", i nežno joj stegne ruku. "Dođi, pokazaću ti." Otvara jedna bež vrata i jednu veliku sobu, osvetljenu i prepunu knjiga, koja je prihvata. Ne daje joj vremena da ga pita Mnogo čitaš? zato što joj poklanja još važniji odgovor. Dug poljubac, intenzivan, dubok, koji je krade. A ova soba je kao more koje se Ijuljuška leti, liči na nebo koje posmatra dva bela oblaka koji se jure. Robi Vilijams dolazi iz dna salona ... i liči na vetar kad priča drveću i trese ga, pričajući o dalekim mestima, tek posećenim ... "We are love don’t let it fall on deaf ears. Now it’s clear, we have seen heaven from here ..." Raj je jedna jednostavna spavaća soba jednog dečaka koji igra košarku i svako jutro ima neku lepu misao za nju, misao s ukusom cerealija i šumskog voća. Raj je plav, lak pokrivač jednog velikog kreveta koji je prihvata kao laticu koja pada među talase. A ona oseća da je nosi, meka, i pomalo preplašena, ali srećna što je tu, što je prihvatila ovaj put koji će upravo sada zajednički proći. Bez polaska, bez prtljaga, bez mapa ili karata. Zato što su u ljubavi ulice i pejzaž uvek stalno otkrivanje. Zato što ih niko ne uči. Ili možda da. A njegov uzdah te vodi. Kaže ti gde da skreneš, gde da usporiš, gde da se zaustaviš ... A onda da kreneš, bez straha. Filipo je gleda, ovako opruženu, prelepu. I čini mu se da nikad nije video toliku svetlost da dolazi iz samo dva oka. Čini mu se da život iznenada ima smisla i da je sve ono što je do sada uradio služilo baš zato da dođe dovde. U ovaj novi raj, odredište sreće. Ova soba. Prilazi lagano, miluje je i oseća njeno skoro usporeno disanje, duboko, preplašeno, mali talas izgubljen u ovom moru koje će sad preplivati.
"Ja ... to nikad nisam radila ...", šapuće mu ona na uvo.
"Ni ja ..."
"I tebi je prvi put?"
"Da ... sa tobom", i možda je tačno, možda nije. Ali je tako lepo verovati u sreću. I ovaj odgovor vredi mnogo, suviše, vredi svu onu prošlost koju više i ne mora da zna. Zato što je, kada vodiš ljubav s nekim koga voliš, uvek prvi put, uvek je neki polazak. Dileta ga gleda i onda ga snažno zagrli. Oseća se zaštićenom, oseća se prihvaćenom i voljenom. I onda taj krevet postane čamac u onim talasima. Mirnim, laganim, talasima koji uljuljkuju. Talasima koji ne plaše. Talasima prema novom ostrvu, pustom, samo za njih.
"Hronika. U vatrenom okršaju teško je ranjen mladi Dino Basani, poznatiji po nadimku Ćuk. Mladić je već bio hapšen zbog krađa automobila i preprodaje droge. Ovog puta pokušao je jednu pljačku, ulazeći u ..."
Malo kasnije. Fotografija velike litice koju more šamara, okačena je između vrata i ormana. Dileta je gleda. Smeši se. Filipo joj miluje kosu, pomera, oslobađa njeno lice bolje ga osvetljavajući. A onda, lagani poljubac u obraz.
"Prelepa si, posle ljubavi."
"I ti. Jesi li video?"
"Šta?"
"Stene."
Filipo se okreće. I on gleda fotografije.
"Da, to je fotografija koju sam snimio u Bretanji, prošlog leta. Znaš, zovu je kraljevstvo vetrova. Možeš da pratiš put svetionika, od
Bresta do Uesana, polazeći od Trezjena do Pluarzela. Ali, meni su se baš litice sviđale. Stamene, jake, uvek odbijajući more i na kraju ... postanu njegov deo u potpunosti ..."
Još jedan laki poljubac po ovim lepim, crvenim usnama, još uvek mekim od ljubavi.
"Jesi li ikad pomislila? Stene se opiru talasima, soli, vetru, ali dopuštaju da ih oni oblikuju, menjaju oblik, vremenom postanu glatke, gube oštrice, postanu meke ..."
Dileta se nasloni na njega.
"Talasi i stene ... kao ljubav između ljudi. Sretneš nekoga, izabereš, odeš na otvoreno more ..."
Filipo joj obuhvati lice rukama.
"A ti si, mali talasu, napravljena od ljubavi ..."
Zagrle se. Onda ga ona pogleda, jako se pripije uz njega. I smeši se, sakrivena u njegovom zagrljaju.
"Čekala sam ovoliko, zato što sam se plašila ... Želela sam da budem tolika budala. Nemoj da mi priznaš da sam u pravu."
"Bila si pametna što si me čekala ... I što si se plašila. Ali sada bi bila budala da ne živiš našu sreću."
"Još uvek rezervisana, ali ipak nepromenljiva prognoza za poznatog pevača Fabija Fobiju. On je učesnik tuče koja se desila u domu za mlade na Tiburtini. Na kraju njegovog koncerta, čini se da jedna devojka nije prihvatila njegovu posebnu i upornu pažnju. Tako je izbila tuča između mladog pevača i devojčinog pratioca, koji je ovog savladao. Fabio Fobija sada je hospitalizovan. Pustićemo sada jedan deo sa njegovog poslednjeg singla koji je ušao u finale mladih glasova iz Vile Sante Marije u Abrucu: Oprosti mi, možda sam pogrešio, setio sam se svega što si mi poklonila. Osmeha. Poljupca. Nikad započetog putovanja ... "
Konobar stiže sa dve pice a la marinara koje se još puše. Već je bio doneo dva srednja piva. Erika ga gleda.
"Moram nešto da ti priznam."
"Reci."
"Ti pišeš veoma dobro. Pravio si mi društvo ovih proteklih nedelja. Pročitala sam tvoje reči u kompjuteru."
"Ma daj! Stvarno?"
"Smeta li ti?"
"Ma ne. Na kraju krajeva, ko piše, to čini da bi bio čitan, pre ili kasnije. I bolje je kad ga neko nepoznat čita!"
"To je stvarno smešno, pošto se meni čini da te oduvek poznajem. Baš zato što sam te čitala!"
"A šta ti se najviše sviđa?"
"Ma ... na primer, brojni nacrti koje imaš u fascikli, onoj koja se zove Martin. To je tvoje umetničko ime, je l' da? Lepo. Eto, tamo si napisao stvarno lepe stvari ... čak sam neke prepisala u dnevnik. Ima ona poslednja rečenica, ona koja glasi; I u trenutku kad je saznao, prestao je da zna. Stvarno je prelepa!"
Stefano ćuti. Žvače picu. Ali, izraz lica mu je pomalo smešan. Erika nastavlja.
"A onda, bila je tu i jedna druga fascikla, ona Poslednji zalazak. Eto, moram da kažem da si tu bio najbolji. Prelepi delovi! Ali, to još nisi završio, je l' da?"
Stefano prestane da jede. Položi viljušku na beli tanjir, uzme kriglu i otpije gutljaj piva. Onda počne da se smeje.
"Šta je sad, šta sam rekla?"
"Ne, ništa ... samo je smešno!"
"Šta?"
"Dakle ... Martin nije moje umetničko ime. Ono je umesto Martin Idn. A to što si pročitala u fajlu je moj prevod romana Džeka Londona koji nosi taj naslov."
Tišina.
"... Ali, to nam je bila lektira u školi ..."
"Da, baš to ... Sada će izdati modernu verziju i izabrali su mene da je prevedem, a ti ... Pa, na sreću, spasla si me, nikad ne bih uspeo da mi nisi vratila kompjuter sa onim što sam već uradio."
"To je stvarno Džek London?"
"Stvarno, najstvarnije, trebalo bi da radim i sledeći, Lutalica među zvezdama ..."
"Uf, čini mi se da sam Martina Idna čak i čitala ... mogao si i ti da ga napišeš ... zar ne?"
Tišina.
"Onda je i onaj drugi roman od Džeka Londona?"
"Ne.‘‘
"Od tvog prijatelja, onda."
"Ne."
"Nekog pisca iz izdavačke kuće?"
"Ne, moj je."
Tišina.
"Zezaš me?"
"Ne, ozbiljno, moj je. I ti si prva osoba koja ga je pročitala ..."
"Ma daj! Pa ti si odličan!" i Erika zapljeska rukama po stolu, a ostali posetioci picerije se okrenu. "Ti si car! Stvarno dobro pišeš! Ti si moj omiljeni pisac!" Uzme kriglu i podigne je u nebo. Stefano se nasmeši i učini isto. Stakla se dotaknu i odbiju veselo. "Za čoveka s pravim rečima za mene!" Još uvek ne zna koliko je ta zdravica tačna.

Alesandro radosno korača po plaži.
"Dobar dan." Ali, gospodin Vinspir neće ni da čuje. Ima već tri nedelje kako je Alesandro ovde, sreću se svako jutro tokom njihovih šetnji, ali ovaj gospodin nikad ne odgovara na njegov pozdrav. Alesandro ne očajava. Nastavlja tako kako je naučio. Ne treba drugi da se menjaju u ono što nama izgleda kao pravo i što nam se pre svega sviđa da rade. Naravno, baš je lepo ovo mesto. Bila je ona u pravu, devojka jasmina. Alesandro se osmehne u sebi, gledajući daleku pučinu. Vidi se neki čamac kako prolazi duž tanke trake horizonta. Alesandro pokrije oči rukom. Pokušava da gleda još dalje, možda dolazi neki trajekt, neki natpis da se pročita, nešto zbog čega se treba nasmejati. Onda odustane. Ne. Suviše je daleko na pučini. Onda pogleda okolo. Stene, zeleni pojas koji se penje uvis sa stene, taj svetionik ... Plavo ostrvo.
Još je lepše nego na internetu. Niki. Niki i njen san. Da bude na nedelju dana lighthouse keeper, čuvar svetionika. Alesandro se nasmeši i vrati kući. Snovi postoje da bi ljudi pokušali da ih ispune. I svaki dan kažemo sebi: da, uradiću to sutra. Ali, sada? Od čega živimo sada ... I onda uzme dasku koju je poneo sa sobom i baci je u vodu. Opruži se na nju, zamahne dva puta i malo kasnije već je na pučini. Stavlja taktove na dasku i gleda da li dolazi neki talas. Evo, ovaj bi mogao da bude dobar Okrene se oko sebe i pokuša da zamahne rukama. Ništa. Talas mu prođe ispod. Izgubio ga je. Ništa. Ponovo opusti noge i optuži se na dasku. Ali, sad kad razmislim, jedan sam uhvatio, malo ranije. Kad je to bilo? Ima bar deset dana. Uhvatio sam ga, misli Alesandro, skočio sam gore i skoro sam uspeo da se popnem nogama na dasku. Ali, bio je to mali talas i pao sam. Alesandro ponovo pogleda prema pučini. Ništa se ne može uraditi, danas je more mirno. Onda dva puta brzo zamahne i vrati se na obalu, vrati dasku u spremište, uzme veliki plavi peškir i brzo se osuši. Jako se istrlja pokušavajući da skine so i hladnoću mora Ostrva ljiljana. Brrr. Evo, ovako je bolje. Čak mislim da sam povećao i tonus. Alesandro sedne na obližnju stenu, otvori ranac i uzme je. Nasmeši se i ponovo prelista knjigu koju je kupio. Priručnik za surfovanje. Kako da postanete surferi u deset lekcija. Sadrži objašnjenja kako se slavni surferi dižu na noge na dasci u pravom trenutku da uhvate talas od najmanje četiri metra. Onda neke fotografije. Da, ali ovakvi talasi ovde nikad ne dolaze. Alesandro zatvara knjigu. Da, ne dolaze ... možda imam sreće. Obuče ponovo plavi duks i siđe u selo. Ah, siđe ... Nema ni dvesta metara.
"Dobar dan, gospođo Brigel."
"Ah, dobar dan, gospodine Beli, sve u redu?"
"Da, hvala ... Kako ste vi?"
"Vrlo dobro, hvala. Slavila sam vam na stranu sveži brancin, krompir i tikvice, kako ste mi tražili. Dozvolila sam sebi slobodu da ostavim i nekog ježa. Želite li supu od ježa, gospodine Beli?"
"Zašto da ne, gospođo Brigel? Rado ću je probati." Alesandro sedne u malu lokandu, kao što radi već petnaest dana.
"Evo vaše čaše belog kalifornijskog vina i malo moje paštete od tune sa prepečenim hlebom." Gospođa Brigel onda obriše ruke o kecelju koju nosi oko struka i nasmeši mu se. "Ova moja pašteta vam se baš mnogo sviđa, je l' da? Od kada ste je probali, više je ne puštate, svaki dan je tražite ..."
"Mnogo mi se sviđa, zato što je vi pravite svojim rukama i s ljubavlju ... I ne vidim zašto bismo, kad nađemo ono što nam se sviđa, morali da ga ikad napustimo ..."
"U potpunosti se slažem s vama, gospodine Beli."
"Da." Onda Alesandro naspe još malo vina i nasmeši se u sebi. Ali zar nisam mogao sebi ranije da postavim ovo pitanje? Pa, dobro ... Ne treba da očajavam ...
"Dakle, gospodine Beli, ja se vraćam tamo ... Želite li još nešto da stavim da se kuva?"
"Ne, gospođo Brigel, samo polako ..."
Malo kasnije vraća se za sto sa iznenađenjem.
Držite, želim da probate i ove sirove račiće. Sad mi ih je doneo moj muž, gospodin Vinspir. Da li vam se javio danas?"
Alesandro ispije vino. Onda obriše usta. "Ne, gospođo Brigel."
"Ah ... ali sigurna sam da će se i to desiti."
"Nadam se. Najvažnije je, kao i u svemu, ne žuriti previše." Gospođa Brigel zaustavi se ispred stola i obriše kvrgave ruke, još mokre od tek očišćenih račića. "Oh, sviđa mi se vaša filozofija. Da, pre ili kasnije će se desiti. Ne treba žuriti ... Tačno kako vi kažete." I vrati se u kuhinju. Alesandro namaže malo paštete po prepečenom hlebu. Da, ne treba žuriti ... Onda proba račiće. Odlični su. Oliže prste i obriše se servijetom, onda uzme čašu hladnog vina i ispije dug gutljaj. Da, čemu žurba? Nedavno sam dao otkaz. Treba mi moje vreme, nisam više imao svoj život. Leonardo, kad sam mu rekao, počeo je da se smeje. Posle se razbesneo kad je shvatio da stvarno tako mislim. Rekao mi je "Još dve velike reklamne kampanje treba da počnu, Aleks, i samo tebe čekaju ...Ali, tu je jedna mala sitnica, dragi Leonardo. Ja ne čekam njih. Ja čekam da počnem ponovo da živim, da se ponovo uzbudim, da se smejem, šalim, da trčim, da okusim svaki trenutak vremena, da ga celog udahnem, sve do kraja, to vreme koje želim da živim bez žurbe. Da. Čekam taj motor ljubavi, čekam tebe, Niki. Onda se u Alesandra useli sumnja. A šta ako su njeni roditelji otvorili koverat? A ako su ga iscepali zajedno sa njegovom kartom dovde? A ako joj ništa nisu rekli? Ja sam ovde, na pučini, na Ostrvu ljiljana, na pedeset minuta od luke svetog Stefana, na tri sata od Rima, daleko od svih, bez posla, ali ponovo sa svojim životom. Samo što nje nema. Sam sam. Čuvar svetionika. Sa gospodom Brigel, koja sprema odlične ručkove, gospodinom Vinspirom, koji mi se za sada ne javlja, i daskom koja i ne pomišlja da surfuje sa mnom na sebi. Bez žurbe ... Nadajmo se. Još jedan dan prolazi.
Alesandro pogleda sunce koje se lagano boji u crveno. Onaj galeb koji prolazi u daljini i jedan laki oblak, malo dalje, sam, nepokretan.
Onda se iznenada desi. Tu-tu. Tu-tu. Sirena. I odmah zatim, iza krivine, evo je. Stari folksvagen kabriolet, plave boje, ševrda, uspinje se. Čini se da je miran, siguran, kao uostalom i ta mlada devojka koja ga vozi. Nosi šešir na glavi, baskijski, ali svetlosmeđa kosa, slobodna i divlja, i taj radosni osmeh ne dopuštaju grešku. Niki.
Alesandro se digne i potrči joj u susret. Niki pređe još koji metar, onda oštro zakoči i mašina se gasi.
"Hej, pa jesi li dobila dozvolu?"
"Da, ali mi fale poslednje lekcije. Znaš, neko je otišao." Alesandro se nasmeši. Onda pogleda na sat. "Tačno dvadeset jedan dan, osam sati, šesnaest minuta i dvadeset četiri sekunde kako te čekam."
"Pa šta onda? Ja tebe čekam već više od osamnaest godina i nisam se uopšte žalila."
Onda izađe iz auta. Tu su blizu, na rubu puta, sa crvenim suncem koje već skoro nestaje, iza tog udaljenog horizonta, napravljenog od mora.
Alesandro joj se nasmeši, obuhvati joj lice rukama. I Niki se smeši. "Htela sam da vidim koliko si u stanju da me čekaš."
"Ako bi ti jednog dana svejedno došla, ja bih te čekao ceo život."
Niki se malo pomeri, uvuče se u bubu i pritisne jedno dugme. She’s The One ispuni vazduh. Niki se još šire osmehne. "Evo, ponovo krećemo odavde. Gde smo stali?"
"Kod ovoga ...", i poljubi je dugo. Strastveno, s ljubavlju, sa snom, sa nadom, sa radošću, sa strahom. Strahom da ju je bio izgubio. Strahom da, iako je pročitala njegovo pismo, neće doći. Strahom da ju je neko drugi odveo. Strahom da ju je uhvatila ćud. I nastavlja da je ljubi. Zatvorenih očiju. Srećan. Sada bez straha. I s ljubavlju.
Gospoda Brige] izlazi iz lokande s toplom supom u tanjiru. Ali, za stolom niko ne sedi.
"Ali, gospodine Beli ..." Onda ih vidi tamo, uz put, izgubljene u poljupcu. Osmehne se. Onda se njen muž, gospodin Vinspir, pojavi blizu nje. I on posmatra scenu i vrti glavom.
Alesandro se malo odmakne od Niki, uzme je za ruku. "Dođi ...", i potrče prema svetioniku. Prolaze pored gospođe Brigel. "Vraćamo se uskoro, pripremite nam za dvoje ..." Onda Alesandro stane. "Ah, ovo je Niki."
Gospođa se nasmeši: "Drago mi je!"
Pozdravljaju i njega. "Evo, gospodine Vinspir, predstavljam vam Niki." I po prvi put gospodin Vinspir izgovori neko čudno "Grunf ...". Koje može da znači sve i ništa. Zato što se možda samo guši. Ali, može biti i prvi korak.
Niki i Alesandro nastavljaju da trče i onda ulaze u svetionik.
"Evo, ovo je kuhinja, ovo je dnevni boravak, ovo ..."
"Hej ... ma šta je ovo?"
"Jesi li videla? Doneo sam jednu dasku i za tebe ..."
"Kako i za mene?"
"Da, imam jednu za sebe."
"I uspeo si da surfuješ?"
"Ne. Ali sad kad si ti tu ..."
"Onda, ti završi sa svojim časovima vožnje, a potom počinjemo časove surfa."
"OK."
Popnu se uz stepenice. "Ovo je spavaća soba ... sa prozorom koji gleda na more. Ovo je jedna mala radna soba, a ovde, uz poslednje stepenište, svetionik ..."
Brzo se penju, izlaze napolje, naginju se na terasi. Visoko, viši od svega ostalog. Topao vetar, lak, miluje Niki po kosi. Alesandro je posmatra dok ona gleda preko, prema otvorenom moru. Onaj oblak koji je malopre bio tako daleko, sad je bliži. A onaj galeb ponovo prolazi. I pravi mali zaokret. Na neki način ih pozdravlja, ne kao gospodin Vinspir. Nastavlja da leti, klizeći još dalje, tražeći neku laku struju. Malo dalje, ivicom horizonta, vidi se poslednji režanj sunca. Još uvek toplo, crveno, upaljeno. Ali, odlazi. Onda Niki zatvori oči, duboko udahne. Duboko. I oseti more, vetar, zvuk talasa i ovaj svetionik koji je toliko sanjala ... Alesandro to primeti i lagano je zagrli otpozadi. Ona se prepušta i naslanja glavu na njegovo rame.
"Aleks ..."
"Da?"
"Obećaj."
"Šta?"
"Ono što sad mislim."
Alesandro se nagne napred. Njoj su zatvorene oči, ali se smeši. Zna da je on gleda.
Onda je Alesandro jače stegne. I on se takođe nasmeši.
"Da, obećavam ti ... Ljubavi."

IZRAZI ZAHVALNOSTI


Specijalno hvala Stefanu, "Ludaku", veselom i zabavnom, pravio mi je ovo leto društvo. Zabavljao me je po Toskani, puštajući me da mu pripovedam ovaj roman u koji je odmah poverovao ... Onako lud kakav je!
Jedno hvala Mikeleu, putniku. On me je pratio dok sam tražio svetionik. Zajedno s njim našao sam ga na Ostrvu ljiljana. Onda mi je pravio društvo da pronađem i ostalo.
Hvala Mateu i njegovom velikom entuzijazmu. Lepota njegovih beležaka bila je daleko iznad mojih jednostavnih reči. Uvek sam se lepo smejao s njim na telefonu i nikad nisam zaista poverovao da je u Njujorku. Možda ću da odem donde samo da proverim da li on zaista radi u toj kancelariji.
Hvala Roseli i njenoj neverovatnoj strasti. Ona tako dobro sanja da na kraju u te snove čak i ti poveruješ!
Hvala Silviji, Roberti i Paoli, iako sam ih upoznao samo preko telefona, ali bile su odlične, a onda, hvala i Đanluki, koji mi je došao lično u kuću da preuzme prvi rukopis i da pobegne ne dajući mi vremena ćak ni da mu ponudim kafu.
Hvala Đuliju i Paolu, koji su me u Milanu izveli na specijalnu, ali pre svega prijatnu večeru, što je ponekad teško.
Hvala Kedu, koji me je upoznao sa svim ovim osobama.
Hvala Frančeski, koja želi da zameni motor, ali to ne čini ... Ona se najviše zabavlja prateći moje avanture. I uvek me savetuje zabavno i mudro.
Hvala svim mojim prijateljima, onim pravim, onim koji su tu oduvek i koji su i u ovom romanu. Pravili su mi društvo i u bolu učinivši ga tako lakšim.
Hvala Đuliji, koja je bila veoma strpljiva i uvek uz mene sa svojim prelepim osmehom. Ona je bila moj pravi svetionik u ovom periodu oluja, kad je more nemirno i izgubiš zemlju iz vida.
Hvala Lučeu, koji me kao i uvek zasmejava, i mojim dvema sestrama, Fabijani i Valentini, za koje bih želeo da su uvek nasmejane.
A onda, posebno hvala pripada mom prijatelju Đuzepeu. Pa, šta reći u ovom slučaju ... Ponekad su stvari tako lepe da, ako nešto kažeš, rizikuješ da sve pokvariš. Pa ću stoga radije da ćutim i da ti kažem jedno jednostavno: hvala, tata.

[1] Ako je sečivo noža duže od spojena četiri prsta jedne šake. smatra se oružjem. (Prim. prev.)
[2] Kvart Trieste jedan je od ekskluzivnijih delova Rima. (Prim, prev.)
[3] Sterminare (ital.) potamaniti, istrebiti. (Prim. prev.)
[4] Lorenco Veličanstveni bio je stvarna istorijska ličnost, veliki renesansni vladar Firence, dobro znan svim Italijanima. (Prim. prev.)
[5] Tajno društvo, s početka XIX veka. (Prim. prev.)
[6] Lupo-(ital.) vuk. (Prim. prev.)
[7] Onde (ital.) talasi; one su od početnih slova svojih imena napravile akronim ONDE. (Prim, prev.)
[8] Luna (ital.) Mesec, a la je određeni član koji u italijanskom jeziku stoji ispred imenica ženskog roda. (Prim. prev.)
[9] Deo Rima u kojem živi viša klasa. (Prim. prev.)
[10] Prestižan Ekonomski fakultet u Milanu. (Prim. prev.)
[11] Uccello (ital.) ptica, ali u žargonu označava i muški polni organ. (Prim, prev.)
[12] Automobili u zemljama zap. Evrope obavezno imaju zalepljen isečak osiguranja u donjem desnom uglu vetrobrana. tako da se podaci mogu videti i spolja. (Prim. prev.)
[13] Reč je o Franfesku Totiju, kapitenu FK Roma, koga zovu i gladijator zbog tetovaže na ramenu i čuvene reklame za "Pepsi" iz 2004. godine, u kojoj su se u ulogama gladijatora pojavili tada najbolji fudbaleri sveta. (Prim. prev.)
[14] Supruga Frančeska Totija je Ilari Blazi, manekenka, voditeljka ... (Prim. prev.)
[15] Pjetro Pačani je devedesetih godina XX veka bio optužen za serijska ubistva u Firenci, pa oslobođen, a onda je optužen njegov prijatelj iz detinjstva. (Prim, prev.)
[16] (Lat.) Reči lete, zapisano ostaje. (Prim. prev.)
[17] Popularne čokoladne kuglice koje u omotu kriju i neku misao, poslovicu ... (Prim. prev.)
[18] Lik lenjog dečaka koji navodi Pinokija na nestašluke, bežanje iz škole itd. (Prim. prev.)
[19] Tradicionalni božićni kolač u Italiji. (Prim. prev.)
[20] gemella (ital.) zvezda bliznakinja; naziv istoimenog hita Erosa Ramacotija. (Prim. prev.)
[21] Jedinstveni sistem boja i nijansi koji se primenjuje u grafici, izdavaštvu i tipografiji (Prim. prev.)
[22] Cavalli (ital.) konji. (Prim, prev.)
[*] Aludira na poznatu knjigu Naomi Klajn iz sveta marketinga No logo. (Prim. prev.)
[23] Trombare (ital. vulg.), žargonski, seksualni čin. (Prim.prev.)
[24] Tiramisu vrsta popularnog ital. kolača, a bukvalan prevod njegovog imena je "diže me gore". (Prim. prev.)
[**] Marija de Filipi vodi popularni šou na Kanalu 5: Prijatelji. (Prim. prev.)
[25] Tiramisu vrsta popularnog ital. kolača, a bukvalan prevod njegovog imena je "diže me gore". (Prim. prev.)
[26] Umetničko ime komičara trenutno veoma popularnog u Italiji. (Prim. prev.)
[27] Massimo (ital.) najviše, najbolje ... (Prim. prev.)
[28] (Franc.) Rat kao rat. (Prim. prev.)
[29] Početni stih poznatog Petrarkinog soneta. (Prim. prev.)
[30] Poznati italijanski kantautor. (Prim. prev.)
[31] (Lat.) Usudi se da naučiš. (Prim. prev.)
[***] (Engl.) Neverovatno. I mi sanjamo ... (Prim.prev.)
[32] Čuvene beležnice, agende itd; simboli dobrog ukusa. (Prim. prev.)
[33] Pisello (ital) grašak, a u žargonu muški polni organ. (Prim. prev.)